Varvara Stepanova

O KONSTRUKTIVIZMU
Opta teorija konstruktivizma

I. Konstruktivizam kao ideologija a ne umetniki pravac

Pre svega treba utvrditi da je konstruktivizam nova ideologija u oblasti ljudske delatnosti koja se do sada nazivala umetnost. To nije umetniki pravac koji bismo mogli formulisati kao novo tretiranje umetnike forme, u datom sluaju zasnovane na opinjenosti i oduevljenju mainskim formama industrije. Ovakav zakljuak o konstruktivizmu ne bi ga izveo iz podruja umetnikih pravaca. Konstruktivizam, meutim, nije pokuaj prerade estetike ukusa u industrijsku estetiku, ve pokret protiv estetike i svih njenih manifestacija u razliitim oblastima ljudske delatnosti. Konstruktivizam se uglavnom ispoljava kao izumiteljsko stvaralatvo, obuhvatajui sve one oblasti u kojima se pojavljuje pitanje spoljanje forme i gde ovek rezultate svoga miljenja graenjem ili konstruisanjem treba da realizuje za praktinu primenu.

II. Konstruktivizam kao promena "umetnike delatnosti" u intelektualnu proizvodnju

Konstruktivizam je produkt revolucionarnih traganja za novom sveu u umetnosti. Ako podvrgnemo kritikoj analizi stvaralaki proces umetnosti najnovijeg vremena, zapaziemo u njemu postojanje novih elemenata koji menjaju itav karakter umetnike delatnosti. 1. Graenje slike na osnovu tehnike nunosti, odbacujui unutranju duhovnu nunost. 2. Prelazak sa predstavljanja i kontemplacije na aktivnu delatnost i proizvodnju. Umetniko delo (kao ideja + njena materijalizacija) jeste rezultat percepcije i naina gledanja oveka na spoljanje forme sveta, i zadatka umetnosti da formira ideal lepote za datu epohu. Percepcija formi spoljanjeg sveta prelamala se kroz unutranji ili "duhovni svet" oveka i na taj nain je nosila tragove njegove religiozne i filozofske kulture. Stoga su se u delu reavali problemi idealno-harmonine lepote filozofskog idealizma, koji sumnja u realnost postojeeg sveta i tome suprotstavlja iluzije individualne svesti - "svest uopte", kao neto objektivno realno. Budui materijalistika u sredstvima svoga izraavanja, predstavljaka umetnost je bila najizrazitiji i najpotpuniji izraz svoga vremena, i tokom procvata idealistikog pogleda na svet s neobinom tanou je beleila i konkretizovala idealistike sanjarije. Ideal spoljanje lepote, obavezno harmonine i simetrine, postaje aksiom zahvaljujui dvehiljadugodinjoj kulturi, i gotovo se pretvara u uroeni instinkt. Eksperimentalno saznanje kao "aktivno miljenje" - ne kontemplacija ve delovanje savremene epohe - stvara u umetnosti analitiki metod koji rui svetu

vrednost dela kao neeg jedinstvenog, unikatnog, putem razotkrivanja njegovih materijalnih osnova. Trenutak naputanja predstavnosti u umetnosti podrio je sadraj umetnikog dela perioda filozofskog idealizma. U sliku su uli novi principi rada - razvijanje majstorstva i reavanje specijalnih profesionalnih problema. Formalni prilaz suprotstavlja se duhovnosti i idejnosti, a delo se pretvara u ogledni laboratorijski rad i eksperiment. Umetniko delo koje slui za odmor i uivanje ne postoji. Ta revolucionarno-ruilaka delatnost, koja je ogolela umetnost do njenih osnovnih elemenata, dovela je do pomaka u svesti umetnik, postavivi pred njih problem konstrukcije kao svrsishodne nunosti. Rezultat daljeg shvatanja rada prema principu svrsishodnosti bilo je oblikovanje nove ideologije u konstruktivizam. Kontemplativna i predstavljaka delatnost umetnosti prelazi u aktivni svesni rad, ruei tako do sada postojei pojam duhovnosti stvaralakog procesa umetnika. Industrija i tehnika koje se neprekidno razvijaju - iznenaujui nas na svakom koraku neoekivanou svoje spoljanje forme koja nema pandan u prirodi i protivrei joj - ine nemoguim uspostavljanje ideala lepote spoljanje forme za savremenu epohu. Na taj nain jedna od funkcija koje ulaze u sastav umetnike delatnosti kao realizacije ideala lepote, otpada i primorava umetnika, kao majstora formi i struktur, da ide u industrijsku proizvodnju radi primene svojih objektivnih znanja, jer njegova vanivotna delatnost (predstavljanje i izrada konkretnih formi za dati trenutak) gubi znaaj usled stalnosti industrije koja od umetnosti ne oekuje kanone forme. Prvi put tokom itave istorije umetnosti problem umetnike forme reava se nezavisno od nae idealne predstave o spoljanjoj lepoti. Atavizam "lepote izvan vremena i prostora", koji nam je preostao od idealistikog pogleda na svet, sa svojim nepromenljivim estetskim doivljavanjem, unitio je analitiki metod, koji radi na razliitim elementima i materijalnim zadacima, a ne otkriva ideje po sintetikom principu. Sada sistematizujemo faktore koji su uslovili novu svest konstruktiviste. 1. Razvoj industrije i tehnike. Doveo je do raspada pojma harmonizovane lepote koja polazi od prirode. Niz pronalazaka novih predmeta i aparata, u svojoj osnovi nevezanih za prirodne forme i usmerenih na savlaivanje prirode, daje mogunost da se u delu izgradi umetnika forma na pojmu "vetakog". Pojava u tehnici neobinih kontrastnih i disonantnih formi strukture, neobinih za prirodu - primeri postizanja ravnotee ne samo pomou trivijalnog principa piramide ve, naprotiv, kao na kranu, gde trougao stoji na otrom uglu sa proirenim delom nagore - poljuljala je konvencionalna shvatanja kompozicije u umetnosti. 2. Materijalizam i eksperimentalno saznanje. Proizvodi pomake u samoj sutini delatnosti umetnika, menjajui pogled na stvaralatvo kao kontemplaciju i predstavljanje, te postavljajui pred njega problem aktivnog svesnog rada - dalje sledi proizvodni proces kao konkretizacija tog rada. 3. Niz otkria u nauci i tehnici druge polovine 19. i poetka 20. veka utvruje se u umetnosti reavanjem formalno postavljenih zadataka prema tehnikoj nunosti. Pojavljuje se pojam "majstorstva", "umenosti" kao druga izvedenica od rei "umetnost". 4. Socijalne pretpostavke, koje su istakle nenormalnost poloaja umetnosti kao specifine funkcije usled njene odvojenosti od opteg kretanja i razvoja socijalnog ivota, te estetiarenja, to se u najboljem sluaju granii s dekorativnou.

Dakle, svi ovi faktori doveli su konstruktivizam do zakljuka da se sutina umetnike delatnosti temeljno menjala od duhovne predstavnosti ka svesnom aktivnom delovanju. Svesnost te nove delatnosti jeste posebno uoljiv moment. Podsvesno nadahnue (sluajna pojava) prelazi u organizovano delovanje. Intelekt jeste naa polazna taka, on nam zamenjuje "duu" idealizma. Stoga i konstruktivizam u celini jeste intelektualna proizvodnja (a ne samo miljenje), nespojiva s duhovnou umetnike delatnosti.

III. Odbacivanje umetnosti i nekontinuiranost umetnike kulture u konstruktivizmu

Konstruktivizam je proanalizirao "sutinu umetnike delatnosti" i u njoj otkrio nove momente o kojima se govorilo napred; dalja analiza realne konkretizacije tih momenata u umetnosti pokazala je da umetnost, zbacivi sa sebe okove religije i filozofije, nije mogla da se udalji od estetike, koja ju je dovela do teze o samodovoljnoj vrednosti slike. Drugim reima, analitiki metod u umetnosti nije primenjen u smislu njegovog opteg znaenja savremenog principa naeg miljenja, ve samo kao dodatak u skladu sa samodovoljnim zakonima umetnosti, tj. zakoni umetnosti ostali su kao i ranije posebno izdvojeni od celokupnog ostalog ivota. Slika kao samodovoljna vrednost jeste sadraj umetnosti koji se ne d proceniti, u kome su religija i filozofija zamenjeni istom estetikom. Kako je teko odbaciti atavizme koji u nas dospevaju zahvaljujui vaspitanju, a koje zatim nasledno prenosimo. Sruena je religiozna svetost, pojavljuje se estetska svetost koja ne moe da se brani na drugi nain nego pozivanjem na pretke... ak ni formalni zadaci i majstorstvo, dovedeni do visokih granica, nisu pruili mogunost da se spozna znaenje svega to se u umetnosti deava i njen cilj. Na taj nain put umetnosti bez konstruktivizma, ak i u svojim formalnim dostignuima, nosio je skrivene estetske crte "umetnosti radi umetnosti" u obliku majstorstva radi majstorstva. Cilj nije bio shvaen i odbaeni idejni sadraj (koji ja posmatram kao realnu vitalnost umetnosti u prolosti) bio je obilato prekriven estetikom. To govori o sloenosti same umetnike delatnosti za savremenu kulturu. Postojanje estetike kao podreujueg principa, ak i prilikom analitikog metoda rada, zadrava u umetnosti nepromenjenom njenu osnovnu specifinu crtu, ostvarenje ideala oveanstva putem iluzornosti platna slike. Konstruktivizam se stoga pribliava odbacivanju itave umetnosti u celini, dovodei u sumnju neophodnost specifine umetnike delatnosti kao stvaraoca svetske estetike. Jer konstruktivizam stoji u kontinuitetu umetnike kulture, ako se pri reavanju formalno postavljenih zadataka u umetnosti termin "tehnika nunost" tumai u prenosnom smislu - preko estetike razuma, i na taj nain iskljuuje estetiku kao nepotrebno i izmiljeno omamljivanje. I nekontinuiranost umetnike kulture za konstruktivistika zdanja takoe se odbacuje usled njenog atavistikog karaktera - estetskog reavanja formalnih problema.

IV. Socijalna teorija konstruktivizma

Oslobodivi se estetskih, filozofskih i religioznih naslaga, umetnost nam ostavlja svoje materijalne osnove koje e od sada organizovati intelektualna proizvodnja. Princip organizovanja jeste svrsishodna konstruktivnost u kojoj e estetiku zameniti tehnologija i eksperimentalno miljenje. Konstruktivizam se u specijalnom znaenju formira od tri aktivna postupka tektonike, konstrukcije i fakture. Tektoniku konstruktivisti uzimaju umesto pojma "stil". Monumentalnost umetnikog dela stvorila je pojam vene lepote izvan vremena. Osnovna odlika dananje epohe jeste privremenost - prolaznost... Polazei od ovoga ne moe se biti organski vezan za epohu ako ne uzima u obzir i ne osea njeno pulsiranje - puls dananjeg dana jeste delovanje i promena. Suprotstavljajui tektoniku "monumentalnom stilu prolosti", konstruktivizam primenjuje izvestan ideoloki prilaz radu. Svaki zadatak moe se reiti i monumentalno i tektonski. Tektonika je prilaz zadatku na osnovu sutine samog zadatka, nezavisno od stila epohe. Budui ideoloko svojstvo, tektonika ne moe postojati van iskustva, tj. bez konstrukcije i fakture. Razliku u odnosu na monumentalnost takoe ini i dinaminost tektonike, koja se menja im se promeni sredina ili neki od uslova i eksperimenata. Tektonika kao princip jeste rezultat eksperimenta. U datom sluaju nju diktira proizvodnja, jer materijal se usavrava, iskustvo i znanje rastu, te stvaraju nove uslove i mogunosti formulisanja zadatka. Ako, uzimajui u obzir sve kvalitete materijala, izradi stvari priemo sa organske strane - prii emo tektonski. Odatle i prilaz odreenju tektonike kao izvesne organinosti, tavie neprekidne organinosti Te neprekidne organinosti do danas nije bilo, i stil, rastapan u poetku tektonski u odnosu na zahteve epohe, prelazio je u spoljanju formu, uslovnu za dato vreme, koja je kasnije shvaena kao estetska lepota. Stoga je forma stila postajala princip epohe i problem se reavao od principa ka eksperimentu i rezultatu - to jest obratno. Stil kao organizovana forma epohe, koja se nije kanonizovala u principu ve u spoljanjem ispoljavanju te forme, gubi svoj smisao u epohi industrijske kulture, kada spoljanja forma nema svoju vrednost usled lakoe njene promene i njene proizvodnje, i kada su vani samo princip i proces za ije ostvarivanje je data stvar namenjena. Pojam monumentalnog stila bio je rezultat dugog zanatskog rada na svakoj novoj formi i stvari. Danas, kada je parola epohe "privremeno i prolazno", vie ne moe biti monumentalnog stila u smislu oblikovanja nekakvih uslovnokarakteristinih odlika spoljanje forme u jedinstveni kompleks spoljanje forme dananjeg dana - samo ovo i jeste karakteristina odlika - kada je na mesto statinog predmeta, elementa, postavljena funkcija, delovanje, dinamika-tektonika. Napetost izmeu prolaznog i monumentalnog razreava se samo formom tektonike kao principom stalne promene. Ali u toj kratkotrajnosti znaaja svake nove forme nalazi se podsticaj za dalji razvoj i evoluciju. Samo potpuno nerazumevanje trenutka nagoni na traenje podrke u monumentalnosti, gde se dozvoljava kretanje i levo i desno, ali samo po jednoj ravni; onaj pak koji uini korak napred, proglaava se da je izvan kontinuiranosti.
V. Stepanova, "O konstruktivizme" (1921)