POSLEDNJI KOJEG PRIZNAJEM, s kim zborim, bezlini bole u telesnom tkivu, prii: ko to u duhu goreh, gorim u tebi; da na tvoju

vatru ivu pristane, dugo protivilo se drvo, a sad te hranim, tvoj sam plam i sev. Ovdanju moju blagost svu je shrvo Neovdanjega pakla gnev. Sav ist, sav lien bududega plana Na padenja se lomau uputih, Znajud da nema sutranjega dana Za ovo srce, gde zaliha duti. Ko to neraspoznatljiv gori? Ja? Ne uvlaim ovamo uspomene. O, ivot, ivot: Izvan mene. A ja u ognju. Nikog ko me zna. RUO, oh isto protivreje, slasti niiji san da ne bude ispod tolikih kapaka onih.