Jovana Simi Katedra za germanistiku, Odsek za holandski jezik, knjievnost, kulturu Filoloki fakultet, Beograd

OGOVARANJE U RAZGOVORNOM DISKURSU

U ovom radu fokus e biti na pojavi ogovaranja u razgovornom diskursu. Nastojae se da se itaocu, uz primere iz korpusa, skrene panja na odreene aspekte ogovaranja, kao svojevrsnog vida komuniciranja - komunikacione prakse - kao i na mogue jedinice alalize kroz koje bi se ova pojava mogla sagledati. Uzevi u obzir tumaenja ogovaranja i rumornog komuniciranja iz uglova razliitih nauka, premda interdisciplinarno okarakterisanih, autor e pokuati da opie pravilnosti meu iskazima, ali i celine, jednog rumornog razgovornog dikursa. Pored toga, uzee se u obzir i nemogunost apsolutne analiz e ogovaranja u razgovornom diskursu, iz razloga neminovnog gubljenja dela konteksta, kao i nemogunosti da se apsolutno verodostojno transkribuju paralingvistiki i prozodijski elementi spontanog govora. Kljune rei: ogovaranje, razgovoni duskurs, rumorno komuniciranje, spontani govor, transkript, jedinice analize.

Za korpus ovog rada odabrana je transkripcija spontanog govora tri enske osobe. Govornici su studentkinje razliitih fakulteta Univerziteta u Beogradu. Poreklom su iz Beograda i priblino su istih godina. Karakteristike koje ukazuju na to da se radi o spontanom govoru - spontanom razgovornom diskursu - svakako su: pauze u govoru, kratke i eliptine reenice, prekinute i nedovrene reenice, reenice bez predikata, potapalice i uzreice, oklevanja, zamuckivanja, ispravljanja/samoispravljanja, saimanja rei i reenica u jednu fonetsku celinu (glagol biti u linom glagolskom obliku; nemodide) i drugo. (Savi 1993: 8-12) Budui da se radi o spontanom govoru, prijatelja, a ne poznanika, ili prolaznika, tematika nije stalna i esto je uslovljena prethodnim (socijalnim) iskustvom i kontekstom, to svakako za posledicu ima odreeni defcit u informacijama pri analizi razgovornog diskursa. (RomeroTrillo 2006: 6-7; Guerin i Myazaki 2006: 31) Naime, svaki diskurs, bio on planiran, ili

neplaniran, nuno mora da se odvija u odreenom kontekstu, jer on predstavlja jednu od neminovnih komponenti govora - preciznije reeno komuniciranja. (Savi 1993: 1) Ono to dodatno oteava analizu razgovornog diskursa i njegovog transkripta, jesu prozodijski i paralingvistiki parametrari spontanog govora, t.j. njihovo nesistematino beleenje, ili jednostavno nemogunost njhovog citiranja. Problematika transkribovanja paralingvistikih i prozodijskih komponenti govora, proizilazi iz injenice da se radi o sredstvima kao to su: promene tempa, boje, visine i kvaliteta glasa i drugo i njihovo zapisivanje i beleenje predstavlja posebnu komponentu u analizi diskursa. (Pani Cerovski 2012: 1-2; Savi 1993: 4). Bez obzira na navedene potekoe u analizi i razumevanju razgovornog diskursa uopte, ili, u ovom konkretnom sluaju, ogovaranja u razgovonom diskursu, postoje brojna teoretska razmiljanja o ovoj problematici. Pre svega valja pomenuti komunikoloku definiciju ogovaranja kao zasebnog vida komunikacione prakse sa sopstvenim karakteristikama i obelejima, potom socijoloka, psiholoka i antropoloka odreenja iskaza sa rumornim sadrajem (kao i diskursa rumornog sadraja u celosti). (Romero-Trillo 2006: 1-4; Savi 1993: 3) Ogovaranje kao vid komunikacione prakse, za svaku od navedenih disciplina zauzima odgovarajue mesto i za sobom nosi odgovarajue znaenje. Tako se iz psiholokog osvrta na ogovaranje, esto dolazi do pitanja da li je ono posledica kognitivnog miljenja i koji sve kognitivni mehanizmi oveka aktivirani u sluaju ogovaranja. (Guerin i Myazaki 2006: 8) Socijoloki aspekt fokus baca na drutvenu ulogu ogovaranja i posledice koje ono za sobom nosi, stoga na ogovaranje gleda kao na vid socijalizacije. (op. cit.: 8 ) Meutim sve one zajedniku taku, pa i metodoloko polazite, nalaze u lingvistikom objanjenju prenoenja poruke, njenog kvaliteta, implikacije, konteksta, pa i samog znaenja jednog rumornog iskaza. (Savi 1993: 1) Ono kako lingvistika gleda na iskaze - jedinice vee od reenice, ali i na celokupan narativ ogovaranja u razgovornom govoru, jeste da prebacuje fokus na veze meu iskazima u govonom inu i kao takve ih uporeuje i prouava. (op. cit.: 6) Ako se osvrnemo na aktivaciju kognitivnih mehanizama u ogovaranju, postoji nekoliko teoretskih uglova koji kogniciju pokuavaju da dovedu u vezu sa ogovarajnem u razgovornom diskursu. Guerin i Myazaki (2006) sistematiu ogovaranje kao jedno od vidova komunikacione prakse, uporeujui ga sa slinim vidovima komuniciranja, kao to su: glasina, urbana legenda i ozbiljno znanje. Parametri koji odreuju navedene kategorije rumornog komuniciranja su sledei: za sobom nose odreene line posledice po sluaoca (glasine, ogovaranje); nemogue je odrediti vrednost njihovog iskaza - tanost ili netanost (sve navedene kategorije); verodostojnost uprkos njihovoj dvosmislenosti (glasine, ogovaranje, ozbiljno znanje); privlae panju - tako to sadre elemente humora, kao novosti, ili su neoekivane i neobine. (Guerin i Myazaki 2006: 4). Ono to dodatno karakterie ovakve

vidove komuniciranja, pre svega ogovaranje, jeste njihov kontekst. Naime, kontekst ogovaranja usko je povezan, ako i ne prethodi i ne uslovljava, svaki od navedenih parametara rumornog komuniciranja. (op. cit.: 7) Za sluaoca, primaoca poruke, vano je da je upoznat sa dodatnim elementima koje ogovaranje, kao poruka, sa sobom nosi. (op. cit.: 7) esto se o ovim dodatnim elementima govori kao o lokalnom kontekstu koji, u analizi govora, ili njegovog transkripta, nije u celosti dosean. (op. cit.: 7) Ipak, Guerin i Myazaki (2006) se u svom radu dre miljenja da ogovaranje nije nuno uslovljeno kognitivnim mehanizmima, te da veu ulogu ima u socijalizaciji i socijalnom zbliavanju uesnika u razgovoru, nego u misaonim procesima i pojavama koje se odigravaju u komunikacionom inu (smanjenje anksioznosti, nivelacija, izotravanje i asimilacija iskaza - nesvesni kognitivni mehanizmi koji dopunjavaju i ulepavaju iskaz). (op. cit.: 9) Dakle, pomenuti elementi koji mogu da ukau na takozvane nus pojave kognicije, zapravo predstavljaju svesno iskazane epitete u rumornom komuniciranju, koji imaju funkciju da iskaz ogovaranja uine primamljivijim, pa tako i socijalno poeljnijim (op. cit.: 9) - u sluaju Guerin i Myazaki (2006) jedinica analize je propozicija, premda se njihovo odreenje propozicije ne slae sa odreenjem koje Savi (1993) iznosi u svom radu. Sa druge strane, pomenuti autori (Guerin i Myazaki 2006: ) odreuju okvir ogovaranja koji bi se parametrima koje Savi (1993: 6-8) iznosi u svom radu, mogao okarakterisati kao sveobuhvatni okvir razliitih kohezionih jedinica u analizi razgovornog diskursa, t.j. ogovaranja u razgovonom diskursu. To su: jedinica razmene, jedinica klauze, jedinica propozicije, jedinica govornog ina, razgovorni pasus, pa ak i tonska jedinica. Svaki od navedenih moe dalje posluiti kao metodoloki okvir u analizi ogovaranja. Razmena i propozicija Komuniciranje je u osnovi razmena poruke od poiljaoca do primaoca. Dakle u osnovi postoje tri inioca komuniciranja. (op. cit.: 4) Ovakva preraspodela uloga uoljiva je i u usmenom i u pisanom izlaganju; dakle i govorenog diskursa - planiranog, ili neplaniranog - ali i pisanih poruka - tampanih, netampanih i pisanih, namenjenih govorenju. (op. cit.: 3-4) Na osnovu sledeeg primera, (1) (...) A:Ovaj -- jao da to nam je Cobe sino priao, boe, ja ne mogu da verujem da se to zaista desilo... B: Cobe? A: Da, Jovanin bivi deko, Nemanja urovi, bla, bla. C: jmbg (smeh)

A: Ovaj, kae a ja kad sam ubio maku sluajno vilama. (smeh) Ja kao kako si uspeo sluajno vilama da je nabode? C: Zna kolko smo se istraumirale... (smeh) (...) mogue je prepoznati sve uesnike u razgovornom diskursu, odrediti uesnika koji je otpoeo diskurs i naposletku, mogue je definisati smenu, t.j. razmenu kao kontekstualno zavisnu komponentu/jedinicu jednog razgovornog diskursa. (op.cit.: 6) Govornik A je inicijator ogovaranja, dok su B i C isprva sluaoci - primaoci poruke, potom i uesnici u razgovornom diskursu. Od iskaza govornika B zavisi naredni iskaz govornika A i reakcija na iskaz govornika C. Pritom A zapoinje iskaz koristei se elementima o kojima je ve bilo rei: senzacionalnim saoptavanjem, privlaenjem panje, saoptavanjem neobine, ili nesvakidanje novosti. (Guerin i Myazaki 2006: 4) Budui da Guerin i Myazaki svoj rad baziraju na jedinici propozicije, koja, slino razmeni, nastoji da se fokusira na znaenje, bilo bi mogue analizirati primer (1) na osnovu metodoloke jedinice prepozicije. Meutim, reeni ce date u primeru, ne nisu date u obliku proste reenice i ne sadre potpunu poruku, ve ih karakteriu ranije pomenute, tipine komponente razgovornog diskursa (prekinute reenice, prozodijska obeleja, - smeh i drugo), to se ne moe okarakterisati kao prosta reenica, sa potpunom porukom. (Savi 1993: 7) Pored ovih komponenti, vano je naglasiti i tipove iskaza koji se javljaju u primeru (1). Uoljivo je prisustvo uzvinih, upitnih iskaza, kao i iskaza u kojima se iskazuju sudovi - verovanja, ili neverovanja u saopteno. (Bordia 1996: 2) Klauza i iskaz Da li postoji klauza u razgovornom diskursu? Iz primera (1) vidimo da gramatiki nije potpuna, t.j. da ne sadri uvek predikat kao osnovni argument ove jedinice analize. (Savi 1993: 6) To je u pomenutom primeru i uoljivo: U sluaju svakog od govornika A, B i C, u pojedinim iskazima, primeuje se nepostojanje predikata - glagola u linom glagolskom obliku: (2) (...) A: Dobro. Ovaj.. nita, bio jue Petru roendan. B: Kom Petru? A: Stefanoviu. C: Njenom Petru, Pera, Pera jebo te. B: A, Pera! A: Peki. C: Peki, Peki. (smeh) (...)

Meutim, u osnovi krnjaih klauza u ovom primeru, moemo govoriti o jednoj drugoj metodolokoj jedinici analize - iskazu. Iskaz, naime, moe i ne mora da se poklapa sa reenicom, t.j. klauzom. Ali iskaz, bez obzira na svoju gramatiku odreenost, ima komunikacijsku ulogu, t.j. prenosi poruku. Na osnovu upitnog iskaza iz primera (2), potom odgovora u sledeem iskazu, jasno je da, premda nemaju formu klauze, ovi iskazi prense poruku i odravaju niz komuniciranja. (op. cit.: 6) Razlog je taj to je u osnovi iskaza, kao jedinice komunikacije, reenica - bilo da je sintaksiki potpuna, ili ne. (op. cit.: 6) Tako se na oba primera (1) komunikacione uloge govornika mogu posmatrati kao iskazi koji daju odreenu poruku, uz obavezan kontekst. (op. cit.: 6) Moemo zakljuiti da ogovaranju u razgovornom diskursu moda najvie odgovara jedinica analize iskaza, budui da se odreene komponente jednog diskursa ogovaranja slau sa karakteristikama iskaza kao metodoloke jedinice analize. Dodue, ako se osvrnemo na jedinicu razgovornog pasusa, moemo rei da je iskaz njena osnova, jer jedinica razgovornog pasusa posmatra diskurs kao celinu, a ne kao njegove pojedine komponente. (op. cit.: 6-7) Ogovaranje je jedan od vidova komunikacione prakse, blie reeno jedan vid rumornog komuniciranja. Najee se sree u razgovornom diskursu. Iz tog razloga, teko je u potpunosti sagledati sve njegove komponente, budui da se razgovorni diskurs odvija u specifinim uslovima i sadri razliite paralingvistike i prozodisjke elemente. Ove elemente je, u sluaju spontanog govora, esto nemogue sagledati. (Guerin i Myazaki 2006: 7; Savi 1993: 1; Pani Cerovski 2012: 1-2) U sluaju transkripta, situacija je neto laka, meutim problematika transkribovanja paralingvistikih i prozodijskih elemenata govora, ostaje jedno veliko istraivako polje. (op. cit.: 2006; 1993; 2012) Jednom reju, kontekst koji se formira u ogovaranjau, veoma je vaan za razumevanje i analizu ogovaranja u razgovornom diskursu, ali ga je esto nemogue u potpunosti sagledati. (op. cit.: 2006; 1993) Pristupi ogovaranju kao pojavi u komuniciranju, predmet je velikog broja disciplina. Svaka od njih daje sopstveni okvir prouavanja ogovaranja, tako da postoje razliite teoretski pristupi i metodoloke tehnike kojima se ogovaranje opisuje. (Romero-Trillo 2006: 1-4; Savi 1993: 3) Postoje, dakle, brojni teoretski okviri prouavanja ogovaranja, koje se meusobno nadopunjuju. (op. cit.: 1-4; op. cit.: 3) Jedan od njih je posmatranje ogovaranja kao jedinicu analize (razmena, klauza, propozicija, govorni in, razgovorni pasus, pa ak i tonska jedinica). (Savi 1993: 6-8) Meutim, uzevi u obzir piorodu razgovornog diskursa, sa jedne i prirodu ogovaranja kao vida komunikacione prakse, sa druge strane, zakljuuje se da je u sluaju ogovaranja kao jedinice analize, veoma produktivno koristiti razgovorni pasus: uzimajui u obzir kontekst razgovornog diskursa (koliko god da je to mogue); izdvajajui uloge

govornika, tipove reenica/iskaza i efekte kojima se slue i obraati panju na gramatiku strukturu ogovaranja u razgovornom diskursu, kako bi se, na osnovu delova, to vernije analizirala celina. (op. cit.: 6-7)

Literatura:

Bordia P. (1996). Studying Verbal Interactions on the Internet. The Case of Rumor Transmission Research. In: Behaviour Methods, Instruments, & Computers. 1996, 28 (2), 149-151. Dostupno na: http://goo.gl/70fjr9 [11.02.2014.] Guerin B., Miyazaki Y. (2006). Analysing Rumors, Gossip, and Urban Legends Trough Their Conversational Properties. In: Psychological Record, 2006, 56, 23-34. Univerity of Waikato. Dostupno na: http://goo.gl/ekV9TG [11.02.2014.] Pani Cerovski, N. M. (2013). Prozodijski i paralingvistiki markeri citiranja u razgovornom jeziku. Doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu, Filoloki fakultet. Romero-Trillo, J. (2006). Pragmatics and Corpus Linguistics: A Mutualistic Entente. 6-7. Focus on all Angles of Pragmatics. Mouton Series in Pragmatics (Book 2). Dostupno na: http://goo.gl/LTs8k1 [11.02.2014.] Savi S. (1993) Diskurs analiza. 2.2 Iz istorije istraivanja diskurs analize. U: Metodoloka Pitanja. 33-36; 47-50; 54-72. Filozofski fakultet, Novi Sad.