UDK: 1(4)"15/19" 130.2(4)"17" DOI: 10.

2298/FID1203199R Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIII (3), 2012.

Vanja Radakovi
Beograd

Autoportret filozofa u kontekstu prosvetiteljstva

Apstrakt: an-ak Ruso uglavnom je u istoriji filozofije promatran kao netipian filozof epohe prosvetiteljstva, kao zaetnik revolucionarnih ideja o slobodnoj graanskoj dravi i prirodnom pravu; u istoriji knjievnosti kao pretea romantizma, pisac koji je usavrio epistolarnu formu romana i sentimentalista. Meutim, u ovom radu fokus je na prenebregavanom biografskom pristupu onim delima u kojima se Ruso otkriva kao zaetnik autobiografskog romanesknog anra. Preispitan je problem verodostojnosti autoportreta i kroz taj problem osvetljene su injenice iz autorovog ivota. Pristup u ovom tekstu oslonjen je na biografski, ali ne u pozitivistikom ve u fenomenolokom kljuu. Osnovna inspiracija za tekst bili su radovi teoretiara enevske kole Starobinskog, Pulea i Rusea.

199
Kljune rei: Prosvetiteljstvo, progres, naturalizam, autobiografija, ispovest, sentimentalizam, introspekcija, empirizam, solipsizam, progonstvo.
Nikad ne znamo da li je Ruso koji nam se obraa Ruso pripoveda ili linost o ijem se ivotu pripoveda. or Pule

ovek XVII veka verovao je da ivi u vremenu kada je sve reeno, u vremenu skladno postavljenog sistema razuma, morala i estetike. ovek XVIII veka iz korena je preispitivao utvreni i okotali sistem, poseui za novim, nepoznatim, krenuvi ka napretku kulture oslanjajui se na razum i slobodu izbora. Didro (Diderot) je za svoje doba rekao: Svako stolee nosi u sebi duh koji ga obeleava; duh naeg izgleda je duh slobode. Francuska je u XVIII veku postala uzorna zemlja u pogledu liberalnosti duha, zemlja u kojoj je sloboda duha bila samo jedno od moguih iskustava slobode. Osamnaesti vek je, na izvestan nain, izmislio slobodu; pobo nost se smatrala zastarelom koprenom koju je bilo neophodno skinuti. Pojavili su se enciklopedisti i intelektualci eljni znanja. Biti intelektualac u XVIII veku znailo je biti svestran, biti otvoren ka novim saznanjima, otvoren ka rehabilitaciji ula, uzdati se u sopstveni duh. Intelektualac znailo je biti filozof. Filozofski duh XVIII stolea ne priznaje gotove istine i konane tvrdnje, on uvek trai, istrauje, i premda se neposredno nadovezuje na klasini kartezijanski racionalizam na koji su Francuzi uvek tako ponosni, on se izvanredno obogauje i menja pod uticajem eksperimentalnih nauka i njihovih metoda.1

1 Vidan 1982: 292.

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

Ideje koje izlau evropski filozofi XVIII veka mogu se jednim imenom nazvati ideologija prosvetiteljstva. Prema Kantu (Kant), prosveenost je izlazak oveka iz stanja nepunoletstva. To je doba u kojem se naglaavaju sloboda i razum. ovek ih moe koristiti u najveoj meri za otkrivanje istine sveta, i radi opteg napretka. Prosvetitelji kritikuju sve zvanine ustanove, crkvu i dravu. Kritikuju sve ono to bi moglo sputati slobodu. Gledaju na kulturu kao na neto plastino u odnosu na pririodu, i neto to je mogue prepravljati i usavravati. U doba prosvetiteljstva nastali su radiklano drugaiji principi u odnosu na srednjovekovne. Kljuni pojmovi prosvetiteljstva su naturalizam, racionalizam, istorijski optimizam, dosledni ateizam. Naturalizam je, naime, jedini princip koji pomae predoavanju stvarnosti, to je pogled na svet koji podrazumeva da je priroda jedino to stvarno postoji. Prema Kantu, to je objanjenje sveukupnih dogaaja putem prirodnih uzroka i zakona; u etici to je zahtev da se ivi u skladu sa prirodom. U svojim Ispovestima Ruso (Rousseau) nebrojeno puta napominje da je priroda ono to ga pokree, da je on ovek prirode. iveti i misliti ispravno u XVIII veku, zahtevalo je iveti i misliti u skladu sa prirodom i tako doi do istine. Istina je jedna za sve. Do nje se dolazi putem razuma, jer razum je ogledalo sveta. Nita ne moe biti tajna za razum, njemu je dostupna ak i ona krajnje iracionalna taka, Bog. Zato su prosvetitelji najee mislei ateisti. Misao nema odmora; ljudski um ne poznaje granice, mora biti delotvoran radi istorijskog progresa. Progres je u prosvetiteljstvu shvatan kao pravolinijski napredak, ne kao ciklino ili spiralno kretanje, kao kod antikih mislilaca. Ako sagledamo stvari iz ovog ugla, Volter (Voltaire) bi bio tipian prosvetitelj jer izjavljuje da raditi znai iveti, i misliti o sebi znai ne misliti. Potrebno je misliti jedino o progresu i prirodi. Za Voltera Njutnova (Newton) otkria u fizici su neopoziv argument u borbi protiv teologa i sholastiara; za njega je Njutn prvi korak ka prirodnoj religiji. Meutim, Rusoove ideje bile su eksplozivnije od Volterovih. Za Rusoa se ne moe rei da je tipian prosvetitelj. On se vie oslanja na svoja oseanja, manje na svoj razum. On je pre empirista nego racionalista. Za Rusoa savest predstavlja unutranje ulo koje se javlja kada je re o onome to je racionalno nepojmljivo. Takva jedna nereiva antinomija uma je Bog. Tada odluuje ono to je iznad razuma, srce. Po meni je jedina zdrava filozofija, jedino ona u skladu sa ljudskim srcem.2 Ba u maniru Paskalove logique du coeur, Ruso najdostojnije koristi svoj razum ako ga pred Bogom uutka. Ja ne znam za dostojnije odavanje hvale boanstvu od ovog nemog divljenja to ga rasplamsava posmatranje njegovih tvorevina3 Kod Rusoa nije re o hrianskom Bogu ili tradicionalnoj hrianskoj pobonosti. Jer, u tom nemom divljenju o kome govori javlja se u njemu unutranji glas koji umnogome podsea na Sokratovog () daimoniona. On
2 Ruso 1950: 65. 3 Ruso 1950: 433.

200

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

nee uvek posluati taj glas, ali ne moe da ga ne uje. To je, zapravo, savest; savest kao stvar individue, koja ne moe imati univerzalan karakter. Savest kao deo iracionalnog, poput unutranjeg Boga. Tako Ruso stvara svojevrsnu prirodnu religiju kojoj nisu potrebni posrednici izmeu individue istog srca i Boga. Ruso se, dakle, ne istie kao uzorni prosvetitelj-ateista, on prihvata ideju da je Bog tvorac sveta, ali ne veruje da Bog moe imati uticaj na sada i ovde. Ruso je, zapravo, bio deista. Ruso je zaista bio opsednut idejom o ovekovoj dobroti, idejom o vrednosti linih oseanja. Zlo je posmatrao kao spoljanjost; kao ogledalo u odnosu oveka sa drugim; verovao je da zlo ne moe postojati u samoj ljudskoj prirodi. Povaratak u sopstvo je, stoga, sredstvo spasenja. Preporuivao je povratak prirodi u svakom smislu. Pretpostavljao je civilizaciji nekakvo prirodno stanje u kome je svaki ovek dobar, a to prirodno stanje narueno je porocima koji se stiu putem nauka i umetnosti. Meutim, kao osnovni izvor poroka Ruso je video nejednakost koja vlada meu ljudima. Svoje stavove o tome Ruso je najpre izloio u Raspravi o naukama i umetnostima (1749), koja je predstavljala odgovor na nagradno pitanje Akademije iz Diona: Da li je obnova nauka i umetnosti doprinela kvarenju ili proiavanju ljudskih obiaja?. U ovoj Raspravi on kae da pre nego to je umetnost ugladila ljudsko ponaanje obiaji su bili seljaki, ali prirodni; a razlika u ponaanju ukazivala je na razliku u karakterima. U tom prvobitnom prirodnom stanju ovek nije bio sposoban da ini zlo. Bio je dovoljan sadanji trenutak, ulnost u kojoj se ovek nalazi. Ruso je smatrao da je ulni utisak uvek u pravu. ovek prirode sva svoja saznanja svodi na ulnost. ista ula su poteena iluzija. Iz sveta ula u kome je ovek zdrav, u kome on moe biti ovek prirode, mora se otrgnuti (nevoljno, prema Rusou) onaj koji hoe da bude superiorniji od ivotinje. Mora poeti da se oslanja na razum vie nego na ulnost i oseajnost. Smatram da je odreujua osobina aktivnog ili razumskog bia u tome da osmisli re jeste, rei e Ruso u Emilu. Ljudski ovek je prinuen da koristi alate razne vrste, i upravo je ta upotreba sredstava ono to je bilo mrsko Rusou. On je eleo da bude neposredno povezan sa predmetima svoje elje. Zato je prezirao novac. Nikad mi se novac nije inio onako dragocenim kakvim ga svet smatra [...] sam po sebi ne vredi nita, potrebno je pretvoriti ga u neto drugo [...] novac za kojim jurimo natie nam ropski jaram [...] manje me privlai novac, mnogo vie samo stvari.4 ovek prirode je nevino bie, a upotreba sredstava odvaja ga od iste prirode, pomou njih se suprotstavlja prirodi da bi je izmenio. ovek koji je od prirodnog postao ljudski ovek razmiljae kako da ostvari elje za koje zna da su neostvarive. Koliko bi se zastraivanja utedelo umu, koliko bi se poroka odstranilo u samoj klici, kada bi se animalna ekonomija mogla nagnati da se dri moralnog reda, koji ona tako esto naruava.5
4 Ruso 1950: 4142. 5 Ruso 1950: 164.

201

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

Na taj nain, smatra Ruso, ovek e iz prirodnog prei u drutveni svet, postae izopaena ivotinja koja svoje elje moe ostvariti tek kroz imaginarno i vetako. Takav ljudski ovek otkrie u sebi jedno Ne-Ja. Sujeta odreivae elje, a egocentrizam e stvarati umetnost. Kada ovo tvrdi, Ruso upada u sopstvenu zamku. Njegova autobiografska dela upravo jesu izraz sujete i egocentrizma. On protivrei sebi u sopstvenim tekstovima. Moe se dosledno pratiti promena u miljenju ako se njegova dela sagledaju hronoloki. Muan ivot utie na to ta e pisati, ali i na nain na koji pie. Drugi izraz nezadovoljstva drutvenim sistemom u kojem ivi, Ruso je pokuao da pokae u Raspravi o nejednakostima meu ljudim (1755), gde pie da se zlo nalazi u drutvenim odnosima, i da je zato veoma bitan pogled u sebe, a ne u drugoga. Tek pogledom u sutastvo bia ovek prirode moe postati Ja, a ne samo arhetip. Rasprava o nejednakostima Rusou nije bila potrebna kako bi se afirmisao u knjievnom svetu, on je ve bio vrlo popularan. Ova druga Rasprava mu je omoguavala da se jo vie istakne u svojoj razliitosti, da se odvoji i ukae na svoju posebnost. Ruso je duboko verovao da e uspeti da svojim ivotom prui primer prave norme, da je njegov ivot njegov manifest. U ovoj Raspravi re je o istorijskom poloaju oveka. Ruso ali za nekim prethodnim vremenom u kome zlo nije postojalo, jer ono se javilo tokom istorije, a istorija pamti borbe protiv zla. Ako je zlo samo spoljanjost, ono nuno kvari ljudsku duu. ovek nije stvoren iskvaren, on je to postao, a u kolikoj meri ovek ostaje dete prirode on uva neku neunitivu nevinost. ovek se treba povui u sopstvo, unutar sebe obezbediti egzistenciju odvojenu od zlih namera drugih. oveku se mora ostaviti sloboda izbora i rasuivanja, jer sloboda je supstanca od koje je ovek sazdan. On moe na osnovu svoga credo da odredi ta je zlo i da ga odbaci. Takvo zlo koje Ja odbacuje u svet odnosa sa drugima nee imati isti ontoloki status kao ljudska prirodna dobrota. To je jedna od krucijalnih injenica za shvatanje Rusoove misli, koga, prema reima Pola de Mana (Paul de Man), uvek i sistematski pogreno itaju. Ruso je imao veliki problem sa spoljanjim svetom. Drutvo u kome se naao video je kao suprotno prirodi. To je bilo drutvo u kojem svako poe da gleda sebe, i sam htede da bude gledan. Ljudski ovek se ne vidi u sebi ve se trai izvan sebe, u stvarima, i tako rizikuje da i sam postane stvar. Prvi ovek koji je postao stvar je onaj koji je ogradio pare zemlje i rekao Ovo je moje!. Sledei koji postaju stvari su oni koji mu veruju. Nasuprot njima stoji Ruso koji bi rekao: Ne verujte mu!, i oni koji bi verovali Rusou (p)ostali bi ljudi prirode. Stoga, esto pogreno shvatan Rusoov zahtev za povratkom prirodi oznaava, pre svega, osnivanje graanske slobodne drave, a ne zahtev da ovek pase zelenu travu, kako je to cinino interpretirao Volter. Druga Rusoova Rasprava nije zamiljanje neega to bi moglo biti istina, ona je pogled napred, predlog za budunost. U takvoj jednoj istoriji kree se ex nihilo, ne

202

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

poinje se izjavom Ovo je moje. Ona podrazumeva jednakost meu ljudima, gde svako poseduje vlastitu slobodu koje se ne mora odricati zarad postojanja jednog suverena. Jedini suveren je narod sam. Vana je opta volja i razumni zakoni. Hegel (Hegel) je rusoistiku koncepciju drave proglasio najviim izrazom suverene vlasti drutvene volje. U drugoj Raspravi Ruso daje jednu otru kritiku drutva i na izvestan nain najavljuje revolucionarne stavove poznijeg doba. On nije smatrao, poput Voltera, da je mogue drutveni sistem izmeniti razumnim reformama koje bi bile samo delimine. Ruso je proklamovao ruenje itavog feudalnog sistema, zahtevao je enormnu promenu koja bi oveka dovela do prapoetka. On je eleo da razori korene nastajue graanske civilizacije kako bi poredak i krenuo ex nihilo. Eto, u tome je bio njegov politiki i ideoloki radikalizam. Meutim, ako hoemo da saznamo neto vie o Rusou kao misliocu, knjievniku, politiaru, revolucionaru, pa i oveku uopte, nezaobilazna su njegova autobiografska dela, pre svega Ispovesti i Sanjarije usamljenog etaa. Najpre je vano naglasiti da uobliavanje autobiografije, onakvog tipa autobiografije kakve danas poznajemo, nije bio postupak utvren i poznat u vremenu prosvetiteljstva. Stoga, Ruso se moe posmatrati i kao rodonaelnik jednog novog umetnikog, romanesknog anra. Tehnika pisanja u prvom licu gotovo da nije bila primenjivana do Rusoovog autoportreta, te je originalni tekst njegovih autobiografskih dela veoma nesreen i neprohodan, budui da nije imao literarne uzore. uveni poklonik biografske knjievne kritike, Sent-Bev (Sainte-Beuve) uivao je u otkrivanju Rusoovog stila i jezika, i naveo u Knjievnim portretima da sa Rusoom u francuski jezik dolazi novo prolee. Kod autobiografskih romana kljuan je problem vremena u pripovedanju. Vano je razlikovati vremensku ravan iz koje se vri pripovedanje (npr. memoarista ili hroniara), od ravni koja obuhvata zbivanja u delu. Tako se gradi retrospektivni govor fiktivnog ovde i sada u postupku dramatizovane take gledanja (point of view). Teoretiar proze Franc tancl (Franz Stanzel) navodi da pripovedako ja homodiegetikog pripovednog postupka svoju egzistenciju zasniva u istom vremenu i prostoru kao likovi koji uestvuju u radnji. Pisanje o sopstvenom ivotu podrazumeva uestvovanje u vremenu i prostoru u kome se nalaze i svi drugi likovi o kojima je re. Ispriano vreme u sluaju autoportreta je ceo ivot autora. Kada Ruso pie o prvim godinama svog ivota on to radi na osnovu pretpostavke, ne na osnovu seanja. Ne seam se ta se sa mnom zbivalo do moje pete ili este godine. Ne seam se ni kad sam nauio da itam.6 Za roman u prvom licu kljuni su pojmovi istinitost, subjektivnost i reminiscencija. Istinitost jer poistoveivanje autora sa likom u romanu daje za pravo da se
6 Ruso 1950: 10.

203

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

retenduje na istinitost prie. Kada Ruso pie o sebi on podrazumeva da pie istip nu. Ta istina je samo pieva, iskljuivo iz njegove perspektive. Autor itaocu daje subjektivnu istinu kroz pripovedanje. Naime, pojmovi koje uvodi tancl, a ovde su od vanosti za tumaenje Rusoovih autobiografskih i ispovednih zapisa, jesu doivljajno ja i pripovedako ja. To su dve strane autorskog ja. Oba ja pripadaju istom svetu, ali su vremenski distancirana. Doivljajno ja pripada sferi prolog, pripovedako ja je narator, prvo lice jednine u tekstu. Izmeu njih postoji tesna veza, dijalektiki odnos, jer pripovedako ja snosi posledice i odgovornost nad doivljajnim ja. Zapravo, doivljajno ja dramatizovano je od strane pripovedakog kroz sam in pripovedanja. Pripovedako ja govori i o samom procesu pisanja, podsea itaoca na sebe. Ponekad to podseanje moe biti negativno konotirano, kao kod Somerseta Moma (Somerset Maugham) koji kae da bi vie voleo da nije ni poeo da pie u prvom licu, jer ne bi morao da otkriva kakva je budala nekad bio. Ruso, u svojim ezdesetim godinama, nee o sebi pisati kroz kritiku, ve kroz odbrambenu prizmu. Snana potreba da se odbrani pred itaocem i pred samim sobom jedna je od dominantnih Rusoovih osobina. Njegovo pripovedako ja vie je u odnosu sa samim sobom, manje u odnosu sa doivljajnim ja. To je posebno izraeno u drugom delu Ispovesti, u kome se govori o godinama ne toliko udaljenim od trenutka pisanja. Prvi deo koji opisuje detinjstvo i mladost, pun je potencijalnih istina i hipostaziranja. Ton je blai, umereniji, jer govori o periodu koji je mogue ulepati matom. Kroz drugi deo uoljiva je ivotna tegoba koja je Rusoa zadesila u poznim godinama. Doivljajnom ja bilo je lako da pie o detinjstvu. Pripovedako ja teko govori ak i o doivljajnom koje pie. Moda bi za prihvatljiviju recepciju Ispovesti trebalo uvesti pojam itaoevo ja. Takvo ja bi svaki pojedinac pronaao kada se upusti u dijalog sa Rusoom. itaoevo ja posedovalo bi saznanja koja u samim Ispovestima nisu data, ona koja se nalaze u, recimo, Sanjarijama usamljenog etaa. Ovo delo zapravo dopunjuje Rusoov autoportret iz Ispovesti, ono je kao organski nastavak. Tek na osnovu svih autobiografskih dela italac moe pokuati da pravilno protumai Rusoa, i kao pisca, mislioca, ali i kao stvarnu linost. Ogranii li se italac samo na jedno od ovih dela, vrlo lako moe upasti u zamku koju sam Ruso pravi. U prouavanju neijeg autoportreta vano je razgraniiti sledee: prvo lice jeste oblik pripovedanja koji slui za pisanje autobiografije, ali autobiografija nije isto to i autobiografski roman. Autobiografija u irem smislu podrazumeva opis sopstvenog ivota od roenja do trenutka pisanja, ili samo odreenih etapa ivota. Arhetip takvog naina pripovedanja su Ispovesti Svetog Avgustina (Augustin), u kojima autor pokuava da odgovori na pitanje Ko sam ja?, da sebe shvati i definie. Autor se mora pripremati za pisanje autobiografije; tako to e prikupiti materijal koji e mu pomoi da se priseti odreenih detalja iz svog ivota koje eli da spomene (memoari, dnevnici, pisma). Najvaniji je problem verodostojnosti autobiografskih dela.

204

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

Ispovesti ana-aka Rusoa nisu autobiografija, ve autobiografski roman, kroz koji autor prikazuje autoportret. Pojam autoportreta podrazumeva opis neije linosti i duhovnog ivota u autobiografskom ili memoarskom kljuu. To je delo u kome se panja posveuje doivljaju, pievom duhovnom ivotu, na raun injenica i pojedinosti iz samog dogaajnog ivota. Autobiografski roman je oslonjen na imaginaciju pisca koja nastaje na odreenoj stajnoj taki (point of view). Pitanje je da li pisac opisuje vlastiti ivot ili iluziju o vlastitom ivotu. Rusoove Ispovesti jesu primer koji je uvek dat kao uzor za autoportret. Veliko je pitanje da li Ruso skicira sopstveni ivot, ili ono to bi eleo da njegov ivot bude u oima jednog itaoca. enevski teoretiar an Ruse (Jean Rousset), u delu Narcis romanopisac, razmatra pitanje mogunosti da se oslika jedan knjievni autoportret. Pita se koliko on moe biti verodostojan. U slikarskoj umetnosti, kod opsesivnog Rembranta (Rembrandt) na primer, postoje autoportreti bolje i loije oslikani od onoga to slikar vidi u ogledalu. Ali u knjievnosti problem autoportretisanja je daleko vei, jer se rauna i na itaoevu imaginaciju, implicitno se ukljuuje drugi. Gledajui Rembranta, vidljivo je ono kako je on eleo da se prikae. itajui Rusoa, mogue je uhvatiti svaku nehotinu omaku ili hiperbolisano hvalisanje, upoznaje se linost, ne samo lik. Krivo ogledalo je uoljivije kod pisca nego kod slikara. an Ruse razmatra da li je istinskije sebe opisati distancirajui se od dobrih ili zlih namera objektivne slike koju bi mogao dati posmatra, ili je potrebno osloniti se na nepristrasnog posmatraa, ako postoji? U takvoj situaciji umetnik je jedan od onih koji pokuavaju da pobegnu od sebe da bi sebe izrazili na prikriven ili zaobilazan nain.7 Svaki pokuaj da pisac sebe prikae boljim nego to jeste preti da postane nesnosno hvalisanje. Kuditi sebe svodi se na to da je bolje mane ispravljati nego ih predoavati. U svakom sluaju, zakljuuje Ruse, oveku je izgleda nemoguno da sagleda sebe onako kakav zaista jeste. Meutim, Ruso se ne bi sloio sa ovom tvrdnjom. an-ak je, kako pie, poput Larofukoa (La Rochefoucauld) dovoljno sebe izuavao da bi sebe dobro upoznao. Postoji kod njega mnotvo optimistikih tvrdnji da ono to ovek misli o sebi nije veoma daleko od onoga to jeste. Ali, kako je mogue jednom oveku da sebe sagledava kroz niz promena koje doivljava? Ruso pie da je on u trenutku pisanja sasvim trenutno bie koje ne moe da stekne o sebi celovitu sliku, ali da je njegova prednost u tome to je toga svestan. U okviru, recimo, Avgustinove slike sveta jedino bi Bog mogao imati celokupnu sliku o oveku kao stvorenom biu. Prema Avgustinu, introspekcija je nemoguna. Ruso na samom poetku Ispovesti kae: elim da prikaem blinjima oveka u punoj svetlosti istine, i to samog sebe.8 On eli da kroz taman i kaljav lavirint
7 Ruse 1995: 48. 8 Ruso 1950: 7.

205

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

kae sve o sebi, prizna i najmranije tajne. Pozivae se uvek samo na istinitost. Kada napravi prvi korak ka samoobnaivanju, za njega vie nema prepreke, moi e itaocu da prizna sve. On e otkrivati zablude i istine o sebi. Stvorie sliku koja toliko lii da se moe dobiti odgovor na pitanje Ko je an-ak Ruso?.

Autoportret
Roen gotovo mrtav, Ruso je tragao za adekvatnim nainom da sebe oivi. Opisati sopstveni ivot, od trenutka roenja do trenutka pisanja nije bio poduhvat uobiajen za doba u kome je Ruso iveo. Njegova je ideja bila originalna i karakteristina za prirodu poput njegove. Od Svetog Avgustina lukavo je preuzeo naslov za delo koje oslikava ljubav. Kod Avgustina to je ljubav prema Bogu, kod Rusoa re je o ljubavi prema samom sebi. Natpis sa hrama u Delfima, spoznaj samog sebe, nije ono to on primenjuje u svojim Ispovestima. On kroz delo ne upoznaje sebe, ve se otkriva pred drugima. Potreba za samopredoavanjem kod Rusoa se pojavila kao prirodni impuls strasti, kao elja da ostane upamen onako kako je sebe video, a ne onako kako su ga videli drugi. Ruso je bio vrlo sugestivan autor, a sa takvima je problem to mogu biti esto pogreno protumaeni. Stoga, elei da se zabelei i njegova privatna, osetljiva strana linosti, a ne samo ona otra u drutvenoj kritici, on je posegao za inovativnim nainom retrospektivnog beleenja sopstvenog ivota. Budui da je potekao iz nieg drutvenog stalea i da je obrazovanje stekao samoinicijativno i veoma teko, Ruso je esto naglaavao da umetnost pisanja nije neto sa ime se ovek raa, ve neto to se stie tokom ivota. U njegovom stilu mogue je primetiti nedostatak obrazovanja. Njegov jezik je uvek zadravao neto od ravog tona njegove rane mladosti.9 On je pisao na francuskom stvorenom izvan Francuske; nikako uenim ili vetaki kienim jezikom, ve onako kako to od njega zahtevaju mata i trenutak, a kako mu dozvoljava njegov prost jezik. Nudom inovativan na planu jezika, Ruso je jo nekoliko vanih tehnika uveo u knjievnu modu. On je uivao u spontanosti matanja, posebno pod uticajem prirode, voleo je da sanjari u dugim etnjama kroz umovite predele. Smatrao je da nikada briljantne ideje ne mogu oiveti u statinosti sedenja. Ja gotovo ne mogu da mislim kad mirujem. Da bi se misli pokrenule, treba i telo da mi je u pokretu. Sanjarenje i etnja kao da su njegova otkria, njegova Amerika. etnja je predstavljala transpoziciju iz sveta ljudi u svet prirode. Priroda omoguava kontemplaciju uz pomo kretanja, hodanje postaje automatizovano i prelazi se u nekakvo hipnoidno stanje. an Starobinski (Jean Starobinski) ovu tezu savreno objanjava: U potpunosti mobilisano ritmom hoda, telo e se uneti u jednu dinamiku pravilnost, pri emu e se udeo razlone svesti ograniiti na nekakvo blaeno odsustvo. Na toj pozadini odsustva izgledae da se slike sanjarenja spontano
9 Sent-Bev 1960: 147.

206

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

roizvode, da se bezrazlono predaju i bez ikakvog napora.10 Starobinski takop e navodi da sanjarenje na ovakav nain ne mora imati srenu posledicu. Mata nudi arhetipove, apriorne uzore koji se teko mogu dostii.11 To moe da dovede do bezumlja. Kao obrazloenje Starobinski citira jednog Rusoovog poznanika iz poznijih godina: [I]zgledalo je da njegovi pogledi zahvataju celokupnost prostora, a njegove oi kao da su gledale sve jednovremeno; [... ]on bi se okrenuo na svojoj stolici, i prebacivao bi ruku preko naslona. Ta ruka, koja je tako visila, kretala se ubrzano kao klatno[...] kad bih ga video da zauzima taj poloaj prilikom mog dolaska, meni bi se srce stezalo, pa sam oekivao najbezumnije izjave; nikada se nisam prevario u tom iekivanju [...]12 Budui da je uivao u umi Monmoransi, njegovom radnom kabinetu, Ruso je imao potekoa u pisanju, jer nije, kako kae, nosio sa sobom hartije i pera; nije znao kada e mu neka briljantna ideja pasti na pamet. Rusoovi rukopisi su precrtavani, nejasni, zamreni, neitki. Svaki je bio prepisivan po nekoliko puta. I Ispovesti imaju nekoliko objavljenih verzija. Ruso je, konstantno nezadovoljan, esto doterivao i uobliavao tekstove. Da sam umeo u poetku da se strpim i ekam, pa potom dam u svoj njihovoj lepoti stvari koje sam imao u sebi, malo bi me pisaca prevazilo.13 Nije poznato u istoriji knjievnosti mnogo pisaca koji su sa rusoovskom dozom narcisoidnosti pisali o sebi. Starobinski je ispravno uoio da je potrebno umeti proitati, naporom velike simpatije, to jedinstvo karaktera. Zaista su vrlo ljupka i nena njegova hvalisanja. On je bio infantilno iskren u svojim ushienjima i opisima svoje posebnosti. Samootkrivanje mu je bilo potrebno kako bi ga ljudi videli onakvim kakav jeste, jer samo tako mogli su mu pomoi da postane ono sto eli. uvena je njegova reenica da ko god ima hrabrosti da izgleda kao to jeste, postae kad-tad ono to treba da bude. On je smatrao da ini dobro delo piui o sebi, jer je na njemu Bog polomio kalup. Ispovestima je eleo da razorua svoje brojne neprijatelje, upravo iskrenou. On jednostavno hoe da bude jedinstvena linost an-ak, i taj univerzalni obrazac: ovek prirode.14 Stoga, bio mu je potreban nain da iskae sebe kao bezvremeno bie, najbolje od svih bia. Autoportret se ukazao kao idealan nain za to. Iako je sam kontradiktorno tvrdio da njegova sutina ne lei u tuim pogledima, on je morao da bude vien, da govori, da sebe opravdava, da itaoca ubeuje. Morao je dokazati da je u pravu kada govori da je poseban. Ispovesti su zapravo jedan od pokuaja da dokae svoju jedinstvenost.
10 Starobinski 1991: 265. 11 Starobinski 2004: 171. 12 Starobinski 1991: 266. 13 Ruso 1950: 129. 14 Starobinski 1991: 95.

207

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

208

On je bio sutinski vrlo usamljen. Samoa je za njega bila dovoljnost, biti sam znailo je biti sam sebi dovoljan. To je nametnulo potrebu da se povue dalje od sveta i da pie. Smatrao je da e jedino putem oduzimanja sebe svetu, on svetu pomoi da doe do istine. Ima ljudi koji ne podnose istinu, onih iz kojih je istina odsutna; odsutni Ruso je paradigma odsutne istine. On je istina koja se sakriva i pie. Skrivati se a ne pisati, znailo bi nestati. Pisati a ne skrivati se znailo bi odustati od obznanjivanja svoje razliitosti [...] Da bi ovek nauio da sebe ceni, nastojau da on bar bude u mogunosti da ima neki uzor za poreenje; to u biti ja. Da, ja, samo ja [...].15 Ruso je pisao zarad sebe i zarad drugih, sebi i drugima. On je raunao na nekakvo raspoloenje due u koje upada italac dok ga ita. Da bi sudio o stvarnom cilju knjiga Ruso je razmatrao u kakva duevna raspoloenja te knjige vode; tako je najpogodnije shvatiti utisak koji je autor eleo da proizvede. Ruso je eleo da proizvede odreeno stanje due kod itaoca i tako opravda sebe. S pravom Starobinski kae da je an-ak prvi i jedini koji e pruiti o sebi potpun portret. Prvi put e jedan ovek opisati sebe kakav jeste [...] Ruso se uzima kao izuzetak [...] jer kod njega se sentimentalizam ni na koji nain ne suprotsta vlja racionalizmu veka prosveenosti.16 Postoji jedan svojstveni problem koji se javlja u pruoavanju Rusoovog dela, jer se predstavlja kao tragiki lik koji poiva na suprotnostima. Uvek se moemo uhvatiti za jednu njegovu stranu, ali to je onda samo jedan deo celine, to je onda samo Ruso ili an-ak. Ruso je koegzistentan sa an-akom, ali ujedno je Ruso iskljuen iz an-aka, i takva celina gradi autoportret. Ta celina je ono to ostaje bezvremeno. Simpatija koju izaziva javlja se kroz nain na koji je autoportret izgraen. Gotovo sve njegove rei su iste i duboke. Zanesene poletom duha, opijajue. udom simpatije Ruso se iri u prostoru i vremenu. Za nas on moe biti ovek koji ivi sada i ovde. Kroz nas. On je eleo stanje u kojem vreme ne predstavjla nita za duu, gde sadanjost stalno traje, a ipak, ne obeleava svoje trajanje. Kroz vreme je uvek otkrivao nedovoljnost, nedostatak, bol i patnju. Pisanje mu je omoguavalo da ostane bezvremen; Jer on je uvek traio unutranji zanos, a zanos izazvan oivljavanjem prolosti nije nita slabiji od zadovoljstava koje donosi veni trenutak.17 Budunost je za Rusoa znaila (suprotno duhu vremena prosvetiteljstva) vreme nesree, ono to je nepoznato i strano ulima. iveti u budunosti znailo je udaljiti se od samospoznaje, odstraniti lepotu sadanjosti koja eli da ivi u prolosti. Jer osvajanje budunosti zahteva da se na neki nain odreknemo sadanjosti.

15 Starobinski 1991: 144. 16 Starobinski 1991: 213, 215. 17 Pule 1974: 195.

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

Ipak, neophodno je svakom oveku da ivi u svojoj sadanjosti i okruenju; nemogue je potpuno se iskljiiti iz drutva (iako bi Ruso to veoma eleo). Kidajui odnose sa svetom, doao bi do zadovoljstva, do konane sree. Do svoje samoe i do sebe samog. Kada govori o dokolici i usamljenosti, Ruso nije u potpunosti dosledan. Dokolica je, u jednom trenutku, ista drutvena nesrea kao i usamljenost. Ali kada zatreba: Dokolica skupova je tegobna, jer je nuna; dokonost usamljenosti je divna, jer je slobodno izabrana i voljna.18 I dalje: Roen da mislim u dokolici usamljenitva, nisam bio stvoren za dranje govora, za rad, za voenje poslova meu ljudima.19 iveti u sadanjosti znai iveti u samo jednom trenutku naeg postojanja, iveti u neutralnoj oblasti koja se kree. Kretanje sadanjosti usmereno je ka smrti. Ali, Ruso se nije plaio smrti, ak ju je prieljkivao. Jedina mu je briga bila to e ostati neupoznat svojim blinjima, jer nee stii da osete njegovu vrednost. Zato je eleo da ostavi svoje delo za sobom. Nita me ne mami ka budunosti, mogu mi biti samo draga vraanja u prolost.20 Kao da je eleo da se vrati u stanje fetusa, i da nikada ne nastane nesrea koja je on sam. Ve na prvim stranicama Ispovesti, kad govori o onima koji su ga zaeli, on tvrdi da je njegovo roenje njegova najvea nesrea. U poslednjoj knjizi kae da ovde poinje delo tame. Moda bi ove rei bilo prikladnije staviti na poetak prve knjige. itave Ispovesti su ispunjene tegobom. Kada govori o svojoj doivljenoj srei, moe se uoiti da to pie ovek koji je duboko nesrean. Njegovo pripovedako ja pati. Ali, Ruso nikada nije ostajao bez nade. uvena je njegova maksima Potrebno je samo hteti biti srean da bi to postao. Stvarajui slike u svojoj mati u njemu su se javljala oseanja. Takoe, oseanje koje se ponovo javi posle izvesnog vremena moe u mati stvoriti sliku. Tu je Ruso majstor. On vrlo ivo opisuje dogaaje koji su proli. U njemu se javljaju zakasnele reakcije na osnovu kojih se ja vlja afektivno seanje. Tako je stilski gradio slike koje odiu trenutkom emocija esto kasni za senzacijom. Njegova mata poetizovala je seanje, te su izmiljeni detalji nastajali ujedno sa emocijom u trenutku pisanja. Fikcija koju je stvarao o sebi je bila nain da se ja oivi, da se izgradi svojevrsni mit o Rusou. Opinjen je sopstvenim mitom do te mere da vie nije u stanju da sebe razdvoji od mita i vie ne osea sopstveno dvojstvo.21 Ruso je zaista iveo u svojoj imaginaciji, i kroz svoje delo omoguavao drugima da neko vreme provedu u njoj. On se potpuno otkrivao uz pomo nebrojenih signala i sugestija koje je dao itaocu. Stvorio je jezik neposredniji od jezika. Kod njega
18 Ruso 1950: 431. 19 Ruso 1950: 442. 20 Ruso1950: 264. 21 Starobinski 1991: 281.

209

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

postoji magija koja sama po sebi govori. On kao da je eleo da komunicira putem znakova, da mu to bude tajni jezik. Da bi mu bilo omogueno da govori takvim neposrednim jezikom, a kako bi zadobio potpuno poverenje itaoca, bilo je potrebno da kae i one stvari koje nisu prikladne. Detaljno je opisao scene iz detinjstva, kada se povlaio u najtamnije delove parka, da bi enama izdaleka pokazivao sramni predmet. Toliko sam bio uznemiren, da sam bio prinuen da se umirujem na najodvratnije naine, budui da mi je bilo nemogue da zadovoljim elje.22 Jedan aristokrata se nikad ne bi ovako otvorio. Ruso je iskoristio anr koji je osmislio kako bi rekao svaku svoju najtamniju tajnu. Povukao se u dubinu svojih Ispovesti, kao to se povlaio u tamu parka. Ve u prvoj knjizi Ruso itaocu pokuava da ukae na svoju prirodu. Govori o ljubavi prema muzici i knjgama. Muzika je bila memorativni znak koji ga je podseao na detinjstvo. Njegova tetka je volela da peva i zauvek mu usadila svoje melodije u srce. Muzika ga je vraala u prolost za kojom je toliko patio. Ruso se oprobao i u muziko-teorijskoj karijeri. Akademiji je predao predlog o novom sistemu znakova u muzici. Ideju je izloio u Disertaciji o savremenoj muzici. Predlog je bio odbijen. Ruso, u vreme pisanja Ispovesti, i dalje duboko razoaran, kae: Ako ponekad naunici imaju manje predrasuda od ostalih smrtnika, oni ih se jo vre dre od onih koji u predrasudama ive.23 Specifinog, moda autistinog karaktera, Ruso kae da se druio sa muzama radije nego sa svojim vrnjacima. Rano mu se javila mogunost da pribegava imaginarnom, rano je poeo opsesivno da ita sve to mu je palo pod ruke. U estoj godini itao je romane koji su bili ostavtina njegove majke. Svaki put kada se u Ispovestima pominje njegova, na poroaju umrla majka, ton je obojen griom savesti. Ruso kao da priznaje da je njen ubica. Knjige je poeo da voli zato to su bile njene. Na spisku literature bili su Plutarh, Lesier (, Lesier), Ovidijeve (Ovidius) Metamorfoze, Labrijer, Fontenel (La Bruyre, Fontenelle)... Beei u prostor imaginacije, Ruso je postajao lik o kome ita. Dok je itao Plutarha bio je Grk ili Rimljanin. Onda kada je postao zanatski egrt, itanje mu je bilo onemogueno. To je period u kome se njegova nenost izvitoperila. Da su mu knjige bile dostupne tada njegov bi izraz bio istiji, ovako u njemu ima doze nasilnosti. Ljubav prema itanju je rasla to su je vie suzbijali. Njegovo se itanje poelo pretvarati u ludilo. Postao je zavistan od doivljaja o kojima ita, meao ih je, vezivao, premetao, inio ih sadrajem sopstvenog ivota. Ljubav prema francuskoj literaturi oformila je u njemu ljubav prema francuskom narodu. Strast prema francuskoj knjievnosti privlaila ga je francuskim piscima i njihovoj zemlji.
22 Ruso 1950: 102. 23 Ruso 1950: 2.

210

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

U adolescentskom periodu je postao jo strasniji uivalac knjievnosti, ali mu je prijatelj pokazao da ne treba da guta sve, ve treba da ita sa vie razumevanja. Ruso kao da mu zahvaljuje putem Ispovesti, jer tek tada je poeo da obraa panju na to kako je neto napisano i da se interesuje za jezik. Napisao je u tom periodu i Ogled o poreklu jezika. Ruso je znameniti predstavnik prosvetiteljskog razuma po tome to je u mnogim pravcima usmeravao svoje znanje; ali sudbina je htela da se nijedno ne dovri (osim umea pisanja, ali to, po njegovom miljenju, dolazi iz due, to nije vetina). Radio je mnogo stvari odjednom, a upravo je to i bio nain da nijednu ne uradi kako treba. Zanimao se za hemiju, fiziku, muziku, botaniku, jezik, ah, golubove, pele... za gomilu sitnih stvari koje donose sitna zadovoljstva. Ma kakvom se glupou oduevio, u nju je uvek unosio isti nain umovanja. Podjednako je studiozno Ruso opisivao i ene koje su prole kroz njegov ivot. Svaka je bila prva i poslednja. Ipak, najljupkije su stranice posveene gospoi De Varan (Warens), koja je u Rusoovom ivotu najbolje odigrala ulogu majke. Poetak druge knjige Ispovesti, u kojoj se ona pojavljuje, obojen je sveinom. Ruso umekava ton da bi je oslikao; slika deluje uverljivo, realno. U skladu sa stavom da prema enama ima lino potovanje (kao kompenzaciju za invektive njegovog roda), Ruso se prema De Varanovoj odnosio sa vie drai i nenosti nego prema prijatelju. Sa vie drai on nju i oslikava u odnosu na opise drugih ena. Imao ih je mnogo, ali nijednu u potpunosti. Bio je, u pogledu Majice, veran ljubavnik. U njoj je naao likove svog imaginarnog sveta. Sve one junakinje romana koje je itao u detinjstvu. Nju je, u ulnom smislu, posedovao imaginarno, jer nije eleo na taj nain da je ima i u realnosti. Posedovao ju je putem svog pisanja. Tako je ona bila uvek prisutna. Ljubavna srea nije u posedovanju, nego u intenzitetu prisustva.24 Suvie je voleo gospou De Varan da bi ulno udeo za njom. Ona je bila iznad niskih strasti. Puna vrlina i kad je Sokrat mogao ceniti Aspaziju, on bi sigurno uvaavao i gospou De Varan.25 Bio joj je zahvalan to ga je otrgla od elje da poseduje druge, svako drugo bie koje bi se nalo izmeu njih bilo mu je mrsko. Osim jednog. Re je o njenom starijem slugi, Klodu Aneu, koji je igrao ulogu oca u trojnom braku. Ljubav utroje uvek podrazumeva opijenost. Jedna od njenih vrlina je i to to silinom ljubavi prema blinjima ini da se i oni meusobno zavole. Tu osobinu je an-ak preuzeo od nje. Kasnije e sam sebe osuivati zbog toga. Posredstvom njene ljubavi on je voleo Kloda. Ali, za nju se vezao svojim biem, ne umom, polom, ili lepotom. Takva vezanost ne moe nikad prestati, i kada pie o njoj kao da se i dalje nalazi u njenom krilu.
24 Starobinski 1991: 178. 25 Ruso 1950: 229.

211

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

Vreme koje su proveli pod okriljem sree i lucidne situacije jo vie ulepavaju stranice o Majici. Rusou je bilo mogue da ispolji svoju pravu prirodu, mogao je u potpunosti da bude ono to jeste, bez ustezanja i pretvaranja. Jednom dok smo bili za stolom, kad je stavila zalogaj u usta, uzviknuh da vidim dlaku: ona vrati zalogaj u tanjir, a ja ga doepah i progutah.26 Ruso je ivot proveo odlazei i vraajui se. Uivao je u radosti povratka, ali i tokom odsustva on ju je oboavao i potovao. Imao je potrebu da se uvek vrati ba njoj, ali je, ipak, postupio u skladu sa drugim svojim naelom: da je najvei zloin prema jednoj eni ne preduzeti nita ako je moe imati. Jednom prilikom svog najavljenog povratka, zatekao je vrata zatvorena, a Majicu hladnu prema njemu. Odie patnjom taj govor odsutnosti, negacije svega to je ona nekad predstavljala. Gospoa De Varan (ne vie Majica) dobila je novog slugu. Ruso mora u Ispovestima da opravda svoje ponaanje u tim danima, koje je tako tipino za njega. Ignorisati problem i on e nestati. Pokuao je da se ponaa kao da deak ne postoji, matao je iracionalno da e neka via sila da otkloni deaka-prepreku, i da e oni ponovo biti sjedinjeni u savrenstvu. Ruso, kao i uvek, mata. Jer, mata je sposobna da sve prepreke ukloni i da mu magijski otvori beskrajan prostor.27 On je uvek lako pribegavao svojevrsnom magijskom ponaanju. Poslednji povratak Majici je za njega bio gotovo poguban. Uvideo je da mora nestati zauvek. Iezla je blaena budunost koju je slikao u mati. I poto ga je sudbina liila srca koje je za njega bilo sazdano, on se sa tim morao pomiriti. Otiao je zauvek, da se nikad vie ne vrati. Stranice posveene poslednjem povratku pisane su sa tugom toliko sveom, kao da nikada nije preboleo taj rastanak. Drugi deo Ispovesti posveen je Terezi i progoniteljima. Tereza, jedna prosta, nepismena ena, nikad mu nije bila sagovornik u dijalogu, ve pomonica u materijalnom ivotu. Ona je uvek bila samo nepismena slukinja. Veza sa njom je ilustracija jo jedne protivrenosti koja se otkriva u Ispovestima. U prvom delu upoznali smo Rusoa koji pored sebe vidi samo gospoice, a ipak su ga dostojne i sobarice. Obmanjivao je samog sebe, da bi se kasnije razotkrio pred hartijom. ivot sa Terezom, meutim, bio je povoljno tlo za njegov rad. Ona e mu omoguiti da postoji sam u sebi. Ona je dodatak, odgovarajua zamena za Majicu. Kada je prevari on joj priznaje, ona mu oprata. Kad neko pred onim koga voli neto zataji, uskoro vie nema obzira da sve pred njim prikriva.28 Ruso je uvek voleo one koji e voleti njegova dela, on ni pred itaocem ne prikriva najnedostojnije tajne svog ivota.

212

26 Ruso 1950: 123. 27 Starobinski 1991: 251. 28 Ruso 1950: 176.

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

Zato je i bio spreman da prizna da je svu svoju decu ostavio Domu za siroad. Razlog tome on ne moe da kae, jer bi tada rekao previe. Jedino priznaje da nije hteo biti izopaeni otac koji bi podigao probisvete i lutalice. Ne moe se s istom ljubavlju voleti dete koje raste pred njegovim oima i ono koje je dato dadilji. Majinska i oinska ljubav se, usled odvojenosti, potiru. Ruso je vrlomalo rekao o toj deci, i u njegovim biografijama retko se mogu nai konkretniji podaci. U danima kada je morao beati pred celim svetom on je bio u rukama drugih, nije se mogao brinuti sam za sebe. Bio je kamenovan, osuivan, prevaren od najbliih. Zavera koja ga je u jednom momentu ivota okruila odlian je izgovor za beg u slobodu. Dok je bio progonjen on je bio nevin, slobodan da pie svoje Ispovesti, kako bi ispravio tue zablude. Naalost, Ispovesti su izale na videlo tek kada su i on i svi ljudi o kojima je tu re, bili ve bivi. Ruso je u svojim delima rekao sve ono to ljudska pakost moe da iskoristi protiv njega; nije eleo da itaoce udostoji toga da neto preuti i tako ostavi otvorenu mogunost neistinite nadgradnje. Ko su, zapravo, ti ljudi koji su ga progonili i koje je bio, protiv svoje volje, primoran da mrzi? Lani prijatelji koji mrze velike istine o kojima se Ruso usudio da pie. Didro, Dalamber, Grim, Volter (Diderot, dAlembert, Grimm, Voltaire) ima ih mnogo o kojima Ispovesti piu. Didro, delimino zasluan za to to je Ruso uopte i poeo da se bavi knjievnom delatnou, kasnije ga je optuivao to se povukao na selo da pie. Rekao je, u svom delu Vanbrani sin, da je: Jedino zao ovek sam!. an-ak je bio spreman da svoje srce izlije u njegovo. Didro je bio taj koji se povukao u sebe. Takva dua nema svoju teritoriju. Svuda je spoljanjost. Svuda se prua ono to ona nema, ono to ona nije. Svuda se prua prostor u kome ona moe da bude.29 Ruso je romantino bio spreman na veno prijateljstvo. Kivan zbog nesrenog ishoda, Didroa je uvek opisivao sa dozom saaljenja i cinizma. Grim je Rusou postao neprijatelj samo zato to mu se tako prohtelo. On je bio uvar svih an-akovih tajni, a nijednu svoju mu nije poverio. an-ak je Grimu rekao za svoju decu, i ubrzo su svi znali tu strogo uvanu tajnu. Odeljci koji govore o Grimu su dugaki i pomalo nejasni. Grim je nadmen, hvalisav, glupak, zamlata, tat i prazan. Kada bi mogao, Ruso bi Grima nazvao najprostakijim imenima, ali delo ima svoju cenzuru, tako da e se zadovoljiti samo ironijom; prilino duhovito, Grima naziva nabeljeni gajtan. Ipak, onaj koji je najvie namuio Rusoa bio je Volter, o kome se veomamalo govori u samim Ispovestima. Ruso daje u svom delu uvid u prepiske izmeu njega i velikog Voltera, ali kao da se ne usuuje da ga javno kritikuje. Volter je bio omiljeni
29 Pule 1993: 102.

213

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

filozof tog doba i vodio je uvek glavnu re u salonima. Nije imao svoj manir, njegova re je brza, tena, ali obina. Ruso je taj koji je jezik podvrgao revoluciji, uneo u njega novine. Vi nalazite da se izraavam dosta jasno, pie Volter, u stvari, ja sam kao potok koji je bistar zato to nije mnogo dubok. Ovo je poluistina koju ovek u ali izrie sam o sebi. Volter je imao previe duha i duhovitosti da bi kod njega bilo dubine30. Najvei sukob izmeu dva velika uma prosvetiteljstva javio se u miljenju o pozoritu. Ruso je tvrdio da je pozorite kola ravih naravi, izvor zla jer laska ukusu publike, koja je ionako dovoljno iskvarena. Volter je voleo pozorite moda vie nego to ga je Ruso mrzeo.31 U Ispovestima se moe uoiti Rusoovo nezadovoljstvo zbog toga to ga Volter nije razumeo. Uniavajui sebe u oima itaoca, Ruso pokuava da proizvede odbojnost prema Volteru. Koliko je Volter sarkastian kad mu u jednom pismu govori, povodom Rasprave o nejednakosti: Nikada niko nije upotrebio toliko otroumnosti u elji da nas uini ivotinjama; oveku se prohte da ide etvoronoke kad ita vae delo. Toliko je i Ruso sarkastian u odgovoru: Ne pokuavajte da poete etvoronoke, niko na svetu ne bi uspeo u tome manje od vas. Vi nas isuvie dobro podiete na nae dve noge, da biste sami prestali stajati na svojima. Ruso nije bio naivan protivnik. Njegov imaginarni trijumf sadran je u samo jednoj reenici iz Ispovesti: Volter naizgled veruje u Boga, zapravo je jedino verovao u avola.32 S obzirom na to da je Ruso svoj autoportret gradio kako bi sebe opravdao, morao je, iako nevoljno i lano, Volteru priznati pobedu u zamiljenom dvoboju. Ne volim vas, gospodine, vi ste mi stvorili nedae koje su mi mogle biti najbolnije, meni, svom ueniku i svom oduevljenom pokloniku... Ja Vas, u stvari, mrzim jer ste tako Vi hteli; ali ja Vas mrzim kao ovek koji bi bio jo dostojniji da Vas voli da ste hteli.33 Kao da su mu svi ti ljudi koji ga proganjaju bili potrebni da bi sebe oiveo. Ruso bi se pred progoniteljima povukao u samou, na neko pusto ostrvo. Meutim, nije bilo potrebno ii ba toliko daleko. Neprijatelji su bili tu, izazvani, mata je bila ta koja ih je umnoila i dala im snagu. Pod pritiskom zavera Ruso je naao naina da bude slobodan. Nain su upravo njegove Ispovesti. Dok ovo piem, nemoan i skoro ezdesetogodinjak, smrvljen bolovima svake vrste [...] u okrilju [sam] najistinskije sree.34 Kako ovek moe biti srean pod
30 Petrovi 1935: 105. 31 Petrovi 1935: 104. 32 Ruso 1950: 186. 33 Ruso 1950: 315. 34 Ruso 1950: 174.

214

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

okolnostima kakve su Rusoa zadesile? Kako moe biti srean usled svesti o sopstvenoj bolesti? Iako nije poznavao injenice psihologije kojima mi danas raspolaemo, Ruso je bio svestan da su fizike bolesti koje ga bacaju u postelju, zapravo posledica njegove ogromne moi imaginacije. Postoji hipohondrija rusoovske vrste. I kad je ve svakakve stvari priznao itaocu, nije mu bio problem da prizna da je vrlo teko [...] da ovakva glava dopusti telu da bude zdravo. Sent-Bev nalazi da je jedina Rusoova bolesna strana to to ima suvie ara, povezanog sa neradom i dokolicom, prevlast mate i oseajnosti koje se zatvaraju u sebe i same sebe prodiru.35 Bilo bi suvie lako Rusoa odrediti kao osobu neuravnoteenog raspoloenja, sa ogromnim talentom za knjievnost. Nije problem Ruso ba tako jednostavan. Kod njega postoji izvesna misterija bolesti koja se ne da u potpunosti razreiti. Misterija Ruso uvek je otvorena za nova tumaenja. Zaista je lepo uoio an Starobinski kada je rekao da je potreban neizmeran napor simpatije da bi se doprlo do jedinstva Rusoovog karaktera; da je Ruso usamljena re koja jo eka da bude protumaena; i konano, da biti svoj, u rusoovskom smislu, nije ba tako lako kao to na prvi pogled deluje. U svakom sluaju, Ruso u potpunosti opravdava stav da svaki ovek od vrednosti predstavlja sistem sreno udruenih kontrasta. Na kuici u kojoj su stanovali Ruso i gospoa De Varan, postavljena je ploa sa sledeim zapisom: Kuice, u kojoj stanovae an-ak ti me podsea na njegov genije, na njegovu usamljenost i gordost, na njegove nedae i ludilo. Slavi, istini, usudi se da posveti ivot, i veito bi proganjan il sam sobom, il zavidljivcima. Moda je upravo u ovim stihovima upotrebljena svaka relevantna re koja je potrebna i dovoljna da se opie jedan pisac.
Primljeno: 10. septembar 2012. Prihvaeno: 1. oktobar 2012.

215

35 Sent-Bev 1960: 149.

V anja R adakovi

AuToPorTrET fiLoZofa u koNTEkSTu ProSvETiTELJST va

Bibliografija De Man, Pol (1975), Problemi moderne kritike, Beograd: Nolit. Derida, ak (1993), Razgovori, Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada. Durant, Vil (2004), Ruso i revolucija, Beograd: Narodna knjiga, Vojnoizdavaki zavod. Edel, Leon (1962), Psiholoki roman, Beograd: Kultura. Grli, Danko (1983), Leksikon filozofa, Zagreb: Naprijed. Kasirer, Ernest (2004), Ideja republikanskog ustava, Beograd: Dosije. Konstantinovi, Zoran (1969), Fenomenoloki pristup knjievnom delu, Beograd: Prosveta. Miller, J. Hillis (1970), Geneva or Paris? The Recent Work of Georges Poulet, Critical Quarterly 39: 212228. Miller, J. Hillis (1967), The Geneva School, Virginia Quarterly Review, 43: 477482. Micale, Marc, Porter, Roy (1994), Discovering the History of Psychiatry, Oxford University Press. urikovi, Dejan (prir.) (1981), Novim putevima francuske kritike, Sarajevo: Svjetlost. Petrovi, Ljubomir (1935), Studije iz francuske knjievnosti, Beograd: Srpska knjievna zadruga. Vidan, Gabrijela (prir.) (1982), Povjest svjetske knjievnosti III, Zagreb: Mladost. Pule, or (1974), ovek, vreme, knjievnost, Beograd: Nolit. Pule, or (1993), Metamorfoza kruga, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Pule, or (1995), Kritika svest, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Rima, Makaryk Irene (1993), Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms, Toronto, The University of Toronto Press. Ruse, an (1995), Narcis romanopisec, ogled o prvom licu u romanu, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Ruso, an-ak (1950), Ispovesti I, II, Beograd: Prosveta. Ruso, an-ak, (1984), Sanjarije usamljenog etaa, Beograd: Zodijak. Selden, Raman (1989), Practicing Theory And Reading Literature, The University Press of Kentucky. Sent-Bev, arl Ogist (1960), Knjievni portreti, Beograd: Kultura. Spisak, Jeffrey (2000), Fear, pity and the master, Rousseau and the status of mimetic structures Anthropoetics 6: 3047. Starobinski, an (1990), Kritiki odnos, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Starobinski, an (2009), Otkrivanje slobode; Znamenja razuma, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Starobinski, an (1991), an-ak Ruso, prozirnost i prepreka, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Starobinski, an (2004), ivo oko, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Stojanovi, Dragan (1977), Fenomenologija i vieznanost knjievnog dela, Beograd: Vuk Karadi. tancl, Franc (1987), Tipine forme romana, Novi Sad: Knjievna zajednica Novog Sada. Velek, Rene, Voren, Ostin (2004), Teorija knjievnosti, Beograd: Utopia. ivadinovi, Petar (1976), Prometejev greh, ogledi iz istorije filozofije, Beograd: IIC SSO.

216

AN-AK RUSO: 300 GODINA OD ROENJA

Vanja Radakovi Self-portrait of the Philosopher in the Context of the Enlightement

Abstract In the history of philosophy, Jean-Jacques Rousseau is mainly considered as an atypical philosopher of the Enlightenment, as a pioneer of the revolutionary idea of a free civilian state and natural law; in literary history, he is considered the forerunner of Romanticism, the writer who perfected the form of an epistolary novel, as well as a sentimentalist. However, this paper focuses on the biographical approach, which was mostly excluded in observation of those works revealing Rousseau as the originator of the autobiographical novelistic genre. The subject of this paper is the issue of credibility of self-portraits, and through this problem it highlights the facts from the authors life. This paper relies on a biographical approach, not in the positivistic sense but in the phenomenological key. This paper is mainly inspired by the works of the Geneva School theorists Starobinski, Poulet and Rousset. Key words Enlightenment, Progress, Naturalism, autobiography, confession, sentimentalism, introspection, empiricism, solipsism, exile.

217