229

nalnoj dramskoj kwievnosti i nakon sagledanog razdobqa slijede daqa odstupawa i svojevrsna retrogradizacija dramatiarskih tumaewa kosovske epopeje, istorija, legende i predawa". U najboqem maniru da se u Zakquku ukratko kae, samo drugim rijeima, ono to je reeno u radu, Branko Branin zakquak svodi na ciglih pet stranica, telegrafski" upuujui na ono to je ve reeno u radu. Treba tek podsjetiti da autor svako poglavqe studije, a esto i uslovno nazvana potpoglavqa", redovno zavrava svojevrsnim zakqucima i kada se to ima u vidu pred nama se ukazuje cjelovit rad ozbiqan, analitian, teorijski dobro zasnovan, nauno utemeqen i stilski ujednaen. Stoga je po svemu prihvatqiva zavrna misao Branka Branina da bi se po prethodno utemeqenim analogijama moglo konano utvrditi i 'prorokovati' kako e budunost razvoja istorijskih prilika na nacionalnim prostorima i sudbine naroda odrediti sutinski i puteve daqe transformacije Kosovske legende i likova kosovske epopeje u umjetnikim odjecima kwievnih inspiracija". Bogata i raznovrsna literatura, aktuelna sa trenutkom u kojem je pisana studija, najreprezentativniji izvori i wihovo znalako koriewe, poznavawe poetike anra istorijske drame (i drame uopte), te oslowenost rada na sedamsto fusnota, najrjeitije govore o izuzetnoj vrijednosti ove kwige, koja je neto izmijewena i za tampu prilagoena doktorska disertacija Branka Branina u kojoj je on doao do vrijednih, zanimqivih i nauno zasnovanih zakquaka. Ova studija je znaajan doprinos izuavawu nove srpske istorijske drame i dobro e doi naunim krugovima, istoriarima kwievnosti i studentima kwievnosti i dramske umjetnosti. I ne samo wima.
Luka ekara

UDC 821.163.41.09 Andri I.: 792.202

IVO ANDRI I POZORITE

(Vesna Krmar, Pozorine dramatizacije dela Ive Andria, Matica srpska, Novi Sad 2007)

Vesna Krmar, profesor univerziteta i teatrolog, pisala je kwigu Pozorine dramatizacije dela Ive Andria uvaavajui saznawa o sutini i osobenostima epskog i dramskog izraaja i sloenosti odnosa koji nastaje prilikom pokuaja da se epska tvorevina prenese u dramsku. Pritom joj je polazini stav bio da pisac svake dramatizacije (srodne po izraaju sa dramskom formom), iako polazi od izvorne prozne forme, ne bi trebalo da bude doslovno veran ni wenom sadraju ni wenim kompozicionim naelima. Bitnije je da se dosledno i znalaki prilagodi osnovnim stavovima na kojima se zasniva nova dramska forma. Kao misao vodiqu, uvaavala je u vie prilika iskazano saznawe da je re o delu velikog proznog pisca zasnovanom na umeu da se kroz govor prie traga za smislom qudske istorije i sudbine i tako d smisao istini o sutini ovekovog ivota i iskustvu koje wegovo vekovno ivqewe sabira i omoguuje mu da traje. Posle zapaawa da su granice izmeu stvari (mostovi, brda i vode) i svesnih bia Andrievog sveta teko odredive, bio je samo korak do poznate teze da je re o prozi koju je teko prilagoditi govoru pozorita.

230
Analizujui Andrieva dela, koja su bila predloci za dramatizacije, adaptacije i monodrame, i dajui katkad preteni prostor kwievnim analizama, autorka se sluila sa vie kwievnih metoda: najee psiholoko-analitikim, pozitivistikim, antropolokim, filolokim i komparativnim. Razume se da je prirodno bilo i to to je u znatnoj meri, i u saglasju sa temom kwige, koristila teatroloki metod, te je u tekstu dramatizacija, adaptacija i monodrama (shvatajui ih kao polaznu osnovu buduih predstava) teila da zapazi i istakne moguna i iskazana scenska svojstva. Temeqni ciq bila joj je tewa da analizuje i rekonstruie (u meri u kojoj je to bilo moguno) predstave koje su bile osnovna tema kwige. Re je o ukupno osamnaest pozorinih ostvarewa (ansambl-predstave) nastalih prema delima Ive Andria: Anikina vremena (1934, 1978), Prokleta avlija (1962, 1979, 1981, 1999), Krilati mostovi (1970), Lica (1972), Na Drini uprija (1978), Znakovi pored puta (1978), Omer-paa Latas (1979), Aska i vuk (1979) i Zlostavqawe (1986), te monodrame Znakovi (1975), orkan (1983), Zlostavqawe (1989), Belijka Omer-pae Latasa (1992) i Mostovi (2001). Iako ni jedna od ovih predstava ne pripada vrednosno najznaajnijem toku istorije junoslovenskog pozorita, teatroloka rekonstrukcija ovih predstava koje je ostvarila Vesna Krmar jedan je od priloga u kojem se izraavaju duh i stil tog pozorinog razdobqa balkanskih prostora. Rekonstrukciju pomenutih predstava oteavalo je saznawe da ne postoje mnogi neposredni teatroloki izvori veine ovih predstava (filmovi, video i tonski zapisi predstava, rediteqske kwige, snimci ostvareni za vreme proba) i da je autorka videla na pozornici samo neke od wih (i pisala o wima). Preteni deo objavqenih pozorinih kritika i analize autorke kwige ne nadmauju nae teatroloke standarde (mogune su dubqe i pozorino promiqenije analize dramaturkih i rediteqskih koncepata od ovih, veoma solidno ostvarenih u tekstu kwige, i pozorinije analize glumakih ostvarewa, sa jasnim razlikovawem ta je u wima pievo, ta dramatizatorovo, ta rediteqevo, a ta glumevo). Zato je teite svojih analiza Krmareva inteligentno usmerila ka izvornim delima pisca, na odnos dramatizatora i rediteqa prema Andrievim tekstovima i na teatroloku ocenu vrednosti rada dramatizatora. Reju: tekstovi dramatizacija i adaptacija i tekstovi koji su bili u osnovi monodrama, bez obzira na stepen kreativnosti i zanatsku vetinu wihovih autora, bili su osnovni predmet analizovanih pozorinih predstava. Vesna Krmar je utvrdila da ne postoji ni jedan izvor koji bi bio ono to se u evropskoj teatrologiji oznaava kao rediteqska kwiga. Zato je imala na raspolagawu, i koristila ih u radu na kwizi, vei broj beleaka i uputstava rediteqa i wihove izjave u programima predstava, dnevnim listovima i periodici. Pa ipak, ini se da je sputavajua okolnost za dubinu zamisli pomenutih analiza bilo i to to su od rediteqa koji su na scenu postavqali Andrieva dela samo petoro bile linosti osvedoene darovitosti i pozorinog naina miqewa, te nesporni znalci zanata (recenzent, naravno, misli na Matu Miloevia, Jovana Putnika, Miroslava Belovia, Qubiu Georgievskog i Vidu Ogwenovi). I to je bio jedan od uzroka to su i pored znatnih i osobenih dometa ovih analiza tekstova dramatizacija Andrievih dela ostale otvorene mogunosti novih istraivawa rediteqskih ostvarewa, sa temeqnijom teatrolokom osnovom i razuenijim pozorinim temama. Autorka kwige najee se posredno sluila i anketnim metodom, koji je u istraivawu rediteqskih ostvarewa u evropskim okvirima prvi primenio francuski estetiar pozorita Andre Vensten. Koristila je vei broj ve objavqenih razgovora s Ivom Andriem, kao i razgovore sa dramatizatorima, rediteqima i glumcima koji su bili uesnici predstava ostvarenih prema An-

231
drievim delima. Naglaenije obeleje linog stava autorke bilo bi vidqivije da se weno lino uee u stvarawu izvornog materijala za ovaj deo kwige nije svelo samo na razgovor s Olgom Savi (1990, povodom predstave Lica). Vaqano korien oslonac tokom pisawa kwige bili su joj i Andrievi zapisi o pozoritu (znaajni za kwigu bili su oni iz Razgovora s Gojom, u kojima je Andri otkrivao sutine i zagonetke ivota i umetnosti" i svoje najbitnije misli o stvaralatvu"), kao i seawa i uspomene velikog pisca (gde je, u jednoj prilici, otkrio da mu je pozorite donelo u ivotu asove prave radosti", ali da ne voli lai, kienost i podvale u pozoritu"). Zajedno sa tekstovima kwievnih i pozorinih kritiara, teatrologa, rediteqa i glumaca, Andrievi zapisi o pozoritu doprineli su saznawu da je i on sm svoja dela video preteno u pojmu literarnog pozorita. Namenski tano autorka je koristila i posredni teatrografski materijal: najee sauvane plakate i programe predstava, pozorine zapisnike, izvetaje i statistike podatke iz pozorinih almanaha i godiwaka, a katkad i osvrte javnih glasila na pojedine predstave koji su bili na razini obavesti (vesti iz dnevnih listova, radija i televizije). Poseban izvor (i jedan od temeqnih teatrografskih materijala) bile su joj pozorine kritike pisane povodom predstava ostvarenih prema Andrievim delima. Za pojedine predstave, kao to je pomenuto, one su bile skromne estetske i teatroloke vrednosti, te autorki nisu omoguile temeqnije estetske i teatroloke analize. U sluajevima kada je za to imala povoda, a ee kada je raspolagala upotrebqivim teatrografskim i teatrolokim materijalom, autorka je razmatrala rad rediteqa u razliitim fazama pripreme tekstualnog predloka za predstavu i razliite faze rada na predstavi. U tom kontekstu bilo je prirodno to je analizovane predstave razmatrala i u odnosu na recepciju publike i kritike. U posledwem poglavqu kwige (Dramatizacija ta je to?) saeto su objaweni pojmovi dramatizacija i adaptacija i ukazano je na terminoloku razliku ovih pojmova u razliitim zemqama Evrope. Autorka je kao grau za tumaewe ovih pojmova koristila i domae i strane izvore. Polazna osnova bio joj je Renik kwievnih termina (Nolit, Beograd 1985), a kada je re o stranim izvorima, koristila je najznaajnije pozorine enciklopedije i leksikone sveta (nemake, francuske, italijanske, ruske i druge) i tematski odabrane teorijske rasprave o pozoritu poznatih svetskih autora. Deo ove grae omoguio joj je da saini i saeti selektivni hronoloki pregled pozorinih dramatizacija koje su se javqale u pozorinom prostoru Evrope. Kada se kwiga Pozorine dramatizacije dela Ive Andria razmotri u celini, nije teko zakquiti da je Vesna Krmar poznavalac i potovalac Andrievog kwievnog dela i teatrolog koji poznaje i koristi razliite kwievne metode i osnovne discipline teatrologije (teorijsku dramaturgiju, estetiku pozorita i pomonu disciplinu istorije pozorita teatrografiju). Pritom je vidqiva i wena nesumwiva sposobnost za kwievne, dramaturke i teatroloke analize. Sve navedene vrline omoguile su da ova kwiga bude i osobeni pristup kwievnom delu Ive Andria i vaqan prilog istoriji srpskog pozorita.
Petar Marjanovi