Početak….

Nekada smo u školi dobili temu, jednu ili više, pa smo pisali. Bilo bi lakše, kada bih pisala o
bilo čemu osim o svom životu. Imam 37 godina a moj život izgleda ko vožnja u nekoj
vremenskoj mašini.
Iako živim u nekom ''modernom'' vremenu, ponekad reagujem i ponašam se, kao da živim
vekovima unazad. Mada mi to nije jasno sad kad sam rekla, jer pojma nemam kako su živeli
tada. Znam samo, da u meni ima toliko nekog straha, nekih sukoba, da moram tome stati na
kraj. Bilo bi dobro, kad bih obišla nekog psihoterapeuta ali skupi su. Zato ću pisati, biću sam
svoj terapeut.
Da li da krenem od početka ili od kraja?
I jedno i drugo mi je poprilično nejasno.
Rođena sam pre 37 godina. Već tada, razočarenje. Tata me nije hteo! Zanimljivo, nikako nije
došao da me vidi, sve do moje 6. godine.
Zato vreme, do 6. godine me vežu neke slike kao od odlomci iz filma. Da li su to stvarno sve
moja sećanja ili je to nastalo kao rezultat priča moje majke, pojma nemam, ali uspomene
postoje. Moja prva sećanja su vezana za grad gde sada živim. Tu sam doživela neka prva
dečija, životna iskustva.
Život mi nikada nije bio ružičast, uvek sam morala da se izborim za svoje mesto pod suncem.
Rodila sam se u najlepšem gradu na svetu, a to sam saznala tek pre 2 godine. 35 godina sam
živela neznajući gde sam rođena. Znači, moja mati, nakon što je dobila pismo od mog oca, u
kome je obaveštava da ga ja kao ćerka ne zanimam, donosi odluku, da ode na selo kod svojih
i tamo me upisuje u registar rođenih. Kaže, bojala se, da će on hteti da me uzme od nje!
Potpuno nelogično, pošto je jasno stavio do znanja, da ga ja ne zanimam. Ali to je več druga
priča, život moje majke bio je težak i prepun nerazumnih odluka, kao posledice nekih
unutrašnjih sukoba nje same.
Nakon što me je upisala tamo gde već jeste, dolazi u situaciju da bira, dali će da obdrži posao
i da da mene na čuvanje (3 do 6 meseci) ili da ostane bez posla?!
Pošto je mene jedva rodila živu, pre mene je 5 puta rodila mrtvu bebu, ona napušta posao.
Samim tim, mada mi nije jasno, donosi odluku da se iz grada preseli na selo.
Moram reći na samom početku, da je moja majka osoba kojoj je mnogo bitno šta će ko da
kaže odnosno teško donosi neke odluke sama. Možda, da bi u slučaju, da to nebudu i najbolje
odluke imala koga da krivi, osim sebe, naravno. Zbog toga je propatila jako puno, ona sama, a
i ja sa njom, zbog nje.
Selo u kojem je došla da živi je lepo, veliko. Moja najranija sećanja vezana su za gugutke.
Njihova pesma, gugut utisnula su se zauvek medju uspomene na detinjstvo.
I miris lipa. Sve veće ulice i glavna naravno, imaju sa obe strane drvored lipa. Kako je to
divno, proći selom kad lipe cvetaju.
U tom selu živeo je moj ujak, stariji majčin brat, sa porodicom. Moja majka i on bili su jako
povezani. Imali su i mladjeg brata, ali on je bio sam za sebe, sam sebi dovoljan. I nije živeo
tamo. Neznam kako i zašto ali i tu je živela i moja baka, majčina mati.
Moja mama je imala lep i plaćan posao, tako da je imala nešto ušteđevine, što joj je bilo
potrebno. Iznajmila je kuću, opremila je…
Ja sam tada bila beba, oko godinu dana stara. I ovo znam iz priče.
Nismo mi dugo živeli u tom selu. Moj drugi ujak, je već tada živeo u gradu, udaljenom nekih
600 km. On je pozvao moju mamu da dodjemo i mi tamo, da će lakše da se zaposli, da će
njegova žena da me čuva…. Isto kao što se odlučila do ode iz grada u selo, tako se je moja
mati odlučila, da ode iz sela u grad. Samnom naravno.
Ja ustvari, nikad i nisam živela u svom rodnom gradu! A i neznajući to, oduvek sam ga volela.
Pošto smo došli u potpuno nepoznat grad, drugi jezik, ljudi, običaji, kultura, a iz straha, šta
ako se ne snađe, moja majka se odluči da zadrži kuću na selu i da tamo bude baka, pazi na
stvari dok se nevidi šta i kako.
Moram još jednom reći, da ovo znam iz priće moje majke, a kasnije i bake.
Dolazak u novi grad je bio za moju majku teška promena. Nije znala jezik pa nije bilo lako
naći posao. Imala je sreću da je imala još ušteđevine pa smo nekako progurali. Živeli smo
zajedno sa ujakom i njegovom ženom. Dok je mama imala para. Kad su se pare potrošile,
krenulo je niz brdo. Ujak je sve više navaljivao da se izselimo, jer ''nemože da se odmori od
dečijeg plača''.
I mama se, zajedno samnom izselila. U garažu. Kad samo pomislim, muka mi je. Nisam
sigurna koliko sam bila stara, ali sećam se, da sam je videla kako noću plače, kad je mislila da
spavam.
Pokušam da stvorim celovitu sliku.
Bilo je to dvorište sa nekih 5 baraka, to gde smo mi živeli je nekadašnja garaža.
Daske, a dole zemlja. Moja mama, je dovlaćila kartone i najlon i time oblagala unutrašnjost
da je bilo toplije. Bili smo bez struje, vode, kupatila, wc-ja, bez osnovnih sestava za život.
Ona je umeđuvremenu dobila neki posao ali je bio problem ko će mene da čuva. Unutrašnjost
te garaže, barake, je ona sredila i čak je oblepila tapete.
Ali je prokišnjavalo. I kad bi kiša duže padala, pošto smo bili kraj potoka, poplavilo bi nas.
Sećam se da su nas jednom vatrogasci s čamcima spašavali.
Prodjem i sad ponekad tuda, nema više baraka, posadili su voćnjak. Ali uspomene su tu. Još
su žive.