FREDERIK POL RAT TRGOVACA

Prvi deo: TENISON TARB

1. ena je izgledala jadno. Pokuala je, patetino, da se dotera za intervju, ali samo je proerdala vreme. Bila je bledunjavo, srpoliko malo stvorenje i lizala je usne dok je zverala po mojoj kancelariji. Nije sluajno to su zidovi kancelarije za intervjue pokriveni totalnim - D, totalno-pokretnim reklamnim posterima na kojima se reklamiraju artikli. "Oh", uzdahnula je, "ni sama ne znam ta bih uradila za gutljaj dobre stare Najkafe!" Pogledao sam je svojim najneiskrenijim pogledom iskrene pometnje i teatralno dotakao njen dosije. "Ovo je smeno. U dosijeu pie da ste upozoravali Venerijance da Najkafa stvara naviku i da ugroava zdravlje." "Mister Tarbe, ne mogu to da objasnim!" "Sem toga, ovde neto pie i o vaoj molbi za vizu." Klimnuo sam. "Da li je to istina? 'Planeta Zemlja trula je do sri, postala je plen zlonamernih reklamnih kampanja, njeni stanovnici postali su obine ivotinje i vlasnitvo grabljivih reklamnih agencija?'" Ona se zagrcnu: "Kako ste doli do toga? rekli su da su dokumenti za vizu tajni!" Slegao sam nevoljno ramenima. "Morala sam to da kaem. Teraju vas da se odreknete reklamiranja ili vas, u suprotnom,

ne putaju da uete", zaplakala je. Upotrebio sam svoj standardni izraz - u njemu je bilo sedamdeset pet procenata: "eleo bih da vam pomognem", i dvadeset pet procenata: "Ali vi ste zaista odvratni." Cela ova predstava mi je ve bila dosadna. Tokom svog etvorogodinjeg boravka na Veneri, viao sam ovu bednu vrstu barem jednom nedeljno i navika ih nije uinila nimalo privlanijim. "Znam da sam grdno pogreila, mister Tarbe", jecala je glasom punim iskrenosti, dok su joj velike oi netremice gledale sa mravog lica. Iskrenost je bila lana, mada dobro odglumljena. Ali oi su joj bile pune uasa. Strah je bio stvaran, jer ona zacelo nije vie elela da ostane na Veneri. Nije teko prepoznati sluajeve krajnjeg oaja. Bila je mrava od glave do pete. Lekari to nazivaju anorexia ignatua. Eto ta se deava kada pristojan, lepo vaspitan zemaljski potroa iz dana u dan zalazi u venerijansku prodavnicu, i ne moe da smisli ak ni ta bi kupio za veeru, poto nije koristio mudre i praktine savete kvalitetnog reklamiranja koji bi ga usmerili. "Najlepe vas molim, mogu li dobiti povratnu vizu?" Zavrila je sa neim za ta pretpostavljam da je mislila da je simpatian moleivi osmeh. Namignuo sam na hologram Faulera okena koji je visio na zidu. Obino bih ostavio ovakve stvorove da se kuvaju u sobi desetak minuta dok bih ja otiao povodom nekog neizbenog posla. Meutim, instinkti su mi govorili da nju vie ne treba smekavati - sem toga, izvesno golicanje u lezdama podsetilo me je da ne govorim samo sa bednim stvorom. Spustio sam eki; vreme zabave je prolo. "Elza Dikmen Heniger", zareao sam itajui njeno ime sa molbe za vizu, "vi ste izdajica!"

Koate vilice opustie se u oku. Velike oi poele su da se pune suzama. "Sudei prema dosijeu vi potiete iz dobre potroake loze. Kao dete bili ste lan mladih reklamoautora. Dobili ste dobro obrazovanje na D. Vaington Hil Univerzitetu u Nju Hejvnu. Imali ste odgovoran posao u odeljenju za odnose sa potroaima u jednom od najveih kreditnih juvelirskih lanaca - i doivotno refundiranje sa stopom manjom od promila. To su podaci na osnovu kojih ste se visoko kotirali na personalnoj listi. I vi ste svemu tome okrenuli lea. Odrekli ste se sistema koji vas je stvorio i pobegli u ovu, to se prodaje tie, pustu zemlju!" "Bila sam zavedena", jecala je, dok su joj suze tekle niz lice. "Naravno da ste bili zavedeni", zareao sam, "ali je trebalo da imate toliko obine pristojnosti da spreite da se to desi!" "Oh, molim vas! Ja u... uiniu sve! Samo me pustite da se vratim kui!" Bio je to trenutak istine. Na tren sam nabrao utke usne. Dakle, "Sve", ponovio sam kao da nikad pre nisam uo takvu re od utokljunih obraenika. Pustio sam je da se isplae i da bulji u moje lice sa strahom i oajanjem. Kada je poeo da se pojavljuje prvi traak nade, bacio sam udicu. "Moda bi se mogao nai izlaz", rekao sam. I na tome se zaustavio. "Da, da! Molim vas!" Neprestano sam se pravio kao da prouavam njen dosije. "Ali ne odmah", konano sam izustio. "I to je dobro", zaplakala je sva od nestrpljenja. "ekau ako treba i nedeljama." Prezrivo sam se nasmejao. "Nedeljama, a?" Klimnuo sam. "Elza",

dodao sam potom, "mislim da ste neozbiljni. Ono to ste uinili ne moe se isplatiti sa nekoliko valjivih nedelja ili meseci. Pogreno ste se postavili. Zaboravite ta sam vam rekao. Molba se odbija." Udario sam tambilj na njenu molbu, na kojoj je sada velikim crvenim slovima blistala re Odbijeno, i vratio joj je. Zavalio sam se u fotelju i ekao ostatak predstave. Sve se odvijalo kao i uvek. Prvo bi nastupio ok; zatim bi usledio suvi, ukoeni besni pogled. Potom bi, lagano, ustala i nasumice se oteturala iz moje kancelarije. Scenario je uvek bio isti, a ja sam svoju ulogu zbilja dobro igrao. im su se vrata otvorila nacerio sam se slici na kojoj je bio Fauler oken i rekao: "Kako je bilo?" Slika je iezla. Mici Ku mi se cerila s lea. "Prva liga, Teni", rekla je. "Sii da proslavimo." Bio je to pravi odgovor i ja sam se zaustavio tek kod prodavnice da uzmem neto za pie. Prilikom gradnje Zemaljske ambasade u Kortni Centru - tanije bi bilo rei prilikom njenog kopanja - koriena je domaa radna snaga. Tako je bilo ugovoreno. S druge strane, nije teko baratati sa tronim, isprenim venerijanskim stenjem. Kada su prve koliine bile iskopane, njihovi marinci su tokom godine dana obavljali dvostruku dunost. etiri sata provodili su u modernim uniformama, stojei ispred Ambasade; ostala etiri sata nalazili su se ispod nje, radei poslove kamenolomaca i raiavajui prostor za na Ratni kabinet. Venecijanci nikada nisu pretpostavili da ga imamo, uprkos injenici da je tokom radnih sati pola Ambasade vrvelo od venerijanskih radnika nije im bilo doputeno da koriste klozete diplomatskog osoblja, a kroz

jedan od zidova svakog toaleta vodio je tajni prolaz do onoga to je, prvenstveno, bilo mesto gde je na veoma sposobni atae za kulturu, Mici Ku, drala svoje nekulturne izvetaje. Kada sam dospeo tamo, bez daha i pazei da mi sa posluavnika ne padnu led i boca originalnog zemaljskog viskija, Mici je unosila podatke u svoju arhivu. Podigla je ruku kako bi me upozorila da je ne prekidam i pokazala mi na stolicu; za to vreme, smukao sam dva-tri pia i ekao, oseajui se pri tom sasvim dobro. Mici Ku bee dama kao salivena od bronze - poev od boje koe, koja je posedovala onaj ukasti orijentalni ton; sem toga, u tom tonu je i govorila, a tako se i ponaala. Upravo tip kakav se meni svia. Imala je zapanjujue crnu orijentalnu kosu, ali plave oi. Visoka je bila koliko i ja, mada, naravno, kudikamo bolje graena. Posmatrajui je u celini - kao to sam to esto inio - moglo se rei da je bila najzgodniji ef pijunske mree koga smo ikada imali u Ambasadi. "Voleo bih da ne idem kui", rekao sam, u trenutku kada mi se uinilo da je stigla do neega nalik na pauzu. "Da, Teni", odvrati ona odsutno, poseui za piem. "Prava pravcata sramota." "Ti bi takoe mogla da se rotira", predloih joj, ne po prvi put, ali ona ni ovog puta nita ne odgovori. To od nje nisam ni oekivao. Ona to nee uiniti, a znao sam i zbog ega. Mici je bila na Veneri svega osamnaest meseci, a Braunijevi poeni se od Agencije dobijaju za najmanje tri godine teke dunosti. Domiljati ljudi zapravo ne plaaju svoje putne trokove. Pokuao sam sa druge strane: "Misli li da je moe privoleti?" "Nju? Onu jadnicu? Oh, Boe, da", odgovori Mici oholo. "Gledala

sam je na internoj televizijskoj mrei dok je naputala ambasadu. Bila je besna i bljuvala je vatru. Priae svim svojim prijateljima da je Zemlja jo trulija nego to je mislila da jeste kada ju je naputala. Zatim e to poeti da je grize. Dau joj jo nekoliko dana, a onda u je pozvati ovamo da - recimo - izravna neke kreditne raune na Zemlji. A onda u je uhvatiti u mreu i ona e se vratiti." Zavalio sam se u fotelju i uivao u piu. "Mogla bi da mi kae neto malo vie o tome" ohrabrih je. Njene plave oi ispitivaki se suzie, ali ipak, pomirljivo odgovori: "Uradio si dobar posao sa njom, Teni." "Moda i vie od toga", nastavih. "Poput onog: 'Uradio si dobar posao sa njom, dragi Teni, i zato se ne bismo ponovo zajedno nali?'" Suene oi se namrtie, sasvim se uozbiljivi. "Do avola, Teni! Bila je to sjajna stvar - to sa tobom i sa mnom - ali s tim je svreno. Ja ostajem, a ti se vraa i to je kraj." Nisam bio spreman da se predam. "Ovde sam jo jednu nedelju", naglasih, ali ona zbilja planu. "Dosta s tim, do avola!" Naravno, prestadoh, iako uz psovke. Posebno sam ispsovao Heja Lopeza - Hezusa Mariju Lopeza na knjigama - koji nije bio tako zgodan kao ja, ili (nadam se) tako dobar u krevetu kao ja, ali je u odnosu na mene imao jednu veliku prednost. Hej Lopez je ostajao a ja sam odlazio kui, i tako se Mici pobrinula za sutranjicu. "Ti zbilja ume da bude pravi dave Teni", poali se ona. Njena mrgodnost je bila stvarna. Kada se Mici mrtila znalo se da je to pravo mrtenje. ak i pre nego to bi se namrtila, dok se bura tek pomaljala, mogli su se videti oblaci - dve uzane vertikalne linije iznad

njenog nosa, izmeu njenih kao olovkino srce tankih obrva. One su govorile: Panja! Dolazi oluja! Potom bi se plave oi zacaklile i sevnula bi munja. Ili ne. Ovoga puta to se nije desilo. "Teni", ree ona, zastavi malice, "imam ideju u vezi sa ovom enom. Misli li da bismo je zaista mogli ukljuiti u pijunsku mreu na Veneri?" "to se sekira?" zagroktah ja. Venerijanci nisu imali mozgove da bi bili dobri pijuni. Bili su olo. Polovina onih otkaenih Konzervacionista to su emigrirali na Veneru zaalili su taj korak ve tokom prvih est meseci boravka na ovoj planeti, a dobra polovina pomenutih preklinjala je da se vrati natrag na Zemlju. Ja samo bio jedan od onih ija je dunost bila da im kae da im njihove molbe nee pomoi moja glavna titula u Ambasadi bila je: zamenik afa za konzularne poslove. Mici je bila jedna od onih koja bi ih neto malo kasnije skupljala i preobraala u svoje agente. Ona je imala titulu - pomonika direktora za kulturne odnose; ali je glavni kulturni odnos to ga je ona imala sa Venerijancima bila bomba u aerodromskoj garderobi ili poar u nekom stovaritu. Ranije ili kasnije Venerijanci e morati da shvate injenicu da ne mogu da nadvladaju planetu od etrdeset milijardi ljudi, ak i ako se ova nalazi dosta daleko u svemiru. Zatim e se spustiti na kolena i preklinjati da im se udeli prijateljstvo prosperitetnog, civilizovanog oveanstva. U meuvremenu, Micin posao bio je da im onemogui oseanje udobnosti tamo u hladnoi. Ili, tanije reeno - uzimajui u obzir kakva je vrsta paklene rupe bila njihova planeta - tamo u vrelini. pijuni? Nismo morali da brinemo o venerijanskim pijunima! "ta?" upitah, iznenada postavi svestan da ona jo govori.

"Neto su, izgleda, nanjuili, Teni", ree ona. "Kada sam poslednji put bila u Port Ketiju preturali su mi po sobi." "Ne misli na to", odvratih nemarno. "Sluaj. ta emo da uradimo sa vremenom koje mi je jo ostalo?" Blizanake bore iznad njenog nosa za trenutak zatreptae, a potom ponovo nestadoe. "Dobro", prihvati ona, najzad, "ta ima na umu?" "Malo putovanje", predloih. "atl je trenutno u Polarnoj kanjenikoj koloniji, tako da u morati da odem tamo da se pogaam oko zatvorenika - mislio sam da e moda hteti da poe sa mnom." "Jao, Teni", uzviknu ona ozbiljno, "ti ba ima grozne ideje! Zato bih ila tamo?" Bila je istina da se Polarna kanjenika kolonija nije visoko kotirala na venerijanskoj listi turistikih atrakcija - mada ni ostalo na njoj nije bilo bog zna ta, budui da je Venera bila takva kakva je bila. "Uostalom, atl posle toga dolazi ovamo i ja u dobro nauljiti ui. Hvala ti, ali ne prihvatam." Za trenutak je oklevala. "Pa, ipak, teta je to nisi video pravu Veneru." "Pravu Veneru?" Sada je na mene doao red da se narugam. Toplota prave Venere istopila bi plombe u ustima svakog ko bi ih njoj izloio - ak i oko gradova, gde postoji bitna modifikacija klime, temperatura je jo uasna, a izvan zatvorenih prostora umesto vazduha imali ste otrovne gasove. Hteli biste da znate kakva je 'prava' Venera? Pogledajte kakvu staru pe na ugalj nakon to se vatra ugasila i videete da je ipak jo toliko topla da se ne moe rukom dodirnuti. "Nisam mislila na divlje predele", objasni ona urno. "Ipak, ta misli o Ruskim brdima? Nikada nisi iao da vidi tamonji Park, a to je samo sat vremena odavde - mislim, ako bismo eleli da zajedno

provedemo dan." "Izvrsno!" Mogao sam smisliti i bolje stvari koje bismo radili tom prilikom, ali bio sam spreman da se sloim sa bilo kakvim predlogom. "Danas?" "Do avola, ne, Teni, zar si poludeo? Zar ne zna da je danas njihov Dan planetarne alosti? Nee biti niega za razonodu." "Pa, onda, kada?" Nisam hteo da odustanem, ali ona samo slee ramenima. Kako nisam eleo da ponovo vidim bore na njenom licu, promenih temu. "ta e joj ponuditi?" Ona me iznenaeno pogleda. "Kome? Ah, da, misli na onu otpadnicu. Uobiajenu stvar - pet godina e raditi kao na agent, a onda emo je repatrirati. Naravno, pod uslovom da dobro obavi posao." "Moda ne bi trebalo da ide tako daleko", primetih. "Posmatrao sam je izbliza i mogu ti rei da je prva liga. Kako bi bilo kada bi joj dali PH-privilegije, bar jedanput meseno. Kada se jednom nae u prodavnici i pokupuje neke od onih dobrih starih zemaljskih kvalitetnih roba - uinie sve za nas." Mici dokusuri svoje pie i vrati au na posluavnik, udno me, pri tom, gledajui. "Teni", ree ona napola se osmehujui a napola tresui glavom, "izgubiu te kada ode natrag. Zna li na ta mislim ponekad, naroito kada ne mogu odmah da zaspim? Mislim da moda - sa izvesne take gledita - to ime se bavim, nije ba tako moralno ispravna stvar; da li je, naime, u redu pretvarati obine graane u pijune i sabotere...?" "Trenutak Mici!" usprotivih se. Postojale su stvari koje se nisu mogle rei ak ni u ali. Ona podie ruku.

"Meutim", nastavi ona, "onda pogledam tebe i vidim da sam, u neku ruku, u poreenju sa tobom, prava svetica. A sada, molim te, gubi se odavde i pusti me da radim svoj posao." Ustao sam pitajui se da li sam na dobitku ili na gubitku tokom ove male prepirke. Ako nita drugo bar smo zakazali neku vrstu sastanka, a ja sam, pri tom, imao ideju kako to da iskoristim.

Dan planetarne alosti bio je jedan od najodvratnijih venerijanskih praznika. Tom prilikom se obeleavala godinjica smrti starog kopileta Miela Kortnija, pa je bilo sasvim normalno to su venerijanski pomoni slubenici i vratari imali slobodan dan, tako da sam sam morao da teglim pribor za kafu do drugog sprata, odakle sam imao lep pogled na 'proslavu' izvan Ambasade. Tipini Venerijanac je troglodit, odnosno stanovnik peina, a to znai da su - sa Hilovim cevima ili bez njih - daleko od mogunosti da odstrane sav onaj smrad od gasova to im zagauje vazduh. Priznajem, ipak, da su dosta uznapredovali. Napolju se, ukoliko bi to neko poeleo, moglo hodati (barem u predgraima) u termalnoj odei sa ugraenom bocom vazduha; mada, to se mene lino tie, retko sam imao takvu elju. Pa, ak je i tamo - istinu govorei - vazduh bio isti otrov. Tako su Venerijanci izgubili najstrmije i najdublje doline na ispucaloj i stenovitoj povrini planete i pokrili ih krovovima. Dugaak, uzan i vetrovit, tipian venerijanski grad, odista je liio na 'sklonite za jegulje', kako je to Mici umela da kae. Naravno da tipian venerijanski grad nigde ni izdaleka ne podsea na pravi grad. Najvei od njih jedva da ima nekih bednih stotinak hiljada stanovnika, a i to se deava jedino onda kada se napuni turistima prilikom nekog od njihovih

odvratnih dravnih praznika. Zamislite samo - oni slave izdajnika Mia Kortnija! Naravno, Venerijanci ne znaju priu o Miu Kortniju onako kako je ja znam. Otac moje bake bio je Hamilton Harnz, stariji potpredsednik Odbora Faulera okena, iste one Agencije koju je Kortni izneverio i osramotio. Kada sam bio mali baka mi je priala kako je njen otac odmah zapazio da je Kortni ovek koji pravi neprilike - Kortni ga je ak i otpustio, zajedno sa skupinom drugih lojalnih slubenika iz filijale u San Dijegu, kako bi prikrio svoju podlost. Naravno, Venerijanci su toliko blesavi da taj sluaj krste pobedom pravde i istine. Ambasada se nalazi na glavnoj gradskoj ili kucavici - O'i Bulevaru - i sasvim je normalno da se na dan poput ovog Venerijanci bave svojim omiljenim sportom - demonstracijama. Bilo je tu transparenata sa natpisima Neemo reklamiranje! kao i onih na kojima je pisalo Zemljani, odlazite kui! Uobiajena stvar. Zabavljalo me je da posmatram kako moja jutronja posetiteljka, otevi zastavu od visokog oveka rie kose i zelenih oiju, nastavlja da marira i izvikuje parole na strane ispred Ambasade. Ba kako treba. Groznica u njoj je narastala, a kada prestane - postae slaba i neotporna. Prostorija u kojoj sam se nalazio poela je da se puni vanijim osobljem, a meu prvima je doao moj cimer i rival - Hej Lopez. Skoih i prinesoh mu njegov pribor za kafu, ali me on pogleda s podozrenjem. Nas dvojica nipoto nismo bili prijatelji. Delili smo krevet na sprat, pri emu sam ja koristio gornji leaj. Bilo je zbilja dobrih razloga to se nismo podnosili. Mogu da zamislim kako se oseao svih ovih meseci sluajui Mici i mene u sobici iznad nae. U stvari, nisam morao da zamiljam poto sam napokon i sam saznao kako to izgleda kada se uju zvuci odozgo.

Ipak, postojao je nain da se sa njim izie na kraj, budui da je imao crnu mrlju u svom dosjeu. Napravio je nekakav pogrean potez dok je jo bio na dunosti mlaeg direktora za promet u svojoj agenciji. Stoga je bilo prirodno to su ga poslali na gotovo jednogodinju dunost u vojsci, u rezervatu, gde je trebalo da Eskime iz Port Beroua privodi civilizacijskim standardima. Nisam tano znao u emu se sastojala njegova pogreka. Meutim, Hej nije znao da je ne znam, tako da ga je par dobro tempiranih nagovetaja s moje strane dralo u stanju zabrinutosti. Osealo se da ga oiljak pee i on je pokuavao da izbrie mrlju radei vie od svih ostalih u Ambasadi. Ono to Hej nije eleo bila je jo jedna eventualna dunost severno od arktikog kruga; nakon okeanskog leda u tundre, bio je jedini meu nama koji se nikada nije alio na Venerinu klimu. "Zbilja, Hej", rekoh mu jednom, "nedostajae mi ovo mesto kad se vratim u Agenciju." Moja izjava udvostruila je podozrenje u njegovim oima, jer je znao da laem. Jedino to nije znao bilo je zbog ega sam to rekao. "I ti e nama nedostajati, Teni", uzvratio mi je. "Ima li predstavu za ta bi te mogli naimenovati?" Bio je to poetak kakav sam eleo. "Razmiljam o ulasku u Personalno", slagao sam. "To je prirodno, zar ne? Jer, prva stvar koju e eleti da uju je, recimo - kako se stvari ovde odvijaju", rekoh kao da sam se iznenada prisetio. "Mi smo iz iste Agencije! Ti, ja i Mici. Pa, imau puno toga da im kaem o vama dvoma! Oboje ste prvoklasni saradnici." Naravno, kad bi Lopez malice razmislio o mojim reima shvatio bi da je Personalno poslednje mesto na koje bih mogao dospeti, poto se sva moja obuka sastojala u Reklamoautorstvu i Proizvodnji. Meutim, ja sam jedino rekao da je Hej bio veliki radnik,

nikada nisam pomenuo da je pametan - i pre no to je postao svestan ta se deava dobio sam od njega obeanje da e preuzeti i obaviti umesto mene putovanje u Polarnu kanjeniku koloniju - "kako bi uao u posao u sluaju da ga prebace na moje mesto kad se ja vratim na Zemlju." Ostavio sam ga da o tome mozga i otiao da se pridruim skupini koja je razgovarala o vrstama kola to smo ih posedovali na Zemlji. Ambasada je imala sto osam ljudi na platnom spisku - Venerijanci su neprestano nastojali da prepolove ovaj broj, ali ih je Ambasador nadjaao. On je znao emu slue onih ezdeset prekobrojnih naravno, znali su to i Venerijanci. Ja sam bio tu negde deseti ili jedanaesti u hijerarhiji, kako zbog svojih konzularnih obaveza tako i zbog uzgredne dunosti Slubenika za moral, pa je znailo da sam ja bio taj koji je birao nametenika za internu TV i - ta se tu moe pazio na ostalih sto sedam da sluajno ne skrenu u konzervacionistiku jeres. To mi, uostalom, nije oduzimalo previe vremena. Bili smo paljivo odabrana druina - vie od polovine prethodno je pripadalo osoblju Agencije, pa su ak i potroai bila respektabilna skupina - za potroae. Ako nita drugo, nekolicina mlaih slubenika bila je previe lojalna. Dolazilo je i do incidenata. Nekoliko marinaca se pre nekoliko nedelja napilo, i posledica toga bila je da su tri domoroca bila dobro izbubetani. Venerijancima se ovo nije dopalo, pa smo marince, pre deportovanja, morali da stavimo u kuni pritvor. Njih sada ovde nije bilo, naravno; kratki sastanak u jedanaest bio je samo za nas dvadeset petoro viih slubenika. Sredio sam da pored mene bude prazno mesto kada doe Mici, koja je po obiaju kasnila; pogledala je Heja Lopeza, koji je sav namrgoen stajao kraj prozora, pa je slegla ramenima, sela

i ukljuila se u razgovor. "'Bro jutro, Mici", proguna ef Protokola, koji je sedeo pravo ispred nas i nastavi: "Koristio sam, takoe, i Paf Eder, ali, pumpajui ga runo, nikako nisam mogao da postignem ubrzanje..." "Mogli ste, samo da ste malo jae stisnuli, Rodere", dobacih mu. "Jer, vidite, ionako pola vremena provedete u saobraaju, zar ne? Tako da vam je jedna ruka potpuno slobodna za upravljanje, a druga, recimo, za signalisanje ili neto slino." "Signalisanje?" upita on, buljei u mene. "Koliko dugo vozite, Teni?" A ef Odeljenja za kodiranje nagnu se preko Mici da bi uo: "Trebalo bi da pokuate sa Vajperom, za automatik vonju. Nema pedala, samo se stave stopala na drum i teraj. Po sistemu - dii se i krei!" Roder je pogleda prezrivo: "M-da, a ta je sa konicama? Moete da slomijete nogu pri naglom koenju. Ne, kaem vam da su nona pedala i lanasta vonja jedini dobar nain." Njegov izraz se naglo promeni. "Evo ih, dolaze", proguna i okrete se licem ka budama to su upravo ule. Ambasador je odista bio impozantna linost, Medijalac dole na Zemlji, sa tom krajnje kovrdavom kosom i tim vrstim, humornim, tamnoopaljenim licem. On nije poticao iz nae Agencije, kao to je to obino bio sluaj - glavni su imenovali vrhunske linosti prema svom nahoenju i mi tu nita nismo mogli - ali sam ga potovao kao oveka koji zna svoj posao. A on je zbilja umeo da vodi sastanak. Prvu poslovnu stvar izneo je slubenik za politika pitanja, vidno uzbuen zbog jo jedne krize koja mu je zagoravala ivot: "Dobili smo jo jednu notu od Venerijanaca", ree on krei ruke. "Re je o Hiperionu.

Tvrde da ugroavamo osnovna ljudska prava kopaima gasa da slobodno biraju svoje sopstvene komunikacione medije - a vi dobro znate ta to znai!" I znali smo; stoga su se odmah i zaula gunanja poput - "ta oni hoe?" ili "Tipina venerijanska arogancija!" Kopai helijuma-3 na mesecu Hiperion brojali su jedva oko pet hiljada ljudi i nikada nam ne bi nedostajali kao trite. Meutim, bila je principijelna stvar dobro ih snabdevati reklamama - jedna Venera u Sunevom sistemu bila je sasvim dovoljna. Ambasador nije hteo ni da uje za njihove zahteve: "Odbacite notu", odsee on otro, hladnim tonom. "To nema nikakve veze sa njihovim prokletim poslom i vi im, Hauarde, pre svega, ne smete dozvoliti da vam uruuju takve stvari." "Ali kako da znam ta mi daju dok to ne proitam?" zavapi slubenik za politika pitanja; Ambasador ga, meutim, samo osmotri sa videemo-se-kasnije pogledom pre no to se ponovo opusti i nasmei. "Kao to vam je svima poznato", nastavi on, "brod sa Zemlje nalazi se u orbiti ve deset dana, i treba svakog trena da poalje atl ovamo dole. U vezi sam sa kapetanom i mogu vam rei da su vesti i dobre i loe. Dobre vesti su da nam donose finu robu - trupu etnikih igraa, disko i Crno dno, na ime kulturne razmene, i ti e, Mici, naravno, biti zaduena za njih. Donose nam, takoe, deset metrikih tona zaliha Najkafu, Pilencetovo Meso, trake najnovijih proizvoda, sve ono to nestrpljivo iekujemo." Nasta opti amor odobravanja i radosti. Iskoristih priliku da uhvatim Mici za ruku, i ona, oigledno, nije imala nita protiv. Ambasador nastavi: "To su dobre vesti. Loe vesti su da

e, kao to svi znate, atl prilikom uzletanja poneti sa sobom jednog od omiljenih lanova nae ovdanje srene porodice. Mi emo se uoi polaska oprostiti sa njim na najbolji mogui nain - ali u meuvremenu, Tenisone Tarbe, molim vas ustanite, pa emo vam pokazati koliko ete nam nedostajati." Priznajem da to nisam oekivao. Bio je to jedan od najlepih trenutaka u mom ivotu. Nikakvi aplauzi se ne mogu porediti sa pljeskom vama ravnih, a oni su pljeskali iz sve snage - ak i Hej Lopez, mada je i tom prilikom bio namrgoen. Ne znam ta sam im rekao; znam samo da sam zavrivi svoje slovo seo u fotelju i na svoje veliko iznenaenje ustanovio da ne moram ponovo da poseem za Micinom akom. Preduhitrila me je. U nastalom uzbuenju sagnuo sam se ka njoj da joj priapnem kako sam se ratosiljao putovanja u Polarnu kanjeniku koloniju prepustivi ga Heju, tako da se moemo sjajno druiti itave noi. Ali nisam stigao bilo ta od toga da joj kaem. Ona je, smeei se, klimala glavom, budui da je Ambasador uspeo jutros rano da u diplomatskoj vrei prokrijumari nove komercijalne trake i sada smo, naravno, svi eleli da vlada tiina dok ih gledamo. Nikada to nisam uspeo da joj kaem. Sedeo sam nem i srean, sa rukom prebaenom preko njenog ramena, tako da uopte nisam smatrao da treba da se brinem kad sam primetio da nas Hej posmatra, sav natmuren i kivan - sve dok nije priao Ambasadoru im su se filmovi zavrili i poeo neto da mu apue na uvo. A tada je ve bilo prekasno. Pasji sin je to dobro izveo. im su se svetla upalila priao nam je cerei se i namigujui, topei se od drugarstva i miline i ja sam znao ta e mi rei: "Do avola, Teni, drue! Grozna stvar! Ne mogu

obaviti to putovanje u PPK umesto tebe. Biu u velikoj guvi sutra sa Ambasadorom, znam da e shvatiti kako to izgleda - morau da posvravam hiljadu stvari ovih dana umesto tebe." Ostatak nisam sasluao. Bio je u pravu. Bilo je zaista hiljadu stvari da se uradi. Shvatio sam to zbilja dobro te noi, pokuavajui zlovoljno da namestim glavu na neudobni naslon supersonika to je leteo za Polarnu kanjeniku koloniju. Daleko bih lake i udobnije namestio glavu da nisam bio tako siguran da tano znam gde je Hej Lopez smestio svoju.

2. U osam sati sledeeg jutra sedeo sam u zatvorskoj konferencijskoj sali nasuprot birokrati iz Odeljenja za venerijansku imigraciju i pasoku kontrolu. "Ba lepo to te opet vidim, Tarbe", ree on bez osmeha na licu. Polarna kanjenika kolonija zapravo nije bila ba sasvim 'polarna', poto se nalazila gore u Akna Montes, gde bi se otprilike nalazio Arkitiki krug da ga je Venera imala. Naravno, tu nije moglo biti ni govora o Arktiku. Sumnjam, ak, da je na tom mestu bilo ita hladnije nego na ostalim delovima planete, ali pretpostavljam da su putnici prvih Agencijinih sondanih brodova mislili suprotno. Zato bi, inae, polagali pravo na jedan od najnepoeljnijih poseda na Veneri? Bilo je to Zemljino vlasnitvo, vaspostavljeno pre no to su venerijanski kolonisti ojaali u tolikoj meri da ga ugroze; ostalo je kakvo je i nekad bilo, poput etvrti u angaju pre Bokserskog ustanka. Trenutno smo se nalazili na venerijanskoj teritoriji, u jednoj od povrinskih zgrada ispred same PKK. Venerijanci su imali vrste krovove iznad dolina. Zatvorenici

- greki, kako smo ih zvali - obitavali su u peinama. itava PKK nalazila se pravo ispred naeg prozora, ali se nije mogla videti. Ovde je, takoe - poto je potpuno isueno venerijansko stenje bilo lako za kopanje zatvor bio iskopan. "Tarbe, moram da ti kaem", nastavi on smeei se, sa zloslutnim tonom u glasu, "da su me posle naeg poslednjeg susreta kritikovali. Kau da sam previe popustljiv. Ne mislim da u biti takav i ovog puta." Nisam nimalo okoliao da mu odgovorim: "Smeno mi je, Harimene, to si to rekao, jer je i sa mnom isti sluaj. Ambasador je pobesneo kada sam ti dopustio da uzme ona dva kreditna prestupnika." Istinu govorei, ambasador mi nije rekao ni rei, ali tada su i Harimenove gazde bile korektnije. Klimnuo je, priznavi da se prva runda zavrila neodlueno, i poeo da pretura po dosjeima. Harimen je bio podmukao i s njim je bilo teko cenkati se. Ali i ja sam bio takav. Obojica smo znali da e onaj drugi pobediti - direktno, mano-a-mano - s tom razlikom to su najlepe bile one pobede kada onaj drugi nikada ne bi saznao ta je izgubio. Zemlja je ispraznila svoje tamnice i ovamo poslala poslednji olo. Ubice, otmiare, falsifikatore kreditnih kartica, podmetai poara bili su prave cveke u odnosu na ostale. Ali za neke su oni bili najgori; sve je zavisilo od toga kako ko gleda na stvari. Nismo, na primer, hteli sluajne secikese - nismo hteli da troimo na njihovu ishranu niti da pazimo kako se privikavaju na poredak. To nisu hteli ni Venerijanci. Venerijanci su, prilikom dolaska kontigenta zatvorenika, bili zainteresovani da pronau najzagrienije izdajnike. Konzervacioniste. Prekritelje ugovora. Antireklamatorske zelote - one to unitavaju reklamne panoe i holograme. Hteli su da od

njih naprave punopravne venerijanske graane, a mi nismo eleli da im ih predamo. Bili su od one sorte kojoj smo nekad sagorevali mozak, to jo ponekad inimo, i ako su bili dovoljno sreni da dobiju pet ili deset godina u PKK, gde bi ih uputio neko mekeg srca, oseali smo da bi im mogli u potpunosti dobro posluiti. Ti ljudi su zasluili svoje kazne! Pustiti ih da odu slobodni meu venerijansko stanovnitvo uopte nije bila kazna. Sve se, u stvari, izmeu nas dvojice svelo na trgovinu konjima. Obojica smo davali malo i dobijali malo; vetina pogaanja sastojala se u tome da se nerado 'daje' ono to se odista elelo da druga strana uzme. Dohvatio sam listu i proitao ovla est prvih imena sa spiska: "Moskovic, Mek Kestri, Blajven, porodica Farnel - pretposatvaljam da elite ove, ali ih ne moete dobiti pre nego to odslue barem est meseci robije." "Tri meseca", predloi on. Svi pomenuti sa spiska bili su svrstani kao KK-si - kriminalci konzervacionisti - dakle, ba su bili od one fele koju su Venerijanci eleli u svojim redovima. Ja samouvereno odvratih: "est meseci, a morao bih da ih zadrim bar godinu dana. Oni su na Zemlji najgora sorta kriminalaca i moraju dobiti pristojnu lekciju." On slegnu nevoljno ramenima: "ta misli o ovom sledeem zatvoreniku sa spiska, Hamidu?" "Najgori iz itave skupine", izjavih. "Ne moete ga dobiti. Osuen je zbog krae kreditnih kartica, a - sem toga - konzervacionist je do sri." Trgao se kad je uo epitet, ali je - pri tom - posmatrao kakav je utisak ostavio: "Hamid nije osuen zbog, ovaj, konzervacionizma", naglasi on.

"Dobro, nije. Nismo uspeli da mu iskamimo priznanje", nasmeih se poverljivo, kao trgovac trgovcu. "Nismo imali, kako mi se ini, svedoke iz prve ruke, zato to smo pre nekog vremena pohvatali i likvidirali celu njegovu eliju tako da mu nikako nije polazilo za rukom da ponovo uspostavi kontakt sa njom. I sem toga, postoje izvesni podaci da Hamid nije njegovo pravo ime - tehniari smatraju da mu je prepravljen utetovirani broj Dravne bezbednosti." "Niste ga vi zbog toga osudili", ree Harimen zamiljeno. "Nismo morali. Nismo morali da insistiramo na njegovom konzervacionizmu, jer nam je u toj stvari sa kreditnom karticom doao kao poruen. Reci mi", pokuah da ga zbrzim, "ta da radimo sa ovom trojicom? Sve sami Mediker-simulanti, gotovo bezopasni - mogao bih odmah da ih zamenim ako eli da ih preuzme..." Ako Venerijanci ita mrze, onda je to kada dou u poloaj u kome im njihovi 'ideali' govore jednu stvar a zdrav razum neto sasvim drugo. On pocrvene i poe da zamuckuje. Mediker-simulanti su teoretski bili savreni kandidati za dobijanje venerijanskog dravljanstva. Oni su, takoe, bili stari, te samim tim skloni onome to je, na kraju krajeva, jo bilo neuglaeno pogranino drutvo. Ovo ga je odvratilo od Hamida, ba kao to sam i eleo. Nakon etiri sata bili smo na dnu spiska. Dao sam mu etrnaest grekova - estoricu odmah, a ostale za nekoliko meseci. Odbio je dvojicu, tako da mi je ostalo njih dvadesetak. Jo ne besmo raistili stvar sa Hamidom. On pogleda u svoje pribeleke: "Reeno mi je", nastavi on, "da vas obavestim da moja Vlada nije zadovoljna vaim primenjivanjem Protokola iz 53. On nam daje pravo da obilazimo zatvor svake godine."

"Reciprono", ispravih ga. Znao samo Protokol napamet, obe strane su se saglasile, u potpunosti i bespogovorno, da svaka moe da vri inspekciju svih kaznenih, korektivnih ili rehabilitacionih institucija kako bi se uverila da one postupaju u skladu sa humanitarnim standardima. Slaba vajda! Njihov Kseng Vangbo - 'vaspitno-kazneni centar' - nalazio se usred Ekvatorijalne Anti-Oaze i mi tu nismo imali nikakvog pristupa. Meutim, njih se takoe nije nimalo ticalo ta smo mi radili unutar PKK. Venerijanski zakon nastojao je na tome da svaki grek ima sopstvenu prostoriju sa minimumom od dvadeset i etiri kubne stope prostora. To uopte nije bila kazna! Dole na Zemlji bilo je mnotvo potroaa dostojnih potovanja koji su i dalje sanjali o tolikom prostoru. Meutim, nije vredelo boriti se protiv toga. Venerijanski graevinski inspektori insistirali su da sagradimo takve prostorije; meutim, im je zatvor bio dovren njegov upravnik je jednostavno stavljao po dva zatvorenika u svaku prostoriju. "Re je o osnovnim humanim standardima", prasnu on. Nisam se potrudio da na ovo odgovorim; samo sam mu se utke nasmeio nisam morao da pominjem Kseng Vangbo. "U redu", dobaci mi on osorno, "ta emo sa reklamom? Nekoliko primera potvruje da ste postupali protiv pravila." Uzdahnuo sam. Svaki put stari argument. Rekoh mu: "Prema odeljku 6-C Protokola reklama se definie kao 'nuenje roba i usluga putem nagovaranja'. U ovom sluaju nema nuenja, zar ne? Hou da kaem - stvari se ne mogu ponuditi ako ih nema, a grekovi takve stvari nikada ne mogu nabaviti. To je deo njihove kazne." Ostatak njihove kazne, sigurnosti radi, sastojao se u tome da se neprestano bombarduju reklamama za stvari koje ne mogu nabaviti. Ali to ga se,

takoe, uopte nije ticalo. Munjeviti blesak u Harimenovom oku upozorio me je da sam upao u klopku. "Naravno", brzo odvratih, "postoje izuzeci od pravila, koji su u tolikoj meri trivijalni da nisu vredni ni pomena." "Izuzeci?" ponovi on veselo. "Da, Tarbe, slaem se da postoje izuzeci. Imamo izjave osam svedoka, date pod zakletvom, u kojima se tvrdi da su reklame nagovarale zatvorenike da porue od rodbine i prijatelja na Zemlji da im poalju neto od reklamirane robe. Posebno imamo podatke o tome da su Najkafe, Moka-Koka i Stericelijusove prvoklasne Nik-Ou-Tim vakae gume iz tog razloga bili obuhvaeni paketima Crvenog krsta za zatvorenike..." Terali smo dalje. Potpuno izgubih nadu da u uspeti da se vratim iste noi, jer sam znao da emo se pogaati malte ne do jutra. Tako je i bilo, uz mnotvo konsultacija oko 'razjanjavajuih primedaba', 'pozicionih tvrenja', i 'ispravki bez predrasuda'. Znao sam da sve to nije uzimao zdravo za gotovo. Jednostavno je pokuavao da uvrsti svoj poloaj prilikom pogaanja oko onoga to je odista eleo. Borio se tvrdoglavo sve dok nisam predloio potpuno ukidanje paketa Crvenog krsta za grekove. No, oito je bilo da on to nije eleo, pa mi je predloio pogodbu. Okanie se pitanja o reklamama ukoliko odmah smanjimo kaznu nakolicini njegovih omiljenih grekova. Sloismo se i udarih ga dlanom po runom zglobu; zabeleih desetodnevne kazne Moskovicu, MekKastriju, Blajvenu, porodici Farnel... i Hamidu. Ba onako kako sam i planirao.

Harimen je postao med i mleko im sam mu dao ono to je eleo -

ili to je mislio da eli. Insistirao je da spavam u njegovoj pied-a-terre u Polarnom gradu. Spavao sam loe, jer sam odbio nonu kapu koju mi je ponudio - poto sam hteo da predupredim svaku mogunost odavanja informacija koje nisam eleo da on ima. Sem toga, itave noi sam se budio uz ono panino agorafobino oseanje koje ovek ima kada se nae na preterano prostranom mestu. Ludi Venerijanci! Morali su da se bore za svaku kubnu stopu ivotnog prostora, a Harimen je imao itave tri sobe! to je jo lue, on je svoj stan koristio samo desetak dana godinje! Ustao sam, dakle, rano sledeeg jutra i oko est sati sam ve bio na aerodromu. Ispred mene, u redu za proveru karata, stajao je tinejder Venerijanac koji je na sebi imao jednu od onih 'patriotskih' koulja na kojima je s prednje strane pisalo Uljezi idite kui, a sa zadnje Neemo R*KL*M*R*NJ* - kao da je reklamiranje bila prljava re! Nisam eleo da mu pruim zadovoljstvo gledajui pa, pa sam okrenuo glavu. Iza mene je bila neka mrava crnka, koja mi je izgledala odnekud poznata. "Kako ste mister Tarbe", obrati mi se ona, dosta prijateljski. Ispostavilo se da sam je zbilja poznavao - bila je lokalni inspektor vatrogasne slube, ili tako neega, na aerodromu. Obila je Ambasadu nekoliko puta, proveravajui da li je sve u redu. Sluajno se desilo da je sedela pored mene u avionu. Automatski sam pretpostavio da je venerijanski pijun - svi domai itelji koji su iz bilo kog razloga dolazili u Ambasadu - znali smo to - gotovo stoprocentno su po povratku referisali o onome to su videli. Meutim, ova dama bila je iznenaujue otvorena i oigledno mi naklonjena, za razliku od tipinih Venerijanaca. Nije govorila o politici. Ono o emu je priala bilo je kudikamo zanimljivije - govorila je o Mici. Videla nas je

zajedno u Ambasadi i pretpostavila je da smo ljubavnici - to je tada bilo dosta blizu istine! Izrekla je sve same prave stvari o Mici: da je lepa, pametna i energina. Nameravao sam da spavam u avionu, ali je razgovor bio tako sjajan da sam sve vreme proveo u avrljanju. Kada smo se spustili upravo sam joj bio truao o svim svojim snovima i nadanjima: kako moram da se vratim na Zemlju; kako bih eleo da i Mici poe sa mnom; ali da je ona odluno protiv toga. Kako sanjam o dugotrajnom odnosu - moda ak i o enidbi sa njom; o kui u Veem Njujorku, koja bi bila tamo negde prema Forist Prizerv Ejkru u Milfordu... o jedno ili dvoje dece. Bilo je to smeno. to sam due govorio, izgledalo je da ona postaje sve zamiljenija i tunija. I ja sam bio dosta tuan, stoga to nisam verovao da e se bilo ta od toga dogoditi.

3. Meutim, nakon mog povratka u Ambasadu, stvari su poele zaprepaujue da se rasvetljavaju. Najpre sam naleteo na Heja Lopeza, koji je izlazio iz WC-a - zapravo iz Micinog skrovita. Bio sam u to ubeen. Ali on ne ree nita, ve samo neto proguna u prolazu. Izraz njegovog lica, natmuren i iritiran, bio je upravo onakav kakav je trebalo da oekujem da e biti. I kada sam ponosno stupio kroz privatna vrata u ratni kabinet, izgled Micinog lica bio je isti takav. Namrgoena, unosila je podatke u liste uzrujano i s dosadom na licu. Ma ta da se deavalo tokom ove dve noi koliko sam bio odsutan, nije moglo biti rei o idili. "Upecao sam Hamida", izvestio sam je ponosno i

nagnuo se da je poljubim. Nije bilo problema! Ali ni radoznalosti; uzvratila mi je poljubac - mlako. "Bila sam sigurna da e uspeti, Teni", uzdahnu ona i bore poee da nestaju: nisu bile namenjene meni. "Kada e moi da se javi na dunost?" "Pa, o tome zapravo nisam sa njim ni razgovarao. Ali posle deset, odnosno etrnaest dana bie napolju." Izgledala je odista zadovoljno. Neto je zapisala, a potom gurnu unazad svoju fotelju i zagleda se u prazno. "Dve nedelje", ree zamiljeno. "Volela bih da bude ovde za Dan planetarne alosti mogao bi svata da uje u onoj gunguli. Sem toga, bie tu jo neto idueg meseca odravaju se izbori, pa e tu biti itav niz politikih mitinga..." Stavih joj prst na usta i rekoh: "Ono to predstoji, sutra, jeste moje oprotajno vee. Hoe li da mi bude partnerka?" Ovog puta, bez ikakvog pretvaranja, ona mi se osmehnu: "Za tvoju veliku no? Naravno da hou." "Mogla bi sutra da uzme slobodan dan, da neto zajedniki spremimo?" Bleda senka ponovo se ukaza: "Zna, zbilja sam uasno pretrpana poslom, Ten..." Bila je prava prilika: "Ali ima vremena za Heja Lopeza, zar ne?" Bore joj se produbie i zablistae: "Ni sluajno!" prosikta ona opasnim tonom. "Niko me ne moe tretirati onako kako on hoe - misli da sam njegovo vlasnitvo!" Na licu mi se nije nita videlo. Gledao sam je sa simpatijom, ali sam iznutra likovao. "Dakle, vai za sutra?"

"to da ne? Moda emo - ni sama ne znam - otii do Ruskih brda. Ili tako neto." Ona se nae ka meni i poljubi me u obraz. "Poto u sutra uzeti slobodan dan, moram danas dvostruko vie da radim, Teni - zato se isti, molim te."

Na moje iznenaenje, meutim, sasvim je ozbiljno mislila kada je rekla da poemo da obiemo staru rusku raketu. Zabavljao sam je putem. Pretpostavljam da bi mi, na neki nain, neto nedostajalo da sam otiao sa Venere ne pogledavi jedan od njenih najudesnijih artefakta. Izili smo rano iz Ambasade i uzeli elektrohek do tramvajske stanice, tako da smo izbegli najgoru guvu na ulicama. Oko svojih veih gradova Venerijanci su uspeli da odgaje neto trave i korovskih biljaka, pa ak i neto vretenastih stvari koje su zvali drveem - naravno, sve to bilje genetski je bilo kontrolisano, na ovaj ili onaj nain; ali, injenica je, da se tu i tamo videlo i neto zelenila. Ruska brda, meutim, nisu uopte menjana. I to s razlogom. elite li da saznate kakvi su tipini Venerijanci? Dobro, dozvolite mi da vam ispriam jednu jednostavnu anegdotu. Vidite, na toj ogromnoj planeti, oni imaju pet puta vie kopna od cele celcate Zemlje; a znate li zbog ega - zato to uopte nemaju okeane. Da bi pretvorili svoju planetu u neto pristojno, ve vie od pedeset godina lome lea pokuavajui da uzgaje neto zelenila. Ali to je avolski teko, zbog prirode same Venere. Rastinje je pipava stvar, a tu - pre svega - nema uopte dovoljno svetlosti, kao ni vode, i uasno je toplo. Tako, da bi bilo ta moglo da se natera da raste potrebno je primeniti sve mogue tehnoloke mudrolije i uloiti ogroman trud. U tom cilju su, prvo, morali da iskoriste odreene tektonske strukture kako bi aktivirali

vulkane - na taj nain su maltene svu vodenu paru izveli na povrinu planete (oni kau da je tako i Zemlja dola do svojih vodenih resursa, pre nekoliko milijardi godina). Drugo, morali su da pokriju vulkane kako bi doli do vodene pare. Tree, morali su da imaju neto dovoljno hladno, ime bi kondenzovali paru u tenost; i to je hladni kraj Hilovih cevi - to se vide na planinskim vrhovima irom Venere; velike su i podseaju na pikola sa jednom rupom kada topli kraj bljuje gasove u atmosferu, s ciljem da nestanu u svemiru, dok hladni kraj snabdeva gradove hlaenjem. Uz sve to, cevi tom prilikom generiu i neto struje. etvrto, morali su ovako dobijenu vodu da sprovedu do biljnih zasada, i to su uradili tako to su cevi smestili ispod povrine zemlje kako ona ne bi mogla da prokuva ispod povrinskih desetak stopa zemljita. Peto, morali su da zasade posebne, genetski obraene biljke koje mogu brzo da tu vodu sprovode kroz svoja stabla, i lie pre no to ova prokuva - pravo je udo kako su bilo ta od ovoga uspeli da urade, naroito kada se uzme u obzir da nisu imali mnogo radne snage koju bi mogli da angauju za tako velike poduhvate. Venerijanaca, sve u svemu, ima svega oko osam stotina hiljada. I pored svega toga - to je odista smena stvar - ako se dovezete tramvajem do Ruskih brda, prvo to ete videti u parku jeste estolana skupina to se iz petnih ila vere po onim runim otrim stenama, nosei na leima po pedesetak kilograma vegetocida, i iji svaki lan unitava sve zeleno to ugleda! Ludo? Naravno da je ludo! Re je o umobolnosti konzervacionizma dovedenoj do svog najlueg zakljuka: konzervacionisti ele da zadre Venerin okoli u onakvom stanju u kakvom se nalazio prilikom sputanja prvih sondi. Meutim, to to su Venerijanci ludi nije veliko

iznenaenje. "Pre svega, da su bili pametni ostali bi na Zemlji", rekao sam Mici dok smo klopatali po tramvajskim inama. "Pogledaj samo kako bedno ive." Prolazili smo kroz potkrovljena predgraa. Vaila su za ekskluzivna mesta, ali su i pored toga bila puna zakrljalog korova i kua od presovane plastike; nisu imali ak ni astro-trkalite! Ispostavilo se, meutim, da govorim preglasno. Ostali putnici, svi odreda Venerijanci, okrenuli su se da me pogledaju. To ba nije bila neka velika ast. Gotovo svi Venerijanci su strahovito visoki - obino vii ak i od Mici - i izgleda da se ponose svojim koama belim poput ribljeg trbuha. Naravno, nikada nisu u prilici da uivaju u Suncu, ali mogu da koriste UV-lampe, kao to i mi inimo - svi odreda - ak i Mici kojoj nije potrebno sunanje da bi dobila tu finu kadifno-bronzanu boju koe. "Pazi ta pria", proapta Mici nervozno. Jedna venerijanska porodica - Tatica, Mamica i etvoro (da, rekao sam etvoro) deice okrenuli su glave da bi nas osmotrili, a izrazi na njihovim licima nisu bili prijateljski. Venerijanci nas ba mnogo ne vole. Smatraju nas gradskim parazitima koji pokuavaju da ih poderu. To je zaista smeno - jer, ta oni uopte imaju vredno da se smae? A ako se mi zanimamo za njihove stvari, to je oito za njihovo sopstveno dobro samo to oni nisu dovoljno inteligentni da bi to shvatili. Na svu sreu uli smo u tunel to prolazi kroz prsten vrhova oko Ruskih brda. Svi su poeli da se pripremaju za izlaz. Dok sam ustajao Mici me je munula i ja ugledah uasno visokog Venerijanca, sa zelenim oima i rieg, uz onu neizbenu runu, mrtvaki bledu boju koe, kako me zlovoljno gleda. Razumeo sam ta je Mici htela i pogledah ga svojim najslaim pogledom, koji kao da mu je govorio: oprosti mi sve

moje pogreke, i munjevito proao kraj njega kroz vrata. Dok sam se zaustavljao da kupim suvenir-knjiicu, Mici je stajala iza mene zurei u oveka sa glavom u obliku semafora. "Vidi ovo", pozvah je otvorivi knjiicu, ali me Mici nije sluala. "Zna ta", ree ona, "ini mi se da sam ga ve negde videla. Prekjue. Dok su demonstrirali." "Ma, pusti to, Mici! Tamo je bilo pet stotina Venerijanaca." Mada je, isto tako, bilo moguno da je pola Venere utke paradiralo oko nae Ambasade sa onim svojim glupim parolama - "Neemo Reklamiranje!" i "Nosite svoje prljave zadnjice tamo gde pripadaju!" Te stvari mi nisu tako mnogo smetale - ali, oh Boe, taj patetini amaterizam pisaca njihovih slogana! "Oni su ludi", rekoh ja - bila je komplikovana skraenica koja nije znaila 'ludi' zbog toga to ih je to uzbuivalo - kao da mi pod odgovarajuim uslovima ne bismo bili isti. Tako je, mislio sam 'ludi' u jednom specifinom kontekstu nekompetentnog reklamoautorstva i to je bilo ono to sam hteo da pokaem Mici. Bacih za trenutak pogled na buni terminal - jedan tramvaj upravo je kloparao ka okretnici i spremao se za povratno putovanje u Port Keti. Nijedan Venerijanac nije ovde mogao da nas uje. "Pogledaj ovamo", rekoh, otvarajui stranicu oznaenu sa Olakice - Hrana i Pie. Pisalo je sledee:

Ukoliko iz ma kog razloga ne elite da ponesete sa sobom neto za osveenje prilikom posete Ruskim brdima - u Odmoritu Venera nai ete u izobilju sitnice poput

hamburgera, virli i sendvia sa sojom. Pregledala ih je Planetarna sanitarna sluba, ali im je kvalitet osrednji. Moete, takoe, kupiti pivo i ostala pia, po ceni dvostruko nioj od one u gradu.

"Patetino", progunah. "Pa, bar su poteni", promrmlja Mici odsutno. Podigoh obrve. Kakve je veze imalo potenje sa prometom proizvoda? Pa, ovo mesto je reklamoautorski san! Kao prvo, imaju stalne muterije. Kao drugo, imaju o emu da prave reklamu. I kao tree, i najvanije od svega, imaju kupce koji su u prazninom raspoloenju, pa samim tim spremni da kupe sve to im se ponudi! Sve to je trebalo da urade bilo je da svoje virle nazovu 'originalnom odeskom kobasicom', a hamburgere 'komsomolburgerima', kako bi muterije imale opravdanje za kupovinu - umesto tako da urade oni su upropastili stvar! Kupci nisu oekivali da e dobiti ono to je reklama obeavala. Oni su samo eleli onaj siuni traak nade pre no to se ispostavi da Prirodni Svei - Zlatni - Eliksir od tropskog voa ima okus pepela, ili pre no to Supermekom i Idealnom za Dobar San madracu ne izlete federi do poda. "Pa", rekoh, "kad smo ve tu, hajde da pogledamo tu njihovu prokletu svemirsku sondu."

Doi na Veneru bilo je isto to i doi na deponiju smea. Vazduh je bio otrovan, a bilo ga je i previe, pa je pritisak bio zaista uasan. Toplota je prokuvavala sve to je stigla. Kada je prvi brod sa Zemlje sleteo, nije moglo biti ni pomena o nekom rastinju, a ni pedeset

godina kolonizacije nije nita posebno poboljalo; jedino to je bilo (mikroskopski) manje grozno. Pokuaji Venerijanaca da preobrate atmosferu planete u neto to je podnoljivo za ljude jo nisu bili okonani, mada su na pojedinim mestima odmakli tako daleko da se uokolo moglo kretati bez opreme za amortizovanje pritiska... Na leima se ipak morao nositi rezervoar sa kiseonikom, poto ga je bilo u strahovito malim koliinama. Ovaj deo zvali su Planetarnim parkom - tako je pisalo na tramvajskom terminalu - i on, odista, nije bio mnogo gori od ostalih delova Ruskih brda, bez obzira na to to su se venerijanski Konzervacionisti meusobno tapali po ramenima zato to su sauvali njegov 'kvalitet netaknute divljine'. Zurio sam u Park kroz prozor i nita me nije teralo da mu se pribliim. "Hajdemo, Ten", pourivala me je Mici. "Jesi li sigurna da hoe tamo?" Bilo je dovoljno odvratno i na tramvajskoj stanici; vozila su pravila groznu buku, ba kao i kikotava venerijanska derita. Izai napolje znailo je stupiti na itav jedan vii nivo grozomornosti. Morali smo da stavimo rezervoare sa vazduhom i da ga sipamo iz cevi u usta, a to je znailo dodatnu toplotu, povrh one to je postojala u unutranjosti pei u kojima su Venerijanci iveli. "Moda bi bilo dobro da najpre neto prezalogajimo", predloih, imajui u vidu jedno odmorite sa osveavajuim stvarima. Ispod islikane legende 'ef preporuuje za danas' neko je dopisao kredom: 'uvaj se prenih jaja.' "Ma, hajde, Ten! Stalno mi govori kako uopte ne podnosi venerijansku hranu. Idem da nam donesem par kobasica." Kada nema drugog izbora, postupaj po sistemu daj ta da - to je

moto Tarbovih. I dobro nas je sluio, jer smo pripadali reklamatorskoj brani jo od vremena Medison avenije i Pepsi kole. I tako sam stavio prokleti rezervoar na lea, a prokletu cevicu u usta i apui, jer samo sam to mogao, uzviknuh: "U dolinu smrti, napred mar!" Mici se, meutim, nije nasmejala. Bila je loe raspoloena itavog tog dana - pretpostavljam zato to sam odlazio. Ja je blago potapah po leima i poosmo, posrui, stazom ka Veneri. Svemirska sonda Venera bila je dobar komad mrtvog metala veliine peditaksija, sa iljatim tapovima i inijama to su iz njih virile. Nije bila dobro oblikovana. Bilo je to u vreme kada je trala visoko na vrhu rakete u snenom Tjuratamu i prelazila svoj put od milijardu milja da bi u plamenu prola kroz kljualu Venerinu atmosferu. Mora da je to bio sjajan prizor, ali nikoga - naravno - nije bilo da u njemu uiva. Posle svih silnih muka i trokova, sonda je imala radni vek od svega nekoliko sati. Ali i to je bilo dovoljno da joj omogui da radio-vezom poalje podatke o pritisku i temperaturi , kao i da emituje nekoliko nedovoljno jasnih i distorziranih fotografija stenja na koje se spustila. Bila je to itava njena karijera. Posle toga su u nju prodrli otrovni gasovi, tako da su sva strujna kola, ureaji i ostalo, prestali da funkcioniu. Pretpostavljam, zbilja, da biste morali rei da je sonda Venera bila pravo savrenstvo tih starih pretehnolokih dana. Te zamagljene sive oi njenih kamera omoguile su oveku da po prvi put vidi Venerinu povrinu, i kada su Venerijanci poeli da posru po njoj tokom prvih meseci kolonizacije planete, oekivalo bi se da oni to proslave kao trijumf, zar ne? Ali, do avola, ne. Razlog zbog koga su Venerijanci digli takvu galamu oko ovog komada starudije u vezi je sa njihovom neprirodnou. Evo i zato. U to vreme Rusi su se nazivali

Sovjetima. Nisam u potpunosti siguran ta su Sovjeti bili - uvek sam ih brkao sa Scijentolozima i Gibelinima - ali dobro znam da nisu verovali u - samo trenutak! - u profit! To je tano. Profit. Nisu verovali u ljude koji prave novac. A ono to se tie profitovog glavnog pomonika, reklamiranja, e, pa, oni za nj jednostavno nisu ni znali! Znam da to udno zvui, i kada smo u koli uili Istoriju I nisam mogao da poverujem u to, pa sam morao da proverim tu stvar. Bila je to, meutim, istina. Zamislite nekakve sitne male elektrine stvarice kojima se hvaliu u proizvodnji elika, i EPP na TV-u putem koga se preklinju fabriki radnici da ne piju tokom rada i shvatite da tu nema ni govora o reklamiranju. Isti takav sluaj bio je sada sa Venerijancima, pa stoga nije nikakvo udo to su napravili hram od dve tone starog gvoa. Velika razlika izmeu Venerijanaca i Rusa je u tome to su se posle izvesnog vremena Rusi opametili i pridruili slobodnom bratstvu ljudi koji vole profit, dok su Venerijanci dali sve od sebe kako bi otili u suprotnom smeru. Posle pola sata penjanja oko sonde bio sam sit svega. Mesto je vrvelo od venerijanskih turista, i ja sam se zbilja umorio pijui vazduh iz rezervoara, tako da sam, dok je Mici bila nagnuta i micala usnama pokuavajui da proita irilini natpis, posegnuo iza sebe da dohvatim otpusni ventil na rezervoaru. To mi je konano i uspelo i ja ga malice okrenuh. Zauo se prodoran pisak dok je gas izlazio, ali ja se u tom trenutku zakaljah; vrisak Hilovih cevi na brdima oko nas priguivao je i najslabije zvukove. Zatim je lagano gurnuh laktom. "Mani se toga, vidi ovo!" uzviknuh i pokazah joj mera kiseonika. Kazaljka je ila nadole preko utog, gotovo dodirujui crvenu zonu opasnosti - odvrnuh ventil malo vie nego to sam nameravao.

"Prokleti Venerijanci, prodali su mi poluprazan rezervoar! Izvini", nastavih tonom to je zaudarao na rezignaciju, "ao mi je to se ovo dogodilo, ali moram da se vratim u stanicu. Tamo bismo mogli da razmislimo i o povratku kui." Mici me zaueno pogleda. Ipak, ne ree nita, ve se samo okrete i nastavi da se penje uz strminu. Nisam nimalo sumnjao da je proverila mera na rezervoaru prilikom plaanja, ali nije bilo verovatno da je bila sigurna da je to uinila. Da bih izgladio stvar, dok smo se vukli natrag, poravnah se sa njom i izvukoh cevicu iz usta. "Kako bi bilo da popijemo neto na odmoritu pre no to doe tramvaj?" predloih joj. Istina je da nisam mogao da podnesem venerijansku hranu - zbog CO
2

u vazduhu stvari zbilja bre rastu, a, sem toga, Venerijanci jedu sve

svee tako da ovek nikada ne osea onaj otri ukus divnih smrznutih stvari. Ali liker je liker, bilo gde da ga pijete u Sunevom sistemu. Pored toga, za ovih osamnaest meseci koliko poznajem Mici nauio sam da je uvek daleko zabavnija kada saspe par pia u sebe. Smesta je sinula i im smo ostavili po strani rezervoare - ubedio sam je da ne die galamu oko smanjenog sadraja kiseonika u mome - poosmo ka stepenicama to su vodile do odmorita. Tramvajska stanica predstavljala je tipino venerijansko zdanje kod nas na Zemlji ne bi prola na ispitu za komfornu stanicu Potroakog nivoa. Tu nije bilo ni automata ni igara, a da i ne govorimo o obrazovnim prikazima novih proizvoda i usluga. Bila je izdubljena u vrstom stenju i sve to su uradili da je ulepaju sastojalo se u tome to su pljusnuli malo boje na zidove i posadili neto cvea i ostalih stvari. Tramvajska linija je na jednom kraju prolazila kroz tunel. Samo su eksplozivom i kopanjem nepravili prostor za tramvajske

platforme i ekaonice i ostale stvari. Nisu hteli, vidite, da uprljaju veliko P - Prirodnu, i veliko L - Lepotu Parka, pa su sakrili stanicu unutar brda. Najgora stvar koja je nastala usled toga, pomislio sam, bila je buka. Kada bi tramvaj prolazio kroz taj prostor sa veoma izraenim eho-povrinama bilo je to poput raspremanja stovarita starog gvoa. Gotovo da sam se predomislio u vezi pia, ali nisam hteo da razoaram Mici. Kada smo se smestili za sto na gornjoj platformi odmorita, saznao sam da ima i gorih stvari od buke. "Vidi ovo", rekoh sa gnuanjem, okrenuvi jelovnik tako da smo oboje mogli da ga itamo. Re je, naravno, bila o toj preteranoj i nepodnoljivoj venerijanskoj 'otvorenosti': Svi kokteli su konzervirani premiksi i imaju takav okus. Crno vino je plutasto i nije od najbolje berbe. Belo je neto bolje. Ukoliko elite neto da pojedete bolje bi bilo da siete i da se sami posluite - jer ete inae platiti dva dolara vie za uslugu. Mici slegnu ramenima: "Ovo je njihova planeta" ree ona reena da se lepo provede i podie vrat kako bi mogla da zuri kroz prozor. I to je neto o emu treba rei nekoliko rei. Da ne bi kvarili spoljanji izgled oni su veto skrivali prozore u procepe meu stenjem. Spolja gledano, to je moda bila dobra ideja; ali ako bi se ovek naao unutra, mogao je da gleda tek uz krajnji napor. A kakva je korist od prozora namenjenog za posmatranje ako ne moete kroz njega da gledate? Nacerih se i prestadoh da mislim o tome. Bio sam, uostalom, na dobrom putu da zaboravim ovu avolsku rupu. Snishodljivo smo naruili belo vino, a Mici mi skrenu panju: "Pogledaj, tamo pored staze su ambulantna kola. Pitam se da neko nije povreen."

"Verovatno ih dre radi onih ljudi koje su natociljali u vezi sa kiseonikom", naalih se, nagnuvi se da pogledam. Kola su tu stajala ve izvesno vreme, poto rotori nisu radili. Dva oveka to su stajala pored njih, neto su se raspravljala. Malo se iznenadih kada videh da je jedan od njih bio ovek sa glavom u obliku semafora, koga sam video u tramvaju. To i nije bilo neko iznenaenje, poto Venerijanaca nema ba previe tako da nije nimalo teko sresti jednu te istu osobu vie puta. Meutim, ovaj je ve poeo da mi ide na nerve. "Ispijmo", rekoh, zaboravivi na njega i istovremeno plaajui raun, "i nazdravimo za naa zajednika dobra vremena - prolo, sadanje i budue!" "Ah, Tene", odvrati Mici, podiui svoju au, "zaista bih to elela, ali bojim se da u morati jo dosta vremena da provedem ovde." Vino je bilo dobro i hladno - zapravo, ne, nije bilo ba tako dobro, ali je barem bilo hladno. Mislei na to kako Mici treba da izdangubi barem jo godinu i po dana na ovoj od ai zaguljivoj planeti, proe me svako zadovoljstvo. "Pria se da ako ovek provede previe vremena sa Venerijancima postaje isti kao to su i oni." Rekao sam ovo polualjivim tonom - ali ostatak je bio ozbiljan. Ipak, Mici istog asa poprimi odbrambeni izgled. "Moja Agencija nema razloga da bude nezadovoljna mojim radom", odvrati ona suvo. "Venerijanci uopte nisu tako loi. Samo su malo zastranili." "Malo." Zverao sam po odmoritu. Stolovi su bili plastini. Nigde unaokolo nije bilo ni pomena o Muzaku, a kamoli o reklamnim posterima to ukraavaju zidove. "Re je samo o drukijem nainu ivota", insistirala je ona.

"Naravno, u poreenju sa onim to imamo na Zemlji ovo je patetino. Ali sve to oni trae od nas jeste - da ih ostavimo na miru." Razgovor se uopte nije odvijao u pravcu u kome sam ja to eleo. Ponekad, kad bih razgovarao sa Mici dok je bila van dunosti, pitao sam se da moda ona stara izreka ne vai i za nju. Bila je na Veneri osamnaest meseci i gotovo ju je celu pokrila, kontaktirajui pri tom sa njenim najproblematinijim graanima - obraenicima. Ako je iko u Ambasadi trebalo da bude razoaran i zgaen ovim primitivnim mestom, onda je to bila Mici Ku. Ali sa njom to nije bio sluaj. Ona e i dalje nastaviti da vadi kestenje iz vatre. Ona se ak, ponekad, ponaala kao da joj se na Veneri svia! Prialo se, tavie, da je povremeno odlazila u venerijanske prodavnice umesto u PX. Naravno da im nisam verovao. Ali ponekad sam bio u nedoumici... Pa ipak je ono to mi je rekla bila istina. Njena Agencija, koja je - uostalom - i moja, nije ustanovila nita loe u njenim izvetajima sa Venere. Ona je u Ambasadi zvanino obavljala poslove 'slubenika za vize', ali se njen pravi posao sastojao u voenju mree pijuna i sabotera to se prostirala od Port Ketija do Polarne kanjenike kolonije. Pri tom je savreno radila. Kompjuterske analize govorile su da se Globalni planetarni proizvod smanjio za dobra tri procenta zahvaljujui Micinoj delatnosti. A ona je i pored svega toga govorila tako udne stvari! Neto u ovom stilu: "Oh, Tene, imaj poverenja u njih. Doli su na planetu na kojoj ne bi preivela ni egrtua iz Arizone i za manje od trideset godina napravili su je pogodnom za ivot." "Pogodnom za ivot", nasmejah se podrugljivo, znaajno pogledavi kroz prozor.

"Naravno da je pogodna za ivot! Barem tamo gde su je pokrili. Naravno da ne lii na raj Junih mora, ali oni su obavili dosta dobar posao, imajui u vidu sa im su se morali uhvatiti ukotac." Pogledala je ljutito preko prostorije na mesto gde je neka venerijanska porodica pokuavala da umiri dete to je vritalo. Zatim slee ramenima: "Oh, kako su dosadni", morade da prizna. "Ali nisu oni tako loi ljudi. Uzmi u obzir sa ime su poeli - polovina ih je dola zato to im se nije svialo na Zemlji, a drugu polovinu smo prognali kao kriminalce." "Nezadovoljnici i kriminalci! Drutveni talog! Zar nemaju nita bolje od toga ovde?" Meutim, nije imalo smisla provesti na poslednji zajedniki dan svaajui se oko politike. Reih stoga da popustim i promenih pravac: "Neki od njih i nisu tako loi", priznadoh. "Naroito deica." Dosta dobro sam se snaao, jer svako voli decu, a jedno malo derite je i dalje vritalo. "eleo bih da se nasmeim", rekoh za svaki sluaj, "ali mislim da bih ga jo vie preplaio kada bih mu priao." "Pusti ga neka se isplae", odvrati Mici, zurei kroz prozor. Odahnuo sam - ali neprimetno. Ponekad sam se pitao da li uopte ima smisla ii uz dlaku Micinim raspoloenjima i udima. Ipak, imalo je smisla. Najvanija stvar u vezi sa Mici bila je ta to je odista bila sjajna ena. Imala je svilenkastu kou bronzane boje, sa nijansom to je podseala na med i badem - i za enu orijentalnog porekla, sasvim enstvenu figuru. No, ta je jo interesantnije, njene oi nisu imale onu crnu orijentalnu boju to podsea na crnilo za obuu, ve su bile svetloplave - to je nesumnjivo bila posledica igre naslea meu njenim precima. Imala je takoe savrene zube i umela je, kada je bilo potrebno, veoma delikatno da ih koristi. Gledajui u celini - bila je

krajnje poeljna. Pokuao sam ponovo. Posegnuh za njenom rukom i sentimentalno rekoh: "Ima neeg u tom deeiu, duo. Gledam ga i eleo bih da i ti i ja jednoga dana imamo..." Ona smesta pade u vatru: "Ne raunaj na to, Tarbe!" "Samo sam mislio..." "Znam ta si mislio! Dozvoli da ti iznesem injenice. Pod jedan - ne volim decu. Pod dva - ne moram da volim decu, jer ne moram da ih imam - ima puno potroaa koji se brinu za produenje vrste. Pod tri znam da ni tebe ne zanimaju deca, ve nain njihovog pravljenja, tako da je moj odgovor - ne." Progutao sam i ovu gorku pilulu. Mada to, ipak, nije bila istina. U stvari, moda, malo vie od poluistine. Ali tada su stvari poele da se malice popravljaju. Imao sam i jednog monog saveznika - venerijansko vino. Bez obzira na ukus, umelo je prilino da uhvati oveka. Drugi saveznik mi je bila sama Mici, jer ju je logika situacija ubedila na isti nain kao i mene: nije imalo smisla prepirati se sada kada nam je preostalo tako malo vremena. Tek to smo zavrili, priao sam joj i seo pored nje. Kada sam stavio ruku oko njenog struka podsetilo me je to na stara vremena i, ba kao u starim vremenima, oslonila mi se na ruku. Slobodnom rukom podigao sam au, u kojoj je ostalo jo samo etvrt ina vina, i predloio da nazdravimo: "Za nas, Mic, i za poslednji zajedniki provod." Smeno - pomislio sam - zagledan negde pokraj nje - ona spremaica to raiava stolove u najdaljem kraju prostorije strahovito lii na enu pokraj koje sam sedeo u avionu kada sam putovao na Pol.

Ali ve nisam mislio na nju, jer Mici je podigla svoju au, smeei mi se preko ruba, i uzvraala zdravicu: "Za na poslednji zajedniki dan, Tene, i nau poslednju no." Nikada mi to jasnije i razgovetnije nije kazala. Ustali smo i drei se za ruke, poli ka stepenicama to vode do tramvajske stanice. Bili smo potpuno pod uticajem vina, ali sam ak i u takvom stanju uspeo da lagano gurnem laktom Mici dok smo prolazili kraj stola to je stajao pored vrata. inilo mi se da se pola Venerijanaca koje sam ikada sreo danas motalo ovuda; ovoga puta ugledao sam ponovo riokosog sa zelenim oima. Oigledno je bio sredio stvar kraj ambulantnog vozila jer je sedeo sam za stolom, pravei se da ita jelovnik - kao da mu je za to trebalo vie od deset sekundi! Podigao je glavu dok smo prolazili. ta me se tie. Kada atl uzleti nikada vie neu gledati ta njihova prokleta bledunjava lica i zato mu se osmehnuh. On mi, meutim, ne uzvrati osmeh. Na kraju krajeva, to nisam ni oekivao. Izvedoh Mici kroz vrata i niz stepenice i zaboravih na incident - za izvesno vreme. I dalje se drei za ruke doetasmo do najblie platforme, gde je ekao tramvaj. Mislio sam da sam video ljude kako se penju unutra, ali kada je na nas doao red, Venerijanac, uvar, ree urno: "ao mi je, narode", dahtao je isprekidano, "ali ovaj tramvaj ne radi. Dolo je, uh, do mehanikog defekta. Sledei e" - on pokaza prstom - "biti postavljen tamo na platformi Tri." Na platformi Tri nije bilo nikakvog tramvaja, ali ugledao sam jednog na skrenici, kako je promolio nos iz tunela, ekajui da mu signalna svetla dopuste ulazak na platformu. Zbog neega sam se oseao potpuno dezorijentisano i vrtelo mi se

u glavi. Vino, pretpostavljao sam, i to me je odvratilo od svae. Okrenuli smo se u nameri da poemo natrag du platforme, ali nam uvar mahnu preko ina: "Utedeete vreme ako preseete ovuda", ree on usluno. Mici je takoe izgledala malo zbunjena, ali - ipak - stie da upita: "Zar to nije opasno?" uvar se nasmeja prijatnim, popustljivim osmehom koji kao da je govorio: idui put budite oprezniji s piem - i povede nas preko ina. Zapravo ne, nije nas poveo, ve gurao... dok se sa kraja platforme ulo klopotanje. Krajikom oka ugledah kako se tramvaj sjuruje na nas. Bili smo odlina meta. "Skai!" viknuh. "Skai, Teni!" vrisnu Mici istovremeno i oboje skoismo. Ja sam posluao nju, a ona mene i sve bi lepo ispalo da samo skoili u istom pravcu. Ali nismo. Sudarili smo se. Da je Mici bila manja umesto to je bila vea od mene, bez po muke bih je odgurnuo ili povukao za sobom; ovako je ispalo da sam ja otiao u jednom pravcu a ona u drugom, ali ne ba na vreme. Tramvaj me je odbacio na platformu, uz krike, proklinjanje, uz kripu konica. Bolni plamenovi prolazili su mi kroz noge dok sam klizio na kolenima preko rapavog betona. Negde du linije zviznuo sam glavom o neto - ili me je tresnuo tramvaj. Sledee ega sam postao svestan bilo je da su mi se kolena i glava takmiili ko e me od njih vie boleti. Istovremeno sam sluao glasove koji su vikali... "Dvoje Zemljana pokualo je da pree preko ina..." "Jedan je poginuo, a drugi je prilino gadno..." "Dovedite ve jednom tog lekara!"

Neko se iz tramvaja iznenaeno nadnosio nadamnom; bila je rumena, lice joj je brzo menjalo izraz, a oi su joj bile rairene od iznenaenja; na svoje zaprepaenje prepoznao sam Marti Mek Liod, pomonicu efa stanice. Sledeih nekoliko trenutaka ne seam se ba najbolje. Samo pojedinih delia sekunde; Marti je zahtevala da me odmah odvedu u Ambasadu, dok je lekar tvrdoglavo bio pri svome - da ambulantne pacijente treba odvesti u bolnicu i nigde drugde; neko je buljio preko Martinog ramena i odjednom izvalio: "Gle! Pa, to je mukarac Zemljanin, i jo je iv!" Taj neko bio je Venerijanac sa glavom u obliku semafora. Tada se setih svih onih udara i truckanja u ambulantnim kolima koja su me podseala na mealicu za cement dok su skakala po okolnim brdima i ja lagano utonuh u san, mislei pri tom o Mici, mislei o tome kako se oseam, mislei da ne bi bilo tano rei da sam je voleo, a pravo govorei, ni ona meni nikad nita slino nije rekla, bilo u krevetu ili van njega... I najvie mislei o tome kako je zbilja alosno to je poginula. Ali ona je bila iva. Drali su me itav dan u sobi za hitne sluajeve, gde su mi stavili par zavoja i gde su me snimili na rentgenu; a kada su me otpustili i kada sam dospeo pod Martinu pasku, rekoe mi da je Mici zadobila devet preloma i najmanje est unutranjih ruptura, to je ustanovljeno tomografijom. Bila je na intenzivnoj nezi. Dobre vesti! Ali ni to mi nije raspevalo srce. Jer sam, uvi ih, poeo da uspravljam glavu i to je postajala uspravnija sve mi je jasnije bilo da naa nesrea nije bila sluajna.

Moram da kaem da me je Marti pri odlasku u nau Ambasadu sluala ozbiljno dok sam joj govorio ta mislim. "Proveriemo", saglasila se natmureno. "Ne moemo da uinimo nita dok ne vidimo ta Mici ima da kae, a sad e biti najbolje da malo odspava." To nije bio predlog. ak ni nareenje. Bila je to injenica, jer su mi dali injekciju dok nisam gledao, tako da sam brzo utonuo u san. Kada sam se probudio jedva sam smogao snage da se obuem i da siem na oprotajnu sveanost u moju ast. Sve te sveanosti zapravo su neka vrsta ale. Venerijanci nemaju mnogo dravnih praznika, ali zato one koje imaju proslavljaju sa iskrenim oduevljenjem. To je za nas dosta nezgodna stvar, jer moramo da uzmemo uea u njihovim proslavama, poto se diplomatija u tome i sastoji; ali mi odista ne moemo da svarimo neke njihove praznike - poput onih to nose imena kao 'Dan slobode od reklamiranja' i 'Anti-Boi'. Bez obzira na sve nae gnuanje, neto moramo da uradimo, tako da za svaki praznik izmiljamo izvinjenje i pravimo prijem u isto vreme kad i oni - iz potpuno drukijih razloga, naravno. Izvinjenje se uvek nae. Ponekad se to uradi ak i pre no to doemo na Veneru. Sa nama je, ovde na primer, i stari Dim Holder, iz Kodova i Brojeva; pria se da je poslat ovamo jer se rodio istog datuma kada i izdajnik Miel Kortni. Dakle, veeranja sveanost bila je - nominalno - organizovana u ast moga odlaska. Svi na koje sam naiao estitiali su mi to konano naputam ovo mesto, kao i injenicu (ali, sa daleko manje entuzijazma) to sam sreno izbegao smrt pod tokovima tramvaja. U stvari, to su inili Zemljani; sa Venerijancima je, po obiaju, stvar stajala drukije.

No, budimo fer prema njima. Oni, pretpostavljam, ove ceremonijalne sveanosti mrze isto koliko i mi mi. Ukoliko se nalaze dovoljno visoko na totemskom stubu - pozivamo ih. Kada ih pozovemo - oni dou. Niko ne tvrdi da treba da uivaju u tome. Ponaaju se utivo - iz razumljivih razloga. Ako su u pitanju Venerijanke, one tada odigraju dve igre sa dva razliita zemaljska partnera. Mislim da im se to dopada, ako ni zbog ega drugog a ono zato to su gotovo po pravilu uvek vie od svojih partnera. Konverzacija se skoro uvek vodi o istim stvarima... "Kako je bilo toplo danas." "Zar? Nisam primetila." "Nova Hilova postrojenja lepo napreduju." "Hvala." Potom sledi drugi obavezni ples sa novim partnerom, a onda - ako pokuate da ih potraite (mada ne shvatam zato bi to oveku bilo potrebno) - jednostavno ih nema. Sa Venerijancima je ista stvar, s tom razlikom to oni umesto da pleu popiju dva pia za barom i to ne priaju o vremenu, ve o sportu. Nita bolje nije ni kada mi doemo na njihove prijeme: nestanemo za tren oka. Mici kae da su joj njeni pijuni priali kako njihovi prijemi posle naeg odlaska postaju neto sasvim drugo; meutim, nikada nas nisu terali da ostanemo due. Nai prijemi je trebalo da budu diplomatski: nikakvih tekih diskusija, bez previe zabave. Ali ponekad je bivalo i drugaije. Svoj prvi obavezni ples odigrao sam sa mravim devojetom iz venerijanskog Odeljenja za vanplanetarne poslove - boja koe joj je, naravno, bila kao riblji trbuh, ali je imala sasvim pristojnu platinastu kosu. Da nisam bio u tolikoj

meri raaloen zbog Mici verovatno bih uivao igrajui s njom, no ona bi to ionako upropastila. "Mister Tarb", rekla mi je odjednom, kao iz topa, "mislite li da je u redu da rudari sa Hiperiona sluaju vae reklamne trice?" Nikakvo udo to mi je postavila ba takvo pitanje - bila je veoma mlada. Njene gazde nikad tako neto ne bi rekle. Problem je bio u tome to su se moje gazde nalazile u blizini, pa je razgovor krenuo u loem pravcu, kao na primer: Zato naoruani brodovi sa Zemlje svaki as orbitiraju oko Venere a da - pritom - ne objanjavaju svoje namere? I, zato nismo dozvolili da Venerijanci poalju 'naunu' misiju na Mars? I - i sve ostalo je bilo u tom tonu. Spremno sam joj odgovorio branei se, ali je ona govorila prilino glasno i ljudi su nas gledali. Jedan od njih je bio Hej Lopez; stajao je pokraj efa stanice i njih dvojica su izmenjivali poglede na nain koji mi se nije mnogo sviao. Kad se ples najzad okonao, sav srean sam se uputio ka baru. Tamo je praznog mesta bilo samo kraj Pavela Borkmena, upravnika jednog od odeljenja venerijanskog Komiteta za teku industriju. Znao sam ga od pre i nameravao sam da neobavezno proaskam sa njim deset minuta o tome kako funkcionie njihova nova Hilova Brana u Anti-Oazi ili da li su zadovoljni novim raketnim postrojenjima. Namera mi nije uspela, jer je on takoe uo odlomke mog razgovora sa devojkom iz Vanplanetarnog odeljenja. "Ne bi trebalo da ulazite u okraje u kojima vas nadvladavaju", cerio se on ciljajui i na mog partnera u plesu i na primetne oiljke to mi ih je ostavio tramvaj. Da sam imao vie takta izabrao bih najmanje rizinu temu i ispriao mu sve o incidentu sa tramvajem. Ali oseanja su mi bila uzburkana, tako da sam krenuo u razgovor sa pogrene strane: "Nije se drala pravila

pristojnosti", poalih se, traei pie koje mi uopte nije bilo potrebno. Izgleda da je i Borkmen.naruio pie vie nego to mu je terbalo, jer je i on krenuo stazom punom klopki za medvede. "Oh, zar?" ree on. "Morate razumeti da nama, Slobodnim Venerijancima, moral ne dozvoljava da prisiljavamo ljude da kupuju stvari - naroito ne pod pretnjom oruja." "Vi znate - Borkmene, da toga nema na Hiperionu. Vi to dobro znate." "Nema - jo", priznade on, "ali zar takvih sluajeva nije bilo ba na vaoj Zemlji?" Nasmejah se, alei ga: "Pretpostavljam da govorite o abosima." "Da, govorim o onih nekoliko bednih kutaka na Zemlji koji jo nisu korumpirani reklamiranjem." E, tada sam ve poeo da se nerviram. "Borkmene", rekao sam mu, "vi znate da stvari ne stoje ba tako. injenica je, naravno, da imamo jedinice za odravanje reda. Neke od njih imaju i revolvere, ali nose ih iskljuivo u cilju zatite. I ja sam u koledu proao obuku za rezervistu; znam o emu govorim. Oruje se nikada ne upotrebljava u ofanzivne svrhe, ve jedino za ouvanje poretka. Morate shvatiti da ak i meu najprimitivnijim domorocima ima puno ljudi koji ele da uivaju u blagodetima trinog drutva. Prirodno je, takoe, to stariji tome pruaju otpor. Kada napredni elementi zatrae pomo - mi im je, naravno, aljemo. "Mislite - aljete trupe", namignu on. "aljemo reklamne ekipe", ispravih ga. "Nema nikakve ni prinude ni prisile." "I", sada me je podraavao, "nema bekstva - kao na Novoj

Gvineji." "Istina je da su nam tamo stvari izmakle iz ruku", priznao sam. "Ali, zapravo..." "Zapravo", ree on, tresnuvi aom o sto - "sada bih, Tarbe, morao da idem. Lepo je s tobom razgovarati." I napusti me kiptei od besa. Ne razumem zato: pa na Novoj Gvineji je sve bilo u redu! Pria se da je bilo manje od hiljadu poginulih. I sada je to ostrvo bilo neotuivi deo modernog sveta - ak smo imali ogranak Agencije na Papui! Iskapih pie u jednom gutljaju i okrenuh se... i gotovo se sudarih sa Hej Lopezom, koji mi se cerio. ef stanice je odlazila, gledajui me preko ramena. Video sam je kako prilazi Ambasadoru i apue mu neto na uvo, neprestano me gledajui, i shvatih da se prijem pretvorio u prilino lo dan. Poto sam odlazio kui, osoblje Ambasade mi nije moglo bog zna kako nauditi; ipak, reio sam da se do kraja ove veeri ponaam kao pravi bahati Zemljanin. Meutim, to mi nije polazilo za rukom. Igrom sluaja, druga partnerka koju sam izvukao bila je Prljava Berti, obraena Zemljanka. Trebalo je da budem bri; valjda sam jo bio pod gasom. Tek to sam se okrenuo, natrapao sam na nju. Bazdila je na alkohol. Imala je pomijavo, debelo lice, a kosu je ispravila kako bi izgledala via. "Moja igra, zar ne Teni?" zakikotala se. Ja galantno slagah: "Unapred se radujem!" Za Prljavu Berti se moglo rei da ak ni u tim iljatim potpeticama i sa frizurom u vidu plasta sena nije uspevala da nadvisi partnera na nain na koji su to mogli domoroci. To je gotovo sve to se o njoj moglo rei. Konvertiti su uvek najgori, i Berta, koja je sada bila pomonik nadzornika celokupnog Venerijanskog bibliotekog sistema, bila je nekada

potpredsednik Viih istraivanja za Tontonovu, Gevajlerovu i okenovu agenciju! Odrekla se svega toga da bi otila na Veneru i sada je morala svakom svojom reju da dokazuje da je vei Venerijanac od pravih Venerijanaca. "Oho, mister Tenison Tarb", dodade ona, naslanjajui se leima na moju ruku, "izgleda kao kada se neiji suprug neoekivano vrati sa puta." Pomisliete da je re o nekoj nekodljivoj ali, zar ne? Niste u pravu. ale Prljave Berti su uvek zlonamerne. Umesto pozdrava, ona kae: "Kako danas ide sa laganjem?", a prilikom odlaska svoje uveno: "Ne mogu te spreiti da razdeli jo malo otrovne hrane za bebe". Nama takva vrsta ala nije doputena. Istine radi, ni veini Venerijanaca, ali Berta je bila neto najgore u oba sveta. Naa zvanina politika u odnosu na Bertu je - osmehivanje i utanje. Nita drugo nisam ni radio za sve ovo vreme, ali to je dosta, dosta je. Rekoh joj... Pa, dobro, ne mogu opravdati to to joj bejah rekao. Da biste to shvatili, morali biste znati da je Bertin mu jedan od onih zbog kojih je Berta ostavila svoj sjajni posao na Zemlji: bio je pilot na liniji od Port Ketija do Diskaverija, koji je izgubio deo desne noge i neodreeni broj okolnih delova u sudaru koji se dogodio godinu dana nakon njihovog venanja. To je stvar u kojoj je bila najosetljivija. Stoga sam joj se, slatko, preslatko nasmeio i rekao: "Samo sam pokuavao da uinim Karlosu uslugu, radei njegov posao, ali izgleda da sam pogreio kuu." ala mi nije bila naroito smena. Berta nije ak ni pokuala da mi uzvrati. Samo je stala da ubrzano die, istrgla se iz mojih ruku; ukipila se nasred podijuma za igru i povikala glasno i jasno: "Ti, kopile!" U oima su joj bile prave pravcate suze - pretpostavljam od besa.

Nisam imao vremena da prouim njenu reakciju. Zamka za medvede zatvorila se na mom ramenu i ef stanice, lino, utivo mi se obrati: "Da li biste mi pozajmili Tenija za trenutak, Berta? Treba neto da raistimo u pet do dvanaest..." Napolju, u hodniku, unosei mi se u lice, ona prosikta: "Ti, magare!" Kapljice pljuvake poput zmijskog otrova zalepie mi se za obraze. Pokuah da se odbranim: "Ona je zapoela. Rekla je .." "ula sam ta je rekla, a cela prokleta sala je ula ta si ti rekao! Boe, Tarbe!" Skinula je ruku sa mog ramena i sada je izgledalo kao da eli da me zgrabi za guu. Ustuknuo sam: "Bah, znam da sam otkaio, jer sam malice rastrojen. Ne zaboravi - gotovo su me ubili danas!" "Bio je to nesrean sluaj. Ambasada ga je zvanino tako okvalifikovala. Pokuaj to da shvati. Jedino je to logino. Zato bi se neko trudio da te ubije ba kada odlazi kui?" "Ne mene, ve Mici. Moda postoji dvostruki agent meu pijunima koje je zavrbovala i koji su znali da joj doakaju." "Tarbe." Ovoga puta nije bilo zmijskog osmeha, ni sikatnja, ak ni ljutnje. Bilo je to samo ledeno upozorenje. Obazrela se brzo oko sebe, kako bi se uverila da nikog nema u blizini. Naravno, ni ja ne bih rekao nita slino pred Venerijancima u zgradi - bilo je to Pravilo br. 1. Zaustih da neto kaem, ali ona podie ruku: "Mici Ku nije mrtva", saopti mi ona. "Operisali su je. Lino sam je videla pre sat i po. Nije se jo bila osvestila, ali je prognoza dobra. Da su hteli da je ubiju uinili bi to u operacionoj sali i mi to ne bismo nikada saznali. Ali nisu." "Svej..." "Vrati se u krevet, Tarbe. Povreen si gore nego to smo mislili."

Nije mi dopustila da je prekinem, ve mi pokaza rukom na kancelarije. "Odmah. A ja moram natrag do mojih gostiju im u kancelariji dopunim izvetaj sa nekoliko dodatnih zapaanja kako bi bio efektniji. Izvetaj o tebi." Stajala je i posmatrala me ne gledajui u mene. I to je bilo poslednje to pamtim o efu stanice, i gotovo poslednje to sam uopte video, barem za izvesno vreme - dve godine i neto jer su me sledeeg jutra dvojica uvara Ambasade izbacili iz kreveta, strpali u slubena kola, urno odvezli do luke i smestili u atl. Za tri sata bio sam u orbiti. Za tri i po sata leao sam u auri za zamrzavanje, ekajui da pone delovanje uspavljujue droge i da krene proces zaleivanja. Brod je trebalo da ukljui svoje glavne maine nakon jo devet orbita - dakle, kroz vie od pola dana - ali Ambasador je izdao nareenje da me se to pre otarase. I brodovoa je to i uinio. Sledea stvar koje se seam bile je to da su me jeli vatreni mravi to je ono nepodnoljivo oseanje kad vas podilaze trnci prilikom prvog odmrzavanja. Jo sam bio u auri, odeven u odeu to je prianjala uz telo i koja se zagrevala pomou struje; videle su mi se samo oi. Odjednom se iznad mene nadvi neko poznat: "Kako si, Tene?" Bio je to glas Mici Ku. "Jesi li iznenaen to me vidi ovde?" Zbilja sam bio iznenaen. Odgovorih da jesam, ali sumnjam da sam uspeo da izrazim jainu svog uzbuenja jer je poslednja misao koje se seam, pre nego to sam se izgubio u vrtlogu sna, bilo skrueno aljenje to nisam poslednje oprotajno pojavljivanje imao u Micinom krevetu, jer sam mislio da neu nikada vie imati priliku da taj propust ispravim. Njena pojava me je zaprepastila. Pola lica joj je bilo u zavojima -

videla su joj se samo usta i brada, kao i dva mala proreza za oi. Naravno, to je bilo dosta prirodno. Kada ste zamrznuti nema leenja. Mici je efektivno, izvan hirurke sale, provela svega nekoliko dana. "Jesi li dobro?" upitah je. "Naravno da jesam", odgovori ona ustro. "Odlino se oseam! Mislim", dodade ona, "da verovatno neu biti sasvim u redu jo nekoliko nedelja, ali sada sam na ambulantnom leenju. Kao to se vidi iz priloenog", zakikota se odjednom. Bar mislim da se kikotala. "Kada su mi lekari rekli da mogu da napustim bolnicu odluila sam da nikada vie ne vidim Veneru, pa sam iscepala papire za ponovno prijavljivanje, to je bio dovoljan razlog da me strpaju na ovaj atl. Nisu me jo zaledili, jer treba da mi povade avove - ali, evo me, tu sam." Svrab je postao gotovo nepodnoljiv. Svet je iznenada postao svetliji i ja poeh da skidam sa sebe tesno pripijenu odeu. Mici mi namignu. "To se zove imati duha, Ten! Za sat i po biemo na Mesecu bolje bi bilo da obue gae."

Drugi deo: TARBOV POVRATAK

1. Na moje iznenaenje, dva deportovana marinca nalazila su se na istom brodu. Bila je to dobra stvar. Sumnjam da bih bez njihove pomoi bio u stanju da skakuem po Mesecu. Mici, sva slomljena i u zavojima, drala se odlino. Ali ja nisam. Bio sam bolestan, i kada to

kaem, mislim, stvarno, bolestan. Uvek sam bio prijemiv za bolest kretanja, ali mi nikada nije bilo tako loe kao ovog puta na Mesecu. Venera je, naravno, grozna, ali na Veneri je ovek bar teak onoliko koliko oekuje da bude. Mesec je u tom pogledu sasvim drugaiji. Kau da posle prvih est nedelja ovek prestaje da baca kafu preko sobe onda kada samo eli da je prinese ustima, ali ja lini to nisam iskusio - jer mi se Mesec nije dopadao. Da smo stigli redovnom zemaljskom raketom, spustili bismo se odmah atlom na meseevu povrinu, ali poto je ovo bilo vanserijsko vozilo, moralo je da se zadri u karantinu. A to je bila farsa! Nemam nita protiv Agencija. One vode Zemlju vrlo dobro. I sama ideja o karantinu nastala je da bi se spreilo unoenje bolesti venerijanskog porekla. Tu spada i najgora venerijanska bolest - politika kuga konzervacionizma. ovek bi oekivao da na Mesecu Venerijanci prolaze kroz teka iskuenja i na Carini i na Imigracionom odeljenju. Meutim, na Imigracionom odeljenju njih proputaju samo uz letimini pogled slubenika za pasoe. Kad kaem 'oni' ne mislim samo na grupe koje idu u provod; isto vai i za malobrojne venerijanske poslovne ljude i tranzitne putnike. Ali sa nama Zemljanima postupalo se kudikamo drugaije. Mici i mene posadili su u stolice i magnetskim ispitivaem proverili naa dokumenta i procunjali kroz nae torbe, a potom nagrnuli sa pitanjima. Morali smo da ih obavestimo o svim kontaktima sa venerijanskim dravljanima koje smo po slubenoj dunosti imali za poslednjih osamnaest meseci; da navedemo razloge kontakata i prirodu pri tom dobijenih obavetenja. Trebalo je, zatim, o svim kontaktima referisati neslubeno - ukljuujui razloge kontakata i

prikupljena obavetenja. Proveli smo tri dobra sata u majunoj, hermetiki zatvorenoj prostoriji, popunjavajui formulare i odgovarajui na pitanja, kad propitiva odjednom postade ozbiljan: "Ustanovljeno je" - beknu on odjednom (gramatiki govorei, izaraavao se u pasivu, dok mu je glas odzvanjao gaenjem i prezirom) - "da su pojedini zemaljski dravljani u cilju lakeg prispea na Veneru, izvrili akte obesveenja." Pa, to je bilo u prilinoj meri tano. Bio je to jo jedan od tipinih venerijanskih valjivih trikova, poput onog koji su koristili Japanci pre nekoliko vekova, terajui Evropljane da se zaklinju nad Biblijom. Kad bi se dolo do venerijanskog Imigracionog centra moglo se birati. Moglo se proi kroz etvoroasovno ili petoasovno intenzivno ispitivanje, uz totalni pretres svega to ovek nosi sa sobom, kao i uz - u veini sluajeva - pretraivanje do golog tela. Ili se ovek mogao zakleti da se odrie 'reklamiranja, publiciteta, ubeivanja preko medija ili bilo kog drugog oblika manipulisanja javnim mnenjem'; odvaliti nekoliko kletvi na raun svoje Agencije; i tada, zavisno od toga koliko ste dobar glumac, bez problema izii iz Centra. Naravno da je to bila samo jedna velika ala. Pritajeno sam se smejao u sebi i pokuavao da mu to objasnim, ali me Mici presee ispreivi se ispred mene. "Oh, da", ree ona, ozbiljno klimajui, dok joj je izraz bio pun neodobravanja kao i njegov, "mi smo o tome takoe uli". Pogledala me je upozoravajuim pogledom: "Znate li moda da li je to tano?" ovek iz Imigracionog spusti pisaljku kako bi prouio njeno lice. "Hoete da kaete da ne znate da li se to deava ili ne?" "ovek se naslua svakojakih pria, to je sigurno", odgovori Mici bezbrino. "Ali kada pokuate da ustanovite da li su one istinite, ne

moete pronai nijedan opipljiv dokaz za to. Uvek je u pitanju ista pesma: ne, nemam pojma o tome, ali sam od toga i toga uo da ima prijatelja koji... Uostalom, ja odista ne mogu da poverujem da bi bilo koji poteni Zemljanin uradio takvu stvar. Ja sigurno ne bih, niti Tenison. Sem potpune nemoralnosti takvog akta, znamo da bismo po povratku morali da snosimo posledice!" Posle toga nas je Imigracionist preko volje pustio da proemo i im smo se nali napolju, ja priapnuh Mici: "Spasla si mi rep - hvala ti!" "Poeli su to da rade pre nekoliko godina", odvrati ona. "Da smo priznali postojanje lanih zakletvi to bi ulo u nae izvetaje - pa bismo se nali u lepom sosu." "Smeno je da si ti ula da se to deava, a ja ne." "Drago mi je da vidi smenu stranu svega toga", odvrati ona zbog neega jetka i ja namah shvatih da je besna. Zatim dodade: "Izvini. Loe sam raspoloena. Probau da skinem jo nekoliko zavoja - i tada e ve biti vreme za atl!" Zemlja! Rodno mesto homo sapiensa. Otadbina pravog oveanstva. Procvata civilizacije. Kada smo prili atlu i kada sam ugledao odsjaj njegovih grafita znao sam da sam kod kue. "Everet voli Alisu". "Teni Miljevi ima herpes u uima". "Nabijaj kad god stigne." Na Veneri nema nieg slinog naoj domaoj zemaljskoj narodnoj umetnosti! I tako smo silazili s Neba, uz drmusanje i treskanje; brinuo sam se za Micine nezaleene oiljke, ali je ona samo neto promrmljala i okrenula se da spava. Napolju je atl prelazio preko sivozelenog i sluzavo providnog okeana, a zatim nastavio preko velikog severnoamerikog kontinenta, sa njegovim skrpljenim tepihom gradova koji su se gostoljubivo sjajili kroz smog - jer se Sunce koje

smo ostavili za sobom ponovo dizalo ispred nas dok smo klizili preko Atlantika pravei U-okret kako bismo izgubili poslednje kilometre visine i brzine i konano se spustili na iroku pistu njujorkog atl-droma. Malecki, stari Njujork! Osovina oko koje se okree Svemir! Oseao sam kako mi srce ponosno udara, a dua kipti od radosti zbog povratka kui... dok je Mici, opruena pored mene, prespavala celu stvar. Sedela je pospano kraj mene dok smo ekali da nas traktor prikai i odvue do terminala. Udeavala je lice. "Zar nije divno biti ponovo kod kue?" dobacih joj, cerei se pri tom. Nagnula se preko mene da bi zurila kroz prozor. "Divno je", sloi se ona, ali joj je ton bio daleko od oduevljenja. "elela bih..." Meutim, nikada nisam saznao ta je elela, jer ju je obuzeo estok napad kalja. "Gospode Boe!" dahtala je. "ta je ovo?" "Dobri stari njujorki vazduh koji udie!" podsetih je. "Previe si bila odsutna - zaboravila si kako to izgleda!" "Mogli su barem da ga preiste", poali se ona. U stvari, vazduh je bio preien, ali nije mi bilo ba stalo da je ispravljam. Bio sam previe zauzet skidanjem naeg prtljaga sa police za prtljag i guvom oko iskrcavanja. Po lokalnom vremenu bilo je sedam asova. Jo nije bilo mnogo ljudi na terminalu, to je bilo plus, dok je minus koji je uravnoteavao jednainu bio - nedostatak aurnosti oko naeg prtljaga. Mici se mrzovoljno vukla za mnom do mesta za izdavanje prtljaga - i tu nas je ekalo iznenaenje. Ime mu je bilo Valentin Damboa, Stariji potpredsednik i Pomonik generalnog direktora; imao je ruiaste obraze i mirkave plave oi; a njegova bucmasta figura skakutala je dok je urio da nas pozdravi.

Rekoh sebi da ne bi tebalo da budem iznenaen - uradio sam dobar posao na Veneri i ni za trenutak nisam posumnjao da e Agencija sa mnom postupiti ljubazno kada se vratim. Ali ne ljubazno na ovaj nain! ovek nije mogao u sedam izjutra da oekuje da e mu dobrodolicu zaeleti neko od glavnih buda, sem ako nije bio poseban. Stoga sam mu radosno i sa velikim nadama pruio ruku. "Ba je sjajno to te opet vidim, Val", zapoeh... Ali on proe pored mene i uputi se pravo ka Mici. Val Damboa je bio zdepast omanji ovek, a najdeblje na njemu bilo je lice; kada se smejao izgledao je kao svearska bundeva. Osmeh kojim je poastvovao Mici liio je na bundevu koja je na ivici da je raspukne na dve polovine. "Mici-Vici!" povika on, mada se nalazio samo dve stope udaljen od nje i jo joj se brzo pribliavao. "Nedostajala si mi, duice!" Obgrlio ju je svojim ruerdama i podigao se na prste da bi joj uputio veliki poljubac. Ona mu ne uzvrati poljubac. Povukla je glavu unazad, tako da joj je poljubac stigao samo do brade. "Zdravo, Vale", odvrati ona. Njemu se lice smrai. Za trenutak sam pomislio da je Mici izgubila sve anse za unapreenje, ali Damboa smesta uini veliki napor da vrati preanji izgled svom osmehu. Kada ga je ponovo imao na licu, osmeh mu je bio kao nov i on je oseajno, ali urno, potapa po zadnjici. Zatim koraknu unazad, smejuljei se: "Sto-posto si ti sredila taj pokuaj ubistva", dobaci joj on sa toplinom u glasu. "Skidam ti eir, Mici!" Ja, naravno nisam znao o emu je on govorio. Za tenutak sam pomislio da ni Mici, takoe, ne zna, jer joj se lice namah smrai, a

vilica ukoi: ali Damboa je ve gledao mene. "Propustio si voz", dobaci mi on dobroudno - bee to skruena dobroudnost, uz malu primesu aljenja. Sada mi tek postade jasno zato je Damboa onako pozdravio Mici. Zuckalo se tu i tamo o Mici i jednom ili dvojici glavnih, ukljuujui i Vala Damboa. To mi nita nije znailo. Gadna je bila trka ako je ovek eleo da izbije meu prve u reklamoautorskom poslu. Ukoliko je ovek mogao pomoi sebi dajui malo radosti pravim osobama, zato da ne? Ali ona mi nita nije rekla o nametenom ubistvu. "ta to pria, Vale?" upitah ga. "Zar ti nije rekla?" On napui svoje debele usne, cerei se. "O svom odtetnom zahtevu protiv tramvajske kompanije. Sve je sreeno na sudu - est megadolara i kusur - i cela ta svota je sada eka u Agencijskoj banci!" Pokuao sam dvaput da izgovorim tu cifru: "est... est mil... est miliona dolara osloboenih poreza, koji se mogu odmah utroiti!" Zurio je u mene zlurado. Bio je zadovoljan, kao da je on dobio te pare - a moda je, zaista, imao ideju kako da ih se doepa. Proistih grlo. "U vezi tog odtetnog zahteva", zapoeh ja, ali se Mici nae pored mene i pokaza prstom. "Ona tamo je moja." Pokazivala je prema torbama koje su upravo poele da pristiu na kontejneru. Val skoi, dahui, dohvati torbu, i stavi je pored nje. "Mislim", poeh, ali me niko nije sluao. Damboa ree ovijalno, stavljajui pri tom mesnatu ruku oko Micinog struka, trudei se da ga u to veem obimu obuhvati: "Ovo je prva od dvadeset, zar ne?" "Nema drugih, to je jedina. Ne volim da nosim sa sobom puno

stvari", odvrati Mici i iskliznu mu iz zagrljaja. Damboa je prekorno pogleda: "Mnogo si se promenila", poali se on. "Mislim da si ak postala i via." "To je zato to dolazim sa lake planete." Bila je to ala, naravno. Venera je neto malo manja od Zemlje. Meutim, ja se nisam nasmejao, jer sam se zaista pitao zato se Mici toliko mnogo promenila, a ja ne - ali tada prestah o tome da razmiljam poto videh ta je upravo pristizalo na kontejneru. "Ah, majku mu", povikah. Bila je to torba na koju sam stavio nalepnicu Paljivo rukovati - zapravo, parobrodski koveg sa debelim stranama i dvostrukom bravom. Ali sve to nita nije pomoglo. Koveg je izgledao tako kao da je neko preao traktorom za vuenje atlova preko jednog njegovog ugla. Jedna strana mu je bila spljotena poput prosutog suflea i odatle je izlazila aromatina meavina likera, kolonjske vode, paste za zube i Bog zna ega sve jo. Normalno - sve lomljive stvari stavio sam u ovu torbu. "Kakav haos", poali se Damboa. Nekoliko puta se nestrpljivo uzvrpoljio i pogledao na asovnik. "Mislio sam da te prebacim", dodade on, "ali bi mi to udo smrdelo u kolima nedeljama - a pretpostavljam da ima i druge torbe..." Znao sam svoje granice: "Samo ti idi", rekoh setno. "Uzeu taksi." Gledao sam ga kako odlazi, duboko se pitajui zato meni nisu dopustili da podnesem zahtev za odtetu, ali se, zapravo jo i vie pitajui da li da idem da se alim zbog upropaene torbe ili da saekam ostatak svog prtljaga. Doneo sam pogrenu odluku. Reio sam da saekam. Nakon to su putnici ve poodavno uzeli i poslednju torbu sa kontejnera i ovaj

prestao da se kree; shvatio sam da sam u nevolji. Kada sam o svom problemu obavestio deurnog slubenika, ovaj je, dok sam ja popunjavao odgovarajui formular, odbacio svaku odgovornost za bilo ta uopte, rekavi mi da e, ukoliko ja to elim i mislim da je vredno truda, proveriti da se moj prtljag nije sluajno negde zaturio, mada e - odmah dodade - to biti veliki napor za njega, kao da je oteenje moga sanduka bila stara stvar. Imao je dosta vremena za proveravanje, jer je trebalo popuniti mnotvo formulara. Kada sam mu vratio formulare, ostavio me je da ekam samo jo oko pola sata. Pozvao sam Agenciju da im kaem da u doi kasnije. Izgledalo je da uopte ne brinu zbog toga... Dali su mi adresu prebivalita to su ga obezbedili za mene i kazali da se smestim, kao i to da me ne oekuju pre sledeeg jutra. Lepo je kad ovek nekome nedostaje. Tada mi deurni slubenik na alteru za izgubljeni prtljag ree da je, po svoj prilici, ostatak mog prtljaga otiao ili za Pariz ili za Rio de aneiro; bilo kako bilo, to je znailo da ga za izvesno vreme neu uopte videti. I tako sam se, bez prtljaga, pridruio namrgoenim facama to su ekale u redu na sledei voz podzemne eleznice koji je iao ka gradu. Pola sata kasnije, maltene pred polazak voza, setio sam se da nisam uopte promenio venerijanski novac, tako da nisam imao dovoljno gotovine za kupovinu karte; u blizini naoh automat za izdavanje gotovog novca, probuih svoj I. D. i sve to dobih bio je bestelesni glas koji je gugutao: "Jako mi je ao, gospodine ili gospoo, ali ovaj automat za izdavanje gotovog novca privremeno ne funkcionie. Molim vas, vidite na mapi gde se nalazi sledei najblii." Meutim, kada sam potraio mapu na kiosku, nje nije bilo. Dobro

doao kui, Teni!

2. Njujork. Njujork. Kakav divan grad! Sve moje razdraujue neprilike su se povukle; ak nisam vie mislio ni na to zato me je Mici prela. Izgleda da deset godina nije nita naudilo visokim zgradama to su iezavale u sivom, pahuljastom vazduhu. Hladni, sivi, pahuljasti vazduh. Prola je jo jedna zima; jo su se samo u okovima mogle videti krpice prljavog snega, kao i poneki potroa koji ih je, kriomice, zgrabivi ih lopatom, nosio kui kako bi izbegao porez na sveu vodu. Posle Venere, ovo je liilo na Nebo! Bio sam nespretan kao turista iz Viite kad se nae kod Big Epla. Ba kao i oni, sudarao sam se sa urnim prolaznicima i stvarima koje su bile gore od njih. Izgubio sam oseaj za saobraaj. Posle godina provedenih na Veneri, nisam mogao odmah da se naviknem na civilizovane ulice. Bili su tu pedibas, tri taksija to su se borila izmeu vozila - ulice su bile krcate, trotoari prepuni peaka; iz svake zgrade kraj koje sam prolazio izlazilo je i ulazilo na stotine ljudi - oh, bilo je to velianstveno! Mislim - za mene. Pretpostavljam da onima na koje sam naletao ili ih saplitao, kao i onima koji su morali da me obilaze, sve to uopte nije bilo tako zanimljivo. Ali ja za to nisam mario! Brecali su se na mene i nimalo nisam sumnjao u to da mi alju uvrede; ta me se to ticalo - ta, ja sam leteo sav blaen kroz svu tu a, zaguljiv vazduh i hladnou. Reklamni slogani brzo su se pojavljivali i nestajali u izlozima od tenog kristala smetenim na zidovim zgrada; najnoviji su blistali poput izlazeeg sunca; stariji su tamneli sve dok ih konano ne bi prekrili grafiti. Ponuai uzoraka stajali su na svakom uglu i nudili besplatno

konzumentima cigarete Dim radosti i Najkafu, kao i kupone s popustom za hiljade razliitih proizvoda. Bilo je tu, u vazduhu punom smoga, hologramskih slika, udedsnog kuhinjskog nametaja i fantastinih trodnevnih egzotinih tura: sa svih strana su se uli zveket i zvonjava iz prodavnica. Nalazio sam se kod kue. Voleo sam sve to! Ali moram priznati da mi je ipak bilo potee da se probijem kroz ulice i kada sam ugledao udesno prazan deo plonika - zauzeh ga. Istovremeno sam se pitao zato me je postariji ovek, koga sam odgurnuo u stranu pokuavajui da se doepam plonika, pogledao tako udno: "Pazi se, daso!" obrecnu se on. Pokazao mi je rukom na znak, ali je ovaj, naravno, bio pokriven grafitima. Nisam bio raspoloen da brinem o tamo nekim minornim graanskim pravilima, te tako pooh dalje..." Kao da mi odjednom VAUP eksplozija zvuka potrese lobanju, a FLUP veliki blesak, poput supernove, zaseni oi i ja nastavih posrui i teturajui se, dok su se siuni, siuni glasovi poput igala zabadali u moje ui; kao da su patuljci vikali: Moka-Koka, Koka-Koka, Koka-Koka, Moka-Koka! I nastavljali su da to ine, uz izvesne varijacije, kako mi je izgledalo, sto i vie godina. Smrad razliitog porekla zapuio mi je nos. Subsonini titraji drmusali su telo. I - posle nekoliko vekova - dok mi je u uima jo zvonilo, a oi me bolele od ove stravine eksplozije zvuka i svetlosti, uspeh da se podignem sa mesta na koje sam se bio opruio. "Upozorio sam te", vikao je stari mali ovek sa bezbedne udaljenosti. Nisu, dakle, uopte proli vekovi. On je jo stajao tamo, sa istim neobinim izrazom na licu - bilo je tu i likovanja, prekora i saaljenja: "Upozorio sam te! Nisi hteo da me poslua, ali ja sam te upozorio!"

I dalje mi je pokazivao rukom znak upozorenja i ja se doteturah blizu njega, tekom mukom pokuavajui da deifrujem legendu ispod grafita:

Panja! OVO JE REKLAMNA ZONA Ulazite na sopstveni rizik

Dakle, oigledno da je bilo i promena za vreme mog odsustva. ovek oprezno iprui ruku pored znaka i povue me. Shvatih da uopte nije bio tako star; bio je preteno iskorien. "ta je Moka-Koka", upitah ga. On kao iz topa grunu: "Moka-Koka je osveavajua, roboratna meavina, najfinijeg okoladnog okusa, sintetikog ekstrakta kafe i izabranih analoga kokaina. Hoete li da probate?" Hteo sam. "Imate li novca kod sebe?" Imao sam - neto malo, uostalom - kusur to mi je preostao kada sam konano pronaao ispravan aparat za izdavanje gotovog novca. "Da li biste i meni uzeli jednu, ako vam pokaem kako se to radi?" ulagivao mi se. Naravno da sam to mogao da uradim i bez njega. Ali nisam mogao a da ne saoseam sa ovim malim jadnikom, pa sam ga pustio da me odvede oko ugla. Tamo se nalazio aparat za Moka-Koku, nalik na sve ostale Moka-Koka aparate koje sam video na Mesecu, atlovima, du gradskih ulica. "Ne budi lud pa da uzme samo jednu", savetovao me je brino. "Uzmi pakovanje od est komada, vai?" I kada mu dadoh prvu bocu iz niza, on izvue zapua, prinese je usnama i iskapi joj

sadrinu naduak. Tada glasno izbaci vazduh i ree: "Zovem se Erni, mister. Dobro doli u klub!" Radoznalo sam ispijao svoju bocu. Nije bilo loe, mada nita posebno, tako da sam poeo da se pitam emu sva ta frka oko MokaKole. "O kakvom klubu govori?" upitah ga, otvarajui drugu bocu iz iste radoznalosti. "Dobro su te zaglunule ui. Trebalo je da me poslua", odgovori on uteno... "Ali poto nisi, hoe li idem posvuda sa tobom?" Jadni momak! Tako mi ga je bilo ao da sam podelio pakovanje od est boca dok smo ili ka odreditu to mi ga je obezbedila Agencija. Svakome po tri boce. Zahvalio mi je sa suzama u oima, ali sam mu svejedno - iz drugog pakovanja dao samo jednu. Agencija mi je nala dobar stan. Kada smo prispeli do moje nove kue, prodrmusah Ernija i pourih unutra. Bio je to adaptirani tanker za prevoz nafte koji je bio nedavno dotegljen iz Persijskog zaliva; imao je blizu stotinu kvadratnih stopa podnog prostora, sa kuhinjskim pogodnostima taman za mene; bio je tako zgodan za agencijsko zdanje kao to se moglo i oekivati, dovuen iz Kipovog zaliva uz samo tri broda, kao susede, na reci. Razume se, loa strana bila je njegova cena. Sva uteevina koju sam prikupio na Veneri otila je na kartu za podzemnu eleznicu, tako da sam morao da potpiem hipoteku na plaanje kroz tri godine. Stvari i nisu stajale tako loe. Dobro sam sluio Agenciji, na Veneri. Gotovo da nisam sumnjao da u biti unapreen - ne samo unapreen, ve i naimenovan - ne samo naimenovan, ve i pozvan u blizinu glavne kancelarije! Sve u svemu, bio sam dosta zadovoljan svetom (ne raunajui nekoliko manjih pitanja to su mi kljucala u mozgu poput

onog zahteva za naknadu tete, kojom prilikom me je Mici iskairala), uivao sam u Moka-Koki i zurio po svom novom stanitu. Napred na posao! Treba toliko toga uiniti! Dok mi ne pronau torbe, ako se to uopte desi, bili su mi neophodni hrana i odea, kao i sve ostale ivotne potreptine. Tako sam ostatak dana proveo u kupovini i noenju stvari do svog stana. Negde oko vremena za veeru najzad sam se poprilino sredio. Sliku D. Vaingtona Hila obesio sam iznad kreveta na rasklapanje, a sliku Faulera okena stavio na pisai sto - sekreter. Rublje mi je bilo na jednom mestu, toaletni pribor u mom osobnom zatvorenom ormariu u kupatilu. Potroio sam na ovaj posao itav dan. Bilo je dosta zamorno, poto je jara vladala u mojoj sobi punom silinom i izgledalo je da nema naina da se otkloni. Otvorio sam Moku i seo da razmislim o tome, uivajui u prostranosti i tihom luksuzu. Bila je tu i posebna traka na videu, tako da sam mogao da vidim ta sve mi, sreni stanari, imamo na raspolaganju. Imali smo i svoj bazen. Pribeleio sam u podsetnik da treba da se prijavim za bazen, im na mene doe red, jer je u njemu istovremeno moglo da sedi esto osoba, a i vreme upotrebe je bilo ogranieno. Budunost mi je izgledala svetla. Ponovo vratih traku na bazen - bilo je tu galona i galona svetlucave iste vode, gotovo lakat duboke - i sentimentalne misli poee da mi se probijaju u mozak: Mici i ja jedno kraj drugog u bazenu... Mici i ja na mom krevetu na rasklapanje... Mici i ja ... Meutim, ak i ako bi Mici reila da sa mnom ivi, sa svojih est megadolara kojima je mogla da se razbacuje - verovatno bi elela da to bude na nekom mestu lepem ak i od mog novog stana. Stoga treba preraditi ovu sanjariju. Treba za trenutak da ostavim Mici po strani; budunost je i bez nje i dalje bila svetla. Iako sam za

teke pare potpisao da bih doao do ovog stana, jo sam zadrao, jo sam zadrao izvesnu kupovnu mo. Nova kola? Zato da ne? Ali kakva - da li model za direktnu vonju kod koga je jedna noga savijena u kolenu na seditu a drugom se pritiska pedala, ili nekakva fantastina kola izraena od zupanika? Postajalo je grozno toplo. Ponovo sam pokuao da otklonim toplotu i ponovo nisam uspeo. Pio sam Moke jednu za drugom. I u jednom trenutku sam sasvim ozbiljno razmiljao o tome da izvuem krevet i da fino odremam. Bio umoran ili ne, nikako nisam mogao da provedem svoju prvu no u novom stanu na taj nain! Trebalo je proslaviti useljenje. Meutim, za proslavu je potrebno drutvo. Mici? Kada sam pozvao Personalno Agencije, rekli su mi da joj jo nisu dodelili kuni telefon i da je ve otila iz kancelarije. A svi ostali brojevi kojih sam se mogao setiti bili su od ljudi koji me vie nisu zanimali ili koji su bili milionima milja udaljeni. Nisam ak znao ni gde bih pravio proslavu! No, ta stvar se mogla srediti. Imao sam sasvim pristojan Omni-V stub, koji sam dobio uz stan, i koji je imao dve stotine etrdeset kanala. Poeo sam da okreem bira kanala - bilo je tu reklama koje su nudile kune potreptine, cvee, odeu za mukarce i ene; na drugim kanalima bile su vesti, restorani - da, to je kanal koji mi treba. Rezervisao sam jedno lepo mestace koje se nalazilo samo dva bloka od mog stana i to je bilo sve to sam eleo. Poto sam prethodno rezervisao sto, zadrao sam se u baru samo oko sat vremena pijuu din sa Mokom i askajui sa susedima; veera se sastojala od najkvalitetnijeg oja-kotleta i rekonstituisane biljne kae; od pia bio je tu brendi sa kafom, a dva kelnera obigravala su oko mene praznei

tanjire i sipajui mi pie. Desila se i jedna smena stvar. Kada sam dobio raun, pogledao sam ga najpre letimino, zatim detaljnije i onda ponovo pozvao kelnera. "ta je ovo", upitah ga, pokazujui prstom na sledee stavke u raunu:

Moka-Koka $ 2.75 Moka-Koka $ 2.75 Moka-Koka $ 2.75 Moka-Koka $ 2.75

"To su Moka-Koke, gospodine", objasni mi on, "osveavajua roborantna meavina, najfinijeg okoladnog ukusa..." "Znam ta je Moka-Koka", prekidoh ga. "samo se ne seam da sam ijednu poruio." "Veoma alim, gospodine", ree on, uz puno potovanje. "Ali naruili ste. Vratiu natrag vau snimljenu porudbinu, ako hoete." "Ne morate da se trudite", prekidoh ga. "Nije potrebno. Do vienja." Izgledao je okirano. "Ali gospodine - zbilja ste ih popili!"

Bilo je devet izjutra. Vedro i rano. Isplatio sam peditaksi, izvukao epove ekstraktora ai iz nozdrva i epurei se uao u glavni hodnik ogromne Kule u kojoj je bila smetena Agencija Tontona, Gevajlera i okena. Kako godine prolaze ovek postaje sve cininiji, ali nakon deset godina odsustvovanja unutra sam naao gotovo epifaniju oseanja koje me je potreslo kada sam uao. Zamislite da pre dve hiljade

godina ulazite u dvorac Augustusa Cezara, znajui da tu, na tom mestu, poslovi itavog sveta imaju kontrolni centar i inspiraciju. Sa Agencijom je bila ista stvar. Istina, bilo je i drugih Agencija - ali ovo ovde je takoe veliki svet! Ovde je bila mo. Cela ova ogromna graevina bila je usmerena ka jednoj jedinoj sublimiranoj misiji: poboljavanju oveanstva preko nastrojenosti za kupovinu. Vie od osamnaest hiljada ljudi radilo je u njoj: bilo je tu iskusnih reklamatora, kao i poetnika u ovom zanatu opsenjavanja reima; strunjaka za medije koji su mogli da saine zvunu reklamnu poruku iz okolnog vazduha ili da je utisnu u va oni kapak; istraivake grupe svakodnevno su izmiljale nova pia, hranu, ureaje, poroke i navike svih vrsta - sve to je moglo da ima dobru prou; bilo je tu, dalje, umetnika, muziara, glumaca, direktora, kupaca prostora i kupaca vremena - lista je bila beskonana - a iznad svih njih, poev od etrdesetog sprata, nalazio se Izvrni odbor gde su geniji koji su svim tim upravljali zamiljali i zainjali svoje bogolike planove. Naravno, alio sam se kada sam govorio o civilizatorskoj misiji nas koji svoje ivote posvetismo reklamiranju; ali kako u svakoj ali ima i zbilje, tako je i kroz ovu probijalo isto ono pravo oseanje asti i obaveze koje sam imao nekada kao utokljuni skaut u Mladim Reklamatorima, kada sam jurio svoje prve medalje za zasluge i kad sam poinjao da nasluujem kuda bi me ivot mogao odvesti... No, ta je tu je. Bio sam u zgradi Agencije - u samom sreditu sveta. Bila je tu i jedna smena pojedinost. Seao sam je se kao prostrane i zasvoene graevine. Zasvoena jeste bila - ali prostrana? Zapravo je izgledala siunija, a guva u njoj vea, nego na tramvajskoj stanici u Ruskim brdima; eto, kako su godine provedene

na Veneri iskvarile moja ula. ak su mi i ljudi delovali otrcanije, a ena policajac kraj detektora za otkrivanje oruja pogledala me je osorno i sumnjiavo dok sam joj se pribliavao. Nije bilo nikakvih problema. Jednostavno sam stavio svoj zglavak u skener, a njegova memorija je odmah prepoznala moj broj Dravne bezbednosti, mada je prolo deset godina od njegove poslednje upotrebe. "Oh", ree ena policajac, prouavajui moje podatke dok je svetlo za prepoznavanje bletalo zelenom bojom, "vi ste, mister Tarbe! Ba lepo to ste se vratili!" Bila je to, naravno, lana implikacija. Sudei po izgledu, ona je jo bila student kada sam poslednji put uao u zgradu, ali je njeno srce bilo na pravom mestu. Prijateljski je potapah po zadnjici i pun sebe pooh ka liftu. A prva osoba koju sam ugledao na 45. spratu dok sam se udaljavao od prirunog bara bila je - Mici Ku. Imao sam dvadeset etiri sata da prevladam ozlojeenost u vezi sa odtetnim zahtevom. To, odista, nije bilo dovoljno, ali su ipak otre ivice ljubomore donekle otupele, a ona je zbilja dobro izgledala. Iako ne u potpunosti. Mada je skinula zavoje, smene malje oko oiju i usta govorile su da je stavila plastine nadomestke tamo gde leenje nije bilo sasvim okonano. Meutim, ona se ispitujue smekala dok me je pozdravljala. "Mici", obratih joj se, dok su mi rei neoekivano izletale iz usta - nisam znao da sam o njima razmiljao - "da i ja tuim tramvajsku kompaniju, a?" Zbunila se. Ali ne znam ta bi mi odgovorila, jer iza nje odjednom izlete Val Damboa. "Prekasno je, Tarbe", dobaci mi on. Nisu mi smetale njegove rei, ve podsmeljivi i prezrivi ton kojim ih je izgovorio. "U pitanju je Statut ogranienja, zna. Kako ti ve rekoh propustio si voz. Hajde, Mici, ne moemo pustiti Matorog da eka..."

Jutro je za mene bilo puno okova; Matorome sam se i ja bio uputio. Mici dopusti Valu da je uzme za ruku, ali se okrete i zagleda u mene: "Je li sve u redu, Teni?" upita me. "Jeste..." Pa, uglavnom je i bilo, ako se ne uzme u obzir da mi je ego bio malice povreen. "Moda sam malice edan, jer je ovde unutra pretoplo. Da sluajno ne zna ima li na ovom spratu aparata sa Koka-Mokom?" Damboa me otrovno pogleda. "Neke ale su", primeti on zajedljivo, "zbilja valjivog ukusa." Gledao sam ga kako lepra, vukui Mici sa sobom u svetilite Matorog. Sedoh da saekam, pokuavajui da izgledam kao da sam jednostavno reio da, za trenutak, odmorim noge. Ispostavilo se da je trenutak potrajao itav sat. Naravno, na to niko nije obraao panju. Preko puta, u svome uglu elije sek Matorog bila je zauzeta oko komunikatora i podataka na njegovom ekranu; s vremena na vreme bi me pogledala i nasmeila se, jer je i za to bila plaena. Ljudi koji ekaju samo jedan sat da bi videli Matorog u principu su zahvalni za taj blagoslov, poto veini nikada ne poe za rukom da ga vide. Matori Gevajler je u svoje vreme bio legenda; siromaan momak, potroakog porekla, koji se uzdigao iz opskurnih poetaka da bi napravio pravi dam-mar u reklamnoj delatnosti - o tome se jo apue u barovima Izvrnog odbora. Dve od najstarijih Agencija starog kova propale su zbog krenja Ugovora, Fauler oken je bio mrtav a njegova Agencija u ruevinama. Njihove Agencije nastavile su sablasno da ivotare, poput koljki, i pametni ljudi su ih zauvek otpisali. Tada se Horacije Gevajler pojavio niotkuda kako bi progutao propale Agencije i pretvorio ih u T.

G. i . Niko nije otpisao Tontona, Gevajlera i okena! Bili smo glavni u Prodaji i Uslugama, jer ni najskuplji pastuv nije opsluivao tako potpuno svoje kobile kao to smo mi opsluivali nae klijente. Horacije Gevajler - bilo je to ime kojim se ovek mogao zaklinjati! Gotovo da je uistinu bilo tako, jer je bio nalik neizgovorljivom Bojem imenu. Niko ga nikada nije izgovorio. Iza lea su ga zvali Matori; kad bi bili s njim licem u lice obraali su mu se samo sa 'gospodine'. I tako, sedenje u majunom predsoblju njegove sek3, dok sam se pretvarao da itam jednosatne vesti Reklamnog doba na ekranu to se nalazio na gornjoj povrini stola, nije bilo nita novo za mene. Bila je to, tavie, ast. Ako nita drugo, bio je to izuzetak od krajnje neprijatne injenice da je dao prednost Mici i Valu Damboa. Kada me je najzad sek3 Matorog prebacila na sek2, a ova odvela do sekretarice, a sekretarica pustila u njegovu kancelariju, Matori je pokuao da mi zaeli dobrodolicu. Nije ustao ili uinio neto u tom smislu, ve je samo zagrmeo ovijalno iz svoje fotelje: "Samo uite, Farbe. Drago mi je to ste se vratili, mome!" Gotovo sam bio zaboravio koliko je ovo mesto bilo velianstveno imao je dva prozora! Naravno, roletne su bile navuene na oba; nije bilo nikakvih mogunosti za bilo kakvo prislukivanje tajnih razgovora to su se unutra vodili. "Tarb, gospodine", ispravih ga. "Da, naravno! Vratili ste se sa zadatka na Veneri - dobar posao! Mada", dodade on, prepredeno me gledajui, "nije ba sve bilo dobro, zar ne? Ima jedna mala zabeleka u vaem dosijeu i vi izvesno niste nikoga podmitili da je tamo stavi." "Mogu da vam dam objanjenje o tom prijemu u Ambasadi,

gospodine..." "Naravno da moete! I to vam nee stajati na putu. Vi mladi ljudi koji dobrovoljno idete na Veneru zasluujete da vam se dosta toga uzme za zlo - niko od vas ne oekuje da podnosite takav nain ivota bez malice, ah, napetosti." On se sanjivo zavali u fotelju. "Ne znam da li vam je poznato, Tarbe", ree potom plafonu, "da sam i ja, davno nekad, bio na Veneri. Nisam ostao. Dobio sam premiju na njihovoj lutriji, znate." Bio sam zaprepaen. "Lutrija? Nisam pojma imao da su Venerijanci ikada organizovali lutriju. To im uopte ne prilii." "Samo jedanput", nasmeja se on grohotom. "Poto je premiju izvukao Zemljanin! Odmah posle toga su prestali - i sem toga su me proglasili i za personu non grata, pa sam se brzom brzinom vratio natrag!" Nekoliko trenutaka se pritajeno smejuljio bezobzirnosti Venerijanaca. "Naravno", dodade on uozbiljivi se, "sve vreme dok sam bio na Veneri odravao sam svoje sposobnosti." Po nainu na koji je piljio u mene shvatih da je to bilo pitanje. Meutim, imao sam spreman pravi odgovor: "I ja sam, gospodine", odvratih ustro. "U svakoj prilici! Sve vreme! Na primer - pa, ne znam da li ste ikada bili unutar onoga to Venerijanci zovu bakalnicom..." "Video sam ih na stotine, mome", zagrme on ovijalno. "E pa, onda znate u kolikoj meri su neodgovarajue. Posvuda su obavetenja poput: 'Ovaj paradajz je sasvim dobar ukoliko ga budete pojeli danas, inae e se pokvariti', i 'Gotove meavine stajae vas dvostruko vie nego to bi vas kotalo pravljenje jela od osnovnih sastojaka' - i slinih stvari." Matori se nasmeja na sav glas i obrisa oi. "Pretpostavljam da se

niste ni za trunku promenili, Tarbe", ree on. "Ne, gospodine. Ja bih obiao prodavnicu uzdu i popreko, i onda se vratio u Ambasadu i napisao pravu reklamu za njih. Znate li to? Za paradajz u ovom stilu: 'Izvrstan zreli paradajz, oaravajueg ukusa pravo savrenstvo!' ili: 'Utedite! Utedite! Utedite dragoceno vreme sa ovim vrhunski zgotovljenim remek-delima spremnim za kuvanje!' Neto poput toga. I tada bih upoznao osoblje sa svim najnovijim reklamama sa Zemlje - na redovnim dvonedeljnim mitinzima to bi trajali barem dva sata - i odravali bi takmienja da ustanovimo ko e se pojaviti sa boljim originalnim varijacijama osnovne prodajne teme..." Pogledao me je sa istinskom blagonaklonou: "Znate, Tarbe", ree on sa ljubaznou to je naginjala sentimentalnosti, "vi me podseate na mene samog kada sam bio vaih godina. Pomalo. Dobro, ujte, raskomotite se dok budemo reavali ta biste voleli da radite za nas ovde, sada kada ste se vratili. ta biste da popijete?" "Moe Moka-Koka, gospodine", rekoh odsutno. Klima u sobi se trenutno promeni na gore. Prst Matorog se zaustavi na dugmetu kojim je hteo da pozove svoju sek2, zaduenu za donoenje kafe i ostalih osveenja, "ta ste to rekli, Tarbe?" procedi on. Otvorih usta, ali je bilo prekasno. Nije me pustio da govorim. "Moka? Ovde, u mojoj kancelariji?" Izbacili su me iz kancelarije Matorog istom onom brzinom kojom su uklanjali leprozne sa oiju Luja XIV. Uostalom, tako su me i tretirali. Dok sam ekao na rezultate testova sedeo sam u ekaonici opte klinike u Podsuterenu Tri; meutim, iako je bila krcata, na obe strane

od mene bilo je praznih mesta. Konano, iz glasnogovornika prasnu glas: "Mister Tenison Tarb." Ustadoh i posrui kretoh, kroz estar nogu i nonih lanaka to su se ustro podizali i povlaili u stranu, do sobe za konsultacije. Bilo je to neto poput prelaenja Poslednje milje u onim starim zatvorima, sem to u mom sluaju nije bilo nikakvog ohrabrujueg mrmljanja nekog od mojih saputnika. Na svim licima je bio istovetan izraz, koji kao da je govorio: "Hvala Bogu, nadrljao si ti, a ne ja!" Oekivao sam da u, kada proem kroz pokretna vrata, videti lekara koji e mi prepisati sudbinu. Na moje iznenaenje, unutra su bile dve osobe: jedna je bila lekar, to se moglo zakljuiti na osnovu obrednog stetoskopa koji joj je bio obeen o vrat, a druga niko drugi do Den Diksmajster, sav viljast i smrknut. "Hej, Deni!" pozdravih ga, pruajui mu ruku starih dana radi. Pretpostavljam da je iz istog razloga - bila je to njegova verzija - za trenutak prouavao moju ruku pre no to je nevoljno ispruio svoju. To nije bilo rukovanje. Vie je liilo kao da mi nudi ruku da mu je poljubim - nikakvog stiska, samo mlitavo dodirivanje i povlaenje unazad. Deni Diksmajster je pre est godina bio moj ak. Tada sam ja otiao na Veneru, a on je ostao. Jednostavno reeno - on nije gubio vreme. Imao je na rukavu epolete Zamenika efa odeljenja, primanja od pedeset hiljada godinje, i gledao me je kao da sam sada njegov pripravnik. "Poteno si zaglavio, Tarbe", zastruga on neveselo. "Dr Moskristl e ti objasniti o emu je re." Ton njegovih rei mi je govorio da u uti loe vesti. I bile su loe. "Vi imate", ree lekarka, "Kembelovu naviku." Ton joj

nije bio ni ljubazan ni neljubazan. Bio je ton to kojim lekari izvetavaju o broju belih krvnih zrnaca kod laboratorijskih ivotnja, a pogled kojim me je odmerila bio je isti kao Micin kada je procenjivala potencjalne povratnike s ciljem da ih eventualno regrutuje u svoju pijunsku mreu. "Nadam se, da je mogue reprogramirati vas", dodade ona prouavajui rezultate na ekranu ispred sebe, "Jedva da je vredno truda rekla bih. Veoma nezanimljiv sluaj." Progutah pljuvaku. Nikako nisam mogao da prihvatim da oni to razgovaraju o mome ivotu. "Recite mi ta je po sredi", preklinjao sam. "Moda bih mogao sve da popravim, ako mi objasnite gde sam pogreio." "Da popravite? Da popravite? Mislite - da vi sami prevladate programiranje? Oho-ho-ho", nesmeja se ona gledajui u Dikmajstera i podsmeljivo tresui glavom. "Kakve udne pojmove imate vi laici." "Ali vi rekoste da postoji leenje..." "Mislite - reprogramiranje i detoksikacija", ispravi me. "Mislim da ne biste eleli da proete kroz to. Moda bi to vredelo pokuati kroz deset godina, mada je stepen mortaliteta oko etrdeset odsto. Ali u ranim stadijumima, odmah posle izlaganja - uf, uf." Ona se nagnu unazad, poe da gnjei prste i ja se spremih za predavanje. "Vi imate Kembelov refleks. Nazvan je po dr H. D. Kembelu. Bio je jedan od psihologa-pionira iz stare garde; izmislio je terapiju zadovoljstva stimulisanjem limbikog sistema." "Nikada nisam uo za tu terapiju", rekoh. "Niste ni mogli", odvrati ona. "Tajna je bila izgubljena tokom niza godina." Ona se ponovo nae unapred, pritisnu dugme i pozva: "Megi, donesite Kembela. Prema Kembelu", nastavi da mi se obraa,

"zadovoljstvo je naziv koji dajemo oseanju to ga imamo kada se limbiki delovi naeg mozga stimuliu elektrinom strujom. Verujem da je on prvi doao do ovog otkria, kada je opazio da mnogi njegovi studenti veoma uivaju u onome to se nazivalo rok-muzikom. Zasiivanjem ula na taj nain, odnosno stimulisanjem limbikog sistema, proizvodi se zadovoljstvo; tako je Kembel otkrio jevtin i lak nain za uslovljavanje subjekata u eljenom pravcu. Aha, evo je!" Sek2 bee donela providnu plastinu kutiju u kojoj je bila - zamislite! knjiga. Bila je izbledela, pocepana, skrivena unutar svoje plastine kutije - pa ipak je to bio moda najbolji primerak one neobine stare umetnike forme koji sam ikada video. Instinktivno posegnuh za njom, ali je dr Moskristl ukloni: "Ne budite ludi", opomenu me ona, otro. Ipak, uspeo sam da proitam naslov: Oblasti zadovoljstva od H. D. Kembela. "Kad biste mi pozajmili", molio sam je, "vratio bih vam je za nedelju dana..." "Vratiete, avola. Proitaete je ovde, ako je uopte budete itali, a moja sek2 e paziti na vas za to vreme i proveriti po zavretku itanja da li ste sipali teni azot posle vraanja knjige u kutiju. Mada nisam sigurna da je to dobra ideja. Laici ne bi trebalo da se petljaju sa medicinskim problemima, jer za to jednostavno nisu opremljeni. Prosto reeno, va limbiki sistem je bio stimulisan; pod uticajem ste velike navale zadovoljstva, postali ste uslovljeni da uzimate Moka-Koku sa radou, i tu se vie nita ne moe uiniti." Nakon ovih rei, ona pogleda na sat i ustade. "Moram da posetim jednog pacijenta", objasni ona. "Vi, Diksmajstere, ako hoete, moete koristiti ovu sobu za intervju sa pacijentom - ali da to ne traje due od dvadeset minuta." Posle toga odlepra, vrsto drei knjigu.

I ostavi me sa Denijem Diksmajsterom. "teta", primeti on, tresui glavom pred ekranom na kome su se i dalje videli rezultati mojih testova. "Jedno vreme bi, po svoj prilici, imao pred sobom razumno dobru budunost, Tarbe, da se nisi uhvatio na udicu." "Ali to nije fer, Deni! Nisam znao..." Izgledao je iskreno smeten. "Fer? Istina, kembelovanje je neto novo - pretpostavljam da nisi bio dovoljno paljiv. Meutim, oblasti za limbiko reklamiranje sasvim su jasno obeleene." "Jasno!" podrugljivo se nasmejah. "To je prljavi, podli trik i ti to zna! Naa Agencija, razume se, ne bi nikada uradila tako neto u cilju plasiranja roba!" Dikmajster nabra usne. "To", ree on, "nije dolazilo u obzir, poto konkurencija poseduje patente. A sada, porazgovarajmo o tebi. Ti shvata, Tarbe, da ti je, u ovom trenutku, bilo kakav visoki poloaj jednostavno nedostian." "E, moj Deni! Ja to uopte ne razumem. Proveo sam sto godina na toj uljivoj Veneri za veu slavu nae Agencije!" "To je jednostavno stvar bezbednosti", objasni on. "Ti si Mokac. Uradio bi sve za Moka-Koku; mogao bi da izda roenu babu - pa ak i Agenciju. Stoga ne moemo rizikovati da te pustimo da radi na nekom krajnje poverljivom poslu - a da i ne pominjemo to to si - "pokazao odreen nedostatak moralne vrstine dopustivi da se od prve upeca na udicu." "Posedujem iskustvo! Imam sta! Izvetaj o..." On nestrpljivo klimnu glavom. "Naravno da emo nai neto za tebe. Nita kreativno. Kako kuca na maini? Ne kuca uopte? teta e, pa, na kraju krajeva, o tome neka razmilja Personalno."

Za trenutak se pogledasmo u oi. "Deni", rekoh, "trebalo je da te daleko vie mutram u vreme kada sam ti bio pretpostavljeni." On nita ne odgovori, ve me samo osmotri pogledom koji je istovremeno bio i tajanstven i dug. Bio sam ve van ordinacije, kraj lifta to vodi na odeljenje za Personalen i opte poslove koje se nalazi na petom spratu, i ekao zajedno sa utokljunom deicom iz koleda i sredovenim poluslubenicima pre no to sam uspeo da deifrujem njegov pogled. Nisu bili u pitanju ni nedopadanje ni trijumf - ve saaljenje. Doktorka Moskristl mi nije nita rekla o jednom nuzefektu kembelizacije. O depresiji. Nije me na nju upozorila - i kad sam dospeo u to stanje nisam uspeo da ga prepoznam. Pretpostavljam, uostalom, da je to bila depresija. Kad je ovek ima nije je svestan i misli da to tako treba da bude. O tome se niada ne razmilja kao o problemu, ve samo kao o stanju bivstvovanja. Imao sam dosta razloga za depresiju. Nali su mi posao - u redu stvar. Radio sam hiljadu stvari - raznosio potu, nosio cvee zvezdama naih reklama; jurio na ulicu da maem i zaustavljam peditaksije za bude iz Upravnog odbora; iao po sojaburgere i donosio Najkafu sekretaricama! Radio sam tee kao potrko Optih poslova, nego to je to ikada bio sluaj dok sam bio reklamoautor prve klase; ali naravno, za tei posao dobijao sam manje novca. Morao sam da se odreknem svog novog stana. Bilo mi je svejedno. ta e mi takav luksuz, ako ne za razonodu; a sa kim sam mogao da se provodim? Mici je zakoraila u vie sfere. Sve moje stare prijateljice dobile su premetaj ili su se udale ili su bile unapreene, dok devojke iz nove generacije izgleda nisu elele da se petljaju sa nekim ko je bio duboko zamrznut.

Govorei o dubokom zamrzavanju, moram da kaem da je najvanija stvar u vezi Zemlje, o kojoj sam zaboravio da priam, to to je kod kue uasno hladno. Kad kaem hladno - onda je to hladno sa velikim H. Hladno u tolikoj meri da je onima to su vukli peditaksije para izlazila na usta, a oni sami su se klizali i posrtali po zaleenim ulicama; hladno toliko da sam gotovo eleo da se sa njima menjam, jer bi me kretanje ugrejalo, a ovako sam sedeo na tvrdoj, goloj stolici, dok su mi zubi cvokotali od hladnog njujorkog vazduha - ipak, rekao sam gotovo. to jeste - jeste. Bolje je iblo biti kurir nego vui taksi. Naroito sada kada je bivalo sve hladnije. Oni est godina na Veneri razredilo mi je krv. ak i da sam mogao da postignem da ee izlazim nita mi ne bi vredelo, jer nisam imao elje za tako neto. I tako sam dane provodio u kurirskom pulu, a veeri kod kue, gledajui reklame na Omni-V, ili razgovarajui sa svojim novim sobnim kolegama kada bi bili tu - i sedeli. Preteno smo sedeli, pa je bilo pravo iznenaenje kada bi se zaulo aputanje. Ali iznenada, dobio sam posetioca - bila je to Mici. Ako je dola da me odobrovolji, onda je to izvodila na veoma smean nain. Gledala je unaokolo vrsto stisnutih usana i nabranog nosa, kao da je u mojoj sobi zaudaralo na strvinu, Izgledalo je kao da stalno ima one dvebore izmeu obrva. "Tene", obrati mi se ona strogim tonom, "mora se izvui odavde! Pogledaj na ta lii! Pogledaj ovu propast! Pogledaj kakvu si kasapnicu napravio od svog ivota!" Gotovo istog asa poeh da se osvrem po sobi, pokuavajui da vidim na ta je mislila. Razume se, kada vie nisam bio u stanju da plaam preanji stan morao sam da pribegnem drugim aranmanima.

No, to ba nije ilo glatko. Raskid ugovora stajao me je gotovo cele uteevine i ovaj zajedniki stan bio je sve to sam mogao da platim. Istina je da su mi cimeri bili pravi ljam. Jedan od njih se petljao nekakvim poslom, a drugi se upustio u jednu od onih beskonanih zbirki Gotovo Srebrnih Minijaturnih Predsednikih Bista iz San Hasinto Kovnice. "Nije ovde ba toliko loe", odvratih odbrambeno. "Prljavo je. Izbacuje li ikada ove stare Moka-boce? Tene, znam da to nije lako, ali ima ljudi koji se svake godine podvrgavaju kurama odvikavanja..." Od sve muke - nasmejao sam se. Odista sam je alio, jer ona jednostavno nije znala kako to izgleda, poto se nikada nije upecala na udicu. "Mici", rekoh, "zar si dola samo zato da mi kae kakvu sam kasapnicu napravio od svog ivota?" Trenutak me je utke odmeravala. "Dobro, pretpostavljam da je odvikavanje prilino opasna stvar", priznade ona, gledajui okolo i traei mesto gde bi mogla da sedne. Poistih nekakve stvarice sa druge fotelje. "Ne znam, zapravo, zato sam uopte dola ovamo", nastavi ona, paljivo odmerivi fotelju pre nego to je sela. Rekoh joj na kraju s gorinom u glasu: "Ako si dola zbog valjanja u senu, zaboravi." Pokazah joj na zatvorenu krevetsku kutiju, gde je Rokvel, moj drugi cimer, uivao u svom delu odvojenog vremena. Rekao bih da je pocrvenela, mada bi bilo bolje kada bih rekao da se smrknula. "Na neki nain se oseam donekle odgovornom", objasni ona. "Zato to mi nisi nita rekla o odtetnom zahtevu? Zato to si me pustila da propadam, dok si ti sakupljala milione? Zbog takvih sitnica?" Ona slee ramenima! "Otprilike zbog toga. Teni? U redu, prihvatam

da se vie ne moe probiti na neki visok poloaj u Agenciji - bar sve dok si Mokac, ali ima puno drugih stvari koje moe da radi! Zato se ne vrati u kolu? Naui novi posao, okuaj se u nekoj drugoj profesiji; ne znam ni sama ta - budi lekar, advokat..." Pogledah je zaprepaeno. "I da ostavim reklamoautorstvo?" "Oh, Boe! Po emu je reklamoautorstvo tako izuzetan posao?" Ove njene rei me povratie. Uspeh samo da joj odgovorim: "Zbilja si se promenila, Mici", rekoh prekornim tonom. Ona se namrti. "Moda sam pogreila to sam dola ovamo." A onda joj lice zablista. "Znam! ta misli o Specijalnom? Mislim da te mogu tamo ubaciti - ne odmah, naravno, ali im se ukae slobodno mesto..." "Specijalno!" podrugljivo se nasmejah. "Ja se razumem u proizvode, Mici. Ja prodajem robe. To o emu govori nije za mene uostalom, na osnovu ega misli da moe to da postigne?" Ona za trenutak zastade, pa ree: "Mislim da mogu. A ini mi se da bi i ti mogao da zna, iako je to trenutno Kompanijina tajna. Podigla sam novac to sam ga dobila na osnovu odtetnog zahteva i dozvolili su mi da ga plasiram u Agenciju..." "Da ga plasira! Hoe da kae da si postala akcionar?" "Da, akcionar." Izgledala je kao da se brani - kao da joj je to uopte bilo potrebno. Biti akcionar u Agenciji znailo je biti gotovo ravan Bogu. Nikad mi se nije dogodilo da bi neko koga ja znam imao kapital dovoljan za tako neto. Meutim, samo odmahnuh glavom. "Ja se bavim Proizvodima", rekoh ponosno. "Zbilja", sevnu ona, "ima li neto bolje da predloi?"

Naravno da nisam imao. Konano se predadoh. "Poslui se Moka-Kokom", rekoh, "i porazgovarajmo o tvom predlogu."

I tako sam te noi otiao na spavanje sam, ali sa neim to pre nisam imao - sa nadom. Dok sam tonuo u san razmiljao sam o nemoguim stvarima: bio sam opet u koli, i dobio titulu magistra reklamoautorske folosofije - to sam eleo jo kao dete; uio sam nekakve dodatne poslove, radio kojekakva istraivanja u Specijalnom. ...i odvikavao se od upotrebe Moka-Koke. Sve su to bile dobre ideje. Nisam znao da li e neto od njih preostati u hladnoj svetlosti zore, ali sam stekao veliko samopouzdanje. Probudilo me je lupanje o krevetski poklopac i moj cimer Nelzon Rokvel, mrmljajui i gunajui, ree mi da se zamenio sa Bergholmom i da je sada red na njega. Onako pospan odmah primetih da izgleda prilino loe - na desnoj jagodici imao je masnicu, koja je podseala na boju zgnjeenog groa; kada je koraknuo unazad kako bi me pustio da siem sa krevetske kutije - primetno je zahramao. "ta se dogodilo, Nelzone?" Izgledalo je kao da sam ga optuio za nekakav zloin. "Mali nesporazum", promrmlja on. "Meni to lii na uasno veliki nesporazum. ovee, pa tebe su isprebijali!" On slegnu ramenima i zgri se, poto mu se miii nisu pokoravali kretanjima. "Malice sam zakasnio sa isplatama, pa je San Hasinto poslao par sakupljaa da me opomenu. Kai, Tene, da li bi mogao da mi pozajmi pedeset; kako bih mogao da platim na vreme? Jer, inae, sledeeg e puta ubiti Boga u meni."

"Nemam pedeset", odgovorih, to je gotovo bilo tano. "Zato ne proda par figurica?" "Da ih prodam? Da prodajem svoje stvari? Hej, Tene", povika on, "pa to je najgluplja stvar koju sam ikad uo! Sve su to velike investicije! Bitno je samo da imaju trinu vrednost. I da se - malice prieka. A onda e videti! Kroz dvadeset godina biu slavan. Bez brige. Davae grdne pare za moje zbirke... samo", dodade on tuno, "ukoliko se ne uhvatim na isplate koje nameravaju da ponude. U tom sluaju sam gotov." Odjurih potom niz hodnik do kupatila, jer nisam vie mogao da podnesem njegovo kukumavenje. Zbirke izdate u ogranienom broju primeraka! Gospode Boe, to je bila jedna od prvih stvari na kojima sam radio - ograniena izdanja u onoliko primeraka koliko smo mogli da prodamo - proseno oko pedeset hiljada; sakupljati ih znailo je da kada ih jedanput nabavite, nita drugo sa njima ne moete da uinite ve da ih i dalje sakupljate. I tako se ja na brzinu okupah, strelovito izleteh iz sobe i oko sedam ujutro ve sam bio u krugu Kolumbija & P Univerziteta, prouavajui spisak predmeta i prijavljujui se na kurseve. Meu onima za koje sam se odluio bilo je dosta takvih po ijem je zavretku ovek mogao da postane magistar; odluio sam se za najzanimljivije: istoriju i matematiku - to su veinom bile tehnike uzrokovanja, i kreativnog pisanja. inilo mi se da u, uglavnom, bez problema doi do titule, ali sam, takoe, negde duboko u modanim vijugama, znao da e u sluaju da se reklamni posao u Specijalnom ne ostvari, ipak od toga biti neke koristi. Ako mi ne dopuste da napiem neto stvarno, barem u moi da se bacim na pisanje romana. Istina, to nije donosilo mnogo

novca, ali je moglo da se proda, jer je uvek postojala nekolicina krivo nasaenih u svetu koji se nisu zadovoljavali gledanjem sportskih prenosa ili praenjem pria na Omni-V: oni nisu mogli da nau nita bolje ime bi se bavili od itanja. I sam sam to pokuao jedanput ili dvaput sa starim klasicima. Nije bilo previe zabavno; ali trite je bilo tu i nije predstavljalo nikakvu sramotu ako ovek pokua da i u tom poslu iskoristi mogune anse. Ima jo jedna smena stvar u vezi sa depresijom. Kada se ovek nae u nekom sreditu sve mu izgleda teko i ima mnotvo stvari zbog kojih je zabrinut, da mu je gotovo apsolutno nemogue da se pokrene. Ali im se napravi prvi korak, drugi ide ve daleko lake, kao i trei; u stvari, tog istog dana sam reio da moram neto da preduzmem u vezi Moka-Koke. Nisam eleo da odmah ponem sa radikalnim metodama odvikavanja. Prva stvar koju sam hteo da uradim bila je - analiziranje problema. Stoga sam poeo da beleim vreme konzumiranja svake Moke. inio sam to nedelju dana i, Gospode Boe, da znate samo, dnevno sam u proseku pio etrdeset tih avolskih flaa. A da pri tom uopte nisam uivao. Odluio sam stoga da napravim neki red u toj stvari. Nisam eleo da u potpunosti odbacim naviku, jer je odista svaka Moka-Koka ve sama po sebi bila dovoljno dobra stvar. Ona je stvarno bila prilino osveavajua, roborantna meavina odista dobrog okoladnog ukusa, sintetikog ekstrakta kafe i izabranih analoga kokaina, to ju je inilo osobenom. Ukusna je kad se pije. Nije trebalo prestati, ve samo sasei stvar. Posmatrano na taj nain, trebalo je jednostavno napraviti dnevni raspored i biti logian, slino onome kada se pravilno rasporeuje optimalna meavina konzumnih impakata za nae

reklamne spotove. etrdeset Moka dnevno bilo je zaista previe. Rauno sam da bi osam bilo sasvim dovoljno. eleo sam da zadrim te poletne trenutke koje sam imao prilikom svakog konzumranja Moke, ali istovremeno nisam hteo da previe zamaram svoje ulo ukusa. Jedna Moka na svaka dva sata, izrauno sam, bila bi optimalna stvar. Tako sam napravio mali plan.

06 : 00 08 : 00 10 : 00

...i tako dalje, preko itavog dana do deset uvee, kada sam menjao Nelzona Rokvela u naoj krevetskoj kutiji, uzimao poslednje dnevno sledovanje Moke i odlazio na spavanje. Kada sam sve sabrao, ispostavilo se da jedna Moka na svaka dva sata tokom esnaest budnih asova iznosi devet, a ne osam - osim ako nisam eleo da se odreknem one za buenje ili one za uspavljivanje. To nisam hteo da uradim. Uostalom, do avola, ni devet nije bilo previe. Bio sam veoma zadovoljan svojim malim planom. Bila je to tako mona i efikasna shema da nikako ne mogu da razumem zato, izgleda, niko o tom nije razmiljao pre mene. I, bogami, drao sam je se. Gotovo itav jedan dan. Nije trebalo mnogo snage volje da iekam ta prva dva sata do osam ujutro, ali sam odugovlaio sa dorukom i gnjavio sa tuem sve dok ostali stanari nisu poeli da lupaju na vrata. Trebalo je zatim izdrati dugo vreme do deset ujutro, ali ja sam ga utroio hodajui do zgrade Agencije - i tada sam izradio i malu dopunsku shemu. Odmah

su me poslali da raznosim potu. Nisam ak ni stigao ni na sat da pogledam dok sam jurio od jednog do drugog mesta - zapravo, uglavnom nisam; ekao sam da stignem do neke od stanica, a onda bih pogledao na asovnik i raunao koliko u se jo puta zaustaviti pre no to doe vreme za konzumiranje Moke. Tako bih govorio samome sebi: "Ne kod grafikih studija, ne kod banke, ne kraj kioska za Odri Viksove karte - ve kad stignem do restorana da uzmem Mister Ksenove naoare to ih je zaboravio prole noi." Sistem je dobro funkcionisao. Ili, uglavnom, dobro. Malo sam se preao neposredno posle ruka, kada sam pogreno oitao vreme na satu i grekom, u jedan sat, popio Moka-Koku predvienu za dva. Ali to nije bilo nita ozbiljno. ak sam odluio da se nadalje drim neparnih umesto parnih sati. Bilo je mnogo nezgodno tokom jednog izvesnog razdoblja za vreme popodneva, kad sam morao da ekam kraj recepcije sve do 3 : 14 na paket koji nikako nije stizao, ali sam dan izgurao bez tekoa. Vee, meutim, nije bilo takvo. Moka u pet trebalo je da oznai kraj radnog dana i izuzetno mi je prijala. Sedam uvee sam ve tee doekao, mada sam razvlaio veeru koliko god sam due mogao. A onda sam se vratio u sobu i, dragi Boe, nikako nisam mogao da saekam da doe devet sati! Oko osam i etvrt izvadio sam Moku iz pakovanja od est boca i drao je u rukama. Ukljuio sam Omni-V i na njemu se prikazivao jedan od onih velikih starih istorijskih epova o ranim danima reklamiranja, ali nisam bio u stanju da ga dobro pratim. Moje oi su se najee zadravale na satu. Osam i osamnaest. Osam i dvadeset. Osam i dvadeset dva... U osam i pedeset oi su mi ve bile gleosane, ali sam uspeo da izdrim do devet pre nego to sam otvorio flau.

Ispio sam je do dna, uivajui pri tom, i ponosan zbog injenice da sam ispunio svoj plan. Ali tada sam se suoio sa injenicom da sledeu Moku treba da popijem tek u est ujutu - nekon devet dugih sati apstinencije! Bilo je to, ipak, nepodnoljivo! U vreme kad je arli Bergholm, eui se i zevajui, siao sa kreveta da bi napravio mesta za mene, ja sam ve bio ukokao itavo novo pakovanje od est boca.

Poeli su i kursevi. S vremena na vreme bih pokuavao da smanjim dnevnu kliinu Moke, ali sam - najzad - reio da je najvanija stvar srediti ostatak svog ivota. A jedna oblast mog ivota poela je da biva vanija nego to sam pretpostavljao. Smeno je to. Slino onome kada neko ima ljubavi u izobilju i nenosti za troenje. Rekao sam sebi da navika na Moku i nije tako loa stvar; nije me uopte ometala u poslu; sigurno me nije inila ni vrednijim, pa ipak... Nisam verovao u to. to sam nie padao u svojim sopstvenim oima, ostajalo mi je sve manje samopotovanja, koje nisam znao gde da denem. Prilino bezizlazno. ivot diplomate je pun komplikovanih tabua i ispraznosti. Na Veneri smo bili okrueni sa osam stotina hiljada nepomirljivih neprijatelja. A nas diplomata bilo je svega sto osam. U takvim okolnostima, ima li uopte ansi za prijateljstvo? Ili za neto vie od toga - za ljubav, recimo? Izbor vam je sveden na univerzum od moda pedesetak osoba suprotnog pola. Od toga broja desetak je udato; kada to kaem podrazumevam da su te osobe verne muevima - a desetak ili vie prestaro, dok ih je isto toliko premlado. Ukoliko ovek ima sree moe se nadati da e u tom polu sresti deset enskih osoba, zaista dostojnih

za ljubav; ali ta ako se desi neobina stvar, da vas ak makar samo jedna od tih zavrne i, za uzvrat, i sama bude zavrnuta? To uopte ne bi valjalo. Diplomati na Veneri u istoj su situaciji u kakvoj su bili preiveli sa Bauntija na ostrvu Pitkern. Kada je Mici Ku naila - usreila me je. Voleli smo se. Slagali smo se u seksu. Strahovito mi je odgovarala, kao i ja njoj - ne samo zbog fizikog seksualnog ina, ve i zbog svih stvari koje vezuju jedan par i koje uz to idu, kao to su aputanje na jastuku ili pamenje roendana onog drugog. Bilo je lepo imati tamo Mici za takve stvari. Ona je moda bila najvredniji dodatak kojim me je Ambasada snabdela. Cenio sam to nae dopunjavanje. Bili smo krajnje otvoreni jedno prema drugom, ali je postojala jedna re od pet slova koju nijedno od nas nikada nije reklo onom drugom. Ta re je bila - ljubav. A sada, eto, vie nije postojao nijedan dobar nain da joj to kaem. Mici se uspela istom onom brzinom kojom sam ja pao. Nisam je ak viao ni jedanput nedeljno, osim na kratko, u prolazu. Zaboravio sam i da mi je obeala da e me ubaciti u Specijalno u svojstvo reklamoautorskog pripravnika. Mislio sam da je obeala - sve dok Valu Damboa nisam doneo ruak i video Mici u njegovoj kancelariji. Nije samo bila tamo - glave su im bile jedna do druge; i kada sam ja otvorio vrata oni su se razdvojili. "Do avola, Tarbe", povika Damboa, "zar ti ne ume da kuca kad ulazi?" "Izvini", slegoh ramenima. Bacih mu sojaburger na sto i okrenuh se da idem. Nisam eleo da mu prekidam ovaj mali trenutak zadovoljstva... a i ako sam eleo, izvesno je da to nisam hteo da pokaem. Mici isprui ruku kako bi me zaustavila. Pogleda me naroitim, ptijim zanimanjem to joj zablista u oima i klimnu.

"Vale", ree ona, "ovo moemo dovriti kasnije. Teni? Mislim da su u Specijalnom spremni da uine neto za tebe. Hajdemo, idemo zajedno tamo da vidimo ta moemo da uinimo." Bilo je vreme ruku tako da smo morali da ekamo na lift. Bio sam nervozan - pitajui se, ne ba previe srean, zato me nije pozvala ako je bilo slobodnog mesta; da li bi se ikada toga ponovo setila da nisam upao u onom trenutku. To nisu bile misli za dalje bogaenje moga sna. Pokuao sam da otponem razgovor: "Dakle, o kakvim ste to tajnama vas dvoje aputali?" upitah je aljivim tonom. Nain na koji me je pogledala uinio je da pomislim kako je ton mojih rei bio malo otriji nego to je trebalo. Pokuao sam da izgladim stvar. "ini mi se da sam malice zastranio", izvinih joj se, smatrajui da mi nee mnogo zameriti poto sam bio Mokac. Ali stvar uopte nije bila u tome. Bie da je ipak u pitanju bila ljubomora. "Izgleda da je dosta vremena prolo otkako si prestala da vodi pijunsku mreu na Veneri", primetih sumorno. Kada sam to rekao imao sam na umu da sam od tada Mici gledao drugim oima. Izgledala mi je - ne znam kako da objasnim. Staloenija? Ljubaznija? Naravno, bilo je nemogue da se ona promenila. Stvar je bila u tome to sam je sada, izgubivi je, daleko vie cenio. I budui da sam je smatrao izgubljenom, zaprepaeno sam, otvorenih ustiju, buljio u nju kada je, izaavi iz lifta i ekajui da i ja izaem, rekla: "Ako si slobodan veeras, Teni, doi da veera kod mene. A sada, hajdemo do oveka sa kojim elim da te upoznam - to je Dezmond Hejzldajn, a ovo ovde je njegova kancelarija." Ako me je Mici iznenadila neoekivanom toplinom, Hejzldajn je to uinio u suprotnom smislu. Dok nas je Mici upoznavala piljio je u mene

i jedino to sam mogao proitati na njegovom licu bilo je - gaenje. Zato? Nisam mogao da pogodim. Viao sam ga, naravno, po Agenciji s vremena na vreme. Ali ma koliko pokuavao, nikako mi nije uspevalo da se setim kada sam ga to bilo ime uvredio. A Dezmond Hejzldajn je bio tip oveka za koga nikad ne biste poeleli da vas zamrzi. Bio je ogroman: visok najmanje est stopa i est ina. Ramena su mu bila kao u pastuva, a ake toliko velike da mi je prosto bez traga progutao ruku kada je blagoizvoleo da se sa mnom rukuje. Hejzldajn je bio jedan od onih udljivih talenata koji reklamoautorski posao postavlja na udna mesta u svojoj velikoj maineriji. uo sam da je matematiar; i pesnik, takoe; a to je veoma zanimljivo, napravio je izuzetno uspenu karijeru u uvozno-izvoznim poslovima pre no to se posvetio reklamoautorstvu. Poeo sam da razumevam njegov izraz lica kada je progunao: "Do avola, Mici, pa taj momak stalno gleda na tvoj sat!" "On je takoe moj prijatelj", primeti Mici odluno, "i prvoklasni reklamoautor koji ispata zbog nesrenog sluaja to ga je skrivio. Hou da mu prui priliku. Ne moe nekoga da osuuje samo zato to je rtva nemoralnog reklamiranja, zar ne?" On malice omeka: "Sigurno da ne mogu", priznade, i ak se ne pokri, dodavi: "Hvala Bogu, mi u ovoj Agenciji nismo skloni takvoj praksi", kako bi to svako drugi na njegovom mestu bio sklon ponekad da uini. ovek nikad ne zna ko ga izluuje. On ustade i protutnja oko stola da bi me bolje video: "Mislim", dopusti on, "da mu moemo dati ansu. Budi bez brige Mici. Vidimo se veeras." "Ne, imam sastanak. Neki drugi put, Dez", odvrati ona i namignu mi dok je zatvarala vrata.

Hejzldajn uzdahnu i pree rukom preko lica. Zatim se vrati u fotelju. "Sedite, Tarbe", grmnu mi preko stola. "Znate li zbog ega ste ovde?" "Mislim da znam, Mister Hej-Dez", odgovorih odluno. Uinilo mi se da e se prema meni ponaati kao to su se nekada prema meni ponaali, a ne kao prema tamo nekakvom poetniku. Ovo uzrokova da me on otro pogleda: meutim, sve to je rekao bilo je: "Ovo je Odeljenje za specijalne poslove. Imamo oko trideset glavnih oblasti eksploatacije, ali dve od njih daleko prevazilaze sve ostale. Jedna je politika. Druga je religija. Znate li neto o nekoj od njih?" Sve to sam mogao bilo je da slegnem ramenima. "Znam ono to sam uio u koli", rekoh. "Ja, lino, uvek sam bio vezan za proizvodnju. Prodavao sam robe, a ne neke maglovite ideje." Pogledao me je tako da pomislih kako uopte ne bi bilo loe da se vratim na kurirski posao; meutim, on je ve odluio da mi da posao, i to posao koji je on hteo da mi da. "Ukoliko nemate nita protiv", nastavi on, "najbolje bi bilo da odete na mesto gde nam je pomo trenutno najneophodnija - a to je religija. Vi moda ni ne shvatate kakav dobar posao predstavlja religija?" Zbilja nisam shvatao, ali ne rekoh nita. "Vi govorite o proizvodima. Robama. U redu, Tarbe, razmislite i o ovome. Ako nekome prodate pakovanje Najkafe, za to ete dobiti otprilike dolar. Od toga etrdeset centi pripada prodavcu i posredniku; na ambalau i etiketiranje otpada pet centi, dok za sadraj morate da utroite, moda, tri centa." "Tu moe da se profitira", rekoh odobravajui. "E, tu greite! Saberite sve trokove. Gotovo polovina novca odlazi

na prokleti proizvod. Ista stvar je i sa nametajem, odeom i ostalim materijalnim stvarima. Ali religija", ree on meko, dok mu je lice blistalo sjajem punim potovanja, "u religiji proizvod ne kota ni valjivog centa. Moda potroimo malo vie novca na zemljite i izgradnju - jer je zaista lepo kada nekome moete pokazati hram ili katedralu ili neto slino tome, ali uglavnom koristimo minijature i procesije. Eventualno natampamo nekoliko broura, a ponekad i po neku knjigu. Pogledajte samo P & L izvetaje, Teni, i videete da je donja granica profit od ezdeset odsto! A preteni deo ostalog su promocioni trokovi, to je - ne zaboravite - takoe na novac." "Nisam o tome imao pojma", odvratih zaueno zatresavi glavom. "Naravno da niste imali pojma! Svi ste vi koji radite sa proizvodima potpuno isti. Ne znate ta je religija. Sa politikom je slino - ak se moe obrnuti i vea gotova para, jer se ne moraju graditi nikakve crkve... Mada je", dodade on uz iznenadni smrknuti izraz lica, "ljude danas teko zainteresovati za politiku. Nekada sam mislio da bi to mogao biti najvei od svih poslova, ali..." On odmahnu glavom: "Eto, zakljui on, "tako stoje stvari. Hoete li da pokuate?" A zato ne bih? Uputio sam se u reklamoautosku sobu vidno uzbuen, spreman da se suoim sa izazovom - zaboravljajui pri tom da sam jo na dunosti potrka. To je znailo da su jo uvek mogli da me pozovu ako je trebalo da im poaljem paket ili ako je trebalo doneti odelo mister Damboa sa hemijskog ienja, a bio je tu i primerak novog pakovanja Krispi Sneka za Kelposa to ga je trebalo odneti u Proizvodno... Radno vreme je ve bilo pri kraju kada sam konano seo za svoj sto. Sem toga, ispalo je da neu videti Mici ni te veeri. Umesto sastanka sa njom na pisaoj maini me je ekala poruka: Neto je

iskrslo. Izvini. Vai li za sutra uvee? Poruka me je potresla. Oekivao sam divno vee, a sada je sve to otilo bestraga. Dok sam iao kui popio sam prilian broj flaa Moke, i kada je konano doao moj red na krevetsku kutiju bio sam uasno pospan a misli su mi bile nevesele uprkos tome to sam dobio novi posao. Stvari su se poprilin promenile! Tamo na Veneri, Mici Ku je bila ba srena kada je imala sastanak sa efom odeljenja. ak i polaskana! Sada se svet za nas dvoje okrenuo tumbe. Mogao sam da joj zviznem, ali sve dok ne bude raspoloena za to - nee doi. to je jo gore, moda je neko drugi umeo jae i zamamnije da zvidi. Najtee mi je bilo da se pomirim sa injenicom da su tu bila jo dva pauna to su svoje kljunom oieno perje usmerili u njenom pravcu. Trebalo je oigledno da uzmem broj i da ekam da budem pozvan. Meutim, nisam mnogo mario za takmienje. Konkurenciju Vala Damboa mogao sam da razumem - mada ne kaem da mi se dopadala. Sa Hejzldajnom je stvar stajala sasvim drugaije. Ko je bio taj sumo-rva, sa svim onim svojim silnim miiima, to se iznenada pojavio u Micinom ivotu? S druge strane, i ostale stvari su se takoe dosta izmenile. Kada sam konano poeo da radim sledeeg jutra - posle samo jednog sata jurnjave za kafom sa lagom koju je trebalo odneti sekretaricama i ostalima - shvatio sam da je tehnika, koju sam ostavio za sobom kada sam se popeo na atl za Veneru, u poreenju sa ovom dananjom, bila veoma primitivna. To sam ustanovio im sam seo za sto i pokuao da radim onako kako sam bio navikao. Nije ilo. Celo jutro sam proveo uei kako da rukujem radnim stolom, i u tome je morala da mi pomae devojka iz kancelarije.

Meutim, ovek ne postaje tek tako reklamoautor prve klase, a, sem toga, nisam ba sve to sam znao zaboravio dok sam bio na Veneri. Na brzinu sam pregledao liste i ustanovio, kao to sam i mislio, da je bilo oblasti koje specijalno odeljenje nije istrailo. Nisam odmah mogao da se nosim sa najnovijom tehnologijom. Mogao sam jedino da se vratim nekim od iskuanih i proverenih postupaka iz prolosti - uvek pouzdanim, a ponekad zanemarenim od ljudi iz nove generacije - i oko etiri popodne okonao sam svoj grubi pregled. Izvadih kalem iz konzole i uputih se u Hejzldajnovu kancelariju. "Pogledaj, Deze", rekoh, stavljajui kalem u njegov ita. "Naravno, ovo je samo preliminarna stvar. Jo nije u potpunosti interaktivna, pa joj zato ne postavljaj nikakva teka pitanja, a moguno je i da model koji sam koristio nije ba najbolji za ono to hoemo..." "Tarbe", zagrme on preteim glasom, "o emu to do avola govori?" "Videe, odmah!" odvratih bezbrino. "Ovde ima najstariji reklamni postupak! Ovde je itava nova kampanja, bazirana na najzvunijim i najbolje proverenim postupcima!" Pritisnuh dugme i istog asa se pojavi trodimenzionalna slika ozbiljne, mrave osobe u kapuljai koja joj je zaklanjala lice i koja je dobroudno gledala pravo u Hejzldajnove oi. Na alost, bila je visoka svega oko dve stope, a oko njene figure videla se silueta od plaviastih iskrica. "Izgleda da nisam ba dobro pogodio visinu", izvinih se na brzinu, "a ima i interferencija koje treba otkloniti..." "Tarbe", zabrunda on, "zavei, molim te." Meutim, figura ga je sve vie zanimala kako mu se pribliavala i poela da govori:

"Religija, gospodine! Da, to je ono to vam nudim! Spasenje! Mir due! Brisanje grehova ili jednostavno prihvatanje volje Najvieg Bia. Mogu vam ponuditi kompletnu listu hrianskih religija - rimokatolike, pravoslavne i dvadeset dve vrste protestantskih sekti - baptistike, scijentoloke, metodistike..." "Svako ve ima neku od njih", zapucketa Hejzldajn prstima, gledajui me iritirano. Zlurado sam zurio u njega: bila je to reakcija kakvu sam i oekivao. Mala figura gledala je preko njegovog ramena kao da eli da se osigura da je niko ne moe uti, a onda se poverljjivo nagnu napred. "U pravu ste gospodine! Trebalo je da vidim da vi niste tip osobe koji prihvata ono to i svi ostali. Dakle, ta mislite o nepovratnoj antici? Ne govorim o Budi ili vaem Konfuiju. Imam na umu Zaratustru! Ahura Mazdu i Ahrimana! Sile svetlosti i tame! Tja, pola religija koje imate danas isti su plagijati zaratustrizma - ujte, tu nema posta, nema propisa o ishrani, nema ne ini ovo ili ne ini ono. Zaratustrizam je religija za osobe od kvaliteta. I - neete mi verovati - mogu da vam omoguim da sve to, ukljuujui i konverziju, imate za manje novca nego to kota obino sklonite ili provod u baru." Video sam da sam ga zbilja upecao. Gledao je lik sve do kraja. Dok je ovaj postajao blei, uz jo jedan pljusak plaviastih iskrica automatski ureaji koje sam koristio nisu ba bili sjajni - on lagano klimnu: "Moglo bi da ide", ree jednostavno. "Mora da ide, Hejzldajne! Priznajem da je sve to jo dosta grubo. Moram, razume se, da razgovaram i sa Pravnim o potpisivanju ugovora, a nisam siguran treba li ostaviti kapuljau ili mu moda staviti umesto nje neku vrstu opreme to je koriste indijske devojke za

igranje...?" "Tarbe", prekide ne on odluno, "ne kvari to to si napravio. Sasvim je dobro. Samo doteraj visinu i otkloni interferenciju, pa emo za sutra zakazati sastanak osoblja i pokrenuti stvar." Nakon toga izvukoh kalem iz njegovog ureaja i ostavih ga da zuri u prazno. udno mi je bilo to to nije izgledao zadovoljan - pa ipak, priznao je da je ideja dobra! Meutim, kad sam se vratio do svog stola naao sam na njemu poruku, koja je sve takve brige izbacila iz mojih misli: Zavrila sam posao u kancelariji. Ne bi bilo loe da doe do mene. ekam te oko osam. Kada sam se vratio u stan , da se malo uredim, Nelzon Rokvel me je ve ekao: "Teni", ree on ulagujui se, "da li bi hteo da mi pozajmi neto novca da platim..." "Nikako, Nelzone! Ti e to svakako ovako ili onako da sredi sa San Hasinto Kovnicom." "Kovnicom? Ko je uopte pomenuo Kovnicu?" upita me. "Ovo je neto najnovije - pogledaj!" I on izvue iz depa sliicu u jevtinom plastinom okviru. "Ovo je Serija Uramljenih Litografisanih Portreta Sekretara Dravne Blagajne na Najfinijoj Hartiji za Novanice!" izjavi on ponosno. "To je samo suvo zlato, a potrebna mi je samo stotka da bih mogao da se pretplatim. Kad bih imao dvesta mogao bih da se naem na spisku pretplatnika za Sve Metalne Delove uvenih Amerikih Viseih Mostova Kabinetske Veliine..." Ostavio sam ga da pria, a ja se uputih u kupatilo. Stavih Tikli-Talk na bradu, Voli Me pod pazuho - dugo vremena nisam imao sastanak s njom. Mislio sam da treba da ponesem neto, tako da se usput zaustavih i kupih par pakovanja Moke. Supermarket je, prirodno, bio krcat. Razume se samo

po sebi da su blagajne radile na principu beskonane trake. Izabarao sam red u kome je bilo najmanje kupaca, ali se on uopte nije pomerao. Nagnuh se, stoga, napred, pored jedne krupne gospoe to je sa punim kolicima stajala ispred mene i videh da se blagajnica duboko unela u silna raunanja sa kuponima za popust specijalnim i ostalim ekovima, kao i lozovima interne lutrije; to je jo gore, pomenuta matrona me je najmanje dvaput munula svojom malom bucmastom pesnicom. Zastenjah bolno, a ona se okrete i pogleda me sa simpatijom: "I vi sigurno mrzite stajanje u ovim redovima? Bogami, i ja! Zato neu nikada vie doi da kupujem u Ultimaksi-trnicama." Ona prezrivo pokaza rukom na holoreklame: "Brza usluga! Bez ekanja na blagajni! inimo sve da vam kupovina kod nas priini zadovoljstvo! "Stvar je u tome", objasnih, "to urim na sastanak." "Au", odsee ona saoseajno, "pa vi, onda, naravski, urite. Znate ta? Pomozite mi da sredim ove kupone, pa u brzo zavriti sa plaanjem na blagajni. Stvar je, vidite, u tome to ovih trideset centi mogu da utroim samo na Kelpi Krisps, kupon vai jedino za kupovinu tube Daje Sjaj Vaim Zubima i Dvostruko Zatiuje: od Karijesa i Bola od deset unci, a ovi ovde imaju samo tube od etrnaest unci. Mislite li da se nee buniti? Naravno da nee. Bio je to proizvod T. G. & . i ja znam da mi nikada ne bismo izdali takve kupone da proizvodnja tube od deset unci nije bila obustavljena. Meutim, bio sam poteen objanjavanja. Upalilo se crveno svetlo, zauo se zvuni signal, pregrada je buno tresnula ispred moje matrone zatvorivi joj prolaz i pojavila se slika na monitoru sa sledeim obavetenjem: Veoma nam je ao to moramo da zatvorimo ovu blagajnu. Molim vas da odnesete vau robu do neke od susednih blagajni, gde e vam

nai ljbazni kasiri bez odlaganja ukazati panju. "Sto mu gromova", zajeah, zurei s nevericom u ovo obavetenje. Bila je to greka. Neu uspeti da stignem na vreme. Jedna od uzreica koje sam upoznao baratajui oko Religije bila je i - "Poslednji e biti prvi". Moje oklevanje ju je, u ovom sluaju, u potpunosti opravdalo. Ceo red iza mene se raspao i rasturio, a ja sam i dalje zurio u monitor. To su trenuci kada se fino izbruene potroake navike, koje ste razvijali itavog ivota, nau na proveri. Bez ikakvog upozorenja morate da donesete odluku u deliu sekunde: kome redu da se prikljuite? Treba dobro da izvebate odo desetak nazavisnih varijabila, i to ne samo onih oiglednih, kao to su broj ljudi u redu, broj stavki u raunu za svaku pojedinu muteriju, faktor za broj kupona po stavkama. Eto o emu sve ovek mora da razmilja dok visi na repu Momovih kola sa palcem u ustima i kutijom slatkia zbog koje je morao da vie iz petnih ila da bi je strpao u svoju grabljivu malu pesnicu. Zatim, na red dolazi prouavanje pojedinih muterija u redu. Tragate za neijim nervoznim trzajem prstiju to vam kazuje da je dotina osoba moda blizu prekoraenja sume koju ima na kreditnoj kartici, tako da e se red ozbiljno poremetiti kada je budu odvodili. Ili posmatrate nekog ko kriomice provlai penkalo kroz detektore pokuavajui da promeni dozvoljeni bonus. Potom svakome morate da pripiete odreenu vrednost i da ga klasifikujete, a tu je i mogunost starog trika koji ste nekada praktikovali, a koji se sastoji u tome da se pretvarate da ste u pogrenom redu, pravei se da ne primeujete kolica koja je neko ostavio da bi sauvao svoje mesto; takoe se mogu upotrebiti i laktovi. Sve su to standardni tosovi za preivljavanje, ali su godine provedene na Veneri uinile svoje - moja vetina u njihovoj

primeni bee zarala. Odjurih, tako, do zadnjeg kraja reda koji je bio dui nego ikada i videh da se Gospoa etrnaest Unci ve bila ugurala ispred mene. Neto je moralo da se uini. Provirio sam iznad njenog ramena kako bih video korpe onih ispred i razradio taktiku: "Ah, kretenu", obratih se kobajagi sebe, ali dovoljno glasno da bi me svi uli, "zaboravio si Vita-Smeks". Niko nije imao nijedan. Nisu ni mogli da imaju. Proizvodnja je bila obustavljena ak i pre no to sam otiao na Veneru - zbog nekakve nezgodacije sa trovanjem tenim metalima. Tri koraka ispred mene, jedan postariji ovek sa kolicima na sprat zurio je u mene, uhvativi se na mamac. Nasmeih mu se, istovremeno mu se obraajui: "Seate li se onih velikih starih Vita-Smeks reklama? 'Jutarnja Gozba od Sveamerikog Sira, Mekinja i Meda'?" Gospoa etrnaest Unci podie pogled - do tada je pomamno inventarisala kupone: "Odrava Vas u Formi - Drai Vam Jezik - U Svakom Zalogaju Nosi Vam Zdravlje, Zdravlje. Zdravlje!" citirala je. "Mmm! Dugo nisam okusila Vita-Smeks! Zvali smo ga itom od meda i mleka." Osim trovanja tekim metalima, patvoreni vrsti mleni sastojci uzrokovali su oteenja jetre, a sintetiki eerni sirup upropaavao je zube, ali prirdno je bilo to se niko nije seao takvih pojednosti. "Mama mi je to svakog jutra davala za doruak", sanjalaki ree jedna ena iz reda. Uspeo sam da ih upecam. Smejui se u sebi, nastavih setno: "Moja, takoe. Strano bih se uzbudio kada ne bih uzeo kutiju ili dve sa one gomile u Gurmet Fudsu."

Glave iz reda se okretoe. "Ovde nisam video nijedan Vita-Smeks", bunio se nezadovoljno postariji ovek. "Jeste li sigurni? A ta je sa onom velikom gomilom ispod natpisa na kome stoji: 'Kupite jedan - drugi je besplatan?' Red se uskomea. "A uz to se dobija i specijalni kupon za dve nove iste kupovine!" dodadoh urno, i to namah dovede do detonacije. Red se bukvalno rasturi. Svi izvukoe kolica iz reda i potrae da nabave Vita-Smeks. I tako, odjednom sam se naao oi u oi sa blagajnicom. Ona je takoe sve ula, te sam morao da je molim da mi uzme novac pre no to i sama potra za ostalima. I pored svega, zakasnio sam. Poslednjih nekoliko blokova do Micinog stana preao sam maltene kasom. Od smoga i naprezanja bio sam sav znojav i dahtao sam kao pas kada sam konano stigao do nje - nije mogao vie da mi pomogne nikakav Voli Me. Uavi unutra iznenadio sam se kada sam video u kakvoj gajbi Mica ivi. Ne mislim time da kaem da je stan bio fantastino ureen - takvo to se moglo i oekivati, imajui u vidu trenutno stanje na njenom tekuem raunu. Naprotiv, ono to mi je odmah, im me je Mici pustila unutra, palo u oi - bila je njegova skromnost. Naravno da nije siromatvo bilo uzrok to je Micin stan izgledao tako neobino jadno. Ne moe se dobiti stan od etiri stotine kvadratnih stopa i sa uvarima (kojima je to postao uslovni refleks) to non-stop paze da neko sluajno ne napadne nekog od stanara, a da se za to ne plati preko glave trebalo je da znam to ak i da mi nije bilo poznato sve o nainu na koji je dola do novca. Iznenaujue za mene je bilo to da je samo kvadratura stana bila luksuzna. U gajbi nije bilo Roto-kade. Niti akvarijuma sa tropskim ribama. Niega. Niega,

uopte, to bi ukazivalo na njen status. Nije ak imala ni Nelzon Rokvelove patetine biste ili komemorativne medaljone. Samo nekoliko komada nametaja, mali Omni-V set u uglu - i to je bilo sve. I dekor je bio neobian. Sve je bilo u toplim crvenim i utim bojama, a na jednom zidu je bio veliki nepokretni mural - ak nije bio ni od tenog kristala - koji mi je za trenutak zaokupio panju pre no to sam ga prepoznao. Sasvim izvesno, bio je to prikaz one uvene scene iz venerijanske istorije kada su postavili prvu veliku Hilovu cev na vrh najvie planine u oblasti Frejza, s ciljem da oduvaju kodljive gasove u orbitu kako bi redukovali atmosferu u neto to bi ljudi mogli podneti. "Izvini to sam zakasnio", rekoh zurei u mural, "ali u supermarketu je bio dugaak red." Podigoh Moka-Koke kao objanjenje. "Ali, Teni, ta e nam te splaine", usprotivi se ona, ali se odmah ugrize za usnu. "Doi u kuhinju dok ja ne zavrim veeru i ispriaj mi kako sada stoje stvari sa tobom." Na moje iznenaenje upregla me je da joj pomaem dok sam joj govorio. Na moje jo vee iznenaenje, trebalo je da ljutim krompir! Mislim na sirovi vegetabilni krompir - nekoliko komada je ak imalo poprilino prljavtine na sebi! "Gde si nabavila ove stvarice?" upitah je pokuavajui da shvatim ta je mislila kada je rekla da treba da ih 'ljutim'. "Za pare danas moe sve da nabavi", objasni ona, pokazujui mi na jo neko sirovo neobraeno povre, narandaste i zelene boje. To, u stvari, nije bio nikakav odgovor, poto ja nisam zapravo pitao gde, ili ak, kako, ve zato? Meutim, zadrao sam se u granicama pristojnosti. Pojeo sam

dosta toga za veeru, ak i sirovo korenje sa liem koje je ona zvala salatom, i nisam stavio nijednu kritiku primedbu. Dobro sam rekao, jer to nije bila kritika primedba. Posle izvesnog vremena, kada je izgledalo da razgovor poinje da posustaje, upitah je da li ona zbilja voli te stvari. Mici je odlutala nekuda daleko, to se videlo po njenom pogledu koji je bludeo, ali ipak uspe da se sabere: "Da li ih volim? Pa, naravno da ih volim. One su..." Za trenutak zastade, kao da joj se neto dogodilo. "One su zdrave", ree napokon. "Mislio sam da je to zbog toga", kazah utivo. "U stvari i jeste! Prema nekim novim, jo neobjavljenim ispitivanjima, ispada da je tako. Da li si, ne primer, znao da procesivna hrana moe uzrokovati deficijencije u pamenju?" "Ma, hajde Mici", nasmejah se. "Niko ne bi potroaima prodao stvari koje im mogu nakoditi." Ona mi dobaci upitan pogled. "Pa, nenamerno, moda", sloi se ona. "Meutim, ovo su nova saznanja. Zna ta? Hajde da to sami proverimo!" To mi ba nije zvualo kao zanimljiva igra, ali sam i dalje pokuavao da budem utiv. "Zato da ne?" prihvatih. "Hoe li, recimo, da ti kaem godinji prihod Agencije za poslednjih petnaest godina, umanjen za..." "Ne, to je dosadno", usprotivi se ona. "Znam! Hajde da vidimo kako se sea stvari koje su se odigravale u Ambasadi na Veneri. Neke posebne stvari - recimo... naravno! Hajde da ujemo sve ega se sea o pijunskoj mrei koju sam tamo vodila." "To nije fer", poeh se buniti. "Ti si vodila mreu i sve to ja znam

o tome samo su delii i komadii." "Samo ti priaj sve to zna i nita ne brini", obea ona slegnuvi ramenima. "U redu. E pa, kao startere imala si dvadeset troje aktivnih agenata i oko sto pedeset slobodnih lansera i honoraraca - veina od njih nisu bili pravi agenti, jer nisu ni znali za koga rade." "Imena, Teni!" Pogledah je iznenaeno - sve ovo uzimala je nekako odve ozbiljno. "Pa, bili su tu Glenda Petison iz Park Departmenta, koja je nabavila defektne delove za novu elektranu, Al Tiler iz Lirojd Sitija ne znam ta je on uinio ali ga se seam jer je bio prenizak za jednog Venerijanca, Margaret Tunik, lekarka koja je pomeala antibebi pilule sa aspirinima, zatim Majk Vakaro, zatvorski uvar sa Polja - recimo, treba li da navedem i Hamida ili ne?" "Hamida?" "Grek", objasnih joj. "Onaj to sam ga utrapio starom Harimenu kao bona-fide politikog izbeglicu. Naravno, ti si otila pre no to je mogao da stupi s tobom u kontakt, tako da ne znam da li treba i njega da stavim u spisak. Meutim, udi me da ga se ne sea", nasmejah se, "Nemoj mi rei da se ne sea ni Heja", usudih se da kaem. Neverovatno je, ali ona se i ovog puta zaudi. "Hezus Maria Lopez, zaboga!" rekoh razdraeno, a ona me za trenutak tupo pogleda. Trenutak kasnije, ona ree: "Sve je to ostalo za nama na Veneri, Teni. On je tamo. Mi smo ovde." "Kakva devojka!" Stvari su sada postajale jasnije. Pribliih joj se, a ona me pogleda gotovo me pozivajui. Meutim, lice joj je i dalje zadralo senku srditosti. Ispruih ruku i dotakoh joj bore; izgledale su

kao da su bile uvajane u njeno elo. "Mici", rekoh neno, "previe radi." Ona gotovo besno povue unazad glavu, ali ja nastavih: "Stvarno. Nekako si - ne znam. Deluje umorno, ali i zrelije". I bila je; moja bakarna dama sada je imala bronzani ten. ak joj je i glas bio dublji i meki. A to je bilo najzanimljivije - ovako mi se vie dopadala. Ona me prekide u mojim sanjarenjima. "Molim te, nastavi da nabraja imena!" Meutim, smejala se dok je to govorila. "to da ne? Tajler, Viks, Stroz, braa Jurkevii - kako ti izgleda moje pamenje do sada?" Grizla je usnu - uznemireno, pomislih, jer je moje pamenje stvari koje su bile u vezi sa njom bilo prilino dobro. "Samo produi", ree ona. "Ima ih jo dosta." I ja nastavih sa nabrajanjem. Pamtio sam zapravo samo desetak imena; meutim, Mici se sloi da se kao zapameno u vezi agenata rauna i to gde su radili i ta su uinili za nju, a kada nisam bio siguran u vezi nekog imena pomagala mi je postavljajui pitanja sve dok se ne bih setio svih okolnosti. Ali stvar se bee veoma oduila! "Hajde da probamo sa neim drugim", predloih napokon. "Na primer, ko moe da se seti vie stvari o poslednjoj noi koju smo zajedno proveli." Ona se odsutno nasmeja. "Vai, Tene, ali najre mi kai ime one osobe sa Majers-Vajta to je osujetila etvu penice?" Glasno se nasmejah: "Mici, draga", rekoh, "agent iz Majers-Vajta je gajio pirina; u Nevindejlu su napravili frku sa etvom penice! Vidi? Ako ishrana utie na memoriju, onda bi moda trebalo da se prebaci na Kelpi Krisp!" Ponovo se ugrizla za usnu i za trenutak joj izraz lica uopte nije bio

prijateljski. Smeno. Nikada ne bih pomislio da je Mici osetljiva na gubitak. Ali se ona, ponovo, nasmei i predade, iskljuivi magnetofon. "Mislim da si dobio bitku, dragi", ree tapui po kauu to se nalazio pokraj nje. "Zato ne doe ovamo i ne pokupi svoje trofeje?" Ispalo je na kraju da smo proveli divnu no.

3. Meutim, slina no se nije tako brzo ponovila. Mici mi vie nije ostavljala poruke. Pozvao sam je nekoliko puta - da budem iskren, bila je ljubazna - ali je, isto tako, objasnila mi je, stvarno zauzeta i moda se vidimo idue nedelje, Ten, dragi, ili odmah posle prvog u mesecu... Naravno, imao sam i ja pune ruke posla. Radio sam izvrsno na stvari Religije, tako da me je ak i Dezmond Hejzldajn hvalio. Ali ja sam eleo da vidim Mici. Ne zbog, pa, znate ve, stvari zbog kojih me je prvenstveno zanimala. Bilo je tu i drugih stvari. U nekoliko navrata kada sam doao u Hejzldajnovu kancelariju on je tajanstveno telefonirao i meni je padala na pamet smena ideja da su neki od tih poziva upueni Mici. Video sam ga zajedno sa Valom Damboa, Mici i samim Matorim u gunguli ekspres-restorana, daleko od Agencije. To nije bilo mesto u koje svraaju funkcioneri da bi veerali. To nije bilo ak ni mesto u koje esto, veere radi, svraaju mladi reklamoautorski pripravnici. Meutim, stvar je bila u tome to se ono nalazilo blizu Kolumbija Univerziteta (Reklamiranje i Promocioniranje). Kada su me ugledali, to ih je oito potreslo. Bili su, svi skupa, zaokupljeni nekom zajednikom stvari. Nisam znao kojom. Moda neim to nije imalo nikakve veze sa mnom - ali me je pogodilo to mi Mici nije rekla o emu je tu re. Otiao sam na as - bio je to as

kreativnog pisanja - i bojim se da sam itavo vreme bio prilino odsutan. To je, s druge strane, bio najbolji od svih kurseva koje sam ikad pohaao. Kreativno pisanje je odista - kreativno. Na poetku kursa profesorka nam je rekla da se jedino u nae vreme ovaj predmet ui na razuman nain. Nekada su, rekla je, studenti kreativnog pisanja sami odabirali teme, a profesori su morali da se bave razvrstavanjem njihovih pisanija na dobra i loa na osnovu toga kako bi oni prvi izrazili svoje ideje. Sem toga, govorila nam je, imali su primer umetnikih kurseva to su se odvijali stotinama godina i koji su ih usmeravali na pravi put. Kandidati za umetnike oduvek su morali da kopiraju radove Sezana, Rembranta i Vorhola, kako bi upoznali njihov nain rada, dok su svi kandidati za pisce nastojali da izraze svoje sopstvene fantazije. Runi leksiki procesori su sve to okrenuli tumbe, tako da je prvi zadatak koji nam je dala bio da preinaimo San letnje noi na savremeni engleski. Dobio sam istu desetku. Od tog trenutka postao sam profesorkin ljubimac, pa mi je dozvolila da radim sve vrste neobaveznih tema. Rekla je da imam dobre anse da poloim ispit kod nje sa najviom ocenom koju je ikada nekome dala, a poznato je da tako neto moe biti samo od koristi kada doe vreme za dobijanje diplome. I tako sam se ja bacio na neke prilino ambiciozne projekte. Najtei od svih bio je, prema mom miljenju, preinaivanje Seanja na prole stvari u stilu Ernesta Hemingveja, kojom prilikom sam radnju smestio u Nemaku za vreme Hitlera i obradio je kao komad u jednom inu. Ovakva vrsta posla daleko je prevazilazila kapacitete opreme koju sam imao u svom zajednikom stanu, a da i ne pominjem da su me

moji cimeri svaki as prekidali, tako da sam esto ostajao posle radnog vremena kako bih mogao da koristim velike maine u konzolama za kopiranje. Duinu reenice sam sveo na ne vie od pet procenata i programirao format rukopisa komada i upravo se spremao da pustim program kada ustanovih da sam ostao bez Moke. Aparat za osveavajua pia imao je samo Agencijine vrste, naravno. Ve sam ih sve isprobao; nisu bili u stanju da utole elju. Uinilo mi se da sam jedanput bocu Moka-Koke video u korpi za otpatke u Hejzldajnovoj kancelariji - pretpostavljam da je to bio samo plod moje mate - tako da se uputih u tome pravcu. Neko je bio u njegovoj kancelariji. uli su se glasovi; svetla su bila upaljena; procesori sa podacima bili su ukljueni i obraivali su neku vrstu finansijskih programa. Tiho bih se udaljio i vratio do svoje konzole za kopiranje da jedan od glasova nije bio Micin. Zadrala me je radoznalost. Zastao sam da pogledam programe to su se odvijali na procesorima. U prvi mah sam pomislio da je re o projekciji neke vrste investicionog plana, jer je sve bilo u vezi sa akcijama i procentima ukupnog udela dividendi. Meutim, izgleda da je bio u pitanju itav sistem. Ustao sam, odluivi da odem odatle ... ...I pogreio, pokuavajui da proem neprimetno kroz mrane kancelarije sa druge strane procesora. Bile su zakljuane. Nita me nije spreavalo da uem. Meutim, bile su postavljene zamke za uljeze. Zauo se upalj, itavi zvuk poput onog to ga proizvode Hilove cevi oko Port Ketija, i ogroman beli oblak svega me obavi. Bio sam sav u peni! Nisam nita mogao da vidim. Pena mi je doputala da diem, ali ne i da vidim - bio sam potpuno zaslepljen. Nekoliko trenutaka sam

posrtao unaokolo, naleui na fotelje i sudarajui se sa stolovima. Onda odluih da se predam peni i jednostavno stadoh, iekujui. i dok sam ekao - razmiljao sam. U trenutku kada sam zauo da se neko pribliava, ve sam bio smislio. Bili su to Mici i Hejzldajn; rasprivali su penu dispergantnom hemikalijom dok su prilazili - mogao sam da ujem itanje: "Tene", povika Mici. "ta, do avola, radi ovde?" Ne odgovorih joj; barem ne direktno. Obrisah ostatke pene sa lica i ramena i nacerih se. "Ja pooh do tebe", rekoh. Ove moje rei proizvedoe neobian efekat na njih. Prirodno, bili su zaprepaeni to me vide ovde. Mici je drala dispergantni sprej poput nekog oruja, a Hejzldajn se nije odvajao od tekog dispenzera za trake, kao da ga je poneo s namerom da njime lupi nekog u glavu to i nije bilo posebno iznenaujue, poto sam bio ukljuio alarmni ureaj i aktivirao penu. Meutim, ni Mici ni Hejzldajn nisu imali apsolutno nikakav izraz na licu; izgledalo je kao da su umrli i ostali tako udno nepokretni nekoliko sekundi. Konano Mici progovori: "Ne znam ta hoe da kae, Tenisone." Ja se zakikotah. "Stvar je savreno jasna. Video sam programe koje ste obraivali. Nameravate da preduzmete ponudu, zar ne?" I dalje su im lica bila bezizraajna. "Mislim", objasnih, "da vas dvoje, a moda i Damboa, takoe, planirate da preuzmete kontrolu Agencije pomou svojih investicija. Zar nisam u pravu?" Lagano, sasvim lagano, Hejzldajnovo lice povrati izraajnost, a odmah potom i Micino. "Ba smo malerozni", grmeo je Hejzldajn.

"Uhvatio nas je na legalu, Mici." Ona proguta pljuvaku, a potom se nasmeja. Nije to ba bio neki naroiti osmeh - bilo je previe napetosti u njenim vilinim miiima, a i usne su joj bile previe suene: "Izgleda da je tako", sloi se ona. "Dobro, Tene, ta e sada da uradi?" Oseao sam da nee valjati ako ova situacija due potraje. ak mi je i Hejzldajn izgledao kao bezopasan i meni naklonjen debeljko uopte nije liio na besnog monstruma. Stoga rekoh prijateljski: "Nita to ne bi htela da uradim, Mic. Ja sam ti prijatelj. Sve to elim je malo vaeg prijateljstva." Hejzldajn pogleda Mici. Mici pogleda njega. Potom se oboje okrenue ka meni. "Pretpostavljam Tarbe", nakalja se Hejzldajn birajui paljivo rei, "da bismo sada morali da porazgovaramo o tome u kojoj meri eli da ti budemo prijatelji." "Sa zadovoljstvom", odvratih ja. "Ali mi najpre reci ima li Moku kod sebe."

4. Sledeeg dana u Agenciji je dolo do otopljavanja atmosfere. Sredinom popodneva klima je bila prava tropska, jer mi se Mici nasmeila. Niko nije tano znao ta je to tako iznenada nainilo Mici Ku toliko monom; meutim, iz kuolarskih aputanja bilo je jasno da ona to odista jeste. Nije bilo govora da i dalje budem potrko. ak je i Val Damboa naao da sam vredan ljubavi. "Teni, mome", zagrme on, prevaljujui veliku razdaljinu do mog malog mestaca u Specijalnom, "zato si dopustio da te strpaju u ovakvu rupu? Zato im, do avola, nisi neto rekao?" Nisam nita rekao zato to nisam mogao

da proem pored njegove sek3, glasio je odgovor, ali nije bilo smisla da mu priam o neemu to je on i sam znao. to je bilo bilo je - od sada e biti drukije. Tih dana sam bio suti oprotaj - u meni nije bilo ni trunke bilo kakve mrnje; bio sam olienje pravog trgovakog duha. Uzvratih osmeh Valu Damboa i pustih ga da me zagrli dok me je vodio natrag do Upravnog odbora. Doi e vreme, znao sam, kada u moi da ga epam kandama za guu - a do tada mu je sve bilo oproteno i zaboravljeno. ak su sredili i to, da mi nisu pri tom rekli ni re, da se u moju kancelariju postavi dispanzer za Moku. Bez ikakve zvanine procedure. Aparat se jednostavno pojavio tog popodneva. To me je navelo da debelo razmislim. Konzumiranje Moke bilo je sasvim bezopasno - do avola, dokazao sam to! Ali da li je to odista odgovaralo mom imidu reklamoautora prve klase, koji je trebalo da prezentiram pred svetom? Bio je to isto potroaki manir - a to je najgore, taj potroa bio sam ja sam, ja koji sam radio za Agenciju. Razmiljao sam o tome sve vreme dok sam se vozio kui Agencijskim kolima. Kada sam vozau dao napojnicu misli su mi se do kraja iskristalisale; pre no to ju je uzeo i dotakao prstom kapu u znak pozdrava primetio sam krajnju uvreenost u njegovim oima. Do pre tri dana delili smo u tandemu isto peditaksi vozilo. Mogao sam da razumem njegovu ogorenost. Ono to je ta kivnost nagovetavala bilo je da e me, ako mi se ponovo dogodi da budem baen u nie sfere, on i ostale ajkule saekati. I tako ja umarirah u stan i stadoh da kucam po kutiji za spavanje: "Rokvele", viknuh, "probudi se! Hou neto da te pitam!" Nije bio lo momak taj stari Nelzon Rokvel. Trebalo je da u kutiji

provede jo est sati i svako na svetu bi mu dao za pravo da mi je u tom trenutku kada sam ga izvlaino napolje otkinuo glavu. Meutim, kada je uo ta elim od njega postao je suta ljubaznost. Moda je bio malice zbunjen. "eli da postane trezvenjak, Teni?" ponavljao je, jo bunovan. "Pa, naravno, to ti je pametno - nee da propusti svoju veliku ansu. Ali ja zbilja ne znam kakve to veza ima sa mnom." "Kako da nema, Nelz, zar mi nisi jednom rekao da si bio u Konzum Anonu?" "Bio sam, naravno. Pre dosta godina. Meutim, batalio sam to im sam se sredio i poeo da se bavim kolektibilnim stvarima. "Oh!", uzviknu on, a oi mu zasjae. "Shvatio sam! Hoe da ti ispriam ono to znam o Konzum Anonu, pa bi ti na osnovu toga odluio da li da i sam pokua." "Nelz, ja samo elim da odem u Konzum Anon. I hteo bih da me ti tamo odvede." On udno pogleda u toplu, zamamnu kutiju za spavanje. "Zaboga, Teni. Tamo moe da ode ko god hoe. Ne mora niko da te odvede." "Bolje bih se oseao kada bi neko sa mnom poao", priznadoh, odmahujui glavom. "Molim te. Hajdemo to pre. Sutra nou, recimo, ako se odrava sastanak..." Na ove moje rei on se nasmeja. Kada je konano prestao da se smeje, potapa me po ruci: "Morae mnogo toga da naui, Teni. Tamo se sastanci odravaju svake noi. Tako to funkcionie. Dodaj arape..." Nelz Rokvel je bio takva vrsta momka. Sve vreme dok se oblaio ja sam razmiljao o tome kako da ga umilostivim. Prvo u, naravno, morati da raskrstim sa ovom odvratnom deobom vremena. ta je

moglo da me sprei da, recimo, unapred platim za dva ili tri meseca svoj udeo i da njega pustim da to uzme; tako bi Nelz mogao da koristi svoje sopstveno vreme za spavanje. Znao sam da e zagristi mamac zbog svog rasporeda spavanja; mogao sam da isprobam i neki drugi trik - recimo, jo vie novca... Meutim, uini mi se da sam prekardaio. Potroaima se ne ini nikakva usluga, rekoh sebi, ako im se u glavu stavljaju razmiljanja o njihovom poloaju. On je sasvim dobro prolazio, ovakav kakav je bio. Ako bih se umeao, moda bih napravio gadnu zbrku u njegovoj glavi. Stoga ne rekoh nita u vezi plaanja unapred moje rente, ali sam u dubini due bio istinski zadovoljan.

Ispostavilo se da je Konzum Anon predstavljao lou ideju. Ustanovio sam to za dva minuta. Mesto u koje me je odveo Rokvel bila je - crkva. To samo po sebi nije bilo tako loe. U stvari, bilo je na svoj nain zanimljivo - nikada pre toga nisam bio u crkvi. Sem toga, sve to je moglo da se posmatra i kao jedna vrsta istraivanja za moj posao u Specijalnom, to je znailo da sam mogao da uzmem raun za moju i Rokvelovu vonju peditaksijem i da ga kasnije naplatim (mada je Nelz insistirao da idemo autobusom). Ali - ti ljudi! Ne mislim pri tom samo na to da su bili potroai. Bio je to poslednji sloj potroake klase - pogrbljeni mali stari ljudi sa facijalnim tikovima; debele, namrtene devojke sa savreno neprivlanim licima. Bio je tu i jedan mladi par to je zaneseno meusobno aputao, sa malim detetom koje je neprimeeno sedelo izmeu njih i pomamno plakalo. Video sam i nekog oveka sa licem lasice koji se skanjivao kraj vrata ne mogavi se odluiti da li da ue ili

ne. Uostalom, i sa mnom se zbivala ista stvar. Ti ljudi bili su gubitnici. Dobro - istrenirani potroa je jedna stvar. I svi oni su to bili. Svi su oni bili odgajani i obuavani tako da rade ono to svet od njih oekuje, a to je - da kupuju ono to im mi iz Agencije ponudimo na prodaju. Meutim - oh, Boe! - kakve tupave i bezizraajne face! Dosada je bila najbolje sredstvo za pravljenje dobrih potroaa. Ljudi su odvraani od itanja; biti u kui nije predstavljalo nikakvo zadovoljstvo - ta su drugo mogli da rade u ivotu sem da kupuju? Ali ti ljudi su izvrgli ruglu taj uzvieni - pa, recimo, prilino uzvieni - poziv. Oni su bili opsednuti. Malo je nedostajalo da odem po Moku kako bih zaboravio na ovu grozotu oko sebe, ali ne odoh - odluio sam da ostanem i saekam sastanak kad sam ve bio tu. Bila je to moja druga velika greka, poto je ono to je usledilo odista postalo muno. Prvo su krenuli sa molitvom. Potom su poeli da pevaju himne. Rokvel me lako munu laktom u rebra - nukajui me da se pridruim pevanju; pri tom se cerio i graktao iz sveg glasa. Meutim, nisam mogao ak ni u lice da ga pogledam. Zatim postade jo gore. Jedan za drugim ovi nesrenici poee da ustaju i da, ridajui, priaju svoje neukusne prie. Boe, kakve sam odvratne stvari uo! Jedna je upropastila ivot duvajui Niko vake, etrdeset pakovanja dnevno, sve dok joj zubi nisu poispadali i dok je poslodavci nisu najurili poto nije bila u stanju da i dalje obavlja svoj posao - radila je, naime, kao operator u telefonskoj centrali. Drugi je stradao zahvaljujui prekomernoj upotrebi dezodoransa i osveivaa daha; u tolikoj meri je odstranio svaki trag normalnih telesnih eksudata, da mu je koa ispucala, a sluzokoa se totalno osuila. to se tie mladoga para to je aputao - oni su, kao i ja, bili Mokci! Buljio

sam zaprepaeno u njih. Kako su mogli da padnu tako nisko? Naravno, i ja sam imao problema sa Mokom. Meutim, ak i to to sam bio ovde, znailo je da sam neto preduzeo da ih reim. Ni na koji nain ne bih dopustio sebi da postanem takva grozomorna olupina! "Hajde, Teni", mrmljao je Rokvel, gurkajuu me laktom. "Iznesi svoj sluaj." Ne seam se ta sam mu rekao, ali znam da se meu mojim reima nalazilo i: "Zbogom." Progurah se pored njega i prooh kroz vrata, udei za otvorenim prostorom. Dok sam stajao ispred ulaza, teko diui i proiavajui plua, ovek sa licem lasice dopuza za mnom: "uo sam ta vam je rekao va drugar", ree on, prepredeno se cerei. "Rado bih se menjao s vama." Nema tog oveka koji voli da uje kako je njegova nevolja to mu upropauje ivot manje strana od nevolje nekog stranca. Nisam bio nimalo srdaan. Uzvratih mu dosta kruto: "Moj problem je, ve, u dovoljnoj meri nezgodan, hvala". Iz nekog razloga um mi ba tada bee pun protivrenih misli: komealo mi se u glavi barem pet-est razliitih stvari - oajnika potreba za Mokom, gnuanje spram onih Konzum Anonskih lutki, uasna odbojnost u odnosu na oveka sa licem lasice, bolna anja za Mici Ku koja me je obuzimala s vremena na vreme... a u pozadini svega toga bilo je jo neto to nisam mogao u potpunosti da identifikujem. Neko seanje? Neka inspiracija? Neka odluka? Nisam bio u stanju da odredim ta je bilo u pitanju. Imalo je nekakve veze sa onim to se deavalo unutra, ne, sa neim to je rekao Rokvel? Shvatih iznenada da mi ovek sa licem lasice neto brzo sike u uvo. "ta?" zareah.

"Rekao sam", ponovi on sa rukom na mom uvu, gledajui okolo, "da znam momka koji ima ono to vama treba. To su Moka-iliz pilule. Uzimaju se triput dnevno, po jedna posle svakog obroka i nakon njih ovek nikad vie ne zaeli Moku." "Gospode Boe, ovee!" zaurlah iz sve snage. "Da mi sluajno ne nudi droge? Te stvari ne konzumiram. Ja radim za Agenciju! Kad bi samo tu negde bio pajkan prijavio bih te..." I ja odista poeh da se osvrem unaokolo, traei poznatu Brinksovu ili Vekerhatovu uniformu; ali svima je to poznato, policajaca nikad nema kada su potrebni oveku; uostalom, kada sam skrenuo pogled u stranu video sam da je ovek sa licem lasice ve nestao. A sa njim i moja ideja. Ma ta da je to bilo. Ljudski bubreg nije podeen za konzumiranje etrdeset Moka-Koka na dan. Povremeno sam se tokom sledea dvadeset etiri asa pitao nije li moda, na kraju krajeva, ovek sa licem lasice ipak bio u pravu. Izvesna oprezna ispitivanja na agencijskoj Klinici (o, kako su mi sada bila cakana!) uvrstila su blede pojmove koje sam o tome imao. Pilule su bila rava novost. Imale su efekta, ali posle odreenog vremena moda posle est meseci, moda vie ili manje od toga - nervni sistem pogoen stresom bi kalibirao i definitivno otiao u aut. To nisam eleo. Istina, gubio sam na teini, a moj lik u ogledalu prilikom brijanja pokazivao je svakog jutra nove bore na mom licu; meutim, ja sam i dalje dobro funkcionisao. Ma, do avola, treba rei istinu. Funkcionisao sam velianstveno. Svaki sat bih saznao za novu turu podataka. Iz njih se videlo da je Religija u usponu: brojanice za tri stota; svee za dva stota; brojanjem posetilaca na izlazima tri stotine pedeset nasumice izabranih

zaratustrijanskih hramova ustanovljeno je poveanje od blizu jedan posto zahvaljujui novim poklonicima. Matori me je s toga pozvao k sebi: "Mnogo si pomogao Odboru za planiranje", grmeo je onim svojim glasom. "Skidam ti eir, Tarbe! ta mogu da uinim kako bih ti olakao posao? Hoe li da ti dam jednog saradnika?" "Izvrsna ideja, gospodine!" rekao sam i dodao, kao uzgred: "ime se trenutno bavi Diksmajster?" I tako je moj stari drugar ponovo bio u mom timu. Bojaljiv, pomirljiv, krajnje usluan - satrven radoznalou. Ba onakav kakvog sam ga eleo. Nije on bio jedini u Agenciji koga je prodirala radoznalost, poto je svako oseao da se neto krupno deava, ali niko nije znao ta. Najvei tos je bio u tome to niko od njih nije pojma imao koliko malo i ja sam znam. Zaposleni i odgovorni za reklamoautorstvo, poev od devete pa sve do petnaeste klase, prodefilovali bi na kratko, pet-est puta dnevno, kroz moju kancelariju. Samo ih je obina pristojnost terala da prestanu da me tapu po leima i da govore kako svako zna kakvim se velikim poslom bavim... kao i da govore da bi zbilja trebalo da odemo zajedno na ruak ili na pie, ili na neto slino. Ja sam se samo smekao i nisam prihvatao pozive. Nisam smeo nijedan odluno da odbijem, jer kada bi me pritisli saznali bi u kolikoj sam meri i sam neupuen u stvar. Tako sam najee pritom govorio: "Naravna stvar", i: "Uskoro, stvarno!" U sluajevima kada bi ba previe insistirali, podigao bih slualicu i aputao u nju sve dok oni ne bi, sa osmehom na licu ali jedui se iznutra, otili. Za to vreme bi me Diksmajster netremice gledao, sav zabrinut i ceptei od uzbuenja, sve dok mu ne bih

uzvratio pogled, a onda bi mu se na licu pojavio onaj psei, cvilei osmeh. Ah, kako mi se to svialo. Razume se, zdrav razum me je opominjao da ne preterujem. Ja sam bio samo siuni zavrtanj u preuzimanju ponude to su je zajedniki ostvarili Hejzldajn i Mici. Vie su me trpeli nego to sam im bio potreban. Ne. Nisam im uopte bio potreban, sem to je za njih bilo lake da me stalno imaju na oku nego da ne znaju gde sam. Sve to sam morao da radim bilo je da im tu stvar i dalje olakavam... a onda... a onda e nastupiti vreme kada e preuzimanje vlasti biti okonano, kada e Mici i Hejzldajn konano postati vlasnici Agencije. A uz malo sree, Teni Tarb bi se mogao nai u njihovom timu. Kao vii slubenik? Ne, pomislih, ispijajui Moku, neto bolje od toga. Kao G. I. ! Bio je to divan san. Svi znaju ko je kralj? Rei u vam ko je on. U poreenju sa Glavnim Izvrnim inovnikom velike Agencije, kralj nije nita. A tada bi, pomislih otvarajui jo jednu bocu Moke, moglo da se razmilja o budunosti. Bilo bi sjajno kada bismo Mici i ja ponovo ostvarili preanju potpunu vezu. Mogli bismo ak i da se venamo. A ta ako ne postanem Glavni Izvrni inovnik, ve jedan od suvlasnika Agencijine imovine? Opojni snovi! Snovi koji su unili da moj mali Koka-problem pone da lii na beznaajnu stvar. Sa takvim parama mogao bih da priutim sebi najbolji detoksikacioni postupak na svetu. Mogao bih ak... samo trenutak ... ta to bee? Da, bila je to ideja, to mi se vrzmala u podsvesti na sastanku, u Konzom Anonu. Uspravih se i gotovo prosuh Moku. Diksmajster hrupi unutra, sav preplaen: "Mister Tarbe, je li sve u redu?"

"Bez brige Diksmajsteru", rekoh mu. "ujte, zar nije Matori maloas proao kroz hodnik? Dajte, pronaite ga i zamolite da bude tako ljubazan da svrati do mene za trenutak." Ponovo sedoh u iekivanju Matorog, dok je ideja u mome umu poprimala savren oblik.

Matori se nikada nije mogao videti bez svog jata pratilaca, od kojih bi se trojica ili etvorica prilepili za njega poput flastera i naikali se na vratima dok bi on sa nekim razgovarao. Svi su oni imali zvune titule, zaraivali su godinje etiri puta vie od mene. Meutim, bili su neznalice i ja sam ih ignorisao. "Mnogo vam hvala, gospodine, to ste svratili", rekoh ozareno. "Izvolite, sedite. Ovde, na moje mesto!" ovek nije mogao da pone da pria sa Matorim bez pet minuta preliminarnog familijarnog askanja. On sede i poe da mi pria o starim danima, o tome kako je doao do para, odvraajui pri tom pogled od mog dispanzera za Moka-Koku ba kao da je u pitanju bila vetaka vilica ostavljena na toaletnom stoiu. Ponovo mi je ispriao sagu o tome kako se vratio sa Venere sa svim svojim milionima dobijenim na lutriji i kako ih je sve uloio u beznadean posao vaskrsavanja dve mrtve Agencije i njihovog pretvaranja u veliki uspeh. "Uspeo sam, Tene", zastruga on, "zbog proizvoda! To je ono na emu je T. G. & . izgraen - proizvod. Nemam nita protiv Specijalnog; meutim, robe su ono to ljudi ele da se prodaje, zbog samih sebe i zbog oveanstva uopte!" "U pravu ste, efe", odvratih ozbiljno, poto nikakav drugi odgovor nije doputen kada mo govori. "Meutim, imam jednu malu ideju sa kojom bih hteo da vas upoznam. uli ste za Konzum Anon?"

Na ove moje rei on se namrgodi, poput olujnih oblaka. Njegove vertikalne bore bile su isto tako duboke kao i Micine, samo to ih je on imao vie. "Kada vidim te ljude", saopti on, "uvek mi se ini da gledam one budale od Venerijanaca. U najboljem sluaju, lie mi na naprsle lonce!" "I jesu naprsli lonci, ali to je takav trini potencijal da je to neto neverovatno. Vidite, ti ljudi su potpuno van kontrole. Oni piju po pedeset Najkafa dnevno, imaju naviku na Memento koja bi upropastila i prvoklasnog kupca vremena i kod njih se sreu sve vrste megahipertrofije normalne, umerene potronje. Zatim odlaze u Konzum Anon. I ta tada biva? Dva dana uspeju da apstiniraju. Moda ak ni toliko. Potom ponovo padaju. Kroz nedelju dana oseaju se gore nego ikad. Postaju institucionalni sluajevi, zauvek izgubljeni za potronju. A tada se i nai uspesi pogoravaju. Mozgovi su im podeeni za ekonomisanje. Pa, ak i za tednju. "Uvek sam govorio", objavi Matori vano, "da Konzumer Anon vodi u Konzervacionizam." "Tano! Ne smemo da izgubimo te ljude. Sve to treba da uradimo jeste da ih preusmerimo. Ne mislim na apstinenciju, ve na supstituciju." Matori se ugrize za usnu. Razume se da je i celo njegovo jato uradilo to isto. Meutim, niko od njih nije shvatio ideju - i razume se, niko nije bio spreman da to prizna. Zato odluih da im prekratim muke. "Osnovali bismo samopomaue grupe za svaki oblik prekomerne potronje", objasnih, "i trenirali ih da nau zamenu! Ako su zavisni od Najkafe usmeravamo ih na Nik-O-vake. Ako su navikli na Nik-O-vake -

skreemo im panju na San Hasinto Kovnicu..." Sa vrata se zau kako neko proiava grlo: "San Hasinto Mint nije meu naim klijentima", dobaci Ajkula broj 2. Imao sam, naravno, spreman odgovor: "Onda na nekog ko je na klijent, naravno - mi smo Agencija irokog spektra, imamo po neto za svaku potroaku jedinicu, zar ne? Raunam da potroa koji, recimo, pet godina pije Najkafu i koji namerava da je ostavi, jo ima dosta godina korisnog ivota pred sobom sa, recimo, Starcelijusovom Dijetalnom Hranom." Matori samo baci pogled na Ajkulu br. 2 i ovaj trenutno zauta. Ja sam, naravno, bio uporan: "A sada o onome", dodadoh zvuno, "gde mislim da lei najvie novca. Re je o tim samopomauim grupama. Zar one ne bi mogle da budu pravi klubovi? Poput loa? Plaali bi lanarinu. Morali bi da kupuju nametaj i ostale potreptine - satove, prstenje i tako dalje. Odeu za ceremonije, koja bi bile posebnog dizajna za svaki stepen na hijerarhijskoj lestvici i tako napravljena da ne bi mogla da se prodaje kao roba iz druge ruke..." "Proizvod", proapta Matori, a oi mu zablistae. Bila je to magina re; uspeo sam da ga ubedim. Pratnja je to, naravno, shvatila pre mene, i atmosfera je bila puna estitanja i planova. To je znailo itavo novo odeljenje unutar Specijalnog. Prvo je trebalo tokom dve nedelje proveriti ostvarljivost ovog plana, tek toliko da se osiguramo od nepredvienih smetnji i da ustanovimo glavne oblasti za pravljenje profita. Posle toga, stvar je trebalo proslediti Odboru za planiranje, a tada - "Kada se to dogodi, Teni", blistao je Matori - "sve je tvoje!" I on izvede obredni akt to su ga pre toga inila pokolenja njegovih prethodnika, kako bi pokazali svoje iskreno divljenje: Matori skide eir i stavi ga na sto.

Bilo je to slavno vreme. Srce mi je bilo puno. Tekom mukom saekao sam da izau iz kancelarije, jer je to bila velika shema od koje e njen pronalaza imati vrlo malo koristi. Novac, da. Napredovanje i presti, da. Meutim, supstitucija nije mogla da izlei od Kembelove limbike prisile... i, oh Boe, kako sam eleo Moku! ak mi je polazilo za rukom da povremeno vidim i svoju bakarnu damu, mada ne tako esto. Pojavila se u mojoj kancelariji povodom dopisa to sam joj ga poslao u vezi mog novog projekta. Gledala je rasejano uokolo, dok sam joj se izvinjavao to sam najpre upoznao Matorog sa ovom stvari, umesto da saekam sa tim do ostvarenja njene namere. "Bez brige, Teni", dobacila mi je veselo - i odsutno duhom. "To nee nakoditi naim planovima. Vidimo se? U najskorije vreme biemo u kontaktu - ao". Ali ne videsmo se u najskorije vreme. Nije svratila u moj stan i nije me pozvala u svoj, a kada sam pokuao da je dobijem telefonom ili nije bila kod kue ili je previe urila, pa nije imala vremena za razgovor. Zapravo, bilo je to zanimljivo. Sada kada sam znao ime je bila zaokupljena mogao sam shvatiti da nema vremena za obinije stvari. Meutim, i dalje sam eleo da je vidim, pa mi je jedan iznenadni poziv pred sam kraj radnog vremena dobro doao da otrim pravo do njene kancelarije, da saekam sek2 i da mi bude doputeno da lino pozovem Mici sa stola sek1. "Upravo sam okonao razgovor sa Honoluluom", rekoh. "Zvala je tvoja majka. Nosim ti poruke od nje." U prvi mah mi nita ne ree, a onda progovori: "Teni, hajde da se vidimo za jedan sat i da odemo na pie u bife Upravnog." Ispalo je to, na kraju, maltene dva sata, ali mi uopte nije bilo teko da je ekam. Mada sam bio na dobrom putu da postanem

cenjena linost, moj zvanini status jo nije dostigao onaj nivo na kome se imaju sve privilegije lana Upravnog odbora. Bilo mi je milo to sam mogao da uem na osnovu Micinog poziva, da sednem sa svojim Drambujeom i da posmatram oblani grad pun smoga, sa svim njegovim udesnim bogatstvom i obeanjima, u drutvu sebi ravnih mislim, gotovo ravnih. Uostalom, moje prisustvo im nije smetalo. tavie, kada se Mici konano pojavila i namrteno poela da se osvre po prostoriji, traei mene, imao sam dosta tekoa da ih se oslobodim i pronaem miran sto za dvoje. Mrtila se - neprestano se mrtila tih dana - i inilo se da je uzrujana. Meutim, saekala je da joj naruim pie, njene omiljene Mimoze sa gotovo pravim ampanjcem i rekonstruisanim sokom od pomorande, pre no to me je upitala: "A sada, kai mi ta ti je rekla moja majka?" "Pozvala me je, Mic. I rekla da pokuava da te dobije sve vreme otkad si se vratila, ali da nije imala sree." "Razgovarala sam s njom!" "Jedanput, u redu", klimnuh potvrdno, "dan nakon povratka sa Venere. Kae da ste priale tri minuta..." "Imala sam posla!" "I posle toga joj uopte nisi telefonirala?" Na njenom licu se pojavi najmanje pola tuceta bora koje me upozorie da se neto sprema, i Mici ree ledenim glasom: "Tarbe", zapoe ona zapucketavi prstima, "raistimo ve jednom s tim. Ja sam odrasla devojka. Tebe se uopte ne tie moj odnos sa majkom. Ona voli da se petlja u tue stvari i velikim delom je bila uzrok moga odlaska na Veneru, i ako ne elim s njom da razgovaram niko me na

to ne moe prisiliti. Nadam se da si ukapirao?" Pie stie i ona gotovo zgrabi svoje; prinevi ga na pola puta do usana, ona dodade: "Nazvau je sledee nedelje". I srui pola ae Mimoze u grlo. "Stvari i ne stoje tako loe", priznade preko volje. "Ja mogu i da ih poboljam", predloih. Lagano, napregnuto pri tom razmiljajui. Do avola, bolje bi mi bilo da pod hitno odem iz ovog zajednikog stana; ne mogu da oekujem da mi Mici svaki put nudi svoj. Bilo je kao da sam naglas izrekao misao. Ona se nasloni i pogleda me zamiljeno. Veina bora nestala joj je sa ela sem dve koje su se, izgleda, ve napola odomaile; meutim, ona me je posmatrala analitinije nego to sam oekivao. "Teni", obrati mi se ponovo, "ima neto kod tebe to mi se veoma dopada..." "Hvala, Mic." "Tvoja zanemelost..." nastavi ona, ne obraajui panju na ono to joj rekoh. "Da. To je to. Nem si i bespomoan. Podsea me na izgubljenog kunog mia." Na to ja ipak pokuah: "Samo na mia? Zar ba nimalo na mae, koje bi da se mazi?" "Maii rastu i postaju maori. Maori su grabljive ivotinje. Mislim da je ono to mi se zaista najvie svia kod tebe to to si negde izgubio kande." Vie nije gledala u mene - posmatrala je zamagljena svetla grada to su se videla kroz prozor. Mnogo toga bih dao da saznam kakve su joj se reenice upravo tada oblikovale u glavi; imao sam utisak da je stavljala veto na njih pre no to bi joj stigle do usta. Ona uzdahnu. "Htela bih jo jedno pie", dodade, vraajui se natrag u svet u kome sam i ja bio.

Pozvah kelnera i apnuh mu narudbinu u uvo dok je ona izmenjivala osmehe i naklone glavom sa desetak ostalih iz Upravnog odbora. "Izvini to sam trpao nos u to sa tvojom majkom", obratih joj se ponovo. Ona odsutno slegnu ramenima: "Rekla sam da u je nazvati. No, pustimo to." Potom odjednom ivnu: "Kako napreduje posao? ujem da tvoj novi projekt lepo izgleda." Skromno slegoh ramenima. "Treba da proe jo izvesno vreme pre no to od toga neto ispadne." "Ispae, Tene. Da li e do tada nastaviti da se bavi Religijom?" "Pa, naravno", odgovorih, "sasvim sam se dobro u to uklopio. Mislio sam da uzmem nekoliko dopunskih asova kako bih ubrzao stvar sa magistraturom." Ona klimnu kao da se slae sa mnom, ali ipak ree: "Da li si moda razmiljao o tome da pree na Politiku?" Ovo me zaista zaprepasti. "Politiku?" "Ovog trenutka ti ne mogu mnogo rei", ree ona zamiljeno, "ali moda bi bilo korisno da se i u tome oproba." Mene niz kimu prooe marci. Govorila je o onome posle! "to da ne, Mic? Prepustiu sutra Religiju mome Broju Dva! A sada - imamo itavo vee pred sobom..." Ona odmahnu glavom. "Ti da, Teni - ja imam neto drugo to treba da uradim." Videla je kako mi je lice bilo kljoknulo. Izgledalo je kao da se i ona zbog toga rastuila. Pratila je pogledome kako kelner donosi drugu turu pia, a onda pokua da objasni: "Teni, zna i sam da mi je ovih dana glava puna..." "Savreno te razumem, Mic!"

"Zbilja?" Ona me zamiljeno pogleda. "Ti, naravno, shvata da sam obuzeta poslom. Ne znam da li razume ta oseam prema tebi?" "Sve najlepe, nadam se." "I najlepe i najgore, Teni", ispravi me ona, "i dobro i loe. Ako uopte imam bilo kakva oseanja..." Meutim, nije mi rekla ta bi uinila kad bi imala neko oseanje uopte, a poto sam osnovano sumnjao da znam ta bi to bilo, pustio sam da reenica ostane da visi u vazduhu. "Za tebe", ree ona, posmatrajui novu au Mimoze kao da je lek pre no to je ispi. "Za nas", rekoh ja, podigavi svoju au. Nisam pio Mimozu, niti Irsku Kafu, mada je pie liilo na nju. Na vrhu je bio sloj penuave Nir Kreme, a ispod njega ono zbog ega sam poslao kelnera da odjuri u moju kancelariju i da mi donese: etiri unce iste Moka-Koke.

5. Prva stvar koju sam uradio sledeeg jutra bila je da pucnem prstima. Diksmajster se odmah pojavi na vratima, ekajui bilo na nareenje bilo na poziv da ue i sedne. Ali ja ne uinih ni jedno ni drugo. "Diksmajstere", rekoh, "sa Religijom sam se u prilinoj meri upoznao, tako da je sada preputam - kako se ono zvae..." "Vrocjek, mister Tarb?" "Tano. Imam nekoliko slobodnih dana, tako da u se prvenstveno baviti Politikom." Diksmajster zauze neudoban poloaj na vratima. "Znate, mister Tarbe", ree on, "otkako je stari mister Sarms otiao, ja sam se zapravo prilino angaovao na tom poslu." "To je ba ono to emo da utanaimo, Diksmajstere... elim da

vidim na svome monitoru sve tekue poslove i nacrte planova kako bih mogao da ih odobrim i sprovedem u delo, i elim to jo danas popodne. Ne, za jedan sat... Ne, ipak, kad razmislim o tome, ini mi se da je bolje da to odmah uradimo." On poe da muca. "Ali..." Znao sam u emu je problem: bilo je najmanje pedeset posebnih skladita podataka koje je trebalo obraditi i saeti, i da bi se napravio iole pristojan izvetaj trebalo je pola dana rada. O tome sam malo, odnosno nimalo brinuo. "Uradite to Diksmajstere", rekoh dobroudno, naslonih se na fotelju i zatvorih oi. Oh, kako sam se lepo oseao! Gotovo sam zaboravio da sam Mokac. Pria se da posle izvesnog vremena Moka-Koka u tolikoj meri spetlja oveka da zbog toga postaju ugroene i same njegove odluke. To ne znai da se odluke ne mogu donositi. To ak ne znai ni da su one pogrene, kada se donesu. Re je o tome da se ovek osea tako usper, tako prenapet da mu samo jedna odluka nije dovoljna. Donese se jedna, pa onda druga, pa onda jo jedna bing-beng-bif, tako da to obian ovek ne moe da prati - to je, inae, redovan sluaj - i vi gubite svoju staloenost. Diksmajster je verovatno pomislio da se pravo to sa mnom zbiva, jer sam mu se esto obraao otrim tonom. Meutim, nisam se zbog toga brinuo. Znao sam da to treba da se dogodi, ali se nisam nimalo plaio da e mi se sada dogoditi. Da, svakako, posle dueg vremena - moda posle deset, pet godina dosta daleko u budunosti, u svakom sluaju, tako da zbog toga nisam morao da brinem, poto sam nameravao da veoma brzo ostavim Moku. Imao sam i prvu priliku. U meuvremenu sam proeljao sve do temelja i uspostavio novu radnu atmosferu. ak je i Diksmajster morao

to da prizna. Dva dana sam se baktao sa tekuim projektima i planovima i, ljudi moji, brujalo je kao u konici! Prva stvar sa kojom sam se upoznao bilo je KPD-odeljenje. Poznato je ta je Komitet-za-politiko-delovanje. To je skupina ljudi sa posebnim interesima, koja je voljna da upotrebi novac za podmiivanje zvaninika - odnosno, lepe reeno: za uticaj na njih - kako bi ovi ozakonili propise i pravila koji pogoduju ostvarenju pomenutih interesa. Nekada je KPD veinom pripadao poslovnim ljudima i onome to se nazivalo radnikim sindikatima. Seam se da sam gledao one velike stare romanse sa Amerikim Lekarskim Drutvom i dilerima starih automobila - odluni mladi lekari slavili su osloboenje od poreza za konferenciju na Tahitiju; prodavci starih kola su se borili za neotuivo pravo da stavljaju strugotinu u prenosni mehanizam. Ta vrsta predstave je zanimljiva kad je ovek mlad; meutim, kako postaje stariji i cininiji, prestaje da veruje da su ljudi tako dobri i fini... Uostalom, te bitke su, naravno, odavno dobijene; meutim, KPD-ei jo postoje. Oni su gotovo isto tako dobri kao i religija. ovek ih organizuje i prikuplja njihov novac, a na ta ga oni troe? U krajnjoj liniji - na reklamiranje! Bilo za svoje sopstveno, bilo za finansiranje izbornih kampanji kandidata koji im se sviaju. Tako sam tokom jednog dugog dana osnovao desetak novih KPD-a. Meu njima je bio i KPD za Objekt-d'Art (ideju sam dobio od Nelzona Rokvela), KPD za No vajcarske Armije ("Potrebni su nam za ienje noktiju - zar smo mi krivi to ih kriminalci koriste u druge svrhe?"), KPD za PeditaksiVozae, KPD za Stanare kako bi se ozakonilo vie sati za spavanje pre no to se dnevni korisnici umuvaju unutra - oh, potpuno sam ih obarao!

Bilo je gotovo isuvie lako. Na kraju tekog dana preostalo mi je toliko energije da nisam znao ta sa njom da radim. Mogao sam da nastavim sa kolom, ali kakva vajda od toga? Koliko bih se vie ispeo u svetu nakon diplomiranja? Mogao bih da preem na bolje mesto, ali pomisao da bih nekoga morao pre toga da oteram, bacila me je u depresiju... a bilo je tu jo i neto drugo. Oseao sam se sigurnim. Nain na koji su se stvari odvijale davao mi je sve razloge da budem siguran. Meutim, ja sam ve jednom pre bio odista siguran dok me majuni oblak Sudbine, nita vei od oveje pesnice, nije sustigao i oborio... Stanovao sam u zajednikom stanu. I razgovarao sa Nelzonom Rokvelom kada bi se desilo da istovremeno budemo budni, i gledao Omni-V sve vreme kada ne bismo priali. Gledao sam sportske prenose, humoristike serije i veinu vesti. Sudan je upravo bio obnovio civilizaciju, koristei isti onaj Kembelov metod koji sam i ja iskusio - ovek se oseao ponosnim to se svet poboljava svakog dana; meutim, podilazili su me mali bockavi marci aljenja zato to Kembelov metod, na kraju krajeva, nije nita specijalno poboljao moj sopstveni svet. Sa Pahaine je vien kit, ali je daljim ispitivanjem ustanovljeno da je to bio samo izgubljeni tank jojoba-ulja. Prolene Olimpijske igre odravale su se u Taksonu i dolo je do velikog prevrtanja na takmienju unicikla. Gospoa Mici Ku je u intervjuu datom na ulazu u T. G. & . Kulu odbacila kao neosnovane izvetaje prema kojima naputa Agenciju... Izgledala je tako lepo i tako umorno na malom ekranu; poeleo sam da... Ne. Nisam poeleo neto odreeno. Samo sam poeleo. Bilo je previe toga izmeu mene i Mici da bi ovek mogao neto posebno da eli.

Nije odgovarala kada sam pokuao da je nazovem kod kue. Da bi se sve moje elje u vezi Mici ostvarile, rekoh sebi, morau da dam sve od sebe u poslu sa politikom; i tako sam sledeeg jutra priredio pakao jadnom malom Diksmajsteru: "Stvar je upropaena", vrisnuh na njega, "jer u Odabiralitu spavaju na poslu!" On je, razume se, bio direktno odgovoran za Odabiralite. "inim sve to mogu", namrgodi se on, ali ja samo odmahnuh glavom. "Odabiranje kandidata", objasnih mu, "jedna je od najvanijih funkcija u politikoj kampanji". On je i dalje bio namrgoen, ali se napravi da me svesrdno podrava i klimnu. Svako je to, naravno, znao. Jo sredinom dvadesetog veka stvar je bila sreena tako da kandidat ne treba previe da se znoji; morao je da bude barem pet procenata vii od proseka, tako da mu nije bila potrebna kutija na kojoj bi stajao tokom debate. Kosa je mogla da mu bude proseda, ali zato nije smeo da bude elav. Nije smeo da bude previe debeo, ali - takoe - ni previe mrav, a iznad svega je morao da iznosi svoj program kao da i on sam odista veruje u njega. "Apsolutno, mister Tarb", ree Diksmajster s indignacijom. "Stalno to govorim Centralnom Odabiralitu; cela lista..." "Sve je to nedovoljno Diksmajstere. Od sada pa nadalje ja u lino praviti preliminarni izbor." Vilica mu se opusti. "Ali mister Tarbe, mister Sarms me je uvek putao da ja to obavim." "Mister Sarms ne radi vie ovde. Sutra u devet izjutra u velikoj sali sastae se Odabiralite. Ispunite je." Rukom mu pokazah vrata i zatvorih ih im je izaao, jer sam ve pola sata kasnio sa svojom

sledeom Mokom.

I zbilja je ispunio veliku salu - svih devetsto sedita bilo je zauzeto, sem prvog reda. On je bio moj - tu je trebalo da sednemo ja, moja sekretarica, moj minker i moj direktor. Sioh niz centralni prolaz ne gledajui pri tom ni levo ni desno, mahnuh skupu rukom da sedne i skoih na podijum. Iznenada sa strane, poskakujui, prie Diksmajster i viknu: "Tiina! Sasluajmo mister Tarba!" Stajao sam na podijumu gledajui preko njihovih glava, i ekao da me dotakne oseanje prisutnih. Oni su, zapravo, ve bili dovoljno tihi, jer su znali gde se nalaze. U ovoj sali je Matori drao plenarne sastanke sa odgovornima i tu su obavljane glavne prezentacije, uz deobu zaduenja. Svako od devetsto sedita imalo je naslone za lea i ruke, jastue i diktafon. Odgovorna lica Agencije putovala su prvom klasom! Gotovo svih devetsto prisutnih osoba u Centralnom Odabiralitu bili su potroai na poetku svojih karijera. utali su u strahu i im sam prokljuvio njihova oseanja znao sam kako treba da im se obratim. Najpre napravih rukom krug oko velikog auditorijuma. "Svia li vam se ono to ovde vidite?", poeh. "elite li ovu vrstu stvari za svoje sopstvene ivote? To je lako. Treba samo da mi se dopadnete. Svako od vas e biti pozvan na podijum i dobiti deset sekundi za prezentaciju. Deset sekundi! To nije mnogo, zar ne? Ali toliko sekundi ima u fle-spotu, i ako ne uspete za deset sekundi pred ovim auditorijumom, onda niste sposobni da radite za T. G. & . Dakle, ta treba da uradite za tih deset sekundi? to god hoete. Moete da pevate. Da priate priu. Da kaete koja vam je omiljena boja. Da me zamolite za moj glas - bilo ta! Meutim, ono to kaete

nije bitno - stvar je u tome da se zainteresujem za vas i da vam pomognem da budete izabrani. Treba samo da mi se dopadnete." Klimnuo sam Diksmajsteru. Dok mi je minker pomagao da odem do svog sedita, Diksmajster istupi napred i zarea: "Prvi red! Ponite sleva. Vi, s kraja, doite na podijum!" Diksmajster skoi dole na sedite pored moga, zabrinuto gledajui as mene as glumca ispred mene. Ovaj bee visok, kutrave kose, svetlih oiju ispod upavih obrva. Dopadljivo lice, u redu. Terao je vodu na tu vodenicu. "Ja imam poverenja u sve vas", grmeo je, "a vi moete imati poverenja u Marti O'Lojra, jer vas Marti O'Lojr voli. Molim vas, pomozite Marti O'Lojru svojim glasom na Dan Izbora!" Diksamjster pritisnu topericu i na monitoru se pojavi rezultat 10.0 sekundi, Diksmajster klimnu. "Odlino vreme i triput ponovljeno ime." Prouavao mi je lice, pokuavajui da spoji dobar nastup sa dobrim vremenom. "Dobar kandidat za erifa?" nagaao je. "vrst, solidan, topao..." "Pogledajte kako mu se ruke tresu", rekoh ljubazno. "Nema anse... Sledei!" Visoka vetaka plavua, sa podlaktinim miiima kakve imaju samo oni koji dugo igraju stoni polo... "Takoe gornja klasa. Sledei!" Dva brata blizanca sa identinom belegom u obliku srca iznad desnog oka. "Ovi su sjajno pojaanje, Diksmajstere", nastavljao sam predavanje. "Dobri za optinske odbornike. Sledei!" Mrava, bleda, sa odsutnim pogledom i ne vie od dvadeset i tri godine. "Ja znam ta znai biti nesrena", poe ona, gotovo ridajui... "Ako mi pomognete, dau sve od sebe da vam se dostojno oduim..." "Previe plaljiva?" zapita Diksmajster.

"Za Kongres niko nije previe plaljiv, Diksmajstere. Pribeleite njeno ime. Sledei!" Otkrie dana bio je golobradi mladi otrih crta lica koji je stenjui izgovorio svoju kratku tiradu, dok su mu oi plaljivo arale u svim pravcima. Bog zna kako je dospeo na primarnu listu za Centralno Odabiralite, jer oito nije bio pripremljen, a njegova 'prezentacija' sastojala se u isprekidanom prianju o deakom putovanju do Prospekt Parka. Sem toga, prekoraio je vreme. Diksmajster ga je prekinuo u pola reenice i pogledao u mene, podigavi obrve u znak prezira. Taman se spremao da ga otperja kad ga ja zaustavih, jer mi se neto motalo u glavi: "Samo, trenutak". Zatvorih oi pokuavajui da vratim bludei lik. "Mislim... Da! Setio sam se! Jueranje uniciklistike trke - jedan od pobednika imao je ba takav pogled pohlepne gluposti. Koristoljubiv pogled." "Zapravo, mister Tarbe", odazva se deko, "ja ba i nisam neki sportista. Radim kao sorter poiljaka u Starcelijusovom Odeljenju za poiljke." "Sada si uniciklist", dobacih mu. "Javi se Odeljenju za odela i mister Diksmajster e ti ovde pronai trenera za unicikl. Diksmajstere, pribeleite reklamnu temu: "Moji prijatelji su pomislili da sam neka vrsta udaka zato to sam poeo da uim da vozim unicikl, ali ja na to gledam sasvim drugaije. Moda sam tvrdoglav. Hou da se iskuam na tekom poslu bez obzira na to ta je u pitanju - voenje unicikla ili rad u kancelariji. Da vidimo da li je to..." "Kongres, mister Tarbe"? usudi se Diksmajster, zadravajui dah. Velikoduno mu odgovorih: "Tano, Kongres. Moguno." Zapravo, jadnik je bio previe dobar za Kongres; mislio sam o neem mnogo

viem, moda o mestu Pot-Predsednika. Mogao sam odabiranje da zavrim i kasnije, a u meuvremenu me nije nita kotalo da pustim Diksmajstera da se za trenutak dobro osea. "I, oh, da", rekoh, prisetivi se, "pozovite unicikl-klub i sredite da deko pobedi na nekoliko trka." "Ali mister Tarbe", pokua Diksmajster, "ne znam da li e hteti da unapred..." "Recite im Diksmajstere. Recite im kakvu e lepu korist od toga izvui uniciklistiki sport. Prodajte im. Da li ste me razumeli? Dobro. Da vidimo sledeeg!" I sledeeg. I sledeeg. I sledeeg. Svih devet stotina. Meutim, bilo nam je potrebno dosta kandidata. Mada je postojalo blizu desetak Agencija sa jakim politikim odeljenjima, bilo je puno posla za sve nas. ezdeset jedno dravno zakonodavno telo. Devet hiljada gradova i naselja. Tri hiljade oblasti. I savezna vlada. Kada se sve to sabere, u proseku je bilo etvrt miliona izbornih mesta koje je svake godine trebalo popuniti. (Naravno, samo je deo njih bio dovoljno znaajan pod tim podrazumevam: dovoljno skup - da opravda vreme T. G. & .). Otprilike pola tog vremena otpadalo je na reciklisanje zaduenja, ali smo i pored toga svake godine morali da pronaemo pet ili deset hiljada ambicioznih osoba koje je trebalo obuiti, poslati na probe, usmeriti... a moda i izabrati. Obino smo ih izabirali. Nije bilo toliko bitno ko je na kakvim izborima pobedio, ve nam je bilo vanije da T. G. & . zadri reputaciju Agencije koja titi i ini sve za svoje kandidate. I tako smo se borili za njih svim silama, ba kao da je izmeu pobede ili poraza bilo neke stvarne razlike. U vreme kada smo zavrili sa svih devet stotina kandidata termos

za 'kafu' na runom naslonu moje stolice bio je ve dvaput napunjen Mokom i moj stomak bee poeo da ispoljava prve znake gladi. Broj od devet stotina redukovali smo na osamdeset dva mogua kandidata, a ostale smo poslali kui. Ponovo se ispeh na podijum, pozivajui rukom one to su ostali. "Priite", naredih. ustro me posluae; znali su da su na otrici brijaa. Dakako, pojaah im to saznanje. "Dajte da popriamo o novcu", rekoh, a mrtva tiina to nastade posle mojih rei svedoila je da me paljivo sluaju. "Za posao kongresmena plaa se isto kao i za mlaeg reklamoautora. ak ni optinski odbornik ne dobija mnogo manje." Zau se zvuk - nije to bilo dahtanja, ve pre zaustavljanje disanja, kao da je svako od njih razmiljao o plati koja e ga namah izdii iz potroake klase u jednom skoku. "Ali to je samo plata. Tek poetak. Kajmajk se bere od konsultacija, direktorovanja, saveta" - mito nisam morao ni da pominjem - "to ide sa poloajem. I ti prihodi mogu biti odista veliki. Koliko veliki? Recimo, ja sluajno poznajem dva senatora koji zarauju isto toliko koliko i nae poslovoe." U gomili nasta uzbuenje i dahtanje je ovog puta bilo stvarno. "Neu vas pitati da li elite to, jer mislim da danas nema u ovoj prostoriji nikog ko je lud. Rei u vam kako da to ostvarite. Potrebne su tri stvari. Ne zabadajte nos u sumnjive stvari. Dajte sve od sebe. inite to vam se kae. I onda, ako vas poslui srea..." Pustio sam da mi misao za trenutak lebdi u vazduhu pre no to ih udostijih osmehom. "Za sada, idite kui. Javite se sutra u devet ujutro, radi daljnjeg postupka." Pogledah na sat dok su hrlili ka izlazu. itava stvar je trajala neto malo vie od etiri sata. Diksmajster mi se ulagivao: "Kakav veliki posao ste obavili za samo jedan dan, efe! Sarms bi oko ove gomile

izdangubio nedelju dana. A sada" - on poe da mirka - "ukoliko se previe ne istravam, znam mesto gde slue Pilencetovo meso i gotovo sve vrste neutralnih alkohola od itarica koje postoje. ta kaete na dobri stari tri-martini..." "Ruak e se", zavrih umesto njega, "sastojati od sendvia koji treba da mi poaljete u kancelariju; to vai i za vas, poto elim da se ova sala ponovo napuni za devedeset minuta!" I bila je gotovo puna. Izabrali smo jo sedamdeset i jednog eventualnog kandidata. Meutim, kada sam naredio da se ista stvar pripremi za sledee jutro, Centralno Odabiralite je moglo da poalje samo oko stopedeset ljudi. Iscrpljivali smo njihove resurse bre nego to su mogli da ih popune. Stoga sam bio prinuen da izaem napolje i da lutam ulicama, od jednog do drugog Moka-Koka dispanzera i da prouavam lica, hod, gestove. Prislulkivao sam razgovore. Tu i tamo bih otpoeo raspravu da bih video kako e sagovornik reagovati. Zatim sam odlazio kui ili natrag u kancelariju i gledao Omni-V vesti, ne bih li saznao za nekog talentovanog momka koji je stradao u saobraajnoj nesrei ili video kako jeca majka nekog ko je upravo bio opljakan, poto sam jednog od svojih najboljih kandidata za Kongres pronaao prilikom izvetaja iz policije nakon pokuaja oruane pljake. I prilino sam opteretio Diksmajstera da bih video da li je u stanju da se snae u svemu tome. Pripremio mi je traku sa Agencijinim tekuim obavezama i ja sam brzo pregledao sekvence s ciljem da markiram dobar deo poslova ili manirizama kojih treba da se oslobode ukoliko ele da ih ponovo vidimo. Jedna scena mi je, meutim, zadavala probleme. Re je bila o naem predsedniku Sjedinjenih Drava, simpatinom starcu sa dva

pramena dlaka to su se pruali od brade do kljunjae i licem mumije, uz iji su lik odrasle tri etvrtine biraa. Igrao je taticu u komadu Otac zna najbolje preraenom za deji uzrast - seate se toga, to je bio onaj to uvek nagazi na psei izmet ili poljubi patos kada se sagne da podigne ispalu maramicu. U pomenutoj sceni u vestima on je intervjuisao novog Visokog Glavnog Sekretara Slobodnotrine Republike Sudan. Sve je to trajalo ne vie od dvadesetak sekundi, ali u tom kratkom intervjuu Sudanac je uspeo da zapali dve Verili-cigarete, da popije olju Najkafe i da, kada se nakaljao, pola prospe na novo Starcelijusovo odelo. "Oh, da, Gospodine Predsednie, vama hvala puno to nas sauvati!" Osetio sam vreli nalet patriotizma i ljubavi u dnu svoga stomaka dok sam razmiljao o toj maloj guki i njegovom narodu koji su sada blagoslovljeni istinskim merkantilnim drutvom... Meutim, osetio sam takoe jo neto. To nije bilo u vezi sa Sudancem, re je bila o Predsedniku. Nije se pomerio dovoljno brzo i pola Najkafe je pokvasilo njegovo zvanino dnevno odelo... i ja sam doao do nove ideje. "Diksmajstere!" viknuh, i za tri sekunde on je ve visio na vratima, ekajui na moja nareenja. "Kako napreduje momak sa uniciklom?" "Jutros je pao pet puta", odgovori natmureno Diksmajster. "Bojim se da nikad nee nauiti da ga vozi. Ukoliko elite da se to i dalje nastavi..." "Naravno da elim!" On proguta pljuvaku. "Nema nikakvog problema, mister Tarbe. Drim tu stvar pod kontrolom. Uzeemo jednostavno par drugih uniciklista, a njegovu glavu staviti u..." "Deset minuta", zapovedih, i bilo je tako. Za devet minuta i trideset

sekundi bio je ponovo u mojoj kancelariji da mi kae da su sekvence spremne. "Prikaite ih", zapovedih, a on ponosno poe da prikazuje svoj izbor trka. Morao sam da priznam da su sve bile dobre. Bilo ih je ukupno etiri. U svakoj od njih pobednik je podosta nalikovao naem momku i u svakoj od njih pobednik bi se, smejui se i dahui, uneo licem u kameru, tako da smo mogli, za simulacionu traku, da stavimo u usta naem izabraniku rei reklame za njegov izbor. Meutim, jedna je bila bolja od ostalih, jer je na njoj bilo upravo ono to sam traio. "Vidite li?" upitah ga. Naravno da nije video. Uperih, dakle, prst: "Onog to je pao", rekoh pokroviteljskim tonom. U jednoj od sekvenci etvrti uniciklist je u finiu naglo skrenuo, kako bi izbegao sudar sa treim. Videlo se lepo da se sav ugruvao i polomio. Kamera je u jednom kratkom trenutku zumirala njegovo zlovoljno i ponieno lice, pre no to se hitro vratila da uhvati pobednika. No, on i dalje nije to video. "Ubaciemo momka u preliminarnu predsedniku trku", objasnih mu napokon. Diksmajsteru zastade dah. "Ali, on nema... On nije... Nema naina..." "Uradiemo to", objasnih, "a ima jo jedna druga stvar. Jeste li primetili uniciklistu koji je pao? Da li vas na nekoga podsea?" On vrati traku, zaustavi sliku i zabulji se u nju. "Ne", priznade on. "Ne, zapravo, sem..." On odjednom poe ubrzano da die. "Predsednik?" Ja potvrdno klimnuh. "Ali... ali, on je na. Neemo valjda da pobedimo naeg sopstvenog oveka..." "Ono to mi hoemo, Diksmajstere", zapucketah prstima, "jeste da na ovek ne izgubi - ma ko to bio. Rekao sam - preliminarnu

Predsedniku trku. Ukoliko pobedi Predsednik, odlino, dobija jo jednu priliku. Ali ukoliko ovaj novopeeni uniciklista uspe da ga nadvlada, to da ne? Iskoristiemo ovu traku! Stavite Predsednikovo lice onome to pada - samo jedan fle - tek toliko da se sugerie njegova nesposobnost da pree liniju cilja - a onda treba da usledi momkova reklama." Diksmajster me je za trenutak gledao sa nevericom. Onda je poeo da shvata i izraz lica mu toliko smeka kao da je pred sobom imao heroja koga oboava. Uzbuenim glasom, on se prodera: "Mudro! Delovae subliminalno! Pa, to je remek-delo, mister Tarb!" Uistinu je i bilo. Plovio sam punim jedrima. Pa ipak, nisam bio srean. U petak sam se oseao veoma satrveno. Kada je Mici prola pored mene u hodniku, okirala se: "Slabi Teni! Vie spavaj. Jedi bolju hranu." Meutim, tada je Hejzldajn nervozno povue za lakat i ona ue u lift, gledajui me zabrinuto. Istina je bila da sam gubio kilograme. I da nisam spavao koliko je trebalo. Mogao sam da osetim kako mi slabi raspoloenje, a izgledalo je da ak ni Nelzon Rokvel ne eli sa mnom vie da razgovara. Trebalo je da budem srean. injenica to nisam bio veoma me je uznemirila, jer mi nikad pre u ivotu vidici nisu bili tako sjajni. Mici i Hejzldajn su se pripremali za preuzimanje vlasti. Svakog trenutka sam dokazivao da sam neko sa kim mogu raunati u tom poduhvatu. Prisilio sam sebe da sanjarim o vremenu kada u biti tamo gore na 55. spratu i imati prozor na svojoj kancelariji u uglu, a moda i zaseban tu... A onda su, konano, tu stvar i uradili. I to ba tog petka, u etiri

i petnaest posle podne. Ja sam tada bio u domu za rehabilitacijupsihoneurotiara, tragajui za kandidatom za apelacionog sudiju, i kada sam se vratio u Kulu video sam da je Agencija u meteu. Svi su se meusobno doaptavali i sva lica su izgledala kao gromom pogoena. Dok sam se upisivao uo sam sa donje platforme ime 'Mici Ku'. Kada sam iziao saekao sam mlaeg AE, koji je sa njom razgovarao i glupo joj se smeio: "Mici je novi ef ovde, zar ne?" Mici ne uzvrati osmeh, samo me udnovato pogleda: "Novi ef, da. Ali ne ovde", ree ona i proe pored mene. Sav uzrujan, konano uspeh da doem do kancelarije Vala Damboa. "Val, mome", upitah ga, "ta se to deava? Je li to prevrat?" On me ledeno pogleda! "Ruke", siknu on, "sklanjaj ih sa moga stola. Prlja polituru." Oito je dolo do velike promene! "Molim te, Vale, reci mi!" Gotovo sam ga preklinjao. Damboa mi odgovori sa gorinom u glasu! "Uinili su to tvoja devojka Mici i onaj teka Hejzldajn, ali to nije prevrat. Uostalom, sve su nas napravili budalama. Bio je to stari Ajkenmanevar." "Ajken!" upitah zadihano. On klimnu. "kolski primer. Potpuno isto kao to je uradio i stari Ajken." Isprepadao je Matorog i ovaj je pomislio da je u pitanju preuzimanje ponude - otkupio je akcije od vlasnika po deset puta nioj ceni - uzeo novac i kupio drugu agenciju! A ja nisam uopte posumnjao. Nasumice se oteturah do vrata, gotovo nesvestan ta radim, kada iza mene Damboa izgovori magine rei: "Ima jo jedna stvar. Otputen si."

Ovo me natera da se okrenem. Rekoh mu sav potresen: "Ne moe to da mi uini!" On se samo podrugljivo nasmeja. "Zbilja ne moe. Moj Konzum Anon projekat..." On slegnu ramenima: "U dobrim je rukama. Sluajno su u pitanju moje." "Ali... Ali..." Tada se prisetih i uhvatih se za to kao to se davljenik hvata za slamku. "Zvanje! Ja sam prva klasa - imam zvanje - ne moe me otpustiti!" Nekoliko trenutaka se teko zagleda u mene, a onda se ugrize za usnu. "Hmmm", ree i coknu jezikom. Potom probui karticu sa mojim linim podacima i za trenutak prouavae ekran. Napokon mu lice poprimi prijatniji izraz. "Tarbe", ree on s toplinom u glasu, "ti si patriota! Nisam pojma imao da si Rezervista. Ne mogu te otpustiti, ne, ali", objasni on, "ono to mogu da uinim to je da te poaljem na godinu dana ili dve u vojsku - upravo je u toku nekakva kampanja..." Ustadoh, oseajui prazninu u elucu. "Pa, to je apsurdno. Ja jo uvek imam zvanje, zna li to? Kad se ta kampanja zavri..." On pobedonosno slegnu ramenima. "Uvek gledam svetlu stranu stvari, Tarbe", zakljui on. "Na kraju krajeva, moda se nikada nee vratiti."

Trei deo: TARBOV PAD

1. Znao sam da nije trebalo da potpiem te papire kad sam bio u koledu, ali ko je mogao pretpostaviti da e to neko jednog dana ozbiljno da shvati? Kad sam imao deset godina ulanio sam se u Mlade reklamopisce. Kad sam imao petnaest, upisao sam se u Malu Trgovaku Ligu. U koledu sam postao rezervista, kao i svi ostali. Dva rezervistika kursa raunaju se kao jedan semestar, a, pored toga, ovek ne mora da se bake sa engleskom knjievnou. Svim pametnim studentima bio je dovoljan jedan kurs. Ali za nekoga ko je imao slabu petlju, poput mene, jedan kurs nije bio dovoljan. Da nisam izgubio svu svoju dovitljivost, naao bih nain da pobegnem - moda je trebalo nai Mici i puzati pred njom za posao moda sam mogao da pronaem prijateljski nastrojenog lekara koji ne bi pustio da proem lekarski pregled. Moda, samoubistvo. Ono to sam odista uradio bilo je najblie Opciji 3. Naljoskao sam se Moke, usput sam pio i Vod-kor. Probudio sam se u trupnom transportu. Uopte se nisam seao da sam se javio na dunost, kao ni bilo ega to se deavalo etrdeset osam sati pre toga. Totalna amnezija. I totalni mamurluk. Nisam imao vremena da ocenim uasne nevolje putujueg vojnikog naina ivota, jer sam isuvie bio zaokupljen svojim unutranjim nevoljama. Upravo sam poeo da bivam sposoban da bez veih tekoa otvaram oi kada nas, mene i pet stotina ostalih, istovarie u Kemp Ribikenu, u Severnoj Dakoti, kako bismo tokom obuke u trajanju od dve nedelje osveili svoje znanje. Obuka se,

uglavnom, sastojala u tome to su nam govorili da obavljamo najasniji drutveni posao i gotovo pravom drilu. Jer, trebalo je spakovati svoju tastaturu, obesiti torbu u obliku diska o rame i otii na egzercir. Egzercir na terenu. Bilo mi je nepodnoljivo da se ukljuim u sve to. Prvi trupni transport bio je pravi pakao. Ovaj je bio gotovo isto takav, s tom razlikom to je trajao nekoliko sati due i to sam tokom njega morao da budem potpuno trezan. Nije bilo hrane. Ni toaleta. Nikakvog mesta napolju gde bi ovek mogao da ode, osim aure u kojoj je trebalo da se 'odmara'. Nije bilo niega za pie osim vode - a 'voda' je bila bliska najioj slanoj vodi iz okeana, pa je ovek mogao doi do nje bez ikakvog krenja zakona. Najgore od svega bilo je to to nismo znali koliko dugo je to trebalo da traje. Neki od nas su mislili da je sve to uvertira za Hiperion, gde je kopaima gasa trebalo oitati lekciju. To bih i ja pomislio da transporter nije imao samo krila i mlazni pogon. Nije bilo nikakvih raketa. Dakle, putovanje u Svemir nije dolazilo u obzir; stvar je morala da se obavi negde na Zemlji. Ali gde? Prema glasinama to su plovile kroz smrdljivi vazduh od jednog do drugog mesta za spavanje, re je bila o Australiji pogreno; ileu - sasvim pogreno; prialo se da je deurni oficir rekao pilotu da je definitivno odredite Island. Obreli smo se u pustinji Gobi. Nagrnuli smo napolje iz transportera sa celokupnom opremom i beikama to su htele da eksplodiraju i stali u vrstu kako bi nas izbrojali. Prvo to smo zapazili bila je uasna vrelina. Drugo to nam je palo u oi bila je sua. Kad to kaem ne mislim na nau prosenu

vrelo-oaravajuu suu - mislim na pravu suu. Vetar je svuda nanosio finu belu prainu. Dospevala nam je meu prste. I pored zatvorenih usta prolazila je ak i kroz zube, tako da bi kripala kada je ovek pomerao vilicu. Trebalo im je sat vremena da nas prebroje, a potom su nas natovarili na deset trupnih transportera sa prikolicama i vukli du onih pranjavih belih puteva do naih odredita. Zvanini naziv bio je Ksinijanska Ujgurska Autonomna Oblast, ali ga svi zovu Rezervatom. Tu su ivele poslednje preostale grupe nekonsolidovanih domorodaca (Ujguri, Hui i Kazaci). Bili su to ljudi koji su ostali izvan trinog drutva, ak i nakon to mu se prikljuila ostala Kina. Svuda oko njih bila je civilizacija; na Severu - Rus Korp, Indijastrijski Jug i itava Kina - Han kompleks na njihovim kapijama. Meutim, Iger Vigersi su jednostavno tamo sedeli i terali po svome. Dok smo se vukli putem, kaljui i guei se, viali smo ljude kako ue u krugu pored sporednih puteva, ne udostojavajui nas ni pogleda. Beda je bila neopisiva. Kue od blata propadale su naoigled, a u svakom dvoritu iza kue nalazila se gomila cigala od blata. Cigle su se suile kako bi bile spremne za graanje sledee kue kada se postojea srui. Ispred svake kue nalazila se stara zarala kapija koja se vie ni na koji nain nije mogla upristojiti... Tu je uvek bilo dece, na stotine, koja su se smejala i mahala nam - to su to pa imali da bi bili tako sreni? Zbog kua svakako nisu. Posebno ne nakon to smo mi doli i rekvirirali najbolje od njih - te kue su, pretpostavljam, bile niz turistikih motela (zamislite nekoga ko bi ovde dobrovoljno doao?), sa pravim erkondinima u prozorima i pravim vodoskokom u dvoritu. Razume se, vodoskok nije funkcionisao. Ista stvar je bila i sa erkondinom i sa svim ostalim stvarima; jeli smo - ukoliko se to moe

nazvati jelom - odreske od soje i nekakvu imitaciju mleka, uz svetlost svea. Oficirima meu nama obeali su bolji smetaj u toku sutranjeg dana, nakon to nas komandiri razvrstaju; meutim, za sada, ako nemamo nita protiv... Imali mi neto protiv ili ne, bilo je svejedno, jer nismo nigde mogli da se smestimo sem u motelskim sobama. U njima i ne bi bilo tako loe spavati, samo da je intendant stavio madrace na krevete pre no to smo poli da legnemo da spavamo na njima. Snali smo se tako to smo rairili po krevetu onoliko odee koliko smo mogli i pokuali da spavamo - u vruini, u praini, uz posvudanje kaljanje i udne zvuke to su dolazili izvana. Najgori od svega bio je nekakav mehaniki zvuk poput automobilske trube - 'Aaaah', a povremeno i 'Aaah-ii!' Zaspao sam pitajui se kakvu to primitivnu maineriju putaju da radi itave noi. Pitajui se da li u se ikada vie vratiti u Kulu, makar to bilo i ispod 55. sprata. Pitajui se, najvie od svega, kakve su mi anse da nabavim par Moka-Koka sutra ujutro, poto je dvanaest pakovanja koje sam stavio u torbu ve prolo kroz moj eludac. "Ti si Tarb?" Grub glas mi zapara uvo. "Napolje iz vrste! Za pet minuta da si dorukovao, a za deset minuta da bude kod pukovnika." Otvorih jedno oko. "ta?" Lice to se naginjalo ka mome nije se povlailo. "Ustaj!" zaurla ponovo, i kada sam konano otvorio oba oka primetih da ono pripada mranom namrgoenom oveku sa majoskim epoletama i nizom vrpci koje su bile priivene na njegovu kamuflanu uniformu. "Razumem", promrmljah i pokuah da se setim da dodam 'gospodine'. Major nije izgledao zadovoljno; meutim, ipak ode. Sedoh na ivicu kreveta i obrnuh se na stranu, pokuavajui da izbegnem

najotriji i najzaraliji feder - pola tela bilo mi je pokriveno ubodima nastalim usled prevrtanja i okretanja tokom noi - i poeh da reavam problem oblaenja koulje i kilota. Uspeo sam da izaem na kraj sa njim, mada mislim da sam ga reavao spavajui. Problem nalaenja kantine uopte nije bio problem - trebalo je samo slediti sporo kretanje ostalih koji su svi odreda bili neobrijani, zacrvenjenih oiju i imali podonjake - ili su prema Trpezariji. Ako nita drugo, barem su imali Najkafu. to je jo bolje, imali su i aparate sa Moka-Kokom, s tim to ovi nisu bili pod vladinom jurisdikcijom, tako da sam izgubio dragocene trenutke moljakajui za sitni jednu ili dve malo poznatije face, to su besno juriale na svoje Om-Lete i Hlebb. Razume se da mi je aparat progutao prva tri novia bez da mi je zauzvrat ispljunuo Moku; meutim, pri etvrtom pokuaju izila je jedna - topla, da se razumemo - i, zahvaljujui tome, suoih se sa zaslepljujuom svetlou spolja sa neto malo vie hrabrosti. Daleko tee bilo je pronai pukovnikovu kancelariju. Izgleda da niko od pridolica nije znao gde se ona nalazi. Pokazalo se da su pametnije stare kajle i dalje sreno spavale u svojim vreama, ekajui da popusti navala novajlija u menzi kako bi kasnije mogli da dorukuju na mnogo mirniji i oputeniji nain. Nekoliko domorodaca motalo se unaokolo - nosili su metle i kofe sa zaskramljenom vodom - ali nisu davali nagovetaje da e ih i upotrebiti - i sa zadovoljstvom su mi pokazivali kuda da idem; meutim, budui da smo govorili razliitim jezikom, nisam imao pojma gde su me uputili. Naoh se uskoro na kraju naselja, i prilikom prolaska kroz kapiju, odvratan miris ispuni mi nozdrve, a u istom trenutku ono grozomorno 'Aaah!' zabruja mi u uima.

Misterija mehanikih umova u noi bila je razreena. Na svoje beskonano gnuanje otkrio sam da to uopte nisu bili umovi neke maine. U pitanju su bile ivotinje. ive ivotinje! Nisu to bile ivotinje iz zoolokog vrta, ili one to se preparirane nalaze u pojedinim muzejima - ove su stajale na ulicama, vukle vozila, pa ak i deficirale na mestima po kojima su ljudi hodali. Naao sam se u neemu to je bila neka vrsta parkiralita za ova bia... Moram priznati da je malo nedostajalo pa da povratim Moku koju sam maloas popio. Najzad mi je, naravno, ipak polo za rukom da pronaem pukovnikovu kancelariju, ali sa najmanje dvadeset minuta zakanjenja; meutim, uspeo sam da upoznam izvesne otrenjavajue injenice o ovom svetu u koji su me gurnuli. ivotinje koje su se onako buno drale zvale su se magarci. Manju, rogatu vrstu magarca nazivali su kozama, a takoe su imali pilie, konje i jakove. Sve ove ivotinje smrdele su gore jedna od druge, a isto su se tako odvratno i ponaale. Kada sam se konano doteturao do objekta sklepanog od blatnih cigala oznaenog sa 3d Bn Hg & Cy, znao sam da sam na dobrom putu da zaradim svoj prvi strogi ukor, ali za to uopte nisam mario. Unutra je bio erkondin koji je odista funkcionisao i kada mi je prvi narednik, sav namrgoen, rekao da u morati da priekam i da e me pukovnik pojesti, dolo mi je da ga poljubim, jer je vazduh bio sve, spoljanji bolni zvuci prigueni - a kraj vrata nalazio se i dispenzer za Moku. Narednik je pravi prorok. Pukovnikove prve rei bile su: "Zakasnili ste, Tarbe! Lo poetak! Rei u vam istinu - od takvih kao to ste vi spopadne me muka!" U normalnim okolnostima ne bih otrpeo ovakvu vrstu razgovora i uzvratio bih ravnom merom; meutim, ovo nisu bile normalne

okolnosti. Mogao sam pukovnika da itam kao knjigu: iskusni stari borac, grudiju punih vrpci za pohode na Sudan, Papuu, Novu Gvineju i Patagoniju. Nesumnjivo je krvavo dola do ovog poloaja, jer je zadrala svu preanju potroaku mrnju spram viih klasa. Progutah, dakle, rei to su mi dospele do usana, zadrah najvei stepen panje za koji sam bio sposoban i jedino rekoh: "Da, gospoo." Ona me osmotri istim onim pogledom punim neverice i odvratnosti kojim sam, ubeen sam, ja udostojio magarce. Zatim zatrese glavom. "Dakle, Tarbe, ta da radim sa vama? Umete li da radite jo neto osim onoga to pie u vaem kartonu sa linim podacima? Umete li da kuvate, da popravljate instalacije, da vodite oficirski klub?" "Gospoo! Ja sam reklamoautor prve klase!" odgovorih joj s indignacijom. "Bili ste", ispravi me ona. "Ovde ste samo jedan od mnogih sluajnih oficira kojima moram da naem posao." "Ali, dosta... moje sposobnosti - moja vetina je da organizujem promocionu kampanju..." "Tarbe", ree ona umorno, "sve te stvari rade se tamo u Pentagonu. Ovde na terenu ne bavimo se strategijom. Mi je samo sprovodimo u delo." Ona sa sumornim izrazom lica baci pogled na uskladitene podatke - za trenutak zastade - pa nastavi - okrete se i brzo pogleda jednu liniju na Organizacionoj Tablici. "Kapelan", ree najzad zadovoljno. Izbuljih oi na nju. "Kapelan? Ali ja nisam nikad... hou da kaem da ne znam nita..." "Vi nemate pojma ni o emu, porunie Tarbe", odbrusi ona. "Meutim, posao kapelana nije teak. Vi to nikada neete shvatiti.

Imaete pomonika koji se razume u te stvari - i koliko mogu da vidim, to je mesto na kome ne moete da napravite mnogo tete. Voljno! Pokuajte da se ni u ta ne petljate dok se ovaj pohod ne zavri, a onda ete postati problem za nekog drugog." I tako poeh da obavljam dunost kapelana u Glavnom tabu treeg bataljona i tabnoj Kompaniji - priao sam o paklenim mukama i nebeskom blaenstvu - to nikako nije najbolja dunost na svetu - ali je kudikamo bolja od beskrajnog kontakta sa peadijom. Pukovnik mi je obeala iskusnog pomonika kapelana i zaista je ispunila obeanje. tabni narednik Gert Martels je na svojim poprilino istaknutim grudima nosila vrpce ak iz vremena pohoda na Kampuiju. Dok sam po prvi put ulazio u svoj domen, ona me doeka ne ba srdanim pozdravom, ali joj je zato osmeh bio savren: "Bro' jutro, porunie", otpeva ona. "Dobro doli u Trei!" Odmah sam video da e S/Sgt Martels biti najbolja stvar tokom moga slubovanja u svojstvu kapelana - u stvari, druga najbolja stvar. to se same kancelarije tie, mogu rei da je bila do zla boga ofucana. Bila je to veernica u motelu i jo su se na mestima gde su stajale maine za pranje vea ocrtavale mrlje od deterdenta i sapunskog praka. Otvorene cevi su jo stajale du zidova. Meutim, u prostoriji se nalazio erkondin. Bio je smeten u tom zgodnom motelu sa vodoskocima i senovitim drveem, samo to su ovde vodoskoci funkcionisali - a mi sluajni (ili privremeni) otpremljeni u 'regularne' nastambe, tako da je osloboeni prostor sluio za tabne kancelarije. Mislim da je erkondin bio trea najbolja stvar; najbolja od najboljih stvari bio je automat za Moku, a nain na koji je poeo da prede govorio mi je da e iz njega izai Moke hladne kao led. "Kako ste

znali?", upitah a zgodno lice sa oiljcima zasja jo jednim od svojih izvanrednih osmeha. "Posao kapelanskog pomonika je da zna takve stvari", odgovori ona. "A sada, ako bi porunik bio ljubazan da sedne za svoj sto, bilo bi mi drago da odgovorim na njegova pitanja..." Ispalo je ak i bolje od toga. Nisam morao da joj postavljam nikakva pitanja, jer je S/Sgt Martels znala ono to je porunik trebalo da zna bolje od nje. Ovo je bio put do oficirskog kluba. Ovo su bile blanko propusnice za koje sam imao ovlaenje da ih potpisujem. To na zidu bio je interfon, koji je koristio jedino prijatelj u pukovnikokvoj kancelariji da nas upozori kada pukovnik dolazi ovamo. A u sluaju da se poruniku ne svia hrana u Trpezariji, uvek je imao privilegiju da izjavi kako je bio zauzet neodlonim obavezama za vreme redovnih obroka u privatnoj trpezariji kantine terenskih oficira. Porunik, dodade ona nevino, takoe ima privilegiju da, ako hoe, u tim intervalima povede sa sobom i svog pomonika. I zato sam, pitao sam se sav presrean, tako nerado ostavio Agenciju kada je trebalo da doem u ovaj zemaljski raj? Zapravo, to i nije bio raj. Noi su i dalje bile pravi pakao. Ispostavilo se da su 'regularne' nastambe napravljene od porozne morske pene sa uzanim prorezima. Jedini 'erkondini' koje su imale bili su siuni ventilatori to su se pokretali preko solarnih baterija; a zidovi od pene upijali su svaku kaloriju plamteeg sunca i vraali nam ih nou. Bilo je i stenica. Sem toga, ivotinje su po svu no urlale u svojim ograenim stanitima van zidova. Bilo je sati tokom kojih nisam mogao da spavam, jadno se pitajui ta sada radi Mici ili ko je preuzeo moj posao kod Tontona, Gevajlera i okena. Bila je tu, takoe,

injenica da je pustinjska vrelina isparavala iz moga tela Moku istom onom brzinom kojom bih je popio i svakim danom sam postajao sve slabiji i nesigurniji. Drugog dana Gert Martels me panino pogleda: "Porunik", primeti ona, "radi previe." Opipljiva la, naravno. Jo mi nijedan vojnik nije doao radi utehe ili pomoi. "Preporuujem poruniku da napie sebi propusnicu i da ostatak dana provede bez obaveza." "Kuda da odem u ovoj paklenoj rupi?" zareah i zaustavih se. Nisam li ve jednom pre vodio ovakav razgovor na Veneri - sa Mici? "Pa", rekoh, preispitujui stvar, pretpostavljam da u kroz deset godina aliti ukoliko sada ne vidim ono to ovde ima da se vidi. Samo, poite i vi sa mnom." I tako smo dvadeset minuta kasnije sedeli naslonjeni leima jedno o drugo u nekoj vrsti vozila sa etiri toka, sa zastorom prebaenim preko naih glava, kloparajui du puta zastrtog belom prainom i idui u glavni grad - Urumki. Pored nas su tutnjali vojni kamioni, podiui tragove praine od est stopa. Kakva zabava! Razgovarati gotovo uopte nismo mogli, ne samo zato to smo bili okrenuti leima jedno drugom, ve i zato to smo pola puta proveli iskaljavajui prainu iz plua sve dok Gert nije napravila neku vrstu belih hirurkih maski kojima smo pokrili noseve i usta. Na svu sreu, Urumki - oni su ga izgovarali 'Uu-ruumii', to mnogo toga kazuje o Ujgurima - nije bio daleko. Meutim, nije bio nita naroito. Na glavnoj ulici bilo je pravog drvea u dvostrukim drvoredima; meutim, ispod drvea se nalazila samo gola uta prljava praina. Nigde trave. Ni cvea. Videlo se samo desetak Ujgura sa maskama od gaze na nosu i ustima kako podiu lie sa gole zemlje.

ovek bi pomislio da je bilo dovoljno praine u vazduhu za svaku normalnu osobu, meutim, ne, bili su to Vigsovi to su podizali velike oblake praine u sluaju kada smo morali da proemo pored njih. "Voleo bih da popijem Moku", zakripah, a Gert okrete glavu da bi mi rekla: "Strpite se, porunie!" "Zovem se Teni." "Strpite se, Teni, gotovo smo stigli. Pogledajte tamo dole niz blok. To je Divizijski R & R i tamo imaju sve Moke koje elite." I zaista su imali, i ne samo to - imali su i bar, kao i prodavnicu kafe gde su se mogle nabaviti sve vrste roba, ukljuujui i prvoklasnu hranu; imali su i oficirski klub sa Omni-V. I toalete sa obiljem tekue vode! I - dau vam ideju o tome kakav je to boanstveni luksuz bio nakon etrdeset osam sati to sam ih proveo na terenu - tek kada sam zapazio sve pomenute stvari, primetio sam da u celoj zgradi postoje erkondini. "Koliko propusnica mogu sebi da napiem?" upitah je. "Koliko god hoete", odvrati Gert zadovoljno i mi se prvo uputismo u prodavnicu kafe. Kada sam rekao da je astim zaudi se, ali se nije protivila. Naruili smo Tur-Ki sendvie sa salatom i pravim Hlebbom i pola tuceta Moka i udobno se smestili za naim stolom kraj prozora, buljei u Vigsove to su se muvali napolju. "Ima i gorih dunosti od ove, Tarbe", izjavi Gert naruujui jo jednu Najkafu. Ispruih ruku i dodirnuh njene vrpce. Ona ne uzmaknu. "Pretpostavljam da ste ih upoznali?" upitah je. Lice joj se smrai. "Mislim da je Papua, Nova Gvineja bila najgora", odgovori ona kao da ju je seanje bolelo. Klimnuh potvrdno. Svi su uli ta je bilo na Papui, Novoj Gvineji i

kako je na stotine domorodaca poginulo za vreme buna prouzrokovanih pojavom Najkafe i Pilencetovog Mesa. "Bio je to dobro obavljen posao", rekoh uteno. "Nije ostalo jo mnogo uroenikih rezervata. Pobune moraju da se ugue - posao je prljav, ali neko mora da ga obavlja." Ona ne odgovori, ve samo srknu malo Najkafe, izbegavajui da me pogleda u oi. Ja nastavih: "Znam da se ono to sam ja uradio ne moe ravnati sa poslom koji ste vi, veterani, obavili. Meutim, znate li da sam tri godine bio na Veneri?" "Vice-Konzul i odgovoran za moral", klimnu ona glavom. Znala je. "Onda znate i to da Venerijanci zapravo nisu nita bolji od tih Vigsova. Protiv su prodaje, protiv progresa, fanatici - oduzmite im ono malo tehnologije to je imaju i sasvim bi lepo pristajali u ovaj rezervat!" Pokazah rukom napolje, na ulicu. Nekoliko ovlaenih prodavaca dangubilo je kraj hotelskog stepenita, pokuavajui da namame Ujgure da kupe Moke, Nik-O-vake i jo neke stvari. Meutim, Vigsovi bi se samo nasmejali, odmahnuli glavom i produili svojim putem. "Sumnjam da veina ovih uroenika uopte zna da postoji civilizacija. Nisu se menjali hiljadama godina." Ona pogleda na ulicu sa izrazom lica koji je bilo teko protumaiti. "Vie od toga, Teni. Mi nismo prvi zavojevai sa kojima su se suoili. Pre nas su bili Mandurci, Mongoli i Huni, i oni su ih sve istrpeli." Zakaljah se - ali ne zbog praine. "Zavojevai nije ba re koju bih izabrao, Gert. Mi smo civilizatori. Ono to ovde radimo veoma je vana misija." "Vana, to je tano", odvrati ona energino, a u glasu joj je bilo neto otro, to samo nesvesno osetih. "Poslednja pre Velikog udara, a? Da li ste ikad razmiljali da tu postoji logino napredovanje - Nova

Gvineja, Sudan, Gobi? A onda..." Iznenada zastade i osvrnu se po prostoriji, kao da se pita ko bi nas mogao uti. Mogao sam da je razumem, jer je govorila stvari koje bi je skupo kotale kada bi ih uli pogreni ljudi. Bio sam siguran da to nije ozbiljno mislila; barem, ne previe ozbiljno. Ne moemo kriviti borbene trupe ako s vremena na vreme udne ideje prodru u njihove umove, tamo na granicama civilizacije. Ovakva vrsta razgovora donela bi im dosta nevolja u civilizaciji. Ovde... "Ovde, ste", rekoh ljubazno, "pod pritiskom, Gert. Uzmite jo jednu Najkafu, to e vas smiriti." Ona me za trenutak utke pogleda, a onda se nasmeja. "U redu, Teni", ree, pozivajui kelnericu. "Znate ta? Postaete veliki kapelan." Bilo mi je potrebno izvesno vreme da joj na ovo odgovorim nekako mi nije zvualo kao kompliment. "Hvala", rekoh konano. "A da biste to zaista postali", dodade ona, "mislim da bi bilo dobro da vas uvedem u vae dunosti. Imaete posla sa dve vrste ljudi, koji e vam dolaziti da im pomognete. U prvoj vrsti e biti oni koji su zbog neega zabrinuti - zbog pisma to su dobili od Drage Dejn ili zato to misle da im je bolesna majka ili stoga to su ubeeni da e poludeti. S njima treba da postupite tako to ete im rei da ne brinu i to ete im dati propusnicu od 0-24 sata. U drugoj vrsti bie nevaljalci. To su oni to izgube formaciju, prespavaju prozivku ili izbegnu pregled. Sve to treba da uradite sa njima jeste da javite prvom naredniku da im zabrani izlaske tokom nedelje i da im kaete da bi bilo dobro da ponu da brinu. Ponekad e vam doi neko sa pravim problemom i vi treba da..." Sluao sam je, klimao glavom i, istinu govorei, u potpunosti uivao. U tom trenutku nisam znao da se u mom drutvu nalaze dve

osobe sa pravim problemima. Odnosno, da obe sede za mojim stolom.

Posao kapelana nije bio teak. Ostajalo mi je puno vremena za duge, kasne rukove u kantini terenskih oficira i veernje izlaske u Urumki. Takoe mi je nedostajalo vremena da se pitam, u poetka prilino esto, ta ja zapravo radim ovde, poto se inilo da operacija zbog ijeg smo izvoenja bili muvani od hemisfere do hemisfere nikako ne poinje... ma ta da je bilo u pitanju. Kada sam upitao Gert Martels, ona je samo slegla ramenima i rekla da je to samo stara dobra tradicija pourivanja i ekanja, pa sam prestao da brinem o tome. iveo sam od danas do sutra. Stari Urumki hotel koji je bio namenjen za divizijski R & R postao mi je isto tako blizak kao i Dodeljeni mi ator (od morske pene) za spavanje; u stvari, hotel je bio taj u kome sam provodio noi kad god sam mogao, ne samo zbog erkondina, ve zato to je svaka dronjava stara gostinska soba imala svoj posebni toalet sa tekuom vodom, kadu i tu. esto su sve tri ove stvari funkcionisale. Osim toga, u oficirskom odmaralitu nalazio se Omni-V. Meutim, nije sve bilo tako zadovoljavajue. Jedina stvar koju sam odista eleo bile su vesti. Da bih mogao da ih gledam morao sam da se borim sa oficirima koji su bili upravo ludi za civilizacijom. Veina njih imala je vie inove od mene i oajniki su voleli da gledaju sportske prenose, varijetske predstave i reklame - preteno reklame. Vesti koje su me zanimale nisu bile u vezi sa obinim stvarima - par iz Detroita, to je treptao, kolutao oima i cerio se, zbog osvojene nagrade 'Potroai Meseca'; ili Predsednikovi govori; ili pria o est unitenih

peditaksija; i jedanaest izgubljenih ivota kada je iljak sa tornja stare Krajslerove zgrade pao i sravnio sa zemljom pola bloka 42. ulice. Mislio sam na prave vesti: na izvetaje Svet reklame, Dnevni pregled i slino. Te vesti su ile u est ujutro, jer smo se nalazili na drugom kraju sveta, tako da nije bilo nikakve nade da u ih videti, pa sam morao da se uzdam u sreu i da provodim silne noi u divizijskom R & R i da se, naravno, snalazim po pitanju buenja, poto se trebalo probuditi na vreme i sii u klub. To nije bilo lako. Svakog jutra sam se sve tee i tee budio. Jedina stvar koja me je na kraju mogla dii iz kreveta bila je da nemam nijednu Moku u sobi, tako da sam, im bih otvorio oi, morao da ustanem iz kreveta i odem da naem koju bocu. Ni ono to sam video na vestima nije bilo ba zadovoljavajue. Jednog dana prikazali su itav desetominutni spot posveen mome Konzum Anon planu. Bio je lansiran sa promocionim budetom od esnaest megadolara. Postigao je veliki uspeh. Meutim, nije bio moj. Bio sam pripremljen na to. Ono, meutim, na ta nisam bio pripremljen, bio je komentator koji je imao snishodljivi, dodvoravajui osmeh to ga ljudi nabace kada govore o neijem velikom uspehu. Svoj izvetaj okonao je pohvalom te dinamine nove agencije to se pojavila niotkuda da bi izazvala gigante ... Hejzldajn i Ku. Kapetan koji je upravo tada uao u klub, mlatarajui raukama i nogama, u potpunosti spreman za svoj jutarnji redovni egzercir, nije ni znao koliko je srean. Ostavio sam ga na ivotu. Da ga nisam u tolikoj meri preplaio svojom eksplozijom besa kada je pokuao da promeni kanal on bi mi svakako oitao bukvicu zbog ponaanja nedostojnog jednog oficira; meutim, mislim da nikada nije video toliko jarosti na neijem licu. Zalepio sam se za bira kanala. Nisam se ak ni okrenuo

kada se postieno odunjao, prestavi da mlatara rukama i nogama. Pritiskao sam dugmad, lovei vesti, crkavajui za informacijama. Bilo je to kao da sam traio iglu u plastu sena, budui da je bilo dve stotine pedeset kanala. Nisam mario za pikanterije. Klik, i upoznavao sam se sa koreanskom vremenskom prognozom; klik - reklame, klik - program za decu; klik - pritiskao sam dugmad. Uhvatio sam kraj Bi-bi-si nonog programa i rane jutarnje vesti Rus-Korpa iz Vladivostoka. Nisam znao itavu priu. Nisam bio siguran da li sam sve delove dobro uklopio. Meutim, Hejzldajn i Ku su bili u vestima irom sveta i u globalu mi je sve bilo jasno. Damboa mi nije rekao celokupnu istinu. Mici i Dezmond Hejzldajn uzeli su svoje profite i osnovali sopstvenu agenciju. Meutim, oni nisu uzeli iskljuivo novac. Uzeli su i itavo Specijalno odeljenje od T. G. & . - opljaakali osoblje - odneli raune. Ukrali moju ideju. Postao sam svestan svojih postupaka tek kada sam bio na pola puta do taba, idui du te bedne, vrele, pranjave ulice. Nikada nisam oseao toliki bes. Bilo je to sasvim blizu ludila - zbilja sasvim blizu, jer ta je drugo sem ludila moglo da me natera da hodam kroz taj pakao, kada su ak i Vigsovi jahali svoje magarce i jakove, to su ih nosili od mesta do mesta? Sem toga, bio sam edan. estoko sam se napio Moka - ne samo istih Moka-Koka, ve u meavini sa alkoholnim piima koja su se mogla nai u oficirskom klubu. Meutim, sve je to tokom hodanja izvetrilo iz mene, a ono to je preostalo bio je koncentrovani, kristalizovani bes. Na koji nain sam mogao da se vratim u civilizaciju? Da se vratim i zadovoljim pravdu; da uzmem od Mici Ku ono to mi je dugovala! Mora da postoji nain. Bio sam kapelan. Da li da dam sebi milosrdno

odsustvo? Ako to ne budem mogao da uinim, da li da odglumim nervni slom ili da odem do nekog sklonog mi lekara koji me moe snabdeti pilulama za ubrzavanje sranog pulsa? A ako mi se sve to izjalovi - kakve su mi anse da se prokrijumarim kao slepi putnik na sledei teretni avion koji sleti ovde? Ako mi ni to ne bi polo za rukom... Razume se, nisam mogao da uradim nita od svega toga. Video sam ta se dogaalo cmizdravim jadnicima koji bi dolazili u moju kancelariju, sa svojim zbrda-zdola sklepanim priama o nevernim enama ili nepodnoljivom bolu u donjem delu lea; nije bilo milosrdnih odsustava iz Rezervata i nikakve anse da se prokrijumarim kao slepi putnik. Nasukao sam se. Poinjao sam takoe da se dosta loe oseam. Mnogo pia i neprospavane noi nisu nimalo pomogle mom telu sviklom na Moku. Sunce je bilo nemilosrdno, i svaki put kada bi prolo neko vozilo mislio sam da u iskaljati plua. Napolju je inae bilo puno vozila, jer je najzad trebalo da se ostvari naa operacija. Trebalo je da otpone svakog trenutka. Teka napadaka orua bila su na svojim mainama. Trupama su dati odreeni napadaki ciljevi. Sve je bilo spremno za dejstvo. I tako, stadoh i ukopah se poput mrtvaca nasred druma, njiui se zbunjeno dok sam pokuavao da saberem misli. Ovo je imalo smisla, ukazao mi se traak nade... naravno! Kada se operacija okona, svi emo biti vraeni u civilizaciju! Biu i dalje na vojnoj vebi, razume se, ali u nekom od logora u blizini dravne granice, odakle u bez tekoa moi da dobijem etrdesetosmoasovni izlaz, to e mi biti sasvim

dovoljno da odem do Njujorka kako bih se suoio sa Mici i njenim runim postupkom... "Teni", povika neko. "Oh Teni, hvala Bogu to sam vas pronala ali, mome, jeste li u nevolji?" Naprezao sam oi pokuavajui da prozrem zaslepljujuu prainu i bletanje. Ujgurski 'taksi' sa dva toka zaustavio se kraj mene i iz njega iskoi Gert Martels, a na njenom mravom licu punom oiljaka ogledala se zabrinutost. "Pukovnik je iskopala ratnu sekiru. Moramo vas pokupiti pre no to vas pronae!" Zateturah se prema mestu sa kojeg je dolazio njeg glas: "Do avola sa pukovnikom", zagraktah. "Molim vas, Teni", zamoli me ona, "uite u taksi. Sagnite se, tako da, u sluaju da naie, vojna policija nee moi da vas vidi." "Neka me vide!" Najsmenija stvar u vezi S/Sgt Martelsove bila je ta to sam je gledao iz dva razliita ugla. as bi mi liila na magliastu figuru od crnog dima, to je bila neprozirna spram zaslepljujueg neba - as bih je video krajnje otro, tako da sam mogao, ak, da joj vidim izraz lica: zabrinut i napregnut, a potom (zanimlivo) pun olakanja. "Strefio vas je toplotni udar!" povika ona. "Hvala Bogu! Pukovnik ne moe nita protiv toplotnog udara! Vozau! Znate li gde je vojna bolnica? Odvezite nas tamo najbre to moete!" I snane ruke Gert Martels uvukoe me u vozilo. "Ko eli bolnicu?" upitah ratoborno. "Ne treba mi nikakva prokleta bolnica! Hou samo Moku..." Meutim, nisam je dobio. Nisam dobio nita. A i da sam dobio ne bih bio u stanju ma ta da uradim, jer se upravo tog trenutka nebo smrailo i obmotalo oko mene poput omotaa od crne vune, tako da sam bio izvan sveta sledeih deset sati.

2. Meutim, za to vreme desilo se dosta toga. Recept za toplotni udar bio je: reehidriranje, biti na hladnom; odmaranje u krevetu. Sreom, bio je to isti recept kao i za akutni mamurluk, te sam postupao prema lekarskim uputstvima. Istina, jedno vreme nisam znao da to inim, poto sam u poetku bio u nesvesti, a posle toga uspavan nekim od hipnotika. S vremena na vreme bi mi se u svesti pojavile maglovite slike igala i priceva sa fiziolokim rastvorom i glukozom to su mi ih ubrzgavali u ruku; takoe su me namamljivali da ispijam ogromne koliine vode. Povremeno bih bio svestan i snova. Oh, da, snova. Runih snova. Snova o Mici i Dezu Hejzldajnu kako uivaju u svojim luksuznim stanovima i kako se ludaki smeju kada se sete jadnog starog blesavog Tenisona Tarba. I kada sam se konano probudio mislio sam da jo sanjam, jer se prvi narednik izvijao nada mnom s prstom na usnama: "Porunie Tarb? ujete li me? Ne diite buku - samo klimnite ako me ujete." Pogreio sam to sam ga posluao. Klimnuo sam. Bolje da nisam glavobolja je bila uasna; mislio sam da e mi se lobanja raspasti. "ini mi se da ste prilino mamurni? Nezgodna stvar... No, sluajte, imamo problem." injenica da postoji problem nije bila novina za mene. Jedino pitanje je bilo na koji je problem mislio? Na moje iznenaenje, bio je to problem sa kojim nisam bio upoznat. Bilo je to neto potpuno novo, i ticalo se ne toliko mene koliko Gert Martels. Krajikom oka posmatrao je deurnu sestru, a usta je toliko pribliio mome uvu da mi je njegov dah golicao une dlaice; apui, objasnio mi je: Gert ima onu runu naviku, mislim da znate..."

"Kakvu runu naviku?" upitah. "Zar ne znate?" Izgledao je iznenaeno, a potom se odista zbuni. "Pa", nastavi on nevoljno, "znam da to zvui zbilja valjivo, meutim, veina momaka, znate, tamo na terenu, izloena je svim vrstama uticaja..." Uprkos svoj razboritosti i elji, ne izdrah: "Narednie", rekoh, "nemam pojma o emu to priate. Budite odreeniji." "Napolju je sa Vigsima, porunie", izbaci on. "I nema svoju zatitnu opremu. A re je o T-minus dva sata i odbrojavanju." Ovo me zaista pogodi. "Hoete da kaete da operacija poinje noas?" razderah se. On se trgnu. "Molim vas, stiajte se. Tako je. Operacija poinje u pono, a sada je tano deset." Zurio sam u njega. "Noas!" ponovih. Gde sam to bio? Kako sam propustio to obavetenje? Naravno, bila je to, tehniki, tajna informacija; meutim, sigurno je da su je svi u trupi prokljuvili jo pre mnogo sati. Prvi narednik klimnu. "Poinje noas jer je vreme savreno." Sada kada sam znao ta treba da traim mogao sam da vidim kapuljau od polarizovanog materijala to mu je bila obeena o ramena i ogromne une uloke za priguivanje zvuka koji su mu visili ispod brade. "Stvar je..." Odjednom se zau zvuk sa kraja odeljenja, otvorie se vrata i upali se svetlo. "Oh, do avola", zapucketa on prstima. "ujte, imam jo neke stvari da posvravam, a vi idite po nju, porunie, hoete li? Dole vas eka jedan Vigs sa zatitnom opremom za vas i za nju - on e vas

odvesti do nje, i on..." Neki koraci su se pribliavali. "Izvinite, porunie", dodade on zadihano, "moram da idem". I ode. im je sestra zavrila sa obilaskom i otila, siao sam sa kreveta, obukao svoju odeu i odunjao se iz odeljenja. U glavi mi je bubnjalo, te sam znao da je poslednja stvar koja mi je potrebna upravo to to sada inim. Samovoljni odlazak iz bolnice bie jo jedan dodatni minus meu ostalim minusima pribeleenim u mom linom kartonu. Najsmenije od svega bilo je to to nisam oklevao ni trenutka. Nisam, ak, oklevao dovoljno dugo da shvatim da je to udno. Tek kasnije sam razumeo da je bilo mnotvo sluajeva u prolosti kada je ovaj ili onaj stavljao svoj rep u procep kako bi me od neega sauvao. Nekada sam bez problema zaboravljao da se dobro dobrim vraa. U pameti mi je bilo samo to da sam Gertin dunik i da sam joj potreban da bih je izvukao iz nevolje. I tako odoh... zastavi samo za trenutak na vratima bolnice kako bih pokupio nekoliko boca Moke iz automata. Uistinu sam pomislio da bih ak i da nisam naao Moku otiao i bez njih. Vigs je ekao kao to je bilo dogovoreno, ne samo sa kompletnom opremom za dvoje ve i sa magarcem i sa dvokolicama. Jedino to je nedostajalo bilo je njegovo znanje engleskog. Meutim, poto je izgledalo da zna kuda treba da ide i bez mojih instrukcija, to nije predstavljalo nikakav problem. Bila je topla, mrana no, toliko mrana da je oveka nehotice obuzimao strah. Moglo se videti nebo! Ne mislim na dnevno nebo, niti ak na nono, kada svetla odozdo daju onaj nejasni crvenkasti sjaj mislim na zvezde. Svi su uli za zvezde; meutim, koliko ljudi ih je

zapravo videlo? Bilo ih je na milione, po itavom nebu; bile su dovoljno sjajne da ih vide... Dovoljno sjajne da bi ih i magarac video, jer je izgledalo da bez problema pronalazi svoj put. Ili smo po sporednim putevima u pravcu oblinjih brda. Izmeu nas i brda nalazila se dolina. uo sam za nju; bila je neka vrsta kurioziteta u ovim krajevima zbog toga to je bila plodna. Ono to Gobi ini Gobijem - to jest, peanom pustinjom - to su suvoa i vetar. Suvoa preobraa zemlju u prainu a vetar je oduvava sve dotle dok ne ostanu samo beskrajne kvadratne milje kamenite pustinje. Tu i tamo, izuzetno, na nekoliko izolovanih mesta dolina, zaklonjenih strana brda - ima malo vode, a - samim tim - i plodnog zemljita. Neki oficiri su mi priali da su ta mesta gotovo nalik na italijanske vinograde sa svojim okotima loze i, ak, uboreim potocima. Nisam smatrao da ovek treba da ih po svaku cenu poseti. Nisam planirao ni da ih sada posetim, posebno ne nou, posebno ne sada kada je trebalo da nastane pakao - kriomice pogledah na sat, to je blistao u mranoj noi - za otprilike sat i pet minuta. I odista ih nismo posetili ovog puta. Vigs krenu stazom to je ila oko vinograda, zaustavi dvokolice, pomoe mi da siem i pokaza na brdo. U svetlosti zvezda mogao sam jedva da razaznam nekakvu graevinu od drveta. "Hoete da kaete da treba da se popnem tamo?" upitah ga. Vigs slegnu ramenima i ponovo uperi prst na isto mesto. "Da li je narednik Martels u toj daari?" On ponovo slegnu ramenima. "Do avola", prasnuh, okrenuh se i, s uzdahom, poeh da se penjem uz brdo. Naravno, svetlost zvezda nije omoguavala da se ba najbolje vidi. Posrtao sam, a nekoliko puta sam i pao pokuavajui da se popnem uz

to slabo izvinjenje za stazu, uz tu prokletu, prljavu pranjavu stazu, tako suvu da sam se prilkom okliznua vraao samo jard ili dva nanie. Najmanje dvaput sam se poteno ogrebao. Drugi put, dok sam tekom mukom podigao i drugu nogu, neto iza brda zakaljalo je vamp, a trenutak kasnije vamp... vamp... vamp dolazilo je du itavog obzorja i na nizu mesta zvezde se zaprljae sporoireim oblacima tame. Niko nije morao da mi kae ta je to: nebeski ekrani - operacija je trebalo da pone. Nanjuio sam daaru jardima pre no to sam stigao do nje. Sluila je za suenje groa i bazdila je na teki miris vina. Meutim, oseao se tu jo i nekakav kudikamo jai - malo je rei jai - miris. Bilo je to gotovo zastraujue. Podsealo je pomalo na hranu - Pilencetovo meso, moda, ili ur-ku, s tim to neto nije bilo u redu sa njim. Nije to bio miris pokvarenog mesa. Bilo je to neto gore od toga. eludac me je opminjao da ga je maltene revoltirao. Progutah pljuvaku i napipah ulaz u daaru. Unutra je neto plamsalo. Pomislih da su naloili vatru da bi videli dok jedu ukradene vojnike obroke. Bila je to pogrena pretpostavka. Kao i ona druga po kojoj je 'runa navika' Martelsove bilo neto poput zbliavanja sa domorocima ili, moda, opijanje njihovim piima. Bio sam pravi naivac! Oko vatre u daari okupilo se pola tuceta ljudi iz trupe, a ono to su radili sa njom, iznenadilo me je - iznad plamena su drali ivotinju. A to je jo gore, jeli su uginulu ivotinju. Gert Martels se izbulji u mene otvorenih ustiju, a u ruci joj se nalazilo pare ivotinjskog mesa. Drala ga je za kost... To moj eludac nije mogao da izdri. Morao sam da izaem napolje da povratim.

Jedva sam uspeo. Kada sam ispovraao sve to sam pojeo tokom protekla dvadeset etiri sata, duboko sam udahnuo i vratio se unutra. Bili su uplaeni; lica su im bila bleda i zabrinuta u odsjaju vatre. "Gori ste od Vigsova" rekoh im, dok mi je glas podrhtavao. "Gori ste od Venerijanaca. Narednie Martels! Obucite ovo. A vi ostali, sagnite glave, zapuite ui prstima i ne otvarajte oi sledeih ezdeset minuta. Operacija poinje za deset minuta!" Nisam saekao da ujem njihove bolne alopojke, niti da li Gert Martels ini ono to joj bejah naredio. Iziao sam iz ove avolske jazbine to sam bre mogao, spotiui se i klizei deset jardi niz stazu pre no to sam zastao na nekoliko trenutaka kako bih stavio priguivae zvuka na ui, a preko toga navukao kapuljau. Posle toga, naravno, nisam apsolutno nita mogao da ujem, a ponajmanje to da je Gert Martels stala tik kraj mene. Nismo mogli da razgovaramo, to i nije bilo tako loe. Tog trenutka nisam eleo nita da joj kaem, niti da ujem bilo ta od nje. Krenusmo niz brdo do mesta gde nas je ekao Vigs sa svojim magarcem, pritegnutim za vozilo, koje je bilo okrenuto prema logoritu. Vigs podie uzde... I tada poe. Prvi korak je bio vatromet - prosta, jednostavna stara pirotehnika. Eksplozija zvezda. Zlatna kia. Pljuskovi dijamantno blistavih vodopada. Meutim, nisu bili dovoljno sjajni kako bi aktivirali instantsenzore u naim kapuljaama. Ipak, bili su dovoljno blistavi da bi izazvali zaprepaenje - na koija je gotovo ispustio uzde, buljei unezvereno u nebo. Sve to je bilo proarano eksplozijama vazdunih bombi, priguenim i oslabljenim zahvaljujui naoj zatitnoj opremi; meutim, zvuk se obruavao niz brda. Vazdune eksplozije osvetljavale

su predeo, a to je bio tek poetak. Ovo je trebalo da probudi Vigsove i da ih istera na otvoreno. Tada kembelijanske brigade stupie u dejstvo. Ovog puta se nije ulo mnogo eksplozija; meutim, one koje su se ule bile su poput tutnjave to je odjekivala izmeu naih ramena i uiju. Neverovatno buno. ak i kroz priguivae je to bilo do bola buno - da ih nismo imali pola vojske bi ogluvelo. to se Vigsova tie, mislim da ih je poprilaan broj ogluveo. Kasnije sam saznao da su se usled ove tutnjave aktivirala dva gleera na dalekim planinama i da je lavina osloboenog snega zatrpala metane jednog ujgurskog sela koji su zurili u nebo. Meutim, buka je bila samo polovina toga. Drugu polovinu inila je svetlost. Dospevala je do oiju - ak i kroz instantsenzore na kapuljaama. ak i kroz zatvorene one kapke. Nikada ranije nisam video ovakvu predstavu. Mada zatiena, i naa ula su u velikoj meri bila onesposobljena. A onda su, naravno, balon-zvunici poeli da izvikuju svoje komande i na projekcioni bataljon ispunio je gasne ekrane ivim, prijatnim, zadivljujuim slikama olja Najkafe to su se puile, Keri-O karamel ipki, Nik-O-vaka, Starcelijusovog Verili donjeg rublja i suspenzorija za atletiare - i zamamnim slikama sonih kocki Pilencetovog Mesa sa komadima to su od njih odvajali, tako bogatim i izvanrednim da ih je ovek mogao gotovo okusiti - zapravo mogao ih je omirisati, jer Ekipa Za Hemijsko Pojaanje nije bila lenja, tako da su njihovi generatori izbacivali miris Najkafe i aromu Burgera Od Pilencetovog Mesa i, to je bilo od svega najgore po mene, povremeno sam oseao okoladni otri miris Moke - a iznad svega toga i bez prestanka uli su se zagluujui zvuci od kojih se gluvelo i videla se

prodorna zaslepljujua svetlost... "Ne gledajte!" viknuh ponovo u uvo naredniku Martels. Meutim, kako je mogla da ne gleda? Iako sam bio zatien od limbikih stimulansa ulocima za ui i kapuljaom, slike su same po sebi izazivale takav apetit, takvu elju koja se graniila sa potrebom, da mi je voda pola na usta a ruke same od sebe pole u depove da bi dohvatile kreditne kartice. Naravno, veina bazinih kompulsija ovog pohoda prola je mimo nas. Bili smo poteeni kembelijskih pojaivaa. Verbalne poruke to su grmele od brda do brda bile su na ujgurskom dijalektu, koji mi nismo razumeli. Meutim, na voza je sedeo sav ushien, zabaene glave; uzde su mu ispale u krilo, oi sijale, a na licu mu je bio izraz takve neizrecive enje da me je namah ganuo. Maio sam se za dep i pronaao pola Keri-O ipke; i kada sam mu je dao uzvratio mi je takvom provalom zahvalnosti da sam, ne razumevajui ni rei, shvatio da sam stekao njegovu doivotnu naklonost. Jadni Vigsovi! Nisu imali nikakvih ansi. Ili tanije reeno, popravih se afektirano, konano su stupili u bogatu i hvalevrednu merkantilnu zajednicu. Tamo gde nisu uspeli Mongoli, Mandurci i Hani, trijumfovali su moderni kulturni imerativi. Srce mi je bilo puno. Zaboravio sam sve brige i tragedije poslednjih nekoliko dana. Ispruih ruku ka Gerti Martels - dok smo sedeli u naoj nepokretnoj dvokolici, i dok su poslednje slike nebeske parade iezavale, a odjeci none akustike zamirali - i stavih je na njeno rame. Na moje iznenaenje, videh gde plae.

Sledeeg jutra u jedanaest sati prodajna mesta bila su totalno prazna. Kazaci, Ujguri i Hui traili su, kraj svojih praznih rafova, priliku

da kupe Popsije Kelpi Kripsa. itava operacija bila je besprekoran trijumf. Znailo je to pojedinano odlikovanje za svakog ko je ukljuen i Poslovodno odlikovanje za poneke. Znailo je to - a moglo je i da znai - priliku da iznova ponem.

3. Meutim, ispostavilo se da to nije odmah znailo ono to sam ja mislio. Odveo sam Gert, crvenih oiju i jo tajanstveno mrkutavu, u njen NKO-tab, a ja sam se odunjao natrag u bolnicu bez ikakvih problema - polovina pacijenata i gotovo celokupno pomono i medicinsko osoblje bili su jo napolju; kapuljae su zabacili na ramena, uzbueno avrljajui o napadu. Naoh se meu njima za trenutak, prokrih put kroz guvu, dooh do svog kreveta i ponovo zaspah; bio je to teak dan. Sledeeg jutra bila je repriza prvog dana ovde, poto je doao major, probijajui se kroz odeljenje i vukui za sobom lekare, da mi kae da sam otputen sa odeljenja i da treba da budem u tabu za dvadeset minuta. Jedina dobra stvar bee to to pukovnik nije bila tamo; otila je u angaj, im je operacija bila zavrena, da raportira Glavnom tabu. "Ali, Tarbe, to ne znai da se niste zakaili za udicu?" drao mi je predavanje potpukovnik koji ju je zamenjivao. "Vae ponaanje je okantno. Osramotili biste uniformu ak i kao potroa; meutim, vi ste reklamopisac. Pazite ta radite, jer ete biti pod mojom paskom!" "Razumem." Pokuao sam da zadrim ravnoduan izraz lica, ali mislim da mi to nije polo za rukom, jer on opet zarea: "Mislite da ete kui, zar ne, tako da ne morate vie da brinete o ovim stvarima?"

Upravo to sam i mislio. Prialo se da e trupa poeti da se rasputa istog dana. "Ne dolazi u obzir", ree on odluno. "Kapelani su deo Slubenog sastava. Slubeni sastav ima zadatak da poalje sve ostale kui pre nego to njegovi pripadnici ponu o tome da razmiljaju. Vi nikuda ne idete, Tarbe, sem moda do stonog dvorita ukoliko niste raistili neke stvari!" Dopuzao sam do svoje kancelarije i svoje postiene S/Sgt Gert Martels. "Teni", poe ona zbunjeno. Prekidoh je: "Porunie Tarb, narednie!" Lice joj buknu tamnocrvenom bojom i ona poe ponovo, ali strogo zvanino: "Da, gospodine. Htela bih samo da se izvinim poruniku za moje, ah, moje..." "Vae nedolino ponaanje, hoete da kaete!" Bio sam zaista neumoljiv. "Narednie, vae ponaanje je okantno. Osramotili biste uniformu ak i kao - ah - kao privatno lice, ali vi niste odgovorni stareina..." Zaustavih se poto je u sobi odjekivalo. Ili u mojoj glavi. Za trenutak sam je utke gledao, a onda se stropotah u fotelju. "Oh, do avola, Gert", procvileh najzad. "Zaboravite to. Mi smo u istom sosu." Rumenilo joj ieznu s lica. Stajala je neodluno preda mnom i premetala se s noge na nogu. Konano ree tihim glasom: "Mogu da objasnim ono to se deavalo na brdu, Teni..." "Ne, ne moete. Ne smem to da sluam. Donesite mi Moku."

Potpukovnik Hedli je moda i mislio da e moi da me dri pod prismotrom; meutim, nije bio ba tako mnogo dalekovid. I on i

pukovnik dobili su premetaj. Celokupna limbika oprema bila je spakovana i natovarena na transportere, a jurini odredi odmarirali su, nakon toga, u zalive i vie ih nisam video. Meutim, transporteri prilikom povratka nisu bili prazni. Bili su puni pripadnika Slube za snabdevanje, a ponajvie trgovakom robom. A roba se topila poput snega. Svakog jutra su se mogli videti Vigsovi u redovima na prodajnim mestima kako ekaju da se ova otvore i kako posru prilikom povratka u svoje jurte sa rukama punim karamel-ipki i obrocima hrane i amuletima Tomasa Defersona Od iste Imitacije Srebra to su ih poneli enama i deci. Operacija je predstavljala potpuni trijumf. Nikada nisam video takve gomile zagrienih potroaa kao to su bili eljni Vigsovi i oseao bih se ponosnim zbog svog uea u tom velikom pohodu da je u mome duhu preostalo bar malo ponosa. Meutim, Sluba za snabdevanje mi to nije mogla priutiti. Bilo bi mnogo lake da sam imao neto da radim. Kapelanova kancelarija bila je najmirnije mesto u Rezervatu. Stare kajle nisu imale zbog ega da dolaze i da se ale jer su se ionako spremali da idu kuama: pripadnici Slube za snabdevanje bili su prezaposleni. Gert Martels i ja smo, bez da smo progovorili re o tome, napravili ad hoc podelu posla. Ja bih svakog jutra sedeo sam u praznoj kancelariji, neumereno pijui Moke i elei da sam - sve - sve drugo samo ne ono to sam i gde sam sada. Bolje bi bilo da sam mrtav. Popodne bi ona preuzela kancelariju, a ja bih odlazio u oficirski klub u Urumkiju, buno se prepirui oko toga koji kanal da se gleda na Omni-V i ekajui bezuspeno satima na svoje beskonane pokuaje da telefoniram Mici, Hejzldajnu ili Matorom... ili Bogu. ak sam se nekoliko puta usudio da uem u potpukovnikovu kancelariju, pokuavajui da izradim

otputanje. Heroji bi trebalo da idu kuama, pre nego to svi zaborave zbog ega su postali heroji - operacija Gobi je ve poela da nestaje iz Omni-V vesti. Nisam imao sree. Sem toga, i dalje je bilo vrelo. Bez obzira na to koliko Moka polokao, izgledalo je da one putem znoja iile bre nego to sam mogao da ih nadoknadim. Nisam se vie uopte merio, jer su brojke to su se pojavljivale na vagama poele da me plae. Petkom je bilo najgore, i stoga nismo ak ni pokuavali da drimo otvorenom kapelanovu kancelariju. Odlazio bih u Urumki prolazei kraj mnotva Vigsova to su se vozili u teretnim kolima, dvokolicama, na biciklima; svima je potroaka svetlost sjala u oima, dok su putovali ka bazarima velikog grada. Zatim bih rezervisao sobu, nabavio Moke i uputio se u oficirski klub gde sam vodio bune prepirke oko Omni-V i pokuavao (bezuspeno) da telefoniram. Meutim, Gert Martels me je ekala ispred kluba. "Teni", obrati mi se ona, gledajui unaokolo kako bi bila sigurna da nema nikog u blizini ko bi mogao da nas uje, "grozno izgledate. Potreban vam je vikend u angaju. Kao i meni." "Za tako neto nemam odobrenje", odvratih smrknuto. "Idite i pokuajte sa potpukovnikom Hedlijem, ako ba elite. Moda e vam dopustiti da odete. Meni nee. Siguran sam." Zaustavih se, jer ona izmahnu dvema propusnicama ispred mojih oiju. Iznad magnetske trake video se Hedlijev potpis. "Ne bi bilo nikakve svrhe", primeti ona, "biti prijatelj sa prvim narednikom kada on ne bi bio u stanju da kada eli gurne par propusnica u pukovnikovu kutiju za potpisivanje. Avion polee za etrdeset minuta, Teni. elite li da budete u njemu?"

angaj! Dragulj Istoka! U deset sati te noi bili smo u avionu. Ljutio sam desetu ili, moe biti, dvadesetu Moku, zagledajui pri tom tamnokose male stjuardese sa njihovim lepravim frizurama i pitajui se da li treba da se poveem sa nekom od njih pre no to postanem isuvie oduzet a da bih mogao da uinim neto po tom pitanju. Gert je pila isti GNS i sa svakim gutljajem postajala je sve obazrivija i paljivija prilikom razgovora, dok su joj oi poprimale staklasti sjaj. Bila je to zanimljiva stvar u vezi sa Gert Martels. Nije izgledala loe, ne uzimajui pri tom u obzir oiljke to su se pruali celom levom stranom njenog lica - od uva do viline kosti. Meutim, nikad nita nisam pokuao sa njom, niti ona sa mnom. Preteno, ini mi se, zbog vojnih propisa i zbog problema do kojih dolazi kada se previe intimizuju odnosi izmeu oficira i graanskih lica na slubi u vojsci; meutim, prilian broj oficir i graanskih lica iskoristio je svoju ansu i izaao na kraj sa svim tim. Sem toga, sve to se deavalo dugo, dugo vremena posle Mici. "Kako to da nismo?" upitah, maui kelnerici. Ona se zakalja i tucnu na nain na koji to ine dame i pogleda me. Trajalo je to sekund-dva i izgledalo je da ima problema sa fokusiranjem. "Kako to da nismo - ta, u stvari, Tenisone?" upita me briljivo odmeravajui ton. Odgovorio bih joj na pitanje da u tom trenutku nije dola kelnerica, tako da sam morao da naruim jo jednu Moku-sa-Dinom za sebe i neutralni alkohol od itarica za damu. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim. "Oh, da", konano odgovorih, "hteo sam da te upitam kako to da ti i ja nismo uradili tu stvar." Ona mi se dostojanstveno osmehnu. "Ako ti to eli, Tenisone." Ja, meutim, samo odmahnuh glavom. "Ne, ne mislim u tom

smislu, hou da kaem kako to da se ti i ja, mislim, zna i sama, nismo spetljali?" Nije mi odmah odgovorila. U meuvremenu su stigla poruena pia i kada sam platio raun kelnerici i dao GNS Gert, video sam da ona plae. "Ovaj, sluaj", rekoh, "ja nisam nita potencirao, zar ne?" upitah je, gledajui oko stola i traei odobravanje! Ne seam se tano kako se to dogodilo, ali izgleda da nam se pridruilo etiri ili pet ljudi. Svi su se smejali i odmahivali glavama - to je moda moglo da znai: ne, nisi, a moda i: ne, mi ne razumemo engleski. Meutim, jedan od njih ga je razumeo. Graanin. Nagnuo se preko stola i nadvikujui galamu oko bara ree: "Dozvolite mi da platim sledeu turu." "Zato da ne?" Zahvalio sam mu se sa osmehom i okrenuo ka Gert. "Izvini, ta si rekla?" upitah je. Ona se za trenutak zamisli nad mojim reima, a graanin se ponovo nagnu ka meni: "Vi, momci iz Ulumija, zar ne?" Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da on pokuava da kae Urumki, no tada sam priznao da je u pravu. "Moete uvek da kaete. Vi ste glavne fore. Plaam i drugu turu!" I svi mornari iz Vengpu Rene Patrole se nacerie i poee da aplaudiraju; toliko su i oni znali engleski. "Mislim", javi se Gert zamiljeno, "da u ti ispiati priu o svom ivotu." Prihvatila je sledee pie, kurtoazno klimnula i pijuckala ga izmeu reenica bez da je gubila nit prie. "Kada sam bila devojica", poe ona, "sreno sam ivela. ta je sve Mama uspevala da napravi od Soje, elou-Vita i malog MSG! A kad bi doao Boi imali bismo urKu, pravo rekonstruisano meso i Dezert od elatina sa ukusom brusnice i razne druge stvari."

"Boi", povika graanin ushieno. "Super ste sa vaim Boiima!" Ona mu se utivo nasmei, ali nekako sa distance i posegnu za sledeim piem. "Kad mi je bilo petnaest godina, umro mi je Tata. Rekli su mi da je imao bronhio... tako neto. Kaljao je dok nije umro! " Ona zastade za trenutak i proguta knedlu, a stari debeli graanin iskoristi priliku. "Znate li da sam i ja iao u misionarsku kolu?" upita nas. "I da smo tamo, takoe, slavili Boie. Mi zbilja mnogo dugujemo vama misionarskim momcima!" Nije mi bilo lako da pratim jednu ivotnu priu, a kamoli dve. Za barom je bila sve vea guva, postajalo je mnogo bunije i mada je stari izletniki parobrod bio vrsto privezan za stubove na molu, mogao sam se zakleti da se njihao na talasima. "Dalje", rekoh neodreeno. Gert je bila bra od graanina. "Jesi li znao, Teni", upita me, "da su fabrike nekada imale filtere na dimnjacima? Zadravale su sumpor i pepo. Vazduh je bio ist, a prosena duina ivota bila je osam godina vie nego to je danas." "Ovde takoe!" povika graanin. "Kad sam bio mlad i u misionarskoj koli..." No, ona ponovo bi bra od njega. "Zna li zato su prekinuli s tim? Zbog smrti. eleli su to vie mrtvih ljudi. Na smrti se moe dobro zaraditi. Delimino je bila u pitanju raunica osiguravajuih drutava njihovi inovnici su izraunali da ih manje kota ako isplate ivotno osiguranje nego godinje anuitete. Sem toga, bile je tu ista zarada od bolnikog osiguranja - pedesetogodinjak koji je itav ivot proveo u smogu dobro zna da e veinu preostalog vremena provesti po bolnicama, tako da, hteo-ne hteo, mora da kupi polisu - i ako brzo

umre, eto istog profita. Naravno, tu su takoe oni koji umru. Nee poverovati koliko se zarauje na sahranjivanju pokojnika. Meutim, veinom", ona pogleda oko stola, ljubazno se smekajui, "veinom je to pravi pakao. Kada potroa okona svoj radni vek, koliko ima novca za kupovinu stvari? Prokleto malo. I kome je on jo potreban?" Rekoh joj nervozno: "Gert, duo, moda ne bi bilo loe da udahnemo malo sveeg vazduha?" Stari graanin se cerio i klatio glavom; napio se toliko da nije mario ta drugi priaju. Meutim, jedan od mornara se mrtio ba kao da je, na kraju krajeva, razumeo neto malo engleski. Izgleda da Gert to nije primeivala. "Da je bilo sveeg vazduha, moj Tata", objanjavae ona, "verovatno ne bi umro na taj nain, zar ne?" Ispruila je praznu au, proprativi to slatkim osmehom male devojice. "Mogu li dobiti jo samo malo?" Daleko od toga da sam bio trezan; meutim, nisam bio toliko pijan da ne shvatim da se Gert nakresala gore od mene. Pokuah da promenim temu. "Dakle, vi volite misionare, a?" srdano se obratih naem dobroinitelju. "Oh, avolski dobri momci, da! Puno im dugujem!" "Mislite, zato to su doneli hrianstvo u Kinu?" On se zaudi. "Kakvo hrianstvo? Zbog Boia. Znate li ta znai Boi? Rei u vam! Ja prodajem na veliko sve vrste odevnih predmeta - a Boi znai etrdeset pet posto prodaje na malo, gotovo pedeset osam odsto. To znai Boi! Buda, Mao - oni nam nisu dali nita slino tome!" Na nesreu, njegove rei ponovo aktivirae Gert. "Boi", nastavi

ona sanjalaki, "nije bio isti nakon Tatine smrti. Sreom, imao je jedan stari pitolj, tako da sam odlazila na smetlite - u to vreme smo iveli u Baltimoru, blizu luke - i ubijala galebove i onda ih donosila kui. Naravno, nisu bili kao ur-Ka, ali Mama..." Gotovo prosuh svoje pie: "Gerrt", povikah, "mislim da bi bilo dobro da krenemo!" Meutim, zakasnio sam. "Mama ih je tako dobro spremala da smo mislili da je to Pilencetovo Meso i uvek bi nam bilo muka ukoliko bismo se najeli, a..." Nije stigla da zavri. Vengpu mornara je skoio na noge, sav besan i sa izrazom gaenja na licu. Nisam razumeo ta je rekao, ali mi je smisao njegovih rei bio sasvim jasan. derai ivotinja. To je bila Kapeljinikov u prepunoj ai vode. Ne seam se ba sasvim dobro svih pojedinosti tue; znam samo da sam video MP-ijevce kraj nas dok sam se izvlaio ispod stola. Adrenalin i panika uinili su da dosta pia ispari iz mene; meutim, pomislio sam da sam jo pijan, halucinatorno pijan, DTS-pijan, kada sam video ko ih predvodi. "ta, pukovnik Hekser!" proderah se. "Fantastino je to vas vidim ovde." I tako dobih premetaj.

U stvari, bio je to jedan od naina da se doe kui. Maltene kui. U Arizonu. Tamo je odlazila pukovnik Hekser, a poto smo mi i dalje normalno bili pod njenom komandom, nije imala nikakvih problema da nas zajedno sa sobom prebaci kako bi nas izvela pred vojni sud. Tako sam otiao iz jedne peane pustinje u drugu. inilo se kao da je pola jurinih odreda iz Urumkija dospelo tamo pre mene. Iz svoje usamljene sobe u BOK - Gert je bila unutar ograenog prostora, dok

sam se ja (budui da sam bio oficir) nalazio u kunom pritvoru mogao da vidim njihove balone kako se u lepim redovima pruaju ka obzorju, a na samom kraju logora video se niz svemirskih atlova. Nisam proveo mnogo vremena gledajui u njih. Veinu vremena provodio sam sa oficirom iz pravne slube, koga mi je sud namenio za branioca. Za branioca. Nije imala vie od dvadeset i njeno glavno slubeno svedoanstvo bilo je to to je radila u Reklamoautorskom Trejd Mark Odeljenju jedne manje agencije iz Hjustona, dok je ekala da bude primljena na prava. Meutim, imao sam monog prijatelja. Kineski graanin nije zaboravio svoje stare drugove sa kojima je pio. Nije hteo da svedoi protiv nas i ispostavilo se da je potplatio celu Vengpu druinu poto su svi do jednoga, kada su bili pozvani na video-svedoenje, pod zakletvom izjavili da nisu govorili engleski, da ne znaju da smo Gert i ja bilo ta rekli i da ak nisu bili sigurni da smo mi ti Zapadnjaci koji su bili u baru one noi. Tako da je sve to su mi mogli nakalemiti bilo ponaanje nedostojno jednog oficira, a to je znailo ne vie od otputanja zbog nedolinih postupaka. A ni manje od toga. Pukovnik Hekser se za to pobrinula. Meutim, imao sam sree. Gert Martels je zaradila isto, ali poto je bila graansko lice na slubi u oruanim snagama i imala podoficirski in ipak je to bilo malo drugaije nego sa mnom; i samo zato, da bi joj ostavili u to neprijatnijem seanju otputanje zbog nedolinih postupaka, prethodno je dobila dva meseca strogog.

etvrti deo: TARB U ISTILITU

1. Kada sam otiao u Tonton, Gevajler & oken da ih zamolim da me vrate na moj stari posao, uplaio sam se da me Val Damboa nee ni primetiti. Nisam bio u pravu. Primetio me je. Bio je zadovoljan to me vidi. Dok smo razgovarali, sve vreme se smejao. "Ti jadna budalo, ti jadna, kolebljiva, demoralisana olupino", govorio je. "Na osnovu ega misli da nam je potreban jedan takav, prilino lo, peditaksista?" "Moje zvanje..." zapoeh. "Tvoje zvanje, Tarbe", dobaci mi on gustirajui, "okonano je sa tvojim otputanjem zbog nedolinog ponaanja. Zavrili smo. Gubi mi se sa oiju. Ili jo bolje, ubij se." Silazei peice niz etrdeset tri sprata do stranjeg izlaza - Damboa nije naao za shodno ak ni to da mi da propusnicu za lift - pitao sam se koliko e jo vremena proi pre no to njegov predlog pone da predstavlje loginu opciju. Postojala je ak i osoba koja mi je rekla da to ve uinim. Naime, prilikom poslednjeg lekarskog pregleda lekarka je itala moje nalaze i rezultate razliitih pregleda uz rastuu zabrinutost na licu, sve dok nije probuila moja otpusna dokumenta i videla da sam otputen zbog nedolinog ponaanja. "Ah, nita ne mari", rekla je tada, "mislim da to nije bitno. Meutim, rekla bih da ste na dobrom putu da tokom sledeih est meseci doivite potpuni psihofiziki kolaps." I ona napisa velikim crvenim slovima preko dugake liste mojih pogoranih fizikih karakteristika legendu Nesposoban za slubu, tako da se ak ni Administracija Veterana po svoj prilici ne bi zainteresovala za ono to je ostalo od Tenisona Tarba. A Mici? Ponos me je zadravao pet dana

da joj ne postavim to pitanje. A onda sam joj poslao poruku, svetlu i pozitivnu, koja je sadravala poziv na pie starih vremena radi. Nije mi na nju odgovorila. Takoe mi nije odgovorila ni na manje svetle i svesamo-ne-pozitivne poruke to sam ih joj uputio desetog, dvanaestog, petnaestog dana... Izgledalo je da Tenison Tarb nema vie nijednog prijatelja. Osim toga, nije vie imao ni prebijene pare. Otputanje zbog nedolinog ponaanja povlailo je za sobom gubljenje svih plaenih trokova i naknada, to je izmeu ostalog znailo da su svi moji rauni nainjeni za barom u oficirskom klubu u Urumkiju prispeli u Agenciju za naplatu dugova. Svi ostali zaboravili su na moje postojanje; meutim, ljudi iz ove Agencije su bez problema pronali i mene i ono to je ostalo od mog bankovnog rauna. Kada su otili sa svotom koju sam dugovao, plus interes, plus njihov honorar, plus porez - plus napojnice! - jer su mi objasnili da im muterije uvek daju napojnice - mahali su pendrecima dok su mi to objanjavali - od Tenisona Tarba nije preostalo nita ni na finansijskom planu. Pa ipak, jo sam imao svoj blistavi, originalni, kreativni um! (Ili je i moj um otiao u aut, kao i sve ostalo, tako da su mi se trivijalni uvidi i beslovesne ideje inile briljantnim.) Gledao sam Doba reklame svaki put kada sam imao priliku da uhvatim Omni-V kanal, prilikom ekanja u nekom od hodnika Biroa za zapoljavanje, na intervjue za radna mesta koja nikad neu dobiti. Klimao sam odobravajui glavom gledajui pojedine kampanje, dok sam se s gaenjem mrtio posmatrajui druge - ja bih to uradio daleko bolje! Ali niko mi nije pruao ansu. Nisam mogao nita da uinim; bio sam na crnoj listi.

ak je i najjeftiniji zajedniki stan bio preskup za mene, tako da sam bio prinuen da se javim na oglas to ga je dala jedna potroaka porodica iz Bensonharsta - hteli su sa nekim da dele prostor, a cena je bila umerena. Upustio sam se u dugo putovanje podzemnom eleznicom, pronaao zgradu, popeo se stepenicama do treeg subnivoa i zakucao na vrata. "Dobar dan", rekoh eni koja mi otvori - delovala je umorno, a na licu je imala izraz zabrinutosti - "ja sam Tenison Tarb", i na kraju reenice udahnuh vazduh. Do avola! Bio sam zaboravio. Zaboravio sam kako ive potroai, a ponajvie od svega sam zaboravio u ta se potroaka hrana preobraa u digestivnom sistemu. Istina je da proteini iz biljnog tkiva odista nalikuju mesu - zapravo, ne ba previe - uostalom, vie lie na Pilencetovo Meso poreklom od kulture elija meutim, ak i u sluaju kada se obmane ulo ukusa, intestinalna flora ostaje nepotkupljiva. Ona zna kako treba da postupa sa takvom hranom. Oslobaa je se - preteno u vidu gasova. Mislim da u najbolje opisati atmosferu to je vladala u ovom potroakom domainstvu iz predgraa ako kaem da je to slino onome kada ovek zaglavi u suseda koji se nalazi na dnu drutvene lestvice i mora da koristi zajednike WC-prostorije u poslednjih pola sata pre jutarnjeg ili veernjeg ispiranja. Samo, ovoga puta sam morao da u takvom neem ivim. Ni oni ba nisu bili presreni kada su me ugledali - primetio sam da je moja mala torba sa Moka-kontejnerima uzrokovala pojavu jo jedne bore na eninom zabrinutom licu. Meutim, bio im je potreban novac, a meni mesto za spavanje. "Moete, takoe, da jedete zajedno sa

nama", ree ona gostoprimljivo. "To vas ne bi mnogo stajalo." "Moda, kasnije", odgovorih. Deca su im ve spavala u kolevkama. Pomogli su mi da poslaem nametaj unaokolo, kako bih napravio prostor na koji u da prostrem svoj leaj. I dok sam tonuo u san moj blistavi, originalni, kreativni um nalazio je inspiraciju ak i u nesrei. Novi proizvod! Antigasni dezodorajzeri koji bi se stavljali u hranu. Hemiari bi mogli da naprave neto po tom pitanju u dogledno vreme gotovo je nevano, razume se, da li e ta stvar odista funkcionisati ili ne; bitno je bilo da je to moglo da nam omogui novu snanu reklamnu kampanju i izbaci na trite jo jedan prvoklasni proizvod... Kada sam se ujutro probudio kampanja se i dalje jasno ocrtavala u mome umu; meutim, neto nije timalo. Kud se denuo onaj smrad od sino? Nisam ga vie oseao! I ja shvatih da potroai ne oseaju svoj sopstveni smrad. Naravno, kazah sebi, to je jedino znailo da im se o tome mora neto rei. U tome i jeste veliina reklamiranja - ne samo ispunjavati potrebe, ve ih i stvarati. Nauio sam neto tog jutra dok sam iao ka sledeoj Agenciji za zapoljavanje. Nauio sam da briljantne ideje ne vrede ni piljivog boba ukoliko padnu na pamet pogrenim osobama. U T. G. & . bi se ova modana oluja, u vreme kada sam bez tekoa ulazio u kancelariju Matorog i Odbor za planiranje, pretvorila za tri meseca u zaradu od deset megadolara. Dok sam se vozio podzemnom eleznicom na putu ka jo jednom intervjuu u vezi zaposlenja, nezaposlen, gotovo slomljen - cela moja mrea asocijacija i veza bee isparila i to vie nije bila modana oluja. Bila je to fantazija, i ukoliko pre prestanem da fantaziram i prilagodim se svom novom poloaju u ivotu utoliko e mi

biti bolje, ili u svakom sluaju, malo manje loe. Ali, ah! Bio ponosan ili ne, Mici Ku, moja dama bakarnog tena, uasno mi je nedostajala. Te noi donesoh odluku. Nisam se vratio svojim novim sustanarima na veeru. Uopte nisam veerao. Sedeo sam ispred svog biveg stana, ispijao Moke i ekao da se probudi Nelzon Rokvel. Umorni starac sa posluavnikom Kelpi-Krisp uzoraka dao mi je instant-obroke u zamenu za Moke; runi mladi Brinks policajac dva puta me je pomerio; hiljade namrgoenih potroaa urno su prolazili pored mene, ignoriui me ak i kad bih im se naao na putu - imao sam puno vremena na raspolaganju za razmiljanje, ali ne i puno prijatnih stvari o kojima bih razmiljao. Bio sam daleko od Mici Ku.

Kada je konano Rokvel izaao i spazio me kako stojim naslonjen na kontejner za smee - donja eljust mu se opusti, ali ne mnogo, jer je bila vrsto stegnuta. Glava mu je bila sva u zavojima; istinu govorei, izgledao je avolski loe. "Teni", vrisnu on, "ba lepo to te vidim! ta si to sa sobom uradio, izgleda uasno!" Kada sam mu uzvratio kompliment, on zbunjeno slee ramenima. "Nije nita ozbiljno, samo sam malo zakasnio sa plaanjem. ta ti radi napolju? to nisi uao pravo unutra i probudio me?" Pa, zapravo, jedini razlog je bio taj to nisam eleo da vidim osobu koja je preuzela moj termin od deset do est u kutiji za spavanje. Ostavih njegovo pitanje bez odgovora. "Nelz", rekoh, "hteo bih da te zamolim za jednu uslugu. U stvari, mislio sam na istu onu uslugu. Da li bi hteo da ponovo da me odvede u Konzum Anon?" On dvaput zinu i dvaput zatvori usta a da pri tom nije izustio ni

rei. Prva stvar koju je hteo da mi kae bila je da mogu i bez njega da idem, ali to mi je ve rekao. Druga stvar koju je imao na umu, bio sam prilino siguran, bila je da je moda prekasno sada se uzdati u Konzum Anon; moda bi bolnica bila daleko bolja ideja. Trei pokuaj je njegova mentalna cenzura odobrila. "Pa, ovaj, Teni, ne znam. Grupa vie nije tako kompaktna - sada je u modi samopomaui postupak samostalnog izbora, zna, i dosta lanova se bacilo na supstituciju umesto na apstinenciju." Nisam otvarao usta, a lice mi je bilo bezizraajno. "Sem toga", zausti on, a onda ozareno izbaci: "Ma, do avola, Teni, emu slue prijatelji? Naravno da u te povesti!" Ovoga puta insistirao je na duplom peditaksiju, kao i na tome da on lino plati vonju. Da se razumemo, nisam traio takvu vrstu ljubaznosti od Nelzona Rokvela. Sve to sam od njega eleo bila je jedna mala usluga, tako mala da on nije ak zapravo ni znao ta je u pitanju. Ponaanje puno obzira, takta i velikodunosti bilo je vie nego to sam eleo i vie nego to sam se stvarno starao da prihvatim; ako uzmete vie ljubaznosti nego to vam je onaj koji je daje moe pruiti stvara se dug koji ja nisam eleo da vraam. Stoga sam ga pustio da utroi svoj takt na ne toliko bitne stvari - osmehe, srdanost, rezervisanost, predusretljivost; meutim, odbio sam njegovu velikodunost. Ne, hvala, ne treba mi dvadesetica, bar dok se ne sredim. Ne, zaista, upravo sam jeo, nema smisla da se bilo gde zaustavljamo radi sojaburgera s nogu. Davao sam utive, ali negativne odgovore na njegove predloge; jedino se nisam nekao kada smo komentarisali oronulost susedstva kroz koje smo prolazili ili hramanje ene-peditaksiste u levu nogu do kojeg je dolo dok se penjala uz ne ba mnogo strmo brdo (u sebi sam se pitao

da li e morati da napusti posao, i ako se to desi kome treba da se obratim za upranjeno mesto). Crkva je bila turobna kao i pre, a pastva mnogo proreenija; moja mala shema oigledno je poprilino smanjila broj vernika. Meutim, srea mi nije ba sasvim okrenula lea. Osoba za koju sam se nadao da e biti u crkvi - bila je u njoj. Posle deset minuta sluanja pridika sa propovedaonice i grozniavih zaklinjanja na apstinenciju, izvinio sam se za trenutak, a kada sam se vratio imao sam ono to mi je trebalo. Sve to sam tada eleo bilo je da odem odatle. Meutim, nisam mogao. Nisam namerno napravio dug ljubaznosti u odnosu na Nelzona Rokvela. Meutim, on je bio tu, zabeleen u knjigama. I tako sam ostao sa njim sve do stranog, munog kraja, i ak sam ga pustio da kupi sojaburgere kada se sve zavrilo. Mislim, ipak, da je to bila greka. Time sam ga samo ohrabrio da opet pone da mi nudi pomo. "Ne stvarno, Nelz, ne elim da pozajmim nikakav novac", rekoh, i tada me neto natera da dodam: "Posebno zato to ne znam kada bih mogao da ti ga vratim." "Da", odvrati on vano, liui sok od burgera sa prstiju, "teko je dobiti dobar posao." Slegoh ramenima kao da je problem bio u tome to nisam znao za koju ponudu da se odluim - meutim, uistinu je postojala samo jedna - da budem posluitelj u ustanovi za brigu i staranje o onima kojima je uniten mozak; naravno, bez ikakvih problema sam je odbio - ko uopte eli da se bake sa etrdesetogodinjim kriminalcem koji je raskinuo ugovor? "Sluaj", nastavi on, "moda bih mogao da te ubacim u posao to ga ja radim. Razume se, nije ba bog zna kako plaen; mislim, za nekoga sa tvojom zaleinom..."

Nasmeio se na izvinjavajui nain. Delovao mi je zbunjeno. "Mislim, ima izgleda u Agenciji, a, Teni? Ta tvoja devojka. uo sam da sada ima svoju sopstvenu Agenciju. Mislim da sada, kada si u Konzum Anonu i kada svoj problem poinje da stavlja pod kontrolu, uskoro ponovo moe da bude tamo." "Razume se", odgovorih gledajui ga kako umae poslednju koricu svoje sojaburger-zemike u Najkafu. "Meutim, za sada ne bi bilo loe da mi kae koliko bih mogao da zaraujem tamo kod tebe?" I tako sam u trenutku kada sam se vraao podzemnom u Bensonharst imao obeanje za posao. Ne za dobar posao. ak ni za priblino dobar. Ve za jedini na koji sam mogao da raunam. Pri kiljavoj svetlosti to je dolazila sa treperavih sijalica u tunelu podzemne izvukao sam pljosnatu plastinu kutiju koju sam kupio ispred crkve od oveka sa licem lasice. Vetar mi je strujao kroz kosu i ja paljivo otvorih kutiju. Njen sadraj me je kotao premnogo, da bih pustio da ga vetar oduva. Sa njim u, mislio sam, verovatno imati taj problem pod kontrolom. Barem, izvesno vreme. Dugo vremena sam gledao u malu zelenu tabletu. Rekli su mi da u toku est meseci ovek mentalno oboli, a da za godinu dana umre. Duboko udahnuh i progutah je. Ne znam ta sam oekivao. Moda neto posebno. Oseanje osloboenja. Ili prijatnosti. Dobio sam veoma malo. Najbolje u objasniti ako kaem da je bilo kao da su mi ubrizgali novokain po itavom telu. Prvo sam osetio slabo zujanje u uima, a onda vie nita nisam oseao. Iako su prola tri sata od moje poslednje Moke, nisam vie oseao potrebu za njom.

Meutim, ah, svet je bio siv!

"Mi to jevtino prodajemo", ree mister Zemlvajs. "To znai da se nita ne odbacuje. To znai da ne smemo dopustiti zastoje u ovoj proizvodnji, jer je isuvie toga u pitanju!" Bacio je neodobravajui pogled na moj personalni karton sa podacima. Sa mesta na kome sam stajao nisam mogao da vidim ekran, ali sam znao ta tamo pie. "S druge strane", dodade on, "Rokvel je jedan od mojih najboljih ljudi, i ako on kae da ste u redu..." I tako dobih posao. Iz tog razloga i iz jo dva druga. Prvi razlog: plata je bila bedna. Daleko bolje bih proao, finansijski govorei, u ustanovi za brigu i staranje, mada ovde, naravno, nije postojala opasnost da moji prsti poslue kao kaika prilikom hranjenja tamonjih pacijenata. Drugi razlog: Zemlvajsa je uzbuivalo da pokazuje posetiocima svog nametenika - reklamoautora. Odnosio sam pune kutije, a prazne vraao na mesto, dok bi on sedeo u svojoj staklom ograenoj kancelariji na kraju prostorije i upirao prstom u mene, smejui se pri tom. Ljudi koji su bili sa njim, muterije ili akcionari ili ma koji drugi, cerili bi se s nevericom onome to je on govorio. Nisam obraao panju na to. Ne, nije tano, obraao sam, i te kako. Ali ne toliko koliko sam obraao panju na to da zadrim posao, bilo koji, sve dok ne smislim kako da se vratim u ivot. Male zelene pilule bile su moda prvi korak u tom pravcu. Moda. Istina je da vie nisam pio Moku. I to je bilo sve to sam mogao da kaem o tome. Nisam uopte dobijao na teini, niti sam se oslobodio onog pritiska (bilo je to kao da vas neko vue za kosu) koji je inio da mi se prsti trzaju i da se valjam i prevrem na

svome leaju sve dok, ponekad, ne bih probudio neko od dece, a roditelji poeli da se saaptavaju i gunaju. Meutim, veina toga nalazila se unutra, gde se nije pokazivala, a moj um je bio zaposleniji i bistriji nego ikad. Sanjao sam o velikim sloganima, kampanjama, proizvodnim kategorijama. Obilazio sam jednu po jednu Agenciju sa spiska, pisao rezimea, molio za intervjue, obraao se rukovodiocima personalnih odeljenja. Na rezimea nisam dobijao odgovore. Sputali su mi slualice. Odlaske na razgovore okonao sam kada su me izbacili napolje. Pokuao sam sve - i veliko i malo. Sem jedno. Pribliih joj se, najzad. Doao sam ak do trotoara ispred prilino neugledne male zgrade blizu starog Linkoln Centra u kojoj se nalazila novopeena Agencija Hejzldajn & Ku... Meutim, nisam uao unutra. Nisam siguran ta me je to zapravo odravalo; izvesno je da nije bila ambicija u pitanju, a sasvim sigurno ni kvalitet moga ivota. Sivo mrtvilo uvalo me je od bola i elje, ali je isto tako uspeno delovalo i protiv zadovoljstva i radosti. Spavao sam. I jeo. Radio sam na svojim rezimeima i uzorkovao knjige. Slian trik sam pokuao da primenim i na svoj posao. Dani su prolazili jedan za drugim. Izvesno je da na mome novom poslu nije bilo nieg inspirativnog. Bio je dosadan, a ispostavilo se i da proizvodnja odumire. Nikada nismo videli gotov proizvod. Nai proizvodi slati su u mesta poput Kalkute i Kampuije kako bi ih koristili onako kako nau za shodno Indusima i Kampuijancima se vie isplaivalo da ih kupuju od nas nego da ih sami izrauju; meutim, ipak nisu bili mnogo jeftiniji, tako da posao nije ba cvetao. Tokom prve nedelje dana koju sam tamo proveo zatvorili su odeljenje za proizvodnju plastinih ica, mada su

profilisani aluminijum i emajlirani bakar i dalje imali dobru prou. Na gornjim spratovima sa postrojenjima bilo je puno neiskorienog prostora, i kada bi posao jenjao ja bih se muvao unaokolo. Na stratigrafiji starog postrojenja mogao se videti istorijat proizvodnje: na stropu gde su nekada stajale prese za sabijanje videle su se rupe u obliku klina... izbrazdane oiljcima nastalim usled visokobrzinskih ekstruzivnih linija... zakopane ispod ostatka uobiajenih maina to su bile kontrolisane pomou mikroprocesora... i sada ponovo zamenjivane pojedinanim presama za sabijanje. I sve to je bilo pokriveno prainom, rom i mau. Na stropu su se nalazile sijalice. Meutim, kada sam okrenuo prekida upalilo ih se svega nekoliko (bile su to stare fluorescentne sijalice), i gotovo sve su divlje mirkale. itava regimenta onih to spavaju po stepenicama mogla je ovde da se nastani; meutim, mister Zemlvajs je fantazirao o 'poeljnijim' stanarima; ak je gajio jo fantastiniju nadu da e ova grana proizvodnje ponovo doiveti procvat i da e celokupan stari neiskorieni prostor ponovo biti ispunjen proizvodnom bukom. Fantazije, nasmejah se podrugljivo - i zavidljivo, jer male zelene pilule nisu samo odstranile moju elju za Mokom ve su takoe unitile i moje sopstvene fantazije. Uasna je stvar probuditi se ujutro i shvatiti da dan to se upravo zabeleo nee biti nita bolji od onoga to je proao.

2. ta je, ipak, promenilo stvari? Ne znam. Nita ih nije promenilo. Nisam doneo nikakve odluke; nisam postavljao pitanja na koja je bilo nemogue odgovoriti. Meutim, jednog jutra sam rano ustao, preseo u

voz na drugoj stanici, iziao iz njega tamo gde nisam bio dugo, dugo vremena, i naao se pred zgradom u kojoj je bio Micin stan. Spravica na vratima je otvorila svoju njuku kako bi mi pomirisala prste i proitala otisak dlana. Uspeh je bio osrednji. Nije me pustila da uem, ali nije mi prikljetila ni zglob, kako bi me zadrala dok ne doe policija. Ubrzo se na ekranu pojavi bunovno Micino lice. "To si, zbilja, ti", ree ona, zamislivi se za trenutak a onda dodade: "Mogao bi, najzad, da se popne gore." Vrata se otvorie sasvim dovoljno, tako da sam mogao da se uguram kroz njih; i sve vreme dok sam se vozio liftom pokuavao sam sebi da objasnim ta je to tako neobino bilo u njenom izgledu. Razbaruena kosa? Da, ali ja sam je oigledno digao pravo iz kreveta. udnovat izraz lica? moda. To, oito, nije bio pogled nekoga ko eli da me vidi. Odgurnuo sam to pitanje u ugao svoga uma - tamo gde je bila zatvorena rastua planina nerazreenih sumnji i pitanja na koja nije bilo odgovora. Kada me je pustila u stan, ve se bila umirila, a preko glave je nabacila maramu. Jedini izraz koji je imala na licu bio je utiva radoznalost. Utiva, distancirana, radoznalost. "Ne znam ta u ovde" rekoh, "moda sam doao zato to zbilja nemam nikuda drugde da odem." Nisam nameravao to da kaem. Zapravo, nisam bio nita planirao; meutim, dok su mi rei izlazile iz usta i dok sam ih sluao, shvatih da govorim istinu. Ona pogleda moje prazne ruke i neiuspupene depove. "Teni, nemam nijednu Moku ovde." "Vie uopte ne pijem Moke", odgovorih odluno. "Ne. Nisam ih iutirao. Uzimam pilule."

Kao da se okirala. "Pilule, Teni? Onda nije nikakvo udo to tako grozno izgleda." Mirno joj rekoh: "Mici, nisam lud i ne mislim da mi bilo ta duguje, ali ipak, mislim da bi trebalo da me saslua. Potreban mi je posao. Posao koji e apsorbovati moje sposobnosti, jer ono to sada radim u tolikoj meri je blisko smrti da jednog jutra odista nisam eleo da se probudim i stvarno ne bih bio u stanju da ti kaem u emu je razlika. Ti zna da sam na crnoj listi. Nisi ti zbog toga kriva, ne kaem to. Meutim, ti si mi jedina nada." "Oh, Teni", zapoe ona i izraz utive radoznalosti na njenom licu splasnu i za trenutak mi se uini da e zaplakati. "Oh, do avola, Teni", dodade ona. "Doi u kuhinju i pojedi neto za doruak."

ak i onda kada oveku sve na svetu izgleda sivo i kada su okolnosti u tolikoj meri drugaije od onoga to je ovek radio ranije, tako da se deo njegovog uma gubi u circulusu vitiosusu, navike i rutina pomau mu da prebrodi sve tekoe. Posmatrao sam Mici kako gnjei pomorandu (prave pomorande! I jo ih gnjei!) radi soka i melje pasulj za kafu (pravi pasulj za kafu!) i za sve to vreme sam joj podilazio isto onako poverljivo i odluno kao to sam uvek inio i sa Matorim. "Proizvodi, Mici", rekoh. "Tu sam ja kod kue; sem toga, smislio sam velike kampanje za nove proizvode. uj, na primer, ovo: 'Da li vam se ikada desilo da imate problema prilikom upotrebe dispozibilnih depnih papirnatih maramica, ileta, eljeva, etkica za zube? Morate da imate pri ruci zalihe tih stvari. Dok, u sluaju ako imate permanentne primerke...'" Ona nabra elo - bore su bile veoma duboke i upadljive. "Ne

shvatam ta hoe da kae, Teni." "Permanentna zamena za, recimo, depne maramice. Prouio sam tu stvar; nekada su se nazivale maramicama. Luksuzna stvarica, zar ne shvata? Cenjena zbog prestia." "Meutim, to je bespovratan posao, zar ne?" upita ona sumnjiavo. "Hou da kaem, da ako su permanentne..." Odmahnuh glavom. "Permanentne su sve dotle dok potroai ele da ih zadre. Stvar je u obliku. Prve godine bi se prodavale kvadratne; sledee godine bi mogle da budu, recimo, trouglaste. A onda bi mogao da im se promeni i dizajn, otisak, boje, pa ak i ukrasni vez. Prema mojim proraunima tu bi se daleko vie zaradilo nego sa dispozibilnim." "Nije loe, Teni", sloi se ona, stavljajui olju ove neobine kafe preda me. Mogu rei da nije imala lo ukus. "To je tek jedna sitnica", dodadoh, ispivi prvi gutljaj. "Imamo i kudikamo vee planove. Veoma velike. Val Damboa je pokuao da mi ukrade samopomaue supstitucione grupe, ali je u tome samo delimino uspeo." "Zar ima jo toga?" upita ona, gledajui na sat. "Budi ubeena u to! Nisu me pustili da tu stvari razradim do kraja. Gledaj, nakon to se formiraju grupe, svaki njihov pripadnik odlazi i vrbuje nove lanove. Za svakog novajliju dobija proviziju. Neka ih dovede deset; znai, svaki novi te kota pedeset dolara, a ti za svakoga od njih dobija proviziju od deset posto - i tako ti se isplati ono to si uloio." Ona poe da grize usne. "Mislim da je to dobar nain da se posao razgrana."

"Ne samo da se razgrana! Kako e da regrutuje te nove lanove? Organizuje prijem u stanu. Pozove svoje prijatelje. Da im hranu i pie, i sve pogodnosti koje uz to idu - prodaemo im te pogodnosti. A onda" - duboko uzdahnuh - "dolazi najlepi deo: lan koji upie nove lanove biva unapreen. Postaje Stareina grupe, a to znai da mu se primanja penju na sedamdeset i pet godinje. Za dvadeset novih postaje Savetnik, i prima stotku godinje. Za trideset, ne znam, neka postane, recimo, Veliki Uzvieni Selektor Teta Klase, ili tako neto. Vidi, mi smo uvek ispred njih, tako da uopte nije vano koliko oni zarade sa novajlijama - polovina od toga nam se vraa - i mi nastavljamo da im prodajemo robu!" Zavalih se u fotelju, drei olju kafe u ruci i posmatrajui izraz njenog lica. Pomislio sam da bi to moglo biti divljenje, ali nisam bio ba sasvim siguran. "Teni", uzdahnu ona, "ti si pravi pravcati trgovac." Ne mogoh to da izdrim. Spustih olju tako naglo da se izvesan koliina kafe prosu po tanjiriu. Jo jedanput sam sluao kako rei izlaze iz mojih usta i, mada nisam nameravao da ih izgovorim, shvatih da su istinite. "Ne", rekoh, "nisam. Koliko znam, ja sam pravo pravcato nita. Razlog zbog kojeg elim da se vratim reklamoautorstvu je u tome to oseam da treba to da elim. Ono to odista, jedino elim..." I tu se zaustavih, jer sam se plaio da u zavriti reenicu reima: "si ti..." kao i zbog toga to sam primetio da mi glas podrhtava. "eleo bih", rekoh oajnikim tonom i zamislih se za trenutak pre no to nastavih, "eleo bih da je ovaj svet drukiji." ta mislite, ta sam time hteo da kaem? To nije samo retoriko pitanje. Nisam znao odgovor na to pitanje ni tada, a ne znam ga ni sada; moje srce je izreklo neto to glava uopte nije htela da uzme u

obzir. Mislim da smisao pitanja nije toliko bitan. Vano je bilo oseanje; koliko sam mogao da vidim ono se dotaklo Mici. "Oh, do avola, Teni", uzdahnu ona i spusti oi. Kada ih je ponovo podigla pogledala me je za trenutak ispitivaki pre no to je progovorila. "Zna li", ree ona - udno, koliko meni, pomislih, toliko i sebi - "da zbog tebe ne mogu nou da spavam?" Sav okiran, poeh: "Nisam imao pojma..." Meutim ona je bila uporna. "Glupo je to", razmiljala je ona dalje. "Ti si pravi trgovac. Istina, trenutno si izgubio poziciju i razmilja o stvarima o kojima pre nekoliko nedelja uopte ne bi razmiljao. Ali ti si trgovac." Potrudih se da odgovorim, ne svadljivo ve objanjavajui joj: "Ja sam reklamoautor, da, Mici." Nije liilo na nju da upotrebljava takav nain izraavanja. Izgleda, meutim, da je preula moje rei. "Kada sam bila devojica, Tata-san mi je govorio da u se zaljubiti i da neu biti u stanju da pomognem sebi i da je za mene najbolja i jedina stvar da izbegavam one mukarce koji me mogu uiniti bespomonom. Volela bih da sam posluala Tata-sana." Srce je htelo da mi iskoi iz grudi. Uzviknuh samo promuklim glasom: "Oh, Mici!" I ispruih ruke ka njoj. Meutim, nisam uspeo da je dotaknem. Lagano, bez imalo urbe, Mici ustade; ipak, uinila je to dosta brzo tako da je uspela da korakne unazad i da izbegne moje hrlee ruke. "Saekaj me tu, Teni", naredi mi blago i nestade u svojoj spavaoj sobi. Zakljuala je za sobom vrata. Odmah potom zauo se zvuk tua. Sedeo sam, prouavajui Micine neobine ideje o unutranjoj dekoraciji i pokuavajui da predoim sebi ta bi se

drugima dopalo na ovim slikama sa venerijanskim motivima. Sem toga, pokuavao sam da osmislim ono to mi je rekla. Ostavila mi je dosta vremena na raspolaganju. Meutim, nisam uspeo. Kada je izila bila je kompletno obuena; sredila je kosu, doterala lice i to je sada bila neka sasvim druga osoba. "Teni", obrati mi se bez okolienja, "sluaj. Mislim da sam luda i sigurna sam da u zbog ovoga imati problema. Ali moram ti rei tri stvari: Prvo, ne interesuju me tvoje ideje o proizvodima, kao ni ta stvar sa Konzum Anonom. Agencija se bavi drugim stvarima. Drugo, ovog trenutka ne mogu nita da uinim za tebe. Verovatno ne bih, ak i kada bih mogla. Verovatno u za dan ili dva doi k sebi i onda te uopte neu videti. Meutim, sada nema mesta za jo jednog reklamoautora u naim kancelarijama - kao ni vremena u mom ivotu. Tree - i tu za asak zastade, a onda slegnu ramenima; - tree, moda ipak ima neeg o emu bismo kasnije mogli da porazgovaramo. Re je o Specijalnom, Teni. Politika stvar. Specijalni projekt. Zato uti, ne bih to smela ak ni da ti pominjem. Moda od toga nee biti nita. Nee, u svakom sluaju, sve dok pre toga ne sredimo puno stvari - ak nam je potrebno i neko skrovito mesto za to, jer je re o zbilja kakljivoj stvari. Moe se desiti da ak i posle toga odluimo da vreme nije sazrelo i da popriekamo do daljnjeg. Vidi li kako je to sve jo uvek pod velikim znakom pitanja, Teni? Meutim, ako se to ostvari, onda u, moda - dobro kaem, moda - nai mesto i za tebe u svemu tome. Nazovi me za nedelju dana." Nakon ovih rei ona ustro koraknu ka meni. Sa srcem u oima ispruih ruke da je zagrlim, ali se ona izmae u stranu, nagnu se i poljubi me nevino i vrsto u obraz i produi prema vratima. "Ne idi

odmah za mnom", naloi mi. "Saekaj deset minuta, pa onda poi."

I ode. I mada se inilo da mi ove male, zelene tablete bistre misli, mogu da kaem da uopte nisu uinile jasnim ono to sam pokuavao da mislim o Mici. Ponavljao sam u sebi svaku re naeg razgovora i prevrtao se na leaju dok su bebice cvilele, a roditelji hrkali ili se tiho svaali. Nisam shvatao smisao toga, kao to nisam mogao da shvatim ni Micina oseanja spram mene (oh, uinila bi sve, samo ne bi izrekla rei 'ljubav' i 'volim te' - barem se nije pretvarala!). Nisam mogao da dovedem u vezu onu Mici koju sam znao samo povrno i telesno na Veneri i koja se tamo bavila iskljuivo pijunaom, sa sve tajanstvenijom i nepredvidljivijom Mici ovde na Zemlji. Uopte nita nisam bio u stanju da razumem - osim jedne stvari koja mi je jasno odzvanjala u seanju. I tako zavrih svoju smenu, oistih se, oeljah kosu i dooh do staklene kancelarije na kraju prostorije. Zemlvajs nije bio sam; ovek koji je bio sa njim dolazio je tu barem jedanput nedeljno i ostajao bi ponekad satima, iao sa njim na ruak i vraao se sa bocom tri-martinija. Znao sam o emu razgovaraju: ni o emu. Nakaljah se pre no to uoh i rekoh. "Izvinite, mister Zemlvajs." On me besno pogleda i proguna u stilu zar-ne-vidi-darazgovaram: "Odmah u, Tarb!" I okrete se ka svome prijatelju. Razgovarali su o svojim pedivozilima. "Ubrzanje? Sluaj, imao sam stari Ford sa spoljanjim odgurivanjem, prvo pedivozilo koje sam uopte posedovao, iz druge ruke, nije bilo loe - meutim, kada bih ekao da se promeni svetlo

isturio bih to staro dest stopalo napolje - i zum! Svata bi se tu deavalo!" Ponovo se nakaljah. Zemlvajs baci oajniki pogled put nebesa, a onda se okrete ka meni. "Zato niste pored svoje maine, Tarb?" "Moja smena je zavrena, mister Zemlvajse. eleo bih samo neto da vas zamolim!" "Tja", odbrusi on gledajui u svog prijatelja, dok su mu obrve bile prezrivo podignute - prezirao je mene koji sam nekada posedovao bicikl na baterijski pogon! A onda dodade: "O emu je, do avola, re?" "O viku prostora, mister Zemlvajs, Mislim da poznajem nekoga ko bi ga iznajmio. U pitanju je jedna Agencija." Njemu zasjae oi. "Do avola, Tarb! to mi tako ne ree?" I posle toga je sve bilo u redu. Bilo je u redu za mene da Mici i Hejzldajnu pokaem prostor. Bilo je u redu to sledeeg dana nisam radio, kako bih ih doveo tamo. Bilo je u redu i to to sam ih prekinuo, do avola. Tarb, naravno da je u redu, u svako doba. Sve na svetu je bilo u redu... sem, moda mene, i svih onih briga, strahova i nedoumica koje nisam mogao ak ni da imenujem.

3. Kada sam konano uspeo da razgovaram sa Mici preko telefona, bila je veoma razdraena, ba kao da je ludela u sebi to me je uopte ohrabrivala - i upravo je to, bio sam siguran, bilo u pitanju. Dvoumila se, oklevala i konano izrekla to 'da', to je znailo da im je potrebno skrovite. Meutim, morae da proveri to sa Dezom Hejzldajnom. Kada sam je ponovo nazvao desetak minuta kasnije, da bi mi dala

instrukcije, Mici ree: "Biemo tamo." I bili su. Kada sam se sreo sa njima na prljavom ploniku ispred Postrojenja, Hejzmajn je izgledao daleko razdraeniji od Mici. Ispruih ruku i rekoh utivo: "Zdravo, Dez." On neutivo prenebregnu moju ruku. "Izgleda grozno", primeti neprijatno. "Gde je ta mija rupa koju pokuava da nam proda?" "Ovuda, molim", rekoh u stilu vratara i uvedoh ih unutra. Nisam im rekao da pripaze na prljavtinu. Mogli su i sami da je uoe. Nisam im se zbog toga izvinio, kao ni zbog kaljucanja, lajanja, a povremeno i mitraljeskog tektanja maina to su bubnjale milione proizvoda na sat; nisam im se izvinio ni zbog Zemlvajsovog neprijatnog mahanja iz staklene kancelarije, ni zbog smrada, ni zbog okolia. Ni zbog ega, uopte. Trebalo je da oni odlue. Nisam hteo nikoga da molim. U svakom sluaju, bilo je malice bolje kada su se popeli gore. Te stare zgrade bile su solidno zidane; ule su se maine to su dole radile, ali samo kao daleko i ne mnogo neprijatno gunanje. Sijalice su i dalje ludaki mirkale, a Mici je zbog praine kijala i teko disala. Meutim, inilo se da oni to uopte ne primeuju. Daleko vie su ih zanimale stranje stepenice i teretni lift, kao i sve one neupotrebljavane mije rupe oznaene kao Izlaz, koje niko decenijama nije otvarao. "Zbilja ima puno ulaza i izlaza", primeti Dezmond neblagonaklono. Klimnuh potvrdno, ali ga zapravo nisam sluao. Bio sam sa svojim mislima. udno. Iako je Mici bila u istoj prostoriji sa mnom, inilo se da sam udaljeniji od nje vie nego ikad. Pretposatvljam da sam bio iscrpljen. Pilule nisu bile bez efekta, i mada sam uspeo da usporim gubitak teine kilogrami su i dalje odlazili, a nesanice su me i dalje muile. Sem toga, bilo je tu neto veoma

udno... "Tarbe!" pozva me ljutito Hejzldajn. "Saberi se, ovee! Pitao sam vas o transportu." "Transport?" Raunao sam na prste. "Da vidimo - tu su dve linije podzemne eleznice, svi autobusi Sever-Jug, gradski autobusi, gradski pedistripovi. I peditaksiji, naravno." "Kako stoji stvar sa energijom?" upita Mici, kijajui. "Naravno da je tu i energija. Kako bi se bez nje pokrenule maine ovog postrojenja", objasnih im. "Ne to, do avola. Mislim, da li je ona pouzdana? Ima li prekida?" Slegnuh ramenima. To odista nisam znao. "Mislim da nema", rekoh najzad. Nisam shvatio da je bila vie nego ja na ivici nerava. "Ti misli", raspali se Mici. "Boe, Teni, ak si i za jednog Mokca - ap! ap! - prilino glup - ap... iha!" estoko je kinula. Odmah je rukama pokrila lice i oi. "Oh, do avola!" proguna. Stajala je sa akama i kolenima na pranjavom podu i pipajui neto traila; besno me je pogledala, a ja primetih da je jedno od Micinih plavih oiju smee. Pretpostavljam da bi mi sve u vezi s njom bilo odavno jasno - da nisam bio Mokac. Jedenje salate. Kontaktna soiva kojima je otro prikrivala boju oiju. Izbegavanje majke koja je oajniki elela da vidi svoju erku. To to me je nazivala 'trgovcem' kada bi se razbesnela. Bilo je tu desetak stvari koje nisu timale. I samo jedno objanjenje za sve njih. Pretpostavljam, prvo, da nisam bio Mokac, a onda ni piluloman, da bih reagovao na sasvim drugaiji nain. Mislim da bih pozvao policiju. Ili pokuao da je pozovem, mada bi to, veoma lako, moglo da me

kota ivota. Meutim, bilo mi je dosta ovog paklenog ivota. Moda je ono to je ona radila bilo uasno loe. Ali nisam mogao da joj suprotstavim nikakvu bolju alternativu. inilo se da posedujem sve vreme ovoga sveta. Izvadih iz depa notes, brzo napisah ono to sam hteo, a zatim otkinuh stranicu i presavih je. "Mici", rekoh, koraknuvi ka njoj, ne obazirui se na njena izgubljena kontaktna soiva, "ti nisi Mici, zar ne?" Sledila se. Buljila je u mene sa jednim smeim i jednim plavim okom. "Ti si varalica, zar ne?" upitah je. "Venerijanski agent. Zamena za pravu Mici Ku." Hejzldajn poe lagano da isputa vazduh iz plua. Osetio sam kako ide prema meni, spreman za akciju. "Proitaj ovo", rekoh i gurnuh mu hartiju u ruku. Gotovo se nije ni zaustavio, ali tada baci pogled na beleku, namrgodi se i sa zaprepaenim izrazom na licu proita glasno ono to sam napisao: "Svima Kojih Bi Se To Moglo Ticati: ne mogu vie da ivim kao Moka zavisnik. Samoubistvo je jedini izlaz! Potpis, Tenison Tarb. ta ovo do avola znai, Tarbe?" Odgovorih mu krajnje jednostavno. "Iskoristite to ukoliko elite da me se oslobodite. Ili me pustite da vam pomognem. Pomoi u vam najbolje to umem, na svaki mogui nain, sve to bude trebalo. Ma ta da je u pitanju. Znam da ste Venerijanci. Ali svejedno mi je." I jo dodadoh: "Molim vas."

Peti deo: LANA MICI KU

1. Nekada je iveo ovek koji se zvao Miel Kortni, i po njemu je, izgleda, bila nazvana polovina ulica na Veneri. Oni tamo ga smatraju herojem; meutim, kad nam je u koli, na asu istorije, nastavnica priala o njemu, izgovarala je njegovo ime sa odvratnou. I on je kao i ja bio reklamoautor prve klase. Isto kao i ja, i on je pretrpio krizu svesti koju nikada nije eleo i koju nije znao da razrei. I on je, kao i ja, bio izdajnik. To je re koju ovek ne eli da uje kada se na njega samog odnosi. "Tenisone Tarbe", urlao sam koliko me je grlo nosilo u grmljavini tunela podzemne eleznice dok sam ekao poslednji lokal za Bensonharst, tamo gde niko nije mogao da uje ni re, ak ni ja sam "Tenisone Tarbe, ti si izdajnik." Nije bilo ak ni odjeka. A ako ga je i bilo izgubio se u tutnjavi podzemne eleznice. Re koju sam izgovorio nije mi nanela nikakav bol, iako sam znao da bi to bilo poteno i pravedno. Pretpostavljam da su male zelene pilule otupile taj kao i sve ostale bolove koje uopte vie nisam oseao. Bila je to moja dobra srea; meutim, s druge strane, nisam oseao nikakvu radost to sam ponovo postao reklamoautor. Gore, dole, gore, dole. Nisam mogao da pogodim koliko u ovoga puta ostati gore - no, bitno je bilo da sam bio tamo. Mogao sam i da likujem da svet nije bio tako siv. Ali da svet nije bio tako siv, jo bih morao da se borim sa strahom, jer mi je to bila veoma bliska stvar, tamo gore u potkrovlju iznad postrojenja. Mogao

sam da vidim kako se pojavljuju primisli, jedna za drugom, u klasifikatorskom umu Dezmonda Hejzldajna: da ga lupim po glavi i stavim pod presu, kako bih sakrio dokaz? Ili da ga dovuem do prozora i bacim na plonik? Da nabavim malo Moka-ekstrakta - to bi ga dotuklo, a najlake je i najsigurnije od svega? Meutim, nije uinio nita od svega toga. Mici je izjavila da eli da mi prui ansu, a Hejzldajn se sloio s tim. Meutim, nije mi vratio beleku o 'samoubistvu'. Kada sam pogledao u ivot to me je ekao u budunosti video sam dve zjapee provalije pred sobom. S jedne strane, bio je tu Hejzldajn koji je mogao da iskoristi beleku o samoubistvu i Tenison Tarb bi zauvek skonao. S druge strane bilo je tu otkrie, hapenje, unitenje mozga. Izmeu toga dvoga nalazila se uzana otrica brijaa kojom sam se nadao da u hodati - vodila je u budunost u kojoj e moje ime biti veno kueno pred novim pokolenjima aka. Veliki je blagoslov bilo to to sam imao zelene pilule. Poto sam krenuo otricom brijaa, pomirio sam se s tim. Obrijao sam se, ispeglao i doterao koliko sam mogao s obzirom na novac to mi je preostao i olakice to su mi stajale na raspolaganju u Bansonharstu - kada bih uspeo da proem pored roditelja to su hodali u snu i udljive dece kako bih dospeo do njih. Tokom dugog putovanja podzemnom eleznicom moje ispeglano odelo je upilo toliko pare da se vie nije videla nijedna ivica na njemu, a oprana kosa mi je bila puna ai. Meutim, svejedno sam bio u razumnim granicama reprezentativan, kada sam se pojavio u hodniku zgrade Hejzldajn & Ku. Tu je Vekerhat policajac proverio moje otiske dlanova, prikaio privremeni magnetski bed za posetioce na moju kragnu i hitro me

odveo do Micine kancelarije. Zapravo, do vrata Micine kancelarije, gde me je zaustavio njen novi sek2. Nisam ga poznavao, ali on mene jeste, jer mi prilikom pozdravljanja pomenu ime. Trebalo je da obavim izvesne formalnosti. Sek2 je vrlo temeljito vodio Personalno; imao je pripremljeno jastue na koje sam pritisnuo palac; otisak palca bio je namenjen ugovoru o zapoljavanju i im sam ga zvanino potpisao dao mi je permanentni Agencijin I.D. i dvonedeljnu akontaciju plate. I tako, sa parama u depu, konano prooh kroz vrata i stupih u Micinu kancelariju. Bila je to prvoklasna efovska prostorija, isto tako pretrpana i uasna kao i ona to je pripadala Matorom u T. G. & . Od nametaja je imala pisai sto i kau za konverzaciju, bar i video-ekran i dve fotelje za posetioce. Prostorija je imala, takoe, tri prozora. Meutim, unutra nije bilo Mici Ku. Na njenom mestu sedeo je Dez Hejzldajn, blistajui iza pisaeg stola - nikada mi nije izgledao vei. "Mici je zauzeta, i ja u ovo obaviti umesto nje", ree on. Klimnuh mu, mada tako neto nije bilo meu mojim najdraim snovima. "Moemo li ovde da razgovaramo?" upitah ga. On strpljivo uzdahnu i mahnu rukom ka prozorima. Soba je bila sigurna - na svim prozorima i vratima blistali su i nejasno treperili skriveni zastori; dok su oni bili tu, nita iz ove prostorije nije moglo procuriti napolje. "Odlino", rekoh. "ta je moj posao?" udno, ali oklevao je sa odgovorom. "Mi zapravo nemamo mesto za vas", proguna on najzad. Bilo je to sasvim jasno. Nisu raunali sa mnom, sve dok im ne postanem koristan. Nisam mogao da smislim nita to bih mogao da mu predloim i to bi mu zvualo kao dobra ideja; on je mogao da slua Mici, ali ne i mene. Svejedno, pokuao sam da na laki nain

progutam pilulu. "Mici je pomenula Politiku - mogu da probam avolski puno stvari iz te oblasti", predloih mu. "Ne!" Lave je bio glasan, ljutit i definitivan. ta li ga je to tako pogodilo? Slegnuh ramenima i pokuah ponovo. "Ima tu i drugih specijalnih stvari - recimo, Religija. Ili ma koja vrsta proizvoda..." "Ne uklapa se u na profil posla", proguna on, tresui ogromnom glavom. Odmah potom podie ruku kako bi presekao svaki moj dalji beskorisni predlog. "To bi moralo da bude kudikamo znaajnije od ovoga", ree on nedvosmisleno. Meni teek sada sinu! "Ah", rekoh, "razumem. Vi mislite na otvoreni nastup. Hoete da stavim glavu u torbu, kako bih dokazao svoju lojalnost. Da izvrim pravi zloin, zar ne? Jer povratka mi vie nema. ta hoete da uinim - da ubijem nekoga?" Rekoh to tako lako! Moda je to bila posledica uzimanja pilula, ne znam; u svakom sluaju, kada sam shvatio smisao njegovih rei, moje su ve poele da kuljaju bez problema. Meutim, Hejzldajn nije uzimao nikakve pilule. Njegovo ogromno lice sabra se u granitni pogled potpune odbojnosti. "Za koga nas vi, do avola, smatrate?" upita me sa odvratnou. Slegoh neodreeno ramenima. "Mi se uopte ne bavimo takvim stvarima!" Saekao sam da mu se gnev stia. Potrajalo je to izvesno vreme, jer je izgledalo da ima problema sa sabiranjem misli. "Postoji jedna mogunost", ree on najzad. "Bili ste pripadnik limbikih snaga u pohodu na Gobi?" "Da, bio sam kapelan", potvrdih. "Otputen sam zbog nedolinog

ponaanja." "To se moe lako ispraviti", odvrati on nestrpljivo. Bila je to istina - ovek je mogao sve da sredi uz podrku Agencije. "Pretpostavimo da vas postavimo na mesto na kome ete imati kembelijansku opremu pod svojom komandom - nadam se da znate da rukujete tim stvarima." "Bez brige, Dez!" otpevah veselo. "To je tehnika stvar. To se ne ui, ve se angauju tehniari." On nastavi, tvrdoglavo. "Ali da li biste mogli da rukovodite tehniarima?" "Naravno da bih. To bi svako mogao. Zbog ega?" On tada raspri sve moje sumnje u to da je moda improvizovao, i to ne ba naroito dobro, dok mi je sve to govorio. "Radi trijumfa venerijanske stvari!" zagrme on. "Da nateramo proklete trgovce da nas ostave na miru!" Pogledah ga odista zaprepaeno. "Ta, vi se alite? Zaboravite to!" Grmljavina njegovog glasa je sada bila slabija i manje opasna. "Zato?" "Ah, Dez, sada mi je apsolutno jasno da ste venerijanski agent, jer oigledno niste reklamoautor. Stimulisanje limbusa, samo po sebi, nije tehnika stvar. Ono samo intenzivira stvari i ini ih ekspeditivnijim." "Dakle?" "Dakle, ono mora da se pokorava osnovnim zakonima sveukupnog reklamiranja. Ljudi se, Dez, mogu jedino naterati da ele stvari. Nije problem ubediti potroaa da kupi ovo ili ono, ili ga nainiti gladnim. Meutim, za ime Boga, Dez, ne moe se reklamiranje koristiti za to da se ljudi uine boljim!" Napipao sam istinu. Nije poznavao metode reklamiranja. Bilo je pravo udo kako je uspevao da tako dugo sauva

tajnu svog neznanja u jednoj velikoj Agenciji - mada je ono to sam upravo bio rekao bila istina. ovek nije morao da ui ono za ta je mogao da angauje druge. Gledao me je mirno dok sam nastavljao da mu objanjavam. "Za tu vrstu stvari, ukoliko vam se odista uri, potreban vam je Benain, i tu se ne postavlja nikakvo pitanje organizuju se samo male zatvorene skupine sluaa. Dez, vama ne treba nikakvo reklamiranje." "Ne treba mi?" "Publicitet", nastavih da objanjavam. "Usmena re. Vi, u stvari, hoete da stvorite predstavu o neemu. Za poetak startujte sa priama o 'dobrim Venerijancima'. Stavite par venerijanskih likova u sitkome i postepeno ih pretvarajte iz odvratnih klovnova u simpatine ekscentrike. S tim u vezi napravite nekoliko reklama sa venerijanskom zaleinom - 'Venera voli Keri-Os', i tome slino." "Venera to alje do avola", eksplodira on. "Naravno, odreene pojedinosti bi mogle biti i drugaije. Razume se da biste tu stvar morali da obavite krajnje oprezno. Sukobili biste se sa duboko ukorenjenim predrasudama, znate, a da i ne pominjem eventualno izvrdavanje zakona. Meutim, sa dosta novca i vremena na raspolaganju, to se moe ostvariti. Bilo bi potrebno pet-est godina." "Mi nemamo tih pet-est godina." "Nisam ni mislio da ih imate, Dez", nacerih se. Bilo je to, meutim, udno - uhvatih sebe kako uivam zbog njegove razdraenosti i to prilino; ba kao da nisam ja taj trn to ga nervira - i kao da on nije imao lak i jednostavan nain da s tim prekine, poto je posedovao moju 'samoubilaku' beleku. Dolo je dotle da jednostavno nisam mario za ono to mi se dogaalo. itava stvar bila je van mog

domaaja. Mici je bila jedini prijatelj koga sam imao na svetu. Bilo da me spase... ili ne. Ostavio sam uzbuenog Deza Hejzldajna oseajui se tako bliskim onom ugodnom raspoloenju u kakvom nisam bio mesecima. Te noi sam iziao iz stana i potroio poprilinu svotu novca to sam ga dobio kao akontaciju; kupio sam novo odelo. Birao sam ga tako paljivo i bezbrino ba kao da sam bio siguran da u dovoljno dugo poiveti da mogu da ga iznosim.

Kada sam sledeeg jutra doao na sastanak u Micinu kancelariju ona je bila unutra. Oi su joj bile crvene; izgledala je kao da nije dobro spavala - bore izmeu oiju bile su joj dublje nego ikada. utke mi pokaza na fotelju, brzim pokretom ukljuivi antiprislukivaki ureaj i sede stavivi laktove na sto a bradu meu ake. Netremice me je gledala, i napokon ree: "Kako da mi se to desi s tobom, Tarbe?" Namignuh joj. "Mislim da me to ini srenim!" "Ne zavitlavaj se!" prasnu ona. "Nisam te traila. Nisam elela da se zalju... zalju..." Ona duboko udahnu i konano izgovori: "Da se zaljubim u tebe, do avola! Jesi li svestan koliko je sve ovo opasno?" Ustao sam kako bih je poljubio u elo, pre no to rekoh ozbiljno: "Savreno svestan, Mic. Kakva je vajda brinuti se zbog toga?" "Sedi tamo gde ti je mesto!" Dok sam se povlaio u fotelju, dodade neto blaim tonom: "U stvari, nisi ti kriv zbog zbrke u mojim lezdama. Ne elim da te povredim. Ali, Teni, ako ikada budem morala da biram izmeu tebe i nae, venerijanske stvari ..." Podigoh ruku da je zaustavim. "Znam, Mic. Nee ti se nikada pruiti prilika za to. Biete zadovoljni to sam sa vama, jer - poteno reeno,

Mici - vi klovnovi ne znate ta radite." Ona se ozbiljno zagleda u mene, a onda zlovoljno ree: "Istina je da nas cela ta stvar isuvie revoltira, da bismo mogli dobro da je obavimo. Kada bih mogao da nam obezbedi neke strune..." "Mogu. Znam da mogu." "Da", potvrdi ona nevoljno. "Znam da moe. Rekla sam Dezu da je ideja sa stimulacijom limbusa beznadena, ali on nije hteo da te upozna sa pravim planom. U redu. Preuzimam odgovornost na sebe. Ono to inimo, Teni, politika je stvar i ti e to obaviti za nas. Vodie itavu kampanju - pod mojom i Dezovom komandom." "Odlino", rekoh iskreno. "Ovde? Ili..." Ona obori oi. "Za poetak, u svakom sluaju, ovde. Ima li kakvih pitanja?" Pa, bilo ih je, naravno. Mogao sam da je pitam zbog ega je to trebalo da bude ovde a ne u potkrovlju iznad postrojenja, ali inilo se da je to jedno od pitanja na koja nije elela da odgovori. Stoga, rekoh oteui: "Bilo bi lepo da me podrobno upozna sa onim to se deava..." "Da, svakako." Rekla je to tako kao da sam je upitao gde se nalazi muki WC. "Reeno u globalu, cilj nam je da unitimo zemaljsku ekonomiju, a nain na koji to treba da ostvarimo je - stavljanje vlada pod nau komandu." Klimnuh, ekajui sledeu reenicu koja bi sve to uinila jasnijim. Poto se oekivana reenica nije pojavljivala, ja je upitah: "ta?" "Da, da, dobro si uo - o vladama je re". ponovi ona odluno. "To te iznenauje, zar ne? A tako je oigledno. No, i pored toga - niko od vas trgovaca nije imao dovoljno pameti da to uvidi; ak ni

Konzervacionisti." "Ali, Mic? Zbog ega vam je potrebno da stavite vlade pod svoju komandu? Niko ne obraa panju na te marionete. Prava mo se nalazi ovde, u Agencijama." Ona klimnu. "Tako je, de facto. Ali u smislu de jure vlade jo imaju istaknuti poloaj. Zakoni se nikada nisu menjali. Stvar je u tome da Agencija ima u svojoj vlasti ljude koji piu zakone. Oni dobijaju njihove instrukcije. Niko to ne dovodi u pitanje. Jedina je razlika u tome to e oni biti u naoj vlasti. Marionete e primati nareenja, a to to im mi budemo nareivali strovalie ovu planetu u najgrozniju i najuasniju depresiju sa kojom se oveanstvo ikada suoilo - pa da onda vidimo da li e i dalje moi da obleu oko Venere!" Izbuljih se u nju. To je bila gotovo najlua ideja koju sam ikada uo. ak i u sluaju da se ostvari, a zdrav razum mi je govorio da je to nemogue - da li je to bilo ono to sam eleo? Ekonomska depresija? Masovna nezaposlenost? Unitenje svega onoga to su me uili da duboko potujem... Sem toga, govorila je unienost - ko sam bio ja - bankrot i Mokazavisnik da bih mogao da kritikujem bilo ta? Nebo mi je svedok da su moji pricipi u poslednjih nekoliko meseci kotrljanja nizbrdicom bili toliko istumbani i isprevrtani da nisam mogao tvrditi da ita znam. Grizla me je savest, a Mici je delovala tako sigurno. Rekoh joj, stoga, uz protivrena oseanja: "Sluaj, Mic, poto niste ba previe upoznati sa naim nainom..." "Upoznati!" raspali se ona. "Ta, vi ste truli! Va nain ivota je zloinaki i bolestan." Rairih ruke, hotei da kaem: "Nemam argumenata" - posebno

stoga to je izgledalo da menjam strane u ovom sporu. "Postavlja se pitanje - kako moe biti sigurna da e to funkcionisati?" "Misli li ti da smo mi neobrazovani varvari?" odvrati ona besno. "Sve je to provereno i ispitano stotinama puta. Imamo input vrhunskih venerijanskih mozgova - psihologa, antropologa, ratnih stratega i ostalih naunika... Do avola" dovri ona natmureno. "Ne znamo da li e funkcionisati. Ali to je jedina stvar koju je izmudrovao na trust mozgova."

Zavalih se u fotelju i zagledah u svoju bakarnu damu. Dakle, to je bilo ono emu sam se priklonio - jedna velika i smrtonosna zavera, koju su isplanirali vrhunski umovi i koju treba da izvedu zeloti. Bila je to komina, beznadena, prava pravcata farsa, s tim to nije bila mnogo smena kada bi ovek pomislio ta je od nje moglo da ispadne. Izdaja, raskidi ugovora, nekorektni reklamni postupci. Ukoliko bi takvo stanje potrajalo, najbolje emu bih se mogao nadati bilo bi jo jedno putovanje do Polarne Kanjenike Kolonije, s tim to bih se ovog puta naao na suprotnoj strani reetaka. Moguno je da je izraz Micinog lica nekada pripadao Jovanki Orleanki. Izgledalo je kao da blista; oi je podigla ka nebu, njeno bakarno lice preobrazilo se, kroz bronzano, u isto, toplo zlatno lice, a blizanake bore isticale su joj se izmeu oiju. Krenuh rukama preko stola i dodirnuh ih. "Plastina hirurgija, pretpostavljam", upitah zainteresovano. Brzo je dola k sebi, zarumenela se (lane bore joj se pojaae sada pravim borama) i stala gristi usne. "Pa, do avola, Teni", odvrati ona, "naravno da sam morala da proem kroz izvestan plastino-

hirurki tretman. Nisam ba mnogo liila na Mici Ku." "Da", sloih se klimajui. "Pretpostavljao sam da je bilo tako. Dakle, ideja je bila", dodadoh razgovorljivo, "da nas oboje ubijete na tramvajskoj stanici, zar ne? A onda da udarite na sva zvona kako ste zahvaljujui natoveanskim naporima uspeli da spasete Mici Ku? S tim to je to trebalo da zapravo bude ti?" "Neto slino tome", odvrati ona pomalo grubo. "Da. Reci mi", raspitivao sam se zainteresovano, "koje ti je u stvari pravo ime?" "Idi do avola, Teni! Kakve to ima veze?" Za trenutak se namrgodi, a potom ree: "Sofi Jamagui, u sluaju da ti to neto znai." "Sofi Jamagui", ponovih, kuajui ime. Nekako mi nije bilo po ukusu. "Ako nema nita protiv i dalje bih te zvao Mici." "to bi mi to smetalo? Ja jesam Mici Ku! Provela sam sedam meseci vebajui da postanem ona - prouila sam je do detalja, imitirala sam sve njene manire, izmemorisala sve podatke o njenoj prolosti i ivotnoj situaciji. ak sam uspela i tebe da nasamarim, zar ne? Sada mi je strahovito teka i sama pomisao na Sofi Jamagui. Ba kao da je umrla Sofi umesto..." Na tom mestu zastade, i ja se smesta ubacih: "To, onda, znai da je Mici mrtva." Lana Mici Ku odgovori, kao preko volje: "Da, mrtva je. Ali nije je ubio tramvaj. Veruj mi, Teni, bilo mi je milo! Mi nismo ubice, zna. Ne elimo nikoga da povredimo - bez potrebe. Objektivne okolnosti, situacije su... Bilo kako bilo, odvedena je na prevaspitavanje." "Ah", klimnuh glavom, "u Anti-Oazu." "Naravno da su je tamo odveli! I trebalo je da sve bude u redu - ili

bi se priklonila naem nainu razmiljanja ili bi je, ako nita drugo, drali tamo u izolaciji, ivu i zdravu. Meutim, ona je pokuala da pobegne. Ostala je u pustinji bez kiseonika, ili tako neto. "Teni", dodade ona ozbiljno, "to nije bila niija krivica." "Ja to nisam ni rekao", pokuah da je smirim. "A sada mi reci ta bi trebalo da uradim." Kada stvari dotle dou, mislim da niko ni za ta nije kriv; odnosno, da svako misli da on lino nije kriv. ovek mora da uradi ono to mora da uradi. Pa, ipak, vraajui se u Bensonharst te noi posmatrao sam umorna, tuna lica radnika to su se oslanjali na svoj alat dok su kraj nas jurili prljavi zidovi tunela, ibao vetar pun smoga, a svetla treperila. I pitao se. Da li ja odista elim da ionako teak ivot ovih potroaa uinim jo teim? Unitenje zemaljske ekonomije nije bila apstrakcija, pod tim su se podrazumevale konkretne stvari; konkretan gubitak posla za arhivskog slubenika ili Brink-policajca. Konkretno degradiranje za jednog reklamoautora. Konkretno kresanje izdataka za ishranu za porodicu sa kojom sam iveo. U redu, slaem se, sada sam verovao da Zemlja nije u pravu to pokuava da sabotira i nadvlada Veneru i bilo je u redu ujediniti snage sa Mici, lanom Mici, zapravo, i zaustaviti tu nepravdu. Meutim, koliki nivo nepravde je bio potreban da bi se postigao taj pravedni cilj? Nisam eleo da svim svojim nevoljama, brigama i dilemama pridodam jo onu jedinu stvar od koje nisam previe patio - oseanje krivice. Bez obzira na sve...

Bez obzira na sve obavio sam posao koji mi je Mici poverila. Obavio sam ga avolski dobro, da se razumemo. "Teni, tvoj posao su izbori", uputila me je ona. "Nemoj mnogo da komplikuje stvari. Ne ubacuj nikakvo naelo u kampanju. Jednostavno, daj sve od sebe kako bi nai ljudi pobedili." Dobro, Mici. Dao sam sve od sebe i pokuao da ne oseam griu savesti. Jedan od ljudi koje je ukrala od Tontona, egvajlera i okena bio je Diksmajster, ta stara ulizica; bio se nameraio da preuzme moj posao i nije ba bio previe raspoloen mojim ponovnim dolaskom; meutim, pomirio se sa sudbinom imajui u vidu moto: daj ta da. Sav se ozario kada sam mu rekao da e njegove kompetencije ovoga puta biti daleko vee; prepustio sam mu sve one poslove to sam ih proli put ja lino obavljao. Meutim, nisam mu rekao da sam pratio svaki njegov korak preko interne TV u svojoj kancelariji. Dodue, bila je to bespotrebna predostronost - preputen samom sebi i imajui moj svetli primer pred sobom, momak je izvrsno obavio posao. to se mene tie, morao sam da obavim mnogo vanije stvari. Traio sam teme. Slogane. Kombinacije rei koje su mogle, ali nisu morale, neto da znae (to nije bilo toliko vano), i koje bi bile kratke i lake za pamenje. Upregao sam Istraivako odeljenje u posao trebalo je iskopati sve teme i slogane koji su ikada bili korieni u politikim kampanjama, tako da je moj monitor bio preplavljen njima: Pravedna stvar. 54-40 ili Borba. Moralna veina. Zaboravljeni ovek. Skinite Vladu sa Grbae Amerikog Naroda. Kuba je Devedeset Milja od Nas. Hou Da Idem u Koreju. Istinu u Reklamiranje - ne, nikako, ovo nije zvualo na pravi nain. Ja Nisam Varalica - to ne bi ilo. Rat Siromatvu. Ovo je ve zvualo neto bolje, mada ova parola - inilo se

- nije dobila rat. Bilo je na stotine slinih stvari. Naravno, veina ih se nije odnosila na vreme u kome sam iveo - i, ta sam mogao da uinim sa tim? Kao to sam imao obiaj da govorim novajlijama u ovom poslu, nije bitno ta slogan kazuje, ve kako kazuje, odnosno kako se to to ljudi proitaju dotie njihove podsvesti. Bio je to teak, mukotrpan posao, nimalo olakan injenicom da sam neto bio izgubio. Naime, izgubio sam oseanje da pobeda sama po sebi znai kraj. Ona i jeste to znaila - u ovom sluaju Mici mi je tako rekla. Meutim, ja to vie nisam oseao. Bilo kako bilo, uspeo sam da doem do nekoliko 'lepotica'. Pozvao sam Diksmajstera da ih vidi - sve su bile umetniki kaligrafisane i ornamentisane, sa muzikom temom i multisenzualnim fonom Proizvodnje. Sav u udu, zinuo je u monitor. "Dalje ruke od Hiperiona? To je odista sjajno, mister Tarbe", ree on refleksno, a onda, oklevajui, dodade: "Meutim, ini mi se da se to ne slae sa naim nazorima? Hou da kaem da mi ne elimo da izgubimmo Hiperion kao trite - nisam li u pravu?" "Nije re o nama, Diksmajstere", rekoh ljubazno, "ve o Venerijancima. Mi elimo da ih Venerijanci ostave na miru. To znai da ne treba da bude nikakvih pokuaja cenzure reklamiranja, zar ne? Skinite Vladu sa Grbae Naroda! To znai dokidanje potrebe za stavljanjem obavetenja na stubove u kembelijanskim podrujima", objasnih mu. "Pa, to je genijalno!" I ja ga otposlah da iskua slogane na prinosu kandidata dobijenom toga dana, kako bi video koji e od njih moi da ih izgovori bez zastajkivanja ili bez izraene konfuzije, dok sam ja bio zauzet postavljanjem pijunskog sistema u cilju provere drugih

Agencijskih kandidata. Bio je to zametan posao! Radio sam dvanaest, etrnaest sati dnevno, gubei na teini polako ali sigurno; ponekad bih gotovo zaspao, i izgubio svoje mesto na rukodrau prilikom onih dugakih putovanja podzemnom eleznicom do Bensonharsta. Nisam, meutim, obraao panju na to. Obavezao sam se da uradim tu stvar i morao sam da je okonam po svaku cenu. Ako nita drugo, pilule su i dalje bile delotvorne; dugo vremena uopte nisam oseao elju za Mokom. Nisam, takoe, oseao ni neku posebnu elju za neim drugim tako rei ni za im - sem za jednom stvari, zapravo, a ta stvar nije spadala meu telesne prohteve i udnje, koje su zelene pilule tako dobro anestizirale. Bila je to udnja svesti i elja - uspomena, enja da ponovo osetim onaj slatki dodir tela dok bismo spavali i um disanja to je dolazio od toplog, nenog tela koje su moje ruke grlile. eleo sam Mici. Nisam je ba esto viao. Jedanput dnevno bih joj podneo izvetaj u efovskoj kancelariji. Ponekad ne bi bila tamo, jer bi otila na neki sastanak - umesto nje naao bih Deza Hejzldajna koji bi se razdraljivo vrpoljio u fotelji i namrteno odsluao moj izvetaj, koji mu nikada nije bio potpun ili je bio prebrzo iznesen da bi ga zadovoljio. esto se deavalo da se sastanci veoma odue. Znao sam da se deava puno toga u ta nisam bio upuen, poto su se oni trudili da isprave i pojaaju klimavu shemu kojoj sam se ja u potpunosti posvetio. Bilo je to kao da sam anesteziran. Pilule nisu uspevale da me sasvim sauvaju od munih nonih mora o jurinim odredima Fer Reklamne Prakse koji su besneli u mojoj kancelariji ili Bensonharstu, ali su mi omoguile da pomou njih ivim.

ak i kad je Mici bila tu nismo se dodirivali. Jedina razlika izmeu podnoenja izvetaja Mici i podnoenja izvetaja Dezu bila je u tome to bi me Mici ponekad oslovila sa 'dragi'. Dani su prolazili... Kasno jedne noi uvebavao sam sa jednim od naih kandidata tradicionalne gestove koji se koriste prilikom debata: podignuta obrva kao znak humornog skepticizma; stegnuta vilica kao znak odlunosti; indignantna namrtenost u stilu olujnog oblaka kao znak neverice iznenadan zaueni pogled uz istovremeno sklanjanje u stranu ba kao da je oponent upravo tog trenutka neoprostivo i prostaki - pustio vetar. Dok sam svojoj marioneti objanjavao svekolike pogrene naine izgovaranja oponentovog imena u cilju da se ovaj napravi smenim, ue Mici. "Neu da te prekidam, Tarbe", ree im je ula. A onda, pribliivi mi se, ree nenim glasom u moje uvo, tako da je marioneta nije mogla uti: "Kada zavri... Uostalom, previe radi i naporno ti je da se svake noi otiskuje na taj daleki put u Bensonharst. Kod mene ima dovoljno mesta za oboje."

Bilo je to ono za ta bih se molio - da sam se molio. Na alost nije ispalo sasvim zadovoljavajue. Pilule ne samo da su uinile sivim svet oko mene, ve su i mene samog posivele. U meni nije bilo strasti, vatrenosti, neodoljive seksualne gladi; bilo mi je milo to smo inili ono to smo inili; meutim, izgledalo je da to, zapravo, i nije znailo toliko mnogo, jer je Mici bila nervozna i napeta. Pretpostavljam da svi brani parovi prolaze kroz razdoblja kada su oboje umorni i razdraeni - ili, poput mene, prenapeti - tako da ono to ine, ine zato to tog trenutka nemaju nita pametnije da rade. Zapravo, inilo se da smo nas dvoje imali pametnija posla. Priali

smo. Puno smo priali. Bila su to aputanja na jastuku, ali ne u onom smislu. Priali smo zato to nijedno od nas dvoje nije spavalo kako treba, kao i zato to je posle samo povremeno zadovoljavajueg seksa bilo bolje priati nego se praviti da spavamo i sluati partnera kako ini to isto. Naravno, bilo je stvari koje u naim razgovorima u krevetu nismo pominjali. Mici mi nikad nije pomenula skrivenu masu ledenog brega, tajanstvene sastanke na koje nisam imao pravo pristupa, niti doputenje da znam ta se na njima deava. to se mene tie, nikada vie glasno nisam izrekao svoje sumnje. Bilo je jasno da se venerijanski zaverenici spotiu o svoj klimavi plan. Znao sam to od onog trenutka kada je Dez Hejzldajn poeo da se raspituje o limbikoj presiji. Tu stvar nisam razmatrao. S vremena na vreme razmiljao sam o unitenju mozga. Kada se Mici trznula, i viknula u snu, znao sam da i ona, takoe, o tome razmilja. Ono to sam joj govorio veinom su bile poverljve stvari, i ja sam ih odavao. Rekao sam joj sve ono ta sam mislio da bi moglo biti od koristi - svaku Agencijinu tajnu za koju sam znao, svaku potajnu operaciju to ju je bilo kad izvela Ambasada, svaku pojedinost o pohodu na pustinju Gobi. Ona je svaki put uzdisala i govorila neto poput: "Tipina nemilosrdna trgovaka tiranija", i ja sam tada morao da razmiljam o nekom drugom visokokotirajuem podatku koji bih mogao da joj odam. uli ste za eherezadu? Isti je sluaj bio i sa mnom - priao sam priu svako vee kako bih ostao iv do sledeeg jutra, poto nikako nisam smetao s uma da sve zavisi od toga koliko u biti u stanju da rastegnem priu.

Prirodno je da me je ovo hendikepiralo u vie intimno znaajnih oblasti. Meutim, ruku na srce, nije ba sve bilo poput toga. Priao sam joj o svome detinjstvu i o tome kako mi je Mama sama saila uniformu kada sam se ulanio u Mlade Reklamatore; o kolskim danima i prvim ljubavima. I ona je meni priala - zapravo, rekla mi je sve. U stvari, sve o sebi, ako nita drugo. Ne toliko o tome ta zaverenici nameravaju da uine - no, tada to nisam ni oekivao od nje. "Moj Tata-san doao je na Veneru prvim brodom", govorila bi mi i ja sam znao da mi pria o tim stvarima kako bi izbegla rizik da mi kae neto mnogo opasnije. Svejedno je bilo zanimljivo to to mi je priala. Otac joj je bio zanimljiva linost. Pripadao je grupi samozvanih revolucionarnih Konzervaconista starog Miela Kortnija koji su tako mrzeli ispiranje mozga i manipulisanje ljudima, to je sine qua non merkatilnog drutva, da su naprosto skoili iz Zemljinog tiganja u istu Venerinu paklenu vatru. Kada me je upoznala sa Tata-sanovim priama o ranim danima na Veneri zvualo je to, uistinu, kao prikaz samog pakla. Njen otac nije bio velika zverka. Bio je pravo dete. Ispostavilo se da mu je glavni posao bio da golim rukama kopa rupe u kojima je trebalo da ive i da iznosi ostatke hrane iz broda, izmeu smena radnika, kako bi ih zakopao. Dok su konstrukcione grupe sastavljale prve velike Hilove cevi kako bi se kanalisalo najvee blago to ga je Venera posedovala ogromna energija, to se nalazila u njenim vrelim, snanim i divljim vetrovima - Tata-san je menjao dijapere prvom pokolenju dece u jaslicama. "Tata", dodade ona vlanih oiju, "nije bio samo neveto dete ve i fiziki oronuo. Tome je najvie doprinela loa ishrana u

detinjstvu, a sem toga, neto nije bilo u redu ni sa njegovom kimom sve to vreme; meutim, on nikada nije dopustio da ga te stvari spree da prui sve od sebe!" Nekako u vreme kada su poeli da izazivaju tektonske poremeaje kako bi aktivirali vulkane, on je naao dovoljno vremena da se oeni i da dobije Mici. U to vreme je bio i unapreen, ali je ubrzo umro. itava ideja o vulkanima, naravno, sastojala se u tome da oni predstavljaju najbolji nain na koji se podzemni kiseonik i vodena para mogu izvui napolje i delatno iskoriavati. Zemaljski okeani i vazduh su se ba na takav nain i pojavili; meutim, Venerijanci sebi takav luksuz nisu mogli da priute, poto bi na takvo neto morali da ekaju etiri milijarde godina. Stoga su odluili da pokriju vulkane. "Bio je to teak i opasan posao", napomenu Mici, "a kada su negde pogreili i kada je zbog te greke jedan od pokrivaa eksplodirao - moj Tata-san je poginuo. Imala sam tada tri godine." Budui da sam bio onako prenapet, malaksao i iscrpljen - dirnula me je u srce. Moje ruke pohrlie ka njoj. Ona se okrete. "Eto ta je ljubav", izgovori ona u jastuk. "Voli nekoga i bude povreen. Nakon Tata-sanove pogibije svu ljubav dala sam Veneri - nikada nisam poelela da zavolim neku drugu osobu!" Malo posle toga ustadoh nesigurno. Nije me pozvala natrag. Svanjivalo je; dolazio je jo jedan lo dan. Pristavio sam njenu 'kafu' i poeo da zurim kroz prozor u ogromni grad, pun smoga, po kome su vrveli trgovci, pitajui se ta ja to inim sa svojim ivotom? Sa fizike take gledanja odgovor je bio lak - unitavam ga. Slabi odraz na staklu ukazivao mi je kako svakog dana moje lice postaje sve mravije, a oi svetlije i upalije. Zauh njen glas iza lea: "Dobro se pogledaj,

Teni. Izgleda grozno." E, pa, ve je poinjalo da me zamara da to neprestano sluam. Okrenuh se. Sedela je na krevetu, oiju uprtih u mene. Jo nije bila stavila kontaktna soiva. "Mic, duo, ao mi je..." zapoeh. "Dojadilo mi je da to neprestano sluam!" prekide me ona, kao da mi ita misli. "ao ti je, u redu. Gotovo da nikada nisam videla nekoga ko toliko ali. Teni! Umree visei o meni!" Pogledao sam kroz prozor da vidim ima li sluajno nekoga u tom prljavom, starom gradu ko bi mogao da mi da odgovor na to. Nije bilo nikoga. Poto je ono to je ona rekla izgledalo kao neverovatna mogunost, inilo mi se da e biti najbolje da njenu primedbu zanemarim. Meutim, Mici to nije dopustila. "Umree od tih prokletih pilula", nastavi ona besno, "a ja u onda morati da se nosim sa nesnosnim bolom, sa nesnosnom brigom i nesnosnim strahom." Vratih se natrag do kreveta i dodirnuh njeno golo rame, kako bih je umirio. Nisam uspeo da je umirim. Pogledala me je poput uhvaene divlje make. Dejstvo anestezije je prolazilo. Maih se za svoju jutarnju pilulu i progutah je, molei se pri tom da mi ovog puta podari bodrost umesto ukoenosti, kao i mudrost i saoseanje kako bih mogao da joj odgovorim na nain koji bi olakao njen bol. Mudrost i saoseanje ne dooe. Uradih kako sam najbolje mogao sa onim to sam imao bez toga; rekoh joj pomirljivo: "Mic, moda bi najbolje bilo da se obuemo i odemo na posao pre no to kaemo neto to ne bi trebalo... Oboje smo prilino iscrpljeni, moda emo noas uspeti malice da odspavamo ..."

"Da odspavamo!" prosikta ona. "Da odspavamo! Kako mogu da spavam kada se svakih petnaest minuta budim mislei da momci iz Odeljenja za Fer Reklamnu Praksu provaljuju unutra!" Trgoh se, imao sam iste takve none more; mnogo sam razmiljao o unitenju mozga. Stoga odvratih nesigurnim glasom: "Zar to nije vredno toga, Mic? Mi smo odista poeli da upoznajemo jedno drugo ..." "Znam vie nego to elim, Teni! Ti si Moka-zavisnik. Fiziki si olupina. Nisi ak ni u krevetu dobar..." Tu zastade, jer je znala - kao to sam i ja znao - ta to znai. Bila je to presudna re. Posle toga nije imalo ta drugo da se kae, sem: "Prekidamo nau vezu." U posebnim okolnostima naeg odnosa postojao je samo jedan nain da se to uini. ekao sam na njene sledee rei, koje je trebalo da budu: "Odlazi odavde! Odlazi iz mog ivota!" Nakon to me izbaci, razmiljao sam apstraktno, najbolje e biti da odem pravo do detporta i da se odvezem onoliko daleko koliko mi to novane mogunosti dozvole, pa da se izgubim u kipuoj masi potroaa u Los Anelisu ili Dalasu ili negde jo dalje. Moda me Dez Hejzldajn tamo ne bi pronaao. Mogao bih jednostavno da odsedim sledeih nekoliko meseci, bilo da udar uspe ili ne. Posle toga, naravno, stvari bi krenule na gore - ma koja strana da pobedi, pobednici bi sasvim sigurno doli da me potrae... Zapazih da neto od ovoga nije rekla. Sedela je na krevetu usredsreeno sluajui slabi um to je dolazio sa vrata. "Oh, moj Boe", uzviknu ona oajavajui, "vidi koliko je sati, stigli su!" Neko je odista bio na vratima Micinog stana. Nisu ih razvalili. Otvorili su ih kljuem - ne, to nisu bili jahai apokalipse iz Fer Prakse.

Bilo ih je troje. enu muu njima nikada ranije nisam video. Za dvojicu to su sa njom uli mogao sam se zakleti u sve na svetu da su poslednji za koje bih oekivao da e tako ui u Micin stan - bili su to Val Damboa i Matori.

Kada sam ih ugledao, zaprepastio sam se. Uleteli su poput oluje i bili su besni. "Do avola, Mici!" besno je rekao Damboa, "zbilja si sve upropastila. ta Mokac radi kod tebe?" Mogao sam mu rei da vie nisam Mokac. Nisam ni pokuao. Potroio sam sva svoja okirana i uasnuta razmiljanja na to ta bi njihovo prisustvo ovde trebalo da znai. Uostalom, i da sam hteo ne bih uspeo bilo ta da mu kaem, poto Matori podie ruku. Lice mu je bilo kao od granita. "Ti, Vale", naredi on, "ostani ovde i pazi na njega. Vi ostali poite sa mnom." Gledao sam ih kako odlaze - Mici, Matorog i enu to je dola sa njima dvojicom. ena je bila niskog rasta i zdepasta. Uinilo mi se da je ono to je promrmljala kada me je ugledala bilo sa akcentom. "Ona je Rus-Korp, zar ne?" upitah Damboa, a on mi odgovori na nain koji sam i oekivao, reui: "Zavei!" Klimnuh. Nije morao to da mi potvrdi. Sama injenica da su se on i Matori uunjali u Micin stan na takav nain govorila mi je sve to sam eleo da znam. Zavera je bila daleko vea no to mi je to Mici rekla. I daleko starija. Kako je Matori dobio svoje pare? Na Veneri. Zahvaljujui 'lutriji', kojom prilikom je 'sluajno' izvukao premiju. A Mici? Zahvaljujui 'naknadi tete'. Sve je poticalo sa Venere. Niko sa Zemlje to nije proverio.

I sve je bilo korieno u istom cilju. A ako je i Rus-Korp bila u to umeana, znai da stvar nije bila ograniena samo na Ameriku; morao sam da prihvatim injenicu da se zavera proirila na itav svet. Morao sam, takoe, da prihvatim da se iza svake mrvice obavetenja to ju je Mici tako nerado davala nalazila skrivena itava vekna. "Postoji izvestan dokaz da mi moete verovati", napomenuh Damboi. Na kraju krajeva, sve do sada o tome nikome nisam rekao ni rei." Razume se da je sve to je imao na to da mi kae bilo: "Zavei!" "Dobro", sloih se mirno, klimnuvi. "Ima li neto protiv da uzmem jo malo kafe?" "Sedi mirno", ree on odluno, a potom, razmislivi za trenutak, dodade preko volje: "Ja u ti je doneti, ali da ne mrda odavde." I ode preko do loneta drei me neprestano na oku - Bog zna ta je oekivao da u da uinim. Nisam se ni pomerio, sedeo sam mirno, kao to mi je naredio, sluajui podizanje i sputanje besnih glasova iz Micine spavae sobe. Nisam mogao ni re da razaberem. S druge strane, nisam ni morao; bio sam u prilinoj meri siguran da znam o emu raspravljaju. Kada su se ponovo pojavili dobro sam ih osmotrio. Sve troje su bili ozbiljni. Mici je delovala nedokuivo. "Doneli smo odluku", saopti mi ona namrteno. "Sedi da popije kafu i rei u ti o emu je re." Bio je to prvi zraak nade u beznadenoj situaciji. Paljivo sam je sluao. "Pre svega", poe ona polako, "priznajem da sam pogreila. Trebalo je da te izvedem odavde jo pre sat vremena. Znala sam da dolaze na sastanak."

Klimnuo sam, kako bih joj pokazao da je sluam, dok sam istovremeno bacao poglede oko sebe ne bih li odredio izraz njihovih lica. Nijedno nije bilo itljivo. "Da?" upitah ivahno. "Bilo bi, dakle, pogreno, sa moralne strane pogreno", nastavi ona, a svaka pojedina re izlazila joj je iz usta posle dueg razdoblja, ba kao da je svaku posebno merila, "rei da si za bilo ta od ovoga kriv." Zastala je kao da oekuje odgovor od mene. "Hvala ti", odgovorih, nervozno ispijajui kafu. Meutim, ona nije nastavljala. Samo me je netremice gledala i, smena stvar, izraz njenog lica se nije promenio, ali samo lice jeste. Postalo je nejasno. Crte su mu se stopile. itava soba se zamraila i inilo se kao da se smanjuje... Dugo mi je, odista, trebalo da shvatim da je kafa imala pomalo udnovat ukus. Ah, strahovito sam se kajao to sam napisao tu prokletu beleku o samoubistvu. Svim svojim biem sam se kajao i iz sve snage - sve do take kada je volja potpuno prestala da mi funkcionie, kao i oi, kao i ui, kao i - posred nemog vriska uasa, kojim sam preklinjao za jo jednu priliku, za samo jo jedan dan ivota - kao i mozak. Svet je otiao i napustio me.

2. Mora biti da se Mici ak i tada estoko borila za mene. Na kraju krajeva, ono to su mi sipali u kafu nije bilo smrtonosno. Srestvo me je samo uspavalo - dugo vremena sam proveo bespomoan, u dubokom snu.

uo sam, dok sam spavao, kako neko vie: "Prvi poziv - pet minuta!" i probudih se. Vie uopte nisam bio u Micinom stanu. Nalazio sam se u majunoj spartanskoj eliji sa samo jednim vratima i jednim prozorom; bacivi pogled kroz prozor, ugledao sam mrak. im sam poverovao u udnovatu injenicu da sam iv poeo sam da gledam unaokolo. Na svoje veliko iznenaenje ustanovih da nisam vezan, a izgledalo je da me nisu ni tukli. Leao sam sasvim udobno na uzanom leaju, sa jastukom i tankim ebetom prebaenim preko mog ispostavilo se - golog tela. Odmah pored kreveta nalazio se sto. Na stolu je bio posluavnik sa nekom vrstom ita i aa Vita-Voa, a izmeu njih je bio koverat poput onih to se lukavo koriste za najtajnije Agencijine poruke. Otvorio sam ga i brzo mu proitao sadrinu, borei se protiv vremenskog tesnaca. Sadrina mu je bila sledea: Teni, dragi, kao Moka-zavisnik nisi dobar ni sebi ni nama. Ukoliko izie itav kroz detoksikaciju ponovo emo razgovarati. Sreno! Nije bilo potpisa, ali je zato tu bio P.S. Imamo ljude u centru koji e nas izvetavati o tome kako napreduje. Moramo ti rei da imaju ovlaenja da preduzmu sve to sami nau za shodno. Za trenutak sam utonuo u razmiljanje o tome ta bi mogao da znai izraz 'sve to nau za shodno' - meutim, ispostavilo se da je taj trenutak bio previe dug, jer mi je trikpapir oprljio prste dok se samounitavao nakon to je obavio to je trebalo da se obavi. Bacio sam urno tinjajui pepeo i pogledao po sobi. Nisam imao ta da vidim. Vrata su bila zakljuana. Prozor je bio od

neprobojnog stakla u zakovan. Oito je da momci iz ovog centra za detoksikaciju nisu eleli da se muvam unaokolo. Sve to je bilo poprilino zloslutno, a bio sam, naravno, bez zelenih pilula koje bi zatomile moja sumrana oseanja. Meutim, na stolu se nalazila hrana, a ja sam umirao od gladi. Bilo je oito da sam prespavao nekoliko obroka. Posegnuh za Vita-Voem i u istom se oslobodi itav pakao. Glas iz mog sna to je vikao uopte nije bio san. Sada je urlikao: "Poslednji poziv - svi napolje". Nije bio usamljen. Trubile su i sirene. uo sam okretanje kljueva u bravi i tranje po hodniku, praeno udaranjem o svaka vrata. "Napolje!" urlikala je izvesna iva ljudska individua, sevajui oima i pokazujui mi pravac ogromnim palcem. Shvatio sam da nema nikakve potrebe da se sa njim raspravljam, poto je bio dvaput krupniji od Deza Hejzldajna. Na sebi je imao plavu trenerku. Potpuno isto je bilo obueno i desetak drugih osoba - od kojih je i poticalo svekoliko urlikanje. Naoh par orceva i zgrabih ih u poslednjem trenutku - oseao sam se oajno neodevenim - ali nisam bio sam. Pored trenera-tiranina nalazilo se dvadesetak drugih ljudskih bia, koja su se uputila ka izlazu iz zgrade svi su bili neodgovorajue obueni kao i ja, a izgledali su i nesreno poput mene. Isterali su nas na vlani vazduh pun smoga - jo je bilo mrano, mada se na jednom krajiku neba pomaljao obeshrabrujui crveni sjaj. Stajali smo napolju, u gomili, ekajui da nam kae ta da radimo. Ovo lii, pomislih, na najgori bazini trening. Nisam bio u pravu. Bilo je to kudikamo gore od bilo kog bazinog treninga. Bazini trening je, gotovo po pravilu, uvek poinjao prilino zdravim sirovim materijalom. Meu mojim kompanjonima nije bilo

nieg slinog tome. Bili su sve, samo ne dobri. Nalazila se tu i jedna ena koja mora da je teila preko tri stotine funti i nekoliko drugih, oba pola, koji su verovatno bili laki od nje, ali su se doimali kao i ona jer su bili znatno nii rastom, tako da su maltene glavom dodirivali svoje ispupene stomake. Bilo je tu i straila mravijih od mene i barem isto tako ofucanih. Bilo je i postarijih ljudi i ena koji ba i nisu izgledali tako beznadeno neljudski, sem to su imali tikove koje nisu mogli da kontroliu - prinosili su neprestano ruku ustima u beskrajno ponavljanim gestovima puenja, jedenja i pijenja. Meutim, ruke su im bile prazne. I, ah, da, padala je kia. Ljudi u trenerkama su nas umuvali i nagurali u neureenu gomilu nasred cementiranog prostora etvorougaonog oblika, okruenog niskim barakama nalik zgradama. Iznad vrata zgrade iz koje smo bili upravo izali stajao je natpis: Odeljenje za Potpomaganje Detoksikacionog Napora Akutnih Zavisnika. Jedan od instruktora dunu u pitaljku blizu mog desnog uva. Kada je pisak prestao da treti unutar moje lobanje videh kako se jedna amazonka, obuena poput ostalih predvodnika, ali sa zlatnim bedom priivenim na aket, epuri pred naom skupinom. Gledala nas je sa gnuanjem. "Boe", obrati se ona ludaku sa pitaljkom, "svakog meseca su sve gori. U reedu, ti!" razdra se ona odjednom, dok se pela na sanduk kako bi nas bolje osmotrila i naglaavajui svoja nareenja duvanjem u sopstvenu pitaljku, iji je zvuk bukvalno otkinuo gornji deo moje glave i zavitlao ga iznad baraka. "Obratite panju! Pogledajte onaj natpis! Odeljenje za Potpomaganje Detoksikacionog Napora! Tu

je bitna re napor. Mi emo uiniti napor. Vi, takoe. Obeavam vam da hoete. Uprkos svim vaim ogromnim naporima obino ne uspevamo. Objasniu vam i zato. etvoro od vas deset izii e napolje isto - i onda e se kroz mesec dana opet vratiti staroj navici. Troje e ispoljiti diskvalifikujue fizike ili psihoneurotske simptome, to zahteva dalji tretman - pod daljim se podrazumeva sav va preostali ivot, koji obino nije ba previe dug. A dvoje od vas uopte nee izdrati ovaj tretman. Ljubazno se nacerila - pretpostavljam da je mislila da se ljubazno smei. Prolo je est sati od moje poslednje pilule, tako da mi u tom trenutku ni sama Madona ne bi ljubazno izgledala. Zatim je usledio jo jedan rasturajui zviduk pitaljke. Za trenutak je zastala, ali nikako nas nije putala da sanjarimo. "Va tretman", objasni ona, "sastojae se iz dve faze. Prva je neprijatna. U njoj vas vraamo na minimalnu dozu, hranimo vas tako da vam organizam izgradi otpornost i vebamo vas kako biste razvili miini tonus; takoe vas uimo novim nainima ponaanja, s ciljem da napustite obrasce telesnih kretnji koje pojaavaju vau naviku - uz jo nekoliko stvari - i ta faza poinje upravo sada. Lezite svi na stomake i napravite pedeset sklekova - a onda skinite odeu i pravo pod tueve!" Pedeset sklekova! S nevericom smo buljili jedni u druge u tom mranom zaguljivom praskozorju. Nikada u svom ivotu nisam napravio pedeset sklekova i mislio sam da je to nemogue... sve dok nisam saznao da nema ni tuiranja, ni doruka, ni odlaska na vebalita - a pre svega, ni pilula - ako ih ne uradim. Ispostavilo se da smo ih svi uradili, ak i tekai meu nama.

Dama nas zaista nije slagala. Faza Jedan nije bila prijatna. Jedini

nain na koji sam mogao da prisilim sebe da izdrim sve te napore bio je da mislim na blagoslovene zelene pilule to sam ih dobijao na kraju dana. Nisu nam ih uskraivali, samo su nas terali da ih zasluimo. Uasna stvar, pri tom, bila je u sledeem: to sam se vie trudio da ih zasluim, manje sam bivao nagraen; krajem treeg dana poeli su da smanjuju veliinu pilula; estog dana bile su upola manje nego na poetku. Nas troje koristilo je pilule za odvikavanje od Moke. Ostali su posedovali sve mogue navike. Debela dama (ispostavilo se da se zove Mari) nije mogla bez dank-hrane; za nju je tranje preko prepona predstavljalo krajnji napor, koji je morala da uini jer nije bilo drugog naina za dospevanje do menze. Mali crnomanjasti ovek po imenu Dimi Paleolog bio je po zanimanji kembelijski tehniar, koga su vojne slube pozajmile od njegove Agencije s ciljem da ui novozelandske Maore civilizovanim nainima ponaanja. Bio je isuvie iskusan da bi sam upao u zamku kembelijanskih stimulansa, ali je neobjanjivo postao rob navike u odnosu na Najkafu. "Sve je poelo sa lutrijskim lozom", objanjavao mi je smeteno dok smo leali na blatnjavoj zemlji i teko dahtali u pauzi izmeu unjeva i penjanja uz konopac. "Prva nagrada bila je trosoban stan i ja sam poeo da razmiljam o enidbi..." Osujeen i alostan, jedva se vukui na zaelju trke duge tri milje, nije vie uopte o tome razmiljao. Centar se nalazio u jednom od udaljenih predgraa, na mestu zvanom Roester, gde je nekada bio smeten koled. Zgrade su jo uvek nosile uklesane stare natpise na svojim cementnim zidovima Kabinet za psihologiju, Odeljenje za ekonomiku, Primenjena fizika, i tako dalje. U podnoju Centra nalazilo se prilino pare muljevite vode

koja se neprestano izlivala, i to se tie prirodnog okolia bio je to njegov najgori deo. Zvali su ga Ontarijskim jezerom. Kada bi dunuo severac, smrad sa jezera je bio nepodnoljiv. Neke od starih zgrada bile su barake, neke su sluile kao prostorije za terapiju, kao kancelarije i kao menza; sem toga, na samom kraju Centra bilo je nekoliko zgrada u koje nas nisu putali. Nisu bile prazne. S vremena na vreme primetili bismo nekakva jadna stvorenja slina nama koja su instruktori uvodili i izvodili napolje; meutim, nismo znali ko su oni bili. "Teni", ree mi Mari zadihano, naginjui se ka meni, dok smo prolazili kraj njih idui na popodnevnu terapiju, "ta misli ta to oni rade tamo unutra?" ena u ruiastoj trenerci - ak su i njihovi instruktori bili odvojeni od naih - nagnula se kroz vrata jedne od zgrada kako bi nas osmotrila dok je bacala neto u kantu za smee. Kada je ula unutra, nas dvoje se pribliismo kanti. "Hajde da pogledamo", predloih, gledajui unaokolo kako bih se uverio da plavaca nema u blizini. Nisam mislio da u unutra meu smeem nai ma i jednu odbaenu zelenu pilulu, a siguran sam da ni Mari nije oekivala da e iskopati neki ekstra zalogaj hrane. Na nae razoaranje, bili smo u pravu. Sve to smo nali bilo je samo par zlatno obojenih izmica i polomljeni revolver-igraka sa drkom od lane slonovae. Te stvari mi nita nisu znaile; meutim, Mari ispusti iznenada krik. "Oh, moj Boe, Teni, to su kolektibli! Moja sestra je imala ovakve! Oni su iz Minijaturnih Autentinih Republika Bronzanih Deijih Cipelica Dvadesetovekovnih Gangstera - ovaj je Bagz Moranov, ini mi se - a gotovo sam sigurna da je drugi iz Kolekcije Revolvera Loun Star Skrimo. Ovde provode averzionu terapiju - najpre te nateraju da

prestane da eli ono zbog ega si tu, a onda te prisile da tu stvar zamrzi! Da nije to, moda, Faza Dva?" U tom trenutku iza nas zagrme instruktorov glas: "U redu, vas dvoje pametnjakovia - ako imate vremena da vrljate okolo i da brbljate, onda ga imate i za nekoliko dodatnih sklekova. Uradite ih pedeset, smesta! I to to bre moete - nadam se da niste zaboravili ta biva kada se zakasni na terapiju!" Nismo zaboravili. U vreme kada ne bih skakao i peo se uz konopac ili radio sklekove - jeo sam. inilo se da sam svakih deset minuta jeo. Jednostavnu, zdravu hranu poput Hlebba ili Pilencetovog Mesa, i to bez ikakvog protesta. Svaki put bih poistio tanjir. Pomisliete da sam to inio kako bih izbegao pedeset dodatnih sklekova za dezert. Zapravo, pedeset sklekova vie ili manje nita mi nije znailo. Svakog dana uradio sam ih etiri-pet stotina, plus unjevi, plus ostale gimnastike izmotacije. Sem toga, bilo je tu i plivanje u uzanom bazenu. Uporedo je moglo samo troje da pliva, a tako su nas hendikepirali da smo svi troje bili maltene podjednako veti - pogaate li ta je bilo sa onim ko ne bi uspeo? Naravno, pogodili ste. Sa etrdeset spali smo na trideset jedan, pa na dvadeset pet, pa na dvadeset dva... Najtee me je pogodilo ono to se desilo sa Mari. Izgubila je negde oko etrdesetak funti i taman poela da biva u stanju da bez jadikovanja jede svoje obroke vitamine i proteinske tangle i to ne u prevelikim koliinama - kada je dvanaestog dana penjui se uz mree stala teko da die i da se gui samo se skotrljala na zemlju. inilo se da je gotova. Ali to nije bio sluaj sa njom, jer su odmah dovukli srani stimulator i strpali je u pneumatsko vozilo. Meutim, bila je u tako loem stanju da je uopte

nisu vratili u nau grupu. A za sve to vreme nervi su mi gmizali unutar koe, i vie od svega sam eleo da raspalim po glavi sestru zaduenu za lekove, pa da joj uzmem kljueve i da uem u sobicu u kojoj su bile zelene pilule. Meutim, nita od toga nisam uradio. Najsmenije od svega bilo je to to sam, posle dve nedelje, uz samo etvrt pilule dnevno, odista poeo malo bolje da se oseam. Nisam rekao dobro. Samo malo manje loe, malo manje napeto, malo manje u stilu onoga Boe-ubio-bih-za-jednu-pilulu. "Lano poboljanje", uzdahnu mudro Paleolog kada mu ovo pomenuh, nakon to smo izmileli iz bazena, ekajui na poetak tranja dugog dve milje. "Postigao si privremeni napredak, ali to nije nita. Viao sam i pre takve momke sa kembelijanskim sindromom ..." Osmehnuh se. Znao sam bolje od njega; u pitanju je bilo moje sopstveno telo, zar ne? Mogao sam ak i da priutim sebi neto malo slobodnog vremena za razmiljanje o neemu to nije bilo vezano za zelene pilule - ak sam bio dotle dogurao da sam jedanput dospeo do jedne javne govornice sa samo jednom milju u glavi: da nazovem Mici. To bih i uinio da me jedan od onih napada munine nije prinudio da odem do toaleta - i tako sam propustio priliku. Prole su jo dve nedelje, i to je bio kraj Faze Jedan. Kraj neprijatnog dela. Ba sam bio aav. Nisam pitao instruktora kako e izgledati Faza Dva. Pretpostavljao sam, pun nade i poverenja, da e Faza Dva poto je Faza Jedan bila opisana kao neprijatna - biti opisana neim poput okej. U najmanju ruku. Bilo je to pre no to sam se susreo sa averzionom terapijom i

sinalnim postupkom. Saznao sam da Faza Dva, izvesno, nije nita od onoga to bi se moglo nazvati neprijatnim. Bila je kudikamo gora od neprijatnosti. Najbolji izraz kojom bih je mogao oznaiti je - isti pakao.

Mislim da nikada vie neu pomenuti Fazu Dva, jer svaki put kada to uinim ponem da se tresem; no, bitno je da sam je izdrao. Izgledalo je kao da su otrovne materije prilikom izlaska iz mog tela izile, takoe, iz moje glave. Kada mi je direktor stegao ruku i otposlao me natrag u svet oseao sam se - ne, nisam se jo uvek oseao dobro - bolje reeno bio sam vie tuan nego to mi je bilo dobro - zapravo, bio sam vie ljut nego tuan - meutim, po prvi put, moda, u svome ivotu oseao sam se razumno.

esti deo: PRAVI TENISON TARB

1. U Fazi Dva ovek izgubi pojam o godinjim dobima, odnosno o njihovom redosledu. Kada sam se vratio u grad iznenadio sam se ustanovivi da leto jo nije prolo, mada je drvee u Centralnom Parku ve poelo da poprima jesenje boje. Znoj se slivao niz lea mog peditaksiste. Groznu saobraajnu buku u kojoj su se uli razliiti uzvici, dranje i kripanje zuba i konica upotpunjavalo je neprekidno kaljucanje mog peditaksiste nastalo usled ai. Trebalo je, naravno, voditi rauna o smogu. Razume se, takoe, da moj peditaksista na licu nije imala filter, jer se kroz filter ne moe uneti dovoljno vazduha

potrebnog da bi se odrala potrebna brzina u gustom saobraaju. Negde u blizini Brodveja, na raskrsnici sa krunim tokom saobraaja, iznenada nahrupi na nas - poto je naglo skrenulo u stranu - oklopno teretno vozilo koje je guralo est ljudi; pokuavajui da izbegne sudar sa njim moj peditaksista skliznu na prljavi plonik i za trenutak mi se uini da emo se prevrnuti. Ona me preplaeno pogleda. "Izvinite, gospodine", dahtala je, "ovek gotovo da nema nikakvih izgleda pored ovih prokletih teretnih vozila." "Nema veze", odvratih, "dan je, u stvari, tako lep da u ostatak puta prei peice." Naravno, pogledala me je kao da nisam ba sasvim itav, posebno kada sam joj rekao da ide pored mene sa praznim peditaksijem, u sluaju da se predomislim. Kada sam je isplatio i dao joj veliku napojnicu ispred zgrade Hejzldajn & Ku bila je potpuno ubeena da sam lud. Jedva je ekala da se izgubi. Meutim, znoj joj se osuio na leima i gotovo da vie uopte nije kaljala. Nikada ranije nisam uradio nita slino. Mahnuh kolegama koje sam prepoznao dok sam ulazio u zgradu. Gledali su me sa razliitim stepenima uenja; meutim, moram priznati da sam i ja bio zauen. Neto se sa mnom dogodilo u Detoks Centru. Vratio sam se iz njega sa neim to je bilo daleko znaajnije od modrica uzrokovanih vitaminskim sprejem ili od gaenja prema zelenim pilulama. Vratio sam se sa neim novim, unutar glave. Ne znam tano ega je sve tu bilo, ali mi se inilo da, izmeu ostalog, sada posedujem i ono to se oznaava reju 'savest'. Kada sam uao u svoju kancelariju, Diksmajster ba izbei oi. "Za ime Boga, mister Tarbe", udio se, "izgledate tako zdravo! Mora da vam je odmor zbilja doneo puno dobra."

Klimnuh mu nemarno. Govorio mi je upravo ono to su mi vaga i ogledalo govorili poslednjih nekoliko jutara. Dobio sam dvadeset funti na teini. Nisam se tresao. Niti sam bilo ta slino oseao; ak ni svetlee reklame ni svetlucavi posteri nisu u meni probudili nikakvu elju dok sam iao ka kancelariji. "Nastavi", rekoh mu. "Moram da podnesem izvetaj Mici Ku pre no to stupim na dunosti." To, meutim, nije bila laka stvar. Prvi put kada sam pokuao nije bila u kancelariji. Isto se ponovilo i drugi put. I kada sam ve poeo da se uznemiravam, uspeh iz treeg puta. Naao sam je u kancelariji, ali se upravo spremala da ode iz nje. "Mister Hejzldajn vas eka", upozori me njena sek3; meutim, Mici to preu. Zatvorila je vrata. Poljubili smo se. Zatim se ona malice izmaknu. Gledala me je. Gledao sam i ja nju. Onda ona ree, istinski iznenaena: "Teni, izgleda izvrsno." Ni ja nisam bio lenj. "Mici, i ti, takoe, izgleda izvrsno", i dodadoh istine radi: "Barem meni". Jer, to jeste jeste, Micino lice nije izgledalo ba previe sjajno. Delovala je, zapravo, objektivno gledano, strahovito iscrpljeno. Meutim, subjektivno gledano, uopte nisam mario za njen izgled; vano mi je bilo samo to to sam s njom. S obzirom na crte njenog lica, podonjaci joj nisu bili previe naglaeni. Ali su bili tu: bila je neispavana, moda je ak propustila i nekoliko obroka. ...Pa ipak mi je izgledala savreno. "Je li bilo grozno, Teni?" "Osrednje grozno." To je bilo sve to sam joj rekao o svom boravku u Centru i pri tom mi knedla zastade u grlu, dok mi se lice

zgrilo. "Mici", rekoh, "imam dve vane stvari da ti kaem." "Dobro, Teni, samo ovo je sada vreme najvee guve..." Prekidoh je. "Mici, hteo bih da se venamo." Ona stisnu pesnice. Telo joj se ukoi. Oi joj se u tolikoj meri rairie da pomislih kako e joj ispasti soiva. Nisam se zbunio. "Imao sam puno vremena za razmiljanje o toj stvari, tamo u Centru. Zbilja bih to eleo." Spolja se odjednom zau mrzovoljno Hejzldajnovo urlanje: "Mici! Hajdemo!" Ona se utke, automatski, ponovo povrati u ivot, uze svoju tanu, otvori vrata i zagleda se u mene. "Hajde", grmeo je Hejzldajn. "Dolazim", odazva se ona; dok meni ree, idui ka liftu: "Teni, duo, ne mogu sada da govorim. Nazvau te." A onda, posle dva koraka, Mici se okrete i vrati do mene. I poljubi me, naoigled svih. Pre no to je ula u lift, proaputa: "I ja to elim."

Meutim, nije me zvala. Uopte mi se nije javila toga dana. Poto nikada pre nikome nisam predloio brak, bio sam bez linog iskustva koje bi moglo da mi kae da li je to bio razuman odgovor. Nije mi liilo na to. Liilo mi je to na nain na koji se Mici samo oseala zapravo, ne samo Mici, ne ova Mici, ve ona druga, tamo na Veneri na nain na koji mi je rekla kako se osea kada smo prvi put vodili ljubav i kada sam mnogo pre nje svrio i kada me je upozorila da u sledei put morati da budem daleko bolji, inae... U svakom sluaju, bio sam na mukama. Neizvesnost me je raspinjala. Sem toga, nisam stigao da joj kaem onu drugu vanu stvar. Na svu sreu, bilo je dosta posla. Diksmajster je dobro obavljao

stvari, kao to sam i oekivao, ali on nije bio ja. Zadrao sam ga dugo te noi, upozoravajui ga na greke koje je nainio i nareujui mu kako da izvri izmene. Bio je crn kao zemlja i sav natuten kada mu konano rekoh da moe da ide kui. to se mene tie, zavrteo sam novi ne mogavi da odluim gde bih proveo vreme - i izgubio. No sam proveo u jednom hotelu nedaleko od kancelarije i ve rano ujutro bio sam na poslu. Kada sam otiao do Micine kancelarije, njena sek3 mi je rekla da joj je sek2 kazala da gospoa Ku nee biti tu itavo prepodne, zajedno sa svojom sek1. Proveo sam vreme predvieno za ruak - svih dvadeset pet minuta, poto jedan dan nije bio dovoljan da bi se stvari preokrenule i usmerile kako valja - sedei u Micinom predsoblju i sluei se telefonom njene sek1 kako bih drao Diksmajstera na oku. Mici se nije pojavljivala. Njene prepodnevne obaveze su se proirile i na popodne. Te noi sam otiao u njen stan. Stvarica na vratima me je pustila unutra, ali ona nije bila u stanu. Nije je bilo u deset kada sam uao, ni u pono, ni u est ujutro kada sam se probudio, priekao izvesno vreme, obukao se i vratio se u kancelariju. Oh, da, Mister Tarbe, ree mi njena sek3, gospoica Ku je nazvala tokom noi i kazala da e biti odsutna iz grada neodreeno dugo. Rekla je i da e lino stupiti u vezu sa vama, Mister Tarbe. Uskoro. Meutim, nije bilo tako. Deo mene prihvatio je tu stvar bez komentara i nastavio sa onim to je do tada radio. Naime, trebalo je izvriti dobijena nareenja. Mici je elela da odaberem kandidata. Ve je bio septembar i do 'izbora' je ostalo jo samo nekoliko nedelja. Imao sam pune ruke posla oko toga i

taj deo mene obilato je iskoriavao svaki minut koji je imao na raspolaganju. Iskoriavao je, takoe, svaki minut to su ga imali Diksmajster i svi ostali u Specijalnom (Politikom) odeljenju. Kada sam prolazio kroz hodnike ljudi iz drugih odeljenja izbegavali su da me pogledaju i sklanjali su mi se s puta - jer su se plaili, pretpostvaljam, da bi ih mogao zakaiti dvanaestoasovni radni dan. Drugi deo mene, onaj novi, koji sam, izgleda, otkrio u Detoks Centru - nije bio ba najzadovoljniji. Bio je povreen - ne samo zbog Mici, ve usled bola uzrokovanog onom drugom stvari koju nisam stigao da joj saoptim. U tom trenutku meukancelarijski kurir ulete kao strela u moju kancelariju; munjevitom brzinom baci koverat od sjajnog papira na moj sto i nestade u vidu lastinog repa. Pismo je bilo od Mici. Evo ta je pisalo:

Dragi Teni, svia mi se tvoja ideja. Ako izaemo ivi iz ovoga nadam se da e i tada imati istu elju, jer ja sasvim sigurno hou. Ali sada nije vreme za prie o ljubavi. Ja sam pod revolucionarnom disciplinom, Teni, kao i ti. Molim te da vodi o tome rauna... Volim te beskrajno. Za sada su to samo rei, ali posle...

Tvoja Mici

Ponovo je papir zaplamsao i oprljio mi prste pre no to sam ga ispustio. To mi nije smetalo. U njemu je bio odgovor! I to pravi odgovor. Ostalo je jo pitanje one druge stvari koju je trebalo da joj saoptim.

I tako sam gnjavio sek3 sve dok mi konano nije rekla: Da, gospoica Ku se vratila u grad jutros, ali je odmah otila negde na hitan sastanak. Kada sam to uo nisam vie mogao da ekam. Sem toga, mislio sam da znam gde bih mogao da je naem.

"Tarbe", povika Zemlvajs, "hou da kaem mister Tarbe, milo mi je to vas vidim! Odista dobro izgledate!" "Hvala", odgovorih gledajui po prostoriji. Prese su kloparale i egrtale oblikujui milione novih okruglih stvarica. Buka je bila ista, prljavtina ista; meutim, neto je nedostajalo. "Gde je Rokvel?" upitah. "Ko? Oh, Rokvel", uzviknu on. "Da, bio je tu nekada. Desio mu se nekakav smean nesrean sluaj. Morali smo ga pustiti da ode." Njegovo smeenje postade nervozno kada vide izraz moga lica. "U stvari, on zapravo vie nije bio u stanju da radi, zar ne? Obe noge slomljene, a onda i izgled njegovog lica... Uostalom, pretpostavljam da elite da odete gore? Samo napred, mister Tarbe! Mislim da su gore. ovek nikad nije naisto sa svim tim silnim ulazima i izlazima; svejedno, uvek govorim da ne elim da postavljam pitanja nekome ko plaa najamninu na vreme." Ostavih ga dole. Nije bilo nieg drugog da se kae o Nelzonu Rokvelu kao ni o Zemlvajsovim stanarima - nisam eleo da mu dozvolim radoznalost. Jadni Rokvel! Dakle, Kolekcionarska Agencija konano ne mora vie da eka. Dok sam gurao vrata zakleh se da u morati da uinim neto za njega... A onda za izvesno vreme prestah da mislim na Nelzona Rokvela, jer se naoh u klopci - tu vie nije bilo ni traga od starog prljavog

potkrovlja. Vrata iza mene s treskom se zatvorie. Ispred sebe ugledah jo jedna vrata - bila su sa polugom. Svuda okolo elini zidovi. Osvetljenje sa stropa me svega preplavi. Nita nisam uo, ali sam znao da me posmatraju. Iznad moje glave neko zagrme glasom Deza Hejzldajna: "Bilo bi dobro, Tarbe, da ima prokleto dobar razlog za ovo to si uinio." Vrata ispred mene se otvorie, a ona iza mene izgurae me pod pritiskom iz ovog elinog zagrljaja i ja se naoh u prostoriji punoj ljudi. Svi su gledali u mene. Bilo je odista izmena u starom potkrovlju. Svuda unaokolo videlo se mnotvo ureaja visoke tehnologije i sve je odisalo luksuzom. Bio je tu i ekran TV-monitora koji je du jednog zida bljuvao obavetenja o trenutnoj situaciji; ostali zidovi bili su ureeni daleko lepe nego to je to bio sluaj sa kancelarijom Matorog u T. G. & . U sreditu ove ogromne prostorije nalazio se veliki ovalni sto - inilo se kao da je bio obloen pravim tankim drvenim daicama - a oko njega su stajale fotelje (od kojih je svaka imala svoj posebni bokal i au, ekran za pisanje i telefon) u kojima je sedelo vie od deset ljudi - i to kakvih ljudi! Nisu to bili samo Mici, Hejzldajn i Matori. Bilo je tu preteno onih koje nikada ranije nisam video, sem na TV-vestima - bili su to efovi Agencija iz Rus-Korpa i Indijastrije, kao i iz Junoamerikog J. A. Nemac, Englez, Afrikanac - polovina onih to su drmali svetom reklamiranja bila je dovedena i smetena u ovu prostoriju. Na svakom koraku sam bio zaslepljen neprestanim otkriima o ogromnpj rairenosti i ogromnoj snazi podzemne venerijanske organizacije. Konano sam preduzeo poslednji korak i uspeo da prodrem do samog njenog srca. Nije trebalo biti previe pametan pa zakljuiti da je taj

korak prevrio meru. Mora da je i Mici tako mislila, jer poskoi, dok joj je lice bilo u oku, i upita me: "Teni! Do avola, Teni, zato si doao ovamo?" Spremno joj odgovorih: "Rekao sam da ima jedna stvar sa kojom sam hteo da te upoznam. Tie se svih vas ovde, tako da je dobro to sam vas naao na okupu. Male su anse da vam plan uspe. Nemate vremena. Svakog trena treba da krene zemaljska flota na Veneru - sa kompletnom kembelijanskom artiljerijom." Pored Mici, na samom elu stola, nalazila se prazna fotelja. Strovalih se u nju i priekah da pone bura. I poela je. Pola njih nije mi poverovalo. Druga polovina imala je razliita miljenja po tom pitanju; meutim, najvanija stvar koju su imali na pameti bila je da sam ja dospeo na njihovo najtajnije mesto. Die se grozna graja u potkrovlju. Meutim, nisu samo na mene vikali. I Mici je bila potkaena - ak i vie od toga. Posebno je u tome prednjaio Dez Hejzldajn. "Upozorio sam te da ga se rei", grmeo je. "Sada vie nema izbora!" Dama iz J. A2: "Mislim da je ovde re o velikom problemu!" ovek iz Rus-Korpa dobaci, udarivi pri tom pesnicom o sto: "To je, bespogovorno, problem! Jedino se postavlja pitanje kako da ga reimo? Va problem, Ku!" Umea se i ovek iz Indijastrije. Dlanove je priljubio jedan uz drugi, kao i prste obeju aka. Govorio je: "Da se razumemo, nije re o tome da se rtvuje neiji ivot; meutim, u odreenim vrstama neugodnih situacija teko se mogu nai alternative koje..." Bilo mi ih je dosta. Skoih sa stolice i nadnesoh se nad sto. "Hoete li da me sasluate?" prasnuh. "Znam da bi za vas najlake bilo da me se reite i zaboravite ono to sam vam rekao. Ali to bi znailo da je

Venera izgubljena." "Uutite!" dobaci mi osorno ena iz Nemake; meutim, niko je ne podra. Ona pogleda prisutne oko stola - tih desetak ljudi su se skamenili od besa - a onda dodade zlovoljno: "Pa, dobro, dakle, recite ta imate da kaete. Sasluaemo vas. Samo, budite kratki." iroko im se osmehnuh i rekoh: "Hvala". Nisam oseao neko posebno junako raspoloenje. Znao sam, izmeu ostalog, da od ovoga zavisi moj ivot. Meutim, izgledalo je da on vie nije tako dragocen. Ovo ovde, na primer, nije bilo isto to i sastanci u Detoks Centru; ako ikada opet osetim potrebu za tim, znajui sada kako to izgleda, zasigurno u se pre toga X-irati. Bio sam sit svega. Rekoh im: "Videli ste ta se deava poslednjih nekoliko godina. Mislim, naime, na privoenje domorodaca u okrilje civilizacije. Da li ste obratili panju na nekoliko poslednjih poduhvata. Re je o Sudanu, Arabiji, Pustinji Gobi. Govore li vam neto ta mesta?" Pogledah ih sve redom oko stola. Nisu reagovali, ali sam osetio da hoe. "Re je o pustinjama", rekoh. "Velikim, suvim pustinjama. Ne tako vrelim i suvim kao to je Venera, ali ipak je to, to se tie Zemlje, najpriblinije uslovima koji vladaju na Veneri, a samim tim i najpogodnije mesto za vebanje. To je pod jedan." Nakon ovih rei sedoh i nastavih neto prisnijim tonom. "Posle vojnog suda", rekoh, "drali su me nekoliko nedelja u Arzoni. Dakle, jo jedna pustinja. Tu sam video deset hiljada vojnika na manevrima; koliko mi se uinilo, bili su to oni isti momci iz Urumkija. Sem toga, tu je bila i raketna flotila. Odmah do raketa video sam kembelijansku artiljeriju. A sada, da pokuamo da uemo u sr stvari. Oni su tamo, oigledno, vebali u uslovima priblinim onima na Veneri; imaju

istrenirane borbene trupe koje trenutno uvebavaju invazionu taktiku, imaju teko kembelijansko naoruanje spremno za ukrcavanje na atlove. Saberite sve to. ta dobijate kao rezultat?" U prostoriji se nije uo ni najmanji uanj. A onda se zau glas ene iz J. A.2: "To je tano. Informisani smo da je veliki broj atlova, prethodno smetenih u Venecueli, premeten odatle iz nekog razloga. Pretpostavili smo da je moda u pitanju Hiperion." "Hiperion", podrugljivo se nasmeja Rus-Korp. "Za Hiperion je i jedan atl dovoljan!" Hejzldajn se, ipak, nije predavao: "Ne dajte da vas uspanii ovaj piluloman! Siguran sam da preteruje. Zemljani su trgovci od papira. Ako mi obavimo na posao, oni nee imati kad da brinu o Veneri - bie previe zauzeti sisanjem svojih paleva i razmiljanjem o tome ta im se dogodilo." "Milo mi je", primeti Rus-Korp mrano, "to ste tako sigurni. Ja, lino, nisam ba tako siguran. Bilo je dosta glasina u tom smislu, koje su stigle i do ovog naeg Vea, ali su sve bile odbaene. Sada mislim da smo to neosnovano uradili." "Lino bih preporuila", kae Nemica, ali je Hejzldajn presee. "O ovome emo raspraviti meu sobom", ree on opasnim tonom i sevnu oima na mene. "Ti! Napolje! Pozvaemo te da ue ako nam bude potreban!" Slegao sam ramenima, osmehnuo se i izaao kroz vrata, to mi ih je otvorio ovek iz Indijastrije. Nisam se nimalo iznenadio kada sam ustanovio da se kroz njih stizalo jedino do kratkog stepenita i do spoljnih vrata - koja su bila zakljuana. Seo sam na jednu od stolica i ekao.

Kada su se najzad unutranja vrata ponovo otvorila i Hejzldajn me pozvao po imenu, nisam ni pokuao da proitam izraz njegovog lica. Samo sam utivo skliznuo pored njega i seo u praznu fotelju za stolom. To mu se nije mnogo svidelo; lice mu je bilo crveno, a izraz ubilaki. Meutim, nije mi rekao ni re. Nije, u stvari, imao pravo na to. Nije bio Predsedavajui. Predsedavajui je trenutno bio Matori. Prouavao me je izvesno vreme, a lice mu je izgledalo kao i uvek - ruiasto, bucmasto i izuvijano poput vune, s tom razlikom to sada na njemu uopte nije bilo srdanosti. Delovao je hladno. I to je bilo sasvim nekarakteristino za njega, koga sam tako dugo poznavao, izostalo je ono njegovo uobiajeno uvodno familijarno askanje. Kao to sam ve rekao, dosta dugo me je bez rei posmatrao. Zatim pogleda ekran svog monitora i urno otipka nova pitanja na koja dobi loe odgovore. Sa stepenica je dopirala jaka buka - ustro raspravljanje i otri prodorni krici. Meutim, iznenada sva ta halabuka prestade. Sa mesta na kome je Rus-Korp utke puio lulu dopirao je zaguljivi miris pravog duvana. ena iz J. A.2 odsutno je neto gladila u svom krilu - koliko sam mogao da vidim, bilo je to neko mezime; najverovatnije mae. Matori je muvao prstima po tastaturi, s ciljem da izotri sliku na ekranu. Zatim jedva izgovori: "Vesti koje nam donosite nisu dobre. Meutim, moramo ih tretirati kao da su istinite." "Da, gospodine", uzviknuh po starom obiaju. "Moramo brzo reagovati, kako bismo uspeli da odgovorimo na taj izazov", izjavi on. Bez obzira na svu pompeznost tona, u njegovim reima oseale su se primese onog dobro poznatog smisla za humor. "Vi ete, razume se, shvatiti da vas ne moemo upoznati sa naim

planovima..." "Da, gospodine!" "...shvatiete, takoe, da se jo niste dokazali. Mici Ku jami za vas", nastavi on, skrenuvi svoj hladni pogled ka njoj. Mici je zurila u vrhove svojih prstiju i nije se usuivala da ga pogleda u oi. "Privremeno prihvatamo njenu garanciju." U tom trenutku Mici se tre i ja munjevito shvatih o kojim su to drugim alternativama verovatno raspravljali - privremeno. "Shvatam", rekoh i pokuah da ne kaem ono 'gospodine', "ta hoete da uinim?" "Treba da nastavite sa svojim poslom. To je na glavni projekat i ne sme sa zaustaviti. Mici i mi ostali moraemo sada da se uhvatimo ukotac sa drugim stvarima, tako da ete u izvesnom smislu biti preputeni sami sebi. Nemojte dopustiti da vam to udari u glavu." Klimnuh, oekujui da vidim ima li jo ta da mi kae. Nije imao. Dez Hejzldajn me odvede do vrata i otprati do stepenita. Mici ne ree ni re. U podnoju stepenita Hejzldajn me gurnu u jo jednu sobicu sa elinim zidovima. Pre no to je zatvorio vrata, zapucketa prstima i dobaci mi: "Oekuje da ti budemo zahvalni? Zaboravi to! Zahvalili smo ti tako to smo te ostavili ivog." Dok sam ekao da se otvore spoljanja vrata, zauh ponovo malopreanje besne povike i krikove. Ono to je Hejzldajn rekao bila je istina: pustili su me da ivim. Takoe je bila istina i to da su u svako doba mogli da opozovu tu odluku. Da li sam mogao to da predupredim? Da, rekoh, ali samo na jedan nain: tako to u krajnje dobro obavljati taj posao to su mi ga dali, tako da u im postati neophodan; ili tanije reeno, moram uraditi stvar tako da misle da

sam im neophodan. Tada se otvorie spoljna vrata. Mora biti da je Dez Hejzldajn manipulisao kontrolnim mehanizmom. I ova vrata su posedovala izbacivake sposobnosti - bukvalno su me hitnula na ulicu. Posrnuh i padoh, ispruivi se preko plonika i gledajui u stopala uurbanih peaka. "Jeste li dobro, mister?" drhtavo me upita jedan stari potroa, zinuvi zbunjeno u mene. "Nije mi nita", odgovorih, podiui se. Mislim, meutim, da nikada nisam izrekao veu la.

2. Loa je i zabrinjavajua stvar kada se ovek povee kao sauesnik sa grupom prestupnika u cilju vrenja zloina koji kao kaznu zasluuju unitenje mozga. Jo je gore kad se shvati da su ti prestupnici nesposobni. Ovaj kruok venerijanskih vrhunskih pijuna i sabotera mogao je, u najboljem sluaju, da rauna na toliko vetine i drskosti koliko je potrebno da bi se prokrijumarila gomila falsifikovanih kupona za kupovinu robe po snienim cenama na blagajni super-marketa. Oni jednostavno nisu bili u stanju da obave zadatak ouvanja svoga sveta od invazije monih Zemljana. Diksmajster se nije previe umorio toga popodneva. Kada sam dobauljao do kancelarije zaurlao sam na njega da gleda svoja posla i da me ostavi na miru - dok drugaije ne naredim. Zatim sam zakljuao vrata i poeo da razmiljam. Nemajui kao zaleinu male zelene pilule ili Moku, iza kojih bi mogao da se sakrijem, suoio sam se sa golom stvarnou. Prizor nije

bio nimalo privlaan, jer je bio pun problema - posebno su se tri isticala: Prvo, ako ne ubedim Venerijance da sam im potreban i da mi, ak, mogu verovati, dobri stari Hejzldajn e ve znati ta treba da uradi sa mnom. Nakon toga ne bih vie imao nikakvih problema. Drugo, ako uradim ono to mi je reeno, budunost mi nee biti mnogo svetla. Nisu me konsultovali prilikom planiranja; to sam vie o tome mislio, sve sam manje bio siguran da e ta stvar uspeti. Tree, i najgore od svega: ako to ne uspe, onda smo svi kuvani i peeni. Ostatak ivota proveemo kao idioti ubueni u dijapere i hranie nas negovatelji koji nas nee ba previe voleti, a glavni intelektualni stimulans bie nam posmatranje zanimljivih svetlosnih efekata. Svi mi. Ne samo ja. ena koju volim, takoe. Nisam eleo da unite mozak, Mici Ku. Isto tako, nisam eleo da unite mozak Tenisonu Tarbu. Moja, odskora steena, jasnoa misli trezveno mi je pokazivala izlaz iz ove situacije. Trebalo je samo da podignem slualicu i da prijavim Venerijance Komisiji za Fer Reklamnu Praksu; najverovatnije bih se izvukao sa Polarnom Kanjenikom Kolonijom, a moda bih ak bio degradiran do potroakog statusa. Ali to ne bi spaslo Mici... Pred sam zavretak radnog vremena Mici i Dez sazvae sastanak odgovornog osoblja u sali za sednice. Mici je utala, a - takoe - nije me ni pogledala. Sve vreme je govorio Dez Hejzldajn. Rekao je da su iskrsle izvesne, ah, neoekivane prilike za ekspanziju i da bi on i Mici trebalo neko vreme da odsustvuju kako bi ih prouili. U meuvremenu, uspeli su da otkupe ugovor Vala Damboa od T. G. & . i on treba da doe u svojstvu privremenog generalnog direktora; Specijalnom

(Politikom) e nezavisno rukovoditi Tenison Tarb, to jest ja, i jo dodade kako je siguran da emo obaviti posao krajnje efikasno. Nije bio previe ubedljiv. Sem toga, njegovo izlaganje nije nailo na dobar prijem. Meu auditorijumom su se zapaali sumnjiavi i zabrinuti pogledi. im smo svi ustali da krenemo uspeo sam da se pribliim Mici u dovoljnoj meri da bih joj apnuo na uvo: "Ostau u tvom stanu, je l' vai?" Nita mi ne odgovori; samo me pogleda i slee ramenima. Nisam imao prilike da nastavim u istom stilu, jer upravo u tom trenutku Val Damboa ue straga i epa me za rame. "Imao bih dve rei s tobom, Teni", ree on i povede me u Micinu kancelariju, odnosno u svoju - od maloas. Zalupivi vrata, on ukljui antiprislukivaki ureaj i ree: "Nemoj samo da postane previe nezavisan, Tarbe. Jesi li u stanju to da obavi?" upita me. "Osea li se dobro?" Odgovorih mu istim redosledom. "U stanju sam to da obavim", to je daleko vie bila elja nego uverenost, i: "Oseam se kao neko ko na svojim pleima nosi itave dve planete", to je bilo uglavnom tano. On klimnu. "Upamti samo jedno", napomenu on, "ako pusti da jedna od njih padne, uveri se pre toga da je to ba ona koja treba da padne." "Naravna stvar, Vale", odgovorih mu. "Ali koja planeta je trebalo da padne?"

Poto Mici nije rekla da ne mogu da ostanem u njenom stanu ostao sam. Nisam oekivao da e biti u njemu te prve noi, i bi tako. Meutim, nisam bio ba sasvim sam. Val Damboa se pobrinuo da dobijem izvesno drutvo. Dok sam na ulici pozivao peditaksi primetio

sam miiavog mukarca kako se vrzma oko mene; istog tog tipa video sam i ujutro kada sam odlazio iz Micinog stana - muvao se naizgled besposleno ispred zgrade. Bilo mi je svejedno. Barem su me u kancelariji ostavili samog, mada ne bih primetio i da nisu. Toliko sam imao posla. eleo sam da tu teinu dvaju svetova skinem sa svojih ramena, a jedini nain da uspem u tome bio je da im omoguim da dobiju rat... kako znam i umem. Trebalo je pripremiti deset glavnih reklamnih tema za predstojee izbore, a na raspolaganju sam imao samo nekoliko dana. Diksmajsteru sam prepustio traganje za najboljim vremenom na kanalima i vozanje drutva u proizvodnom odeljenju. Sam sam u potpunosti preuzeo talenat i tekst. Kada rukovodilac projekta kae, pod uobiajenim okolnostima, da preuzima talenat i tekst, to znai da ima na raspolaganju oko pet-est lovaca na glave i barem isto toliko reklamoautora koji izmiljaju tekstove; njegov posao se preteno sastojao u tome da im stane na rep kako bi se uverio da oni savesno obavljaju svoja zaduenja. Sa mnom je to bilo malo drukije. Imao sam osoblje i stao sam im na rep. Ali sam, isto tako, imao i svoje sopstvene planove. Bili su jo maglvoiti u mome umu. ak i za mene samoga bili su daleko od toga da budu zadovoljavajui. Sem toga, nisam imao nikoga sa kim bih mogao da ih razmotrim i da utvrdim do koje mere su uspeli. Meutim, oni su bili ono to me je zadravalo u kancelariji po esnaest sati dnevno, umesto punih deset ili dvanaest to sam ih inae tamo provodio. To i nije bilo tako loe. Gde bih, inae, mogao da utucam toliko vremena?" Zapravo, znao sam gde sam eleo da utucam vreme, ali Mici je bila, bila - ta da kaem? Van mog dohvata? Zapravo, ne; spavali smo

zajedno svake noi kada bi dola u grad. U stvari, nije mi pripadala, jer je krevet bio jedino mesto na kome sam je viao, a to nije bilo esto. Zahvaljujui onome to sam im rekao itava venerijanska konica poela je da zuji i oni su se uzmuvali u svim pravcima. Kada je bila u gradu, Mici je svaki as imala tajne sastanke na visokim nivoima; ukoliko nije ovde sastanila, inila je to negde drugde u belom svetu. Ili ako nije sastanila, provodila bi na Mesecu po nedelju dana preuzimajui tajne, kodirane poruke to su stizale sa Venere, iz Port Ketija. Jedne noi, kada sam sasvim izgubio nadu da e se pojaviti i otiao da spavam, iznenada - usred odista groznog sna o Fer Reklamnoj Praksi i snanom oveku koji se uunjao u krevet do moga - skoih iz postelje i od sveg srca se obradovah kada videh da je to Mici legla kraj mene. Trebalo mi je dosta vremena da se potpuno rasanim, jer sam bio sav iscrpljen, i kada mi je to polo za rukom Mici je ve spavala. Posmatrajui je mogao sam da vidim da je bila kudikamo iscrpeljenija od mene. Da sam imao imalo saoseanja zagrlio bih je utke i pustio je da mirno prespava no. Meutim, nisam tako postupio. Ustao sam i skuvao joj onu pravu kafu udnog ukusa; zatim sam seo na ivicu kreveta i saekao da joj do nozdrva dopre neodoljivi miris. Tako je i bilo - im je omirisala kafu poela je da se mekolji. Nije elela da se probudi. Skroz se umotala u ebe - virio joj je samo nos. Gledao sam je kako die; topli dah ene koja slatko spava meao se sa mirisom kafe. Razdraeno se okrenula na drugu stranu kreveta, promrmljavi neto - sve to sam mogao da razaberem bilo je neto o 'zamenjivanju spojnica'. ekao sam. Tada se ritam njenog disanja promeni. Znailo

je to da se probudila. Najzad je otvorila oi. "Zdravo, Teni", ree ona. "Zdravo, Mici." Pruih joj olju sa kafom, ali se ona za trenutak nije na nju obazirala, gledajui me preko nje ispitivaki. "eli li ti zbilja da se venamo?" "Naravno, ako..." Nije oekivala od mene da dovrim reenicu. Klimnula je: "I sa mnom je isti sluaj", ree ona. "Ako." Ona se osloni na jastuke i uze olju. "Pa", dodade oigledno odlaui tu temu za neku drugu priliku, "kako ide posao?" Usudih se da joj kaem. "Imam neke prilino vrue teme za reklame. Moda bismo mogli zajedno da ih pretresemo." Dakle, propala je jo jedna tema za razgovor. Ispruih ruku i dodirnuh joj rame. Nije se protivila, ali nije ni reagovala sa mnogo entizujazma. Bilo je tu jo mnogo drugih stvari o kojima sam hteo sa njom da diskutujem. Na primer: gde emo iveti. elimo li uopte decu. Ako elimo - da li da bude mukog ili enskog pola. Kako emo se zabavljati i razonoivati. I stvar koja je uvek draga onima koji se tek venavaju - koliko i na koje sve naine emo voleti jedno drugo... Meutim, ne rekoh nita od svega ovoga. Umesto toga, upitah je: "ta ti znai to 'zamenjivanje spojnica', Mici?" Ona sede pravo kao svea i prosu kafu u tanjiri, izbeivi se u mene. "ta me to, do avola, pita, Teni?" "To mi zvui kao da govori o sabotiranju opreme kembelijanskih projektora", odgovorih mirno. "Zar nisam u pravu? Verovatno infiltrira svoje ljude u limbike jedinice, s ciljem da onesposobe to vie mainerije."

"Zavei, Ten." "Ako je tako", nastavih razlono, "bojim se da od te rabote nee nita ispasti. Gledaj, put do Venere je dug i oni moraju imati nekoliko kompletnih posada, koje regularno smenjuju jedna drugu. Sav njihov posao sastojae se u neprestanom proveravanju opreme. Imae sasvim dovoljno vremena na raspolaganju da poprave sve to im pokvarite." Ovo ju je potreslo. Spustila je olju na pod pored kreveta i zurila u mene. "Druga stvar koja me brine u vezi s tim", nastavih ja, "jeste sledee: kada ustanove da je posredi sabotaa, poee da tragaju za poiniocima. Razume se, zemaljske obavetajne slube su zaparloene, otupele i samozadovoljne - dugo vremena nisu morale ni o emu da brinu. Meutim, upravo vi ih moete probuditi." "Teni", razjari se ona, "okani se toga. Radi svoj prokleti posao. Ostavi nas da brinemo o bezbednosti!" Tada uradih ono to je trebalo da uradim odmah. Ugasih svetlo, uvukoh se u krevet pored nje i uzeh je u naruje. Vie nismo priali. Dok sam tonuo u san, shvatih da ona plae. Nisam bio iznenaen. Bilo je avolski mnogo naina na koje su tek venani mogli da provode svoje vreme; meutim, nama je preostajao samo ovaj jedini. Mi jednostavno nismo mogli da razgovaramo bez optereenja, jer je ona imala svoje tajne koje je bila duna da uva.

A ja sam imao svoje. esnaestog oktobra u izlozima prodavnica pojavie se obavezne dekoracije, koje su deset nedelja unapred upozoravale na Boi. Dan

Izbora se primicao. Raunaju se samo poslednjih deset dana kampanje. Spremno sam ih ekao. Uradio sam sve to sam mislio da uradim, i to odista dobro. Tih dana sam se zbilja dobro oseao, ne uzimajui u obzir laku sklonost ka podrhtavanju kada bi se kutija Moke nala u sobi (bila je to averziona terapija), i znaajan gubitak na teini. Ljudi su prestali da mi govore kako dobro izgledam. Nisu morali; izgledao sam isto tako dobro kao to bi i svako drugi na mom mestu izgledao kada bi ga nou muili grozni snovi o unitenju mozga. Diksmajster je igrajui ulazio i izlazio iz moje kancelarije, silno uzbuen zbog svojih novih odgovornih obaveza i zaplaen novim temama sa kojima sam ga upoznavao. "To je zbilja moan materijal, mister Tarbe", napomenu on sa prizvukom lagodnosti, "ali da li ste sigurni da niste predaleko otili?" "Da, jesam", nasmejah se, "misli li da ih gospoica Ku ne bi stopirala?" Moda i bi, da sam joj rekao o kakvim temama je re. Meutim, taj trenutak je ve minuo. Uradio sam ta sam uradio. Zaustavih ga dok se urno okretao ka vratima. "Diksmajstere", rekoh, "ale mi se iz mree da su slabi signali na naim transmisijama." "Slabi signali? Za ime Boga, mister Tarbe, nisam video nijedan memos..." "O tome emo kasnije. Ovo su mi ljudi iz mree rekli u etiri oka. eleo bih to da proverim. Pribavite mi dijagram mree ove zgrade. elim da vidim puteve kojim signali idu od terminala do spoljne telefonske centrale." "Dobro, mister Tarbe! Vi, naravno, mislite samo na transmisiju reklama."

"Ne mislim, naravno, samo na to. Hou sve. I to odmah." "Za to e biti potrebno nekoliko sati", zacvile on. Imao je porodicu i mislio je o tome ta e mu ena rei kada ne bude bio kod kue za No Prvog Poklona. "Onda, dogovorili smo se", rekoh. Radio je satima. Nisam eleo da te sate protrai tragajui za ulaznim memosima kojih nije bilo, ili askajui sa neijim drugim osobljem o tome ta mister Tarb trenutno radi. Kada mi je konano predoio itav elektronski sistem zgrade, brzo sam napravio kopiju, strpao je u dep i naterao ga da poe sa mnom u inspekciju centrale, koja je bila smetena u suterenu zgrade. "Nikada nisam bio u suterenu, mister Tarbe", zacvile on. "Zar ne moemo tu stvar da prepustimo telefonskoj kompaniji?" "Ne, Diksmajstere, ukoliko elimo ponovni prosperitet", odvratih mu ljubaznim tonom i tako se nas dvojica spustismo liftom do kraja, a onda teretnim liftom jo dva sprata nie. Suteren je bio vlaan, prljav, mraan, sumoran - i pust. Oko nas je bilo na stotine kvadratnih jardi praznog, ali suvie odvratnog prostora a da bi se iznajmio ak i onima koji tu ele da prespavaju no. Bilo je to, meutim, upravo ono to sam traio. Centrala je bila na kraju dugakog hodnika punog praine. Odmah do nje bile su tri prostorije u kojima su se nalazili uskladiteni mikrofilmovi, veinom hitni FCC i direktive Komercijalnog odeljenja, koje se naravno nikada nisu otvarale. Paljivo sam pregledao svaku od ove tri prostorije, a zatim stao na vrata Centrale i osmotrio je brzim pogledom. Svi telefonski pozivi, faksimili, video trake - emisije, poruke u vezi sa podacima - sve ono to je poticalo iz Agencije prolazilo je

kroz ovu prostoriju. Naravno, sve je u njoj bilo automatizovano i elektronizovano: nita se nije pomeralo, svetlucalo ili kljocalo. Bili su tu i runi pomoni terminali za preusmeravanje poruka u sluaju preoptereenja, kao i za potpuno iskljuenje mree ako se ukae potreba za tim. Za sada to nije bilo potrebno. "ini mi se da je sve u redu", rekoh. Diksmajster me namrteno pogleda. "Pretpostavljam da elite da proverite kola na svim razvodnim tablama?" "Ne, zato! Problem mora da je 'spolja'. Tek to je otvorio usta s namerom da protestuje, ja mu ih zatvorih sa: "Diksmajstere, povadite svu tu starudiju iz ovih skladita. Hou da je prebacim u efovsku sobu." "Ali, mister Tarbe!" "Diksmajstere", rekoh ljubazno, "poto spadate u prvu klasu razumeete potrebu za tajnou u vremenima poput ovih. Odmah, ne elim nita ni da ujem. Jednostavno uradite to to sam vam rekao." Ostavih ga da svri tu stvar, a ja se uputih u Micin stan, elei arko da je naem tamo. Imao sam jo poblem-dva da reim. Mici nije mogla da ih rei umesto mene, ali je zato mogla - ako nita drugo - da mi prui dodir voljene puti i utehu to dolazi od vreline tela... ukoliko se desi da ove noi bude kod kue. Meutim, nije bila. Sve to je u stanu bilo od nje drao sam u rukama pazei da ne oprljim prste - na jastuku sam naao pisamce u kome mi je poruivala da mora nekoliko dana da provede u Rimu. Nije to bilo ono to sam eleo; meutim, dok sam sedeo zurei u prljavi usnuli grad, sa uncom i po neutroenog alkohola u aci, poeh da shvatam da bi to moglo da bude ono to mi je trebalo.

3. Moji tekstovi bili su spremni. Kandidati koji je trebalo da ih govore pronaeni su i izabrani nakon obimnih traganja po skrovitima grada. Nije ih bilo teko otkriti, jer sam dobro znao koga elim; mnogo tee bilo je dovesti ih u grad i pripremiti ih. No, i to sam sredio. Iz Micinog stana uputio sam zahtev Vekerhat ekipama od po dva oveka da ih sakupe i dopreme u studija; kada sam stigao u kancelariju oni su ve bili tamo. Pravo snimanje je bilo lako - u stvari, relativno lako. U poreenju sa, recimo, hirurkim operacijama mozga u trajanju od est sati. Morao sam da upotrebim svu svoju vetinu i da se krajnje koncentriem dok sam uvebavao svoje glumce, kao i da visim u minkeraju dok su ih doterivali za kamere; sem toga, morao sam da nadgledam radnu ekipu i da usmeravam svaki pokret i svaku re. Laki deo je bilo izgovaranje teksta, budui da su svi glumci kazivali reenice bez napora i ubedljivo, poto sam ih tako doterao za svakoga od njih da su oni morali da daju sve od sebe. Tei deo se sastojao u tome to sam mogao da koristim samo mali broj pomonog osoblja, jer to je manje bilo ljudi koji su znali ta se deava, tim bolje. Kada sam ih gotovo sve (radnu ekipu, minkeraj i ostalo) otpremio u imaginarnu 'daljinu' u San Antonio, Teksas, sa nareenjem da se muvaju tamo dok ja ne stignem (uzgred, nisam uopte nameravao to da uinim) odahnuo sam sa olakanjem. Barem tamo u San Antoniju nee imati sa kim da priaju. Zatim sam poslao glumce u novoadaptirane prostorije u suterenu i spremio se za tei deo. Duboko sam udahnuo, poeleo da smem da progutam

pilulu kako bih smirio nerve i vebao energino pet minuta tako da sam zbilja bez daha uleteo u kancelariju koja je nekada pripadala Mici Ku. Val Damboa se iznenadi i tre, skrenuvi pogled sa monitora punog cifara dok sam ja dahtao: "Val! Hitan poziv od Mici! Mora da ide na Mesec! Agent je pretrpeo srani udar, komunikaciona veza je prekinuta!" "O emu to, do avola, pria?" zarea on, dok mu je punako lice podrhtavalo. U normalnim vremenima Damboa mi moda ne bi dopustio da ga preem; meutim, i on je poslednjih nekoliko nedelja bio na ivici nerava. Nisam prestajao da meljem. "Poruka od Mici! Kau da je to presudno. eka te taksi - moi e na vreme da stigne do altporta..." "Ali, Mici je u..." On zastade, nesigurno me gledajui. "U Rimu, tano!" klimnuh. "Odatle je i zvala. Kae da je re o itavom nizu prioritetnih nareenja i da neko mora da ode na Mesec da bi ih primio. Dakle, krei, Val!" uzviknuh, uzmajui njegovu tanu, eir i paso; izgurao sam ga kroz vrata, ugurao u lift i u taksi. Sat kanije nazvao sam atlport i upitao ih da li je uao u atl. Rekli su mi da jeste. "Diksmajstere", glasno pozvah. Pojavio se trenutno na vratima, crven u licu, sa pola sojinog sendvia u jednoj ruci dok je u drugoj drao slualicu. "Diksmajstere, ovi novi spotovi to sam ih upravo snimio. elim da budu spremni do veeras." On proguta zalogaj sendvia. "U redu, mister Tarbe, mislim da emo moi to da uradimo. Meutim, na redu je jedna druga grupa spotova..." "Stopirajte ih", naredih. "To su nove instrukcije odozgo. Hou da

vidim one prve spotove za jedan sat - to je odgovarajue vreme da ih sve kompletno emitujemo. Sve ostale odstranite; koristite samo nove. Uinite to, Diksmajstere." I on otkasa, vaui usput, da izvri nareenje. Bilo je vreme da se prilegne. im je Diksmajster iziao ustao sam i otiao, zatvorivi prethodno vrata. Neu ih vie otvarati, barem ne u ovom istom svetu. Vrlo je verovatno bilo da ih vie nikad neu otvoriti.

Moja nova kancelarija bila je daleko manje luksuzna od one stare, posebno zbog mesta gde se nalazila: ak dole, u subterenu est. Pa, ipak, uzevi u obzir zbilja kratko vreme koje sam im dao, Kuepaziteljstvo je uradilo najbolje to je moglo. Stavili su unutra sve to sam traio, ukljuujui i zid sa desetak ekrana za direktno prikazivanje ma kog materijala koji odaberem. Nalazilo se tu i desetak stolova, koje su zauzimali lanovi moje nove male radne ekipe. to je najbolje od svega, Ininjerijsko je zatvorilo nekoliko starih ulaza i probilo nekoliko novih, ba onako kako sam bio naredio. Nije vie bilo direktne kominikacije izmeu hodnika i Centrale. Jedini put do mozga Agencije vodio je kroz moju novu kancelariju (biva skladita). Prostorijica u kojoj su deurni inenjeri uobiajavali da dremaju tokom dunosti bila je prazna, a vrata to su vodila u nju - zabravljena. to se samih inenjera tie, oni su ve odavno bili otili, poto sam im svima dao dopust od nedelju dana na temelju toga to je sistem automatizovan i stopostotno siguran i to sam eleo u to da se uverim ostavljajui ga da funkcionie odreeno vreme bez prisustva kvalifikovanog osoblja. Bili su sumnjiavi sve dok ih nisam ubedio da

niiji posao ne dolazi u pitanje; posle toga su otili prilino zadovoljni. Ukratko, mestace je bilo onakvo kakvim sam ga i zamiljao, sa svim onim za ta sam mislio da je neophodno kako bi moj projekat uspeo. Sasvim je drugo pitanje bilo da li je sve to bilo dovoljno; meutim, bilo je ve isuvie dockan da bih jo i o tome razmiljao. Nabacio sam svoj najbolji i najpoverljiviji osmeh kada sam se pribliio Dimiju Paleologu, koji je sedeo za svojim 'recepcionim' stolom u hodniku. "Imate li sve to vam treba?" upitah ga srdano. Zatvarao je sporo ladicu u stolu, kako bi mi pokazao revolver koji se gnezdio unutra, a zatim se i on meni osmehnu. ovek ga nije mogao kriviti zbog toga to se inilo da se u njegovom osmehu nalazi nagovetaj napetosti; nakon to je proao kroz Detoks Centar obeali su mu njegov stari posao kembelijanskog tehniara; tada sam ga ja naao i nagovorio ga da prihvati ovaj posao. "Gert i ja smo postavili jednu mreu kraj vrata, a drugu u vau sobu", izvesti me on. "Svi su naoruani sem Nelza Rokvela - ne uspeva da u dovoljnoj meri podigne ruku. Kae da bi voleo da za sebe prikai limbiku granatu, za svaku eventualnost - ta kaete na to?" "Mislio sam da e nam on predstavljati veu opasnost nego svi ostali", nasmejah se, mada sam pomislio da ta ideja zapravo zasluuje panju. Meutim, limbike rakete ne dolaze u obzir. Eksploziv, da. Moda, ak, mini-pakovanje. Ukoliko stvari krenu loe svi bismo radosno prihvatili lepo, isto isparavanje, za razliku od alternative... A onda prestadoh o tome da mislim i krupnim koracima se uputih u subteren. Gert Martels skoi i obisnu se o mene. Od svih mojih ljudi nju sam najtee regrutovao, ak i nakon to sam upotrebio sav Agencijski

uticaj; konano sam, ipak, nekako uspeo - i ona mi je bila beskrajno zahvalna. "Ah, Teni", kikotala se i jecala istovremeno, "mi smo to zbilja uinili." "Ve smo pola posla obavili", sloih se. "Prvi spotovi treba da krenu svakog trenutka." "Ve su krenuli!" viknu debela Mari sa svoga kaua kraj zida. "Upravo smo videli Gveni - bila je sjajna!" Gvendolin Baltik je bila najmlaa od mojih regruta - imala je petnaest godina i tunu ivotnu priu. Pronaao sam je preko Nelzona Rokvela; bila je proizvod razorene porodice - majci su joj unitili mozak zbog brojnih prevara sa kreditnim karticama, a otac joj se ubio, jer nije hteo da se podvrgne detoks-postupku; imao je naviku na Niko-Hajp... Odredio sam je da vodi kampanju Mar Dolara, koja je imala za cilj prikupljanje novca za nove i bolje Detoks Centre. Pustio sam da ona krene prva, jer je to bio probni balon, za koji je bilo najmanje verovatno da e aktivirati ljude iz mree za prihvatanje sadraja reklama i njihov kontinuitet. "Bila je izvrsna", blistala je Mari, a mala Gveni porumene. Ukoliko su ve krenuli, onda smo mogli uskoro da oekujemo reakciju. Do nje je dolo za deset minuta. "Drutvo dolazi", oglasi se Dimi Paleolog iz hodnika. Kada sam video o kome je re, naredih mu da ga pusti unutra. Bio je to Diksmajster. urio je dole sa hitnim porukama. "Mister Tarbe", otpoe on, ali ga zbunie pretrpani stolovi. Zapravo, ne stolovi, ve oni koji su bili za stolovima. "Mister Tarbe?" upita me on nezadovoljno. "Vi ovde drite talente. Glumce?" "U sluaju da nam zatrebaju za neke ispravke u poslednjem momentu", rekoh spremno, gestikulirajui prema Gerti da makne ruku

sa revolvera u fioci. "Traili ste me zbog neega?" "Oh, da, do avola - hou da kaem, da, mister Tarbe. Dobijam pozive iz mree. Pregledali su vae nove promo-teme za kandidate ..." "Znam!" rekoh uz najgrozniju grimasu. "ta je to, do avola, Diksmajstere? Zar ih putate da cenzuriu reklamiranje?" Delovao je okirano. "Ne, nikako, mister Tarbe! Samo nekoliko ljudi iz Odeljenja Za Prihvatanje Sadraja misli da tu ima, ovaj, izvesnih nagovetaja, ah, ko - Ah, Kon..." "Konzervacionizma, mislite?" zapitah ga ljubazno. "Pogledajte me, Diksmajstere - liim li vam ja na Konzervacionistu?" "Oh, ne, zaboga, mister Tarbe!" "Ili, moda, mislite da bi ova Agencija stavila konzervacionistike ideje u politike reklame?" "Ne bi, nikada! Meutim, nije re o reklamama za kandidate. Re se o toj kampanji prikupljanja novca. O Maru Dolara!" Znao sam, sam sam to smislio - kampanja za nove i bolje Detoks Centre. "To, takoe, dovode u pitanje?" upitah ga, smeei se svojim dakle-opet-su-se-maili-svojih-starih-trikova osmehom. "Ovaj, u stvari, da, ali nisam to eleo da vas pitam. Stvar je u sledeem: pregledao sam akta i nigde nisam pronaao nareenje odozgo za otpoinjanje itave te kampanje." "Pa, razume se da niste mogli da ga naete", rekoh rairivi oi od iznenaenja. "Pretpostavljam da Val nije imao vremena da ga dovri. Verovatno ga je odlazak na Mesec spreio u tome. Pustite to Diksmajstere", naredih mu konano. "im se vrati, spoitnuu mu to. Lepo je to ste to zapazili, Diksmajstere!" "Hvala, mister Tarbe", uzviknu on smeei se i pocupkujui. "Ipak

u jo jednom potraiti nareenje." "Naravna stvar." Razume se da hoe. Isto se tako razume da ga nee nai, poto ga nije ni bilo. "I ne sluajte te brbljarije ljudi iz mree. Recite im da se mi ovde ne igramo klikera. Ne bih eleo da budemo prinueni da podnosimo tubu za Krenje Ugovora." On se tre i ode, mada nije mogao, a da jo jednom ne pogleda zaueno Mari i Gert Martels, koje su se gurale oko Marinog stonog monitora. "Postaje vrue, zar ne?" upita Gert. "Da", sloih se. "Gledate li to nekoga od naih? Prikaite mi molim vas!" Mari pritisnu dugme na svojoj kontrolnoj tabli i prvi od zidnih ekrana se upali prikazujui materijal iz mree. Iao je Nelzon Rokvel. Oi su mu blistale; glava mu je bila sva obmotana zavojima. Izgovorio je svoj tekst u jednom dahu: ".... naprsla petela, to jest kolena aica, dva slomljena rebra, unutranje krvarenje i potres mozga. Eto to su mi uinili kada nisam mogao da platim stvari koje uopte nisam eleo..." Gert se zakikota. "Ba je cakan, zar ne?" "Pravi srcelomac", sloih se dobroduno. "Da li ste svi ostavili svoje revolvere na mestima koja su vam lako dostupna u sluaju guve?" Gert klimnu, a osmeh joj se iznenada zarmznu u licu. Vie to nije bio osmeh. Bila je to grimasa. Pomislih da su problemi koje sam imao oko njenog dolaska bili vredni truda. Rokvel skide pogled sa svoje slike na ekranu i zagleda se u mene. "Misli li da e doi do frke, Teni?" upita me. Glas mu nije drhtao, ali primetih da mu leva ruka, ona to nije bila u zavojima, visi u blizini

ladice. ta je moglo biti unutra? Revolver ne; nadao sam se da nije ni granata - jo nisam bio doneo odluku po tom pitanju. "Pa, nikad se ne zna, zar ne?" odgovorih dok sam se bajagi sluajno muvao oko njegovog stola. "Dobro je biti spreman za svaki sluaj, nije li tako?" Svi klimnue, a ja iskrivih vrat ne bih li video sadraj njegove ladice. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da to nije bila granata; bila je to jedna od onih njegovih prokletih Minijaturnih Autentinih Posmrtnih Vodeih Mukih Modela Za Donje Rublje Od Imitacije Bakra. Gotovo sam se zaguio od siline saaljenja koje osetih. Jadni momak! "Nelze", rekoh blago, "ako se izvuemo iz ovoga, obeavam ti da e idue nedelje biti u Detoks Centru." Koliko sam mogao da vidim kroz one silne zavoje izraz njegovog lica je bio uplaen, ali odluan, i uini mi se da je potvrdno klimnuo. Tada se obratih svima: "Ovo e biti duga no. Bilo bi dobro da svi malo odremamo - u smenama." Svi se sloie sa ovim mojim predlogom, i dok se ja uputih u svoju kancelariju oni nastavie da gledaju kraj Rokvelovog spota. "... to je moja pria, i ukoliko biste eleli da mi pomognete da budem izabran molim vas da poaljete vae priloge..." Zatvorih za sobom vrata i odoh pravo do svog stola. Probuih najnovije Doba Reklamiranja i zagledah se u monitor. Nisu ekali na redovno izdanje. Objavili su vanredno. Naslovi su bili u sledeem stilu:

okantni Novi Mreni Spotovi iz H & K FCC Istraivakog Centra

Odista je postajalo toplije. Nisam bio ba sasvim iskren sa njima. Ponekad se znalo kada e doi do nevolje. I ja sam to znao. Znao sam da e uskoro nastati problemi.

Sledio sam svoje sopstvene instrukcije, ali ne mnogo uspeno. Nisam mogao da zaspim. Kada mi je to konano polo za rukom nisam se previe okrepio, i spavanje se okonalo guvom - sanjao sam lo san, spolja je dopirala buka koja mi je ila na nerve, a bio je tu i razdraujui poziv od Diksmajstera. Napustio je nadu da e te noi otii kui i svaki as me je zvao kako bi me obavestio o najnovijim urgentnim albama iz Fer Reklamne Prakse i ljudi iz mree. Nije bilo problema sa njima. Svaki put bih mu naredio da sredi stvar i on je to zbilja dobro obavljao. Tri puta te noi je iz kreveta dizao advokate Hejzldajn & Ku agencije koji su morali da obrlauju sudiju da ne izda Nalog za zabranu reklamne delatnosti. Uspeli su da prolongiraju stvar. Za nedelju dana ili manje trebalo je da se obave sasluanja: meutim, za mnogo manje vremena no to je nedelja dana to, na ovaj ili onaj nain, nee uopte imati znaaja. Kada bih s vremena na vreme provirio izvan kancelarije mogao sam da vidim da moja mona druina ne spava nita bolje od mene. Probudili bi se uplaeni od udnih umova - brzo su se budili, a u san su tonuli sporo i sa nelagodnim oseanjem, jer su svi oni, takoe, imali svoje loe snove. Ne mogu da kaem da su svi moji snovi bili more. Meutim, nijedan od njih nije bio odista lep. Poslednji kojeg se seam bio je o Boiu, o nekom neverovatnom buduem Boiu to sam ga

provodio sa Mici. Bilo je to poput seanja na prizore iz detinjstva: aavi sneg prljao je prozore, a boina jelka cvrkutala svoje poruke o poklonima... s tim to Mici nije prestajala da trga reklame sa jelke i da baca u klozetsku olju ukrase i ostale drangulije. Neko je lupao na vrata i ja sam znao da su to Boi-Batini Pomonici sa izvuenim revolverima i da su spremni da naprave rum...

Deo sna je bio istinit. Neko je zbilja bio ispred vrata. Da sam bio raspoloen za klaenje tipovao bih na Matorog. Bili smo u istom gradu i bez problema je mogao da doe i da mi zakuca na vrata. Nisam pogodio. Matori mora da je bio u Rimu sa Mici i Dezom - najverovatnije ve na pola puta ovamo, kako bi ugasio neoekivani poar - jer je na vratima stajao Val Damboa. Prokleti kukin sin! ovek odista nije smeo da poveruje da e on ostati nasamaren i kada ga neko obmane jer je bilo oito da je on mene namagario. "Znai, nisi uspeo da uhvati brod za Mesec?" rekoh glupo. Pogled mu je bio pun zlobe. Ali pogled mi ni upola nije bio tako zao kao ono to je imao u ruci. To nije bio revolver - omamljiva, niti, ak, onaj smrtonosni. Bilo je to neto gore od obe pomenute stvari. Kembelijansko oruje. Civilima je bilo strogo zabranjeno da ga poseduju. tavie, moglo je da se koristi samo u odreenim oblastima. A najgore od svega bilo je to to je Mari, ostavi sama u kancelariji, zadremala na svom leaju. Val je proao kroz zatitne mree na vratima pre no to je bilo ko mogao da ga zaustavi. Tresao sam se. To je samo po sebi bilo iznenaujue - kad bolje razmislim. Jer, nisam verovao da bilo ta moe uplaiti osobu koja je,

poput mene, pre toga ve bila poprilino uplaena. Nisam bio u pravu. Gledajui u bletavu njuku limbikog projektora osetih kako mi se srce ledi, a kima pretvara u pihtije. On usmeri projektor u mom pravcu. "Kopile nijedno!" zarea on. "Znao sam da neto smera, im si me onako pourivao. Dobra je stvar to se na terminalu uvek nae neki Mokac koga nije teko ubediti da besplatno putuje, pa sam se tako vratio i saekao da te uhvatim na delu!" Val Damboa je uvek previe priao. To mi je omoguilo da se sredim. Rekoh mu, sa svom hrabrou koju sam mogao da skupim, silei se pri tom na osmeh i zadravajui hladan i ubedljiv ton - ili mi se samo tako inilo, poto nije zvualo kako sam se nadao: "Isuvie dugo si ekao, Vale! Sve je gotovo. Reklame se ve emituju." "Nee biti iv, da bi mogao da uiva u njima", povika on podiui cev projektora. Ipak, zadrah osmeh. "Vale", rekoh strpljivo, "ti si budala. Zar ne zna ta se deava?" Cev projektora malice zadrhta i on sumnjiavo upita. "ta?" "Morao sam da te sklonim s puta", objasnih mu razlono, "jer previe pria. Mici mi je tako naredila. Nije imala poverenja u tebe." "Nije imala poverenja u mene?" "Jer si nepouzdan, zar ne vidi? Ne mora meni da veruje - uveri se sam. Sledea reklama je lino Micina..." I ja pogledah na zidni ekran... Kao i Val Damboa. I pre toga je napravio nekoliko greaka, ali ova je bila presudna. Nije obraao panju na Mari. ovek ne moe ba sasvim da ga krivi zbog toga, imajui u vidu injenicu da je Mari oigledno bila unutra, ali je on imao razloga da

zbog toga zaali. Zau se hitac iz njenog revolvera-omamljivaa i limbiki projektor ispade iz Valove ruke, a Val se srui odmah za njim. Malo kasnije vrata skladita se otvorie i ostatak moje druine nahrupi unutra, probuen iz svog nelagodnog dremea. Mari se jednim laktom naslonila na svoj leaj, koji je sadrao njeno mehaniko srce. Bila je vezana za nj, ali je mogla, kada je to bilo potrebno, da oslobodi jednu ruku i da pripuca iz revolvera. Zadovoljno se smekala. "Ulovila sam ga za tebe, Teni", ree ponosno. "Odlino si to izvela", rekoh, a onda se obratih Gert Martels: "Pomozi mi da ga odnesemo u skladite." I tako smo ga odvukli u sobiak u kome su nekada inenjeri prespavljivali svoja deurstva i ostavili ga da uini to isto. Limbiki projektor sam dao Dimiju Paleologu. Nisam mogao da podnesem dodir sa tom stvari, ali sam mislio da e za njega to biti dragocen prilog naem ogranienom arsenalu. Meutim, loe sam mislio. Munjevito je odjurio u hodnik, drei u ruci projektor. Iz WC-a se zau zvuk tekue vode i on se vrati sa mokrim projektorom. "Ovaj nikada vie nee proraditi", promrmlja i baci oruje u korpu za otpatke. "ta kae, Teni? Hoemo li da nastavimo sa spavanjem po smenama?" Odmahnuh glavom. Soba za spavanja trenutno je sluila kao zatvor, a - sem toga - svi smo bili budni i relativno bodri. "Mogli biste malo i da se zabavite", rekoh im i ostavih ih da skuvaju Kaf kako bi se sasvim otrgli od dremea. eleo sam da bacim pogled na Doba Reklamiranja u svojoj kancelariji, gde sam mogao da budem sam. Vesti ba i nisu bile tako ohrabrujue. Trenutno su emitovali iskljuivo biltene sa naslovima poput ovih:

FCC Upravnik Zahteva Krivino Gonjenje i Unitenje Mozga kao Najverovatniji Ishod u Sluaju H & K

Protrljah nelagodno stranju stranu vrata, pitajui se kako to izgleda biti biljka i vegetirati. Nisam morao dugo da se bavim tim neugodnim umovanjem, jer je izgleda Mici konano uspela da uhvati nonu raketu iz Rima. ula se cika i piska, kao i nekoliko grohotnih osmeha. Kada sam otvorio vrata ugledao sam upravo nju. Uhvaenu u mreu to ju je drala Gert Martels. "ta emo sa njom da uradimo?" upita Nelz Rokvel kroz svoje silne zavoje. "U skladitu ima jo dosta slobodnog mesta."

Odmahnuh glavom. "Ne, ona slobodno moe da doe u moju kancelariju." Kada Mari prosu sok na mreu Mici posrnu i gotovo pade. Brzo se, meutim, sabra i obrecnu na mene: "Tene, budalo!" uzviknu. "ta to, do avola, uobraava da radi?" Pomogoh joj. "Nije trebalo da me leite, Mici. Uspeli ste u tome u potpunosti." Donja vilica joj se opusti. Pustila me je da je uzmem za ruku i odvedem do kancelarije. Uz dosta napora ona sede i zagleda se u mene. "Teni", ponovo me upita, "zna li ta si uinio? Nisam mogla da poverujem kada su mi rekli ta si stavio u mreu pod firmom politikih reklama - to je neuveno!"

"Ljudi govore istinu, da", klimnuh potvrdno glavom. "Koliko ja znam, to niko pre mene nije uradio." "Oh, Teni! Istina! Odrasti ve jednom!" A onda ponovo pade u vatru. "Kako moe pobediti sa istinom?" Rekoh joj uljudno: "Dok su me detoksikovali u Centru imao sam dosta vremena za samoispitivanje - to je bilo bolje nego presei sebi vrat. Postavljao sam samome sebi razliita pitanja. Dozvoli da ti postavim jedno od njih: na koji nain je ono to inimo pravilno?" "Teni..." Bila je zaista okirana. "Zar ti da brani trgovce? Opljakali su svoju sopstvenu planetu, a sada hoe da uine isto i sa Venerom!" "Ne", odvratih tresui glavom, "ne odgovara na moje pitanje. Nisam te pitao zato oni nisu u pravu, jer znam zato nisu u pravu. eleo sam da znam da li smo mi u pravu." "U poreenju sa Zemljanima..." "Ne, ne moe tako da postavi stvar. Ne u 'poreenju sa'. Vidi, nije dovoljno biti manje lo. I manje lo jo je lo." "Nikada jo nisam ula takva pobona naklapanja", poe ona, a zatim zastade oslukujui. Iznenada su se u predsoblju zauli zvuci une prepirke: besni muki glas - Hejzldajnov? Zatim glas koji je izdavao nareenja visokim tonom - Gert Martels? Potom se zau zvuk to je poticao od zatvaranja vrata. Zurila je ispitivaki u mene. "Nikad nee uspeti", proapta ona najzad. "Moe biti. Meutim", objasnih joj, "ne zaboravi da sam uredio ovo mesto zato to je pored Centrale. Sve Agencijine komunikacione veze prolaze ovuda, tako da je zgrada iskljuena, a Vekerhati imaju nareenje da putaju osoblje unutra, a ne napolje." "Ne, Teni", jecala je, "ne mislim na ovaj trenutak. Mislim na ono

posle. Zna li ta e uiniti s tobom?" Koa na vratu mi se najei, jer sam znao. "Verovatno e mi unititi mozak, ili e me jednostavno ubiti", priznadoh. "Meutim, Mic, to dolazi u obzir samo u sluaju ako ne uspem. Trenutno se emituju dvadeset dve zasebne reklame. Hoe li da pogleda koju?" Okrenuh se ka monitoru, ali me ona zaustavi. "Videla sam. Tog debelog bogalja to objanjava kako su je naterali da jede prekomerne koliine hrane - ili domoroca koji kae da je ivotni stil njegovog naroda uniten..." "Mari, da. I Sudanac." To to sam ih naao bio je pomalo i srean sluaj - obavila je to Gert Martels im sam je na jemstvo izbavio iz pritvora i rekao joj ta elim. "To su samo dve reklame, ljubavi. Ona sa Dimijem Paleologom, koji objanjava kako deluje kembelijanska tehnika na uroenike i na ljude poput mene, zbilja je dobro. Dobar je, takoe, i Nelz Rokvel..." "Videla sam ih, kaem ti! Ah, Teni, mislila sam da si na naoj strani." "Ni s vama ni protiv vas, Mic." Ona se podrugljivo nasmeja. "Pravi recept za neaktivnost." Meutim, nisam morao nita da joj kaem na to; nisam nikako mogao da budem okrivljen za neaktivnost, i ona se setila toga im je izgovorila te rei. "Nee uspeti, Teni. Ne moe pobediti zlo detinjastim milosrem." "Moda ne mogu. Moda se zlo uopte ne moe pobediti. Moda su svetske socijalne nevolje toliko uznapredovale da e zlo trijumfovati. Ali vi, Mici, ne morate biti sauesnici u toj prljavoj raboti. I ne smete se predati, poput vaeg heroja Mia Kortnija." "Teni!" Nije vie bila ljuta, kao maloas; okiralo ju je moje

svetogre. "Ali on je upravo to uinio, Mici. On nije reio problem. Pobegao je od njega." "Mi ne beimo." Klimnuh. "U redu, vi se borite. I koristite isto oruje. I dobijate iste krajnje rezultate! Trgovci su pretvorili ovu planetu u deset milijardi bezumnih usta - a vi hoete da ta usta umru od gladi, jer samo tako moete biti ostavleni na miru! Da se razumemo, ja nisam na njihovoj strani, niti sam na vaoj. Ne elim da se opredelim! Pokuavam sa neim drugaijim." "Sa istinom." "Mici, istina je", rekoh sveano, "jedino oruje koje imamo i koje moe obe strane sauvati od meusobnog unitenja!" Posle ovih rei zastadoh. Upustio sam se u veliku govoranciju i sam Bog zna do kakvih bi se oratorskih visina vinuo pred mojim auditorijumom koji je bio olien u jednoj jedinoj osobi. Meutim, ono najbolje sam ve bio rekao, i to sam imao snimljeno na traci. Stavih prste na tastaturu s namerom da prikaem svoju sopstvenu reklamu i zaustavih se drei prst na odgovarajuem dugmetu. "Sluaj, Mici", rekoh, "sve u svemu napravio sam dvadeset dve reklame - svaki od sedmoro ljudi koje sam koristio glumio je u po tri reklame..." "Kakvih sedam?" zapita me ona sumnjiavo. "Videla sam samo etvoro ovde." "Dvoje od njih su bili deca, pa sam ih otpremio odavde, zajedno sa Sudancem, koji treba da ih dri podalje od moguih neprilika. Obrati panju, Mic! Ovih dvadeset jedan je tu samo da bi pripremilo auditorijum za dvadeset drugu reklamu. To jest, za moju. U stvari, ja

izlaem stvar - ali to je, zapravo, u vae ime." Pritisnuh dugme i ekran oive. Na njemu sam bio ja - ozbiljan i izmoden problemima. U pozadini se video Port Keti. "Zovem se", ree moj snimljeni glas, a profesionalni deo moga uma pomisli: nije loe, nije previe pompezno, mada je malo prebrzo reeno - "Tenison Tarb. Reklamoautor sam prve klase, a ovo to vidite iza mene je jedan od venerijanskih gradova. Vidite li te ljude? Izgledaju ba kao i mi, zar ne? Meutim, razlikuju se od nas samo u jednoj stvari. Ne ele da im se umovi podvrgnu reklamiranju. Na nesreu, to je svuda pogoralo stvari, jer su sada svoje umove posvetili neem drugom. Poeli su da nas mrze. Zovu nas 'trgovcima'. Misle da hoemo da ih pokorimo i prisilno uvedemo reklamiranje. Stoga su postali isto tako podli kao i ma koji ovek iz ma koje Agencije, a najuasnije od svega je to to su njihove sumnje opravdane. Mi ubacujemo pijune u njihovu vladu. aljemo ekipe terorista s ciljem da sabotiraju njihovu ekonomiju. A upravo sada nameravamo da izvrimo invaziju na njih, upotrebljavajui pri tom kembelijansko limbiko naoruanje na potpuno isti nain na koji smo ga, to sam video svojim sopstvenim oima, koristili nedavno u Pustinji Gobi..." Klimnuh mahinalno glavom. "Da, tano, ba to e uiniti ako ne uspemo." "Ali, ne moe da uspe!" Stare navike se teko iskorenjuju; mada sam strahovito eleo da do kraja raspravim tu stvar sa Mici, nisam mogao a da ne bacim tuan pogled na ekran - upravo sam poinjao sa najboljim delom reklame! Meutim, rekoh joj... "To emo odmah saznati, Mic. Hajde da vidimo ta priaju." I ostavljajui da ostatak moga spota proe nezapaeno,

pritisnuh dugmad na monitoru. Prva polovina naslova koji se na njemu pojavila bile su zloslutne pretnje i nemili nagovetaji, ba kao i pre, ali tada se pojavi jedan koji uini da mi srce zaigra:

Grad na Nogama, Mase se Okupljaju

A ispod njega jo jedan:

ef Policije Izjavljuje da su Demonstracije 'Van Kontrole'

Tekst me nije zanimao. Otvorih vrata i uoh u spoljnu kancelariju, gde je mojih vernih etvoro sedelo za svojim stolovima. "ta je to?" upitah. "Da se moda ne igramo? Proverite kanale sa vestima, brzo." "Kakvo igranje, Teni! ta misli ta upravo gledamo?" odazva se Gert Martels, cerei se. im novi zidni paneli oivee, videh ta je izazvalo smeh na njenom licu. Lokalne stanice su se ukljuile u centralne programe kako bi dobile snimke o reagovanju masa. Imalo je ta i da se vidi - reakcija masa bila je fantastina. "Ah, Teni", vikao je Rokvel, "ovo je velianstveno!" Zbilja je tako i bilo. Kamere su prelazile s jednog kadra na drugi - Tajms Skver, Volstrit, Centralni Park, Riverspejs - i svugde su se deavale iste stvari. Bilo je to najprometnije jutarnje vreme; meutim, saobaaj se gotovo potpuno zaustavio, dok su milioni graana izvrveli na ulice i sluali portable ili gledali ekrane na zidovima zgrada - svi oni su sluali jednu od naih reklama. Jedva sam mogao da diem od silnog uzbuenja. "Mrea", povikah. "ta se deava u ostalim delovima zemlje?"

"Ista stvar, Teni", ree Gert Martels i dodade: "Vidi li ta se deava tamo, u uglu?" Gledali smo Junion Skver i, da, u daljem uglu videla se skupina ljudi koja nije samo mirno stajala i gledala u ekrane oputenih vilica. Bili su zapravo veoma zaposleni - metodino i brutalno trgali su i cepali jedan od ekrana. "Ogorila ih je naa reklama", rekoh neveselo. "Ne, ne, Teni! Bio je to Kelpi-Krisp! Pogledaj tamo - limbika zona? Unitili su projektor!" Dok sam sve to posmatrao osetih kako se Micina ruka prikrada mojoj i kada se okrenuh ka njoj videh da mi se smeka i da su joj oi zamagljene. "Ako nita drugo, barem ima auditorijum", ree ona, a sa vrata jedan drugi glas ree vano: "Najvei auditorijum svih vremena, mister Tarbe." Bio je to Diksmajster. Gert Martels je ve bila izvadila revolver iz ladice i uperila ga pravo u njegovu glavu. On je ak i ne pogleda. Ree mi samo: "Bilo bi dobro da se popnete gore, mister Tarbe." Moja prva misao bila je usmerena na ono najgore: "Ljudi iz Fer Prakse?" upitah. "Briu spotove? Imaju Kontranalog?" On se namrti. "Nita od svega toga, mister Tarbe. Zaboga! Nikada pre nisam video takve vesti! Svaki od ovih novih spotova povlai optimum - plus - pedeset odziva; Mar Dolara je preplavljen prilozima ne, ne, to uopte nije loe." "O emu je re, Diksmajstere", povikah. On nesigurno odgovori: "Mislim na sav taj narod. Bolje doite gore i sami pogledajte."

To sam i uinio. Sa drugog sprata zgrade Agencije imao sam odlian pregled ulice, trga i prozora na susednim zgradama. Nije bilo ni ina slobodnog prostora - sve je bilo krcato ljudima. Smeno je da ak ni tada, u prvi mah, nisam mogao da poverujem u sve to. Pomislio sam da je to gomila eljna lina - sve dok nisam zauo uzvike odobravanja. A ostali svet? Rus-Korp, Indijastrija, J. A:2 - ta je sa svima njima? I tamo su poeli da se uju uzvici odobravanja; nisam znao gde e se sve to zavriti. Narodi se oslobaaju starih navika isto tako teko kao i pojedinci. Monolite je teko sruiti. Meutim, poeli su da istovaruju atlove u Arizoni - i na monolitu su se pojavile pukotine.