Ljubia Mitrovi Filozofski fakultet Ni

SUDBINA KULTURNIH I ETNIKIH IDENTITETA U PROCESIMA GLOBALIZACIJE I REGIONALIZACIJE NA BALKANU

Uvod: O nekim sociolokim konceptima za promiljanje drutvene i kulturne dinamike savremenosti oveanstvo se ponovo nalo na raskru, suoeno sa izazovima, ali i sumrakom alternativa. Uprkos ogromnom razvitku nauke i tehnologije, koje omoguuju najrazvijenijim zemljama da uine iskorak iz industrijskog u postindustrijsko drutvo, poetak novog milenijuma doekujemo u znaku implozije socijalizma, naraslih ekonomskih disproporcija na relaciji Sever-Jug i krize globalnog kapitalizma. Procesi globalizacije u savremenom svetskom drutvu uporedo su, na njegovoj periferiji i poluperiferiji, praeni procesima fragmentacije i dezintegracije. Suoeni smo sa fenomenom da se iza teze o dezideologizaciji i o kraju istorije, skriva uspon novih neoliberalnih i neokonzervativnih ideologija radikalne desnice, koja preko poluga transnacionalnog kapitalizma, utire put planetarnoj hegemoniji snaga razularenog mega-kapitala. Taj proces je uporedo u globalnom svetskom selu, praen fenomenom zakasnelog buenja nacija, svojevrsnom osvetom nacija (Alen Menk), kao i procesom galopirajue retribalizacije sveta i pojavom nove vrste konflikata identitarnim sukobima, tj. sukobima razliitih kulturnih i nacionalnih identiteta.1 U kontekstu globalnih drutvenih promena i sagledavanja novih razvojnih ciljeva, strategija, zadataka i aktera, postavlja se pitanje: kakvo je mesto i uloga Balkana u meunarodnoj ekonomskoj podeli rada, u evropskim i svetskim procesima razvoja, globalizacije, regionalizacije i integracije, a posebno kakva je sudbina kulturnih i etnikih identiteta, kao i uloga i odgovornost nauke, obrazovanja i kulture kao kapitalnih razvojnih resursa i faktora, u procesima demokratske tranzicije, reforme, razvoja i napretka. Ovaj nauni skup, izmeu ostalog, ima za cilj i ambiciju da odgovori na neka od tih pitanja. Savremeno svetsko drutvo zahvaeno je radikalnim, tektonskim promenama koje iz osnova menjaju njegovu strukturu i dinamiku. Megatrendovi 2000-te oblikuju novu sliku sveta. Na tom fonu sazreva i svest o ogranienosti jednodimenzinalnog disciplinarnog pristupa svetu. Tendencija globalizacije savremenog svetskog drutva simultano je praena globalizacijom same sociologije, kao i nadilaenjem njenog tradicionalnog predmetnog okvira, afirmacijom pluralistike teorijsko-metodoloke paradigme, kao i zasnivanjem mondiologije, nove transdisciplinarne nauke o planetarnom svetu. Savremena nauka i njeni istraivai na fonu razumevanje nove nastajue realnosti u svetu, a, pre svega, novih talasa modernizacije iznedrili su nove teorijsko-metodoloke koncepte drutvenih istraivanja. To su koncepti megatrendova i paradigme informacionog razvoja, kao i koncepti globalizacije, tranzicije i regionalizacije. Koncept socijalnih megatrendova, kao svetsko-istorijskih razvojnih tendencija koje opredeljujue utiu na strukturu i dinamiku svetskog drutva, definisao je Don Nizbet u svojim studijama Megatrendovi i Megatrendovi 2000-te na osnovu prouavanja osnovnih

Rad sa projekta Etniki i kulturni odnosi na Balkanu mogunosti regionalne i evropske integracije (1310), koji se realizije na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Niu, a finansira ga Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije. 1 U vezi sa ovim fenomenom Majkl Volker u svom radu Savremeni tribalizam izmeu ostalog pie: Na scenu su ponovo stupila plemena, a njihov povratak je najdramatiniji tamo gde je represija bila najtea Tribalizam oznaava privrenost pojedinca ili grupe sopstvenoj istoriji, kulturi i identitetu (citirano prema Zborniku Izazovi modernoj upravi i upravljanju, TIMIT, Beograd, 1995, str. 179).

15

karakteristika civilizacijskog razvoja u drugoj polovini i na kraju XX stolea.2 Paradigmu informacionog razvoja definisao je Manuel Kasteli u svojoj studiji Uspon mrenog drutva, kojom objanjava razvojne efekte nauno-tehnoloke revolucije na globalno svetsko drutvo, odnosno novu logiku razvoja postindustrijskog informatikog drutva u nastajanju.3 Koncept globalizacije, definisan u radovima Imanuela Volerstina, Entoni Gidensa i Dejvida Helda, oznaava sve veu meuzavisnost svetskog druva u naoj savremenosti, intenzifikaciju drutvenih odosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takv nain da lokalna zbivanja uobliavaju dogaaji koji su se odigrali kilometrima daleko i 'vice versa'.4 Otuda se globalizacija moe shvatiti kao delovanje na distanci.5 Takvo delovanje transformie kako regionalni, nacionalni, lokalni, pa ak i lini nivo drutvenog iskustva. Novinu modernog globalnog sistema predstavlja irenje drutvenih odnosa kroz nove dimenzije tehnoloke, organizacione, administrativne i pravne aktivnosti, kao i stalno jaanje meupovezanosti posredstvom moderne komunikacijske mree i nove informacione tehnologije.6 Jednom rei, globalizacija kao razvojni megatrend izraava dijalektiki proces planetarnog irenja odreenih delatnosti i oblika udruivanja koji obuhvataju itav svet, njihovu meusobnu povezanost i zavisnost. Ovako odreen pojam multipolarne globalizacije/mondijalizacije, koja generira u drutvenoj praksi emancipatorske, demokratske i ravnopravne meunarodne odnose, treba razlikovati od neoliberalnog koncepta unipolarne globalizacije, koja je u slubi megakapitala i jednog centra, odnosno koncepta globalizma ili novog svetskog poretka, kao projekta novih nejednakosti u svetu ije se utemeljenje nalazi u radovima Zbignjeva Beinskog7, a koji su briljantno kritikovali Noam omski8, Ulrih Bek9, Pjer Burdije10, Edgar Moren11 i Samir Amin12. Koncept tranzicije, kao radikalnu promenu zatvorenih, autoritarnih drutvenih sistema u moderne i pluralistike sisteme, ije kritiko teorijsko utemeljenje nalazimo u radovima Imanuela Volerstina, Ulriha Beka, Gi Sormana i Miroslava Peujlia, ima instruktivnu metodoloku vrednost za razumevanje karaktera drutvenih promena, kako u globalnom svetskom selu, tako i u postsocijalistikim zemljama u srednjoj i istonoj Evropi.13 Koncept regionalizacije, koji izraava oblike regionalne globalizacije i supranacionalne integracije zemalja srodnih interesnih orijentacija, teorijski je utemeljen u radovima Fransoa Peroa, ora Balandijea i dr. U savremenosti, regionalizam se javlja kao jedna forma izraavanja procesa globalizacije i, sa druge strane, kao brana protiv globalizma, kao projekta neravnopravnih odnosa i novih nejednakosti u svetu. U tom kontekstu, regionalizam je faktor razvoja, ali i demokratske integracije savremenog svetskog drutva. U cilju problematizacije predmeta naeg istraivanja ove teorijske koncepte, odnosno analitike pojmove, treba metodoloki dovesti u korelaciju sa konceptom geokulture razvoja (I.
2 Vie o tome u: Naisbitt, J., Megatrends: Ten New Direktions Transforming Our Lives, New York, 1982; Naisbitt, J., Aburdene, P., Megatrends 2000, New York, 1990. (Prema knjizi S. Pokrajca Tranzicija i tehnologija, Beograd, 2000, str. 158.) 3 Kastel, M., Uspon mrenog drutva, Pan-Liber, Zagreb, 2002. 4 Gidens, E., Posledice modernosti, Filip Vinji, Beograd, 1998, str. 69. 5 Isto, str. 69. 6 Held, D., Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd, 1997, str. 37. 7 Beinski, Z., Velika ahovska tabla, CID, Podgorica, 1999. 8 Chomsky, N., World orders, old and new, London, 1994. 9 Beck, U., Was ist Globalisierung?, Frankfurt a/M, Suhrkamp, 1998. 10 Burdije, P., Signalna svetla prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za izdavanje udbenika i nastavna sredstva, Beograd, 1999. 11 Morin, E., Nair, S., Une politique de civilisation, Arlea, Paris, 1997. 12 Amin, S., Les Defis de la mondalisation, Paris, 1996. 13 Vidi optirnije o tome u radovima: Bek, U., Rizino drutvo, Peujli, M., Izazovi tranzicije, Vidojevi, Z., Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Mitrovi, Lj., Savremeno drutvo - strategije razvoja i akteri.

16

Volerstin), konceptom susreta i sukoba kultura i civilizacija (S. Hantington), konceptom identitarnih sukoba (F. Tijal), i drugim kulturolokim pojmovima, kao to su akulturacije identiteta, multikulturalizam i interkulturalizam.14 Teorijsko-hipotetiki pristup problematizaciji predmeta istraivanja U problematizaciji teme Sudbina kulturnih i etnikih identiteta u procesima globalizacije i regionalizacije na Balkanu, ini se napor da se ispita heuristika i eksplikativna mogunost nekih prinicipa i vrednosti koji idu iz diskursa teorije svetskog sistema, modernizacije i geokulture razvoja. Najpre elimo da podsetimo na razliitu pojmovnu interpretaciju kategorija kulture i razvoja u okviru sociologije i kulturologije. Sloen odnos kulture i razvoja razliito se interpretira u okviru razliitih nauka i teorijskih orijentacija. Ako poemo od sociolokog pojma razvoja kao integralnog drutvenog procesa koji omoguuje stvaralaku inovaciju, promenu strukture i kulture, ostvarivanje procesa emancipacije linosti i dosezanje odreenog nivoa u ostvarivanju kvaliteta ivota drutvenih grupa, onda se kultura poima unutaar strukture kao njen znaajni element. Ukoliko se pak kulturoloki objanjava ovaj odnos (izmeu kulture i razvoja) onda je razvoj kategorija unutar kulture, a kultura oblik ispoljavanja celokupnih materijalnih i duhovnih moi oveka, a po svojoj irini i obuhvatnosti kategorija koja pokriva i proima drutveni totalitet, determiniui njegovu prirodu, granice i mogunosti njegovog razvoja. Teorija svetskog sistema, kao moderna varijanta univerzalistikih teorija, nastala je u radovima Imanuela Volerstina. Nastavljajui na tragu teorije zavisnosti Franka Andre Gundera, Volerstin daje novu interpretaciju odnosa u globalnom svetskom drutvu na osnovu determinizma podele rada i naina razmene i eksploatacije na svetskom tritu, delei svetsko drutvo na centar, poluperiferiju i periferiju i ukazujui na socioloke osobenosti ovih delova u svetskoj celini i zakonitosti funkcionisanja svetskog drutva u nastajanju. Teorija modernizacije je nastala izmeu 50-ih i 60-ih godina XX veka i predstavlja jednu od kljunih paradigmi u savremenoj sociologiji na Zapadu za objanjenje procesa prelaska iz tradicionalnog u industrijsko i moderno drutvo. Pod pojmom modernizacije se podrazumeva "smiljena delatnost ili spontani proces racionalizacije u obliku postupne autohtone kulturne transformacije i s njom povezanih drutvenih promena, ili postupak internacionalnog prenoenja modernih artefekata na neko ne-moderno kulturno tlo"15. U tom smislu modernizacija je dinammiki aspekt ili sadraj moderne i modernosti. Ona obuhvata razliite procese promena (u demografskoj, tehnolokoj, ekonomskoj, politikoj, obrazovnoj oblasti, u kulturi) koji reformskim aranmanima u socijalnoj akciji aktera omoguuju evolutivne promene iz jednog stanja u drugo, iz tradicionalnnog drutva u moderno drutvo. U sociolokoj teoriji pravi se distinkcija izmeu razliitih vrsta koncepata modernizacije, u tom smislu upotrebljavaju se razliiti koncepti modernizacije, kojima se objanjava ambivalentnost, diskontinuitet i sloenost procesa modernizacije: parcijalna modernizacija (Ruchemeyer, 1975), simbolika (simulakrum) modernizacija (J. K. Galbrajt), zavisna i reakcionarna modernizacija (Vajda, 1988) slom modernizacijje (Eisenstadt, 1979) kontramodernizacija (Touraine, 1988) imitativna i deformisana modernizacija (F. Adam, 1990)16. Koncept modernizacije se, delom u naunoj praksi, a najee u publicistici, esto redukuje na vesternizaciju kao oblik imitativne modernizacije, odnosno amerikanizacije naina ivota; treba istai da je taj proces kompleksniji. Pod pojmom zavisna modernizacija
Videti opirnije u: ordano, K., Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, XX vek, Beograd, 2001; Stojkovi, B., Evropski kulturni identitet, Prosveta/Zavod za prouavanje kulturnog razvitka, Ni/Beograd, 1993; Gerc, K., Tumaenje kultura, I-II, XX vek, Beograd. 15 Dr Marija Obradovi, Teorija modernizacije i modeli razvoja, zbornik Srbija u modernizacijskim procesima, Institut drutvenih nauka, Beograd, 1994, str. 410. 16 Ljubia Mitrovi, Savremeno drutvo. Stategije razvoja i akteri.. Instittut za politike studije, Beograd, 1996, str. 18.
14

17

podrazumevamo podreenost (u kulturolokom, ekonomskom i politikom smislu) poluperifernih i perifernih zemalja od strane svetskog centra. Ovaj pojam je komplementaran sa teorijom zavisnosti koja je ira i kojom se izraava struktura odnosa izmeu metropole i satelita. Deformisana ili konzervativna modernizacija oznaava onaj sistem "reformi radi reformi" koje faktiki vode samoreprodukciji i odravanju status quo-a u globalnom drutvu. Simbolika (simulakrum) modernizacija predstavlja strategiju kojom treba da se obezbedi privid, a ne sutina razvoja, tj. da se stanovnitvo obmane da se neto radi na razvoju. Socijalistika modernizacija najee je vezana za proces industrijalizacije i demokratizaciju sistema obrazovanja i sistema socijalnih ansi (radnog i socijalnog zakonodavstva) dok kontramodernizaicja izraava regresivne oblike socijalnih reformi koje vode konzervativnoj restauraciji i svojevrsnoj inverzivnoj tranziciji. U naoj analizi posebno emo koristiti koncept zavisne modernizacije za objanjenje odnosa izmeu globalnih, nacionalnih i regionalnih strategija razvoja i aktuelnih procesa u postsocijalistikim drutvima u tranziciji. Naravno, ovaj koncept emo interpretirati u kontekstu teorije zavisnosti, koja je deo neomrksitikih teorija razvoja i kojim se objanjavaju specifini odnosi na relaciji svetski cenatr-poluperiferijaperiferija. Takoe, jedan od kljunih pojmova kojim se koristimo u ovom radu jeste retradicionalizacija, koja je vezana za teoriju tradicionalizma. Pod ovim pojmom se podrazumevaju stari socijalni i kulturni obrasci, standardi i oblici ponaanja aktera, koji su postali konica prilagoavanju socijalnih grupa na nove uslove rada i ivota, to blokira proces modernizacije. Retradicionalizacija upravo oznaava pokuaj obnove tradicionalizma kao konzervativnog sistema vrednosti (bilo da se odnosi na sferu ekonomije, politike ili kulture) u savremenosti. U problematizaciji odnosa izmeu kulture i razvoja u ovom radu polazimo od hipoteze da se savremeni Balkan nalazi razapet izmeu procesa modernizacije i retradicionalizacije, izmeu prolosti i budunosti. U teorijskoj problematizaciji ovog pitanja (odnosa kulture, razvoja i saradnje) "u igri" su i druge teorije i koncepti (teorija sukoba civilizacija i kulturnih identiteta, geoistorija, geopolitika i geokultura). Njima se ele objasniti sloeni odnosi izmeu kulture i razvoja, sukobi izmeu razliitih kultura i nacija, izmeu istorije i savremenosti na Balkanu, a posebno uticaj istorijskog naslea na savremene drutvene procese, uticaj geopolitike i geokulture na poloaj i ulogu Balkana i njegov aktuelni razvoj. Pojam geokulture razvoja ovde se uzima u svom specifinom znaenju razlika koje proizilaze iz nacionalnih kulturnih identiteta i njihovih uticaja na razvoj nacije i drava na odreenom prostoru, tj. kao izraz odnosa geografije i kulture i njihovog zajednikog uticaja na drutveni razvoj i identitet drutava na Balkanu. Pri tom se u radu polazi od hipoteze da, kao to je u prolosti razvoj regiona Balkana bio odreen geopolitikom i geoistorijom, tako e budui razvoj biti u znaku geoekonomije i geokulture, odnosno da e budui razvoj drutava na Balkanu i Balkana kao regiona sve vie zavisiti od njegovog mesta u meunarodnoj podeli rada i od mesta koje u njemu zauzimaju kultura i kulturni kapital kao kljuni razvojni resursi. Najzad, u radu se govori i o regionalnom identitetu kao strukturalnoj karakteristici, zajednikom kulturolokom jezgru naroda na ovom prostoru, koji je izraz ne samo zajednikog kulturnog naslea, ve i njihovih slinih (istovetnih) oekivanja i reakcija na ovovremene izazove. U tom smislu, govorimo o brojnim stereotipima vezanim za identitet balkanskih naroda, o pojmu tranzitornog i protivrenog identiteta postsocijalistikih drutava na Balkanu, kao i o njegovoj pluralnoj, slojevitoj strukturi i otvorenosti za promene. Naa je hipoteza da balkanski narodi u savremenosti imaju tranzitorni identitet i da ive razapeti izmeu prolosti i sadanjosti, te da, za razliku od razvijenih drutava, u kojima budunost odreuje sadanjost razvoja (Nizbet - megatrendovi) dotle ovde (na Balkanu) prolost odreuje sadanjost i budunost njihovih naroda i drava. Polazei od ovih grubih, vie u skici, ovla naznaenih teorijskih shvatanja i koncepata nastojaemo da problematizujemo kompleksan odnos kulture, razvoja i saradnje meu narodima na Balkanu. 18

U problematizaciji odnosa izmeu kulture i razvoja na Balkanu i u tom kontekstu pitanja sudbine kulturnih i etnikih identiteta u procesima globalizacije i regionalizacije Balkana, u ovom radu polazimo od sledeih hipoteza: 1. Globalizacija, tranzicija i regionalizacija, kao kompleksni protivreni procesi i megatrendovi, predstavljaju u savremenosti novi talas modernizacije i akulturacije. 2. Savremeni Balkan se nalazi razapet izmeu procesa modernizacije i retradicionalizacije, izmeu prolosti i budunosti. 3. Kao to je u prolosti razvoj regiona Balkana bio odreen geopolitikom i geoistorijom, tako e budui razvoj biti u znaku geoekonomije i geokulture, odnosno da e budui razvoj drutava na Balkanu i Balkana kao regiona sve vie zavisiti od njegovog mesta u meunarodnoj podeli rada i od mesta koje u njemu zauzimaju kultura i kulturni kapital kao kljuni razvojni resursi. U perspektivi drutvenoistorijskog razvoja kulturni identiteti ostae poslednji beleg i bedem nacionalnih identiteta i dokaz da se posredstvom kulture i prava na razliku narodi prepoznaju u globalnom mravnjaku oveanstva, branei ne samo svoje pravo na identitet ve i slobodu i dostojanstvo. 4. Balkanski narodi u savremenosti imaju tranzitorni identitet. Za razliku od razvijenih drutava, u kojima budunost odreuje sadanjost razvoja (Nizbet - megatrendovi), dotle ovde, na Balkanu, prolost odreuje sadanjost i budunost njihovih naroda i drava. Proces tranzicije ovih drutava odvija se u specifinim istorijskim, socijalnim, ekonomskim, politikim i kulturnim uslovima, tako da se strategije razvoja ovih drutava ne mogu zasnivati na prostom prenoenju i primeni modela iz zapadnih drutava ve se ovi moraju prilagoavati uslovima koji postoje u zemljama u regionu. 5. Sudbina etnikih i kulturnih identiteta - u smislu njihove transformacije od zatvorenih, etnocentristikih i iskljuivih entiteta (koji tendiraju podelama i sukobima) ka otvorenom, pluralistikom, modernom i graanskom identitetu, koji je slojevit, respektuje razlike multikulturnog ivota - bie odreena karakterom i dinamikom tranzicionih procesa, nivoom istinske demokratizacije drutvenih i politikih odnosa (ostvarivanjem proklamovanih ljudskih prava i sloboda), tempom globalizacije i regionalizacije Balkana, odnosno stepenom ukljuivanja balkanskog prostora u regionalne i evropske tokove integracije. Geopolitiki poloaj Balkana, istine i stereotipi o njegovom regionalnom identitetu i geokulturnoj paradigmi razvoja Balkan, za razliku od drugih regiona, po svom geopolitikom poloaju, zaokupljuje panju ne samo vojnih osvajaa ve i trgovaca, politiara i istraivaa. O njemu se pisalo i govorilo kao o mostu i graniniku, prelazu i procepu, verigi meu svetovima, geopolitikom krstu meu dravama i narodima. Nesporno je da Balkan, zbog svog osobenog geopolitikog poloaja, "ima monu ontologiju koja zasluuje ozbiljno i kompleksno prouavanje, a to je ontologija stalne i duboke promene".17 Postavlja se, meutim, pitanje kako je ta mona i kompleksna ontologija kroz istoriju radila za sebe ili protiv interesa balkanskih naroda; kako je i koliko instrumentalizovana od aktera spolja i iznutra i u koje svrhe? O Balkanu se pisalo i govorilo kao o kolevci Evrope, njenom pupaniku, kao o tamnom vilajetu, prokletoj avliji ili kao o buretu baruta, dok je pojam balkanizacije uao u upotrebu u ovom veku kao preorativan sinonim za podeljenost, zavaenost, plemensku iskljuivost i tribalizaciju, odnosno politiku dezintegraciju odreenog procesa.18

17

Marija Todorova Imaginarni Balkan, Zemun, Biblioteka XX vek, Beograd, str. 316. (Imagining the Balkans, Oxford University Press, New York, 1997) 18 U novije vreme za ovaj region koristi se pojam Jugoistona Evropa da bi se izbegli otpori koje izaziva termin Balkan i stereotipi vezani za njega.

19

Tabela 1 OPTA DEMOGRAFSKA SLIKA JUGOISTONE EVROPE broj uee indeks religija urbane starosti sa popula1995. ueem cije preko 1995. 3% Albanija 3645 18,3 95 0 3 39 0,18 BiH 4484 8,5 44 4 3 49 0,35 Bugarska 8991 -5,3 85 2 2 71 0,79 Grka 10458 0,5 98 0 1 65 0,74 Hrvatska 4495 -0,2 78 3 2 64 0,95 Jugoslavija 10547 3,1 63 6 3 56 0,52 Makedonija 2162 8,0 65 2 2 60 0,33 Rumunija 22680 -1,5 89 2 3 55 0,50 Izvor: Jugoistona Evropa 2000. Pogled iz Srbije. Stubovi kulture, Beograd, 1999, str. 106 Na istraivaima je da odgonetnu i istrae stvarnu prirodu Balkana i da demistifikuju brojne stereotipe o njemu, da svojom kritikom pomognu otkrivanju prave mere stvari, sutinu ovog geografsko-istorijskog i kulturolokog prostora. Takvi pokuaji su ve u toku u okviru kulturno-istorijskih nauka i sociologije. Meu najnovijim znaajnijim studijama koje se bave kulturnom i politikom antropologijom Balkana, svakako treba istai studiju Marije Todorove Imaginarni Balkan (koja je objavljena u SAD-u 1997. godine, a 1998. godine prevedena na na jezik). U ovoj studiji autorka podvrgava kritikoj analizi stereotip o Balkanu i balkanizaciji, pokazujui argumentovano da je on proizvod kolonijalne svesti (bilo u oblasti tzv. nauke, publicistike ili geostrategije). Naime, autorka komparativnom istorijsko-sociolokom i socijalno-psiholokom analizom, pokazuje kada se pojavio pojam balkanizacije, zatim evoluciju oblikovanja slika, predstava i stereotipa o Balkanu i i propagandnu upotrebu. Ona pravi distinkciju izmeu ovog pojma i pojma orijentalistike, posebno razmatrajui ulogu imperijalnih sila u tabuizaciji i stigmatizaciji ovog prostora, kako bi se legitimisala vlastita akcija na njegovom osvajanju i instrumentalizaciji. Ona svoju analizu zasniva na etnografskim, istoriografskim, knjievnim, ali i socijalno-psiholokim saznanjima. Polazei od toga da je Balkansko poluostrvo, generalno gledano, zemlja protivrenosti te da je, upravo taj meu-poloaj Balkana, njegov granini karakter, uticao na ispoljavanje njegove kompleksne prirode koja je, izmeu ostalog, rezultat sukobljavanja razliitih geoistorijskih i geokulturnih faktora (to je prostor na kome se seku razliiti civilizacijski lukovi pravoslavalja, katolianstva i islama). Todorova pokazuje kako se dugo odravala iluzija o identitetu otomanskog i balkanskog, i kako tek od XVIII veka poinje otkrivanje stvarnog identiteta Balkana. U tom kontekstu ona ukazuje kakva je uloga uvezenih stereotipa o Balkanu u procesu formiranja predstava i propagande od strane razvijenog hegemonistikog centra, tj. velikih sila (tako, na primer, sam termin "balkanizacija" nastao je posle balkanskih ratova i I svetskog rata i time je stvoren negativni stereotip o Balkanu). Ovaj stereotip, kako pokazuju istraivanja, a posebno studija Marije Todorove, vremenom se menjao i instrumentalizovao za razliite potrebe. Ovakav zajedniki zapadnjaki stav prema Balkanu zamenio je dotadanje pojedinane nacionalne pristupe u oceni i analizi naroda Balkanskog poluostrva. ukupan br. stanovni ka u 000 prirodni prira taj uee najbr. nacije broj nacija sa ueem preko 3%

20

Tabela 2 ETNIKA STRUKTURA ZEMALJA JUGOISTONE EVROPE Zemlja Veinski narod % Najvea manjina % Albanija Albanci 98.0 Grci 1,8 BiH Tri naroda Bugarska Bugari 85,7 Turci 9,4 Hrvatska Hrvati 78,1 Srbi 12,2 Grka Grci 100,0 Makedonija Makedonci 66,4 Albanci 23,1 Rumunija Rumuni 89,4 Maari 7,1 Slovenija Slovenci 87,6 Hrvati 2,7 Turska Turci 83,0 Kurdi 14,0 Jugoslavija Srbi 62,9 Albanci 16,5 Izvor: P.Simi, Regionalalna saradnja u Jugoistonoj Evropi: uloga Jugoslavije, Zbornik Strategije razvoja i regionalna saradnja i integracija na Balakanu, Filozofski fakultet, Ni, 1999. U geopolitikom i kulturolokom smislu nesporno je da postoje brojne osobenosti balkanskih zemalja. Na to, izmeu ostalih, podseaju istraivanja istoriara, etnologa, sociologa, dela knjievnika i drugih. Znaajan broj tih autora, pisaca i istraivaa, u svojim studijama govori o osobenostima nacionalnih identiteta balkanskih naroda u znaku geoistorije, geokulture i geopolitike. U tom smislu poznata su antropogeografska istraivanja Jovana Cvijia, Dvornikovieva etnopsihologija i karakterologija jugoslovenskih naroda, studije Slobodana Jovanovia i Dragie Vasia o srpskom nacionalnom identitetu, Andrieve studije o razvoju duhovnog ivota u Bosni pod Turcima, studija Trajana Stojanovia o balkanskoj civilizaciji, Dadieva studija o epskom identitetu "homo balcanicusa" i "homo heroicusa" i druge. Takoe, kod drugih balkanskih naroda postoje autori koji su znaajni po svojim studijama u kojima izraavaju nacionalni i regionalni identitet balkanskih naroda. Na fonu razmatranja doprinosa naih autora, najznaajniji doprinos etnosociologiji i etnopsihologiji Balkana dali su Jovan Cviji, Vladimir Dvornikovi i Ivo Andri. Cvijieva istraivanja o balkanskim psihikim tipovima i varijetetima, o odnosu antropogeografskih i kulturnih faktora u konstituisanju nacionalnog i regionalnog identiteta, predstavlja zaista svojevrsni doprinos sociolokom prouavanju geokulture Balkana. U radovima savremenih istraivaa nailazimo na tezu o balkanskoj paradigmi razvoja.19 Ovom tezom se eli da izrazi uticaj specifinog drutvenog karaktera i nacionalnog identiteta na drutveni razvoj. Na nauci je da prui temeljit kritiki odgovor na pitanje: da li postoji balkanska paradigma razvoja i da li se moe govoriti o specifinoj geokulturi razvoja Balkana, kako bi to definisao Immanuel Wallerstein.20 Nauka treba da vlastitim istraivanjim otkrije i objasni dejstvo razliitih unutranjih i spoljnih sila u reprodukciji brojnih stereotipa o identitetu balkanskih naroda, ali i da ukae na moguu pozitivnu i integrativnu ulogu kulture i drugih faktora u stvaranju pretpostavki za jaanje procesa saradnje, za povezivanje i integraciju balkanskih naroda i njihovu integraciju u evropske i svetske procese. U tom smislu rezultati naunih istraivanja mogu odigrati znaajnu ulogu u razvijanju samosvesti kod aktera o regionalnom identitetu i njihovoj odgovornosti za razvoj i napredak i mir na Balkanu. Postsocijalistika drutva Balkana - izmeu modernizacije i retradicionalizacije Veina balkanskih drava je posle II svetskog rata ivela u uslovima realsocijalistikih reima. U njima je u toku pedesetogodinjeg trajanja i razvoja ostvaren napredak u znaku tzv. socijalistike modernizacije, oliene u procesima industrijalizacije, demokratizacije sistema
B.Babi, Prelaz u tranziciji, Prometej, Beograd, 1996, str. 199-200. Immanuel Wallerstein, Geokultura razvoja, ili transformacija nae geokulture?, Socioloki pregled, br. 3, 1995, str. 436.
20 19

21

obrazovanja, socijalne zatite graana i drugim oblastima. Ti su se reimi, vremenom, zbog unutranje sistemske blokade, ali i geostratekih pritisaka spolja, uruili krajem 80-tih godina. U naoj savremenosti region Balkana ini veina ekonomski najsiromanijih i politiki najnestabilnijih zemalja u Evropi, u sociolokom smislu on predstavlja evropsku periferiju i svetsku poluperiferiju, integralni deo zavisnih drutava evropskog i svetskog Juga. Veina zemalja ovog regiona, vie od 10 godina nalazi se u procesu tranzicije. Neke su bile preokupirane etnikim konfliktima i politikim fragmentacijama, ratom ili meunarodnim sankcijama, a neke, budui da su u neposrednom okruenju, pogoene su njihovim posledicama. Jednom rei, Balkan se danas nalazi izmeu procesa retradicionalizacije i modernizacije, vie okrenut prolosti nego budunosti. Implozija socijalizma i krah komunistike ideologije imali su za posledicu regresiju balkanskih naroda na kulturoloke matrice prolosti, ponovno otkrivanje religijskih osnova nacionalnih kultura i ksenofobiju i zatvaranje. U tom smislu veinu balkanskih naroda karakterie snano okretanje prolosti, ivot u znaku "oka prolosti" i razrastanje fenomena svojevrsne osvete nacije i tradicije (Alen Menk). Ve su napisane prve studije o strategijama razvoja i akterima u postsocijalistikim drutvima u tranziciji na Balkanu, o njihovom "tranzitornom karakteru", o irenju zone zavisnih poluperifernih drutava koja nastaju na ovom prostoru.21 Naime, kod veine aktera u ovim drutvima prihvaena je neoliberalna strategija razvoja, ideologija trinog fundamentalizma i radikalnog kapitalizma (ok terapija, privatizacija i liberalizacija trita) ime je otvoren put konzervativnoj restauraciji i zavisnoj modernizaciji ovih drutava. Takva tranzicija bez socijalne odgovornosti razorila je postojeu socijalnu strukturu (kroz intenzivno raslojavanje, irenje socijalnih nejednakosti i formiranje specifine i degenerisane socijalne piramide moi sa novim socijalnim likovima - mafijokratijom, lumpenburoazijom i preduzetnicima na jednoj strani, i sa ogromnim brojem deklasiranog i osiromaenog naroda na drugoj strani).U jednom broju zemalja u realnim socijalnim procesima na delu je tzv. nomenklaturni (politiki) kapitalizam (kako bi to oznaio Maks Veber), koji slui kao model prelaska iz realsocijalizma u kapitalizam, i koji omoguava nomenklaturi da koristei politiku mo, preko procesa kontrolisane privatizacije i strategijskog kontinuiteta politike elite, izrasta u novu ekonomski vladajuu klasu. Socijalna cena ovog modela tranzicije je zastoj u procesu modernizacije, demokratizacije i reforme, a neki opisuju ovakvo stanje kao blokiranu tranziciju, sa svojevrsnom refeudalizacijom u drutvenim procesima, sa naraslim socijalnim tenzijama, etnikim i religijskim sukobima. Tabela 3 TIP TRANZICIJE, STRATEGIJE I DRUTVA (TIPOLOGIJA POSTSOCIJALISTIKIH DRUTAVA PREMA SOCIJALNOM SMERU TRANZICIJE)
Tip tranzicije 1. Inverzivna, regresivna, predmoderna 2. Reverzibilna neoliberlana 3. Reverzibilna neokonzervativna 4. Progresivna socijaldemokratska (tranzicija sa socijalnom odgovornou) Model strategije (sa kljunom koncepcijskom odrednicom) Retradicionalizacija (etnofeudalizam, tribal society) Zavisna modernizacija (neoliberalizam) Deformisana realsocijalistika modernizacija (neoetatizam) Socijaldemokratska modernizacija (socijalno partnerstvo, socijalna drava, "welfare state) Tip drutva Tradicionalno, predraansko, protomoderno Kapitalistiko, periferno, zavisno Poluperiferno, politokratsko Moderno, razvijeno, pluralisti-ko, socijaldemokratsko drutvo; drutvo demokratskog socijalizma

Izvor: Lj.Mitrovi, Savremeno drutvo. Strategije razvoja i akteri. Institut za politike studije, Beograd, 1996, str. 167.

21

O tome videti opirnije u studijama Miroslava Peujlia, Zorana Vidojevia i autora.

22

Osvrt na desetogodinje rezultate tranzicije ovih drutava na Balkanu prua poraznu sliku. Izuzev Slovenije, sva ostala drutva, po brojnim razvojnim indikatorima, nalaze se ispod 1989. godine, tj. doivela su regresivne promene, inverzivnu tranziciju i recesiju. Za razliku od srednjoevropskih drutava, koja su sledila jedan meovit koncept liberalno-demokratskog i socijaldemokratskog modela prelaza i reforme, odabrani modeli tranzicije u balkanskim zemljama vie su na fonu retradicionalizacije i zavisne modernizacije, te se stoga o njima moe govoriti kao o razorenim drutvima ili drutvima blokirane tranzicije, koja su vie doivela socijalni udes nego razvoj. Opredeljenje za neoliberalnu ekonomsku alternativu - kroz ok terapiju i totalnu reprivatizaciju, u jednom broju bivih socijalistikih zemalja, dovelo je do pada u pogledu socijalne zatite radnika, ispod standarda savremenih zapadnih drutava. U ovom sluaju se radi o inverzivnoj tranziciji regresivnog socijalnog karaktera. Dosadanja tranzicija u zemljama Istone Evrope je bila teka operacija na pacijentu "bez anestezije". "Rezultati" te tranzicije ogledaju se u optem i dubokom padu proizvodnje, visokoj stopi inflacije, prezaduenosti u odnosu na inostranstvo, padu zaposlenosti i ogromnom porastu nezaposlenosti, kao i padu ivotnog standarda i kvaliteta ivota. Tako npr. spoljni dug Maarske je porastao sa 21,4 milijarde dolara u 1990. godini na 28,5 milijardi dolara u 1994, Rumuniji sa 1,2 na 5,0 milijardi dolara, eke sa 4,4 na 9,3 milijardi dolara. Samo je spoljni dug Poljske, zahvaljujui otpisu velikog dela duga, smanjen sa 48,5 na 41,9 milijardu dolara (ECE, 1995, str.138). Svi ovi indikatori govore da se ova drutva sa neoliberalnim modelom tranzicije, umesto u razvoju nalaze u stranju "tranzicione recesije", te da e za veinu njih uzvieni cilj tranzicije do 2002. godine biti da stignu gde su bila 1989. godine, tj. pre uruavanja starog reima.22 Tabela 4 DUG ZEMALJA ISTONE EVROPE Zemlja Spoljni dug Uee duga u drutvenom proizvodu zemlje (%) 1992.g. 1997.g 94 28 116 101 27 42 35 61 55 1 5 71 53 29 13 33 19 26 23 52 1 22

1992.g. 1997.g. Albanija 633 706 Bugarska 11.854 9.858 eka 7.571 21.456 Hrvatska 6.842 Jugoslavija 16.483 15.107 Maarska 22.018 24.373 Belorusija 189 1.162 Makedonija 1.543 Poljska 48.495 39.890 Rumunija 3.240 10.442 Rusija 78.356 125.645 Slovaka 2.746 9.989 Ukrajina 551 10.901 Izvor: Politika, 1.decembar 1999, str. 8.

Ekonomski i socijalni analitiari razvoja postsocijalistikih drutava na Balkanu procenjuju da e ovim drutvima biti potrebno 10 i vie godina za oporavak od tranzicionog oka da bi ta drutva postigla rezultate iz 1989. godine. Naravno, najtei je poloaj SR Jugoslavije, kojoj e za oporavak i dostizanje nivoa razvitka iz 1989. godine, prema prognozama ekonomista, biti potrebno moda i dve decenije. Ovakva situacija i neizvesna razvojna perspektiva SR Jugoslavije uslovljena je brojnim unutranjim i spoljnim faktorima: u njoj je pored implozije starog reima, uporedo dolo do dezintegracije stare drave i krvavog
22 Oskar Kova, Reforma, tranzicija i privatizacija ili izgradnja otvorene meovite (i socijalne) trine privrede, Beograd, 1995, str. 2.

23

etnikog i graanskog rata, izazvanog ne samo etnikim partikularizmom, ve i geostratekim pritiscima velikih sila. Etniki i religijski koktel na Balkanu (Z.Beinski), na prostoru bive Jugoslavije, iskorien je kao razorni dinamit za razbijanje njenog dravnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i instrumentalizaciju ovog prostora od strane velikih sila, po cenu direktne intervencije, kakav je sluaj bio u Bosni i na Kosovu. I najnovije, tragino iskustvo iz prolea 1999. godine, olieno u agresiji NATOalijanse na jednu suverenu zemlju, SR Jugoslaviju, govori o tome da je suverenitet nacionalnih i nezavisnih drava na kraju XX veka na udaru dvostruko: s jedne strane spolja, procesima globalizacije i ekspanzijom snaga novog svetskog poretka, i s druge strane, etnikim i verskim partikularizmima i secesionistikim pokretima iznutra, koji se koriste i instrumentalizuju protiv suverenitita malih i nezavisnih drava. Ove tendencije zahtevaju od malih i nezavisnih drava udruivanje i saradnju i preko regionalnih strategija i novih formula razvoja pacifikaciju ovih pritisaka i spolja i iznutra. U tom smislu regionalizam se ovde moe javiti ne samo kao razvojni klju ve i kao bezbedonosni i kao put demokratizacije i graenja novih odnosa meu narodima i dravama u svetu ili pak unutar sloenih dravnih celina. Posmatrajui globalne tendencije i odnose na kraju XX veka, suoeni smo sa injenicom da kada se u visokorazvijenim zemljama transnacionalnog globalnog kapitalizma govori o skoku iz industrijskog u postindustrijsko informatiko drutvo, da se u zemljama u tranziciji u Istonoj i Jugoistonoj Evropi govori o fragmentaciji i dezintegraciji. Na planu nauke i ideologije i kulture takoe imamo odreene specifinosti izraene u visokom razvitku prirodnih i tehnikih nauka analitikog instrumentalnog uma i, s druge strane, iza dezideologizacije i sumraka progresivnih alternativa, imamo uspon novih ideologija nove desnice olienih u neoliberalizmu, neonacionalizmu, posttotalitarizmu i novom svetskom poretku. Njihova sutina je u promociji interesa snaga megakapitala u planetarnim razmerama, koje profit stavljaju iznad ljudi, a nacionalni suverenitet i dravni interes podreuju procesima globalizacije, ije nauno-tehnike potencijale instrumentalizuju radi jaanja svoje premoi i nove preraspodele bogatstva u svetu. Otuda, u savremenom svetu, umesto kretanja ka multipolarizmu na delu je irenje unipolarne geopolitike logike na elu sa SAD koja tei sve vie planetarnoj hegemoniji. Kao reakcija na ovakvu instrumentalizaciju i zloupotrebu procesa globalizacije, u svetu je sve vie prisutna pojava galopirajue retribalizacije sveta,23 obnova nacionalizma, povratak na retrogradne ideologije krvi i tla iz XIX veka, ali i jaanje i irenje svetskog demokratskog fronta neoliberalnoj totalitarnoj hegemoniji. To pokazuju antiratne demonstracije u mnogim gradovima sveta povodom agresije na Jugoslaviju, kao i drugi primeri buenja naroda u borbi za svoju nezavisnost, kao i jaanje antisistemskih i novih drutvenih pokreta protiv radikalnog globalnog kapitalizma, koji bez obzira na mo snaga mega kapitala, posle uspona sedamdesetih, osamdesetih godina, sada ulazi u krizu o emu pie, izmeu ostalog i dojueranji njegov strasni apologeta, kao to je npr. Dord Soro u svojoj najnovijoj studiji Kriza globalnog kapitalizma (1998).24 Implozijom socijalizma, i prostor Balkana naao se na raskru u razvojnom i civilizacijskom smislu. U veini drutava, komunistika ideologija je zamenjena neoliberalnom ili nacionalistikom, ostvaren je pad na tradicionalne kulturoloke matrice, tj. povratak na osnovne vrednosti tradicionalnih religijskih kultura (pravoslavlja, katolianstva i islama). Kao da se "u zavetrini" ovih religija potraio spas za izgubljenu duu, za razoreno ideoloko nebo i iezlu grupnu solidarnost i jedinstvo. ovek kao antropoloko bie ima ne samo potrebu za saznanjem i delanjem, ve i da se nada i veruje. Za razliku od drugih vrsta, on je "uznemireno bie" (R.Luki), koje dri do svoje prolosti do svoje ukorenjenosti, odnosno do prolosti i budunosti. Stoga i vera i ideologije imaju, pored partikularne uloge iskrivljene svesti, i svoju iru, socijalno-integrativnu, kao i antropoloku, psihosocioloku funkciju jer pomau drutvenim grupama u pogledu kolektivne identifikacije, tj. razvijanja svog kolektivnog identiteta i samosvesti. Poraz ideologija, makar i privremeno, koje su, sledei princip nade i
23 24

Francois Thual, Les Conflits Identitires, Ellipses, Paris, 1995, str. 163-184. Dord Soro, Kriza globalnog kapitalizma, B2 92, Beograd, 1999.

24

utopijskog - otvarale kapije budunosti, utro je put eskalaciji ideologija prolosti, retrogradnom okretanju prolosti, traganju za korenima, vraanju veri, tlu, srodstvu, zajednici, da bi se uspostavila izgubljena ravnotea. O tom procesu u nekim studijama se pie kao o svojevrsnom oku prolosti, o procesu retradicionalizacije koji je doao do izraaja na Balkanu, u nekim zemljama znaajnije, a u drugim manje. On se posebno ispoljio u etniki i religijski meovitiim sredinama i drutvima blokirane tranzicije gde postoje zastoji u procesu modernizacije, razvoja i reforme, i gde povratak na tradicionalizam izraava i svojevrsnu konzervativnu restauraciju i refeudalizaciju svesti, a ne samo demokratizaciju i liberalizaciju ljudskih prava i sloboda u oblasti ostvarivanja prava na veru i verske tolerancije. Kao da je na Balkanu, usled blokiranog breg razvoja i modernizacije, usled zastoja u ostvarivanju drutava organske solidarnosti, kako bi to definisao Dirkem, otvoren put razrastanju drutava mehanike solidarnosti u kojima ponovo dominiraju kolektivni obrasci i predstave i politika kao sudbina nad ljudima i narodima. Postsocijalistikim drutvima u tranziciji na Balkanu, radi njihovog izlaska iz krize i iskoraka iz starih oblika drutvenosti, neophodno je bre otvaranje prema procesima modernizacije, demokratizacije i reforme. Stoga su za njih modernizacija i reforma, doista pitanje ivota ili smrti u razvojnom i civilizacijskom smislu. U tom kontekstu izbora razvojnih projekata i alternativa i razvijanju moderne progresivne samosvesti novih aktera drutvenih promena, velika je i nezamenljiva uloga nauke, obrazovanja, kulture i sredstava masovnog komuniciranja. Svojim istraivanjima i modernim demokratskim metodom delovanja ove delatnosti i institucije moraju dati svoj doprinos oblikovanju modernog lika Balkana i njegovog regionalnog identiteta, kao prostora dijaloga i saradnje, razumevanja razliitosti kultura, mira i tolerancije i demokratske integracije. Imajui u vidu prethodna razmatranja o odnosu modernizacije i retradicionalizacije, da se zakljuiti, da i pored odreenih razlika meu balkanskim narodima postoje jo vee slinosti, te da se u tom smislu moe govoriti i o balkanskoj geokulturnoj paradigmi razvoja, u ijoj osnovi lei teza o organskim zajednicama, ali i snanom uticaju istorije, kulture i geopolitike na savremeni drutveni razvoj ovog prostora. Ovde, na Balkanu, na kraju XX veka i na poetku novog milenijuma kao da ponovo krui "sablazan istorije" (N.Berajev) i mui narode, te su oni vie okrenuti prolosti nego li izazovima savremenosti i budunosti. Otuda je velika odgovornost nauke, da za razliku od politikih elita (koje, ukoliko su nemodernizovane i nedemokratizovane, mogu populistiki manipulisati i povlaivati ovim tradicionalistikim orijentacijama, mogu se makijavelistiki "poigravati" sa odreenim slabostima iz mentalitetskog sklopa svojih naroda), da svojim nepristrasnim naunim istraivanjima otvaraju put istine i osvetljavaju put napretka, nudei alternativne projekte izlaska iz krize i daljeg razvoja svojih naroda. U tom kontekstu je danas znaajna uloga nauke, obrazovanja i kulture na planu duhovnog preporoda, modernizacije i racionalizacije rada, i kulturnoj orijentaciji naroda. U tim procesima treba da prednjae kulturne elite. Znaajna je uloga i odgovornost i savremenih mas-medija u procesu obrazovanja, informisanja i demokratizacije drutvenih odnosa. Ali i demokratizovani politiki sistemi i razvijena demokratska politika kultura, oslonjeni na institucije participativne demokratije, lokalne i regionalne samouprave, koje omoguuju uee graana u kreiranju drutva, u demokratskom upravljanju razvojem i promenama. Neke osobenosti etnikih i kulturnih identiteta na Balkanu Ako pod identitetom podrazumevamo razvijenu svest o sebi i drugima, onda on u sebi sadri preraeno lino i kolektivno iskustvo aktera, njihovu mapu sveta. U tom smislu ovaj pojam u sebi nosi slinost sa pogledom na svet i habitusom (P. Burdije). Ovako polivalentan pojam identiteta diferencira se na personalni, grupni (kolektivni), kulturni, etniki, socijalni, jeziki, klasni, politiki, lokalni, regionalni, globalni. U tom smislu moemo govoriti o zatvorenom i otvorenom identitetu, o homogenom i pluralnom identitetu oveka i drutvenih grupa. Etniki, kulturni i personalni identiteti podloni su promenama. 25

ovek je, po svojoj prirodi, bie slojevite strukture. Raa se kao jedinka i izrasta kroz proces socijalizacije, akulturacije i individualizacije u drutvu kao linost. inom zaea i raanja on nije tabula rasa, ve je iskonski struktuirano bie, genotipom kulture, kumuliranim iskustvom vrste svog roda, etnosa, familije i roditelja. U lancu, beougu, razvoja ljudske vrste (u organskoj evoluciji) zapisani su kulturni kodovi vrste, etnosa, porodice, roditelja, koji se preko klona DNK dalje prenose. Savremeni antropolozi, genetiari, kulturolozi, psiholozi i sociolozi ostavili su svoje interpretacije o tom sloenom procesu razvitka linosti i formiranja identiteta. Dok sociolozi govore o uticaju naina proizvodnje drutvenog ivota (K. Marks) i drutvenog karaktera (E. From) na razvoj linosti, dotle kulturolozi naglaavaju uticaj kulture u reprodukciji svesti i formiranju linosti, a psiholozi piu o trostrukoj matrici delovanja nesvesnog, tj. psiholokih faktora. Dubinsko-psiholoka analiza otkriva trodimenzionalnu prirodu nesvesnog: 1) individualno-nesvesnog (S. Frojd), 2) familijarno-nesvesnog (L. Sondi) i 3) kolektivno-nesvesnog (K. Jung). U sociolokim istraivanjima pravi se distinkcija izmeu personalnog i kolektivnog identiteta; takoe, postoje brojne definicije kulturnog i nacionalnog identiteta koji prestavljaju dva oblika kolektivnog identiteta. Kulturni identitet dr Zagorka Golubovi definie kao obrazac zajednikog naina ivota i miljenja, zajednikog iskustva na kojem se temelje oblici i sadraji saznanja i kao vrednosni okvir koji ukazuje indiciduama ta je poeljno, a ta nije sa stanovita date kulture25. Takoe, dr Branimir Stojkovi pojam kulturnog identiteta definie kao kolektivne svesti/oseanja pripadnosti zasnovanog na spoznaji nekih zajednikih odrednica (jezik, rasa, teritorija, religija....) koji u datoj situaciji predstavljaju osnov poistoveavanja (identifikacije). Pod pojmom nacionalni identitet podrazumeva se osoben nacionalni karakter, oseanje pripadnosti i solidarnosti unnutar etnikih grupa, kao i putevi njihovog nastajanja i odnosi sa drugima, susednim grupama i njihovim identitetom26. Naravno, znaajnu ulogu u definisanju nacionalnog identiteta ima kulturni identitet, ali se oni ne moraju poklapati. Istraivai, takoe, prave razliku izmeu istorijskog identiteta (na nasleu zasnovanog identiteta) i proklamovanog i proivljenog27. Nacionalni i kulturni identitet su dinamike kategorije i podloni su zakonima drutvenih promena, iako su stabilnije strukture kolektivne svesti od ideoloke politike svesti. U matricama kulturnog i nacionalnog identiteta, pored racionalne svesti, prisutni su brojni slojevi iracionalnnog i tzv. kolektivnog nesvesnog (K. Jung) to u odreenim kriznim i prelomnim trenucima po ivot grupe i zajednice ispliva na povrinu drutvene svesti i utie na kolektivno ponaanje aktera. Regionalni identitet ne poiva toliko na zajednikim crtama i zajednikom nasleu, koliko na zajednikim problemima sa kojima svi moramo da se suoimo. Ti problemi su posledice procesa modernizacije koji je svim ljudima u ovoj oblasti dao poseban peat".28 U tom smislu, slinosti kulturnog identiteta se mogu posmatrati ne samo kao deo zajednikog naslea ve i "kao sline strukturne reakcije na izazov sa kojim se agrarna drutva suoavaju prilikom integrisanja u urbanizovanu i industrijalizovanu Evropu", istie Marija Todorova.29 Ako u ovom razmatranju apstrahujemo dejstvo individualno-psiholokih faktora, za razumevanje procesa formiranja i tranzicije identiteta u kulturi nae savremenosti, svakako je neophodno istraiti uticaj faktora kolektivne svesti i kolektivnih predstava (E. Dirkem), oblike emocionalne proizvodnje, posebno religije (M. Veber), uticaj kolektivnog pamenja i arhetipova, tj. genokulture na razvoj pojedinaca i drutva (K. Jung), ali i brojnih savremenih oblika simbolike komunikacije (jezik, moral, nauka, ideologija koje su izuavali K.
Zagorka Golubovi, Ja i Drugi antropoloka istraivanja individualnog i kolektivnog identiteta, Republika, Beograd, 1999, str. 34. 26 Branimir Stojkovi, Evropski kulturni identitet, Prosveta, Ni, 1993, str. 22. 27 B. Stojkovi, isto, str. 23,. 28 Alexandru Dutu, National and Regional Identity in Southeast Europe, Ballkans: A Mirror of the New International Order, p.78. 29 M.Todorova, isto, str. 298.
25

26

Majnhajm, J. Habermas i dr.) i industrije svesti (mas-mediji - V. Pakard). Treba podsetiti da je uticaj kulture na razvoj linosti i formiranje njenog identiteta razliit u razliitim istorijskim tipovima globalnih drutava: otvorenim i zatvorenim, stagnantnim i dinaminim, u drutvima mehanike i organske solidarnosti, tradicionalnim (predmodernim), modernim i postmodernim drutvima. U zatvorenim tradicionalnim zajednicama dominantan je uticaj lokalne kulture i primarnih drutvenim grupa (tradicije, porodice i sl.). U savremenim drutvima, koja su otvorena i pod uticajem procesa modernizacije, sve je vei uticaj globalnog drutva i planetarnih procesa globalizacije, regionalizacije i tranzicije, kao i njihovi razliiti manifestni oblici, koji utiu ne samo na strukturu i dinamiku konkretno istorijskih drutava, ve i na personalni i kolektivni identitet pojedinaca i drutvenih grupa. Sa implozijom socijalizma, nastala je kriza identiteta nekadanjih socijalistikih drutava. Stoga nije sluajan njihov pad, tj. regresija na prvobitnu, iskonsku religioznu matricu i mehanizme mehanike solidarnosti. Opijum komunistike ideologije zamenjen je etnonacionalizmom. Ova drutva, kao i etnike grupe unutar njih, kroz stare kulturoloke obrasce potraila su osnovu za obnavljanje svog identiteta, u uslovima krize i socijalne i moralne kataklizme. Nastala je instrumentalizacija religijskih obrazaca i retradicionalistika redukcija nacionalnog i kulturnog identiteta, umesto produktivnog odgovora na izazove savremenosti i modernizacije. U periodu postsocijalistike tranzicije, u kulturi balkanskih zemalja, a posebno na prostoru bive SFRJ, dolo je do raskoraka izmeu kulturnog i nacionalnog obrasca.30 Poetno formiran graanski kulturni obrazac modernog drutva zamenjen je nacionalnim obrascem (satkanim od mitova, mistifikacija i fetiizacije nacionalnog bia i nacionalne istorije).31 Ovakav redukcionizam otvorio je put ka novoj ideologiji i nacionalistikoj perspektivi sa brojnim negativnim implikacijama na meunacionalne odnose i sukobe na ovom prostoru. Umesto potrebe za proimanjem etnikih i nacionalnih kultura i zasnivanja suvereniteta graana na demokratskom principu kao slobodnih i ravnopravnih linosti, otvoren je put iskljuivosti zasnovan na hipertrofiji nacionalnog suvereniteta i nacionalnih mitova. Tako je dolo do etnicifikacije ne samo politike i oficijelne javnosti, ve i brojnih drugih sfera drutvenosti (kulture, obrazovanja, medija), koji su bili instrumentalizovani i zloupotrebljeni u uskopragmatine, makijavelistike ciljeve vladajuih elita. Nasuprot evropskim tendencijama stvaranja graanskog drutva i deteritorijalizacije nacionalnih suvereniteta (Demokratija bez granica . Atali), na Balkanu je, pod uticajem procesa retribalizacije, otvoren proces reteritorijalizacije ideniteta, povratka nacionalne drave, a mo etnikog je stavljena iznad graanskog principa, to je, u krajnjoj instanci, imalo za posledicu brojne sukobe (pa i identitarne) i rat, kao i njegov devastirajui uticaj na ovo podruje, njegovu marginalizaciju, periferizaciju i protektoraciju. Globalizacija i regionalizacija kao megatrendovi novi talasi modernizacije i akulturacije identiteta Sa nastankom kapitalizma ispoljena su dva talasa modernizacije u globalnom svetskom sistemu. Prvi je vezan za industrijalizaciju, a drugi za globalizaciju. Bez obzira na politike oblike i karaktere vladajuih reima, ovi talasi-megatrendovi proimaju ceo svet. Naravno, razliitim tempom, oni zahvataju i osvajaju razliite regije, tj. delove sveta (zemlje svetskog centra, poluperiferije i periferije). Ta istina je vaila kako za proces industrijalizacije (koji se realizovao kroz tri industrijske revolucije i njihove implikacije na razvoj i drutvene promene), tako i za procese globalizacije. Globalizacija kao megatrend ispoljava se u formi nove regionalizacije i globalne integracije sveta. Osnovu tog procesa ine nove proizvodne snage nauno-tehnoloke
30

Golubovi, Z., Kulture u tranziciji u istonoj Evropi i Jugoslaviji: raskorak izmeu kulturnog i nacionalnog obrasca, u: Kulture u tranziciji, Plato, Beograd, 1994, str. 35. 31 Trebjeanin, ., Gubitak linog identiteta, Politika, 6.11.1993.

27

revolucije, tzv. paradigme informacionog razvoja, nov nain proizvodnje vezan za doinantnu ulogu znanja i informacija i transnacionalnih globalnih korporacija. Sve to za posledicu ima stvaranje novog istorijskog tipa postindustrijskog, informacionog, postmodernog mrenog (M. Kasteli) drutva ili globalnog kapitalizma. Socioloka istraivanja moraju u svojoj optici zahvatiti i problematizovati sledee dimenzije globalizacije: promene u strukturi novih proizvodnih snaga i podele rada, nove oblike integracije, osobenosti naina proizvodnje, nove tipove korporacija, nove profile drutvenih slojeva i klasa, nove aktere drutvenih promena, regionalizaciju, tranziciju, globalno svetsko trite, promena poloaja nacionalnih drava i redefinisanje suvereniteta, promene u kulturi i drutvenoj svesti. Globalizacija, kao svetsko-istorijski proces, ima Janusovo lice: emancipatorsko i porobljivako. U zavisnosti od karaktera sistema raspodele drutvene moi u savremenom svetskom drutvu, razliito se instrumentalizuju njeni uinci meu akterima u rasponu od Severa do Juga, od razvojenog svetskog centra do svetske periferije. Otuda, ovaj objektivno istorijski proces, vezan za logiku razvitka modernih proizvodnih snaga, nailazi ne samo na kontroverznu teorijsku interpretaciju, ve i na razliit politiki odnos kod savremenih aktera, od nekritike apologije do globalofobije i pojave antiglobalista kao predstavnika novog drutvenog pokreta. No, nezavisno od subjektivnog odnosa savremenih aktera prema globalizaciji, ona kao megatrend i novi oblik modernizacije i akulturacije, proima i utie na transformaciju skoro svih podsistema svetskog drutva: tehnolokog, ekonomskog, klasno-socijalnog, pravnopolitikog, kulturnog, informacionog i drugih. Globalizacija ne samo da menja poloaj i ulogu nacionalnih drava, etnikih i kulturnih identiteta, ve utie na uspon i pad brojinih drutvenih grupa i slojeva u strukturi savremenog drutva, na njihov stil ivota, na formiranje nove kulture i filozofije ivota, na formiranje planetarne svesti i nove planetarne politike (E. Moren). Na kraju drugog i poetkom treeg milenijuma, suverenitet nacionalnih drava naao se na dvostrukom udaru: spolja, kroz proces globalizacije i iznutra, naraslim procesima retribalizacije i fragmentacije. Formiranjem regionalnog i svetskog trita i dominantnim delovanjem transnacionalnih, globalnih korporacija razvija se i iri teorija o ogranienom suverenitetu drave i nacija. Ovaj proces uporedo je praen jaanjem pokreta separacija i secesija unutar nacionalnih drava, to dovodi ne samo do krize njihovog demokratskog legitimiteta, ve i direktne politke dezintegracije i dekompozicije, kakav je sluaj na Balkanu. U odnosu na ovakav poloaj nacionalnih drava i njihovog suvereniteta u savremenosti, izraene su dve regresivne tendencije: s jedne strane, tenja ka retradicionalizaciji povratak na koncept zatvorene nacionalne drave sa obnovom ideologija krvi i tla; druga varijanta ovog regresivnog istorijskog pristupa je obnova neokonzervativnog etno-nacionalizma, preko hipercentralizovanog birokratskog sistema u liku novih levijatana koji zarobljavaju drutvo i blokiraju njegove pluralistike i razvojne snage. I jedna i druga tendencija pogubne su sa stanovita koncepcije modernog drutvenog razvoja. Nasuprot njima, treba izgraivati moderan, demokratski koncept drutva i drave, u kome se pored insistiranja na graanskim slobodama i pravima, graanskoj dravi, obezbeuje autonomija civilnog drutva, socijalna prava i pravda sa razvijenim institucijama participativne i socijalne demokratije, lokalne i regionalne samouprave. Savremeni problemi razvojni, ali i problemi ljudskih prava i sloboda ne mogu se reavati autoritarno-prislilnim integracijama u formi centralistikih, nacionalnobirokratskih sistema, ve afirmacijom koncepta graanstva, utemeljenjem pravne, graanske drave i demokratskom integracijom drutvenih grupa unutar globalnog drutvenog sistema. U ovom kontekstu razmatranja razvojnih problema i poloaja i transformacije etnikih i kulturnih identiteta, znaajnu ulogu moe odigrati koncept regionalizacije. Ukazujemo na neke njegove razvojne i integrativne funkcije na Balkanu. Regionalizacija u prolosti bila je izraz, pre svega, vojno-politike integracije, ideolokih i politikih projekata odreenih politikih elita na Balkanu. U savremenosti, regionalne integracije izraz su procesa globalizacije trita i nove podele rada. Nosioci savremenog procesa regionalima su, pre svega, privredne i kulturne elite nove preduzetnike 28

klase i frakcije menaderske elite. Njihov interes je da se formira zajedniko trite za razvoj njihovih korporacija i slobodnu cirkulaciju robe, rada i kapitala; da takvo trite bude konkurentno u svetskoj podeli rada u odnosu na druge regije i, ujedno, komplementarno sa potrebama globalnog svetskog trita. Polazei od ovih razvojnih zahteva, na regionalizaciju gledamo kao na poeljni oblik globalizacije Balkana i tit protiv globalizma, kao neoimperijalne hegemonije zemalja svetskog centra. U tom smislu, regionalizacija ima viestruku funkciju: a) javlja se kao faktor unutranjeg nacionalnog i regionalnog razvoja, b) javlja se kao faktor demokratske integracije balkanskih zemalja (stvaranje zajednikog trita, slobodne carinske unije, evropske standardizacije i integracije, stvaranje jedinstvenog kulturnog prostora, stvaranje novih oblika meuetnike saradnje i povezivanja); c) javlja se kao oblik unutranje demokratizacije nacionalnih drava (kroz decentralizaciju sistema i jaanja kapaciteta participativne demokratije lokalne i regionalne samouprave); d) javlja se kao oblik meuetnike i multikulturne integracije na prostoru politiki nesavrenih granica balkanskog etnikog koktela (Z. Beinski); e) javlja se kao faktor kulturne integracije i formiranja regionalnog identiteta i samosvesti balkanskih graana i naroda (zajednikog sistema vrednosti, interesa graana jednog prostora u odnosu na druge regije u Evropi i svetu) i f) javlja se kao tit i brana protiv globalizma, kao projekta novih nejednakosti u svetu i kao faktor borbe za nove, pravinije meunarodne ekonomske, socijalne, politike i kulturne odnose u svetu (gde nee postojati velike disproporcije i segregacije, poput sadanjih, na relaciji Sever-Jug, tj. svetski centar-svetska periferija). Ka otvorenom graanskom, kulturnom i nacionalnom identitetu i perspektivama i odgovornostima mlade generacije na Balkanu Ako su posledjih desetak godina na Balkanu bile u znaku poremeenih meuetnikih odnosa i sukoba, ili kako su to sociolozi pregnantno definisali, u znaku oka prolosti (N. Popov), u kojoj su glavni akteri nastupali sa devizom da je budunost prolost koju prekrajamo, onda stvarna i mogua budunost mlade generacije balkanskih zemalja lei u izgradnji nove strategije razvoja organskog regionalnog i evropskog ujedinjavanja i integrisanja. U tom smislu, zadatak je nauke da demistifikuje i razara sve stereotipe i nove berlinske zidove koji nastaju na Balkanu. Uz negovanje nacionalnih kulturnih identiteta na Balkanu, neophodno je da se iri svest o zajednitvu i regionalnom identitetu kao faktoru pozitivne razvojne identifikacije mlade generacije i njene evropske budunosti. Krajnje je vreme da se shvati da savremeni ovek, pa i ovek Balkana, u demokratskim graanskim drutvima ima pravo na pluralni kulturni identitet (E. Moren). On je pripadnik roda, zatim etnosa, porodice, regiona, Evrope, sveta (oveanstva). U tom kontekstu se moe rei da globalizacija treba da vodi afirmaciji multikulturalizma, saradnji i proimanju razliitih kultura i civilizacija, a ne kulturnoj unifikaciji i mekdonaldizaciji od strane dominantnih kultura. Sadanji Balkan umnogome nosi obrise zone perifernog kapitalizma, razapet izmeu retradicionalizacije i modernizacije, izmeu prolosti i budunosti. Krajnje je vreme da Balkan ne bude poligon sukoba domaih i stranih elita, da izbegne sudbinu nove kolonije i perifernog zavisnog drutva. Za stvarnu transformaciju kulturnih i etnikih identiteta na Balkanu i dugoronu konsolidaciju odnosa meu balkanskim zemljama, sutinsko je pitanje odnos prema demokratiji, ljudskim pravima i slobodama, ali i aktivno ukljuivanje u proces globalizacije i regionalizacije savremenog sveta. Iluzija je da se jednim potezom mogu reiti svi problemi, a posebno samo normativnim ili politikim sredstvima. Ovde na Balkanu, bie potrebna dugorona strategija, s jedne strane, normativnih institucionalnih reformi u duhu evropske standardizacije i integraicje, a, s druge strane, za izgradnju i oblikovanje nove moralne i kulturne svesti o zajednitvu i suivotu. Tu obavezu kulturne i politike modernizacije Balkana i formiranje graanskog identiteta, moraju preuzeti razliiti akteri i institucije (kole, fakulteti, privreda, kultura, mediji), a ne samo politiki faktori. Na ovom prostoru nam je potrebno novo 29

vaspitanje za demokratiju kako bi rekao Monteskije, i istinsko pregalatvo za potovanje prava na razliku, za polifoniju kultura i interkulturalizam. Na tom programu borbe za multikulturalizam i nov kvalitet u meuetnikim odnosima balkanskih zemalja treba se setiti poruka aka Atalija iz njegovog teksta Demokratija bez granica o potrebi izgradnje novih moralnih katedrala olienih u toleranciji i pravu na razliku, bez kojih nema istinske demokratije i graanstva, stvarnog humanizma i emancipacije meu narodima i kulturama. Zakljuci i preporuke: O potrebi izgradnje regionalnog pristupa i nunosti ukljuivanja balkanskih zemalja u globalizacijske integracione procese u regionu i Evropi U skladu sa globalnim drutvenim promenama u savremenom svetu, kao i razvojnim potrebama regiona, neophodna je dalja dogradnja i reafirmacija regionalnog pristupa kao razvojnog, ekonomskog, politikog i civilizacijskog faktora povezivanja, udruivanja i demokratske integracije oveanstva. U tom smislu na regionalizam se mora gledati sa ireg kulturolokog i politikolokog stanovnita, kao na instrument demokratizacije odnosa i razreavanja nesporazuma i sukoba mirnim sredstvima meu drutvenim grupama i dravama. U vezi s tim neophodno je istai da regionalizacija Balkana treba da doprinese: 1. brem ekonomskom i socijalnom razvoju jugoistone Evrope; 2. izgradnji zajednike strategije nauno-tehnolokog socijalno-ekolokog odrivog razvoja Balkana; 3. miru, stabilizaciji i demokratizaciji u regionu; 4. pribliavanje regiona Balkana punoj integraciji u strukture Evropske Unije; 5. pacifikaciji i razreavanju etnikih i drugih sukoba demokratskim putem, nenasilnim sredstvima. U ovom kontekstu treba posebno istai neophodnost izgradnje autonomne strategije regionalnog razvoja Balkana. Proces tranzicije ovih drutava i njihove integracije u evropske i svetske ekonomske i politike tokove zahteva da se uzmu u obzir specifinosti uslova njihovog razvoja i da se obezbede mehanizmi socijalne zatite najugroenijih kategorija stanovnitva (preko dravnih institucija i nevladinih organizacija) u cilju smanjenja negativnih posledica liberalizacije i razvoja slobodnog trita.32 U okviru izgradnje novog koncepta i strategije regionalnog razvoja Balkana, neophodno je posebnu panju posvetiti transnacionalnom prostornom i urbanom planiranju koje treba da promovie prostornu integraciju ovog regiona u okviru globalne strategije evropskog prostornog razvoja. Uz neophodnu unutranju demokratizaciju i reformu odnosa na Balkanu, neophodno je njegovo aktivno ukljuivanje u evropske integracione procese i tokove. O ulozi kulture, nauke i univerziteta u afirmaciji multikulturalizma i procesa unutarbalkanske saradnje i integracije Polazei od geopolitikog poloaja Balkana i aktuelnih karakteristika i tendencija u njegovom razvitku, neophodno je kroz kritiki angaman nauke i univerziteta, ali i odgovornu ulogu ostalih potencijala kulture, izgraditi novu regionalnu strategiju njegovog razvoja, unutarbalkanske saradnje i integracije. U tom smislu neophodno je kroz oblike bilateralne i multilateralne saradnje univerziteta i nauka, institucija kulture i obrazovanja, nevladinih i vladinih organizacija, utvrditi dugoronu koncepciju i na njoj oblikovanu odgovarajuu strategiju: 1. unutarbalkanske saradnje u oblasti visokog obrazovanja i rada na naunim projektima od regionalnog znaaja; 2. rad na makroprojektu - odnos globalnog i regionalnog razvoja u savremenom svetu;
32

O negativnim posledicama odstranjivanja drave iz ekonomskih procesa u uslovima kada jo nisu razvijeni trini mehanizmi videti studiju Nikolai Genov, Menaging Transformations in Eastern Europe, UNESCO-MOST, Regional and Global Development, Paris-Sofia, 1999.

30

rad na istraivanjima koja e doprineti definisanju nove autonomne koncepcije regionalnog razvoja na Balkanu i koja e polazei od svetskih megatrendova, ali i od slinosti i komparativnih prednosti balkanskih zemalja doprineti preciznijem definisanju razvojnih ciljeva u nacionalnom razvoju svake zemlje ponaosob i u regionalnom razvoju Balkana, odnosno koncepcije koja treba u isto vreme da podstakne modernizaciju i reformu, razvoj, saradnju i integraciju na Balkanu; 4. razvijanje delotvorne naune kritike stereotipa, predrasuda i tradicionalizma o Balkanu, bilo kao dela kolonijalne svesti ili retrogradne istorijske svesti, ali i afirmisanje i razvijanje vrednosti modernog pluralnog graanskog identiteta balkanskih naroda i samosvesti o regionalnom identitetu; 5. razvijanje naune kritike i ire kulturne akcije na afirmisanju vrednosti multikulturalizma i interkulturalizma, na ostvarivanju politike graanske i nacionalne ravnopravnosti, kulture mira i tolerancije na ovom prostoru; 6. istraivanje aktivne i odgovorne uloge mas-medija na afirmisanju principa dobrosusedstva, tolerancije, multikulture, multikonfesionalnosti, na podsticanju procesa modernizacije, demokratizacije, reforme, razvoja i napretka ovih drutava. Realizacija ovih i drugih nauno-istraivakih ciljeva i zadataka praktine kulturne akcije brojnih aktera treba da omogui ne samo zasnivanje autonomnog koncepta regionalnog razvoja Balkana ve i da kroz praktinu ekonomsku i politiku akciju obezbedi njegov razvoj, novo mesto u meunarodnoj podeli rada i njegovu stvarnu nezavisnost, umesto sadanjeg statusa koji u mnogim aspektima podsea na protektorat i zonu poluperifernog zavisnog drutva. Uz potovanje kulturnih razlika i pluralizma na Balkanu, treba razviti samosvest o regionalnom identitetu i podstai interes za trajno povezivanje i saradnju - u cilju razvijanja svojevrsnog partnerstva za razvoj. U tome nauka i kultura, kao i prosveene elite imaju svoju znaajnu ulogu i odgovornost. U formulisanju novog regionalnog balkanskog identiteta i autonomne strategije regionalnog razvoja, u skladu sa evropskim mega-trendovima, znaajnu i nezamenljivu misiju - funkciju imaju intelektualci, koji treba da kroz kritika istraivanja i angaman "javno postave temeljne probleme kulture, graanstva i, naroito, etike"33 kako bi mogli igrati istorijsku ulogu, ulogu katalizatora u oblikovanju nacionalne i regionalne svesti i u razvoju svojih drutava. Moda je pravi problem, da parafraziramo misli Edgara Morena, da li su intelektualci sposobni da u ovoj eri snane tehnokratske profesionalizacije naunog rada i dominacije razmrvljenog analitikog uma, prepoznaju postojanje velikih problema, odnosno "da li su intelektualci danas spremni i sposobni da igraju tu ulogu?"34 Umesto retradicionalizacije i rebalkanizacije narodima regiona Balkana na poetku novog milenijuma neophodno je okretanje procesima modernizacije, reforme i razvoja. Ogranienja koja proizilaze iz geopolitikog poloaja ili iz istorijskog naslea balkanskih naroda mogu se produktivno prevazii samo u kljuu razvoja i regionalnih integracija. U njima se moe pronai spas i od aktuelnih etnikih i drugih sukoba i umesto retribalizacije otvoriti put multietnikoj i multikulturnoj saradnji i integraciji balkanskih naroda i drava. Nauna istraivanja regiona Balkana treba da pomognu razvijanju svesti o regionalnom identitetu njegovih naroda i izgraivanju racionalne i demokratske regionalne akcione strategije za angaman brojnih aktera, koji e na platformi da je saradnja balkanskih zemalja jedina alternativa njihovim sukobima, omoguiti bri razvoj i integraciju ovog regiona u savremene evropske i svetske civilizacijske tokove.

3.

33 34

Edgar Moren, Kako misliti Evropu, Svetlost, Sarajevo, 1989, str. 144. Isto, str. 145.

31