Petparaka pria sa ruba crvene linije

Na mome frontu, koji je dugaak dvadeset i osam vrsta, vreme ovoga sveta podsea zemlju da niko ne stari iz redova pobednika bre no to se sunce iznova raa svakog dvadeset i osmog dana u mesecu. Na taj front vodi jedno stepenite, dok se drugo stepenite zajedno sa liftom sputa ka terasi sveta i zemlje, obasjanom naravno opet istim tim suncem. Ispoetka ja i moji oficiri i kmetovi nismo verovali u mogunost istovremenog postojanja takve jedne simetrine klackalice na kojoj jedan korak koji se penje uporedo prati onaj drugi, koji silazi. Verovali smo da smo najslobodniji vojnici ovoga sveta kojima predstoji da asno pomru pred pomnim pogledima brojnih oiju, i ni sluajno bez puke u ruci prilikom tog poslednjeg, zavrnog juria. Takoe ni bez kojeg sanduka kalodonta kako bi nam pred pokop oni koji ostanu posle nas oprali tuom krvlju prelivene onjake. Tek tada bismo bili prvi puta bezopasni, slabo bi se opirali, ostali bi povueni u koama sopstvenih leina, putujui u vena odmaralita. Na licu bi nam se moda jo ocrtavao strah, ali na ta lica niko vie ne bi obraao panju, niti bi polagao na njih i pet para. Jer ljudi koji se suoe s budunou trude se svim silama opravdati njene zahteve voeni trgovakim nabojima, slutei valjda da e tako lake prepoznati momenat i epilog u kome se nalaze i kojem ishode. Tu prolost automatski bledi i zaborav se umnoava svakim danom za jedan novi opkoraeni i preeni stepenik. Kako bilo, ja i moji potinjeni nalazili smo se na sredokrai ne znajui tano kuda e nas put odvesti, da li prema terasi ivota ili emo se u nedogled zadrati na frontu od dvadeset i osam vrsta. Pomisao na treu opciju potiskivao je svaki od nas koliko god je mogao. U tom sluaju pametnije je biti gospodar lai u rastrojstvu, mesto oajnik koji je ophrvan loim zdravljem i samoom savreno svestan svoje beznadene situacije. La je dakle uteha koja ne postavlja suvina pitanja koja se bave procenom smisla ljudskog postupka, niti dodatno troi dragocene supstance duhom malaksalog oveka. Ali la nije dugog roka... ovek e istina, ako je u stanju, utati okolo, a opet e udeti za lepo upakovanom priom. Bez obzira na krajnju cenu. Na frontu duine dvadeset i osam vrsta zavladala je letargija. Ispaljene granate iz suparnikog VBR-a razbijaju se oko nas u komade pri svom tekom padu. Iz sve trideset i dve fijuu okolo smrtonosni geleri. Kao da nas zapljuskuje najobinija sterilizovana voda koja nekim udom moe da rastopi nezatienu telesnu masu, pre nego to se pretvori u paru. Kao da nam gvozdenim maicama upaju nazeble kosti. Jeala je nemilosna naplata pobratimske krvi. Zbijen i uuren u svom traneu eznem za toplom vodom napunjenom kadom svog kupatila. Za mirisom hlora. I zavidim sada na toj privilegiji ininjerima nae apokalipse, iako ih poznajem samo sa malih televizijskih ekrana. Nemogue je upamtiti im svima imena, niti mi ista lino ta znae, ali oseam na svojim zgrenim prstima giljavost dodira njihovih mokrih trupala dok se banjaju. Dotle se na javi osea jedino svea krv kojom plaamo troarinu jo jednog, nadamo se, prevazienog

stepenika. Kliemo se po uglaanom podu, upinjui se da ostanemo na nogama. Sve dok oslonac ispod naih stopala ne poprimi formu zgruanog, osuenog kakavalja od ljudske krvi. Oni koji su imali manje sree prilikom puzanja ka vrhu strmog klizita opstanka obliveni su mlazovima tenosti ivota, koja neumitno curi u prolaznost jednog lika, jedne individue. Docnije e preostati legenda i najnezahvalnija obaveza dostavljanja blagovremene informacije o tragediji njima bliskog onima kod kojih su ove osakaane celine ponikle, obaveza koja je ostavljena u amanet nama koji smo opstali, nama kojima je taj opstanak nezaslueno poklonjen, pred drugima ugrabljen, od drugih preotet. Prosjaki izkamen, bezvredan i koji izaziva podozrenje. Kao tesna cipela bez potpetice koja kada se jednom navue prati do kraja puta onog koji je svoje preanje puteve bosonog prepeaio. Njegove e misli bez dvojbe neprestano boraviti uz sinove onih ija imena mu do tada nita lino nisu znaila, ali iji e ukoeni prsti oseati teinu praenu stidom dok dodiruju njihove gorke suze koje oplakuju.

* Redov Apostol se ipak ne ali i srean je ako mu prinesena rtva ne ostane uzaludna. Pristigla mi je vest da je poput mene preiveo prolomeseni inferno i da je stacioniran u vojnom rehabilitacionom centru u Apoloniji. U pismu dostavljenom komandi navodi se da je uspeno sproveden drugi operacioni zahvat na desnoj nozi i da se pacijent trenutno oporavlja od posledica ranjavanja. Podrobnija obavetenja o stepenu ozleenosti ne navode se u tekstu. Pismo je adresirano na moje ime, njegovog pretpostavljenog. Po poletukama pretpostavljenog. Vee je. Napustio sam zgradu kasarne i uputio se ka glavnim izlaznim vratima. Svetlost ulinih svetiljki prodirala je kroz mrak obasjavajui ulice i prodirui kroz musave prozore kasarne. Besciljno tumaranje i ukus zapeaenog ivota u grlu prate me i veeras. Apostol je jedini iz moje jedinice koji je iz lokalne bolnice nakon operacije premeten u Apoloniju. Ambulantnim kolima prevezen iz jednog lazareta u drugi. Njegovo metodino srce osea sada sigurno miran i hladan bol. Dok u meni tinja samo um sopstvenih pokreta u raskoraku, um udisaja studenog vazduha i izdisaja krivice iz zatrovanih plua. U mojim reima vlada tiina. Tiina koja na trenutke pada na duu tee i od detonacija padajuih projektila smrti kojima smo doskora bili izlagani i zasipani. Tee i od zamagljenog pogleda dimne ili vatrene zavese. Tee od mirisa brizantnog eksploziva. Drim ruke za leima. I prieljkujem smrt koja oslobaa brige za natpisom i peatom. Ispred mene igraju glave, ortopedna pomagala, drveni mrtvaki sanduci, krstae sa belim izrezbarenim slovima, ileti za brijanje, ispijene ae na drvenom tronocu, crne ukaljane izme, oljutene kore narandi, pilovi karata, uju se osmesi i jauci. Preturam po depovima traei pomamno praak strihnina, ali uzalud. Negde sam ga zaturio na frontu od dvadeset i osam vrsta i sada ne mogu nikako da ga

pronaem, da ga napipam. Klonem, ali ne podilazim supkonscijentnom mehanizmu razmiljanja. Sauesnik sam u tuoj sudbini. U sudbini tuina kojeg sam protiv svoje volje odvukao na taj front, nekoga koji bi tom frontu bio dorastao tek onda kada bi ovaj bio za kojih dvadesetak vrsta krai. Da mogu, najrae bih mu sada grubo stisnuo levo rame i pohvalno uzviknuo: momina si ti! No takoe znam da se to rame ne bi vie stameno oduprlo mojoj desnoj aci, niti bih mu tim gestom izvukao sitan razvuen osmeh iz zuba. Sudbina je slepa, ona ne bira koga e da zakai, da mu otkine komad mesa sprenog u seanju i nadi, a koga e da potedi sline muke. Vidim u sebi starca neosetljivog srca kako se saplie niz stepenite sveta i zemlje, suva lica, iekujui kuda e ga otvor sa dna tunela odvesti: na terasu sveta, ukraenu ivim bojama ili na onu pod zemljom, koja je progutala sve one koji su na nju kroili. I sa svakim preskoenim stepenikom ubeeniji sam da mi jedino sam Apostol moe ponuditi traeni odgovor. ekam da padnem u zagrljaj nepoznatog sina, da se guim u ropcu, da ne mogu da se iskoprcam i smuknem. Da na trenutak i sam budem Apostol. Pomisao o odlasku u Apoloniju Apostolu u vizitu obujmila je moj razum. Ne vidim nijednu prepreku koja bi leala na putu tom naumu. Iz ovih stopa spreman sam da pohrlim na odredite sopstvene zagonetke, ne bi li odmrsio taj Gordijev vor, satkan od strepnje i grie savesti. Bez iijeg znanja u komandnom tabu unajmiu u ranim jutarnjim satima sanitetsko vozilo i iskrasti se iz kasarne neopaen. Ne bih bio ni prvi ni poslednji koji bi prekrio ovlatenja, niti bi moje odsustvo ma kome dalo povoda za uzbunu i prekor. Koliko ih je samo dezertiralo u vreme kad su cvale nikada obrane vinje, ne bih ni da pominjem. Ako su. Ti iseljenici na svoju sreu ni ne slute razmere ljudske nesree koja je zadesila iz njihovog ugla gledita lakoumne i neumerene. Negde na udaljenim ostrvima na kojima e oni obitavati, stvarae se monotona, pomalo i mistina predstava o nedoivljenom i neiskuenom, bez imalo trunke sentimentalnosti. Oni e postati jedini legitimni pretedenti na prolost i budunost svih aktera metamorfoze dobra i zla. A mi koji na koncu preteknemo zavideemo onima koji su pali pre nas i suoavaemo se sa istim pitanjem sa kojim se suoila prethodna generacija kolaboratera, sa pitanjem: kako si ostao iv? Ili preciznije reeno: zato si ostao iv? Stvarae se jo jedanput u nizu novi ovek u starom svetu, u kojem Apostol i ja ne samo da neemo moi dokuiti zamandaljena vrata terase sveta i zemlje i fronta koji je dugaak dvadeset i osam vrsta, nego emo se morati maknuti i sa oba stepenita, i lai i istine, pred nezajaljivim revizionarima koji e nas poloiti u temelje novih frontova koji e se brino kopati na proverenim stratitima. Raae se novi dvojnici, retuirae se izbledele fotografije buduih kaskadera. Bioskopske sale mamie popcorn-publiku sa parolom: The show must go on! I ona e im se odazvati. Svie. Izmigoljio sam se nekako iz sabirnog centra raalovanih regruta sree s ciljem da se doepam izguvanih rukava Apostolove bolnike koulje. Umesto ovalne zaobljene povrine automatske puke pod desnom rukom oseam runu konicu i menja brzina. Ubrzo sam zatim

osvanuo u nekom drugom pozorinom inu na ijoj bini su bili postavljeni neki drugi rekviziti. Rekviziti koji ne bodu. Promatram kako vetar povija dugu travu. Njegov hrapavi fijuk as je gonio, as milovao opalo vlano lie uz drumski jarak. Iznad pokretnih lisnatih brloga uzdizale su se uspravne bandere, a u njihovoj pozadini ogoljena stabla bukove ume, iza ijih se granatih kronji promaljalo nadolazee sunce. Cela ta netaknuta panorama jesenskog jutra nudila je najraznovrsniji spektar prirodnih mirisa, prvobitnih opijata. ak su se i ti crni kablovi strujnih vodova koji su u istovetnim rastojanjima spajali visoke drvene bandere svojom geometrijskom pravilnou uklapali u vizualni ambijent neprolazne lepote. U rudilu istoka nebo je postajalo svetlije i svetlije. Dok su se sunevi zraci sve strmije obruavali na poputajue tlo. Prutaste bukvine stabljike takoe su oblicima svojih vitkih i ispruenih figura upirale vizire nesputanih oiju u vertikali, odozdo nagore. Nigde se ne uje zadah paljevine. Nita nije bilo preterano ugibljeno ili ispupeno, nigde mrlja od katrana, nita ne remeti idilu zabaenog kutka zemlje na rubu crvene demarkacione linije, negde na relaciji puta prema Apoloniji. Nita izuzev farova i buke motora sanitetskog vozila kojim sam skoro oputeno i bezbrino upravljao. Kao da leerno vozim kadilak sedamdesetetvorku uz lagani bluz, rutom 66, negde izmeu Tulse i Tusona. Sam na asfaltnoj traci. (Nastavie se.) Mihajlo Savi, mart 2012.