----------

Do Svete Gore Atoske

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti ta je to uopte Hilandar. ta je za nas bio a ta je jo? Atonska Sveta Gora je poluostrvo u moru, na oko 100 km jugoistono od Soluna. Celom duinom poluostrva prua se greben i zavrava se na junom delu vrhom Atosa, koji kao kakva otra piramida tri iz mora 2033 metra u maglu i oblake. Kraj potpuno besputan, krevit, pust, bio je u srednjem veku sklonite kaluera podvinika i pustinjaka. U D veku je Sveti Atanasije sagradio i prvi vei manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su vei i od pravih manastira), kelija, isposnica itd. Veinom su bili grki, no bilo ih je i ruskih, bugarskih, vlakih, gruzijskih tako su Srbi dobili svoj Hilandar. Sveposlednji Sava greni Najmlai Nemanjin sin Sava se zamonaio u ruskom manastiru PantelejmonuRusikonu (1191. godine), preao je zatim u Vatoped i tu pozvao i staroga oca Nemanju, koji se ve bio povukao s prestola i zakaluerio, da i on doe. Nemanja je doao u Vatoped 1197. godine, a zatim su on i Sava zatraili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelja sa potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je ve postojao ali je bio razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potie od nekog Grka, trgovca Hilandariosa, ija se laa, navodno, na obali u buri razbila, a on je iz zahvalnosti to je spasao ivot tu podigao prvobitni manastir). Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su poeli, a zatim su svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve svetogorske manastire. U jednom trenutku veina manastira bila je nastanjena preteno srpskim kaluerima. Veliki je broj povelja na pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim peatima srpskih vladara ipak je najuzbudljivije videti skormni votani peat na kome je, u krst, etiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna itka slova potpisa na pergamentu sveposlednji Sava greni. ta je, pak, od autentinog do danas sauvano? U jednoj udoljici guste zelene ume die se prsten zidina srednjovekovnog grada naikan ozgo ardacima manastirskih konaka. Dve odbrambene kule ga natkriljuju. Usred dvorita je crkva. Svuda visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve vie nema, Milutin ju je zamenio svojom u razdoblju DIII i DIV veka, a knez Lazar je dogradio pripratu. U riznici i biblioteci ima oko 130 srspkih, toliko i grkih povelja gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i vie vizantijskih careva. Tu su i Ivan Grozni, vlake vojvode i turski sultani. Rukom pisanih knjiga ima oko 800, mnotvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko, Hilandar ima vie srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom dravom. Svi koji su vodili Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je drave nestalo u DV veku, on ju je nadiveo za jo est vekova, kao neprekidno svedoanstvo do danas.

Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grki manastiri, jo su vei i puniji, sve zajedno, to udno poluostrvo je muzej s predmetima koji ive u svojoj ivoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu. Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledei: Trai se paso i dobije. Trai se viza i ko je doeka taj i krene; eka se neki put veoma dugo; meutim, neki studenti Amerikanci nisu uopte ostavljeni da ekaju, pokazali su samo pasoe i to je bilo dovoljno. Dug put Od Soluna se do poetka Svete Gore putuje autobusom oko est sati. Stie se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvreni redovi vonje. Dan-dva vie ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na poetku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je desno i levo, pa ako duva istoni vetar, onda je desno zapadno more, zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga jedna barka plovi istonom stranom poluostrva. Ako su bure velike, barke se uopte ne usuuju da zaplove. Tada se eka ili se, po nudi, putuje jaui na samaru mazge. Ako se ne ide pravo u Kareju ve pravo u Hilandar, onda je povoljno kad plovi istona barka od Jerisosa do same hilandarske arsane pristanita. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti, pa odatle barkom do karejskog pristanita Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peke, posle izlazi gore do Kareje. Najzad, moe se i sa strane prvo direktno u Hilandar, ali onda treba izai u arsani manastira Zografa pa odatle dalje, preko brda, za jedno tri do etiri sata, na leima mazge, do Hilandara. Barke su obini vei ribarski amci sa motorom. Sedi se gore, u otvorenom amcu, na bilo emu. A na mazgama se vrlo neugodno sedi, raskreenih nogu na irokim tvrdim drvenim samarima. Mazge gaze sporo i put izgleda beskrajno dug. Pod Hilandarom je ve predveerje. Velika gvoem okovana kapija. U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti nain. Portar vue za konope. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i prema nahoenju vodi u kujnu ili u salon. Posluenje. Slatko, lokum, rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se, dolazi kao u svoj dom. uveno je gostoprimstvo Hilandaraca. Prevozno sredstvo mazga Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora obratiti lino, ni u jednom se manastiru ne sme ostati due od jedne noi. Ka Kareji se dalje ide opet mazgama preko vrleti ili neto od toga puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suvie ne zapljuskuju alo, tu nailazi barka. Ako doe, ide se njome do manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama, uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stie pred vee. Varoica visoko u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko 2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi (Monasi-obuari, monasi-krojai). Tu svaki manastir ima svoj konak. Svog predstavnika u optini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20 manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa etiri predstavnika etiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda, Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni peat, bez koga reenja ne vae, raseen je na etiri dela i svaki epistat ima po jedan deo. Kad se sloe, spoje sva etiri dela i udare peat). Tu je nekoliko duana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i jedna gostionica. Stranci odsedaju razume se, svaki u svom konaku. No tu je i ono glavno:

policija za strance. Ona dozvoljava bavljenje na Svetoj Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad se sve to dobije, uz plaanje izvesne takse izgleda da se opet eka (a more se vidi daleko dole, beli se pena uz obalu, eka). Dok se odobrenje policije ne dobije i ne saeka povoljno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban put preko vrleti i to vie iskoristila laica) ivi se u varoici. U sredini je velika, dosta skromna crkva koji je dao ivopisati kralj Milutin. Tu je i Isposnica Svetog Save. Mala crkva sa najstroim tipikom slube: veernja, ponona, jutarnja i liturgija pet asova bez prekida. Sve slui jedan jedini ovek, isposnik; jede se samo jednom dnevno i to posno, to znai bez zejtina, a samo se subotom i nedeljom ne posti (nije retko da se pod najstroim postom razume nekuvano jelo, samo raskvaeno u vodi). Tako je i Sveti Sava tu iveo i, kau, do drugih manastira i bos iao. Najzad, kad se vidi da se tamo dole alom ne beli pena, sie se opet mazgama do barke, kad ona naie (ako ne doe do podne, to znai da nee tog dana ni dolaziti). Na laici je go dek. Otvor u sredini, valjda prvobitno za ribu, kao u svim barkama, roba, koji dak cementa, majstori, trgovci, kalueri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji puke ali glavno je da je laa a ne mazga i da najzad vodi ka Hilandaru. Sve je drugaije Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili u njima i ostavljali tragova, poznatih ve, i drugih, nauci jo nepoznatih. Samo, za sve treba vremena i sree ili bar dobre volje. Na primer, u manastiru Esfigmenu, teko je doi do povelje \ura Brankovia koji je tu na njoj naslikan sa enom i decom na izvanrednoj minijaturi na pergamentu. NJen uvar je sluajno na putu, kljua trenutno nema... U Hilandaru je sve to drukije. I njegov rizniar ima ime da se pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uiva veoma je veliki. Kad se putuje s pratnjom jednoga monaha iz Hilandara, sve ide lako i svuda je ovek najlepe primljen (inae kako bi se i sporazumeo na jeziku na kome re ne i pokret glavom levo-desno znai da). Jedne veeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenenu dolinu manastira. Zraci su jo na dalekim visokim borovima. Sa zalaskom se zakljuavaju dvostruka vrata. Nou se vie ne otvaraju. Tiina. Za slubu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i nekada u dalekoj prolosti ona su bila retka. Ponona zvona u Hilandaru to je veliki doivljaj, veliko uzbuenje: prvo se uju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je sve bri. Zatim upada postepeno itav hor. Cela oktava, i najzad zabruji najdublji zvon. NJega zvonar udara tekom nonom pedalom za koju je vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve ake po jednoj arhainoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka dri, povezana skroz, ona dva najvia tona, tin-tan. uta svetlost fenjera. Rasplaeni brujanjem ster zelene bronze izleu slepi mievi u plavu no. Mleni put iznad tamnih kiparisa. Kad zavri, zvonar ostaje dugo na tekim konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki doivljaj. ALEKSANDAR DEROKO

-----------

Stara srpska crkva

Doavi u Svetu Goru Rastko se isprva nastani u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, gde se odmah postrie i dobi ime Sava. Posle nekog vremena, po elji svetogorskog stareine, pree Sava u grki manastir Vatoped. Tu nije on ni dana propustio, a da ne naui to novo, to e mu um razviti, srce oplemeniti i duhovne oi otvoriti, da to uspenije moe raditi, kada sie na apostolski rad u narod svoj. A kada je tokom vremena dovoljno se spremio, da moe i druge uiti i prosveivati, tada je u Hilandaru okupio oko sebe lepo kolo mladih Srba iz Otadbine svoje. NJih je on, odlinim primerom ivota i rada svoga, te ivom reju i pisanim knjigama vredno spremao, da mu budu pomonici na prosvetnom polju rada u Narodu Srpskom... Dok je tako Sveti Sava u svetogorskoj tiini spremao sebe i uenike svoje za apostolski rad, nadvila se strana bura nad njihovom srpskom OtaDbinom. - Moni papa Inoentije III (1198-1216) im je zauzeo presto poeo je odmah nastojati, da i sve Srbe privue u krilo svoje Crkve. I stariji brat Savin, zetski knez Vlkan, nagnan vlastoljubljem i sebinou, obea papi, da e Rimokatolitvo proglasiti u Srbiji dravnom verom, ako mu papa pomogne da brata Stefana zbaci s rakog prestola. Papa to jedva doeka i odmah uputi ugarskoga Kralja Imru, da Vlkanu sa vojskom pomogne. Tako Vlkan doe do eljena cilja: zbaci Stefana s prestola (1202) i ovlada veinom zemalja u Rakoj, te proglasi Rimokatolitvo za dravnu veru u celoj Srbiji. Ali, pored papske vlasti, morao je Vlkan priznati i vrhovnu politiku vlast ugarskoga kralja... U isto vreme (1203) postigla je slina sudbina i drugog srpskog vladaoca, bosanskoga bana Kulina. - On je silom prilika morao se odrei Bogomolsta, primio je Rimokatolitvo i potpao pod vlast ugarsku. Tako je eto sva Srpska Crkva ponovo podvlaena papi. Ali, ta vlast rimskoga pape nije dugo trajala. - U Ugarskoj brzo nastupie neredi, te Stefan upotrebi tu zgodu i pomou odanog mu naroda zbaci s prestola ugarskog vazala Vlkana (1203) i opet postade samostalan vladalac srpski. S povratkom Stefanovim na srpski raki presto, prestala je konano i vlast rimskih papa nad Srpskom Crkvom u Rakoj, i ako je Stefan odravao prijateljske veze s papama, pa ta vie docnije i kraljevsku krunu iz Rima dobio prvovenani kralj... No, i ako je Stefan savladao Vlkana i obnovio pravoslavlje nalazila se srpska drava u tekim prilikama i u svakidanjoj opasnosti, da opet zapliva u bratoubilaki rat. Stoga oba brata obaveste Savu o svima nevoljama i pozovu ga, da im doe u pomo. Sava odmah pohita iz Hilandara u Raku da izmiri svoju zakrvavljenu brau i otpone apostolski rad u narodu svome. Sa sobom povede mnoge svoje uenike i ponese svetiteljske moi oca svoga Simeona, sad ve Mirotoivoga. Braa ga doekae s velianstvenim zborom Naroda Srpskog i najsveanije sahranie telo Nemanjino u njegovoj zadubini beloj Studenici (1207), gde i danas celokupno poiva. Doavi u Srbiju i izmirivi brau svoju nad grobom oca svoga, ostao je Sava u Studenici, da u sredini naroda jo bolje proui ivot narodni i upozna mane i nedostatke, koje treba leiti i iskorenjivati. - Tu je on, pre svega, okupio veliki broj mladih Srba iz raznih krajeva naih, te ih sa svojim starijim uenicima vredno spremao za prosvetiteljsku slubu u Narodu Srpskom. Uz to je, kao apostol, putovao i sam po gradovima i selima, uei narod pravoj veri i estitu ivotu; bolne je leio, siromahe pomagao, nove crkve podizao a stare opravljao, gde crkava nije bilo, podizao je naroite krstove, obilazio je i najzabaenije krajeve, ispravljajui sve to ne valja. Pri tom prosvetiteljskom radu uvideo

je Sveti Sava i to, da uspenom irenju hrianske prosvete meu Srbima mnogo smeta, to u OtaDbini njihovoj ima malo pravoslavnih episkopa, pa i ti su podvlaeni bili pogrenoj Ohridskoj Arhiepis-kopiji, koja je u to doba bila jo pod vlau Srbiji neprijateljski rasploenih epirskih despota. Samostalnost Proslavne Srpske Crkve. - Za desetogodinjeg boravka i rada u Srbiji Sveti Sava je prilino uspeo, da svoj narod podigne u duhu hrianskom i utvrdi u Pravoslavlju. On je ujedno, svojim vanrednim diplomatskim i dravnikim sposobnostima, mnogo pomogao i bratu svome Stefanu, da se rei raznih neprijatelja i sretno posvrava razne politike poslove. Za dobro OtaDbine svoje i naroda svoga nije Sava prezao ni od najteih poslova. Dobivene tekovine valjalo je sada uvrstiti, pa da se ivot Crkve i naroda to bolje razvijati moe. I Sava se brzo rei, da upotrebi prilike vremena i izvede jedno veliko delo, koje e biti od neocenjive koristi za ceo Srpski Narod sviju vremena. Zbog nesporazuma sa Stefanom otiao je Sava oko 1217. u Hilandar. Tu je ostao neko vreme i poeo se spremati za veliki posao. A kada je sve kako valja priredio otide, s odobrenjem Stefanovim, traiti nekoliko kaluera svojih, u maloazijski grad Nikeju. Tada se tamo nalazila prestonica vizantijskoga cara i carigradskoga patrijarha, od kako su Latini Carigradom ovladali (1204). Prispevi u Nikeju Sava mudro izvesti cara i patrijarha o opasnostima to prete Pravoslavlju u Srbiji od Rimokatolitva, koje naturuju Srbima ne samo pape iz Rima, nego i Latini iz Carigrada i Bugarske, a Maari iz Ugarske, i onda ih zamoli, da Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi u Rakoj priznadu samostalnost, kako bi to bolje mogla utvrditi se i svima neprijateljima odoleti. Vizantijski car Teodor Laskar i patrijarh Manojlo I i sami behu u vrlo tekim politikim i crkvenim prilikama, te su trebali tako ugledne prijatelje, kao to behu Sava i brat mu Stefan. Stoga pristadoe na molbu Savinu, ali prvo pokuae da samo deliminu samostalnost dadu Srpskoj Crkvi. No Sava im razborito predstavi sve opasnosti od te polovnosti i oni najposle pristadoe, da srpskog arhiepiskopa u budue postavljaju u posveuju sami srpski episkopi, bez ikakva uticaja carigradskoga patrijarha ili ohridskoga arhiepiskopa. Tako pravoslavna Srpska Crkva dobi potpunu samostalnost i patrijarh Manojlo, sa prisutnim grkim episkopima rukopoloi Savu za episkopa i proizvede ga odmah za prvoga srpskog arhiepiskopa, a neke njegove pratioce posvetie za nove srpske episkope 1219. Protiv toga protestovao je ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan, pod ijom je vlau dotle bila sva pravoslavna Srpska Crkva. Ali i Srbi i Nikejci nisu se na to mnogo obazirali: jedno to je on bio u dravi Stefanova protivnika despota epirskog, a drugo to su carigradski vaseljenski patrijarsi u to doba, kao i ranije, smatrani vrhovnim duhovnim stareinama i nad ohridskim arhiepiskopima. Svrivi sretno ovaj veliki i dobro smiljeni posao povratio se Sava iz Nikeje u Hilandar. Tu i u Solunu zadra se neko vreme, radi nabavke prevoda i prepisa knjiga i ostalih crkvenih potreba, pa se onda vrati u Srbiju sa posveenim episkopima i drugim odlinim kaluerima, koji e mu biti pomonici u velikom i tekom poslu ureenja nove samostalne arhiepiskopije u dravi brata mu Stefana. - U Srbiji doekae ga s najveom radou i on odmah pristupi svome zadatku smiljeno i odluno. Pre svega, u govoru sa Stefanom i vlastelom srpskom, osnova nekoliko novih episkopija i podeli celu dravu na devet vladianstava: sedam u Rakoj, (Ras, Toplica, Moravica, Dabar, Budimlje, Hvosno, Prizren), a po jednu u Zeti (na Prevlaci kod Kotora) i Zahumlju (kod Stona na Peljecu). Za sedite arhiepiskopa izabra manastir iu, koji ba u to doba dovri brat mu Stefan sa

sinom Radoslavom. Sve episkopije bile su isprva u manastirima, jer je gradova onda bilo malo, a docnije su neki manastiri dobili naroitu povlasticu, da u njima ne smeju biti episkopske stolice. Episkopije razdelio je Sava na protopopijate, a ove na parohije nurije. A iljui nove episkope, same Srbe, protopope i svetenike, u odreena im mesta i krajeve uio ih je oinski: da narodu revnosno propovedaju jevanelje i vredno slue slubu Boju na srpsko-slovenskom jeziku; da krivoverstvo i ostatke mnogobotva iskorenjuju, a narod utvruju u svima hrianskim vrlinama. Svaki episkop dobio je tada najnunije crkvene knjige u dobrom overenom prepisu, a svetenstvo po parohijama moralo je iz njih prepisivati ili prema njima ispravljati svoje stare knjige. A da se hrianska prosveta to dublje u narod rairi podigao je Sveti Sava na sve strane crkve i starao se za spremanje buduih svetenika i uitelja narodnih. Jo je uputio brata svoga Stefana, da izda i neke nune propise za hrianski ivot naroda svoga. Tako je eto taj veliki jerarh i rodoljub srpski, a uz to redak dravnik i organizator, svojim paljivim, razboritim i neumornim radom izveo Srpsku Crkvu iz neprestanoga lutanja od Istoka-Zapadu i od Zapada-Istoku; ustalio je i konano utvrdio Pravoslavlje meu Srbima u dravi Nemanjia; a udarivi zdrav osnov ureenju crkvenom, uinio je Crkvu vrlo snanim iniocem u razvitku srpske dravne moi. Srpska Crkva i drava behu od tada uvek u najlepoj i najtenjoj vezi, radei udruenim silama na narodnoj prosveti i napretku. RADOSLAV M. GRUJI ''''''''''''''

Svetogorski dani i noi

Pooh uzbrdo od ruske Lavre ka malom srpskom manastiru u brdu, u sumrak, da prespavam na drugom mestu, kao oni to uzimaju za svoj podvig peaenje, to itavog ivota idu od jednog manastira do drugog, da neto porade i pomognu, pa opet tap u ruke i krenu dalje, zatvarajui krug prebivalita u sledu ko zna koliko puta ponovljenom u trajanju svog dugog i posnog veka. * Na jednom mestu pomislih: ovde e me sigurno zmija ujesti. I na tom mestu u polutami buna, po zvuku zvonkom, naoh izvor vode koja se razliva po zemlji, i tek poto se ukrstila sa ljudskim putem, postaje potok. Voda, bistra i gusta kao rastopljen metal, kao tela nekih ivotinja sjajnih i providnih. Stajae nad tim izvorom ovek bled i u crnoj rizi. Crnorizac, dakle. I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put nisam pitao. (Svetogorski dani i noi - Jedinstvo, Pritina, 1987) ''''''''''''' O da sam se rodio u drugo vreme i mogao da se pridruim svadbi

na kojoj se voda pretoila u vino I da sam sedeo za stolom na kojem se malo hleba pretvorilo u mnoga i svetla tela Ili da sam samo protrao preko polja pre no to se smrklo nebo iznad Golgote Nisam bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja zato se odriem svakog htenja i nadam se jo malo u hleb i NJegova preobraenja

Onda Sava stane pred mene kae: ko si ovde je vee nikoga nema senke sve rade po svojoj udi gladuj evo ti hleba vrati se kui propovedaj druge isceljuj sebe lei Atos e da ostane gde je to ti trai

duboko je u peini u pei vrati se pazi na svom putu dri se rei Miodrag Pavlovi --------------Koveg Vizantije Brodom Adelfi Rodokalakis, po udljivome moru, krenusmo od Dafnea prema novom hilandarskom pristanitu. Kod zografske arsane jedan od brae Rodokalakis objasni da se ne sme pristati na odreditu. Treba ovde iskakati, samo brzo, i samo onda kad brod kljunom dodirne mol. Poe manevrisanje i drama iskrcavanja praena preglasnom jekom mornarskih uputstava. Nekoliko grkih monaha spretno iskoi, a onda se jedan putnik, postariji, odvoji od opasno izdignutog kljuna i poe da pada. Dah nam je zastao dok smo gledali kako pomamni talas gura brod, silovito, prema padajuem oveku: ve smo ga videli smrskanog izmeu betona i elika. Ali povukoe ga na obalu i kljun tresnu o beton, tamo gde se, sekund ranije on nalazio. Kalueri se prekrstie, svi do jednoga, i injahu to sve dok se poslednji putnik ne dohvati obale. Dugaka kolona hilandarskih gostiju, meu kojima behu najbrojniji grki monasi, krenu obalom, prema Jovanjici. Hodali smo ustro, osvrui se povremeno da vidimo vrh Atosa izdignut iznad oblaka. Znam da se ponekad, u mrklim noima, prema tom vrhu upuuju kalueri koji bi hteli da osvanu na visini od 2033 metra i da odatle posmatraju izlazak Sunca. Tako se radilo odvajkada. Istina, kolone prema Atosu bile su due onda kada je na Svetoj Gori boravilo osam hiljada monaha. Sada ih u tri slovenska manastira ima po dvadeset i nekoliko, u grkim neto vie. Bie da ih u svih dvadeset manastira, u karejskim konacima i isposnicama, u skitovima i u pustinji, tamo na Karulji, ima hiljadu i dve stotine. U pustinji, na Karulji, ive i nai ljudi: otac Justin, zatim otac Stefan, koga smatraju jurodivim, i mladi otac Simeon, rodom iz Prievia kod Valjeva. U mirskom ivotu Simeon je bio gastarbajter, privremeni Parizlija. Zavoleo je u Francuskoj mete velegrada, a onda se u njemu napreac prelomilo. Poeleo je, neodoljivo, da ode u neku pravoslavnu crkvu i tada poinje njegov novi put. U svetogorskoj pustinji naao je ispovednika i oca u starcu Serafimu. Nedavno je ovaj znameniti Rus umro, preselio se, a monahu Simeonu, takorei pred sam rastanak sa ovim svetom, dao veliku shimu: to je poslednji postrig u ivotu kaluera. Iza njega dolaze najvea odricanja. Video sam oca Simeona u Dafnima i kratko razgovarao s njim. Sav skruen, pokazivao je spremnost da pria samo o duhovniku koga je izgubio. U Jovanjici, hilandarskom pristanitu, doekae nas vozai u traktoru i jednom niskom terenskom vozilu. Krenusmo uzanim i raskvaenim putem koji je nedavno proseen preko Svete Gore. Otac Mitrofan objanjava da put mora ostati bez asfalta i betona.

Bratija e jedino pristati da se put kaldrmie ili da se polije tenou koja stvrdnjava zemlju. Odriui se asfalta i udobnosti prevoza, bratija zna ta gubi a ta dobija. Zimi je tee stii odavde do Soluna nego od Atine do Sidneja. Ali Sveta Gora tako ostaje Sveta Gora, zemlja zaustavljenog vremena. Telefon koji smo videli u Kareji, u hilandarskom konaku, telefon starinski, muzejski, naziva se nunim zlom. I ova vozila, koja su zamenila mule, jesu nuno zlo. Otac Nikanor Savi, proiguman Hilandara, jedva je smirio mlade monahe kad se pre nekoliko godina u hilandarskoj avliji pojavio Dip. A smirio ih je tako to je Dip stavio pod klju, iza tekih vrata, kao hapenika. Vonja kratkim drumom (osamnaest kilometara) potraja, dakle, dugo. Saznadosmo uz put da ogromna prostranstva prekrivena rastinjem i vlagom, sve to vidimo okolo, pripada Hilandaru. To je najbogatiji manastir na Svetoj Gori. Ima 800 hektara zemlje izmeu jedne i druge svetogorske obale. Ima jednu treinu nekretnina u Kareji. Ima kuu u Solunu, onaj metoh u Kakovu, 1500 hektara ume i u njoj crkvicu posveenu ivonosnom Istoniku. italac koji se zaudio nad upravo zapisanim injenicama mora znati da je Hilandar bio mezimac srpskih vladara; da su, uostalom, u petnaestom veku, mnogi svetogorski manastiri pripadali Srbima. Zna se da je Radi Postupovi, oblasni knez u dravi ura Brankovia, obnovio manastir Konstamonit i napisao za njega ktitorski tipik. Dalje, Simonopetra je delo despota Jovana Ugljee. Nema mnogo podataka o gradnji (manastir je triput zahvatan plamenom), ali sauvan je prepis Ugljeine povelje. Grki istoriar Mamalakis navodi da su se igumani Ksiropotama, Filoteja i Karakala potpisivali srpskim pismom. U Svetom Pavlu je naeno dvadeset srpskih povelja, u Velikoj Lavri jedanaest. I ko zna ta e se jo nai u Velikoj Lavri, jedinome manastiru koji nije goreo. Nedavno je Andrija Jakovljevi, muzikolog rodom iz Arilja, zaposlen u solunskom Institutu za snimanje i ispitivanje rukopisa Svete Gore, u Velikoj Lavri naao najstariji slovenski muziki spis. Rekoe mi da u u Hilandaru, moda, videti Andriju Jakovljevia. Upisah njegovo ime u pokislu belenicu. Saznadoh da na ogromnom hilandarskom imanju svaki monah ima dva-tri posluanja. Novac od zakupa i ostali manastirski prihodi nisu dovoljni za nune radove na manastirskim zgradama. Neto para stie od prilonika iz celog sveta, od poklona i zavetanja. Grka drava ini koliko moe. Iz Jugoslavije, iz buDeta Republike Srbije, takoe stie pomo. I sve je to malo za zatitu onoga to se u Hilandaru zatititi mora. Da je vie monaha, vajkaju se Hilandarci, bilo bi sve lake i poslovi bi se odvijali bre. U doba najveeg procvata, posle turskih osvajanja, Hilandar je imao dvesta kaluera. Onda se menjalo stanje, kako kad, nabolje i nagore. Istorija zna i onaj period kad Srba na Svetoj Gori gotovo i nije bilo. Jedno vreme, u HH veku, Hilandar su drali Bugari. Tanjile su se veze sa Srbijom, osipao se srpski deo bratstva i na kraju je u manastiru, meu mnoinom bugarskih kaluera, ostao jedan Srbin, sam samcit. Sada u Hilandaru ima dvadeset tri kaluera i jedan iskuenik. Prvi meu njima je proiguman Nikanor Savi. Ostala imena ulaze u moju belenicu ovim redom: proiguman Mojsije orovi, starci Pavle Lazi, Arsenije Jovanovi, Mitrofan Miuli i Simeon Andri, proiguman Hrizostom Stoli, jeromonasi Grigorije Markovi, Zosima Vuki,

Mojsije arkovi, Gavrilo Vukovi, Stefan Brankovi i Pahomije Kralj, jeroakoni Luka Majoro i Avakum Medi, monasi Domentijan Rai, Joakim Mijailovi, Dimitrije Brankovi, Damaskin Glavonji, Mihailo Bogosavljevi, Sava Luki, Vasilije Uroevi i Pajsije Tanasijevi. Iskuenik Dragomir Zotovi doao je u Hilandar iz Adelaide, s drugog kraja sveta. Prvi koga smo videli, ne raunajui starce Mitrofana i Pavla, i monaha Joakima, jeste stari monah Dimitrije, kljuar manastirske kapije. On e tri dana beati od foto-aparata i fotografisanja. Bei od fotografisanja, na neki nepojmljiv nain, i sam Hilandar: teko je sve njegove crkve staviti u objektiv. Teko je snimiti ogromni kiparis pored ljupke fijale. Teko je, najzad, fotografski zabeleiti sav sklad graevina i u njima smirujuu snagu. Jesam li napisao da se i Hilandar pojavio iznenada, kao da se krio negde i varakao nas do poslednjeg trena, do naeg stupanja pred ivopisani ulaz? Nekoliko lanova hilandarske bratije, sa ocem Nikanorom, ugledasmo pred velikom gostinskom sobom u kojoj e nam biti posluena kafa. No u Hilandaru pada brzo i dok se to deavalo, dok se pejza menjao i preoblikovao pod odblescima svea, imaah utisak da nekim leteim sarkofagom polazim u prolost. Pet-est monaha poblie upoznah u razgovorima koji nisu bili lieni obostrane uzdranosti. Niko ne krije da se u Hilandaru zazire od novinara iz Jugoslavije. Dolazili su, uglavnom, da zadovolje svoju radoznalost i od samih bizarnosti ispletu priu o monakom ivotu. asnih izuzetaka, naravno, ima. Jedan je izuzetak, astan - vele nekolicina - pesnik Slobodan Markovi. Ipak, starac Nikanor Savi, kaluer sa licem mudraca iz naroda, brzo nae ton u kome dominira srdanost. Beleim svoja pitanja i njegove odgovore, tano onako kako su padali na papir: ta za vas znai susret s putnicima iz otaDbine? Svaki razgovor s posetiocima iz Jugoslavije za nas je spona sa narodom kome pripadamo. Svakoga primamo rairenih ruku. Rado doekujemo i strance iz celog sveta. Dolaze ljudi sa raznih strana, ljudi drugih vera, pa kad vide ta uvamo, kau: vaa je prolost bila sjajna. A ja proapuem: daj Boe da nam i budunost bude dobra. Koliko dugo ste u Hilandaru? Kad ste se zamonaili? Moja kua, u Divcima kod Valjeva, bila je blizu crkve. Zvona su u meni neprestano odjekivala i budila duboka oseanja. Poeo sam da itam Jevanelje, itija svetaca takoe, i da razmiljam o ljudskim slabostima i obmanama. Video sam rat, video sam strah: prozori su se tresli na zgradama 1914. godine. Nisam se mogao kolovati, kole su tada bile pretvorene u skladita municije. Ali sam, kaem, itao, razmiljao i gledao. Sredinom dvadesetih godina bio sam spreman. Onima koji su monakom odricanju suprotstavljali svetovni ivot, rekao sam: ivite vi tako kako meni savetujete! I krenuo sam u Hilandar 1927. godine. Kako se na taj in gledalo u vaoj porodici? Moj otac Mihailo imao je jo etiri sina i etiri keri. Tri moja brata su ostala na njivi, a jedan je zavrio za mehaniara u Beogradu. Nikome, pa ni sebi, nisam uspeo da objasnim zato ne ostadoh u Srbiji, ali svima sam izjavljivao: ako ne odem u Hilandar, neu se ni zamonaiti. Sada sam blagodaran Bogu to me je ovamo uputio. Moj otac nije vie meu ivima, braa i sestre isto. Imam sedam sinovaca i ko zna koliko unuka. Kaem svima da ja ipak imam najvie dece. Kako? - pitaju. Tako, svi ste vi moja deca.

10

Odlazite li u Jugoslaviju ponekad? Odlazim, naravno. Kako bih mogao bez tih odlazaka? Tamo je, u Divcima, jedna crkvica u iju su gradnju uloene pare od nekog mog nasledstva. Jednom sam krenuo u posetu predsedniku valjevske optine, ali mi slubenik ree, kad je video grki paso, kako nije smeo ni dotle, do predsoblja, da me pusti. Postoji, kae, itava procedura za razgovore sa strancima. Ovaj pomalo setni iskaz nije bio praen nikakvim komentarom. Hilandarski proiguman, otac Nikanor Savi, stranac u Valjevu! To mi zvui glupo. Pomalo sam i postien, ali vidim da iz njega veje vedrina. Ne pitam ga ni kad se dogaaj zbio ni koji ga predsednik nije primio. MILO GLIGORIJEVI --------Srpski nebeski grad Jasni su znaci vremena, ali smo mi obnevideli. Toliko smo svikli na tamu da nam je mrak omilio. Panino se klonimo svetlosti. Kao sunji oajem okovani, tumaramo hodnicima tvrave u koju su nas uzidali. Uhvaeni u bezizlazni lavirint, idemo jedni kraj drugih a ne vidimo se. Svako se od svog lica krije, ne sme da mu prie. Od sebe beimo, sebe se bojimo najvie. Kukavice besputne, emerom zadojene. Rezignirani beskunici. Uljezi nam ognjite gase, dok mi utimo. Otune su postale nae alopojke. Sve to izlazi iz nas jalovo je. Ni deca se ovde radosno ne raaju. Starci se smrti raduju. Bolesni ne trae isceljenje. Gladni hleba ne mogu da se najedu. Gramzivima tueg nikad dosta. Pakosni se vesele patnjama drugih. Obesni mue slabije. Povazdan se uznose ode bezvrednima, zlikovci slavom ovenavaju. Delatima uvek malo rtava. Svi se ivota plaimo. Zgaena nad nama, ubijaju nam se deca. Milosti, gospode Zveri se posvuda razmnoile. Iz eljusti im biju pohlepa, razvrat, surovost i mrnja. Stope im na trule miriu. Alkohol, prostitucija, nasilje, droga. Od njihovog vonja zamraeno je nebo, kao odjek srca opustoenog prazninom. Ne osea se dah prvih prolenih ljubiica. I ptice su utihnule. Laste se vie ne vraaju u ove krajeve. Zlo likuje. Na crnom licu bleti mu leden osmeh, dok nas lako kupuje ovladavajui naim strastima. Poklanja nam pusto. alje nam duhove podnebesja koji se obruavaju rojevima paklenih pomisli, ispijajui nam due lagano. Strahom nam kosti lome. Zebnjom izjedaju srce. Unose pometnju. Bombarduju uasom. Nikada nam mira ne daju. I nou i danju cvile, krie, vrite i apuu. Od njihove svae vie ne jedemo. Od cike i vriske se ne ujemo. Od nespokoja ni u snu ne moemo da poinemo. U pono, hoe od dua da nas rastave. Lome nas u vihoru borbe haosa i reda. I od satane bismo ak zatraili jednu suzu kada bi nas njen otrov isterao odavde, izmeu ivota i smrti (Emil Sioran). Putokaze spasenja hoemo da naemo kod vraara, bajara, vidovnjaka, crnih i belih magova. U njihovu istinu slepo verujemo. Hranimo ih izobiljem, da se ne razljute. S trepetom im se klanjamo, kao da su bogovi. Na svoje svetinje smo zaboravili. Svetog Savu, naeg oca duhovnog i tvorca Srpske crkve i drave, proglasili smo za nacionalistu. Pravu veru odbacili. Aneli su otili odavde.

11

Neprimetno, nizvode nas u pakao. Ve smo blizu bezdana, visoko gore podigla su se nebesa. Put nam se, izgleda, blii kraju. I zato igara, igara nam treba! Uivanja nam dajte, smeha razuzdanog i pijanog pira! Da pehar svoj ispijemo do dna. to bude buka vea, manje e se uti tiina. A u njoj oseamo kako nam zamire dua, od olovne boje vene smrti. Bie nam se rasipa. Ostaje nam samo ilovaa tela. U stvar se nezadrivo pretvaramo. ivi se sahranjujemo. I nita nije bolnije od buenja iz omamljujuih varki vremena tano u sreditu venosti! Stoga, hitajmo to dalje od sebe! Otisnimo se u duboki zaborav! Spavajmo otvorenih oiju u ravnodunom snu. Jer, nakazu koju smo izrodili ne mogu umilostiviti vie ni nae suze. Umesto nas, plae Hristos. Na svet i Boga povezuju jo samo lestvice suza, kojima se penju druge suze (parafraza na tekst Emila Siorana, Suze i sveci, Novi Sad, 1989). Suze koje lije Hristos nae su suze. Gospode, smiluj se na nas. Ne gnuaj se. Ne odbaci. U svom duhu snano nas prizovi. Na nama pokai udo ogromne ljubavi svoje. Daj nam snage za pokajanje. Da moemo da oprostimo. Drugima i sebi. I imaj milosti za one u kojima vie nema ta da mre. Vrata spasa Znaci vremena nas opominju, no mi nimalo za to ne hajemo. emu takva patetinost? Biblijske bajkovite prie o venoj borbi dobra i zla? Standardni apokaliptini prizori? Mitske predrasude? Mi danas ovde stojimo vrsto na zemlji spaljenoj mrnjom, i ne osvremo se na nebo. Priklonimo se realnosti i propisanim pravilima igre, kao sav normalan svet. Konano uzmimo na sebe svetski znamen. Hiljadu devetsto devedeset osma godina. Osamsto godina Hilandara i 777 godina svetosavskog zaveta, kojim je na Saboru u ii na Spasovdan srpska zajednica proglaena ivom samo ako joj je na elu Sveta Trojica. Tada su se Sveti Sava, skuptina srpskih uglednika i svetenstvo zavetovali Hristu da nikada nee odstupiti od prave vere (re je o pravoslavnoj veri, definisanoj u Simvolu vere i na sedam svetih vaseljenskih sabora), po kojoj je zajednica meu ljudima duboka i istinska tek kad je stvara sam Bog, tj. ako je to zajednica ljudi sa Bogom. A ako pak nisu u zajednici sa Hristom, onda meu njima nema zajednice pa ma koliko vrsta, velika i vojniki snana ta drava bila. Je li to opomena? Samo sluajnost? Simbol nae sudbine? Ponuena milost? Otvaraju li se to sada za nas nebeske dveri da ubegnemo iz ovog pakla? Ako ovo shvatimo i prihvatimo, saberemo se iznutra, pouku iz svega to se dosad zbilo izvuemo, u ludom trku pred ambisom zaustavimo. Straan jeste na pad, ali je mnogo stranije ako se posle njega ne podignemo! Vaskrsenje je dolo posle Golgote. Silazak iz zaustavljenog vremena Narode moj, nekada veliki, gde si? Trgni se iz komarnog sna, ustani sa samrtnike postelje, izbegni avetima, oteraj demone i poi u Hilandar. Jer ako je uistinu smisao jednog naroda da otkrije bar jedno Boje svojstvo, nasluti jedno NJegovo tajno Lice, onda je Hilandar zasigurno srpski doivljaj boanskog. Na njemu se zato i ivi o duhu, a ne o hlebu. Zato nije udno to je ba Hilandar uvar duhovnog blaga Srba i neprekidno svedoanstvo njihovog postojanja. Tamo, usred plave vode pod plavetnim nebeskim svodom, kuca srce Srbije. U monakoj zemlji posveenoj Presvetoj Bogorodici, gde ga je davno smestila promisao, ivi i moli se za sve nas. Nikada nisam bila u Hilandaru. Moj Hilandar je uvek u meni. Srpski nebeski grad. Majka Boja mi u snu

12

svake noi dodirne neno postelju i zamiriu rue iz njenog vrta, kad izgovorim prve rei: Svemilostiva... Zablista tada u sobi svom svojom devianskom lepotom moj Hilandar, zastane samo na tren, a potom se izgubi put tamnog beogradskog neba. Iz ljubavi prema nama Sveti Sava, svetogorski tihovnik, esto kriom silazi iz zemlje zaustavljenog vremena i kuca na vrata naih srca. Da zavaene i razdvojene opet izmiri i spoji. Svojom hristolikom duom da upali plamen vere u nama i povede nas putem duhovne obnove i preporoda. Da podri i okrepi sve koji veruju u silu krsta i izgaraju vatrom neugasle Hristove ljubavi. Narode moj, priviknut na stid, stresi sa sebe strah i podigni se. Ova zemlja zasaena je Hilandarom, a klica njegova u tiini samo eka da nikne. Sami smo sebe izgnali iz Hilandara i sami sebe u pustoi izgnanstva doekali. Sami emo se u njega i vratiti. Svaka je crkva na Hilandar. Strpljivo nas eka u plamenu svake votanice, mirisu tamjana, svetlosti ikona, aneoskim horovima to bruje kroz crkvena zvona, u udesnoj opojnoj tekuini LJubavi to nam dotie iz due vaseljene. Uzmimo svoj krst i zaputimo se u Hilandar. Prepoznaemo jasno put koji vodi do njega, spaziemo vrata spasa kad zaronimo u molitvenu reku koja izvire iz naih srca i beumno se uliva pred nebeski oltar. Otkrivenje zaboravljene Rei Sklopimo ruke u molitvu, pustimo srce da samo osea, sav bol iz sebe isplaimo, iskrom boanskom saeimo mrnju i gnusobu kojom smo otrovani, tasom ljubavi izmerimo svoje misli i dela, oprostimo svima koji su nas povredili, za oprotaj zamolimo sve koje nismo voleli, pokajmo se, i s uzdahom olakanja kao deca krotko pred Hrista stanimo. Uimo u reku ivota. Napijmo se na njenom izvoru da nama poteku opet ivotni sokovi. Otkriemo iznova davno zaboravljenu Re iz koje smo postali. Tada e odjednom nestati svet izokrenut u ogledalu prividnog ivota i ieznue sve ono to moda i nije stvarno bilo. Sve e stati ili tek otpoeti. Projavie se nenadano svet osenen znamenom Krsta, u kojem e se videti ono to se nikad videlo nije. Pokazae se moguim, sve to smo smatrali za nemogue. Nestae tragine podele u nama i oko nas. Pomirie se rtve i Delati. Sve to je razdeljeno, u ljubavi e se opet spojiti. Ugledaemo prave mirotvorce i zaudiemo se. Na put do Hilandara posut je trnjem. Ogromnim linim trudom, samoodricanjem i samokontrolom. Savlaivanjem tekih iskuenja. Pod teretom krsta mnogi e zauvek pasti. Neki e i proi. A samo duhovno najpribraniji i najjai stii e do vrata spasa. Ali, ako na tom putu ak i nestanemo, nee nam se zatrti ime i ugasiti ognjite! Hilandar u naem srcu vaskrsnue nas! Ako pak ostanemo ovakvi kakvi jesmo, ne promenimo nita u sebi, prepustimo se svom dosadanjem trivijalnom ivotu i letarginom snu, izdrimo do kraja u ulozi stranca u sopstvenom ivljenju, prepustimo se beslovesno vihorima da nas nose kako hoe, moraemo da se u linoj i kolektivnoj sudbini suoimo s uincima jednog od osnovnih duhovnih zakona na kome funkcionie itav kosmos. Zakonom setve i etve. Drugaije reeno, nastavimo li da sejemo kao i do sada, neemo jo zadugo uspeti da izbegavamo plodove odgovarajue etve. A ona e, zasigurno, biti krvavija i od najstranijih vizija apokalipse! GORDANA IVKOVI ----------

13

Otvaraju se Hilandarske dveri Jaui na mulama i mazgama po grbavim i pokatkad vrludavim stazama Gore Atonske od Kareje ka Hilandaru, oseali smo usamljenost pionira. Kao da od prolog veka nijedan putnik nije proao ovim stazama, nedovoljno irokim da se na njih spusti ljudsko stopalo. Oekivali smo da vidimo iza svake stene siluetu hilandarske kule i zidina, iako smo znali da nam je potrebno sedam sati putovanja na samaru, uz pratnju nepoznatih nam mazgara. Iza lea nas je podupirala planinska kupola ije su se litice sputale pravo u more, a popodnevno sunce je irilo svoj poseban ruj, pojaan crvenilom zemljine osnove. Nagovetavalo se septembarsko vee. Kao to su nam predskazivali - duvao je istoni vetar, vetar sa Bosfora, lae nisu mogle da plove zbog talasa koji su snano zapljuskivali istone hridi poluostrva, te bejasmo upueni na ovaj tei prilaz treeg dana hodoaenja Hilandaru, treega dana boravka na Svetoj Gori zvanoj Atonska. Od Kareje do Hilandara Prvoga dana iskrcasmo se, mimo propisa, u ruski manastir svetog Pantelejmona, gde se i sveti Sava po pismenom predanju naao sa svojim ruskim vodiem i pratiocem. Veerasmo kod Rusa, posnije nije moglo biti, uz prijatno drutvo stasitog igumana prognanog iz Besarabije (1939-te) i jednog starijeg isposnika koji je dobro poznavao jednog od najslavnijih svetogorskih monaha ovoga veka, pokojnog oca Siluana. U jutro dobismo pratnju da se popnemo do ruskog manastira Rusika, u kojem borave dva Srbina, shijeromonah Stefan i njegov lini iskuenik Georgije. Stefan je kasnije sa nama preao peice put do Kareje i velikog hilandarskog, nedavno kupljenog konaka. Sutradan pre podne obavismo potvrivanje naeg boravka na Atosu (dobismo upola manje dana od predvienog broja), obiosmo isposnicu svetoga Save i manastir Kutlumu, u blizini. Ne okusih vee samoe no tada na muli (ili mazgi) sa pratiocima koji su jedva govorili, osuen na preskakanje jaruga, provlaei se meu drveem bez senke, polako, pedalj po pedalj napredujui ka konacima hilandarskim i ka njegovoj otelnikoj i, nadali smo se, drueljubivoj bratiji. Otrica usamljenosti brzo se uvlai u nae bie, a seivo se posle sporo rastapa u nama i mlitavo izvlai. Ipak, jasno je bilo, ili se ba tu razjasnilo, ima dve samoe, ona sobna, zaguljiva, odreena pregradama, i ova samoa na visoravni, izmeu neba i zemlje, ili bolje rei van jednog i drugog. To je bila samoa kao izloenost svemirskim silama to za milost retko kad znaju. Izgnanstvo iz raja - ali kao da sam bio izgnan na jedna vrata to ne vode ka zemlji koja se moe naseliti i ooveiti. inilo mi se da sam sam sebe izgnao i sam sebe u pustoi izgnanstva doekao. A u tom trenutku kada se linost nala u dvema ulogama odjednom, ona se nije osnaila, nego se ispunila nekim oekivanjem od kojeg prestaju seanja, pa se i opaaji rasplinjavaju, samo neka zebnja pod grlom ini vrst oslonac o koji je bolje ne osloniti se. Ima samoe none, takva je bila na doksatu ruskog manastira posle veere, no mrak ponajee donosi i neku blizinu, ima svoj bruj i srebrnu kiu sa zvezda; sama promena koju mrak donosi neka je vrsta razonode koja traje do ponoi. Od ponoi pak ekaju se prve naznake svitanja budueg dana. Poev od pojave tih znakova obino najbolje spavam. Vee meutim nadolazi kao vreme strepnje i od strepnje na krvotok potmulije radi, oseanja trae svoje odbaene halje i pronalaze na starom mestu nove razdore i poderotine. Tamo je i tada samoa bila zapeaena jemstvom venosti koja znai stalnost, ali ne i obavezno izbavljenje. Stoga odjednom hod te ivotinje, koja je sa nama u sudbonosnom asu a da nita o nama ne

14

saznaje, bude praen naom utrnulou koja preti da svaki deo naeg tela otpusti na njegovu stranu. Ali kad nas ostave misli i oseanja (u tome i jeste najdublja usamljenost) odjednom oko pokuava da na svoju preslicu namota strune naeg bia. Svetlosti to dopiru do mene su kao vetrovi koji podstiu i diu jarbole moga bia. Svetlosti dolaze sa raznih strana, sa morske puine, levo i desno i iza litica Atosa, preko borovih grana i preko udolina spremnih da zabruje ptijim krikom ili suvie reitim udaranjem zvona. Svetlost to dopire sa raznih strana postaje neto gotovo nerukotvoreno, poslano samotniku da primi neko drugo znaenje, moda ne i velelepno, ali izmaklo tunom okrilju zemne patnje. Bilo bi ovo poluostrvo obeana zemlja epifanija, nizija, svetih ukazanja, da ih nije ve toliko ovuda prolo, zasijalo, prosvetlilo i posvetilo koga je trebalo. Nastala je tiina; utiali su se glasovi koji iskuavaju i spasavaju. Odjeci ne dobacuju vie iz jedne doline u drugu, ostaju pod kupolama i u kulama. Ovde gde su se tokom hiljadugodinjih postova pojeli tovari riba, preostala je, zavladala, riblja uutalost, i tiho slanje znakova. ak bih rekao, ribu ovde ne moe niko da nadgovori, nadglasa nasred usukanog kopna. NJena je utihnulost merilo ta je primerena reitost. Kao to, uverio sam se, zloinitelji mogu i moraju da potroe svoje demone, tako i dobroinitelji troe, istanjuju svoje dobre duhove to ih prate sedei im na desnom ramenu, svetlei na vrhu lobanje, pozivajui iz krune nekog preostalog, zrelog drveta. Prevlast duha se time nije umanjila, ovde, gde su se odigrale sve drame to ih je duhovni zaplet mogao smisliti. Ali kao da su poela prebrojavanja, svoenja rauna, sve dobre i loe pomisli izmerene su na terazijama pravde koja linost potuje, prata joj, zaboravlja na nju takorei i onda je iznenada, kao iz zasede, svetlou obasja. Priroda - na ispovednik Dan-dva po dospeu u monaku republiku ve sam osetio lakou due, kao da se ona pomeala s pticama i poela sa njima da leti. Svakodnevni ivot sa uenjem posveenja odmah, gotovo prerano, izaziva promene kojima se ovek raduje i pita se da li je to zbog drutva u kome se kree i zbog razgovora koje vodi, zbog crkve koju dan i no gleda konaei (recimo) u Hilandaru, ili je to svestrano dejstvo okolne prirode i neba naviknutog da pomae iskuenike i hodoasnike. Malo ko od monaha govori o prirodi i zranosti podneblja ili o brigama koje neizbeno prate svakodnevicu manastira i ustrojstvo njegovog ivota pod okriljem karejskog protata i policije grke republike. Bie da nas novi poloaj u kojem smo napustili stare zabrinutosti, a nove jo nismo preuzeli, ispunjava oseanjem da smo se ve oistili od zemnog tereta i da smo nali onaj deo svoje due koji nikada nije bio obuzet mehanizmom telesnih strasti, stradanja i ponesenosti. No ako se dua ovde vrlo brzo po dolasku pone otiskivati u visine, ona se svakako oslanja i na prizore koje nudi priroda, njeni jutarnji i veernji vidici, pokreti morskog fluida i kolosa vetrova. Verujem da prirodne sile imaju svoj udeo u poetnom preporaanju due. Jer postoje ne samo vidljiva i nevidljiva bia, odnosno, u svakom ivom biu njegov vidljiv i nevidljiv deo, nego verujem, i u prirodi postoji neto prirodno - nevidljivo, to nas okruuje, deluje na nas da nas privue nekoj sablazni ili da nas od nje oslobodi, da nas uznemiri ili da nae mirovanje uvrsti, zatiti, podupre neopipljivim kamenom stancem na koji se penjemo. Priroda je takoe na ispovednik i saveznik naeg duhovnog oca, najvie ovde, pod planinom Atosom, inae ne bi davni vajkadanji iskuenici izabrali ba ovaj prst zemlje da se od zemaljske tegobe i neprovidnosti oslobode.

15

Po atoskim uvalama, jarugama, uselinama, gledao sam kako se trava pretvara u mahovinu, osui se ali ne uvene, zamirie kad izgubi sokove. Drvee je vrlo mlado, tanko, gotovo ibljasto. Lie njegovo ima zelenilost sveu, kao da se jo nije naviklo na ovaj svet. No itave ume su se po ovdanjim kamenjarima, kao i po Peloponezu na priliku smanjile, skvrile, pretvorile u bunje koje se lako naginje, dobro podnosi egejske vetrove, i baca po podne dugake senke, iako je stasa onieg i deluje neukrotivo razbokoreno, iako uglavnom nepomino. Mnogo je zelenila bilo isprano bujicama kinice ili otopljenim snegom, a mala je volja za obnavljanjem prirode ovde gde se misao neopozivo uputila ka onoj svojoj strani koja ne poznaje vreme. Molitve ne brinu o obnavljanju prirode nego o udotvornosti likova to treba da spree obruavanje manastirskih zidova, poast zmija i otrovne gamadi, hujanje zlih duhova koji ometaju koliko krhke monake snove, toliko i teretnu jasnost dugih bdenja. Celoviti zadatak Video sam velelepno razastrte zalaske sunca kojima je nedostajala samo silueta hrama u podnoju. Video sam hramove spremne da se ogrnu u platanicu bakrenog (crvenog) veernjeg neba, ali ne seam se da sam ih video zajedno, tamnu priliku hrama na purpurnom platnu neba otisnutu. Da li se uopte sveanost neba i uzvienost hramovnog zdanja igde zaista dopunjuju, pretau jedno u drugo? Ili se povremena hramovnost prirode odbija o zidove i tornjeve crkava kao dva vida uzvienosti koji se uzajamno odbijaju? Da li moemo da verujemo kako obline oblaka i prelivi njihovih boja bivaju prethodnice crkvenog neimarstva? Da li se crkve ponekad sputaju kao zamisao na nebu dovrena? I da li hram u dvoranama prirode koja ga okruuje prepoznaje ponekad istu onu svetost u iju slavu je i sam podignut? ta osea hram prema prirodi, da li je i on sam povremeno panteistian (da tako kaemo), da li je priroda ikada pobona po uzoru one pobonosti koju hramovi nude? Hrianski hramovi, pre svega na atoskom poluostrvu, izgleda uvaju udaljenost prema prirodi. Oni prirodu zaboravljaju, ili nadviavaju. Ako postoji trenutak kada se crkve atoske vezuju za zbivanja na vidljivom nebu ili za podnebesje, onda je to - jutro. Jutrom se crkve gledaju sa suncem lice u lice, kako protatska crkva u Kareji, tako i manastiri Iviron, Stavronikita, Esfigmen, Vatoped (inae uvek u senci), Kutlumu, Lavra svetog Atanasija, skit svetoandrejski navrh osnovnog poluostrvskog grebena. Jutrom kao da crkve na Atosu otvaraju svoje dveri i svoje prozore ka spoljnjem svetu, jutrom se otvaraju knjige staroslovne, na freskama se zapaaju nabori na odorama, ume vode svetih reka, dogaaju se prva uda isceljenja. Tako je i na obroncima Mistre, i slino se dogaa sa crkvama du Morave, Zapadne i Velike. Posle se crkve vrate svom celovitom zadatku da predstavljaju itavu prirodu, nebeski i podzemni svet i ono to se na zemlji dogaa, dok ona traje, jo koji dan. Zdanja Zapanjila me je i pomisao da su ta zdanja, ti arobni konaci, kule, osmatranice, veinom prazna, nenastanjena, da iza pukarnica niko ne stoji, da se u bolnicama niko ne lei, da se u mnogim malim crkvama, paraklisima, niko vie ne moli. A da sve stoji, kao da e ve sutra biti drukije. A mnogo drukije ne moe da bude jer se zemaljske brige produuju ne samo oko crkava, nego u njihovim unutranjostima. Uvek postoji pitanje: kako e se sledei trokovi pokriti, kako e se sledei put manastir odbraniti od uljeza, kako e se sauvati freska ili ikona od zuba vremena i od dodira mirskih ljudi koji mogu sve da oskrvne. Treba se dogovoriti sa najamnicima, sirotim seljacima iz okoline koji dolaze da neto zarade, kao to se nekad dogovaralo sa najamnim braniocima da suzbiju

16

pljakae, kako drukije nego ranjavajui ih, ili ubijajui? Trebalo je zatim ii na daleke pute u pronju, ak do Baltikog mora i do severnih ruskih jezera, i posle ono izmoljeno preneti putevima, mimo drumskih razbojnika i drugih demonskih zavoenja. Ne proizlazi li iz toga misao da svako treba da se zavue i skloni i moli tamo gde se zatekao i s onim koji mu se naao u blizini, jer sudnje vreme samo to nije odkrinulo vrata svoje sudbine i za zidanje velikih zdanja namenjenih monakom okupljanju nema vie vremena? Misao Svetogoraca, sva okrenuta uzvienoj onostranosti i optenju sa najveom tajnom, onim to je boansko, na razliite naine upuena je takoe da se svakodnevno dotie konkretnog, koje se ulima opaa, bilo da tu predmetnost ula opaaju i koriste kao podsticaj za bolje predstavljanje i posredovanje najudaljenijeg i nezamislivog koliko i neiskazivog, ili da prema tom ulnom svetu neguju odbojnost. Jedna vrsta odbijanja ulnog jeste odnos prema hrani, post, koji se potuje sa strogou kad su periodi posta. No u svom podvigu, napredujui ka velikoj monakoj shimni, neki kalueri prave posebne zavete, tako da se obavezuju na post do kraja ivota, ne mrse ni Uskrs, kad se po obiaju jede jagnjee peenje, u znak radosti zbog Vaskrsenja Gospodnjeg. Postovi Prilikom prvog dolaska u Hilandar doiveli smo i prave gozbe: uz vrsno crno vino jeli smo odlino spremljenog zeca i pre toga sjajo pripremljenu hobotnicu, tek ulovljenu. Sledeih dana bilo je riba u izobilju. Prilikom drugog dolaska gozbe se nisu ponovile, pa ni odlina vina. Mislim da je podrumarstvo bilo zaputeno, a reim individualnog podvinitva uinio je da je manastir ostao bez dobrog kuvara. Otac Nikanor i jo jedan kaluer za zajednikom trpezom jeli su ribu na Uskrs, a vei deo idioritmikih kaluera se nije ni pojavio za rukom. Sluali smo i o drugim zavetima strogog posta: otac S., na primer, imao je zavet o kojem su priali drugi kalueri, da jede samo hranu koja se nije dotakla ognja. Tako je jeo pasulj koji je danima stajao u vodi da omeka, jer nee biti kuvan. Sve to je jeo bilo je dakle presno kao da je postojala potreba da se vrati vrlo primitivnom nainu ishrane iz vremena kada Prometej jo nije bio podario vatru ljudima. Tako je hrana, da bi omoguila potpuno duhovno osloboenje podvinika, postajala neopisivo konkretna, tvrda, oteivala stomak jer je bila praktino nesvarljiva. Ipak, prialo se kako otac S. gotovo svakog dana prasne, bilo u sobi za prijem ili u nekom od hodnika, ako ne i u svojoj keliji. A koa njegovog lica bila je kao ljuska belog pasulja. Dijete-postovi bili su ne samo neshvatljivo strogi, nego je postojao i paralelan zavet da niko ne sme da sazna na ta se monah zavetovao, inae zavet nee imati svoje blagotvorno dejstvo. Kako se to moglo sakriti? Vraanje sirovoj hrani, prava antropoloka regresija, muan korak unazad, raspinje ovekovo bie iznutra. No koliko smo mi daleko od sirove hrane, i od njene antropologije? Iz grobova i telesnih ostataka onih koji su se posvetili, esto izbija mirisna tenost, nasuprot zadahu trulei koja se deava telima preminulih. Tako je sv. Simeon, osniva nemanjike srpske drave, bio Simeon Mirotoivi. Pored toga, iz njegovog tela izrasla je loza koja i danas postoji i donosi plodove od kojih se moe nainiti priesno vino. Sava Nemanji, sveti Sava, pronosi sam, svojim imenom i reju, miris svetosti koji se osea do danas, bilo da gledamo njegov lik na nekoj zidnoj slici, ili da itamo rei njegove. Isto toliko na svetost mirie ono to su o Savi pisali Teodosije Hilandarac i Domentijan. I kao to to biva, pokuava se ta duhovna mirotoivost uiniti primamljivom: sveti Sava se unosi u pripovetke sa sadrajima drevnih, prehrianskih

17

legendi, zamilja se kao uesnik istorijskih dogaaja, prethodnik vojski uoi velikih bitaka, biva naslikan kao prosvetitelj, narodni uitelj, iscelitelj i uteitelj. Sveti Sava za uzor Dok hodimo putanjama Svete Gore, sveti Sava se neminovno ukazuje na raskrima, monasi govore o njemu kao da su jue sa njim razgovarali. Ponekad se vidi u nekom amcu kako plovi po talasima Egejskog mora i neto pokazuje rukama, nama ili nekim drugim grenicima. Ili tamo prema svetoj planini, na ijem se obronku moe dobro zamisliti Hristovo preobraenje iz telesnosti neprovidne u onu telesnost providnu i svetleu, prividi se sveti na meu uenicima koji su pali niice ka zemlji pred ovim prizorom vrhovne tajnovitosti. O naem Savi znaju svi manastiri ove monake republike, pamte se njegovi darovi i podvizi, meu naim licima ponavljaju se njegove rei i potuju propisi o monakom ponaanju koje je on u na drevni jezik pretoio. Pamte se i uzimaju za uzor njegove molitve i njegova uzviena i skrivena utanja. Ono o emu se ne govori, ili to se jedva pominje, to je Savin odlazak iz Svete Gore, posle posveenosti u strogost monakih shema, u kojoj je bio nenadmaan, kako predanje veli. Zna se: od monaha je postao dravnik i uinio ono to niko drugi umesto njega ne bi mogao da postigne: osnovao je samostalnu srpsku crkvu sa vizantijskim blagoslovom. Ali dravnike brige svetiteljeve nisu time bile prestale. Dok je odlaskom na sveta mesta u Palestini izvravao sebi davno zadati zavet, u srpskoj zemlji je rukopoloio jereje, pomagao u podizanju novih crkava i oivljavao temelje starih, i nastojao je da mirenjem brae i kasnije mirenjem brae meu sinovima pomogne uvrenju srpske dravnosti i njenog ugleda. No tu je morao da se osvedoi da izmeu svete istorije i one mirske, svetske, isto ljudske istorije, postoji rastojanje, razmak koji se jedva ponekad moe smanjiti, premostiti. Dravnoj istoriji kneevskih i kraljevskih razmirica blagoslovi samo retko i nakratko pomau. I to je misao koja se tokom hodanja po Svetoj Gori sama od sebe javi: da li se ovaj plahoviti, energini svetac vajkao to je napustio svetogorske elije i molalnice? Da li je verovao da se dravni ivot kao i ivot naroda u celini moe nai na putevima svetosti? Ili je uo glas koji mu je govorio da se razlika izmeu mirskog i posveenog ivota ne sme proglasiti za potpunu i nepremostivu, da se odgovornost, kojoj se svetac na jednoj strani obea, neminovno prenosi i na drugu stranu, nad kojom se stalno nadnosi senka Kneza Tame i njegovih pomonika? Sa tom dilemom ostavio je svetac svoju crkvu i narod svog jezika da hoda kroz vreme u punoj neizvesnosti, u kojoj su i njegovi smrtni ostaci tako nepotrebno i sasvim bukvalno na lomai izgoreli. Ali miris njegove svetosti je nestao iznad vonja na ugarak, pepeo i na tua proklinjanja. MIODRAG PAVLOVI -------Osamsto godina bdenja U takve vrednosti duhovne kulture koja spaja ljudsko i boansko, antropocentrino i teocentrino, nesumnjivo da spada uzvieno iskustvo Hilandara, iskustvo jedne velike kulture otvoreno spoljnom svetu, ali koje je izraz dubine stvaralakog unutranjeg sveta. Srpski manastir Hilandar vieznaajan je po tokovima duhovnog ivota i to mnogoglasje

18

(arhitektura, teologija, pravo, slikarstvo, etnologija, knjievnost, antropologija, muzika, medicina, itd) predstavlja izazov nauci do dananjih dana. Prvi pomen o mestu na kome je zidan dananji Hilandar potie iz 1076. I on svedoi da je tu postojao naputen grki manastir. Manastir Hilandar nalazi se na Svetoj gori (Grka), u jedinstvenoj svepravoslavnoj monakoj dravi. Sa nekoliko manastira na Sinaju i u Svetoj zemlji, koje su otkupili ili podigli Sveti Sava i Milutin, Hilandar je jedan od retkih srednjovekovnih srpskih manastira izvan teritorija srpske drave. Poluostrvo Atos (povrine 312 kilometara kvadratnih), ili Sveta gora, jedno je od tri poluostrva velike Halkidike, na kome ve od 4. veka ive hriani isposnici. Arhivska dokumenta svedoe da je u vreme carice Teodore na Svetoj gori bilo puno anahoreta (pustinjaka) koji su se tada, 845. godine, bavili ivopisanjem ikona. Tradicija ivopisa ostala je do danas, kada na Atosu postoje dve uveliko poznate kole ikonoslikarstva: pahomejci i danilejci. Hiljadu magli nad carskom lavrom U H veku na Svetoj gori bilo je 56 manastira. Sveta gora je samoupravna monaka teritorija iju neprikosnovenost od najranijih perioda svedoe povelje cara Vasilija I (883), Lava VI (893), Romana I Lakipina (934) i Nikifora Foke (963. Godine). U XXV veku na Svetoj gori ivelo je vie od 20000 kaluera, i to po manastirima, skitovima (manje monake zajednice izvan matinog manastira, koje su ponekad postajale vee od glavnog manastira), pustarama. Danas na Atosu ima oko 1500 monaha koji ive u dvadeset svetenih, suverenih, carskih, patrijarijskih i stavropigijskih manastira (iz Ustava Svete gore, lan 1). U sredinjem delu poluostrva nalazi se jedinstvena protatska crkva za sve manastire, sazidana (tip bazilike) 965. godine; ona je izgraena u centru poluostrva, u Kareji koja je dugo nosila naziv Mesi (Sredite), u Kareji koja je istovremeno postala glavni grad Svete gore. Na jugu poluostrva uzdie se masiv Atosa, gde je na visini od 1500 m podignuta jedna kelija (Panagija), a na samom vrhu (2035 m) nalazi se kapela Preobraenja Hristovog. Od dvadeset manastira ruski je: Sv. Pantelejmon, bugarski: Zograf, srpski: Hilandar _ ostali su grki manastiri. Ime manastira teko je odrediti po jednom izvoru. Smatra se da je moda prvi ktitor manastira bio Georgije Helandarios koji se 985. pominje kao vana linost meu svetogorcima. Prema jednoj od etimologija, ime Hilandar sastavljeno je prema grkom usnice i lav, to znai lavovska usta; po tome bi ime manastira trebalo vezivati za temelje starogrkog svetilita koje je nosilo ime lavlja eljust. Takoe, postoji uverenje da je pravilno ime Helandar (Chelandarion) a ne Chilandarion. Ime Chelandarion potie od poloaja koji manastir zauzima u prirodi a on se moe odrediti kao oblik ratne lae (to je u Vizantiji predstavljala re Chelandion. ivopis manastira na dva mesta krije drugaije tumaenje imena i potpomae legendu koja tvrdi da je manastir napalo 1000 razbojnika koji su, u magli, zabunom poeli bespotednu meusobnu borbu. Tako se od grkih rei hilja (hiljadu) i andara (magla) izvodi ime manastira Hilandar. Biograf Teodosije belei da se ve od najranijih dana govorilo za Rastka Nemanjia (budueg graditelja srpskog Hilandara): Ovo e dete biti neko novo znamenje; najvie vremena provodio je u studenikim umama, gde su iveli anahoreti (pustinjaci). Posle prolaska krstaa koje je Nemanja doekao kod Nia, mladi upravitelj humske oblasti odlazi u Svetu goru. Rastkovo bekstvo obeleilo je Nemanjin dvor, prvo unesreilo, zatim potpuno izmenilo u pogledu na svet, to e se nastaviti, sa vie ili manje uspeha kod svih Nemanjia. tavie, sem cara Duana svi su proglaeni svetiteljima, jer su se svi monaili jo u zdravoj snazi ili pred smrt.

19

Po monakom postrigu Rastko je svetovno ime zamenio monakim Sava. Monah Sava bio je prvo, u onda ruskom manastiru Rusik (sve do poetka 16. veka na Svetoj gori bilo je oko 300 manastirskih zajednica), a zatim Vatopedu. Jo 1191. Kada je stigao na Atos, Sveti Sava je razmiljao o izgradnji srpskog manastira na tlu zemlje koja je po predanju pripadala Bogorodici. Na Blagovesti, 25. marta 1196. Nemanja se na dravnom saboru odrekao prestola i sutradan on, kao monah Simeon, ue u bratstvo manastira Studenice a ena mu Ana zamonaila se pod imenom Anastasija i ula u sestrinstvo manastira Svete Bogorodice (u Topolici). Ve 1197. Simeon Nemanja, nekadanji monik od koga je drhtala Vizantija, i sin mu Sava zajedno se podviu u Svetoj gori a 1198. osnivaju srpski manastir Hilandar. Monaki ivot Nemanjina i Savina zadubina poela je da se gradi im je car Aleksije III izdao hrisovulju 1198, po kojoj se ostaci zaputenog grkog manastira Hilandar i ostalih manastira u Milejama imaju dati Srbima na poklon veni. Car Aleksije 1199. izdaje i zlatopeatni sigilij kojim Hilandaru ustupa i stari zaputeni manastir Zig. Ve oko 1200. godine srpski manastir Hilandar, nastao na ruevinama, bio je izgraen; manastir je dobrim delom liio sadanjem arhitektonskom izgledu Hilandara. Slino ostalim svetogorskim manastirima, obzidana je tvrava u obliku prstena iz dva razloga: da debelim zidovima (u kojima su brojne kelije za monahe) bude sigurnost manastiru od razbojnika a da svojim krunim izgledom svedoi simbolino o duhu sveceline. U sklopu debelih zidova izgraene su i pratee zgrade neophodne manastiru: dva pirga (kule za osmatranje): Svetog Save i Sv. ora, bolnica, kuhinje, trpezarije, pekara, gostinske sobe (ksenodohion) itd. Unutar bedema sazidana je crkvica posveena Vavedenju presvete Bogorodice. U ovome manastiru ivelo je u opteiu desetak kaluera na elu sa prvim hilandarskim igumanom Metodijem. Od ID veka u Svetoj gori prisutna su dva tipika monakog ivota: anahoretski (pustinjaki) iji je osniva Petar Atonski, i kinovitski, sabirni (lavra) iji je predstavnik Jevtimije Solunski. Nasuprot samoiu, pustinjatvu, te idioritmiji (ekonomska nezavisnost pojedinaca u zajednici) _ Simeon i Sava odluili su se za opteie, zajedniku molitvu, oligarhiju u kojoj nema privatne svojine, na elu sa igumanom. Hilandar se ugledao na Veliku Lavru, manastir to ga je 963. podigao sv. Anastasije Atonski (koji je utvrdio naela opteia u svoja dva tipika: Ipotiposis i Dijatiposis). Veliki upan Nemanja, u monatvu nareen Simeon 1198. izdaje zlatopeatnu povelju Hilandaru, kojom se manastir predaje u ktitorsko naslee Nemanjia. Sava je 1199. godine (iste godine kada je 13. februara umro njegov otac Simeon) izdao Hilandarski tipik, u stvari preraen prolog tipika manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu, manastira u kome su boravili Sveti Sava i sv. Simeon. Interesantan je 12. lan Hilandarskog tipika koji oglaava da je manastir slobodan od svih tu vladika i da nije ni pod ijim pravdama, ni carskim ni crkvenim, ime se htela utvrditi apsolutna samouprava i samostalnost. Godine 1204. (Hilandar tada ima oko 90 monaha), kada nestaje Vizantijsko carstvo padom Carigrada (a zapadno hrianstvo i papska crkva stvaraju Latinsko carstvo 1204-1261), Sava je rukopoloen za prezvitera i arhimandrita. Period od 1204. godine jeste period velikih iskuenja i razaranja za Svetu goru, ije stanovnike - monahe nisu zaobili krstaki vojnici koji su inili nasilje i otimali dragocenosti i relikvije.

20

Prvobitnu crkvu manastira Hilandara verovatno je poetkom DIII veka poruio kralj Milutin (od nje su ostale jedino male carske dveri koje se uvaju u dananjoj biblioteci muzeju manastira), iako jedan poznatiji prepis starijeg natpisa na crkvi upuuje da je izgradnja nove, sadanje hilandarske crkve zapoela 1293. godine. Dananja manastirska crkva sagraena je na proirenim temeljima zadubine Svetog Save i sv. Simeona. Miljenje da je dananja glavna manastirska crkva sagraena 1303. godine dovodi se u pitanje ve i zato to jedan zapis u hilandarskoj trpezariji (podignutoj na mestu trpezarije iz doba Svetog Save i sv. Simeona) kae da je trpezarija sagraena 1293. godine. Ako je kralj Milutin kao prvu graevinu dao da se sazida glavni hram, onda je glavni hram ili sazidan pre 1293. ili iste godine kada je raena i nova trpezarija. Druga priprata (spoljanja) glavne manastirske crkve potie od kneza Lazara (graena u periodu izmeu 1375-1380. godine). Manastir Hilandar ne samo to u arhitektonsko-umetnikom ili kulturno-istorijskom smislu predstavlja fenomen jedne nacionalne kulture ve je to i u teolokom svojstvu primer traganja za univerzalnim u kome se, prirodno, moe sagledati jedna kultura sa univerzalnim tenjama. Naglaavamo hilandarsku osobenost: izmeu nacionalne kulture kojoj pripada i mesta na kome se nalazi a kome je prevashodno u jednom viem smislu posveen, Hilandar predstavlja duhovno sredite u kome se univerzalno i nacionalno pojanjavaju. Zbog toga manastir Hilandar i ne predstavlja jedan u nizu spomenika srpskih ktitora izvan teritorija Jugoslavije (kakav je sluaj sa Milutinovim manastirom Sv. Arhanela u Jerusalimu i sl.), ve je u pravom smislu antropoloko-kulturoloki fenomen. Srpsko pismo u grkom pravoslavlju Po mnogo emu, a pre svega po duhovnom uticaju (u slikarstvu, u literaturi, u bogoslovlju, u originalnom poimanju vizantijske filozofije, na primer) Hilandar je osnova i riznica duhovne kulture izvan prirodnog matinjaka naroda kome pripada. U Hilandaru se prepliu brojne istorijske loze jedne nacionalne kulture, dopunjuju se ili pretapaju kao ni u jednom fenomenu takve vrste; istovremeno, Hilandar kao duhovna preokupacija potpomae ideju monih porodica da uestvuju u molitvenom ivotu Svete gore, kao i izvan svetogorskih teritorija. Sveti Sava i otac mu Simeon Nemanja prvi su prekoraili granicu nacionalnog; zatim Stefan Duan (u ijem je carstvu jedno vrem bila i Sveta gora) koji je izdano pomagao Hilandar, i kralj Milutin koji je ktitor oko etrdeset manastira. Zato i nije udo to grki istoriar Mamalakis, dokazujui srpski uticaj, navodi kako su se igumani u pojedinim manastirima Svete gore (Ksiropotam, Filotej, Karakal) potpisivali srpskim pismom. Despot Jovan Ugljea (Mrnjavevi) sazidao je manastir Simonopetru u Svetoj gori i Paraklis sv. Kuzmana i Damjan u dvoritu manastira Vatoped. Despot Jovan Ugljea dao je (jer je tu sahranjen i njegov tast, esar Vojihna) da se njegov sin jedinac sahrani u Hilandaru prema obiaju da se u crkvi sahranjuju samo ugledni laici i ktitori, a monasi u manastirskoj kosturnici. Najstariji od brae Brankovia, Radonja, monah hilandarski, otkupio je ruevine gde se podvizao Pavle Ksiropotamski i zajedno sa zamonaenim srpskim velmoom Arsenijem Bagaom sazidao velelepni svetogorski manastir Sv. Pavla (gde je i poloeno telo Vuka Brankovia). Knez Lazar je prizidao pripratu sa jednim kubetom uz saborni hilandarski hram, to ga je Milutin podigao na mestu Savine i Nemanjine zadubine. Poslednji srpski car Jovan Uro podigao je u drugom grkom svetilitu (velika saborna svetilita u Grkoj jesu Mistra, Sveta gora i Meteori), na

21

meteorskim stenama, najvei manastir - Preobraenje Hristovo (Metamorfozis). elnik Radi Postupovi, graditelj manastira Vraevnice, obnovio je 1420. manastir Konstamonit na Svetoj gori i propisao manastirski tipik (pravilo), to predstavlja fenomen svoje vrste, jer je teko zamisliti u svekolikom pravoslavlju da mirski ovek odreuje manastirski ivot. Poueni primerom srpske vlastele, i lanovi albanske porodice Kastriota naputali su nacionalne okvire, pa vidimo kako je Ivan Kastriot ( 15. vek) Hilandaru poklanjao brojna sela i crkve u Albaniji. Jedan od etiri spoljna pirga koji su Hilandar titili od razbojnika (uz pirg Hrusija, pirg kralja Milutina, pirg Preobraenja) jeste Arbanaki pirg. U priprati Milutinove crkve sahranjen je Repo, jedan od etvorice sinova Ivana Kastriota. Iznad Repoevog (brat ura Kastriotia Skenderbega) groba sagraen je arkosolijum sa freskom Bogorodice Odigitrije. Hilandarska crkva Crkva manastira Hilandara (ili manastirski katolikon ili glavna crkva, ili tanije: saborna crkva) koju je podigao - jer je starija crkva poela da propada - trei veliki ktitor Hilandara, kralj Milutin, ima osnovu upisanog krsta, s velikom pripratom i bonim pevnikim apsidama. Hilandarska crkva slina je ostalim svetogorskim crkvama koje su imale uzor u prvoj crkvi takvoga plana (u manastiru Lavri iz vremena Atanasija Atonskog). Na taj nain osloboen je sredinji deo crkve jer su monaki horovi bili u apsidama, a pri-prate su prostrane jer se u njima obavljao veliki broj obrednih slubi (poveerje, polunonica, opelo i sl; navodimo i podatak da je Simeon Nemanja izdahnuo u priprati a sahranjen u hramu). Milutinova crkva bila je dobro osvetljena jer je pored glavnog (nad naosom) dvanaestostranog kubeta (12 prozora) oslonjenog na kamene stubove imala veliki broj otvora (8 vrata) i prozora koji su (jednodelni, ili tipa bifore i trifore). Iznad portala za ulazak u crkvu i iznad portala za ulazak u unutranju pripratu nalaze se nadvratnici u kamenu, bogato ukraeni (prepleti, palmete, ukraene konzole). Crkveni pod dobro je ouvan i predstavlja (pored mermernog mozainog poda u svetogorskim manastirima: Lavri, Vatopedu i Ivironu) posebnu vrednost majstora-mramornika. Sline podove imale su romanske crkve u Italiji, kao i crkva Pantokratora u Carigradu, a kod nas crkva Sv. Arhanela kod Prizrena (zadubina Stefana Duana), ali sa izraenim figurama ivotinja. U hilandarskoj crkvi pod je ukraen lepim ali jednostavnim geometrijskim oblicima. Pretpostavlja se da je graditelj sabornog hrama (Milutinove crkve) Grk, Georgije Marmara iz Soluna. Utvreno je da su mermerni pod takoe radili majstori Grci, Mihailo i Varnava (to se zakljuuje ne po imenima, ve po jednom natpisu - u mozaiku su obradili jednu traku na junim vratima priprate, koju su ostavili na grkom jeziku). Zidno slikarstvo (freske) sabornog hrama kralja Milutina nije na nivou ivopisa u Sopoanima ili Graanici, ali ono dokazuje da pripada najboljim slikarima ondanjeg vremena. ivopis Saborne crkve bio je oteen restauracijom izvedenom 1804, kada su freske preslikavane - podraavajui kasni barok i rokoko - od slobode ranijeg ivopisa dospele su u nivo naivnog moleraja. Sreom, paljivom restauracijom koja traje vie od 15 godina (novi sloj boje kojim su freske preslikane lako se skida hemijskim putem) iznova otkrivamo ivopis ranog 14. veka, pa moemo iz stroge simetrije u rasporedu scena da izdvojimo freske Milutinovog doba, koje nadilaze stilsku shematinost a

22

racionalno i emotivno dovode do ravnotee. Islikan portret kralja Milutina dokazuje da su slikari 1319. jo bili u Hilandaru. ivopis i ikonopis Iz DIV veka potie i kompozicija Vavedenje Bogorodice (freska u junoj pevnici), oigledno raena sa velikim ambicijama jer prikazuje deo iz ivota Bogorodice, kome je posveena crkvena slava Hilandara. Pa i pored ambicija ivopisca Vavedenja Bogorodice ili zone svetaca ratnika, po svojoj koloristici izdvaja se freska nad grobom, vero-vatno esara Vojihne, freska Bogorodica Pelagonitise (Bogorodice sa Hristom) na arkosolijumu. Za ovu fresku karakteristina je lepota a ne dreavost senke zelenkastog tona; slikar je, kao i kod ostalih fresaka u Milutinovoj crkvi, bio Grk, oito upoznat sa iskustvom najveeg majstora vizantijske ikonografije Manuila Panselinosa (iz Soluna, HV vek) koji je ivopisao Protatsku crkvu u Kareji. Izmeu ostalog, to se ogleda i u tome to je hilandarski slikar, ivopiui Bogorodicu Pelagonitisu, da bi usmerio panju posmatraa na lice koristio veoma velik oreol (stefanos), oivien tonom i naglaavan opisanom belom linijom. Pod naslovom Nativite de la Virge (u Aktima DII vizantolokog kongresa) dr V. uri izdvojio je kao jedinstvenu fresku hilandarskog ivopisa predstavu Roenja Bogorodice (u severnoj pevnici). Kompozicija je smetena u pravougaonu povrinu i predstavlja etiri devojke pored porodilje. Slikar je uspeno ostvario predstavu Svetog Trojstva sugeriui mistinost prikazom dveju celina koje povezuje zajednika, trea figura. Najvei znalac ikonografskih analiza vizantijske umetnosti Gabrijel mi je u knjizi Recherches sur l iconographie de l Evangile govori o vezama, slinostima i pozajmicama izmeu Italije i Vizantije. Ova teza nije odriva, jer je originalnost vizantijske ikonografije zahtevala potpuno drugaija merila. U tom smislu afirmaciju vizantijske umetnosti osvedoila je originalna ikonografija u srpskim manastirima. Osim ivopisa, originalnost se ogleda i u ikonama koje potpuno izdvajaju pravoslavnu mistiku od zapadne varijante predstavljene na slikama. O posebnosti ikone uputno je pogledati knjigu P. A. Florenskog Ikona - pogled u venost. Neto od te izuzetne blagoslovesne snage i umetnike originalnosti predstavljaju i hilandarske ikone. Najstarija ikona manastira Hilandara potie iz DII veka i izraena je u mozaiku. Bogorodica Odigitrija je patronalna, posvetna ikona, jer je Hilandar posveen njenom imenu u vreme izgradnje manastira. NJoj je, svedoi Domentijan, onemoali monah Simeon (Nemanja) predao svoj duh. Iz prve polovine DII veka potiu dva ikonografska remek-dela; obe ikone su pripadale ikonostasu stare crkve, zadubine Svetog Save i Simeona Nemanje. Ikone Hristosa Spasitelja i Bogorodicu Odigitriju najverovatnije su radili vrhunski majstori iz Carigrada. Slikarska vetina ovde je dosegla filozofsko odreenje tonskih vrednosti i zahtevala bi prave studije o ovim ikonama. Hristos Pantokrator (Svedritelj) i Bogorodica Eleusa (Milostiva) dve su najvee hilandarske ikone koje su stajale na ikonostasu Crkve kralja Milutina (danas u hilandarskom muzaju). Da ovo jesu prestone ikone svedoe dimenzije slika koje se uklapaju sa razmacima izmeu stubia ikonostasa. Iz DIV veka je i delo studija, ikona Vavedenje Bogorodice (Dovoenje Bogorodice), koja je takoe stajala na ikonostasu Milutinove crkve. Ova studija ikona, da je sva ostala na nivou prikazivanja devojaka iz Bogorodiine pratnje, bila bi potpuno remek-delo. Slikarskom vetinom, ali ne na nivou

23

pomenute ikone, izdvajaju se jo dve sline predstave u Hilandaru: iz DIV veka je Vavedenje Bogorodice sa poleine ikone Bogorodice popske a iz DIV veka Vavedenje Bogorodice (raeno po elji srpskog patrijarha Antonija). Hilandarske ikone iz DIV veka zakljuno sa prvom polovinom DVI veka - kada na Svetoj gori radi poznati kritski slikar Teofan Strelica - gotovo sve pripadaju grkim majstorima. Iz DIV veka su i litijske ikone vanredne umetnike snage i lepote: ikona Bogorodice Avramiotise (na poleini je naslikan sv. Ilija); ikona Bogorodice Neoborime stene (na poleini lik Svetoga Save) - rad nepoznatog srpskog umetnika; zatitna ikona manastira Hilandara i najpotovanija ikona u manastiru jeste litijska ikona Bogoro dice Trojeruice (na poleini je lik sv. Nikole), udotvorna ikona za koju hilandarski molitvenici tvrde da potie iz VIII veka, dok ima razloga da se njeno slikanje stavi tek u DIV vek. Ikone iz hilandarskog deizisnog ina pripadaju takoe DIV veku (danas su ova remek-dela portretske umetnosti u hilandarskom muzeju). Najstarije ikone ruskih majstora pripadaju uglavnom DVI veku, sem manjeg broja ikona koje su s poetka DV veka. Jedna od najlepih hilandarskih ikona izraenih rukom ruskog majstora jeste i delo slikara Efrema (DVI vek) Nerukotvoreni obraz Hristov. Nebesno na zemaljskom U Hilandaru su kuke od slova dobijale smisao, pretvarale se u zlatopeatne rei koje su tragale za znaenjima vaseljene i oveka, i tu, uz dogorevanje votanica, dogorevanje ivota, raala se jedna velika knjievnost na kojoj e potomci ujanjavati jezik i dousavravati, izazovima podraavanja i odstupanja, sopstvenu literaturu. Pisanje nije imalo samo znaaj potvrivanja umea ve duhovno saglasje i odglasje prema Svetom i Apsolutnom, prema Smislu i Simfoniji nebeskog i zemaljskog, kosmocentrinog i antropocentrinog. Zato tekstovi hilandarskih monaha i jesu i nisu samo knjievnost, kao to jesu i nisu samo bogoslovlje, istorija, filozofija, duhovna poezija ili molitveni zbornici. itija i Slube srpskim svetiteljima prave su hrianske rasprave, i tu prioritetnu filozofiju ivota i vrlinu ljubavi nasledie posle Svetoga Save, ili Teodosija i Domentijana i potonji pisci. Slube svetiteljima sakupljene u molitvenim zborninicima (Srbljak), slube posveene Majci Boijoj (Bogorodici) - pa ak i pravni spisi (Duanov zakonik), koji tee teonomiji, usklaenju zakona sa Boanskim i boanskom prirodom oveka - slue uvek hristocentrinosti, kao jedinom duhovnom uspenju koje miri ivot i smrt. Na isti nain iz preuzete ikonografije dolazila je autentina slikarska fantazmagorija prvobitno najpotpunije potvrena u minijaturama i inicijalima. U Hilandaru su ostali, ne zapisi ili studije, ve ivi svedoci kulture duha, ikonopisa, jezika, bia, nauke, svedoci lavirinta prostora i vremena, pa zato Hilandar i ostaje svevremena otpeaena karta vetrova, otpeaena onoga momenta kada su u njemu stvorene takve vrednosti da se interpretacijama samo umnoava njihova vanost, kao tajna. Vreme stoji, mudrost se umnoava U Hilandaru su, izmeu ostalih, stvarali originalnu knjievnost jo u DIII veku Domentijan i Todosije, pisci na ija se dela mogla nadgraditi ispovedna filozofija Jefimije, Ravanianina, Nepoznatog iz HIV veka, Stefana Lazarevia, do fenomena kakvi su Kantakuzin, Zograf Longin ili Venclovi. Tanije, i Domentijan i Teodosije su, slino ivopiscima Saborne crkve i drugih dvanaest hilandarskih crkava, ostavili svoj trag u literaturi (zapoetoj jo teoontoloki poetskim kazivanjem Svetog Save: Mrtav sam i pre smrti, i pre suda sam sebe osuujem, pre beskonane muke sam sebe muim, od

24

oajanja) originalnim delima i anrom (itija) koji im je omoguavao da budu svedoci svoga vremena, ali na spiritualnom planu sauesnici u uspenju i duha i jezikog pamenja. Domentijan i Teodosije, sklanjajui se u potpuni mir iz koga se raaju rei mudrosti, iveli su kao monasi u skitu manastira Hilandara, u Sv. Trojici, na Spasovoj vodi. Uro i, ktitor manastira Sopoana, uoio je stvaralaku potrebu za samoom, pa je na nekih pola sata hoda od Hilandara podigao skit, isposnicu - pirg posveen Preobraenju. Tu, na Spasovoj vodi, u preobraenjskom pirgu utao je, pisao i konano zaspao Domentijan 1264. godine. Danas tu preovlauju lepota i tiina; od starih zdanja tu su ruevine iz kojih jo uvek opominje izuzetan ivopis. Hilandar je imao biblioteku jo u DII veku (po uzoru na prvu srpsku monaku koloniju koja je postojala jo 1158, u Solunu). Privrenost neprocenjivoj vrednosti rei (jevanelist kae: U poetku bjee rije) hilandarci su potvrdili, kako pre neku godinu izgraenom novom bibliotekom - do 1970. knjige i rukopisi su se nalazili u manastirskim zgradama, jer je manastirska biblioteka izgorela 1722. - tako i, ostavljajui zapis o najranijim periodima svoga postojanja: ko knjigu iz porte na polje iznese, bilo da je pop, ili akon, ili pojac, ili atac, ili monah, ili prost laik, takav da je proklet. Biblioteka, sem irilskih rukopisa nastalih od DII-DID veka (815 jedinica), starih tampanih knjiga (79 jedinica), uva i rukopisne knjige na grkom jeziku od DI veka nadalje (180 jedinica), zatim povelje srpskih vladara od DII do DVI veka (158 jedinica), povelje vizantijskih careva i dokumenta na grkom jeziku od DI do DVII veka (171 jedinicu), kao i mnoinu ostalih neprocenjivih dokumenata, povelja (ruskih, bugarskih, moldavskih), arhiva, umetnikih vrednosti (bakrorezi, ikone, stari vezovi, platanice itd) i umetnikih predmeta (opkovi jevanelja, stara keramika, bogoslubeni predmeti, porcelan - svi od DII veka nadalje). U hilandarskoj biblioteci su i plaevne molitve Sloenija i soinjenije Tikare Inoka, meu kojima je i prepis Molitve Bogorodici Dimitrija Kantakuzina, jednog od najveih slovenskih pesnika DV veka. Ta iva prepisivaka delatnost uticala je na razvoj srpskog pravopisa ve od DIV veka, kao to je prevodilaka delatnost srpsku kulturu sueljavala optehrianskoj. Hilandar uva i seanje na onoga za kojim alost neprestano gori u srcu mome, po obiaju maternjem pobeena - tubalicu iskovanu, opkovanu srebrom a raenu u duboreznom diptihu, namenjenu Hilandaru, koju je sastavila despotica Jelena (u monatvu Jefimija) piui je i posveujui preminulom sinu. Ozbiljno bavljenje naukom (hilandarski medicinski kodeks iz DVI veka koristio se poznatim evropskim dostignuima), teologijom i umetnou osvedoeno ivopisom, jedinstvenom arhitekturom, autentinom literaturom, teorijom muzike i stvaranjem muzikih dela, crkvenom poezijom, prevodilatvom, prepisima - odvijalo se u svakom hilandarskom kutku: u monakim kelijama, u paraklisima (sv. Georgija, sv. Dimitrija, sv. Nikole, sv. etrdesetorice muenika, sv. Jovana Pretee, Sv. Trojice na Spasovoj vodi, sv. Trifuna, Svetog Save itd) u isposnicima, u biblioteci... Otuda je i normalno da su znaajna dela stare srpske knjievnosti i umetnosti nastala, ili se sauvala, upravo u Hilandaru. Zato se ne treba uditi brojnoj gradnji hilandarskog sabornog duha, jer je tu nekada ivelo i do 200 molitvenika. Sveti Sava je 1199. godine podigao u Kareji keliju posveenu Svetom Savi Jerusalimskom (za potrebe ove mualnice, posnice, Sveti Sava je napisao i Karejski tipik, iji se originalni svitak na pergamentu uva u hilandarskoj biblioteci), a u toj isposnici,

25

tipikarnici, mualnici, isihastriji stvarao je i hilandarski iguman, kasnije srpski patrijarh Danilo II, ugledni graditelj, istoriar, humanista i pisac. Iako o mestu roenja ili krtenom imenu svoga monaha ne znamo nita, o njegovom delu imamo dragocene podatke iz pera njegovog uenika i biografa. Danilo II bio je izuzetno ugledan monah, znalac vizantijske literature i teologije: bio je u stvari prototip hilandarskog molitvenika. To je, svakako, razlog to se povukao sa mesta igumana (oko 1310) u tiinu i proveo odreeno vreme u isposnici Svetog Save, u Kareji - kao nekad Domentijan. Ovaj crkveni pesnik i istoriar ne samo to je sagradio Bogorodinu crkvu, svoju zadubinu, u Pei i to je prinuivao Grke da mu u Pekoj patrijariji prevode najznaajnije knjige, ve je slino arhiepiskopu Nikodimu i sam stvarao kult nacionalnih svetaca. Najznaajnije delo arhiepiskopa Danila II jeste rodoslov, zbornik, poznat pod naslovom ivoti kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Duhovni integritet Osnivanje Karejske isposnice (posveene Svetom Savi Osveenom) ne samo da znai osnivanje jo jedne samostalne monake ustanove (M. ivojinovi: Sveti Sava zbornik, 1979, str. 19) ve i jasno svedoi o potrebi monaha Save da zatiti svoj duhovni integritet. I u svim vanijim odlukama koje e kasnije donositi, kao i pri ispisivanju svojih tekstova, on e se povlaiti u neku od svojih isposnica, u ivot usamljenog keliota, jer mu je takav ivot davao uverenja o bestrasnom umovanju. Dokaz zatite duhovnog integriteta Sveti Sava je pokazao po pravilima Karejskog tipika kojim nije propisao samo nain ivota keliota ve je Karejsku isposnicu izuzeo i iz nadlenosti svetogorskog prota, kao i od vlasti hilandarskog igumana. Obaveza Hilandara (udaljenog od Kareje oko 30 kilometara, ili kako monasi raunaju - est sati hoda) sastojala se jedino u pomaganju i izdravanju karejske kelije - isposnice i iz dunosti hilandarskog igumana i bratstva da iz svoje sredine biraju oveka koji je sposoban da ivi u keliji prema njenom tipiku. Kao ktitor ove isposnice Sveti Sava je obezbedio izdravanje dvojice ili trojice sabrae, ime je ispunio zahtev crkvenog pravila o ktitorstvu, to dokazuje da u doba Svetog Save, i u njemu blisko doba, u isposnici ivi po nekoliko monaha. U Karejskoj isposnici podvizavali su se, od tada najvei umovi hilandarskog bratstva i monasi izuzetne duhovne moi. Tu su svoje asove sozercavanja (duhovno prozrenje) provodili i Domentijan i Teodosije i Danilo II, i ini. Karejska kelija - isposnica sadri predvorje (proireno na desnu stranu od ulaza) sa nekoliko kelija za monahe. Iznad ulaza u isposnicu nalazi se freska Bogorodice Mlekopitateljnice; na oko desetak koraaja od ulaza - skoro u pravoj liniji od ulaznih vrata - nalazi se mala kelija - posnica u peini gde se Sveti Sava podvizivao; desno od peinske posnice smetena je malena crkva Karejske isposnice. Na ikonostasu se nalaze dve neuobiajeno rasporeene prestone ikone: sa desne strane ikona Majke Boije (Mlekopitateljice), zbog posebnog uvaavanja koje je Sveti Sava gajio prema Bogomajci, a s leve strane ikonostasa ikona Isusa Hristosa. Ovaj raspored ikona protivi se crkvenim pravilima, pa ipak u svojoj mualici Sveti Sava se odluio da ne taji subjektivno duhovno opredeljenje. Danas zatitu duhovnog integriteta, u sve svoje svete dane, dvadesetak hilandarskih monaha uvaju verno molitvenom duhu svojih nebeskih staraca. Revnujui izvornom hrianstvu, pravoslavlju i nacionalnom bogoslovlju, svetosavlju, hilandarsko bratstvo popunjava se od najboljih podvinika u krilu Srpske pravoslavne crkve. Zato i nije preterano ustvrditi da su najvee vrednosti Hilandara sami hilandarci. Predrag R. Dragi Kijuk

26

DDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDDD DDDDDDDDDDDDDDDDD---------Hilandarske nevolje I o njima treba pisati, jer su one sa Hilandarom od njegovog postanka pa sve do danas, itavih osam vekova bez etiri godine. ak su poele dok jo nije nastao: bratija manastira Vatopeda se svim silama trudila da onemogui njegovo nastajanje. Sreom, svi ostali svetogorski manastiri, sem Vatopeda, glasali su povoljno i molili cara Aleksija III Komnena (1195-1203) da odobri molbu Svetog Simeona i Svetog Save da na Svetoj Gori podignu manastir da bude sklonite monasima srpske narodnosti. Car se odazove molbi i carskim ukazom dodeli Svetome Simeonu i Svetome Savi potpuno razrueni stari manastir Hilandar kao neotuivi dar Srbima. Kasnije su dobili jo nekoliko zapustelih manastira u Mileji, na Svetoj Gori, koje su obnovili i prisajedinili Hilandaru. Tako je 1198. godine posle dosta muka i nevolja nastao na Hilandar. A kakve su sve nevolje morale biti prebroene da bi se obnovili razoreni manastiri i podigao, ukrasio i monasima nastanio novi Hilandar, duga je pria... I tek to je Hilandar zasnovan, i samo to je otpoeo svoj ivot, udarie nevolje jedna za drugom. U jedanaestom veku Sveta Gora strada od najezde arapskih gusara. A kad god strada Sveta Gora, strada i Hilandar. U dvanaestom veku napast za Svetu Goru su bili Vlasi koji su doli sa svojim porodicama, ukljuujui i njihove ene i keri. S obzirom na to da enskim osobama boravak na Svetoj Gori nije dozvoljen, monasi su traili intervenciju vizantijskog cara koji je naredio da se Vlasi udalje. U trinaestom veku, 1204-1261, krstai divljaju po Vizantiji, a i po Svetoj Gori. NJihovo bezobzirno pljakanje i ruenje svetogorskih manastira zgranjava ak i samog papu Inokentija III (1198-1216), koji im 1214. godine upuuje pismo u kome ih prekoreva za razbojnitvo i razaranja poinjena na Svtoj Gori. Kada su krstai doli na Svetu Goru, bilo je 300 manastira, a kada su ga napustili, taj broj se znatno smanjio. Progon monaha Nevolje za Svetu Goru i Hilandar nisu dolazile samo od inoveraca, ve i od pravoslavnih vizantijskih careva i patrijarha. Tako su car Mihajlo VIII Paleolog (1259-1282) i patrijarh Jovan Vekos (1275-1282) naredili nemilosrdno gonjenje svetogorskih monaha koji su se usprotivili carevom i patrijarhovom potpisivanju unije sa Rimom. Zabeleeno je da su, po njihovom nareenju, na dan 10. oktobra 1276. godine ivi spaljeni dvadeset i estorica monaha u manastiru Zografu. I hilandarski monasi su se svakako protivili unijaenju pravoslavnih, pa se moe pretpostaviti da su i neki od njih stradali u ovom pogromu. Jedna od najteih nevolja za Svetu Goru i Hilandar je bila najezda katalona, gusara i probisveta sa Pirineja. Za vreme cara Andronika II (1282-1328), jedno vreme su ratovali na njegovoj strani kao plaenici, a kada su se vraali u svoju postojbinu, zadrali su se na Svetoj Gori gde su 1307-1309. godine bezobzirno pljakali i razarali svetogorske manastire. Opsedali su i Hilandar koga je tadanji iguman manastira, a kasnije arhiepiskop srpski Danilo, hrabro branio sa svojim monasima i nije dozvolio banditima da uu u manastir. Podatke o katalonskom razaranju na Svetoj Gori, kao i odbrani Hilandara od tih pljakaa, sadri jedino itije arhiepiskopa Danila koje su napisali njegovi uenici.

27

Kada su ovi katalonski razbojnici najzad napustili Svetu Goru, ostalo je svega 125 manastira. U esnaestom veku taj broj spada na 25, a danas ima samo 20 manastira na Svetoj Gori. Posle odlaska Katalona, Sveta Gora i Hilandar su malo odahnuli. Hilandar koji je bio obilato pomagan od vladara iz dinastije Nemanjia doiveo je svoje zlatno doba. Mnogobrojne kraljevske darovne povelje iz tog doba svedoe o dareljivosti srpskih vladara prema Hilandaru. ak i posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. i pada Smedereva 1459. godine, kada nastaje puno ropstvo pod Turcima, Hilandar dobija pomo od Milice, Lazareve udovice, od Lazarevih sinova i od njegove vlastele. Meutim, kada je Sveta Gora pala pod Turke 1430. godine, za Svetu Goru i Hilandar nastaje doba tekih nevolja. Do ruba propasti Turci su manastirima oduzeli sva imanja po Vizantiji i Srbiji, te je na Hilandar tako osiromaio da se je uglavnom odravao od milostinje i njome otkupljivao od Turaka najbolje svoje zemlje po Halkidici, koje su do danas njegova svojina i glavni izbor manastirskih prihoda. Pored toga Turci udarie na manastire veliki danak, a posebno velike sume morali su davati vojnom odredu bostancija koji su upravljali celom Halkidikom, pa dakle i Atosom. (1) To je bila jedna nevolja, a napadi gusara i meusobne raspre i borbe izmeu manastira dovele su Svetu Goru do ruba propasti. alosno je, ali istinito, da su svae i sudske parnice zbog imovine esta pojava na Svetoj Gori. Zbog ogromnih nameta i pljaki mnogi manastiri su toliko osiromaili da su se jedva odravali, a neki su i potpuno nestali. Hilandar je imao sreu da ga u to doba pomau potomci ura Brankovia koji su izbegli u Ugarsku. Treba napomenuti da su u to vreme, a i kasnije, i vlake i moldavske vojvode slali obilatu pomo svetogorskim manastirima. Da su i Hilandar velikoduno pomagali svedoe mnogobrojne darovne povelje koje se i danas uvaju u Hilandaru. U esnaestom veku ruski carevi i vlastela su pomagali Hilandar. Naroito dareljiv je bio Ivan Grozni. Materijalna beda svetogorskih manastira je bila naroito teka u toku sledea tri veka. Novana pomo Hilandaru koja je stizala neredovno nije bila dovoljna da podmiri sve potrebe. Teki nameti koji su se morali plaati Turcima naterali su Hilandar da se zaduuje kod pojedinih monaha, kod drugih manastira, bogatih Turaka i Jevreja, a da im u zalog daje crkvene stvari, raskono ukraena jevanelja i svoje kelije... ...Jedan zapis iz 1717. godine, koji se nalazi na listovima 14a-15a saoptava da su Hilandarci pozajmili 2.000 groa od manastira Velika Lavra, a u zalog im dali neke skupocene crkvene stvari i jevanelja. Taj dug nije vraen ni do 1724. godine, kada su te zalone stvari bile vraene Hilandaru s tim da umesto njih kao zalog daju svojih sedam kelija. Zapisi na listovima 17a, 17b, 18a i 18b pokazuju da je Hilandar pozajmljivao novac od manastira Iverona, nekog Jevrejina Murdoha i nekog monaha Timoteja. Treba napomenuti da su se Hilandarci uvek starali da zaloene stvari otkupe. Jedan primer toga se nalazi na listu 62a gde ekonom, proiguman Danilo, zapisuje ta su sve otkupili od popa Agapija kome su te stvari zaloili kada im je pozajmio novac. Materijalna beda je mogla biti jedan od uzroka za neslogu koja je u osamnaestom veku vladala meu Hilandarcima. Pajsije Hilandarac, koji je u Hilandaru boravio od 1745. do

28

1773. godine, napominje u svojoj Istoriji da je u to vreme bilo mnogo smutnje i bratskog neslaganja. Pomo vernika Iz beleaka u hilandarskom rukopisu broj 525 (523) moe se videti da je u ovo doba najvee materijalne bede pomo dolazila Hilandaru od pravoslavnih vernika iz Grke, Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Carigrada, Austrougarske, Rusije, Ukrajine i Bugarske. Hilandarski monasi, takozvani taksidioti (putnici) odlazili su u ove zemlje da prikupljaju pomo. No, u isto vreme, oni su vrili versko-prosvetnu misiju meu onima koje su poseivali. Ponekad su, pri povratku u manastir, dovodili poklonike koji su ostavljali svoje darove, ali su iz manastira sobom odnosili osveenu veru i ojaanu nadu u osloboenje od Turaka. Crni dani za Svetu Goru i Hilandar su nastali za vreme grkog ustanka protiv Turaka, 1821-1831. Kad je 1821. poeo grki ustanak udarie Turci i na svetu Goru, te se mnogi monasi razbegoe. U Hilandaru osta u najgore vreme samo dvanaest monaha. NJima u manastiru naroito zlo su inili Arnauti kao turski vojnici. Oni su manastir grdno opljakali i mnogo dragocenosti prodali. (2) Ko zna koliko je dragocenih slovenskih rukopisa tada uniteno i u Hilandaru i u ostalim svetogorskim manastirima. U Hilandaru su stanovali Turci, iji su vojnici naneli manastiru grdne tete, loili kune i hlebne pei knjigama, ili ih bremenima bacali u more (3) Nevolje su dolazile i od poara, koji su dosta esti na Svetoj Gori. Oni su unitavali zgrade, rukopise, i crkvene stvari. Spiridon je u svom zapisu u hilandarskom rukopisu broj 282 zabeleio da su 1821. godine izgoreli kalamarijski metosi (hilandarsko vlasnitvo izvan Svete Gore). Meutim, poari su nekoliko puta zahvatali i sam manastir, odnosno zgrade u manastirskom krugu, kao i samu sabornu crkvu. Zapis u hilandarskom rukopisu broj 474 belei kako ...izgore manastire 1722. ot pirga svetoga Save do pirga svetoga Georgija, a to je kompleks zgrada na severnoj i zapadnoj strani do saborne crkve. Drugi veliki poar je zadesio Hilandar 22. avgusta 1776. godine i tom prilikom je izgorela jedna etvrtina manastira, kelije i dve kapele, a osim toga i mnoge knjige i odede. U samoj sabornoj crkvi izgoreli su mnogi rukopisi i odede koje su se tamo nalazile. Nevolje od poara je Hilandar pretrpeo jo tri puta: 1891, 1950. i 1981. godine. I razne bolesti, a naroito kuga, predstavljaju nevolje za Svetu Goru i Hilandar. Tako je odmah po svretku grkog oslobodilakog rata protivu Turaka na Svetoj Gori zavladala kuga koja nije potedela ni Hilandar. Prepolovila je broj Hilandaraca, tako da je od 39, koliko ih je tada bilo, 19 umrlo, a 20 ih ostalo. I zemljotresi su nevolja za Svetu Goru i Hilandar. Neki ubogi Grigorije kome je u velikoj shimni ime promenjeno na sveteno inok Vasilije, je ostavio sledeu beleku u hilandarskom rukopisu broj 280: I togda bist trus straan mjeseca ilna (S/C) 18. dan, i mnogi bist ubitak i zimija po manastirjeh i pirgovi padoe mnogi, i na Prevlaci vsi, ljeto 7093 (=1585). Otuivanje rukopisa

29

Posebnu nevolju za Hilandar predstavlja propadanje i otuivanje rukopisa iz manastirske biblioteke. Dimitrije Bogdanovi napominje: Knjige su propadale ve samim vremenom, od starosti, pogotovu u nepovoljnom smetaju. Videli smo da su oko 1804. godine najstarije knjige manastirske zbirke bile odbaene (u pirgu Sv. Save), da tamo doslovno istrunu. Mrana prostorija isodijasnice, takoe, nije pruala dobre uslove za trajanje i odravanje knjiga. (4) Ali nisu samo vreme i loi uslovi za odravanje rukopisa i knjiga doprinosili njihovom nestajanju, ve u tome imaju udela i ljudi. Tako je, recimo, u vreme ispravljanja bogoslubenih knjiga u Rusiji, patrijarh Nikon poslao 1653. godine u Hilandar starca Arsenija Suhanova da odabere rukopise koje e poneti u Rusiju da se na osnovu njihovog teksta, koji se smatrao ispravnim, izvre ispravke. Iz zahvalnosti za pomo koju su dobijali iz Rusije, Hilandarci su odobrili Suhanovu da odabere potrebne rukopise. On je odabrao 498 rukopisa. Malo je verovatno da ih je mogao sve odneti u jednom navratu. Nema podataka koliko ih je odneo. Ne zna se ni to da li su kasnije hilandarski monasi, koji su odlazili u Rusiju da trae pomo, odnosili neke od rukopisa koje je Suhanov bio odabrao. Ima podataka koji ukazuju da je nekoliko hilandarskih rukopisa poklonjeno osobama koje su Hilandar mnogo zaduile. Vei je broj rukopisa koje su bez odobrenja odneli posetioci Hilandara kojima je bilo dozvoljeno da prouavaju rukopise u manastirskoj biblioteci. Tako, na primer, Rusi, Grigorovi i arhimandrit Porfirije Uspenski, kojima su Hilandarci ukazali gostoprimstvo i poverenje, nisu propustili priliku da bez odobrenja uzmu neke rukopise i odnesu ih u Rusiju, gde se i sada nalaze. I Austrija je, iz politikih razloga, bila zainteresovana da sa Svete Gore, a naroito iz Hilandara, pokupi slovenske rukopise i prebaci ih u Be. NJen posrednik u ovom poduhvatu je bio Jernej Kopitar. Postojala je namera da se otkupe svi rukopisi iz hilandarske biblioteke. Sreom, u Be je odneto samo 12 rukopisa. Otkup od Bugara Da napomenemo da ni u devetnaestom veku Hilandaru nije bilo lako. U teka vremena manastir se toliko zaduio kod Bugara, da je postao njihovo vlasnitvo. Tek 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenovi je isplatio hilandarski dug i manastir je opet preao u vlasnitvo srpskih monaha. Iz zahvalnosti za kraljevo dobroinstvo, Hilandarci su mu poklonili Miroslavljevo jevanelje pisano 1200. godine. Ono se i danas nalazi u Beogradu. Nemaka okupacija Svete Gore za vreme Drugog svetskog rata i graanski rat u Grkoj po zavretku Drugog svetskog rata su nevolje Svete Gore i Hilandara u dvadesetom veku koje emo pomenuti. Ima ih jo, ali neemo o njima govoriti da ne bi i sami u nevolju pali... Ne verujemo da smo ni pomenuli a kamoli opisali sve svetogorske i hilandarske nevolje. Nadamo se, meutim, da i ovoliko koliko je reeno pokazuje sa koliko su se nevolja i tegoba borili i bore Sveta Gora i Hilandar. Pa ipak, uprkos tim nevoljama, Hilandar se, posle osam vekova mukotrpne istorije, odrao ne samo materijalno, ve i duhovno. I danas je Hilandar srpska kula svetinja, uvar srpskog pravoslavlja, riznica srpskog kulturnog blaga, rasadnik pobonosti, i most izmeu slavne srpske prolosti i, ako Bog da, svetle i sretne srpske budunosti. Mateja Mateji

30

-----------Slikarstvo u Hilandaru Najvea celina zidnog slikarstva sauvana je u glavnoj crkvi. Na alost, ona je sva bila preslikana 1803. godine. Prilikom preslikavanja, majstori su ponovili stare scene i figure ne otetivi ih, tako da savremeni konzervatori, uklanjajui boju iz DID veka, zatiu dobro ouvano slikarstvo iz doba kralja Milutina. Obnovljene freske glavnoga hrama sadre sve podatke o programu slikanog ukrasa i ikonografiji pojedinanih slika; neke tada nepreslikane ili sada oiene freske sve-doe o visokoj vrednosti i stilskim osobinama Milutinovog ivopisa. Uena tematika izloena je u nizu ciklusa. U naosu, pored Pantokratora, proroka i jevanelista u kubetu, i pored stojeih figura u donjem pojasu - episkopa, ratnika, muenika, monaha - naslikani su ciklusi: Praznika, Stradanja Hristovog, uda i parabola Hristovih, Dogaaja posle vas-krsenja i Bogorodiinog ivota. U priprati su: Proroke vizije, Starozavetne scene kao praslike Bogorodice i hagiografske scene posveene Jovanu Zlatoustom, sv. Isidoru, Doroteju, Pahomiju, Makariju Egipatskom, Natanailu, Antoniju Velikom i Pavlu Tivejskom.Pored toga, u priprati se nalaze i neke scene iz Hristovog ivota, portreti vizantijskih i srpskih vladara, kao i pojedinani likovi svetitelja. Velike kompozicije Iznoenje hrianske istorije i shvatanja sveta preko mnogobrojnih ciklusa i scena, uz uvoenje mnotva figura u kompozicije, postao je obiaj u vizantijskom slikarstvu na kraju DIII i na samom poetku DIV veka. Hilandar je, po tome, bio zahvaen optom pojavom koja se ispoljila u Carigradu, Solunu i Srbiji u isto vreme. Ono to mu daje izvesnu posebnost jesu slike iz ivota starih hrianskih podvinika sa Istoka, istaknute za ugled monasima Hilandara, u priprati crkve. Opirno pripovedanje dogaaja spojeno sa simbolinim znaenjem slika imalo je za cilj pouku, ali i uzdizanje u duhovnom razmiljanju. Oiene ili nepreslikane freske u naosu crkve - iza ikonostasa, u junoj i severnoj pevnici, u jugozapadnom uglu - pokazuju da su ih izradili najbolji slikari u tom vremenu, jer po vrednosti i po shvatanjima ne ustupaju pred poznatim delima uvenih slikara mozaika i fresaka u Carigradu i Solunu. S crtakim darom, s tananou u obradi oblika, sa oseanjem za iznalaenje najplemenitijih harmonija boja, slikari su gradili svoje velike kompozicije uravnoteenih masa, s figurama usklaenih stavova i pokreta, smetajui ih u plitak prostor ogranien slikanom arhitekturom ili stenovitim predelom u pozadini. Novi duh preovladao je i prilikom izbora antikih uzora: nisu traeni, kao u DIII veku, protagonisti atletskog izgleda i monumentalnih oblika, nego uzdrani i otmeni ljudi, koji su svoja oseanja saoptavali bez strasti i patetike. Prolo je bilo vreme neobuzdane oseajnosti; racionalno i emotivno dovedeni su, na slikama, do ravnotee. Nije zapisano ni kada ni ko je izveo freske u hilandarskom katolikonu. Jedino portret kralja Milutina, u jugozapadnom uglu naosa, daje priblian podatak o vremenu rada. Ta izvanredna slika - svakako najlepa meu kraljevim mnogobrojnim portretima - prikazuje starca u dubokim godinama. Crte njegovog lica izraavaju stanje u kojem je kralj bio posle portretisanja u Starom Nagoriinu, a pre nego to je bio naslikan, pred samu smrt, u Graanici. Oevidno, jo 1319. godine slikari su bili u Hilandaru.

31

Ostae jo dugo nepoznato ko je predvodio skupinu slikara koji su tu radili. Oiene freske u junoj pevnici sasvim su sline delu jednog majstora, i to glavnog, koji je istih godina, isto tako sa saradnicima, oslikao crkvu sv. Nikole Orfanosa u Solunu, takoe zadubinu kralja Milutina. Freske su, po tipovima lica i rukopisu, toliko srodne da ne moe biti sumnje da je u pitanju isti bezimeni umetnik. Meutim, on nije mogao biti sam jer su zidne povrine glavne hilandarske crkve tako velike da ih je morao oslikavati vei broj majstora. Neoiene freske na zapadnom zidu, svojom ikonografijom, dosta nalie na dobro ouvan ivopis u crkvi Hrista Spasa u Beru (Veriji) u Makedoniji. NJih je izveo 1315. godine Georgije Kaliergis, koji sam za sebe u natpisu kae da je najbolji slikar Tesalije. Bio je on poznanik Hilandaraca: kupovini nekih kua u Solunu za raun Hilandara prisustvovao je, pored igumana Hilandara i pojedinih kaluera, jo i on. Da ga nisu potovali, Hilandarci ga ne bi ni ukljuivali u svoje poslove. Bie potrebno doekati dalje ienje fresaka da bi se videlo kolika je bila uloga ovog znamenitog solunskog slikara u ivopisanju Hilandara. U svakom sluaju, ve je i sad uoljivo da su solunski slikari nosili posao u glavnoj hilandarskoj crkvi. Freske su odavale utisak raskoi, a time govorile o bogatstvu ktitora, jer je na njima upotrebljeno zlato. U tankim listiima nalepljeno je na oreole svetitelja, mestimino i na njihova odela, a javljalo se i na ornamentima. Danju je sunce u svome kretanju oivljavalo zlatne povrine, kad bi zraci kroz prozore na njih pali; nou, za vreme slubi, paljenjem i gaenjem svea, postizao se utisak mistinosti. Najupeatljiviji uinak bi se stvorio usred bogosluenja, kada bi bile uegnute svee na polijeleju, pa se iz mraka u kubetu, ozaren zlatom, pojavio Pantokrator kao da lebdi u visinama. Nove ikone Glavna crkva je, posle podizanja i ivopisanja, morala dobiti i nove ikone. Dve najvee hilandarske ikone - Hristos Pantokrator i Bogorodica Milostiva (Eleusa) - vezuju se, i svojim razmerama i svojim stilom, za crkvu kralja Milutina. Bile su, verovatno, prestone ikone na novom ikonostasu jer im veliina odgovara razmaku izmeu etiri kamena stubia ikonostasa. Izgleda da nisu delo umetnika koji su izveli freske, iako imaju opta obeleja stila renesanse Paleologa. Mogle su biti izraene i pre ivopisa, jer je crkva sluila i u one dve-tri decenije koje su protekle od njenog podizanja do oslikavanja. Druge dve ikone, otprilike iz istog vremena, mnogo su blie delima slikara fresaka. Jedna od njih, Vavedenje Bogorodice, morala je stajati na nekom vrlo sveanom mestu, moda i pod nekim proskinitarom, jer je prikazivala onaj Bogorodiin dogaaj koji je Hilandar uzeo za crkvenu slavu. Ona je i najlepe ikonopisano delo uraeno za vreme kralja Milutina u Hilandaru, a spada i meu najbolja dela koja su nastala u Vizantijskom carstvu u DIV veku. Nadahnute antikom umetnou, devojke iz Bogorodiine pratnje, neke s draperijama ili velovima preko glave, dre zapaljene svee u rukama, trudei se, ljupkim pokretima ruku ili otmenim stavovima tela, da zaklone plamen kako se ne bi ugasio. Samo izuzetan slikar mogao je naprviti ovu ikonu, koloristiki zasienu i punu sveine u obradi forme. Po tipu glava i oblicima odee, devojke iz Vavedenja mnogo lie na mlade dvorkinje sa freske Roenja Bogorodice iz severne pevnice u crkvi. To i navodi na tvrenje da je ikona Vavedenja nastala u vreme ivopisanja hrama i da je jedan od slikara fresaka bio i njen tvorac. Izgleda da je u isto doba izvedena i jedna ikona arhanela, takoe sada u manastirskom muzeju, jer i ona ima odlike svojstvene radu slikara glavne crkve.

32

ini se da svi slikarski radovi u glavnoj hilandarskoj crkvi nisu bili zavreni za ivota kralja Milutina. Ako je slikar iz DID veka koji je osveavao ivopis u priprati tano preneo portrete i natpise oko njih, onda se rad morao produiti i u doba kralja Stefana Deanskog. Meutim, treba doekati ienje fresaka u priprati, kada e se saznati koliko je, po smrti kralja Milutina, jo trajalo ukraavanje crkve. Meutim, ivopisanje u trpezariji svakako je izvedeno pred kraj vlade kralja Milutina. Od nekadanje celine ostale su samo tri kompozicije, a sve ostalo je nestalo 1621/22. godine, kada je trpezarija obnavljana i ponovo ivopisana. One se nalaze iznad drvene tavanice, u potkrovlju, na trougaonom kalkanu severnog zida. U pitanju su tri scene iz ivota starozavetnog Avrama: Susret Avrama s anelima, Gostoljublje i rtva Avramova. One nisu ista ilustracija dogaaja iz Starog zaveta, nego imaju i simbolinu vrednost. Oci hrianske crkve su u svojim tekstovima naglaavali da su starozavetna zbivanja praslike novozavetnih sudbina. Odnos Avrama i Isaka bio je za njih praobraz Hristove rtve. Uspomena na nju slavila se svakodnevno na liturgiji, u tajni evharistije, koja je ustanovljena na poslednjoj Hristovoj veeri s uenicima. Zato se slike Tajne veere i starozavetni praobrazi Hristove rtve esto nau u programu fresaka u oltaru i proskomidiji, gde se obavljaju evharistike slube. Mesto im je i na najsveanijim zidnim povrinama u srednjovekovnim trpezarijama, obino u igumanskoj apsidi i iznad nje, jer su i bratski obredi podseali na Hristovu veeru s apostolima, pred njegovo stradanje. U skoro svim srednjovekovnim trpezarijama slika Tajne veere nalazi se zato u igumanskoj apsidi, a iznad nje ili oko nje su i starozavetne scene koje su praslike Hristove rtve. I apsida hilandarske trpezarije bila je u poetku ukraena Tajnom veerom, ali je ona preslikana u DVIII veku. Evharistiki smisao je i na glavnom zidu hilandarske trpezarije povezao starozavetne i novozavetne dogaaje. Preovladava klasini kanon Slikari hilandarske glavne crkve nisu radili freske u trpezariji, bar tako se ini kad se oieno slikarstvo u crkvi uporedi sa scenama u trpezariji. Drukiji je rukopis slikara, mada ove dve celine odlikuje isti duh oblika, isti stepen stilskog razvitka. U trpezariji, kao i u crkvi, klasini kanon preovladava u proporcijama figura, simetrija u rasporedu scena i u sklopu kompozicija, ravnomerna zastupljenost toplih i hladnih boja, ravnotea izmeu osvetljenih i osenenih povrina, sklad oseajnog i racionalnog izraavanja. Tipovi svetitelja i pozadina s razuenom slikanom arhitekturom ili predelima imaju obeleja slika u glavnoj crkvi. Zbog toga je kraj druge decenije DIV veka najverovatnije doba nastanka najstarijih fresaka u trpezariji. Freske u trpezariji neto ustupaju pred vrednou oienih dela u crkvi: nemaju njihovu jedrinu, niti blistavost njihovih boja i skupocenost materijala. Na lestvici vrednosti stoje na drugom mestu meu delima nastalim u doba kralja Milutina, kao to je i graevina na ijem su zidu izvedene druga po znaaju u ivotu manastira. Po ulozi i vrsnosti na treem mestu su freske u grobljanskoj crkvi, izvedene, po svoj prilici, isto tako u drugoj deceniji DIV veka. Posle deliminog zaruavanja crkve na groblju, najvie ih se sauvalo na zidovima i po svodovima u oltarskom prostoru. U apsidi je ostalo Poklonjenje otaca crkve u svodu Vaznesenje, a na luku iznad ikonostasa Blagovesti. Na svim ostalim zidovima u oltaru nalaze se likovi uvenih svetih episkopa i dvojice akona: Stefana i Romana, a u naosu, po podunim zidovima, samo ostaci donjih delova figura po ijoj se odei vidi da su u najniem pojasu preovladavali likovi svetih

33

monaha. U priprati je morao biti naslikan Strani sud, sudei po postojeim deliima slikanih povrina. Ta kompozicija i oteeni likovi apostola Petra i Pavla na stupcima uz ikonostas opominju na nadgrobnu namenu hrama. uveni mauzoleji - Sv. Apostoli u Carigradu ili Sv. Apostoli u Pei - bili su grobne crkve najvienijih ljudi. NJihova posveta, kao i posveta grobljanske crkve u Hilandaru, oznaavala je nadu umrlih u zastupnitvo apostola na Stranom sudu, kojom prilikom e, po hrianskom uenju, doi do odvajanja grenika od pravednika. Slika Stranog suda obeavala je vaskrsenje ljudima a pravednicima rajsko naselje. Moda su, nekad, i druge slike podvlaile namenu grobljanske crkve. Stil - peat vremena I stil fresaka nosi peat vremena u kojem su nastale. Sastavni delovi slika - tipovi svetitelja, razmere figura, slikana arhitektura ili predeo, nain crtanja, sklop kompozicije i upotreba boje - istog su roda kao u glavnoj crkvi i trpezariji. Zato i godine njihovog stvaranja moraju biti pribline. Meutim, na freskama u grobljanskoj crkvi nema ni savrenosti ivopisa u katolikonu ni majstorstva slika u trpezariji. Siromanije u boji, ponekad ak i suvo, uzdrano u primeni bilo koje vrste raskonijih efekata, ovo slikarstvo je ozbiljno, usklaeno s namenom hrama, ali nikako nije delo nekog nevetog majstora. U pitanju je prosean umetnik jednog velikog doba u istoriji vizantijskog slikarstva. On je sve svoje freske nadslovio grkim natpisima. Bio je, kao i slikari katolikona i trpezarije, najverovatnije pripadnik neke solunske slikarske radionice. Zidno slikarstvo i ikonopis iz druge decenije DIV veka u manastiru Hilandaru delimino su nastali zaslugom samog kralja Milutina, a poneto moda i brigom samog manastira, obogaenog kraljevim darovima. Po shvatanjima i stilskim osobinama, ta dela se nisu razlikovala od fresaka u kraljevim zadubinama u zemlji: u crkvi Joakima i Ane u Studenici, u Starom Nagoriinu i sv. Nikiti kod Skoplja ili Graanici, koje su, otprilike u isto vreme, uradili dvorski slikari Mihailo i Evtihije ili njihovi najblii saradnici. I slikari sa dvora kralja Milutina bili su poreklom iz Soluna ili su se tamo vaspitavali. Zato ni njihovo slikarstvo nije daleko od dela koja su solunski slikari, upravo tada, stvarali u gradu sv. Dimitrija (Sv. Apostoli, Sv. Katarina, Sv. Nikola Orfanos, Sv. Arhaneli) ili u najblioj okolini (Kaliergis u Beru, neki ikonopisci u Ohridu itd.). I sam Carigrad je istih godina dao dva zrela ploda prestonike renesanse Paleologa: mozaike u manastiru Hrista Hore i Bogorodice Pamakaristos. Hilandarske freske upravo sa svima njima ine najistaknutiju celinu u stvaralatvu pravoslavnog sveta, koje je dolo do izraaja oko 1320. godine. U okviru Svete Gore Hilandar se tada prikazao kao manastir u kome se najvie i najlepe radilo. Lavra i Kareja ukrasile su svoje glavne crkve dvadesetak godina ranije, Vatoped oko 1312. NJihove freske oznaavaju dva prethodna stupnja u razvitku renesanse Paleologa i one su, pored hilandarskih, jedina dela iz tog vremena koja su se sauvala u Svetoj Gori. Vojislav J. uri ---------Kalueri meu sobom Kad nam je poznat tok dogaaja na Sv. Gori, onda nam je poznata i istorija pojedinih manastira. Po postanku svom svi su nalik jedan na drugi, i kao to je svaki proiveo doba

34

svoga cvetanja i poleta, isto su tako svi imali da propate po neko vreme pod teretom dugova i oskudice, pod pritiskom grubog turskog gospodstva, a naroito za vreme grkog ustanka, kad je bilo dolo dotle, da sasvim propadnu. Ali se provienjem opet malo po malo posle toga oporavie, te danas ipak ive ivotom, koji odgovara njihovom pozivu. Po nainu kako su graeni, po svome unutranjem ureenju, po nainu ivota u njima (koji uslovljava junije podneblje) svi su manastiri poednaki, ta im je samo razlika, to je jedan na otvorenom mestu uz morsku obalu, drugi u dolji. Opkoljen umom i visovima, a trei na kakvoj gorskoj visoravni; pa ta razlika po mestu, donekle uslovljava i neznatnu razliku u nainu ivota. Dananji manastiri sa svojim zgradama daju nam sliku srednjevekovnih zamaka. To su graevine opasane jakim zidom s visokim kulama, prozori su im spolja ali povie od zemlje, ulazak samo na jednu kapiju tekim gvoem okovanu, koja se zatvara jo i poprenim gredama (prevornicama). Na jednom krilu od kapije prorezana su vratanca, na koja se, tako rei, provlai, kad treba koga pustiti bilo docne u noi ili rano izjutra. Sa ulaza (ureen biblijskim slikama) obino se vidi vei deo dvorita, u ijoj je sredini glavni hram. Kako u kog manastira dvorite je vee ili manje a gotovo nikad pravilna oblika. Manastir Simonopetar nema dvorita, Dionisijat neznatno a Lavra najprostranije. Po veliini hrama daje se obino zakljuiti i o preanjem znaaju onog manastira. Zidovi su mu ili goli ili omalterisani, a arhitektura skroz vizantijska, prozora mnogo ali srazmerno malih, svod s kubetima, krov pokriven olovom. Glavni je ulaz u crkvu sa zapadne strane naspram oltara, koji je, kao to se zna, uvek okrenut istoku, a ree ima i sporednih ulaza sa severa i juga. Kroz dve priprate dolazi se u unutranjost crkve. Hram je u obliku poloena krsta, na gornjem je kraju oltar, nie malo sa strane i desno i levo mesta za pevnice, a po sredini ovih, gore, podie se najprostranije kube, koje dre etiri masivna mramorna stuba; tu sa svoda vise deset bakarnih lanaca, o koje je prikaen h o r o s (kruna iz deset delova) irine kao i kube, a nainjen od medi, ukraen slikama, vencima, nojevim jajima i kiankama. O velikim praznicima, kada se nou slui, pripale se svee i horos se zaljulja, a to se isto ini i sa velikim polijelejem, to visi iz kubeta. Oltar je od sredine crkve odeljen pregradom iz pozlaenog drvoreza a zove se templo ili ikonostas, na kome su poreane ikone. Ovakav je ikonostas novina i to iz DVI veka; preanje starije manastirske crkve imaahu stari distilon (iz tanjih mramornih stubova), kojim se zaklanjala asna trpeza, ali se inae moglo videti u oltar. Ovu novinu videli su svetogorci u Rusa, a oni su je, kako se kae, primili od Kopta. Na ikonostasu su troja vrata, desna, leva i asne dveri, gde se prima i priest. Sva troja vrata obino su zastrta manje vie skupocenim zavesama. U donjem redu ikona na templu nalzi se slika Spasiteljeva, Majke Boje, Jovana Krstitelja i obraz patrona hrama. Nad ovim su ikonama dvanaest crkvenih glavnih praznika a vie ovih u treem i najviem redu apostoli, a povrh svega veliki krst (Raspee Hristovo). Oltar se deli dalje na troje: sredinu (asna trpeza sa baldahinom), levu stranu (rtvenik, gde svetenik sprema, to treba za slubu) i desnu stranu - za crkvenjaka. Stolovi su u crkvi udeeni vie za stojanje nego za sedenje. Igumanov sto obino je skupocen. Pevnice za knjige, stolovi na koje se postavljaju ikone za celivanje esto su svedoci retke vetine i munoga posla u izradi ara sa sedefom i slonovom kou. ivopis je vrlo znaajan za ovaj deo crkve. Gore u glavnom kubetu vidi se veliko poprsje Svemoguega a sa strane kubeta red anela, koji dre u rukama predmete potrebne pri vrenju slube boje. Vie ona etiri stuba na koje se oslanja, kube, naslikana su etiri

35

evanelista, a predstavljaju osnov Hristove nauke. Po zidovima su slike iz novoga zaveta, poevi od roenja pa do Vaskrsnua Hristova; tako isto nalaze se i slike Bogorodiinih praznika a vie pevnica slike onih svetitelja, koji su u ratovima proveli ivot i vae kao zatitnici pevaa, jer oni zastupaju borce Hristove istine. Patos crkven redovno je od mramornih ploa, koje su veinom arene i ukusno sastavljene, te ine divan mozaik. Po sebi se razume da mora biti i mnogo kandila, kada se zna da se po grkim crkvama vrlo mnogo troi ulja i voska, jedno to se osvetljenjem hoe da uvelia crkvena ceremonija, a drugo to je samo osvetljenje ba i prava potreba za vreme dugih nonih sluaba po crkvama. Preprate su mnogo prostije udeene, ali i tu ima stubova vrh kojih se diu kubeta, i polijeleja to vise sa svodova. Patos je od mramora ali jedne boje, a ikona ima malo. U prvoj se preprati slui veernje a u drugoj polunonica. Neke crkve imaju vie glavnog ulaza kor za oglaene, tu je obino sklonjena biblioteka manastirska. esto se jo nalaze kubeta sa severne i june strane. Od zapadnih vrata sasvim blizu crkve nalazi se takozvana trapezarija, opta dvornica za ruavanje, gde se prema utvrenim obiaju svakog dana dva puta obeduje ili se samo o izvesnim praznicima sastaje bratstvo na zajedniku trpezu. U starija vremena sto im je bio mramorna ploa na ozidanom postolju, a mesto stolica proste drvene klupe. Igumanov sto bio je malo na uzviici, tako isto i sto aca. Po zidovima su u prirodnoj veliini slike sviju asketa (isposniara), koji su se odlikovali strogim ivotom, kao opomena skupljenoj bratiji da bude uzdrljiva. Vie sedita igumanovog obino se nalazi ikona - tajna veera. Isto tako ne daleko od crkve, prema prostranstvu dvorita, nalazi se bilo s leve bilo s desne strane rotunda (krstionica). Sredite joj zauzima velika mramorna ploa; tu na tom mestu sveti se svakog meseca voda. Krov je na njoj od olova i stoji na stubovima. Iznutra u kubetu dala se ivopiscu najzgodnija prilika da prikae sva uda u kojima igra glavnu ulogu ovaj vlani elemenat. Oko crkve su zasaena drveta: kiparisi, limuni i pomoranDe. Osim glavnog hrama imaju manstiri uvek i po koju kapelu; dabome, one nisu tako bogato ukraene kao glavni hram. U njima se slui teatnikom naizmence, meutim nedeljom i praznikom samo u velikoj crkvi. Dvorite je patosano kamenom i opkoljeno zgradama tri do etiri sprata visokim, koje se spolja naslanjaju na pomenuti zid, kojim je opasan ceo manastir. Lice ovih zgrada okrenuto je unutra u dvorite, na njemu su mnogi doksati i prozori, to inae neukraenim zidovima daje vrlo prijatan izgled. Pojedine zgrade spojene su jedna s drugom, ali kako su graene i dograivane u razna vremena, to nam i njihova arhitektura ne predstavlja jednostavnu celinu. Starodrevnost sa arheoloke strane vidi se samo na crkvama i kubetima na njoj. Prizemne staje po manastirima slue redovno za privredne potrebe. Tu je pre svega ambar za hranu, dalje, jedna ili dve pei za peenje hleba, u koje moe da ih stane po vie stotina. Hlebovi su okruglasti i oko 300 grama teki; brano iz vodenice dolazi neprosejano, ovo se radi u samom manastiru. Dohija zove se odaja gde se sklanja i uva svakovrsni smok i odatle uzima. Tu su naroiti veliki grnarski sudovi puni maslinovog ulja; tu su u kamenu izdubljena korita i drvene kace sa usoljenom morskom ribom; tu je u konim torbama kozji sir i ovije maslo; dalje pasulj, soivo, lukac i druge namirnice. U trapezariji je, koju napred spomenusmo, nadzornik kaluer, takozvani t r a p e z a r; dunost mu je, da o izvesnim danima izda odreenu koliinu vina kako kaluerima tako i posluzi. Po podrumima su poreana burad razne veliine, iz kojih se toi potrebno vino.

36

Kad e trapezar da izdaje vino, obino ga pre toga razblauje vodom, jer se isto uzima samo za priest u crkvi. Uz trapezariju je i kuhina, gde se na ognjitu u kotlovima i tavicama gotovi jelo. Sudovi su od bakra, i kalajiu se svake godine. U blizini podruma postavljaju se kace; tu se groe izgnjei i ostavi desetak dana da prevri, pa se otud prevrelo sprovodi u burad gde se vino izbistri. Od komine se pee rakija u kazanima koje toga radi postavljaju odmah iza kaca. U podrumima spravljaju i ulje: Plod od masline izgnjei se pre svega ispod valjka, pa se onom kaom napune Dakovi od kostreti, koje posle pod teskom (presom) cede a udese da curi u drven sud, gde neko vreme stane, pa se posle razliva u sudove. U odeljenju dalje od vina i ulja poreaju se burad, u kojima kisele kupus u glavicama. Pozadi crkve a ba uz nju nalazi se omanja odaja, za menju i peenje poskurica. Za njih se uzima belje brano; na testo utiskuje se znak rtve, iz koga svetenik, kad slui iseca potrebne estice. Druge su staje za drva, koja se po nudi izvlae na gornje spratove, na za to udeenim ekrcima. U prvom su spratu sve samo omanje elije za kaluere i to tako, da se neke mogu loiti a neke ne. Po potrebi nalazi se u svakom hodniku zajednika kuhina u kojoj kalueri gotove sebi jelo. U spratu nad ovim elije su mnogo prostranije i u njima stanuju stareine manastirske; uza svaku je jo poneto kuhine i sobiak za iskuenika (poslugu onog kaluera). U jednom odeljenju udeen je arhandarik t.j. odaje za goste sa strane. Na drugom je krilu sinodikon, sala za sednice manastirskih stareina (proestozi) gde se svakog dana skupljaju i veaju o manstirskim stvarima. Ovde nadzirava skevofilak, kome je dunost da doekuje i stoji na usluzi gostima, naroito preporuenim. Na sklonitijem mestu u manastiru ureena je i bolnica, prema broju kaluera ve ili manja. U blizini crkve udeeni su stanovi za crkvene sluitelje; tu se uvaju i mnoge crkvene stvari. Dunost je crkvenjaka pored drugog posla i da zvoni. Ovaj na prvi mah tako prost posao zahteva i izvesne umenosti, jer zvona, razna po veliini, valja tako vui, da sva ukupno daju jedan melodian zvuk (glas). Na zvoniku postrojen je obino i povei sat (asovnik) i u obiaju je, da pokazuje tursko vreme, koje poinje sa raanjem sunca, te zato treba uvek najmanje jo est asova dodati da se dobije evropsko vreme. Nema sumnje da je svakom poznato, da se pravoslavna crkva dri Julijanovog kalendara. Monah Sava Hilandarac -----Jutrenje i Veernje Naroitu vanost, kao to joj i prilii, polae taj Tipik na liturgiju. Svaki monah ima potpuno da se oisti duevno i, primivi oprotaj od igumana, da se priesti. Jer nije podobno, kae se, priestiti se svakom od vas bez straha i bez suda, ni svagda. Potrebno je svakom da se priesti nedeljno jednom ili dva puta; bedan je onaj kome ni toliko ne dozvoli iguman. Oni koji dolaze na priee imaju da otpevaju obinu slubu i da jedan drugome ine obina metanisanja, dajui oprotaj. Odredbe o slubi za Deveti as, veernje i ostalo to ide iza toga, ove su: Deveti as treba pevati kao i ostale, znak za njega daje po obiaju klepetalo. Veernje ima biti po Sinaksaru, verovatno onom koji je u obiaju na Svetoj Gori, zajedno sa panihidom; poveerje ima da se odri po veeri.

37

Tad se i klei pred odredbama, kad nije praznik. A praznik je onda kada se na jutrenju peva Bog gospod. Kad se slui poveerje i svetenik kae uobiajenu molitvu onda se pada na kolena, kao na kraju Prvog asa, a treba obratiti naroitu panju na rei igumanove. On e kazati: Prostite mi brao, po Gospodu, jer sagreih delom i reju i pomilju. Bratstvo tada treba da odgovori: Bog da ti prosti oe! Tako isto imali su i oni da mole od njega: Prosti i ti nama, asni oe, jer sagreismo i delom i reju i pomilju; a on e im odgovoriti: Bog e vam oprostiti svima usled molitava svetih otaca. Tada treba svi da se uzajamno poklone i pou u leije. Poto jo svre nonu slubu, mogu lei na poinak. Kad asovnik izbije odreeno vreme, ustaje eklisijarh, pristupa igumanu i, kad ga ovaj blagoslovi, tihim glasom govorei: Blagoslovite sveti! udara u malo klepalo i budi ostalo bratstvo na pononu slubu. I on sam ide na slubu i pali svee u crkvi. Potom udara u veliko klepalo. Ujutru, kad zove na jutrenje, udara u zvono. Tad slui jerej koji ima svoju redu. Poto se otpeva Trisveto, po 19. i 20. psalmu i obinim troparima i jektenijama, obilazi svetenik sav hram i okadi sve, pa onda pred dverima, kadei u znaku krsta poinje slavu svetoj Trojici: Slava svetoj jedinosunoj nerazdeljenoj Trojici. Posle toga pone eklisijarh esti psalm ali potiho, a za njim sledi jutarnja sluba. (...)Hrana u manastiru daje se po ustaljenom redu. Kad se svri liturgija i u priprati obavi dijaklizma, tu se skupi svo bratstvo i sedei eka dok se ne pozove na jelo. Kad udari bilo trpezno, svi sa svetenikom koji je sluio ima da iziu zajedno, da se poklone igumanu, da zaponu obini psalm i tad da priu stolu. Jelo se u dve smene. Ko ne bi sudelovao u molitvi i psalmu iz nemarnosti, toga bi trpezar prijavio igumanu i on bi mu odreivao kaznu. Iguman po inu ukazuje svakome gde treba da sedne. Dok se rua, jedan ita iz itija o svecu ili mueniku toga dana. itanje niko ne sme da ometa, zameui razgovor o mirskim stvarima. Uopte, treba govoriti to manje. Odgovarati samo na pitanja igumanova i to to je mogue sa manje rei. Ko se ogrei o to, trpezar ga moe odstraniti od jela. Treba biti osloboen od svih mirskih obiaja i sujeta, i svaki onaj koji bi ma im pokazivao da nije zadovoljan mestom koje mu daje iguman, ima da se stavi na poslednje mesto, a ako i to ne pomogne, ima da se izagna iz manastira. Kad se jede, ne sme niko nikom da daje ma to od jela ili pia, nego onaj, ko ta treba ima da ustane sam i da moli od igumana ovim reima: blagoslovi oe, treba mi ovo i ovo...; ako iguman dozvoli dobro je, a ako ne, dotini ima da uuti. Kad se svri obed i izgovore molitve i kad se po pravilu dovri i pevanje po molitvi svak odlazi u svoju keliju. Isto se tako radi i na veeri, za koju se preporuuje samo hleb, i to ne u velikoj meri, i malo voa. Preporuuje se to vie uzdravanja od jela. Na ruak i veeru moraju bezuslovno da dou svi koji nisu bolesni ili koji se uopte uzdravaju od jela. Za vreme postova hrana se, naravno, mora menjati. Uz veliki vaskrnji post prvoga dana nema ni liturgije ni jela, a drugih dana moe se uzimati samo soivo, kvaeno vodom, sirovo zelje, i uz to samo topla voda meana sa kiminom. Samo e se u petak prve nedelje, radi praznika sv. Teodora, dobiti kaa i pola ae vina. U subotu i nedelju druge sedmice posta dozvoljava se opet kaa i hobotnice, a za pie obina mera vina. Izgleda da je to bilo dozvoljeno i u sredoposnu sredu i u etvrtak velikog pravila. Utorkom i

38

etvrtkom mogu jesti po jedno jelo sa zejtinom i piti po pola obine mere krasovolja vina, a u druge dane (ponedeljak, sredu i petak) opet isto kao i prve sedmice. Ako se meutim dogodi praznik Obretenija glave sv. Jovana, ili etrdeset muenika, onda im se, osim cele prve nedelje i srede i petka, razreuje obaveza, te mogu jesti hobotnice, po dva jela sa zejtinom i mogu popiti po itavu meru vina, samo riba nipoto. Ova se sme uzeti samo na Blagovesti ako ne padaju u ponedeljak, sredu ili petak, i uz to se mogu popiti dve mere vina: jedna na ruku, a druga sutradan. I ostatke jela od Blagovesti, ak i ribu, mogu isto tako jesti drugi dan. Padne li praznik u ove dane i u veliku sedmicu (osim velikog etvrtka) onda se mogu jesti hobotnice, inae je sve kao prve stroge sedmice. Na veliki petak ne sme se jesti nita vareno, a na veliku subotu treba, uopte, da otpadne svaka briga za jelom. Za vreme apostolskih postova, u nas nazvanog Petrovog posta, strogost u jelu je mnogo manja. Osim srede i petka smeju svaki drugi dan jesti po dva jela na ulju, utorkom i etvrtkom hobotnice, a subotom i nedeljom ribu. Osim toga mogu piti punu meru vina. Uvee im se daje po malo hleba, a vina po puna mera. U svojim kelijama ne sme ni jedan brat jesti ni piti, niti drati voa ili novca. Ne sme, dalje, primati svakojaka pisma od drugova i roaka, niti odgovarati na njih. Ko bi, uz to, potkradao manastir, ne oseajui potrebu da se popravi, taj treba da se izagna iz njega. U manastiru ne mora biti mnogo monaha, Sava to ak ne voli, ali ono to ih ima, treba da su ljudi jednih oseanja i iste ljubavi. Bolji je, veli, jedan koji tvori volju Gospodnju, nego mnoina bezakonih. Dece ne sme biti meu njima, kao ni u ostaloj Svetoj gori. U kelijama neka ive po dvojica brae u slozi i jednodunosti, a samo po odluci igumanovoj moe neko imati zasebnu keliju. Posebnih sluitelja ne mogu imati. Za odelo dobija svaki novu rasu i koulju, a posle svake godine po perper, da kupi odeu. Za obuu se ima brinuti iguman i ekonom: koga vide, da nema obue mogu mu dati, ali naroito treba opskrbiti crkvenjake. Ako bi manastir mogao da pribavi treba da dade bratstvu i nono ruho. Osim toga, daje se na godinu po pola litre ulja za osvetljenje u kelijama. Svaki brat dobija i runo vune. Po tri litre ulja dobijaju na godinu samo oni koje iguman odredi kao crkvenjake, da dre kelijski ustav i bdenja. Bratstvo je duno da vri sve ovo i crkvene odredbe bez poricanja. Ko se olenji i ne doe na bogosluenja, bez stvarnog razloga, ima uiniti pred igumanom i svakim bratstvom 30 metanija; u ponovnom sluaju dvostruko, a u treem stotinu. Dalji sluajevi kaznili bi se izgonom. Kad se ini pomen velikom ktitoru Nemanji i njegovoj eni Anastasiji, taj dan treba svetkovati jelom i piem, a na vrata manastirska treba izneti hleba i vina za svakog namernika toga dana. Bude li dan Nemanjina pomena padao u vreme Velikog posta, treba mu onda uspomenu slaviti pre toga; dan Anastasijin pada 21. juna, stalno uz Petrov post, ali za njega nema takvih posebnih odredaba. Za postrienike Sava stavlja, prema grkom, ovakve uslove: poznati ljudi, koji zaele postrig, mogu biti primljeni prema uzakonjenom vremenu, a nepoznate treba naroito ispitivati. Sedam dana posle njihova dolaska, valja ih oblaiti po propisu i nareivati im sve mogue slube. Pokau li se tu istrajni i trpeljivi, mogu se posle est meseci iskuenitva zamonaiti; budu li, naprotiv, roptali i ispoljavali nezadovoljstvo, iguman ih moe odbiti. Ovaj se Tipik imao itati poetkom svakog meseca za vreme jela, da bi brai ostao to bolje u pameti. Isti ovaj Tipik, neto malo preraen, vaio je i za Studenicu, raniju zadubinu Nemanjinu, pa je posle poeo da slui kao uzor i za ostale nae manastire.

39

Vladimir orovi '''''''''' Izuzetak radi gosta Pojedinci ne smeju posebno kuvati jela za sebe ili jesti sami u keliji; to ne sme ak ni iguman. Izuzetak od toga ima se initi samo onda, kad manastir ima goste. Tad moe iguman ili njegov zamenik radi gosta dobiti posebna jela. Naravno, taj izuzetak vai i u sluaju bolesti. ''''' Sve se belei (...)Crkvene stvari, ikone, knjige i drugo dobro manastirsko ne sme se prodavati ni odnositi, osimu sluaju nesrea, kao to su poari i potresi, ali i tad se to mora initi s dogovorom izmeu igumana i sve starije brae. Sva primanja i izdaci manastirski treba da se belee, a na to da pazi i ekonom ili njegov zamenik ili dohijar. -------Jezik svetogorske simfoninosti Godine 1302, za potrebe tihovnika, kralj Milutin je na pola asa hoda od Hilandara, na morskoj obali, podigao Hrusiju, utvrenje (hilandarski iguman Kirijak molio je kralja da ih s mora obezbedi od gusara), kao i kapelu. U DIV veku Stefan Deanski sagradio je u dvoritu hram s trodelnim oltarskim prostorom i posvetio ga sv. Vasiliju, pa se pirg Hrusija zove jo i pirg Svetog Vasilija. Na ovakvim i slinim mestima (Karejska isposnica, pa u DVI veku Molivoklisija - Olovna kelija u Kareji, Spasova voda) iveli su tihovatelji, revnitelji, isihasti - monasi posebne duhovne i intelektualne spreme. Duhovna dopuna Povlaenje u samou i tiinu, u mualnicu, posnicu - meutim - ne predstavlja fobino sklanjanje od sveta ve pokuaj da se nae potpun i skladan mir i uspostavi harmonian odnos sa samim sobom. Upuen na posebnu vrstu sabornosti, na prirodu kao rukopis boanske sile, i sopstveno smirenje koje ne remeti svakodnevni jezik, monah je spreman na duhovni dijalog sa Svetim i upuen jedino na jezik molitve. Podvig samoe moda je najtei podvig u ovekovoj potrebi da rastumai smisao boanskog i ljudskog, i to je napor dinamine, aktivistike sile a ne pasivnog opredeljenja za usamljenitvo. Da to nije i ne mie biti osobenjaki hir, svedoi i blagoslov duhovnog starca koji sledi monahu za takvu vrstu podvizanja. Najpoznatiji isihasti DIV veka bili su Grigorije Sinait i Grigorije Palama. NJihovi uenici su: arhiepiskop Jakov, Srbin koga u itiju Grigorij Sinaita pominje patrijarh Kalist, pa prepodobni Romilo Ravaniki, a verovatno i Danilo II. Iz uenja isihasta, kao prirodni izdanak, nastao je u HVIII veku pokret koljivara, iji su se pripadnici zalagali za vernost Svetom Predanju. Tihovatelji, pustinjaci, posebno su negovali tipik usamljenikog itija u kojem vidno mesto zauzima Isusova molitva. Smatra se da je kolevka ove molitve Sveta gora. Rasprave o njoj pisane su od IV veka pa do sv. Nikodima Svetogorca, koji je objavio Filokaliju, najodabranije tekstove Svetih Otaca. Filokaliju je na slovenski jezik preveo svetogorski monah Pajisije Velikovski kao

40

Dobrotoljublje. Ova Ruska Filokalija prevedena je na francuski i nemaki jezik, a srpski prevod pod nazivom Obitavanje bezgraninog u srcu pojavljuje se 1982. Uenje izvornog isihazma (sv. Jovan Lestvinik, VII vek, i prepodobni Simeon Novi Bogoslov, ID vek), jo nije u njoj dovoljno izueno - zastupljeno i u srednjovekovnoj srpskoj knjievnosti koja je nastala upravo u Hilandaru. Od najranijeg perioda do dananjih dana svetogorski kalueri nisu napustili ideju duhovnog usavravanja i intelektualnog izazova (to potvruje i lan 4. Ustava Svete gore). Svetogorski monasi (i oni negrkog porekla jesu Svetogorci - Hagioriti) grki su podanici ija je otaDbina posveena Presvetoj Bogorodici. Zato se ne treba uditi hilandarskim monasima koji su retko naputali Svetu goru, a ipak trajno uestvovali u stvaranju srpske kulture. Najstariji srpski rukopisi (Karejski tipik Svetog Save) pisani su u Hilandaru ili su pak tamo dospeli (Miroslavljevo i Vukanovo jevanelje), da bi bili sauvani, osim u sluaju kada bi, poput pomenutih jevanelja, kao poklon naputali hilandarsku riznicu. Obiman knjievni rad u Hilandaru je i uticao na konano oformljenje rakog pravopisa. Snaan odraz na knjievni jezik i kulturu imao je prepisivaki rad na originalnim delima, koja su se tako umnoavala, kao prevodilaka delatnost. Istiemo dva najpoznatija hilandarska prepisivaa: jedan je Teodor Gramatik (iz pirga Preobraenja) poznat po estodnevu (1263), a drugi Starac Teodul (iz karejske isposnice), koji prepisuje Teodosijevo itije Svetog Save 1336. godine. Molitvena aura U svetu iskuenja ovekovo eshatoloko i kosmiko ispunjenje mogue je jedino kroz oseanje Istine molitve (prozbe), dakle molitvene radosti. Taj znak pravoslavne duhovnosti neodvojiv je od ivota i dela svetogorskih monaha, pa tako i hilandarskih tihovatelja. tavie, svesmisao monake askeze i sabira se u molitvenu nadsutinu jer se nadilaenje strepnje moe prevladati molitvenom aurom. Postizanjem duhovne naslade (V. Bikov), otkrivanjem take poetka kao poetnobeskonanosti i take kraja kao svepreobraenja, svet iskuenja izrasta u kvalitativnu osobenost i boanski dar - jer se jedino u svetu iskuenja moe slutiti Istina Smisla i udeti harmonini, simfonijski duh Svetog i Tajnog. Iako je bie bogoliko u svojoj sutini, ne po prirodi ve po blagodati, ono lieno moi molitvenog jezika i molitvenog pamenja, nije u stanju spoznaje nepotroljive blagosti Boga, niti je podobno javljanju raznovrsnih boanskih nestvorenih energija (K. Kern). Otuda: u enji ne izuzimanja iz manastira ili sveta ve potpunog usredsreivanja na sveti jezik molitve treba razumeti i izdvajanje kaluera iz monake zajednice u izdvojene kelije. Zahvaljujui povlaenju u iskustvo posveenike samoe (a shodno individualnoj predispoziciji, jer to nije jedini put bogospoznaje) monasi su ostvarivali sopstvenu duhovnu harmoninu sintezu, to jest iskustveno iveli molitvom koja, budui da koegzistira sa sutinom ljubavi, tvarni i netvarni svet tumai i dokazuje kao nerazdeljivu celinu. Tako, bivajui u Bogu iako oboen, u Hristu iako ohristovljen - molitveni duh mogao je na pravi nain da odgovori na iskuenja umea. Naime, postignuta duhovna sabornost oslobaa molitvenika straha od besmislenog troenja vremena i omoguava mu da se delatno potvruje u vremenu, koje presudno (za svako bie) ima znaenje i vremena duhovnog odgovaranja. Ovakav put posveenika, put u iskuenje umea, predstavlja trag duhovnog odgovaranja i u osnovi je stvaralakog ina. Zato i nije udno to su veliki podvinici (iskustveno bivajui u sreditu molitvene

41

aure) istovremeno bili i najvaniji pisci srpskog bogoslovlja, knjievnosti, zakonopravila, filozofije i estetskog ontologizma (itija). To znai da bez ostvarenog sveidentiteta u molitvenoj auri niti Sveti Sava, niti Domentijan, niti Teodosije (predstavnici nacionalne pravoslavne renesanse u DIII veku) ne bi pristupili stvaralakom umeu, ve i zato to za njih pisanje nije bilo intelektualni negoli duhovni in. Blisko oseanje molitvenog usamljivanja (put priziva svejedinstvu) i jeste bilo odluujue da se Sveti Sava podvizava izvan Hilan-dara, prvo u Karejskoj isposnici, a ne manje poznati teoloki pisac Domentijan prvo u Karejskoj isposnici a zatim u pirgu Preobraenja, to jest keliji na Spasovoj vodi. Teodosije se takoe usamljuje, duhovno usavrava i molitveno usaboruje u keliji na Spasovoj vodi, u brdima iznad Hilandara. Nadilaenje strepnje Sveti Sava sa kojim, u kontinuitetu i uzlaznoj liniji, poinje srpska duhovna kultura kao i istorija crkve, koja je istovremeno i istorija srpskog naroda (M. Petrovi), naznaava kojim se smislom moe nadvladati egzistencijalna strepnja. Bie sebe smisleno moe razumeti jedino u Svejedinstvu jer samo bie ija je udnja upuena nadsutinskom i nadvremenom jeste na tragu spoznaje Svetog i Tajnog. I samo na taj nain, antropoloko (poetno) moe biti, i jeste, u kosmolokom (beskonanom). Do ove take svesmisla mogue je dospeti molitvenim iskustvom koje se stie, na primer, stalnim itanjem Psaltira. Zato Sveti Sava i uvodi jedinstveno pravilo urazumevanja Psaltira u celokupnom hrianskom svetu, kojim svaki molitveni duh, pa tako i eremitski, otkriva mo oseanja vere i boanske ljubavi. Samo, pak, monako jedinstveno pravilo ostalo je do danas nepromenjeno u njegovoj karejskoj isposnici na Svetoj gori koje monah, uz druga monaka uzdranja i dunosti, obavlja utvrenim redom. Naime, u isposnici Svetog Save Psaltir se ita u celosti svakodnevno, to je kao keliotsko pravilo apsolutno jedinstveno, iako se i kao manastirsko pravilo retko sree. Psaltir se redovno, stalno itao u obitelji neosipajuih, neuspavanih, kao to ga i danas u ruskom manastiru u Jerusalimu (enska obitelj) itaju za pokoj due bez prestanka; ali kao pravilo svakodnevnog itanja sreemo ga jedino u isposnici Svetog Save. Po tipiku, Psaltir se ita ovim redom: na polunonici po tri katizme (po izboru), na jutrenju opet tri, prvi as nema katizme, trei as tri katizme, esti as tri katizme, na devetom asu tri katizme, a na veernjoj je odreeno da se ita HVIII katizma. Po tipiku, danju ili nou, kada monah stigne, itaju se preostale etiri. itanje Psaltira traje oko 8 sati. Isusova molitva Psaltir (koji je podeljen na 20 katizmi) spada u omiljeno tivo duhovnih usamljenika, ali se i redovno ita kod svih pravoslavnih prema utvrenom rasporedu, u delovima, svaki dan - kao to postoje i dani kada se uopte ne ita. Recimo, u nedelju (kojom i poinje sedmica u pravoslavnom svetu ne ita se I katizma, jer je sluba nedeljom uvee dugotrajna, kao to se katizme ne itaju ni kod svenonog bdenija zato postoji razreenje. Psaltir se, takoe, ne ita od Velike srede (Velikog, Vaskrsnog posta) posle Liturgije preeosveenih darova pa do nedelje Antipashe (Tomine nedelje). Meutim, raspored itanja katizmi (sedalen, sedalni - slovenski naziv, jer se za razliku od Akatista mole i sluaju sedei, to, razumljivo, ne vai za onoga ko sedalen ita u okviru bogosluenja) nije optevaei, te otuda postoji sedam postojeih rasporeda itanja katizmi (v. Psaltir, Dordanvil, NJujork, 1959. i B. Nikolajevi: Veliki tipik).

42

Hilandarski molitvenici, Domentijan i Teodosije sopstveno duhovno jedinstvo nali su u keliji isposnici na Spasovoj vodi - jednom od tri srpska svetogorska centra (Hilandar, Kareja, Spasova voda). Nesumnjivo, tek po ostvarenju molitvenog umiljenija, harmoninog usaglaavanja duhovnog sveta sa svetom u kome se obitava, monah pristupa delatnom iskazu, bilo kao prepisiva tekstova, bilo kao prevodilac, zograf ili pisac originalnog tiva. To i jeste razlog to vreme utanja, kao vreme duhovnog saborovanja, ne spada u isprazno ve ispunjeno, stvarnosno, stvaralako vreme. tavie, u svetu monake askeze to je neophodno vreme bez koga ne bi ni bilo duhovnih odgovora na svet, i pojave u svetu i vremenu. U periodu neophodnog uspona na duhovnoj lestivici molitvenik, u stvari, izgrauje svoj pogled na svet. Poput drugih tihovatelja, razasutih po svetogorskim kelijama (ili karuljskim isposnicama na Svetoj gori, Domentijan i Teodosije su drali pravilo stalne molitvene budnosti izgovaranjem Isusove molitve. Ovo pravilo svetogorskih tihovatelja ostalo je neizmenjeno do dananjih dana, pa je zato i poslednji srpski monah na Spasovoj vodi (otac Georgije Vitkovi, na savremenik) svoj duhovni ivot ujanjavao stalnim izgovaranjem Isusove molitve. Ovako iskazivan hristocentrian pogled na svet istovremeno je i odgovor produhovljene svesti na tajnu ovekoljublja (milosra), istoriozofiju Svetlosti-Istine, te odgovor na pravoslavnu trijadologiju (Jn. 1,1) ija se tajna razreava i uveava upravo ovekom (Jn. 1,14). Na taj nain prevazilazi se i premouje trascendentalni jaz izmeu boanstva i stvorenog ovekovog sveta (D. Bogdanovi), otkriva spajanje kontemplacije sa introspekcijom kada se ovekovo psihofiziko bie otvara dejstvu boanskih energija - a to e posebno doi do izraaja kod prethodnika, pobornika i sledbenika Grigorija Palame. Tim pre su i razumljiviji plamsaji palamitske isihastike teologije u svetogorskom monatvu doba Domentijana i Teodosija, pa samim tim i nain njihovog podvizanja. Duhovna snaga velikih eremita nikada se nije uspavljivala u svojoj gordosti, ve je neprestano bivala budna u oseanju grenosti. LJudi iz sveta banalizuju to oseanje svodei ga u analiziranju iskljuivo na nekakav istoni greh ili grene elje, ostajui tako zauvek izvan suptilnosti anahoretske spoznaje. Ovo sloeno oseanje grenosti bilo je uvek prisutno u monakoj isihastikoj duhovnoj lestvici, kao to i danas prepoznajemo to isto oseanje susreui se sa pravoslavnim tihovateljima koji su usredsredili svoj duhovni ivot nadasve u Isusovoj molitvi, koja glasi: Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji, pomiluj me grenoga (grenu). Monasi ovu molitvu izgovaraju i onda kada ona ima prenosno znaenje (pomiluj nas grene) iako se upotrebljava u istoj formi. Ova molitva uma ili molitva srca bila je oduvek koriena u molitvenom jeziku novozavetnih isihasta, a meu njene poznate propovednike spadaju sv. Jovan Lestvinik (VII vek), prepodobni Simeon Novi Bogoslov (HI vek), Gri-gorije Sinait i sv. Grigorije Palama (HIV vek). Isusovu molitvu i njeno pravilo drali su strogo Sinaiti imajui na umu savete Jovana Lestvinika: Neprestano pominjanje i misao na Isusa neka se sjedini sa tvojim disanjem. Svetogorski monasi, posebno pustinoitelji, danas slue pravilo Isusove molitve umesto polunonice, jutrenja i prvog asa. Monah tada izvri 33 brojanice (koja ima 100 kuglica), znai izgovori 3300 puta molitvu Gospodu Isusu. Broj kuglica (ili otki, kako ih zovu ruski monasi) u brojanici, kao i broj punih krugova celokupne brojanice uz izgovaranje Isusove molitve, odreuje duhovni starac. Kod brojanica od 100 kuglica

43

monako pravilo vri se na sledei nain: za prvih 25 kuglica obavlja se metanija do zemlje za svaku kuglicu posebno kada se izgovori Isusova mo-litva, za drugih 25 vri se mala metanija za svaku kuglicu posebno kada izgovori Isusova molitva; za treih 25 kuglica Isusova molitva se izgovara glasno ali bez krtenja; za poslednjih 25 kuglica Isusova molitva je umna i takoe bez krtenja - onda ponovo ceo krug na isti nain i to 33 puta. Prema tome, bogoslovesan jezik nije samo vaan zbog uspostavljanja molitvene aure, ili zbog nadilaenja egzistencijalne strepnje - ve i zbog pravovernog ujanjenja jezika (kako svedoi Nepoznati Mileevac, pesnik iz HIII veka). U istom smislu, ta ispunjava prostor i vreme ako ne Ta Re (Logos) koja je u poetku (Jn. 1,1) i u koju je stao i ovek! Ona jedina ima vidljivi i nevidljivi smisao, magnetno i mistino svojstvo. Naime, taj trenutak najvanijeg dogaaja u sveukupnom svetu kada se oveansko proelo boanskim, kada je Logos postao telo (Jn. 1,14), kada se boanski smisao ooveio (ne gubei nita od svojih svojstava) da bi se ovek oboio - u korenu je personalistike potrebe za Isusovom molitvom.Jer kada se potiskuje Re, poinje neizvesnost, kada se zaboravi Re, poinje nasilje, kada nema boansko dejstvo, re ne pokree ljubav, ve bolest. Kada se, pak, ona izgubi, nema plodova umnog tihovanja poto Re tada zamenjuje smrt. Jer kao to je smrt due prava i glavna smrt, tako je i njen ivot - pravi ivot (Sv. Grigorije Palama). Spas od nepoznatog, od konanog, od subjektivnog i racionalnog, od narcisoidnog i homocentrinog, spas od smrti, spas od lakoumne radoznalosti, od razosloboenja slobode kneza tame, od doputenog, mogueg i dozvoljenog - samo je u Rei. U njoj, i njome, jesmo zajedno sa Tvorcem, bliski kosmikoj simfoninosti, bliski tajanstvu svetog bespoetog poetka i nesvrenog kraja. Zato je Re naa ravnotena taka, jer njom se objavljujemo (prvi pla), trajemo (odgonetanje tajne ivota) i odlazimo (postajemo re). To je i razlog to nas aura molitvenog jezika uva u tajni vremena, u ponovnom vraanju istog i istom, da bismo iznova svedoili. Utoliko i nadilaenje strepnje jeste u Rei, Logosu, Svetlosti ali samo ako smo sadrani u Rei, Logosu, Svetlosti - dakle ako se ne sadravamo u svetlosti to se nailaskom noi odeljuje, ve svetlosti kojoj ni poetak ne poinje ni kraj ne iezava (Domentijan). Posnica - ili put uspenja Monah Sava je ne samo ktitor manastira Hilandara, ve i ktitor svetogorskih, grkih manastira (Karakal, Ksiropotam, Filotej) koji su razruili razbojnici, dok je preostalo malobrojno bratstvo bilo izloeno materijalnim i duhovnim nevoljama. Najpoznatiji nemanjiki i najznaajniji srpski monah ktitor je i grkog manastira Filokalu u svojevremenom centru monatva u Solunu. Godine 1229. je, iznad Jerusalima, uz saglasnost onda najvanijeg predstavnika pravoslavlja, igumana manastira Svetog Save Osveenog kao i asnog patrijarha Atanasija II obnovio stari manastir i dao da se sazida crkva posveena Jovanu Bogoslovu. Pa ipak, Sava Nemanji, monah koji trai kuu nerukotvorenu, vjenu, na nebesima (2 Kor. 5,1) trai, kao duhovnu dopunu, neto izvan manastirske filozofije ivota: ta potreba se najavljuje 1129. godine, kada monah Sava postaje ktitor karejske mualnice. Sasvim nov duhovni ivot (pojava monatva se na Atosu zbila ranije) na Svetoj gori poinje od 883, kada vizantijski car Vasilije I ovo mesto odreuje za ilite monatva. Od tada se na Atosu (Sv. gora) poinju javljati i poznati isposnici, monasi koji za sebe odreuju veoma strog duhovni ivot. U doba Svetog Save (oko 1174 - 1235) asketski

44

ivot u isposnicama veoma je prisutan na Atosu, to svedoi i njegov biograf Teodosije: Oni, dakle, stanujui na visokim gorama zajedno sa jelenima, imaahu nebo za crkvu i miljahu da su bogatiji od najbogatijih... Videv ih sve... da se vie ne staraju o onom to je svetsko, da je njihov ivot ist i bezmetean, besputan i bestelesan, zadivi se i ... zapisa to na hartiji srca svoga. To je bio razlog da se Sveti Sava povlai u svoju isposnicu na brdu iznad Kareje, traei u filozofiji strogog mira duhovno savrenstvo. Uz strog post (kakvom se podvrgnuti i na Sinajskoj gori, u vreme etrdesetnice), stalnu molitvu, izdvajanje od sveta i spoljnih uticaja, uz stalno itanje Sv. Pisma i duhovnu pomo svetootakih spisa - odvija se asketski ivot u vrenju dela ljubavi (Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje drite - Jn. 14,15) i savlaivanju svih strasti. Asketska udnja, koju karakterie ne individualna savrenost ve Boija slava (Rim. 14,7), bila je osnov povlaenja Sv. Save u isposnicu, gde je u potpunom miru sastavio Karejski tipik. Karejski tipik propisuje stroga pravila monakog ivota, to svedoi o jasnom monakom opredeljenju pisca ili idejnog autora teksta. Teko je govoriti o originalnosti ovoga pravnog ili bogoslovskog dela jer je i Karejski tipik (kao i potonji Hilandarski i Studeniki) preraen i modifikovan prevod tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide (Blagodateljnice). Meutim, neosporno da se moe i da treba govoriti o autentinim delovima ovoga tipika, koji je, u odnosu na Hilandarski, bezmalo originalno delo Save Nemanjia. Idejni tvorac Karejskog tipika bez sumnje da jeste Sv. Sava (V. orovi: Spisi Sv. Save 1928.), ali su paljive analize knjievnog jezika i stila jasno predoile da je nekoliko pisara keliota radilo na istom rukopisu, pa tako i u sluaju Karejskog tipika iz 1199, koji nosi i potpis monaha Save. Postoji nekoliko prepisa ovoga spisa, ali je najstariji urezan iznad ulaznih vrata na zidu crkve Karejske isposnice, kasnijih godina prozvane Tipikarnica. Karejski tipik je najstariji dokument u hilandarskoj biblioteci riznici, i taj originalni primerak (autograf) bogoslovske misli i svedoanstvo asketske filozofije hilandarski molitgvenici uvaju kroz dugu istoriju karte vremena i duhovnih izazova. Predrag R. Dragi Kijuk ---------Medicinski kodeks Osamstogodinjica srpskog svetogorskog manastira Hilandara obavezuje nas da istaknemo osnove njegovog duhovnog i kulturnog oslonca. Nesumnjivo, Hilandarski medicinski kodeks pripada onom krugu rukopisne knjige ove najznaajnije zbirke bez koga se ne bi u potpunosti shvatio njen znaaj za nau srednjovekovnu kulturu i nauku. Propau srpske srednjovekovne drave celokupni kulturni razvoj bio je zaustavljen. Medicina, kao specifina egzaktna nauka predstavlja najosetljiviju taku ovekove egzistencije. Zatita i leenje bolesnog oveka je i deo teologije koja je bazirana na antropolokom uenju o oveku kao psihofizikoj, harmoninoj celini. Telo je u shvatanjima oveka srednjovekovne epohe deo sveukupne celine odnosa Tvorca, oveka i stvorenog sveta. Manastir Hilandar, pored ostalih naunih disciplina, negovao je i medicinu, to pokazuju sauvani spisi nae srednjovekovne medicine nastali posle poetka vladavine Turaka u naim zemljama. Iz tog vremena je i jedini sauvani primerak Hilandarskog medicinskog

45

kodeksa, zatim Jestestvoslovije iz DV veka, estodnev Jovana Egzarha, prepis iz 1649. godine, kao i prevod Zbornika Practica Brevis Joanesa Plateariusa koji je kod nas dospeo u DIII ili poetkom DV veka. Ovi prevodi bili su u velikoj upotrebi u naem narodu, tako da su smatrani zbornicima narodne medicine. Preko vizantijske kulture, koja se oslanjala na antiku, naa srednjovekovna nauka i filozofija obogatile su se i inspirisale mislima Aristotela, Hipokrata i Galena. Za istoriju srpske medicine veoma je znaajna i hilandarska bolnica, koja je nastala kad i sam manastir. U njoj se lekarska vetina prenosila vekovima sa jednog lekara empirika na sledeeg. U manastiru Hilandaru je postepeno prihvatana i negovana nauna medicina zapada toga doba, o emu svedoi i sam Hilandarski medicinski kodeks, zbornik naunih spisa srednjovekovne medicine. On je delo napoznatih autora, potie iz DVI veka. Napisan je na hartiji, srpsko-slovenskim jezikom, obuhvata vie spisa srednjovekovne naune medicine, uglavnom Salernsko-Monpeljeske kole. Bio je namenjen lekaru, to dokazuju opirna tumaenja etiologije, patogeneze, klinike slike i terapije razliitih oboljenja, kao i praktina uputstva za leenje. Tako se kae: Jegda vidit vra; ti vrau uvaj se; ti vrau koji pipa ilu itd. Sadanji primerak Zbornika je prepis, a pouzdan dokaz da je postojalo vie prepisa predstavljaju sauvani terapijski zbornici nae narodne medicine, koji sadre njegov terapijski deo. Sastavljen je iz vie spisa prevedenih sa latinskog na srpsko-slovenski jezik. To su terapijske preskripcije Salernske i Monpeljeske kole to potvruju imena autora, kao na primer Gilbertus Anglikus, vaspitnik Salerna i profesor Univerziteta u Monpeljeu, koji je iveo u DIII veku i napisao delo Compendium medicinae. U DIII i DIV veku nastali su spisi o uroskopiji, dijagnostici oboljenja po promenama pulsa, terapijske beleke, o otvorima i flebotomiji (putanju krvi). Dijagnostike metode kao uroskopija i promene pulsa bile su iroko rasprostranjene u srednjem veku. U delu Hilandarskog medicinskog kodeksa koji je nastao u DV veku nalazi se farmakoloki spis, prevod dela Circa Instans autora Matheusa Plateariusa iz HII veka. Ovaj spis je znaajan zbog nastanka farmakoterapije. Na kraju, posle spisa o zaraznim ognjicama su razliita poglavlja interne medicine o zaraznim bolestima. O prepoznavanju bolesti u Medicinskom kodeksu se kae: Hipokrat, uitelj, savtuje svakom lekaru: kada prvi put doe kod nekog bolesnika radi leenja, upoznaj se sa njegovim optim stanjem, a to se postie pregledom pulsa i mokrae. Osim toga, pre bilo kakvog pregleda, treba da sa njim porazgovara o njegovom svakodnevnom nainu ivota, njegovoj ishrani, da li mnogo pije ili ne, da li mnogo spava ili ne, kao i o njegovom starosnom dobu. Ukoliko bude primetio da mu je lice tamno bledo, do toga je dolo zbog prisustva hladnih pneuma. Ali, nemoj verovati mojim reima, dok prethodno ne pregleda mokrau. Veoma je obiman deo o zaraznim bolestima, uzrocima njihovog nastanka, dijagnostici i leenju. Na kraju Medicinskog kodeksa su Spis o prostim lekovima, obimna zbirka recepata, najstarija terapijska uputstva u srpskoj srednjovekovnoj medicini, i toksikoloki spis o otrovima, njihovoj tetnosti i leenju otrovanih. Za nas je znaajna injenica da su obe beleke ule u sve terapijske zbornike srpske narodne medicine. Oni su bili u upotrebi skoro do DVIII veka, i nalazimo ih u svim krajevima gde su iveli Srbi, od Mostara do Budima, od Hodoa u Rumuniji do Skadra. Bitno je istai da ovaj Zbornik nije nastao u Manastiru Hilandaru, to potkrepljuje injenica da sadri poglavlja iz ginekologije. Sauvani primerak u biblioteci Manastira

46

Hilandara je prepis nekog ranijeg rukopisa. Sastavlja Hilandarskog medicinskog kodeksa nije i njegov prevodilac, ili je njegova zasluga u tome to je prikupio ve prevedene medicinske spise i sloio ih u zbornik. Sudei po vrednosti ovih tekstova to je mogao biti samo lekar. Dokaz ovoj tvrdnji je i to, to je sa latinskog jezika, prevoenjem na stari srpski jezik stvorio srpsku medicinsku terminologiju. On je, znai, odlino poznavao medicinu, kao i svoj jezik. Materija medika Hilandarskog medicinskog kodeksa je sinteza najsavremenijih gledita naune medicine DIV i DV veka. Srpska srednjovekovna medicina razvijala se pod uticajem vizantijske medicine, a preko nje i antike, kao i zapadnoevropske medicine. Vizantijski uticaj se odnosio uglavnom na pomone medicinske nauke i osnivanje bolnica, a uticaj sa zapada dopirao je do naih krajeva preko lekara i apotekara kolovanih u medicinskim kolama Italije. Lekari su bili u slubi srpskih vladara i vlastele u veim gradovima srednjovekovne Srbije. Stefan Deanski i car Duan, koji su bili zatoeni u Pantokratovom Manastiru, gde je u to vrem bila jedna od najuvenijih carigradskih bolnica, uzimali su u slubu italijanske, medicinski obrazovane lekare, a ne vizantijske. Biblioteka Manastira Hilandara vekovima uva jednu od najveih zbirki slovenskih rukopisa, koja obuhvata preko osam stotina kodeksa, od kojih je etrdeset napisano na pergamentu. Ona dugo privlai panju naunika. Jedini primerak Medicinskog kodeksa u ovoj biblioteci otkrio je \ore Sp. Radojii, i na njega skrenuo panju mome ocu Relji V. Katiu, koji je vie od tri decenije svoga ivota prouavao grau o poreklu i nastanku ovog kodeksa. Duanka Kati-Mili '''''''' Fototipsko izdanje Narodna biblioteka je objavila fototipsko izdanje Hilandarskog medicinskog kodeksa 1980. Godine. Devet godina kasnije, u zajednici sa Deijim novinama i Savetom za naune i kulturne veze sa inostranstvom, objavljen je i prevod ovog znaajnog dela. Srpsko-slovenski tekst preveli su LJubomir Kotari i Mladen Milivojevi. Oba izdanja sadre vrlo obiman uvodni tekst Relje V. Katia, ija je zasluga to je ovo delo nae srednjovekovne medicine postalo dostupno savremenoj naunoj i kulturnoj javnosti. -----------Put arnojevia Juna 1980. godine Vadim arnojevi (Churn) bio je u manastiru Hilandaru da ispuni davnanju elju svoga srca. U Hilandaru br. 5, glasilu manastira Hilandara, za avgust-novembar, 1981. godine opisana je ova njegova poseta. To je, u stvari, bilo Vadimovo pokloniko putovanje ovoj srpskoj svetinji. U susretu sa Hilandarcima, Vadim je rekao da je potomak kue arnojevia. Proveo je u razgovoru sa Hilandarcima tri dana. Razgovaralo se uglavnom o zajednikoj prolosti. Vadim se pokazao kao dobar, sa Srbima u svome dotadanjem ivotu nije imao kontakta, niti je znao srpski. On je, kako se u lanku kae, iveo tom srpskom istorijom i naavi se u Hilandaru njega je obuzela neodoljiva elja da kod nas

47

ostane, jer je, veli, duboko osetio da se naao opet na svome poetku, ali i na kraju. Hteo je da se u Hilandaru, duhovnom aritu svoga roda, kome se kao poslednji izdanak kue arnojevia nazad vraa, zatvori krug njegovog ivota. Ubrzo po povratku kui sa ovog poklonikog puta Hilandaru, Vadim je ozbiljno oboleo. U svome pismu od 15. februara 1981. Godine pored ostalog kae: Vreme je dolo da se prvenstveno pobrinem o spasenju svoje grene due. Veze sa ovim svetom veoma su oslabile... Moja je iskrena elja da ovo vreme, to mi je jo ostalo, provedem sa mojim narodom u velikoj svetinji srpske prolosti, blizu svetih moti i zemnih ostataka naih svetitelja. Ova iznenadna bolest ubrzala je njegove pripreme da se u Hilandar vrati. Svest o tome da je arnojevi i da pripada jednoj porodici koja ima vidno i asno mesto u srpskoj istoriji, bila je, zahvaljujui predanju kojim je njegova porodica ivela, stalno prisutna u njegovoj svesti jo od rane mladosti. Od patrijarha Arsenija III arnojevia, koji se upokojio u Gospodu 1706. godine, pa do 1981. godine kada Vadim arnojevi dolazi u Hilandar da time zavri odiseju arnojevia, prolo je 275 godina. Za Srbe ovaj period bio je taak i buran. Posle smrti patrijarha Arsenija, pritisak katolikog svetenstva i plemstva, specijalno maarskog, za pokatoliavanje Srba, bio je znatno pojaan. Srbi su se nali opet u velikoj nevolji, tako da su se mnogi i pokajali to su doli u ove krajeve, neki su se ak i vratili nazad da ive pod Turcima. U toj nevolji veliki broj Srba odlazi u carsku Rusiju, po svoj prilici negde posle 1750. godine. Meu ovima bili su i arnojevii. Od Vadima saznajemo da su u Rusiji primljeni srdano i bratski, da su se, po planu vlade, nastanili negde prema Kijevu, u dolini reke Dnjepra, da su taj prostor nazvali Nova Srbija, da su arnojevii negde u tome prostoru dobili od cara u posed jedno selo koje se zvalo Pomojano i da su tu i-veli do revolucije. Zahvaljujui tome bratskom prijemu i istoj veri sa tamonjim stanovnitvom, Srbi su postepeno kao narod nestali. Ruski car je bio upoznat sa ulogom patrijarha Arsenija; cenei to, on je arnojeviima dao status plemstva, a sa time i tzv. Velvet Book, plemisku porodinu knjigu u koju su unoena sva imena arnojevia do 1917. godine. Zahvaljuji tome, u kui arnojevia bila je iva svest da su Srbi. Bili su ponosni na svoje poreklo. Vadim tvrdi da su arnojevii ostali verni caru, da je njegov otac Aleksej, inae komandant nekog renog broda na Dnjepru, pokuao da doe do kue u Pomojano da bi spasao to moe, na prvom mestu ovu porodinu knjigu, ali mu to nije polo za rukom. Taj prostor je ve bio u rukama komunista. Dalje, Vadim kae, da je njegov otac brodom doao u Crno more, imenovan za komandanta Crnomorske flote, da je 1920. godine isplovio u Sredozemno more i nameravao da ovu flotu odvede i preda Jugoslaviji, ali da je u tome spreen i tako su stigli u Bizertu. Aleksej je uskoro jednim brodom, sa suprugom i sinom Vadimom, koji je tada imao osam ili devet godina, otiao u Ameriku i nastanio se na istonoj obali, najverovatnije u NJujorku. Tu se Vadim kolovao, zavrio tehniku i postao inenjer. Po dolasku u Ameriku, Vadimov otac se bavio ribolovom. Da li je imao neko drugo zanimanje, uz ovo, nije nam poznato. Ribario je po Atlantiku ak do NJufaundlenda i Labradora. Voleo je prirodu i i-votinje. Ta se osobina pokazuje i u Vadimovom ivotu, u njegovim slikama i zabavama. Sa Labradora je doneo i gajio u Americi specijalnu rasu pasa sa kojom je na izlobama dobijao prve nagrade. To je bila razonoda i njemu i njegovoj eni.

48

Vadim je bio istinski vernik. Bio je lan Ruske zagranine crkve. Sreli smo se u Nenj Milford, Kon. Imao je prostranu kuu, u prirodi izvan varoi. Pre ovoga susreta imali smo nekoliko telefonskih razgovora i izmenjali nekoliko pisama, tako da u ovome susretu nismo bili stranci jedan drugome. Bio je mrav i veoma slab, pun osmeha i neke radosti koja je iz njega zraila. Zagledavi me ree da u meni vidi gortaka. Ja sebe nikada nisam video pod tim uglom, ali za Vadima mogu da kaem da je on bio upravo to - visok, prav, lepo razvijen, kukastog nosa, tipian na Dinarac. Posle srdanog pozdrava pruio mi je svoj testament. Bilo je vee, ostali smo jo neko vreme u razgovoru, a potom ena, koja se starala o njemu, odvela me je na sprat i pokazala sobu gde da spavam. Legao sam, ali zbog bujice utisaka san nije dolazio. Uzeo sam da itam testament. Neto sam razumeo odmah, ali je puno toga bilo maglovito. Bilo je pravnih izraza koje nisam razumeo. itajui po drugi-trei put, stvar je postala jasna. Probudio sam se rano. Soba velika i prostrana, nametaja malo. Na zidovima neke slike privukoe moju panju. Ustanem i pogledam - slike raene tuem i perom, veoma preciznom rukom. Motivi - morska bura i brod iban ogromnim valovima i olujom. Vidim, to je Vadimov rad. Na svakoj slici njegovo ime. Potpis: Vadim arnojevi. Tako sam saznao da je Vadim imao i umetnikog dara. Najvei deo ovoga dana proveli smo u razgovoru. Vadim je bio vidno slab pa se u razgovoru o tome moralo voditi rauna. On je hteo da bude siguran da ono to je testamentom zavetao Hilandaru, tamo i stigne. Glavna briga Vadimova bila je, meutim, njegov odlazak u Hilandar. Pitao me je da li bih poao sa njime, jer bi mu trebalo pomoi. Ja sam pristao i od tog momenta nije se smirio dok pitanje odlaska nije reeno. Pozvao je neku poslovnu enu, koja je zvala razne kompanije i najzad dola do reenja. Odlazak je bio zakazan za 29. april. Te veeri ja sam se vratio kui, s tim da se u zakazano vreme 29. aprila naemo na JFK aerodromu. Iz NJujorka smo krenuli pred vee, u Atinu stigli sutradan. Doekao nas je advokat manastira Hilandara, Grk koga je manastir za tu svrhu i angaovao. On nas je odveo helikopteru koji je za nas na vreme bio zakupljen. Uskoro smo opet bili u vazduhu. Let helikopterom je bio interesantan, ali ne i mnogo udoban. Trajao je oko 4 sata. Leteli smo du Jegejskog mora i spustili se u bati manastira Hilandara. Doekalo nas je sve bratstvo manastira. Momenat je bio i radostan i tuan. Radostan, jer smo stigli, a tuan, jer je Vadim bio teko bolestan. Iako pri kraju fizike snage, Vadim je zraio nekom unutranjom sreom. NJegovo monaenje sutradan bila je radost za sve nas, a naroito za Vadima. Svi smo prisustvovali njegovom monaenju. On je sav blistao u radosti i u toj svetenoj atmosferi Vadim je postao monah Arsenije, dobivi ime svog dalekog pretka. Vadim je bio poslovan i tedljiv ovek. Svoju uteevinu on je investirao, uglavnom, u kupovinu zemlje. Svoju imovinu on zavetava nekolicini prijatelja, a najvie manastiru Hilandaru i Ruskom manastiru Sv. Trojice u Jordanville, NJujork. Ruskom manastiru ostavlja veliki posed, s tim da se na jednom placu, koji je Vadim za tu svrhu odredio, podigne kapela u novgorodskom stilu, a Hilandaru ostavlja svoju kuu i niz placeva, s tim da izvrilac njegovog testamenta to proda i novac stavi na raspolaganje Hilandaru. Tako je Vadim postao jedan od najveih ktitora manastira Hilandara. Za izvrioca testamenta imenuje svoga bliskog prijatelja, poslovnog i sposobnog oveka koji je Vadimovu volju izvrio sa uspehom i na radost svih. Porodica arnojevia blesnula je u srpskoj istoriji linou patrijarha Arsenija III arnojevia, a potom se izgubila u mraku istorije, da bi, posle mnogo godina, ponovo

49

blesnula i u ivotu Vadima arnojevia. Ono izmeu, nama je nepoznato. Vrlo je verovatno da bi Velvet Book ako bi je nali, popunila ovu prazninu i odgovorila na mnoga pitanja. Pronai ovaj rodoslov arnojevia i saznati neto o Novoj Srbiji na Dnjepru, namee se kao vaan zadatak ovoj generaciji. Protojerej Milan R. Markovina ''''''' SMAK Oslepeo nam dom, ni svee ni kandila! Sveu je munja udila, kandilo zaee grom. Zuje rojevi strela, pukoe temelj i svod, za godom grca god, nemani zjape drela. Zemljicu zbo je utap, na svece viju vuci! Ko li dri u ruci svetoga Save tap? Iz pilje ko pijue od Oca itui spas? Stie li sudnji as, kakav vihor fijue i kakav konjic re putem to smaku vodi? Kakve sile jo dre srpski un na vodi? (Odlomak) Milan Komneni '''''''' apat Jovana Damaskina Oprosti, majko sveta, oprosti to skrueno se obraam u bdenju, to utuk sveukupnoj mojoj zlosti U produenom traim magnovenju Te jedne noi koja svetlost zrai Iz svoje senke, iz najgueg mraka Jer sve to hoe mrak da obeznai

50

Postane svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko, to prizemnu bedu Dovodim greno u prismotru tvoju; Znam da sam ovde tek jedan u sledu I da mi glas je zuj pele u roju, Al zato slutim da smisao roja Zavisi i od zabludele pele Celine to se beskonano dele Da sutost ine nedeljivog broja. Oprosti mi to aptanje u tmini, U sozercanju tatine, to ite Nasuno udo koje svetlost ini Kad usred mraka stvara utoite; Oprosti, ali boli ova aka U zglobu prerezana, ovi prsti Kojima drobim hleb, kojima se krstim; Oprosti mi to krvarim iz mraka. Oprosti mi, i uini da sraste Sa svojom kou kost, sa stablom grana; U srebro u da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se udu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali uini udo. Ovde. Sada. Ivan V. Lali (Knjievne novine, Beograd, 1994, br. 893-894) ---------Srpske minijature DIII veka Srpska umetnost DIII veka, kao celina nosi u sebi otre kontraste jednog prelaznog perioda. Monumentalne forme umetnosti, arhitektura i zidno slikarstvo, naglo su izrasle do svoga vrhunca u kratkom vremenskom razmaku od sedamdesetih godina DII veka do sredine DIII veka. Znatno je bilo zaostalije slikarstvo ikona i minijatura iz istog perioda, koje je ostalo do nedavna skoro nepoznato. Tek je A. Grabar, dvadesetih godina naeg veka, prvi obratio panju na srpske minijature DIII veka, publikujui zanimljivo Prizrensko jevanelje. Prvi utisak o srpskoj minijaturi DIII veka, koji se dobio posle ispitivanja Grabarovih, bio je dosta skroman. Pokazalo se da su Srbi u DIII veku, pored visoke dvorske umetnosti, imali i skromne umetnike centre u provincijskim skriptorijima. U njima je

51

negovana stilski i tehniki zaostala minijatura, u kojoj je, sudei po Prizrenskom jevanelju, bio naroito jak orijentalni elemenat. Izvesne osnovne crte srpske minijature DIII veka, koje su se pokazale na Prizrenskom jevanelju, ostale su i danas neizmenjene. Pre svega, i sada se, posle ispitivanja nekoliko desetina srpskih iluminiranih rukopisa DIII veka, vidi da srpska minijatura tih vremena skoro redovno ostaje u granicama umetnosti drugog stepena. Vaan izvor Veliki majstori fresaka u Mileevi, Pei i Sopoanima svakako su sa potcenjivanjem gledali naivne crtee u rukopisnim knjigama svojih savremenika. I nama danas ta umetnost nikako ne bi mogla da poslui kao izvor prvog reda za istoriju srpskog slikarstva u vreme kraljeva Vladislava i Uroa I. Pa ipak je taj materijal, ba kao istorijski izvor, neobino vaan i zanimljiv. U njemu su sauvani podaci za najmanje dva veka srpske umetnosti, graa o poetnim oblicima srpskog slikarstva, o primitivnoj inicijalnoj ornamentici, o razvoju ljudskog lika u najstarijoj srpskoj umetnosti i o raznolikim uticajima kojima su prvi srpski crtai minijatura bili izloeni u vreme uenja i prvih pokuaja samostalnog stvaranja. Prelazni oblici od DII veka ka DIII u srpskom minijaturnom slikarstvu bili su dosta nejasni. Najlepi srpski rukopis kasnog DII veka, Miroslavljevo jevanelje, stajao je dosta usamljen meu srpskim spomenicima kao jedini primerak jevanelistara sa inicijalima romanskog porekla. inilo se da je ova vrsta slikarstva kod Srba naputena ve krajem DII veka i da se ona, kasnije u DIII veku, odravala u jako ogrubelim oblicima jedino u konzervativnoj Bosni. Meutim, hilandarsko etvorojevanelje br. 22 na pergamentu, iz DIII veka, iako neto skromnijeg formata od Miroslavljevog jevanelja, svedoi da se inicijalna ornamentika romanskog tipa i dalje razvijala kod Srba i u DIII veku. Ve iz Miroslavljevog jevanelja moglo se nasluivati da je romanska ornamentika u njemu dosta bliska tadanjoj skulpturi rake kole. Sada je taj odnos jo jasniji. Prvo zaglavlje u spomenutom hilandarskom jevanelju DIII veka (br. 22) skoro ponavlja jedan motiv sa zapadnog portala Bogorodiine crkve u Studenici. Veina inicijala u hilandarskom jevanelju br. 22 ima veoma itke konture osnovnih oblika slova. Ti inicijali pokazuju nama do sada nepoznatu injenicu da je najmlai sloj inicijalne ornamentike iz Miroslavljevog jevanelja preao u srpskim skriptorijima DIII veka u noviju, napredniju, fazu zrelog romanskog stila. Miroslavljevo jevanelje, nastalo u poslednjim godinama DII veka, vezuje se sada sve sigurnije za onaj pravac srpske umetnosti romanskog stila koji je dostigao svoj vrhunac u mramornoj plastici studenike Bogorodiine crkve. Nova ispitivanja mozanske umetnosti pokazala su koliko su i studeniki reljefi i minijature Miroslavljevog jevanelja vezani za benediktansku umetnost druge polovine DII veka. Dosta je navesti samo nekoliko paralela izmeu srpskih radova toga stila i, na primer, reljefa na okvirima bronzanih vrata u Gnjeznu, iz oko 1170. godine, pa da se oseti kako i iluminatori Miroslavljevog jevanelja i skulptori studeninih portala i prozora pripadaju istoj velikoj zajednici iluminatora i vajara koji su stajali pod snanim uticajem mozanske umetnosti. Zahej na drvetu iz Miroslavljevog jevanelja skoro je identian sa ovekom koji bere groe na gnjeznskim vratima. Vegetacija i ptice u Miroslavljevom jevanelju mnogo podseaju na dekorativne reljefe istih vrata isto tako i kentaur-strelac iz Gnjezna ikonografski i stilski ima svoj pandan u kentauru-strelcu studenike arhivolte. Slinosti se ne pokazuju samo u ikonografski srodnim motivima, ve i u pojedinostima

52

ornamenta. Lie studenike trifore mnogo lii na lie gnjeznskih vrata. U pokazanim slinostima oseaju se znatne razlike u kvalitetu izvoenja. Iluminator Miroslavljevog jevanelja slabiji je od vajara dekorativnog okvira vrata u Gnjeznu, ali studeniki skulptor - verovatno benediktanac - virtuozno klee u mramoru svoga kentaura, koji niim ne zaostaje iza poljskog bronzanog reljefa. Pada u oi da mozanski karakter gnjeznskih vrata naroito jasno izbija na dekorativnim motivima koji su preuzeti iz inicijalne ornamentike, tako da bi se smelo pretpostaviti da je minijatura najvie doprinosila ujednaavanju motiva i stilske obrade u ovoj umetnosti, koja je krajem DII veka imala zaista najiri internacionalni karakter. Tu umetnost kasnog DII veka donose u Srbiju stranci, putujui majstori. Ona na teritoriji stare Rake nije uhvatila dubljeg korena. U Dekorativnoj kamenoj plastici kasnije srpske arhitekture taj se stil ponavljao i degenerisao. Znatno bolju sudbinu i veu ulogu imali su romanski elementi u ornamentici srpskih i bugarskih knjiga tokom celog DIII veka. Izmeu Zapada i Istoka Kolebanje srpske umetnosti kasnog DII i ranog DIII veka izmeu Zapada i Istoka naroito jasno izbija u minijaturnom slikarstvu. Krajem DII veka pisano je Miroslavljevo jevanelje, svega nekoliko godina kasnije, 1202, pisano je Vukanovo jevanelje. Dva rukopisa istog doba, pisana za dva lana iste porodice Nemanjia, sasvim se razlikuju po stilu svoga ukrasa. Dok Miroslavljevi majstori crtaju tipine romanske inicijale, Vukanovi majstori dre se lokalnih, makedonskih i vizantijskih uzora. Prema toku kasnijeg razvoja vidi se da je stil Miroslavljevog jevanelja imao jaih tradicija u srpskoj umetnosti i da je on pripadao iroj, bolje organizovanoj grani minijaturnog slikarstva. Oba jevanelja, i Miroslavljevo i Vukanovo, pruaju veoma jasnu sliku o neujednaenosti umetnikih tradicija i pravaca u mladoj dravi Nemanjia. Miroslavljevo jevanelje predstavlja homogenu celinu: rukopis romanskog tipa sa inicijalima uglavnom istog stila i slinih umetnikih kvaliteta; to je rukopis skriptorija koji ima svoje ujednaene snage. Vukanovo jevanelje predstavlja zbirku radova nejednakih prepisivaa i iluminatora. Samo dve minijature u Vukanovom jevanelju mnogo odskau svojim kvalitetima od ostalog primitivnog ukrasa, koji se sasvim utapa u jednostavnu ornamentiku bugarskih, makedonskih i srpskih pergamentnih knjiga iz DIII veka. Kontakt sa freskama Pored inicijala skromnih kvaliteta, u Vukanovom jevanelju se nalaze i dve minijature: na l. 1 v. evanelist Jovan, a na l. 76 Hristos Emanuilo. Znatno je naivnije crtan jevanelista Jovan, rad srpskog majstora. Moda je autor ove minijature sam monah Simeon, koji u zapisu na kraju rukopisa pominje sebe kao pisca, navodei tano da je knjiga nastala u gradu Rasu, u mestu Pe, svakako u isposnici - peini iznad grada, koja se do danas sauvala. Po crteu, po izvesnim zajednikim nespretnostima u skraenjima anatomskih oblika i po nainu signiranja, ova minijatura je sasvim bliska stilu najstarijih fresaka u isposnici Sv. Petra Korikog kod Prizrena. Prema tome, ona bi pripadala onoj najstarijoj ouvanoj srpskoj rakoj umetnosti koja se formirala u elijama obrazovanijih Srba isposnika ve krajem DII veka. Koliko je ta skromna arhaina umetnost bila ispod nivoa istovremenog srpskog monumentalnog slikarstva najbolje se moe proceniti ako se Jovan Bogoslov Vukanovog jevanelja uporedi sa Jovanom Bogoslovom Vukanovih slikara u studenikoj Bogorodiinoj crkvi. Iako je freska Sv. Jovana u Studenici jako

53

oteena, po fragmentu koji je ostao, tano se vidi da se ona oslanja na vizantijske minijature najviih kvaliteta i to direktno na vatikanski evangelijar br. 1155, iz DIII veka, koji opet ponavlja znatno starije uzore iz D veka. Druga minijatura Vukanovog jevanelja, Hristos Emanuilo, rad je znatno spretnijeg majstora. Mladi Hristos na prestolu signiran je grki. Po tipu glave i po nainu crtanja draperije, ova se minijatura direktno vezuje za makedonsko slikarstvo DII veka, naroito za freske Sv. Nikole, u gradu Kosturu. Aneo u Blagovestima spomenute kosturske crkve, slikan sa jako podvuenim grafikim elementima, po crteu je skoro identian sa likom Hrista Emanuila u Vukanovom jevanelju. Ove slinosti u slikarstvu dobro se slau sa ve utvrenim makedonizmima u jeziku Vukanovog jevanelja. Ovi prvi, jasno uoljivi kontakti minijaturnog slikarstva sa monumentalnom umetnou freske bili su kratkog veka. U veini srpskih iluminiranih rukopisa DIII stolea slikani ili jo ee crtani - ukras nema nekih vrih veza sa slikarstvom fresaka i ikona. Proseni ornamenti i crtei vivlografa iveli su u knjigama odvojeni od monumentalnog slikarstva, do kraja DIII veka, i oni imaju svoju posebnu istoriju. Primitivni inicijali i zastavice sa prepletima i fantastinim ivotinjama smatraju se obino kao tipini ukras makedonskih pergamentnih rukopisa. Na njima se u haotinoj proizvoljnosti meaju orijentalni elementi sa romanskim. Govorei nedavno o poecima rukopisne ornamentike kod balkanskih Slovena, A. Grabar se zadrao na hipotezi da bi te najstarije minijature u slovenskim knjigama mogle da budu iz D veka, iz vremena i skriptorija bugarskog cara Simeona. Sam Grabar oprezno procenjuje svoju hipotezu o vrlo verovatnoj aktivnosti preslavskih skriptorija, napominjui da ornamentika bugarskih i srpskih rukopisa ne prua neku ujednaenu sliku iz koje bi se smeli izvlaiti zakljuci o jedinstvu porekla i stila. Sve hipoteze o poreklu i izgledu najstarije slovenske rukopisne ornamentike nesigurne su zbog toga to se oslanjaju na kasni materijal, preteno iz DIII veka. Pretpostavljalo se da ornamentika teratolokog stila nije bila naroito omiljena kod Srba i da su kasni primerci takvih inicijala u srpskim knjigama pozajmice iz bugarskih rukopisa. U hilandarskoj biblioteci ouvalo se, meutim, nekoliko srpskih rukopisa DIII veka sa neobino bogatim, raznolikim i dosta veto crtanim inicijalima teratolokog stila. Navodim kao najtipiniji primer rukopis br. 387 (spisi Teodora Studita). U njemu se nalazi bogat izbor inicijala ovog tipa: fantastini crte popunjen je samo jednom, crvenom, bojom. Veoma je karakteristino da su izvesni motivi u ovom rukopisu ouvali u sebi dosta elemenata francuske romanske minijature. Na primer, kao inicijal B crtani pas sa biljnim ornamentom koji mu izbija iz usta chien crachant des rinceauD u francuskim rukopisima DI veka. Inicijali ovog stila mnogo ponavljaju motiv zmija koje se prepliu u nepravilnim zavojima i vorovima. Ve je Buslajev istakao da su primitivno crtana slovenska slova sa zmijama raena prema grkim uzorima. Celo pitanje raspravljano je ranije sa dosta oskudnim materijalom. Slovenski teratoloki stil opisivan je prvo po hilandarskim parimijama DII veka iz lenjingradske Publine biblioteke (LJ.p. I51). Kasnije se pokazalo da se ornamentika istog tipa nalazi u lepoj izradi u Apostolu manastira Slepe (lenjingradska Publina biblioteka F. p. 1 br. 101). Sada su hilandarski rukopisi dali jo mnogo nove grae. Naroito su zanimljivi inicijali sa zmijama u hilandarskom pergamentnom svitku br. 1, iz DIII veka rukopisima sa teratolokog stila bliske su jo nekolike hilandarske pergamentne knjige DIII veka. Meavina vizantijskog i romanskog

54

Dobro ouvane besede Jovana Zlatoustog (br. 386) pokazuju u svojim minijaturama zanimljivu meavinu vizantijskih elemenata sa romanskim. Svee crtane glave, kao inicijal O, podseaju po tipu na mileevske mlade svetitelje, ali se u krutom crteu nespretnih poteza osea romanska stilizacija. Jedna pogreka prepisivaa koji je crtao i inicijale prua dosta siguran oslonac za dalja ispitivanja. Na listu 50 recto pisac je u irilskom tekstu napisao nekoliko slova glagoljicom, to svakako upuuje na pomisao da je majstor bio poreklom sa jadranskog primorja. Po celokupnom izgledu, a naroito po crteu glava-inicijala, hilandarski rukopis br. 386 sasvim je blizak grkim rukopisima DII veka iz june Italije; rukopis je nastao svakako prema nekom uzoru onih italogrkih provincijskih skriptorija iz kojih je iziao beki grki rukopis teoloke sadrine br. 12 (Be, Narodna biblioteka, Theol. gr., br. 12). Drugi jako oteeni neugledni hilandarski pergamentni rukopis br. 313. bez poetka i kraja, malog formata, krije u sebi najzanimljivije srpske minijature DIII veka. Inicijali ovog rukopisa predstavljaju fantastine ivotinje, iskidane ljudske udove i cele nage figure, lako crtane, velikih glava, mekih izvijenih pokreta - sa neskrivenim deformacijama karikature. U crteu figura u hilandarskom rukopisu br. 313 osea se izvesna dalja stilska srodnost sa likovima iz izgorelog Prizrenskog jevanelja beogradske Narodne biblioteke. Minijature hilandarskog rukopisa br. 313 (parimije) pokazuju vrlo irok repertoar motiva. Neki inicijali dosta su slini ruskim inicijalima iz druge polovine DIII veka; paralele za inicijale istog hilandarskog rukopisa nalaze se i u makedonskim rukopisima ranog DIII veka, u triodu Verkovieve zbirke i u Bolonjskom psaltiru; u ovom rukopisu sauvalo se dosta romanskih inicijala u veoma istom prvobitnom obliku. U istu grupu zajednike slovenske ornamentike DIII veka spada i ukras hilandarskog etvorojevanelja br. 12. Zaglavlje ispred Mateja znatno podsea na Bolonjski psaltir, samo je u srpskom rukopisu, iz kraja DIII veka, i crte vri i boja intenzivnija. Slian ornament u bugarskom zografskom Radomirovom psaltiru (slov. rukop. br. 47) izveden je znatno grublje. Poslednjim godinama DIII veka pripadaju precizno crtani i ivo kolorisani inicijali hilandarskog jevanelistara br. 8. Iskusno komponovani inicijali ovog rukopisa poznati su nauci po kopijama misije Sevastijanova; najslinije paralele ovim inicijalima nalaze se na jednom liturginom svitku DIII ili ranog DIV veka u biblioteci manastira Esfigmena (rukopis br. 10). Prizrensko jevanelje U prouavanju srpske minijature DIII veka nailazi se jo uvek na znatne tekoe. Brojni srpski materijal u Sovjetskom Savezu ostao je skoro nepublikovan. Jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa DIII veka (Parimije beogradske Narodne biblioteke br. 300) zagubljen od 1916. godine naen je nedavno. Najbogatije ilustrovano srpsko jevanelje DIII veka, tzv. Prizrensko jevanelje, izgorelo je prilikom bombardovanja Beograda 1941. Posle ispitivanja u Hilandaru 1952. i 1953. godine, opta slika razvoja srpske minijature u DIII veku ipak je postala neto jasnija. Pokazalo se, pre svega, da je srpska minijatura DIII veka, zasada, najpotpunija galerija srpske primitivne umetnosti ranog srednjeg veka. U njoj se mogu nai bolje paralele za ostale umetnike predmete u vrem materijalu, naroito za ranu srpsku kamenu plastiku. Raznolikost primljenih uticaja u najstarijoj srpskoj minijaturi prevazila je sva oekivanja. Pada u oi da su pozajmice pretano zapadnjakog porekla. ak i neki izrazito istonjaki elementi u Prizrenskom jevanelju imaju svoje najblie paralele u

55

kamenoj plastici zadarskih crkava. A. Grabar je u svojim studijama o Prizrenskom jevanelju naroito podvlaio dominantni orijentalni karakter minijatura. U poslednjem svom lanku, u kome se osvre na Prizrensko jevanelje, A. Grabar opet istie slinost izmeu srpskih minijatura i orijentalnih panskih minijatura, pretpostavljajui ipak da su ti orijentalni uzori doli na nae primorje preko june Italije. Iz tih injenica moe se izvui zakljuak da se najstarija srpska umetnost razvijala u primorskim krajevima i da u svojim poecima nije bila naroito zavisna od makedonskih kulturnih centara, iz kojih je vrena hristijanizacija Slovena u ID veku. Nova ispitivanja stare srpske minijature pokazala su da su dosadanja shvatanja o najstarijoj balkanskoj slovenskoj minijaturi stajala dosta pod uticajem rezultata postignutih na polju slovenske filologije. Nesumnjiva vanost Soluna i makedonskih centara za najstariju bugarsku, makedonsku, rusku i srpsku knjievnost prenosila se - po analogiji - i na minijature u tekstovima te knjievnosti. Iz ispitivanja strunjaka za slovensku paleografiju pokazalo se, meutim, da su ta datiranja ba makedonskih rukopisa dosta nesigurna i da, prema tome, neke od minijatura, koje su smatrane kao prauzor, uopte nisu toliko stare. Na primer, Bolonjski psaltir sada se s punim pravom datira u DIII vek, a njegove minijature ni u kom sluaju ne bi se mogle smatrati kao izvorno makedonske. Sada je jasno da ornamentika Bolonjskog psaltira predstavlja meavinu starijih grkih inicijala sa zmijama sa mlaom ornamentikom, u kojoj su ve jaki elementi zapadnjakog porekla. Ni kod Bugara ni u Makedoniji - u minijaturnom slikarstvu - ne postoji toliko bogatstvo neizmenjenih uzora kao to je to sluaj kod Srba. Srbi, jako izloeni uticajima Zapada, primili su najvie iz perifernih oblasti zapadnoevropske umetnosti ranog srednjeg veka zastarele, tradicionalne oblike ornamenta, inicijala i ljudske figure. Zanimljivo je ipak to je srpska umetnost te pozajmljene oblike uzimala i naputala sazrevajui brzo kao organizam koji se normalno razvija, bez lutanja i bez zastajanja. Svetozar Radoji ''''''' Deset obraanja Bogorodici Trojeruici hilandarskoj Majko Slova i Spasa, Trojeruice, neka nae amce u blage luke iz gustih oluja s puine dovedu ptice, izletele iz Tvoje tree ruke! Trojeruice, katance, brave i vrata, brau u kazanu olova koje kljua, sve to su bezbrojne ruke zakljuale, neka nam Tvoja trea ruka otkljua! Trojeruice, dok nas love i mere metrom, litrom, kantarom, tegom i vreom, Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantarDijom, izmeri nas, i pomiluj nas, treom!

56

Dok kiu protkiva susneica, i vuk, riba i vrana kreu na nas, u lov, beskunima u vejavici, Trojeruice, Tvoj trei dlan neka nam bude krov! Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci, pred smradom naih grehova i rana, Trojeruice, nek nam se otvori crkva na Tvojoj treoj ruci sazidana! Gole, mlaene motkama, sekirama, oborene pod noge, i dotuene u podnoju brda uz koje smo se peli, treom nas rukom, Trojeruice, isceli! I uzvisi, treom rukom, Trojeruice, sve one koji su, stotinama ruku, stotinama godina, iz etvenih slama, bacani na dno kazana i jama! U ovom svetu neslanih mora i jela, dok nam se broje poslednji trenuci, nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeruice, so suza, skupljena u Tvojoj treoj ruci! Trojeruice, luko i uteho, majko okotu kog raspinju i tuku, smiluj nam se, grenim i ubogim, i primi due nae u Tvoju treu ruku! Dvema rukama sahranjene, Trojeruice, u ovu zemlju, ispunjenu mukom, nek nas iz ove crne zemlje u oblak ponese hrast, zasaen treom rukom! --------------O jednoj greci na prvom putovanju u Svetu Goru Nas etvorica smo, 1979. godine, odluili da posetimo Svetu Goru. Odluka nije bila iznenadna, dugo smo o tome razgovarali. No sada, kad gledam na to, jasno je da se naa priprema za put iscrpljivala u meusobnom dogovaranju etiri znatieljna laika, koji jedan od drugog o mestu hodoaa nisu mogli mnogo da saznaju. Poetnici, ak i u veri, mnogo vie od geografskog poloaja Svete Gore i nismo znali: malo o istoriji samog Hilandara, imena ostalih manastira monake drave, neto o

57

isihazmu iz tekstova Georgija Ostrogorskog. Imali smo volju i isto srce (istije, moda, nego sada). Bila je zima kad smo krenuli, vozom, za Solun. Da bismo stigli u Dafne, svetogorsku luku, trebalo je da iz Soluna odemo u gradi Uranopolis. Grekom smo otili u Jerisos, odakle u to doba godine nema prevoza za Dafne. Ono to hou jeste da opiem tu greku. Greke, u stvari, nije ni bilo. Zbunjeni, poto smo saznali da dalje iz Jerisosa nema prevoza za Svetu Goru, uli smo u kafanu. Kao jedine strance brzo su nas okruili domaini, a kad su saznali da smo Srbi, odveli su nas u hotel, verovatno jedini u gradu. Istog dana, kasnije, pokazalo se da je u Jerisos stigao Patrijarh srpski, s pratnjom, na svom putu za manastir Hilandar. Grci su mislili da smo mi deo pratnje, a mi nismo znali da oni to misle, niti da je Patrijarh stigao ovamo. Bilo je kasno kad smo stigli u hotel. Svi su ve bili u svojim sobama, pa smo i mi otili u svoje. Meutim, Onaj koji nas je i vodio u Svetu Goru nije nam dao da zaspimo. Sili smo ponovo u hol. I jedan grki monah je siao. Znao je francuski, a poto je i jedan od nas znao taj jezik, upustili smo se u razgovor. On je saznao da idemo u Hilandar i da smo se grekom obreli u Jerisosu. Saznali smo da je Patrijarh srpski s pratnjom u hotelu i da sutra rano idu brodiem za Hilandar. Na problem je bio reen: istim brodiem smo ujutru otplovili za srpski manastir. Grki monah, niti iko iz Patrijarhove pratnje nije bio ni najmanje iznenaen ovakvim raspletom. Niko u tome nije video ni sticaj okolnosti, ni sreu putnika namernika, ni greku. Bilo je normalno da etiri mlada oveka stignu na mesto svoga hodoaa, bilo je normalno da se na putu za Svetu Goru ne moe napraviti banalna greka, sesti u pogrean voz ili autobus, sii na pogrenoj stanici. Ko krene taj stie, izmenjen se vraa, i ponovo, kad se zaputi, nepogreivo stie. Kada se krene tamo, onako kako smo mi krenuli, svaki je put najbri. Uprkos voznom redu, u Jerisos treba stii, a ne u Uranopolis, iz Jerisosa ide brod, a iz Uranopolisa ne ide. DUAN VUKAJLOVI ''''' Jerisos Ka mraku Ka nemirnom moru Povorka crnih buba Samouvereno kree Nad glavama im trnov venac nestvarno lebdi Po au vina Po komad hleba Neno na plubu stavljaju Na izmaglicu trpezu Na sto to u skladu je sa morem A more sve je

58

Telo mu daju propadljivo Dok ka drugom cilju idu Utrnula srca Ne znajui Jesam li pozvan Na brod stupam Na nejasnu crtu Izmeu smrti i ivota ----------Hilandarska grafika U davno doba svetogorski monasi su se bavili plemenitom grafikom vetinom izrade i tampanja drvoreza. Prve drvoreze mogli su videti u srpskim i u ruskim knjigama DV i DVI stolea, a moe se naslutiti da je neki od hilandarskih monaha imao prilike da vidi i matrice tamparije \ura Crnojevia ili Boidara Goradanina. Ova jednostavna grafika tehnika umnoavanja crtea, zacelo je bila poznata monasima zanatlijama i umetnicima koji su se bavili obradom drveta, izradom ikonostasa i ostalog crkvenog mobilijara. S takvim iskustvom oni su lako mogli prineti crte na ravnu dasku i, umesto duboreza, pripremiti drvoreznu plou - matricu, sa koje su nanoenjem boje tampali otiske na hartiji. Na taj nain su svetogorske udotvorne ikone, slikane temperom na drvetu, dobile svoju zamenu: bile su umnoene kao ikone na hartiji. Te ikone - tampi, kako su nazivane, darivane su hodoasnicima i svima onima koji s verom mole za pomo. Nema sumnje da su ikone na hartiji kalueri nosili sa sobom i da su ih poklanjali prilikom svojih dugih put-astvija u pisaniju. Takoe se moe naslutiti da su i abagari drvorezni otisci molitava za ozdravljenje od raznih bolesti i od uroka - ispisivani, ilustrovani i tampani u svetogorskim manastirima. Na alost, stare drvorezne ploe, ugroene crvotoinom, najveim delom su propale, a do ovog vremena dospele su u simbolinom broju. Ali, ba zbog toga, kao i zbog neosporne likovne vrednosti, sauvane drvorezne ploe imaju vano mesto u kulturnoj istoriji Hilandara, a kada je, kao u ovom sluaju, re o grafici, onda su i nezaobilazne. Budui da nisu poznate drvorezne ploe DVI i DVII stolea ostalih svetogorskih manastira, to se hilandarskim poklanja posebna panja. Sada postoje samo dve, od kojih je starija rezana sa obe strane; na njoj su Raspee i etvorodelna ikona, dok je na drugoj Deisis. Prvu plou sa dve kompozicije objavio je profesor Dejan Medakovi, a druga nije publikovana. Medakovi je utvrdio da je hilandarska drvorezna ploa nastala u prvoj etvrtini DVI stolea, ali da se ikonografska shema oslanja na starije uzore. Navedene su i najblie analogije: ikona Raspea iz DIV stolea u manastiru Pantokratoru i jedna italokritska ikona Bogorodica na prestolu, na kojoj je, pored ostalih kompozicija, i Raspee, ikonografski gotovo istovetno sa hilandarskim drvorezom. Na drugoj strani ploe, podeljenoj na etiri polja, prikazani su likovi Bogorodice Odigitrije, arhangela Mihaila, svete Nedelje i svete Petke. Taj tip etvorodelne ikone javlja se u ruskom ikonopisu DV stolea i docnije, a u grafici je zastupljen u Oktoihu petoglasniku, mletake tamparije Boidara Vukovia, iz 1537. godine. Istie se i lepota dekorativno obraenih okvira iji je osnovni motim dvolani preplet i motiv krugova u prepletu. Isto

59

tako i ceo krst u kompoziciji Raspee formiran je pomou prepleta. Na hilandarskom drvorezu umetnik je dekorativnu ulogu ornamenta u odnosu na figuralne vidno istakao, toliko istakao da sa njima ini organsku celinu. Obe kompozicije nepoznatog hilandarskog drvoresca u ikonografskoj osnovi imaju crtee inspirisane ikonopisom. Mada ne moe biti rei o originalnosti kompozicije ili pojedinih likova, treba istai da je majstor ove ploe bio ne samo iskusan drvorezac ve i darovit grafiar koji je, pored nesumnjivih predloaka, stvaralakim inom udahnuo svei ritam crne linije na beloj povrini. A to je vekovna vrlina nebojenog drvoreza. Nedavno je u Hilandaru nainjen otisak sa jedne do sada nepoznate, oteene, ak veoma trone drvorezne ploe. To je ve pomenuti Deisis. Kompozicija je ikonografski standardna a potie sa neke ikone iz DV-DVI stolea, dok je drvorez nastao posle Raspea i etvorodelne ikone, ali, sasvim izvesno, u DVI stoleu. Nepoznati majstor posedovao je vee iskustvo i razvijeno grafiko oseanje. On je voleo takozvane otre linije, po emu se pribliava zakasnelim gotiarima. Ipak, ne odstupajui od poznovizantijske zamisli, uspeo je da postigne efektan ritam linija koji deluje svee i koji kao da se opire stilskim okvirima. Za sada je hilandarski Deisis jedino poznato delo ovog drvoresca. Po radovima ove dvojice starih drvorezaca, po grafikom majstorstvu, koje je ispoljeno u sauvanim radovima, moe se s puno razloga pretpostaviti da je u DVI stoleu ova grafika vetina bila razvijena u Hilandaru, ali i u drugim atoskim manastirima. U DVII stoleu nastupio je iygleda dui vremenski period kada na Svetoj Gori nisu pripremane drvorezne matrice, jer su sa postojeih, koliko su mogle izdrati, uzimani novi otisci. Tek krajem DVII ili poetkom 18 stolea u Hilandaru je delovao drvorezac ije ime nije poznato. U pitanju je drvorezna ploa koja je preneta u frukogorski manastir Beoin, to reito govori da su veze Svete Gore i frukogorskih manastira bile tada obnovljene. Umesto ikona na hartiji tada su donete drvorezne matrice koje su otiskivane u Beoinu, poklanjane prilonicima u Sremu i, dalje, irom Podunavlja. Drvorezna ploa iz Beoina izrezana je sa obe strane, a kompozicije imaju nazive Sveta Gora I i Sveta Gora II . Na prvoj je prikazan sredini deo Atosa, Kareja sa crkvom Protata i oblinjim manastirima Kutlumuem, Karakalom i Ivironom. U drugom planu je more na istonoj obali sa velikim medaljonom Bogorodice Orante. Po crtako-grafikom postupku primeuje se da je majstor zanemario detalje u cilju prikaza celine, koja je svedena na osnovne oblike i simbole. Medaljon, sa zracima, koji se od njega odbijaju i padaju na atoske manastire, ima izraenu kultnu, ali i dekorativnu funkciju. Druga strana ploe donosi izgled oblinjih manastira Grigorijata, Dionisijata i Simonpetra. More je u prvom planu, pa kompozicija podsea na atoski pejza sa marinom. Beoinska ploa sa dve kompozicije deo je vee celine. Nema sumnje da je bilo nekoliko takvih matrica, neka vrsta grafikog poliptiha, koji tek kada se sastavi daje panoramu Atosa. To samo znai da je postojala i drvorezna ploa sa izgledom Hilandara i oblinjih manastira Esfigmena i Vatopeda. Sauvana beoinska ploa upuuje na takvu pretpostavku. Drvorezne vedute svetogorskih manastira najavile su pojavu bakroreznih, koje su u DVIII i DID stoleu postale veoma omiljena grafika tehnika na Atosu. Prva hilandarska grafika sloenog ikonografskog sadraja i sveanog naziva, Svetaja i svetenaja carskaja lavra serbskaja Hilendar, poznata u nauci kao Manastir Hilandar, izraena je 1743. u duhu nacionalne politike koju je tada vodila Karlovaka mitropolija i

60

njen arhijerej, patrijarh Arsenije IV Jovanovi akabenta sa svojim saradnicima. Posle druge seobe Srba iz srpskih oblasti na Balkanu u Ugarsku (1739), patrijarh je brzo shvatio da se i pomou grafike moe uvrivati pravoslavlje u izuzetno nepovoljnim prilikama. Stematografija i bakrorez Sveti Sava sa srpskim svetiteljima doma Nemanjina, bili su znaci nastupajue obnove i barokizacije srpskih srednjovekovnih vladarsko-svetiteljskih kultova, ali i jasan nagovetaj istorizma u srpskoj kulturi i duhovnom ivotu u DVIII stoleu. Zbog toga se i moe rei da je bakrorez Manastir Hilandar (1743) bio potrebniji Karlovakoj mitropoliji nego Hilandaru. To miljenje je jo prihvatljivije ako se predoi da je naruilac hilandarskog bakroreza bio jedan od najtrudoljubivijih saradnika patrijarha Arsenija etvrtog, trona Pekskago Patrijareski Arhiakon Jovan Georgijevi, koji je tih godina boravio u Sremskim Karlovcima, odlazei povremeno u Peku patrijariju, moda i u Hilandar, ali i u Be, po narodnoj elji. Hilandarski bakrorez i tampu Jovan Georgijevi je poverio uglednom bekom majstoru Gustavu Adolfu Mileru (G. A. Mller, 1694-1767), ija se signatura nalazi u desnom donjem uglu kompozicije. Autor crtea, to je u ovom sluaju veoma vano, nije potpisan. Izvesno je, meutim, da je crte nastao u Hilandaru i da ga je nainio srpski slikar. Kako je ve utvreno da je crtee Patrijarije i Deana (koje je takoe gravirao Miler) pripremio Georgije Stojanovi, to se ovom ikonopiscu s razlogom pripisuje i hilandarski crte. Stojanovi je u Hilandaru morao pripremiti skice, a nije iskljueno da je zbog njihove izrade, a osobito zbog detaljnog opisa manastira, i Jovan Georgijevi tada poao u Hilandar. Tek u Sremskim Karlovcima crte je dopunjen likovima Srba svetitelja i ostalim ikonografskim dodacima pa je, tek tada, sa opirnom legendom i zapisom, poslat Mileru na grafiku obradu. Beki bakrorezac tom crteu nije mogao nita oduzeti a ni dodati. Bakrorezna matrica Stojanovievog i Milerovog Manastira Hilandara nije sauvana, a od grafikog lista danas postoji samo jedna polovina, desna strana kompozicije sa Georgijevievim ktitorskim zapisom i signaturom bakroresca. Sada je poznata hilandarska gravira nastala 1757. godine v carstvujuem grade Moskve, gotovo kao kopija beke iz 1743. Moskovski grafiar nije potpisan, dok je grafika nastala ktitorstvom userdnago sina oteestva e ilirikoserbskago i trona pekskago arhimandritom Jelisejem Radionoviem. Ta moskovska bakrorezna ploa, preneta u Hilandar, dobro je ouvana i sa nje su tampani novi otisci za korpus Hilandar-ska grafika. Prema toj moskovskoj i prema polovini starije beke, moe se opisati ova jedinstvena kompozicija, najuspe-liji primerak bakroreza svetogorske tematike. U prvom planu razvijene hilandarske panorame je morska obala sa amcima i jedrenjacima. Na kamenitoj desnoj strani uz-die se manstir Svetog Vasilija, oznaen u legendi kao Stari monastir i cerkov voznesenija pri morju, dok je uz njega Nova arsana, a u pozadini vinograd sa zgradom Lazarski dom. Na suprotnoj strani obale je itnica na moru, stara arsana i gumno. Dalje, na kopnu, uzdie se monumentalni pirg kralja Milutina sa legendom Pirg na Savinom polju, dok je oko njega nekoliko zgrada okruenih bedemom. Izvan manastirskog zdanja su crkvice Sv. Stefana, Sv. Trifuna i Blagovetenja, a u daljini Arbanaki pirg, skit sa crkvom Sv. Trojice i crkva Usekovanje glave sv. Jovana Pretee. Na levoj strani, u daljini je vrh Atosa sa crkvicom Bogorodice Panagije i skitom Sv. Ane. Centralno mesto kompozicije zauzima arhitektonski kompleks Hilandara, priblino verno prikazan. Tu je na prvom mestu u legendi oznaena

61

Sobornaja cerkov hram Vovedenija presvjatija Bogorodici. Oko crkve su ucrtani i u legendi navedeni konaci, paraklisi i pirgovi, a oznaene su i Kelije monaeske, Gostilnica, Povarna, Skrovnica, Bolnica, Trapezarija, Stare kelije, itnica i ostale prostorije. Na grafikoj kompoziciji Hilandara posebnu panju privlae dve grupe, koje na prilazima manastiru idu jedna drugoj u susret. Na desnoj strani je bratstvo manastira, a na suprotnoj carska svita: car Duan sa caricom Jelenom, dvorjanima, konjanicima i kopljanicima. Istorijski dogaaj iz 1347. dobio je ovde svoju baroknu likovnu evokaciju. Time je hilandarskoj veduti dato istorijsko obeleje. Tu nacionalno-politiku potku potvruju ostali likovi smeteni u okvir bakrorezne kompozicije. U arkadama, levo i desno od hilandarske panorame, prikazana su po tri stojea lika: sv. Sava, prvi arhiepiskop, sv. Milutin, kralj srpski, sv. Stefan Uro, kralj srpski (levo), sv. Prepodobni otac Simeon, novi mirotoec narekomi Nemanja, sv. Arsenije, arhiepiskop srpski i patrijarh Arsenije IV Jovanovi akabenta. (U preteranu odanost Jovana Georgijevia patrijarhu Arseniju etvrtom treba upisati da je u prvu hilandarsku grafiku, uz likove Nemanjia, unet patrijarhov portret. U moskovskoj varijanti bakroreza iz 1757, na tom mestu je sv. car Uro.) U gornjem delu okvira, na sredini, ispod ikonice Bogorodice Trojeruice, nalazi se lik Stefana Prvovenanog kome aneli prinose krunu i ezlo sa maem. Ova mala dvojna kompozicija Bogorodice-zatitnice i vladara, potonjeg srpskog svetitelja, odvojena je oblacima i vinovom lozom od ostalih figura, koje su rasporeene levo i desno u medaljonima a njih zatvara vinova loza sa liem i plodovima. U njima su dopojasne figure ostalih svetitelja-vladara doma Nemanjinog. Na sredini donjeg dela kompozicije, izmeu teksta hilandarskog opisa (legende) i ktitorskog zapisa, nalazi se barokna kartua sa predstavom cara Duana na konju, kog okruuju grbovi: Srbija, Bugarska, Ilirski grb, Grb Stefana Nemanje (Carstvo ot Nemanje ostavleno). To je trijumfalni portret cara Duana iz Stematografije Hristofora efarovia. Uoava se da je na velikom hilandarskom bakrorezu car Duan predstaljen ak tri puta: u povorci sveanog doeka, u medaljonu sa Nemanjiima i kao trijumfalni protret na konju. U dva sluaja, shodno baroknim preuveliavanjima, car nosi epitet sveti. Idejno-ikonografsko reenje hilandarske gravire iz 1743. vezano je vrstim sponama za nacionalnu politiku Karlovake mitropolije, koja je ba u petoj deceniji DVIII stolea, za vreme patrijarha Arsenija etvrtog, uspeno obnavljala kultove srednjovekovnih vladara-svetitelja i budila uspomene na slavnu istorijsku prolost. Dobro osmiljeni grafiki listovi bili su najmoniji i najbri prenosioci takvih ideja. Dinko Davidov ---------Arhimandritsko dostojanstvo Svetoga Save Imenu sveti Sava sa razlogom dodajemo odrednicu prvi. On nije samo prvi arhiepiskop Srpske crkve sa seditem u manastiru ii, nego je: - prvi monah iz vladarske srpske kue, koji je naspram ovozemaljskog blaga i vlasti prednost dao duhovnom ivotu; - prvi Srbin na Svetoj Gori, koji odlazi u Carigrad da pred vizantijskim carem zastupa interese Svetogorskog protata, manastira Vatopeda, Hilandara;

62

- prvi koji je radi carstva nebeskog, s jedne strane, i utemeljenja Srpske drave i crkve, s druge strane, uspeo da privoli Stefana Nemanju, oca svoga, da se odrekne vladarskog prestola, poloi monaki zavet i obitava na Svetoj Gori, gde su zajedno podigli srpski manastir Hilandar; to je snaan primer da sin pokorava oca koji posluno zavrava svoj ovoze-maljski ivot u manastiru; - prvi za srpske podvinike osnovao Posnicu u Kareji na Svetoj Gori i Studeniku posnicu u Srbiji; - prvi prosvetitelj i knjievnik, dogmatolog, kanonolog, liturgikolog, hagiograf; - prvi dao Srbima manastirske ustave i crkvenograansko zakonodavstvo; - prvi ostavio Srbima putokaze do Svete Gore, Jerusalima i dalje, do Sinaja gde se Bog javio Mojsiju, svuda upisujui svoje roditelje u pomenike velikih svetinja; - prvi izdejstvovao da novoizabrani hilandarski igumani, za razliku od svih ostalih svetogorskih igumana, ne idu u Carigrad na potvrenje kod vizantijskog cara; - prvi prekinuo tradiciju grkih natpisa i po hramovima u Srbiji uveo irilske natpise za freske; - prvi u Studenici uveo svojevrsnu investituru, tj. da svakom novoizabranom studenikom arhimandritu-igumanu palicu uruuje, u samoj Studenici vladar Srbije; - prvi uveo praksu da se kraljevska kruna za Srbiju ne trai od rimskog pape, nego od poglavara Srpske crkve; - prvi pokazao koliko je svestan znaaja geografskog po-loaja Srbije ugradivi u njenu dravnost ideologiju kojoj stoer predstavlja, i to kao zalog opstanka, teorija o simfoniji ili saglasju Crkve i Drave; - prvi sagledao dubine duhovnih sposobnosti Srba, odredivi im da nose breme po meri, ako hoe da opstanu na razmei istonog i zapadnog hrianstva. Uz sve ovo, sveti Sava je i prvi arhimandrit Srbin u Hilandaru, potom prvi igumanarhimandrit u Studenici. Iz toga je proisteklo neto sasvim novo, po emu je on opet prvi. Naime, prvi je i jedini koji je u arhimandritsko dostojanstvo zametnuo klicu iz koje se razvila narodna - Srpska autokefalna crkva. Arhimandritsko dostojanstvo u pravoslavnom monatvu uopte, i arhimandritsko dostojanstvo svetoga Save u Srbiji posebno, jesu dva osnovna pitanja na kojima se zadravam. Naziv arhimandrit preuzet je od grke sloenice koja oznaava stareinu u ograenom manastirskom prostoru, ali i prvog po asti crkvenog dostojanstvenika naspram igumana drugih manastira jedne oblasti. Sama re znai, u stvari, ograeno mesto u koje pastir sabira i uva svoje ovce da ih ne zgrabe vukovi ili kradljivci. Zato u crkvenoj terminologiji ova re u prenosnom smislu znai manastir. Arhimandrit je osobito zasluno lice koje to crkveno dostojanstvo dobija u znak ne samo poasti i priznanja, ve i proirene crkvene vlasti. Zato je arhimandrit na kaluer-skoj lestvici prvi do episkopa, od koga dobija da nosi nadbedrenik koji je sastavni deo arhijerejskih odedi. Arhimandrit - po reima Nikodima Milaa - bio je predstojnik velikih, prvostupnih manastira. Znaaj njegov, kao predstojnika velikog broja monaha bio je velik. Mi arhimandrite nalazimo ne samo pri dvorovima episkopa i patrijarha, nego i na saborima, ge oni kao predstavnici svojih manastira, svoja imena na sabornim zakljucima podpisuju.

63

Teko je ustanoviti kada, gde i kako je prvi put uvedeno arhimandritstvo. Izvesno je, da je istorija tog dostojanstva veoma stara i u Pravoslavnoj crkvi posebno znaajna. Stoga bi razumljivo bilo da podatke o tome naemo prvenstveno u crkvenim kanonima, ali u njima se, zaudo, arhimandrit ne pominje. To saznanje ini ovo pitanje zanimljivijim jer se na osnovu izvora moe govoriti o pojavi arhimandrita u ranim vekovima hrianstva, tj. jo dok su uveliko odravani vaseljenski sabori i sastavljani kanoni; bar vek pre vladavine vizantijskog cara Justinijana I (527-565). U literaturi je izneto miljenje, da su najraniji arhimandriti po manastirima katkad bili i obini monasi i jeroakoni, tj. lica bez svetenikog dostojanstva. Ovakvu praksu potvruje, kako se iz daljeg teksta vidi, i car Justinijan I svojom 123. novelom. Smatra se, da je prvi takav primer blaeni Vadim; monah koji se podvizavao u drugoj polovini IV veka, osnovavi manastir van grada Vitlapata u Mesopotamiji, 374. godine, kada je Persijom vladao Sapor (apur) II (309-379). Kao najstariji podatak u grkim izvorima o arhimandritu moda treba smatrati onaj koji se dovodi u vezu sa najstarijim manastirom u Carigradu, po imenu Dalmat, koji je 382. godine osnovao Isakije. Ovoga je kao igumana nasledio 396. godine Dalmatije, za koga se kae da je imao dostojanstvo arhimandrita i da je nazvan ocem manastira; smatran je predvodnikom svih monaha, a njegov manastir je postao prvi i najugledniji meu manastirima. Veliki ugled stekao je iguman Dalmatije, u stvari, predvodei monahe u suzbijanju nestorijanske jeresi, osuene na Treem vaseljenskom saboru u Efesu 431. godine. Zbog takve svoje uloge i revnosti dobio je zvanje arhimandrita i egzarha (tj. predstojnika ili naalnika) prvosvetenika, i stareine konstantinopoljskih manastira. Takoe stari i sasvim odreeni podaci o arhimandritskom dostojanstvu su oni koje nam otkriva Kirilo Skitopoljski (VI vek) u ivotopisima istaknutih palestinskih podvinika. On za Eftimija Velikog, palestinskog isposnika koji se upokojio 473. godine, kae da je prozorljivim okom predvideo da e biti arhimandrit svih pustinjaka u Palestini, pa predvodnik i zakonopoloitelj, i da e njegova velika lavra biti iznad svih lavri. Arhiepiskopski tron Jerusalimske crkve, u vreme Eftimijevog arhimandritstva, drao je Anastasije I (458-478). O postojanju arhimandrita u tako ranom periodu svedoi Kirilo i kad opisuje povratak svih raskolnika u krilo Jerusalimske crkve osim Gerondija arhimandrita. Pritom naglaava da se to dogodilo za vreme carevanja Zinona (474-475. i 476-491), kada je na arhiepiskopskom jerusalimskom tronu bio Martirije (478-486). Navedeni izvori o prvim arhimandritima ne otkrivaju nam i nain njihovog uvoenja u to dostojanstvo. Saznanja o tome postaju malo odreenija iz Kirilovih kazivanja u vezi sa izborom za arhimandrite Teodosija Velikog i Save Osveenog, Eftimijevih uenika. On, naime, opisuje da su se kod jerusalimskog arhiepiskopa Salustija (486-494), i to u nekom trenutku njegove bolesti, sastali svi pustinjski monasi i jednoduno izabrali monaha Teodosija Velikog za arhimandrita kinovija, tj. opteiteljnih manastira koji su pod jurisdikcijom Svetoga grada. Tada su i Savu Osveenog izabrali za arhimandrita i zakonopoloitelja svih lavri i palestinskih isposnika. Obojica su dobili i po jednog pomonika ili zamenika, koji nisu bili arhimandriti nego igumani, svaki u svom manastiru. Izloeni podaci potvruju, da je arhimandrit po dostojanstvu i vlasti iznad igumana. Stoga je razumljivo to je Sava Osveeni, kao arhimandrit, govorio da je iguman igumana i da je svaki iguman, koji je pod njim samovlastan u svom manastiru. O duhovnom

64

predvodnitvu pomenuta dva arhimandrita u Palestinskoj pustinji svedoi i njihovo protestno pismo, upueno vizantijskom caru Anastasiju I (491-518), kome se obraaju u ime i ostalih igumana i svih monaha koji ive u svetom Bojem gradu i celoj pustinji oko njega i Jordana. Izuzetan znaaj arhimandrita je potvren i time, to su Teodosije Veliki i Sava Osveeni postali ujedno i egzarsi, kao nekada Dalmatije u Carigradu, to znai predstojnici ili naalnici i ovlaeni izaslanici patrijarhovi za sve manastire pod jurisdikcijom Svetoga grada. Posebno i za razliku od arhimandrita Teodosija, Sava Osveeni je poput svog uitelja Eftimija Velikog nazvan i zakonopoloiteljem. Ovo se neizbeno dovodi u vezu sa Tipikom Save Osveenog i sa Savom srpskim kao arhimandritom i zakonopoloiteljem. Arhimandritstvo kao crkvena ustanova ubrzo je ozvanieno Justinijanovim zakonodavstvom, ime se donekle premostilo nepominjanje arhimandrita u crkvenim kanonima. Tako, u 5. Justinijanovoj noveli, glava 7, nalae se episkopima, igumanima i zvanim arhimandritima, da onemogue monahe kad hoe iz svog prvog manastira da se sele u neki drugi manastir, jer time opovrgavaju svoju monaku skromnost i kazuju da su skitnice i psihiki nestalni. A u 123. Justinijanovoj noveli, glava 34, govori se o uslovima koje treba da ispunjava ava ili arhimandrit svakoga manastira kao iguman. Tu je propisano da za kandidata ne mora biti istaknut prvi po dostojanstvu meu monasima, nego onaj koga celo bratstvo hoe kao ispravnog u veri i linom ivotu. Navedeni podaci iz Justinijanovih novela posredno su svedoanstvo o tome, da je ustanova arhimandrita bila proirena na sva vea monaka sredita Vizantijskog carstva. Kad je re posebno o manastirima u Carigradu, posle opadanja snage napred pomenutog manastira Dalmata, vodee mesto preuzeo je uveni Studitski manastir u jugozapadnom delu grada, iji je iguman takoe imao dostojanstvo arhimandrita. U njemu se naroito prouo ueni Teodor Studitski, koji je upravu primio 798. godine, predvodei istovremeno, kao arhimandrit, jo etiri manastira u oblasti Olimpa i Vitinije. Studitski monasi su, zbog revnovanja za istotu u veri i crkvenom ivotu, mnogo puta otro opominjali patrijarhe i episkope, dovodei time u teak poloaj odnose izmeu Patrijarije i Carskog dvora. I pored toga, meutim, tri studitska kaluera postala su carigradski patrijarsi: Antonije III (974-980), Aleksije (1025-1043) i Dositej (11901191), koji je prethodno bio jerusalimski patrijarh (1186-1189), a tri vizantijska cara su tamo zamonaena: Mihailo V (1042), Isak I Komnin (1059) i Mihailo VII Duka (1078). uveni Studitski tiptik, odnosno obraznik ili ustav Teodora Studita (u ijoj osnovi je prvi sastavljeni tipik - Tipik svetoga Save Osveenog, iz kojeg su nastali svi ostali tipici, kao na primer, Tipik Svete Gore i Evergetidski tipik), morao je biti dobro poznat svetome Savi srpskom prilikom sastavljanja Hilandarskog i Studenikog tipika. Obitavajui na Svetoj Gori, gde je doao kao sedamnaestogodinjak monah Sava srpski je mogao iz ivotopisa o svetom Savi Osveenom da sazna, da je i ovaj bio istih godina kada je poloio monaki zavet; da je po dostojanstvu bio arhimandrit-iguman i da je sastavio monakomanastirska pravila. Na Svetoj Gori su, sabirana, dakle, ocenjivana i odabirana monaka iskustva palestinskih, carigradskih i drugih manastira, kao i iskustva proistekla iz ponaanja vizantijskih careva prema njoj posebno i Crkvi uopte. Sa jednog takvog izvorita sveti Sava je pravio odbir da u svoje otaestvo - Srbiju prenese sve to je najbolje, zbog ega njegov ivotopisac Domentijan i kae da Vsaki obraz Svetije Gori prenese v svoje otestvo. Preneo je on

65

otuda sve to je od knjiga, uenja i ustanova moglo da krasi dravno i crkveno ureenje Srbije. Jedna od ustanova je i arhimandritstvo; ono je ugraeno u osnove srpske dravnosti i crkvenosti onda kada je to bilo najcelishodnije, tj. kada je zbog pada Carigrada i Soluna u ruke Latina 1204. godine razbijen ustaljeni crkveni i dravni poredak u Vizantiji, a na Svetoj Gori ozbiljno ugroeni autonomija i spokojstvo. Sava je u takvim okolnostima svoj pogled upravio vie ka Srbiji, razmiljajui ta korisno moe da uini za nju. Radi ostvarenja takvih ciljeva vano je bilo da postane arhimandrit. A upravo te godine je, kao tridesetogodinjak, ispunjavao kanonski uslov za takvo dostojanstvo. Posebno je pitanje, kako je sveti Sava postao arhimandrit i kome pripisati inicijativu za to: njemu osobno, jerisoskom episkopu Nikoli koji je imao jurisdikciju nad Svetom Gorom, ili solunskom mitropolitu Kostadiju? Monaka skromnost ne doputa da o tome govori sam Sava. Domentijan jednostavno saoptava da su se u Mitropoliji solunskoj, u hramu Svete Sofije, sabrali episkopi Nikola jerisoski, Mihailo kasandrijski i Dimitrije adramerejski sa svojim mitropolitom Kostadijem solunskim, a sa njima i blaeni kir Sava, da slue svetu liturgiju. Savu na toj liturgiji blagoslovie i uinie arhimandritom i dadoe mu da nosi nabedrenicu i narukvice. A ovo uinie - zakljuuje Domentijan - po promislu Boijem i po svom grkom zakonu, da bude arhijerej. Teodosije je izdaniji u kazivanju. On pored ovoga to je zapisao Domentijan, saoptava da je Sava radi manastirskih potreba doao u Solun, celivao mirotoivi grob velikomuenika Dimitrija, pa odseo i ivljae (to znai na nekoliko dana) u svom manastiru Filokalu, odakle je posetio solunskog mitropolita Kostadija koji je o njemu mnogo sluao i eleo da ga vidi. Zatim, belei, da se desilo u to vreme da doe i Nikola, episkop Svete Gore, koji je sve potanko priao solunskom mitropolitu o Savi i o mirotoenju iz svetih motiju Simeonovih, posle ega je mitropolit ee pozivao Savu da razgovaraju. Teodosije, uz sve ovo, otkriva da je bio naroiti dan svetoga praznika u koji mitropolit i pomenuta tri episkoma umolie Svetoga (tj. Savu) da bude s njima sluabnik na liturgiji... i tada ga mitropolit i episkopi blagoslovie, i nazvae ga arhimandritom, i blagoslovie ga da nosi nabedrenicu kada slui svetu liturgiju. U daljem kazivanju Teodosije iznosi vane pojedinosti kojih takoe nema kod Domentijana. Zapisao je, da su sasluabnici posle svete liturgije zajedno bili i za telesnom trpezom, na kraju koje se Sava ljubazno rastao sa mitropolitom, svriv potrebe manastirske. Sava je, pre nego to se vratio u Svetu Goru, a poto je postao arhimandrit, iz Soluna poslao u Srbiju, svome bratu samodrcu Stefanu, (veliki upan od 1196. do 1217, a kralj od 1217. do 1228.) pismo i staklenicu mira od svetih motiju preasnoga oca svoga, koju je s tom namerom poneo bio, polazei iz Hilandara. Sadrina Savinog pisma, sastavljenog u Solunu, odnosila se uglavnom na to, kako je Bog proslavio udima njihovog preasnog oca, svetog Simeona Mirotoivog, zbog ega Stefana obuze rodosni pla zadugo, te zapovedi da se poslanica proita, da svi uju. Svetiteljstvo Simeona Mirotoivog je moralo da utie na Kostadija, mitropolita solunskog, i trojicu episkopa, da Savu, inae zaslunog podvinika, proizvedu u arhimandrita, to se iz Teodosijevog kazivanja jasno vidi. On nam ne otkriva, da li je i ta Sava u pomenutom pismu rekao o svom novom dostojanstvu, tj. arhimandritstvu. To, naravno, ne mora da znai da je preutao tako neto, jer tek izvreno proizvoenje u arhimandrita takoe treba shvatiti kao milost Boju koja se izlila blagodarei svetiteljstvu njihovog oca Simeuna. Stoga se teko moe verovati da je Sava u pismu svome bratu

66

preutao jedan tako znaajan in. Iz Teodosijevog kazivanja se, uostalom, nedvosmisleno vidi da Sava boravi neko vreme u manastiru Filokalu, to znai da je pismo mogao da poalje i pre, ali on eka naroiti dan svetoga praznika. Trebalo je, ipak, da se o njegovom arhimandritstvu sazna i u Srbiji. Zato je i ekao da staklenicu sa mirom poalje uz pismo, koje je trebalo da sroi tek poto se taj in obavi. A ta je drugo, ako ne to, moglo da bude vanije kao potreba, jer im je zadovoljena, prestao je razlog za dalje Savino zadravanje u Solunu. Zato je bilo vano da u Srbiji saznaju da je Sava arhimandrit? Iz ranije istorije o arhimandritima zna se da su to dostojanstvo dobijali igumani uglednijih manastira, pod ijim nadzorom su manji manastiri odreene oblasti. Hilandar nije mogao da ima nadzor nad nekim drugim manastirom Svete Gore, to znai, da njegovo ustrojstvo monakog ivota nije imalo potrebu za arhimandritom koji tamo nema nad kim da proiri upravu ili nadzor. Sava je proirenu arhimandritsku upravu mogao da ima u Srbiji, i to iz Studenike lavre, u kojoj e udotvornost Simeonovih motiju, poto se prenesu iz Hilandara, pomoi njemu kao arhimandritu da izmiri zavaenu brau, Stefana i Vukana; pa e mu pomoi da na razmei istonog i zapadnog hrianstva, u saradnji sa samodrcem Stefanom, uvrsti svoje otaastvo u pravoverju i dobrim zakonima, to je ujedno pravi zalog za uvrivanje samodravnosti i samocrkvenosti. Stoga je razumljivo zato je Stefan odmah odgovorio mnogoljubazno i mnogomolbeno i mnogosuzno: O ljubazni due moje, o prepodobni oe na kir Savo, posluaj molbu moju, i ne prezri glas koji ti aljem iz dubine due moje... Molio je, u stvari, Savu da donese svete moti oca njihovog, naglaavajui: i sam priidi k nam. Da Stefan Savin boravak u Srbiji ne zamilja privremenim, ve stalnim, potvruju njegove rei koje je, prema Teodosijevom kazivanju, izgovorio za trpezom u Studenici odmah po obavljenom godinjem pomenu, 13. februara 1206. godine, u prisustvu gostiju koji su sa Svete Gore pratili prenos Simeonovih motiju. Sveti (tj. Sava) sa onima koji su s njim doli iz Svete Gore pomenu samodrcu o povratku svom u Svetu Goru. A ovaj, uv re tu... moljae Svetoga... prebudi na elu brae crkve od njega (tj. Simeona) sazdane, presvete Bogorodice, ne kao da slave trai nego te molim da s njima prebiva, da togod dobro uzakoni meu njima i meu nama samim i meu svim ljudima otaastva svojega. Jer na to te i posla Bog, kako ja pomiljam, da nedovreno od oca preasnog naeg ti ispuni. Savin ostanak u Srbiji trebalo je pred Svetogorcima i svetom opravdati na nain koji ne ostavlja mesta za prigovor na raun monake skromnosti. A taj nain se sastojao u tome, to Sava, videv samodrca brata i sve blagorodnike kako padaju na zemlju pred nogama njegovim, i one preasne oce koji su s njim doli kako pritiu u pomo radi ostanka njegova... odmah se pokori... i tako Sveti bi postavljen igumanom u velikom manastiru po imenu Studenici, u crkvi presvete Bogorodice... Sava je, kao iguman, u samom poetku sproveo odluku koja je odraz njegove dobro zasnovane i u Studeniki tipik, jo pre konanog povratka u Srbiju, unete zamisli o ulozi studenikog arhimandrita. Za ostvarenje tih ideja zasluan je i samodrac Stefan koji je, po reima Domentijana umolio prepodobnog da bude iguman u domu svete Bogorodice studenike, sa eljom da prvo... tu najbolji osnov poloi, jer je blagosloven Bogom i NJegovom preistom Materom, jo u Svetoj Gori satvoren arhimandritom; i prebivanjem prepodobnog tu, nazva se arhimandritom igumanom svete Bogorodice studenike lavre. Kakva je, u stvari, bila ta odranije doneta odluka Savina, zakljuuje se i iz Teodosijevih rei: I tako primiv taj manastir, zapovedi da se zove lavra svetoga Simeona, a onaj koji u

67

njoj upravlja da bude i da se zove arhimandrit, kao to je i sam u Solunu gradu od mitropolita i arhiepiskopa bio postavljen za arhimandrita. Savu su za arhimandrita postavili visoki crkvenodostojnici po drevnoj praksi, tj. onako kako su to inili u Carigradu ili Palestini na primer. Nikakvom sluaju se ne moe pripisati to, to su se Sava i tri episkopa, istovremeno zadesili kod mitropolita u Solunu, za naroiti dan svetoga praznika. Okupio ih je sam in proizvoenja Save u arhimandrita, za ta je odabran dan veeg praznika, kako bi se i time ukazalo na izuzetnost dogaaja. Naroiti praznini dan, dodue, neodreeno pominje samo Teodosije. Kod Domentijana se o tome ne govori. A u grkom tekstu itija svetoga Save pie: ... Dogovorivi se arhijerej (tj. Kostadije) sa svojim episkopima i celim svetenstvom, jedne nedelje dok je Svetitelj (tj. sveti Sava) pouavao narod u mitropoliji, uini ga iznenada arhimandritom protivno volji njegovoj. Savi je, takoe, u skladu sa drevnom praksom u velikim monakim obitavalitima, pripadalo da kao arhimandrit bude prvi i iznad svih igumana u Srbiji. U tom smislu je on u 13. glavi Studenikog tipika za igumana propisao, izmeu ostalog: ...Ovaj iguman da je vii od svih igumana i da se naziva prvim. Odmah nastavlja: Kada, pak, ovoga treba postaviti, ovako da biva: da se okupe ekonom i eklisijarh sa najstarijom bratijom i da idu samodravnom gospodinu sve srpske zemlje, i da mu poalju molbu da doe u ovaj manastir. I da uzme sa sobom episkopa i igumane Svetog \ora u Rasu i Svete Bogorodice Gradake i Svetog Nikole u Toplici i drugog Nikole u Kazanoviima, i drugog Svetog Nikole u Dabru, i Svetog \ora u Dabru. I kad on doe sa ovima, da sazove u savet ekonoma i eklisijarha ovoga mesta i druge starce koji su podobni. I kad ue vladar u crkvu i svi ovi sa njim, da se posavetuju i da izaberu prepodobnog oveka koji e biti arhimandrit meu svima igumanima i pastir ovome stadu. A njegovo postavljenje da bude ovako: kad prispe vreme svete slube, da se oblai svetitelj episkop i sa svima tim igumanima i sa drugim asnim jerejima, i da dovedu onoga koji e biti pastir u ovom svetom mestu. I kad ga sa svima tim igumanima episkop postavi ispred sebe, naoigled svima, a naroito vladaru koji stoji ispred, sa blagoslovom da ga oblai episkop u svete rize po redu, kao to prilii. I svetu nabedrenicu sam episkop s blagoslovom da mu vea na levo (!) bedro. U tome, dakle, ovaj arhimandrit i slube svete da vri. I poto on ue tu sa episkopom i sa igumanima, i poto svre svetu liturgiju, i poto bude poloeno Sveto Jevanelje na svetoj trpezi, a ezao pred Presvetom, i rekavi trisveto i tropar: Pomiluj ni, Gospodi, pomiluj ni; drugi: Gospodi, prizri s nebese i vid, i izgovorivi tropar i kondak Uspenija svete Bogorodice, daju svetitelj i svi igumani onome koji se postavlja Sveto Jevanelje, i vode ga pred dveri. I prilazi dravni gospodin sve srpske zemlje i uzima ga za ruku od svetih dveri i privodi ga ka Presvetoj, i uzev ezao kao iz ruke same Presvete i daje ga igumanu. I vodei postavlja ga na igumansko mesto, i kae mu: Dostojan. I tu odmah svi uglas kau tri puta: Dostojan. I celiva ga, prvo vladar, potom episkop, potom ostali asni starci po redu i pevaju kondak Zlatoustu, glas 4: Ot nebese pobedu prijet i potom jekteniju i otpust. I potom se slavi vladar; i potom postavljeni arhimandrit. Upravo ovoga radi zapovedamo samom vladaru sve srpske zemlje da, dolazei, postvlja ovoga arhimandrita; toga postavljajui umesto sebe gospodina ktitora, da bude osvetitelj i uvar ovog svetog manastira, i prosto da kaem ima da bdi nad ovim svetim mestom... Arhimandritstvo svetoga Save se, u odnosu na carigrdske, palestinske i druge arhimandrite, ipak razlikuje. Drugi arhimandriti su postavljani od jerarhije odreene

68

kanonske crkve kojoj pripadaju, ali ne radi osnivanja nove autonomne ili autokefalne crkve. Jedino Sava srpski je, kao arhimandrit, bio zametak za stvaranje narodne - Srpske pravoslavne crkve tako, to nije ostao na nivou Studenike arhimandrije koju je sam osnovao, nego je omoguio da ta Arhimandrija preraste u autokefalnu iku arhiepiskopiju. Miodrag M. Petrovi ---------Duhovna gradina Mudrost ljudska, slina mjesecu, razsvjetljava noni mrak zabluda ovjeijih samo tada kada pozajmljuje svoje znanje od mudrosti i istine Boije. Pogledajte ta biva sa mjesecom kada crna sjenka zemljine kugle pada na okruglinu njegovu? Tada se stavlja pregrada izmeu njega i sunca, i srebrnasta svjetslost njegova gasi se, a ostaje samo jedna tamna masa koja se i ne vidi. Tako biva i sa mudrou ljudskom kada zabludi. Pogrena miljenja, zemaljska zadovoljstva i strasti zaklanjaju od nje svjetlost istine i mudrosti Boije. (T. Jakovljev). Zar misle da je istina Boija i Hristova neto tue, udaljeno od prirodne istine, korisne oveku i drutvu ljudskome, i da poslednja moe iveti bez prve kao i u sjedinjenju s njome? Pogledajte na narode i drutva ljudska, hrianska i nehrianska! Zar onamo ge sija sunce istine Boje i Hristove ne svijetli jasno istina prirodna: prirodoispitujua, umna, moralna, tvoraka, dobrocjenjena i dobroukrasna za ljudska drutva? Zar ne pokriva pomrina prirodne sposobnosti i ivot naroda, nad kojima ne sija sunce istine Boije i Hristove? Odvojte sunce od svijeta, tae biti sa svijetom? Izbacite srce iz tijela, ta e biti sa tijelom? Treba li rei: Izvadite istinu Boiju i Hristovu iz oveanstva, i s njime e biti isto ono to i s tijelom bez srca, to i sa svijetom bez sunca. (Filaret Moskovski). Svijetlost samo nauenog obrazovanja, bez svjetlosti Hristove Istine, isto je to i svjetlost mjeseeva bez sunca, svjetlost hladna i bez ivota, svjetlost tua i pozajmljena. Nauno obrazovanje samo po sebi, samo e kliziti po povrini due, kao to svjetlost mjeseeva klizi po stijeni, ne prodirui u unutranjost njenu, jer ono nikada nee biti u stanju da duu zagrije, oivi i pobudi srce nae na trud i podvige, na trpljenje nevolja i nematine. Uzaludno dua, koja ostaje u udaljenosti od Boga, izvora ivota i naela dobra, uzaludno, velim, pokuava da se razvija, usavrava, raste i ide u napredak; u njoj se razvija samo duh samoljublja, ona se podie samo gordou, raste samo u zlu, ide naprijed putem tatine, koja vodi u pusto i propast. Uzaludna su i nekorisna sva naa znanja kada mi iz njih za Hrista ne znamo. Kakva je korist lai ili jedrilici od katarke, od kormanoa i mornara, od jedrila i lengera, ako vjetra nema? Kakva je korist u krasnorjeivosti i otroumlju, u znanjima i obrazovanosti i uopte u razumu, ako u dui nema Svetoga Duha? Idi putem koji vodi Bogu, i tim e se putem pribliiti k premudrosti. Put ka Bogu je izvesjastan i poznat: pobono razmiljanje, molitva i vjera. (Filaret Moskovski). Um koji fantazira o svojoj mudrosti, jeste bezvodni oblak kojega nose vjetrovi tatine i gordosti. (Ava Talasije).

69

Onaj ko iz ljubavi prema Istini iskreno priznaje da nije pravedan, moe se rei da je vei od onoga ko je svagda pravian u svome miljenju. Onaj je mnogo, vrlo mnogo znao, koji je umeo rei: Ja znam samo to da nita ne znam (filosof Sokrat). to se vie bogatimo znanjem, tim vie se susreemo sa nepoznatim stvarima. to vie ovek zna, tim vie uvia kako malo zna u sravnjenju sa onim to ne zna i to je nepristupano, tj. nemogue da se sazna. (Filaret Moskovski). Koliko li ima stvari i predmeta koje mi ne znamo, premda i govorimo i hvalimo se kako ivimo u vijeku prosvete i kulture? Sve nae zemaljsko znanje jeste samo znanje posebno (delimino); potpuno znanje je u buduem ivotu. Znaj to treba znati, i ini to treba initi. Dobro drvo donosi ne samo cvee ve i rod. Prava mudrost ne sastoji se samo u golom umnom poznavanju Istine, nego i u odgovarajuoj spoljnoj delatnosti i ponaanju. Onaj ko smatra da je razum samo u vjetini izlagati istinu, slian je papagaju koji, obuivi se, govori po navici, premda apsolutno nita ne razumije znaaj, ni sadrinu izgovorenih rijei. Nemogue je postati mudrim, ne ivei mudro. (Sv. Grigorije Bogoslov). Istinski pametan ovek, slino ovaploenoj Premudrosti Isusu Hristu, najprije tvori, a po tom ui (Dela Ap. 1, 1.); najprije izvruje zakon, a zatim nareuje ili savjetuje; on ne rui primjerom ono emu ui reju ili vlau. (Filaret Moskovski). Pamet, koja se ne moe potkrijepiti delatnou, jeste razlog stida. (Sv. Isak Sirin). Bolja je mudrost koja reju ne blista, ali koja izobiluje i potvruje se elima. (Sv. Grigorije Bogoslov). elima sebe objelodanjuj da si pametan, jer nema rijei koja bi bila mudrija od ela. (Sv. Marko Postnik). Volei nauku, voli i trud (dodaji znanje ivotu); stoga to sama nauka pogordi oveka. (Ava Isihije). Sunce i svijetli i grije. Nije dosta imati samo svjetlosti ili prosveenja, potrebna je i toplota, tj. korisnost; pri prosveenju uma treba imati i oblagoroeno srce i dobrotu due. Nauka ili znanje bez dobrote jeste mudrost avolska. (Filaret Moskovski). Onaj koji je ujedno i Premudrost i Pravda i Dobrota (Bog), okree pogled dobrote Svoje od onih koji se ponose mudrou, bez pravde i dobrote. (Isti). Onaj koji nam je dao razum i volju, ne prima od nas samo jedini razum nego oekuje i delo volje. (Isti). Ako ima mnogo znanja, treba i da ivi svetije, jer e ti Sudija stroije i suditi. Kao to svako blago ne obogaava, no ono koje se upotrebljuje pametno i umjereno, tako se i prosveta ne preobraa svagda u savrenstvo. Dobra znanja dobra su za one koji ih upotrebljuju na dobra ela. Naunost za nemoralnog oveka isto je to i dobra hrana za rav stomak. Bistar um, bez srca oblagoroenog ljubavlju, jeste ma u rukama ubice. Glava uenoga koju rukovode strasti jeste vulkan koji izbacuje vatru i pepeo. Straan je udes bezbonih pisaca: oni kode i posle smrti. Episkop Melentije Hilandarac

70

---------Srpski udotvorac u Rusiji Tragovi srpske duhovnosti na tlu Rusije (poput rukopisne zbirke u Rumjancevom muzeju) nisu ni u jednom sluaju toliko vidni kao u linosti Svetoga Save (Nemanjia). Kult naeg svetitelja, u svepravoslavnoj bogoslovesnoj simfoniji, ne samo to zauzima istaknuto mesto u ruskoj uhristovljenoj tradiciji ve je i u svesti njenih molitvenika zraio osobenim poelom udotvorca. Otuda i kult srpskog svetitelja, kao udotvorca, traje u Rusiji ve puna etiri veka, iako za Svetoga Savu (1169-1236) - koga nepoznati mileevski mo-nah naziva ocem otaca, istonikom milostivim i prestolom oseanja (u Slubi uspenija Svetitelja Save) - crkveno predanje vezuje udotvorno isceljenje monaha Neofita nad njegovim praznim grobom u Trnovu jo 1237. godine. Zanimljivo je istai da je ovaj srpski princ, svetogorski podvinik i trnovski upokojenik (moti svetitelja je iz Trnova u manastir Mileevu preneo kralj Vladislav 6/19. maja 1237.) odmah po naputanju sveta iskuenja izrastao do kulta koji je sabirao pravoslavne Slovene i Grke. To je i razlog to je lik Sv. Save ivopisan od Svete Gore (manastir Vatoped) i Grke (u crkvi Sv. Dimitrija, selo Palaticija kod Verije, 1570. godine), pa preko Bugarske i Rumunije (u Moldaviji od 15. veka) do slovenske i pravoslavne Rusije. Ipak, istraivai dela i ivota prvog srpskog arhipastira i ravnoapostolskog svetitelja nisu zaokruili svoje napore. To posebno vai za srpsku i rusku nauku, koje su tragovima uzajamnih veza i meupravoslavne sabornosti protivstavile moralnu lenost, posebno ispoljenu u proteklih pedeset odnosno sedamdeset goldina vulgarnog ateizma. Tapije srpsko-ruske teodiceje utoliko vie treba ispitivati jer se srpski ravnoapostol slavi u Grkoj, Bugarskoj i Rumuniji, ali ga kod Rusa pominje Tverski tipik jo 1438. godine. Iako imamo odreena znanja o zastupljenosti srpskog svetitelja u crkvenoj umetnosti Rusije, potpuno nam je nepoznat trag o liturgijskom znaaju Svetoga Save u ruskom pravoslavlju. Mada jo nedovoljno ispitane, u prilici smo da obelodanimo, podatke o mistagokoj recepciji naeg svetitelja u delu ruskog molitvenog kruga. Na polovini puta prema Tuli ili Kozeljsku (gde se nalaze svetinje Optinske pustinje iz 14. veka) u Serpuhovskom srezu Moskovske gubernije podignuta je 1810. godine crkva u selu Igumnovo. Ova crkva, na oko 130 km od Moskve, posveena je svetim muenicima Floru i Lavru, roenoj brai, kamenorescima, koji su zbog hrianskih uverenja, postradali u Lipljanu, na Kosovu, u 2. veku. Ova nevelika crkva kamenog zdanja podignuta je na mestu davnanje svetinje, ima zvonik, prepokrivena je limom; dovrena je i osveena nakon obnavljanja 1823. godine. Od sauvanih dokumenata posebno je dragocen Sveteniki izvetaj za 1831. godinu, jer on svedoi da su ve tada u crkvi postojala dva carska prestola (oltara): Jedan posveen sv. brai, muenicima Floru i Lavru, dok je drugi dograen u slavu svetitelja i udotvorca Savu Srpskog. Razumljivo, kako se bogosluenje moe vriti samo za jednim oltarom, to znai da se u odreene dane sasluivalo za jednim a u odreene dane za drugim oltarom. Mogue je i da se sluba boija za oltarom posveenim Svetom Savi Srpskom, udotvorcu, odravala samo u dan proslavljanja srpskog svetitelja (14/27. januar). Iako nije neobino za ruske hramove da imaju dva, ak i tri oltara, zanimljivo je da se u 19. veku u crkvici sela Igumnovo naizmenino sasluivalo za oba oltara. Naredna ispitivanja

71

treba da utvrde upravo tane intervale kada je crkva u Igumnovu, u svesti ruskih molitvenika, prevashodno postojala kao crkva svetitelja i udotvorca Save Srpskog. Iz pomenutog Svetenikog izvetaja za 1831. godinu saznajemo da su svetenosluitelji u Igumnovu uspostavljeni od davnine (svetenik, akon, crkvenjak), da su se izdravali od priloga i skromnih prihoda od zemlje (crkvite i svetenikova okunica). Zbog tekih ivotnih prilika 1832. godine, slubujui svetinje u Igumnovu, traili su pomo od serpuhovske dravne blagajne u iznosu od 300 rubalja godinje. U igumnovskoj crkvi se bogoslubeno pravilo dralo redovno do 1937. Prvi svetenik, otkad je u hramu postojao besprekidni liturgijski ivot (o emu svedoi sauvana i verodostojna crkvena dokumentacija), bio je Kozma Grigorjevi, koji je inodejstvovao od 1815. do 1844. godine. U periodu od 1838. do 1930. u mestacu Igumnovo je revnovalo osam svetenika, od kojih je Andrej Smirnov za 50-godinjicu verske gorljivosti 1889. nagraen zlatnom medaljom ordena sv. Ane. Hram u Igumnovu zatvoren je 1937, u vreme slubovanja svetenika Gavrilova, koji je otada pa sve do smrti 1954. usrdno odravao bogosluenje u svom domu, kao to je i u kuama svojih parohijana izvravao svete obrede (trebe). injenica da se sasluivalo za oltarom posveenim Svetom Savi sa prekidima skoro dva veka ubedljivo svedoi o mistagokom znaaju srpskog svetitelja u Rusiji, kao to potvruje i nasleenost svetouzora i svetospasenja. Za ovakvu tvrdnju daje nam za pravo dokaz da je kult udotvorca Svetog Save Srpskog u ruskom molitvenom arhipelagu uistinu trajno uspostavljen jo pre etiri veka. Naime, nedvosmislena argumentacija tano upuuje na razvojni put i uticaj srpskog svetitelja, kao i na najvanije inioce uvaavanja hilandarskog ktitora i svetogorskog podvinika. Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome njegovo delo (Krmija se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji ve u 13. veku i bila, prema S.V. Trojickom, osnov crkvenog i graanskog zakonodavstva do kraja 19. veka), zatim molitveni ivot kao monaki uzor (ivopisi sa Savinim likom, po Domentijanu, javljaju se jo za njegova ivota; te prvobitne freske nisu sauvane), kao i srodnike veze sa ohristovljenim ruskim narodom (Ana Glinski - Jaki, udata u velikoj Litvanskoj kneevini i koja je upravljala Rusijom 1546. godine, baka je po majci velikog ruskog avtokratora Ivana Groznog, poreklom iz porodice poznatih srpskih plemia Jakia). Ne manje, potovanju svetog oca doprinela je i izuzetna vezanost srpskih izbeglica koje su, pred turskim varvarstvom, traili utoite u Rusiji ve od kraja 14. veka. Svetiteljski kult Svetoga Save u Rusiji je, nesumnjivo, uspostavljen u 16. veku, zahvaljujui prepisima Teodosijevog itija (dar starca Isaije knezu Vasiliju III 1517. godine) iako ga ruski svetanici (mesecoslovi) pominju jo u 15. veku. Ne udi onda podatak to se itije srpskog svetitelja nalo i u osobenoj bogoslovskoj enciklopediji Letopisni licevoj svod, koja obuhvata istorijski period od Knjige postanja do ruskih letopisa iz 16. veka. To je i razlog to su srpski monasi, posebno hilandarci, traili 1558. od svog zatitnika cara Ivana IV Groznog (koji je sa porodicom Hilandaru 1556. poklonio katapetazmu sauvanu do danas) da im omogui gradnju crkve u Moskvi, posveenu svetim udo-tvorcima srpskim Simeonu i Savi. S obzirom na molitveni primer srpskog cara i princa (koji su dvorski ivot zamenili monakim podvigom), istraivaima bogoslovesne istorije pravoslavnog izvornog hrianstva, kao i istoriarima umetnosti, jasno je omoguen odgovor zato se Ivan Grozni odluio da se u petokupolnom hramu Arhangelskog sabora, grobnoj crkvi ruskih

72

careva (sagraena po nalogu velikog kneza Vasilija III poetkom 16. veka, ali ivopisana u doba Ivana Groznog, u II polovini 16. veka) nau i ivopisani likovi srpskih svetitelja: kneza Lazara, Svetog Save (Srpskog) i sv. Simeona (Stefana Nemanje). Nat-pis iznad svetogorskih tihovatelja Save i Simeona naglaava njihovu osobenu svetost (jer njihove moti ine uda); naznaeni su kao srpski udotvorci. U Arhangelskom saboru, u oltarskom prostoru, Sveti Sava Srpski zasebno je ivopisan u celoj figuri, i to, kako belei S. Petkovi, u belom sakosu sa zelenim floralnim ornamentima. Kultni odnos ruskog pravoslavnog naroda prema Svetome Savi posebno potvruju predstave srpskog svetitelja uz ruske prepodobne i svete, kakav je sluaj na ikonama sada u Pskovskom muzeju, zatim Novgorodskom muzeju ili Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. Razumljivo, taj odnos pravoslavna Rusija nee menjati ni posle smrti cara Ivana Groznog (koji je u svojoj biblioteci imao i itije Svetog Save i koji je, po E. S. Sizovu, presudno uticao na izbor ikonografskih celina i likova u Arhangelskom saboru), pa se otuda Sveti Sava Srpski nalazi i na spisku udotvoraca slikarskog prirunika (iz biblioteke Stroganovih) iz 17. veka. Utoliko pre, Srpska pravoslavna crkva bi, iako nije obnovila svoje Podvorje u okviru Moskovske patrijarije, u dane najveeg iskuenja za pravoslavni svet morala da kao uzdarje, s blagoslovom patrijarha, hramu Serpuhovske oblasti u Igumnovu pokloni makar ikonu prvog srpskog arhiepiskopa, ravnoapostolnog svetitelja Save. Moda i jedino zato to duhovna sutastvenost ini prepreku naoj civilizaciji banalnosti i varvarstva, koja ima tendenciju da sve pretvori u prah, u nita. Predrag R. Dragi Kijuk -------Hilandar i Srbi Kao to je poznato, srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori ustanovljen je 1198. godine. Dom Presvete Bogorodice i Dom prepodobnog Simeona i svetitelja Save nije samo duhovnost i lepota hrama, opredmeenje raznih oblika slika, knjiga, hramovnih i bogoslubenih predmeta, manastirskih graevina nego i oseanje srpske narodne due, istorijsko shvatanje dravnosti, apsolutni sud nad svim manifestacijama naeg ivota. Hilandar je vekovna srpska ideja koja usmerava ka Bogooveku Hristu i naoj hrianskoj dovrenosti. Tu se najbolje oseju puls i nervi srpskog idealnog bia i istorije u svojoj raznovrsnosti ljudskog kretanja, borbe, stradanja i duhovnog uzleta. Dua i naznaenje srpskog naroda utkani su u sutinu Hilandara. Ovaj manastir je lice i obraz Srba a da bi se proniklo u taj srpski simvol treba teiti svetinji i voleti svetost prep. Simeona i sv. Save, pre svega kako ih otkrivaju njihovi savremenici i neposredni nastavljai. Otkrivajui njihove likove u Hilandaru shvatamo nain i kvalitet graenja Crkve Boije i drave, tako srpski ovek saznaje sebe i istorijsko i kulturno mesto svog naroda, naznaenje i duhovno-istorijski smisao postojanja i cilj sveukupnog ivota. Naa borba za ouvanje naroda pripremljena je u Hilandaru. Pred Kosovsku bitku 1389. i pad Smedereva 1459. godine manastir je svojim zraenjem i aktivnim znaenjem pripremao stvaralake vrednosti koje su nas povezivale sa celokupnom crkvenom tradicijom i predanjem, to je uspeno sintetiki sabirao i aktivno vezivao za ivot romejski (vizantijski) i pravoslavno-slovenski isihazam.

73

Dogmatski sporovi prvih vekova Crkve i svetootaka bogoslovska re definisali su se preko isihazma prve polovine DIV veka koji je stao u odbranu autentinog pravoslavlja i opstanka pravoslavnih naroda u pojaano irenje uenja o Svetoj Trojici, o ishoenju Svetog Duha od Oca, putevima bogopoznanja kroz preobraenje oveka i celokupnog stvorenog sveta itd. Brojni prevodi vanih svetootakih spisa ulaze u sastav nove srpske knjige - isihastikih zbornika. Produkcijom ovih zbornika i njihovim uticajem u srpskoj dravi stvoren je ogromni potencijal rasta duhovnosti, ouvanja pravoslavne vere, ubrzanog utemeljivanja i naglog snaenja srpske kulture. Zapravo, na tom nivou bila je vekovima religiozno-me-tafizika ideja romejske kulture, a isihazam iji su glavni pokretai bili sv. Grigorije Palama i sv. Grigorije Sinait neke najvitalnije i najbitnije take pravoslavlja povezuju, inei ih delotvornim u vremenu tekih iskuenja svih pravoslavnih naroda. Neposredno po smrti voa romejskog isihazma, do kraja DIV veka srpski bogoslovi prevode njihove najvanije dogmatsko-polemike i asketske spise, te uz prevode starijih svetootakih autora, Hilandar postaje simvol sveukupne Crkve. Od srednjeg veka pa sve do danas Hilandar je neosporno stekao duhovno i kulturno prvenstvo u srpskom poimanju duhovnosti i svoje vanosti i naznaenja u istoriji. Carska Lavra manastir Hilandar je kulturna celina srpstva, imajui u vidu svu raznovrsnost ivota jednog naroda. Istinski ovek osea se u Hilandaru bolje nego u svojoj roenoj kui. Kao ognjite i arite Duha, ovaj manastir je energija duhovnog i umetnikog stvaralatva najviih ostvarenja kod Srba, jer izmeu strogo odreenog bogoslubenog crkvenog ustava, narodne tradicije, savremenih intelektualnih i naunih vrednosti nema jasne granice. Uprkos mnogim promenama u ispoljavanju nae duevnosti, mentaliteta verovanja ili neverovanja u Hilandaru je otkriven smisaoni model i okosnica naeg bia. To potvruju mnogi, ak i oni koji mu nisu bliski, niti ga oseaju svetinjom. U novije vreme, otprilike krajem 70-tih godina naeg veka, Hilandar je zraio i postao jedan od znaajnih oslonaca stvaranja novog tipa linosti, ne samo u srpskom bogoslovlju, nego i nauci i umetnosti. Doivljajem Hilandara kao kue rodnije od vlastite, naeni i prepoznati koreni bia naeg savremenog oveka, svesno i nesvesno formirali su novi tip ljudi koji po svojoj prirodi i naznaenju mire sveto i do tada profano. Znalci i umetnici stvaraju nove sinteze, gde se savremeni oblici i novovekovna tradicija filtrira iskonskom duhovnou i postaje korenski i strukturno povezana sa Biem Hilandara. U tom smislu Hilandar je taka oslonca nove sinteze, neophodne stvaranju novih i to raznovrsnijih oblika duhovnosti i ivota. Povezivanje tradici-onalnog i uvek za svako bie novog sa novim prostranstvima, istorijskim mogunostima egzistencije i bezuslovnim stvaralakim potencijalom srpskog oveka to je stvaralatvo budunosti. Dejstvom mnogobrojnih faktora danas se demonskom brzinom raspadaju principi i vrednosti unutarnjeg i spoljanjeg ivota srpskog oveka i njegovog drutva: vera, poverenje u oveka, istina, dobrota, lepota, odnos prema uporinim takama zdravog i donekle organizovanog drutva, kulturne vrednosti itd. Proces entropije vrednosti srpskog naroda prati i trenutna besputnost i bezidejnost, a ideje su sile pomou kojih se objanjavaju pojave. Kao duhovna sila i vekovna ideja srpskog naroda Hilandar je simbol naeg religioznog arhetipa, baziran na monakom tipu pravoslavlja, bez obzira na svo bogatstvo nae narodne pravoslavne religioznosti, ili pravoslavlja starog srpskog sela. U svesti narodnog pravoslavlja Hilandar je duhovna ideja, objedinilac najviih religioznih istina, savest naroda. Hilandarom se, prema verovanju mnogih ljudi, proverava vera

74

srpskog oveka, ak i ivot autokefalne Srpske pravoslavne Crkve. Urbana religioznost i mentalitet tradicionalno graanskog pravoslavlja podrazumeva prestinost Hilandara i Svete Gore u sistemu vrednosti svoje vekovne tradicije i civilizacije. Imajui sve to u vidu, povod pisanju ovog teksta je aktivnost manastira Hilandara u vezi proslave 800-godinjice osnivanja, kao god i planovi njegovih misionarskih traganja u glavnom gradu dananje Jugoslavije. Naime, uoi samog Aranelovdana u sastavu delegacije odbora za proslavu, prvi epitrop manastira o. Mitrofan je u znak priznanja za doprinos u obnovi manastira Hilandar podario predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloeviu prvi zlatnik iskovan povodom tog jubileja. Takoe, savezna vlada je manastiru poklonila kuu na korienje za obavljanje misije manastira (navodi prema: Blic, petak 21. 11. 1997, str. 6). Smatram da navedeni podaci ne trae dnevno-politiki komentar, jer su i sami dnevno-politikog karaktera, ali za ugled manastira Hilandara i srpski narod u celini imaju za sada vrlo sloene verske, etno-psiholoke i istorijske posledice. (1) Ve odavno u naem svetu, ako ne i od uvek, nije bitno kome se daju odlikovanja, ali za sistem vrednosti i kvalitet duha jednog naroda i drutva svakako je vano ko i zbog ega daje takva znamenja. Pravoslavni vernici i ljudi koji gledaju u Hilandar onako kako sam priblino pokuao da predstavim, okirani su i kao da nemaju ideju kojom bi to objasnili. Zapravo, niko ne eli da veruje u dogaaj, a to je trenutak kada oslabljeni imunitet svesti nema snage da se izbori sa injenicom i njenom stvarnou. Ono to je dodatna i oteavajua okolnost u itavom ovom sluaju je injenica da predstavnici Hilandara dele zlatnike, priznanja i konano podrku predsednikom kandidatu Srbije na jurisdikcijskom prostoru Srpske pravoslavne Crkve. Bez obzira na obim svoje manastirske autonomnosti, poznato je da se Hilandar nalazi pod jurisdikcijom Carigradske patrijarije, pa je logino da su predstavnici najvanijeg srpskog manastira za legalitet svega morali dobiti potrebne zvanine ili preutne blagoslove obe patrijarije. Takoe, hilandarski emisari su i grki dravljani. Efekat ovog krajnje politizovanog ina predstavnika manastira Hilandara je traumatian, jer ne treba smetnuti s uma da je kao najvia vrednost zapreten u lino i kolektivno nesvesno svakog Srbina. teta je uinjena oveku, jer mu se na ovaj nain zamagljuje pogled na taku oslonca njegovog bia, cilja i smisla linog i kolektivnog postojanja, opstanka i stvaralatva. Javno licemerje i otvorena sablazan koji se danas u enormnim koliinama bacaju srpskom oveku u oi i duu prete da potroe sve njegove svetinje, te na taj nain sebe i zvanino do kraja legalizuju. Hilandar nee nita izgubiti. Izgubie ovek ako ga u sebi i van sebe obesveti i ukine. Kada bi Hilandar i fiziki prestao da postoji, kada bi se ukinula mogunost proslave njegovih roendana, on je simvol, duhovna vrednost i ideja ivoga Boga i ivog oveka, te u svakom obliju predstavlja energens blagodati i celovitost sutine srpskog pravoslavnog naroda. Kao to je reeno, ivi simvol Boga manastir Hilandar je apsolutni sud nad svim oblicima neeg ivota, pa nije neophodno da srpski monaki etnos po svaku cenu opstaje u njemu. Slava Bogu, jedina cena (vrednost) zbog koje Hilandar i dalje egzistira kao manastir u rukama srpskih monaha je sistem sveukupnih pravoslavnih hrianskih vrednosti i svetost onih koji su ga osnovali, da bi on osnivao nas kao istinske ljude muestvene i istinite vere. \akon Milorad M. Lazi

75

---------Kako zamiljam ulogu Hilandara danas Srbima je poznata ili treba da je poznata uloga i mesto Hilandara u duhovnoj i materijalnoj istoriji srpskog naroda, od njegovog osnivanja za vreme Svetog Save i Stevana Nemanje - Simeona Mirotoivog, do naih dana. Istorija jednog naroda ui se u osnovnim kolama i gimnazijama, a za one koji su istoriju posebno zavoleli i na fakultetima. Najupeatljivije se, meutim, ui, odnosno i naui istorija svoga naroda, u prisustvu ive slike. Otud, istoriju antike Grke, mladi Grci najbolje naue na Akropolju, u Delfima i na Olimpu, hriansku i pravoslavnu u crkvama Soluna i u vizantijskim manastirima Grke. Najlepe i najimpresivnije asove iz srpske istorije sluao sam od ve davno, blaeno u Gospodu usnulog arhimandrita Simeona (Vasilijevia) u manastiru Studenici. Inteligentan i obrazovan teolog, duevan i duhovit, otac Simeon Sima tokom niza godina svoga kaluerskog ivota u Studenici, priao je s ljubavlju i znalaki srpsku istoriju, vodei mlade ljude od freske do freske, kroz sve tri crkve predivne nae neveste, uvek mlade Studenice. Nikad ga nisam uo, dolazei godinama sa mojom Jelenom u manastir, da je svoju pravoslavnu srpsku besedu na isti nain ponovio. Jedna je bila pria za osnovce, druga za gimnazijalce, trea za studente. A freske hrianskih svetitelja scene iz Starog i Novog zaveta, kao i portreti srpskih vladara - inspirisali su oca Simeona uvek novim nadahnuem i otud, uvek novim kazivanjem o Srbiji i pravoslavlju. Studenica je tada, u najateistikijem dobu u srpskoj istoriji sa otroumnim i energinim, duboko religioznim igumanom, kasnije arhimandritom Julijanom (Kneeviem) i njegovom idealnom dopunom, tihim i meditativnim arhimandritom Simeonom, pretpostavljala, zajedno sa Hilandarom, vrsto uporite, neosvojivu tvravu i poslednje pribeite sveg srpskog pravoslavlja. Ovaj opirniji uvod bio mi je potreban, ne samo da se sa blagodarnou setim manastira Studenice, i u njemu, u Bogorodinoj crkvi freske Raspetog Hrista (kakvu nisu imale ni najpoznatije vizantijske crkve 13. veka) kao i duhovnih razgovora sa ocem Julijanom i ocem Simeonom koji su nas vraali izvorima srpske istorije i Izvoru sveg ivota, ve i da bih nainio prirodniji prelaz na manastir Hilandar, koji, zajedno sa Studenicom (jer i po zajednikim utemeljivaima i organizatorima manastirskog ivota) predstavlja srpski ugaoni kamen koji i dalje poziva zidare da nastave davno zapoetu i nikad zavrenu gradnju pravoslavnog srpskog ivota, ili da ga nesmotreno izgube i prepuste novim zidarima. I Studenica i Hilandar doivljavali su kroz uvek nemirni, a i tragini hod kroz spsku istoriju svetle i tamne praznike, svoje uspone i padove, opustoenja i hododarja. Nije drukije ni danas, na kraju 20. veka. Jedva sa nekoliko iskusnih i prekaljenih kaluera u Studenici, i sa malo vie slinih u Hilandaru, ove dve nae kule svetilje, na dobro valovitom, muljem i algama uzmuenom moru srpskom, udaljene jedna od druge vie nego to bi trebalo, mogu li odoleti olujnim noima koje dolaze i dnevnom pomraenju sunca koje se sprema? LJudi od vere uvek su znali: bez Boga ne moemo nita initi, a ako nam je Bog pastir i pomonik, ako je Bog s nama - znao je iz iskustva jo psalmopevac David, a i apostol Pavle - ko e protiv nas. to bude vie ljudi u Srbiji koji e svoju pravoslavnu veru

76

kvalitativno popraviti, i uznegovati, vea je i nada svih nas da e se i u Studenici, i naroito, u Hilandaru pojaviti novi blizanaki parovi odani molitvenom i aktivnom ivotu, i da e iz njih onda potei reke ive vode prema svima Srbima koji e ih traiti. Umesto teko zamislivog spoja, poednako delatnog, kao i molitvenog bia, u jednom pravoslavnom, srpskom duhovniku, realnije mi izgleda da zamislim, danas i u budunosti, komplementarni par duhovnika, od kojih e jedan, voen Bojim i nedremanim Okom i svojom uroenom prirodom (temperamentnom i karakterom) spontano i voljno biti okrenut ljudima, dok e drugi pokrenut, i dalje, upuivan od istog Bojeg Oka, sklon mistikom ivotu, postati vrstan ispovednik i molitvenik. Nikakve suprotnosti izmeu ove dvojice Bojih izabranika nema, oni su u manastiru ono to su bile i ostale u svetovnom ivotu - Marta i Marija. Razlog zato je ovakvih idealnih parova duhovnika u srpskim manatirima bilo kroz istoriju tako malo je u odsustvovanju mistikog reda staraca u srpskoj crkvi i s, tim u vezi, ne uvek dobro usklaen odnos, kod nas, izmeu nacije, i vere, Crkve i Drave, politike i religije. Naravno, za malu srpsku, pravoslavnu crkvu, ne bi se mogle primeniti iste mere i isto procenjivanje, kao za pravoslavnu crkvu Rusije, na primer, koja je imala tu sreu da je jo poetkom 16. veka (preko sv. Nila Sorskog i mistine struje staretstva) bila u snazi da prejakom uticaju, pa i pritisku carske dravne moi protivstavi mistini kaluerski red staraca koji su u prvom redu hteli da budu i ostanu pravoslavni hriani, a onda tek i Rusi (ne negirajui, naravno, svoju naciju). Za razliku od ovakve povoljne mogunosti razvoja u Rusiji, koja je, dakle, pored ve, donekle, institucionalizovane dravne crkve, imala i takvo monatvo koje je stalno bilo mistiko telo Hristovo pravoslavna crkva u Srbiji (naroito od vremena Prvog srpskog ustanka, mada najveim delom i u toku turskog ropstva) uvek je bila i ostala nacionalna crkva. Ona je takva i danas. Ne ulazei ovom prilikom u raspravu o zagonetnoj sklonosti (ili nesklonosti) nekih naroda mistici (grkog, ruskog i moda rumunskog naroda, s jedne strane, srpskog, bugarskog naroda, s druge strane), nipoto ne elei da neprirodno razdvajam naciju od vere, ali vazda ubeenja da ateista Srbin, nije dobar Srbin (prema narodnoj poslovici: Ne bio ti ovek bez pameti putovo, ni Srbin bez vere ortak) da je pravoslavni Srbin prirodno i dobar Srbin - ali samo patriota, mnogo manje nacionalista i nikad ovinista - idealno zamiljajui dva hilandarska duhovnika poednako jakih i ubeenih pravoslavnih hriana (pre zdravim doivljajem, nego tradicijom ubeenih) oslanjajui se na njihovu ekstravertovanu i introvertovanu prirodu, dodeljujem im razliite uloge u odnosu na one Srbe koji dolaze u Hilandar (i Studenicu), znajui zato tamo odlaze. ta Srbima danas (a prema vladiki Nikolaju Velimiroviu i ranije i mnogo ranije) najvie i najpree treba? Ne govorim kao politiar, ekonomist, evropski progresist, srpski nacionalist, niti kao pripadnik bilo koje svetske ili domae organizacije, osim moje pravoslavne, hrianske srpske Crkve kojoj jedino pripadam. Govorim samo kao pravoslavni Srbin (samo patriota?), onoliko koliko sam kao takav, do ovih mojih poodmaklih godina, upoznao svoj narod. Srbima su danas najprea dva zbivanja: ispovedanje i kajanje za svoje grehove i meusobno mirenje. Kada govorim o ispovedanju i kajanju Srba, ne znam da li je potrebno podsetiti Srbe (ateiste, agnostike i teiste) koji stvarno cene i vole Nikolaja Velimirovia, moda zbilja najveeg duhovnika koga smo posle Svetog Save imali, na ona brojna mesta u njegovom Delu (ve je trinaest knjiga dostupno srpskom itaocu svakog obrazovanja) koja pozivaju

77

Srbe na ispovst i pokajanje zbog mnotva uinjenih grehova (vladika doslovce i ubedljivo navodi i kojih) pre Prvog svetskog rata, izmeu dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata; dovoljno je proitati samo nekoliko ovakvih stranica kod vladike Nikolaja, pa da dobronameran, objektivan, i naravno, najpre, pravoslavan srpski patriota, (a ne, najpre, srpski nacionalista, tradicionalno, znai obiajno, znai polupaganski, pravoslavan vernik) ublai u sebi, ili, i sasvim prestane sa idealizovanjem nebeskog srpskog naroda, najboljeg, najestitijeg i najpravednijeg, od Boga izabranog naroda, a da pri tom ne prestane da i dalje voli i ceni taj isti narod... Zar treba jo troiti rei o mirenju srpske zavaene brae od Kosova do danas? Da li smo bar neto nauili od mudrih srpskih poslovica - zreo plod naeg izvornog drveta - od kojih jedna kee: Slona braa nove dvore grade, a neslona stare razgrauju! Ko je danas najvie pozvan da miri zavaenu srpsku brau od pravoslavnih srpskih duhovnika? Zavravam ovaj lanak - hvala svima u Knjievnim novinama koji se blagovremeno i blagoestivo setie manastira Hilandara i tako nam dadoe priliku da neto prozborimo u ovom jubilarnom broju molitvama upuenim Bogu da nam danas poalje u Hilandar (i u Studenicu) dvojicu novih Zlatousta, od kojih e se onda umnoiti dobro seme Istih. Jedan Jovan (zar nije Jovan na Hristovim grudima vesnik budueg pravoslavlja, Hrista ljubavi o kome je i Dostojevski sanjao!), molitvenik Jovan, ispovedae, prieivae i moliti se za sve bolesne Srbe koji e mu dolaziti radi pokajanja, i - drugi Jovan, ne manje Hristu odan i molitven od prvog Jovana, ali i lino obdaren i sposoban da miri sve zavaene: mueve i ene, sinove i oeve, keri i majke, brau i sestre, susede koji se do krvi posvaae zbog zida u stanu ili pareta njive u selu, partizane i etnike, Srbe u dijaspori i Srbe na Balkanu. Utopijski san? Ne, jer ako imamo veru kao goruino zrno, iniemo uda i vea od Hristovih (to nam sam Hristos poruuje), a usplamtelo zaraenim, opijenih prolivenom krvlju, koji bi da i dalje prolivaju krv Sina ovejeg, Aleksej Homjakov (1804-1860) u lanku Srbima: Pismo iz Moskve, poruuju sledee: Vera je delo duhovne slobode i ne trpi prinudu; istinska vera pobeuje svet, a ne trai ma svetski radi svoje pobede. Zato uvaavajte svaku slobodu savesti i vere tako da niko ne moe da vrea istinu govorei da se ona pribojava lai i da ne sme da se s laju takmii orujem misli i rei. Vladeta Jeroti -------

78