Miodrag Ili}

@ANKA
drama u jednom ~inu

Mojoj Srebrenki

Miodrag Ili}

MIODRAG ILI], dramski pisac, romansijer i novinar, poti~e iz stare beogradske porodice trgovaca i slu`benika. Zavr{io je Filozofski i Fakultet dramskih umetnosti (klasa dramaturgije profesora Josipa Kulunyi}a, 1966). U periodu od 1962. do 1990. napisao je niz dramskih tekstova, koji su prikazani na mnogim scenama prethodne Jugoslavije, objavqeni ili prevedeni na strane jezike (Ilon i{~ezli grad, Pred slepim zidom, Ve{tac, Kafana u luci, Pu~, San zimske no}i, Psi, Valcer poru~nika Nidrigena, Apis, Legenda o zemqi Lazarevoj...). Autor je nekoliko radio-drama (Polikarp, Fontana la Medi~i, Brodolom i kako ga izvesti...) i dve televizijske drame (Kopernik, Operacija). Wegova drama Pu~, izvedena prvi put 1973. u kragujeva~kom Teatru ,,Joakim Vuji}, a potom 1977. u Beogradskom dramskom i 1978. u Srpskom narodnom pozori{tu u Novom Sadu, prvi put se pojavquje u {tampanom obliku u ~etvrtoj kwizi ove edicije. Ili} je dramatizovao roman Milana Kundere [ala, preveo je s italijanskog dramu Ema udova \okasta Alberta Savinija (Ateqe 212) i s engleskog Milerovu verziju Ibzenovog dela Neprijateq naroda. Sara|ivao je s mnogim kwi`evnim listovima i ~asopisima, kao pozori{ni kriti~ar i esejist. Od 1975. do 1979. bio je upravnik Beogradskog dramskog pozori{ta, a od 1982. do 1990. direktor Drame Narodnog pozori{ta, da bi se vratio novinarstvu kao direktor Programa za inostranstvo RTS, urednik, autor i voditeq emisija dokumentarnog `anra. Ili} je autor romana Gde je kraj ulice (1995) i zbirke novela Izlet u Amsterdam (2002).

@anka

Miodrag ILI]

@ANKA
drama u jednom ~inu

LICA
@ANKA STOKI], glumica, 60 god. SIMEON TO[I], biv{i pozori{ni kriti~ar, 62 god. VOJNI ISLEDNIK, 26 god. ALEKSANDAR GAVRILOVI], glumac, 26 god. BRANISLAV NU[I], komediograf, 64 god. MORIS PIJADE, mali ~inovnik, 35 god.

Napomena: Uloge SIMEONA TO[I]A i BRANISLAVA NU[I]A treba poveriti jednom glumcu, a uloge VOJNOG ISLEDNIKA, ALEKSANDRA GAVRILOVI]A i MORISA PIJADE drugom. Ovo sa`imawe na tri glumca nije potrebno samo radi ekonomi~nosti realizacije, ve} i stoga {to se time upotpuwava no}ni ko{mar glavne junakiwe.

10

Miodrag Ili}

1.
U potpunoj tami za~uje se glas @anke Stoki} koja kazuje tekst iz komedije Gospo|a ministarka. @ANKA: Pa da, uvi|am i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali, {ta }u, ne mogu iz ove ko`e...

Postepeno, svetlost obasja 60-godi{wu @anku kako stoji sa stisnutom {akom priqubqenom uz desno uho, onako kako se to ~ini sa zami{qenom telefonskom slu{alicom, a potom obasja i celu sobu u wenoj ku}i na Top~iderskom brdu. To je poprili~no zapu{tena prostorija koju najve}im delom zaprema razme{tena posteqa sa visokim uzglavqem. Naokolo su dve-tri stilske stolice i jedna naslowa~a, a napred levo neveliki sto sa lampom i telefonom. Kraj posteqe nahtkasna i na woj bo~ice sa lekovima, bokal s vodom i ~a{a. Na zidovima je nekoliko fotosa velike glumice iz wenih predstava, a tu su i dva starinska pozori{na plakata. Na levoj strani su {irom otvorena dvokrilna vrata koja vode u ostale prostorije ku}e; na desnoj je prozor zastrt te{kom pli{anom zavesom. Svaki detaq ukazuje na boemski i stara~ki nehat prema redu i stilskom jedinstvu. Nekada korpulentna, @anka je ove ve~eri 1947. godine umorna `ena, izmu~ena tamnovawem i dugotrajnom bole{}u , neuredne prosede kose i bledih usahlih obraza. Na woj je izno{ena izbledela ku}na haqina.. @ANKA: (I daqe tobo`e telefonira) Ta kako kazniti, ne}u ga kazniti, nego }u ga isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zata{ka stvar kod engleskog konzula, da se on ne quti. Pa to sam htela da vas umolim, gospodine Ninkovi}u, da odete vi do wega u moje ime, i da mu ka`ete: neka ne uzme stvar ozbiqno, deca ko deca! (Pauza) E, pa {ta drugo mogu da mu ka`em? Ja mislim, on je pametan ~ovek, ne}e vaqda dozvoliti da se dve dr`ave zavade zbog jednog nosa, a {to mu je psovao oca recite da to u na{em jeziku ne zna~i ni{ta ru`no, to je kao kad bi se engleski kazalo dobar dan. I uop{te, recite mu da je to na{ narodni obi~aj da psujemo oca jedno drugom. Pa dabome! Ajde, molim vas, pa otidite odmah i do|ite zatim da mi javite {ta ste uradili. Kako?... A... pa - pa? Pa dobro, nek vam bude i papa, samo molim vas svr{ite mi to. Dovi|ewa!

@anka

11

Grune aplauz. Ona spusti ruku, klawa se levo i desno. Iznenada, kao prese~en, aplauz prestane. U ti{ini, @anka kao da se prene iz transa. Gleda oko sebe, sneveseqena. Uzdahne. @ANKA: Magdo! Magdo!... (Obra}a se slu`avki koja je tamo negde iza otvorenih vrata) Ti ni{ta? Ni dlanom o dlan kad ja glumim! ]uti{, sirotice, ne zna{ {ta }e{ sa mnom, ovakvom, ludom... Ali, ne}emo nas dve jo{ dugo da se zatvaramo me|u ovim zidovima. (Radosna, uzbu|eno) Ne, Magdo, ~ula si {ta je taj Slovenac, rediteq, ve~eras rekao: Pozivam vas u novo Jugoslovensko dramsko pozori{te. Svi glumci se raduju va{em povratku. Imam za vas glavnu ulogu!... Ulogu za mene!.. [ta misli{, da li }u opet biti @ivka - ministarka? E, Aga, Aga, napisao si je za mene. Hvala ti. (Seti se ne~ega) Zna{, onu scenu sa Ujka Vasom u ~etvrtom ~inu odigra}u druk~ije, boqe!... (Ponovo prinosi stisnutu {aku desnom uhu, telefonira) Tra`im Simu!... Jesi ti, Simo? Ovde @ivka. Slu{aj, Simo, {to }u ti re}i: ako si vlast i ako si ministar, a ti odmah u~ini kako ti ka`em, a ako si mandarin... (Zasta ne mewaju}i boju u licu) Vaso, odi ti ovamo na telefon, ne{to psuje i grdi, ne razumem ga... Da li to zvrji telefon, ili meni ne{to zvrji u u{ima...

Na vratima se nekoliko trenutaka ranije pojavio To{i}, ugla|en gospodin starog kova, ne{to stariji od @anke, u izno{enom demodiranom odelu, sa {e{irom u jednoj i buketom ru`a u drugoj ruci. Po{to je odslu{ao posledwe re~enice wene replike, zakora~i u sobu i preuzme tobo`e ulogu Vase. TO[I]: (Sa stisnutom {akom na uhu) Ja sam ovde, zete, Vasa. Jest... @ivki ne{to zvrji...

Oboje prsnu u smeh. @ANKA: U{uwao si se ovamo, lopove, pored `ive Magde. Prislu{kuje{ me, prislu{kuje{!... (Uzima cve}e. On joj poqubi ruku) Da nisi i ti po~eo da radi{ za Oznu? (Stavqa cve}e u vazu; doliva vodu iz bokala)

12
TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA:

Miodrag Ili}

Ja radim za tebe. Nemam ni ku~eta, ni ma~eta... Baca{ pare na cve}e. Cve}e se donosi mladicama, a starim gospo|ama, ta{tama i o{trokon|ama kaktus. Ti si za mene ve~no mlada. Neumorni laskav~e! U{lo ti u krv da deli{ komplimente, ko svim novinarskim tr~ila`ama! (Unosi mu se u lice, peva na melodiju vrapca Oj, vojni referente, {to me rastavi od blente, koj }e da daje komplimente) Ve~eras si mnogo vesela! Jo{ pamti{ re~i tvoje [umadinke iz predratnog humoristi~kog radio programa. Pamtim i neke moje uloge. Kako da zaboravim @ivku ministarku!? A da sam vesela jesam! (Zagonetno) I to s velikim, velikim razlogom. Koji je to razlog, ako se sme znati? Polako, budi strpqiv. Sve }e{ da ~uje{. Dok se ti name{ta{ za pri~u, uzmi, doneo sam ti ovo. (Vadi iz unutra{weg yepa zamotuqak i daje joj ga) Insulin? Jao, ti si srce. Moj spasilac. Gde ga nabavqa{? Ajde, priznaj! Daju mi ga neki prijateqi. Ne samo da si lopov, nego si i matori la`ov. Ti kobajagi ima{ prijateqe danas, me|u komunistima! Nije nego! Upisali te u wihovu partiju, tebe trulu reakciju. Misli{ da ne znam ko su ti tvoji prijateqi? Apotekari u dr`avnim bolnicama kojima daje{ novac. Da, da, prodaje{ slike, posledwe uspomene, ku}ne dragocenosti, i kupuje{ mi lek! Produ`ava{ mi `ivot. Gde ti je zimski kaput? Mesecima po hladnom vremenu dolazi{ ovamo samo u odelu (Gleda ga ispitiva~ki, on }uti kao dete uhva}eno u kra|i kola~a) Pa ti... ti si prodao zimski kaput! Za ime bo`je, sasvim si poludeo... Zar sam ja, ovako matora i isce|ena, vredna toga?... Ajde, reci, za{to sve to radi{, za{to? (Okrene glavu u stranu, procedi kroz zube) Zato {to si ti @anka.

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA:

TO[I]:

@anka

13
Uf, cvrc, vrlo va`no! (Uzdahne, pomirqivo) Svi su mislili da sam najlu|a na svetu onda kad sam hranila Cigan~i}e po Sava mali, ali ti si jo{ lu|i. (Pauza, gleda ga qubopitqivo) Je li, da te ne{to pitam: {to se ti nikad nisi o`enio? Sudbina vaqda. Ko }e znati... ^ovek uvek ~eka pravu priliku. Mu{ka usedelica! Tako mek i fini, vrti{ se godinama oko pozori{ta, voli{ balet... Da nisi more mu{ka seka da{a, a?... (Smeje se) Vidi, vidi, pocrveneo!... Pocrveneo i te kako! (Povre|en) Gnu{am se takvih insinuacija. Ajde, ne quti se, ti zna{ da sam ja udarena s matejeva~ku ~arapu, {to bi rekla moja pokojna Julka {to me rodila... Hvala tebi {to me obilazi{ i {to brine{. Ti si jedini do pre neki dan koji je u{ao u ovu ku}u. Svi me zaobilaze kao da sam, bo`e mi oprosti, gubava. I oni s kojima sam igrala, i oni s kojima sam lumpovala i oni koji su me kobajagi obo`avali!... Dodu{e, malo malo, pa neko ostavi korpu s hranom ili koverat s prikupqenim parama, pa pobegne. Ej, skupqaju priloge za mene ko da sam pogorelac ili sakata. Potpi{u se na spisak dobrotvora! Prpa uhvatila qude od nove vlasti, {ta li je. Ko vele, daqe od te robija{ice, narodnog neprijateqa... Izvini, @anka, ti mo`e{ biti sve i sva{ta, ali nisi narodni neprijateq! Ako je iko slu`io tom jadnom narodu, to si bila ti. Zapi{i to u tvoj moma~ki dnevnik. Boli nekog dupe za mene! A sad sedi da ti ka`em veliku novost. (On sedne) Pre neki dan neko kuca na vrata, Magda otvorila, kad ono do{ao u vizitu Milivoje @ivanovi} i doneo pun zembiq hrane. Ka`e, kolege glumci poslali malo mrsa, odvojili od svog sledovawa na ta~kice. Gleda me onim vrqavim okom nekako zagonetno i sme{ka se, vidim ja da ne{to krije... Kad, ve~eras, bane ovamo onaj Slovenac, rediteq Bojan Stupica... Mlad, zgodan, ima ga. Ih, {to mi nije dvajes godina mawe, da mu @ivana poka`e kako se qubi u srpskom selu Rabrovu!... I, zna{ {ta mi je rekao?

@ANKA:

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA:

TO[I]:

@ANKA:

14
TO[I]: @ANKA:

Miodrag Ili}

Pa, ne{to sam na~uo, pri~a se u Pozori{noj kasini Seo tu, pa ni pet ni {est: Pozivam vas u novo pozori{te. Okupqaju se najboqi glumci iz cele dr`ave. Svi vas o~ekuju i raduju se va{em povratku. Sve mi je, ka`e on, opro{teno. Dakle, nisi se yabe trudio da mi spasava{ `ivot. Izdejstvovao Slovenac kod ovih komunaca, u nekom Agitpropu, kako ono re~e, da mogu ponovo na binu! Simeone, da li }u ja to pre`iveti!? Hvala bogu! [to ne bi? Evo, jo{ ceptim!... Od uzbu|ewa i straha zamalo se nisam upi{ala, tu, nasred sobe! Kao da sam se davila, pa me neko izvukao iz vode polumrtvu. Nisam se tako prepala ni kad mi je upravnik ^vrga, u onom putuju}em pozori{tu, dao prvu ulogu u komadu Bra~na no} devetsto druge. De, de, oladi malo. Smiri se.

TO[I]: @ANKA:

TO[I]:

Pomogne joj da sedne. Sipa vodu u ~a{u, daje joj, ona otpije gutqaj. @ANKA: Ne znam kako }u do~ekati jutro. Nema mi vi{e sna, Simeone. [to bog nekako ne udesi da mo`e da se presko~i vreme! Otkako sam izi{la iz zatvora, nisam kro~ila ni u Narodno pozori{te, ni u Skadarliju. U|em jednom u onu birtiju, Kasinu, da vidim ima li koga od starih glumaca. Ugledam Nikolu Popovi}a, onog komesara, okre}e glavu od mene. On koji nije mogao na sceni ni cipelu da ti poqubi, `ari i pali. Apsi glumce! I drugi su se pravili da me ne poznaju, vaqda se pla{e jedne robija{ice, i wega s pi{toqem u pozori{tu... Boli to, Simeone. Pe~e u grudima. Svi su me zaboravili... Ti nikad ne}e{ biti zaboravqena, {ta to govori{! Gde nestado{e one silne premijere, aplauzi, cve}e koje pada sa galerija, rasko{ni buketi, novinari i fotografi, banketi, terevenke kod Tri {e{ira do zore... Kao da je sve to bio san u vru}ici... A sada, zna{ {ta sada sawam?... Svoj sprovod.. Le`im u sanduku, na volovskim kolima, kao kad umru moji seqaci, a za mnom idu obi~ni qudi, ~inovnici, zanatlije, trgovci, |aci, oni kojima sam dala svoje srce... Kakav sprovod, {ta te je spopalo ve~eras!

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA:

TO[I]:

@anka

15
Najve}a je sre}a ako zna{ {ta }e{ sa svojim `ivotom. [ta sam ja, ajde, reci? [to si se spleo? Ti si ~udesna, neponovqiva. Tvoja ma{ta, tvoje improvizacije, tvoj {eretluk. Ti zaustavqa{ dah svakome ko te gleda. Tebi }e se svi ponovo klawati, i oni koji su te ponizili. Ajde, ajde, ne preteruj. Zaboravio si kako si me krpio u novinama. Ja nikada nisam o tebi lo{e pisao! Jesi, jesi, barabo kriti~arska. I danas pamtim jednu re~enicu koju si na`vrqao o meni: Gospo|ica Stoki}eva bila je prenagla{eno artificijelna i pone{to sublimantna u pasa`ima lirskog uzno{ewa, koje nije po meri wenog karaktera obi~ne priproste `ene iz naroda. Jesi li to napisao ili nisi!? Pa, jesam, ali to je vi{e onako esteti~ki metafori~no... Mrsi{, mrsi{ ! Celog veka te ni bog nije razumeo. Ali, ja sam uzela u {ake leksikon da prevedem tvoje mudroserine na srpski jezik. Ono artificijelna do|e mu kao kerefeka, izmotacija. Ali, za srce si me ujeo s onim sublimantna! Sublimat je, bre, ~vrsto telo koje ~vari{ na vatri dok ne pre|e u paru, a onda ga opet vrati{ u ~vrsto stawe! Kad sam ja to isparavala, bog te ubio, pa se zgu{wavala, la`ove jedan? A da sam priprosta srpska `ena jesam i ponosim se time! Dobro, dobro, ajde smiri se, {kodi}e ti uzrujavawe. Ti zna{ da sam ja uvek bio uz tebe... [ta ti uop{te zna{ o meni? Znam da nisi nikakva robija{ica, ve} nepravedno progowena umetnica. Nepravedno, ka`e{? Ne znam. ^esto se pitam da li je to bilo nepravedno... (Zamisli se) [tuke izbombardovale Beograd, Narodno pozori{te gorelo, kraq i vlada utekli, vojska u rasulu, izdaja smrdi, u{li Nemci, policijski ~as, a ja...

@ANKA: @ANKA: TO[I]:

@ANKA: TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA:

Zatamwewe. Muzi~ki akcenat. Mnogo pome{anih mu{kih glasova u ehu. Najzad ti{ina.

16

Miodrag Ili}

2.
Samo jedan reflektorski snop obasja @anku. Istovremeno, To{i} izi|e. Za~uje se dre~avi orkestar kabarea. @anka vezuje sivu kecequ preko doma}e haqine, a kosu povezuje maramom. Pantomimski, pokretima ruku pere rubqe, cedi ga itd. Peva uwkavo, karikiraju}i lik priproste praqe. @ANKA: (Peva) Sino} mi je, lane moje, ist gekommen Gojko, Pa me pita, lane moje, was machst du, devojko (Govori, obra}aju}i se publici, komi~arski nagla{eno) Dobro ve~e, narode. Kako ste ve~eras?... ^ekajte, mi smo se ve} negde upoznali! Da nisam ja ve} prala kod vas? Ja sam ona Pela Ve{erka, {to svaki dan zalazi u tu|e ku}e. Propirem plave` i bele`, {tirkam, prostirem, fajtam i peglam. I sva{ta vidim s ove o~i, i ~ujem s ove u{i. Neki dan me zvali u jednu makedonsku familiju, pa mi gazdarica ka`e: Ajde, Pelo, properi mi ovite ga~i~ki i ~orapi~ki. (Grune snimqeni smeh publike) [ta da ti perem, ka`em ja, i ve} o}u da begam, {to je mnogo mnogo je, a ona mi poturi neke ga}e i ~arape. Ga~i~ki i ~orapi~ki! O, da se prekrstim, bo`e mi oprosti... Ne, ne, gospoda vi{e nisu ko nekad. Dok su imali napoleone i prodavali ih crnoberzijancima, jo{ je imalo i da se gucne i da se {tucne. Jao, jedna gospoja u{ila dukate u dowi ve{, krila to i od mu`a ro|enog jer je re{ila da bega u svet sa {valerom. Kad, do{ao crnoberzijanac, tra`i pare za neki stari dug i ona, {ta }e, kud }e, skine aqinu i ostane u mideru. Utom upadne mu` i vidi je razgoli}enu pred stranim ~ovekom. [ta to radite? grmne. A ona }e: Ovo mi je u~iteq pevawa. Do{o da mi razradi organ! (Snimqeni smeh) [ta je posle bilo, zna se. I ona i crnoberzijanac leteli niz basamke, ona sa sve dukati i s onaj organ. E, gospoda ufursatila. Pevaju sad nov {lager. (Peva) Sa projom u gu{i, Sa bolom u du{i, Uzdah mi se ote, Jebem te, `ivote! (Govori publici)

@anka

17
Muvam se ja tako po tavanu, prostirem one ga~i~ke i ~orapi~ke, kad ne{to {u{nu u mrak. Ko je to? pitam. Zvirnu jedan, pa se i{uwa iza oyaka: mlad, malecan, nema ga dvajes kila `ive vage, tuberan li je, {ta li je. ]ut! ka`e mi poverqivo. Ja sam, Strahiwa, partizansko ime Trta. (Snimqeni smeh) Vidim ja nema trte mrte! Mo`da ima bombu, {ta ga znam. Ja no}im tajno kod gospojice Mariole na drugom spratu, ali neko nas provalio. Ovde sam baziran do daqe. Sumwivo tu meni ne{to, {ta }e Mariola, skupocena fufa jedna, da se fa}a u klin~ s jednim {umskim! Otkad je uveden policijski ~as, da bi neko spavao sa fufom treba da ubaci svoje ime u spisak stanara, treba mu jo{ sto dinara i debela kara. (Snimqeni smeh) Ovaj mi se ~varak ne udeva ni u jednu od ove tri stvari. I dok ja tako ne znam {ta }u i kud }u, eto ti `ace uz basamke. Uzvrpoqi se tajni Trta, meni ga `ao, ja ga opko opkora~im i turim celog pod sukwu. Majem se ja kobajagi s one ga~i~ki, a wemu ~orapi~ki pod nos... Pita `aca: Jesi videla da se neki tuna smuca? Jok, velim ja, al mi se onaj koprca me| nogama, {a{oqi me, da puknem od smeha. [to se cereka{? riknu vlast. U`ivam kad te gledam, gosn yandar, pa se smejem od miline. Do{lo mi jagodinsko milo. A i do{lo mi, radi onaj mi{ odozdo, ne miruje. @aca vidi da mu se ja i daqe osmehujem, pa misli da ga zavodim. I po|e prema meni, mera~i me, su~e levi brk. Joj, kuku di }u i wega me| noge! Stegnem ~orapi~ki, pa viknem: Ne prilazi, imam vrengu! Ustuknu on i ufati {i{wavu. O}u ja sad da izvadim Trtu iz sukwe, al jok, ne mo`e. On se tako upetqao u onu ~orapi~ku, da se batrga ko jare na ular. Najzad se izvu~e, onako revolucionaran, nadignut, o~i mu se cakle. Ne brini, ratni dru`e ka`e saveznici su s nama. Koji, bre, saveznici? [to te Ujka Sam, te~a Yon Bul i onaj ruski brka ne odbrani{e, nego te spasla Pela s onu ~orapi~ku! (Snimqeni aplauz, pra}en smehom i povicima odu{evqewa.. Ona nastavqa da pere ve{, pevaju}i:) Beograde grade, {ta od tebe rade, Papriku i pasuq u parkove sade... (Ponovo grune aplauz. Ona se klawa. [aqe poqupce.)

Zatamwewe. Utihnu aplauz i smeh.

18

Miodrag Ili}

3.
Svetlost akcentuje sto~i} na kome su lampa i telefon. Na jednoj od stolica, uz sam sto~i}, sedi Vojni islednik u uniformi Narodnooslobodila~ke vojske, 26-godi{wi mladi} ozbiqnog i pristojnog dr`awa. ISLEDNIK: (Ironi~no, strogo) Daj ovamo tu gospo|u komi~arku! Primadonu!...

@anka, nesigurna, upla{ena, pribli`ava mu se iz polutame. Upaqena lampa asocira policijska saslu{awa. Svaki wen odgovor biva propra}en kucawem nevidqive pisa}e ma{ine. ISLEDNIK: Ti si, dakle, ta slavna @ivana Stoki}, umetni~ko ime @anka! Gde su sad oni tvoji iz Specijalne policije da ti pomognu!?... Kad te vidim takvu gadi mi se!... Zaudara{, ne samo na u`eglo telo, ve} i na u`eglu savest! Gledao sam te u Narodnom pozori{tu pre rata, kao student, sa stajawa na tre}oj galeriji. Igrala si onu babu u komediji Porodica Blo. Jesam. [ta je, zalepio ti se jezik za guzicu! ]uti{, a!? Nisi }utala kad su te unajmili da zajebava{ ilegalce patriote u onom prolivu tobo`weg pisca Mi}e Dimitrijevi}a... Kako be{e naslov? Minut do deset. Aha, Minut do deset! I dok ti jebe{ u mozak one koji se bore za slobodu, negovana gradska gospoda u`iva!.. Sram te bilo! Ja sam samo radila svoj posao ... Ku{! Jebem ti sre}u izdajni~ku!... Kao {to nema~ke kurve {i{amo do glave i bacamo u govna, tako }emo vas, ratne zlo~ince, metkom u potiqak, je l ti jasno! (Drhti, na ivici snage) Vi ste mladi, mogli biste sin da mi budete. Vi to ne razumete... (Vikne) Ne razumem, je li! Ja sam onaj {umski bandit, iske`eni boq{evik sa plakata koji testeri{e vratove, otkida muda i vadi trudnicama decu iz trbuha kako je pisala tvoja nedi}evska {tampa!? ... Ono {to ja istinski ne

@ANKA: ISLEDNIK:

@ANKA: ISLEDNIK:

@ANKA: ISLEDNIK:

@ANKA:

ISLEDNIK:

@anka

19
razumem jeste pitawe za{to se jedna umetnica od ugleda srozava u nu`ni~ku jamu, tako bedno da zabavqa malogra|ansku olo{ lascivnim vicevima!... Kako neko kao ti postaje |ubre! !

@ANKA: ISLEDNIK:

Glumac mora da glumi... kad ga publika tra`i... On ima samo jedan `ivot, postoji samo u jednom trenutku... Na{i qudi su te upozoravali na vreme, ali ti si se i daqe ~epila u takozvanoj Centrali za humor, za la`nu slavu i prqav novac! Prodala si se okupatoru, droqo! Ja nikad nisam bila dr~na na novac, kunem se, ali taj novac bio mi je neophodan! Kupovala sam insulin ispod ruke, kad ga nigde nije bilo! Od koga? Od Gestapoa? Od jednog folksdoj~era iz Pan~eva. Borila sam se da ostanem `iva. La`e{!... U takozvanom Srpskom satiri~nom pozori{tu, i na programu stanice Radio Donau, sprdala si se, pquvala na one koji su se `rtvovali... Ti i ostali izdajni~ki {qam, onaj Cvetkovi}, i onaj Tani}. Jesi li bila svesna koliko poma`e{ Nemcima? Nisam ... Nisam mislila da ja, da moja gluma ne{to zna~imo bilo Nemcima, bilo vama... U krugu, me|u nama, glumcima, dete moje, ako smem tako da vas oslovim, ni{ta se nije znalo o va{oj borbi, mi... Slu{aj ti, smradu jedan! Ja sam za tebe vojni islednik Glavnog {taba Narodnooslobodila~ke vojske Jugoslavije. I nisam dete, ve} oficir u ~inu majora! Ne poku{avaj da se intimizira{ sa mnom. Dobro, de, izviwavam se. Kakve su bile tvoje veze sa Gerhardom Nuserom? On je bio glavni u Radio Beogradu. Preko wega sam do{la do Jo{ke, folksdoj~era, koji mi je nabavqao insulin... Zauzvrat, ti si se kreveqila u ske~evima takozvanog [arenog popodneva? Usluga za uslugu!? Zna{ li da su Vujkovi} i drugi krvoloci Specijalne policije pu{tali radio da zaglu{e jauke onih koji su u zatvorima mu~eni , i da se na radiju tada ~uo i tvoj glas?

@ANKA:

ISLEDNIK: @ANKA: ISLEDNIK:

@ANKA:

ISLEDNIK:

@ANKA: ISLEDNIK: @ANKA:

ISLEDNIK:

20
@ANKA: ISLEDNIK: Nije mi poznato.

Miodrag Ili}

Koliko se puta desilo da zbog `alosti za obe{enima i streqanima nisi mogla da igra{ u tim va{im lakrdijama? (Gu{e}i se, kroz suze, bezazleno) Ja nikad nisam otkazala predstavu... (Krikne) Nisam mogla nazad!... Kad se baba u kolo uhvati, kad te ponese publika, odu{evqewe u sali iz ve~eri u ve~e, kad svi od tebe o~ekuju da im da{ celu sebe, jo{ i jo{ i jo{... (Rida) (Nastavqa) ... Bila si najkre{tavija u slu`bi Nedi}eve propagande, u stvarawu privida normalnog `ivota naroda time {to si ga zasmejavala! Ali, taj narod je imao samo m e n e , kad nije imao ni {ta da jede, ni ~ime da se ogreje, ni ~emu da se nada!... Ja sam bila ono malo radosti bez koje nema `ivota. Ti si bila perjanica la`i i obmawivawa tog naroda. Ti si wegova sramota! To nije istina!... Moja publika me i danas voli... (Pla~e, rida) Celu sebe dala sam publici... Spasavala i wu i sebe od jada i bezna|a, od... u`asa... od bombi, od... straha... Bi}e{ optu`ena za saradwu s okupatorom i sudi}e ti se... A sad se goni odavde! Vodite je!... (Odlaze}i u polutamu) Pa ja sam samo bila glumica... Igra za narod je moja sre}a i nesre}a, moja sudbina... Nisam mogla od sebe, ja, prokleta glumica!...

@ANKA:

ISLEDNIK:

@ANKA:

ISLEDNIK: @ANKA:

ISLEDNIK: @ANKA:

Zatamwewe.

@anka

21

4.
U tami, isprva tiho, pa sve glasnije dopiru deformisani zvuci i qudski glasovi ~itava kakofonija u kojoj se me{aju re~i hvale i osude, smeh publike, aplauzi, dre~ava muzika kabarea, pevawe. Razaznajemo iskidane re~enice pozori{nih kritika, koje kazuju razli~iti mu{ki glasovi: Gospo|a Stoki} je virtuozno izradila ulogu Alme... Gospo|a Stoki} nas preko obi~aja nije sasvim zadovoqila... ^udimo se {ta je trebalo na{em pozori{tu da je anga`uje... Dve najslavnije uloge u komadu imali su gospo|a Stoki} i gospodin Dobrica Milutinovi}... Gospo|a @anka Stoki} je sjajan meteor ove ve~eri... Repertoar gospo|e @anke je veliki, jedne ve~eri je gledate u srpskom narodnom komadu, druge u Molijerovoj komediji... Dobra u prvom i tre}em ~inu, gospo|a Stoki} je u drugom bila mnogo slabija... @ivopisnu ulogu kreirala je gospo|a Stoki} kao Onorina... Wene kreacije postaju umetni~ki sve izrazitije, reqefnije i punije... Wena rola je veli~anstveno otkrovewe... Gospo|a Stoki} ima magnetnu snagu rasko{nog talenta, to je dosad najve}a srpska glumica... Svetlost nas vra}a u realnost @ankine sobe: ona i To{i} su u istim polo`aju u kome su bili na kraju slike 1. @ANKA: Nepravedno, ka`e{? ^esto se pitam da li je to bilo nepravedno. Mi, glumci na glasu, opijeni mirisom pozori{ta, oma|ijani ovacijama publike, divqewem, mi smo bolesnici. Mi ne umemo da se odupremo ni kad nas ne{to vu~e u propast. Svaka vlast ho}e da nas ima, da nas vodi na konopcu ko va{arske me~ke, da se pokazuje s nama. Mi idemo nekako u paketu s vla{}u. Dvorske lude! Mi smo ti kao mese~ari, srqamo, jer ne mo`emo bez onih hiqada o~iju u zamra~enoj sali koje nas `udno upijaju. [ta tu ima prokleto gluma~ko samoqubqe, pa to ti je!... Ja, bre, nikada nisam otkazala predstavu, ni onda kad je moj Moris bio deportovan u Dahau! I mrtva bih igrala, ~ini mi se!... Da, kriva sam {to nisam dovoqno uvi|ala krivicu. Ta, ja sam neuka `ena, glupa za politiku i krupne stvari.... Ja sam na sve one ministre i glavowe u kraqevini gledala kao na prolazno nevreme, oni su danas tu, galame, prete, sva|aju se, a sutra ih ve} zaboravqamo, nestanu ko lawski sneg. Vidi{, ja sam tako gledala i na Nedi}a, Nemce, na celu okupaciju... Moja ne{kolovana pamet....

22
TO[I]: @ANKA:

Miodrag Ili}

Tebi je bog dao gluma~ku intuiciju, ti sluti{ srcem kako da usvoji{ lik na sceni, tebi nije potrebna {kola... [to me bog nije nau~io kako da se na vreme trgnem? Mnogi su umeli da se sklone, ili da rade isto {to i ja, da zabavqaju narod pod okupacijom, a da ostanu neprimetni. I Coka Peri} Ne{i}, i Bla`enka Katalini}, i Pavle Bogatin~evi}, Viktor Star~i}, Marko Marinkovi} svi su igrali za vreme rata, pa eno ih opet u pozori{tu. Ali, ti si bila na vrhu. Iz kog ono komada be{e kad jedan lik ka`e da je najmudrija stvar na svetu biti nepoznat?.. Mu~i{ se, grabi{, raspiwe{ da se popne{ na taj vrh, a ono na vrhu si najlak{a meta za odstrel. Streqa{e Acu Cvetkovi}a i Jovu Tani}a. Gde si ti bio da me zaustavi{? Dobro, pusti to, zaboravi. Okreni se sutra{wem danu, novim ulogama. Bilo pa pro{lo. Bilo, ali nije pro{lo. Zna{, Simeone, te{ko mi je, ali moram da ka`em. Ja vi{e nisam ona Luda Nasta iz Skadarlije. Udarilo me sve ovo {to sam preturila.. Stigao me stid... Stid pred sobom... Za{to, zaboga? Ne razume{ ti to. Gazda{ki sin, nesvr{eni francuski student, biv{i dendi iz Knez Mihajlove... Tebi je ovaj narod samo gu`va na ulicama, prostakluk koji te nervira. A ja... Otac mi je umro kad sam imala pet godina. Ona moja vesela majka i raspusni pop Sanda s kojim se span|ala neven~ana, da ne bih slu{ala wihova no}na ludovawa, udado{e me u ~etrnaestoj za zaje~arskog abayiju. Pozori{te me spaslo. Ja pobegla od ku}e me|u glumce, a on, abayija, prvi put me silom vratio u onu svoju ~amotiwu. Izbubecao me, za kosu me vukao kroz varo{... A qudi vikali za nama: Tako joj treba! Udri tu kurvo{tiju! Bila sam, bre, dete, ali nisam mogla da se pomirim sa sudbinom. Ne{to me podbadalo, teralo u slobodu, a gde }e{ ve}e slobode od pozori{ta? Be`alo mi se od tuge palana~ke, od jarma dosade, kad su ti svi dani isti, oko tebe ista lica, zagu{qiva pravila ovo se sme, ovo se ne sme... I opet sam pobegla...

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA:

@anka

23

Promena svetlosti: u sobu `urno ulazi Aleksandar Gavrilovi}, mlad putuju}i glumac, stasit i nao~it, sa ufitiqenim brkovima, u crnoj pelerini i sa boemskim {e{irom. @anka mu se baci u zagrqaj. @ANKA: (Prestra{ena) Aco, ne daj me!...

ALEKSANDAR: Ne boj se, grlice moja! Ti si na{a, ti si moja!... Qube se. On skine {e{ir, iskora~i napred i pokloni se teatralno. ALEKSANDAR: Po{tovana publiko, ve~eras za vas komedija Pokondirena tikva od Jovana Sterije Popovi}a... (Transformi{e se u lik Ru`i~i}a, dok @anka postaje Fema) Nebo grmi, zemqa strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, {eva trepti, A duh stihotvorca leti Preko poqa, preko brega, Preko vozdu{noga snega, Na visoki Parnas, Gdi s izvija qupki glas... Samo blagoumiqeno Nimfa i Gracija obajanije mo`e Ru`i~i}evo su{~estvo voshititi. Nepo~erpaema simfonija visprenih duhov umnost svoih priver`enika vosplamewava. [ta je drugo bogatstvo Neg na ~izmi {tikle? Koje sre}a poklawa Malenima qudma, Da veliki izdaju, Da poznati bivaju. Kad se Ru`i~i} himnu posvja{~ava, svo jestestvo pa~ezemno tor`estvuje, zmijevidni potok muziku pravi, a tihoprohaditelni zefir u sodru`estvu bogiwa i gracija kolo vodi, oku nepowatno, umu neposti`no. @ANKA: (Kao Fema) Alabunar, alabunar, gospodin filozof... Ho}u, gospodin vilozov, verujte, ho}u. Ja sam samo htela pokazati kako noblesi rade, no ja ho}u. Ah, ja od radosti opet padam u nesvest kad pomislim kako }e oko mene moje kom{inice puziti, kako }e me nazivati milostivom gospojom filozoficom, a ja }u wih preko gledati da poka`em da sam ve}a od wih.... Ne}u se ja me{ati s kojekakvima. Ko si ti?

24

Miodrag Ili}

Ja sam va{ brat, ja sam va{ ujak, stric; jesi li ti vilozov? Jesi li neme{? Nisam. Mar{ ispred mojih o~iju! Da si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja.... Komi fo!... @an, san tunder bo`ur tu. Ne parle Francuz? ... Propopo @an, pogodila sam jednog Lamura za dvadeset forinti. To je pseto, magarac, zar ti nisi video, da svaka nobles pseto vodi?.. Aplauz i smeh. Aleksandar i @anka se klawaju. On `urno odlazi. @ANKA: (Vra}a se u prethodno stawe, obra}a se To{i}u) Sa glumcima sam izi{la na ~isto poqe, na sunce... Ide{, luta{, i budan sawa{. Nau~i{ da u`iva{. Zna{, sre}a je u ~a{i vode ako ume{ da je popije{. Isprva sam prala ve{ bez sapuna glumcima i glumicama, peglala kostime, statirala, izigravala narod u komadima s pevawem... Jao, kad se toga setim! Ja ~uvam stra`u ispod konopca da im neko ne ukrade one rite dok se su{e, a oni jadnici sede u nekom buyaku, ~ekaju i cerekaju se, pevaju, probaju nov komad, onako goli{avi... Eh, nepovratno doba... Da si video samo Don @uana, Hamleta, Egmonta, Makbeta, pa Jovanku Orleanku, Lukreciju Boryiju, Madam Pompadur i caricu Milicu u ga}ama ili bez ga}a, stisnuti jedno uz drugo, `eqni dobrog zalogaja i jo{ vi{e dobre ~a{ice! Drhtuqe, ali o~i im sijaju kraqevski. Te vagabunde, fantasti, i ja s wima verovali smo da smo apostoli istine i pravde, da prevr}emo qudske du{e na lep{u stranu, onako kako smo po ~etiri puta prevrtali svoju ode}u... I kad sam zaigrala nije bilo ni{ta boqe. Gladovalo se, smrzavalo po {upama, glibalo po blatu iz mesta u mesto . I verovalo u ne{to ko zna u {ta! Naigrala sam se seqanki, sobarica, slu`avki i kurvi, da bog sa~uva. Te Fru Fru, te Klo Klo,Volem te, mon @u @u, qubim te mon Ko Ko!... E, vidi{, wih sam izneverila seqanke, slu`avke, grizete, sobarice, srpske, francuske, ma|arske, celog sveta. Svu onu sirotiwu iz koje sam nikla. Gubi{ se, pri~a{ koje{ta! Odvoji sebe od svih tih lakih `ena koje si tuma~ila. Ali, one su ostale u meni! One me optu`uju, Simeone! Gluposti! Ti si sa druge planete. Ti si oliwali kico{, sve {to ima{ ostalo ti od tate...

TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA:

@anka

25
Nemam ni{ta, sve su mi uzeli, i ku}u i... Ti ne zna{ {ta je muka. Ja sam ovim noktima rila zemqu da se i{~upam, sama sam sebe stvorila... Divili su mi se, jeste, uzdizali me, ali nikad nisam zaboravila ko sam: @ivana iz Rabrova. E, ta @ivana je morala vazda da slu{a, da se pokorava, i zato je pala na niske grane... Za vreme okupacije kao da je |avo u{ao u nas. Glumili smo za inat, uprkos bedi i stradawu, uprkos ga|ewu u ustima i du{i, nekako besno i obesno, u groznici i bunilu, bolesno, ~ove~e, kao da nam je bilo pred glavu!... A nekima i jeste! Najve}oj lucprdi me|u nama, obe{ewaku, ma|ioni~aru smeha Aci Cvetkovi}u, komi~aru kakvog je bog stvorio samo jednom. Slomili su te tamo, u zatvoru, mu~ili te. Nisu me mu~ili. Sama sebe sam mu~ila!... Tebe, prvakiwu Narodnog pozori{ta, terali su da ~isti{ ulice sa drugim zatvorenicima... I zna{ {ta je onda bilo? ^istim ja, a neko mi zlurado dovikne: [ta to radi{, @anka? A ja mu odgovorim: Eto, polako, po~isti}emo i ovo |ubre! Mislila sam da }e stra`ar da me zvekne, al on jok. Pogleda me samo mrko. Rekli mu da me ne dira. Osetila sam da i nova vlast ho}e nekako da me preobrati za sebe!... ^i{}ewe ulica mawe me je bolelo od re~i koje sam ~ula. Trebalo je da vidi{ ko je sve dobio metlu u {ake. ^itava bulumenta fine gospode, ministri, na~elnici, Nedi}evi oficiri, dame iz nema~kog bordela u Francuskoj ulici, operski peva~i, ~ak i jedan frizer koji je kolmovao glumce u Centrali za humor!... Videla sam i upravnika Grola, kako ga sprovode na saslu{awe, jer taj ne mo`e bez politike... I da ti pri~am daqe. U zatvor, tamo na Obili}evom vencu, do{ao Krcun Penezi}. U{ao u `ensku sobu, a ja se stisla u jednom }o{ku, stojim i dr{}em. Smrad qudskih tela i mokra}e, smrznuta slama na podu, ni buve nas ne}e, nigde mesta da se skrasi{... Pro{lo nekoliko dana bez insulina... nisam ni `iva, ni mrtva. Kad, jedna zatvorenica, istupi pred Krcuna, pa wemu u o~i: Molim vas da pomognete velikoj srpskoj glumici @anki Stoki}. Dajte joj bar stolicu da sedne, i dajte joj lekara... Ja pretrnem. Krcun mi pri|e, gleda me, vidim da me ne prepoznaje. Za{to ste igrali za vreme okupa-

TO[I]: @ANKA:

TO[I]: @ANKA: TO[I]: @ANKA:

26

Miodrag Ili}

cije, da li znate {ta ~eka izdajnike? pita me. Ja ni da beknem, ne}e re~ iz mene... Mislila sam, gotovo je, streqa}e me u zoru. I, zna{ {ta je posle bilo? Smestili me u posebno odeqewe sa krevetom, i poslali lekara sa injekcijama... Eto ti. TO[I]: @ANKA: O`iveli te da bi u sudnici mogli da te raspnu na krst! Da li bi on, Krcun, dobio to isto, da su ga uhapsili oni koje sam ja uveseqavala?... Mo`da je sve {to me sna{lo ipak bila zabuna. Ka`u da je iskustvo kompas u `ivotu. Ali, vidi{, nije ba{ tako. Ja sam igrala i u onom prvom ratu, pa mi nije ni dlaka s glave... Ah, druk~ije je to!

TO[I]:

Topovska paqba; tonski efekat pu{~ane i mitraqeske bitke u Prvom svetskom ratu. @ANKA: Za{to? I onda je bila okupacija, neprijateq porobio zemqu... Eh, pusto bilo, ispratismo Dobricu u rat posle lude pijanke u Skadarliji. Uskoro zagrmeli {vapski topovi iz Zemuna, gori Beograd, a mi, prokleti glumci, krenuli s vojskom u povla~ewe... Prvo u Ni{, pa u Skopqe.... Narod je punio skopski Oficirski dom da gleda Ko{tanu, Ivkovu slavu, Zvonara bogorodi~ine crkve A onda opet be`anija u Pri{tinu... Glumci kud koji kao gladni upla{eni mi{evi... Neki s vojskom preko Albanije, neki u Gr~ku,a ja... tumaram, lutam kao gluva ku~ka bez ciqa, kad, pred jednom ku}om u Pri{tini napu{tena kola. Kowi ispregnuti. Pri|em... Prepoznam u kolima na{u rekvizitu i arhivu Narodnog pozori{ta, ~itavo blago. Rukopisi Laze Kosti}a, \ure Jak{i}a, Brzaka, Gli{i}a razbacani naokolo po blatu... Nigde kraja na{em baksuzluku! Da pla~e{, moj Simeone... Zamisli, srpske svetiwe gaze se na na{em svetom Kosovu! I tad mi pomogao mladi austrijski oficir. Sklonismo ono {to je ostalo u jednu {talu... I do|em tako u Kru{evac, gde me prihvati Kosta Delini sa svojom trupom...

TO[I]: @ANKA:

Ulazi Aleksandar Gavrilovi} u uniformi srpskog vojnika sa kaplarskim oznakama. ALEKSANDAR: (Vadi iz yepa bluze presavijeno pismo, ~ita) Draga @anka, ne da nam se da se sretnemo u ovom rasulu...

@anka

27
Tra`io sam te u koloni izbeglica. Sve mlade `ene li~ile su na tebe, ali ni jedna nije lebdela nad zemqom kao ti, moja svetica... Idem na put, mo`da bez povratka. Put pogibije i krvavih stopala, ali znaj, u nama nije umro srpski inat. Mi }emo se vratiti, bar neki od nas. Ne smem da ka`em ~ekaj me, jer si me mnogo puta ~ekala i ne do~ekala. Svode}i svoje misli na mar{evima, kad sve {to je bilo u mom `ivotu razgrnem, ostaje{ mi samo ti, grlice moja, jedina...

@ANKA:

Aleksandre, sre}o, ~uvaj se... Neka je bog s tobom... (Pla~e) Kad god smo bili sami sa sobom, nevoqni, bespomo}ni, ti i ja uvek smo prizivali jedno drugo... Zbogom, mili moj...

Aleksandar odlazi. @ANKA: A opet, udaqavali smo se, gubili jedno drugo... Da li smo zavideli na uspehu, ja tebi i ti meni? Da li sam ja bila odve} jaka, suvi{e nametqiva? Ratna me}ava zametnula je sve tragove, bila sam sama, izgubqena, nigde roda ni prijateqa. Austrijski oficir, onaj Franc, koji je spasao pozori{nu arhivu, spasao je i mene u onom jadu i bezna|u... . Jeste, Aleksandre, tvoja svetica je qubila tog ulickanog kico{a kao o{amu}ena! (Bolno) Ah, taj ne`ni strasni lepotan, kavaqer ... Glatka ko`a, miris pomade... (Qutne se) Zar moram to da slu{am!... On je pro{ao kao letwa oluja kroz moje ratno boravi{te u Kru{evcu... I opet eto ti mene u Beogradu. Onaj Milan Ogrizovi}, Hrvat, pisac Hasanaginice, austrijski referent za {kole u Srbiji, obnovio rad Narodnog pozori{ta pod okupacijom... Glad, zima, va{ke, kolera, ali mi se ne damo. Sa}urica i {ubara, Kod belog kowa, Hasanaginica U narodu opstaje vera... Razume{?... Kad se rat zavr{io niko nas nije dirao, niko nije motkom stvarao neke nove, boqe qude... Sru{ene ku}e, razrovane ulice, ratna siro~ad, invalidi... I nigde vi{e moje Srbije. Kraqevina Srba, Hrvata i Slovenaca! Te Hrvate i Slovence sretala sam kao okupatore, a sad evo ih, ponovo va`ni, kulturni, gledaju nas odozgo... Sve se

TO[I]: @ANKA:

28

Miodrag Ili}

pome{alo, i niko za {ta nije bio kriv... Eto, od onoga {to sam nau~ila u Prvom nije bilo vajde u Drugom ratu Sad sam postala neprijateq tog istog naroda... A mo`da se i narod promenio... Sve mi se smutilo, smutilo u glavi, ne znam vi{e ni ko sam ni {ta sam. Glaviwam po ovoj ku}i ko zunzara u tegli. Samo Magda mo`e da otrpi moj {e}era{ki pasjaluk. (Ti{e) Zna{, ovu ku}u i sve {to je u ku}i, ostavqam woj. Ta sirotica nema nikoga osim mene, ba{ kao {to i ja nemam nikoga osim we. Sastavio mi testament advokat Simi}. Ej, da sam rodila ma~e, a ne dete, sad bih imala nekog svog pored sebe!... TO[I]: Kakav testament! (Nervozno) Ho}u da `ivi{... Ti ho}e{? Vidi, vidi!.. A za{to, molim te? Zato {to... @anka, za{li smo u godine... Oboje samujemo... Mo`da je ba{ sad ~as da ti ka`em ono {to `elim odavno... Kad si blistala na sceni, do tebe se nije moglo do}i, saletali su te, pozivali, vukli na sve strane, a ja sam strpqiv ~ovek koji te je voleo na sceni i van scene... Vidi{, ja mislim da nas dvoje, sad, kad smo sami i kad vi{e nema velikih uzbu|ewa... Budi moja `ena, eto, udaj se za mene... Podeli}emo sve {to nas jo{ ~eka... Molim te... (Posle du`e pauze, zabezeknuta) [ta ka`e{, bre?... Ti i ja... Ho}e{ da se o`eni{ mnome?... (Sva se zgr~i, pa prsne u neobuzdan smeh, koji prerasta u {kripu i gubqewe glasa) Pa ti si skroz pobudalio... Zamisli tebe i mene u prvoj bra~noj no}i! Ne podsmevaj mi se, nisam to zaslu`io! Moja qubav Qubav!... Sad }e tvoja sublimantna @anka da ispari od {oka, pa da se zgusne od smejurije!... (Uvre|en, ho}e da joj zada udarac) Ne ka`e se yabe u pozori{tu da su komi~ari najgori! ^uvaj se komi~ara!! Qudi vam se smeju celog `ivota, pa tako ismejani mrzite qude! Ja sam ~ovek koji ne{to ose}a prema tebi, to je za mene svetiwa! A ti... ti se kliberi{... Odvratno!

@ANKA: TO[I]:

@ANKA:

TO[I]: @ANKA: TO[I]:

@anka

29

On joj okre}e le|a , pokriva lice rukama, trese se. Ona ga posmatra sa`aqivo. @ANKA: Ajde, ne duri se... Ne pla~i, ludajko jedan... Do|i ovamo da te tvoja verenica malo zagrli... Do|i, do|i, ne boj se... (Snebivaju}i se, posti|en, on joj pri|e. Ona ga zagrli i privije uz sebe kao malo dete) Da ti ja sad, kao ispro{ena `enska, ne{to ka`em. Ti si mi izgleda bio najverniji od svih mojih mu{karaca, a bilo ih je... Otimala sam ih, sa`vakala i svakog ispqunula. Ja sam pedeset godina `ivela u kafani, pila, kockala se, pevala na stolu i pod stolom, htela sam da budem `iva u inat bolu koji ti ne poznaje{. Kafane, muzikanti i pijandure bili su mene na~in da se zaboravim. Razume{ ti to, mlado`ewo? Kad me je moj Aca ostavio, nikada vi{e nisam pomislila na udaju. Ti nisi poznavao Acu Gavrilovi}a? (Odvoji se od we) Gledao sam ga u osije~kom kazali{tu Arman Dival u Dami s kamelijama Napudrovani qubavnik! Pa ti si ~ak qubomoran na ono {to je bilo pre ~etrdeset godina! Nema qubavi, moj qubavni~e! Za{to je to tako, kad nekoga istinski voli{, i kad to iskreno poka`e{, taj postaje sublimantan, ho}u da ka`em po~iwe da se izmi~e, da isparava... Mu{ko mora da bude |ida, da ima muda, nisam dala ni jednom meku{nom, nalickanom da mi pri|e. I nikad nisam legla s nekim zato {to ima para, crkla dabogda ako jesam!... Nisam ti bila neka lepotica, jok more! Ali, umela sam da naslutim mu{karca koji }e umeti sa mnom. Zna{, ja sam ti uvek bila nekako prgava, nepredvidiva, eksplodiram i ritnem se kao omica. Nije bilo lako sa mnom. A ti, {krabalo jedno, ti si ko presovani list, ispao iz kwige. Ti i ja smo dva sveta. Ja, bre, osim bukvara i kalendara ni jednu drugu kwigu nisam turila u ovu glavu... Ono jes da sam upila celu biblioteku pozori{nih komada, i da sam doktorirala `ivot, brajko moj. [to me gleda{ tako kao da sam ti ubila oca? Nisam ti lepa, a? Ma nije... Matoroj kobili ular se ne gleda! Sve {to si rekla ja sam znao. I ba{ takva kakva si... Meni to ne smeta. Ja sam ti se trideset godina prikradao, posmatrao te izdaleka.... Gledao sam te osam puta kao

TO[I]:

@ANKA:

TO[I]: @ANKA: TO[I]:

30

Miodrag Ili}

Stanu u Stanoju Glava{u, pet puta kao Zeleni}ku u Rodoqupcima, bezbroj puta kao @ivku ministarku i ne znam koliko puta u svim onim stranim komadima.... Ja znam sve tvoje uloge, neke replike i napamet... Znam sve tvoje prijateqe... Ti si bila moja, iako to nisi znala. @ANKA: Zakasnio si jedno dvajes godina s ovom pri~om.... Ajde, ajde, idi sad ku}i. Umorna sam ko da sam dereglije vukla, a moram i sebi iwekciju da dam. I nemoj da pati{. Uda}u se za tebe u nekom budu}em `ivotu. Samo pazi, opet }u biti glumica. I kad se ponovo rodim, ja }u opet s ~ergarima, s putuju}om dru`inom, ponovo iz palanke u palanku, praznog stomaka, a punog srca... Potrudi se da me idu}i put zaprosi{ na vreme, a ne kao isce|enu babu... Ti ipak razmisli o ovome {to sam rekao. I oprosti ako sam te uzrujao... (Polazi ka vratima) Ako ti ne{to zatreba, neka me Magda pozove telefonom... Ja sam sre}om tu blizu, druga ulica odavde. Laku no}. (Kao @ivka-ministarka) Pa pa! Samo mi je jo{ trebala prosidba! Onaj Slovenac me izbacio iz le`i{ta, ubacio mi str{qena u glavu... Jao, Magdo, kud }u, srce }e mi isko~iti no}as iz grla... Gde si, Aco Gavrilovi}u? Ti bi jedini umeo da mi ka`e{ pravu re~, da me uputi{... Kako }u ponovo pred publiku?... Pred onu publiku koja je likovala u sudnici, koja mi se podsmevala kad sam plakala. Videla sam mnogo osvetni~ke pakosti u tim o~ima, kao da su svi oni koji su mi nekada zavideli do{li da seire nad mojom nesre}om i sramotom!... Pla{im se, Aleksandre, pla{im se kao ono kad si me u Ni{li}evoj trupi prihvatio i zavoleo, u~io me pozori{tu... Ni tebe vi{e nema me|u `ivima...

TO[I]:

@ANKA:

To{i} izi|e. @anka se uhvati za glavu obema rukama. @ANKA:

Zatamwewe.

@anka

31

5.
Scena biva oblivena raznobojnom svetlo{}u , kao se}awe na pozori{te. Dok @anka vadi {pric iz nahtkasne, zadi`e doma}u haqinu i daje sebi iwekciju u butinu, na vratima se pojavquje Aleksandar Gavrilovi}, mlad i nao~it glumac u kostimu sredwevekovnog srpskog viteza Milo{a Obili}a. Lagano u{eta u sobu, staje ukraj, posmatra je. @ANKA: Opet si do{ao..? Uvek te vidim takvog Milo{ Obili} u predstavi Kosovski boj Godina 1908-ma... Kao da je ju~e bilo... @ivot mi je pro{ao kao jedan jedini obla~an, tmuran dan. Sve je oko mene bilo privremeno, varqivo, ba{ kao i ti. Se}a{ se, meni je bila {esnaesta, tebi dvadeset i druga. Tumarali smo kao pa{~ad bez gospodara, i voleli se... Ja, ~udo od samostalnosti, dr~na, opakog jezika, bila sam ustvari samo obi~na slaba `ena. Niko, osim tebe, nije zavirio u ovu moju prokletu du{u...

Za~uju se setne i umorne violine u Skadarliji i promukli glas peva~ice, usred kafanskog `agora starogradski {timung; @anka se preobrazi, vrati joj se snaga. Sad je u svom elementu. Gavrilovi} ostaje na sceni, ali za wu ne postoji. @ANKA: ^i~a!... (Izmotava se) Gospodine Stanojevi}u, u ~ar{iji se pri~a da se opet razvodi{, i da se `eni{ mladom pozori{nom kasirkom!... Sram te bilo, kurvaru jedan oliwali! Duguje{ i bakalinu i gazdarici za stan, a ovamo mewa{ `ene!... Kako, ostaje{ sa tvojom Persom? Stavio si je na probu, i ona sirota izdr`ala!... U avgustu, kad rage crkavaju od `ege, pokrio si jorganom Persu i sebe, po{to si se dobro najeo pasuqa i belog luka, i po{to nisi prao noge mesec dana!... E, kad tad nije pobegla od tebe u Manyuriju, zaslu`ila je da ti bude `ena do groba!... (Smeje se) Kako, da ti pozajmim sto dinara?... Slu{aj, srce moje, tvoja @ivana je sino} sprcala sve pare na ajncu. Ama do dinara, i sad sam ti klot frket!... Od muke sam odvela jednog studenta ku}i, da ga privijem na rane... [ta je, bre, s ovom muzikom? Ko da smo na sirotiwskom pogrebu! Daj jedno {umadijsko u {est, o}u da i ~i~a Ilija zaigra!... (Kre}e brzo {umadijsko kolo, ona sko~i i zaigra, podvriskuju}i; kad posustane, vrati se do stolice i sedne; zadihana)

32

Miodrag Ili}

Doktori ka`u da sam se u{e}erila! Sko~io mi {e}er! Ukiselili se oni dabogda! Jesi video nekad da {e}er ska~e? Ka`e doktor: Gospo|o Stoki}, morate na dijetu, morate da obustavite {pricere i morate da ukinete `ivcirawe! Sve je to svirawe onoj mu{koj stvari. Moja dijeta je sve ono {to mi srce i{te, {priceri su mi medicina, a `ivcirawe kad sam se ja `ivcirala? @ivot je tako lep kad je pravi `ivot. Nek traje kolko traje, al da bude `ivot!... (Ugleda Aleksandra) A ti, jo{ stoji{ tu?...Ostavi me jednom na miru. Idi kod onih tvojih mira`yika, onih ijuft, mati, krofne, i onih kis di hand, gospodi~na! ALEKSANDAR: Imali smo ve~eras punu salu. Na kasi je palo devet stotina dinara. @ANKA: Kod tebe sam volela to {to nikada nisi mario za novac. Celu u{te|evinu od jedanaest hiqada kruna razdelio si glumcima samo da se ne raspadne trupa!... To nam je bilo zajedni~ko, to prezirawe cicija{tva. Ja sam zara|ivala i bacala pare kao plevu... Ej, uvek kada te se setim, Aleksandre, ne mogu da se ne nasmejem... Zna{ ono sa suflerkom Canom...

ALEKSANDAR: Ma, nismo dobro znali tekst Kosovskog boja. Imali ~etiri pet proba, ponavqali re~i suflerke... A suflerka Cana unela u suflernicu svoju bebu. Uspavala je i sve je dobro i{lo dok ja nisam istupio na rampu da izgovorim tiradu. Odjednom, ti{ina. Suflerka }uti!... Ja se naka{qem, ne znam ni re~i daqe... A ono beba se dole probudila i upi{ala, prevrnula sve}u u onoj rupi, pa }e Cana siktavo kao zmija: Sve}a se ugasila, dete se upi{alo, spu{taj zavesu! A ja, naravno, onako mehani~ki, za wom: (Teatralno, sa zanosom) Svije}a se ugasila, dijete se upi{alo, spu{taj zavjesu! @ANKA: (Zaceni se od smeha) I zavesa pade, publika odu{evqena!... Ej, pusti dani na{e mladosti!... (Nastavqa iz smeha) A onaj... onaj nesre}nik, kako se zva{e... Se}a{ se, igrao je Vuka Brankovi}a... Gostioni~ar ga izbacio na ulicu

@anka

33
zato {to je izdao srpstvo, spavao je siromah pod ambarom... Nisu mu dali ni hleba, ni vode, deca ga kamenovala, napujdala pse. Skidali smo ga sa drveta!... Ko mu je kriv {to je tako ubedqivo izdao cara Lazara na Kosovu!... (Smeje se) A ti, za{to si se no}as pojavio? Kao da zna{ da sam o{amu}ena tim pozivom da se vratim u pozori{te.

ALEKSANDAR: Moramo da razgovaramo, @anka. @ANKA: O ~emu? (U`asnuta) Da nas nisu opet otpustili? Kuda }emo nas dvoje sada iz Vara`dina, u sred sezone?...

ALEKSANDAR: Nije to. Vidi{, @anka... (Okleva) U pozori{tu ni{ta ne traje dugo. Danas si jedno, sutra drugo, a prekosutra ni{ta... @ANKA: Ho}e{ re}i da smo sada to ni{ta? Ni{ta i nigde, bez anga`mana, bez prebijene pare... (Stane ispred wega, gleda ga ozbiqno pravo u o~i) Da nije opet protest hrvatskih gra|ana protiv nas, srpskih glumaca? U Osijeku su nas nosili na rukama, klicali slovenstvu, urlali protiv tu|ina.... Ponavqali smo Gunduli}evu himnu slobodi dok nas je grlo nosilo... A sad bi da nas oteraju u Srbiju!... [ta smo im u~inili na `ao?

ALEKSANDAR: Ne... Ne znam da li }e{ me razumeti... @ANKA:

ALEKSANDAR: Ti i ja zajedno smo, evo, ve} {est godina... Mo`da smo se suvi{e vezali jedno s drugim... @ANKA: (Okrene glavu u stranu; oporo) Opet je neka ku~ka podigla rep, a ti nawu{io pr~etinu?... Gazio si me i otirao sa cipela kao blato svih ovih godina. Ja sam za tebe bila na dohvat ruke, pored mene uvek si imao jo{ tri i ni jedna nije znala za one druge. Na sceni heroj, u `ivotu mufquz. Oprostila sam ti onu peva~icu iz ^e{ke, pre{la preko ludovawa s onom kroja~icom na gostovawu u Sarajevu. Znala sam uvek da }e{ se vratiti. I ~ekala te. ^emerne moje no}i, dok si u susednoj hotelskoj sobi dahtao i ski~ao s drugim `enama, kao `ivotiwa... Ne mogu vi{e!...

34

Miodrag Ili}

ALEKSANDAR: Ovoga puta je druk~ije. @enim se Micom Hrvoji}. @ANKA: [ta? Onom po~etnicom, gospodi~nom s Tu{kanca? Onom `goqavom, slinavom, krivonogom, buqavom sovom!... Pa, ti si lud, }orav!...

ALEKSANDAR: A ti si bolesno qubomorna! @ANKA: Ja sam izgubila dete! Tvoje dete! Odrekla sam se poroda! Sve sam trpela, i ti si znao da moram da otrpim svako poni`ewe, jer mi je trupa bila jedino uto~i{te kad sam pobegla od onog abayije , onog mrtvaca i crva koji me je silio kao dete da mu budem `ena!... Gubi mi se ispred o~iju! Odlazi!

ALEKSANDAR: Oprosti mi ako mo`e{. @ANKA: [ta da ti jo{ oprostim? [to si mene, seqan~icu, u~inio glumicom, {to si dozvolio da verujem u tebe, {to si mi bio jedini oslonac?... Uz tebe sam jedino postojala, verovala u pozori{te, u sebe... (Zapla~e) Qubila sam te i daqe kao partnera na sceni, gorkim, otrovnim poqupcima.

Fanfare, pa topot kowa. GLAS CARA LAZARA: (Odjekuje kao da govori Zevs) Sutra }e se na Kosovu ravnu Vidjet ko je vjera, ko nevjera! Obili}u Milo{e, sine moj, Tmuran si mi ko da tajnu krije{?

ALEKSANDAR: (Glumi Milo{a) Care Lazo, srpska kruno slavna, Nit sam tmuran, nit tajne krijem, Ve} sam krvca vrelog rad umreti Za slobodu zlatnu i krst ~asni! @ANKA: (Glumi Maru, Lazarevu k}i; savladava prethodni pla~, grca, da bi postepeno u{la u lik Mare) Stan, vite`e, stan di~ni Milo{e! Ne oturaj lijepu glavu od mene! Ja sam Mara {to sa srcem razgovara. A srce mi moje jadno zbori: ]erko Lazarova, zalud tvoji dvori, Nek qubav iz tebe iz`ubori U ovaj sudwi i presudni ~as!

@anka

35
Za Vuka me Brankovi}a udado{e, Mladu u drugoga zaqubqenu! Dado{e me wemu, a ja tvoja sam. Seti se goluba pe}inara [to je moje sitne kwige Tebeka kriomice donosio! Tvoju kitu jo{ miri{em cve}a, Za tvojom kitom nad odrom gore}e mi sve}a. Ah! Oh! [to nisam mu{ko da ginem Sa dragim mojim, oj, oj, Milo{e?!

ALEKSANDAR: ]uti, Maro, moje drago bi}e, Srcu mome, ti, nektare, bo`ansko pi}e! I kad spim, i kad u boj krenem, I na javi iz sna se prenem, Lice tvoje belo predamnom bdi! Pa se pitam: pameti, gdi si, gdi? [to maru moju pustih drugome, Gre{nika mene pe~alnog, pustog?! Ka`i mi da }e krioce tvoje Do~ekati mene iz u`asa gustog... @ANKA: Vaj, Milo{e, diko srpskog roda, ^eka}u te uvek kao onda. Mu`u mome okrenu}u le|a, Jer ti si mi sre}a ponajve}a! Nek me nebo zgromi, nek me voda nosi, Nek me oco kune, srce prkosi! Turci kleti, izeli vas vuci, Jo{ }e biti potegni povuci! [to zemqu ovu ogwem palite, [to slobodu wezinu gazite, [to Milo{a moga odnosite, A mene sirotu strahom grozite? Ah, samotne moje no}i tu`ne, Uzglavqe `ensko suzama natopqeno, Slutwe moje kukavne i ru`ne! Milo{e, kito neubrana, ^eka}e te verna dragana!.. Man te se sada qubavnoga jada, Ma~evi na{i nek progone gada! Krvca vrela za ve~nu slavu nek te~e! Od qubavi juna{tvo je sad pre~e!...

GLAS CARA LAZARA:

36
Aplauz, oboje se klawaju. Aleksandar `urno ode. @ANKA:

Miodrag Ili}

(Ponovo u realnosti svoje sobe) Ne, nisam te mrzela. Ti si mi mnogo dao. Ti si ostao moj ~ovek. Da si sada ovde, Aleksandre, bilo bi mi lak{e. Ti bi mi rekao, podu~io me kako da pogledam u o~i sve te glumce koje }u sutra sresti, kako da po~nem iz po~etka, umorna, upla{ena... Uvek si mi se vra}ao. I ja sam te primala. Primila sam te i kad si se rastao sa Micom Hrvoji}. Ali, vreme nas je pojelo... Kako ti je tamo gde si sada? (Osmehne se sa setom) Uvek si govorio, |avole jedan, da ne}e{ u raj, jer su u raju samo ru`ne `ene, pune vrlina. Ti si, {valer~ino, sigurno u paklu sa lepim gre{nicama!... Eh, tako si mi potreban ove no}i, jadni moj... I jadna ja bez tebe...

Zatamwewe.

@anka

37

6.
Zvuci bawske animir-muzike u kojoj su najglasnije romanti~ne violine, odjeknu u tami, me{aju}i se sa kafanskim `agorom. Sasvim napred, na proscenijumu, @anka vabi nevidqivog psa... @ANKA: Hodi, Kiki!... Kuc kuc... (Stane, zamisli se; razo~arano) Pa ti si se, maleni moj ~upavko, utopio tog leta u nabujaloj Vrwa~koj reci... Moj dragi psi} Kiki!... Kako sam zapomagala kad se to desilo... Jao, kuku meni do neba, kuku meni do neba!.. (Ulaze}i kroz vrata, u letwem lanenom odelu svetle boje, sa `irado-{e{irom na glavi) [ta }e ti tolika kuka, @anka! (Snu`dena, prekorno) Tebi je uvek do {ege, Aga. Utopilo mi se psetance, jadni~ak moj. Najmiliji stvor... posle tebe... Ne daj bo`e ve}e nesre}e! Recimo, da se utopio onaj tvoj Jevrejin koji je sko~io u reku da spasava ku~e. ^ekaj, Aga, {ta to govori{... Ne{to nije u redu sa mnom, da li ja to ludim, bo`e... Ti nisi mogao da upozna{ mog Morisa, ne, ne... S tobom sam se srela u Vrwa~koj Bawi onog leta dvadesetosme, pre nego {to }emo po~eti probe Gospo|e ministarke. Tako je. Ustvari, tvoj mladi Jevrejin se pojavio u tvom la vie sentimental tek... (Ulazi kroz vrata, mlad, suvowav, skromno odeven, sa `utom trakom na rukavu ko{uqe) ... Tek 1939-e. Vi, gospodine Nu{i}u, niste mogli da me upoznate, ako ne ra~unamo kratak susret u Bawi. U stvari, gledali ste kako sam poku{avao da spasem jadnog Kikija... Da, mi smo se zbli`ili posle jednog slu~ajnog susreta u foajeu Narodnog pozori{ta, nekoliko godina kasnije... Ona me je prepoznala, jer ja joj, znate, nikad ne bih sam pri{ao....

B. NU[I]:

@ANKA:

B. NU[I]: @ANKA:

B. NU[I]: MORIS:

@ANKA: MORIS:

38
@ANKA:

Miodrag Ili}

A {to mi nisi pri{ao ranije, propustili smo tolike godine, ti, dragi, najboqi od svih qudi?... Ti si bio moja istinska qubav, koja se desila kao cvetawe tre{we u jesen, kad mu vreme nije. S tobom sam na{la mir. Ja, ve} istro{ena, zamakla u godine, i ti, ~ije je ko{tuwavo vi`qasto telo mirisalo na procvetalo biqe. Tvoja mladost mi je dala novu voqu, opet sam bila `ena.... Kako bi bilo da ja sad odem na ~a{u kisele vode, a vas dvoje da gugu~ete bez svedoka? (Po|e, pa zastane) Ipak, samo re~ dve s tobom, @anka, o mom novom komadu... Krojio sam ga po tvojoj meri... E, nije nego! Svaki pisac ka`e to isto! Pisao sam tu ulogu ba{ za vas! [io mi ga \ura!... Slu{aj, r|o gluma~ka, {to ti Ben Akiba ka`e. Posle Juli{ke u Putu oko sveta i tolikih drugih uloga u mojim komadima, vide}e{ da je @ivka tvoj broj. Upamti, ja sam uzeo za ruku jednu dobru `enu i dobru doma}icu gospo|u @ivku Popovi} i izneo je naglo, neo~ekivano i iznenadno, iznad normale `ivota. Takav jedan poreme}aj na terazijama `ivota kadar je u~initi, kod qudi iz male sredine, da izgube ravnote`u, te da ne umeju da se dr`e na nogama. E, eto, u tome je sadr`ina Gospo|e ministarke, u tome sva jednostavnost problema koju taj komad sadr`i. Tako je igraj. Tebi je, Aga, to lako da ka`e{. Ali, ja sam rodila jarca rogatog dok sam do{la do tvoje @ivke. Ba{ zato {to je sli~na meni na prvi pogled. Nisam, bre, mogla da igram sebe! (Preobrazi se, govori tekst iz Ministarke) Ne pitam te ja {ta je pravo, a {ta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemqi, kad policija ne mo`e da zabrani novine koje vre|aju jednu ministarku?... Ne mogu, veli upravnik varo{i, po zakonu, to nije prava uvreda, to je samo aluzija. Ama, kakva aluzija, pobogu brate, zar nazvao me odvratnom babom pa to aluzija!... Ako ja tome koji je pisao razbijem nos, ho}e li to biti aluzija?... More, zemqu }u da progrizem, pa }u da ga na|em, a ve} kad ga na|em, zapi{ta}e majci i prokliwa}e ~as kada je nau~io da pi{e. Zadavi}u ga, razume{ li, evo ovim rukama }u ga zadaviti... Pa kako da ne padnem u vatru, nego u {ta ho}e{ da padnem?... (Aplauz)

B. NU[I]:

@ANKA: B. NU[I]:

@ANKA:

@anka

39
Gospodine Nu{i}u, nisam imao prilike da vas sretnem. Hvala vam {to ste @anki dali takvu priliku... Ne, ona je meni dala priliku da budem istinski zadovoqan. Sve budu}e @ivke na sceni mora}e da se porede s wenom. Ajde, ajde, vas dvojica, raskewkali ste se kao da je to bog zna {ta. Gluma je ono pas laje vetar duva. Ko }e se mene i moje @ivke se}ati? Ko }e se se}ati mojih stotinu uloga?... Sve to klicawe publike, sjaj, u`agrenost, ode u novinama, ~estitke, izbrisano je u februaru ~etrdeset pete. Izveli su me pred sud kao ubicu i razbojnika...

MORIS: B. NU[I]:

@ANKA:

Promena svetlosti: u reflektorskom snopu je samo @anka. Zagrmi masovna pesma iz vremena obnove i izgradwe, pra}ena harmonikom i klicawem hiqada glasova na nekom eufori~nom narodnom mitingu. GLAS SUDIJE: @ivana @anka Stoki}, da li se ose}ate krivom? @ANKA: (O~ajni~ki) Ne znam, ne znam... Bila sam bolesna, bio mi je potreban novac!... Okupator i wegove sluge definitivno su skinuli sa repertoara Narodnog pozori{ta one na{e nacionalne komade u kojima je ona igrala glavne uloge. Ali, umesto da bude sre}na {to ne}e igrati za vreme najcrweg ropstva na{eg naroda, optu`ena je, naprotiv, dobrovoqno pomagala okupatoru da moralno razoru`a, i da sistematski duhovno porobqava srpski narod. Ona je htela da obere aplauze i novac. Ona se smejala i nasmejavala druge kada je na{a Narodnooslobodila~ka vojska vodila najkrvavije borbe s tim istim okupatorom...

GLAS TU@IOCA:

GLAS SUDIJE: U ime srpskog naroda @ivana @anka Stoki} progla{ava se krivom po ~lanu 4. Odluke Predsedni{tva ASNOSa, i osu|uje na osam godina gubitka nacionalne ~asti, i na zabranu u~estvovawa u javnom `ivotu. @ANKA: (O~ajna) Zar nema nikoga da stavi na jedan tas vage ono dobro {to sam dala Srbiji, a na drugi ono lo{e {to je u~inila lakoverna luda u klopci rata i sudbine?!... Zar da nikad vi{e me izi|em na pozornicu!... @iva sahrawena!... Bez pozori{ta ja sam samo beskorisna, i{na starica, senka koja se besciqno mota ovom ku}om... (Gu{i se, hvata se obema rukama za grlo)

40
B. NU[I]: @ANKA:

Miodrag Ili}

Ali, ti se vra}a{ na scenu!... Glumci, publika, svi te o~ekuju! Nema meni povratka! (Burno di{e, otetura do nahtkasne, sipa vodu iz bokala u ~a{u, guta lek) Slava, divqewe , banketi i buketi, sjaj srebra i nakita, miri{qava pisma bogatih qudi, fijakeri... Sve je to varka, prevara, kao kad te za tren zabqesne sun~ev zrak, a ti u ve~noj tami... Obi~an mali ~ovek, trun pra{ine... Ej, nema meni povratka! Ima! Ti mora{ da se suo~i{ sa promenama, mora{! Ne mogu, do{li su novi qudi, ja sam umrla sa onima kojih vi{e nema. Bili su mi oni i bra}a i sestre, i o~evi i majke. Mi smo velika porodica koje vi{e nema. Sima Buni}, Bogoboj Rucovi}, Petar Dobrinovi}, Milorad Gavrilovi} Gospodin, Sava Todorovi}, ~i~a Ilija Stanojevi}, Du{an Radenkovi}, Dobrica Milutinovi}, Stanoje Du{anovi}, Aleksandar i Zora Zlatkovi}, Aleksandar Marinkovi}, Marija Taborska, Leposava Ni{li}, Persa Pavlovi}, Mileva Bo{wakovi}, Nevenka Urbanova, Teodora Arsenovi}, Anka Vrbani}, Ana Paranos, Evka Mikuli}., Qubinka Bobi}... I oni od wih koji su danas jo{ `ivi, u stvari su senke pro{losti.. Pro{lo je na{e vreme, Aga! Nisi do{la na na{ posledwi sastanak, ~ekao sam te sa majkom i sestrom u na{em sirotiwskom stanu na Dor}olu. Bio je Jom Kipur, na{ najve}i praznik, kad pra{tamo jedni drugima grehe i uvrede. Posna ve~era, ali s mnogo qubavi... U~ila sam ulogu za probu narednog dana. Pozori{te, gluma, tvoja sujeta, bili su ti pre~i od mene, od na{ih ose}awa... Ne, Morise, kunem ti se, ti si bio ono najlep{e i naj~istije {to sam do`ivela. Ali, ja nisam znala te ve~eri {ta }e se dogoditi... Morala si znati. Jevreje su ve} deportovali... Nisi mi dala priliku da ti oprostim, meni, prezrenom i obele`enom ~oveku! Za{to me mu~i{ svake bogovetne no}i, za{to me no}as i ti optu`uje{?

B. NU[I]: @ANKA:

MORIS:

@ANKA: MORIS: @ANKA:

MORIS:

@ANKA:

@anka

41
Zato {to si me odbacila kao Jevrejina, zato {to si se pla{ila da bude{ vi|ena sa mnom! To nije istina! Nepravedan si. Nikad te nisam odbacila, nikad te ni za trenutak nisam zaboravila. Dok si ti sutradan, na probi, govorila nau~eni tekst mene su {~epali na ulici, ubacili u kamion i zato~ili na Sajmi{tu. I dok su me udarali i gurali u prepun kamion ti si uve`bavala ulogu u komediji! Kako izazvati smeh, kako se dopasti nacistima, to ti je bilo najva`nije!... Ubija{ me, Morise, tim re~ima! Kad sam ~ula {ta se s tobom dogodilo, poletela sam bezglavo odavde, sa Top~iderskog brda, makar i mene oterali u smrt. Plakala sam, molila Be}arevi}a, ali bilo je kasno... On nije znao kako da mi pomogne... Transport je ve} oti{ao i ti s wim... (Pla~e, grca, gubi vazduh) Mladi}u, ne budite tako surovi... Ne sudite prestrogo. Ako ste je voleli, oprostite joj. Evo me, dobri moj, najlep{i moj. Do}i }u k tebi i moliti te za opro{taj. Oprosti mi, ako misli{ da sam za ne{to kriva... (Sasvim slaba, prilazi posteqi i polako, drhte}i, le`e; gube}i glas) Htela sam da do|em na tvoj Jom Kipur, ali glumac nikad ne otkazuje predstavu. Moj izostanak s probe izazvao bi odlagawe... Neka mi i gospodin Stupica oprosti {to }u sutra biti odsutna. Opra{tam ti, oprosti i ti meni. Uskoro }e Jom Kipur. Sutra }e biti divan sun~ani dan. Ne}u crne marame, ni vo{tana lica, la`nu ucveqenost, ogovarawa oko mog odra. Ho}u mlade devojke. Ho}u `ivot u smrti. @ivot je pre svega radost. I pozori{te je radost zato {to li~i na `ivot. Idemo, @anka, putujemo opet u neko novo pozori{te... Tamo gde nema ni komedije, ni tragedije... Gde je na repertoaru beskona~na ti{ina Da ti ispri~am jedan vic, Aga... Pri~aj.

MORIS: @ANKA: MORIS:

@ANKA:

NU[I]: @ANKA:

MORIS: @ANKA:

NU[I]:

42
@ANKA:

Miodrag Ili}

@ivot, Aga!... (Lice joj se zgr~i, samrtni~ki ropac, izdahne)

Nu{i} stisne ruku Morisu. Sobu ispuni sna`na bela svetlost. @anka le`i na posteqi bez znaka `ivota. NU[I]: Ovo je za wu bilo previ{e. @ivela je za pozori{te i umrla zbog pozori{ta. Prosto joj bilo. (Gospo|a ministarka) Idi, idi, optr~i familiju i objavi da nisam vi{e ministarka; neka Savka, Daca i Soja kliknu od radosti i neka ka`u: E, vala, dosta je @ivkinog i bilo! Tako }e da lanu; znam ja wih, a znam i tebe. Idi, idi pa objavi... A {to se vi cerekate mojoj sudbini. Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram vi{e da budem otmena, i onda nek vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! Ajde, idite ku}i, idite, ne}ete vaqda do kraja da mi stajete na muku. Idite i nemojte, |avo da vas odnese, da me ogovarate, jer ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: {to nam nisi kazala. Ajde, ajde, idite sad!...

@anka se lagano uspravi u posteqi, ustane i do|e do proscenijuma. @ANKA:

Kolo Moravac.

Zatamwewe.

Kraj