UDK 8142 Milena Kosti Univerzitet u Niu Filozofski fakultet Departman za anglistiku

BOGRANDOVO VIENJE DISKURZIVNOG I DEKONSTRUKCIJSKOG PROUAVANJA JEZIKA

Saetak. Rad predstavlja prikaz Bograndovog rada pod nazivom Diskurzivno i dekonstrukcijsko prouavanje jezika. Bogrand se bavi ne samo pozicioniranjem tekstualne lingvistike na osi novih pristupa prouavanju jezika, ve daje i pregled odreenog broja dosadanjih teorija, razmatra njihove prednosti i mane i poredi ih sa stavovima koji su pokretaki mehanizmi lingvistike grane kojoj pripada. U prvom delu rada, daje se pregled diskurzivnog prouavanja jezika u tekstualnoj lingvistici, analizi diskursa i korpusnoj lingvistici. Drugi deo rada se zasniva na prednostima i nedostacima dekonstrukcijskog prouavanja jezika. Kljune rei. Tekstualna lingvistika, analiza diskursa, korpusna lingvistika, diskursivizam, dekonstrukcija

Diskurzivno prouavanje jezika Bogrand je miljenja da diskursivizam predstavlja praktikovanje tzv. diskurzivne povezanosti sa drugim tekstovima ili diskursima radi istraivanja njihovog lingvistikog, kognitivnog ili drutvenog sklopa (I.35). Pritom, jezik definiemo kao virtualni sistem dostupnih opcija u dijalektici sa tekstom koji predstavlja realni sistem selekcija i kombinacija; diskurs podrazumeva realni multi-sistem povezanih tekstova. Ideoloki gledano, diskurzivizam je usko povezan sa ekologizmom, koji tekst i diskurs smatra izvorima pristupa znanju i drutvu. Iz istorijske perspektive, diskursivizam prerasta u postmodernistiki projekat ije su osnovne karakteristike multikulturalizam i multilingvalizam. Poput funkcionalizma, sa kojim deli kljuna interesovanja, razvio se u dva pravca, tekstualnu lingvistiku i analizu diskursa, koje se meusobno preklapaju. Diskursivizam se zasniva na eksplicitnim drutvenim, ideolokim i akademskim okvirima i svesno pozicionira glas autora koji deli znanje kao povlasticu obrazovanosti (I.74, 84; II.209). tavie, i sam glas je deljiv i polifon, kao rezultat intersubjektivnosti koja se ostvaruje kroz kontakt sa irokim spektrom raznovrsnih i suprostavljenih glasova i stavova koji se autentino navode, bez parafraziranja i rezimiranja njihovih osnov319

Philologia Mediana

nih ideja. Diskurzivna raznolikost koristi prednosti postmodernizma i multikuluralizma u sadanjem politikom i ekonomskom trenutku, naroito kada su njihovi diskursi u sukobu sa diskursom desniarskih vlada ili monih korporacija koje smatraju da e, pod uticajem raznolikosti, biti pod pritiskom da dele svoje povlastice. Cilj diskursivizma nije zavreni proces opisa ili analize, koji je u prolosti nametnuo drastina ogranienja, smatra Bogrand. to se ekologizma tie, zavrenost je utopija kojoj se nadamo, ali smo svesni da je neostvariva; uvek se moe jo neto dodati o tekstu, tekst se moe uporediti po slinosti i razlikama sa drugim tekstovima, moe se govoriti o njegovim uzrocima i posledicama, itd. Realni cilj predstavlja proces istraivanja sve dok se ne naie na netipine i na prvi pogled neuoljive aspekte interesovanja i znaaja za razumevanje i poboljavanje ljudske komunikacije (0.8). Ukoliko tekst posmatramo kao na proces koji traje, na diskurs moe da utie na taj proces dodavanjem inkluzija i eksploatisanjem inkluzivne osnove jezika (I.38f, 47). S teorijske take gledita, diskurs ostaje otvoreni proces koji se razvija kroz razne diskurzivne veze, kao to pojanjavanje pojednostavljuje i obnavlja svoj sadraj (I.76, 113). U praksi je veoma vano primeniti diskurzivne strategije ekologizma, koje imamo za cilj da opiemo. Bogrand tu primenjuje svakodnevni govor, a tehnike izraze samo ako su zaista potrebni; takoe se koristi izbalansiranim ili paralelnim obrascima. Bogrand bira tekstove i diskurse koji su znaajni zbog diskurzivne teme koja se tie nekog vanog pitanja u sadanjem javnom diskursu. Jedna od tih tema je npr. korporativni cinizam, gde je izraz drutvena korist zapravo termin kojim se oznaava lini profit: Savet za nuklearnu bezbednost prikazao je vie od 1000 radnika iz Harmoni Gold rudnika koji su godinje ozraeni pet puta vie nego to je dozvoljeno. U osnovi, ovi radnici nemaju zatitnu odeu ili merne instrumente za radijaciju. Ovaj posao je od velikog drutvenog znaaja i ne smemo dozvoliti da radna mesta budu ugroena, izjavio je predstavnik rudnika Bota. Zakljuak je da radijacija ubija, ali i nedostatak posla. (Mail and Guardian, 01-0399). U manje cininim korporativnim diskursima iz prolosti, predstavnik korporacije bi u slinim situacijima izrazio svoje iznenaenje i aljenje, koliko god ono bilo neiskreno, i obeao dalju istragu i mere oporavka. Meutim, novi korporativni cinini diskurs nudi brutalan izbor izmeu smrti radijacijom ili nedostatkom posla (glau). Kada se celom primeru doda injenica da su radnici zapravo crni Afrikanci, a glasnogovornik kompanije belac, postaje nam jasna istorija iskopavanja rude zlata u Junoj Africi. Drutvena korist od iskopavanja rude zlata ne sleduje samo radnicima, ve svim stanovnicima te oblasti. Zapravo, svi oblici ivota u re320

Milena Kosti

gionu treba da prihvate priliku da budu ubijeni. Korporativni cinizam ponovo je uzvratio, ovoga puta od strane samog vlasnika rudnika podelili su pisani materijal koji je govorio o ekolokim problemima koje nastaju u procesu iskopavanja zlata: erozija zemljita, nedostatak vode, zagaenje prirodne sredine, odbacivanje otpada, itd. O istim problemima, iz druge perspektive, govore i tekstovi raznih nevladinih organizacija, koji navode podatak da je tokom sluajnog isputanja smrtonosnog cijanida u jednom od rumunskih rudnika zlata dolo do kontaminiranja reka u Maarskoj i tadanjoj Jugoslaviji, pri emu je rena fauna totalno unitena i prekinuto snabdevanje vodom, ije se posledice nee sanirati veoma dugo. Iako je ova nezgoda vaila za sluajnost, neodgovorno izbacivanje toksinog otpada postaje glavna karakteristika globalizacije sponzorisane od strane Svetske banke, sudei po memorandumu njenog glavnog ekonomiste, Lorensa H. Samersa: Neka ovo ostane izmeu nas, ali zar banka ne bi trebalo da ohrabruje migraciju otpada u slabo razvijena podruja? Nenaseljene oblasti u Africi su nezagaene. Ekonomska logika je pritom bez premca: u zemljama sa najmanjim prihodima najmanje e se osetiti stopa smrtnosti. Ovakvi podaci pokazuju kako diskurzivne teme korporativnog cinizma mogu da predstavljaju izazov, ne samo diskurzivizmu i ekologizmu, ve i blagostanju itavih drutava. Diskursivizam prerasta u poduhvat koji ima za cilj da proizvodi diskurse o diskursima, kao i da ponudi prikaz suprotstavljenih diskurzivnih pozicija. U uvodu, Bogrand slikovito predstavlja ovaj poduhvat, navodei primere sa Interneta, kao i iz diskursa knjievnosti, filozofije, istorije, politike, ekonomije, nauke i tehnologije. Diskurzivna prouavanja u tekstualnoj lingvistici Iako se polja tekstualne lingvistike i analize diskursa prepliu u okviru diskurzivnog prouavanja jezika, njihov istorijski razvoj se prilino razlikuje. Tekstualna lingvistika vie se zasnivala na lingvistici, a samim tim je povezivana sa formalizmom. Analiza diskursa, barem u lingvistikim istraivanjima na engleskom jeziku, zasnivala se na etnografskim prouavanjima prethodno neprouavanih jezika i kultura, a samim tim se vie povezivala sa funkcionalizmom. Do preklapanja je dolo kada je tekstualna lingvistika priznala tekst prvenstveno kao funkcionalnu, a tek onda kao formalnu jedinicu. U ranoj fazi, tekstualna lingvistika zasnivala se na difuznim obelejima, npr. lingvostilistici ili perspektivi funkcionalne reenice. Razvijala se tokom 60-ih i 70-ih godina prolog veka, a nakon hladnog rata dolazi do konsolidovanja zakljuaka iz Sovjetskog Saveza, Istone Nemake, ehoslovake i Poljske, iz istonog bloka, kao i Finske, panije, Italije, Holandije, Zapadne Nemake i Austrije, iz zapadnog. Nakon toga
321

Philologia Mediana

usledila je dominacija reenice na svim lingvistikim departmanima, na kojima se reenina lingvistika doivljavala kao tautologija, a tekstualna lingvistika kao oksimoron. Ironino, tektsu se posvetila panja tek kada se formalna lingvistika okrenula od sintakse ka semantici i pragmatici. U teoriji, na tekst se gledalo kao na reenini niz, a u praksi se isticala njegova superiornost u odnosu na reenicu. Konano, kontakt sa autentinim tekstovima u prvi plan postavlja praktinu koncepciju teksta i jezika. U teoriji se govorilo o razliitim nivoima generalizacije i apstrakcije, a formalna lingvistika je predstavljala nuno polje naunog istraivanja. U praksi nije ni dolo do ostvarivanja ovog pokreta. Umesto toga, polako su se priznavali bogatiji i interesantniji aspekti teksta, koji su, za potrebe i teorije i prakse, bili povezani sa konkretnim konceptima tekstualnosti i intertekstualnosti. Tekstualna lingvistika je na taj nain dola do koncepta teksta kao komunikativnog dogaaja i smatrala ga delom diskursa, koji je definisan kao niz relevantnih tekstova u bilo kom komunikativnom medijumu (I.40). Ovde su se i tekst i diskurs smatrali praktinim jedinicama. Po dijalektikim istraivanjima, jezik spada u oblast teorije, a diskurs u oblast prakse (I.40ff), dok jedinice virtualnog jezikog sistema ostaju u okvirima teorije sve dok se ne nau u okviru praktinog realnog sistema. Glavni most izmeu jezika i teksta ini intertekst, niz tekstova koji se manifestuju kroz zajednike strategije selekcije i kombinacije, koje ne moraju nuno da se nau u istom diskursu (II.158f). Omiljena tema u ranoj fazi tekstualne lingvistike bila je tzv. pronominalizacija, koja se zasniva na organizaciji odnosa izmeu imenica i zamenica u okviru teksta. Pronominalizacija spada u gramatika i lingvistika pitanja, ali nije ograniena na jednu reenicu. Primer: Starica ju (Florens) je uhvatila za zglob... Ona je bila veoma stara i runa ena, sa crvenim okvirima oko svojih oiju i ustima koja su sama mrmljala i kada ona nije govorila. Ona je bila oajno obuena. inilo se da je ona pratila Florens, jer joj je ponestajalo daha. U primeru, gospoa Braun je uvedena imenicom starica koja ima funkciju glavnog agenta u paragrafu, lina zamenica ona ima funkciju subjekta u tematskom nizu reenica koje se odnose na njen spoljanji izgled. Konzistentnom kohezijom lako se povezuje lina zamenica (ona) sa pravom osobom. Usredsreivanje na tekst prevashodno znai pristupanje tekstu kao praktinoj jedinici pisanog diskursa, koja se obino u engleskom jeziku odreuje interpunkcijom ili gramatikom. Ovo omoguava istraivanje kognitivnih i drutvenih funkcija koje sa sobom nose potpunereenice. (Npr. kao kompenzacija za nedostatak sluha - Nikada ne koristite samo jednu
322

Milena Kosti

re, koristite potpune reenice, priajte normalnom brzinom, bez naglaavanja, kao priprema za hvatanje beleaka - Da bi rezimirali predavanje, zapisujte glavne ideje. Ne morate da piete potpune reenice predavaa; kao poziv da se doda skalpel - Dok se hirurg izrazio potpunom reenicom, pacijent je mogao da na smrt iskrvari kao rtva sintakse.) Sama injenica da postoje situacije u kojima su potpune reeniceneadekvatne, ukazuje na njihovu zastarelost u praktinoj upotrebi, tvrdi Bogrand. Smanjivanje znaaja reenice dovodi do smanjivanja znaaja gramatinosti, koje je jedno od osnovnih naela reenine tekstualne gramatike, a koja se prvenstveno bavila istraivanjem gramatinih nasuprot negramatinim tekstovima. Danas se ideja teksta kao gramatike jedinice smatra velikom grekom u kategorizaciji. Ako se tekst definie kao dogaaj, ne-tekst vezujemo za ne-dogaajkoji se ne moe desiti, tako da se karakteristike ne-tekstova ne mogu opisati, ve samo one koje oni ne poseduju, za razliku od realnih tekstova. Koliko je iluzorno govoriti o ovoj ideji, moe se pokazati na primeru tekstova koji su jedva gramatini u teorijskom i formalnom smislu, ali ispunjavaju svoju komunikativnu funkciju (npr. telegram: ZDRAVO DRAGI. BRZO VRAAM. DVE NEDELJE ODSUSTVA. DOI. ODGOVOR NA KUU. POZDRAV. LESLI.) U praktinom i funkcionalnom smislu, ovakvi primeri tekstova jesu gramatini, iako se uklapaju u jezike obrasce kojima nedostaju subjekat i predikat, ali koji istovremeno mogu biti efikasni i efektni. U ovakvim sluajevima gramatika se ne posmatra kao teorijski konstrukt, kao u formalizmu i generativizmu, ve kao dijalektika teorije i prakse, kao u sistemskoj funkcionalnoj lingvistici. Gramatika predstavlja kontinuirano povezivanje teorije i prakse. Tekstualni lingvisti su onda, logino, promenili svoju koncepciju i usredsredili se ne na gramatinost, ve na tekstualnost. Dolo je do kristalisanja tri pristupa tekstualnosti: 1. sam tekst kao proces i proizvod kohezije i koherentnosti; 2. uesnici u oblastima intencije i prihvatljivosti; 3. iroki kontekst u informativnosti, lociranosti i intertekstualnosti. Kohezija se zasniva na praksi povezivanja jedinica i obrazaca na osnovu teorije leksiko-gramatike. Koherentnost podrazumeva povezivanje znaenja i koncepata. Intencija se zasniva na uslovima koje proizvoa teksta namerava da izvri na tekstu-dogaaju, a prihvatljivost se zasniva na uslovima kojima dolazi do recepcije teksta-dogaaja. Lociranost pretpostavlja povezanost izmeu teksta i konteksta situacije, informativnost se zasniva na neoekivanim interesantnim i stimulativnim aspektima teksta. Konano, intertekstualnost predstavlja vezu izmeu aktuelnog teksta i prethodnih tekstova o istoj tematici. Bogrand predlae da se standardi tekstualnosti povuku iz lingvistikih oblasti kao to su sintaksa, semantika i pragmatika, zbog njihovog dominantno teorijskog i nedijalektikog statusa u optoj lingvistici. Autentini
323

Philologia Mediana

tekst pokazuje originalnu teoriju koja se razvija u originalnu praksu; izmiljeni tekst pokazuje pseudo-teoriju koja sa sobom implicira pseudo-praksu. Ovaj kontrast je od vitalnog znaaja za razumevanje kompleksne veze izmeu jezika i diskursa. Jedan od izazova tekstualne lingvistike jeste da utvrdi koliko oblasti unutar ova tri pristupa moe da se uklopi u opte prouavanje teksta i tekstualnosti. Neke od ovih oblasti su artefakti samonametnutih ogranienja u pokuajima da se sintaksi pristupi bez semantike, a semantici bez pragmatike, kao i dihotomija poput kompetentnosti i performanse, ili gramatike i leksikona, itd. Apstrakcija i idealizacija su jezik udaljile od praktine preciznosti i odreenosti jezika u upotrebi, a pritom su nametnule razne teorijske obrasce, pravila i strukture, ija je vanost za istraivanje teksta i diskursa veoma sumnjiva. Bogrand je miljenja da je potrebna praktina teorija, kako bi se valjano prezentovale teorije prakse odrive od strane samih uesnika teorija koja ljude ini kompetentnima u jeziku. S obzirom da postoji sedam standarda za opisivanje tekstova, predloeni su sledei kriterijumi za evaluaciju teksta: koliko je tekst efikasan prilikom produkcije i recepcije, efektivan u promovisanju namera i ciljeva, kao i primeren kontekstu, situaciji i uesnicima. Za razliku od standarda tekstualnosti, koji se po definiciji primenjuju na sve autentine tekstove, ovi kriterijumi ne mogu u potpunosti da se realizuju, delimino zbog injenice da se retko potenciraju u obrazovanju ili raznim profesijama. Diskurzivna prouavanja u analizi diskursa Predstavljanje istorije analize diskursa tee je ak i u poreenju sa tekstualnom lingvistikom, ne samo zbog injenice da dosta ranih radova iz ove oblasti nije bilo iroko rasprostranjeno, kao i zbog toga to su se zajedniki termini razliito formulisali, ve i zato to je analiza diskursa multidisciplinarna, te je njena raznolikost rasla sa popularnou. U ranoj fazi (tokom ezdesetih godina prolog veka), analiza diskursa se zasnivala na istraivanju neevropskih jezika i kultura. Lingvistici se tada pristupalo u praktinom i funkcionalnom smislu, a ne u teorijskom i formalnom, to je analizu diskursa razlikovalo od tekstualne lingvistike, sve dok se svi pomenuti trendovi nisu meusobno poklopili. Kako bi se istakla raznolikost analize diskursa, Bogrand navodi i poredi etiri uticajna pristupa, koji, iako se razlikuju, imaju zajedniku karakteristiku to su usredsreeni na praksu, a ne na teoriju. Terenski rad uglavnom se povezuje sa antropologijom i etnografijom, ali, u ovom sluaju, i sa lingvistikom, kroz praktinu primenu u oblastima fonologije i morfologije. Tagmemika iri repertoar strukturnih jedinica na tagmeme, jedinice koje opisuje veza izmeu slota i entiteta koji ga popunjava tokom diskursa, bilo da je on lingvistiki, kulturoloki ili bihejvioralni (II.65).
324

Milena Kosti

Etnometodologija je pristup prouavanja drutvenih aktivnosti, ukljuujui i diskurse, uglavnom dobro poznatih jezika, a obino se povezuje sa sociologijom i filozofijom (kao fenomenologija). Iako vie praktian nego teorijski, ovaj pristup se bavi istraivanjima teorije prakse koje ljudi svakodnevno primenjuju u formi zdravorazumskog razmiljanja; s druge strane, manje prostora se posveuje elaboraciji apstraktnih akademskih teorija. Poseban metod koji se koristi je tzv.prouavanje prekida, pri emu se uobiajene prakse prekidaju da bi se videlo kako e ljudi reagovati i ta e eventualno korigovati. Jedan od primera ove studije bilo bi premetanje reda reenica u paragrafu, gde bi se ispitanicima dao zadatak da rekonstruiu pravi reenini red u paragrafu. Analiza konverzacije obino se povezuje sa sociologijom. Ovaj pristup naroito se zasniva na praksi i ne remeti uobiajene, svakodnevne aktivnosti. Akreditovani su samo autentino snimljeni diskursi, a ne, npr. konverzacije u imaginativno napisanim tekstovima. Primenjujui metode funkcionalizma, analitiari istiu da se interakcijske kategorije iskaza ne zasnivaju na njihovim lingvistikim oblicima. Mora se uzeti u obzir pozicija iskaza u okviru razgovora, naroito u odnosu na granini par iskaza. Funkcionalizam se kree od lingvistikog ka drutvenom okviru, dok, s druge stane, analiza konverzacije tee u suprotnom smeru. Diskurzivna analiza obuavanja usko se povezuje sa sociologijom i pedagogijom. Zasniva se na pomno kontrolisanoj organizaciji tipinoj za uionicu, gde nastavnik ima inicijativu u procesu prenoenja odreenih informacija. Potpuno drugaiji pristup analizi diskursa pojavio se u Francuskoj pod nazivom analiza o diskursu, usko povezan sa sociologijom i antropologijom, a kasnije se proirio i na filozofiju, pedagogiju, retoriku i politike nauke na meunarodnom nivou. Ovaj pristup definie diskurs u najirem od svih oblika ljudskog izraavanja, ukljuujui i diskurs drutvenih institucija i njihovih manifestacija, ljudsko telo, odeu, itd. U ovom pristupu, teorija dominira u odnosu na praksu u smislu nametanja odreenih teorijskih interpretacija na praktine situacije ili deavanja (npr. Danas su automobili ekvivalent nekadanjih gotskih katedrala: i jedni i drugi predstavljaju vrhunsku tvorevinu jedne epohe, strastveno napravljeni od strane nepoznatih umetnika i doivljavani kao magini predmeti od veine ljudi...Oigledno je da je novi citroen boanski proizvod...lako se moe uoiti da je ovaj auto izaslanik superiornijeg sveta od prirodnog: istovremeno savrenstvo i nedostatak porekla, transformacija ivota u artefakt...Novi citroen, 1957). Analiza diskursa poiva na lingvistikom centru koji se dalje iri i obuhvata raznovrsne kognitivne i drutvene krugove. U ovom sluaju, ceo pristup zasniva se na nepostojeem centru. Povezanost izmeu objekta (ovde automobila) i analize je u neku ruku misteriozna, a ipak sam diskurs
325

Philologia Mediana

analize odaje odreenu dozu sigurnosti (podvuene fraze); u samom tekstu koriste se fraze naravno, opte je poznato, sigurno je za neke karakteristike koje su daleko od oiglednih. Reklama iz 1957. godine odnosila se na praktian objekat, u savremenijoj verziji ovog pristupa, interpretacija postaje hermetina, a ak i sam objekat postaje apstraktan, iako se koriste iste fraze. U kognitivnom ili drutvenom smislu, takav model analize diskursa je teko primeniti. Ekoloki potencijali zahtevaju pristupanost drutvu ije diskurse ovaj pristup ima za cilj da analizira. U najmlae pristupe spada kritika analiza diskursa, koja je po Rut Vodak (2006), posveena analizi lingvistikih i semiotikih aspekata drutvenih procesa i problema. U ovoj analizi prate se faktori kao to su kulturoloki savezi, ideologije, relacije moi i politike stranke. Na svoj nain, ovaj pristup otkriva teoretski aspekt drutvene i diskurzivne prakse kao posledice vodeih ideologija. Norman Ferklou (2003) smatra da drutvene institucije sadre ideoloko-diskurzivne formacije koje naturalizuju ideologije, tj. Obezbeuju im prihvatanje u neideolokom, zdravorazumskom smislu. Njihova denaturalizacija predstavlja cilj analize diskursa koja je kritiki nastrojena prema drutvenim strukturama koje odreuju osobine dikursa, i nain na koji diskurs odreuje drutvene strukture. Meutim, kritiko rasuivanje zasniva se na solidarnosti. Paulo Frer (1979) je miljenja da kritiki dijalog ne moe da postoji ukoliko nema kritikog rasuivanja, pri emu dolazi do razlike izmeu pojedinane solidarnosti i ljudske zajednice, pri emu se na stvarnost gleda kao na proces i transformaciju zarad kontinuiteta humanizacije. Ovaj primer, smatra Bogrand, zasniva se na ekologizmu u svojoj utopijskoj nadi za humanizacijom. U budunosti, smer kojim bi trebalo da se kreu i analiza diskursa i tekstualna lingvistika moe da bude integracija ovih taznovrsnih pristupa, kao i kultivacija saveza sa disciplinama koje se takoe bave tekstom i diskursom: semiotikom, etnografijom, kognitivnom psihologijom, informatikom, ali i sa inter-disciplinama kao to su drutvena psihologija, procesuiranje diskursa, retorika psihologija, konstruktivizam i postmodernizam. Uprkos njihovim razlikama, sve ove oblasti mogu da obezbede karakteristiku transdisciplinarnosti, koja bi se zasnivala na zajednikoj osnovi za sve ove raznovrsne discipline. Diskurzivna prouavanja u korpusnoj lingvistici Deskriptivni i diskurzivni pristupi jeziku su u poslednje vreme pod jakim uticajem korpusne lingvistike, gde je korpus strateka kolekcija autentinih tekstova i diskursa (I.78, II.19, 42, 78). Ideoloki, ova oblast predstavlja obnovu realizma koji se preko idealizma vraa u prouavanje jezika. Istorijski, ova oblast je povezana sa filologijom i terenskom lingvistikom, zato to se zasniva na autentinim podacima koje su testirane lingvistikim, kognitivnim i drutvenim injenicama.
326

Milena Kosti

Upotreba korpusa revolucionarno je uznapredovala upotrebom kompjuterske tehnologije koja omoguava pristup jeziku na osnovu primeraka koje je nemogue sakupiti na drugi nain. Danas nije problem izvriti operacije kao to je prikupljanje informacija, odreivanje njihovih znaenja i upotreba, kao i njihove relativne frekventnosti. Na taj nain dolo je do uvrivanja poloaja u jezikoj zajednici koju su prethodno akademski i formalistiki pristupi izolovali kao privilegovano otelotvorenje idealne povezanosti izmeu govornika i onoga kome se govornik obraa. Bogrand smatra da su potrebne definicije jezika koje bi konano povezale teoriju i praksu. U irem smislu, jezik predstavlja niz moguih diskursa koje moe da proizvede. U teorijskom smislu, ova definicija nije odriva, poto nijedan niz diskursa ne moe da izloi sve mogue upotrebe jezika, a u praksi dolazi do potekoa usled pozivanja na virtualni set kome nikada ne moe u potpunosti da se pristupi, bilo od strane lingviste ili autentinog govornika, ili pak cele zajednice. Po uoj definiciji, jezik predstavlja niz realnih diskursa koji se proizvode. Problem sa ovom definicijom jeste taj to mnogi diskursi nisu usnimljeni, a takoe su i nepristupani. Po najuoj definiciji, jezik predstavlja veliki podniz diskursa koje je proizveo. Ova definicija nije primenljiva u teoriji, ali je zato primenljiva u praksi, pri emu se niz realnih dikursa povezuje sa delimino nedostupnim nizom moguih diskursa. Glavni problem ove definicije jeste prilino optimistina pretpostavka da ranije pomenut podniz predstavlja celokupan niz. Ova teorija predstavlja osnovu diskurzivne kompetencije autentinih govornika, pri emu se svako od njih oslanja na podniz diskursa koje su ve proizveli ili primili njihov lini intertekst(II.158). Trenutno, koncept reprezentativnog podniza mora ostati intuitivan. Ostaje nam da pokuamo da pogodimo relativni znaaj razliitih tipova teksta koji se proizvode u engleskom jeziku. Ipak, ono to moemo da potvrdimo, po Bograndovom miljenju, jeste da svaki substantivni porast u veliini i raznovrsnosti korpusa transformie i prilagoava nau kvalitativnu i kvantitativnu sliku o jeziku. Uveanje korpusa, npr. deset puta vie, ne zasniva se samo na mnoenju informacija deset puta, ponavljanje deset puta u korpusu od milion rei postaje ponavljanje od stotinu puta u korpusu od deset miliona rei. Veliki korpusi nam omoguavaju da pravimo razliku izmeu stilova, starosnih grupa, pola, drutvenih klasa, itd. Npr. termin neliberalan nikada se ne javlja u govornom diskursu, imaginativnom pisanju ili diskursu ena, javlja se samo u diskursu mukaraca sa relativno visokim poloajem u drutvu. Neosporno je da opisivanje kvalitetnih podataka predstavlja izazov i teoriji i praksi. to se autentinih podataka tie, prednost koju nude sastoji se u injenici da ih je teko predvideti, tj. njihova znaenja se mogu izvui iz celokupnog konteksta, a jo jedna od prednosti je svakako i injenica da pruaju idejna reenja za nove termine. Sigurno jedna od prednosti otkria
327

Philologia Mediana

u okviru autentinih podataka jesu i regularnosti koje su specifinije od jezika, ali su uoptenije u odnosu na tekst. Koligacije su kombinacije gramatikih selekcija, dok kolokacije prestavljaju kombinacije leksikih selekcija. I jedne i druge otkrivaju vitalnost stavova: ameliorativni za dobre, peorativni za loe. Ukoliko uzmemo u obzir i drutvene faktore, dolazi se do zakljuka da su starije generacije bile uzdrane po pitanju jakih emocija, naroito peorativnih, dok je u imaginativnom pisanju danas ova funkcija skoro u potpunosti izala iz upotrebe. Na osnovu prednosti autentinih podataka, Bogrand zakljuuje da odnos izmeu jezika i diskursa nije onakav kakav se predstavlja u konvencionalnoj lingvistici. Ideja da se pristupi prouavanju samog jezika, a da se pritom izuzme govor udnovato implicira ideju da je jezik ekstremno ureeni sistem koji nekako proizvodi ekstremni nered - heterogenu masu sluajnih injenica(II.40). Korpus, s druge strane, prikazuje jezik kao sistem virtualnog reda koji vodi realni sistem kroz diskurs, koji nije heterogen, ve raznovrstan. Osim navoenih situacija, npr. izlaganje memorisanog teksta, red se u diskursu uvek nanovo konstituie, a njegova preciznost se odrava nepredvidljivou (I.36, II.21, VI.3). Korpus je entitet koji povezuje jezik i diskurs. Negde se definie i kao intertekst, niz tekstova koji manifestuju sline strategije selekcija i kombinacija, a koje uglavnom ne doprinose istom diskursu (II.123). Ovde naroito treba obratiti panju na sledea pitanja: koliko jedan tekst moe da se oslanja na druge tekstove koji postavljaju registre, uvode termine, odreuju standarde, itd; u kolikoj meri svaki esnik u diskursu stvara lini intertekst, niz tekstova koji utiu na njegovu diskurzivnu kompetenciju (II.146); i zato je komunikacija retko blokirana jedinstvenou svakog linog interteksta, koji zapravo treba da predstavlja primenljiv sistem sa nejasnim razlikama. Veliki korpus moe zauzvrat da se vodi pod nazivom interlinog interteksta, ija je funkcija da ujedinjuje primere iz razlih linih intertekstova, od kojih se svaki razlikuje po karakteristikama i veliini. Kada se pristupi korpusu, implicitno se pristupa kompetenciji grupe, a tako se revidira i primenjuje sopstvena kompetencija. Na taj nain, korpus moe da prikae parcijalno znanje svakog govornika odreenog jezika. Lingvista, po definiciji, ne treba da bude ekspert koji vlada svim injenicama o jeziku i njegovoj upotrebi, ve treba da predstavlja kompetentnog jezikog korisnika koji zna kako da interpretira odreene injenice. Zahvaljujui kompjuterskoj tehnologiji, korpus danas prerasta u interpersonalni hipertekst. Hipertekst jeste intertekst ije tekstualne komponente sadre eksplicitne linkove, dok se korpus zasniva na implicitnim linkovima koji se formiraju na licu mesta. Konkretni linkovi mogu da se taguju kako bi se nalazili po kategorijama regiona, pola, godita, drutvenog statusa, itd. Naravno, interpretiranje podataka moe biti proble328

Milena Kosti

matino, gde dolazi do anomalija kao i u pisanim diskursima, npr. mukarci vie upotrebljavaju agresivne glagolske oblike od ena, zgrabiti (544 prema 342), utnuti (491 prema 291), ubiti (2559 prema 1111). Ovi zakljuci vode u iru problematiku. Sam kvantitet podataka kojima raspolaemo bie predmet prouavanja mnogih istraivakih timova u budunosti. Dekonstrukcijsko prouavanje jezika Bogrand smatra da preskriptivizam pripada premodernizmu, deskriptivizam modernizmu, generativizam predstavlja meavimu premodernizma i modernizma, a diskursivizam odraava istorijsku potku diskursa u kojima je prisutan. Danas se prouavanje jezika kree u problematinom pravcu postmodernizma. Dok se prelaz sa premodernizma na modernizam zasnivao na uvoenju novih praktinih ideja u okviru fonologije i morfologije i nauno akreditovao studije jezika, prelaz iz modernizma u postmodernizam je razliku izmeu teorije i prakse uinio nitavnom. Oba prelaza zasnivala su se na raskidu sa teorijama iz prolosti, ali su se razlikovali u motivaciji. Prvi prelaz je imao za cilj razvijanje novih metoda i sakupljanje podataka kako bi se izalo iz preskriptivnih okvira. Drugi prelaz nema tano definisani cilj. Postmodernistike metode nisu deskriptivne, a strategije su ekcentrine, ili preciznije, ex-centrine, zato to se sve vie udaljavaju od centra. Sam termin zasniva se na suprostavljanju naelima modernizma, kao i na ideji da se doe do teorije koja bi prevazila modernistike, uz blagi paradoks, da je pokuaj da se ceo proces posmatra iz perspektive budunosti koja nee biti savremena. Bogrand tu ne vidi konsenzus o teoriji koja bi se praktino dokazala, a i sam termin konsenzus se od strane postmodernista shvata kao modernistiki konstrukt, koji iskljuuje alternativne koncepte i kulture. Ideloki posmatrano, Bogrand ceo ovaj pristup povezuje sa radikalnim idealizmom, gde idealno ne samo da dominira, ve i odbacuje realno, a ipak se ne deklarie kao validno ili tano. Istorijski posmatrano, ovaj metod moe da se povee sa mistinim modusom tekstualnih komentara, poput hermeneutike rabina, Kabale, i kritikom romantizma. Fredrik Dejmsonova definicija postmodernizma je korisna, smatra Bogrand. Po Dejmsonu, uloga postmodernizma je brisanje granica izmeu visoke i komercijalne kulture, kao i pojavljivanje novih vrsta tekstova zasnovanih na kategorijama i sadraju koji su odbaeni od strane te iste kulturoloke ideologije. Postmodernizam je, tvrdi Dejmison, kulturoloka dominanta: koncepcija koja sadri razliite, ali subordinirane karakteristike (Fredrik Dejmison, Postmodernizam, 1991). Dok su se u modernizmu razvijale razne teorije, visoka kultura, koju postmodernizam pomera iz centra, bila je na dobitku. Jedna vrsta radikalnog realizma ogleda se u multikulturalizmu i multilingvalizmu. Ovi pravci se danas forsiraju kada se pominju zvanina
329

Philologia Mediana

naela jednakosti, ali su u praksi raskrinkane njihove teorije diskriminacije (cf. I.24). Poseban znaaj im treba posvetiti i zbog injenice da su proizvodi postkolonijalizma, zato to prate kolonijalnu okupaciju sveta, prvo evropsku, a kasnije i ameriku, kao i njihove obrasce eksploatacije i migracije. Poststrukturalizam, kao i postmodernizam, zasniva se na razlazu sa prolou, naroito na strukturalizmu koji je metodama deskriptivne lingvistike (fonologije i morfologije) opisivao razne diskurse, kulture ili umetnost. Ovaj program je sam po sebi ambivalentan zato to zadrava neke diskurzivne metode strukturalizma, dok, istovremeno, formalistike ciljeve objektivnost i istinu dopunjava subjektivizmom, skepticizmom, a neki od poststrukturalista su bili aktivni na oba polja. Diskurs strukturalizma je nauni, saimajui i centripetalan i odaje deterministiku koncepciju znaenja; s druge strane, diskurs poststrukturalizma je inovativan, raznovrstan i centrifugalan i odaje dinamiko preispitivanje koncepta znaenja. Cilj poststrukturalnog diskursa, po Fukou, jeste pisaje istorije diskurzivnih objekata. Prilikom analize diskursa, uoava se slabljenje veze izmeu rei i stvari, kao i nastajanje pravila koja odgovaraju diskurzivnoj praksi; diskursi se vie ne tretiraju kao grupe znakova, ve kao praksa koja sistematski stvara objekte o kojima se govori (Miel Fuko, Arheologija znanja, 1969). Takav projekat je u potpunosti drugaiji od lingvistikog strukturalizma koji opisuje jezik kao stabilan sistem jedinica sa tano odreenim karakteristikama. Dolazi do subverzije na relaciji jezik-diskurs, kao i na relaciji vanvremenskog i istorijskog, dok se jezik posmatra kao sistem formacije diskurzivnih objekata. Meutim, postmodernizam i poststrukuralizam mogu da dovedu do stvaranja jednostranih diskursa, u kojima dolazi do zanemarivanja i iskljuivanja mnogih italaca: Bodrijar (1970) smatra da ovi kompleksni sistemi vode u ekcentrinost, kojoj se ne nazire ni kraj, ni cilj. Vrhunac ironije predstavlja injenica da polazna taka ovog pristupa koja insistira na gubljenju granice izmeu visoke i masovne kulture zapravo stvara novu, hermetiniju granicu u kojoj visokoj kulturi moe da pristupe samo elitni krugovi pisaca i italaca. Dekonstrukcija predstavlja postmodernistiku i poststrukturalnu arenu teorije i prakse koja je nastala iz kritike filozofije i lingvistike, a zasniva se na radikalnim idejama. Ako jezik predstavlja sistem koji se sastoji iskljuivo od razlika izmeu njegovih sastavnih jedinica, kako su ranije lingvisti tvrdili, onda se svaka jedinica odreuje u odnosu na drugu, koja se zauzvrat definie u odnosu na jedinicu od koje se razlikuje, i tim redosledom do beskonanosti. Uzimajui u obzir znaenje, termin razlika se poistoveuje sa odlaganjem. Derida tvrdi da je svaki koncept unutar sistema
330

Milena Kosti

preko koga se odnosi na druge koncepte putem sistematske igre razlika (ak Derida, Filozofske margine, 1982). Meutim, smatrati jezik sistemom razlika znai zameniti ga sistemom brojeva, jer brojevi, sami po sebi, nemaju znaenje koje moe da se poredi sa reima. U najboljem sluaju, takav sistem moe da se poredi sa sistemom osobenosti fonema u fonologiji, iako se ak i one esto ne razlikuju jedna od druge u artikulisanom govoru, a svakako se ne odlau. Dekonstrukcija je takoe podstakla vie ontoloku nego lingvistiku koncepciju pisanja, koja je predmet istraivanja nove nauke o pisanju, gramatologije, po kojoj je jedina ograniena oblast zapravo lingvistika-fonologija. Ova nova nauka, tvrdi Derida, ima za diskurzivnu praksu proces traganja za objektom i korenima naunosti. Pisanje ne predstavlja samo pomono sredstvo u slubi nauke i njen mogui cilj, ve i jedan od uslova postojanja idealnih objekata, a samim tim i naune objektivnosti. Koncept pisanja treba da definie naunu oblast. (ak Derida, O gramatologiji, 1976). Kljuni korak zasniva se na dekonstrukciji metafizikih osnova savremene lingvistike da je govor primaran, a pisanje proizlazi iz njega. Ova osnova se vezuje za fonologiju i fonetiku, dok je pisani jezik dominirao u ostalim lingvistikim oblastima, naroito u generativnoj sintaksi. Osim toga, objavljeni diskursi o dekonstrukciji o gramatologiji, navode na ideju o nemogunosti postojanja etablirane nauke, koja predstavlja jedan od glavnih trendova ve kritikovane zapadnjake metafizike. Najvei uticaj vre radikalne ideje dekonstrukcije u diskurzivnoj praksi. Dekonstrukcija diskursa moe proizvesti suprotan diskurs koji preispituje u kojoj meri su implicitne pretpostavke suprotstavljene eksplicitnim postavkama ne samo zbog injenice da je govornik bio nekonzistentan, ve i zbog toga to diskurs pretpostavlja dijalektike potencijale koje prave subverziju zavretka. Teko je razumeti ovaj proces, a dekonstrukcija mora da se brani od nerazumevanja ili pogrene interpretacije. Barbara Donson tvrdi da dekonstrukcija nije sinonim za destrukciju. Dekonstrukcija teksta ne proizilazi iz nasumine sumnje ili arbitrarne subverzije, ve iz paljivog prouavanja suprostavljenih stavova oznaavanja unutar samog teksta. Ukoliko se bilo ta unitava tokom dekonstruktivnog itanja, to nije tekst, ve dominacija jednog aspekta u odnosu na drugi. Dekonstruktivno itanje analizira specifinost kritikog razlikovanja teksta u odnosu na sam tekst (Barbara Donson, Kritika razlika, 1980). Radikalna dekonstrukcija je razradila koncept bukvalnog znaenja tvrdei da je jezik figurativan: jedina bukvalna izjava jeste pretpostavka da ne postoje bukvalne izjave. Ovu izjavu Bogrand tumai na sledei nain: neizbeno teorijski status znaenja postaje nereiva tekoa, poput paradoksinog misaonog eksperimenta. to se jo radikalnijih ideja tie, dekonstrukciju je teko porediti sa ostalim pristupima o kojima je ve bilo rei. Lingvistiki formalizam je bio
331

Philologia Mediana

na udaru gramatologije, kao to su i strukturalistiki projekti odbacivani od strane poststrukturalista. Bogrand je miljenja da formalistiki pristup ne moe da se odri nakon definicije teksta kao generativnog, otvorenog gramatikog sistema i figurativnog sistema zapeaenog transcendentalnim oznaavanjem koje dovodi do subverzije gramatikih kodova. Retorika moe da profitira od interesa u figurativno znaenje, iako je ovaj koncept toliko proiren da se implicira da je prazan. Glavno, ali potpuno neoekivano polje ostvarenja dekonstrukcije, jeste knjievna kritika. U ovom polju Bogrand vidi ogroman potencijal dekonstruktivnih praksi: knjievna sloboda da se stvaraju alternativni svetovi i diskurzivni modeli koji usmeravaju nau senzibilnost ka svakodnevnom svetu i njegovim diskursima. Dekonstrukcija analizira dvosmislene knjievne tekstove, poput elijeve poezije i Rusoove proze. Knjievnost se takoe uklapa u dekonstruktivnu definiciju jezika kao mozaika ili tapiserije gde svaki diskurs ponovo slae i tka u odnosu na ostale diskurse u delu. to se realizma tie, dekonstrukcija je uticala na stvaranje drugaije postmoderne kritike diskurzivnih praksi koje analiziraju i opiru se drutvenoj i diskurzivnoj dominaciji prisutnoj u regresivnim ideologijama prirodnog i normalnog. Ova ideja se naroito uoava u feminizmu, koji ima za cilj da rekonstruie pravedniju sliku drutva i nehijerarhinu teoriju dekonstrukcija medijskog sveta u kome dominiraju mukarci i rekonstrukcija nove, pravednije vizije drutva u kome bi ene i mukarci bili ravnopravni partneri, raskrinkavajui patrijarhalne kulturoloke obrasce. Feminizam predstavlja vrstu katalizatora analitike prakse. Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka, feministi su dekonstruisali kulturu kako bi doli do nehijerarhine teorije. Tokom devedesetih godina XX veka dolazi do rekonstrukcije postmodernizma. Procesi dekonstrukcije i rekonstrukcije su od velikog znaaja i za kritika stanovita ekologizma. Dekonstrukcija se usredsreuje na dublju teksturu diskursa unutar ekonomije vrednosti i namera i ima za cilj da se prestavi svojoj italakoj publici kao normalna, prirodna i autorativna. Tenzije i suprostavljeni stavovi koji izbijaju na povrinu ne potiu samo od ogranienja autora, ve i od impulsa da se nametne zavretak otvorenosti jezika i intertekstualnosti diskursa. Rekonstrukcija eksploatie ova dva faktora i utie na stvaranje suprostavljenog diskursa. Rekonstruktivizam se uklapa u pristup koji naglaava dinamiku raznovrsnost jezika i diskursa i kompletira dekonstrukciju kritikim ponovnim pisanjem (VIII.43ff), a na taj nain odbacuje statiko jedinstvo postulirano u lingvistici strukturalizma i filozofiji formalne logike i pozitivizma. Uprkos razlikama u strategijama, ova osobenost je zajednika i za analizu diskursa i za korpusnu lingvistiku, gde ona spontano dolazi do izraaja iz kontakta sa autentinim podacima. Rekonstruktivizam moe da pozajmi snagu principu ekologizma da je jezik uvek u procesu konstituisanja u diskursu (I.36, II.21, 157) tako to
332

Milena Kosti

spaja zavrne podatke i optu otvorenost koja je osnov rekontekstualizacije bogatog jezika. tavie, postoji mogunost da postanemo senzitivniji prema sistematskim ogranienjima, ne samo u knjievnom diskursu, ve i u diskursima politike, birokratije, filozofije, pa ak i nauke, ukljuujui i lingvistiku. Utopijsko mesto razvoja prema inkluziji i jednakosti ovde ostaje zagarantovano osnovnom pirodom jezika i dikursa. Postmodernistiki stavovi koji se odnose na drutvenu i kulturoloku upotrebu jezika takoe mogu da proire pristup ljudskom znanju i iskustvu (0.7, I.76, II.111, 134). Ovi stavovi impliciraju multilingvalnu i multikulturoloku evoluciju drutva, pritom potujui vrednosti popularne kulture, kao i ostalih naina izraavanja koji su bili represivni ili marginalizovani od strane monolingvalnih i monokulturolokih diskursa modernizma. Diskursu drugog (manjine, imigranti, homoseksualci, invalidi, beskunici, itd.) dugo je uskraivan ozbiljan, sopstveni glas, a danas se ovi diskursi potvruju kao validne narativne forme koje svedoe o ovom istorijskom trenutku, a, istovremeno, tvrdi Bogrand, predstavljaju znaajnu vezu izmeu teorije i prakse. LITERATURA:
Bodrijar, 1970 Baudrillard, J (1970). The Consumer Society: Myths and Structures. Cambridge University Press. Bogrand i Dresler, 1981 Beaugrande, R. De, and Dressler, W.U. (1981). Introduction to Text Linguistics. London: Longman. Bogrand, 1971 Beaugrande, R. De. (1971). Der Einfluss Baudelaires und seiner Nachfolger auf die Dichtung Stefan Georges. Berlin: Free University MA dissertation. Bogrand, 1978 Beaugrande, R. De. (1978). Factors in a Theory of Poetic Translating. Amsterdam: Rodopi. Bogrand, 1980 Beaugrande, R. De (1980). Linguistics as discourse: A case study from semantics. WORD 35: 15-57. Bogrand, 1980 Beaugrande, R. De (1980). Text, Discourse, and Process. Norwood, NJ: Ablex. Bogrand, 1988 Beaugrande, R. De (1988). Critical Discourse: A Survey of Contemporary Literary Theorists. Norwood, NJ.: Ablex. Bogrand, 1997a Beaugrande, R. De (1997a). New Foundations for a Science of Text and Discourse. Stamford, CT: Ablex. Bogrand, 1997b Beaugrande, R. De (1997b). Theory and practice in applied linguistics: Disconnection, conflict, or dialectic? Applied Linguistics 18: 279-313. Bogrand, 1998a Beaugrande, R. De (1998a). Performative speech acts in linguistic theory: The rationality of Noam Chomsky. Journal of Pragmatics 29: 139. Bogrand, 1998b Beaugrande, R. De (1998b). Linguistics, sociolinguistics, and corpus linguistics: Ideal language versus real language. Journal of Sociolinguistics 3: 128-139. 333

Philologia Mediana

Bogrand, 1998c Beaugrande, R. De (1998c). Society, education, linguistics, and language: Inclusion and exclusion in theory and practice. Linguistics and Education 9: 99-158. Bogrand, 1999a Beaugrande, R. De (1999a). Sentence first, verdict afterwards: On the long career of the sentence. Word 50. Bogrand, 1999b Beaugrande, R. De (1999b). Theory versus practice in language planning and in the discourse of language planning. World Englishes. Bogrand, 2000 Beaugrande, R. De (2000). Text linguistics at the millennium: Corpus data and missing links. Text 20. Bogrand, 2004 Beaugrande, R. De (2004). A New Introduction to the Study of Text and Discourse. Published on the Internet. Derida, 1976 Derrida, J (1976). Of Grammatology. The Johns Hopkins University Press. Translated by Gayatri Chakravorty Spivak. Derida, 1982 Derrida, J (1982). Margins of Philosophy. The University of Chicago Press. Translated by Alan Bass. Ferklou, 2003 Fairclough, Norman (2003). Analysing Discourse: Textual Analysis for Social Research. London: Routledge. Frer, 1979 Freire, P (1979). Pedagogy of the Oppressed. Continuum Publishing Company. Fuko, 1969 Foucault, M. (1969). The Archeology of Knowledge. London: Routledge. Dejmison, 1991 Jameson, F. (1991). Postmodernism, or, the Cultural Logic of Late Capitalism. Durham, NC: Duke UP. Donson, 1980 Johnson, B. (1980). The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading. The Johns Hopkins University Press. Vodak, 2006 Wodak, R (2006). Dilemmas of Discourse Analysis. Cambridge University Press.

Milena Kosti BEAUGRANDES VIEW ON DISCURSIVISM AND DECONSTRUCTION Summary This paper presents Beaugrandes views on discursivism and deconstruction. Beaugrande does not only place text linguistics on the axis of modern approaches to language, but he also provides a summary of a number of other theories and compares them to the ideas which represent the basis of the linguistic branch he belongs to. The first part of the paper deals with the role of the discursive study of language within the fields of text linguistics, discourse analysis and corpus linguistics. The second part of the paper is based on the study of the advantages and disadvantages of deconstruction. 334