Elejn Pejgels

Elejn Pejgels
Hrumachis XI Oaza
O.T.O.
S SA AD DR R A AJ J

Uvod ... 3
I I Jevanelje po Marku i Jevrejski rat .. 7
II Drutvena istorija Satane: od hebrejske Biblije do Jevanelja .. 25 II
III I Matejeva kampanja protiv Fariseja: avo je rasporeen 40 II
IV V Luka i Jovan polau pravo na naslee: Jaz se iri .. 54 I
V Satanino zemaljsko carstvo: Hriani protiv pagana .. 67 V
VI Unutranji neprijatelj: Demonizacija jeretika . 87 VI
Zakljuak .... 103
Napomene .. 106
Pogovor .. 121

E El le ek kt tr ro on ns sk ko o i iz zd da an nj je e
H Hr ru um ma ac ch hi is s X XI I O Oa az za a O Or rd do o T Te em mp pl li i O Or ri ie en nt ti is s
B Be eo og gr ra ad d 2 20 00 08 8
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
2
The Origin of Satan
U UV VO OD D

Kada je, 1988. godine, moj mu, s kim sam provela dvadeset godina u braku, poginuo u
planinarskoj nesrei, postala sam svesna da, poput mnogih oaloenih, ivim u prisustvu
nevidljivog bia, i sa ivim oseanjem prisustva preminule osobe. Tokom godina koje se
usledile, poela sam se pitati kako su razne religijske tradicije davale oblik nevidljivom svetu i
kako su nae imaginativne percepcije nevidljivog sveta povezane s naim raznolikim reakcijama
na ljude oko nas, na dogadaje i na svet prirode. Takoe sam razmiljala o tome kako su ljudi u
grkoj, jevrejskoj i hrianskoj tradiciji izlazili na kraj s nesreom i tugom. Grki pisci, od
Homera do Sofokla, pripisivali su takve dogaaje sudbini i usudu - silama hirovitim i
ravnodunim prema ljudskoj dobrobiti - kao to su i sile prirode (to i jeste na termin za te sile).

U zapadnom, antikom svetu, iji sam ja istoriar, mnogi - moda veina - pretpostavljali su da
je vasiona bila nastanjena nevidljivim biima s velikim uticajem na vidljivi svet i njegove ljudske
stanovnike. Stari Egipani, Grci i Rimljani zamiljali su raznolike bogove, boginje i via bia,
dok su neki Jevreji i hriani, naizgled monoteisti, sve vie govorili o anelima, nebeskim bojim
glasnicima; drugi su govorili o palim anelima i demonima. To je naroito bio sluaj od prvog
veke nove ere.

Prelazak od paganstva u judejstvo ili hrianstvo znaio je, shvatila sam, transformaciju
ovekove percepcije nevidljivog sveta. Do dananjeg dana, hriansko krtenje zahteva da ovek
sveano odbaci avola i sva njegova dela" i da prihvati isterivanje avola. Paganin je bio krten
tek posto je priznao da su sva via bia, koja je ranije sa strahom potovao kao boanstva, u
stvari samo demoni" - neprijateljska bia koja ratuju protiv jednog Boga dobrote i pravde i
protiv njegovih armija anela. Postajui Jevrejin ili hrianin, paganin je polarizovao i
moralizovao svoj pogled na vasionu. Jevrejski teolog Martin Buber smatra je da je moralizovanje
vasione jedno od velikih dostignua jevrejske tradicije koje je kasnije predato i hrianima i
muslimanima.
1
Prva Knjiga Postanja, na primer, tvrdi da vulkani ne bi unitili gradove Sodomu i
Gomoru da svi njihovi stanovnici - svi stanovnici na koje je mislio pripoveda, tojest odrasli
mukarci - nisu bili zli, mladi i stari, do poslednjeg oveka" (Postanje, 19: 4). Kad sam poela
da piem ovu knjigu ja sam pretpostavljala da su se jevrejske i hrianske percepcije nevidljivih
bia ticale moralizovanja prirodne vasione, kao to je Buber tvrdio, i nastojanja da ljudi tumae
dogaaje poevi od bolesti do prirodnih nesrea kao izraze boje volje" ili kao boanski sud o
ljudskom grehu. Ali moje istraivanje me je odvelo u neoekivane pravce, i otkrilo mnogo
sloeniju sliku. Hriani kao to je Muenik Justin (140 n.e.), jedan od otaca crkve", pripisuju
nesreu ne bojoj volji" ve Sataninoj zloudnosti. Njegov uenik Tatijan prihvata nesreu u
prirodnom svetu, ukljuujui katastrofe, za koje Bog nudi utehu, ali retko udotvornu
intervenciju. Kako sam nastavljala da pruavam jevrejske i hrianske opise andela i palih
andela, otkrila sam da su se oni manje odnosili na svet prirode kao celinu nego na posebni svet
ljudskih odnosa.

Ponovo itajuci biblijske i vanbiblijske opise anela doznala sam najpre ono to su mnogi
istraivai istakli: da, dok se aneli esto pojavljuju u hebrejskoj Bibliji, Satane i drugih palih
anela i demonskih bia tamo nema. Ali, medu nekim jevrejskim grupama iz prvog veka, meu
kojima su se isticali Eseni (koji su sebe smatrali saveznicima anela) i Isusovi sledbenici, figura
koja se naziva imenima Satana, Belzebub i Belijal, takode je poela da dolazi u centar panje.
Dok se u Jevanelju po Marku aneli spominju samo u uvodu (1:13) i u poslednjim stihovima
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
Elektronsko Izdanje - Hrumachis XI Oaza - Ordo Templi Orientis
3
Elaine Pagels
originalnog rukopisa (16:5-7), Marko odstupa od ortodoksne jevrejske tradicije time to uvodi
avola" u presudni poetak Jevandelja i karakterie Isusovu misiju kao, izmedu ostalog,
neprestanu borbu izmedu bojeg duha i demona koji oigledno pripadaju Sataninom carstvu"
(videti Jevandelje po Marku, 3: 23-27). Takve vizije su unete u hriansku tradiciju i slue,
izmedu ostalog, da hrianima potvrde njihovo poistoveivanje sa Bogom i da demonizuju
njhove protivnike - prvo druge Jevreje, zatim pagane, a kasnije hriane disidente nazvane
jereticima. To je tema ove knjige.

Naglaavati ovaj element Jevanelja Novog Zaveta ne znai, naravno, da je to njihova
prevashodna tema. Zar Jevanelja nisu o ljubavi?" uzviknuo mi je jedan prijatelj dok smo vodili
diskusiju o ovoj knjizi. Naravno da jesu, ali poto pria koju ona saoptavaju sadri izdaju i
ubijanje, u njima su takode ukljueni elementi neprijateljstva koji bude demonske predstave. Ova
knjiga obrauje tu temu.

Ono sto nas fascinira kad je re o Satani jeste nain na koji on izraava osobine koje su izvan
sfere koju obino definiemo kao ljudsku. Satana budi neto razliito od pohlepe, zavisti, poude
i besa, koje mi poistoveujemo s naim najgorim nagonima. I neto drukije od ideje zverstva,
koja ljudskim biima pripisuje slinost sa zverovima.

Hiljadugodinja tradicija karakterie Satanu sasvim drukije: kao duh. U poetku on je bio jedan
od bojih anela; ali on je pao. Danas je on otvoreni pobunjenik protiv Boga, i u svom
frustriranom besu on odraava aspekte naih sopstvenih sukoba s drugima. Mnogi ljudi su tvrdili
da su ga u izvesnim periodima viali ovaploenog u pojedincima i grupama koje su se inile
opsednute jakom duhovnom strau, strau koja zahvata ak i nae bolje osobine, kao sto su
snaga, inteligencija i odanost, pretvarajui ih u sile unitenja i uivajui u nanoenju bola. Zlo u
svom najgorem obliku kao da poseduje element natprirodnog - mi ga uasnuto prepoznajemo,
kao paklenu suprotnost onoga to Martin Buber defmie kao potpuno drugo," tojest Bog. Ipak,
istorijski govorei, Satana, zajedno s paklenom sabraom kao sto su Belijal i Mastema (ije
hebrejsko ime znai mrnja") nije nastao ni iz ega. Naprotiv, kao to emo videti, satanske
figure su izronile iz haosa Palestine prvog veka nove ere, gde je hrianski pokret poeo svoj
rast. Ne elim da ponavljam objavljena istraivanja. Knjievni istoriar Nil Forsit u svojoj
izvanrednoj, nedavno objavljenoj knjizi Stari neprijatelj (The Old Enemy) podrobno je prouio
literarni i kulturni kontekst figure Satane;
2
Valter Vink, psihoanaliticar Kar1 Gustav Jung i neki
njihovi sledbenici prouavali su teoloki i psiholoki kontekst figure Satane.
3
Defri Barton Rasl
i drugi pokuali su da istrae paralele izmedu predstava figura Satane, egipatskog boga Seta i zle
zoroastrijske sile Ahrimana.
4
Mene, meutim, interesuju naroito drutvene implikacije figure
Satane: praksa je, u naim religijskim tradicijama, da se prizove figura Satane kako bi se
definisali ljudski sukobi i okarakterisali neprijatelji.

Stoga pozivam itaoca da shvati Satanu kao odraz nae samopercepcije i percepcije onih koje
nazivamo drugima." Moglo bi se rei da je Satana napravio neku vrstu profesije od uloge
drugog"; tako Satana negativno definie ono sto mi smatramo ljudskim. Drutvena i kulturna
praksa definisanja izvesnih ljudi kao drugih" stara je verovatno koliko i samo oveanstvo.
Antropolog Robert Redfild tvrdi da se pogled na svet mnogih naroda sastoji od dva para binarnih
suprotnosti: ljudsko/neljudsko i mi/oni.
5
Ta dva para su esto povezana, kao to primeuje
Donatan Z. Smit, tako da mi" biva izjednaeno s ,,ljudskim," a oni" s neljudskim."
6
Razliku
izmeu nas" i njih nalazimo na naim najranijim istorijskim spomenicima, na drevnim
sumerskim i akadskim tablicama, kao i u jeziku i kulturi naroda irom sveta. Takve razlike
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
4
The Origin of Satan
podrazumevaju, ponekad privlanost, moda ee odbojnost - ili istovremeno i jedno i drugo.
Staroegipatska re za Egipanina je jednostavno ovek"; grka za ne-Grke, varvarin,"
podraava guturalno mucanje onih koji ne govore grki - poto oni govore nerazgovetno, Grci ih
zovu barbaroi.

Ipak ova opta praksa nazivanja svoga naroda ljudskim i odljuivanja" drugih ne mora da znai
da je ljudskost drugih osporena ili dovedena u sumnju. esto, kao to Vilijem Grin istie, oni
koji tako etiketiraju sebe i druge konstruiu neku vrstu karikature koja im pomae da definiu i
uvrste identitet soptvene grupe:

Drutvo ne otkriva samo svoje druge, ono ih stvara, time sto bira, izoluje i naglaava
jedan aspekt ivota drugog i time simbolie njihovu razliitost.
7

Sukob izmedu grupa naravno nije nita novo. Ono sto je moda novo u zapadnoj hricanskoj
tradiciji, kao to emo videti, jeste injenica da upotrebljavajui Satanu da predstavimo
neprijatelje mi dajemo sukobu specijalno moralno i religijsko tumaenje. Prema tom tumaenju,
mi smo na Bojoj strani, a oni" su Boji - i nai - neprijatelji. Ljudi koji su prihvatili ovo
gledite bili su podsticani da veruju, kao sto je Isus upozorio svoje sledbenike, da Kogod vas
ubije mislie da je uinio uslugu Bogu" (Jovan, 16:2). Takvo moralno tumaenje sukoba
pokazalo se izvanredno delotvornim za uvrenje identiteta hrianskih grupa kroz celu
zapadnu istoriju; ta istorija takode svedoi da to tumaenje moe opravdati mrnju, ak i
masovno ubijanje.

Istraivaki rad za ovu knjigu naterao me je da uoim neke uznemirujue aspekte hrianstva.
Tokom poslednjih nekoliko godina, ponovo itajuci Jevanelja, zapanjilo me je kako njihova
vizija natprirodne borbe istovremeno izraava fundamentalni sukob i daje mu kosmike
dimenzije. Otkrila sam pukotine u hrianskoj tradiciji koje doseu do samog osnivanja
hrianskog pokreta, pukotine koje su omoguile demonizaciju drugih tokom cele istorije
hrianstva. Dok sam pisala ovu knjigu esto sam se priseala izraza Serena Kjerkegora:
Nesvesna veza je monija od svesne."

Na primer, gotovo dve hiljade godina mnogi hriani slepo veruju da su Jevreji ubili Isusa, da su
Rimljani bili samo njihovi nevoljni izvritelji, i da to baca krivicu ne samo na izvrioce (kao to
Matej tvrdi) nego i na sve njihove potomke.
8
Vekovima, mnogobrojni hriani su, sluajui
Jevanelja, prihvatali, zajedno sa Isusovim sasvim suprotnim tvrdnjama, vezu izmedu snaga zla i
Isusovih jevrejskih neprijatelja. Bilo da su nepismeni ili ljudi rafinirane kulture, oni koji su
sluali prie iz Jevandelja, ili ih gledali ilustrovane u svojim crkvama, obino su pretpostavljali
da su istorijski tane i religijski ispravne.

Naroito od devetnaestog veka, sve vei broj strunjaka primenjivao je metode knjievne i
istoriiske analize na Jevanelja - takozvana via kritika. Njihova kritika analiza pokazala je da
su autori Jevanelja po Mateju i Luki koristili Jevandelje po Marku kao izvor za konstrukciju
njihovih proirenih jevandelja. Mnogi strunjaci su mislili da je Marko istorijski najpouzdaniji
zato sto mu je sti1 najjednostavniji, a i zato to je njegovo jevanelje, od svih, istorijski najblie
Isusovom vremenu. Ali istorijska tanost moda nije bila najprea briga jevanelista. Dalja
analiza pokazala je kako su delovi tekstova iz pisanja proroka i psalmi jevrejske Biblije utkani u
prie Jevanelja. Barnabas Lindars i drugi sugeriu da su hrianski pisci esto proirivali delove
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
5
Elaine Pagels
biblijskih tekstova pretvarajui ih u cele epizode, to je dokazivalo," na zadovoljstvo mnogih
vernika, da su dogaaji koje su predvideli proroci bili potvreni Isusovim dolaskom.
9

Oni koji su prihvatili takvu analizu sada shvataju, po reima Dejmsa Robinsona, da je Markovo
Jevanelje sve drugo osim direktne istorijske naracije," i da bi se pre moglo rei da je to teoloka
rasprava u obliku istorijske biografije.
10
Priznajui da su "autori Jevandelja po Mateju i Luki
revidirali Marka na vie naina, strunjaci su pokuali da razdvoje izvorne materijale iz ranije
tradicije - kazivanja, anegdote i parabole - i teksta koji bi tuma dodao. Neki su se nadali da e
prodreti kroz razne opise dogaaja i obelodaniti istorijskog Isusa," otkrivajui njegove
autentine rei i dela u perifernim opisima. Ali, drugi su se protivili onome to je Albert vajcer
nazivao potragom za istorijskim Isusom"
11
, istiui da je najranije jevanelje bilo napisano vie
od jedne generacije posle Isusove smrti, a ostala gotovo dve generacije kasnije, i da je odvajanje
autentinog" materijala u jevaneljima u stvari nemogue u odsustvu nezavisnih dokaza. U
meduvremenu, mnogi drugi istraivai uveli su istorijske dokaze iz Mine, starog arhiva
jevrejske tradicije, iz ostalih jevrejskih izvora, kao i iz rimske istorije, zakona i administrativnih
procedura.
12
Jedno od glavnih pitanja koje je proizilo iz ovih kritikih studija bilo je : Koja je
istorijska osnova, ako je uopte ima, tvrdnje koju nalazimo u Jevaneljima da su Jevreji
odgovorni za Isusovu smrt. Ovo je pitanje od vitalnog interesa upravo zbog tvrdnje, u
Jevandeljima, da je Satana lino inspirisao Hristovo ubistvo. Jedna grupa strunjaka je skrenula
panju na injenicu da se opisi procedura Sanhedrina u Mini ne slau sa opisima Isusovog
sudskog procesa pred Sanhedrinom" u jevaneljima, dovodei stoga u pitanje tanost opisa u
Jevandeljima po Marku i Mateju. Sajmon BernfiId izjavio je 1910 g. da je ceo sudski proces
pred Sanhedrinom izmiljotina kasnijeg datuma,"
13
miljenje koje je nedavno prihvaeno u
krugovima hrianskih knjievnih tumaa.
14
Imajui u vidu da su optube protiv Isusa i oblik
pogubljenja tipino rimski, mnogi strunjaci, a i Pol Vinter u svojoj uticajnoj knjizi O suenju
Isusu, tvrdili su da su Rimljani ubili Isusa iz politikih, a ne religijskih, razloga.
15
Drugi, od
nedavno i strunjak za rimsku istoriju Fergus Miler, poklonili su vie poverenja opisima u
Jevandeljima po Luki i Jovanu, prema kojima je Sanhedrin sasluao izvetaj o Isusu i nije odrao
nikakvo suenje.
16

Meutim, nedavno je jedna grupa strunjaka obnovila raspravu kako bi pokazala da, po reima
Jozefa Blinclera,

svako ko se poduhvati da analizira suenje Isusu kao istorijski i pravni dogaaj,
rekonstruiui ga prema priama iz jevanelja mora prihvatiti zakljuak do kojeg su doli
rani hrianski propovednici, naime, da glavnu odgovornost snose Jevreji (kurziv dodao
autor).
17

Ali, strunjaci koji su mnogo skeptiniji kad je re o istorijskoj prihvatljivosti tih opisa
naglaavaju rimsku odgovornost za Isusovo ubistvo, odgovonost koju su, po njima, pisci
jevanelja teili da umanje da ne bi izazvali Rimljane posle neuspelog jevrejskog rata protiv
Rima.
18

Prihvatam kao radnu hipotezu da je Isus ubijen zbog aktivnosti koja je smatrana antidravnom -
verovatno zbog izazivanja javnih demonstracija i to je, kako se po svoj prilici verovalo, tvrdio
da je kralj Jevreja." Meutim, meu svojim narodom Isus je smatran radikalnim prorokom ije
je javno uenje, iako popularno medu masama, ljutilo i plailo izvesne jevrejske voe, naroito
voe Hrama, koji su verovatno omoguili njegovo hvatanje i hapenje.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
6
The Origin of Satan
Ali ova knjiga nije prvenstveno pokuaj da otkrijem ta se stvarno dogodilo" - jo manje da
ubedim itaoca u ovu ili ma koju verziju onoga to se dogodilo" - jer, ukratko, izloeni scenario
na stranu, ja smatram da su izvori suvie fragmentarni i suvie otvoreni za razna tumaenja da bi
se na to pitanje mogao dati defintivan odgvor. Umesto toga, elim da pokaem kako jevanelja
daju sliku Isusovog pokreta koji je nastao iz posleratnog frakcionatva kasnog prvog veka.
Novozavetni autori oblikuju svoju naraciju prema odreenim okolnostima, primenjujui priu o
Isusu na neposrednu istorijsku situaciju, postoveujui se sa Isusom i uenicima i definiui
svoje protivnike kao Isusove neprijatelje. Da bi potvrdila svoju tezu, sluila sam se,
mogobrojnim novim radovima istoriara i knjievnih kritiara, u kojima se raspravlja (uz esta
neslaganja) o tome kako su se Isusovi sledbenici odvojili od ostatka jevrejske zajednice.

U ovoj knjizi, ja toj raspravi dodajem neto novo - neto to ja nazivam drutvenom istorijom
Satane. Drugim reima, pokazujem kako su opisi Isusa, njegovih zastupnika i neprijatelja
usklaeni s natprirodnom dramom, borbom izmedu Bojeg duha i Satane, koju pisci koriste da
kako bi protumaili sopstvenu naraciju o Isusu. I poto se hriani, itajui jevanelja, tipino
poistoveju sa Hristovim uenicima, oni, ve nekih dve hiljade godina, postoveuju svoje
protivnike, bilo da su Jevreji, pagani ili jeretici, sa silama zla, i samim tim sa Satanom.

I I

J JE EV VA AN N E EL LJ JE E P PO O M MA AR RK KU U I I J JE EV VR RE EJ JS SK KI I R RA AT T

Pobuna protiv Rima izbila je meu palestinskim Jevrejima 66. godine n.e. Jevrejski vojnici, koje
su voe pobuna regrutovale meu seoskim stanovnitvom, borili su se orujem koje im je bilo pri
ruci. Ali, kad se pobuna proirila na varoi i gradove, jevrejsko stanovnitvo se podelilo. Neki su
odbili da se bore. U Jerusalimu, svetenika partija i njeni saveznici meu gradskim
stanovnitvom, pokuali su da sauvaju mir s Rimom. Mnogi od onih koji su se pridruili pobuni
bili su ubeeni da je Bog na njihovoj strani: svi su bili nepokolebljivo reeni da oslobode svoju
zemlju od strane vladavine. Posle tri godine rata, budui car Vespazijan i njegov sin, budui car
Tit, marirali su na Jerusalim s vojskom od ezdeset hiljada dobro obuenih i opremljenih peaka
i konjicom i opseli grad.

Nekih dvedeset godina kasnije, Josif ben Matijas - poznatiji po svom romanizovanom imenu
Josif Flavije - koji je sluio kao guverner Galileje pre no to se pridruio borbi protiv Rima,
opisao je ono to on naziva ne samo najvei rat naeg vremena, ve jedan od najveih od svih
zabeleenih ratova"
1
Josif nam je jedini pouzdan svedok tih dogaaja. Drugi opisi rata nisu
sauvani. Upeatljiv istoriar, Josif je takoe pristrasan. Roen u bogatoj svetenikoj porodici
kraljevskog porekIa, Josif je putovao u Rim kad mu je bilo dvadeset est godina - dve godine pre
rata - da intervenie kod cara Nerona za nekolicinu uhapenih jevrejskih svetenika. Rimsko
bogatstvo i vojna sila ostavili su utisak na mladia, koji je uspeo da se upozna s jednim od
Neronovih omiljenih glumaca - koji je bio Jevrejin i, preko njega, s Neronovom enom Popejom.
Popeja je obeala da mu pomogne u njegovoj misiji, i Josif se vratio u Palestinu. Tamo, kae on
u svojoj autobiografiji,

Video sam da su revolucionarni pokreti ve bili poeli, i da je vladalo veliko uzbuenje
zbog mogue pobune protiv Rima. Pokuao sam da spreim one koji su bunili narod...
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
7
Elaine Pagels
podstiui ih da formiraju predstavu o svojim protivnicima i da shvate da su inferiorniji
od Rimljana ne samo u vojnoj vetini nego i u ratnoj srei. Mada sam iskreno i uporno
nastojao da in odvratim od njihovog cilja, predviajui da emo biti poraeni, nisam ih
ubedio. Prevagnula je velika ludost oajnika.
2

Josif kae da je u svojim putovanjima po Judeji - hebrejski izraz za zemlju koju drugi nazivaju
Palestinom - svuda nailazio na previranje. Gerilske vode kao to je Jovan od Gisale posvetili su
se borbi za slobodu u ime Boga. U prolee 67. godine, Jovanovi borci, posto su izbacili Rimljane
iz Gisale, njihovog provincijskig grada i provalili u Jerusalim. Tamo, podstiui narod da se
pridrui revoluciji, privukli su desetine hiljada, kaze Josif, i pokvarili veliki deo mladih ljudi i
podstakli ih na rat."
3
Ostali, koje Josif naziva starijim i mudrijim, bili su ogoreno protiv
pobune. Jovan i ostali revolucionari, koji su doli u Jerusalim sa sela, proirili su revolt zarobivi
najmonijeg oveka u celom gradu", jevrejskog vou Antipa, gradskog blagajnika, i dva druga
oveka koji su, kao i on, bili povezani s kraljevskom dinastijom. Optuivi svoja tri zarobljenika
da su se sastali s neprijateljem kujui zaveru da predaju Jerusalim Rimljanima, pobunjenici su ih
nazvali izdajnicima nae zajednike slobode" i zaklali ih.
4

Josif kae da je u svojoj tridesetoj godini bio guverner Galileje, pre nego to se, pod pritiskom
svojih sunarodnika, pridruio ratu protiv Rima, ali on ne objanjava zato je prekrio sopstvene
principe. Dodue Josif kae da se u poetku pretvarao da se slae s pobunjenicima, da ne bi
izazvao njihovu sumnju. On podrobno opisuje svoje uee u bitkama protiv Rimljana i kae je
jedva izbegao rimski pokolj u poraenom gradu Jotapata. Poto je najpre uspeo dase sakrije, a
potom da preivi samoubilaki pakt koji je sklopio s drugovima izbeglicama, Josif je pao
Rimljanima u ruke. Kad su ga doveli pred Vespazijana, komandanta, Josif je objavio kako mu je
Bog otkrio da e Vespazijan postati car. To nije ostavilo nikakav utisak na Vespazijana, koji je
mislio je to podvala koju je Josif smislio da sebi spase ivot. No, poto je Neron bio ubijen, a tri
druga cara se podigla i pala u periodu od nekoliko meseci, Vespazijan je zaista postao car. Jedno
od njegovih prvih nareenja vojnicima bilo je da oslobode Josifa iz zatvora. Od tada je Josif
putovao u Vespazijanovoj pratnji kao tuma i posrednik. Vratio se u Jerusalim s Vespazijanovim
sinom Titom, kad je mladi general od oca preuzeo glavnu komandu, da bi marirao na Sveti
Grad.

Josif kae da je u to vreme grad bio podeljen na tri partije. Svetenika partija je radila za mir.
Revolucionari iz unutranjosti su se borili protiv Rima. Trea partija se takoe borila protiv
Rima, ali i protiv druge partije. Ovu treu partiju su vodili istaknuti gradani Jerusalima, ,ljudi od
najvee moi," koji, prema Josifu, nisu eleli da dele vlast sa ekstremistima iz okolnih sela. Pre
no to su rimske armije i stigle, kae Josif, ove tri nepouzdane partije" su se borile meu sobom,
dok je gradsko stanovnitvo... bilo nalik na veliko raskomadano telo."
5
Sam Josif, koji je sluio
rimskom komandantu za vreme opsade, stajao je izmeu dve vatre: njega su estoko mrzeli
mnogi njegovi sunarodnici kao izdajicu, a Rimljani su ga sumnjiili za izdaju kadgod im
situacija nije bila po volji.

Josif podrobno opisije opsadu Jerusalima, strahovitu glad izazvanu rimskom blokadom. On kae,
deca su oevima iz usta otimala komade hrane, a, to je jos alosnije, majke su inile isto svojoj
maloj deci."
6
ak i starci i deca bili su mueni zbog krae hrane. Najzad, kad su jevrejske armije
popustile, rimski vojnici su uli u grad i nagrnuli na veliki hram. Tit i njegovo osoblje, oigledno
radoznali, uli u najsvetiji deo hrama, svetu odaju u kojoj je dran zavetni koveg. Rimski
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
8
The Origin of Satan
vojnici su opljakali riznicu, doepali se skupocenog zlatnog nametaja, zlatnin truba i tekog
sedmokrakog iraka, a zatim zapalili hram i posmatrali poar.

Kasnije, iste noi, vojnici su objavili Titovu pobedu i trijumfalno oskrnavili hram prinoenjem
rtava svojim bogovima. Poto su unitili jevrejske armije, oni su silovali, opljakali i
masakrirali hiljade stanovnika Jerusalima, ostavivi grad u ruevinama. Josif, piui nekih deset
do petnaest godina kasnije, u svojoj rimskoj kui gde je iveo kao penzioner, bez sumnje je eleo
ne samo da izrazi svoj oaj ve i da opravda svoju saradnju sa unititeljima Jerusalima kad je
rekao:

O najprokletiji grade, kakvu si veliku nesreu doiveo od Rimljana kada su doli da te
oiste od tvoje unutranje mrnje!
7

Bez obzira na Josifove motive, njegovo pisanje doarava mo partija koje su podelile Jerusalim,
kao i strahovito pustoenje koje su doiveli stanovnici grada.

Ovi dogadali su vani za moje istraivanje upravo zato to je prvo hriansko jevanelje bilo
verovatno pisano za vreme poslednje ratne godine.
8
Mi ne znamo gde je napisano i ko ga je
napisao; rad je anoniman, mada ga tradicija pripisuje Marku, mlaem saradniku apostola Petra.
Medutim, znamo da je autor Markovog jevanelja bio obaveten o ratu, i da je pripadao
odreenoj strani u sukobima, izazvanim ratom, unutar jevrejskih grupa i izmeu Jevreja i
Rimljana.

Medutim, Marko je pisao o harizmatinom jevrejskom uitelju Isusu iz Nazareta, koga je trideset
pet godina ranije pogubio Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, po svoj prilici na osnovu optube
da je rovario protiv Rima. Od svega to su njegovi sledbenici tvrdili da znaju o njemu, ove
optube i njegovo raspee su fundamentalne injenice koje prihvataju i Isusovi sledbenici i
njegovi neprijatelji. Nijedan od sauvanih izvetaja o Isusu nije iz njegovog vremena: ljudi su o
njemu priali, prepriavali dogaaje iz njegovog ivota, prenosili njegova kazivanja i parabole.
Desetine, moda i stotine, pria bilo je napisano o Isusu, ukljuujui i skrivene izvetaje naene
medu takozvanim svetim jevaneljima otkrivenim u Nag Hamadiju, u Gornjem Egiptu, 1945.
godine.
9
Ali od ovih mnogobrojnih pria o Isusu samo su etiri jevanelja ukljuena u Novi
Zavet. Ubedljiva veina Isusovih hroniara, koji su prenosili tradiciju pismeno ili usmeno, bili su
njegovi odani potovaoci, u nekim sluajevima i oboavaoci. Ali ostali, na primer sam Josif, kao
i rimski senator Tacit, koji je pisao 115. godine n.e., pominju Isusa i njegove sledbenike s
neprijateljstvom ili prezirom.
10
Ipak, gotovo svi hroniari, i pristalice i protivnici, stavljaju Isusa
od Nazareta i pokret koji je on osnovao u kontekst nedavnih nevolja u Judeji".

Po Marku, Isus se bunio to je uhapen kao lopov" (Marko 14:48). Autor jevanlja po Luki,
piui nekih deset do dvadeset godina kasnije, kae da je Isus bio optuen, kao i oni razapeti
zajedno s njim, da je lopov (Luka 23: 40).
11
Ovaj grki izraz, lestes, doslovno preveden kao
lopov" ili bandit," bio je u ranom prvom veku opti termin za nepoeljne, mutivode i
kriminalce. Josif, medutim, piui posle jevrejskog rata protiv Rima, najee upotrebljava taj
termin da bi okarakterisao one Jevreje koji su podsticali ili uestvovali u antirimskim
aktivnostima, kao u ratu protiv Rima.
12
Ja se slaem s mnogim strunjacima da sam Isus
verovatno nije bio revolucionar,
13
mada sva etiri jevanelja tvrde da su ga jevrejske voe izvele
pred Pilata i optuile kako je tvrdio da je kralj Jevreja". Po Marku, Pilatovi vojnici, znajui za
optubu, ismejavali su i zlostavljali Isusa kao tobonjeg kralja Jevreja; po svoj prilici ista
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
9
Elaine Pagels
optuba bila je upisana na njegov krst kao upozorenje ostalima da e Rim tako likvidirati svakog
optuenog za revolt.

Istorije koje mi znamo kao jevanelja Novog Zaveta napisali su Isusovi sledbenici koji su
preiveli rat, i koji su znali da su ih mnogi njihovi jevrejski sunarodnici smatrali sumnjivom
manjinom. Oni su, na svoj nain, pisali o epohalnim dogodajima u vreme rata i Isusovoj ulozi u
predratnim dogaajima, u nadi da e ubediti itaoce u tanost svojih tumaenja. Mi ne moemo
potpuno razumeti jevanelja Novog Zaveta ako ne prihvatimo da su ona u izvesnom smislu ratna
literatura. Kao to je ranije primeeno, jevanelje koje nazivamo Markovim (mada, istorijski
reeno, ne znamo ko ih je u stvari pisao, ja koristim tradicionalne nazive) bilo je napisano ili za
vreme samog rata, moda za vreme privremenog zatija za vreme opsade Jerusalima ili odmah
nakon poraza 70. godine n.e.
14
Matej i Luka su pisali nekih deset do dvadeset godina kasnije,
koristei Jevanelje po Marku kao osnovu i proirujui Markov tekst dodatnim kazivanjima i
priama. Veina strunjaka veruje da je Jovan napisao svoje jevanelje jednu generaciju posle
rata, oko 90-95 godine n.e., moda u Aleksandriji.
15

Isusov sledbenik iji su tekstovi kasnije ukljueni u Novi Zavet - Pavle iz Tarsa - pisao je pre
rata i nije, samim tim, mogao govoriti o Isusu u kontekstu rata. Pavle govori veoma malo o
Isusovom ivotu, pominjui samo nekolicinu kazivanja Gospoda".
16
U kontekstu Isusove smrti,
Pavla nije fasciniralo raspee kao stvarni dogaaj ve njegovo religijsko znaenje - injenica,
kao to Pavle kae, da je Hrist umro zbog naih grehova" (1 Korinani 15: 3), da je on postao
rtva koja iskupljuje grehove, to je, po Pavlovom verovanju, preobrazilo odnos izmedu Boga
Izraela i celog ljudskog roda. Ako je on poznavao optube protiv Isusa - da je on bio jedan od
mnogih Galilejaca koje Josif naziva mutivodama"
17
zbog podbadanja pobune protiv Rima -
Pavle je oigledno smatrao optube tako providno lanim ili tako irelevantnim da ih nije bilo
potrebno osporavati. Pavle je umro oko 64-65. godine n. e. u Rimu, pogubljen, kao i Isus, po
nareenju rimskog suda.

Katastrofalni dogadaji 66-70. godine definitivno su promenili svet u kojem su Jevreji iveli, ne
samo u Jerusalimu, gde je sjajni hram postao ugljenisana ruevina, nego u celokupnom poznatom
svetu. ak i oni koji nikad nisu videli Jerusalim znali su da je centar njhovog sveta razbijen.
Tekoe i ponienja usled poraza zaotrili su stare podele u razbacanim jevrejskim zajednicama.
Neke od tih zajednica postojale su u istonom Sredozemlju skoro dva veka, od vremena kad su
armije jevrejskog voe Jude Makabejca isterale sirijsku dinastiju koju je osnovao Aleksandar
Veliki, i obnovile jevrejsku dravu. U godinama 65-70. n. e. najoiglednija podela bila je izmeu
partije koja je elela rat protiv Rima i svetenike partije, koja je radila da odri krhki mir. Posle
rata protiv Rima, ravnotea snaga izmeu raznih grupa u okviru jevrejskih zajednica irom sveta,
od Aleksandrije i Antiohije do Rima, pomerila se u skladu s promenjenom situacijom. U samom
Jerusalimu, sad, poto je Hram nestao, a hiljade pobijene ili izbegle, svetenika klasa je izgubila
mnogo od svog uticaja, dok su se druge partije borile za svoj status u polirikoj areni.

Rat i njegove posledice su takoe polarizovali Isusove sledbenike, pogotovu kada je re o
njihovim odnosima s drugim jevrejskim zajednicama. Isusovi sledbenici su odbili da se bore u
ratu protiv Rimljana ne zato to su prihvatali argument, koji su Josif i ostali upotrebljavali, o
rimskoj nepobedivosti, ili zato sto su se nadali finansijskom ili politikom profitu. Isusovi
sledbenici su verovali da je borba protiv Rimljana besmislena zato to su katastrofalni dogaaji
nakon Hristovog raspea bili znaci kraja" - znaci da e ceo svet biti razbijen i preobraen. Neki
su tvrdili da je ono to su oni videli - strahote rata - u stvari osmislilo njegov poziv Pokajte se
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
10
The Origin of Satan
jer je carstvo boje blizu" (Marko 1: 15). Marko prihvata ubeenje, raireno medu Isusovim
sledbenicima, da je sam Isus predvideo ove dogaaje koji su potresli svet - unitenje Hrama i
njegovo sknavljenje:

A kad je iziao iz Hrama, jedan od njegovin uenika mu ree, Gle, uitelju, kakvo divno
kamenje i kakve divne zgrade!" A Isus ree, Vidite li te velike zgrade? Nee ostati ni
kamen na kamenu... . Ali kad vidite mrzost pustoenja tamo gde mu nije mesto (neka
italac razume!), tada neka oni koji su u Judeji pobegnu u planine" (Marko 13: 1-14).

Tako se upravo i dogodilo. Drugi su verovali - a neki su se usuivali da kau - kako je te
katastrofe izazvao gnevni Bog kako bi kaznio sopstveni narod zbog toga to je zloinaki
odbacio bogomdanog Mesiju.

U svakom sluaju, Marko tvrdi da Isusovi sledbenici nemaju nita protiv Rimljana nego su kivni
na jevrejske voe (savet staraca, Sanhedrina), kao i na jerusalimske (pisara i svetenika), koji su
odbacili bojeg Mesiju. Marko kae da su te voe odbacile Marka i njegove istomiljenike
nazivajui ih ili ludim ili opsednutim demonima - optube koje su bile uperene protiv Isusa.
Marko zauzima pomirljiv stav prema Rimljanima, mada je bilo poznato da je rimski guverner
Pontije Pilat osudio Isusa na smrt. Meutim, dve scene iz opisa suenja, u Markovom jevanelju,
jasno optuuju jevrejske voe za Isusovu smrt, dok donekle opravdavaju Rimljane. Marko u
stvari izmilja novog Pilata - dobronamernog slabia kome je stalo do pravde, ali koji je, kako ga
Marko opisuje, do te mere uplaen od glavnih svetenika u sopstvenom savetu i od bune gomile
napolju da nareuje pogubljenje oveka za koga misli da je moda nevin.

Drugi pisci iz prvog veka, i Jevreji i Rimljani, opisuju potpuno drukijeg oveka. ak i Josif,
uprkos svojim simpatijama prema Pumu, kae da je guverner prezirao jevrejske podanike,
ilegalno prisvajao fondove iz blagajne Hrama i surovo suzbijao nerede.
18
Josifov savremenik
Filon, potovan i uticajan lan aleksandrijske jevrejske zajednice, opisuje Pilata kao oveka
nemilosrdne, tvrdoglave i surove naravi", poznatog, izmeu ostalog, po tome to je esto
nareivao pogubljenja bez suda".
19
Kad je re o Pilatu, Markovi motivi nisu jednostavni. Marku
je veoma stalo da umanji rimske sumnje time to e pokazati da Isusovi sledbenici, kao i sam
Isus ne predstavljaju opasnost po rimski poredak. Marko je moda takode eleo da preobrati
nejevrejske itaoce. Ipak, Marko je prvenstveno zainteresovan za sukobe u jevrejskoj zajednici -
naroito sukobe izmeu njegove grupe i onih koji su odbacivali Markove tvrdnje o Isusu.

Uprkos neprijateljstvu i sumnjama koje su on i njegov pokret izazivali meu Jevrejima i
nejevrejima, ukljuujui tu, naravno, i Rimljane, Marko je pisao da objavi dobru vest o Isusu iz
Nazareta, Mesiji Izraela" (1:1). Ipak, Marko je znao da, ako eli opravdati takve tvrdnje o Isusu,
mora odgovoriti na oigledne prigovore. Ako je Isusa poslao Bog kao miropomazanog kralja,
kako je mogue da je pokret koji je on osnovao propao tako jadno? Zato su ga sledbenici
napustili, skrivajui se od vojnika koji su ih hvatali kao obine kriminalce? Zato u stvari svi
njegovi ljudi poriu tvrdnje o njemu, ne samo graani Galileje nego i mase koje je on privukao
na svojim putovanjima kroz Judeju i u Jerusalimu? A nije li sam Isus ipak podbunjiva, okaljan
vezom s revoltom koji e kasnije postati katastrofalni rat? I nije li bio uhapen i razapet kao
pobunjenik? Pokuavajui da odgovori na ova pitanja, Marko stavlja dogaaje koji okruuju
Isusa u kontekst ne samo borbe protiv Rima nego i kosmike borbe izmeu dobra i zla. Sami
dogaaji Isusovog ivota i smrti ne mogu se razumeti, kae on, van konteksta sudara
natprirodnih sila, koji se, po Marku, deava na Zemlji za vreme Isusovog ivota. Marko
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
11
Elaine Pagels
namerava da iznese priu o Isusu, otkrivajui njenu skrivenu, dublju dinamiku, drugim reima,
da je ispria, takorei, s take gledita Boga.

Marko kae da se dogodilo sledee: Kada je Isus iz Nazareta, posle svog krtenja, izaao iz reke
Jordana, ugledao je kako se otvaraju nebesa i Duh silazi na njega u obliku goluba" i uo je glas
koji mu je govorio s neba (1:10-11). Boja mo miropomazala je Isusa da uputi izazov silama zla
koje su do tada vladale svetom i time ga dovela u direktan sukob s tim silama.
20
Marko stavlja u
svoje jevanelje, na poetak i na sam vrhunac, epizode u kojima se Satana i njegove demonske
sile svete Bogu time to nastoje da unite Isusa. Na poetku naracije, Marko opisuje kako je Duh
boji siao na Isusa prilikom njegovog krtenja i odmah ga odvukao u divljinu, gde je bio
etrdeset dana, i gde ga je iskuavao Satana, a bio je s ivotinjama, a aneli su mu pomagali."
(1:12-13). Od tada, kae Marko, ak i kad je Isus napustio divljinu i vratio se u drutvo, sile zla
su ga izazivale i napadale na svakom koraku, a on je napade odbijao i konano pobedio. Matej i
Luka, piui nekih deset do dvadeset godina kasnije, prihvatili su i razradili ovaj poetni
scenario. I jedan i drugi pretvaraju tu osnovnu priu u dramu triju iskuenja: re je o tri sve
intenzivnija sukoba izmedu Satane i Bojeg duha koji deluje kroz Isusa. Luka pokazuje kako se
avo, pobeen u ovim prvim pokuajima da savlada Isusa, povlai do pogodnog vremena"
(Luka 4:13). Luka zatim kae ono to Marko i Matej nagovetavaju - da se avo vratio u obliju
Jude Iskariotskog da uniti Isusa, zapoinjui izdaju koja je dovela do Isusovog hapenja i
pogubljenja (Luka 22: 3). Sva jevanelja Novog Zaveta, uz priline varijacije, opisuju Isusovo
pogubljenje kao kulminaciju borbe izmeu dobra i zla - izmeu Boga i Satane - koja je zapoela
prilikom njegovog krtenja.

Mada se retko pojavljuje na pozornici u ovim jevaneljskim priama, Satana ipak igra glavnu
ulogu u boanskoj drami budui da pisci jevanelja shvataju da istorija koju saoptavaju ima
malo smisla bez Satane. Kako je mogue tvrditi da je ovek koga je izdao jedan od njegovih
sledbenika i koji je na najusuroviji nain pogubljen kao izdajnik Rima bio, i jo uvek jeste, od
Boga miropomozani Mesija, ako njegovo hvatanje i smrt, nisu uvodne arke, kao to tvrde
jevanelja, a ne krajnji poraz, u ogromnom kosmikom sukobu koji sada obuhvata vasionu?
Odluna bitka jo nije voena, a jo manje dobijena, ali ona je neizbena. Kao to Isus upozorava
svog islednika na suenju, uskoro e on biti osveen kad se ovekov Sin" vrati na nebeskim
oblacima (Marko 14:62); ovde u Markovom tekstu Isus se poziva na jednu od vizija proroka
Danila u kojoj jedan nalik na sina ovekovog" (tojest, ljudsko bie) dolazi s nebeskim
oblacima" i postaje vladar Bojeg Carstva (Danilo 7:13-14). Mnogi Markovi savremenici
proitali bi Danilovo proroanstvo kao predvianje da e doi pobedilac koji e pobediti strane
vladare Izraela.

Dok, na prvi pogled, Markovo jevanelje lii na istorijsku biografiju, tekst nije tako jednostavan,
jer Marko ne namerava da pie istoriju, kao to to ini Josif, da bi prvenstveno ubedio narod u
tanost svog prikaza nedavnih dogaaja kako bi ih uinio razumljivim ljudima. Umesto toga,
Marko hoe da objasni ta ovi dogaaji znae za budunost sveta ili, reeno strunim argonom,
eshatoloki. Marko i njegove kolege kombinuju biografski oblik naracije s temama,
pozajmljenim iz jevrejske apokaliptike literature, o natprirodnom sukobu kako bi stvorio novu
vrstu naracije. Ova jevanelja izraavaju snano ubeenje svojih pisaca da je Isusovo
pogubljenje, koje kao da nagovetava pobedu snaga zla, u stvari oglaava niihovo konano
unitenje i osigurava krajnju pobedu Boga.
21

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
12
The Origin of Satan
Mnogi liberalno nastrojeni hriani radije ignoriu prisustvo anela i demona u jevaneljima.
Marko ukljuuje anele i demone u naraciju kako bi formulisao odgovor na tegobno pitanje koje
sami dogaaji nameu: Kako je Bog mogao da dopusti takvu smrt i unitenje? Za Marka i
njegove kolege, pitanje o boanskoj pravdi podrazumeva iznad svega pitanje o ljudskom nasilju.
Pisci jevanelja se trude da precizno lociraju i identifikuju nain na koji sile zla deluju kroz
izvesne ljude da bi izvrile unititeljsko nasilje. Re je, pre svega, kako Matej kae, o nevinoj
krvi prolivenoj na Zemlji, od krvi nevinog Avelja do krvi Zaharija sina Barahijinog" (23:35).
Takoe je re o nasilju simbolizovanom Isusovim pogubljenjem, koje Matej vidi kao
kulminaciju sveg zla. Tema kosmikog rata slui prvenstveno da se ljudski odnosi - naroito
fundamentalno ljudski sukobi - oznae kao natprirodni. Satana postaje, izmeu ostalog, figura
pomou koje se neiji neprijatelj moe okarakterisati kao ovaploenje transcendentalnih sila. Za
mnoge itaoce jevanelja, jo od prvog veka, tematizovan sukob izmedu Bojeg duha i Satane
sluio je da se opravdaju Isusovi sledbenici i demonizuju njihovi neprijatelji.

Ali, na koji nain figura Satane predstavlja neprijatelja? ta je Satana i kako se on pojavljuje na
Zemlji? Jevanelja Novog Zaveta gotovo nikad ne poistoveuju Satanu s Rimljanima, ali ga
dosledno povezuju sa Isusovim jevrejskim neprijateljima, pre svega s Judom Iskariotskim i
glavnim svetenicima i pisarima. Stavljajui priu o Isusu u kontekst kosmikog rata, pisci
jevanelja objavili su svoje poistoveivanje s militantnom jevrejskom manjinom koja je verovala
u Isusa, i izrazili svoju alost zbog otpadnitva, po njihovom miljenju, veine svojih
sunarodnika - Jevreja, i Isusovih savremenika i savremenika jevanelista. Kao to emo videti,
lsusovi sledbenici nisu izmislili praksu demonizovanja unutranjih neprijatelja, mada su hriani
(i muslimani, kasnije) razvili praksu, ije su posledice bile gigantske, vie nego njihovi jevrejski
prethodnici.

Pa ko su u stvari bili Isusovi neprijatelji? Istorija nam kae da su to bili rimski guverner i njegovi
vojnici. Optuba protiv Isusa i njegovo pogubljenje bili su tipino rimski. Rimske vlasti, stalno
pripravni da primete i najmanji nagovetaj rovarenja, surovo su uguivale sve pokuaje
antidravne aktivnosti.Istoriar Meri Smolvud istie da je hvatanje i ubijanje izazivaa nereda,
naroito onih koji su zapoinjali javne demonstracije, bila rutinska praksa za rimske snage
stacionirane u Judeji.
22
U toku prvog veka Rimljani su uhapsili i razapeli na krst hiljade Jevreja
optuenih za rovarenje - esto, kako Filon kae, bez suenja. No, kako jevanelja ukazuju, Isus
je takode imao neprijatelja meu svojim sunarodnicima Jevrejima, naroito medu jerusalimskim
svetenicima i njihovim uticajnim saveznicima koji su se oseali ugroenim Isusovim
aktivnostima.

Bitno je ovo: Da su se Isusovi sledbenici poistovetili sa veinom Jevreja, a ne samo sa
odreenom manjinom, oni bi nam moda preneli sasvim drukciju priu o njemu - priu koja bi
bila istorijski mnogo prihvadjivija. Oni su, na primer, mogli da je saopte, u tradicionalnom
patriotskom stilu, kao priu o nadahnutom jevrejskom svecu koga su muili Izraelovi
tradicionalni neprijatelji - strani ugnjetai. Na primer biblijska knjiga Danilova govori o proroku
Danilu, koji, mada mu preti strana smrt u lavljoj jazbini, ipak prkosi kralju Vavilona u ime Boga
i naroda Izraela (Danilo 6:1-28). Prva knjiga Makabejaca govori o sveteniku Matatiji, koji
prkosi sirijskim vojnicima kad mu ovi nareduju da se moli idolima. Matatiji je izdaja Boga
stranija od smrti.
23

Za razliku od autora Danila ili prve knjige Makabejaca, pisci jevandelja su se ogradili od
jevrejske veine, usredsredivi se, umesto toga, na unutranji jevrejski sukob - naroito na
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
13
Elaine Pagels
sopstvene svae sa onima koji su poricali njihove tvrdnje da je Isus Mesija. U jevaneljima, kao
to emo videti, figura Satane odraava dramatino prebacivanje krivice s nacija" - ha gojim na
hebrejskom - na pripadnike Isusovog sopstvenog naroda. U jevaneljima, varijacije u opisma
aktivnosti demonske opozicije (onih koji su definisani kao neprijatelji) odraavaju, po mom
miljenju, raznolike odnose, esto duboko ambivalentne, izmeu raznih grupa Isusovih
sledbenika i odreenih jevrejskih grupa koje svaki jevanelista smatra svojim prvenstvenim
protivnicima. Hou da izbegnem preterano uproavanje. Pa ipak, treba rei da, u svakom
sluaju, odluka da se pria o Isusu stavi u kontekst Boje borbe protiv Satane, da umanjuje ulogu
Rimljana i, umesto toga, poveava krivicu Isusovih jevrejskih neprijatelja.

Ovo ne znai da su pisci jevanelja jednostavno nameravali da Rimljane oslobode krivice.
Marko je svakako bio svestan da su u njegovo vreme, nekih trideset godina posle rata, Rimljani
bili na oprezu, oekujui nova rovarenja. lanovi grupe lojalni osuenom buntovniku bili su u
opasnosti, a Marko se verovatno nadao da e ubediti spoljne posmatrae - potencijalne itaoce
njegovog teksta - da ni Isus ni njegovi sledbenici ne predstavljaju opasnost po rimski poredak.
Ali, u Markovoj naraciji, Rimljani, od kojih je nekolicina predstavljena sa izvesnom simpatijom,
ostaju potpuno po strani. Marko pripoveda o Isusu u konteksu koji je njemu najsmisleniji - u
kontekstu jevrejske zajednice.I ovde, kao u veini ljudskih situacija, to je sukob intimniji to je
intenzivniji i gori.

Na poetku svoje prie, Marko opisuje kako Jovan krtava Isusa i kako je u trenutku krtenja
Boja mo sila na Isusa, a glas je progovorio s nebesa, rekavi 'Ovo je moj voljeni sin'" (1: 11).
U tom trenutku, sva ljudska bia iezavaju iz Markove prie i, kao to znamo, Boji duh tera
Isusa u divljinu gde e se sresti sa Satanom, divljim ivotinjama i anelima. Na ovom mestu u
svojoj pripovesti, kao to primeuje Dejms Robinson, Marko se ne udaljuje od dogaaja u
ljudskom, istorijskom svetu, nego daje na znanje da hoe da povee ove dogaaje s borbom
izmeu dobra i zla u vasioni.
24
Markova naracija zatim ide direktno od Isusove samotne borbe sa
Satanom u pustinji do prve javne pojave u sinagogi u Kapernaumu gde je,

odmah u subotu uao u sinagogu i pouavao. I njih je zapanjilo njegovo pouavanje, jer
je pouavao kao ovek sa autoritetom, a ne kao pisar (1: 22).

Tu je Isus sreo oveka opsednutog zlim duhom, a duh ga je - oseajui Isusovu boansku moc -
izazivao: ta es da uini s nama Isuse iz Nazareta? Jesi li doao da nas uniti?" (1: 24). Po
Marku, Isus je doao da lei svet i da ga osvoji za Boga; a da bi to postigao, on mora da savlada
zle snage koje su silom zavladale svetom, i koje sada ugnjetavaju ljudska bia. Stoga Marko
kae,

da ga je Isus prekoreo, rekavi, Umukni i izii iz njega!" I neisti duh, stresavi ga i
viui iz sveg glasa, izie iz njega, i svi behu zapanjeni, te su se izmeu sebe pitali, ta
je ovo? Novo uenje! On sa autoritetom nareduje ak neistim dusima, i oni ga sluaju. I
odjednom se njegova slava rau svugde, kroz sve okolne oblasti Galiljeje (1:25-18).

Ovaj prvi opis Isusovovog javnog delovanja sugerie kako zaprepaena gomila uvia da Isus
poseduje specijalan autoritet, direktan pristup Bojoj moi. A Isusova mo se pokazuje u delima,
jer Marko ovde ne zapisuje Isusovo uenje. Ve i u ovom prvom javnom izazovu snagama zla
Marko pokazuje kako Isusova mo Isusa izdvaja od, ubrzo ga dovodei u neposredan sukob s
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
14
The Origin of Satan
njima, pisara, koji su po obiaju bili potovani kao religijski autoritet. Markova je namera da
pokae, kao to on kae, da je Isus ,,poduavao sa autoritetem, a ne kao pisari" (1: 22).

Tokom cele prve glave, Marko naglaava da je Isus iscelio mnoge koji su patili od mnogih
bolesti" i ,,isterao mnoge demone" (1:34). Putovao je diljem Galileje propovedajui u
sinagogama, a i isterujui demone," jer, kao to je objanjavao Simonu, Andriji, Jakovu i Jovanu,
koji se okupljaju oko njega, to je ono sto sam doao da inim" (1: 38).

Za vreme njegovog sledeeg javnog nastupa, kao to kae Marko, pisari su se odmah uvredili
zbog njegove - po njihovom miljenju - uzurpacije boanskog autoriteta. Ovom prilikom, Isus
govori masi koja je bila toliko gusto zbijena da, kada su etvorica izila nosei paralizovanog
oveka,

nisu mogli da mu se priblie zbog guve; tako da su skinuli krov iznad njega; i kada su
napravili taj otvor, spustili su leaj na kojem je leao paralizovani ovek. A kada je Isus
osetio njihovu veru, rekao je Sine moj, gresi su ti oproteni" (2:4-5).

Pratajui, Isus preuzima pravo da govori umesto Boga - to je, po Marku, razljutilo pisare:

Zato ovaj ovek govori ovako? To je svetogre! Ko osim samog Boga moe oprostiti
grehe?" (2:7).

Po Marku, Isus, znajui ta pisari misle, odmah isceljuje bolesnika da bi kritiarima dokazao svoj
autoritet:

I odmah Isus, znajui da oni tako sumnjaju u sebi, ree, ,,Zato to sumnjate u svojim
srcima?... Ali da znate da Sin ovekov ima mo da na Zemlji oprata grehove" - rekao je
paralizovanom - kaem ti, uzmi svoj leaj i idi kui." I on ustade i odmah uze svoj leaj
i izie pred njih, tako da su svi bili zapanjeni,... rekavi, Ovako neto nikad nismo
videli!" (2:8-12, podvukao autor).

Kad se Isus prvi put pojavio, objavivi, Pokajte se: carstvo nebesko je blizu!" mnogi njegovi
saveznici su verovatno mislili da govori kao jedan od Esena, koji su se povukli u divljinu u znak
protesta protiv obinog jevrejskog ivota. Iz svojih pustinjskih peina, gde su iveli u monakoj
izolaciji, Eseni su igosali svetenike aristokratske voe, upravljae jerusalimskog Hrama -
ljude kao to su Josif i njegovi idoli - kao osobe koje je rimski okupator beznadeno korumpirao.
Eseni su shvatili da propovedati pokajanje i dolazak Bojeg suda znai da Jevreji moraju odbaciti
zagaujue uticaje i vratiti se strogom potovanju Bojeg zakona -naroito zakona sabata i
koera koji su ih izdvajali od nejevreja kao sveti boji narod.
25

Ali ako je Isus govorio kao Esen, njegova dela su krila standarde istote koje su Eseni smatraIi
svetim. Umesto da se udalji od ljudi koji sebe prljali time to su hodali kao Nejevreji," Isus je
ak izabrao jednog da mu bude uenik. Re je o porezniku, koje su Jevreji mrzeli kao profitere u
slubi omraenih Rimljana. Zaista, Marko kae, bilo je mnogo poreznika koji su ga sledili" (2:
15). Umesto da posti poput ostalih pobonih Jevreja, Isus je jeo i pio bez ustruavanja. I umesto
da briljivo potuje zakone sabata, Isus je pravdao svoje uenike koji su ih krili:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
15
Elaine Pagels
Jedne subote je iao kroz polja sa usevima; i, hodajui, uenici su brali klasje, a Fariseji
im rekoe: ,,Zato oni ine ono to je nezakonito initi subotom?" A on im ree: Zar
nikad niste itali ta je David uinio kad su on i njegovi pratioci bili u nevolji i gladni:
kako je uao u boju kuu... i pojeo sveti hleb... i dao ga svojim pratiocima?" (2:23-26).

Ovde se Isus usuuje da citira, kao presedan za oigledno nemarno ponaanje svojih uenika,
privilegiju samog kralja Davida koji je sa svojim ljudima prekrio svete zakone o hrani za vreme
kad je to zahtevala ratna situacija.

Tvrdei da poseduje boansku i kraljevsku mo i istovremeno krei istotu zakona, Isus ve na
poetku svog javnog delovanja izaziva gnev svih savremenih partija, od pratilaca Jovana
Krstitelja do pisara i Fariseja.

Sledeeg puta Isus je uao u sinagogu u subotu, Marko kae,

i tamo je bio ovek sa sasuenom rukom. I oni ga posmatrahu, da vide da li e isceljivati
u subotu, kako bi ga mogli za to optuili. A on ree oveku sa sasuenom rukom, Hodi
ovamo." A njima ree, Da li je zakonito u subotu initi dobro ili initi zlo, spasti ili
oduzeti ivot?" Ali oni utahu. A on ih ljutito oinu pogledom, oaloen zbog njihovih
tvrdih srdaca, i ree oveku, Isprui ruku". On je isprui i njegova ruka bi isceljena(3: 1-
5).

Umesto da odloi isceljivanje za jedan dan, Isus svesno prkosi svojim kritiarima. Videi to,
Marko nastavlja:

Fariseji su izili i odmah, zajedno sa Irodovcima [partija kralja Iroda], skovali zaveru
protiv njega s ciljem da ga ubiju (3:6).

Marku je skriveno znaenje ovakvog sukoba jasno. Oni koji su uvreeni i razjareni Isusovim
delima ne znaju da Boji duh primorava Isusa se bori protiv sila zla, bilo da se te sile manifestuju
kao nevidljiva demonska prisustva koja zarauju i opsedaju ljude ili kao protivnici u ljudskom
obliju. Kada su Fariseji i Irodovci kovali zaveru da ubiju Isusa, oni su, kae Marko, radili kao
agenti zla. U Markovoj naraciji, Isus se tek upustio u borbu protiv Satane, a njegovi protivnici su
odmah kovali zaveru... s ciljem da ga ubiju" (3:6).

Isus, tvrdi Marko, zna da su voe koje mu se protive potpomognute nevidljivim silama. Odmah
poto se ova mona koalicija ujedinila protiv njega, Isus reaguje time to organizuje novu
rukovodeu grupu, dvanaestoricu," verovatno imenujui pojedinane voe po svakom od
dvanaest prvobitnih plemena Izraela. Isus im nareuje da propovedaju i daje im mo da isteruju
demone" (3:13).

Eskalacija ovog duhovnog sukoba prethodi eskalaciji opozicije kod kue, u Isusovoj sopstvenoj
porodici. Prema Marku, kad je Isus ,,otiao kui... njegova porodica je... izila da ga zgrabi, jer,
rekli su oni, 'On je lud [ili: izvan sebe]'" (3:21).
26
Zatim, pisari, koji su doli iz Jerusalima"
izneli su optubu da je sam Isus opsednut Belzebubom; on isteruje demone uz pomo vladara
demona (3: 22). Isus prigovara:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
16
The Origin of Satan
Kako moe Satana da istera Satanu? Ako je carstvo podeljeno protiv samog sebe, takvo
carstvo ne moze da opstane. Ako je kua podeljena protiv sebe, takva kua nee moi da
opstane. I ako se Satana digao protiv sebe, i ako je podeljen, on nee opstati ve e mu
doi kraj. Ali niko ne moe prodreti u kuu jakog oveka i opljakati njegova dobra
ukoliko prvo ne vee jakog oveka; tad on zaista moe opljakati njegovu kuu" (3: 23-
27).

Po Marku, Isus oigledno vidi kuu Izraela" kao podeljenu kuu, podeljeno kraljevstvo. Isus se
otvoreno bori protiv Satane, koji je, po Isusovom miljenju, preuzeo Boje domainstvo koje je
Isus doao da oisti i zauzme. Isus eli da vee neprijatelja" i opljaka negovu kuu".

to se tie optubi pisara da je Isus opsednut vladarem demona", on im uzvraa na isti nain,
optubom da su opsednuti demonima, upozoravajui ih da su njihove optube tako duboko
grene da e im doneti veno prokletstvo (3: 28-30). Jer, on kae, kogod Satani pripisuje delo
Bojeg duha ini neoprostiv greh:

Uistinu vam kaem, ljudskim biima e biti oproteni svi gresi i sva izgovorena koja
izgovore; ali kogod huli na Svetog Duha, njemu nee nikad biti nego e odgovarati za
veni greh" - zato to su rekli, On je opsednut zlim duhom" (3: 28-30).

Marko namerno stavlja ove scene Isusovog sukoba s pisarima izmedu dveju epizoda u kojima je
opisan Isusov sukob sa sopstvenom porodicom. Odmah posle toga, po grkom tekstu Markovog
jevanelja, lanovi porodice koji su ga pre toga proglasili ludim i pokuali zgrabiti (3:21), sada
dolaze u kuu gde se on obraa velikom skupu, traei da ga vide. Isus ih odbacuje:

A njegova mati i braa dodoe i poslae nekog da ga pozove. A mnotvo je sedelo oko
njega, i rekoe mu, Tvoja mati i tvoja braa su napolju, trae te." I bacivi pogled
unaokolo na one koji su sedeli oko njega, on ree, Ovde su moja mati i moja braa! Jer
kogod vri volju boju jeste moj brat i sestra i majka" (3: 31-35).

Nakon to je stvorio novu porodicu i naimenovao dvanaest novih voa Izraela da zamene stare,
Isus je, kae Marko, ,,reformisao boji narod". Od tada, Isus pravi otru razliku izmeu svojih
izabranih - unutranji krug - i onih izvan". Isus jo uvek privlai veliko mnotvo ljudi, ali se sad
u njegovom uenju pojavljuju zagonetne parabole, pomou kojih on namerno skriva puni smisao
svoje poruke od onih koji mu nisu najblii:

I opet je pouavao kraj mora. I ogromno mnotvo se okupilo oko njega. I on parabolama
u mnogome pouavao... A kad ostade sam, ljudi oko njega i dvanaestorice, ga pitahu o
parabolama. A on im ree, Vama je data tajna Carstva bojeg, a za one napolju je sve u
parabolama; tako da oni mogu da gledaju, a ne vide; da sluaju, a ne razumeju; i da se ne
okrenu i dobiji oprotaj" (4: l-12, podvukao autor).

Mada je esto kritikovao uenike - u 8: 33 je ak opruio Petra da igra ulogu Satane - Isus im
otkriva tajne koje krije od spoljnjeg sveta, jer oni, citira Isus Osiju, pate od neizleivog duhovnog
slepila.
27

Kritikovan od Fariseja i jerusalimskih pisara to ne ivi u skladu s tradicijama starih" i to
njegovi uenici ne peru ruke pre jela, Isus, umesto da se brani, napada svoje kritiare kao
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
17
Elaine Pagels
,,hipokrite", optuujui ih da cene sopstvene tradicije krei sve Boje zapovesti. Zatim javno
dovodi u pitanje i same zakone koera - otkrivajui svoju misao samo uenicima:

I pozva ljude opet k sebi i ree im, ujte me, svi, i razumite; ne postoji nita to e
okaljati oveka ulazei u njega; oveka kalja ono to izlazi iz njega." A kada je, rastavi
se od ljudi, uao u kuu, uenici ga zapitae o paraboli. A on im ree, Zar ni vi ne
razumete? Zar ne vidite da oveka ne moe okaljati neto to ulazi u njega, jer to ne ulazi
u njegovo srce ve u stomak i tako izlazi iz njega? oveka kalja ono to iz njega izlazi;
jer, iznutra, iz ljudskog srca dolaze zli misli, preljuba, kraa, ubistvo... zavist, ponos,
glupost... svako od tih zala dolazi iznutra"(7: 14-23).

Marko ovde pokazuje kako Isus odbacuje tradicionalni koer (istota") zakon, a umesto toga
zastupa ienje srca" - tojest, nagona, elje i mate.

Sad poto je Isus od sebe otuio ne samo pisare, Fariseje i Irodovce, nego i sopstvene roake i
mnoge sugraane, on putuje sa svojim malobrojnim uenicima, propovedajui masama. Znajui
ta ga oekuje u Jerusalimu, gde e uputiti izazov svestenikoj partiji na njenom terenu, Isus ipak
tamo odluno vodi svoje sledbenike, idui ispred njih, dok su oni bili zaprepaeni, njegovi
pratioci su bili zaprepaeni i preplaeni" (10: 32). Na putu, on precizno ukazuje dvanaestorici
koga treba da okrive za njegovu predstojeu smrt:

Glavni svetenici i pisari... osudie [Sina ovekovog] na smrt i predae ga narodima, a
oni e ga ismevati i pljuvati i ibati i ubiti" (10: 33).

Otpor prema Isusu se pojaava nakon njegovog ulaska u Jerusalim. Poto je pripremljena
formalna procesija za ulazak u grad, Isusu su ljudi otvoreno klicali, uprkos Rimljanima, kao
oveku koji dolazi na obnovi staro carstvo Izraela: ,,Blagosloveno je carstvo naeg oca Davida
koje dolazi!" Zatim, sa svojim sledbenicima, on ulazi u veliki Hram i svojim javnim gestom
zapanjuje sve:

Uao je u Hram i poeo da isteruje prodavce i kupce u hramu; i prevrnuo je stolove
razmenjivaa novca i stolice prodavaca golubova; i nikome nije dozvolio da bilo ta nosi
kroz hram (11: 15-16).

Sada Isus priziva rei proroka Osije i Jeremije, kao da govori za samog Gospoda protiv ljudi koji
su dopustili finansijske transakcije u predvorju Hrama:

I on je pouavao, i rekao im, Zar nije zapisano, 'Moja kua ce se zvati kua molitve za
sve narode?' A vi ste je nainili jazbinom lopova." uvi to, glavni svetenici i pisari su
se pitali kako da ga unite, zato to su ga se bojali, zato to je celo mnotvo bilo
zaprepaeno njegovim uenjem. (11: 17-18).

Kada su glavni svetenici i pisari kojima su se pridruili lanovi jevrejskog Saveta, zahtevali da
saznaju po ijem ovlaenju on postupa, Isus odbija da odgovori. Umesto toga, on ponovo
prepriava Osijinu parabolu o bojem gnevu protiv Izraela (12: l-12), i to na tako providan nain
da ak i glavni svetenici i lanovi Saveta shvataju da on to pria protiv njih" (12: 12). Sledee
scene prikazuju Isusovu borbu prvo protiv Fariseja i Irodovaca, koji ne uspevaju da na prevaru iz
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
18
The Origin of Satan
njega izvuku izjave protiv Rima (12: 13-15), a zatim protiv pisara (12: 35). Najzad, on upozorava
veliko mnotvo:

uvajte se pisara, koji vole da idu naokolo u dugakim haljinama, koji ele da ih ljudi
pozdravljaju na trnicama i da im daju najbolja mesta u sinagogama i poasna mesta na
gozbama; uvajte se onih koji prodiru kue udovica i lano i dugo se mole Bogu. Oni e
biti najotrije osueni (12: 38-40).

Zatim, Marko nastavlja, kad je Isus iziao iz hrama on reaguje na strahopotovanje uenika
prema svetom mestu time to predskazuje unitenje Hrama: Nee ostati ni kamen na kamenu"
(13: 2). Kada ga Petar, Jakob, Jovan i Andrej nasamo pitaju na ta misli, Isus seda s njima na
Maslinovoj gori, preko puta Hrama, i objanjava im. On predvia niz strahotnih katastrofa (to su
dogaaji u kojima e Markovi savremenici prepoznati sopstveno vreme, naroito ratne dogaaje
izmeu 66. i 70. godine): ratovi i ratne glasine", glad i javno oduevljenje za lane mesije. Isus
ih enigmatino upozorava: kada budu videli razorno skrnavljenje tamo gde ne bi smelo biti" -
pagansko skrnavljenje hrama - moraju pobei u planinu (13: 7-14).

Marko eli da utei Isusove sledbenike, koji ive u stranim vremenima, saznanjem da je njihov
voa predvideo kako e oni zbog svoje vernosti njemu (zbog mene") trpeti ostrakizam,
represalije, mrnju, izdaju, moda i od strane lanova porodice:

Pazite se; jer oni e vas predati savetima; i biete tueni u sinagogama, i stajaete pred
guvernerima i vladarima zbog mene... i brat ce brata predati smrti, otac ustati protiv svog
deteta, a deca e ustati protiv svojih roditelja i ubiti ih; i mrzee vas zbog mog imena
(13:9-13).

ta da ini vernik kome prete izdaja, izolacija i smrt? Po Marku, Isus nareuje svojim
sledbenicima da izdre do kraja". Sam je Isus, kae Marko, izdrao do kraja" - hapenje,
procese u jevrejskom i rimskom sudu, muenje i pogubljenje, dajui svojim ugroenim
sledbencima primer kako treba izdrati. Dva dana pre Pashe, Marko kae, glavni svetenici i
pisari su se mislili kako da tajno uhapse Isusa i ubiju ga, jer, rekli su 'Nikako za vreme proslave,
inae e ljudi izazvati nerede'," jer su ljudi jos uvek naIsusovoj strani. Odmah posle toga, Juda
Iskariotski je, oigledno svestan neprijateljstva koje je njegov uitelj izazvao meu uticajnim
ljudima, otiao kod glavnih svetenika da bi im izdao [Isusa], a kad su oni to uli, bili su
radosni i ponudili mu novac"(14: 1-11).

Kad je pala no, Marko nastavlja, Juda je poveo gomilu naoruanu maevima i toljagama - u
kojoj su takode bili glavni svetenici, pisari i inovnici hrama" u Getsimanski vrt, na Maslinovoj
gori, da uhvati Isusa. Jedan od njegovih ljudi potegao je ma, povredivi roba koji je pripadao
prvosveteniku, a Isus se bunio to ga tretiraju kao lopova" (termin kojim su Josif i ostali pisci
karakterisali pobunjenike"). Ali, ostali njegovi sledbenici su se razbeali. Isus je bio uhvaen.
Naoruani ljudi su ga odveli prvosveteniku," po svoj prilici u njegovu kuu.Poto, po tradiciji,
Sanhedrin nije smeo da se sastaje nou,Marko saoptava, te su se noi Isusovog hapenja,
sastali svi glavni svetenici, lanovi Saveta i pisari" u prvosvetenikovoj kui, da sude Isusu,
drei se forme.

Sledi Markov opis prve od dveju scena sa suenja: suenje pred Sanhedrinom," posle ega
dolazi suenje pred Pilatom." Po miljenu veine strunjaka, ak i pod pretpostavkom da su ti
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
19
Elaine Pagels
dogaaji istorijski, Isusovi sledbenici im nisu mogli prisustvovati.
28
Ali Marko ne eli da pie
istoriju. Uvodei te dve scene u naraciju, Marko iznad svega eli da pokae da je dobro poznata
optuba protiv Isusa - pobuna - ne samo lana nego da su je izmislili Isusovi jevrejski
neprijatelji. Rimski guverner lino, Marko nastavlja, shvatio je to i pokuao uzalud da spase
Isusa! Po Marku, Sanhedrin je unapred doneo presudu. Suenje je bilo samo predstava s ciljem
da ga ubiju." (14: 55). uvi niz izmiljenih optubi i lanih svedoenja, meu kojima su bile
optube da je Isus pretio kako e sruiti Hram, prvosvetenik je sasluavao Isusa, zahtevajui od
njega da odgovori na optube. Medutim, Isus uti. Najzad, prvosvetenik pita: Jesi li ti Mesija,
sin Blagoslovenog?" (14: 61). Ovde, prvi put u Markovom jevanelju, Isus javno priznaje svoj
boanski identitet pred ljudima koji nisu njegovi uenici i upozorava svoje tuioce da e ih
uskoro sustii njegova osveta: Jesam; i vi ete videti Sina ovekovog kako sedi s desne strane
moi i dolazi sa oblacima neba" (14: 62). Zatim, nastavlja Marko, prvosvetenik, cepajui svoju
odedu, govori: 'uli ste njegovo svetogrde. ta ste odluili?' I oni ga svi osudie na smrt"(14:
64).

Mnogi strunjaci su govorili o istorijskoj nezasnovanosti ove prie.
29
Da li je Sanhedrin odrao
sudenje u raskoraku sa sopstvenom pravnom praksom u vezi sa sasluavanjem svedoka,
samooptubama, sudskom procedurom i kaznama? Veoma malo znamo o procedurama
Sanhedrina za vreme Isusovog ivota.
30
Da li se taj savet zaista sastajao nou, nasuprot
uobiajenoj praksi? Ako je tako, zato Marko dodaje drugu verziju sastanka Saveta o Isusovom
sluaju - sastanak odran narednog jutra, kao da se nita nije dogodilo prethodne noi? Jer, poto
je Marko zavrio svoj prvi, detaljniji izvetaj, on se nesmotreno ponavlja: im je svanulo jutro,
glavni svetenici, lanovi Saveta, pisari i ceo Savet odrali su sastanak. Onda su vezali Isusa i
odveli ga i predali Pilatu."(15: 1).

Mi, naravno, ne moemo znati ta se stvarno dogodilo. Meutim, Markova druga verzija, koja se
slae s Lukinom, zvui uverljivije - naime, da se Savet sastao ujutru i odluio da zadi
zatvorenika i preda ga Pilatu kako bi odgovarao na optube.
31
Jevanelje po Jovanu, oslanjajui
se na izvore koje Marko nije koristio, nudi drugu, rekonstruisanu verziju koja uverljivo tumai
ove dogadaje.
32
Po Jovanu, glavni svetenici, uznemireni zbog masa koje je Isus privukao,
strahovali su da bi njegovo prisustvo u Jerusalimu za vreme Pashe moglo izazvati javne
demonstracije; a Rimljani e doi i unititi nae sveto mesto i nau naciju" (11: 48). Graanska
borba koja je prethodila Jevrejskom ratu, kao to su Jovan i njegovi savremenici dobro znali,
potvrdila je opravdanost bojazni o moguim rimskim represalijama. Mnogi strunjaci za Novi
Zavet se u svojim analizama Markovog opisa Isusove pojave pred Sanhedrinom slau da je
Marko (ili njegovi prethodnici) verovatno pisao prvu verziju kako bi podvukao svoju glavnu
ideju: da je Pilat potvrdio i izvrio ve izreenu jevrejsku smrtnu presudu, koju on nije ni naredio
niti odobrio, ali presudu koju je jednoduno donelo celokupno rukovodstvo jevrejskog naroda.
33

Meutim, ne kaemo da je Marka motivisala zloba prema jevrejskim voama. U stvari Marko je
mnogo manje optuuje jevrejske voe za raspee nego to to ine Matej, Luka i Jovan, mada je
tendencija da se na njih svali krivica, koja je zapoela pre Markovog vremena, uticala je na
njegovo pisanje. Marko i njegovi istovernici, budui sledbenici osuenog kriminalca, znali su da
ce njihova lojalnost izazvati sumnju i navui represalije. Rimski sudovi su ve bili uhapsili i
pogubili nekolicinu istaknutih lanova pokreta, ukljuujui Petra i Pavla. Zato nije nikakvo udo
to je, kao to jedan istoriar kae, Marko eleo

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
20
The Origin of Satan
da naglasi krivicu jevrejske nacije, naroito njenih voda, za Isusovu smrt... Markova
namera bila je vie odbrambena nego agresivna. On se trudio da ne pomene bilo ta to bi
izazvalo rimski antagonizam ili sumnju da zastupa ideale u koje je verovao... Stoga
jevanelista pokuava sakriti injenicu da je Isus bio osuen i pogubljen zbog optube za
pobunu.
34

Markov opis takoe sadri vanu pozitivnu poruku. Po Marku, suenje pred Sanhedrinom"
odslikava nestabilnu i opasnu situaciju u kojoj su on i njegovi istovernici, suoeni s voama
jevrejskih zajednica, za vreme i posle rata.
35
U svom opisu Isusove hrabrosti pred sudijama,
Marko prua Isusovom sledbenicima uzor koji treba da slede kada im bude bilo sueno.

Marko u svoj opis utkiva, u stilu kontrapunkta, naraciju o Isusovom glavnom ueniku Petru, koji
se, prestraen, odrie Isusa, kao primer kako se ne treba ponaati na sudu. Dok Isus prkosi
Sanhedrinu i priznaje svoju boansku misiju, hrabro rizikujui - i prihvatajui - smrtnu presudu,
Petar tvrdi da ne poznaje Isusa. Petar je, kae Marko, kriom pratio Isusa do mesta suenja. Dok
je stajao, zagrevajui ruke na vatri, jedan od slugu je rekao: ti si takode bio sa Isusom iz
Nazareta" (14: 67). Ali Petar to porie (Ne znam ta govori;... ne poznajem oveka") tri puta,
sa sve veom estinom, psujui i proklinjui. Najzad, Petar bei. Shvativi ta je uinio, Petar je
zaplakao" (15: 72).

Marko zna da ljudi koji javno priznaju da je Isus Mesija, Sin boji" (14: 61) rizikuju
zlostavljanje, podsmeh, ak i smrt. Izrazi Mesija i Sin boji bi verovatno bili anahronizmi u
Isusovo vreme, ali Markovi savremenici su ih verovatno prihvatali kao element ispravne forme
savremene hrianske veroispovesti. U pomenutoj dramatinoj sceni (14: 61), Marko svojim
itaocima postavlja pitanje koje proima celu njegovu priu: Ko priznaje duh u Isusu kao
boanski, a ko ne? Ko stoji na strani Boga, a ko na Sataninoj? Uporeujui Isusovo hrabro
priznanje s Petrovim poricanjem, Marko dramatino predstavlja izbor s kojim se suoavaju
Isusovi sledbenici: oni moraju da izaberu stranu u ratu koji ne doputa neutralnost.

Pokuavi da prikae Isusov sluaj kao u sutini unutranji jevrejski sukob koji se nije mogao
reiti unutar jevrejske zajednice, Marko nudi svoju verziju Isusovog suenja pred Pilatom".
Mnogi strunjaci misle da Marko u stvari nita vie nije znao od sledeeg: da je Isus bio razapet
kao tobonji kralj Jevreja za vreme vladavine Pilata, guvernera Judeje. Mada Marko prihvata tu
neospornu injenicu, on eli da umanji njen znaaj.

Pogledajmo kako Marko predstavlja dogaaje. Obaveten da je zatvorenik optuen za politiku
pobunu, Pilat pokuava da ga saslua. Zar nema nikakav odgovor? Pogledaj koliko je optubi
protiv tebe" (15: 4). Po Marku, kada je Isus odbio da odgovori na pitanje, Pilat je, umesto da
pokae bes i nestrpljenje, bio zaprepaen" (15: 5). Ali, Marko ide korak dalje. Tvdei da je
upoznat s guvernerovom linom ocenom sluaja, Marko kae kako je Pilat uvideo da su ga
predali iz zavisti" (15: 10). Ali umesto da donese odluku i izda nareenje, Pilat ne ini nita.
Zatim, uvi uzvike mnotva napolju, on im se obraa, pitajui ih ta hoe: Hoete li da vam
oslobodim kralja Jevreja"? Ali okupljeno mnotvo zahteva da se oslobodi Barabas, za koga
Marko kae da je jedan od pobunjenika, i da je izvrio ubistvo za vreme pobune" (15:7). Pilat
kao da je nesiguran, eleo bi da odbije, ali se ne usuuje da potivrei masi. inei se
bespomonim, on opet pita masu za savet: Sta da uinim sa ovekom koga nazivate kraljem
Jevreja?" (15: 12). Kada je masa buno zahtevala Isusovo raspee, Pilat je molio svoje podanike
da budu pravedni: Zato, kakvo je zlo uinio? (15: 14). Ali se vika ne jenjava, i Pilat, u elji da
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
21
Elaine Pagels
zadovolji masu" (15: 5), oslobaa Barabasa, i, poto je naredio da Isusa iibaju, udovoljava
njihovom zahtevu da bude razapet. Ali, po Marku, Pilat ne objavljuje kaznu i ne nareuje
pogubljenje. Prema Markovoj prii, ak i u Pilatovoj sopstvenoj odaji, glavni svetenici
dominiraju: oni su tuioci i oni podstiu masu, ija estina nateruje nevoljnog Pilata da naredi
Isusovo pogubljenje.

Pilat opisan u Jevaneljima, kao to smo rekli, ima malo zajednikog sa istorijskim Pilatom - to
jest, s ovekom koga znamo, iz drugih istorijskih i politikih izvora iz prvog veka, jevrejskih kao
i rimskih, kao okrutnog guvernera. Kao to Rejmond Braun primeuje u svojoj detaljnoj studiji o
naracijama o raspeu, ako izuzmemo hrianske izvore, opisi Pilata se kreu od krajnje
neprijateljskih do negativnih.
36
Filon, obrazovani, uticajni lan jevrejske zajednice u
Aleksandriji, prestonici Egipta, bio je Pilatov savremenik. U svom spisu Poslanstvo Gaju, on
opisije svoje utiske kao lana zvanine delegacije poslate da zastupa interese aleksandrijske
jevrejske zajednice pred rimskim carem Gajem Kaliguli. U svom delu, Filon, pominjui situaciju
jevrejske zajednice u Judeji, opisuje guvernera Pilata kao oveka krutog, tvrdoglavog i survog,"
i nabraja kao tipine za njegovu upravu pohlepu, nasilje, krau, napade, maltretiranje, esta
pogubljenja bez suda i beskrajni divljaki bes.
37
Filon pie s namerom da ubedi rimske vladare
kako treba podrati privilegije jevrejskih zajednica, kao to je to inio car Tiberije. U svom
napisu Filon predstavlja Pilata kao simbol svega to ne valja u rimskoj upravi jevrejskih
provincija.

Filonovo svedoanstvo je delimino potvreno u Josifovoj istoriji iz istog vremena. Kao to smo
videli, Josif je, kao i Filon, bio ovek od znatnog politikog iskustva. Kao bivi jevrejski
guverner Galileje pod rimskom upravom, on pie svoju istoriju pod rimskim patronatom i ne
krije svoju naklonjenost rimskim interesima. Ipak, Josif belei izvesne epizode iz kojih se vidi
Pilatov prezir prema jevrejskim religijskim oseanjima. Pilatovi prethodnici, na primer,
shvatajui da su za Jevreje careve slike znak idolopoklonstva, birali za rimski garnizon u
Jerusalimu vojnu jedinicu na ijim zastavama takvin slika nije bilo. Ali, kad je Pilat postavljen za
guvernera, on je namerno prekrio taj obiaj. Najpre je uklonio postojei garnizon, a onda je
doveo u Jerusalim, kao zamenu, jedinice na ijim su zastavama bile carske slike, udesivi da se
njegov dolazak poklopi s jevrejskim svetim danimima, Danom Iskupljenja i Proslavom
Hramova. Pilat je, oigledno, znao da vri svetogre u oima svojih podanika, jer se pobrinuo da
stigne u Jerusalim nou, naredivi da zastave budu pokrivene platnom za vreme puta.

Kad je narod Jerusalima uo da su Pilat i njegove trupe uneli slike - idole - u sveti grad, izili su
na ulice da negoduju. Veliko mnotvo ljudi pratilo je Pilata do Cezareje. Stojei ispred njegove
kue, ljudi su ga molili da ukloni slike. Budui da su zastave uvek pratile vojnu jedinicu, to je
bilo ravno zahtevu da Pilat povue garnizon. Kad je Pilat to odbio, masa je nastavila da
demonstrira. Posle pet dana, Pilat, razdraen ali nepokololebljiv, odluio je da silom ugui
demonstracije. Pretvarajui se da eli da saslua zahteve demonstratora, predloio je da ih primi
na stadionu. Tu je Pilat okupio veliki broj vojnika, naredio im da opkole demonstratore i zapretio
im masakrom ako ne popuste. Na Pilatovo iznenaenje, Jevreji su izjavili da e radije umreti
nego dopustiti krenje njihovog zakona. U tom trenutku Pilat je kapitulirao i povukao jedinicu.
Po reima Meri Smolvud:

Jevreji su izvojevali odlunu pobunu u prvoj rundi protiv novog guvernera, ali su sad
znali ko im je protivnik. Njegova dela su mogla izazvati samo nepoverenje. ... No, to je
tek bio poetak.
38

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
22
The Origin of Satan
Rimske vlasti su takoe, potujui jevrejsku versku osetljivost, zabranjivali Jevrejima mrske
idole na novcu kovanom u Judeji. Ta je praksa krena samo za vreme Pilatove vladavine:
pronaeni novii sa simbolima paganskog kulta imaju datume od 29. do 31. godine n.e. Da li je
Pilat naredio krenje pravila, kao to nemaki strunjak E. Staufer veruje, kako bi naterao svoje
podanike da dodiruju paganske simbole"?
39
Rejmond Braun misli da je Pilat jednostavno
potcenio jevrejsku osetljivost."
40

Zatim je Pilat odluio da sagradi vodovod u Jerusalimu. Ali, da bi finansirao projekt, on je
konfiskovao novac iz blagajne Hrama, to je bilo svetogre ak i s rimskog stanovita, jer su
fondovi hrama bili, po zakonu, smatrani svetim.
41
Ovaj direktni napad na Hram i njegovu
blagajnu izazvao je estoko protivljenje. Kada je Pilat sledei put posetio Jerusalim, doekale su
ga demonstracije vee nego ikad. Ovog puta je razjarena i pretea masa postala nasilna.
Predviajuci nevolju, Pilat je naredio vojnicima da se preobuku u civi1no odelo, prikriju oruje i
pomeaju se s narodom. Kad su demonstranti odbili da se raziu, Pilat je dao znak vojnicima da
ih silom rasteraju. Vojnici su ubili nekolicinu, a drugi su bili pregaeni - ubijeni, u naletu mase
koja je beala.
42
ak i Jevanelje po Luki, ija naracija o suenju predstavlja Pilata kao
neverovatno dobroudnog, na drugom mestu pominje kako je narod govorio Isusu o izvesnim
Galilejcima iju je krv Pilat pomeao s krvlju njihovih rtava" (13:1)

Bilo je i drugih provokativnih incidenata tokom Pilatove guvernerske vladavine. Na primer,
Pilatovi napadi na jevrejsku religiju podstakli su jevrejske voe da upute protest caru Tiberiju.
Godine 31. n.e. Pilat je razbesneo svoje podanike time to je posvetio zlatne titove u Irodovoj
palati u Jerusalimu. Nije jasno ta je u stvari izazvalo protest. B. C MakDini kae da su titovi
bili posveeni boanskom" caru, to bi razbesnelo mnoge Jevreje.
43
Ponovo je usledio opti
protest protiv Pilata: etvoro irodovskih prineva predvodilo je okupljenu masu sveta. Kada je
Pilat odbio da ukloni titove, moda da ih je on posvetio samo u znak potovanja prema cara, oni
su, kae Josif, odgovorili: Ne koristi cara [Tiberija] kao izgovor za skandalizovanje nacije; on
ne eli da se ijedan na obiaj ukine."
44
Kad je Pilat odbio da uzmakne, jevrejski prinevi su se
obratili caru, koji je ukorio Pilata i naredio mu da ukloni titove iz Jerusalima. Jedan strunjak je
nedavno primetio da

ikaniranje Pilata od strane njegovih jevrejskih protivnika povodom titova veoma
podsea na Jovanovu naraciju [u njegovom jevanelju] o suenju i raspeu, ukljuujui
tu i pretnju da e se obratiti caru.
45

Ipak, karakterisati jevrejske proteste kao ikaniranje" krajnje je neobino. ta drugo moe uini
podjarmljeni narod nezadovoljan guvernerovom odlukom, osim da se obrati vioj vlasti? Pet
godina kasnije, kada je jedan samarianski voa okupio veliko mnotvo ljudi, meu kojima je
bilo naoruanih, da ekaju znak od Boga, Pilat je odmah poslao trupe da motre situaciju. Trupe
su stale masi na put, pobivi nekolicinu, uzevi zarobljenike, dok su se ostali razbeali. Pilat je
naredio da se kolovoe pogube.
46

Pilatova vladavina se zavrila iznenadno, kada je sirijski legat najzad reagovao na ponovljene
proteste, skinuo Pilata sa funkcije i poslao svog oveka da bude guverner. Pilatu je bilo naredeno
da se odmah vrati u Rim kako bi odgovarao na optube protiv njega. On posle toga iezava iz
istorijskih dokumenata. Filonov izvetaj se u jednom slae s Markovim: oba izvora pominju da je
Pilat, svestan neprijateljstva prema njemu, bio zabrinut da e se glavni svetenici aliti caru na
njega. Ali Marko, kao to smo videli, predstavlja Pilata ne samo kao oveka isuvie slabog da
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
23
Elaine Pagels
podnese vikanje mnotva nego i kao oveka kome je stalo da osigura pravdu za jevrejskog
zatvorenika koga su jevrejske voe htele da unite.

Markova predstava dobroudnog Pilata naglaava krivicu jevrejskih voa i podrava Markovu
tvrdnju da su Jevreji, a ne Rimljani, bili prvenstveno odgovorni za Isusovo raspee. Tokom
narednih decenija, to je gorina izmeu jevrejske veine Isusovih sledbenika bivala vea,
jevanelja predstavljaju Pilata u sve povoljnijem svetlu. Kao to Pol Vinter primeuje,

strogi Pilat postaje sve meki od jevanelja do jevanelja [od Marka do Mateja, od
Mateja i Luke do Jovana]... . Sve je udaljeniji od istorije, on postaje sve simpatinija
linost.
47

to se tie opisa Isusovih jevrejskih neprijatelja, ovaj proces je obrnut. Kod Mateja, koji pie oko
deset godina kasnije, antagonizam izmeu Isusa i Fariseja je mnogo vei nego kod Marka. Dok
Marko kae da su voe obuzdavale svoju mrnju, zato to je masa bila uz Isusa, kod Mateja na
kraju i voe i masa jednoduno uzvikuju traei njegovo pogubljenje. tavie, ono to Marko
samo pominje - da je Isusove protivnike nadahnuo Satana - Luka i Jovan e tvrditi otvoreno. I
Matej i Luka, koji su pisali deset do dvadeset godina posle Marka, na razne naine revidirali su
ranije jevanelje, osavremenjujui ga i podeavajui ga kako bi odraavalo poloaj Isusovih
sledbenika njihovog vremena.

Isusovi sledbenici nisu izmislili praksu demonizovanja neprijatelja u sopstvenoj zajednici. U
tome, kao i u mnogome drugom, kao to emo videti, oni su se oslanjali na tradicije koje su delili
s drugim jevrejskim sektama iz prvog veka. Eseni, na primer, razvili su i obradili predstave zle
sile koju su nazivali mnogim imenima - Satana, Belijal, Belzebub, Mastema (mrnja") - kako bi
precizno opisali svoju borbu protiv jevrejske veine, koju su, iz razloga drukijih od razloga
Isusovih sledbenika, osuivali kao otpadnike. Eseni nisu nikad primili nejevreje u svoj pokret, a
Isusovi sledbenici jesu - u poetku oprezno i privremeno, nasuprot miljenju pojedinih lanova.
Ali, to je hrianski pokret postajao sve vie nejevrejski, tokom drugog veka i kasnije,
poistoveivanje Satane prevashodno sa Isusovim neprijateljima, budua vekovna tradicija
hrianstva, postajalo je gorivo za vatru antisemitizma.

Medutim, veze izmedu Isusovih sledbenika i ostale jevrejske zajednice, naroito tokom prvog
veka, nisu nimalo jednostavne. Sam Marko, poput Esena, vidi svoj pokret u sutini kao sukob u
jednoj kui". Po mom miljenju, re je o kui Izraela. Za religijske reformatore poput Marka
glavna borba nije protiv stranaca, bez obzira na zlokobno prisustvo rimske moi, nego protiv
ostalih Jevreja koji pokuavaju da definiu boji narod".
48
Ipak, dok Marko vidi jevrejske voe
kao izvritelje Sataninog plana da uniti Isusa, njegov stav nije nikako antijevrejski, jo manje
antisemitski. Jer, gotovo sve linosti u njegovoj naraciji jesu Jevreji, ukljuujui tu naravno i
Mesiju. Marko sebe ne vidi kao odvojenog od Izraela, ve opisuje Isusove sledbenike kao ono
to Isaija naziva bojim ostatkom" unutar Izraela (Isaija 10:22-23). ak i predstave koje Marko
priziva da okarakterie veinu - Satanu, Belzebuba i avola - ukazuju na paradoksalnu bliskost
Markovog odnosa sa jevrejskom zajednicom kao celinom, jer, kao to emo videti, figura Satane,
koja se u jevrejskoj tradiciji razvila tokom vekova, nije neprijateljska sila koja napada Izrael
spolja, nego izvor i predstava sukoba unutar zajednice.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
24
The Origin of Satan
I II I

D DR RU U T TV VE EN NA A I IS ST TO OR RI IJ JA A S SA AT TA AN NE E: :
O OD D H HE EB BR RE EJ JS SK KE E B BI IB BL LI IJ JE E D DO O J JE EV VA AN N E EL LJ JA A

Sukob izmeu Isusovih sledbenika i njihovih sunarodnika Jevreja nije, naravno, prvi sektaki
pokret koji je podelio jevrejski svet. Ranu istoriju tog sveta mi znamo prvenstveno iz hebrejske
Biblije, kolekcije zakona, proroanstava, psalama i drugih spisa sakupljenih vekovima pre nego
to su etiri Jevanelja, kao i drugi hrianski spisi sakupljeni kao Novi Zavet. Mada ne znamo
ko je sakupio tu zbirku, moemo zakljuiti iz njenog sadraja da je bila sastavljena kako bi
sluila kao religijska istorija jevrejskog naroda i na taj nain stvorila osnovu za ujedinjeno
drutvo.
1

Iz hebrejske Biblije su iskljueni spisi jevrejskih sektaa, oigledno zato to su sektaki autori
teili da se poistovete s jednom grupom Jevreja na raun druge, a ne sa Izraelom kao celinom.
Spise takvih disidenata, odvojenih od glavne grupe, hriani su kasnije nazivali apokrifima
(doslovno, skrivene stvari") i pseudoepigrafima (,lani spisi").
2

Spisi sakupljeni da saine hebrejsku Bibliju podsticali su na poistoveenje sa samim Izraelom.
Po prii o osnivanju, koja je preneta u Postanju 12, Izrael je bio izabran da primi svoj identitet,
kada se Gospod" iznenada pokazao Avramu, naredivi mu da napusti svoju zemlju, svoju
porodicu i bogove predaka, obeavi mu, u zamenu za iskljuivu lojalnost, novo nacionalno
naslee i novi identitet:

Od tebe u nainiti veliki narod, i uiniu tvoje ime velikim ... kogod te blagoslovi, bie
blagosloven od mene; a kogod te prokune, ja u ga prokleti" (Postanje 12: 3).

Obeavi da Avrama naini ocem novog, velikog i blagoslovenog naroda, Gospod istovremeno
definie i vaspostavlja njegove neprijatelje kao inferiorne i potencijalno proklete.

Dakle, od samog poetka, izraelska tradicija definie nas" u etnikom, politikom i religijskom
smislu kao narod izraelski," ili narod boji" nasuprot njima" - (drugim) narodima (na
hebrejskom, ha gojim), stranim neprijateljima Izraela, esto karakterisanim kao niim i moralno
nedostatnim, ak potencijalno prokletim. U knjizi Postanja 16: 12, jedan aneo predvia da e
Imael, mada Avramov sin i otac arapskog naroda, biti ovek kao divlji magarac, koji je protiv
svakoga, i svako je protiv njega; i ivee u sukobu s celim svojim rodom." Pria o Imaelu
podrazumeva da su njegovi potomci takode neprijatelji, i da nisu bolji od ivotinja. Knjiga
Postanja 19:37-38 dodaje da su Moabitske i Amonitske nacije potekle od Lotovih keri, sto znai
da su nezakoniti proizvod pijane i rodoskvrne veze. Za narod Sodome, mada su Avramovi
saveznici, a ne neprijatelji, kae se da su po prirodi kriminalno korumpirani, mladi i stari, sve
do poslednjeg oveka", i da snose zajedniku krivicu za pokuaj homoseksualnog silovanja
grupe anela, za koju su graani mislili da su bespomoni hebrejski putnici (Postanje 19:4). Ali
ove prie ne idealiziju Avrama i njegove potomke - u stvari, biblijski pripoveda dva puta
objanjava kako su Avramove i Isakove oportunistike lai ugrozile njihove saveznike (Postanje
20: l-18; 26: 6-10). Ipak, Bog se uvek postara da se sve zavri dobro za Izraelite, a loe za
njihove neprijatelje.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
25
Elaine Pagels
Druga velika naracija o osnivanju jeste pria o Mojsiju i Izlasku, koja takoe protivstavlja nas"
(to jest Izrael") njima" (to jest narodima") opisujui kako Mojsije trai od Faraona da pusti
Jevreje iz Egipta. No pripoveda tvrdi da sam Bog ini Faraona bezdunijim, kako ovaj ne bi
popustio i ublaio patnje Mojsija i njegovog naroda. Zato to Bog ini? Bog, govorei kroz
Mojsija, preti Faraonu katastrofalnim pokoljem, zavravajui pretnju reima: ali ni pas ne sme
zareati ni na jednog Izraelita - tako da znate da Gospod pravi razliku izmeu Egipana i Izraela
(Izlazak 11:7, podvukao autor).

Mnogi antropolozi istiu da se pogled na svet veine naroda sastoji od dvaju parova binarnih
suprotnosti: ljudsko/neljudsko i mi/oni.
3
Povrh antropologije, mi znamo iz iskustva kako ljudi
dehumanizuju neprijatelje, naroito u ratno vreme.

Stoga nije nikakvo iznenaenje to tradicije Izraela obezvreuju narode. Iznenaujui su izuzeci.
Hebrejska tradicija izraava oseanja univerzalizma tamo gde bi se to najmanje oekivalo. Na
primer, ak i Boji izbor Avrama i njegovih naslednika sadri obeanje blagoslova koji e kroz
njih biti upuen svima. Taj slavni pasus se zavrava reima, u tebi e sve porodice sveta biti
blagoslovene" (Postanje 20:3). tavie, Izraeliti po obiaju pruaju zatitu samotnom i
bespomonom strancu, upravo zato to se s njim poistoveuju. Biblijski zakon titi usamljenog
stranca: Ne smete vreati ili ugnjetavati strance, jer vi ste bili stranci u zemlji egipatskoj
(Izlazak 11:21). Prema jednom od najranijih verovanja Izraela, sam Avram, pokoravajui se
Bojoj zapovesti, postaje usamljeni stranac: Aramejac lutalica bio je moj otac.. " (Zakoni
ponovljeni 26:5). Mojsije je takoe bio kvintesencijalni stranac poto ga je kao bebu usvojila
faraonova ki. Mada Jevrejin, on je odgajen kao Egipanin; porodica njegove budue tazbine,
bila je ubeena da je Egipanin kada ga je prvi put susrela. On je ak svom prvom sinu dao ime
Gerom (lutalica tamo"), rekavi, Bio sam lutalica u stranoj zemlji" (Izlazak 2:16-22).

Medutim, Izraeliti su esto agresivno i neprijateljski raspoloeni prema narodima. Prorok Isaija,
piui u ratno vreme, predvia da e Gospod terati narode kao skakavce" pred izraelitskim
armijama (Isaija 40:22). Ovo neprijateljstvo prema stranom neprijatelju je, moglo bi se rei,
prevladavalo relativno neometano sve dok se izraelitsko carstvo irilo, a Izraeliti pobeivali u
ratovima protiv naroda. Psalm 41, pripisan kralju Davidu, graditelju najveeg izraelitskog
carstva, govori: Bog mi je dao osvetu i podredio nam narode... Po tome ja znam da je Bog
mnome zadovoljan, po tome to moj neprijatelj nije trijumfovao nada mnom (Psalm 41:11).

Ipak, u izvesnim momentima izraelske istorije, u vremenima krize, rata i opasnosti, glasna
manjina je progovorala, ne protiv stranih plemena i armija spremnin da napadnu Izrael, ve
protiv pripadnika sopstvenog naroda, koje je optuivala za izraelitske nesree. Takvi kritiari,
ponekad optuujui ceo Izrael, a ponekad izvesne vladare, tvrdili su da Izraelova neposlunost
izaziva boansku kaznu.

Grupa koja je zahtevala Izraelovu vernost samo Bogu," u kojoj su bili proroci kao to su Amos
(oko 750. godine p.n.e.), Isaija (oko 730. p.n.e.) i Jeremija (oko 600. p.n.e.), naroito je osuivala
Izraelite koji su usvajali strane obiaje, naroito oboavanje stranih bogova.
4
Ti proroci, uz svoje
pristalice, smatrali su da je Izrael zaista poseban narod, sveti Bogu." Radikalniji proroci
osuivali su Izraelite sklone asimilaciji kao nita bolje od naroda; samo je ostatak, govorili su,
ostao veran Bogu.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
26
The Origin of Satan
Neki od ovih proroka su takoe koristili udovita iz kananske mitologije da simbolizuju
neprijatelje Izraela.
5
Kasniji tekst (iz estog veka), ukljuen u prvi deo knjige proroka Osije,
govori kako Gospod dolazi da kazni stanovnike zemlje; a zemlja e otkriti krv prosutu po njoj, i
nee vie pokrivatii ubijene" (Isaija 36: 21; podvukao autor). Autor ovog teksta nastavlja,
upotrebljavajui paralelizam simbola, da upozori kako e tog dana Gospod svojom monom
rukom kazniti Levijatana, zmiju koja se uvija, i ubie zmaja koji je u moru (Isaija 27: 1;
podvukao autor). Autor drugog dela Isaije takode slavi Boju pobedu nad tradicionalnom
mitolokom figurom Rahabom, zmajem", i morem" - objavljujui neminovnu boju pobedu
nad neprijateljima Izraela. Stoga, kao to biblijski strunjak Don Levenson primeuje,
neprijatelji nisu samo zemaljske sile; umesto toga - ili povrh toga, oni su krajnje maligne
kosmike sile."
6

Neki autori iz estog veka p. n. e. smelo su prili ovoj tematici. Naime, oni su poeli koristiti
mitoloki jezik u opisima borbe nekih svojih izraelitskih sunarodnika. Ali kada su mitoloki
nastrojeni izraeilitski pisci prekorevali svoje sunarodnike Jevreje, oni nisu upotrebljavali
animalistike ili udovine predstave: one su obino bile rezervisane za strane neprijatelje.
Umesto da uporeuju svoje jevrejske neprijatelje sa Rahabom, Levijatanom, ili zmajem", ovi
pisci su ih identifikovali sa uzvienim, ali opasnim, lanom boanskog dvora koga su nazivali
satanom. Satana nije ivotinja ili udovite nego jedan od Bojih anela, bie superiorne
inteligencije i statusa; Izraeliti su oigledno videli svoje bliske neprijatelje ne kao zverove i
udovita nego kao nadljudska bia ija ih superiornost i elitni status ine potencijalno opasnijim
od stranog neprijatelja.

U hebrejskoj Bibliji, kao i u optem judejstvu do dananjeg dana, Satana se nikad ne pojavljuje,
kako ga hrianstvo Zapada zna, kao voa carstva zla", armije neprijateljskih duhova koji vode
rat i protiv Boga i protiv oveanstva.
7
Kad se prvi put pojavljuje u hebrejskoj Bibliji, Satans
nije zao, a jo manje protiv Boga. Naprotiv, u Brojevima i u Jobu on je jedan od bojih poslunih
slugu - glasnik ili aneo, re koja prevodi hebrejski termin za glasnika (mal'dak) na grki
(angelos). Na hebrejskom, aneli su esto bili nazivani boji sinovi" (bene 'elohlm) i bili
zamiljani kao hijerarhijski rangovi velike armije, ili kao lanovi kraljevskog dvora.

U biblijskim izvorima, hebrejski termin satana oznaava ulogu protivnika. To ime se ne odnosi
na pojedinanu linost.
8
Mada su hebrejski pripovedai jo u estom veku p. n. e. ponekad u
naraciju uvodili natprirodnu linost koju su oni zvali satana, ime se odnosilo na ma kog anela,
poslatog od Boga, sa zadatkom da omete ili sprei neku ljudsku aktivnost. Koren stn znai onaj"
koji se protivi, ometa ili deluje kao protivnik. (Grki termin diabolos, kasnije preveden kao
avo" doslovno znai onaj koji baca neto pred neijim putem.")

Satanino prisustvo u priama moe objasniti neoekivane prepreke ili promene sree. Hebrejski
pripovedai esto objanjavaju nesreu kao posledicu ljudskog greha. Pojedini pripovedai,
meutim, takoe prizivaju natprirodnu linost, satanu, koji, po bojem nareenju ili doputenju,
ometa ili spreava ljudske planove i htenja. Ali ovaj glasnik nije po definiciji zloudan. Bog ga
alje kao andela smrti da izvri odreeni zadatak, zadatak koji ljudima moda nije po volji. Kao
to knjievni kritiar Nil Forsit kae o satani, Ako put ne valja, prepreka je dobra".
9
Tako, na
primer, satanu moe Bog poslati da nekoga zatiti od gore nesree. Pria o Valamu u biblijskoj
knjizi Brojeva, na primer, pria je o oveku koji eli da ide gde mu je Bog naredio da ne ide.
Valam sedla svog magarca i kree, a to je izazvalo Boji gnev; a Boji aneo mu je prepreio
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
27
Elaine Pagels
put kao njegov satana" [leatan-10] - kao njegov protivnik ili prepreka. Natprirodni glasnik je
ostao nevidljiv Valamu, ali magarac je, videvi ga, stao:

I magarac ugleda anela Bojeg kako stoji na putu sa isukanim maem u ruci, i magarac
skrenu s puta i ode u polje, a Valam udarae magarca da bi ga vratio na put. Tada aneo
Boji stade na usku stazu izmeu vinograda ograenih kamenim zidom. A kada magarac
ugleda Bojeg anela, on se pribi uza zid, Valam ga ponovo udari (22:23-25).

Kada je magarac trei put ugledao anela kako mu prei put, on stade i lee pod Valamom, a
Valam se razgnevi i tapom udari magarca." Zatim, pria se nastavlja:

Gospod otvori usta magareva, i on ree Valamu, ta sam ti uinio da me udaris tri
puta." A Valam ree magarcu, ,,Poto si napravio budalu od mene, eleo bih da imam
ma kako bih te ubio." A magarac ree Valamu, Zar ja nisam tvoj magarac kojeg si
jahao celog ivota do dana dananjeg? Jesam li ja ikad tebi tako neto uinio?" A on ree,
Nisi" (22:28-30).

Tada Gospod otvori oi Valamu, i ovaj ugleda anela Bojeg kako stoji na putu sa isukanim
maem u ruci. On tad sae glavu i pade na lice." Tada satana prekori Valama i progovori u ime
svog gospodara, Gospoda:

,,Zato si triput udario svog magarca? Pazi, ja sam doao ovde da ti se usprotivim zato to
si se loe poneo, a magarac me je video... da mi se nije sklonio s puta ja bih te na mestu
ubio, a njemu potedeo ivot (22:31-33).

Obuzdan ovom zastraujuom vizijom, Valam pristaje da uini ono to mu Bog nareuje
govorei kroz njegovog satanu.

Knjiga o Jobu takode opisuje satanu kao natprirodnog glasnika, bojeg kraljevskog dvorjanina.
10

Ali dok Valama njegov satana titi od opasnosti, Jobov satana je vie nalik na neprijatelja. Sam
Gospod priznaje da ga je satana podstakao da deluje protiv Joba (2:3). Na poetku prie, satana
se pojavljuje kao aneo, boji sin" (ben 'elohim termin koji na hebrejskom esto znai, jedno od
boanskin bia". Taj aneo, satana, dolazi odreenog dana sa ostalim nebeskim biima da se
predstave Bogu." Kad ga Gospod pita odakle je doao, satana odgovara, S lutanja i krstarenja
po zemlji." Ovde se pripoveda slui zvunom slinou hebrejskih rei satan i shut, koja znai
lutati", sugeriui da je satanina specijalna uloga na nebeskom dvoru neka vrsta putujueg
tajnog agenta, poput onih koje su mnogi Jevreji tadanjeg vremena znali - i prezirali - kao delove
razraenog policijskog i pijunskog sistema kralja Persije. Zvani ,,kraljevo oko" ili ,,kraljevo
uho", ovi agenti su krstarili carstvom, traei znake nelojalnosti meu stanovnitvom.
11

Bog se hvali satani jednim od svojih najodanihijih podanika: Vide li mog slugu Joba, koji je kao
niko na zemlji, blagosloven i ispravan ovek, koji se boji Boga i izbegava zlo?" Satana tada
izaziva Boga da stavi Joba na probu:

Da li se Job uzalud boji Boga? ... Blagoslovio si delo njegovih ruku, i njegovo imanje se
uvealo. Ali prui ruku i dotakni sve to on ima, proklinjae te u oi (1:9-11).

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
28
The Origin of Satan
Gospod pristaje da Joba stavi na probu, odobrivi satani da mu nanese strahovit gubitak, ali
precizno odredivi do koje mere. Pazi, sva njegova imovina je u tvojoj vlasti, samo nemoj njega
dodirnuti." Job izdrava prvi smrtnosan napad, iznenadnu smrt sinova i keri u nesrei, unitenje
stada ovaca i kamila i gubitak celokupnog imanja. Kad se odreenog dana satana opet pojavio
medu bojim sinovima, Gospod mu govori: Job se jos uvek vrsto dri svog integriteta, mada si
me ti podstakao da mu bez razloga uinim naao." Tada satana trai dozvolu da povea pritisak:

Kou za kou. ovek e sve to ima dati za svoj ivot. Prui sad ruku i dodirni meso i
kost, i on e te proklinjati u oi." A Gospod ree satani, Pazi, on je u tvojoj moi, ali mu
potedi ivot. (2:4-6).

Prema narodnoj prii, Job izdrava probu, satana se povlai, a Gospod Jobu vraa sve... i daje
mu dvostruko." (42:10). Mada satana zastrauje i povreduje jednu osobu, on ostaje, poput anela
smrti, aneo, lan nebeskog dvora, pokorni boji sluga.

Medutim, u vreme kad je pria o Jobu pisana (oko 550 godine p.n.e.), drugi biblijski pisci su
pominjali satanu kao krivca za razdor u Izraelu.
12
Jedan dvorski istoriar ubacuje re satana u
izvetaj o porekla popisa stanovnitva koji je u Izrael uveo kralj David oko 1000. godine p. n. e.,
kako bi razrezao porez. Davidovo uvoene poreza odmah je izazvalo estoku opoziciju - koja je
poela meu samim vojnim komandantima odreenim da sprovedu popis. Davidov glavni oficir
Joav se usprotivio i upozorio kralja da je naumio zlo. Ostali vojni komandanti su najpre odbili
poslunost, zamalo izazvavi pobunu. Najzad, videvi kraljevu upornost, oficiri su posluali i
izbrojali narod".

Zato je David uinio neto to jedan hroniar smatra zlim, agresivnim aktom protiv Izraela"?
Ne mogavi da porekne da je kriminalno nareenje dolo od samog kralja, ali elei da osudi
Davidov postupak, a ne samog kralja, autor I Dnevnika kae da je natprirodni neprijatelj na
boanskom dvoru uspeo da se uunja u kraljevsku kuu i navede kralja na greh: Satana je ustao
protiv Izraela i naveo Davida da broji narod" (1 Dnevnik 21:1). Ali mada je aneoska sila navela
Davida da izvri ovaj inae neobjanjiv in, hroniar insistira da je kralj ipak lino odgovoran - i
kriv. U Gospod je bio time nezadovoljan i udario je po Izraelu." ak i poto je David ponizio
sebe i priznao svoj greh, gnevni Gospod mu za kaznu poslao anela osvete da pomou kuge
uniti sedamdeset hiljada Izrealita. Tom prilikom se Gospod jedva uzdrao da ne uniti sam grad
Jerusalim.

U pomenutoj hronici je satana pozvan da odgovara za razdor i pusto koje je u Izraelu izazvalo
nareenje kralja Davida.
13
Prorok Zaharija, piui kratko vreme pre hronike o Davidu, opisuje
kako satana izaziva razdor medu narodom. Zaharijin izvetaj odraava sukobe u Izraelu nakon
povratka iz vavilonskog progonstva. U ratu oko 687. godine, Vavilonci su zarobili hiljade
Jevreja, ukljuujui mnoge uticajne i obrazovane ljude, i oterali ih u progonstvo, u Vavilon.
Kada je Kir, kralj Persije, pokorio Vavilon, on ne samo da je dozvolio jevrejskim izbeglicama da
se vrate kui, nego je naumio da od njih napravi svoje saveznike. Stoga im je ponudio fondove
da ponovo podignu odbrambene zidine grada Jerusalima i ponovo izgrade veliki Hram koji su
Vavilonci sruili. Povratnici su bili spremni da ustanove oboavanje ,,jedinog Gospoda" u svojoj
zemlji. Prirodno, oni su oekivali da e ponovo biti ustolieni kao vladari svog naroda.

Povratnike ostavljeni narod nije toplo primio. Mnogi su ih smatrali ne samo agentima persijskog
kralja nego i eljnim da se ponovo doepaju vlasti i zemlje koje su izgubili kad su bili izgnani.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
29
Elaine Pagels
Mnogi ljudi su se protivili nameri povratnika da preuzmu svestenike poloaje i da preiste"
slubu Gospodnju.

Kao to biblijski strunjak Pol Hanson primeuje, jaz koji je nekad razdvajao Izraelite od
njihovih neprijatelja sad ih je razdvajao od stranaca. Sada postoji jaz izmeu dveju grupa u
samom Izraelu:

Sada, u oima naroda koji je bio ostao, neprijatelj vlada voljenom domovinom; i mada
meu tim neprijateljem ima brae Izraelita, narod tu brau smatra jedva drukijom od
Kananita.
14

Prorok Zaharija staje na stranu povrataika u ovom ogorenom sukobu, opisijui viziju u kojoj
satana govori u ime seoskog stanovnitva koje govori povratniku - visokom sveteniku da je
bezvredan kandidat:

Gospod mi je pokazao kako Joua, visoki svetenik, stoji pred anelom gospodnjim i
satanu kako stoji s desne strane da ga optui. Gospod ree satani. Neka te Gospod ukori,
O satano! Gospod koji je izabrao Jerusalim neka te ukori" (Zaharija 3:1-2).

Ovde satana govori za poltiki neuspenu partiju nezadovoljnika koja se suprotstavlja partiji
svojih izraelitskih sunarodnika. U Zaharijevom izvetaju o grupama unutar Izraela, satana
poprima izvesnu zlokobnost, kao to je to bio sluaj u prii o Davidovom popisu stanovnistva.
Njegova uloga se menja: od bojeg predstavnika on se preobraava u njegovog protivnika. Iako
navedene biblijske prie odraavaju podele unutar Izraela, one jo nisu sektake, jer se njihovi
autori jo uvek poistoveuju sa Izraelom kao celinom.

Otprilike etiri veka kasnije, 168. godine p.n.e., kada su se Jevreji ponovo oslobodili od jarma
seleukidskih vladara, naslednika Aleksandra Velikog, unutranji sukobi su se ak zaotrili.
15
Na
Jevreje je vekovima bio vren pritisak da se utope u strane narode koji su se smenjivali kao
vladari Izraela: re je o Vaviloncima, Persijancima i, posle 323. godine p.n.e., helenistikoj
dinastiji koju je ustanovio Aleksandar. Kao to prva knjiga Makabejaca izlae, taj pritisak je
dosegao i prelomnu taku 168. godine p.n.e. kada je seleukidski vladar, sirijski kralj Antioh
Epifan, podozrevajui otpor svojoj vladavini, odluio da iskoreni svaki trag jevrejske neobine i
varvarske" kulture. Prvo je zakonom zabranio obrezivanje, a potom i prouavanje i potovanje
Tore. Zatim je napao jerusalimski Hram i oskrnavio ponovo ga pretvorivi u svetilite grkom
bogu, olimpijskom Zevsu. Kako bi sproveo pokornost svom novom reimu, kralj je izgradio i
vojskom napunio ogromnu novu tvravu koja je bila iznad samog jerusalimskog Hrama.

Jevrejski otpor ovim surovim dekretima uskoro je planuo u iroku pobunu koja je poela, prema
tradiciji, kada se odred kraljevih trupa ustremio na selo Modein da primora stanovnike da se
klanjaju stranim bogovima. Stari seoski svetenik Matatija se digao i ubio Jevrejina koji je eleo
da poslua naredbu sirijskog kralja. Zatim je ubio kraljevog namesnika i pobegao sa svojim
sinovima u brda - prkosni in koji je prouzrokovao pobunu na ijem je elu bio Matatijin sin
Juda Makabejac.
16

Kao to je reeno u 1 Makabejcima, ova uvena pria pokazuje da su Izraeliti, reeni da se
odupru naredbama stranog kralja i da sauvaju tradicije svojih predaka, morali da se bore
istovremeno na dva fronta - ne samo protiv stranih okupatora, nego i protiv Jevreja koji su bili
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
30
The Origin of Satan
skloni asimilaciji i nagodbi sa strancima. Nedavno su istoriar Viktor erikover i drugi izneli
sloeniju verziju te istorije. Po erikoveru, mnogi Jevreji, naroito iz viih klasa, u stvari su bili
za reformu Antiohovu, i eleli su da potpuno uivaju helenistike drutvene privilegije dostupne
samo grkim graanima.
17
Odbacivanjem svog plemenskog naina ivota i sticanjem, za
Jerusalim, prerogativa grkog grada, oni bi dobili pravo da sami vladaju gradom, da kuju
sopstveni novac i da poveaju trgovinu s meunarodnom mreom grkih gradova. Takoe bi
mogli, zajedno sa saveznikim gradovima, uestvovati u kulturnim projektima kao to su
Olimpijske igre i sklapati uzajamne odbrambene ugovore. Mnogi su za svoje sinove eleli grko
obrazovanje. Pored toga to bi itali grku literaturu, od Ilijade i Odiseje, do Sofokla, Platona i
Aristotela i uestvovali u javnim atletskim nadmetanjima, kao to su inili Grci, oni bi mogli
napredovati u jednom veem, kosmopolitskom svetu.

Ali mnogi drugi Jevreji, moda veina stanovnitva Jerusalima i okoline - trgovci, zanatlije i
seljaci - mrzeli su ove helenizovane Jevreje" kao izdajice Boga i Izraela. Pobuna koju je
zapoeo stari Matatija ohrabrila je narod da se odupre Antiohovim nareenjima, ak i po cenu
smrti, i istera strane vladare. Posle estoke borbe, jevrejske armije su najzad odnele odluujuu
pobedu. Pobeda je proslavljena ienjem i ponovnim osveenjem hrama, ceremonijom koja se
od tada stalno ponavlja prilikom godinje proslave Hanuke. Jevreji su preuzeli upravu hrama,
kao i duhovnu i svetovnu vlast. Medutim, kada su se stranci povukli, unutranji sukobi su ostali,
naroito oko toga ko e rukovoditi institucijama duhovne i svetovne vlasti. Podele su se sad
zaotrile, poto je strogo separatistika partija Makabejaca bila protiv helenizujue partije.
Budui pobednik u ratu, makabejska partija bila je nadmona.

Deset do dvadeset godina posle izbijanja pobune, uticajna hasmonejska porodica preuzela je
poloaj prvosvetenika u dravi koja je sada u sutini bila teokratska. Mada su se u poetku
poistoveivali sa svojim makabejskim precima, novije generacije ove porodice naputale su
strogost svojih predaka. Dve generacije nakon makabejske pobede, partija Fariseja, koja je
zastupala veu versku strogost, suprotstavila se hasmonejcima. Prema erikoverovoj analizi,
Fariseji, koje su podravali trgovci i seljaci, prezirali su hasmonejce, zato sto su su napustili stare
obiaje Izraela i postali u sutini svetovni vladari. Fariseji su zahtevali da hasmonejci predaju
poloaj prvosvetenika onima koji to zasluuju - ljudima, kao to su Fariseji, koji se trude da ive
prema religijskom zakonu.
18

U toku narednih decenija, druge, radikalnije disidentske grupe, pridruile su se Farisejima u
napadima protiv porodice prvosvetenika i njenih saveznika. Meutim, ovde uopte nije re o
jedinstvenim grupama: bile su raznorodne, sklone frakcijama, a, kako je vreme prolazilo, njima
su prile razne grupe Esena - monake zajednice u Kirbet Kumranu, esenski saveznici u
gradovima, a i sledbenici Isusa iz Nazareta. Ove grupe je ujedinjavao otpor prema
prvosveteniku i njegovim saveznicima koji su rukovodili Hramom.

Veina Jevreja, ukljuujui Fariseje, jo uvek je definisala sebe u tradicionalnom smislu, kao
,,Izrael protiv 'nacija'." Ali oni koji su prili marginalnim ili ekstremnijim grupama kao sto su
Eseni, koji su se odluno zalagali za radikalno odvajanje Izraela od stranog uticaja, videli su taj
tradicionalni nain definisanja kao stvar drugorazrednog znaaja. Najvanije pitanje, tvrdile su
rigorozne grupe, nije to da li je neko Jevrejin - to se podrazumeva - nego ko je od nas [Jevreja]
zaista na Bojoj strani," a ko ivi poput nacija", to jest, prihvativi strane kulturne i trgovake
obiaje. Separatisti su nalazili argumente u biblijskim tekstovima koji su bacali strane kletve na
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
31
Elaine Pagels
ljude koji kre Boji zavet, kao i u tekstovima proroka koji upozoravaju da e samo pravedna
manjina" u Izraelu ostati verna Bogu.

Radikalniji od svojih prethodnika, ovi disidenti su postepeno poinjali da prizivaju satanu kako
bi pomou njega okarakterisali svoje jevrejske protivnike. inei to, oni su ovog prilino
neprijatnog anela pretvorili u daleko monumentalniju i zlobniju figuru. Izgubivi status vernog
Bojeg sluge, on postepeno postaje figura poznata Marku i kasnijem hrianstvu - Boji
protivnik, neprijatelj, ak suparnik.
19
Disidenti, ogoreniji na druge Jevreje nego na nacije",
napadali su svoje protivnike kao otpadnike, uz optubu da ih je zavela sila zla, koju su nazivali
mnogim imenima - Satana, Belzebub, Semihazah, Azazel, Belijal, Princ Mraka. Disidenti su
takoe pozajmljivali prie i pisali svoje. Po tim priama, aneoske sile su, nadute od poude i
drskosti, pale s neba u greh. Prvi sastavljai takvih pria, kao to emo videti, najee su ih
koristili da okarakteriu svoju varijantu pada u greh ljudskih bia" - to se obino odnosilo na
dominantnu veinu njihovih jevrejskin savremenika.

to je Satana postajao vanija i sve personifikovanija figura, prie o njegovom poreklu su se
mnoile. Jedna grupa pripoveda, pod uticajem Isaijinog opisa palog velikog princa, kako je jedan
od lanova visoke aneoske hijerarhiju otkazao poslunost svom zapovedniku i zbog toga bio
izbaen iz neba, raalovan i osramoen: Kako si pao s neba, dnevna zvezdo, zorin sine!

Kako si pao na zemlju, osvajau naroda! Rekao si u svom srcu, uspeu se na nebo, iznad
zvezda bojih; postaviu svoj presto visoko... uspeu se na visoke oblake...." Ali ti si
sputen u mrak [ili: podzemlje, sheol], u dubine jame (Isaija 14:12-15).

Gotovo dva i po milenijuma godine posle Isaije ova bletava padalica, ije je ime prevedeno na
latinski kao Lucifer (nosilac svetlosti") postaje protagonist u Miltonovoj poemi Izgubljeni raj.

Meutim, mnogo uticajnija u jevrejskim i hrianskim krugovima prvog veka bila je zbirka
apokrifnih i pseudoepigrafskin pria koje govore kako je pouda svukla aneoske sinove boje"
na zemlju. Te prie su inspirisane zagonetnim fragmentom u Postanju 6:

Kad su ljudi poeli da se mnoe na zemlji i kad su im roene keri, sinovi boji videli su
lepotu ljudskih keri.

Neki od ovih anela, prekoraivi granice koje je Gospod postavio izmeu neba i zemlje, sparili
su se sa ljudskim enama i dobili decu koja su bila pola aneli i pola ljudi. Prema Postanju, ti
melezi su postali dinovi na zemlji... slavni, moni ljudi" (Postanje 6:4). Drugi pripovedai,
verovatno piui kasnije
20
, kao to emo videti, kau da su ova udovina deca postali demoni,
koji su preuzeli i zagadili zemlju.

Najzad, jedna apokrifna verzija ivota Adama i Eve daje treu priu o pobuni anela. U poetku,
napravivi Adama, Bog je okupio anele da se dive njegovom delu i naredio im da se poklone
njhovom mlaem ljudskom bratu. Mihailo je posluao, ali Satana je odbio, rekavi:

Zato me primorava? Ja se neu klanjati mlaem i manje vrednom od mene. Ja sam
stariji, on treba meni da se klanja!" (Vita Adae et Evae 14:3).

Tako problem zla poinje rivalstvom meu braom.
21

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
32
The Origin of Satan
Na prvi pogled, ove prie o Satani nemaju mnogo zajednikog. Ipak one se sve slau u jednom:
najvei i najopasniji neprijateli nije potekao, kako bi se moglo oekivati, spolja; on nije tuin ili
stranac. Satana nije udaljeni neprijatelj; on je intimni neprijatelj: poverljivi saradnik, blizak drug,
brat. On spada u osobe od ije vernosti i dobre volje zavisi dobrobit porodice i drutva - ali re je
takoe o nekome ko neoekivano postaje ljubomoran i neprijateljski raspoloen. Ma koju verziju
njegovog porekla izabrali, a ima ih mnogo, one sve opisuju Satanu kao intimnog neprijatelja.
Zahvaljujui upravo tom atributu (intiman) Satana je idealna predstava sukoba meu jevrejskim
grupama. Ljudi koji su pitali, Kako moe Boji roeni andeo postati boji neprijatelj?" u stvari
su pitali Kako moe jedan od nas postati jedan od njih? Prie o Satani i ostalim palim anelima
mnoile su se u ta nemirna vremena, naroito meu radikalnim grupama koje su se okrenule
protiv ostatka jevrejske zajednice i shodno tome zakljuili da su se drugi okrenuli protiv njih - ili
(kako su oni govorili) protiv Boga.

Jedan anonimni autor koji je za vreme makabejskog rata sakupio i obradio prie o palim anelim
bio je uznemiren zbog ratne podeljenosti meu jevrejskim zajednicama. On je indirektno pisao o
tom razdoru i u Knjizi uvara, apokrifnoj knjizi koja e postati uvena i uticajna, naroito meu
hrianima, jer je uvela ideju podele na nebu. Knjiga uvara, zbirka vizionarskih pria, deo je
vee zbirke koja se zove Prva knjiga Enohova. Po Knjizi uvara, aneli uvari", koje je Bog
postavio da nadziru (uvaju") vasionu, pali su s neba. Poinjui od Postanja 6, gde Boji
sinovi" ude za ljudskim enama, autor kombinuje dva razliite naracije o tome kako su uvari
izgubili nebesku slavu.
22
Prema prvoj, Semihazah, voa uvara, nateruje dve stotine anela da
mu se pridrue u zaveri da prekre boanski red i zavede ljudske ene. Ovaj loi spoj proizvodi
rod kopiladi," dinove po imenu nefilim (oni koji su pali"), iz kojih nastaju demonski
duhovi". Demonski duhovi donose nasilje na zemlju i prodiru njen narod. Utkana u ovu naraciju
je i druga verzija. Prema ovoj verziji, arhaneo Azazel grei otkrivi ljudskim biima tajnu
metalurgije. Ovo opasno otkrie koje podstie ljude da prave oruje, a ene da se kite zlatom,
srebrom i kozmetikom. Tako su pali aneli i njihov demonski porod podstakli i mukarce i ene
na nasilje, pohlepu i poudu.

Budui da ove prie kombinuju sociopolitiku satiru i religijsku polemiku, neki istoriari su
nedavno poeli da pitaju da li one govore o nekim odreenim istorijskim dogaajima. Da Jevreji,
izmiljajui priu o anelima koji se pare s ljudskim biima ne ismejavaju pretenzije svojih
helenistikih vladara? Dord Nikelsburg istie da su grki kraljevi od vremena Aleksandra
Velikog tvrdili da potiu od veze bogova i smrtnih ena; Grci su takve meleze zvali herojima.
Ali moda su njihovi jevrejski podanici svojom podsmeljivom priom o Semihazahu te tvrdnje
o boanskom poreklu okrenuli protiv stranih osvajaa.
23
Knjiga uvara kae da ova pohlepna
udovita prodirahu proizvod celog naroda sve dok narodu ne bi mrsko to ih hrani"; udovita
se tada okrenue protiv naroda i poee ga prodirati".

Ili moda pria izraava prezir pobonog naroda prema odreenoj grupi jevrejskih neprijatelja -
naime, prema izvesnim lanovima jerusalimskog svetenstva. Dejvid Suter je miljenja da u
stvari pria cilja na izvesne svetenike koji, poput sinova Bojih", kaljaju svoj bogomdani i
odgovorni status time to doputaju da ih pouda uvali u neiste odnose - naroito brakove sa
strankinjama, nejevrejkama.
24

I jedno i drugo tumaenje moe biti tano. Kako Don Kolins istie, autor Knjige uvara, time
to umesto o tadanjim grkim vladarima ili korumpiranim svetenicima pripoveda o uvarima,
postavlja paradigmu koja se ne odnosi na neku odredenu istorijsku situaciju, ve moe biti
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
33
Elaine Pagels
primenjena po principu analogije."
25
(Isto vai za celokupnu apokaliptinu literaturu, to dobrim
delom objanjava njenu mo. Do dana dananjeg, itaoci s mukom odgonetaju knjige u kojima se
iznosi andeosko otkrovenje, poevi od biblijske knjige Danilove do knjige Otkrovenja u Novom
Zavetu, nalazei u sopstvenim ivotima momente koje bi ovi evokativni i zagonetni tekstovi
mogli osvetliti na novi nain.

Osnovno apokaliptino pitanje glasi: Ko je boji narod?
26
Veini italaca Knjige uvara odgovor
bi bio jasan - Izrael. Ali autor uvara, ne odbacujui etniki identitet, insistira na moralnom
identitetu. Nije dovoljno biti Jevrejin. ovek mora takode biti Jevrejin koji ivi moralno. Ovde
vidimo istorijsku promenu u nainu miljenja - promenu koju e hriani usvojiti, preneti
drugima, promenu koja e ih zauvek odvojiti od ostalih jevrejskih grupa.

Autor Knjige uvara nije imao na umu tako radikalan korak: naputanje Izraela, to Isusovi
sledbenici uinili, i stvaranje odvojene religijske tradicije. On podrazumeva Izraelovo prvenstvo
u odnosu na druge nacije, uvek pominjui prvo Izrael. Ali taj autor preduzima odluan korak
time to odvaja etniki od moralnog identiteta i to sugerie da se ono razlikuju. Ovaj autor
nalazi svoju poetnu tezu u uvodnoj glavi Postanja, birajui za svog govornika svetog oveka
Enoha, koji je mnogo stariji od Avrama i Izraela, i, prema Postanju, ne pripada Izraelu ve
najranijoj istoriji ljudskog roda. Autor uopte ne pominje zakon dat Mojsiju na Sinaju. Umesto
toga, on hvali opti zakon koji je Bog upisao u tkivo vasione i dao ga celom oveanstvu
podjednako - zakon koji vlada morima i zemljom i zvezdama. Upuujui ovakvu poruku
izabranima i pravednima" meu oveanstvom, on pokazuje ne samo, kao to Dord
Nikelsburg primeuje, neobinu otvorenost prema nejevrejima" nego i neobino negativan stav
prema Izraelu, ili, tanije, prema mnogima - moda prema veini naroda Izraela.
27
U Knjizi
uvara, prie o Semihazahu i Azazelu su moralno upozorenje: ako ak i arhaneli, sinovi neba"
mogu greiti i biti izbaeni, kako su tek ljudska bia sklona grehu i prokletstvu, ak i pripadnici
Bojeg izabranog naroda. U Knjizi uvara, kada se Enoh, iz saoseanja s palim uvarima,
zauzima za njih kod Boga, jedan od Bojih anela mu naprotiv nareuje da im da Boju presudu:
Vi ste bili sveti, besmrtni duhovi, ali sada ste se uprljali." Navedeni delovi Knjige uvara
govore nam da u ovom spisu jedna grupa Jevreja osuuje drugu, i da se osuda odnosi na
pojedince s poloajima koji im obino daju veliku mo.

Godine 160. p. n. e., posle pobede Makabejaca, grupa koja je sebe smatrala umerenom ponovo je
preuzela sveteno rukovodstvo Hrama i privremeno izbacila makabejsku partiju. Priseajui se
tog dogaaja, jedan od Makabejaca dodao je zbirci koja se zove Prva knjiga Enohova drugu
verziju prie o anelima uvarima, verziju upravljenu protiv grupe koja je uzurpirala vlast nad
hramom. uvari su, kae autor, pavi s neba kao zvezde, sami izrodili Izraelove strane
neprijatelje. Ovi neprijatelji su predstavljeni kao krvolone zveri - lavovi, leopardi, vukovi,
zmije, koje hoe da unite Izrael, ovde predstavljen kao stado ovaca. Ali, nastavlja on, sam od
Boga izabrani narod je podeljen. Neki su slepe ovce", a drugi imaju otvorene oi. Na Sudnji
Dan, upozorava on, Bog e unititi zabludele Jevreje, te slepe ovce," zajedno sa Izraelovim
tradicionalnim neprijateljima. Bog e zatim okupiti u svojoj venoj kui ne samo Izraelove
pravednike nego takode pravednike iz nacija (mada e ovi biti drugorazredni u odnosu na Izrael).

Trei anonimni pisac, ije se delo nalazi u Prvoj knjizi Enohovoj je do te mere zaokupljen
unutranjom podelom da ne obraa panju na Izraelove strane neprijatelje. Prema ovom autoru,
Enoh prorie pojavu perverzne generacije u Izraelu", upozoravajui da e sva njihova dela biti
otpadnika". Kritikujui, poput biblijskih proroka, mnoge svoje savremenike, ovaj autor, kako
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
34
The Origin of Satan
Dord Nikelsburg istie, govori u ime sirotinje i osuuje bogate i mone, predvidajui njihovu
propast.
28
On ak tvrdi da ropstvo, kao i druge drutvene i ekonomske nejednakosti, nije dato od
Boga, kao to drugi tvrde, nego ,, je rezultat ugnjetavanja" (7 Enoh 97: 5) - to jest, ljudskog
greha.
29

Pria o uvarima, dakle, u nekim od svojin mnogih transformacija, nagovetava promenu u
tradicionalnim nainima razgraniavanja Jevreja od nejevreja. Slinosti", poglavlje Prve knjige
Enohove, napisano u vreme Isusovo, jednostavno razlikuje pravednike koji stoje na strani anela,
od drugih, Jevreja i Nejevreja, koje je zaveo satana. Ovakve prie e hrianima omoguiti da
ostave po strani etniki identitet i da nanovo definiu ljude na osnovu moralnog kvaliteta ili
individualnog pripadnitva izabranoj zajednici.

Jedan strasni rodoljub, piui oko 160. godine p. n. e., takoe staje na stranu rane makabejske
partije. U izvanrednoj apokrifnoj knjizi pod naslovom Proslave, on podstie svoje sunarodnike
da se klone nejevrejskih obiaja. Kako je mogue, pita se ovaj autor zabrinuto, da toliki Izraeliti,
Boji narod, postanu otpadnici? Kako je mogue da se toliki Jevreji ponaaju kao nejevreji"
(Proslave 1:9)? Jednostavno podrazumevajui tradicionalan jaz izmeu Izraelita i njihovih
protivnika, nejevreja (Proslave 1:9), autor se tim pitanjem ne bavi. Umesto toga, pisac Proslava
se bavi unutarnjim sukobima koji dele jevrejske zajednice (na primer, sukobi oko asimilacije),
sukobe za koje on okrivljuje najintimnije neprijatelje. On te neprijatelje naziva mnogim
imenima, ali ih najee ih zove Mastema (mrnja"), Satana ili Belijal.

Pria o palim anelima u Proslavama, kao i u Prvoj knjizi Enohovoj, prua moralno upozorenje:
Ako ak i aneli, kada zgree, bivaju kanjeni Bojim gnevom i smru, kako mogu obina
ljudska bia misliti da e biti poteena? Proslave tvrde da e svakom stvorenju, bilo ono aneo
iIi ljudsko bie, Izraelit ili Neizraelit, biti sueno prema delima, to jest na osnovu etikog
kriterijuma.

Prema Proslavama, pad anela je izrodio dinove, koji su sejali nasilje i zle duhove, okrutne i
stvorene da unitavaju" (Proslave 10:6). Od tada njihovo prisustvo dominiralo je ovim svetom
poput mrane senke, nagovetavajui moralnu ambivalentnost i povredljivost svakog ljudskog
bia. Poput pojedinih proroka, ovaj autor upozorava da izbor ne garantuje sigurnost, jo manje
imunitet. Sudbina Izraela ne zavisi samo od jednostanog izbora ve takoe od moralnog
delovanja i, u nedostatku moralnog delovanja, od pokajanja i boanskog oprotaja.

Ipak, Jevreji i nejevreji nisu podjednako opremljeni za sukob s demonskom zlobom. Proslave
kau da je Gospod svakoj naciji odredio vladajueg anela ili duha da bi ih oni odveli na
stranputicu" (Proslave 15: 31). Tako, na primer, nacije oboavaju demone (koje Proslave
poistoveuju sa stranim bogovima).
30
Bog, medutim, lino vlada Izraelom zajedno sa falangom
anela i duhova koji uvaju i blagosiljaju Izraelite.

Kako, dakle, tumaiti injenicu da Bog bira svoj narod? Autor Proslava, ponavljajui upozorenja
Isaije i drugih proroka, kae da pripadnost narodu Izraela ne garantuje oslobodenje od zla.
Pripadnost Izraelu donosi obavezu moralne borbe, ali osigurava boansku pomo u toj borbi.

Proslave opisiju kako Mastema kua samog Avrama do prelomne take. Prema ovom
revizionistikom piscu, Mastema je taj - a ne Gospod - koji nareduje Avramu da ubije svog sina
Isaka. Kasnije Avram strahuje da e ga zarobiti zli dusi koji imaju prevlast nad mislima ljudskih
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
35
Elaine Pagels
srdaca". On moli Boga, Oslobodi me ruku zlih duhova i ne dozvoli im da me udalje od mog
Gospoda" (Proslave 12: 20). I Mojsije, prema ovom autoru, zna da su on i njegov narod
povredljivi. Kada Mojsije moli Gospoda da oslobodi Izrael od spoljnih neprijatelja Nejevreja"
(Proslave 1: 19) on takoe trai osloboenje od bliskog neprijatelja koji preti da osvoji iznutra i
uniti: Ne dozvoli da duh Belijala vlada njima" (Proslave 1: 20). Zloslutno oseanje sveprisutne
opasnosti u Proslavama pokazuje do koje mere autor smatra svoj narod sklonim korupciji, a u
velikoj meri ve korumpiranim. Kao i Knjiga uvara, Proslave upozoravaju da one koji
zanemaruju zavet dat Bogu zavode sile zla, pali aneli.

Uprkos tim upozorenjima, veina Jevreja, od drugog veka p. n. e. do dana dananjeg odbija i
sektatvo i univerzalizam - koji za veinu hriana znai znai prevladavanje etnikih razlika.
Jevrejska veina, u koju spadaju i oni koji su prili Makabejcima protiv asimilacionista, uvek se
identifikovala sa Izraelom kao celinom.

Autor biblijske knjige Danilove, na primer, koji je pisao za vreme krize izazvane makabejskim
ratom, takoe staje na stranu Makabejaca: da se ne bi uprljali, kae on, Jevreji ne smeju jesti
zajedno sa nejevrejima, sklapati brakove s njima i oboavati njihove bogove. Da bi podstakla
Jevreje da odre svoju lojalnost prema Izraelu, knjiga poinje uvenom priom o proroku Danilu,
koga je na smrt osudio vavilonski kralj zato to se verno molio svom Bogu. Baen u lavlju
jazbinu da bude rastrgnut, Danilo je spasen boanskom intervencijom; Gospod je poslao anela
da zatvori lavlja usta" i hrabri prorok izlazi nepovreen.

Kao i autori Proslava i uvara, autor prie o Danilu takoe vidi moralnu podelu u Izraelu i
upozorava da neki ljudi kre zavet; ali ljudi koji poznaju svog Boga bie nepokolebljivi i
preduzee akciju" (Danilo 11: 32). Mada zainteresovan za moralna pitanja, on nikad ne
zaboravlja etniki identitet; njemu je najvie stalo do moralne sudbine Izraela kao celine. Za
razliku od pisaca Knjige uvara i Proslava, autor Danila ne zamilja sektakog neprijatelja -
ljudskog ili boanskog. Oaloen zbog Izraelovih grehova, on nikad ne osuduje nacije kao
otpadnike; u skladu s tim, on nikad ne govori o Satani, Semihazahu, Azazelu, Mastemi, Belijalu
ili palim anelima ma koje vrste.

Mada u Danilovom svetu nema avola, aneli i neprijatelji jesu prisutni. Autor predstavlja strane
neprijatelje, vladare persijskog, medskog i helenistikog carstva, u skladu s tradicionalnim
vizionarskim predstavama, kao udovine zveri. U jednoj viziji, prva zver je kao lav sa
orlovskim krilima"; druga, kao medved" koji divljaki prodire svoj plen; trea, kao leopard sa
etiri ptija krila na ledima i etiri glave" ; i etvrta zver [je] strana i uasna i prekomerno
jaka; i ima velike gvozdene zube: ona je prodirala, komadala i nogama gazila ostatke." U drugoj
viziji, Danilo vidi rogatog ovna, koji je, kako mu aneo Gavrilo objanjava, kralj Grke". Kroz
sve vizije Danilove, ovakve udovine zveri predstavljaju strane vladare i nacije koje ugroavaju
Izrael. Kada Danilo, drhtei od strahopotovanja, moli za svoj narod, Bog ga nagraduje
garancijom da e svi Izraeliti koji ostanu verni Bogu preiveti (12: 1-3). Knjiga Danilova na taj
nain snano reafirmie integritet Izraelovog moralnog i etnikog identiteta. Danilo je upravo iz
tog razloga, po mom miljenju, ukljuen u kanonsku zbirku koju mi zovemo hebrejskom
Biblijom, i nije sputen na rang apokrifnog dela kao to je to uinjeno sa apokaliptikim
knjigama poput Knjige uvara i Proslava.

Veina Jevreja, u svakom sluaju kompilatori i itaoci hebrejske Biblije, oigledno su odobrili
Danilovu reafirmaciju Izraelovog tradicionalnog identiteta. U itaoce koji su cenili knjige kao to
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
36
The Origin of Satan
Prva Enohova i Proslave verovatno je spadala i znaajna manjina ija je sklonost, za razliku od
Danila, bila da se se identifikuje s jednom grupom Jevreja protiv druge. Veina pristalica
odreene grupe u okviru jevrejske zajednice nikako nije propagirala totalni graanski rat izmeu
svoje i protivnike jevrejske grupe. Medutim, bilo je znaajnih izuzetaka. Jo od vremena
makabejskog rata, pomenute radikalnije sektake grupe, prevashodno Eseni, u sam centar svoje
kosmologije i politike stavljaju kosmiku bitku izmeu anela i demona, Boga i Satane. inei
to, sektai istiu egzistenijalni znaaj svog sukoba s veinom sunarodnika Jevreja koje su Eseni
osudili na prokletstvo.

Mnogi strunjaci veruju da su nas sa Esenima upoznali njihovi savremenici u prvom veku: na
primer, Josif, Filon i rimski geograf i prirodnjak Plinije Stariji. Dodatni izvor je otkrie, 1947. g,
ruevina njihove zajednice i pronalazak njihove svete biblioteke, koju poznajemo kao Zapise
Mrtvog Mora. Josif je kao esnaestogodinjak bio fasciniran ovom asketskom i tajanstvenom
zajednicom: on kae da su oni iveli veoma svetim ivotom" u izvanredno povezanoj grupi
(oni veoma vole jedan drugog").
31
Josif i Filon primeuju za izvesnim zaprepaenjem da ovi
sektai primenjuju strog celibat, verovatno zato to su izabrali da ive prema biblijskim pravilima
koja zabranjuju seksualne odnose za vreme svetog rata. Rat u kojem su oni videli sebe bio je
Boji rat protiv sila zla - kosmiki rat e se, po njihovom oekivanju, zavriti time to e Bog
nagraditi njihovu vernost. Eseni su predali sav svoj novac i imanje svojim voama kako bi iveli
bez novca", kao to kae Plinije, u monakoj zajednici.
32

Ovi poboni i strasni sektai videli su u stranoj okupaciji Palestine, i u injenici da su se Jevreji
njoj prilagoavali, dokaz da su snage zla preuzele svet. Po Esenima, ove sile zla su - u obliku
Satane, Masteme ili Princa Mraka - infiltrirale i osvojile Boji narod, pretvorivi veinu u
saveznike Zloga.

Nastavi u kontekstu neslaganja po pitanjima rasne istote i asimilacije posle makabejskog rata,
esenski pokret je rastao za vreme rimske okupacije u prvom veku i dosegao lanstvo od preko
etiri hiljade ljudi. ene, koji nisu nikad pominjane u pravilima zajednice, oigledno nisu bile
podobne za lanstvo. Mada su posmrtni ostaci nekolicine ena i dece naeni meu stotinama
ljudi sahranjenin u spoljnjem groblju u Kumranu, verovatno nije re o lanovima zajednice.
33

(Kako celo groblje nije jo iskopano, ovi zakljuci nisu definitivni.) Mnogi pridruni lanovi
sekte, oigledno oenjeni mukarci, iveli su po gradovima irom Palestine, bavei se obinim
zanimanjima, trudei se da se posvete Bogu. Meutim, najposveeniji Eseni su se u znak protesta
povukli iz obinog jevrejskog ivota da bi stvorili svoj sopstveni novi Izrael", monaku
zajednicu u pustinjskim peinama koje su nadgledale Mrtvo More.
34
Tu, strogo se pridravajui
pravila koja je zajednica propisala, nosili su samo bele odede, uskladivi svaku pojedinost svog
ivota sa strogim tumaenjima zakona koje je propisalo njihovo sveteno rukovodstvo.

U esenskim svetim knjigama, kao to je Zapis o ratu sinova svetla protiv sinova mraka, monasi
su mogli itati o Princu Svetlosti, koga im je Gospod dao kao natprirodnog saveznika u borbi
protiv Satane i njegovih ljudskih vazala.

Princa Svetlosti si postavio da nam doe i pomogne. Ali Satanu, anela Mastemu, ti si
stvorio za jamu; on vlada u mraku, i njegov je cilj da donese zlo i greh (QM 19: 10-12).

Eseni su sebe zvali sinovima svetlosti", a jevrejsku veinu su igosali kao sinove mraka",
skup izdajnika", ljude koji su skrenuli s puta, prekrili zakon i ogreili se o pravilo" (CD 1: 13-
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
37
Elaine Pagels
20). Eseni prepriavaju celu istoriju Izraelu kao kosmiki rat izmedu svetla i tame. ak u
najranijim vremenima, oni kau, Princ Svetlosti je podigao Mojsija" (CD 5: 18), ali Zli, koji se
ovde zove Belijar, izazvao je otpor Mojsiju meu njegovim sopstvenim narodom. Od tada, a
naroito sad, Belijar postavlja zamke u koje on namerava da uhvati Izrael", jer sam Bog je
pustio Belijara s lanca da napadne Izrael". (CD 4: 13). Sada sinovi svetlosti" nestrplivo
oekuju Sudnji dan, kada e, kako oni oekuju, Bog doi sa svim nebeskim armijama da uniti
korumpiranu veinu i Izraelove strane neprijatelje.

Da Satana nije ve postojao u jevrejskoj tradiciji Eseni bi ga izmislili. U Knjizi uvara, pali
aneli podstiu ljude da kre Boji zavet. Medutim, to nije sve. U centar svog religijskog sistema
Eseni stavljaju kosmiki sukob izmeu Boga, s njegovim, ljudskim i aneoskim saveznicima, i
Satane, ili Belijara, s njegovim demonskm i ljudskim saveznicima. Eseni stavljaju sebe u sam
centar ove bitke izmeu neba i pakla. Dok oni mrze Izraelove tradicionalne neprijatelje, koje
nazivaju kittim (verovatno ifrovan epitet za Rimljane),
35
oni se daleko ogorenije bore protiv
svojih sunarodnika Izraelita, koji pripadaju skupu Belijara". Dejvid Sperlig, strunjak za antiki
Bliski Istok, misli da ime Belijar" koja je zamena za ,,Belijal" moe biti igra rei sa beli 'or,
bez svetlosti." Oni upotrebljavaju Satanu - ili Belijara - da okarakteriu nepomirljivu suprotnost
izmeu sebe i sinova mraka" u ratu koji se istovremeno odvija na nebu i na zemlji. Oni oekuju
da e Bog zajedno sa svojim svetim anelima uskoro preuzeti vlast, najzad zbaciti sile zla i
uspostaviti carstvo Boje.

Eseni se slau sa Proslavama da biti Jevrejin nije vie dovoljno da bi se osigurao Boji
blagoslov. Ali oni su mnogo radikalniji: ljudski grehovi, tvrde Eseni, u stvari su ponitili savez
izmeu Boga i Avrama, savez od kojeg zavisi Izraelov status izabranog naroda. Sada, tvrde oni,
ko god hoe da pripadne pravom Izraelu mora sklopiti novi savez - sa sopstvenom
kongregacijom.
37
Ko god hoe da prie u pustinjsku zajednicu mora najpre priznati da je grenik
- oigledno budui deo Izraelovog zajednikog otpadnitva protiv Boga. Tada kandidat zapoinje
probni period koji traje nekoliko godina, i za to vreme njegovo imanje pripada voama
zajednice. Pored toga, on se zaklinje da e se uzdrati od seksualnih odnosa i da e se drati
ritualne istote u svemu, to jest da e paziti ta jede, pije, govori ili dodiruje. Za vreme probnog
perioda on ne sme da dodiruje lonce, tanjire ili sudove u kojima lanovi pripremaju hranu za
zajednicu. Ako opsuje, moe biti isteran, a to mu se moe dogoditi kad se ali protiv voe grupe;
ako pljuje i govori preko reda, moe biti otro kanjen.

Primljeni kandidat se, prilikom svog rituala posveenja, mora zajedno s celom kongregacijom,
blagosloviti lanove novog saveza i ritualno prokleti sve neposveene, koji pripadaju ljudima
Belijara". Voe tada posveenom otkrivaju tajne angelologije. Josif kae da se od kandidata trai
sveana zakletva da e drati imena anela u tajnosti" (Jevrejski Rat 2: 8). Kroz istotu, molitvu
i bogolsuenje posveeni nastoji da se ujedini sa drutvom anela. Kao to istoriar Karol
Njusom objanjava, bogosluenje u esenskoj zajednici - kao i hrianska liturgija do dananjeg
dana - dostie vrhunac kad se zajednica na zemlji pridrui anelima u pevanju himne hvale koju
aneli pevaju na nebesima (Presveti Gospode Boe anela, nebo i zemlja su ispunjeni tvojom
slavom").
38
Sveti esenski tekstovi, kao to je Svitak o ratu sinova svetlosti protiv sinova mraka
otkrivaju tajne angelologije, za sektae su bili izvor dragocenih i neophodnih podataka za
prepoznavanje i razumevanje odnosa izmedu natprirodnih sila, i dobrih i zlih. Ovi tekstovi su
presudni za njihovo formiranje sopstvenog identiteta - i za njihovo razumevanje drugih.
39

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
38
The Origin of Satan
Eseni predstavljaju najbliu paraIelu Markovoj prii o Isusovim sledbenicima. Obe tradicije,
prizivajui predstave kosmikog, dele kosmos, a naroito jevrejsku zajednicu, na Boji i Satanin
narod. Ipak, esenski i hrianski pokreti se bitno razlikuju, naroito u stavu prema spoljnom
svetu. Esenski savez, kao to smo videli, bio je krajnje iskljuiv: nije bilo dovoljno biti Jevrejin,
mukarac i roen u slobodi - prihvatljivi su bili samo malobrojni vernici koji su dragovoljno
prili novom zavetu". Mada su Marko i Matej smatrali da je Isusov pokret zapoeo u okviru
jevrejske zajednice, on je u sve veoj meri obuhvao spoljni, nejevrejski svet.

Strogo iskljuivi, Eseni su kritikovali asimiliacionistike tendencije svojih sugraana Jevreja.
Stoga oigledni univerzalizam Knjige uvara i Proslava deluje paradoksalno . (Eseni su uvali
obe ove knjige u svojoj manastirskoj biblioteci. Proslave, iji je autor anonimni Esen, otkrivaju
boanske tajne koje Izrael nije hteo da vidi" [CD 16: 2].) Eseni idu dalje od svojih prethodnika
time to etniki identitet stavljaju po strani, ne kao neto loe, nego kao neadekvatno, a i time to
moralni identitet pretpostavljaju etnikom. Kad opisuju borbu Princa Svetlosti protiv Princa
Mraka, oni ne poistoveuju Princa Svetlosti sa arhanelom Mihailom, andeoskim zatitnikom
Izraela.
40
Umesto toga, oni zamiljaju Princa Svetlosti kao univerzalnu energiju koja se bori
protiv suprotne kosmike sile, Princa Mraka. Za Esene, te dve energije predstavljaju ne samo
njihove sopstvene sukobe sa protivnicima, nego i sukob unutar svake osobe, unutar samog
ljudskog srca:

Duhovi istine i lai bore se u ljudskom srcu... Prema svome udelu u istini i pravednosti,
ovek mrzi lai; a prema svom udelu u prevari, on mrzi istinu (1 QS4: 12-14).

Za Esene je njihovo poistoveivanje sa Izraelom bilo prirodno. Poto su oni zahtevali da svaki
njihov posveenik bude Jevrejin, mukarac i roen u slobodi, izraz svaka osoba" u praksi se
odnosio samo na Jevreje koji su ispunjavali te uslove. Meutim, pojedini Isusovi sledbenici,
razoarani, naroito u periodu posle 100. godine n. e., reakcijom jevrejske na njihovu poruku,
inspirisali su se ovakvim univerzalistikim temama dok su postepeno otvarali svoj pokret
nejevrejima.

Kao to smo videli u prethodnoj glavi, Isusovi sledbenici, prema Marku, takoe su prizivali slike
kosmikog rata koji deli vasionu, a naroito jevrejsku zajednicu, na Boje i Satanine ljude. Za
Marka, kao i za Esene, ta borba je u sutini meujevrejski sukob. To misli i Isusov sledbenik
koga zovemo Matej, koji se, kao to emo videti u sledeem poglavlju, poduhvata da revidira
Markovo jevanelje nekih deset do dvadeset godina kasnije. Uzevi Markovo jevanelje kao
osnovu, Matej ulepava i u stvari osavremenjuje Markov tekst, stavljajui priu o Isusu u
kontekst blii jevrejskom svetu njegovog vremena (Palestina od 80. do 90. godine n. e.). U
vreme kad je Matej pisao, Isusovi sledbenici su bili marginalna grapa protiv koje je bila
vladajua partija Fariseja, koja je dola na vlast u Jerusalimu u periodu nakon rimskog rata. U
centralnom delu Matejeve verzije jevanelja Fariseji preuzimaju ulogu bliskog neprijatelja".

Otprilike u isto vreme, Isusov sledbenik koga tradicija naziva Lukom, takoe uzima Markovo
jevanelje i proiruje ga u skladu sa svojim shvatanjima - po svojim shvatanjima nejevrejina koji
je priao Isusovom pokretu. Ipak Luka, esto sa esenskim arom, opisuje svoju sektu kao
predstavnike istinskog Izraela. Prema Luki, kao to emo videti, Isusovi sledbenici su u stvari
jedini pravi preostali Izraeliti.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
39
Elaine Pagels
Potkraj veka, oko 90. do 100. godine n. e., pisac po imenu Jovan daje smelo tumaenje prie o
Isusu. Mnogi strunjaci veruju da Jevanelje po Jovanu predstavlja miljenje radikalne sekte,
izbaenih iz domaih sinagoga zbog svoje tvrdnje da je Isus Mesija, i otuenih od jevrejske
zajednice. Kao i Eseni, Jovan reito govori o ljubavi medu ljudima koji pripadaju Bogu"; no
njegova otra polemika protiv ljudi koje on ponekad naziva jednostavno , Jevrejima" katkad se
odlikuje esenskom gorinom.

Treba, dakle, videti, kako je svaki od ovih jevanelista preinaio Markovu poruku tokom
transformacije hrianskog pokreta u prvom veku.

I II II I

M MA AT TE EJ JE EV VA A K KA AM MP PA AN NJ JA A P PR RO OT TI IV V F FA AR RI IS SE EJ JA A: :
A AV VO O J JE E R RA AS SP PO OR RE E E EN N

Isusovim sledbenicima polo je za rukom, iznad oekivanja (ili ak nadanja) mnogih da privuku
nejevreje (Gentiles - od latinskog izraza za nacije", gentes). Medutim, na njihovo razoaranje,
uglavnom nisu uspeli da privuku Jevreje. Izmedu 70. i 100. godine n. e., ovaj pokret, koji je
poeo, kao to Dord Nikelsberg kae, kao relativno kasna sekta i u judejstvu posle
Izgnanstva",
1
brzo je rastao. Mada su mnogi Isusovi sledbenici bili Jevreji, oni su sve vie teili
da se odvoje od ostalih Jevreja, radije se molei u kuama lanova nego u sinagogama. Ova
situacija rastuivala je mnoge koji, kako su tvrdili, nisu eleli da odbace tradicionalne obiaje.
Medutim, oni su na to bili primorani - jevrejske voe su ih odbacile, ponekad ih ak isterujui iz
njihovih domaih sinagoga.

Kako se Isusov pokret irio diljem rimskog sveta, tako su mnogi sledbenici poeli da naputaju
tipine jevrejske obiaje, pre svega obrezivanje, a zatim i nain ishrane i zakone sabata. Oko
100. godine n. e., na teritoriji koja je obuhvatala Grku, Malu Aziju, Italiju i Egipat, mnoge
hrianske crkve su bile prevashodno nejevrejske. No hriani su jo uvek tvrdili da su jedino
istinsko ovaploenje Izraela. Dord Nikelsberg skree panju na ironiju njihovog poloaja:

Mlada, skorojevika grupa, ije se lanstvo brzo i radikalno promenilo, tvrdila je da je
autentinija od grupe od koje je potekla; i ovaj superiorni i iskljuivi stav delom je
proiziao iz ideja i stavova prvobitne grupe.
2

Kao to primeuje istoriar i poznavalac Novog Zaveta Vejn Miks, proces razdvajanja nije bio ni
jednostavan ni jednoobrazan.
3
Ve smo videli da jevrejske zajednice, rasturene po celoj Palestini
i provincijskim gradovima rimskog carstva, nisu bile samo heterogene, nego su se menjale u
skladu sa drutvenim promenama posleratnog perioda. Razne grupe hrianskih preobraenika
bile su veoma podeljene iznutra, u veoj meri nego samo drutvo, jer su u njima esto Jevreji i
nejevreji bili zajedno. Grupe Isusovih sledbenika su s mukom traile sopstveni identitet
nezavisno od jevrejske zajednice, ije su svete spise i tradicije uglavnom preuzeli.

Nisu svi hriani napustili jevrejske obiaje u isto vreme. Tokom prvih decenija posle Isusove
smrti, mnogi njegovi sledbenici moda nisu mislili da e uopte napustiti te tradicije.
Jerusalimska grupa okupljena oko Isusovog brata Jakova, na primer, i dalje je potovala zakon,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
40
The Origin of Satan
to je inio i sam Jakov (otud i njegov nadimak pravedni Jakov" ili Pravedni"). Druge grupe,
na primer one koje su sledile Petra, promenile su stav prema zakonoma o ishrani i seksualnom
ponaanju. Grupe koje su pratile uenja Pavla, preobraenog Fariseja, uveliko su prisvojile
njegovo ubeenje da je Hrist kraj zakona za svakoga ko veruje, bio on Jevrejin ili nejevrejin".
4

Veina vernika tumaila je tu Pavlovu izjavu kao tvrdnju da su obrezivanje i potovanje koer
zakona i jevrejskih festivala u suprotnosti sa jevaneljem, i njegove propovedi su privukle
mnoge preobraenike Nejevreje, koji su se pridruivali kongregacijama jevrejskih sinagoga.

Kada pogledamo tri jevanelja, i Markovo u Novom Zavetu, sva napisana izmeu 70. i 100.
godine n.e., vidimo tri tipine zajednice koje, u procesu odvajanja od odredenih jevrejskih grupa,
pokuavaju da stvore novi i karakteristini hrianski stil zajednikog identiteta. Krister Stendal,
znalac Novog Zaveta, karakterie Matejevo jevanelje kao vrstu pravilnika zajednice", znato
liberalnijeg od esenskog.
5
Jevanelje po Luki, verovatno jedino iji je autor nejevrejin, bilo je
napisano prvenstveno za nejevrejsku zajednicu. Ovo jevanelje istie da je Hristova grupa,
budui Boji narod, preuzela Izraelovo naslee. Autor Jevanelja po Jovanu, koji je verovatno
Jevrejin, opisuje intimno povezanu grupu Isusu najbliih" koji, potujui Isusovo nareenje da
vole jedan drugog (15: 17), svoje jevrejske protivnike smatraju Sataninim porodom.

Nikako nije sluajnost to u jevaneljima nalazimo ovakvu strukturu grupnog identiteta,
strukturu koja oblikuje hrianske crkve do dana dananjeg. etiri jevanelja Novog Zaveta
kanonizovana su oko 200. godine n. e. Oigledno je to bio konsenzus crkava od provincijalne
Galije do crkve u glavnom gradu Rimu. Izbor nije pao na ova jevanelja zato to se mislilo da su
najranija ili da najvernije prenose Isusov ivot i uenje, nego zato sto su bila pogodan temelj za
crkvene zajednice.

Kanonska jevanelja nikako nisu bila jedini opisi Isusovog ivota i uenja. Godinama posle
Isusove smrti prie o njemu i njegovim uenicima prenoene su i prepriavane ne samo u
Palestini, ve irom Male Azije, Grke, Egipta, Afrike, Galije i panije. Nekih dvadeset godina
posle Hristovog raspea, kada je Pavle putovao u Antiohiju, prestonicu Sirije, poseujui
sinagoge, a i u Grku i Rim, da objavi, jevanelje Isusa Hrista", jo nije bilo pisanih jevanelja.
Prema Pavlu ,,jevanelje" se sastojalo od njegovih propovedi, koje je saeo ovako: Hrist je
umro za nae grehe, kao to kau sveti spisi; bio je sahranjen; i vaskrsnuo je treeg dana" (1
Korinani 15: 3-4). Mada je Pavle propovedao u sinagogama, njegovi sluaoci su uglavnom bili
nejevreji, najee nejevreji kojima su jevrejske kongregacije bile privlane. Mnogi su bili
doseljenici u rastue, heterogene gradove kao to su sirijska Antiohija, azijski Efes i grki
Korint. Objavljujui da Jevreji i nejevreji, robovi i slobodni ljudi, mukarci i ene, mogu sad
postati ,,jedno u Hristu" (Galati 3: 28), Pavle je od svojih krtenih stvorio vrsto povezane grupe
koje Vejn Miks naziva prvim gradskim hrianima". Bile su to etniki raznovrsne zajednice u
kojima su bili izmeani trgovci, robovi i bogati pokrovitelji grupa, ija je dunost bila da pomau
i podravaju jedan drugog, oekujui Hristov trijumfalni povratak.
6
Piui raznim
kongregacijama za vreme svog puta, Pavle ponekad priziva rei Gospoda". Jednom prilikom
zabranjuje razvod pozivajui se na Isusov autoritet (1 Korinani 7: 10); drugom prilikom
objanjava kako je Isus rekao svojim sledbenicima da obredno jedu hleb i piju vino da bi
predstavili Gospodovu smrt, dok on ne doe" (1 Korinani 11: 26).

Meutim, Pavla nije zanimao Isusov zemaljski ivot, i nije eleo da sakuplja njegova kazivanja.
Meutim, drugi hriani su poeli da skupljaju i zapisuju Isusova kazivanja.
7
Tajna knjiga
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
41
Elaine Pagels
Jakovljeva, jedno od mnogih predanja koja su cirkulisala posle Hristove smrti, daje stilizovan
opis tog procesa:

Jednom prilikom dvanaest uenika sedelo je zajedno, priseajui se ta je Spasitelj rekao
svakom od njih, bilo tajno ili otvoreno, stavljajui ta seanja u knjige (NHCI.27.15).

U stvari, mnogi, ne samo dvanaestorica" ustoliena u hrianskoj tradiciji, skupljali su Isusova
kazivanja i pravili zbirke.Veina strunjaka se slae da je jedna zbirka Isusovih kazivanja,
prevedena sa originala (aramejski), na grki, cirkulisala u prvom veku. Meutim, nijedan
primerak tog izvora nije sauvan. Da je svaki od pisaca jevanelja nezavisno prevodio Isusova
kazivanja, ovek bi oekivao varijacije u njihovim prevodima njegovih rei. Ali veoma razliita
jevanelja, kao na primer Matejevo i Lukino, a i izostavljeno Jevanelje po Tomi, citiraju
Isusova kazivanja u istovetnom prevodu.Ta injenica pokazuje da su oni koristili zajedniki
izvor, koji strunjaci nazivaju Q (Quelle je nemaka rec za izvor.").
8
Tom izvoru dugujemo
mnoga poznata kazivanja, ukljuujui Blagoslove (Blagosloveni ste vi siromasi; jer vae je
carstvo nebesko... ") i deo Jevanelja po Mateju koji znamo kao Besedu na Gori (koja u
Jevanelju po Luki postaje Beseda u Ravnici). Naena su i druga kazivanja na komadiima
papirusa koji su sauvani zahvaljujui suvoj klimi Gornjeg Egipta. Od kraja devetnaestog veka i
tokom dvadesetog arheolozi nalaze listove papirusa koji sadre nagovetaje Isusovog predanja -
na primer, prie - o isceljivanju leproznog, o vraanju mrtvog mladia u ivot.
9
Pojedini
fragmenti papirusa sadre nepoznata, zagonetna kazivanja:

Isus kae, ,Ja sam svetlost koja je iznad sviju. Ja sam taj koji je sve. Iz mene je sve
proizilo i meni se sve vraa. Rascepi komad drveta, i ja sam tu. Podigni kamen, i tu e
me nai" (NHC II.46.23-38).

Kako su se prie, kazivanja i anegdote mnoile, razna tumaenja Isusovog zivota i uenja
cirkulisala su meu razliitim hrianskim grupama irom rimskog sveta. Prava sadrina
Isusovog uenja esto je bila predmet otre polemike, kao to moemo videti iz Jevanelja
Marije Magdalene, rang izvora otkrivenog 1896. na fragmentima papirusa u Egiptu. Kao i ostali
nekanonizovani tekstovi, ovaj znaajni tekst, opisuje Mariju Magdalenu meu uenicima - u
stvari, kao jednog od Isusovih najvoljenijih uenika, kojem je on poverio tajno uenje.
10
U
jednom pasusu (17: 18-18: 15), Petar se prvo obraa Mariji za zahtevom.

Sestro, mi znamo da je Spasitelj voleo tebe vie nego druge ene. Saopti nam rei
Spasiteljeve kojih se sea, koje... mi ne [znamo] i nismo uli."

Poto je Marija odgovorila, otkrivajui Petru tajno uenje o duinom duhovnom putovanju,
Andrej prigovara:

Kai togod hoe o onome to je rekla. Ja ne verujem da je Spasitelj rekao. Jer zaista su
ta uenja udne ideje."

Petar se pridruuje, osporavajui istinitost Marijinih rei:

Da li je on zaista razgovarao s jednom enom bez naeg znanja, i to tajno. Treba li svi da
se okrenemo i sluamo nju? Da li je nju vie voleo od nas?"

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
42
The Origin of Satan
Marija se buni:

Brate moj Petre, ta misli? Misli li da sam ja to sve izmislila u mom srcu? Misli li da
govorim lai o Gospodu?"

Tada Levi upada u re da posreduje, govorei da je Spasitelj nju znao veoma dobro i uinio
dostojnom" da primi takva uenja. Jevanelje po Mariji zavrava se time to uenici, prihvativi
ono to su doznali od Marije, odlaze da propovedaju. Medutim, veina hrianskih grupa,
ukljuujui tu rimsku grupu, prihvata poglede Petra, esto opisivanog kao Marijinog protivnika.
Veina sa sumnjom gleda na otkrovenja preneta kroz Mariju, poto ona nije spadala u
dvanaestoricu, i odbija i mnoga druga, iroko rasprostranjena jevanelja. Pretkraj drugog veka,
pojedine crkvene voe osuuju takva uenja kao jeres.

Izvanredno otkrie, 1945. godine, skrivene biblioteke ranih hrinskih spisa u Nag Hamadiju
veoma je poboljalo nae razumevanje ranog hrianskog pokreta.
11
Ovde nije mesto da govorim
o ovom otkriu, koje sam opisala u knjizi Gnostika jevanelja, ali kad bacimo pogled na jedno
od jevanelja otkrivenih u Nag Hamadiju, jevanelje koje je veina o njemu obavetenih
crkvenih voa odbacila, jasnije vidimo zato je data prednost jevaneljima Novog Zaveta.
Jevanelje po Tomi poinje ovim reima: Ovo su tajne rei koje je ivi Isus govorio, a koje je
njegov blizanac, Juda Toma, zapisao". Da li je Isus imao brata blizanca, kao to ovaj tekst tvrdi?
Da nije to moda autentini zapis Isusovih kazivanja? Kako naslov kae, u tekstu je Jevanelje
po Tomi. Ipak, za razliku od jevanelja Novog Zaveta, ovaj tekst sebe oznaava kao tajno
jevanelje. U njemu su mnoga kazivanja paralelna onima u Novom Zavetu, naroito kazivanja
iji je izvor Q. Medutim, preostala kazivanja se upadljivo razlikuju - toliko su udna i ubedljiva
da podseaju na koane Zen budizma:

Isus je rekao, Ako ispolji ono to je u tebi, spae te ono to ispolji. Ako ne ispolji
ono to je u tebi, unitie te ono to ostane neispoljeno" (NHC.45. 29-33).

Potpuni tekst Jevanelja po Tomi, pisan na koptskom, potie iz treeg ili etvrtog veka n. e.,
original, verovatno pisan na grkom, moda je mnogo ranijeg datuma.
12
Strunjak za Novi Zavet
Helmut Kester tvrdi da Jevanelje po Tomi sadri zbirku kazivanja koja prethodi jevaneljima
Novog Zaveta. Ako najranije jevanelje Novog Zaveta, Jevanelje po Marku potie iz 70. godine
n.e., Jenaelje po Tomi, tvrdi Kester, moda potie iz prethodne generacije. Mada mnogi
strunjaci osporavaju Kesterovo datiranje Jevanelja po Tomi, ovo jevanelje, otkriveno pre
manje od pedeset godina, nekako podsea na tip izvora koje su koristili autori Mateja i Luke
kada su sastavljali svoja jevanelja.

Zato je Jevanelje po Tomi izostavljeno, uz mnoga druga koja su ostala bezmalo nepoznata
gotovo dve hiljade godina? Budui deo svete biblioteke najstarijeg manastira u Egiptu, ove
knjige su bile zakopane, po svoj prilici oko 370. godine n.e., nakon to je aleksandrijski
arhiepiskop naredio "hrianima irom Egipta da zabrane takve knjige kao jeres, i zahtevao da se
one unite. Dva veka ranije, pravoverni lionski biskup Irenej, takode fanatik, ve je napadao
takva dela. Koliko mi znamo, Irenej je bio prvi koji je identifikovao etiri jevanelja Novog
Zaveta kao kanonska, iskljuivsi ostala. Uznemiren to su desetine jevandelja cirkulisale meu
hrianima irom sveta, kao i u njegovoj doseljenikoj kongregaciji galiskih Grka, Irenej kao
jeterike igoe one koji se hvale da imaju vie jevandelja nego to in stvarno ima ... ali, u stvari,
oni nemaju jevandelja koja nisu ispunjena svetogrem".
14
Irenej tvrdi da su samo etiri
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
43
Elaine Pagels
jevandelja Novog Zaveta autentina. Na osnovu ega? Irenej kae da, kao to postoje samo etiri
glavna vetra, etiri strane sveta, i etiri nebeske sohe, tako moe biti samo etiri jevandelja.
Pored toga, dodaje on, samo su jevandelja Novog Zaveta pisali Isusovi uenici (Matej i Jovan) ili
njihovi sledbenici (Marko, uenik Petrov, i Luka, uenik Pavlov). Malo se dananjih strunjaka
za Novi Zavet slae sa Irenejem. Mada su jevanelja Novog Zaveta - kao ona otkrivena u Nag
Hamadiju - pripisivana Isusovim sedbenicima - niko ne zna ko ih je u stvari pisao; tavie, ono
to mi znamo o njihovim datumima ini tradicionalne pretpostavke u svim sluajevima veoma
malo verovatnim. Ipak, Irenejeve izjave nam skreu panju da je zbirka knjiga koju nazivamo
Novim Zavetom bila sanjena oko 180-200. godine n.e. Pre tog vremena, mnoga jevanelja
kruila su hrianskim zajednicama od Male Azije do Grke, Rima, Galije, panije i Afrike.
Krajem drugog veka, biskupi crkava koje su se nazivale pravovernim izbacili su sva osim etiri
kanonska jevanelja, proglaavajui sva ostala, po Irenejevim reima, kao ambis ludila i
svetogre protiv Hrista".
15
Irenej je eleo da konsoliduje hrianske grupe kojima je pretio
progon irom sveta. Jevanelja koja je on odobrio poduprla su institucionalizaciju hrianskog
pokreta. Jevanelja koja je on osudio kao jeres nisu sluila cilju institucionalizacije. Naprotiv,
neka od odbaenih jevanelja podsticala su ljude da se direktno obraaju Bogu, bez posredstva
crkve ili svetenstva.

Jevanelje po Tomi, kao to sam vec pomenula, tvrdi da sadri tajno uenje - potpuno suprotno
od uenja Marka, Mateja, Luke i Jovana. Po Marku, na primer, Isus se najpre pojavljuje govorei
dolo je vreme; carstvo boje dolazi. Pokajte se i verujte u jevanelje" (1: 15). Po Marku, svet
e uskoro proi kroz kataklizmini preobraaj: Isus predvia borbu, rat, sukob i patnju, posle
ega slede dogaaji koji e potresti svet - dolazak Carstva Bojeg (13: l-37).

U Jevanelju po Tomi, meutim, Carstvo Boje" nije ni dogaaj koji se deava u istoriji niti
mesto". Autor Jevanelja po Tomi kao da ismejava takve poglede:

Isus je rekao, Ako vam oni koji vas vode kau, 'Gospode, carstvo je na nebu,' onda e
vas ptice na nebu pretei. Ako vam kau, Ono je u moru,' onda e vas ribe pretei"
(NHC II.32.19-24).

U Jevanelju po Tomi carstvo je stanje samospoznaje:

Naprotiv, carstvo je u vama i izvan vas. Kada spoznate sebe, tada ete znati sebe, i tada
ete shvatiti da ste sinovi ivog oca" (NHC II.32.25-33.5).

Ali uenici, pogreno shvatajui to carstvo kao budui dogaaj, uporno nastavljaju s naivnim
pitanjima:

Kada e ... doi novi svet?" Isus im je rekao, Ono emu se nadate je ve dolo, a vi to
ne uviate" (NHC I.42.10-42).

Znai, po Jevanelju po Tomi, Carstvo Boje simbolizuje stanje preobraene svesti. ovek ulazi
u to carstvo kad spozna samog sebe. Jevanelje po Tomi ui da kada ovek upozna sebe na
najdubljem nivou, on istovremeno spoznaje Boga kao izvor svog bia.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
44
The Origin of Satan
Ako mi tad pitamo, Ko je Isus?", Jevanelje po Tomi daje odgovor drukiji od onog u
jevaneljima Novog Zaveta. Marko, na primer, opisuje Isusa kao apsolutno jedinstveno bie -
Mesiju, kralja koga je postavio Bog. Po Marku, Petar otkriva tajnu Isusovog identiteta:

I Isus ode sa svojim uenicima do sela Cezareje Filipi; a na putu zapita svoje uenike.
ta kau ljudi, ko sam ja?" A oni mu rekoe, Jovan Krstitelj; a drugi rekoe, Elija; ili
jedan od proroka." A on ih zapita, ta vi kaete, ko sam ja?" Petar mu odgovori, Ti si
Mesija" (8: 27-29).

Ali Jevanelje po Tomi kazuje istu priu drukije:
Isus ree svojim uenicima, Uporedite me s nekim i recite mi na koga sam nalik." Simon
Petar mu ree, Ti si nalik na pravednog glasnika." Matej mu ree, Ti si nalik na mudrog
filosofa." Toma mu ree. Uitelju, moja usta su potpuno nesposobna da kau na koga si
nalik" (NHC II.34.30-35.3).

Imajui na umu itaoce kojima je maternji jezik grki, autor Jevanelja po Tomi tumai
Matejevu tvrdnju da je Isus rabin uitelj (mudri filosof" i Petrovo ubeenje da je Isus Mesija
(pravedni glasnik"). Isus ne porie te uloge, bar ne one koje mu pripisuju Matej i Petar. Ali,
prema Tomi, oni - i njihovi odgovori - predstavljaju nie razumevanje. Shvativi da nije u stanju
da dodeli odreenu ulogu Isusu, Toma u trenutku prevazilazi ideju uenika-uitelju. Isus
izjavljuje da je Toma postao njemu slian:

Ja nisam tvoj uitelj, jer ti si pio, i opio se, iz uboreeg potoka iz kojeg sam te napojio...
Kogod pije iz mojih usta postae ono to sam ja, a ja u postati on, i tajne e mu biti
otkrivene (NHC II.35.4-7; 50: 27-30).

Novozavetno Jevanelje po Jovanu istie Isusovu jedinstvenost u veoj meri nego Marko. Po
Jovanu, Isus nije samo ljudsko bie, nego boanska i vena Re Boja, Boji, jedinoroeni sin",
koji je siao na zemlju u ljudskom obliju da izbavi ljudski rod od venog prokletstva:

Bog je toliko voleo svet da je dao svog sina jedinoroenog, da kogod u njega ne umre,
ve ima veni ivot.... Kogod u njega veruje nee biti osuen, ali kogod ne veruje bie
osuen jer ne veruje u ime jedinoroenog Sina bojeg (3: 16-18).

Kao to smo videli, poruka Jevanelja po Tomi je sasvim drukija. Isus ne samo to sebe smatra
za jedinoroenog sina bojeg, ve govori svojim uenicima, Kad upoznate sebe (i otkrijete
boansko u sebi), tada ete uvideti da ste vi sinovi ivog Oca". Drugim reima, ba kao lsus.
Jevanelje po Filipu kae isto, samo saetije: ovek treba da postane ne hrianin, ve Hrist". Ja
verujem da je to simbolina poruka pripisavanja Jevanelja po Tomi Isusovom bratu blizancu".
U stvari, ti, itaoe, jesi brat bliznak Hristov" kada spozna boansko u sebi. Tada e, kao i
Toma, videti da ste ti i Isus takorei identini blizanci.

Onaj ko trai postane ne hrianin, ve Hrist" ne gleda samo na Isusa, a kasnije na njegovu
crkvu i njene voe - kao sto veina vernika ini - kao na jedini izvor istine. Tako, dok Isus u
Jevanelju po Jovanu izjavljuje, Ja sam vrata, kogod ude u mene bie spasen". Uenje
Silvanovo daje drukiji savet:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
45
Elaine Pagels
Kucaj na sebe kao na vrata i idi po sebi kao po pravom putu. Jer ako ide tim putem,
nemogue je da zaluta... .Otvori sam vrata da bi znao ta je... to god otvori za sebe,
otvorie (NHC VII.106.30-35; 117.5-20).

Zato je veina ranih hrianskih crkava odbacila tekstove kao to je Jevanelje po Tomi, a
prihvatila druge, verovatno kasnijeg datuma, na primer, jevanelja po Mateju, Luki i Jovanu?
Privlano za ljude koji tee za duhovnim preobraajem, Jevanelje po Tomi ne daje odgovore na
praktina pitanja koja su sebi postavljali mnogi potencijalni preobraenici u jevrejskim
zajednicama (ili u njihovoj okolini) irom gradova Palestine i carskih provincija. Potencijalni
peobraenici postavljali su pitanja kao to su: eli li da postimo? Kako da se molimo? Treba li
da dajemo milostinju? Po kojem propisu da se hranimo? Ukratko, treba li vernici da se dre
tradicionalnih jevrejskih obiaja ili ne? Prema Jevanelju po Tomi, kada uenici ovakva pitanja
postavljaju ivom Isusu", on odbija da im da odreena uputstva, i odgovara samo,

Ne govorite lai, i ne inite ono to mrzite: jer nebo vidi sve" (NHC II.33.18-21).

Ovaj zagonetni odgovor preputa svakoga svojoj savesti, jer ko bolje zna kad ovek lae, i ko
bolje zna ta ovek mrzi? Ma koliko ovaj odgovor bio dubok, on ne daje nikakve programske
smernice za grupno poduavanje i graenje religijske institucije. Jevanelja Novog Zaveta,
meutim, nude takve smernice. Po Mateju i Luki, na primer, Isus odgovara na svako od ovih
pitanja autoritativno i odreeno:

Kad se moli, kai, 'Oe na, koji si na nebu... 'Kad posti, umij se.... Kad daje
milostinju, ini to tajno" (6:2-12).

to se tie zakona koera, Marko kae da je Isus proglasio svu hranu istom".

tavie, dok Jevanelje po Tomi kae da nalasku Carstva Bojeg prethodi usamljeniki proces
samootkria, Jevanelja Novog Zaveta daju mnogo jednostavniju poruku: ovek dospeva do
Boga ne duhovnom samospoznajom, ve verom u Isusa Mesiju. Poto je Bog poslao spasenje
kroz Hrista, pokaj se; prihvati krtenje i oprotaj grehova; pridrui se Bojem narodu i primi
spasenje.

Najzad, Jevanelje po Tomi blagosilja usamljene i izabrane" i obraa se usamljenom traiocu,
ili, u najboljem sluaju, uskom, odabranom. Za razliku od toga, Marko i njegovi naslednici,
kombinujui mnoge elemente ranijih predanja o Isusu (prie o udima, uenja, prie o sukobima)
sa naracijom o Isusovoj smrti, predstavljaju Isusa i njegove uenike u drutvenom kontekstu - na
primer, raspravljajujui, u raznim situacijama, s jevrejskim voama, sa masom (prijateljskom i
neprijateljskom), sa vlastima (i jevrejskim i rimskim). inei to, Marko i njegovi naslednici nude
drutvene modele koji e Isusovim sledbenicima pomoi da se identifikuju kao grupa - mahom
manjkava i ugroena grupa, kako je oni opisuju, ali, grupa koja tvrdi da je Boji narod, koja
nastavlja Isusovo delo isceljivanja, isterivanja avola, i proglaavanja Nebeskog Carstva koje
dolazi.

Autor Jevanelja po Marku nudi elementarni obrazac za ivot u hrianskoj zajednici.
Jevanelja, prihvaena od veine hriana, sva do izvesne mere slede Markov primer. Dolazei
narataji su u jevaneljima Novog Zaveta nalazili ono to se nije moglo nai u mnogim drugim
elementima tradicije o Isusu - praktian nacrt za gradnju hrianske zajednice. Pisac po tradiciji
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
46
The Origin of Satan
nazvan Matej osavremenjuje Marka kako bi se bolje suoio sa posleratnom situacijom. Mnogi
strunjaci misle da je Matej iveo izvan Palestine, moda u Antiohiji, glavnom gradu Sirije. Po
njegovom pisanju reklo bi se da je pripadao jakoj jevrejskoj zajednici, koja je, kao i sve jevrejske
zajednice, preivela velike posleratne nemire.
16

Jerusalimski Hram je bio ruevina, a Vespazijan je tu stacionirao stalni rimski garnizon. Rimske
trupe i civili izgradili su naselje sa paganskim oltarima, rimskim kupatilima, prodavnicama i
drugim pogodnostima rimskog zivota. Vezpazijan je takode, zbog rata, kaznio Jevreje irom
carstva naredivi im da rimskoj blagajni predaju poreze koje su ranije plaali za odravanje
Hrama. Kad je Hram razruen, prvosvetenik, ranije glavni zastupnik jevrejskog naroda, izgubio
je svoj poloaj; isto se dogodilo i ostalim svetenicima, njegovim saveznicima. Sanhedrin, ranije
vrhovni jevrejski savet, takoe je izgubio vlast.

Rat je zauvek promenio prirodu jevrejskog vostva u Jerusalimu i drugde. Ipak, ak i za vreme
rata, pojedini Jevreji i Rimljani su pripremali alternativno vostvo koje bi zamenilo Sanhedrin i
svetenike posle rata. Kada su Rimljani opseli Hram u martu 68. godine n.e., jevrejski uitelj
Johanan ben Zakaj pobegao je iz Jerusalima i naao utoite u jednom rimskom logoru. Tu,
predviajui rimsku pobedu, zatraio je od Vespazijana dozvolu da osnuje akademiju za
jevrejske uitelje u Jamniji, gradu koji je ponovo pao pod rimsku vlast. Vespazijan i njegovi
saveznici, oigledno oekujui da Jevreji preuzmu unutranju samoupravu posle rata, dozvolili
su Johananu da osnuje tu kolu kao legitimnu jevrejsku vlast. Prema istoriaru Meri Smolvud,

Bekstvo rabina Johanana, koje se moe opisati kao akt izdaje, bilo je u stvari duhovno
spasenje za Jevreje, naime, kad je rabinska kola koju je on osnovao zamenila Sanhedrin
... a njen predsednik, ili patrijarh, Nasi, preuzeo prvosvetenikov poloaj voe i
religijskog i politikog predstavnika Jevreja.
17

Prvosvetenika dinastija i njeni aristokratski saveznici u Sanhedrinu, a i sadukejski pisari
povezani sa bivim Hramom, bili su odstranjeni. Rukovodee uloge preuzela je rastua grupa
uitelja, mahom Fariseja, meu mnogo trgovaca koji su se sami izdravali (Farisej Pavle je
pravio atore). Ova grupa je irila svoju vlast kroz celu Judeju, kasnije obuhvativi jevrejske
zajednice irom sveta. Tako je poeo rabinski pokret koji e biti sve dominantniji u jevrejskom
svakodnevnom zivotu.
18
Matej, objavljujui poruku Isusa Mesije oko 80. godine n.e., morao se
suoiti prvenstveno sa rivalstvom ovih farisejskih uitelja i rabina koji su se uspeno vaspostavili
irom jevrejskog sveta kao autoritativni tumai Tore. Fariseji su hteli da stave Toru u centar
jevrejskog ivota kao zamenu za porueni hram. Njihov cilj bio je da prenesu praktino
tumaenje jevrejskog zakona, i da tako sauvaju jevrejske grupe irom sveta kao izdvojen i sveti
narod. Videvi u Farisejima glavne protivnike njegovog sopstvenog uenja o Isusu,
19
Matej je
odluio da predstavi Isusa i njegovu poruku na nain razumljiv Farisejima i njihovim
mnogobrojnim sledbenicima - ne samo kao Bojeg Mesiju nego takoe kao uitelja koji
ovaplouje i ispunjava istinsku pravednost koju su ranije poduavali zakoni i proroci".

Kao to emo videti, Matej tvrdi da Isus nudi univerzalniju interpretaciju Tore (voli Boga i svog
suseda"; Drugima ini ono to eli da ine tebi"), ne odriui se ni ,,jote" boanskog zakona.
Meutim, budui Matejev Isus tumai Toru tako da ne samo Jevreji, nego i nejevreji mogu
ispuniti propisane obaveze, Matej u stvari podstie ljude da napuste tradicionalno etniko
poistoveivanje sa Izraelom. To je bio radikalan stav, koji je za mnoge Jevreje bio anatema, i oni
to nisu krili. U Jevanelju po Mateju, Isus neprestano napada Fariseje kao hipokrite" opsednute
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
47
Elaine Pagels
sitnim odredbama, koji zanemaruju pravdu i milost i veru". Ovakvi napadi karikiraju rabinsko
verovanje da je neophodno voditi rauna o obiajima kako bi se sauvao integritet Izraela. Matej
na taj nain uestvuje u ogorenom sukobu koji je presudan za jevrejski - i budui hrianski -
identitet.
20

Piui svoje jevanelje, Matej se trudio da pobije tetne glasine o Isusu - na primer, da je
vanbrano dete, to bi ga osramotilo i diskvalifikovalo kao kandidata pogodnog za Mesiju
Izraela. tavie, bilo je poznato da je Isus bio iz Nazareta u Galileji, i da je potekao iz obine, a
ne kraljevske, porodice. Biti lan kraljevske, Davidove dinastije, osnovane u Betlehemu, bolje bi
odgovaralo jednom kralju Izraela. Jo je ozbiljnija, moda, bila optuba da je Isus, kao to Marko
kae, zanemarivao ili ak krio zakone sabata i koera.

Matej, kao i njegovi prethodnici u hrianskom pokretu, bio je uznemiren zbog takvih kritika.
Medutim, prouavajui Sveto Pismo, stalno je nailazio na biblijske odlomke, naroito u
psalmima i spisima proroka, koji su, kako je on verovao, osvetljavali dogaaje iz Isusovog
ivota. Na primer, nasuprot glasinama da je Isus roen vanbrano, Matej i njegovi prethodnici
nali su potvrdu svoje vere u Isusa u Isaiji 7: 14. Gospod tu obeava da e dati Izraelu znak
dolazeeg Bojeg spasenja. Matej je po svoj prilici poznavao hebrejsku Bibliju u grkom
prevodu, gde je mogao proitati sledee:

Sam Gospod e vam dati znak: Eto, devojka e zatrudneti i rodie sina; i dae mi ime
Emanuel - Bog s nama" (Isaija 7: 14).

Hebrejski original upotrebljava re mlada ena" (almah), to verovatno sugerie da je re o
obinom roenju. Meutim, re almah je na grki prevedena kao parthenos (devica"). Sloivi
se s tumaenjem koje su Isusovi sledbenici ve davali tom dogaaju, taj prevod je potvrdio
njihovo ubeenje da je Isusovo roenje, koje su nevernici ismevali kao pogano, u stvari bilo
udotvorni znak".
21
Tako Matej, tvrdei da Duh nije siao na Isusa prilikom njegovog krtenja,
ve u trenutku njegovog zaea, revidira Markovu priu. Kako Matej kae, i nae se da je
Isusova mati bila trudna od svetoga Duha" (1: 18), a Boji aneo je objasnio Josifu da je dete
zaeto svetim Duhom". Matej kae da Isusovo roenje nije skandal ve udo - udo koje
potpuno ispunjava Isaijino drevno proroanstvo.

Da bi dokazao kako je Isus, uprkos svom skromnom roenju, kvalifikovan da bude Mesija,
Matej je izradio kraljevski rodoslov za Isusa, uspostavivi, preko kralja Davida, genealoku vezu
sa Avramom (Luka ini isto, po svoj prilici radei nezavisno, jer se Lukin rodoslov razlikuje od
Matejevog; uporedi Matej 1: 1-17 sa Lukom 3: 23-28).

Matej konstruie sloenu istoriju kako bi objasnio zato se veruje da Isus, potomak kraljeva,
pripada jednoj nepoznatoj porodici iz grada Nazareta u Galileji, a ne kraljevskoj dinastiji iz
Betlehema. Po Mateju, Isusovo udotvorno roenje prepalo je jerusalimsku vladajuu klasu, i
svetovnu i religijsku. Kada je kralj Irod, kae Matej, koga su Rimljani podravali kao vazalskog
kralja Jevreja, uo da se pojavila nova zvezda, to predskazuje kraljevsko roenje, on je bio
uznemiren, i ceo Jerusalim zajedno s njim" (2: 3). Osujeen u svom prvom pokuaju da pronae i
uniti Isusa, Irod je, razbenjen, naredio da se pobiju sva muka deca, od dve godine i mlaa, u
Betlehemu i okolini (2: 16). Isusov otac, koga je upozorio aneo, uzeo je dete i njegovu Majku i
pobegao s njima u Egipat. Posle Irodove smrti oni su se vratili, kae Matej, ali je Isusov otac,
znajui da Irodov sin jo uvek vlada Judejom, odluio da, kako bi zatititio Isusa od opasnosti,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
48
The Origin of Satan
odvede svoju porodicu u selo Nazaret, i da tamo ive u tajnosti. Matej tako objanjava zato su
ljudi Isusa povezivali s nepoznatim gradom u Galileji, a ne Betlehemom, koji je, po Mateju, bio
Isusov stvarni rodni grad.

Kako nijedan istorijski zapis ne ukljuuje masakr novoroenadi u spisak Irodovih zloina,
mnogi strunjaci za Novi Zavet smatraju da su prie o ubijanju nevinih" kao i o beanju u
Egipat" odraz Matejevog programskog ubeenja da Isusov ivot mora da bude rekapitulacija cele
istorije Izraela. Prema ovim znalcima, Mateju nije naroito stalo da prui biografske podatke;
mnogo mu je vie stalo da pokae kako postoji veza izmedu Isusa, Mojsija i Izraelovog egzodusa
iz Egipta. Poput Mojsija, koji je, kao novoroene, izbegao srdbu egipatskog faraona koji je
naredio masovno ubijanje hebrejske muke novorodenadi, tako je i Isus, kae Matej, izbegao
srdbu kralja Iroda. I kao to je Bog nekad spasao Izrael od Egipta, tako je on sad, tvrdi Matej,
spasao Isusa. Kao u celom svom jevanelju, Matej uzima rei iz prorokih spisa (u ovom
kontekstu, rei proroka Osije) koje se, po opteprihvaenom tumaenju odnose na naciju Izraela
(Iz Egipta sam pozvao svog sina"), tumaei ih kao da se odnose Isusa iz Nazareta, koga on vidi
kao kulminaciju Izraelove istorije.
22

Mnogi strunjaci su primetili ove paralele izmedu Isusa, Mojsija i Izraela. Ali niko, koliko ja
znam, nije primetio da Matej preokree tradicionalne uloge, dodeljujui jevrejskom kralju ulogu
zlikovca rezervisanu, po tradiciji, za faraona. On na taj nain pretvara strane neprijatelje iz
Izraelove starine u intimne neprijatelje, kako ih Matej shvata. Kao Isusove neprijatelje Matej
navodi glavne svetenike i pisare, kao i ostale stanovnike Jerusalima, jer, kako on kae, nije
samo Irod bio uznemiren" kad je uo o Isusovom roenju, nego je bio uznemiren ceo
Jerusalim zajedno s njim" (2: 3). Matej, bez sumnje pravi kontrast izmeu Iroda, koji je
idumejskog porekla, to znai iz sumnjive dinastije, i Isusa, iji legitimni davidski (to znai
kraljevski) rodoslov Matej razglaava. Sad je Irod taj, a ne faraon, koji nemilosrdno nareuje
masovno ubijanje jevrejske muke novoroenadi. Po Mateju, im je Isus roen, glavni
svetenici i pisari naroda" okupili su se, oigledno ujedinjeni u podrci Irodovoj odluci da nae
dete i ubije ga" (2: 13). Matejeva pria o Isusovom roenju nije idilina slika koju vidimo na
boinim estitkama, nego predskazanje stranog dogaaja - raspea.

Dodeljujui Irodu faraonovu tradicionalnu ulogu, Matej takoe preokree simbolinu geografiju
Izraela. Egipat, po tradiciji zemlja ropstva, sada postaje utoite za Isusa i njegovu porodicu,
mesto utoista i spasa od masakra po naredbi jevrejskog kralja. Preokret simbola se po svom
zapanjujuem efektu skoro moe meriti sa onim u knjizi Otkrovenja, po kojem je Jerusalim
mesto alegorijski zvano Sodoma i Egipat, gde je na Gospod razapet" (11:8). Kasnije e Matej
govoriti da Isus povoljno uporeuje Tir i Sidon, pa ak i Sodomu, s lokalnim Betsaidom,
Horazinom i Kapernaumom (11:20-24).

Tokom celog svog jevanelja, Matej obre strane i intimne neprijatelje. Odmah nakon Besede na
Gori, Isus isceljuje leproznog prognanika, a zatim i rimskog centuriona, koji prepoznaje Isusovu
boansku mo i moli ga mu njome pomogne. Iznenaen to rimski oficir ima veru veu nego
iko" u Izraelu, Isus u tom trenutku izjavljuje, Kaem vam, mnogi e doi sa istoka i zapada, i
see za trpezu s Avramom, Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskome, a sinovi carstva bie
izgnani u tamu; i tamo e plakati i krgutati zubima"(8: 11-12).

Od poetka, pa do samog kraja svog jevanelja, Matej igoe savremene izraelitske voe, dok se
javno zalae za Isusa - Izraelovog Mesiju - i za one koje je novi kralj sam postavio. Ne samo to
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
49
Elaine Pagels
je Irod bio Idumejac, nego je njegova porodica bila optepoznata po nejevrejskom nainu ivota,
uprkos formalne odanosti veri. Jovanu Krstitelju je odseena glava zato to je javno rekao da se
Irod oenio svojom bivom svastikom, otvoreno prekrivi jevrejski zakon. Matej eli da pokae
ne samo da je Isus izraelski legitimni kralj, a ne neki bezvredni uzurpator kao Irod, nego takoe
da je on bogomdani uitelj pravednosti, predodreen, kako Matej tvrdi, da zameni Fariseje, koji
su uitelji pravednosti u oima mnogih Matejevih savremenika. Matej, koji se, kao i njegovi
istomiljenici hriani, protivi rivalskoj partiji Fariseja, koncipira svoje jevanelje prvenstveno
kao neravnopravnu polemiku izmeu Isusa i Fariseja. Fariseji su veoma potovani i uvaeni,
prihvaeni od naroda kao religijski autoritet. Isusovi sledbenici su sumjiva manjina, klevetana i
progonjena.

U Jevanelju po Marku, Isus se utke suprotstavlja Satani u divljini. Ali Matej crpi iz Q izvora,
govorei kako se Satana pojavljuje tri puta da kua" Isusa, kao to e ga kuati Fariseji i drugi
protivnici. Ovde izvor Q predstavlja Satanu kao karikaturu pisara, polemiara, vinog verbalnom
nadmetanju, koji veto citira Svete spise za svoje avolske ciljeve, i koji stalno podriva Isusov
boanski autoritet (Ako si zaista boji sin... "). Poto dva puta nije uspeo da navede Isusa da
uini neko udo da bi dokazao boansku mo i autoritet, Satana mu najzad nudi sva kraljevstva
ovog sveta i njihovu slavu", koja, tvrdi Satana, pripadaju njemu. Tako, Matej, sledei Marka,
sugerie da politiki uspeh i mo (kakve Fariseji uivaju pod rimskom zatitom) mogu dovesti do
pakta s avolom, i da nisu, kao to mnogi Matejevi savremeneci pretpostavljaju, znaci boanske
milosti.

Matej zatim napada ono to je Farisejima najznaajnije - njihovo tumaenje Tore. Da bi ispravio
utisak jednostavnog, tradicionalnog, pravednog potovanja Tore - utisak koji stie svaki italac
Jevanelja po Marku - Matej predstavlja Isusa kao ovaploenje svega najboljeg i najistinitijeg u
jevrejskoj tradiciji. Dok Marko poinje svoje jevanelje opisima isceljivanja i isterivanja duhova,
Matejev Isus na samom poetku proglaava novo tumaenje boanskog zakona. Kao Mojsije,
koji se popeo na Goru Sinajsku da primi i objavi Boji zakon, Isus se penje na planinu da
izgovori ono to mi znamo kao Besedu na Gori. Ciljajui na Fariseje i one koji su pratili njihovo
tumaenje Tore, Matej insistira da Isus ne odbacuje Toru. Umesto toga, kae Matej, Isus
obelodanjuje njeno sutinsko znaenje:

Nemojte misliti da sam doao da ukinem zakon i proroke; nisam doao da ukinem nego
da ih ostvarim"(5:17).

Isus zatim upozorava: ako ne budete pravedniji od pisara i Fariseja, neete nikad ui u Carstvo
nebesko" (5: 20). Tako Matej brani Isusa od optubi da slabo potuje zakone sabata i koera,
insistirajui da je Isusova pravednost uzvienija od tradicionalne. Po Mateju 5 i 6, Isus zahteva
mnogo stroiju religioznost: za njega Tora nije dovoljno stroga. Dok Mojsijev zakon zabranjuje
ubistvo, Isusova nova Tora" zabranjuje gnev, uvrede i izdevanje imena; dok Mojsijev zakon
zabranjuje preljubu, Isusov zabranjuje poudu. Veliki deo Mojsijevog zakona sadri zabrane
(Ne sme . . ."). Isus, za razliku od toga, ohrabruje:

ini drugima ono to eli da ine tebi; jer tako kau zakon i proroci." (7: 12)

Matej istovremeno tvrdi da se Isusovi kritiari, pisari i Fariseji," kriju iza hipokritinog zahteva
da se potuje" zakon kako svet ne bi video da oni zapravo kre - kako je Isus objavljuje -
centralnu zapovest Tore: da ovek voli Boga i suseda (6: 1-18).
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
50
The Origin of Satan
Kao to smo videli, Matej odstupa od Marka kad Fariseje proglaava za Isusove primarne
protivnike.
23
Po Marku, Isusovi glavni protivnici su pisari, koji su ga, gnevni zbog njegovog
ogromnog uticaja na ljude, optuivali da je opsednut demonima. Medutim, Matej, menjajui
priu, kae kako su Fariseji optuili Isusa da se slui vladarem zlih duhova da bi ih isterao" (12:
24). Dok su, po Marku, Fariseji i irodijanci prvi kovali zaveru da ubiju Isusa, Matej kae da su
iskljuivo Fariseji otili i veali kako da ga unite" (12: 14). Po Mateju, Fariseji ak ponavljaju
optubu da je Isus opsednut Belzebubom" (12: 24). Isus otro porie optubu i upozorava: Ako
ja Duhom bojim izgonim demone, onda nam je dolo Carstvo nebesko" (12:28). Matejev Isus
izjavljuje da je ovaj natprirodni sukob podelio Boji narod u dve neprijateljske zajednice: Ko
nije sa mnom, protiv mene je, a ko ne sabira sa mnom, rasipa" (12: 30).

Oaloen to su ljudi Izraela maltretirani i bespomoni kao ovce bez pastira", bez pravog
vostva, Isus odreuje dvanaestoricu i daje im vlast nad neistim duhovima, da ih izgone: (10:
1). Upozoravajui ih da e ih narod predati sanhedrinima i tui ih u svojim sinagogama" (10:
17), Isus im kae da e iskusiti ubilaku mrnju u sopstvenim kuama (10: 21), i da e ih
svako" mrzeti (10: 22); jer, ako su oni domaina nazvali Belzebubom, kako e tek klevetati
njegove ukuane?" (10: 25). Kasnije, antagonizam izmeu Isusa i njegovin neprijatelja pretvara
se, kao u esenskim spisima, u borbu izmeu sinova carstva", kako kae Matejev Isus, i sinova
zla" (13: 38). Isus osuuje Fariseje reima Jovana Krstitelja: Vi zmijski nakot! Kako moete
dobro govoriti kad ste zli?" (12: 34). Zatim Isus predvia da e stranci izii na sud sa ovim
rodom, i osudie ga (12: 41). Najzad, on sugerie da su njegovi protivnici opsednuti zlim dusima,
i pria parabolu o oveku koji, osloboen od zlih duhova, biva napadnut od sedam jo gorih
duhova", a tako e biti i ovom zlom rodu" (12: 45).

Kasnije, Isus objanjava svojim sledbenicima nasamo da je rod kojem govori (izuzimajuci
izabrane) ve osuen. To to njegovi protivnici odbijaju njegovo uenje, kae on, dokazuje da
Satana vlada njima. U paraboli o sejau, Isus identifikuje zlo" kao neprijatelja koji je oteo"
posejano seme i tako onemoguio da njegovo uenje urodi plodom (13: 19). Isus zatim pria
parabolu o kukolju, eksplicitno identifikujui svoje protivnike kao porod Satanin: kukolj su
sinovi zla, a neprijatelj koji ga je posejao je avo" (13: 38-39).

Isus, koga uenici najzad priznaju kao Mesiju, saoptava da sad, uz pomoc Svetog Duha, on
osniva sopstveni skup koji e trijumfovati nad silama zla; on kao da eli rei da je Bog zamenio
Izrael novom zajednicom. Mnogi strunjaci se slau sa Dordom Nikelsburgom po ijem
miljenju Matejev Isus u esnaestom poglavlju tvrdi da je biva kongregacija Izraela" postala
njegova crkva."
24

Isusov sukob sa Farisejima dostie vrhunac u dvadeset treem poglavlju Jevanelja po Mateju.
Tokom celog poglavlja, Matej pretvara kazivanja pripisana Isusu u prie o sukobu izmeu Isusa i
onih koje on osuuje sedam puta kao pisare i Fariseje, hipokrite", i ak kao decu pakla" (23:
15). Po Mateju, Isus priziva Boji gnev na ovaj rod" (23: 36),

da na vas padne sva pravedna krv prolivena na zemlji, od krvi nevinog Avelja, do krvi
Zarije, sina Varahijeva, koga ubiste meu crkvom i oltarom" (23: 35).

Gorko neprijateljstvo izraeno u ovoj glavi predmet je mnogih strunih tumaenja.
25
Biblijski
strunjak Luk Donson kae da su filosofske grupe u davnini esto napadale svoje protivnike
veoma otrim reima.
26
Ali filosofi nisu, kao to Matej ovde ini, igosali svoje protivnike kao
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
51
Elaine Pagels
demone. U antikom svetu, koliko ja znam, samo su Eseni i hriani pretvarali sukobe sa svojim
protivnicima u kosmiki rat.

Matejev Isus priznaje da se od Fariseja mogu uti mnoge vredne izreke (Primenjuj i potuj sve
to ti kau, ali nemoj initi ono to oni ine"). Meutim on optuuje Fariseje da im je najvie
stalo da se odre na vlasti. Stavie, Isus kae da Fariseji zanemaruju fundamentalne moralne
obzire, bavei se umesto toga pravnikim cepidlaenjem:

Teko vama, pisari i Fariseji, licemeri! Dajete desetak od nane, miroije i kima, a
ostaviste ta je najpretenije u zakonu: pravdu, milosrde i veru; ovo je trebalo initi, a
ono ne ostavljati. Voi slepi, cedite komarca, a gutate kamilu!" (23: 23-24).

Strunjaci znaju da su mnogi jevrejski uitelji, Isusovi savremenici, ljudi kao to su Hilel i
Samai, tumaili zakon na osnovu morala. U jednoj uvenoj prii, jedan Hilelov uenik je od
njega traio da izgovori celu Toru stojei na jednoj nozi. Hilel je odgovorio, to ne eli da ti
drugi ine, ne ini drugima. To je cela Tora." Pa ipak, ak i napredni Hilel protivio bi se pokretu
koji tumai Toru moralno, ostavljajui pritom po strani ritualne principe koji definiu jevrejski
identitet. Mnogi Jevreji prvog veka primeivali su takve tendencije u hrianskom pokretu.
Mnogi Fariseji, kojima je bilo stalo da kroz potovanje Tore sauvaju Izrael kao svetu i odvojenu
zemlju, verovatno bi u Isusovim sledbenicima videli pretnju integritetu, ak opstanku, Izraela.

Kao to smo videli, po Mateju, Isus nikad ne odstupa od potpune lojalnosti Tori. Meutim, Matej
time hoe da kae da Isus ostvaruje zakon u najdubljem smislu reu, zakon, podvlai Matej, koji
u sutini nema nieg zajednikog sa etnikim identitetom. U Jevanelju po Mateju, Isus dvaput
daje saetu verziju zakona i proroka", oba puta iskljuivo u kontekstu moralne akcije. Prvo, Isus
daje pozitivnu parafrazu Hilelove negativne tvrdnje: Sve to hoete da ljudi vama ine, inite vi
njima: jer je to zakon i proroci" (7: 12). Drugo, Isus saima Toru u dvostruku zapovest: Voli
Gospoda Boga svim svojim srcem, duom i milju... i voli blinjeg svoga kao sebe samog" (22:
37-39). Najzad, Matejev Isus kazuje parabolu o dolasku Bojeg suda. Toga dana, kae Isus,
boanski car e okupiti sve nacije, pozivajui jedne da uu u Boje veno carstvo, a aljui druge
u venu vatru pripremljenu za avole i njegove anele." Koji kriterijum primenjuje boanski
sud? Po Mateju, Isus kae da e kralj rei onima to mu stoje s desne strane,

,,'Hodite, blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja
sveta. Jer ogladneh, i dadoste mi da jedem; oedneh, i napojiste me; stranac bejah, i
primiste me; go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obioste me; u tamnici bejah, i
dooste k meni.' Tada e mu odgovoriti pravednici, govorei, 'Gospode! kada te videsmo
gladna, i nahranismo? ili edna, i napojismo? ili gola, i odenusmo?
Kada li te videsmo bolesna ili u tamnici, i doosmo k tebi?' I, odgovarajui, car e im
rei, 'Zaista vam kaem, kad uiniste jednom od moje najmanje brae, meni uiniste.'
Tada e on rei onima to mu stoje s leve strane, Idite od mene, prokleti, u oganj veni
pripravljen avolu i njegovom anelima. Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; stranac
bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bejah, i ne
obioste me.' Tada e mu odgovoriti i oni, govorei, 'Gospode! kad te videsmo gladna ili
edna, ili gosta ili gola, ili bolesna ili u tamnici, i ne posluismo te? Tada e im
odgovoriti govorei: zaista vam kaem: kad ne uiniste jednome od moje male brae, ni
meni ne uiniste. I oni e otii u venu muku, a pravednici u veni ivot" (25: 34-46).
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
52
The Origin of Satan
Ulazak u Carstvo Boje, dakle, zavisi ne od toga da li je ovek deo Izraela, nego od pravdenosti,
izdanosti i saoseanja. Etnicitet nestaje kao kriterijum. I nejevreji i Jevreji mogu da prihvate ovo
novo tumaenje boanskog zakona - i u Matejevoj zajednici mnogi su to uinili.

Po Mateju, Isus i njegov pokret definiu pravo znaenje Bojeg zakona. Isus osuuje Fariseje ne
samo kao lane tumae nego kao smrtne protivnike istine - kao ljude koji ubijaju i na krst
razapinju" Boje proroke (23: 34). Sa ove osude Fariseja, Matej odmah prelazi na priu o
Isusovom raspeu. vrsto se drei Markove verzije, Matej opisuje ulogu prvosvetenika, pisara
i stareina, ali Fariseje ne pominje sve do vremena posle Isusove smrti.

Ali, u Matejevoj naraciji se pojavljuju epizode koje istiu fundamentalnu krivicu Isusovih
jevrejskih neprijatelja. Samo se u Matejevoj verziji ak i Juda Iskariotski gorko alio to je izdao
Isusa: i bacivi srebrnjake u hramu, ode i obesi se" (27: 3-5). Matej takoe dodaje priu o
Pilatovoj eni:

A kad Pilat seae u sudu, porui mu njegova ena, govorei: nemoj se meati u sud tog
pravednika, jer sam danas u snu mnogo zbog njega propatila (27: 19).

Kao i u Markovom Jevanelju, Pilat nudi da oslobodi Isusa, obraajujui se svetini koja trai
Isusovo raspee, Zato, kakvo je zlo uinio?" Meutim, kod Mateja pragmatian razlog za
Pilatovo priklanjanje gomili: Pilat vide da nita ne pomae, nego jo vea buna biva" (27: 24).
Tada, tvrdi Matej, dodajui nimalo verovatnu scenu, Pilat izvrava obred propisan jevrejskim
zakonom koji nalazimo o u starozavetnoj knjizi Zakona ponovljenih: on je oprao ruke da pokae
kako nije odgovoran za krvoprolie, rekavi, Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika: vi ete
videti (27: 24). U tom trenutku, ali samo u Matejevoj verziji, jevrejske voe, kao i cela nacija"
priznaju kolektivnu odgovornost i na sebe i svoje potomstvo prizivaju poznatu kletvu: Krv
njegova na nas i na nau decu" (27: 25).

Matej takoe dodaje sledeu priu: Posle raspea glavni svetenici i Fariseji" traili su od Pilata
da postavi uvare na Isusov grob, kako njegovi sledbenici ne bi ukrali telo da bi inscenirali
vaskrsenje. Da bi objasnio rairene glasine da su Isusovi uenici ukrali njegovo telo, Matej kae
da su ih irili rimski vojnici potplaeni od strane jevrejskih vlasti. Tako", Matej zakljuuje, oni
uzee novac i uinie kako su naueni bili; i razglasi se ova re meu Jevrejima do dana
dananjeg" (28: 15).

Pred kraj jevanelja, Matej odvaja Isusove sledbenike od Jevreja" i pokuava da objasni
neprijateljstvo i nevericu na koje on i njegovi prijatelji hriani nailaze meu jevrejskom
veinom. Po Matejevem tumaenju, veina, time to odbacuje Jevanelje, gubi pravo na svoje
nasledstvo. Bivi posveenici postaju neposveenici. U Matejevoj verziji, Isus pria zlokobnu
parabolu: Neki veliki kralj pozvao je narod da prisustvuje venanju njegovog sina. (Ovde Matej
upotrebljava proroansku metaforu venanja kako bi rekao da venanje simbolizuje planiranu
uniju izmeu samog Gospoda i Izraela, njegove mlade; vidi Jeremija 2: 1-3:20; Isaija 50: 1; Osija
1:2-3: 5.) Ali kada zvanice odbijaju poziv - ak tuku, zlostavljaju i ubijaju kraljeve glasnike,
kralj, kae Isus, objavljuje da zvanice nisu dostojne", i poziva druge. Tada, nastavlja Matejev
Isus, kralj se razgnevi i poslavi svoju vojsku, pogubi one krvnike i grad njihov zapali" (22: 7).
Matej ak kae kako je sam Gospod izazvao rimski masakr u unitenje Jersualima oko 70.
godine n. e. da bi kaznio Jevreje to su odbacili njegovog sina".
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
53
Elaine Pagels
Strunjaci se uglavnom slau da je Matejeva grupa, iako su u njoj bili i Jevreji i nejevreji,
nalazila bolji prijem meu nejevrejima nego meu Jevrejima. Matej zavrava naraciju sledeom
scenom: Vaskrsli Isus, poto je primio svu vlast na nebu i na zemlji", nareuje svojim
sledbenicima da idu i naue sve nacije" (28: 19). Sam Matej, iji su koreni u jevrejskoj
zajednici, krajnje ambivalentno reaguje na tu naredbu. Ta e ambivalentnost vekovima, ak
milenijumima pratiti hrianske zajednice. Matejev savremenik i brat hrianin Luka, koji takoe
adaptira i revidira Markovu verziju prie o Isusu, ide drugim putem. Ovaj nejevrejski
preobraenik Izraelovu veliinu preputa prolosti, i samouvereno prisvaja Izraelovo naslee za
svoju sopstvenu - prevashodno nejevrejsku - zajednicu. U jevaneljima po Luki i Jovanu, kao to
emo videti, sam Isus identifikuje svoje jevrejske protivnike sa Satanom.

I IV V

L LU UK KA A I I J JO OV VA AN N P PO OL LA A U U P PR RA AV VO O N NA A N NA AS SL LE E E E: :
J JA AZ Z S SE E I IR RI I

Luka, jedini nejevrejin meu piscima jevanelja, govori u ime nejevrejskih preobraenika u
hrianstvo koji su sebe smatrali istinskim naslednicima Izraela. Luka je radikalniji od Mateja u
reviziji Markove prie o Isusovom ivotu. Po Mateju, jevrejska veina izgubila je svoje pravo na
Boji zavet time sto je odbila da prizna njegovog Mesiju. Stoga je Bog ponudio svoj zavet
Nejevrejima umesto Jeverejima. Meutim, Luka se slae s Pavlom da je Bog uvek nameravao da
ponudi spasenje svima. Lukina vizija univerzalnog spasenja podstakla je Grke, Azijce,
Afrikance, Sirijce i Egipane da se izjasne, s pravom esenskom samouverenou, kao lanovi
istinskog Izraela". Hriani irom sveta se jo uvek svakodnevno pozivaju na Lukinu poruku u
svojim molitvama, himnama i liturgijama. Luka je, takoe, radikalniji od Marka i Mateja: on
otvoreno kae ono to Marko i Matej nagovetavaju - da postoji veza izmeu Isusovih jevrejskih
neprijatelja i zlotvora", avola. U Jevanelju po Luki, sam Isus, u trenutku hapenja, sugerie da
su ljudi koji ga hapse - glavni svetenici, pisari i stareine" povezani sa zlotvorom, koga Isus
ovde naziva silom mraka".

Luka, kao i Matej, odbija poznate optube protiv Isusa - da je vanbrano dete i da nema
dinastike kvalifikacije za izraeilitskog Mesiju. Kao i Matejeva, Lukina pria poinje pre
Isusovog zaea, koje je predstavljeno kao udo koje Boji Duh izaziva. Po Luki, Duh ili
posrednici, aneli, izazivaju udesne dogaaje u vreme Isusovog roenja i detinjstva.

Ali Luka, za razliku od Mateja, ne pominje neprijateljstvo Iroda ili jerusalimskog naroda prema
novoroenom Isusu. Meutim, kao i u Jevanelju po Marku, u trenutku kad se Isus pojavljuje
kao odrastao ovek, krten i ispunjen Svetim Duhom," avo ga odmah izaziva. avo je tri puta
poraen, i Luka kae da se avo udaljio od njega do zgodnije prilike [achri kairou]" (podvukao
autor). avolov prvi pokuaj da savlada Isusa ne uspeva, ali mu se ponovo ukazuje prilika samo
na kraju prie, kada glavni svetenici i pisari gledahu kako da ubiju Isusa". U tom trenutku,
Luka kae, Satana ue u Judu Iskariotskog", koji ode da razgovara s prvosvetnikom kako e
im ga izdati, i oni se obradovae i ugovorie da mu daju novac". Od tog vremena, Luka kae,
Juda traae zgodna vremena [eukairan] da ga izda." Posle svog prvog susreta sa Isusom,
Satana se ne povlai iz borbe nego eka zgodan as. Tokom celog Isusovog javnog delovanja
avo deluje podzemno - ili, tanije reeno, na zemlji - kroz ljudske posrednike. Odmah posle
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
54
The Origin of Satan
sukoba sa Satanom u pustinji, Isus prvi put javno govori kao uitelj. Okupljeni narod mu je
naklonjen, ali odjednom izbija brutalno, zamalo smrtonosno, nasilje. Luka kae da Isus posle
svog krtenja ulazi u sinagogu, kao i obino, u svom rodnom gradu Nazaretu i ita kongregaciji
odlomak iz knjige proroka Isaije. Tada on objavljuje, 'Danas je ovo sveto pismo ispunjeno u
vaim uima.' I svi svedoahu i divljahu se reima blagodati koje izlaahu iz njegovih usta" (4:
21-22). U tom trenutku Isus predvia da e ga njegovi sugraani odbaciti, i objavljuje da Bog
namerava pruiti spasenje Neje-vrejima, ak po cenu zaobilaenja Izraela. On kae:

Mnoge udovice bejahu u Izraelu u vreme Elijino... I ni k jednoj od njih ne bi poslan Elija
do u Sareptu Sidonsku k eni udovici. I mnogi bejahu leprozni u Izraelu u vreme proroka
Eliseja, i nijedan se od njih ne oisti do Neemana Sirijca (4: 25-27).

Luka nastavlja,

svi se u sinagogi napunie gnevom kad ue ovo. I ustavi isterae ga na polje iz grada, i
odvedoe ga navrh gore gde bejae njihov grad sazidan da bi ga bacili odozgo (4: 28-29).

Ali, Isus se brzo udaljuje i tako izbegava taj prvi napad na njegov ivot.

Sad pisari i Fariseji" poee da kuju zaveru protiv Isusa, posmatrajui ga sumnjiavo, traei
priliku da ga okrive" (6: 7). Kad ga videe kako isceljuje za vreme Sabata, svi se napunie
bezumlja, i govorahu jedan drugome ta bi uinili Isusu" (6: 11).

Ali Lukini Fariseji, za razliku od Matejevih, nisu jednoduno neprijateljski raspoloeni prema
Isusu.
1
Poneki ispoljavaju interesovanje za njega i pozivaju ga na ruak. Poneki ga ak
upozoravaju na opasnost. Meutim, ostali voljno igraju Sataninu ulogu, kujui zaveru da ga
ubiju. Luka ponekad naziva Fariseje ljubiteljima novca" (16: 14) i samozvanim pravednicima
(18: 9-14) - re je o osobinama koje je on igosao i u drugima. Pored toga, on ukazuje na
posebno saoseanje izmeu Isusa i prezrenih - beskunika, bolesnih, ena i Samariana. Meu
Isusovim sledbenicima bilo je mnogo poreznika i prostitutki. Luka veruje da su oni takoe Boji
ljudi. Od prvih scena u Hramu iz Isusovog detinjstva i rane mladosti pa do kraja jevanelja, gde
se govori kako su uenici otili u Jerusalim i boravili stalno u Hramu, hvalei Boga", Isusovi
sledbenici su duboko lojalni Hramu - moda jedini pravi Izraeiliti preostali u Jerusalimu. Luka
svakako namerava da pokae kako su oni blii Bogu nego Fariseji ili ma koje druge jevrejske
religijske voe.

Duhovni rat izmeu Boga i Satane - iji je odraz sukob izmedu Isusa i njegovih sledbenika, s
jedne strane, i jevrejskih voa, sa druge, postaje sve ei tokom jevanelja.
2
Posmatrajui kako
se ljudi dele na njegove prijatelje i neprijatelje, Isus kae,

Mislite li da sam ja doao da dam zemlji mir? Ne, kaem vam, nego razdor. Jer e od
sad pet u jednoj kui biti razdeljeni, ustae tri na dva, i na dva, tri. Ustae otac na sina i
sin na oca; majka na ki i ki na majku"(12:51-53).

Dok glavni svetenici i njihovi saveznici pruaju sve ei otpor Isusu, izvesni Fariseji ga
upozoravaju (ovu epizodu nalazimo samo kod Luke) da mu jevrejski kralj radi o glavi:, Irod hoe
da te ubije". Po Isusovom odgovoru se moe rei da je Irod razgnevljen Isusovim izazovom
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
55
Elaine Pagels
Satani, sili koja vlada svetom: Idite i kaite onoj lisici: evo izgonim avole i isceljujem danas i
sutra, a trei dan svriu (13: 32).

Nakon to je Isus poslao sedamdeset apostola da isceljuju i objavljuju poruku Carstva, oni se
vraaju radosni", iznenaeni i pobedonosni, govorei, Gospode, ak su nam i avoli podreeni
u tvoje ime". Isus likuje, predvidajui Satanin predstojei poraz:

Videh Satanu gde pade s neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i
korpije i na svaku silu neprijateljsku."(10: 18-19).

U trenutku pre nego to e Satana ui u Judu i otpoetu izdaju, Isus upozorava, u paraboli, da e
se on sam vratiti kao kralj da vidi unitenje svojih neprijatelja. Pred poetak svog poslednjeg
puta u Jerusalim, gde e ga, pri ulasku, uenici javno pozdraviti kao kralja, a veina
Jerusalimljana odbaciti, Isus pria parabolu o nekom plemiu" koji putuje u daleku zemlju da
sebi primi carstvo, i da se vrati" (19: 12). Prilikom pobedonsonog povratka sa uspene misije,
njegova prva naredba je da se pogube njegovi neprijatelji: A one moje neprijatelje koji nisu
hteli da ja budem car nad njima, dovedite amo, i isecite preda mnom" (19: 27; podvukao autor).
U Lukinom tekstu vidimo nedvosmislenu paralelu: I kazavi ovo poe napred [predvodeci
uenike], i iae gore u Jerusalim." Kad je stigao, on je odmah naredio svojim uenicima da
pripreme njegov kraljevski ulazak u grad (videti Knjigu Zaharije 9: 9). Ali od etiri jevanelja,
jedino Lukino ubacuje re car" uzetu iz Psalma 118 u aklamacije koje su uenici izvikivali
prilikom Isusovog dolaska u Jerusalim: Blagosloven car koji dolazi u ime Gospodnje!" (Psalm
118: 26; Luka 19: 38). Kada su neki Fariseji u okupljenom mnotvu, oigledno zaprepaeni
ovom otvorenom kraljevskom dobrodolicom, opomenuli Isusa, Uitelju zapreti uenicima
svojim", on je odgovorio, Kaem vam: ako oni uute, kamenje e povikati."

Zatim, kae Luka, kako se zlokobna Pasha bliila, glavni svetenici i pisari su se domiljali
kako da ga ubiju." Bila je to prilika na koju je Satana ekao: Tada Satana ue u Judu
Iskariotskog", koji se odmah posavetova sa glavnim svetenicima i slubenicima Hrama kako da
organizuju izdaju. Ali ovde, kao i u Markovoj verziji, sam Isus izjavljuje da niti Satanina uloga
niti Boji predodreeni plan ne oslobaa Judu krivice: I Sin oveiji dakle ide kao to je
ureeno; ali teko oveku onome koji ga izdaje! (22: 22; videti Jevanelje po Marku 14; 21).

Jovan pominje naoruane rimske vojnike u grupi koja je uhapsila Isusa. Ali Luka pominje samo
Jevreje i izostavlja tvrdnju zajedniku Marku i Mateju, da je Sin ovekov izdat i predat u ruke
grenika" (to jest, nejevreja). Umesto toga, u Lukinoj verziji, kada naoruana grupa stie u
Getsemanski vrt, Isus se obraa direktno glavnim svetenicima i slubenicima hrama i
stareinama koji su izili protiv njega", i identifikuje ih kao ovaploenje Satane: Zar kao na
hajduka izioste s noevima i koljem da me uhvatite? Svaki dan bio sam s vama u Hramu i ne
digoste ruku na mene; ali sad je va as i oblast tame" (22: 52-53; podvukao autor).

Kao i Marko, Luka kae da je grupa koja je dola da hapsi, cepala Isusa i odvela ga u
prvosvetenikovu kuu", dok ih je Petar kriom pratio do prvosvetenikovog predvorja. Ali, tu se
Lukina verzija razdvaja od Markove, izostavljajui Markovu detaljnu scenu suenja pred
Sanhedrinom. U Markovoj verziji, kao to smo videli, ceo Sanhedrin se sastaje u noi da saslua
veliki broj svedoka; prvosvetenik sasluava Isusa; a kulminacija suenja je kad Sanhedrin
jednoduno donosi smrtnu presudu zbog bogohuljenja. Marko - a Matej za njim - opisuje kako
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
56
The Origin of Satan
lanovi Sanhedrina pljuju Isusa, biju i ismevaju ga, i kako im se uvari u tome pridruuju (Marko
14: 65; Matej 26: 67-68).

Lukina pria je jednostavnija: Posle hapenja, Isus provodi celu no pod straom u
prvosvetenikovom predvorju, pred jutarnje zasedanje Sanhedrina. Luka kae da ga nisu drali
lanovi aristokratskog Sanhedrina: ljudi koji drahu Isusa" zabavljah su se za vreme duge noi
time to su udarali i ismevali zatvorenika (22: 63-65). Ujutru su uvari odveli Isusa u prostoriju
saveta u blizini Hrama da bi ga ispitao okupljeni Sanhedrin. Umesto formalnog suenja, ovde je,
izgleda, re o nekoj vrsti sudskog sasluanja - bez svedoka i zvanine presude. Ipak, Sanhedrin
odluuje da odvede Isusa Pilatu i da pred njim iznese zvanine - i smru kanjive - optube
protiv zatvorenika.

Da li je Luka imao pristup nezavisnim - moda ranijim - izvetajima o dogaajima koji su doveli
do raspea? Mnogi strunjaci, meu kojima se istie Britanac Dejvid Kepol, veruju da je imao.
3

Luka rekonstruie scenu u Isusovog sasluanja u Sanhedrinu:

Jesi li ti Hristos? kai nam." A on im ree: Ako vam i kaem, neete mi verovati. Ako
vas i zapitam, neete mi odgovoriti, niti ete me pustiti. Od sada e Sin oveiji sedeti s
desne strane sile Boje. A oni mu rekoe: Ti li si, dakle, Sin Boji? A on im ree: Vi
kaete da sam ja" (22: 67-70).

Lukina verzija, kao i Matejina i Jovanova, protivrei Markovoj tvrdnji da je Isus glasno i javno
potvrdio svoju boansku misiju na svom suenju (Marko 14: 62). U Lukinoj verziji, Isus daje
zaobilazne odgovore. Poto ne postoje pisana svedoanstva, niko ne moe rei ta se zaista
dogodilo. I pored toga, mnogi, stotine jevrejskih i hrianskih strunjaka, pokuali su da nau
odgovor. ovek treba samo da baci pogled na Kepolovu briljivo uraenu monografiju Suenje
Isusu da vidi da je svaki in u svakoj epizodi drame postao predmet ustre rasprave.

Uprkos ovim neizvesnostima, svaki tuma teksta mora, do izvesne mere, deifrovati
tradicionalne izvore i rekonstruisati, makar provizorno, mogui tok dogaaja. Takoe je
neophodno utvrditi ta je svaki od etvorice jevanelista dodao, i zbog ega. Sam Kepol tvrdi
da je Lukin izvetaj o suenju pred Sanhedrinom istorijski pouzdaniji" od drugih.
4
Prema tome,
moglo bi se rei da su lanovi Sanhedrina optuili Isusa da tvrdi kako je Mesija i Sin Boji.
Rejmon Braun se ne slae. Ovaj strunjak zastupa tezu, koju i drugi brane, da se titule Mesija" i
Sin Boji" pojavljuju kasnije, u hrianskim zajednicama (u ovom sluaju, u Lukinoj zajednici),
i ne potiu od jevrejskog Sanhedrina. U svakom sluaju, prema Lukinoj verziji, Isus je javno
prihvaen kao kralj (19: 38). Pored toga, Isus, kao to smo rekli, odbija da uutka one koji mu
kliu kao kralju, ak i kad ga Fariseji opominju da ih uutka (19: 39-10). lanove Sanhedrina
nije zanimalo da li je on sam tvrdio da je kralj, to jedino Marko kae (14: 61), ili je samo
prihvatao miljenje drugih, to kau Matej, Luka i Jovan; meutim, Sanhedrin je bio zabrinut
zbog uticaja ovakvih tvrdnji na uznemireni narod koji se bio okupio da proslavi Pashu. Zbog
toga, kae Luka, Isusovi neprijatelji odluuju da ga odvedu Pilatu, iznosei tri optube sraunate
da privuku guvernerovu panju: Ovoga naosmo da otpauje narod na [reklo bi se zbog uenja
koje protivrei odreenim religijskim voama], i zabranjuje davati Cezaru danak, i govori da je
on Hristos car." (23: 2).

Marko i Matej kau da je Pilat primio optube sa skepsom, no Lukin Pilat proglaava Isusa
nevinim ni manje ni vie nego triput. Najpre Pilat kae, Ja ne nalazim nikakve krivice u ovom
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
57
Elaine Pagels
oveku". Zatim, nakon to prvosvetenici i svetina negoduju, okrivljujui Isusa za remeenje
mira, Pilat pokuava da se oslobodi odgovornosti time sto alje Isusa kralju Irodu. Dok i u
Markovoj i u Matejevoj verziji Pilatovi vojnici ismevaju i biju Isusa, Luka ini Pilata jo
plemenitijim, govorei da su Irod i njegovi slubenici (kao i jevrejski slubenici koji su
uestvovali u hapenju) ti koji su vreali i ismevali Isusa kao nazovikralja (23: 11).

Isus je zatim vraen Pilatu, koji zvanino saziva glavne svetenike i vlastodrce i narod". Ove
tri grupe, po tradiciji podeljene (unutar svake grupe, jedni su bili za voe, koje su mrzele Isusa, a
drugi za narod, ije ga je prisustvo titilo), postaju ujedinjeni front protiv Isusa. Pilat se ponovo
obraa okupljenom mnotvu:

Dovedoste mi ovoga oveka kao koji narod otpauje, i eto ja ga pred vama ispitah, i ne
nalazim u ovom oveku ni jedne krivice to vi na njega govorite; a ni Irod, jer sam ga
slao k njemu; i eto se ne nalazi nita da je uinio to bi zasluivalo smrt. Dakle da ga
izbijem i pustim."

Ali Luka kae da su jevrejske voe i narod, uvi Pilatovu odluku, jednoduno negodovali: Ali
narod sav povika govorei, Uzmi ovoga" (23: 18; podvukao autor). Prema Luki, Pilat,
nepopustljiv, i opet ree da bi on hteo pustiti Isusa. A oni vikahu govorei: Raspni ga, raspni!"
Luka oigledno misli da je to neophodno jo vie naglasiti, po trei put jer sada on ponavlja
Pilatovu presudu: Kakvo je dakle zlo on uinio? Ja nita u njemu ne naoh to zasluuje smrt;
dakle da ga izbijem pa da pustim" (23: 22). Ali posmatrai, kae Luka,

jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da se on razapne; i nadvlada vika njihova i
glavnih svetenika. I Pilat presudi da bude kao to itu, i... Isusa ostavi na njihovu volju
(23: 23-25; podvukao autor).

Meutim, Luka se u ranijim delovima svoje naracije slae s Markovom tvrdnjom da su Isusa
njegovi neprijatelji predali nejevrejima" (18: 32). Luka e kasnije, kao i Marko, pomenuti
rimskog centuriona koji je prisustvovao raspeu. Ove indicije, zajedno sa Lukinim priznanjem da
je, prema pisanoj optunici, Isus tvrdio da je kralj Jevreja", i da je optuba bila pobuna (23: 38)
ukazuju da je Luka znao da su Rimljani u stvari objavili presudu i izvrili pogubljenje. No Luka
oblikuje svoju naraciju na nain koji itaocu (pogotovu itaocu koji nije upoznat s drugim
izvetajima) doputa, a moda ak i sugerie, da zakljui sledee: Poto su Jevreji uhapsili Isusa,
a jevrejski sud ga osudio na smrt, njega su razapeli jevrejski vojnici.

Luka menja mnoge pojedinosti Markovog opisa Isusove smrti u elji da naglasi Isusovu nevinost
i da je s vie nadahnua. Kad je Isus razapet izmeu dva lopova, (to jest, kao to smo videli
izmei dva lestai, dva oveka moda takoe osuena za pobunu), on se moli za svoje muitelje:
Oe, oprosti im, jer ne znaju ta ine."
5
Marko je pokazao krajnje ponienje kojem je Isus bio
podvrgnut, govorei da su se ak i drugi osueni zloinci pridruili ismejavanju Isusa, ali Luka
nudi drukiju verziju te prie:

A jedan od obeenih zloinaca huljae na njega govorei: ako si ti Hristos pomozi sebi i
nama. Ali drugi odgovarajui utkae ga i govorae: zar se ti ne boji Boga, kad si i sam
osuen tako? I mi smo jo pravedno osueni; jer primamo po svojim delima kao to smo
zasluili; ah on nikakva zla nije uinio. I ree Isusu: opomeni me se, Gospode! kad doe
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
58
The Origin of Satan
u carsrvo svoje. I ree mu Isus: zaista ti kaem: danas e biti sa mnom u Raju" (23: 39-
43).

Luka tako ponovo naglaava Isusovu nevinost - nevinost koju priznaje ak i osudeni zloinac - i
pokazuje da Isus ak i na samrti ima mo da, oprosti, iskupi i da spase izgubljene. Luka
izostavlja Isusov oajniki uzvik (,,Boe, Boe moj, zato si me ostavio?" Psalm 22: 1), a i
poslednji neartikulisani krik, i umee molitvu vernika iz Psalma 31: 5: ,,I povikavi Isus iza glasa
ree: oe, u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavi ovo izdahnu" (23:46). Luka tako izbacuje
prizor Isusove agonije i zamenjuje ga scenom u kojoj se s poverenjem predaje Bogu. Najzad,
Luka ak kae da su se mnogi posmatrai, videvi ovo, pokajali zbog svog dela: ,,I sav narod
koji se bejae skupio da gleda ovo, kad vide ta biva, vrati se bijui se u prsa svoja" (23: 48).
Pored toga, menjajui Markov izvetaj, Luka kae da je rimski centurion, videvi kako Isus
umire hvalei Boga" ponovio Pilatovu presudu: Zaista ovaj ovek bee pravednik."

U prvim poglavljima Dela Apostolskih Luka opet naglaava da u Isusvovom raspeu Jevreji
igraju veu ulogu od Rimljana. Petar se posebno obraa ljudima Izraela" optuujui ih da su
razapeli i ubili" pravednika koga je Bog poslao Izraelu. Malo kasnije u tekstu, Petar se u
propovedi ponovo obraa ljudima Izraela", pominjui Isusa,

kojega vi predadoste odrekoste ga se pred licem Pilatovim kad on sudi da ga pusti. A vi
sveca i pravednika odrekoste se, a isprosiste oveka krvnika da vam pokloni" (3: 14-15)."

Luka daje mnoge detalje koji su doprineli kasnijim hrianskim percepcijama da je Pilat bio
dobronamerni slabi, a da je jevrejski narod - to jest oni koji su, po Luki, otpadnika veina -
odgovoran za Isusovu smrt, kao i za smrt mnogih njegovih sledbenika. Poznati francuski
komentator Alfred Loazi kae da su, prema Luki ,,Jevreji tvorci sveg zla."
6
Loazijev komentar
suvie pojednostavljuje stvari; meutim, kao to smo videli, Luka eli da pokae kako ljudi koji
se odriu Isusa ine Satanino delo na zemlji.

Piui nezavisno od Luke, a verovatno deceniju kasnije, autor Jevanelja po Jovanu, za koga
mnogi strunjaci misle da je bio jevrejski preobraenik u hrianstvo, sa zapanjujue slinom
gorinom govori jevrejskoj veini.
7
U jednoj dramatinoj sceni, Isus ljutito optuuje Jevreje da
pokuavaju da ga ubiju, govorei, Vi ste od oca avola!" i Jevreji" odvraaju optuujui Isusa
da je Samarianin - to jest, nije pravi Jevrejin - i da je opsednut demonom," to jest - lud.

Strunjaci se uglavnom slau da Isus verovatno nije izgovorio te optube, ali primeuju su
ovakve rei odraz ogorenog sukoba izmeu Jovanove grupe Isusovih sledbenika (oko 90-100
godine n. e.) i jevrejske veine u njihovom gradu, pogotovu glavnih svetenika u sinagogama.
Piui u nekoj jevrejskoj zajednici, moda u Palestini, Jovan oajava to su on i njegova braa
hriani posle niza sukoba sa jevrejskim voama silom prognani iz sinagoga i to im je
zabranjeno uee u zajednikoj molitvi. Mi ne znamo ta se zaista dogodilo. Jovan jednostavno
kae, Jevreji su se ve sloili da e svako ko propoveda da je Isus Mesija biti izbaen iz
sinagoge" - doslovno reeno, postae aposinagoge, izbaen iz sopstvene sinagoge. Luis Martin,
ija je specijalnost Novi Zavet, objanjava da je ovaj traumatini razdor, ako i ne uzmemo u
obzir njegov efekat na pojedince, definisao autopercepciju Jovanove grupe: Jovanova grupa vidi
sebe kao malenu manjinu Bojih ljudi koju svet mrzi," i koja podstie svoje lanove da odbace
celokupni drutveni i religijski kontekst u kojiem su roeni.
8

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
59
Elaine Pagels
Luis Martin takoe kae da se kriza u Jovanovoj zajednici dogada u vreme kad je grupa
jevrejskin uenjaka, predvodena rabinom Gamalijalom II (80-115 godine n. e.) uvela u slubu
sinagoge takozvani birkat haminim (doslovno, blagoslov jeretika"). Birkat haminim je molitva
koja priziva kletvu na ,,jeretike," ukljuujui hriane - posebno identifikovane kao nazarene."
To je moda omoguilo voama sinagoga da od osumnjienog nazarena" trae da stane ispred
kovega Zaveta" i predvodi pastvu u blagoslovu. Drugima reima, u sluaju opravdane sumnje,
tajni hrianin bi prizivao kletvu na sebe i na svoju sabrau vernike. Meutim, istoriar Ruven
Kimelman se ne slae sa ovim objanjenjem. Po njegovom miljenju, ova obredna kletva
uvedena je u slubu sinagoge znatno kasnije, i stoga nije mogla izazvati krizu u prvom veku.
Autor Jevanelja po Jovanu sugerie, medutim, da su voe sinagoga preduzimale mere
drastinije nego birkat haminim, to jest da su iskljuili Isusove sledbenike kako bi ih
onemoguili da se mole zajedno sa ostalim Jevrejima.

Stvarne okolnosti ovin dogaaja ne znamo; ali znamo da u Jovanoj verziji pria o Isusu postaje
kosmiki sukob - izmeu boanskog svetla i iskonskog mraka, izmeu tesno povezane grupe
Isusovih sledbenika i neumoljivog, grenog sveta" koji im se protivi. Jovanova verzija
jevanelja jo od prvog veka tei i nadahnjuje grupe vernika koje se nalaze u poloaju ugnjetene
manjine, koja, kako oni veruju, ovaplouje boansku svetlost u svetu. Dok Marko poinje svoju
verziju Isusovim krtenjem, a Luka i Matej samim Isusovim zaeem, Jovan se vraa poreklu
vasione. Jevanelje po Jovanu poinje uvodnim reima Postanja, po kojima Bog u poetku"
odvaja svetlost od tame. Ponavljajui velianstvenu kosmologiju Postanja I, Jovanov prolog
identifikuje logos, Boju energiju koja deluje u postanju, sa ivotom (zoe) i svetlou (phos), to
jest svetlou ljudskih bia". Predviajui poruku celog Jevanelja, Jovan izjavljuje da svetlost
svetli u tami, a tama je ne obuze" (1:5). Prema Jovanu, svetlost oveanstva" najzad poinje
sijati u Isusu i kroz Isusa iz Nazareta, koji se otkriva kao Sin Boji.

U svojoj verziji, Jovan uplie iskonske elemente razdvojene u postanju - svetlost i tamu - u
ljudsku dramu, tumaei ih istovremeno u religijskom, etikom i drutvenom kontekstu. Po
Jovanu, ova boanska svetlost" ne samo to bee istina koja obasjava svakog oveka koji
dolazi na svet" (1: 9) nego je takoe duhovni rodonaelnik onih koji je primaju, A koji je
primie dade im vlast da budu sinovi Boji" (1: 12): sinovi Boji postaju sinovi svetlosti" A
Isus im ree: jo je malo vremena svetlost s vama; hodite dok svetlost imate i da vas tama ne
obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide" (12: 35). Kriza izazvana Isusovom pojavom
otkriva druge kao sinove tame," kao to Isus objanjava jevrejskom vladaru Nikodemu:

A sud je ovaj [doslovno, kriza]: da doe na svet, i ljudima omilje vema tama nego li
svetlost; jer njihova dela bejahu zla... Ali ko istinu ini ide k svetlu, da se vide dela
njegova, jer su u Bogu uinjena." (3: 19-21).

Pred kraj ovog jevanelja, Isusovo Bogojavljenje u ljudskom drutvu ono je to Bog postie - u
kosmolokim razmerama - u postanju: odvajanje svetlosti od tame, to jest sinova svetlosti" od
dece mraka i avola. Stavivi najpre priu o Isusu u taj velianstveni kosmoloki okvir, Jovan je
zatim potpuno prebacuje u kontekst ljudskih odnosa. Na taj nain se pria o Isusu u Jevanelju
u celini odvija na zemlji."
9
Ipak, iri, kosmoloki kontekst govori itaocu da su Isusov dolazak i
svi njegovi odnosi s ljudima u stvari elementi natprirodne drame u kojoj uestvuju snage dobra i
zla.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
60
The Origin of Satan
Definiui borbu izmeu dobra i zla kao borbu izmeu svetla i tame, Jovan nikad ne predstavlja
Satanu - to druga jevanelja ine, kao bestelesno bie. Na prvi pogled, predstava Satane kao da
se povlai u pozadinu. Nemaki strunjak Gustav Heneke ak tvrdi da se kod Jovana ideja
avola uopte ne pojavljuje."
10
Meutim, Rejmond Braun kae, tanije, da Jovan, kao i ostali
jevanelisti, kazuje celu priu o Isusu kao borbu protiv Satane koja kulminira u raspeu.
11
Mada
Jovan nikad ne opisuje Satanu kao nezavisnu linost koja deluje nezavisno od ljudskih bia, u
njegovom jevanelju ulogu kuaa igraju ljudi.

Jovanova verzija sadri sve tri scene kuanja", koje nalazimo kod Luke i kod Mateja; ali
Jovanov Satana se ne pojavljuje i ne deluje direktno. Umesto toga, kao to Rejmond Braun
objanjava, Sataninu ulogu preuzimaju najpre ljudi": Isusovi sluaoci, i najzad njegova
sopstvena braa.
12
Na primer, Matej i Luka opisuju kako Satana izaziva Isusa da preuzme
zemaljsku vlast (Matej 4: 8-9; Luka 4: 5-6). Meutim, kod Jovana, Isusa izazivaju ljudi:,,A kad
razume Isus da hoe da dou i da uine ga carem, otide u goru sam" (6: 15). Ovde, kao i u
ostalim Jevaneljima, Isus odoleva iskuenju, izbegava mnotvo i bei. U drugom opisu kuanja,
Matej i Luka, sledei izvor Q, govore da je avo izazivao Isusa da dokae svoj boanski autoritet
time to e pretvoriti ovo kamenje u hleb". No, Jovan kae da su svedoci uda - na primer,
pretvaranja pet hlebova u bezbroj - izazivali Isusa da uini jo jedno udo kao dodatni dokaz
svog mesijanskog identiteta. Poput avola, koji citira Svete Spise u jevaneljima po Luki i
Mateju, u Jevanelju po Jovanu ih citira narod", podstiui Isusa da udotvorno proizvede hleb:

A oni mu rekoe: kakav dakle ti pokazuje znak da vidimo i da verujemo? ta radi ti?
Oevi nai jedoe manu u pustinji, kao to je napisano: hleb s neba dade im da jedu" (6:
30-31).

Isus odoleva i ovom iskuenju, i ba kao to Matejev Isus odvraa avolu metaforom o duhovnoj
hrani (A on odgovori i ree: pisano je: ne ivi ovek o samom hlebu, no o svakoj rei koja izlazi
iz usta Bojih"; [4: 4]), tako Jovanov Isus govori o hlebu istinitom s neba" (6: 32). avo kua
Isusa da javno ispolji svoju boansku mo (Matej 4: 5-6; Luka 4: 9-12); ovo kuanje se kod
Jovana pojavljuje u sledeem vidu: Isusova sopstvena braa, koja, kako kae Jovan, nisu
verovala u njega, kuaju Isusa da ide u Judeju", da javi sebe svetu" u Jerusalimu, gde, kao to
su on i oni dobro znali, njegovi neprijatelji hoe da ga ubiju (7: 1-5). Isus odoleva i tom
iskuenju.

Po Jovanu, sam Isus otkriva identitet zlotvora. uvi kako Petar izjavljuje da mi [uenici]
verujemo da si ti Mesija, Sin Boji", Isus odseno odgovara:

,,'Ne izabrah li ja vas dvaneastoricu, i jedan od vas je avo?' A govorae za Judu
Simonovom Iskariota sina Simonovog, jer ga on htee izdati, i bejae jedan od
dvanaestorice" (6: 70-71).

Predviajui izdaju, Isus ponovo identifikuje svog izdajnika, Judu, zajedno s prateom
ekspedicijom rimskih i jevrejskih vojnika, dok se njegov natprirodni neprijatelj pojavljuje u
ljudskom obliju. Prema Mateju, Isus objavjuje Judin dolazak u Getsemanski vrt reima:
Ustanite da idemo; evo se priblii izdajnik moj" (16:46). Medutim, u Jovanovoj verziji,
objavljuje: ide knez ovog sveta [to jest, zlotvor"]... Ustanite, hajdemo odavde" (14: 30-31).
Malo ranije u tekstu, Isus optuuje Jevreje koji su verovali u njega" kako kuju zaveru da ga
ubiju. On dva puta optuuje: vi hoete da me ubijete". ,,Jevreje", koji ne razumeju ta on govori,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
61
Elaine Pagels
Isus zatim identiflkuje kao ljude koji su nekad verovali u njega, ali sad pripadaju Satani: Va je
otac avo; i slasti oca svojega hoete da inite: on je krvnik ljudski od poetka" (8: 44). Rejmond
Braun ovako komentarie ove Isusove tvrdnje:

injenica da je avo Isusov glavni protivnik po prvi put izlazi na videlo. Ovaj motiv
postaje sve glasniji to se as" Isusove [smrti] pribliava, i Isusova muka e konano biti
predstavljena kao borba na smrt izmeu Isusa i Satane.
13

To je istina, ali Brauna uglavnom zanimaju teoloki aspekti. ta ovo znai u kontekstu ljudskog
sukoba? Mnogi komentatori, a i bezbrojni hriani, prihvataju direktnu ocenu uticajnog
nemakog strunjaka za Novi Zavet Rudolfa Bultmana: Ne moe biti sumnje o
fundamentalnom znaenju teksta, koji pokazuje da jevrejsko neverovanje, i neprijateljstvo prema
istini i ivotu, proistie iz toga to su oni avolova deca" (podvukao autor).
14
Bultman dodaje da
Jovan, kao i Matej i Luka, u stvari optuuje Jevreje za namerno ubistvo".
15
(Na drugom mestu,
kao to emo videti, Bultman iznosi tvrdnje sa drukijim implikacijama.) Ovi pasusi iz
Jovanovog teksta su u poslednjih nekoliko decenija izazvali mnogobrojne diskusije. Uesnici u
ovim diskusijama, uglavnom hrianski komentatori, esto tvrde da rei u tekstu ne znae - da u
moralnom kontekstu ne mogu znaiti - ono to znae za veinu hriana ve gotovo dva
milenijuma.

Mnogi strunjaci primeuju da se termin Jevreji" pojavljuje kod Jovana mnogo ee nego u
ostalim Jevaneljima, i da njegova upotreba termina ukazuje na injenicu da se autor Jevanelja
po Jovanu i njegovi verni sledbenici jo vie distanciraju od jevrejske veine nego ostali
jevanelisti. Desetine, stotine lanaka predlau drukija objanjenja Jovanove upotrebe grkog
termina Ioudaios, to se obino prevodi kao Jevrejin".
16
Ponekad, naravno, Jovanova upotreba
termina se poklapa sa optim ondanjim znaenjem u pasusima u kojima su Jevreji, jednostavno
ljudi koji nisu nejevreji. Taj termin kod Jovana dva puta upotrebljaju stranci: prvo, Samarianka,
a kasnije, rimski guverner Pontije Pilat, identifikuju samog Isusa kao ,Jevrejina" (Jovan 4: 9; 18:
34). Na drugim mestima, termin se oigledno odosi na Judejce - to jest, narod Jerusalima i
okoline - i definie ih kao razliite od Galilejaca i Samariana. U drugim pasusima, termin
Jevrejin" je oigledno sinonim za jevrejske voe. Meutim, na nekim mestima gde se pomenuti
pasusi donekle poklapaju, Jovan upotrebljava termin Jevreji" da oznai narod stran Isusu i
neprijateljski prema njemu. Jovan ponavlja, na primer, da su Jevreji hteli da [ga] ubiju," i da je
Isus ponekad izbegavao da putuje u Jerusalim strahujui od Jevreja".

U glavi osmoj, u kojoj se uputa u neprijateljski dijalog sa Jevrejima koji su nekad verovali u
njega", konano igoe Jevreje" kao Satanin porod, Isus oigledno ne pravi prostu etniku
razliku, jer, naravno, u toj sceni, Isus i svi njegovi uenici su, kao i njihovi protivnici, Jevreji. U
ovoj sceni, kao to Isus ovaplouje boansku svetlost Bojeg prisustva, Jevreji" predstavljaju
svet" koji odbacuje tu svetlost. U svom prologu, Jovan kae:

Bee svetlost istinita koja obasjava svakoga oveka koji dolazi na svet. Na svetu bee, i
svet krozanj posta, i svet ga ne pozna. K svojima doe, i svoji ga ne primie"(1:9-11).

Kasnije, kao to Bultman istie, Jevreji" postaju sinonim za taj odbojni, neverni svet."
17

Nemaki strunjak za Novi Zavet Hajnrih najder iznosi stanovite s kojim se hrianski
istraivai uglavnom slau:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
62
The Origin of Satan
U uvodnim poglavljima [Jovana], narod uglavnom ne prihvata Isusa; u kasnijim
poglavljima ovo neprihvatanje se u sve veoj meri identifikuje sa [odreenom] grupom ...
, Jevrejima. Na kraju, ta grupa predstavlja snage koje su protiv Isusa, drugim reima - sile
mraka. Oigledno, ovde nije re o etnikoj grupi, nego o dramatinom teolokom
simbolu ... Mi bismo promaili pravo znaenje ovog simbola ako bismo gledali na
Jovanovog ,Jevrejina" iskljuivo kao na istorijsku figuru ... ,Jevreji" su stalno prisutna
realnost i pretnja svakom oboavanju Boga duhom i istinito (podvukao autor).
18

Ipak, drugi komentatori, kao na primer Samjuel Sandmel, ne misle da ovde oigledno nije re o
etnikoj grupi. Sandmel insistira da takva tumaenja ele osloboditi jevanelje oigledne
krivice za antisemitizam". Sandmel istie da Jovan ne optuuje ,,oveanstvo" ili ,,svet" za
zahtev da se Isus pogubi, nego posebno izdvaja Jevreje".
19

Svaki italac Jevanelja po Jovanu moe videti da ,Jevreji" kod Jovana postaju ono to Bultman
naziva simbolom ljudskog zla". Moglo bi se rei da strunjaci koji prihvataju Bultmanovu i
najderovu tezu da je termin Jevrejin" simbolian - bez drutvenih i politikih implikacija -
praktikuju apologetiku koja zaobilazi problem. Jovanova odluka da identifikuje stvarnu grupu
ljudi meu Isusovim, a i svojim, savremenicima kao simbol sveg zla" oigledno ima religijske,
druvene i politie implikacije. Da li bi iko danas negirao pomenute implikacije kada bi neki
uticajni autor definisao ene, Muslimane ili homoseksualce kao ,,simbol sveg zla"? Dajui tu
ulogu Jevrejima, Jevanelje po Jovanu moe izazvati, ak opravdati, neprijateljstvo prema
judejstvu. Ovo neprijateljstvo je, po strunjaku za Novi Zavet Redinaldu Fuleru, na tragian
nain i u ogromnoj meri ispoljeno tokom hrianske istorije".
20

Nije mi namera ovde da podrobno opisujem, kao to to drugi ine, sloenu istorijsku situaciju u
ijem je kontekstu nastala Jovanova pria o Isusovoj muci. No, pretpostavimo kao istorijski
mogue da su izvesne jevrejske voe saraivale s rimskim vlastima prilikom Isusovog hapenja i
pogubljenja. Pretpostavimo takode, da je tano, kao to ubedljivo objanjavaju Luis Martin i
drugi, da autor Jevanelja po Jovanu unosi u svoju naraciju sukobe u kojima je sam uestvovao;
to su mogli biti sukobi s onima koje Jovanova grupa naziva terminom ,Jevreji", podrazumevajui
pod tim terminom prvenstveno Jovanu poznate (oko 90-100 godine n.e) jevrejske voe i njihove
sledbenike. Nije mi cilj da precizno objasnim kako je Jovan upotrebljavao termin Jevrejin". Moj
je cilj jednostavniji. Ja elim da pokaem kako Jevanelje po Jovanu, kao i ostala jevanelja,
povezuje mitoloku figuru Satane sa odreenom ljudskom grupom Isusovih protivnika, prvo
ukljuujui u tu grupu Judu Iskariotskog, zatim jevrejske vlasti, i najzad, kolektivno, Jevreje".
Zatim, kao to smo videli, od samog poetka teksta, autor Jevanelja po Jovanu, kao i njegovi
kumranski prethodnici, deli bojno polje na stranu sinova svetla" i stranu sinova tame", mada za
Jovana Isus predstavlja svetlost." Nakon to su Jevreji" pokuali da ga kamenuju zato to je
izgovorio za njih bogohulne rei, to jest, polagao pravo na boansko ime (8: 58), Isus izjavljuje:

Meni valja raditi dela onoga koji me posla dok je dan: doi e no kad niko ne moe
raditi. Dok sam na svetu svetlost sam svetu." (9: 4-5).

Ubrzavajui naraciju ka opisu Isusove muke, koji sainjava polovinu celog jevanelja, Jovan,
kao i Luka, obelodanjuje optube koje Marko i Matej nagoveavaju: da je sam Satana podstakao
Judinu izdaju:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
63
Elaine Pagels
I po veeri kad se avo ve bee metnuo u srce Judi Simonovu Iskariotskome da ga izda.
I po zalogaju tada ue u njega satana. Onda mu ree Isus: ta ini ini bre... A on uzevi
zalogaj odmah izie: a bee no." (13: 2; 27-30).

Jovan, koji tvrdi da Isus jasno vidi ta e se desiti i da suvereno vlada dogaajima, pie da sam
Isus daje Judi zalogaj koji prethodi Sataninom ulasku (i na taj nain ispunjava proroanstvo iz
Psalma 41: 9). Isus zatim odreuje sledei Judin postupak (ta ini ini bre"). U tom kobnom
trenutku, kojim otponje izdaja Isusa, Jovan, kao i Luka, opisuje silu mraka" (videti Luka 22:
53) koja prekriva svetlost sveta": otud ogoljena poslednja reenica: en de nux (pade no").

Ovde je kazivanje o raspeu vie nego pria; po reima Jovanovog Isusa, to je sud, ili kriza - ako
doslovno prevedemo grki termin krisis. Predvidajui svoje raspee, Isus izjavljuje da ono,
umesto to predstavlja sud protiv njega, predstavlja Boji sud protiv ovog sveta"; umesto da
uniti Isusa, ono e unititi avolskog vladara sveta":

Sad je sud [krisis] ovome svetu: sad e biti isteran knez ovoga sveta napolje. I kad ja
budem podignut od zemlje, sve u privui k sebi. A ovo govorae da pokae kakvom e
smrti umreti (Jovan 12: 31-32; videti takoe 14: 30).

itaoci Jevanelja po Jovanu je ovako predoeno da dogaaji koje on opisuje, a i sam opis
dogaaja slue, izmeu ostalog, da sude i kao sinove mraka" osude ljude koji su uestvovali u
unitavanju Isusa. Jovan, kao i Luka, uklanja sve tragove rimskog uea u Isusovom
pogubljenju. U gotovo svakoj kljunoj epizodi svoje naracije Jovan se preputa, po miljenju
jednog strunjaka, bizarnom preterivanju" kad insistira da krivica za raspee, od prvih koraka
do naredbe i samog pogubljenja, pada na Isusove bliske neprijatelje, njegove sugraane Jevreje.

Oigledno se oslanjajui na raniji izvor koji nije u vezi sa jevaneljima, Jovan izvetava da pre
Isusovog hapenja;

Glavari sveteniki i Fariseji sabrae Sanhedrin, i govorahu: ta emo initi? ovek ovaj
ini mnoga udesa. Ako ga ostavimo tako, svi e mu verovati: pa e doi Rimljani i uzeti
nam zemlju i narod." (11: 47-48).

Mislim da su u pravu britanski klasini filolog Fergus Milar i drugi, koji smatraju da je ovaj deo
Jovanove naracije moda verdostojniji od drugin pria ovog jevanelja.
21
Za razliku od
detaljnog suenja koje Marko i Matej opisuju, u Jovanovoj verziji lanovi saveta izraavaju
zabrinutost zbog nemira koje Isus izaziva meu ljudima, to verovatno motivie njihovu presudu,
jer oni ele da zatite svoje ljude od moguih rimskih represalija, ak po cenu nepravednog
pogubljenja. Nakon to ,Juda, skupivi etu [po svoj prilici rimskih vojnika] i od glavara
svetenikih i Fariseja momke" (18:3) izdaje Isusa, eta vojnika ga hvata, vezuje i odvodi Ani,
prvosvetenikovom tastu", koji ga sasluava i alje vezanog prvosveteniku Kajafi". Rozmari
Ruter primeuje da Jovan ovde pokuava da zataka politike optube protiv Isusa (da tvrdi kako
je kralj) kako bi istakao religijsku optubu: ugroavanje Hrama.
22

Mada Jovan ne govori ni o kakvom drugom procesu u jevrejskom sudu, on ne doputa nikakvu
sumnju da su glavni svetenici eleli Isusovu smrt. Jovan opisuje kako se svetenici licemerno
izvlae kada ih Pilat ispituje o optubi: Kad on ne bi bio zloinac ne bismo ga predali tebi (18:
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
64
The Origin of Satan
30). Kada Pilat, koji jo nije uo optubu, odgovara ravnoduno ili prezrivo: Uzmite ga vi i po
zakonu svojemu sudite mu", ,Jevreji" odgovaraju: Mi ne smemo nikoga pogubiti" (18 :31).

Neki strunjaci misle da je ova poslednja tvrdnja netana. Riard Hazband tvrdi da je jevrejski
Sanhedrin po rimskom zakonu iz prvog veka zadrao svoje tradicionalno pravo da smru
kanjava izvesne zloine definisane kao religijske - na primer, skrnavljenje prostorija Hrama,
krenje Zakona i preljubu.
23
Hazband i drugi strunjaci istiu da su nekih pet godina posle
Isusove smrti, 36. godine n.e., Jevreji do smrti kamenovali njegovog sledbenika Stefana jer
govori protiv Zakona". Da li je to bila svetina koja linuje ili masa koja sprovodi presudu
Sanhedrina?

Josif pie da je 62. godine n.e. prvosvetenik Anan II sazvao Sanhedrin i osudio Isusovog brata
Jakova i jo nekolicinu na smrt kamenovanjem, zbog optube da su krili Zakon. Anan II je
oigledno platio za ova pogubljenja svojim prvosveteniim poloajem, budui da su se izvesni
Jerusalimljani alili jevrejskom kralju Agripi II i rimskom prokuratoru Albinu da je Anan
pogubio Jakova i ostale bez Albinove dozvole, i ne obavestivi ga. Josif opisuje jedan kasniji
sluaj po kojem bi se moglo rei da su jevrejske voe postale opreznije kad je u pitanju
pogubljenje bez dozvole Rima. oveka po imenu Isus bar Ananija, koji je javno prorekao pad
Jerusalima i njegovog Hrama, uhapsile su i tukle istaknute jevrejske voe. Kad su ga doveli pred
tog istog Albina, oigledno se nadajui smrtnoj presudi,

Isus je odbio da odgovara na prefektova pitanja i stoga ga je Albin kao ludog pustio na
slobodu. Na taj nain, uprkos svom gnevu, jevrejske voe, koje su bile ovlaene hapse i
biju, nisu smele pogubiti ovog Isusa kao to su pogubile Jakova. (Rat 6.2).

Ve ezdesetih godina prvog veka rimska dozvola za pogubljenje bila je neophodan ili barem
bitan faktor. Budui da pouzdanih istorijskih dokaza nema, intenzivno nauno istraivanje i
debata nisu dali definitivan odgovor na ovo pitanje. Meutim, u sluaju Isusa iz Nazareta,
hrianski izvori retko sugeriu da su u stvari Jevreji pogubili Isusa, bez rimske dozvole ili s
njom. Iako jevanelja ne daju sam opis prizora u kojem Pilat osuuje Isusa na smrt, istorijski
dokazi i tekstovi jevanelja ukazuju na injenicu da je guverner po svoj prilici naredio svojim
vojnicima da pogube Isusa zbog pobune. A to se tie razgovora izmeu jevrejskih vlasti i
guvernera, nai jedini izvori su sama jevanelja i kasnije hrianske i jevrejske reinterpretacije
ovih dogadaja, koje su ispunjene uzajamnim optubama i polemikama. Ne uzimajui u obzir
pravna ovlaenja Sajihedrina kada je re o smrtnoj kazni, dovoljno je jasno da Jovan tvrdi
sledee: mada je poznato da su Rimljani pogubili Isusa na svoj poseban nain (videti 19: 32),
njih su na to prisilili Jevreji".
24

Kada Pilat pita Isusa, Jesi li ti kralj?", Isus mu odgovara pitanjem, a Pilat odgovara: ,,Zar sam ja
Jevrejin? Rod tvoj i glavari sveteniki predadoe te meni: ta si uinio? (18: 35; podvukao
autor). Kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, kae Isus, onda bi sluge moje branile da ne bih
bio predan Jevrejima" (18: 36). Ovde vidimo ironino jovanovsko obrtanje optube u
jevanelima po Marku, Luki i Mateju, gde je opisano kako Jevreji predaju Isusa nacijama".

U Jevanelju po Jovanu, kao i u Jevanelju po Luki, Pilat tri puta proglaava Isusa nevinim i tri
puta predlae osloboenje. Ali svaki put, glavni svetenici i ljudi koje Jovan naziva Jevrejima"
uzvikuju, zahtevajui da ga Pilat razapne". (18: 38-0; 19: 5-7; 19: 14-15). Jovan takoe
objanjava" da je Pilat dozvolio svojim vojnicima da ibaju i mue Isusa samo da bi izazvao
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
65
Elaine Pagels
saoseanje meu svetinom (19: 1-4) i tako umirio - kako kae britanski strunjak Denis Najnam -
nezajaljivi bes Jevreja".
25
Kada su Jevreji, dodaje Jovan, negodovali jer Isus kri njihov
religijski zakon, tvrdei da i stoga zasluuje da umre", Pilat se jo vie poboja" (19: 8).
Obraajui se Isusu, jo u nadi da e nai nain da ga oslobodi, Pilat umesto odgovora dobija od
zatvorenika neku vrstu oprotaja njegove, Pilatove krivice: govorei kao da je on Pilatov sudija
(to Jovan veruje da jeste), Isus izjavljuje guverneru da onaj ima vei greh koji me predade
tebi." Kada mnotvo preti da e optuiti Pilata za izdaju Rima (19: 12), Pilat jo jednom
pokuava, bez uspeha, da oslobodi Isusa: Zar cara vaeg da razapnem?" Glavni svetenici
odgovaraju: Mi nemamo cara osim Cezara," i Pilat konano poputa povicima. U tom trenutku,
kae Jovan, Pilat, niti osudivi Isusa niti naredivi njegovo pogubljenje, predade im ga [Isusa]
da se razapne" (19: 16). U ovoj sceni, kao to C. H. Dod, komentarie, svetenici vre
nepopustljiv pritisak dok guverner izvrdava kao lovljeni zec"
26
Odmah poto je Pilat predao
Isusa Jevrejima, pripoveda nastavlja, oni uzee Isusa i odvedoe... na mesto koje se zove
kosturnica i hebrejski Golgota. Onde ga razapee, i s njim drugu dvojicu" (19: 16-18).

Posle opisa raspea, kojim Jovan pokazuje kako je Isusova sramna smrt tano do detalja ispunila
proroanstvo, on dodaje da Josif iz Arimateje, koji bee uenik Isusov, ali kradom, strahujui od
Jevreja" (19: 38), moli Pilata da mu dozvoli da preuzme Isusovo telo i sahrani ga. Jovanova
naracija sugerie da su se Josif i Nikodem, takoe tajni uenik, plaili, zbog izuzetne
osvetoljubivosti Isusovih neprijatelja, da mu prue pristojan pogreb. Postoje mnogobrojne
strune rasprave o motivima koji su nagnali Jovana da opie Pilata kao oveka koji eli da
oslobodi nevinog Isusa, a Jevreje prikae ne samo kao nitkove nego i vrhunac nitkovluka."
27

Meutim, umesto da potpuno oslobodi Pilata krivice, Jovanov Isus, postavljajui se kao sudija
svom sudiji, kao to smo videli, okrivljuje Pilata za greh, ali za manji" greh od jevrejskog. Kao
to Pol Vinter primeuje:

Strogi Pilat postaje sve meki od jevanelja do jevanelja [od Marka do Mateja, od
Mateja do Luke i onda do Jovana]. Kako se udaljuje od istorije, Pilat postaje sve
simpatinija linost.
28

to se tie Jevreja, Isusovog intimnog neprijatelja," proces je obrnut: Jevreji postaju sve
neprijateljskiji. U poetnoj sceni Jevanelja po Marku, Isus ne izaziva svoje sugraane Jevreje
ve sile zla. Isusovi sukobi rastu, prvo sa pisarima" a zatim sa Farisejima i Irodovcima, a
kulminacija nastaje kada njegov sopstveni narod, uestvujui u konfliktu koji Marko opisuje kao
u sutini meujevrejski, ubeuje nevoljne rimske snage da pogube Isusa. Kod Mateja, koji je
pisao nekih dvadeset godina posle Marka, u opisu antagonizma izmeu Isusa i veine njegovih
jevrejskih savremenika ima, kao to smo videli, mnogo vie gorine i agresije. Matej ak daje
kralju Irodu ulogu omrznutog tiranina Faraona. aista, im je Isus roen, kae Matej, Irod i sav
Jerusalim s njim", pogotovu svi glavni svetenici i pisari naroda, bili su uznemireni, i Irod odlui
da ga ubije. Matej opisuje Fariseje, religijske voe svoga vremena kao sinove pakla", osuene,
zajedno sa onima koji odbacuju Isusovo uenje, na venu kaznu u ognju odreenom za avola i
sve njegove anele". Po mom miljenju, tana je nedavna analiza A. Overmena da i sam Matej, u
stvari, eli opisati bitku izmeu rivalskih reformatorskih jevrejskin grupa, i da u toj bici, svaka
grupa istie svoju superiornu pravednost, tvrdei da su druge opsednute demonima.
29

Kao to smo videli, Luka je mnogo radikalniji. im se avo pojavio da kua i uniti Isusa, svi
Isusovi sugraani, razbenjeni njegovim prvim javnim govorom u sinagogi, pokuavaju da ga
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
66
The Origin of Satan
sunovrate niz liticu. Na samom vrhuncu Lukine naracije, Satana se vraa lino, ako se moe tako
rei, da ue u Judu i tako upravlja operacijom koja se zavrava raspeem.

Piui oko 100. godine n.e., Jovan u svojoj naraciji ne predstavlja avola kao nezavisnu
natprirodnu linost (ja sumnjam da je Jovan poznavao tu narativnu figuru avola). Jovanov
Satana, kao i sam Bog, biva ovaploen najpre u Judi Iskariotskom, zatim u jevrejskim vlastima
koje daju sve vei otpor Isusu, i najzad u ljudima koje Jovan naziva ,Jevrejima". Jovan Jevreje
ponekad karakterie kao Satanine saveznike, sada odvojene od Isusa i njegovih sledbenika, kao
to je tama odvojena od svetlosti, ili snage pakla od nebeskih armija.

Razni opisi avola koje nalazimo kod jevanelista u skladu su sa drutvenom istorijom Satane"
- to jest, sa istorijom sve ireg sukoba izmeu grupa Isusovih sledbenika i njihovih protivnika.
Prikazujui Isusov ivot i poruku na polemiki nain, jevanelisti su bez sumnje eleli da uvrste
solidarnost grupe. inei to, oni su oblikovali, ne znajui nepredvidljive posledice svog
delovanja, hrianski nain samorazumevanja kao grupe povezane s Jevrejima tokom dva
milenijuma.

V V

S SA AT TA AN NI IN NO O Z ZE EM MA AL LJ JS SK KO O C CA AR RS ST TV VO O: :
H HR RI I A AN NI I P PR RO OT TI IV V P PA AG GA AN NA A

Izmeu 70. godine n.e., kad je pisano Jevanelje po Marku, i 100. godine n.e., kad je pisano
Jevanelje po Jovanu, hrianski pokret je uglavnom bio nejevrejski. Uvidevi da je pripadnitvo
hrianskom pokretu opasno po ivot, mnogi preobraenici su takoe primetili da im ne preti
opasnost od Jevreja, ve od pagana - rimskin oficira i gradske rulje koja je mrzela hriane zbog
njihovog ateizma", koji e, kako su Rimljani strahovali, navui gnev bogova na cele zajednice.
Samo dve generacije posle Marka i Mateja, nejevrejski preobraenici, mnogi od njih bivi pagani
iz rimskih provincija - Male Azije, Sirije, Egipta, Afrike i Grke, podesili su terminologiju
Jevanelja kako bi se bolje suoili s novim neprijateljem. Kao to su ranije generacije hriana
tvrdile da vide Satanu meu svojim sugraanima Jevrejima, sada su preobraenici, izloeni
rimskom progonu, tvrdili da vide Satanu i njegove demonske saveznike na delu meu drugim
nejevrejima.

Pritisci dravnog progona doveli su u pitanje karakterizaciju Nejevreja koju nalazimo kod Mateja
i Luke. Ti pisci, nadajui se povoljnom prijemu kod nejevrejske publike, opisivali su Rimljane i
ostale Nejevreje uglavnom povoljno, kao sto smo videli.
1
Sve dok su hriani bili manjinski
pokret u jevrejskim zajednicama, oni su bili skloni da gledaju na Jevreje kao na potencijalne
neprijatelje, a Nejevreje da vide kao potencijalne preobraenike. Mada se apostol Pavle, piui
oko 55. godine n. e., alio da je izloen opasnosti na svakom koraku - bio sam u strahu... od
rodbine, u strahu od neznaboaca ... u strahu meu lanom braom" (2 Korinani 11: 26), kad
govori o stvarnom progonu, on pominje samo svoje sugraane Jevreje: Od Jevreja primio sam
pet puta etrdeset manje jedan udarac. Triput sam bio iban, jednom su kamenje bacali na me tri
puta sam bio tuen motkama; jedan put sam bio kamenovan" (2 Korinani 11: 24-25). Prema
Lukinom izvetaju u Delima, Pavle je rimske sudije smatrao za svoje zatitnike od jevrejskog
neprijateljstva. Sam Pavle, piui hrianima u Rimu, nareuje: Svaka dua da se pokorava
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
67
Elaine Pagels
vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a to su vlasti, od Boga su postavljene...
jer je [vlast] Boji sluga, osvetnik na gnev onome koji zlo ini (Rimljani 13: 1-4).

Ali sam Pavle je bio pogubljen, verovatno po nareenju rimskog sudije. Nekih deset godina
klasnije, kad su mnogi Rimljani optuivali cara Nerona da je izazvao poar koji je unitio veliki
deo Rima, car je naredio hapenje grupe hriana, optuio ih za paljevinu i naredio da budu
razapeti i ivi spaljeni u njegovoj bati, kao ljudske buktinje.
2

Jedan sledbenik Pavlov, svestan okolnosti pod kojim je umro njegov uitelj, kao i raznih
opasnosti koje prete hrianima, upozorava u pismu pripisanom Pavlu, koje se zove Pismo
Efeanima, da se hriani ne bore protiv ljudskih bia:

,,Jer na rat nije s krvlju i s telom [ljudskim biima] nego s poglavarima i vlastima, i s
upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba" (6: 12).

Ovaj autor Pavlove tradicije artikulie atmosferu duhovnog rata koju oseaju mnogi hriani,
naroito oni izloeni progonu. Autor Otkrovenja, tvrdei da je bio prognan za re Boju i
svedoanstvo Isusa Hrista" (1: 9), i znajui da rimske sudije zatvaraju, mue i ubijaju druge,
opisije uasavajue i ekstatine vizije. U ovim proroanskim vizijama, tradicionalne slike
ivotinja i udovita predstavljaju sile Rima, koje autor poistoveuje sa avolom i Satanom"
(20: 2; i dalje). Uprkos, uopteno reeno, pomirljivosti jevanelja prema Rimljanima, opis
raspea, meutim, poziva hriane da uvide koje demonske snage deluju kroz rimske slubenike,
kao i kroz jevrejske voe. Luka ak kae kako je raspee Isusovo iskovalo nesvetu alijansu
izmeu Pilata i Iroda, tako da su rimske i jevrejske vlasti postale prijatelji ,,toga dana"(23: 12).

Nejevrejski preobraenici, omraeni meu drugim Nejevrejima (esto porodica, sugraani i
gradske sudije) verovali su da je Satana podsticao oboavaoce paganskih bogova da ugroavaju
Boji narod. Dok su se hrianski propovednici sve vie obraali Nejevrejima, mnogi su uoili da
je element hrianstva, koji vrea veinu Jevreja, jo vie vrea pagane: Hriani su presekli
tradicionalne veze izmeu religije i nacije, ili naroda" i, kao to istoriar Robert Vilken Istie, u
antika vremena se podrazumevalo da je religija neraskidivo vezana za odreen grad, naciju ili
narod".
3
Jevreji su poistoveivali svoju religiju sa jevrejskim narodom kao celinom rasutom po
svetu, ali ujedinjenom tradicijom. Za pagane, pietas upravo jeste potovanje starih tradicija i
uvanje starih obiaja. Medutim, hrianski pokret podstie ljude na napuste obiaje predaka i
raskinu svete veze porodice, drutva i nacije.

Pokret koji je poeo kao sekta unutar judejstva, biva odbaen od strane veine Jevreja a i sam
odbacuje veinu, sada poziva ljude svake nacije i plemena da se pridrue novom hrianskom
drutvu" i da raskinu sve ranije veze, rodbinske i ostale. Apostol Pavle izjavljuje: Nema tu
Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema mukog roda ni enskog; jer ste vi svi jedno u
Isusu Hristu" (Galati, 3: 28). Za one ponovo roene" u krtenju, svet sainjavaju dve vrste ljudi:
pripadnici Carstva Bojeg, koji su graani neba" i podanici Satane, kojima jo vlada zlotvor.

Uprkos zvaninoj rimskoj osudi i neprijateljstvu paganskog naroda, pokret je rastao.
Severnoafriki preobraenik Tertulijan hvali se u jednom apelu rimskim carevima:

Oni koji su nekad mrzeli hrianstvo ... sada poinju mrzeti ono to su nekad bili, i
ispovedati ono to su ranije mrzeli. Povika je da drava vrvi od hriana - da su oni u
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
68
The Origin of Satan
poljima, u gradovima, na ostrvima. Mnogi jadikuju, kao da je re o nesrei, da mukarci i
ene svih uzrasta stalea, ak i ljudi na visokim poloajima prilaze hrianskoj
veroispovesti.
4

ta primorava pagane da ispovedaju ono to su nekade mrzeli" - ak po cenu ivotne opasnosti?
Tertulijan i drugi: Justin, sa obale Male Azije, Justinov uenik Sirijac Tatijan, i Egipanin Origen
nude putokaze u naem traganju za odgovorima.

Justin, mladi koji je doao u Rim iz Male Azije oko 140. godine n.e. da studira filosofiju, otiao
je jednog dana sa prijateljima u amfiteater da posmatra spektakularne gladijatorske borbe koje su
tu odravane u ast carskih roendana. Gledaoci su bodrili ljude koji su se nehajno izlagali smrti,
i ustreptalo iekivali trenutak smrtnog udarca. Gomila bi podivljala kada bi pobeeni gladijator
prkosno isturio svoj vrat za ma svoga protivnika, a zvidala i glasno sipala poruge ako bi
pobeeni poeo panino da bei.
5

Justin je bio zaprepaen kad je usred ove surove zabave ugledao grupu osuenika koju su vodili
divljim zverima. Smirena hrabrost s kojom su ovi ljudi ekali surovo javno pogubljenje zapanjila
ga je, pogotovo kad je doznao da su to nepismeni ljudi, hriani, koje je rimski senator Takit
nazvao klasom ljudi omrznutom zbog sujeverja", iji je osniva, Hristos, i sam bio kanjen
najteom kaznom pod Pontijem Pilatom" oko sto godina ranije.
6
Justin je bio duboko potresen,
jer je video kako grupa neobrazovanih ljudi postie vrhunsko dostignue dostupno filosofu, po
miljenju Platona i stoika Zenona. Ovo dostignue jeste ovekova sposobnost da smireno
prihvati smrt, sposobnost koju je gladijatorska poza samo parodirala. Dok je posmatrao, Justin je
shvatio da prisustvuje natprirodnom dogaaju, udu; i da su na neki nain ti ljudi pronali veliki,
nepoznati izvor moi.

Justin bi bio jo zaueniji da je znao da ovi hriani sebe nisu smatrali filosofima ve borcima u
kosmikoj bici, Bojim ratnicima protiv Satane.
7
Kao to je Justin doznao kasnije, njihovo
zapanjujue samopouzdanje je proisticalo iz ubeenja da njihova muka i smrt u stvari ubrzavaju
Boju pobedu nad snagama zla, snagama ovaploenim u rimskom sudu koji im je izrekao
presudu, i, takoe, u gledaocima kao to je sam Justin.

Neto kasnije, etajui sam po polju u blizini mora, Justin je neoekivano naiao na starca koji je,
kako se ispostavilo, bio lan dotine grupe.
8
Najpre je starac pitao Justina o njegovim studijama
Filosofije, ali, umesto da bude impresioniran, kao to je Justin oekivao, starac mu je uputio
izazov rekavi da mu filosofija nikad nee doneti prosvetljenje.

Justin je u filosofiji traio ne samo intelektualno razumevaje sveta nego samoostvarenje: Kakav
e mi nain ivota pribaviti sreu? Koji koraci vode preobraenju?
9
U ranijoj fazi svog
filosofskog istraivanja, Justin kae, on se bio predao" uitelju stoiku, u nadi da prevazie svoje
obino", ljudsko stanoviste. Uitelji stoici su obeavali da ovek, ako prouava fiziku
(doslovno: prirodu"), moe nauiti kako da svoj ivot, svaki dogaaj, prepreku ili okolnost,
stavi u univerzalni kontekst. Ova stoika nauka oveku omoguuje pristup u boansku sferu, a ta
je sfera isto to i priroda. Justin kae da ga je obeshrabrivalo to je njegov uitelj retko govorio o
boanskoj sferi i spreavao pitanja o tom predmetu. Zato je Justin preao drugom uitelju,
filosofu peripatetiaru. Posle nekoliko dana, kad je njegov novi uitelj zahtevao platu za asove,
Justin je, zgaen, prekinuo studije, zakljuivi da taj ovek uopte nije filosof". Meutim, Justin
se nije predavao. Otiao je uitelju pitagorejcu, koji se ponudio da Justina naui fizikoj i
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
69
Elaine Pagels
mentalnoj disciplini koja e mu uskladiti duu sa boanskom sferom. Kad je uo kako mora
savladati astronomiju, matematiku i muziku pre nego to pone da shvata ta ini ivot
srenim", Justin je napustio i ovoga uitelja.

Pobeen i bespomoan, Justin je najzad poverovao da je naao pravi put u uenju jednog sjajnog
platoniara. Bio je ve, kako kae, uinio veliki korak ka prosvetljenju. Verovao je da e uskoro
biti u stanju da uzdigne svoj duh i shvati boansko. Ali, stari hrianin koga je sreo prilikom
etnje pored mora doveo je u pitanje njegovu osnovnu filosofsku premisu: da u ljudskom duhu
postoji velika sila i da ljudski duh moe spoznati Boga sopstvenom snagom. Starac je izrazio
Justinovu najveu bojazan: da on gubi vreme; da ljudski duh, bez obzira na obrazovanje i
kapacitet, ne moe dostii cilj; da ljudski duh ne moe sam spoznati Boga.

Kada ga je starac prvi put dao izazov, Justin se estoko opirao, ponavljajui platonske fraze.
Kasnije, prepriavajui ovaj dogaaj, Justin je shvatio ironiju svoje ranije naivnosti: uhvatio je
sebe kako ponavlja reenicu Platon kae ... ja mu verujem". Oseajui se sve glupljim, Justin je
shvatio da njegovo odupiranje starevim argumentima jednostavno proizilazi iz slepog
podvrgavanja Platonovom autoritetu, i nije zasnovano na ubeenjima ili na sopstvenom iskustvu.

Razgovarajui sa starcem, Justin je uvideo da je naiao na proces iju dubinu intelekt ne moe
shvatiti. Justin je pretpostavljao da ima duh koji moe da misli racionalno o svemu, ak i o
boanskom. Sad je uo potpuno suprotnu tvrdnju: da je sam duh zaraen demonskim silama koje
iskrivljuju i remete nau misao. Prema starevim reima, da bi dostigao razumevanje, Justin, ili
ma ko, mora prvo primiti boanski duh - silu daleko veu od nae razumne moi, silu koja
osvetljava duh". Ali Justin najpre treba da se podvrgne isterivanju zlih duhova, ritualu u kojem
svetenik, i sam ispunjen boanskim duhom, priziva duh molei ga istera demonske sile koje
borave u kandidatovom duhu i telu, i dre ga, kao i sve nekrtene due, u zbunjenosti i neznanju.

Posle une rasprave sa starcem i velike unutranje borbe, Justin uvia da su hriani pronali
pristup ogromnoj sili - boanskoj sili, uvek prisutnoj, sili koja e se, poput svetlosti, probiti kroz
oblake, sili koju su na zemlju doneli moni hrianski obredi kao to je, pre svega, krtenje.
10

Pre nego to je otiao, Justin kae, starac je mladiu naloio

da se moli, iznad svega, da ti vratnice svetlosti budu otvorene; jer to uenje ne mogu
svi shvatiti i razumeti, ve samo ovek kome su Bog i njegov Hrist podarili mudrost."
11

Posle starevog odlaska, Justin kae,

odmah se u mojoj dui upalio plamen, i obuze me ljubav ... prema ljudima koji su
prijatelji Hristovi obuze; i dok sam prebirao njegove rei u glavi, uvideo sam da je jedino
ta filosofija sigurna i korisna.
12

Uspostavljajui vezu s drugim prijateljima Hristovim", Justin je zatraio da postane kandidat za
obred krtenja. On nam ne govori o svom krtenju, ali drugi izvori kau sledee: Poto se
pripremio postom i molitvom, Justin iekuje, uoi Uskrsa, obred koji e iz njega isterati
demonske sile i ispuniti ga novim, boanskim ivotom. Obred e tei ovako: Najpre, svetenik
pita Justina da li pristaje da odbaci avola, svu njegovu pratnju i njegove anele"; Justin e
obredno izjaviti tri puta: Odriem ih se". Justin zatim nag silazi i uranja u vodu, spirajui grehe i
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
70
The Origin of Satan
simboliui smrt svog biveg ja. Nakon to svetenik izgovara boansko ime i priziva Duh da
sie na kandidata, Justin izlazi preporoen, oblai belu odoru, i prima med pomean s mlekom -
hranu za novoroene.
13

Justin kae da je u krtenju naao ono to je uzalud traio u filosofiji: to pranje mi zovemo
prosvetljenjem; jer ljudi koji shvate to uenje postaju prosvetljeni u svom razumevanju".
14

Kasnije, on objanjava potencijalnim preobraenicima: Poto smo roeni bez svesti ili
mogunosti izbora, proizvod snoaja naih roditelja, i rastemo s loim navikama i zlim
obiajima", mi smo krteni kako ne bismo vie bili deca nude i neznanja, kako bismo postali
deca znanja i svesnog izbora".
15
Ponovno, obredno roenje novim roditeljima - Bogu i Svetom
Duhu - omoguuje Justinu da odbaci ne samo svoju zemaljsku porodicu nego i navike i zle
obiaje" kojima su ga uili od detinjstva. Iznad svega, Justin je u stanju da odbaci tradicionalnu
pobonost paganstva, ije bogove on sada vidi kao zle duhove. Uavi u ogoljeni i polarizovani
hrianski svet, Justin se pridruuje onim hrabrim nepismenim hrianima iju je krvavu smrt
video u rimskom amfiteatru. Sada Justin, kao i oni, vidi celu vasionu kao poprite kosmikog
sukoba. Justin veruje da su mu oi otvorene i da vidi istinu iza naizgled bezopasnih materijalnih
pojava: mramornih kipova boginja Fortune i Rima, koje je svaki dan gledao na trgu, Heraklove
slike iznad javnih kupatila, kipova Dionisa i Apolona u pozoritu. Iza tih familijarnih, vajanin
lica Justin sada prepoznaje duhovne snage zla na nebeskim mestima". Justin iznenada shvata,
kao i Pavle, da sile koje manipuliu bespomonim oveanstvom nisu ni ljudske ni boanske,
kao to su to zamiljali pagani, nego demonske.

Justinovi roditelji, pagani, odgajili su ga u tradicionalnoj pobonosti, da potuje prirodne
sile kao boanske. Za pobone pagane, kao to klasiar A. H. Armstrong kae, stari
bogovi poseduju lepotu i dobrotu sunca, mora, vetra, planina, velikih divljih ivotinja; to
su sjajne, mone i opasne realnosti izvan sfere morala, bez ikakvog interesovanja za
ljudski rod.
16

Paganska religiozna sluba izraava strahopotovanje pomeano sa uasavanjem od ogromnih
sila koje ugroavaju krhku ljudsku vrstu. Kad delfsko proroite poruuje vernicima: Spoznaj
sebe", to nije podsticaj na uzvienu kontemplaciju i introspekciju, ve prosta opomena da su
smrtni, efememi - u doslovnom prevodu grkog termina, stvorenja dana", koje meuigra
nepojmljivih kosmikih sila tera da ive i umiru.

Od estog veka pre n. e. i nadalje, filosofi na razne naine razmiljaju o tim kosmikim silama.
Platon govori o nudi", drugi, o moi sudbine" i usuda" koji vladaju vasionom. Kasnije,
stoiki filosofi demitologizuju" stare mitove i nanovo tumae same bogove - Zevsa, Heru,
Afroditu - sada kao predstavnike elemenata prirodne vasione. Po nekim autorima, na primer,
Hera predstavlja vazduh, Zevs, munju i grmljavinu, Eros i Afrodita, erotske energije koje nas
navode na snoaj, a Ares, agresivnu energiju koja nas tera u rat.
17
Mnogi klasini filosofi misle
da ovi bogovi po sebi nisu ni dobri ni zli. Mada se ponaanje paganskih bogova moe initi
udljivim - ponekad dobroudno, ponekad zloudno, paganski filosofi uglavnom misle da takvi
kvalifikativi ne govore nita o samim bogovima, ve samo odraavaju ljudske reakcije na
pojedinane dogaaje.

Za Justina je preobraenje promenilo sve. Za njega je sad svaki bog ili duh kojeg je poznavao,
ukljuujui tu Apolona, Afroditu i Zevsa, koje je oboavao od detinjstva, Satanin saveznik.
Bogovi su Satanini saveznici - uprkos sjajnoj raskoi njima posveenim javnim procesijama,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
71
Elaine Pagels
uprkos hiljadama hramova i raskono odevenom svetenstvu, uprkos injenici da ih oboava sam
car, njihov lini pontifex maximus (najvii svetenik"). Ponovo roen, Justin vidi vasionu
duhovnih energija, koje poboni paganski fllosofi nazivaju daimones, kao, po njegovim reima,
pogane daimones". U vreme kad je hrianski pokret osvajao svet Zapada, jezik je ve
odraavao ovu obrnutu percepciju: grki termin daimones, duhovne energije", izvor je
modernog termina demoni.
18
Tako, smo mi, kae Justin,

pripadnici svih rasa, predanji oboavaoci Dionisa, sina Semelinog, i Apolona, sina
Letinog, koji zbog strasti prema ljudskim biima inili dela neizgovorljive sramotnosti;
predanji oboavaoci Persefone i Afrodite ... ili Eskulapa, ili bilo kojeg od takozvanih
bogova; mi ih sada, kroz Isusa Hrista, preziremo ak po cenu smrti ... Mi saaljevamo
ljude koji veruju u takve dogaaje za koje znamo da su odgovorni daimones.
19

Gree filosofi, kae Justin, koji tvrde: sve se dogaa zbog neizbene nunosti". Ove filosofe
opovrgava svedoanstvo ljudi ponovo roenih Bogu", jer u njima vidimo ista osoba kako
prelazi od jednog ka suprotnom uenju". Justin kae kako je otkrio da Hristove rei" imaju
strahovitu mo da nadahnu ljude koji su skrenuli s pravog puta". Sad on i njegova braa
hriani, nekad, kao i veina, razdrti strau, pohlepom i mrnjom,

klonimo se demona i sledimo Boga; ... mi, bivi preljubnici, praktikujemo samokontrolu;
mi, bivi... srebroljupci, sada ulaemo u zajedniki fond da pomognemo ljudima u nudi;
mi, koji smo se meusobno mrzeli i ubijali i odbijali da ivimo s ljudima koji se etniki
razlikuju od nas, sada ivimo s njima zajedno.
20

Justin u sopstvenom ivotu, i u ivotima drugin hriana, vidi prisustvo boanske sile koja im
omoguava da ive izvan prirode". Ba kao to su umirui hriani koje je posmatrao u
amfiteatru nadahnutom hrabrou prevazili nagon za samoodranjem, tako, kae on, i drugi
mogu prevazii tiraniju nagona:

Mnogi od nas, mukarci i ene, hriani od detinjstva, edni su, mada im je ve ezdeset
ili sedamdeset godina. Tvrdim da takve ljude mogu stvoriti svakoj rasi .... a ta da kaem
o bezbrojnom mnotvu ljudi koji su promenili navike neumerenosti?
21

Justin pominje ljude koji su, na primer, savladali neodoljivu potrebu za jakim piem. Mnogi su,
kae Justin, promenili su svoju nasilniku i tiransku prirodu", savladani iznenaujuom
popustljivou, strpljenjem i nepokolebljivim potenjem svojih suseda hriana.

Slavei novo drutvo koje sainjavaju preporoeni" Justin sada vidi staro drutvo kao zlo, jer
staro drutvo, na primer, preputa novoroenad smrti ili oportunistima, koji decu ue prostituciji
i prodaju ih na pijacama za robove kao stada koza ili ovaca."
22
Justin je, kao privilegovani
student filosofije, mogao biti moralno ravnoduan. Umesto toga, on negoduje zbog naputene
dece i igoe moralne relativiste koji se die svojom filosofskom prefinjenou: Najvee je zlo
rei da ni dobro ni zlo nisu nita sami po sebi, i da ih jednostavno definie ljudsko mnjenje".
23

Justinov ivot sad ima moralno usmerenje. On uporeuje svoj preanji prirodni ivot, kada je
bio pasivni plen demona, sa svojim sadanjim, duhom ispunjenim, ivotom:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
72
The Origin of Satan
Nauili smo kako da pronaemo Boga ... i verujemo da zla ili zavidljiva osoba, ili
zaverenik, a i pravedna osoba, ne mogu izmai Bojem oku; i svaka osoba, zavisno od
vrednosti svojih dela prima veitu kaznu ili spasenje.
24

ivei svoj novi ivot, Justin uvia da sada igra neuporedivo veu ulogu u vasioni. Njegovi
stavovi i odluke ne samo to odreuju njegovu sudbinu zauvek, nego ga u svakom trenutku
angauju kao aktivnog uesnika u optoj borbi izmedu Bojeg Duha i Satane.
25

Ipak, Justin shvata ironiju - i stravu - svog novog poloaja: boansko prosvetljenje ga je iupalo
iz familijarne sredine, otuilo od porodice i prijatelja i u velikoj meri odvojilo od njegove
kulture. I to je najstranije, potpuno ga je liilo sigurnosti. Njegovo krtenje sukobljava ga s
bogovima kojima se klanjao celog ivota; sukobljava ga, donosei moda smrtnu opasnost,
gotovo sa svim ljudima koje poznaje, i iznad svega, s rimskim vlastima. On sad pripada grupi na
koju rimska veina i dravne sudije gledaju sumnjiavo i s prezrenjem, uprkos svim naporima
jevanelista da odagnaju sumnje zvaninih vlasti.
26
Ljudi javno optueni za vernost Hristu mogu
biti hapeni, sasluavani - esto mueni. Priznanje" znai automatsku smrtnu presudu.
Pogubljenje je odsecanjem glave, ako ovek ima tu sreu da je rimski graanin, ili, ako nije,
dugotrajnim javnim muenjem, uz izlaganje ad bestias - da ga rastrgnu divlje zveri u javnoj
sportskoj areni. Justin zna da ima sluajeva kad rimske vlasti mue vernike ili njihove robove,
ak i ene i decu, sve dok ne iznude priznanje" kako su ovi prisustvovali hrianskim
zverstvima, i videli obredno ljudoderstvo i pijenje krvi upravo zaklane novoroenadi. Nekih
trideset godina ranije, ak i razumni dravni slubenik Plinije, guverner Bitinije u Maloj Aziji,
ustanovio je, nakon muenja, da izvesni hricani nisu krivi za zloine, ali ih je ipak osudio na
smrt zbog njihove iste tvrdoglavosti."
27

Ali, zato sama re hrianin" izaziva tako silovitu, iracionalnu mrnju? Razmiljajui o tom
pitanju, Justin nalazi odgovore u memoarima apostola" (koje mi nazivamo jevaneljima). Justin
ita kako Boji Duh silazi na Isusa prilikom krtenja, i kako, zatim, Satana i njegovi demonski
saveznici udaraju na Isusa, reagujui na krtenje, i proganjaju ga sve do smrti. Pored toga, Justin
shvata, kad Duh sie na krtenog, zle sile koje su napale Isusa sad napadaju njegove sledbenike.
Jevanelja objanjavaju Justinu kako duhovne energije, demonske i boanske, esto mogu biti u
ljudskim biima, esto bez njihovog znanja, terajui ih ka unitenju - ili ka Bogu. Sada Justin
razume upozorenje pripisano Pavlu:

Jer na rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame
ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba" (Efeani 6: 12).

Ubeenje da nevidljive energije podstiu ljudska bia na akciju nije, naravno, nita novo; ceo
paganski svet je u to verovao. Hiljadu godina ranije, Homer je pisao o delovanju tih energija na
ljudska bia: u Homerovim epovima Atena upuuje Ahila u herojski rat, a Afrodita grabi i
obuzima Jelenu trojansku, izazivajui u njoj preljubniku strast koja vodi njen narod u rat.
Seajui se Sokratove smrti, Justin uvia, zaprepaen, da je sam Sokrat rekao ono to govore
hriani - da su svi bogovi koje Homer hvali u stvari zle energije koje kvare narod, zavode ene,
i sodomizuju deake", i pretnjama nateruju ljude da im se klanjaju kao bogovima.
28
Sokrat je
zato, kae Justin, odbacio tradicionalnu religiju, zbog ega su ga optuili za ateizam. Te iste
demonske sile, besne na Sokrata to je pretio da in raskrinka, naterale su atinsku rulju da ga
pogubi. Ova univerzalna demonska prevara, shvata Justin, objanjava iracionalnu mrnju koju
samo prisustvo hriana izaziva meu paganima - ovde nije samo re o silovitoj strasti
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
73
Elaine Pagels
neznalake i neobuzdane rulje, nego i o kriminalizaciji hriana koju su odobravali ak i
najprosveeniji carevi u istoriji Rima.

Justin hrabro upuuje otvoreno protestno pismo ovim prosveenim vladarima - caru Antoniju
Piju i njegovim sinovima, princu - Stoiku Marku Aureliju, koga on naziva najistinskijim
filosofom" i Luciju Filosofu" - obraujui im se kao kolegama filosofima u nadi, kae on, da e
im otvoriti oi. Justin izjavljuje da pie u ime ljudi svih nacija koji su nepravedno omrznuti i
ubijani; ja, Justin, sin Priskov, unuk Bakijev, iz Flavije Neapolis, koji sam jedan od tih ljudi."
29

Poistoveujui se javno s ljudima koje demoni ele ubiti, Justin upuuje javni izazov koji nee
dovesti do amnestije nego e se svriti, strahuje on, njegovim hapenjem i pogubljenjem.

Mada se Justin na poetku pisma ceremonijalno obraa caru Antoniju Piju i njegovim sinovima,
on im otvoreno govori da oni, uprkos svojim filosofskim stremljenjima, ne gospodare
sopstvenim duhom. ak i ovom trenutku", upozorava Justin vladare rimskog sveta, ti demoni
tee da vas dre kao robove, onemoguavajui vam da razumete ta mi govorimo."
30
Njihova
iracionalna javna mrnja prema hrianima dokazuje, kae Justin, da su njihove due u vlasti
istih zlih duhova koji su podstakli Atinjane da ubiju Sokrata; i sada, iz istog razloga, ti duhovi ih
teraju da ubijaju hriane.

Neto kasnije, Justin, kome carevi nisu odgovorili, uo je o sluaju uhapene aristokratkinje
preobraenika. Ona je, kae Justin, pre preobraenja u hrianstvo s muem uestvovala u
pijanim orgijama s domaim robovima i drugim svetom. Meutim, prihvativi trezvenost nakon
krtenja, ena je odbila da uestvuje u takvim pijankama, izrazivi elju da se razvede. Nadajui
se pomirenju, njeni prijatelji su je ubeivali da ostane s muem. Ona je, kae Justin, odluila,
potpuno se suprotstavljajui svojim oseanjima, da ostane s njim". Meutim, ona je, uvi da se
se njen mu prilikom putovanja u Aleksandriju poneo gore nego ikad, traila razvod i otila. Mu
ju je prijavio vlastima kao hrianku. ena se obratila caru i tako uspela da odloi suenje, ali se
njen mu u nastupu besa okrenuo protiv Porfirija, njenog uitelja hrianske religije,
izdejstvujui da njega i nekolicinu odmah uhapse i pogube.
31

Uplaen i rastuen ovakvom presudom, Justin je napisao drugo protestno pismo, ovog puta
svetom senatu."
32
Neto kasnije, sam Justin je bio optuen, uhapen i sasluan. Rustik, prefekt
Rima, naredio je Justinu i njegovim uenicima koji su s njim bili uhapeni da sluaju bogove i
pokore se vladarima". Kad mu je ponueno osloboenje od smrtne kazne ako prinese rtvu
bogovima, Justin je odluno odbio: Nijedan ovek zdravog razuma nee prei iz pobonosti u
nepobonost". Rustik je ponovo upozorio optuenog na posledice, a onda je, uvidevi njegovu
nepokolebljivost, izrekao presudu:

Poto su odbili da prinesu rtve bogovima i da sluaju nareenja careva, da budu iibani i
obezglavljeni, u skIadu sa zakonima.
33

Pobeeni u rimskoj sudnici, Justin i njegovi drugovi ili su ka eliji za ibanje, teei se pobedom
u odlunoj bici: oni su trijumfovali nad demonima ije je krajnje oruje teror - strah od bola i
smrti.

Da su vladari kojima se Justin obratio stvarno proitali njegove peticije (najverovatnije ih je neki
carski sekretar stavio u vladinu arhivu), oni bi s prezrenjem gledali na Justinovu viziju duhovnog
sveta.
34
Marko Aurelije, dobro poznat po pisanjima sauvanim u njegovom privatnom dnevniku,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
74
The Origin of Satan
verovatno bi prezreo Justinovu hriansku" filosofiju kao skaredno nadmenu i suprotnu s
mukom dosegnutim istinama koje je Marko Aurelije naao u filosofiji.
35
Potovan za vreme
svoje vladavine kao gospodar civilizovanog sveta (oko 161-180 godine n. e.), Marko Aurelije je,
vie od svog carskog bogatstva i poasti, cenio religijsku filosofiju koja mu je pomogla da
izvrava svoje dunosti, pruajui mu potporu u asovima usamljenosti, razoaranja i bola.
Tokom svojih svakodnevnih poslova, Marko Aurelije se stalno oslanjao na filosofsko
razmiljanje kako bi sebe podsetio da je on, kao i svaki ovek, potinjen silama koje vladaju
svemirom. Marka Aurelija je njegov otac, car Antonije Pije, odgajio da bude vladar. Protiv svoje
volje, budui car naputa filosofiju, svoju pravu ljubav, da bi se posvetio praktinim
aktivnostima kao to su ratne vetine, retorika, jahanje, kako bi izgradio karakter dostojan cara.
Marko Aurelije hvali svoga oca kao najbolji primer ljudskog karaktera. Bogovima je bio
zahvalan za sve pojedinosti svog ivota, naroito za bogomdanu sposobnost da zamisli, jasno i
esto, ivot u skladu s prirodom", i za opomene - ili gotovo uputstva - bogova", koji ovaplouju
snage prirode.
36
Mada se Marko Aurelije esto izraava jezikom tradicionalne pobonosti, on u
svoj diskurs ukljuuje razmiljanja izvesnih stoikih uitelja, meu kojima je Musonije Ruf, u
ijem se novom tumaenju starih bogova" Zevs, Hera, Afrodita i Apolon javljaju kao elementi
prirodne vasione. U svom procesu demitologizacije starih mitova, stoiki filosofi su teili da
umanje vanost tajanstvenih, hirovitih i neprijateljskih osobina koje su drevni pesnici Homer,
Sapfo i Hesiod pripisivali bogovima.
37
Marko je dolazio do uverenja da su svi bogovi i daimones
(duhovna bia"), i pored toga to ih ovek vidi kao haotine, ak sukobljene, sile, deo
ujedinjenog kosmikog poretka.
38
Sam, u noi, piui svoj dnevnik, moda u atora, uanen, sa
svojim vojnicima, u tuoj divljini, du neke pritoke Dunava ili u panonskoj ravnici, Marko
Aurelije esto ispoljava strahopotovanje prema kosmikim silama. Pored toga, on je sasvim
svestan krhkosti nae ljudske rase. Ali on veruje da pobonost znai dobrovoljno pokoravanje
prirodi, nudi i sudbini. Za Marka Aurelija mogu jedan drugog zameniti u diskursu. Za njega se
pitanje i ne postavlja: mi smo svi potinjeni tim kosmikim silama; jedino je pitanje da li im se
moemo mirno potiniti.

Govorei kao ovek koji eli da ukroti strasti kao to su srdba i bol, Marko Aurelije
stalno sebe podsea da je smrt, kao i roenje, tajna prirode", i da obe tajne dopunjuju
jedna drugu: Svaki dogaaj je obian i predvidljiv kao prolena rua ili letnja voka; isto
vai i za bolest, smrt, klevetu, zaveru i za sve drugo... . Tako, dakle, kad ovek duboko
osea i zna ta se dogaa u vasioni, gotovo sve, ak i dogaaji koji samo slede druge, bie
prijatni, budui, na svoj nain, skladni deo celine.
39

Razmiljajui o gladijatorskim borbama i ljudima koje divlje ivotinje rastru, Marko Aurelije
zakljuuje da e istinski filosof,

gledati na stvarne razjapljene eljusti divljih ivotinja sa istim zadovoljstvom s kojim bi
posmatrao umetniku predstavu toga prizora, pored toga, on e biti u stanju da ceni
starost kao svojstvo starih ljudi, mukaraca i ena, kvalitet starosti, i da s blagom
mudrou posmatra erotsku lepotu mladih.
40

Marko Aurelije govori o bogovima" kao o gigantskim vasionskim silama pomou kojih su nai
individualni ivoti utkani u opte postojanje, u kojem e se na kraju rastvoriti:

Ljudska dua je najarogantnija (hybrystes) kad postane, koliko je to mogue, vrsta ira, ili
tumora, u vasioni. Jer svaka alba je pobuna protiv prirode.
41

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
75
Elaine Pagels
Dobro znajui da katastrofa i srea slepo dolaze i dobrim i zlim ljudima", Marko Aurelije se
trudi da objasni tu injenicu. Da li vasiona jednostavno funkcionie haotino, bez plana i
uputstva"? Da li potenje od nas zahteva da postanemo ateisti? Medutim, odbacujui tezu o
besmislu ivota, i Marko Aurelije kae,

Nije re o nekoj mani prirode, kao da je priroda neznalaka, ili nemona, ili kao da grei,
kad i dobro i zlo podjednako i dolaze i zlim i dobrim ljudima.
42

Nasuprot, ovo nerazlikovanje izmeu dobrih i zlih dokazuje da ivljenje i umiranje, dobar glas i
sramota, bol i zadovoljstvo, bogatstvo i siromatvo u sutini nisu ni dobri ni zli"; umesto toga,
sve je jednostavno deo prirodinog dela". Meutim, ono to jeste dobro ili zlo, to su nae reakcije
na prirodina dela:

Dobar ovek je jedinstven samo zato to on voli i pozdravlja sve to se dogodi i to mu je
sudbina istkala; on ... ne prlja unutarnji boanski daimon ... i skladno sledi boga.
43

Reen da prevazie svoje prirodne reakcije na izdaju i gubitak: bes, samosaaljenje i bol, Marko
upravlja svoju celu moralnu energiju ka disciplini ravnotee, esto razmiljajui o smrti deteta,
dogaaju koji su ljudi u antikim vremenima zvali nepodonoljivim bolom". Marko Aurelije i
njegova ena Faustina, kao i mnogi njihovi savremenici, vie puta su iskusili taj bol:
jedanaestoro od njihovo etrnaestoro dece umrlo je u ranom detinstvu. Za vreme jedne od ovih
kriza, Marko Aurelije pie sebi: vidim da mi je dete bolesno. Vidim. Ali ne vidim da je u
opasnosti"
44
- jer filosofija tvrdi da je umiranje isto to i ivljenje. Marko Aurelije sebe otro
prekoreva zbog elje da izrekne molitvu: Neka mi dete bude poteeno"; ak i elja da dete
preivi, veruje Marko Aurelije, jeste prituba protiv prirode". On sebe tei reima velikog
stoikog uitelja Epikteta: Poljubivi svoje dete pred spavanje, apni mu, neujno, 'Sutra e
moda biti mrtvo'". Ljudi su prebacivali Epiktetu zbog ovih zlokobnih rei", ali on je
odgovorio: Ne, nikako, one samo govore o prirodnom inu. Da li bi bilo zlokobno govoriti o
branju zrelog kukuruza?"
45
Kao i Epiktet, Marko Aurelije zanemaruje oiglednu injenicu da je
dete jedva zrelo" za smrtnu etvu. Mi emo svi, meditira on, pasti, kao zrnevlje tamjana na
oltaru, neko pre, neko kasnije".
46
Tako, nastavlja on svoj unutranji dijalog, umesto da kae:
Tako sam nesrean to mi se ovo dogodilo", ovek mora teiti da kae: Tako sam srean to
mi se to dogodilo, i, eto, niti sam povreen, niti smrvljen sadanjicom i preplaen od
budunosti".
47
Razmiljajui o promenljivoj srei - iznenadna ubistva careva, oslobaanje robova
- Marko sebi govori:

togod ti se dogodi dolazi od sudbine; od tvog postojanja i pojedinanog isprepletana
uzronost tka jedinstveno tkivo.
48

Vera Marka Aurelija zasnovana je, dakle, na jedinstvu sveg bia:

Svi su elementi meusobno isprepletani i ujedinjeni svetom vezom; i teko bi se moglo
rei da je ijedan element drugome stran. Jer sve je ustrojeno u meusobnom odnosu; sve,
budui spojeno, vaspostavlja ustrojstvo jednog kosmosa. Jer postoji samo jedan kosmos, i
on se sastoji od svih elemenata; jedna sutina, jedan zakon, jedan boanski um, jedna
istina... i, takoe, jedno ispunjenje ljudskih bia ije je poreklo isto, i koja dele istu
prirodu.
49

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
76
The Origin of Satan
Marko Aurelije vidi prirodu i sudbinu spojene u jednu, boanski nadahnutu, realnost i trudi se da
mu prihvatanje sopstvene sudbine bude religijska obaveza. Od drugih, pogotovu od ljudi koji
ele biti filosofi, on ne oekuje nita manje.

Marko Aurelije je jedinstven. Meu paganima, malo ko je pokuao da izgradi takvu praktinu
sintezu filosofije, etike i pobonosti. Pa ipak, gotovo svi ljudi koji su se klanjali bogovima
verovali su da nevidljive energije o kojima govori Marko Aurelije upravljaju svim elementima
ivota, dajui ili plodnost ili neplodnost, odreujui pri roenju duinu svakog pojedinanog
ljudskog ivota, dajui jednima zdravlje i bogatstvo, drugima, siromatvo, bolest i ropstvo,
odreujui sudbinu svake nacije.

Mnogi pagani, moda veina, vrili su obrede za vreme religijskih festivala, uestvovali u
gozbama i davali svete rtve livanice, potujui tako te natprirodne sile kao elemente
boanskog". Meutim, mnogi poboni savremenici Marka Aurelija verovatno su mislili da svi
bogovi i daimones, ak i oni naizgled u sukobu, moraju biti deo ujedinjenog kosmikog sistema
poznatog pod imenima boansko", priroda", provienje", nunost" ili sudbina".

Vera u univerzalnu mo sudbine, vera koju je Marko Aurelije teio da prihvati, u drugima je
izazivala nagon da se odupru toj moi. Kao to Hans Diter Bec i Don Gejder objanjavaju,
mnogi ljudi tog vremena poseuju maioniare koji tvrde da mogu dozvati izvesne daimones i
primorati ih, uz odreenu cenu, da poboljaju neije zdravlje ili da garantuju uspeh u ljubavi,
konjskim trkama ili poslu.
50
Ljudi takoe trae posveenje u strane kultove, u nadi da e u
egzotinim egipatskim bogovima kao to su Izida i Serapid, nai boansku mo koja prevazilazi
snagu njima poznatijih bogova, mo koja e ponititi odredbe sudbine. Lucije Apulej, moda i
sam posveenik rigoroznog Izidinog kulta, opisuje svoje ekstatino otkrovenje da oboavanje
egipatske boginje moe slomiti silu sudbine: Pogledaj, evo, Lucija, koji se raduje providenju
mone Izide. Pogledaj, on je osloboen okova nesree, pobednik nad svojom sudbinom.
51
Iako
su mnogi pagani doli do uverenja da su sve sile vasione u krajnjem smislu jedna, jedino su se
Jevreji i hriani molili jednom bogu, odbacivii sve ostale kao zle demone. Jedino hriani dele
natprirodni svet na dva neprijateljska tabora: u jednom, istinski Bog, u drugom, rojevi demona; i
niko osim hriana nije propovedao i praktikovao tu podelu na zemlji.
52
Odbijanjem da se
klanjaju bogovima hriani stvaraju jaz izmeu sebe i svin pagana, izmeu boanskih zapovesti i
rimske vlade. Ovu injenicu brzo shvata Rustik, dobar prijatelj Marka Aurelija i njegov uitelj
stoike filosofije, koji je u svojoj javnoj ulozi kao prefekt Rima lino na smrt osudio Justina i
njegove uenike. Posle Justinovog pogubljenja, njegov mladi uenik Tatijan, vatreni mladi
sirijski preobraenik, pie pogrdnu Poslanicu Grcima", koja poinje napadom na grku
filosofiju i religiju, a zavrava se osudom rimske vlade i zakona. Tatijan hoe da pokae
Grcima" - koji za Tatijana predstavljaju pagane" - njihove demonima inspirisane zablude. On
postavlja presudno pitanje:

Zato, o, pagani, vi protiv nas koristite vladajue sile, kao da je re o rvakom dvoboju?

53

Tatijan zatim objavljuje svoju duhovnu nezavisnost:

Ako odbijam da prihvatim neke vae obiaje, zato sam zbog toga omraen, za
preziranje? Da li mi guverner nareuje da plaam porez? Ja to dobrovoljno inim. Da li
mi nareuje da sluim? Ja prihvatam slubu. ovek mora potovati ljudska bia na nain
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
77
Elaine Pagels
njima dostojan. Ali ovek se sme bojati samo Boga, koji je nevidljiv ljudskim oima, koji
ne moe biti opaen nijednim nama poznatim nainom.
54

Tatijan se slae s Justinom da pagani nee razumeti nasilnost njihove reakcije na hriane dok ne
uvide da su sve natprirodne sile kojima se klanjaju, zla bia koja ih dre u ropstvu. Sve sile
kojima se klanjaju nisu nita drugo do neprekidni odraz primordijalne kosmike pobune. Tatijan,
kao i Justin, poinje od samog poetka: Bog je duh", objanjava on, tvorac i natprirodnih i
ljudskih bia. U poetku su sva natprirodna bia bila slobodna, ali, nastavlja Tatijan, pozivajui
se na jevrejske opise pada anela, prvoroeni se pobunio protiv Boga i postao demon ... a
njegovi podraavoci, pratei... njegove iluzije, postali su armija."
55
Ovaj roj demona, razbenjen
to je kanjen zbog otpadnitva, nema snage da se osveti Bogu: Nema sumnje, kad bi mogli, oni
bi svakako sruili i samo nebo i ostatak stvorenog kosmosa."
56
Onemogueni u pokuaju da
potpuno unite kosmos, demoni koriste svoju energiju da porobe oveanstvo. Nadahnuti
unititeljskom zlobom prema oveanstvu", oni zastrauju ljude slikama koje im alju u snove i
matarije. Tatijan ne porie da ovi bogovi" u stvari poseduju mo; po njegovom miljenju, oni
koriste svoju mo da zavladaju ljudskim duhom. Demoni ne vrebaju samo nepismene i
sujeverne. Filosofski obrazovani ljudi kao to je Marko Aurelije nisu nita manje podloni od
lokalnog obuara, jer, kako filosofija Marka Aurelija pokazuje, daimones mogu upotrebiti i samu
filosofiju kao sredstvo kojim e potiniti ljude svojoj tiraniji. Tatijan ismeva filosofe, nazivajui
Aristotela apsurdnim" zbog uvene izjave da je ovek samo racionalna ivotinja" (logikon
zoon), lan prirodnog poretka.
57
ak i slonovi i mravi, kae Tatijan, jesu racionalne ivotinje"
utoliko to su deo instinktivne i racionalne prirode univerzuma"; ljudsko bie je neto mnogo
vee. ovek je deo duha, budui stvoren prema Bojem liku, a Bog je duh.
58

Podsmevajui se filosofima, Tatijan odluno odbija da vidi sebe samo kao deo prirode. Posle
krtenja, kae Tatijan, njegovo poimanje sopstvenog identiteta bilo je potpuno odvojeno od
prirode. Preporoen", on se sad poistoveuje s Bogom, koji stoji iznad prirode. Tatijan svoje
sutinsko bie shvata kao duh, koji je, u krajnjem smislu, neunitiv:

ak i ako je vatra unitila moje telo, a univerzum rasprio moju telesnu materiju, ako me
raspre po rekama i morima, ako me rastrgnu divlje zveri, mene uva bogati gospodar... a
Bog kralj, kad mu se prohte, vratie materiju, koja je samo njemu vidljiva, u njen
prvobitni oblik.
59

Mo sudbine nije boanska, kao to Marko Aurelije zamilja, nego jednostavno avolska zavera;
jer to su daimones, Tatijan zajedljivo objanjava, porod palih anela, koji,

pokazavi ljudima zvezdanu mapu, izmiljaju sudbinu - to je ogromna nepravda! Jer
sudbina odreuje ko sudi, a kome je sueno. Ubice i njihove rtve, bogatai i siromasi,
deca su iste sudbine, a svako ljudsko roenje je pozorina zabava za bia na koja se
odnose Homerove rei: i u se neugasivi smeh bogova" (podvukao autor).
60

Kao i gledaoci koji hrle u gradske amifiteatre u potrazi za zabavom, kladei se dok gledaju kako
jedni gladijatori pobeuju a drugi umiru u agoniji, tako se, kae Tatijan, bogovi zabavljaju
ljudskim pobedama i tragedijama. Ali ljudi koji se klanjaju bogovima u svom neznanju sudbini
pripisuju dogaaje i situacije, verujui da je sudbina svakog pojedinca odreena prilikom
roenja". Pored toga, oni izrauju horoskope i plaaju za proroanstva" i vraanja koja e im
rei kakva ih sudbina oekuje.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
78
The Origin of Satan
Tatijan ismeva sujeverne ljude to ne vide da su bolest i druge patnje posledica odredenih
elemenata ovekove fizike konstitucije. Sasvim je iznenaujue to on sekularizuje bolest,
nesreu i smrt, vadei ih iz natprirodne sfere. Mada je svako izloen takvim sluajnostima, kae
Tatijan, one nemaju stvarnu mo nad Bojim ljudima, jer krtenje prekida nae nekadanje veze
sa sudbinom i prirodom. Sada, kae on,

mi smo moniji od sudbine, i umesto da oboavamo planete i daimones, mi smo znamo
jednog Boga .... Mi ne sledimo sudbinu; naprotiv, mi odbacujemo [daimones] koji su je
ustanovili.
61

Tatijan odbacuje ikakvo podreivanje prirodi i odbija da se prikloni kulturnim i drutvenim
zahtevima sveta u kojem je fiziki roen:

Ne elim da budem vladar; nije mi stalo da bogatstva; odbijam vojnu komandu; prezirem
seksualni promiskuitet; nezajaljivo srebroljupstvo me ne goni da plovim morima; ne
borim se za dobar glas; ne patim od ludakog slavoljublja; prezirem smrt; iznad svakog
sam oblika bolesti; dua mi nije ophrvana bolom. Ako postanem rob, podneu ropstvo;
ako sam slobodan, ne hvaliem se srenim roenjem... ta vas odreuje" te tako esto
grabite stvari i umirete? Umrite za svet, odbacite ludilo koje ga proima. ivite za Boga,
i, shvatajui Boga, shvatite sopstvenu prirodu kao duhovno bie stvoreno prema
njegovom liku.
62

Tatijan strahovito napada prirodu i kulturu: njegova polemika izraava sumnju prema obema, i ta
je sumnju utkana u hrianske teologije ve gotovo dve hiljade godina. Napadi Tatijanovog tipa
kasnije e preobraziti zapadne percepcije grke civilizacije. Za hriansku kulturu Zapada
klasina civilizacija e postati bezmalo sinonim za paganstvo.
63
Kao i Justin, Tatijan negoduje
zbog paganske ravnodunosti prema ljudskim ivotima:

Vidim ljude koji se zapravo prodaju da bi bili ubijeni. Siromah prodaje sebe, a bogata
kupuje nekoga da ubije siromaha; gledaoci zauzmu sedita, ljudi se bez ikakvog razloga
bore prsa u prsa, a niko ne silazi sa tribina da im pomogne! ... Ba kao to koljete
ivotinje da biste jeli njihovo meso, tako kupujete ljude kako biste snabdeli ljudoderski
banket za duu, hranei je najbezbonijim krvoproliem. Lopov ubije zbog plena; ali
bogata kupuje gladijatore kako bi gledao njihovo umiranje!
64

Tatijan ne preteruje. Francuski strunjak or Vil kae da su gledaoci u rimskom amfiteatru u
toku jednog dana zabave mogli da vide smrt oko 350 gladijatora.
65

Proglasivi se osloboenim veza sa svetom, Tatijan otvoreno prkosi paganskim vladarima:
Odbacujem vae zakonodavstvo i celokupni sistem vlasti". Jedino privrenost jedinom pravom
Bogu moe okonati ropstvo u svetu, i osloboditi nas od mnogih vladara, i od deset hiljada
tirana". Bog oslobada vernika od bezbrojnih demonskih tirana, istovremeno od hiljada ljudskih
vladara kojima demoni tajno vladaju.
66

Gotovo nita ne znamo o Tatijanovom ivotu i ne moemo rei kako je primenjivao svoja
ubeenja u praksi. Znamo, meutim, kako su ubeenja formirala ivot egipatskog hrianina po
imenu Origen. Kada mu je bilo sedamnaest godina, Origenu su Rimljani uhapsili i ubrzo pogubili
voljenjog oca Leonida, hrianina, jer nije hteo prineti rtvu bogovima. Posle toga, Origen,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
79
Elaine Pagels
docnije nazvan Adamantije (nepokolebljiv" ili nesavladiv"), postaje Boji ratnik protiv
Sataninih snaga. Kao to emo videti, Origen je od detinjstva svedok unog sukoba izmeu
hriana i carske sile, sukoba koji e proi kroz niz zaprepaujuih promena i preokreta. Celog
svog ivota ostao je nepoverljiv prema vlastodrcima. Mada je verovao da hrianima pogoduje
obezbeenost rimskom carskom upravom, prvi se meu hrianima javno zalagao za uroeno
moralno pravo naroda da ubija tirane.

Roen 185. godine, od oca Rimljanina i majke Egipanke, krtenih hriana, Origen je bio
sedmogodiinjak kada je vladajui car Lucije Komod, jedini preiveli sin Marka Aurelija, bio
ubijen u svom kupatilu.
67
Pronoene su glasine o dvorskoj zaveri u kojoj su bili Komodov
atletski trener i Marcija, careva konkubina. No narod, uvi da je car mrtav, pojurio je na ulice da
proslavlja dogaaj, budui da je Komod napadao sve to je njegov ugledni otac zastupao. Pred
kraj svog ivota, Komod je svuda bio prezren kao ludak i tiranin. Jednom je zaprepastio svoje
podanike izigravajui gladijatora: odrekavi se carskih odgovornosti pretvarajui se da je rob,
uestvovao je u bitkama u areni. Komod je takoe bio zapustio progon hriana: Marcija im je
oigledno bila naklonjena, i Komod in je zbog toga ostavio na miru.

Bitke za naslee trajale su tri godine. Pobedio je Septimije Sever, koji je sedam godina kasnije,
202. godine n.e., otpoeo novu akciju da oisti carstvo od hriana. Origenov otac je stradao za
vreme Severove kampanje: bio je uhapen, optuen da ispoveda hrianstvo i osuen na smrt
odsecanjem glave. Kao i Justin, Origenov otac je, budui rimski graanin, bio poteen
dugotrajnog muenja i javnog pogubljenja.

Dok je Leonid bio u zatvoru, Origen je energino pokuao da se pridrui grupi muenika;
izbegao je smrt, tvrdi se, samo zato to mu je mati sakrila odeu, tako da nije mogao da napusti
kuu. Ali Origen je strasno bodrio svoga oca da ne gubi hrabrost zbog brige za enu i njihovo
sedmoro dece: Nikako ne sme posustati zbog nas". Origenov otac nije posustao, ali njegovo
pogubljenje je dovelo porodicu do siromatva, jer mu je drava, kao osuenom zloincu,
konfiskovala imovinu. Origen nikad nije zaboravio da carske vlasti, ma koliko dobroudne se
kasnije inile mnogim hrianima, u svakom trenutku mogu ispoljiti svoju demonsku ud.

Origena je izbavila iz siromatva plemenitost jedne bogate hrianke. Ona ga je pozvala u svoju
kuu i izdravala nekoliko meseci dok je on nastavio studije literature i filosofije. Sledee
godine, kao osamnaestogodinjak, ve priznat zbog sjajnog intelekta i uenosti u osamnaestoj
godini, Origen je sam poeo raditi kao uitelj, izdravajui sebe, majku i njeno estoro mlade
dece. Progon koji je Leonid platio ivotom nastavljen je u Aleksandriji pod nekolikim
administracijama; Origenovi uenici su bili hapeni i osuivani na smrt zbog ispovedanja
hrianstva, a on sam iveo je pod prismotrom. Gnevne gomile su u vie mahova pretile da e ga
ubiti. Jednom je tako izazvao gnev mase kada je, oigledno ne hajui za svoju bezbednost, pred
svima zagrlio osuenog prijatelja, oveka po imenu Plutarh, i prisustvovao njegovom
pogubljenju. Origen je verovatno bio poteen hapenja i sasluavanja zato to su Severovi
progoni ciljali na preobraenike iz viih drutvenih stalea, rimske graane, kao to bio Origenov
otac, a i mnogi Origenovi uenici. Origen je po svoj prilici bio zanemaren zato to je od majke
Egipanke nasledio nii status koji je rimski zakon dodeljivao ljudima roenim na teritoriji
Carstva, ali bez prava graanstva.

Origenu, aktivnom nastavniku, tumau Svetih Spisa i piscu, bilo je dvadest est godina kad je
umro Septimije Sever. Severa su nasledili njegovi sinovi Geta i Karakala. Karakala je odmah
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
80
The Origin of Satan
ubio brata, ali je hriane ostavio na miru. Rimska vlast se inila gotovo blagonaklonom. Jednog
dana 215. godine, za vreme Karakaline vlade, vojnici su u Aleksandriju doneli pismo guvernera
Arabije (dananji Jordan) s pozivom Origenu da doe u palatu. uvi o Origenovoj
intelektualnoj briljantnosti, guverner je eleo da ga upozna; Origen je pristao. Ali, Karakalu je
posle estogodinje vladavine ubio Makrin, koji je i sam bio ubijen nakon jednogodinje
vladavine. Makrina je nasledio Karakalin mlai rodak Heliogabal, usamljenik, fanatini poklonik
boga sunca, ovek koga su mnogi smatrali ludim.

etiri godine kasnije, Aleksandar Sever, takoe Karakalin roak, zamenio je Heliogabala na
prestolu. Sada, po prvi put u rimskoj istoriji, carska porodica ne samo to tolerie hriane nego
in favorizuje. Severova mati, carica Julija Mameja, koja je na svom dvoru okupljala mnoge
istaknute ljude, poslala je vojnike da Origenu urue pozivnicu. Kad je stigao, carica je s njim
razgovarala, izmeu ostalih tema, o mogunosti pomirenja hriana s rimskom civilizacijom.
Tadanje hriane su zapanjivale glasine koje su kruile Carstvom (ne zna se da li je to bila
istina) da je sam car postavio kipove Avrama i Isusa pored kipova Sokrata i drugih svetih ljudi u
svom privatnom dvorskom svetilitu!

Meutim, nade da dolazi nova era tolerancije bile su unitene kada je Maksimin, sirovi seljak iz
Trakije, ubio Severa, preuzeo presto i obnovio progon hriana. Origen je bio veoma zabrinut
zbog hapenja nekolicine njegovih bliskih prijatelja i saradnika, meu kojima su bili Ambrozije,
Origenov imuni i uticajni prijatelj i zatitnik, i svetenik Protoktet. Izbegavi hapenje, Origen
je uhapenima uputio strasni poziv na muenitvo", molei ih da ne popuste, da ne poveruju
naizgled iskrenim molbama da odbace svoju veru kako bi spasli ivote. Popustiti, govorio je
Origen, znai kapitulaciju pred Satanom; uhapenima zbog Hrista samo smrt moe doneti
pobedu.
68

U borbi za presto koja je usledila posle Maksiminove smrti prevladao je mladi car Gordijan III,
koji ostavlja hriane na miru. Posle etiri godine vladavine ubili su ga njegovi vojnici, a
nasledio ga je njegov glavni general Filip, koga su vojnici izabrali aklamacijom. Novi car, prvi
Arapin na rimskom prestolu, odmah je osigurao svoju vladavinu ubivi Gordijanovog mladog
sina.

Filip od Arabije je moda prvi hrianski car. Svedoanstvo ne manje od trojice ljudi potvruje
da se Filip sledeeg prolea javno pokajao zbog ubistva, pred zaprepaenom hrianskom
pastvom, za vreme velikog uskrnjeg bdenja. Filipa je na pokajanje naterao hrianski biskup iz
Antiohije. Za vreme Filipove vladavine crkve su bile ispunjene hiljadama novin preobraenika.
Origen se sad ali, u jednoj propovedi, da je preobraenje u hrianstvo sad uobiajeno, ak
moderno, i da vie nije opasno.

Ali Origenove sumnje prema rimskoj vlasti bivaju potvrene posle Dekijevog ubistva Filipa.
Doepavi se vlasti, Dekije zapoinje, novi, jo agresivniji, progon hriana. Meutim, ovog puta
je Origen, u sedmoj deceniji ivota i poznatiji nego ikad, bio uhapen i zverski muen. Guverner
se nadao politiki oportunoj kapitulaciji slavnog zatvorenika, ali Origen je odbio da se odrekne
hrianstva i guvernerov plan je propao.

Origen je znao da pagansko neprijateljstvo prema hrianstvu nije bila zasnovano samo na
sujeverju i predrasudi. Vie godina pre svog hapenja Origen je u pamfletu Istinska re", itao
kako hrianski ateizam" skriva pobunu protiv svih institucija drutva i vlade. Origen je odluio
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
81
Elaine Pagels
da odgovori na ove optube, jer je bila re o jednom od najotrijih i najpogubnijih napada na
hrianstvo ikada napisanom.
69

Kels, koji je napisao pamflet oko 180 godine n. e., bio je poboni fllosof platoniar. On poinje
sa optubom da je hrianska sekta tajno drutvo iji se lanovi kriju po okovima, strepei od
suda i kazne". Navodei njihovo odbijanje da, po sudskom nareenju, prinesu rtvu bogovima,
Kels kae, ako svako prihvati hriansko stanovite, nestae vladavine zakona". Kels je iveo u
vreme kad je hrianski pokret brzo rastao, naroito meu nepismenima. On pie da hriansko
odbijanje da potuju izvesne zakone i da saraduju s lokalnim carskim vlastima preti da uniti
legitimnu vlast, i da svet vrati u haos i varvarstvo" - ak i da obori carevinu i samog cara".

Poinjui svoj odgovor, Origen prkosno dovodi u pitanje moralnu legitimnost carske vlasti:

Nije iracionalno osnivati udruenja u suprotnosti s postojeim zakona, ako to ovek ini
zbog istine. Jer ba kao to su dobroinitelji oni koji se tajno udruuju kako bi ubili
tiranina koji je zgrabio dravine slobode, tako i hriani, pod tiranijom... avola, osnivaju
drutva u suprotnosti s avolskim zakonima, protiv njegove moi, kao bi zatitili ljude
koje su podstakli na pobunu protiv varvarske i despotske vlade.
70

Origen ovde ipak ne poistoveuje totalno carski zakon sa avolom; on drugde ak hvali pax
Romana to je pokoravajui se provienju uvala mir za vreme Isusovog ivota. Meutim, za
Origena su avolom nadahnuti svi zakoni i ljudi koji su neprijateljski nastrojeni prema
hrianima. Ali hriani e pobediti sve svoje neprijatelje. Isus je umro, objanjava Origen, da
bi unitio velikog daimona, u stvari vladara daimona, koji u ropstvu dri due celog ljudskog
roda."
71
Ko pogleda empirijske dokaze, priznae, kae on, da porast hrianstva, mada nailazi na
jednoduno protivljenje ljudskih, civilnih i vojnih, vlasti, ukazuje na postojanje nove, ogromne
sile koja sada deluje u svetu:

Ko se pozabavi pitanjem videe da je Isus zapoeo i uspeno izrio dela izvan ljudskog
domaaja. Jer sve se protivilo irenju njegovog uenja u svetu: vladari u svakom periodu,
njihove glavne vojskovoe i generali, svi, ak i ljudi, uopteno reeno, s najmanjim
uticajem, takoe vladari raznih gradova, armija i naroda.
72

Origen priznaje da hrianski pokret za svoj zapanjujui uspeh mora uglavnom zahvahti
siromanima i nepismenima, ali to je samo zato to nepismenih prirodno ima vie nego
obrazovanih". Ipak, bilo je obrazovanih i inteligentnih pojedinaca" - tu je mogao pomenuti
Justina, Tatijana, i sebe - koji su posvetili svoje ivote hrianskoj veri". Tako, uprkos svim
preprekama, Origen nastavlja,

na Isus, prezren zbog svog seoskog porekla - prezren to nije ni Grk [to znai,
civilizovan], prezren to ne pripada i nijednoj uglednoj naciji, prezren to je siromane,
radne ene, [ipak] uzdrmao je celi civilizovani svet.
73

Isusov uticaj prevazilazi ak uticaj Pitagore ili Platona, a da i ne govorimo o nekom vladaru ili
vojskovoi u svetu".

Zaprepaujui preokreti u svetskoj istoriji empirijski su dokaz da Boji Duh, delujui kroz
Isusa, pobeuje Satanu. Slaui se s Matejom i Lukom, Origen kae da:
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
82
The Origin of Satan

sledea injenica dokazuje da je Isus sveto i boansko bie: Jevreji zbog njega ve dugo
trpe strahovite katastrofe... Jer koja je druga nacija, osim Jevreja, izgnana iz svoje
prestonice, iz svetilita gde se ljudi klanjaju senima predaka? Pravo je da potpuno iezne
grad u kojem je Isus patio, i da jevrejska nacija bude zbaena... I s pouzdanjem moemo
rei da Jerusalim nikad nee biti obnovljen, i nikad nee biti kao nekad.
74

Ako su patnje Jevreja Boja kazna, ta su patnje hriana? ta su uopte patnje nevinih, ljudi koji
pate zbog bolesti, katastrofa ili ljudske surovosti? Ovde je Origen nedosledan. Ovako teki
problemi su, kae on, nereivi su, ,,jer su pitanja o neobjanjivoj dubini kosmikog ustrojstva."
75

Za razliku od mnogih hriana kasnijeg doba, Origen ne pripisuje jednostavno patnje nevinih
Bojoj volji". Nisu", kae on, svi dogaaji posledica Boje volje ili boanskog provienja".
Neki dogaaji su, kae on, sluajni, uzgredni rezultat" delatnosti provienja; a izvesni dogaaji
se deavaju kad ljudi, i natprirodna bia, kre boansko ustrojstvo kosmosa i namerno nanose
tetu. Mnoge manifestacije ljudskog zla, kao naizgled sluajne prirodne katastrofe kao to su
poplave, vulkani i zemljotresi delo su zlih daimones i zlih anela."
76
Kelsa bi ovakve tvrdnje
duboko uznemile, jer, budui filosof platoniar, on slavi , jednog boga koji vlada nad svima".
Ovde paganin Kels zastupa monoteizam protiv hrianskog naina miljenja koji on sasvim
ispravno definie kao hrianski praktini dualizam:

Ako ovek pretpostavi da cela priroda i celina kosmosa funkcioniu prema Bojoj volji, i
da nita ne moe delovati u suprotnosti s njegovim ciljevima, onda ovek mora takoe
pretpostaviti da su aneli i daimones, heroji - sve kosmike sile potinjene volji jedinog
Boga koji vlada svime.
77

Kels podstie i hriane da se klanjaju jednom Bogu i da prihvate sve to provienje donosi kao
manifestaciju njegove dobrote.

Zastupajui ovakav monoteizam, Kels se slae ne samo s drugim, filiozofski nastrojenim
intelektualcima kao Marko Aurelije, nego takoe s milionima ljudi irom carstva veinom
nepismenih - koji se klanjaju bogovima. Himne pevane u Izidinim hramovima, slube pred
velikim Serapidovim oltarima, pojanje u procesijama u ast Helija i Zevsa i molitve na
Hekatinim festivalima esto poistoveuju odreeno boanstvo kojem se vernici klanjaju s
celinom boanskog bia. U vreme Marka Aurelija, kae klasiar Ramzi MakMalen, za mnoge je
jedinstvo svih bogova i daimones u jednom boanskom izvoru bilo datost.
78

Pagane je od hriana manje razdvajao monoteizam, budui da su mnogi pagani teili ka
monoteizmu, ve vie sutinski konzervatizam paganske religije. Paganski ritual vezuje
pojedinca za odreeno mesto u svetu, i od vernika zahteva da ispuni sve obaveze koje sudbina,
usud, ili bogovi" daju. Kao to smo videli, Marko Aurelije stalno sebe podsea da pobonost
znai potovanje porodinih, drutvenih i nacionalnih odgovornosti. Pitajui se da li se bave
sudbinom pojedinca, Marko Aurelije izjavljuje:

Ako su se bogovi savetovali o meni, onda su se dobro savetovali... ak i ako nisu
posvetili svoju misao meni, posvetili su je kosmosu; i stoga ja moram pozdraviti i primiti
sve dogaaje koji iz toga proistiu. A ak i ako bogovi nita ne haju za ljudske brige, ja
sam racionalno i politiko bie. Imam grad, zemlju; budui Marko, imam Rim; budui
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
83
Elaine Pagels
ljudsko bie, imam kosmos; prema tome, jedino dobro koje priznajem je dobrobit ovih
zajednica.
79

Videli smo koliko se Marko Aurelije morao boriti da bi prihvatio obaveze, iako je bio svestan
svojih privilegija i odgovornosti. Meutim, mnogi njegovi savremenici su bili manje motivisani
da prihvate svoje odgovornosti. Kako se teritorija Carstva irila, vojna obaveza i inflacija su sve
vie pritiskali stanovnitvo, a milioni rimskih graana su uivali sve manji broj privilegija.
tavie, rastui broj ljudi bio je lien prednosti graanstva, istovremeno trpei ogroman pritisak
poreza i vojne obaveze. Car Karakala je 213. godine izdao ukaz dajui rimsko graanstvo svim
slobodnim stanovnicima Carsrva, ali pravi efekt tog ukaza je teko oceniti.

Hrianski pokret je nudio radikalnu alternativu - moda jedinu pravu religijsku alternativu,
pored judejstva, u rimskom carstvu. Pritube rimskog senatora Tacita protiv Jevreja pogotovo su
vaile za hriane, te otpadnike sektae:

Kad se doepaju ljudi, prvo ih naue da prezru svoje bogove, zanemare gradove, omrznu
svoje porodice; oni zanemaruju sve to mi smatramo pobonou.
80

Kako smo videli, hriani nisu samo uili preobraenike da porodine, drutvene i nacionalne
veze nisu svete, nego da su avolske prepreke stvorene da podrede narod rimskim obiajima",
to jest, demonima.

Hrianska poruka je opasna, pie Kels, ne zato to veruju u jednog Boga, nego zato to skreu
od monoteizma svojim bogohulnim" verovanjem u avola. Meu nepobonim grekama"
hriana, kae Kels, greka koja pokazuje najvee neznanje izmiljanje bia koje se
suprotstavlja Bogu, i koje oni nazivaju 'avolom', ili, na hebrejskom jeziku, 'Satanom'". Takve
ideje, kae Kels, nisu nita drugo nego ljudske izmiljotine, i bogohulno ih je ponovljati:
svetogre je rei... da najvei Bog ... ima protivnika koji sputava njegovu sposobnost da ini
dobro". Kels je uasnut to hriani, koji tvrde da se klanjaju jednom Bogu, ,,nepobono dele
Carstvo Boje, diui u njemu pobunu, kao da postoje protivnike strane u boanskoj sferi, od
kojih jedna osea neprijateljstvo prema Bogu!"
81

Kels optuuje hriane da izmiljaju pobunu" (jedno od znaenja grke rei stasis jeste
ustanak") na nebu kako bi opravdali pobunu ovde na zemlji. Optuujui hriane da svojim
nepotovanjem bogova deklariu pobunu", on kae da je takva pobuna u prirodi, ljudi koji su se
odsekli od civilizacije. Jer u svojim tvrdnjama oni u stvari projektuju sopstvena oseanja na
Boga."
82
Kels ismeva Pavlovo upozorenje (1 Korinani 10: 20) da hrianima da ne jedu hranu
prinetu bogovima kako ne bi uzimali priee sa daimones": Ne moete piti ae Gospodnje i
ae avolske; ne moete imati zajednice u trpezi Gospodnjoj i u trpezi avolskoj" (I Korinani
10: 21). Poto su daimones ivotodavne sile svim prirodnim procesima, tvrdi Kels, hriani
prema tome ne mogu ni jesti nita - ni preiveti - bez priea sa daimones. Kels izjavljuje:

kadgod oni jedu hleb, piju vino, ili dotaknu voe, zar oni to ne primaju - kao i vodu koju
piju i vazduh koji diu - od izvesnin elemenata prirode?
83

Zato, dodaje on:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
84
The Origin of Satan
moramo ili ne iveti, to jest ne doi na svet, ili iveti, dajui hvalu, rtve ovim daimones,
koji su postavljeni da vladaju kosmosom; a mi to moramo celog ivota kako bismo stekli
njihovu blagonaklonost.
84

Kao to vlastodrci na zemlji, bilo da su to Persijanci ili Rimljani, upozorava Kels hriane,
preuzimaju akciju protiv podanika koji preziru njihovu vlast, tako e i vladajui daimones
svakako kazniti nepokorne. Kels se ironino slae sa hrianima koji se ale da daimones
izazivaju progone; on tvrdi da oni to ine s razlogom:

Zar ne vidi, moj uvaeni gospodine, da ovek koji svedoi" tvom [Isusu] ne samo to
huli na njega i proteruje ga iz svakog grada, nego si i ti sam, njemu, moglo bi se rei,
hapen, kanjavan, vezivan za kolac, a on, koga ti naziva Bojim Sinom" uopte se ne
sveti zlotvorima?
85

Origen priznaje da je to istina i kae da je u takvim trenucima pobeda zlih sila zamisliva. Istina
je", kae on, da ljudi koji osuuju, izdaju i s uivanjem progone hriane imaju due ispunjene
zlom", jer ih na njhova dela nateruju daimones.
86
Ipak, za muenike, patnja i smrt nisu
katastrofalni poraz, kao to se to drugima ini. Naprotiv,

Naputajui telo obasute slavom, due umiruih za hriansku veru unitavaju demona i
osujeuju njihovu zaveru protiv oveanstva.
87

Znajui to, sami demoni se ponekad povlae, iz straha da e ubijajui hriane sebe oterati u
propast. Stoga, kae Origen, progoni se deavaju samo povremeno. Ali kada obodreni daimones
ponovo usmere svoj bes na hriane, due pobonih e opet unititi zlotvorovu armiju".
Ponaanje i dela zemaljskih sudija odraava, kae Origen, ovo demonsko saznanje da hriani
pobeuju umirui. Sudije,

ale kada hrianin izdri napade i muke, a raduju se njegovom porazu [kad popusti]. I
oni nisu motivisani ovekoljubljem.
88

Origen sam doivljava muenitvo nakon hapenja u Cezareji za vreme Dekijevog progona 251.
godine. Odbivi sudijino nareenje da se odrekne svoje vere, Origen je vie puta muen. Okivaju
ga i zatvaraju u mranu eliju. Muitelji mu najpre iauju udove i lancima vezuju za deblo.
Drugom prilikom ga prlje, pretei mu najstranijim pogubljenjem. Jedan od njegovih oaloenih
drugova, dirnut starevom hrabrou, pie da su Origenove muke okonane nakon to je
,,apsolutno odbio da ga osudi na smrt", ali ne iz saoseanja, ve u nadi da e se Origen javno
odrei svoje vere. Ta se nada izjalovila, i sudija ga je oslobodio. Ali neto kasnije Origen je umro
od posledica muenja i zatoenitva u ledenoj eliji.

Kels upozorava da ,,ludilo" koje odvraa hriane od njihovih religijskih dunosti i tera ih da
bez oklevanja vreaaju cara i guvernere", u stvari mogu unititi Carstvo, podriti vladavinu
zakona i strmoglaviti svet u anarhiju. Zato Kels od hriana zahteva da slede primer pobonih i
rodoljubivih gradana:

i pomognu caru u njegovom radu za opte dobro, sarauju s njim u pravednim
nastojanjima, i brane ga, ako je to neophodno.
89

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
85
Elaine Pagels
Origen s prezirom odbacuje takve predloge. On odgovara da hriani zaista pomau svojim
molitvama, koje pobeuju sve daimones koji zapoinju ratove i... remete mir... stoga, mada mi
ne moemo biti njegovi saborci, mi se odista borimo u carevo ime."
90
(Tertulijan, piui u
Severnoj Africi, kae da mnogi hriani zaista slue vojsku; naravno, hrianski stav prema
vojnoj obavezi je oigledno zavisio od situacije.)
91
Govorei o javnoj slubi, Origen kae: u
svakoj zemlji priznajemo nacionalnu organizaciju", Boju crkvu. Origen zna da njegova borba
da spase due umanjuje Sataninu mo; i on zavrava svoju polemiku protiv Kelsa pozdravljajui
svog zatitnika Ambrozija koji je pre deset godina izdrao suenje, zatvor i muenje.

Progonjeni hriani kao to je Origen tvorci su radikalne tradicije koja je potkopavala religijsku
potporu dravi, smatrajui da religija pripada sferi savesti. Ova tradicija, koja prebacuje religiju
iz politike sfere u sferu savesti, imae ogroman uticaj na dravnu politiku Zapada. Krtenje
ljudima daje pristup novim, nedoglednim dimenzijama realnosti: Carstvu Bojem, gde Boji
ljudi nalaze svoj pravi dom; i Sataninoj kneevini, koju ljudi vide kao krajnju moralnu realnost -
osnovicu ovog sadanjeg zlog doba". Mada nevernici kao to je Kels ismevaju hriane to
veruju u apsurdne i detinjaste fantazije, mnogi preobraenici u vizijama Bojeg Carstva nalaze
svoje mesto, i novo razumevanje sveta u kojem su roeni.

Ovo ne znai da su hriani, kako ih je Kels zamiljao, pobunjenici i zaverenici. Justin i ostali
uporno tvrde da su veina hriana dobri graani, da veina bez sumnje ne eli sukob sa
vlastima, trudei se da sledi uputstva novozavetnih poslanica, kao to je Prva Petrova, koje
hrianskoj terminologiji prilagoava antike konvencije graanske vrline:

Budite dakle pokorni svakoj vlasti oveijoj, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru.
Ako li knezovima, kao njegovim poslanicima za osvetu zloincima, a za hvalu
dobrotvorima. Jer je tako volja Boja da dobrim delima zadravate neznanje bezumnih
ljudi, kao slobodni, a ne kao da biste imali slobodu za pokriva pakosti, nego kao sluge
Boje. Potujte svakog: brau ljubite, Boga se bojte, cara potujte" (1 Petar 2: 13-17).

Meutim, revolucionarni element zaista postoji u hrianskom uenju: re je o privenosti
prvenstveno Bogu. Takva privrenost moe dovesti do dveju lojalnosti u oveku; ova privrenost
dovodi svakog vernika u dilemu koja veini pagana ne bi pala na pamet: koju porodicu i koje
graanske duznosti prihvatiti, a koje odbaciti.

Na primer, Tertulijan, u ijem je svetu sloboda veroispovesti, kao to je mi znamo, slobodom
religije bilo strano ili nepoznato, ipak zahteva takvu slobodu za sebe i prekoreva careve to
oduzimaju religijsku slobodu [libertatem religionis], tako da vie ne smem ispovedati veru kako
ja elim, nego sam primoran da to inim protiv svojih sklonosti."
92
Kao to smo rekli, Origen se
usuuje da, branei hriane od optubi da kre zakon, tvrdi kako ljudi, koje sputava loa
dravna vlada, ne samo to s pravom kre njene zakone, nego takoe s pravom diu ustanak na
tirane:

Nije iracionalno osnivati udruenja u suprotnosti s postojeim zakona, ako to ovek ini
zbog istine. Jer ba kao to su dobroinitelji oni koji se tajno udruuju kako bi ubili
tiranina koji je zgrabio dravne slobode, tako i hriani, pod tiranijom ... avola, osnivaju
drutva u suprotnosti s avolskim zakonima, protiv njegove moi, kao bi zatitili ljude
koje su podstakli na pobunu protiv varvarske i despotske vlade.
93

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
86
The Origin of Satan
Takva ubeenja ne proistiu iz ideje o individualnim pravima" - taj pojam se pojavio nekih
petnaest vekova kasnije, u doba Prosveenosti. Umesto toga, ovde je re, ukorenjenom oseanju
da ljudi, krtenjem, kao upisani u knjigu nebeskog graanstva", pripadaju Bogu, i nisu vie
potinjeni vladarima ovog sadanjeg zlog doba", vlasti ljudskih i demonskih sila koje njima
esto upravljaju.

Vek nakon to su Jevanelja napisana, hriani podeavaju politiki i religijski diskurs tog teksta
okolnostima paganskog progona. Boji narod je sad protiv Sataninog, a hriani su se
identifikovali kao saveznici Boji, delujui protiv rimskih sudija i paganskih masa, definisanih
kao predstavnici Satane. U isto vreme, kao to emo videti u sledeem poglavlju, crkvene voe,
uznemirene pojavom disidenata unutar hrianskog pokreta primeuju kako se Satana infiltrira
meu najintimnije neprijatelje - druge hriane, ili, kako su ih zvali, jeretike.

V VI I

U UN NU UT TR RA A N NJ JI I N NE EP PR RI IJ JA AT TE EL LJ J: :
D DE EM MO ON NI IZ ZA AC CI IJ JA A J JE ER RE ET TI IK KA A

Tokom drugog veka, hrianski pokret je tako uspeno privlaio prebraenike da su se poela
postavljati nova pitanja o kvalifikacijama koje oveku omoguuju da bude hrianin". U
provincijskim gradovima irom Carstva, hrianske grupe su dobile mnoge hiljade novih
preobraenika. Naroito u gradovima, preobraenje je izazivalo sukobe u domainstvima. Kada
bi oevi bogatih domainstava preli u hrianstvo, oni bi esto zahtevali da njihove porodice i
robovi prihvate krtenje. Meutim, u hrianstvo su mnogo ee prelazili ene, trgovci, vojnici i
stotine hiljada robova zaposlenih u rimskim stanovima, luksuznim kuama i palatama. Moda je
bilo preobraenika i u carevom domainstvu. Tertulijan, piui u Kartagini, u severnoj Africi
(oko 180 g.) hvali se svojim paganskim savremenicima: mi smo od jue, a ispunili smo svako
mesto vaeg sveta: gradove, ostrva, tvrave, naselja, trnice, kasarne, plemena, palatu, Senat i
forum."
1

Preobraenici, naravno, pretpostavljaju da krtenje spira grehove, isteruje zle duhove, i na
oveka prenosi Duh Boji, koji pretvara grenika u saveznika Hristovog i njegovih anela. A ta
onda? ta mora hrianin initi da bi bio na strani anela" na ovom svetu? ta zapravo treba
initi, na primer, ako je krteni hrianin oenjen pagankom, ili je vojnik koji se zakleo na
vernost caru, ili je rob. Za veinu pagana krtenje lana porodice ili roba bilo je nesrea koja
predskazuje razdor u domainstvu. Sam Tertulijan opisuje kako pagani odstranjuju
preobraenike:

Mu izbacuje enu iz kue; otac se odrie sina; gospodar, nekad plemenit, sada nareuje
robu da mu se ne pojavljuje na oi; svakome je velika uvreda biti zvan tim mrskim
imenom [hricanin].
2

Hriani su se pitali da li preobraenici treba da odre uobiajene drutvene i porodine odnose,
ili da ih raskinu, sledei Isusove rei u Jevaneljima: Ako ko doe k meni i ne mrzi svojega oca,
mater, enu decu, i brau, i sestre i samu duu svoju, ne moe biti moj uenik" (Luka: 14: 26).
Kako je pokret rastao i postajao raznolikiji irom Carstva, ljudi su davali raznolike odgovore na
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
87
Elaine Pagels
ova pitanja. Deavalo se da je u jednom gradu bilo vie grupa, s malim varijacijama u tumaenju
, jevanelja". Ove grupe bi se esto meusobno sukobljavale sa estinom koja je podseala na
porodine svae. Sam apostol Pavle, dve generacije ranije, pokuava da uutka dva svoja rivala,
ljut to mu se ovi uitelji suprotstavljaju. Pavle ih naziva Sataninim slugama:

Jer takvi lani apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije
udo, jer se sam satana pretvara u anela svetla. Nije dakle nita veliko ako se i sluge
njegove pretvaraju kao sluge pravde". (2 Korincani 11:13-15).

Ali", dodaje Pavle zloslutno, svretak e im biti po delima njihovim". Hriani su strepeli od
Sataninih napada spolja - to jest, od neprijateljskih pagana - mnogi su verovali da su opasniji
Satanini upadi meu najintimnije neprijatelje, druge hriane, ili, kao to veina definie ljude s
kojima se ne slae, meu jeretike.

Unutar pokreta, ljudi su poeli da razvijaju organizacione sisteme kako bi iznutra ujedinili
hriane i povezali ih sa drugim hrianskim grupama irom rimskog sveta. Pored optepriznatog
Isusovog autoriteta, hriani su priznavali autoritet apostola Petra, koji je po tradiciji potovan
kao prvi voa hriana u Rimu, i autoritet Pavla, osnivaa crkava od Grke do Male Azije. Dve
ili tri generacije posle Pavla, izvesni hriani su pisali poslanice pripisane Petru i Pavlu, meu
kojima su Prva Petrova Poslanica i Pavlove Poslanice Timotiju. Ove poslanice, kasnije ukljuene
u Novi Zavet, za koje mnogi veruju da su ih napisali sami apostoli, predstavljaju pokuaj da se
sagradi most izmeu apostola i novije generacije hriana. Na primer, u njima se kae da je Pavle
poloio ruke" na svog mladog preobraenika Timotija da ga rukopoloi kao nadglednika" ili
episkopa" pastve, odnosno, kao svog naslednika. Ove su poslanice pisane kako bi se pokazalo
da biskupima kao to je Timotije legitimno pripada apostolski" autoritet nad njihovim
pastvama.

Autori Prve Petrove Poslanice i Prve Pavlove Poslanice Timotiju takoe ele da umanje
pagansko neprijateljstvo prema hrianima, modifikovanjem izvesnih strogih pravila koja
Jevanelja pripisuju Isusu. Smatrajui da je neophodan kodeks svakodnevnog ponaanja koji e
pruiti moralnu orijentaciju ljudima koji su u braku, koji ive konvencionalnim drutvenim
ivotom, ne elei da se odreknu svojih obaveza (to, po Luki, Isus zahteva), autori ovih
poslanica koristili su paganske kataloge graanskih vrlina kako bi sainili nove, hrianske"
moralne pravilnike. Kao to strunjak za Novi Zavet Dejvid Balk istie, te poslanice
predstavljaju Petra i Pavla kako, to je teko poverovati, podstiu vernike da prihvate rimske
konvencije.
3
Tako, na primer, u Prvoj Petrovoj Poslanici, Petar" govori vernicima: Budite
dakle pokorni svakoj vlasti oveijoj, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru" (2: 13). Petar"
takoe insistira da vernici prihvate glavne odgovornosti domaeg ivota: Tako i vi ene budite
pokorne svojim muevima, da ako koji i ne veruje Rei..." (3:1); a muevi e potovati ene kao
slabiji sud" (3:7). Robovi moraju sluiti gospodare, kao da slue samog Gospoda, a gospodari, za
uzvrat, ne smeju zlostavljati svoje robove; deca moraju roditelje sluati i podrediti im se. (22: 18-
22; 5:5). Na slian nain, u Prvoj Poslanici Timotiju, Pavle" daje Timotiju moralni savet, da ga
mladi biskup prenese svojoj pastvi.

Ali, nisu svi prihvatali te moralne pravilnike, niti voe koje su ih nametale. Oko 90 godine n. e.,
pojavljuje se uveno pismo pripisano Klementu koji je, po miljenju mnogih, drugi ili trei
rimski biskup, posle apostola Petra. Upueno hrianima u grkom gradu Korintu, gde je bila
crkva koju je osnovao sam Pavle, pismo se obraa zajednici u kojoj vlada uzbuna zbog pitanja
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
88
The Origin of Satan
rukovodstva.
4
U pismu, biskup Klement izraava aljenje to nekolicina brzopletih i
samovoljnih ljudi"
5
odbija da se povinuje vioj vlasti svetenika, koji su, kae on, njihove prave
voe. Takvi disidenti zapoinju, kako Klement kae, stranu i nesvetu pobunu"
6
u okviru crkve.
Odbacivi izvesne svetenike, postavljene da upravljaju pastvom, ovi disidenti oigledno
prigovaraju da je razdvajanje svetenstva" od laika" - drugim reima, razdvajanje grupe ljudi
navodno na poloajima vlasti, od grupe koju svetenici zovu narodom" (na grkom, laos) ne
samo bez presedana, nego je za hriane neprihvatljivo.

Osporavajui optubu disidenata da su sveteniki rangovi neto novo, Klement, kao i Pavle,
autor Prve Poslanice Timotiju, tvrdi da su sami apostoli svoje prve preobraenike postavljali za
biskupe i akone". Klement se poziva na autoritet proroka Isaije, iznosei neverovatnu tvrdnju da
je u drevna vremena Isaija ve odobrio poloaj" biskupa i akona. Klement citira Isaiju 60: 17
(...postaviu ti za upravitelje mir, a za nastojnike pravdu"), i tumai kljune termine kao grke
rei biskupi" i akoni", kao potporu svojoj tvrdnji.

Klement se takoe poziva na Pavlove Poslanice Timotiju, tvrdei da su sami apostoli postavljali
svoje prve preobraenike za 'biskupe' i 'akone'". Iako savremenik autora Jevanelja po Mateju i
po Luki, koji opisuju jevrejske visoke svetenike kao Isusove neprijatelje, Klement podstie
hriane da oponaaju jevrejsko svetenstvo. Meu hrianima, kao i ranije meu Jevrejima,
kae Klement, visoki svetenici i njima podreeni svetenici boanski su rukopoloeni za
posebne dunosti, dok laika pravila vezuju za laike."
7
Klement ak podstie svoje hriane da
slede primer rimske armije:

Brao, sluimo u naoj armiji... Smatrajmo ljude koji slue naim generalima... Ne mogu
svi biti prefekti, tribuni, kenturioni, komandanti, ili slino, ali svako u svom rangu
sprovodi zapovesti cara i generala.
8

Kasnije su hriani zaista prihvatili iz rimske vojne administracije praksu organizovanja u oblasti
(biskupije), kojima rukovodi centralni nadzornik (biskup), i ta organizaciona strategija se
primenjuje i danas.

Govorei kao biskup, Klement tvrdi da disidentski stav proistie iz arogancije i ljubomore. ak
su i apostoli", kae on znali da e biti borbe oko titule biskupa". Ali Klement predlae lek za
ovu situaciju: svako se mora potiniti svetenicima", prihvatajui od svetenika kaznu za
neposlunost, kleei srcem i klanjajui se [svetenikoj] superiornosti". Nadajui se moda da
e se disidenti pokoriti, Klement ih ne povezuje sa Satanom, to e religijske voe kasnije initi
tvrdoglavijim disidentima.

Ishod ove debate nam nije poznat; nijedan disidentski odgovor nije sauvan. Ali, tokom drugog
veka nove ere, dok su ovakvi sukobi morili crkve irom Carstva, mnoge crkvene voe koje su
prihvatale ispravno apostolsko naslee" prepisivale su Klementovo pismo, irei ga po celom
rimskom svetu. Uz Klementovo pismo, biskupi su slali spise sakupljene u zbirku zvanu
apostolski oevi crkve". Mi malo znamo o nastanku ove zbirke; meutim, ona oigledno
podvlai rastui autoritet svetenstva, i pastvi nameu detaljne i praktine moralne pravilnike.

Veina hriana oigledno je prihvatila, uz nastajui kanon" Svetog Pisma, ovaj drugi kanon"
crkvene tradicije. Izvesni spisi iz zbirke apostolskih oeva" revidiraju odreena radikalna
kazivanja, teei da ih ublae za novi talas preobraenika. Re je o kazivanjima kao to su: Ne
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
89
Elaine Pagels
moete Bogu sluiti i Mamonu" (Matej 6: 24); Ko ite od tebe, podaj mu (Matej 5: 42); Prodaj
sve to ima i razdaj siromasima... i hajde za mnom" (Luka 18: 22). U apostolskim oevima"
nalazi se uveni hrianski prirunik nazvan Uenje dvanaestorice apostola, koji ovako
parafrazira Isusovo uenje: Voli Gospoda i svog suseda; i ne ini drugima to ne eli da drugi
ine tebi."
9
Isprepliui kazivanja iz Propovedi na Gori i lukave savete, Uenje kvalifikuje
Isusovo kategoriko nareenje Ko ite od tebe, podaj mu", dodajuci, Neka ti se novac oznoji u
ruci dok ne sazna kome ga daje."
10
Uenje preinauje i proiruje neke od Deset Zapovesti,
tvrdei da Druga zapovest apostolskog uenja glasi: 'Ne ubij; ne vri preljubu'", precizirajui da
to u praksi znai ti [muki rod] ne sme imati seksualne odnose s mladim deacima; i ne vri
preljubu; ne kradi; ne pomai enama da pobace; ne ubijaj novoroenad".
11

Barnabino pismo, takoe spis u apostolskim oevima" pripisuje slino moralno uenje
Pavlovom drugu i kolegi propovedniku. Barnaba, kao i Uenje, poziva se na tradicionalno
jevrejsko uenje o dva puta" - putu svetlosti", koji sadri spisak dobrih dela, i putu mraka",
koji sadri zla dela.
12
Po Barnabinom tumaenju, Deset Bojih Zapovesti moraju biti
upotpunjene s najmanje etrdeset specifinih naredbi. Meu ovim naredbama su: upozorenje
protiv arogancije vlasti; opomena ljudima koji zastupaju prava bogatih" protiv prava
siromanih; osuda seksualnih grehova ve pomenutih u Uenju: (muki) snoaj s deacima",
preljuba" (to se verovatno odnosi na vanbranu seksualnu aktivnost ma koje vrste) i pobaaj.
13

Barnaba tako formulie moralni pravilnik koji e dominirati hrianskim uenjem generacijama,
ak milenijumima.

Barnaba stavlja opisane, suprotne ivotne puteve u kontekst borbe koju u sadanjem zlom
vremenu" Boji Duh vodi protiv Satane."
14
Podseajui hriane da je Gospod na vas izlio Duh
Boji,"
15
Barnaba ih podstie na moralnu budnost, kako avo ne nae naina da ue" u crkvu,
mada su dani zli, a zlotvor jo uvek na vlasti".
16
Nagovarajui hriane da prihvate
modifikovanu verziju jevrejskih etikih stavova i prakse, Barnaba opominje hriane da ne krenu
putevima Jevreja, koji su, kae on, skrenuli zato to ih je zli aneo naveo na greku".
17
Novi
Boji ljudi moraju izbei put mraka" i prihvatiti put svetlosti", jer nad jednim su aneli Boji
svetlonosci, a nad drugim, aneli Satanini".

Mada veina preobraenika prihvata episkopske instrukcije koje preciziraju ta hriani moraju -
a ta ne smeju - initi, izvesni hriani, verovatno manjina, dovode autoritet svetenstva i biskupa
u pitanje i odbacuju ovakvo praktino moralisanje. Oko 180 godine n.e., Irenej, pretendujui, kao
biskup pastve u Lionu, na utoritet apostolskog naslea, napisao je ogroman, petotomni napad na
hriane koji su skrenuli s pravog puta. Irenej ove hriane naziva jereticima, optuujui ih da su
Satanini tajni agenti.
18
Na poetku ovog njegovog veoma uticajnog dela, poznatog pod naslovom
Protiv jeresi, Irenej primeuje da ,,pogreno miljenje nikad ne biva izraeno otvoreno", kao
jednostavna ludorija, nego preruena na pametan i dosetljiv nain."
19
Postoje ljudi, kae Irenej,
koji tvrde da su hriani, i svi ih smatraju hrianima, a koji propovedaju ambis ludosti i
svetogra protiv Hrista."
20
Takvi lani vernici, koriste ime Isusa Hrista [samo] kao mamac",
kako bi propovedali doktrine nadahnute Satanom, trujui sluaoce gorkim i zloudnim otrovom
zmije, velikog podbadaa na otpadnitvo".
21
Irenej sugerie da se ljudi protive moralnom uenju
biskupa zato to ih razdire strast; poneki, kae on, predaju se telesnoj poudi s najveom
pohlepom."
22

Ve skoro dva milenijeuma, veina hriana slepo veruje Ireneju, prihvatajui tvrdnju da su
mnogi od ljudi koje on naziva jereticima bili prevarni, razvratni ili i jedno i drugo. Meutim,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
90
The Origin of Satan
nakon to su mnogi spisi tih takozvanin jeretika otkriveni u Gornjem Egiptu, 1945. godine, blizu
mesta Nag Hamadi, hriani ije su spise biskupi suzbijali, sada, u stvari po prvi put u istoriji,
mogu govoriti u svoje ime.
23
itajui njihove spise, nalazimo u njima verovanja koja su na prvi
pogled krajnje neobina. Ali, takoe, nalazimo verovanja koja su, reklo bi se, formulisali ljudi
strasnog, radoznalog duha, koji su ispitivali razne puteve duhovnog razvoja. Jedan od
najradikalnijin spisa jeste Svedoanstvo istine, tekst koji pokree primarno pitanje koje
reformatori hrianstva postavljaju ve skoro dva milenijuma, od gnostikog uitelja iz drugog
veka n. e. Valentina, do Franje Asikog, Martina Lutera, Dorda Foksa, osnivaa kvekerskog
Drutva Prijatelja i Meri Bejker Edi: ta je Jevanelje?" ta je ,,istinsko svedoanstvo o Hristu i
njegovoj poruci?" Kao i budui reformatori, anonimni autor Svedoanstva istine poinje svoj
tekst obraanjem ljudima, onima koji umeju sluati, ne samo uima, nego svojim
razumevanjem". Ne samo to ne odobrava razvrat, Svedoanstvo od hriana trai asketizam.
Autor Svedoanstva pie kao uvar istinskog jevanelja. On veruje da je velika veina hriana -
re je o ljudima koji prihvataju vostvo apostolskih oeva" i njihovu razvodnjenu moralnost -
zapala u moralnu greku. Mnogi su traili istinu i nisu je mogli pronai jer ih je savladao
prevladao 'stari otrov' Fariseja i uitelja zakona'."
25

Veina hriana, kae ovaj uitelj, bez razmiljanja opis postanka sveta u Knjizi Postanja, po
kojem tvorac govori mukarcu i eni: raajte se i mnoite se... i uiniu da semena tvojega bude
kao praha na zemlji" (Postanje 1: 28; 13: 16).
26
Ali, prigovara ovaj uitelj, ovi hriani ne
shvataju da je jevanelje u potpunoj suprotnosti sa zakonom: Sin oveiji doao je iz sfere
neiskvarljivosti",
27
i stigao na svet da okona stari poredak i otpone novi. On poziva ljude koji
mu pripadaju da se preobraze: ,,Ovo je istinsko svedoanstvo: kada ovek upozna sebe i Boga
koji vlada istinom, on e biti spasen."
28
Ali upoznati Boga znai odbaciti sve ostalo: ,,Niko ne
poznaje Boga istine izuzev onog ko odbaci sve to je od ovog sveta".
29
Jedino odricanje
osposobljuje oveka da odbaci svoje staro, lano ja ispunjeno strahom, pohlepom, gnevom,
poudom i zaviu, i ponovo otkrije svoje pravo ja u Gospodu. Istinski hrianin bira put kojeg
se kloni veina takozvanih hriana. Pravi hrianin, kae ovaj autor,

razmilja o energiji koja protie kroz celu vasionu, i koja silazi na njega... i on je uenik
svog duha... On otpoinje utnju u sebi... on odbacuje raspravu i polemiku... on je strpljiv
sa svakim, s ljudima se ophodi kao s jednakim, ali se takoe od njih odvaja.
30

Hriani kao to je Muenik Justin, jedan od crkvenih otaca, takoe prihvata ovakvo stremljenje
ka samokontroli. Justin se od srca divi hrianima koji praktikuju odricanje i celibat; on izdvaja
za posebnu pohvalu mladog aleksandrijskog preobraenika koji upuuje peticiju Feliksu,
guverneru,

traei dozvolu da ga hirurg kastrira. Jer hirurzi su rekli da im je zabranjeno to da ine
bez guvernerove dozvole. A kad je Feliks apsolutno odbio da potpie takvu dozvolu,
mladi je prihvatio celibat.
31

Origen, takoe potovani crkveni otac, toliko je bio reen da pobedi strasti da se u mladosti sam
kastrirao, nikoga ne pitajui za dozvolu, a ponajmanje guvernera.

Mada autor Svedoanstva i ne pominje kastraciju, on ipak kae da jedino ljudi koji odbace svet
u celini", odbace ceo svet", a naroito seksualnu aktivnost i trgovake transakcije, uspeju da
upoznaju Boga. Za veinu hrianskih crkava, od drugog veka do danas, takvo odricanje je savet
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
91
Elaine Pagels
koji je teko posluati i koji vodi moralnom savrenstvu. Ovo moralno savrenstvo postie samo
herojska nekolicina. U pravoslavnim crkvama irom sveta to su jedino monasi, a u
rimokatolikim crkvama, svi svetenici i biskupi, i kalueri i kaluerice. No autor Svedoanstva
daleko je radikalniji od hriana kao to su Justin i Origen, jer on kae da odricanje nije samo za
divljenje, nego je osnovna dunost svakog pravog hrianina. On zna, naravno, da velika veina
hriana veruje da je Bog stvorio bia mukog i enskog pola, naredivi im: raajte se i mnoite
se" (Postanje 1: 28). Ali autor Svedoanstva, razmiljajui o sopstvenom otuenju od
svetovnih" hriana, iznenada osea kako razume Isusovo upozorenje uenicima da se uvaju
otrova pisara i Fariseja". Isusove rei ne treba shvatiti doslovno: one se ne odnose na jevrejske
uitelje; shvane simbolino, one se takoe odnose na hrianske uitelje kao to je autor
Barnabe, a i na Uenje dvanaestorice apostola, koji se pozivaju na Sveto Pismo kako bi odobrili
obian ivot.

Prema Svedoanstvu, pisari i Fariseji" i slepe voe", na koje Isus skree panju, nisu niko
drugi do veina hriana, koji se, budui obmanuti, ne mole Bogu ve natprirodnim, ali manje
nego boanskim, vladarima". Autor Svedoanstva shvata da Isusovo upozorenje znai sledee:
vernici se moraju kloniti uticaja zabludele poude anela i demona".
32
Ovde je re o palim
anelima koji su zapali u greku zbog sopstvene poude. Svedoenje ak tvrdi da je Bog kome se
veina hriana moli, Bog hebrejske Biblije, lino jedan od palih anela - u stvari poglavar palih
anela, od ije je tiranije Hrist doao da oslobodi oveanstvo. Jer, kako Svedoanstvo
objavljuje, re Sina oveijeg... odvaja nas od greke anela".
33

to Barnaba kae za Jevreje, i to veina hriana kae za pagane - da ih je prevario zli aneo,
autor Svedoanstva kae za druge hriane. Kao milioni razoaranih hriana tokom
dvehiljadugodinje istorije hrianstva, ovaj radikalni odbacuje veinu hriana kao otpadnike,
pronalazei ih u tekstu jevanelja kao Fariseje i pisare", ili barem kao njihove naivne i lako
zavodljive uenike. etrnaest stolea kasnije, Martin Luter, na primer, gledae na svoju bivu
brau rimokatolike hriane kao na Fariseje i pisare" za koje je Isus uencima govorio da ih se
uvaju. Dok veina vernika u Hristu i njegovoj poruci vidi silu koja e savladati snage zla u
svetu, neki hriani disidenti jo od drugog veka tvrde da su sile zla preuzele samo Jevanelje.

Ali autor Svedoanstva istine radikalniji je od protestujuih" hriana Reformacije i docnijih
perioda. Ubeen da je Hristova poruka u potpunoj suprotnosti sa zakonom" - to jest hebrejskom
Biblijom, ovaj uitelj postavlja radikalna pitanja:

ta je svetlost? A ta tama? A ko je stvorio svet? A ko je Bog? A ko su aneli?... A ta je
upravljanje (svetom)? Zasto su jedni bogalji, a drugi slepi, jedni bogati, a drugi
siromani?
34

Prilazei prii u knjizi Postanja sa ovakvim pitanjima, ovaj pisac pronalazi" da ona otkriva
istinu samo kad je ovek ita naopako, shvativi da je Bog u stvari zloinac i da je zmija
boanska! Na primer, Svedoanstvo istie da u Postanju 2: 17 Bog zapoveda Adamu da ne jede
voe s drveta usred raja, upozoravajui: jer u koji dan okusi s njega, umree". Ali zmija
govori Evi suprotno: Neete vi umreti; Nego zna da e vam se u onaj dan kad okusite s njega
otvoriti oi, pa ete postati kao bogovi i znati to je dobro to li zlo" (3:4-5). Ko kae istinu? pita
Svedoanstvo. Kad su Adam i Eva posluali zmiju, Tada im se otvorie oi, i videe da su goli"
(3: 7). Oni nisu umrli u onaj dan", kao to ih je Bog upozorio. Umesto toga, oi su im se
otvorile znanju, kao to je zmija obeala. No, kad je Bog shvatio ta se desilo, prokleo je zmiju i
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
92
The Origin of Satan
nazvao je 'avolom' (Postanje 3: 14-15).
35
Budui da je Adam stekao boansko znanje, Bog ga
izbacuje iz Raja, kako ne bi pruio ruku da okusi plod s drveta ivota, i iveo zauvek" (Postanje
3: 22), stiui tako i veni ivot i znanje.

Kakav je to bog?... Svakako se pokazao kao zlobni zavidljivac,"
36
kae autor Svedoanstva. Ne
samo da je taj Bog ljubomoran na sopstveno stvorenje, nego je takoe osvetoljubiva neznalica. A
ta je zmija, koju Bog proklinje i naziva je avolom"? Prema Svedoanstvu istine, zmija, koja je
dovela Adama i Evu do duhovnog prosvetljenja, u stvari je Hrist, koji se preruen pojavljuje u
raju kako bi Adama i Evu oslobodio od greke anela"
37
- to jest, greke na koju navode
zlonamerni natprirodni vladari", izigravajui Boga na ovom svetu.

Drugi anonimni hrianski uitelj, iji su spisi takoe pronaeni u Nag Hamadiju, razgovara sa
uenikom koji hoe da zna ta je veliki apostol" Pavle mislio kad nas je upozorio da na rat
nije s krvlju i telom, nego s poglavarima i vlastima, i su upraviteljima tame ovog sveta, s
duhovima pakosti ispod neba" (Efeani 6: 12). Da bi odgovorio na uenikovo pitanje, ovaj uitelj
pie tajno otkrovenje nazvano Stvarnost vladara, koje , kae on ti jer pita o stvarnosti
(kosmikih) vladara."
38
Uitelj govori o vladarima, objanjavajui da je njihov uitelj (Bog
hebrejske Biblije) slep; zbog njegove moi, neznanja i arogancije, on je rekao,... 'Ja sam Bog, i
drugog nema'."
39
Ali uitelj tad kae:

Rekavi to, ogreio se o svemir. I uo se glas odozgo, iznad sfere apsolutne moi, koji
ree: Grei, Samaele" (to znai bog slepih")... A on ree: Ako je neko drugi postojao
pre mene, neka mi se pokae!" I odmah, Mudrost isprui prst i uvede svetlost u
materiju... A on ree svom porodu: Ja sam bog celine". A ivot, ki Vere-Mudrosti,
uzviknu: Grei, Saklas(e) - (to znai budala"). I dok mu disae u lice, njen dah
postade vatreni aneo, i taj aneo ga sveza i baci u Tartir ispod ambisa.
40

U kosmosu koji ovaj uitelj opisuje avola i nema, a nema ni potrebe za njim: Gospod" - Bog
Jevreja kao i veine hriana - sam deluje kao voa palih anela koji zavode i porobljavaju
ljudska bia. Proglaavajui se uzvienim i jedinim Bogom vasione on se ogreuje o celinu", i
odbija da sebe shvati kao deo mnogo ire boanske realnosti. Njegovo hvalisanje ga otkriva kao
neznalako bie nieg ranga, ija ga mo dovodi do prekomernog ponosa (hybris) i unitenja.

Prema Stvarnosti vladara, Samael i njegove kolege vladari tame", a ne pravi Bog, stvaraju
Adamovo fiziko telo (Postanje 2: 7), stavljaju ga u vrt Edenski, da ga radi i da ga uva"
(Postanje 2: 15), a zatim ga uspavljuju i od njegovog rebra prave mu enskog partnera (Postanje
2: 21-22). Isti vladari zabranjuju Adamu da jede voe s Drveta Znanja, da mu ono ne otvori oi
za istinu, jer su bili ljubomorni i eleli da njime vladaju. Kada su im se Adam i Eva, prosvetljeni
enskim duhovnim principom, koji se Evi pojavljuje u zmijskom obliju, usprotivili, vladari su
prokleli enu i zmiju, i isterali Adama i Evu iz raja:

tavie, bacili su oveanstvo u veliku zabunu i ivot ispunjen argatovanjem,
dirinenjem, kako oveanstvo, zauzeto svetskim poslovima, ne bi imalo prilike da se
posveti svetom duhu.
41

Prema autorima ovih uenja, ljudska situacija - rad, brak i raanje dece - nije dar boanskog
blagoslova, ve znak ropstva kosmikim silama, silama koje ljudskim biima onemoguuju da
spoznaju svoje uroene sposobnosti da postignu duhovno prosvetjenje. Ovi radikalni hriani
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
93
Elaine Pagels
veruju da je veina ljudi, ukljuujui tu veinu hriana, postala plen vladara i stoga, poput
veine Jevreja i pagana, ivi u seksualnom, drutvenom i ekonomskom ropstvu.

Meutim, postoje ljudi - u ovu grupu autori ubrajaju sebe - ije su se oi otvorile, i koji postaju
svesni boanskog izvora svih ljudskih, i njih samih, izvora duboko skrivenog u obinom
iskustvu. Prototip duhovno probuene osobe jeste Evina ki Norea. Kad su vladari" pokuali da
je zavedu i prevare, Norea doziva Boga i prima boansku pomo. Aneo Eleleth (ije hebrejsko
ime znai razumevanje") objanjava joj kako su ove korumpirane i ograniene sile zavladale
svetom, uveravajui je da ona ne pripada njima, ve viim silama - Ocu celine, njegovoj
emanaciji i keri" Mudrosti, i boanskom ivotu:

Ti i tvoje dete ste iz vie sfere; ove due potiu iz neunitive svetlosti. Stoga vam vladari
ne mogu prii, zbog duha istini koji je u njoj; a svi koji znaju ovaj metod ive besmrtni
usred umirueg oveanstva.
42

Ljudi u kojima je duh istine" i izbegavaju brak, posao ili ma koju drugu svetsku zamku kako bi
ostali generacija kojom niko ne gospodari", slobodna da se posveti svetom duhu."
43

Tajna knjiga Jovanova, takoe dobro poznato otkrovenje" pronaeno u Nag Hamadiju, sadri
krajnje matovito mitoloko tumaenje Knjige Postanja; svrha tog tumaenja je da objasni kako
ljudi bivaju vezani za sterilne i nezadovoljavajue ivote. Nakon to je Adam stvoren, objanjava
Tajna knjiga, glavni vladar i njegovi saveznici izvravaju tri napada da savladaju i zarobe
Adamovu decu. Najpre glavni vladar zavodi [Evu] ... zaevi joj dva sina", Kaina i Avelja.
Tako se od tog vremena polni odnos vri do dana dananjeg, zbog glavnog vladara", koji je u
Evu usadio polni prohtev". Ipak, budui da su mnogi, uprkos snazi polnog prohteva,
44
izmicali
njegovoj vlasti, glavni vladar je zajedno sa svojim monicima skovao plan" da potini ak i
najjae ljudske duhove: vladari vre preljubu s Mudrou i raaju gorku sudbinu."
45
Od tada je
sudbina neraskidivi okov: Od te sudbine dolaze nam svaki greh, svaka nepravda, svetogre,
zaborav, i neznanje, svi teki uslovi, ozbiljnji prekraji, i veliki strahovi. I celo postanje biva tako
zaslepljeno da ne spoznaje Boga koji je iznad sviju.
46

Poto vladari, i pored pojave sudbine, oseaju nelagodnost jer im se vlast nad ljudima ini
nesigurnom, oni planiraju treu zaveru. Glavni vladar alje svoje anele ljudskim kerima"
47

(videti Postanje 6: 2) da se s njima pare, raaju decu i ive zajedno; da ih naue kako da kopaju
zlato, srebro, gvoe i bakar. Tako Tajna knjiga opisuje bedu obinog ljudskog ivota, bedni
ivot oveka zarobljenog radom, teranog nagoskom strau, potinjenog sudbini, istroenog
naporom da zaradi novac i nagomila bogatstvo. Tako vladari dre ljudska bia pod svojom
vlau:

i bacaju ljude koji ih slede u veliku zabunu. Ljudi doivljavaju starost ne znajui za
radost; umiru ne mogavi da saznaju istinu i spoznaju Boga... I tako su oni porobili celu
vasionu, od osnivanja sveta do danas.
48

Izvesni hriani, pristalice veine, odgovaraju ovim ekstremistima. Tertulijan, preobraenik iz
severnoafrikog grada Kartagine i savremenik Irenejev (oko 180. godine n.e.), slae se sa
Irenejem da sve ljude koji skreu od veinskog konsensusa treba osuditi kao , jeretike". Ova dva
crkvena oca istiu da je glavna odlika prave crkve jednodunost - slaganje u pitanjima doktrine,
morala i rukovodstva. Tertulijan kae, citirajui Pavla, da hriani treba svi da govore i misle
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
94
The Origin of Satan
isto".
49
Ko se odvaja od konsensusa jeretik je po definiciji, jer, kao to Tertulijan istie, grka rec
hairesis koju prevodimo kao ,jeres" doslovno znai izbor". Prema tome, , jeretik" je onaj koji
bira."
50
Tertulijan primeuje da se jeretici u stvari ponose time to se razlikuju od veine,
smatrajui to za dokaz njihovog uvida u sutinu stvari. On kae jetko:

Kadgod naiu na neto novo, odmah to svoje uobraenje nazivaju duhovnim darom", jer
oni ne cene jedinstvo, ve razliitost... Shodno tome, veoma su esto podeljeni iznutra,
spremni da kau, zaista sasvim iskreno, prilikom diskusije o nekim takama svoje vere:
To nije tako"; i Ja to drukije razumem"; i, Ja to ne prihvatam."
51

Ali Tertulijan istie da izbor ne valja, jer izbor unitava jedinstvo grupe. Da bi iskorenili jeres,
crkvene voe, kae Tertulijan, ne smeju ljudima dopustiti da postavljaju pitanja, jer pitanja ine
ljude jereticima";
52
naroito pitanja kao: Odakle dolazi zlo? Zato je zlo doputeno? I koje je
poreklo ljudskih bia? Tertulijan eli da sprei takva pitanja i da svim vernicima nametne isto
regula fidei, pravilo vere" ili verovanje. Tertulijan zna da e se jeretici" bez sumnje protiviti,
govorei da je sam Isus podsticao ljude da postavljaju pitanja: Itite, i dae vam se; traite, i
naiete; kucajte, i otvorie vam se" (Matej 7: 7). Ali Tertulijan nema strpljenja s takvim
ljudima: Gde se zavrava potraga? ovek trai da bi naao; a pronalazi da bi verovao."
53
Poto
sada crkveno pravilo vere daje jednostavan i neposredan odgovor na sva pitanja, kad ljudi, kae
Tertulijan, i dalje trae, re je o istoj tvrdoglavosti:

Uklonite onoga koji uvek trai, jer on nikad nita ne nalazi; jer nita ne moe biti naeno
tamo gde on trai. Uklonite onoga ko uvek kuca, jer gde on kuca je mrak, i nema nikog
da otvori; uklonite onog ko uvek pita, jer on pita onoga ko ne uje.
54

Pravi hrianin, izjavljuje Tertulijan, donosi odluku da ne zna nita ... to se kosi sa istinom
vere". Ali kada ljudi uporno trae da postavljamo pitanja o problemima koji ih se tiu",
Tertulijan kae mi imamo moralnu obavezu da ih pobijemo ... oni kau da mi moramo
postavljati pitanja kako bi se povela rasprava, ali o emu?" Kad, jeretici" prigovaraju govorei da
hriani moraju raspravljati o stvarnom znaenju Svetih Spisa, Tertulijan izjavljuje da vernici
moraju odbaciti svaku takvu raspravu. Takva raspravljanja samo izazivaju muninu u stomaku
ili mozgu."
55
Pored toga, kae Tertulijan, takve rasprave slabe pravoverni stav:

Ako se s njima zaista upustite u raspravu, gledaoci, pod uticajem rasprave, nisu vie
sigurni koja je strana u pravu... ovek koji vie nije siguran... bie zbunjen videvi da vi
ne napredujete u raspravi, i da je protivnika strana vama ravna... i on e napustiti
raspravu jo nesigurniji, s jo manjom sposobnou da odredi koja je strana jeretika...
Jer, bez sumnje, oni takoe imaju ta da kau; oni e nas optuiti da dajemo pogreno
tumaenje, poto oni, ba kao mi, tvrde da je istina na njihovoj strani (podvukao autor).
56

Umesto da ukljue jeretike u raspravu o Svetim Spisima, Tertulijan kae, ,,ispravno mislei"
(doslovno znaenje rei ortodoksan") hriani moraju jednostavno rei da su Sveti Spisi njihovo
iskljuivo vlasnitvo:

Jereticima ne treba dozvoliti da nam prigovaraju kad citiramo Svete Spise, jer mi...
dokazujemo da oni nemaju nikakve veze sa Svetim Spisima. Budui jeretici, oni ne mogu
biti pravi hriani.
57

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
95
Elaine Pagels
Ali kako jeretici pronalaze tako domiljate i ubedljive argumente u Svetim Spisima? Njima
nadahnue dolazi, kae Tertulijan, od avola, naravno, ije lukavosti iskrivljuju istinu.
58
Satana
je ipak autor svih vetina duhovnog ratovanja, ukljuujui tu i lana tumaenja. Pavlovo
upozorenje o duhovnim silama zla na nebu", koje Stvarnost vladara primenjuje na biblijskog
Boga i njegove anele, Tertulijan shvata u suprotnom smislu: Pavle, kae on, tu govori o avolu
koji izmilja lana tumaenja Svetih Spisa da bi doveo ljude u zabludu.
59
Odbacujui izbore,
pitanja i rasprave o duhovnim tumaenjima, Tertulijan propisuje jednoduno prihvatanje pravila
vere. Da bi se to postiglo, neophodno je potinjavanje odgovarajuoj crkvenoj disciplini" - to
jest, svetenicima koji su pravi naslednici apostola.
60
Tertulijanovi recepti", da su bili
primenjivani, mogli bi delovati protiv radikalnih pisaca Svedoanstvo istine, Stvarnosti vladara i
Tajne knjige Jovanove. U svakom sluaju, grupe ije ideje ovi tekstovi iznose ostale su
marginalne u hrianskom svetu. Ove grupe su privukle jedino malobrojne hriane koji su
potovali jevanelje koje od oveka trai da raskine ne samo sa svetom ve i sa hrianskom
veinom.

Drugi jeretici - koje Tertulijan i Irenej kao takve osuuju - bili su mnogo manje radikalni i ba
zato mnogo opasniji za nastajue crkvene vlasti i njihove zastupnike. Meu njima se istiu
sledbenici Valentina, hrianskog uitelja iz Egipta, koji se preselio u vreme Justinove smrti, oko
140. godine n. e. Valentin se nije sporio sa crkvenom vlau; u stvari, ako moemo verovati
Tertulijanu, Valentin je oekivao da postane biskup, budui ovek sposoban, pametan i
elokventan."
61
Ali, Valentin raskida s pravovernom crkvom",
62
kae Tertulijan, zato to je drugi
postavljen za biskupa. Kao i Klement, Tertulijan kae da ljudi koji osporavaju episkopsku vlast
ine to iz zavisti ili zbog nezadovoljene ambicije.

Krteni hrianin, Valentin prihvata veroispovest i uestvuje u zajednikom hrianskom
bogosluenju. Ali, posle krtenja, Valentin sanja vizionarski san u kojem mu se Logos privia u
obliku novoroeneta.
63
On tu viziju tumai kao podsticaj da otpone duhovno istraivanje.
uvi o uitelju po imenu Teuda, koji je, prema sopstenoj tvrdnji, primio tajno uenje lino od
apostola Pavla, Valentin postaje njegov uenik. Nauivi sve to je mogao od Teude, Valentin
sam postaje uitelj. Kao uitelj, Valentin proiruje svoje znanje i dopunjuje ga svojim duhovnim
istraivanjima. Pored toga, on podstie svoje uenike da razvijaju sopstvenu unutranju
sposobnost duhovne spoznaje.

Valentinova namera bila je da dri srednji kurs izmeu dveju krajnosti - jednu krajnost
predstavljaju ljudi koji priznaju samo veinsko versko uenje; drugu krajnost predstavljaju autori
fragmenata Svedoanstva istine i Stvarnosti vladara, koji odbacuju veinsko uenje kao lano i
iskvareno. Podrazumevajui da su krtenje i ispovedanje opte vere u Boga i Hrista neophodni za
poetnike u veri, on ipak podstie svoje vernike da prevaziu i uenje hrianskih propovednika i
doslovna tumaenja Svetih Spisa kako bi ispitali dublje znaenje Jevanelja. Tako, veruje on,
ovek moe napredovati od vere k razumevanju, to jest ka gnosi. Ta se re esto prevodi kao
znanje", ali prevod je pomalo varljiv, jer gnosa se razlikuje od intelektualnog znanja (o kojem,
na primer, govori reenica oni znaju matematiku") koje u grkom oznaava re eidein (iz koje
mi izvodimo re ideja). Engleski jezik je neobian u svojoj jezikoj grupi budui da u njemu
jedan jedini glagol (to know") izraava razliite vrste znanja. Moderni evropski jezici imaju
jednu re za intelektualno, a drugu za lino znanje: francuski jezik, na primer, razlikuje savoir i
connaitre; panski, saber i conocer; italijanski, sapere i conoscere; nemaki, wissen i kennen.
Grka re gignosko, iz koje nastaje gnosis, oznaava lino znanje (kao, na primer, u reenici Mi
znamo Hrista" ili u kazivanju delfskog proroita Spoznaj samog sebe"). Termin gnosis bi
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
96
The Origin of Satan
moda trebalo prevoditi reima uvid" ili mudrost". Jedan gnostiki uitelj ovako podstie svoje
uenike da trae gnosu u sebi:

Napustite traganje za Bogom, za kosmosom i slinim. Umesto toga, ponite od sebe.
Zapitajte se ko to u vama prisvaja sve kad kae moj duh", moje srce", moj Bog.
Pronaite izvore ljubavi, radosti, mrnje i udnje... Ako paljivo ispitate sve to, vi ete
nai [Boga] u sebi.
64

Drugi uitelj kae da gnosa otkriva ko smo bili i ko smo postali; kuda idemo, odakle smo doli,
ta je roenje, a ta preporod."
65
Gnostiki hrianin konano saznaje" da Hristovo Jevanelje
moe shvatiti dublje od shvatanja zajednikog svim hrianima. Krenuvi putem gnose, ovek u
jevanelju vidi vie od poruke o pokajanju i oprotaju Gnosa postaje put duhovnog buenja, put
kojim ovek nalazi boansko u sebi. Tajna gnose je u sledeem: kad ovek upozna sebe na
najdubljem nivou, on upoznaje Boga kao izvor svog bia. Autor Jevanelja po Filipu, sledbenik
Valentinov, opisuje gnosu kao prirodno prevazilaenje vere. Kao to se letina skuplja zahvaljui
harmoninom delovanju prirodnih elemenata vode, zemlje, vetra i svetlosti, tako, kaze Filip,

Boja zemljoradnja ima etiri elementa - veru, nadu, ljubav i gnosu. Vera je naa zemlja,
u koju putamo korenje. Nada je voda pomou koje nas podiu; ljubav je vetar pomou
kojeg rastemo. A gnosa je svetlost pomou koje sazrevamo [ili: ,,postajemo zreli"].
66

Za razliku od radikalnih hriana Stvarnosti vladara ili Svete knjige Jovanove, Valentin i njihovi
sledbenici ne odbacuju moralne norme koje propovedaju svetenici i biskupi. Oni ne preziru i ne
izvru hebrejsku Bibliju, niti otvoreno osporavaju autoritet svetenika i biskupa. Oni ih
prihvataju, ali s bitnim odreenjem: moralni, crkveni i duhovni konsenzus obavezan je za veinu
hriana, ali ne za one koji su prevazili samu veru i postigli gnosu - tojest, postali duhovno
zreli".

Valentin i njegovi sledbenici takoe prihvataju, kao poetnicima neophodno, moralno ustrojstvo
koje nameu biskupi, propisujui dobra dela i prokazujui loa. Ali Valentin i njegovi sledbenici
u crkvi vide dva razliita tipa hrianina.
67
Veinu hriana oni nazivaju crkvenim" ili
psihikim", hrianima (to jest, ljudima koji funkcioniu na nivou psihe, ili due). I oni kau",
Irenej uno negoduje, da smo mi crkveni ljudi takve osobe."
68
Meutim, prema valentinskom
miljenju, ljudi koji prou kroz drugo, tajno posveenje nazvano iskupljenje", od tog trenutka
sebe smatraju zrelim, duhovnim" hrianima, koji su od puke vere napredovali do duhovnog
saznanja, ili gnose.

Budui da su Valentin i njegovi sledbenici javno primali krtenje, prisustvovali zajednikom
bogosluenju i ispovedali istu veru, veina hriana ih je smatrala potpuno bezopasnim
vernicima, a oni sami su se s tim slagali. Meutim, jednu generaciju nakon Valentinove
uiteljske aktivnosti u Rimu njegov pokret dobija prilian broj sledbenika irom hrianskog
sveta, a naroito meu obrazovanijim lanovima crkve. Tertulijan se ali da su esto najverniji,
najmudriji i najiskusniji lanovi crkve ti koji prelaze drugoj strani".
69
Uasnut, Irenej nailazi na
aktivne valentinske uitelje meu svojom pastvom u Lionu, i ovi uitelji su pozivali vernike na
tajne sastanke, gde bi mogli postavljati pitanja o veri i raspravljati o njenom dubljem
znaenju".
70
Na tim sastancima, odravanim bez biskupovog odobrenja, ti valentinci
propovedaju ideje koje Irenej smatra bogohulnim. Po valentinskom uenju, na primer, Bog
tvorac opisan u Postanju nije ni jedini Bog, kao to veina hriana veruje niti je zloudni,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
97
Elaine Pagels
degradirani voa palih anela, kao to radikalni hriani uobraavaju. Po Valentinu, Bog je
antropomorfna slika istinskog boanskog izvora, temelja svekolikog bia, neizrecivi, neopisivi
izvor koji Valentin takoe definie reima dubina" ili ambis". U svojim pokuajima da prizove
predstave tog izvora, Valentin ga opisuje kao sutinski dinamian i dijadian, boanski Otac
svega" i Majka svega".
71
Vernici prisutni na ovim sastancima takoe su mogli uti da je biskup
- Irenej lino - mada je dobar ovek, hrianin ogranienog razumevanja, koji ne napreduje od
vere ka gnosi.

U delu Protiv jeresi Irenej kae kako mu je poznato da Valentinovi sledbenici sebe smatraju za
ljude koji reformiu crkvu i podiu nivo duhovnog razumevanja; meutim, nastavlja on, nikakvo
dobro koje oni postignu ne moe nadoknaditi tetu koji oni nanose komadajui veliko i slavno
telo Hristovo",
72
crkvu. Kao biskup, Irenej uvia da se gnostiki hriani svojim duhovnim
istraivanjem odvajaju od ostalih hriana, to efektivno cepa zajednicu. Budui da su podmukla
unutranja grupa, njihovo prisustvo ugroava krhku strukturu moralnog i organizacionog
konsensusa kojim Irenej i njemu slini poglavari pokuavaju da ujedine hrianske grupe irom
sveta. Dok se valentinski hriani slau da su biskupove moralne pouke neophodne duevnim
hrianima, oni sebe smatraju izuzetkom, prisvajajui slobodu da donose sopstvene odluke o
delima koja su biskupi zabranjivali. Neki valentinski hriani, kae Irenej, s porodicama i
prijateljima poseuju paganske festivale, ubeeni da ih to ne moe uprljati. Drugi, optuuje on,
prisustvuju gladijatorskim borbama i vre, kako Irenej kae, flagrantne seksualne prekraje.
73

Kao primer, Irenej navodi Marka, valentinskog uitelja aktivnog u naoj oblasti u dolini Rone".
Irenej ga naziva zavodnikom koji spravlja posebne afrodizijake kako bi privukao mnogobrojne
ene koje, je on uprljao i koje su ispunjene strau za njim". Meu tim enama je i supruga
jednog od naih akona, ena velike lepote",
74
koja je u stvari napustila kuu da bi putovala s
Markovom grupom.

Ali, kad Irenej opisuje Markovu stvarnu tehniku zavoenja, mi vidimo da on govori u
metaforama. Biskupa uznemiruje, izmeu ostalog, izuzetna privlanost Valentinovog uenja za
ene vernike, koje su tokom drugog veka sve vie bile iskljuivane iz aktivnog uea u
Irenejeovoj crkvi. Marko, kae Irenej, zavodi ene", time to ih poziva da uestvuju u davanju
priea. Marko takoe sastavlja molitve za priee upotrebljavajui zavodljive rei" kao to
su molitve Milosti, i boanskoj Majci, zajedno s boanskim Ocem.
75
Jo gore, Marko polae
ruke na ene, molei Sveti Duh da sie na njih, a pored toga podstie ene da proriu.
76
Kad
Irenej optuuje Markove sledbenike za preljubu, on priziva tradicionalnu biblijsku predstavu
uea u nedozvoljenim" religijskim obredima. Proroci Osija, Isaija i Jeremija, na primer, esto
koriste rei preljuba" i prostitucija" kao metafore da okrive druge za nevernost" Bojem
zavetu.
77

Izvesni valentinski spisi otkriveni u Nag Hamadiju, meu njima Jevanelje istine i Jevanelje po
Filipu sadre odgovor na optube da su valentinci bili nemoralni. U jednom od malobrojnih
sauvanih fragmenata s njegovim uenjem, sam Valentin, kae, tumaei Hristovo kazivanje
,,Jedino je Bog dobar", da, udaljeno od Boje milosti, ljudsko srce slui kao stanite za mnoge
demone. Ali kada Otac, koji je jedini dobar, na to baci pogled, on sve osvetli i proisti svojim
svetlom, tako da je ovek s takvim srcem blagosloven, jer vidi Boga."
78
Jevanelje istine, iji je
autor moda Valentin, daje sledee etiko uputstvo gnostikim hrianima:

Govorite o istini sa onima koji je trae, a o gnosi sa onima koji su greei poinili
grehove. Pomozite onima koji su posustali, i pruite ruke bolesnima. Nahranite gladne i
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
98
The Origin of Satan
dajte odmora umornima... Jer vi ste prizvano razumevanje. Kad tako postupi, snaga
postane snanija... Nemojte postati avolovo stanite, jer vi ste ga vec unitili.
79

Jevanelje po Filipu predlae alternativu optehrianskom shvatanju dobra i zla kao kosmikih
suprotnosti.
80
U ovom jevanelju, za razliku od jevanelja Novog Zaveta, Satana se uopte ne
pojavljuje. Umesto toga, boanski Otac i Sveti Duh, radei u slozi, upravljaju svim dogaajima,
ak i delatnostima niih kosmikih sila, tako da, na kraju, kao to Pavle kae: A znamo da
onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju" (Rimljani 8: 28).
Jevanelje po Filipu na originalan nain kritikuje pristup moralnosti koji svi ostali hriani,
pravoverni i radikalni, praktikuju. Iako se sutinski ne slau, i pravoverni i radikalni hriani
pretpostavljaju da je za moralnost neophodno propisivanje i prokaivanje izvesnih inova. Autor
Filipa, meutim, eli baciti sve spiskove dobrih" i loih" dela - drugim reima, osnovu
tradicionalne hrianske moralnosti. Jer, istie ovaj autor, kada identifikujemo suprotnosti kao
to su svetlost i tama, ivot i smrt, dobro i zlo" re je u stvari o parovima meuzavisnih termina
od kojih svaki podrazumeva svoju suprotnost.
81

U nameri da prebaci hriansku moralnu disciplinu u novi klju, autor Filipa primenjuje priu o
drvetu poznavanja dobra i zla kao parabolu koja pokazuje ispraznost tradicionalnog prilaza
moralnosti. Po Filipu, zakon je drvo"; zakon, kao i drvo znanja, tvrdi da omoguuje
poznavanje dobra i zla"; meutim, ono ne dovodi ni do kakvog moralnog preobraaja. Umesto
toga, ono stvara smrt za one koji su jeli njegov plod. Jer, rekavi, 'Jedi ovo, nemoj jesto ono,'
ono je postalo poetak smrti."
82

Kako bi pokazao da je nemogue razlikovati dobro od zla na jednostavan i kategorian nain,
Filip pria drugu parabolu, o domainu odgovornom za imanje na kojem ive deca, robovi, psi,
svinje i stoka. Domain, koji svakom obezbeuje odgovarajuu ishranu, jeste slika uenika
Bojeg", koji shvata duevna stanja [svake osobe] i govori svakome" na odgovarajui nain,
shvatajui da ljudi imaju razliite potrebe i nalaze se na razliitim stupnjevima duhovne zrelosti.

83
Filip odbija da raspravlja o seksualnom ivotu, na primer, o pitanju da li je za hriane bolji
brak ili celibat. Formulisane kao suprotnosti, ove alternative sainjavaju lanu dihotomiju. Ovaj
autor kae: Niti strahujte od tela, niti ga volite. Ako ga se budete bojali, ono e zavladati vama;
ako ga budete voleli, ono e vas prodrati i paralizovati".
84
Filip prihvata Pavlovo saznanje da je
za jednog oveka brak odgovarajua dijeta", a za drugog, celibat.

Mada odbacuje obinu dihotomiju dobra i zla, ovaj autor ne zanemaruje etika pitanja, i nikako
ne dovodi u pitanje njihovu vanost. Za njega se pitanje da li je izvestan in dobar" ili rav" ne
postavlja; vano pitanje je kako pomiriti slobodu koju nam gnosa donosi sa hrianskom
dunou da volimo druge. Ovde autor misli na kazivanje iz Jevanelja po Jovanu: I poznaete
istinu, i istina e vas izbaviti" (8: 32), a i na kazivanja apostola Pavla o ljubavi i gnosi u Prvoj
Poslanici Korinanima (poglavja 8 i 9). Pavle tu kae da je on, zbog sopstvene gnose, slobodan
da jede i pije ta eli, slobodan da putuje sa sestrom hriankom kao sa suprugom i slobodan da
ivi kao jevanelista na raun zajednice. Ipak, kae Pavle, poto nema svako gnosu", (Prva
Poslanica Korinanima 8: 7-13), on se dragovoljno liava tih sloboda, u korist ovekoljublja,
kako ne bi uvredio potencijalne probraenike ili nezrele hriane. Autor Filipa sledi Pavla kada
postavlja centralno pitanje: Kako da hrianin izbegne greh? Kako ovek da ivi u skladu i s
gnosom i s agape, ljubavlju.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
99
Elaine Pagels
Centralna tema Jevanelja po Filipu je preobraujua mo ljubavi: ono to e ovek postati
zavisi od toga kome je njegova ljubav upuena.
85
ovek ija je ljubav sazrela pazi da ne izazove
niiju patnju: Blagosloven je onaj koji nikome ne nanosi bol".
86
Isus Hrist je paradigma oveka
koji ne vrea i ne alosti ljude, nego snai i blagosilja svakoga koga sretne, bilo da je veliki ili
mali, vernik ili nevernik".
87
Gnostiki hrianin mora uvek ljubavlju prema drugima ograniiti
slobodu koju gnosa daje. Autor takoe kae da s radou iekuje doba kada e se sloboda i
ljubav spontano usklaivati, tako da e duhovno zrela osoba biti slobodna da sledi svoje prave
elje, ne strahujui da e to nekoga oalostiti. Umesto da nareuje: jedi ovo, nemoj jesti ono",
kao to je inilo prethodno drvo, drvo" zakona, pravo drvo gnose daje potpunu slobodu:

Tamo gde ja sve jedem nalazi se drvo znanja... Taj je vrt mesto gde e mi rei: jedi ovo,
ili ne jedi ono, kako god hoe."
88

Kad gnosa bude bila usklaena s ljubavlju, hrianin ce biti slobodan da uestvuje ili ne
uestvuje, u skladu sa svojom najdubljom eljom.

Meutim, za veinu hriana, sledei esenski nain miljenja, duhovni razvoj je unutarnji dvoboj
izmeu sila dobra i zla. Antonije, veliki hrianski asketa i jedan od vodeih pustinjskih otaca
koji je iveo u Egiptu oko 250-355. godine n.e. uio je svoje duhovne naslednike i nastavljae
monake tradicije da predstave Satanu kao apsolutno najintimnijeg neprijatelja, neprijatelja koga
nazivamo naim sopstvenim ja. ivot Antonijev, delo koje je u etvrtom veku napisao
aleksandrijiski biskup Atanasije, opisuje kako Satana kua Antonija govorei kroz njegove misli
i impulse, kroz matu i udnju. Filip, meutim ne pribegava Satani kad objanjava ovekovu
sklonost ka grehu. Ali, stoga ne treba zakljuiti, kao to to ine neki pravoverni hriani, da
valentinski hriani naivno veruju kako ne moraju da se angauju u moralnoj borbi - budui da
su, navodno, iznad dobra i zla", u sutini nesposobni za greh. Nasuprot tome, Filip ui da u
svakoj osobi lei skriven koren zla". To je Filipovo tumaenje tradicionalnog jevrejskog uenja
o jetzer 'hara, ili, kako rabini kau, zlom impulsu". Sve smo dok smo nesvesni korena zla" u
nama, Filip kae, on je moan; ali kad je spoznat, on je uniten". Autor nastavlja:

to se nas tie, neka svako kopa duboko do korena zla u sebi, i iz srca iupa koren. On
e biti iupan ako ga prepoznajemo. Ali ako ga ne prepoznajemo, on se ukorenjuje u
naim srcima i raa svoje plodove u naim srcima. Gospodari nama i porobljava nas.
Zarobljava nas, tako da inimo ono to ne elimo initi," [videti Rimljani 7: 14-15].
Njegova mo raste jer ga nismo spoznali.
89

Osnovno za gnosu jeste poznavanje" sopstvenog potenicijala za zlo. Prema Filipu,
prepoznavanje zla u sebi predstavlja po definiciji individualni proces: ovek ne moe drugome
diktirati ta je dobro a ta zlo; umesto toga, svako se mora potruditi da razume svoju unutranju
sferu kako bi prepoznao dela koja proistiu iz korena zla" koji se sastoji iz impulsa kao to su
gnev, zavist, pouda, pohlepa. Uvidevi da odreeni in dolazi od jednog takvog impulsa, ovek
gubi energiju neophodnu za sprovoenje bilo kog ina. Da bi poinio zlo delo - bilo da je to
gnevna tirada, ubistvo ili objava rata, ovek, ini se, mora verovati u iluziju da je delo
opravdano, da ovek deluje iz pravih razloga. Autor Filipa optimistiki veruje da istina...
nadvladava ovekovu tenju da ignorie svoje greke".
90
Ovakvo saznavanje istine zahteva napor
koji prevazilazi intelektualni proces. Neophodan je preobraaj ovekovog bia, preobraaj naina
ivota: Ako znamo istinu, mi nalazimo njene plodove u sebi; ako tome priemo, mi
doivljavamo svoje ispunjenje".
91

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
100
The Origin of Satan
Za zrelog hrianina, kae Filip, doktrina i moralna pravila institucionalne crkve od
drugorazrednog su znaaja, moda ak irelevantni. Ipak, za razliku od mnogin protestantskih
hriana kasnijih vremena, valentinski hriani ne odbacuju crkvene strukture. Umesto toga, oni
ih, kako kau, koriste kao temelj, ba kao to hriani kao celina tvrde da grade na temeljima
judejstva. Autor Filipa, u stvari, kao i autor Svedoenja, na jednom mestu upotrebljava termine
hebrejski" i hrianski" kad vri poreenje izmeu ljudi koji su primili samo preliminarno
otkrovenje i onih koji su primili punije otkrovenje gnose.

Tako pisac Filipa kritikuje ljude koje naziva Jevrejima, definiui ih kao apostole i apostolski
narod", jer, na primer, ne razumeju znaenje bezgrenog zaea. Mnogi doslovno shvataju
bezgreno zaee, kao da se Isusovo bezgreno zaee" odnosi na stvarno zaee i trudnou.
Filip ismeva takvo verovanje: Neki kau,

Marija je zaela od svetog duha". Oni gree. Oni ne znaju ta govore; jer kad je ikada
ensko zaelo od enskog.
92

Prema tumaenju u Filipu, Isus, roen od Marije i Josifa, njegovih ljudskih roditelja, ponovo je
roen od Svetog Duha, enskog elementa boanskog bia (jer je hebrejska re duh, Ruah,
enskog roda) i od oca Oca na nebu", kome se Isusovi uenici, kako ih uitelj podstie, obraaju
u molitvi (Oe na koji si na nebesima... "). Ali, autor dodaje, samo spominjanje enske
duhovne moi predstavlja veliku anatemu za Jevreje, koji su apostoli i apostolski narod".
93

Takvi ljude vide krtenje kao ponovno roenje kroz Sveti Duh, ali oni ne razumeju da to
podrazumeva ponovno roenje i od nebeskog Oca. Tako, kae Filip,

kad smo bili Jevreji, imali smo ... jednu majku. Ali, postavi hriani, imamo i oca i
majku.
94

Prema tome, ne doivljavaju svi krtenje na isti nain. Neki ljudi se, kae autor, uranjaju u vodu
[krtenja], izlaze, ne primivi nita",
95
a ipak kau: Hrianin sam". Za takve ljude, prema
Filipu, naziv hrianin" nije nita vie do obeanje da e im moda neto biti podareno u
budunosti. Za druge, medutim, krtenje je trenutak preobraenja: To je tako kad ovek
doivljava misteriju".
96
Ko je ponovo roen od nebeskog Oca i nebeske Majke ponovo postaje
celovita osoba, primajui natrag onaj deo ljudskog ja koji je izgubljen na poetku vremena: duh,
koji je sadrug ovekove due". ovek tada ponovo postaje celovit i i sveta osoba, i duhom i
samim telom".
97
Takvog oveka vie ne moemo zvati hrianinom ,,jer on vie nije hrianin
ve Hrist".
98

Govori li ovaj spis o specifinim, praktinim pitanjima? U tom pogledu, Jevanelje po Filipu
podsea na Jevanelje po Tomi. U Jevanelju po Tomi, Isusovi uenici trae precizna, posebna
uputstva: eli da mi postimo? Kako da se molimo? Treba li da dajemo milostinju? Po kojem
propisu da se hranimo?" Po Mateju i Luki, Isus daje precizne odgovore na takva pitanja. Ali,
prema Jevanelju po Tomi, on jednostavno kae: Ne lai i ne ini ono sto mrzi."
99
Isusov
odgovor je ironian, jer oveku govori da se osloni na sebe. Ko drugi nego ja moe znati kad
laem ili ta mrzim? Jevanelje po Filipu, takoe, naizgled dajui prednost asketizmu (oigledno
sledei Pavlovo miljenje, u Prvoj Poslanici Korinanima 7: 1-40), da je celibat bolji od braka,
ne daje specifina uputstva u vezi s polnim ivotom. Nije toliko bitno, dakle, ta ovek ini;
vaan je kvalitet njegove namere. Jevanelje po Filipu ostaje dosledno svojoj nenormativnosti,
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
101
Elaine Pagels
ne raunajui sledea dva izuzetka: prvo, gnostiki hrianin mora ljubavlju ograniiti slobodu
koju gnosa daje; drugo, vernik mora biti stalno svestan svog potencijala za zlodela, jer samo
takva budnost moe hrianina - gnostikog hrianina takoe - osloboditi od nevoljnog
robovanja grehu.

Irenej i drugi optuuju valentinske hriane da su dualisti, ali Jevanelje po Filipu pokazuje da to
nije sluaj. Autor ovog spisa naputa i modifikovani dualizam kojim se odlikuje velika veina
hrianskih uenja - dualizam zasnovan, kao to smo videli, na ubeenju da je angaovan u
neprestanoj borbi protiv Satane. Umesto da zamilja zlo kao tuu, spoljnu silu koja ugroava i
napada ljude, autor Filipa od svakog pojedinca trai da spozna zlo iznutra i da ga svesno
iskoreni.

Biskup Irenej, reen da zaustavi irenje gnostikog pokreta u crkvama, shvatio je da mere koje
predlae Tertulijan nee zaustaviti valentince. Irenej kae da nije dovoljno zahtevati da svi
vernici ispovedaju istu veru i prihvate moralna uputstva od biksupa i svetenstva, lukavi
jeretici" to dragovoljno ine, bar javno. Niti je dovoljno jednostavno zahtevati da hriani
prihvate autoritet svih svetenika i biskupa. Medu valentincima ima mnogo svetenika, ljudi koji
su, moglo bi se rei, na njihovoj strani. Irenej objanjava: Ima pojedinaca za koje mnogi veruju
da su svetenici, ali koji... se s prezrenjem odnose prema nareenjima,... inei zlodela u
tajnosti"
100
- ba kao ljudi koji su u stvari posveeni u gnosu. Irenej izjavljuje da vernici moraju
prihvatiti samo izvesne svetenike - svetenike koji ne samo to su propisno rukopoloeni, nego
takoe jasno odbijaju tajno uenje i odbijaju da uestvuju u privatnim sastancima koje nije
odobrio biskup. Stoga je, Irenej zakljuuje, neophodno sluati svetenike koji su u crkvi, koji
su, uz apostolsko naslee, primili sigurni dar istine". U isto vreme,

takoe je neophodno s podozrenjem gledati na druge [svetenike] koji odstupaju od
prvobitnog apostolskog naslea, i koji se skupljaju ma gde; i treba ih smatrati jereticima
ili izmaticima ili hipokritima ... koji seku crkvu napola i remete njeno jedinstvo.
101

Ti e, Irenej upozorava, dobiti boansku kaznu: nebeska vatra e ih progutati.

Najzad, Irenej osuuje valentinsku teologiju kao podmuklu strategiju nadahnutu samim Satanom.
Irenej zakljuuje svoje petotomno delo Protiv jeresi izgovarajui, u ime Boga, rei boanske
osude:

Stoga, neka osobe koje skrnave tvorca, otvorenim neslaganjem ... ili izopaavanjen
znaenja [Svetih Spisa], osobe kao to su valentinci i svi lano nazvani gnostici, budu
prepoznati, od strane svih koji slave Boga, kao agenti Satanini. Njihovim posredstvom,
Satana ak sada, ne ranije, vien kako govori protiv Boga ... istog Boga koji je pripremio
veiti oganj za svaku vrstu otpadnitva.
102

Kao to na poetku vremena Satana, uz zmijinu pomo, odvodi ljudska bia na stranputicu, tako
sada", kae Irenej, ovi ljudi, ispunjeni satanskim duhom, zavode Boji narod". Borei se protiv
svih, jeretika", Irenej uestvuje u gradnji crkvene strukture koja do dana dananjeg odrava
pravoverno hrianstvo. Irenej doprinosi gradnji te strukture svojom tvrdnjom da samo on ima
pristupa apostolskoj doktrini i jasnoj manifestaciji Hristovog tela (to jest, crkve), u skladu sa
episkopskim nasleem", kao i sasvim upotpunjenom sistemu doktrine."
103

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
102
The Origin of Satan
Z ZA AK KL LJ JU U A AK K

Opisana vizija kosmike borbe, izmeu dobrih i zlih sila, prvobitno potie iz jevrejskih
apokaliptikih spisa, a razvile su je, kao to smo videli, sektake grupe kao to su Eseni kao
oruje za borbu protiv udruenog - prema njihovoj percepciji - neprijateljskog fronta. Ova
dihotomna kosmologija, radikalno revidirajui raniji monoteizam, istovremeno definie
dihotomno drutvo, podeljeno na sferu sinova svetlosti", udruenih sa anelima, i sferu sinova
tame", u savezu sa silama zla. Isusovi sledbenici usvajaju istu emu. Kao to smo videli, Marko
tumai priu o Isusu kao sukob izmeu Bojeg Duha i Satanine moi - ispoljene u zlim
duhovima i loim ljudima koji se protive Isusu. Svako se jevanelje na svoj nain poziva na
apokaliptiki scenario kad opisuje sukobe izmeu Isusovih sledbenika i grupa koje jevanelista
definie kao protivnika. Takoe smo videli da preobraenici, kako hrianski pokret postepeno
gubi svoj jevrejski karakter i prestaje biti progonjena manjina u jevrejskom svetu, prilagoavaju
svoju sektaku terminologiju novim neprijateljima. U ove neprijatelje spadaju pagansko sudstvo i
rulja u ogorenoj borbi protiv rastueg hrianskog pokreta; i razne grupe hrianskih disidenata
takoe nazvanih jereticima - koje Pavle zove Sataninim slugama".

Hriani kasnijih vremena koriste verbalno oruje iskovano u prvom veku u svojim borbama
protiv novih neprijatelja. Ali, to ne znai da hriani jednostavno zamenjuju jednog neprijatelja
drugim. Hrianska tradicija tei da ih sakuplja. Kada preobraenici iz paganstva, kao to je, na
primer, muenik Justin, koristi terminologiju koja opisuje Satanu i demone protiv rimskih
tuilaca i ,,jeretika", oni esto slepo preuzimaju neprijateljske karakterizacije jevrejske veine
koje nalaze u jevaneljima. Sam Justin ,Jevreje", to jest, stare Izraelite, njegove potovane pretke
hrianske, ali s krajnjim nipodatavanjem govori o svojim savremenicima Jevrejima", koje ne
naziva Izraelitima, zbog njihovog slepila za Boje otkrovenje i zbog njihovog nerazumevanja"
sopstvenih Svetih Spisa. Justin igoe Jevreje koristei terminologiju uveliko preuzetu iz
Matejeve polemike protiv Fariseja, i esto ponavlja, za svoje nejevrejske itaoce, Lukin refren u
Delima Apostolskim, da su Isusa razapeli Jevreji". I Origen, mada prvenstveno zaokupljen
borbama protiv rimskog progona i protiv ,,jeretika", karakterie Jevreje, na osnovu miljenja
izraenog u Jevanelju po Mateju, kao narod kojem je Bog presudio zbog odbacivanja svog
Mesije. Origen tako sudi o Jevrejima iako priznaje da je tokom svojih opirnih razgovora s
jevrejskim uiteljima mnogo nauio o hebrejskom jeziku i tumaenjima Svetih Spisa.

Stavovi koje izraavaju Justin i Origen nisu samo njihovi. Njih spremno prepoznaje veina
hriana od drugog do dvadesetog veka zato to su im izvor poznata jevanelja Novog Zaveta.
Tokom vekova, hriani koriste istu polemiku terminologiju protiv sve ireg kruga neprijatelja.
Na primer, u esnaestom veku, Martin Luter, osniva protestantskog hrianstva, kao Satanine
agente", igoe sve hriane koji su ostali verni rimokatolikoj crkvi, sve Jevreje koji odbijaju da
priznaju Isusa kao Mesiju, sve ljude koji su u seljakim ratovima bili na strani protiv
aristokratsko zemljo-posednike moi, a i sve protestantske" hriane koji nisu luterani.

Ne kaem da su opisi borbe dobra i zla u Jevaneljima fundamentalno manihejski, u
uobiajenom smislu te rei, to jest da predstavljaju dobro i zlo kao ravnopravne protivnike.
Hrianska tradicija u velikoj meri nalazi svoju snagu u ubeenju da je Hrist, mada se vernik
esto osea opsednutim zlim silama, ve izvojevao odlunu pobedu. Antonije, jedan od vodeih
pustinjskih isposnika, ovek uven po svojoj borbi s demonima, govori svojim sledbenicima:

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
103
Elaine Pagels
Nakon Gospodovog boravka meu nama, Neprijatelj je pao, a njegova mo je oslabljenja.
On svoj poraz ne prima utke... nego nastavlja da preti kao tiranin.
1

U svom opisu iznenandnog susreta sa ogromnom, visokom prilikom, Antonije kae da je upitao
uljeza: Ko si ti?" uo je odgovor: Ja sam Satana". Antonije je hrabro prekoreo Neprijatelja,
podseajuci ga:

Hrist je doao i uinio te nemonim. On te je oborio i ogoleo". uvi Spasiteljevo ime,
nestao je, jer nije mogao izdrati goruu vrelinu Njegovog imena... Ako avo i prizna da
je nemoan, mi moramo prezreti i njega i njegove demone... Neprijatelj sa svojim psima
ima samo odreen broj lukavstava... Ne smemo gubiti hrabrost, ne smemo podlegnuti
kukaviluku due, ne smemo sami izmiljati strahove... Moramo biti hrabri, moramo
uvek biti radosni kao ljudi koji znaju da su spaseni. Imajmo da umu da je s nama Gospod
koji ga je pobedio i pokorio.
2

Ubeenje da je Hrist pobedio Satanu, za hriane znai da su u svim njihovim borbama ulozi
definisani venou, a pobeda izvesna. Uesnici ove kosmike drame ne mogu izgubiti. Ljudi
koji umru kao muenici doivljavaju jo vei trijumf, znajui da e proslaviti pobedu zajedno sa
svim Bojim ljudima i nebeskim anelima. Tokom cele istorije hrianstva, ova vizija
nadahnjuje bezbrojne ljude da ustanu protiv nepobedivog neprijatelja u ime pravde u koju veruju,
da ine dela, koja, van svog religijskog konteksta, mogu liiti na jalovo junaenje. Ova
apokaliptika vizija nauila je ak svetovno nastrojene ljude da tumae istoriju zapadne kulture
kao moralnu istoriju koja opisuje borbu dobra i zla u svetu.

Filosofski nastrojeni hriani kao to je Avgustin esto potcenjuju mitoloku prirodu
apokaliptikog diskursa i izjavljuju da, govorei ontoloki, zlo i Satana ne postoje. Na toj ravni
filosofskog miljenja, pravoverno hrianstvo ne odstupa od monoteizma. Ipak, sam Avgustin,
kao mnogi drugi filosofski obrazovani propovednici, esto pominje Satanu u propovedima i
molitvama i priznaje, kad se obraa ljudima suoenim s tekoama, da se hriani u ovom svetu
jo uvek bore protiv zla u situacijama doivljenim kao demonski napad.

Vizija kosmikog rata toliko je ubedljiva da proima matu miliona ve dve hiljade godina. Od
vremena Rima do krstakih ratova, od protestantske reformacije do dananjeg dana, hriani se
pozivaju na tu viziju kako bi razumeli progon i protivljenje njihovim idejama u bezbrojnim
istorijskim kontekstima. Do dana dananjeg, mnogi hriani - rimokatolici, protestanti,
evangelisti i pravoslavci - pozivaju se na figuru Satane kad govore protiv pagana" (u koje mogu
spadati pripadnici nehrianskih religija irom sveta) i jeretika" (to jest drugih hrisana s kojima
se oni ne slau), kao i protiv ateista i nevernika. Milioni muslimana se takoe pozivaju na sline
apokaliptike vizije, u kojima dobro i zlo, bar kako ih hriani razumeju, razmenjuju strane, tako
da hrianski Boji narod, postaje, za mnoge muslimane, saveznik velikog Satane".

Mnogi religiozni ljudi koji vie ne veruju u Satanu, a bezbroj drugih, koji ne pripadaju nijednoj
religijskoj tradiciji, nesvesno prihvataju kulturno naslee ideje o kosmikoj borbi dobra i zla. To
je sluaj, na primer, kad ljudi tumae drutvene i politike konflikte kao sukob sila dobra i zla u
svetu. Mada je Marksova ekstremna i totalno materijalistika, verzija ove apokaliptike vizije
ve skoro potpuno zastarela, preivela, sekularizovani vid te verzije osnovica je mnogih
drutvenih i politikih pokreta, i religijskih i antireligijskih, u novijoj istoriji Zapada.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
104
The Origin of Satan
Sve dok je hrianski pokret progonjena, osumnjiena manjina u jevrejskim zajednicama Rima,
hriani, kao i Eseni, bez sumnje nalaze utehu, sigurnost i solidarnost u verovanju da su njihovi
neprijatelji, kao to Matejev Isus definie Fariseje, sinovi pakla", i ve faktiki osueni na
pakao". Ova ovekova vizija je snana - zbog ovekovog ubeenja da je na Bojoj strani, a,
takoe, zbog verovanja da su njegovi protivnici osueni na propast. Rei koje Matej pripisuje
Isusu karakteriu njegove protivnike kao prokleti narod, koji je boanski sudija ve predao
veitom ognju pripremljenom za avola i njegove anele".

Ipak, meu hrianskim izvorima iz prvog veka takoe nalazimo definicije protivnika koje bitno
odstupaju od satanske paradigme. Mada Matejev Isus napada Fariseje i uno ih osuuje, a Jovan
na jednom mestu karakterie Isusove protivnike kao Satanin porod, izvor Q, koji Matej koristi,
takoe istie da ovek moe protivniku drukije prii. Na primer, prema izvesnim kazivanjima
pripisanim Isusu, on istie neophodnost pomirenja s protivnicima:

Ako se, prinosei dar oltaru, seti da je tvoj brat kivan na tebe, ostavi dar ispred oltara i
idi; prvo se pomiri s bratom, a onda prinesi dar (5: 23-24).

Takoe Mateja 5: 43-45:

uli ste da je kazano: ljubi blinjega svojega, i mrzi neprijatelja svojega. A ja vam
kaem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koje vas kunu, inite dobro onima koji
vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi Oca svojega".

Moliti se za svoje neprijatelje znai verovati da su oni, bez obzira na bol koji su naneli, u stanju
da se pomire i sa Bogom i samim sobom. Pavle, piui nekih dvadesetak godina pre jevanelista,
zastupa jo tradicionalnije jevrejsko verovanje da Satana deluje kao Boji posrednik, ne da bi
ljude kvario, nego da bi ih kuao. Jednom prilikom Pavle ak predlae da izvesna hrianska
grupa preda Satani jednog od svojih zabludelih lanova, ne zato to ga ele poslati u pakao, nego
u nadi da e se on pokajati i promeniti. Pavle se takoe nada i ezne za pomirenjem izmeu
njegove brae Izraelita" i nejevrejskih vernika.

Mnogi hriani, vernici u prvom veku, vernici kao to su Franja Asiki u trinaestom, i Martin
Luter King Mlai, u dvadesetom veku, veruju da stoje na strani Boga, ne osetivi potrebu da
demonizuju svoje protivnike. Njihova religijska vizija nadahnula ih je da se usprotive politici i
silama koje su videli kao zle, esto rizikujui sopstveno blagostanje i ivote. Meutim, ovi ljudi
nisu zahtevali prokletstvo za svoje protivnike, ve su se molili za pomirenje s njima.

Meutim, prema hrianskoj teoriji i praksi, dominira verovanje da su njihovi neprijatelji zli i
neiskupljivi. Zakljuujui ovu knjigu, izraavam nadu da e moj rad doprineti razumevanju bitke
unutar hrianske tradicije. Re je o borbi izmeu duboko ljudskog ubeenja da su drugi" zli i
ubeenja izraenog Isusovom tvrdnjom da je pomirenje boanstveno.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
105
Elaine Pagels
N NA AP PO OM ME EN NE E

UVOD

1 Martin Buber, citirano u diskusiji s Malkolmom Dajmondom, profesorom religije na
univerzitetu Prinston, maj, 1994.
2 Neil Forsyth. The Old Enemy: Satan and the Combat Myth. Princeton: Princeton University
Press, 1987.
3 Walter Wink, Unmasking the Powers: The Invisible Forces that Determine Human Existence.
Philadelphia: Fortress Press, 1986; C G. Jung. Answer to Job. Translated by R. F. C Hull
London: Routledge and Kegan Paul, 1954.
4 Jeffrey B. Russell, The Devil: Perceptions of Evil from Antiquity to Primitive Christianity,
Ithaca, NY: Cornell, University Press, 1970.
5 Robert Redfield Primitive WorId View". In Redfield, ed. The Primitive World and Its
Transformations, p. 92. Ithaca: Cornell University Press, 1953.
6 Jonathan Z. Smith, What a Difference a Difference Makes". In Jacob Neusner and Ernest S.
Frerichs, eds, To See Ourselves As Others See Us: Christians, Jews, Others" in Late Antiquity,
pp. 3-48. Chico, CA: Scholars Press, 1985.
7 William Scott Green, Otherness Within: Towards a Theory of Difference in Rabbinic
Judaism". In Jacob Neusner and Ernest S. Frerichs, op. cit., pp. 46-69.
8 ak i Talmud, u poznatom citatu, kae da je jevrejski sud osudio Isusa na smrt. Vidi b. Sahn.
107b i paralelne pasuse, b. Sotha 47a ij. Hag. 2.2., deo Gemare o Sanh. 10.2. Za raspravu o ovom
pitanju, vidi E. Bammel, Christian Origins in Tradition". New Testament Studies 13 (1967):
317-35; takoe vidi David R. Catchpole. The Trial of Jesus: A Study in the Gospels and Jewish
Historiography from 1770 to the Present Day. Leiden: E. J. Bri11, 1971 (fascinantna i detaljna
rasprava o istoriji tumaenja ovog pasusa).
9 Barnabas Lindars, New Testament Apologetic: The Doctrinal Significance of the Old
Testament Quotations. London: SCM Press, 1973.
10 James Robinson, The Problem of History in Mark. London: SCM Press, 1957. Reprint.
Philadelphia: Fortress Press, 1982.
11 Albert Schweitzer, The Quest of the Historical Jesus: A Critical Study of Its Progress from
Reimarus to Wrede. London: A and C Black, 1926.
12 Josef Jacobs, Jesus as Others Saw Him. New York: B. G. Richards, 1925; H. Danby. The
Bearing of the Rabbinical Code on the Jewish Trial Narratives in the Gospels". Journal of
Theological Studies 21 (1920): 26-52; C G. Montefiori. The Synoptic Gospels I. 2nd rev. ed.
London: Macmillan, 1927; Richard W. Husband. The Prosecution of Jesus: Its Date, History and
Legality. Princeton: Princeton University Press, 1916; Josef Blinzler. The Trial of Jesus: Jewish
and Roman Proceedings Against Jesus Christ. Translated by I. and R. McHugh. 2nd rev. ed.
Westminster, MD: Newman, 1959.
13 Simon Bernfield, Zur ,,besten Geschichte des Christentums". Jahrbucher fur Judische
Geschichte und Literatur 13 (1910): 117.
14 Hans Lietzmann, Synopsis of the First Three Gospels. Translated by F. L. Cross. 9th re. ed.
Oxford: Basil Blackwell, 1986; Martin Dibelius. Die Formgeschichte des Evangeliums.
Tiibingen: 1919. Reprint (translation) 1971; Dibelius. From Tradition to Gospel. New York:
Scribner, 1965; John Donahue. Are You the Christ? Missoula, MT: Society of Biblical
Literarure, 1973.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
106
The Origin of Satan
15 Paul Winter, On the Trial of Jesus. 2nd ed. Berlin: De Gruyter, 1974. Takoe videti M. Radin.
The Trial of Jesus of Nazareth. Chicago: University of Chicago Press, 1931; J. Klausner. Jesus
von Nazareth, Seine Zeit, Sein Leben und Seine Lehre. 2nd ed. Berlin: Judischer Verlag, 1934; E.
G. Hirsch. The Crucifixion from the Jewish Point of View. Chicago: Bloch Publishing and
Printing, 1921.
16 Fergus Millar, Reflections on the Trial of Jesus". In P. R. Davis and R. White, eds. A Tribute
to Geza Vermes: Essays on Jewish and Christian Literature and History, pp. 355-81. Sheffield:
JSOT Press, 1991.
17 The Trial of Jesus; the Jewish and Roman Proceedings against Jesus Christ Described and
Assessed from the Oldest Accounts. Westminster, MD: Newman, 1959. Vidi, na primer: A. N.
Sherwin-White, Roman Society and Roman Law in the New Testament. Oxford: Oxford
University Press, 1983; T. A. Burkill. The Condemnation of Jesus: A Critique of Sherwin-
White's Thesis". Novum Testamentum 12 (1970): 321-42; R. E. Brown. The Death of the
Messiah: From Gethsemane to the Grave. New York: Doubleday, 1994.
18 Vidi Winter, op. cit.; Dibelius, op. cit.; G. Volkmar. Die Evangelien. Leipzig: Fues' Verlag,
1870; J. Norden., Jesus von Nazareth in der Beurteilung der Juden einst und jetzt". Judische
Literarische Zeitung(18.6. 1930): 25; S. Grayzel. A History of the Jews. Philadelphia: Jewish
Publication Society of Americam 1947; J. Isaac Jesus et Israel. Paris: A. Michel,1948; G.
Bornkamm. Jesus von Nazareth. Stuttgart: Kohlhammer, 1956; E. P. Sanders. Jesus and
Judaism. Philadelphia: Fortress Press, 1985. U ovom delu, autor kae da su ,Isusa pogubili
Rimljani kao tobonjeg 'kralja Jevreja'" (p. 294) i da je unutarnji sukob meu Jevrejima bio
glavni uzrok Isusove smrti" (p. 296; cf. pp. 294-316). Takoe vidi znaajan lanak o novijim
istraivanjima ovog problema G. S. Sloyan. Recent Literature on the Trial Narratives of the
Four Gospels". In T. J. Ryan, ed. Critical History and Biblical Faith: New Testament
Perspectives, pp. 136-76. Villanova: Villanova University Press, 1979.

POGLAVLJE I

Za struniju obradu materijala u ovom poglavlju, vidi Elaine Pagels. The Social History o
Satan, Part II: Satan in the New Testament Gospels". Journal of the American Academy of
Religions 52/1 (February 1994): 201-41.
1 Josephus, The Jewish War 1.1. Loeb edition. Vol. II. Translated by S. St. J. Thackeray.
London: Heinemann, 1926. Odlina analiza Josifovih dela moe se nai u Shaye J. D. Cohen.
Josephus in Galilee and Rome: His Vita and Development as a Historian. Leiden: E .J. Brill,
1979.
2 Josephus, Life of Josephus 4. Loeb edition. Vol.I. Translated by H. St. J. Thackery. London:
Heinemann, 1927.
3 Josephus, The Jewish War 4.128.
4 Ibid., 4.146.
5 Ibid., 5.5.
6 Ibid., 5.430.
7 Ibid., 5.19.
8 O problemu datiranja Jevanelja po Marku vidi Dennis E. Nineham, The Gospel of Mark.
Baltimore: Penguin, 1963; Vincent Taylor. The Gospel According to St. Mark. 2nd ed. London:
Macmi Uan, 1966.
9 Za opirniju obradu videti E. Pagels. The Gnostic Gospels. New York: Random House, 1979.
Gnostika jevanelja. Preveo Zoran Minderovi. Beograd: Rad, 1981; za saeto izdanje i prevod
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
107
Elaine Pagels
originalnih tekstova videti James M. Robinson, ed. The Nag Hammadi Library in English. New
York: Harper, 1977. Koptski tekstovi, prevodi i strune beleke mogu se nai u 20 tomovi Nag
Hammadi Studies. Leiden: E. J. Brill.
10 Tacitus, Annals 15.44. Loeb edition. Translated by J. Jackson. Cambridge, MA: Harvard
University Press, 1931.
11 Citirano u sjajnoj raspravi Brent D. Shaw, Bandits in the Roman Empire". Past and Present
165 (November 1984): 3-52. Takoe vidi G. Humbert. Latrocinium". In C. Davemberg and E.
Daglio, eds. Dictionnaire des antiquites grecques et romaines III, 2 (1904): 991-91; R.
MacMullen. Brigandage". Appendix B. In Enemies of the Roman Order: Treason Urnest, and
Alienation in the Empire. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1967. E. J. Hobsbawm
skree panju na socijalni banditizam" (Bandits. London: Penguin, 1969.) Anton Block
kritikuje njegov stav u The Peasant and the Brigand: Social Banditry Reconsidered".
Comparative Studies in Society and History 14 (1972): 494-504. Vidi Richard A. Horsley.
Bandits, Prophets and Messiahs: Popular Movements in the Time of Jesus. Minneapolis:
Winston Press, 1985.
12 O terminu lestes kod Josifa, opirnije kod: Richard A. Horsley., Josephus and the Bandits".
Journal for the Study of Judaism 10 (1979): 37-63.
13 Meu najnovijim radovima je Raymond E. Brown. The Death of the Messiah. New York:
Doubleday, 1994.
14 U nedavnom radu, Ched Myers zastupa ranije datiranje (68. godina n.e.): Binding of the
Strong Man. Maryknoll, NY: Orbis Books, 1981.
15 Datiranje Jevanelja jo uvek je nereeno pitanje meu strunjacima. Nameravam da sledim
konsensus, i ne elim da prilaem originalne argumente o datiranju.
16 Za sjajnu analizu Isusovih kazivanja u Pavlovim tekstovima vidi H. Koester. Ancient
Christian Gospels: Their History and Development. London: SCM Press; and Philadelphia:
Trinity Press, 1990.
17 Josephus, Jewish Antiquities 18.63. Loeb edition. Vol. 9. Translated by L. H. Feldman.
Cambridge, MA: Harvard University Press, 1965.
18 Vidi infra.
19 Philo. Embassy to Gaius. Pp. 301-02. Loeb edition. Vol. 10. Translated by F. H. Colson.
London: Heinemann, 1962.
20 James M. Robinson, The Problem of History in Mark. London: SCM Press, 1957.
21 Ibid., p. 80: ,Isusova misija...sastoji se u tome to on proglaava novo stanje stvari (1:15) i to
snagom duha istraje u borbi protiv Satane."
22 Mary Smallwood, The Jews under Roman Rulefrom Pompey to Diocletian. Leiden: E. J. Brill,
1981.
23 I Makabejci 2.
24 Robinson, op. cit.
25 Na primer, G. Vermes. The Dead Sea Scrolls: Q-mran in Perspective. London: Collins, 1977.
Takoe uporediti revizionistiki stav kod L. H. Schiffmann. The EschatologicaI Community of
the Dead Sea Scrolls. Atlanta: Scholars Press, 1989.
26 Idiomatika grkog teksta sugerie da je Isusova porodica - hoiperi auto - pokuala da ga
uhvati (3: 21) i da je porodica tvrdila da je on lud (3: 22). Mnogi prevodioci, meutim,
smatrajui oigledno tumaenje teksta neprihvatljivim, prevodi tekst na taj nain to izbegavaju
da pripiu ovakve tvrdnje Isusovoj porodici. Izdanje Biblije The Standard Revised Edition, na
primer, dodaje sugestiju da je njegova porodica elela da ga zatiti od neprijateljskog podozrenja
nepoznatih: Kad je njegova porodica to ula, oni su otili da ga spree, jer su ljudi govorili: 'On
je skrenuo pameu'."
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
108
The Origin of Satan
27 E. Best, The Role of the Disciples in Mark". New Testament Studies 23 (1977): 377-401; T.
J. Weeden. Mark: Traditions in Conflict. Philadelphia: Fortress Press, 1971; Elizabeth Struthers
Malbon. Disciples/Crowds/Whoever: Mark on Characters and Readers". Novum Testamentum
28, 2 (1986): 104-30.
28 Vidi Georg Bentram, Die Leidengeschichte Jesu und der Christuskult. FRLANT N.F. 22.
Gottingen Vandenhoeck und Ruprecht, 1922.
29 Dennis Nineham, o tekstu Jevanelja po Marku 14: 53-71. In The Gospel of St. Mark.
Baltimore: Penguin, 1967: Sudski proces koji je doveo do Isusove... smrti predstavljen je kao
delo Jevreja. Rimljani su takoe uestvovali, ali cilj ovog teksta je da pokae da Jevreji snose
osnovnu i pravu odgovornost, i da su Jevreji, budui svesni ta ine, preko svojih zvaninih
predstavnika javno odbacili i unitili svog Mesiju". Autor takoe govori o razlozima zbog kojih
treba dovesti u pitanje istorinost Markovog opisa procesa (pp. 400-412); vidi takoe RudoIf
Bultmann, The History of the Synoptic Tradition. Translated by John Marsh. Rev. ed. New York:
Harper and Row, 1968; vidi takoe Eta Linnemann, Studien zur Passiongeschichte. FRLANT
102. Gottingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 1970; John R. Donahue, SJ., Are You the Christ?
The Trial Narrative in the Gospel of Mark. Missoula, MT: SBL Press, 1973. Suprotan stav
zastupa David Catchpole u The Trial of Jesus: A Study in the Gospels and Jewish Historiohraphy
from 1770 to the Present Day. Leiden: E. J. Brill, 1971. Ovaj autor zakljuuje da Lukina verzija
suenja pred Sanhedrinom igra kljunu ulogu u istorijskoj rekonstrukciji suenja Isusu". (p.
278). Vidi takoe Raymond E. Brown, The Death of the Messiah. Vol. 1: From Gethsemane to
the Grave. New York: Doubleday, 1994.
30 Ne znamo tano kako je Sanhedrin funkcionisao tokom prvog veka budui da opisi potiu iz
kasnijeg perioda. Vidi David Goldblatt. Sanhedrin". In Encyclopedia of Religion. Zahvaljujem
se profesoru Luisu Feldmanu (Louis Feldman) na pismu od maja 1994. u kojem govori o ovom
problemu. Takoe mu zahvaljujem to mi je pokazao rukopis neobjavljenog lanka Commenst
on the Physical Death of Jesus."
31 Vidi analizu u: David Catchpole, The Trial of Jesus. Takoe: Raymond Brown. Death of the
Messiah. Vol 1.
32 Fergus Millar, Reflections on the Trial of Jesus". In P. R. Davies and R. T. White, ed. A
Tribute to Geza Vermes: Essays on Jewish and Christian Literature and History, pp. 355-81.
JSOT Suppl. Series 100. Sheffield: Academia, 1990.
33 Videti bibliografu u beleci 29. Tipina je opaska (Nineham) da opis suenja pred Pilatom
nikako nije izvetaj svedoka; re je u stvari o seriji tradicionalnih naracija, od kojih svaka sadri
bar neko opravdanje za Rimljane". (The Gospel of St. Mark, p. 411.)
34 Paul Winter, On the Trial of Jesus. 2nd ed. Berlin and New York: Walter de Gruyter, 1974.
35 Bentram, Die Leidengeschichte Jesu, passim; John R, Donahue. Are You the Christ?
Missoula, MT: Society of Biblical Literature, 1973.
36 Brown. Death of the Messiah, p. 696.
37 Philo. Embassy to Gaius, pp. 301-02.
38 Small wood. The Jews Under Roman Rule, pp. 161-62.
39 E. Stauffer, Zur Munzpragung des Pontius Pilate". La Nouvelle Clio 1-2 (1949-1950).
40 Brown, Death of the Messiah, p. 700.
41 Vidi Smallwood, op. cit., za analizu i reference.
42 Josephus,War 2.175-77.
43 B. C McGinny, The Governorship of Pontius Pilate: Messiahs and Sources". Proceedings of
the Irish Biblical Association 10 (1986): 64.
44 Josephus. Antiquities 2.169-74.
45 Brown. Death of the Messiah, p. 703.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
109
Elaine Pagels
46 Josephus, op. cit. 18.85-87.
47 Winter, On the Trial of Jesus, p. 88.
48 Vidi Howard C Kee. Who Are the People of God? New Haven: Yale University Press.

POGLAVLJE II

1 Detaljnjiju i struniju obradu ove materije italac moe nai u E. Pagels. The Social History
of Satan, the Intimate Enemy': A Preliminary Sketch". Harvard Theological Review 84: 2
(1991): 105-28.
2 Vidi M. Hengel, Judaism and Hellenism. London: 1974. Autor (p. 209) tvrdi da su
apokaliptiki spisi delo pobone manjine koja se odvojila od zvaninog kulta. Vidi takoe M.
Barker. Some Reflections on the Enoch Myth". Journal for the Study of the Old Testament 15
(1980): 7-29. Njen lanak tumai Prvu Knjigu Enohovu kao delo grupe koja negoduje zbog
jerusalimske obredne prakse. Ona takoe istie da je ta knjiga moda uticala na docniji razvoj
hrianske tradicije.
3 Vidi naroito lucidne lanke: Jonathan Z. Smith, What a Difference a Difference Makes";
William S. Green, Otherness Within: Towards a Theory of Difference in Rabbinical Judaism".
In Jacob Neusner and Emest. S. Frerichs, ed. To See Ourselves as Others See Us: Christians,
Jews, Others" in Late Antiquity. Chico, CA: Scholars Press, 1985.
4 Vidi Morton Smith, Palestinian Parties and Politics that Shaped the OId Testament. New
York: Columbia University Press; pogotovu pp.62-146. Takode Paul Hanson. The Dawn of
Apocalyptic Philadelphia: Fortress Press, 1975.
5 Jon D. Levenson. Creation abd the Persistence of Evil: The Jewish Drama of Divine
Omnipotence. San Francisco: Harper and Rowm 1971. Zahvalna sam Donu Kolinsu (John
Collins) to mi je skrenuo panju na ovu knjigu.
6 Ibid.,p.44.
7 Mnogi strunjaci ovo primeuju. O ovoj temi, vidi Neil Forsyth, The OId Enemy: Satan and
the Combat Myth. Princeton: Princeton University Press, 1987. Ovaj autor tvrdi: U zbirci
dokumenata... koja je hrianima poznata kao Stari Zavet, re [Satana] se nikad ne pojavljuje...
kao naziv za protivnika; ... naprotiv, kad se Satana pojavi u Starom Zavetu, on je, mada zaduen
za udne poslove, lan nebeskog dvora". Videti takoe lanak Demon u he Dictionnaire de
spiritualite, pp. 14246. Paris: Beauchesne, 1957; H. A. KeUy. ,.Demonology and Diabolical
Temptation". Thought 46 (1965): 165-70.
8 M Delcor, Le myhe de la chute des anges et l'origine des geants comme explication du mal
dans le monde dans l'apocalyptique juive: Histoire des traditions". Revue de lhistoire des
religions. 190: 5-12; P. Day. An Adversary in Heaven: Satan in the Hebrew Bible. Atlanta:
Scholars Press, 1988.
9 Forsyth, The OId Enemy, p. 113.
10 Opirnije kod: Day. An Adversary, pp. 69-106.
11 Forsyth, op. cit.
12 Treba skrenuti panju da 2 Samuilo 24: l-17 saoptava drukiju verziju prie. U toj verziji,
sam Gospod, a ne ,,satan" nateruje Davida da pravi popis stanovnitva. O tome govori Morton
Smith. Palestinian Parties and Politics that Shaped the Old Testament. New York: Columbia
University Pressm 1971. Vidi takoe Forsyth, op. cit.
13 Pagels, The Social History of Satan, the 'lntimate Enemy': A Preliminary Sketch". The
Harvard TheologicaI Review 84: 2 (1991): 112-14.
14 Pau1 Hanson, The Dawn of Apocalyptic. Philadelphia. Fortress Press, 1975.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
110
The Origin of Satan
15 Videti odlian opis ovih dogaaja u Victor Tcherikover, Hellenistic Civilization and the Jews.
New York: Atheneum, 1970.
16 1 Makabejci 2.
17 Tcherikover, op. cit., pp. 132-74.
18 Ibid.,pp.253-65.
19 Neki strunjaci pripisuju ovu promenu hrianima. Na primer Knut Schferdick. Satan in the
Post Apostolic Fathers". Takoe videti Theological Dictionary of the New Testament 7 (1971):
163-65. Drugi s pravom tvrde da demonologija i angelologija potiu iz prehrianskih izvora i
predlau drukija tumaenja, kao to primeuje E. Pagels The Social History of Satan, the
'lntimate Enemy'", p. 107. Takoe videti: Harold Kuhn. The Angelology of the Non-Canonical
Jewish Apocalypses". Journal of 'Biblical Literature 67 (1948): 217; Claude Montefiore.
Lectures on the Origin and Growth of Religion as Illustrated by the Religion of the Ancient
Hebrews. London: Williams and Norgate, 1892; George Foote Moore, Judaism in the First
Centuries of the Christian Era. Vol. 1: The Age of the Tannaim. Cambridge, MA: Harvard
20 Teko je rei koja je verzija starija - Postanje 6 ili Prva Knjiga Enohova 6-11. Vidi na primer
J. T. Milik. The Books of Enoch: Aramaic Fragments of Q-mran Caves. Oxford: Clarendon,
1976; George W. E. Nickelsburg, Apocalyptic and Myth in 1 Enoch 6-11". Journal of Biblical
Literature 96 (1977): 385-405; Margaret Barker. Some Reflections on the Enoch Myth". JSOT
15 (1980): 7-29; Philip S. Alexander. The Targumim and Early Exegesis of the 'Sons of God' in
Genesis 6". Journal of Jewish Studies 23 (1972): 60-71.
21 Tema rivalstva izmeu anela i ljudi sjajno je obraena u Peter Schafer, Rivalitat zwischen
Engeln und Menschen: Untersuchungen zur rabbinsichen Engelvorstellung. Berlin and New
York: De Gruyter. 1975. Ovu temu u jednom delu islamske tradicije obrauje Peter Awn. Satan's
Tragedy and Redemption: Iblie in Sufi Psychology. Leiden: E. J. Brill, 1983.
22 Obratiti panju na strunu debatu citiranu u beleci 20 o datiranju Postanja 6. U ovome sledim
strunjake koji vide 1 Enoch 6- 11 kao proirenu verziju Postanja 6-14. Vidi Philip S. Alexander
and Paul Hanson, Rebellion in Heaven, Azazel, and Euhemenistic Heroes in 1 Enoch 6-11".
Journal of Biblical Literature 96 (1977): 195-233.
23 George W. E. Nickelsburg. Apocalyptic and Myth in 1 Enoch 6-11". Journal of Biblical
Literature 96 (1977): 385-405.
24 David Suter, Fallen Angels, Fallen Priest: The Problem of Family Purity in 1 Enoch 6-16".
Hebrew Union College Annual 50 (1979): 115-35. Vidi George W. E. Nickelsburg, The Book
of Enoch in Recent Research". Religious Studies Review 7 (1981): 210-17.
25 John Collins, The Apocalyptic Imagination: An Introduction to the Jewish Matrix of
Christianity. New York: Crossroad, 1984.
26 Mnogi su se bavili ovim pitanjem. Vidi Howard C Kee. Who Are the People of God?
27 George W. E. Nickelsburg. Reveaked Wisdom as a Criterion for Inclusion and Exclusion".
In Neusner and Frerichs, eds. To See Ourselves As Others See Us, p. 76.
28 Vidi George W. E. Nickelsburg, Riches, the Rich, and God's Judgment in 1 Enoch 92-105
and the Gospel According to Luke". New Testament Studies 25 (1979): 324-49.
29 Govorei o Prii o uvaru, Forsyth tvrdi da je ona zasnovana na teologiji koja se radikalno
razlikuje od teologije Postanja". Na primer, tvrdi on, u Enohu se zlo oveanstvo uopte ne
pominje. Umesto toga, ljudska patnja je objanjena revoltom anela i njihovog gigantskog roda".
Meutim, moje itanje Enoha sugerie drukije tumaenje. U literaturi Enohove tradicije moe
se primetiti da su autori svesni odnosa izmeu ljudskog i aneoskog greha, i da taj taj odnos
moda sadri mogunost napetosti i kontradikcije. Panju na taj pasus treba skrenuti svima koji
ele da oslobode ljude svake odgovornosti za prestupe anela. Vidi Martha Himmelfarb, Tours
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
111
Elaine Pagels
of Hell: An Apocalyptic Form in Jewish and Christian Literature. Philadelphia: University of
Pennsylvania Press, 1983.
30 Ovakva identifikacija se esto pojavljuje u kasnijim jevrejskim izvorima, i moe se nai u
Septuaginoj verziji I Knjige Dnevnika 16: 26.
31 Josephus, Life, 10.
32 Pliny the Elder, Natural History. Loeb edition. Vol. 2, 5.15, 73. Videti analizu Plinijevog
opisa Esena u J. P. Audet. Q-mran et la notice de Pline sur les Essniers". Revue biblique 68
(1961): 346-87; D. F. Graf. Pagan Witness to the Essenes". Biblical Archeologist 40(1977):
125-29.
33 L. H. Schiffman, Archaeology and History in the Dead Sea Scrolls. Sheffield: JSOT Press,
1989.
34 G. Vermes, The Dead Sea Scrolls: Q-mran in Perspective. Atlanta: Scholars Press, 1989.
35 Vidi F. F. Bruce, The Romans Through Jewish Eyes". In M. Simon, ed. Paganisme,
Judaisme, Christianisme, pp.3-12. Paris: E. de Boccard, 1978; G Vermes, Post Biblical Jewish
Studies. Leiden: E. J. Brill, 1975.
36 S. David Sperling, Belial". Karel van der Toorn, Dictionary of Deities and Demons. Leiden:
E. J. Bril.
37 Vidi, na primer Matthew Black, The Scrolls and Christian Origins. New York: Scribner,
1961.
38 Carol Newsome, Songs of Sabbath Sacrifice: A Critical Edition. Atlanta: Scholars Press,
1985.
39 Yigael Yadin, koji je uradio izdanje kumranskog teksta War Scroll (Ratni svitak), kae da
ovaj tekst, kao i drugi kumranski spisi, bitno proiruje nae poznavanje jevrejske angelologije
koja je oblast od neprocenjive vanost za judejstvo tog vremena" (Scroll, 229). Ali ovaj autor
nam ne kae u emu se ta vanost sastoji. Prepoznavanje duhova, ovekova sposobnost da
razume meuodnos natprirodnih sila, dobrih i zlih, sutastveno je za esensko razumevanje
sopstvenog identiteta, a i za njihove pokuaje da identifikuju druge. Odbacivi tradicionalne
oblike jevrejskog identiteta, pre kao neadekvatne nego kao pogrene, Eseni u svojim opisima
borbe izmeu aneoskih i demonskih sila svakom pojedincu i svakom Jevrejinu i svakoj
jevrejskoj grupi odreuju precizno mesto u kontekstu te borbe.
40 Pomenuti autor prepostavlja da je Knez Svetlosti Mihailo, knez izraelski". Vidi The Scroll of
War of the Sons of Light against the Sons of Darkness. Oxford: Oxford University Press, 1962.
Meutim ova pretpostavka ne uzima u obzir sektatvo koje dominira kumranskim tekstovima.
Naprotiv, kao to Don Kolins primeuje: U QM, Mihailo vie nije jednostavno Knez Izraela
ve predvodnik Sinova Svetlosti. Praktino tumaenje ove nove definicije je moglo zavisiti od
lanova pastve, ali izvesno je tumaenje u principu bilo osloboeno etnikih elementa. Belijal,
takoe, nije vie knez neke odreene nacije... Umesto toga, on predstavlja zlo u svetu, poput
Satane i Masteme u Proslavama... Uvoenje ove nove terminologije umesto terminologije koja
podrazumeva tradicionalne nacionalne i socijalne veze bitno proiruje mogunosti primenjivanja
eshatolokog diskursa. Preciznije reeno, ova nova terminologija nam ukazuje na meuodnos
kosmike drame ... s moralnim sukobom dobra i zla u svakom pojedincu" {The Apocalyptic
imagination, pp. 128-31).

POGLAVLJE III

1 George W. E. Nickelsburg, ,,Revealed Wisdom as a Criterion for Inclusion and Exclusion:
From Jewish Sectarianism to Early Christianity". In Jacob Neusner and Ernest S. Frerichs, ed. To
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
112
The Origin of Satan
See Ourselves As Others See Us: Christians, Jews, Others" in Late Antiquity, p. 73.. Chico,
CA: Scholars Press, 1985.
2 Ibid.
3 Wayne A. Meeks, Breaking Away: Three New Testament Pictures of Christianity's
Separation from the Jewish Communities". In Neusner and Frerichs, op. cit., pp, 94-115.
4 Drukije tumaenje Pavlovih stavova o Jevrejima i judejstvu italac moe nai u: John Gager,
The Origins of Anti-Semitism: Attitudes toward Judaism in Pagan and Christian Antiquity.
Oxford: Oxford University Press, 1983; Lloyd Gaston, ,,Paul and the Torah", In A Davies, ed.
Anti-Semitism and the Foundation of Christianity, pp. 48-71. New York: Paulist Press.
5 K. Stendah1, The School of St. Matthew. Uppsala: G W. K. Gleerup, 1954.
6 Wayne Meeks, The First Urban Christians: The Social World of the Apostle Paul. New Haven:
Yale University Press, 1983.
7 O ovom procesu govori H. Koester. Ancient Christian Gospels: Their History and
Development. London: SCM Press; and Philadelphia: Trinity Press.
8 Vidi J. Kloppenborg, The Formation of Q. Philadelphia: Fortress Press, 1987. Ovaj autor
predlae revizionistiko tumaenje razvitka izvora Q.
9 G. R. S. Mead, Fragments of a Faith Forgotten. Reprint. New York: Universily Books, 1960.
Ova knjiga saeto iznosi ono to su strunjaci znali o ovim fragmentima poetkom ovog veka.
Vidi Morton Smith, Clement of Alexandria and a Secret Gospel of Mark. Cambridge: Harvard
10 O pasusima u gnostikim izvorima u kojima se pominju ene govori: E. Pagels, Gnostika
jevanelja. Takoe videti: Karen King, ed. Images of the Feminine in Gnosticism. Chapel Hill:
University of North Carolina Press, 1986.
11 Za detaljnije objanjenje nekih implikacija ovog otkria videti E. Pagels, Gnostika
jevanelja.
12 O originalnim jeziku govori: Bentley Layton, Introduction to the Gospel of Thomas. NHC
[Nag Hammadi Codex] II.2". In B. Layton, ed. Nag Hammadi Codex II. 2-7, together with Brit.
Lib. Or. 4926 (1) and P. Oxy. 1, 654, 655. Vol. 1, Nag Hammadi Series 20. Leiden: E. J. Brill,
1989.
13 Koester, Ancient Christian Gospels, pp. 49-172.
14 Irenaeus, Libros Quinque Adversus Haereses. W. W. Harvey. Cambridge: Typis Academicis,
1857. Vol. 1, 3.11.9. Ubudue citirano kao: Against Heresies (Protiv jeresi).
15 Ibid, uvod.
16 Za analizu Matejevog izvora, videti rezime u: Wayne A. Meeks, Breaking Away", pp. 108-
13; Alan F. Segal. Matthew's Jewish Voice", 3-27. In David Balch, ed. Social History of the
Matthean Community. Minneapolis: Fortress Press, 1991. Takoe, u istom tomu: Anthony J.
Saldarini. The Gospel of Matthew and Jewish-Christian Conflict", pp. 38-62; Robert H.
Gundrey. A Responsive Evaluation of the Social History of the Matthean Community in Roman
Syria", pp.62-67; William R. Schoedel. Ignatius and the Reception of the Gospel of Matthew in
Antioch", pp.129-77; Rodney Stark, ,Antioch as the Social Situation for Matthew's Gospel", pp.
189-210; takoe videti: J. Andrew Overman, Matthew's Gospel and Formative Judaism: The
Social World of the Matthean Community. Philadelphia: Fortress Press, 1990; Amy Jill Levine,
The Social and Ethnic Dimension of Matthean Salvation History: Go Nowhere among the
Gentiles" (Matt. 10:56). Lewiston, NY: Edwin Mellen, 1988.
17 Mary Smallwood, The Jews under Roman Rule from Pompey to Diocletian. Leiden: E. J.
Brill, 1983.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
113
Elaine Pagels
18 Jacob Neusner je svojim originalnim istraivakim radom veoma doprineo boljem
razumevanju ovog procesa; vidi, na primer Formative Judaism: Religious, Historical, and
Literary Studies. Brown Judaic Studies, No. 91. Chico, CA: Scholars Press, 1983.
19 Videti lucidne analize u: Alan F. Segal. Matthew's Jewish Voice" i J. Andrew Overman.
Matthew's Gospel's and Formative Judaism.
20 Alan F. Segal, Rebecca's Children: Judaism and Christianity in the Roman World.
Cambridge: Harvard University Press, 1986; Alan F. Segal, op. cit.
21 Vidi Raymond E. Brown, The Birth of the Messiah: A Commentary on the Infancy Narratives
in Matthew and Luke. New York: Doubleday, 1977.
22 Ibid.
23 Matej, meutim, u svojoj naraciji Hristove muke prekida sa svojim uobiajenim pominjanjem
Fariseja. Umesto toga, on sledi Markovu naraciju i predstavlja glavne svetenike, pisare i
crkvene stareine kao Isusove glavne protivnike.
24 George W. E. Nickelsburg, The Genre Function of Mark's Passion Narrative". Harvard
Theological Review 73 (1980): 174.
25 Za dalju raspravu videti, na primer Michael J. Cook, ,Jesus and the Pharisees - The Problem
As It Stands Today". The Journal of Ecumenical Studies 15 (1978): 441-60; D. Garland. The
Intention of Matthew 23. Leiden: E. J. Brill, 1979; J. Andrew Overman. Matthew's Gospel and
Formative Judaism; Klaus Pantle-Schreiber. Anmerkungen zur Ausenandersetzung von ekklesia
und Judentum im Matthusevangelium". Zeitschrift fur Neutestamentliche Wissenschaft 80
(1989): 419-41.
26 Luke T. Johnson, The New Testament: Anti-Jewish Slander and the Conventions of Ancient
Polemic". Journal of Biblical Literature 108 (1989): 419-41.

POGLAVLJE IV

1 David B. Gowler, Host, Guest, Enemy, and Friend: Portraits of the Pharisees in Luke and
Acts. New York: Lang, 1991; David A. Neale, None But Sinners: Religious Categories in the
Gospel of Luke. Sheffield: JSOT Press, 1991; Robert L. Brawley, The Pharisees in Luke-Acts:
Luke's Address to Jews and His Irenic Purpose". Ph.D. dissertation. Princeton Theological
Seminary, 1978; Jack T. Sanders, The Jews in Luke-Acts. Philadelphia: Fortress Press, 1987;
Joseph R. Tyson, Images of Judaism in Luke-Acts. Columbia: University of South Carolina
Press, 1992.
2 Vidi Susan Garrett, The Demise of the Devil: Magic and the Demonic in Luke's Writings.
Minneapolis: Fortress Press, 1989.
3 David Catchpole, The Trial of Jesus: A Study in the Gospels and Jewish Historiography from
1770 to the Present Day. Leiden: E. J. Brill, 1971; Richard W. Husband, The Prosecution of
Jesus: Its Date, History and Legality. Princeton: Princeton University Press, 1916; G. S. Sloyan,
Jesus on Trial: The Development of the Passion Narratives and Their Historical and Ecumenical
Implications. Philadelphia: Fortress Press, 1973; R. E. Brown, The Death of the Messiah: From
Gethsemane to the Grave. New York: Doub 16-day: 1994.
4 Catchpole, op. cit.
5 Richard A. Horsley,,Josephus and the Bandits", Journal for the Study of Judaism. 10 (1979):
37-63.
6 Alfred F. Loisy. Les Evangiles Synoptiques. 1907-1908.
7 O Jevanelju po Jovanu: J. Louis Martyn, History and Theology in the Fourth Gospel. 2nd ed.
Nashville: Abingdon, 1978; Norman R. Petersen, The Fourth Gospel. Valley Forge, PA: Trinity
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
114
The Origin of Satan
Press, 1993; C H. Dodd, The Interpretation of the Fourth Gospel. Cambridge: Cambridge
8 Martyn, op. cit; takoe vidi William Horbury, The Benediction of the Minim and Early
Jewish-Christian Controversy". Journal of Theological Studies 33 (1982): 19-61; T. C G.
Thornton. Christian Understandings of the Birkath ha-Minim in the Eastern Roman Empire".
Journal of' Theological Studies 38 (1987): 419-31; Asher Finkel. Yavneh's Liturgy and Early
Christianity". Journal of Ecumenical Studies 18: 2 (1981): 231-50; Alan F. Segal. Ruler of This
World: Attitudes about Mediator Figures and the Importance Sociology for Self-Definition". In
E. P. Sanders, ed. Jewish and Christian Self-Definition. Vol,2, pp. 245-68. Philadelphia: Fortress
Press, 1980.
9 Wayne A. Meeks, The Man from Heaven in Johannine Sectarianism". Journal of Biblical
Literature 91 (1972): 50.
10 Gustave Hoennecke. Die Teufelsidee in den Evangelien". Neutestamentische Studien: Fiir
Georg Henrici zu seinem 70. Leipzig: J. C Heinrichs, 1912.
11 Raymond Brown, The Gospel According to John. Anchor Bible Commentary. Vols. 29/29a.
Garden City, NY: Anchor Bible, 1966.
12 Ibid.
13 Raymond Brown, Incidents that Are Units in the Synoptic Gospels But Fispersed in St.
John". Catholical Biblical Quarterly 23(1961).
14 Rudolph Bultmann, Das Evangelium Johannis. Gottingen: Vandenhoeck und Ruprecht, 1941.
Translated by G. R. Beasley-Murray. The Gospel of John: A Commentary. Oxford: Basi1
Blackwell, 1971.
15 Ibid.,p.321.
16 Vidi, na primer Robert Brachter, The 'Jews' in the Gospel of John". Practical Papers for the
Bible Translator 26/4 (1975): 365-409; R. Alan Culpepper, The Gospel of John and the Jews".
Expository Times 84 (1987): 273-88; C J. Cuming, The Jews in the Fourth Gospels". Expository
Times 60 (1948-49): 290-92; Reginald Fuller, The 'Jews' in the Fourth Gospel". Dialog 16
(1971): 37; Malcolm Lowe, Who Were the Toudaioi'?" Novum Testamentum 18/2 (1976): 101-
30; Massey Shepherd, The Jews in the Gospels of John: Another Level of Meaning". Anglican
Theological Review Supplementary Series 3 (1974): 96; John Townsend, The Gospel of John
and the Jews: The Story of a Religious Divorce". In Alan Davies, ed. Anti- Semitism and the
Foundations of Christianity, pp. 72-97. New York: Paulist Press, 1979; Urban C von Wahlde,
The Johannine 'Jews': A Critical Survey". New Testament Studies 28 (1982): 33-60.
17 Rudolph Bultmann, op. cit., p. 59.
18 Heinrich Schneider, The Word Was Made Flesh: An Analysis of Revelation in the Fourth
Gospel."
19 Samuel Sandmel, Anti-Semitism in the New Testament. Philadelphia: Fortress Press, 1978.
20 Fuller, op. cit., p. 20.
21 Fergus Millar, Reflections on the Trial of Jesus". In P. R. Davis and R. White, eds. A Tribute
to Geza Vermes: Essays on Jewish and Christian Literature and History. pp. 355-81. Sheffield:
JSOT Press, 1990.
22 Rosemary Reuther, Faith and Fratricide: The Theological Roots of 'Anti-Semitism.
Minneapolis: Seabury Press, 1974.
23 Husband, op. cit., pp. 173-41.
24 Sandmel, op. cit., p. 115.
25 Dennis Nineham, The Gospel of St. Mark. Baltimore: Penguin Books, 1967.
26 Dodd, op. cit., p. 97.
27 Vidi, na primer Paul Winter. On the Trial of Jesus. 2nd ed. Berlin: De Gruyter, 1974.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
115
Elaine Pagels
28 Ibid.,pp.88-89.
29 J. Andrew Overman. Matthew's Gospel and Formative Judaism. Minneapolis: Fortress Press,
1990.

POGLAVLJE V

1 Vidi W. H. C Frend, Martyrdom and Persecution in the Early Church. Oxford: Blackwell,
1965. Ova knjiga obrauje progon hriana od 50. do 313. godine n.e.
2 Tacitus. Annals 15.44.
3 Robert L. Wilken, Pagan Criticism of Christianity: Greek Religion and Christian Faith". In W.
Schoedel, ed. Early Christian Literature and the Classical Intellectual Tradition, pp. 117-34.
Paris: Editions Beauchesne, 1979.
4 Tertullian, Apology 1.
5 Georges Villes, La gladiature en Occident des origines ... la mort de Domitien. Rome: Ecole
francaise de Rome, 1981; Carlin Barton, The Sorrows of the Ancient Romans: The Gladiator and
the Monster. Princeton: Princeton University Press, 1992.
6 Tacitus, Annals 15.44.
7 Vidi H. A. Musurillo, ed. and transl. The Acts of the Christian Martyrs. Oxford: Oxford
University Press, 1972,
8 Vidi Justin Martyr, Dialogue with Trypho. Chapters 1-6. Ovo su Justinovi opisi dogaaja; vidi
takoe L. Barnard, Justin Martyr: His Life and Thought. London: Cambridge University Press,
1967.
9 Pierre Hadot, Exercices spirituels et philosophie critique. Paris: Etudes augustiniennes, 1981.
10 Vidi Ramsay MacMullen, Christianizing the Roman Empire: AD 100-400. New Haven: Yale
University Press, 1984. U odeljku pp. 27-31 autor govori o Justinovom preobraenju u
hrianstvo. U mom opisu Justinovog ivota i miljenja oslanjam se na ovu lucidnu raspravu.
11 Justin Martyr, Dialogue with Trypho 1.
12 Ibid.,8.
13 O krtenju u ranohrianskom periodu vidi Peter Cramer, Baptism and Change in the Early
Middle Ages, c 200-1150. New York: Cambridge University Press, 1993.
14 Justin Martyr, First Apology 61.
15 Ibid.
16 A. H. Armstrong, The Ancient and Continuing Pieties of the Greek World". In A. H.
Armstrong, ed. Classical Mediterranean Spirituality, pp. 66-101. London: SCM Press, 1989.
17 Felix Buffiere, Les mythes d'Homere et la pensee grecque. Paris: Societe, d'edition. Vidi
poglavlje 5, pp. 136-54. italac e nai fascinantnu analizu kasnijih tumaenja Homera u Robert
Lamberton, Homer the Theologian. Berkeley: University of California Press, 1989.
18 Odlian rad o Justinu i drugim apologetima jeste H. Wey. Die Funktionen der "sen Geisten
bei den griechischen Apologeten des zweiten Jahrhunders nach Christus. Wintermur: Keller,
1957 (pogotovu pp.3-32 - o Justinu).
19 Justin Martyr, First Apology 25.
20 Ibid., 14.
21 Ibid.
22 Ibid.,27.
23 Ibid.,28.
24 Ibid., 12.
25 Elaine Pagels, Christian Apologists and the 'Fall of the Angels': An Attack on Roman
Imperial Power?". Harvard Theological Review 78 (1985): 301-25.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
116
The Origin of Satan
26 Vidi P. de Labriolle. La reaction paeenne: Etue sur la polemique antichretienne du Ie au We
siecles. 2nd ed. Paris: 1948; Ramsay MacMullen, Enemies of the Roman Order. Cambridge:
Harvard University Press, 1966.
27 Pliny, Epistle lO.96. O Plinijevom pismu, vidi; Wilken. The Christians As the Romans Saw
Them, pp. 15-17; A. N. Sherwin-White. The Letters of Pliny: A Historical and Social
Commentary. Oxford: Oxford University Press, 1966.
28 Justin Martyr. First Apology 2,
29 Ibid.,1.
30 Ibid., 14.
31 Justin, Second Apology 2.
32 Ibid., 1.
33 Musurillo, Acts of the Christian Martyrs. Chapter 5: Martyrdom of Justin and His
Companions,"
34 Fergus Millar, The Emperor and the Roman World, 31 B.C-337 A.D. Ithaca: Cornell
35 P. A. Brunt, Marcus Aurelius and the Christians". Vidi takoe Brunt. Marcus Aurelius and
His Meditations". Journal of Roman Studies 64 (1974): 1-10 i Wilken, op. cit., pp. 48-67.
36 Marcus Aurelius, Meditations 1.17.5; o Marku Aureliju uopte, vidi biografiju A. Birley,
Marcus Aurelius. Boston: Little, Brown, 1966.
37 Vidi17.
38 Andre-Jean Voelke. L'idee de volonte dans le Sto'icisme. Paris: Presses Universitaires de
Frances, 1973.
39 Marcus Aurelius. Meditations 4.44.
40 Ibid.,3.2.
41 Ibid.,2.16.
42 Ibid.,9.1a.
43 Ibid.,3.15.
44 Ibid.,8.49.
45 Ibid.,9.34.
46 Ibid.,4.15.
47 Ibid.,4.49.
48 Ibid., 10.5; takoe 5.1
49 Ibid.,7.9.
50 Hans Dieter Betz, The Greek Magical Papyri. Chicago: University of Chicago Press, 1986;
John G. Gager, Curse Tablets and Binding Spells. New York: Oxford University Press, 1992.
51 Apuleius, The Golden Ass 11.
52 Vidi Wayne Meeks, The Moral World of the First Chrisians. Philadelphia: Westminster
Press, 1986.
53 Tatian, Address to the Greeks 4.
54 Ibid.
55 Ibid.,7.
56 Ibid.,16.
57 Ibid.,15.
58 Ibid.
59 Ibid.,6.
60 Ibid.,8.
61 Ibid.,9.
62 Ibid.,11.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
117
Elaine Pagels
63 O promenjenim percepcijama helenizma u Istonom Carstvu vidi Glen W. Bowetsock,
Hellenism in Late Antiquity. Ann Arbor: University of Michigan Press, 1990.
65 Georges Villes, op. cit., pp. 395-97; Alan Cameron. Circus Factions: The Blues and the
Greens at Rome and Byzantium. Oxford: Clarendon Press, 1976; Carlin Barton, op. cit.
67 Vidi Henri Crouzel, Origen: The Life and Thought of the First Great Theologian. Translated
by A. S. Worall. San Francisco: Harper and Row, 1989; takoe o Origenu vidi Peter Brown, The
Body and Society: Men, Women, and Sexual Renunciation in Early Christianity. New York:
Columbia University Press, 1988.
68 Origen, Exhortation to Martyrdom.
69 Vidi Origen, Contra Celsum.
70 Ibid.,1.1.
71 Ibid.,1.31.
72 Ibid.,1.27.
73 Ibid.,1,29.
74 Ibid.,4.22.
75 Ibid.,7.68.
76 Ibid.; takoe vidi 8.31-32.
77 Ibid.,7.68.
78 Ramsay McMullen, Christianizing the Roman Empire.
79 Marcus Aurelius, Meditations 6.42.
80 Tacitus, Annals.
81 Origen, Contra Celsum, 6.42.
82 Ibid.,8.2.
83 Ibid.,8.28.
84 Ibid.,833.
85 Ibid.,8.39.
86 Ibid.,1.43.
87 Ibid.,1.44.
88 Ibid.,8.44.
89 Ibid.,8.73.
90 Ibid.
91 Tertulian, Apology 42.
92 Ibid.,28.
93 Origen, Contra Celsum 1.1.

POGLAVLJE VI

1 Tertullian, Apology, chap. 37.
2 Ibid., chap.[poglavlje] 3.
3 David L. Balch, Let Wives Be Submissive: The Domestic Code in I Peter. Chico, CA: Scholars
Press, 1982. Takoe vidi John Elliott, A Home for the Homeless: A SociologicaI Exegesis of 1
Peter, Its Situation and Strategu. Philadelphia: Fortress, 1981. Izvanredni detalji o Pavlu mogu
biti naeni u: Dennis Ronald MacDonlad. The Legend and the Apostle: The Battlefor Paul in
Story and Cannon. Philadelphia: Westminster Press, 1983.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
118
The Origin of Satan
4 Detaljnija obrada ove teme u: Karlman Beyschlag. Clemens Romanus und der
Fruhkatholizismus. Tubingen: Mohr, 1966. Videti takoe Karl Paul Donfried, The Setting of
Second Clement in Early Christianity. Leiden: E. J. Brill, 1974.
5 1 Clement, chap.1.
6 Ibid.
7 Ibid., chap.40.
8 Ibid., chap.37.
9 Teaching of the Twelve Apostles 1.2.
10 Ibid.,1.6.
11 Ibid.,2.2.
12 Letter of Barnabas, chap.18.
13 Ibid., chap.19.
14 Ibid.
15 Ibid., chap.2.
16 Ibid.
17 Ibid., chap.4.
18 Ibid., chap.18.
19 Irenaeus, Against Heresies (ed. W. W. Harvey). Cambridge: Typis Academicis, 1857. Vidi
predgovor.
20 Ibid.
21 Ibid.,127.1.
22 Ibid.,1.6.3.
23 Ova tema je detaljnije obraena u Elaine Pagels. Gnostika jevanelja.
24 Testimony of Truth (NHC IX, 3) 3.29.6.
25 Ibid.,29.9-10.
26 Ibid.,30.20.2-4.
27 Ibid.,30.18-19.
28 Ibid.,44.30-15.4.
29 Ibid.,41.4-7.
30 Ibid.,43.29-44.16
31 Justin, First Apology 29.
32 Testimony of Truth (NHC IX, 3) 29.15-17.
33 Ibid.,41.3-4.
34 Ibid.,41.28-42-14.
35 Ibid.,47.5-6.
36 Ibid.,47.14-30.
37 Ibid.,41.4.
38 Hypostasis ofthe Archons (NHC II, 4) 86.26-27.
39 Ibid.,86.27-31.
40 Ibid.,86.31-87.4; 94.22-95.13.
41 Ibid.,91.7-11.
42 Ibid.,96.17-27.
43 Tema generacije kojom nita ne vlada" obraena je u Michael Williams, The lmmoveable
Race: A Gnostoc Designation and the Theme of Stability in Late Antiquity. Leiden: E. J. Brill.
1985.
44 Apocryphon of John (NHC II, 1) 24.15-27.
45 Ibid.,28.11-14.
46 Ibid.,28.21-29.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
119
Elaine Pagels
47 Ibid.,29.17-20.
48 Ibid.,29.32-30.7.
49 Tertullian, Prescription against Heretics, chap. 5.
50 Ibid., chap.6.
51 Tertullian, Against the Valentinians, chap. 4.
52 Tertullian, Presciption against Heretics., chap, 7.
53 Ibid., chap. 8.
54 Ibid., chap. l 1 .
55 Ibid., chap. 16.
56 Ibid., chap. 18.
57 Ibid., chap. 37.
58 Ibid., chap. 40.
59 Ibid., chap. 18.
60 Ibid., chap. 39.
61 Tertullian, Against the Valentinians, chap. 4.
62 Ibid.
63 Walther Volker, ed. Quellen zur Geschichte der Christlichen Gnosis. Tiibingen: J. C B. Mohr,
1932. Videti Die Fragmente Valentins", Fragment 7, p. 59.
64 Hyppolytus. Refutation of AH Heresis 8.15.1-2.
65 Teodota citira Klement iz Aleksandrije. Vidi Excerpts from Theodotus 78.2.
66 Gospel of Philip (NHC II, 3) 79.22-31.
67 Opirnije o ovoj temi u: E. Pagels, The Johannine Gospel in Gnostic Exegesis. Nashville, TN:
Abingdon Press, 1993.
68 Irenaeus, Against Heresis 1.6.2.
69 Tertullian, Prescription, chap. 3.
70 Irenaeus, Against Heresies. 3.15.2.
71 Ibid.,1.11.1; 1.21.3.
72 Ibid.,4.33.7.
73 Ibid.,1.6.2-3.
74 Ibid.,1.13.5.
75 Ibid.,l.21.3.
76 Ibid.,1.13.3.
77 Vidi, na primer, Jeremija 2: 1-3: 5; Osija 2: 104: 19) i Isaija 60: 1.
78 Volker, op. cit., Fragment 2, p. 58.
79 Gospel of Truth (NHC I, 3) 32.35-33.21.
80 Tema je opirnije i detaljnjije obraena u Elaine Pagels, The Mystery of Marriage in the
Gospel of Philip, Revisited. In Birger A. Pearson, ed. The Future of Early Christianity: Essays
in Honor of Helmut Koester. Minneapolis: Fortress Press, 1991.
81 Tema je odlino obraena u Klaus Koschorke, Die 'Namen' in Philippusevangelium:
Beobachtungen zur Auseinandersetzung zwischen gnostischem und kirchlichem Christentum".
Zeitschrift fur Neutestamentliche Wissenschaft 64 (1973): 307-22.
82 Gospel of Philip (NHC II, 3) 74.5-12.
83 Ibid.,80.23-81.14.
84 Ibid.,66.5-7.
85 Ibid.,78.24-79.14.
86 Ibid.,79.34-35.
87 Ibid.,79.10.
88 Ibid.,73.33-74.2.
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
120
The Origin of Satan
89 Ibid.,83.133-30.
90 Ibid.,84.1-6.
91 Ibid.,84.11-14.
92 Ibid.,55.23-26.
93 Ibid.,55.26-30.
94 Ibid.,52.21-25.
95 Ibid.,64.22-24.
96 Ibid.,64.29-30.
97 Ibid.,77.2-3.
98 Ibid.,67.26.
99 Gospel of Thomas (NHC II,2) 33.19-20.
100 Irenaeus, Against Heresies 4.26.3.
101 Ibid.,4.26.2.
102 Ibid.,5.26.2.
103 Ibid.,4.33.8.

ZAKLJUAK

1 Athanasius, Life of Anthony 28.
2 Ibid.,41. itaocu skreem panju na na izvanredno lucidnu knjigu: John Dominick Crossan,
Who Killed Jesus? Exposing the Roots of Antisemitism in the Gospel Story of the Death of Jesus.
San Francisco: HarperCollins, 1995. Moja je knjiga je ve bila zavrena kad se Krosanovo delo
pojavilo, pa je zato ne pominjem u tekstu.

P PO OG GO OV VO OR R

Elejn Pejgels, koja je naim itaocima ve poznata, autor je zaista epohalnih radova u oblasti
istorije ranog hrianstva. Kako se moe videti po naslovima njenih glavnih radova, lajtmotiv,
ili, bolje reeno, glavna tema u njenom delu jeste hrianski gnosticizam: The Johannine Gospel
in Gnostic Exegesis: Heracleon's Commentary on John (1973); The Gnostic Paul: Gnostic
Exegesis of the Pauline Letters (1975); The Gnostic Gospels [(1979). Gnostika jevanjelja
(1981)]; The Gnostic Jesus and Early Christian Politics (1981); Adam, Eva and the Serpent
[(1988). Adam, Eva i zmija (1996)]; The Origin of Satan [(1995). Poreklo Satane (1996)].

Kao istoriaru hrianstva, njoj pripada izuzetna zasluga to je osvetlila i dokumentovano
objasnila gnosticizam, po hrianskoj tradiciji definisan kao sumnjiva jeretika sekta s
preteranim intelektualnim pretenzijama, kao vid hrianstva, nista manje autentian od
pravovernog". O gnosticizmu, naravno, postoji ogromna literatura, i mnogi su o gnosticima
pisali sa simpatijama; meutim, Elejn Pejgels je, ini mi se, jedinstvena u njenoj tvrdnji,
poduprtoj bogatom istorijskom dokumentacijom, da gnosticizam nije neto drugo", bizarni
ezoteriki pogled na svet, ve izraz duboke i nadahnute religioznosti hriana koji nisu hteli da
prihvate politiki diktat zvanine crkve. Koristei najkoncizniju moguu definiciju, moglo bi se
rei da gnostiko hrianstvo, za razliku od pravovernog", oveku daje slobodu da opti s
Bogom bez posredstva svetenstva, crkve, ili kakvog ljudskog autoriteta. Naravno, moglo bi se
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
121
Elaine Pagels
tvrditi da je takva represivna pravovernost" zla, maliciozna, ak satanska, i bilo je gnostika koji
su to verovali. Elejn Pejgels, meutim, veruje, i objanjava, da nije re o sukobu svetlosti i tame.

U Poreklu Satane, ona tumai verski, intelektualni, politiki i organizacioni dogmatizam
pravoverne" hrianske crkve kao neizbene epifenomene dubokog, ak oajnog, procesa
graenja instuticionalne strukture koja e hrianskom pokretu omoguiti da se odbrani od mora
neprijatelja. Naravno, ovo tumaenje ne predstavlja odbranu pravovernosti," ve nam skree
panju na injenicu da je svaka crkvena politika, bez obzira na njene takozvane duhovne
pretenzije, u sutini svetski i duboko ljudski fenomen. Bog nije prisutan u crkvenoj politici. U
svojoj najnovijoj knjizi, Elejn Pejgels, potvrujui tezu da u politici, svetovnoj i duhovnoj",
nema Boga, govori o ulozi Satane u ovekovom politikom, drutvenom i unutranjem ivotu.

Kakvo je poreklo Satane? U Starom Zavetu, on uopte nije Knez Tame, vec aneo, lan Bojeg
dvora, ija je dunost da slui Bogu time to e kuati ovekovu veru. Satana, kao i sam ivot,
postavlja nam prepreke, prepreke koja kuaju nau vitalnost. Hebrejska re ha satan",
objanjava Elejn Pejgels, znai onaj koji postavlja prepreke". Kako boji sluga postaje boji (i
ovekov) protivnik? Re je o istinskoj fabulation satanique", literarno-mitolokoj operaciji
stvaranja imaginarne linosti koja e, ekonomino i efikasno, simbolizovati ovekovu percepciju
neprijatelja. Satana je, dakle, ifra, etiketa, stenografski simbol za neprijatelja uopte. Hriani, i
mnogi drugi, na primer, lepili su tu etiketu na razne, nekad sasvim razliite grupe, prema
politikoj pogodnosti. Na samom poetku hrianskog pokreta, hrianske grupe nadevaju titulu
Satane svojim politikim rivalima u pokretu. Kasnije, kad je bilo politiki oportuno ubediti
rimsku vlast da hriani nisu antidravni pokret. Stoga crkva svaljuje krivicu za Isusovo
pogubljenje, oiglednu akciju rimske dravne politiko-kaznene maine, na Isusove jevrejske
rivale, nadajui se da e joj Rim za taj gest uzvratiti tolerantnijim stavom. Tada se proces
satanizacije Jevreja vri u pravovernim" jevaneljima, gde se naracija o Isusovom pogubljenju
prekraja prema potrebama politike strategije. Kasnije, satansku etiketu dobija Rim, koji
demonsku titulu zasluuje s punim pravom. Meutim, kako Elejn PejgeIs istie, zvanina
hrianska organizacija nikad ne penzionie" stare neprijatelje: svaki je potencijalni Satana!
Posle legalizovanja hrianstva u Carstvu titulu Satane primaju jeretici, drugi hriani. Taj se
proces nastavlja kroz istoriju. Na primer, kao jednog od spektakularnih satanizatora, Elejn
Pejgels navodi Martina Lutera, koji satanizuje katolike, pristalice seljaka u seljakim ratovima i
sve protestante koji nisu luterani!

Satana nije samo protejsko imaginarno bie; on je Eilejn Pejgels nam kae, takoe duhovni
entitet. Sta to znai? I vodei majstorski manevar, hrianski apologeti i propagandisti spajaju
jedno svojstvo biblijskog satane (duhovnost) s projektovanom monstruoznou fizikog
neprijatelja (drugi; oni koji nisu mi) i stvaraju hibridno, kontradiktorno, skandalozno, ontoloki
iaeno bie: Satanu. Pavle kaze u Poslanici Efeanima: Jer na rat nije s krvlju i telom, nego s
poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba"
(6:12). Izmiljanje apsolutnog zlog duha moe znaiti samo jedno: u borbi protiv apsolutnog i
neiskupljivog zla sva su sredstva doputena. Sve je dozvoljeno kako bi se unitila neunitiva sila:
i vie nego sve. Tako je nastao Satana. Meutim, mada znamo da Satana ne postoji, i mada je
sasvim racionalno tvrditi, poput Sv. Avgustina da zlo ne postoji, nepostojei Satana,
paradoksalno, poseduje neverovatnu mo manipulacije ljudima, kao to istorija naeg veka
potvruje, svodei akademske diskusije o Sataninom ontolokom statusu na nivo verbalne
praine. No i pored svoje moi, Satana nije imun od demistifikacije, i Elejn Pejgels je njegov
_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
122
The Origin of Satan
najvei demistifikator. Po njenom tumaenju, Satana je intimni" neprijatelj, nama blizak, u
stvari najblii, tamna senka koju pripisujemo drugome.

Jungovski pojam senke Elejn Pejgels razvija stavljajui ga u kontekst gnostikog, po mom
miljenju autentinog, hrianstva. Po njenom miljenju, jedini spas od satanskog zaaranog
kruga, surovog toka istorije, jeste pomirenje s neprijateljem, prihvatanje njegove humanosti i
iskupljivosti. Ona zakljuuje svoju knjigu tvrdnjom da je satanizacija oveku uroena, dok je
pomirenje, prema Isusovim reima, boanstveno. Boanstvenost je neispitana teritorija; ako nam
Elejn Pejgels ne prua jednostavna uputstva za skok iz ljudske u boansku sferu, njen nadahnuti
istorijski diskurs, iji je fundamentalni ton njena strana ivotodavna teologija, sadri, za onog
koji ita, metafiziki putokaz ka svetlosnom prostoru slobode i mira koja, prema hrianstvu,
budizmu i drugim velikim religijama, predstavlja ovekovo fundamentalno pravo i autentinu
sudbinu.

_____________________________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________________________
Production - SATURNUS
Digital Imprimatur - DCLXVI
123
Elaine Pagels

Elejn Pejgels - Poreklo Satane

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Elejn Pejgels - Poreklo Satane

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like