2

IMPRESSUM
Publikacija:
Goran Musi: Radnika klasa Srbije u tranziciji 1988-2013.
Izdava:
Rosa Luxemburg Stiftung
Regionalna kancelarija za Jugoistonu Evropu
Gospodar Jevremova 47, Beograd, Srbija
Redakcija:
Boris Kanzleiter
Lektura i korektura:
Dragomir Oluji Oluja, Cormac Franklin
Naslovna strana:
Vladan Jeremi
Dizajn:
Ana Humljan
Priprema za tampu:
Dejan Dimitrijevi
tampa:
Standard 2, Beograd, april 2013. godine
Tira:
500
Naslovna strana:
Radniki spomenik je kola iz vee instalacije Vladana Jeremia pod naslovom Partisan Songspiel
spomenici. Foto kola je sastavljen od dokumentarnih fotograja radnika Jugoremedije, nastalih na
protestima radnika u Srbiji tokom 2004-2008. godine.
Ovu publikaciju je nansirala Rosa Luxemburg Stiftung. Bilo koji vid komercijalne distribucije nije
dozvoljen.
Stavovi autora teksta ne moraju biti nuno i stavovi Rosa Luxemburg Stiftung.
3
Goran Musi
RADNIKA KLASA
SRBIJE U TRANZICIJI
1988-2013.
Beograd 2013
4
5
PREDGOVOR
Studija Radnika klasa Srbije u tranziciji 1988-2013 je mnogo vie od pu-
kog opisa razliitih mobilizacija radnika tokom poslednjih 25 godina. Po-
lazei od poloaja radnitva, autor, Goran Musi, dotie se u analizi nekih
od najsloenijih drutveno-ekonomskih procesa u srbijanskom drutvu:
od uspona nacionalizma kasnih 80-ih, preko privrednog kolapsa i dezin-
dustrijalizacije za vreme ratova 90-ih, pa sve do tranzicionog preobra-
aja i ustolienja neoliberalizma kao dominantnog ideolokog usmerenja
u srbijanskoj politici, tokom prve decenije dvadesetprvog veka. Kljuno
pitanje za autora jeste nain na koji su pomenuti procesi uticali na svest
radnitva, kao i razliite oblike artikulacije njihove borbe za preivljavanje.
Goran Musi svoje nalaze jednim delom bazira na istraivanju koje je
sproveo tokom svojih doktorskih studija pri Evropskom univerzitetskom
institutu u Firenci (Italija), na temu radnikih trajkova u bivoj Jugoslaviji
tokom 80-ih. Ova studija predstavlja jedan od retkih analitikih tekstova
koji za temu imaju mobilizacije radnike klase u srbijanskom drutvu da-
nas. Nadamo se da e kao takva posluiti za otvaranje daljih diskusija o pi-
tanjima istorijskog iskustva i poloaja radnitva u regionu. Drugaiji nai-
ni gledanja na ovu sloenu temu su svakako mogui i trebalo bi ih izloiti.
Pitanja pozicije radnitva u Srbiji, artikulacije njegovih drutvenih i
politikih interesa, kao i oblika organizovanja, danas su, ini se, znaaj-
nija nego ikada ranije. Globalna finansijska i ekonomska kriza je ostavila
naroito pogubne posledice na Balkanu. Ekonomije drava Jugoistone
Evrope nalaze se u recesiji ili stagnaciji jo od 2008. godine. Kapije fabrika
i preduzea se zatvaraju, stopa nezaposlenosti dostie istorijski vrhunac,
a vlade u regionu istrajavaju u uvoenju budetskih rezova. Neoliberalna
politika privatizacije preostalih javnih preduzea i fleksibilizacija radnih
odnosa na tetu zaposlenih se nastavlja u punom obimu.
6
Priroda ekonomskih problema i drutvenih posledica tekue krize na
Balkanu slina je situaciji u drugim zemljama na evropskoj periferiji, po-
put baltikih zemalja, Grke, panije ili Portugala. Pa ipak, u razliitim
regionima susreemo se sa krajnje drugaijim politikim reakcijama na
krizu. Posebno u sluaju Grke, panije i Portugala svedoci smo nasta-
janja jakih protestnih pokreta odozdo. U Srbiji, kao i veini balkanskih
zemalja, radniki pokret jo ostaje pasivan posmatra. Ova studija deli-
mino objanjava put do pozicije nemoi u kojoj se nala radnika klasa u
regionu. Meutim, isto tako, svrha teksta jeste da pokua doprineti gra-
enju novog radnikog pokreta koji bi mogao da se uhvati u kotac sa ve-
likim izazovima koji se danas postavljaju pred drutvo.
Beograd, april 2013.
Boris Kanzleiter
Direktor Regionalne kancelarije Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe
7
9
Goran Musi
RADNIKA KLASA SRBIJE
U TRANZICIJI 1988-2013.
Na vrhuncu spontanog talasa trajkova koji je zahvatio Srbiju u leto 2009.
godine, trajkaki odbori est fabrika su se udruili i osnovali Koordina-
cioni odbor radnikih protesta. Aktivisti okupljeni u ovoj inicijativi sma-
trali su da kratkoronim zahtevima izolovanih radnikih borbi u razli-
itim delovima zemlje, kao i deliminim reenjima do kojih su ovakvi
napori vodili, nisu mnogo postigli. Po njihovom miljenju, teina proble-
ma sa kojima se radnika klasa suoavala zahtevala je koordinisano delo-
vanje radnika u razliitim sredinama.
Polovina fabrika koje su uestvovale u osnivanju radnike koordinaci-
je bile su locirane u Zrenjaninu, gradu koji je nekoliko godina ranije po-
stao arite radnike aktivnosti zahvaljujui zaposlenima u farmaceutskoj
kompaniji Jugoremedija. Nakon gotovo pune decenije upornih mobili-
zacija, borba ove fabrike postala je simbol otpora radnitva protiv priva-
tizacione politike i deindistrijalizacije zemlje. Jugoremedija je jedan od
retkih primera radnika u trajku koji su uspeli da raskinu privatizaciju
svoje fabrike, otarase se gazde i samostalno organizuju proizvodnju.
1
Ovi
podvizi postavili su ih u centar irih radnikih inicijativa u Srbiji u pro-
teklim godinama i donela im ugled kako u domaoj, tako i u inostranoj
javnosti.
1 U protekloj deceniji u Srbiji je bilo jo primera kompanija koje su trajkom
uspele da se izbore za ponitenje prodaje novim gazdama i samostalno organizova-
nje proizvodnog procesa, poput fabrike mermera Venac iz Aranelovca, meutim
Jugoremedija je postala poznata zahvaljujui istrajnosti u borbi i spremnosti da
podri druge frme u trajku.
10
Ipak, za mnoge posmatrae talas trajkova 2009. doao je kao grom iz
vedra neba. Malo ljudi u zemlji je raunalo na radniku klasu kao ozbilj-
nu drutvenu snagu nakon dve decenije bolne tranzicije. U mnogim slu-
ajevima, radnici su poeli da se organizuju kada je preostalo malo toga
vrednog borbe, budui da je fabrika oprema zastarila, a zgrade bile ve
vrsto u rukama privatnih pekulanata.
2
Vera u sposobnost industrijskih
radnika da deluju u skladu sa svojim dugoronim interesima je vreme-
nom izbledela.
Zaista, ne uzevi u obzir poetni procvat nezavisnog sindikalizma
odozdo
3
, koji se desio neposredno nakon uruavanja dravnog monopo-
la na radniko organizovanje, koji su uivali Savez komunista Jugoslavi-
je i Savez sindikata Jugoslavije, krajem 80-ih, gore pomenuta inicijativa
udruenih trajkakih odbora istie se kao redak primer ire, nezavisne
inicijative industrijskih radnika u srbijanskom drutvu. Pre nego to se
detaljnije pozabavimo ovim novijim primerima radnikog aktivizma u
poznoj fazi tranzicionog restrukturiranja, ini nam se zanimljivim da se
osvrnemo na relativnu oseku radnikog aktivizma u prvih dvadeset godi-
na transformacije od samoupravljakog socijalizma ka trinoj ekonomiji
i da je pokuamo objasniti.
Razgradnja solidarnosti
im su se reimi realnog socijalizma u Istonoj Evropi poput domina je-
dan za drugim poeli ruiti pod pritiskom ekonomskog zastoja i masovnih
mobilizacija na ulicama, mnogi leviarski aktivisti, pozicionirani van Mo-
skvi naklonjenih komunistikih partija, doekali su ovaj razvoj dogaaja
sa dozom optimizma, uprkos otvorenom neoliberalnom i nacionalisti-
kom usmerenju veeg dela vostva antireimskih protesta. Ovi posmatrai
su tvrdili da je glavna karakteristika 1989. godine ponovno buenje civil-
nog drutva u socijalistikim zemljama. Vanija od desniarskog karakte-
ra vostva bila je injenica da su uline mobilizacije izborile slobodu poli-
tikog izraavanja i otvorile prostor za nezavisno radniko organizovanje.
2 Videti: Milenko Srekovi, Smisao radnike borbe danas: Tribina o aktivnosti-
ma Koordinacionog odbora radnikih protesta u Srbiji, u: Vladislav Bailovi i drugi,
Deindustrijalizacija i radniki otpor: Borbe i inicijative za ouvanje radnih mesta u
periodu tranzicije, Pokret za slobodu, Beograd 2011.
3 Od ovih ranih inicijativa za nezavisno sindikalno organizovanje Ujedinjeni
granski sindikati Nezavisnost su izbili kao najvea sindikalna konfederacija, orga-
nizujui radnike van tradicionalnog sindikata pod dravnim pokroviteljstvom, koji
je preiveo pod imenom Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
11
Pod takvim okolnostima bilo je nade da e ak i ukoliko nove, protrine
vlade budu pokuale da nametnu reakcionarnu politiku socijalnih rezova i
privatizacija njihove mere naii na estok otpor odozdo.
4
Ova predvianja se nisu obistinila. Umesto ilavog otpora iz baze, sa
kojim su se dravni aparati suoavali u poslednjim godinama realnog so-
cijalizma, neoliberalni reformatori 90-ih su naili na krhko civilno dru-
tvo, retke proteste i ratrkane trajkove.
5
ak i u Poljskoj, u kojoj je tokom
80-ih sindikat Solidarnost inio kimu irih drutvenih mobilizacija,
inilo se da svet rada nije bio u stanju da u izmenjenim okolnostima orga-
nizuje celovit otpor ekonomskoj politici ok terapije.
6
U svom istraivanju tranzicionih procesa u Centralnoj i Istonoj Evro-
pi Gareth Dale i Jane Hardy sumiraju etiri glavna inioca koja su dopri-
nela slabosti poloaja sveta rada u regionu. Prvo, zvaninici vladajuih
komunistikih partija su licemerno koristili jezik socijalne pravde i prava
radnike klase da bi branili svoje privilegije. Nakon decenija zloupotreba i
meanja sa raznim nacionalistikim i ovinistikim tendencijama, mnogi
tradicionalni slogani i ideje leviarske politike izgubili su mo da inspi-
riu socijalni aktivizam, a njihovo mesto su sve vie perfidno zauzimali
desni populizam ili iroko raireni individualizam, cinian prema bilo
kakvom obliku politikog organizovanja u ime solidarnosti i kolektivnih
interesa.
Drugo, ova ideoloka kriza bila je praena nedostatkom prostora u ko-
jem bi se pokret mogao organizovati. U sistemima tzv. realsocijalizma,
radnitvo je bilo spreeno da razvija nezavisne klasne organizacije, bilo
na radnom mestu, bilo u politikoj areni. Iako se pozivala na radniku
klasu, vlast nije dozvoljavala autonomni prostor u kojem bi se batinilo
iskustvo radnikog pokreta. Nisu postojale institucije koje uvaju i prime-
njuju lekcije prethodnih istorijskih bitaka. Stoga su generacije radnika bile
odseene od lokalnih tradicija radnikog pokreta i svakodnevnih metoda
klasne borbe.
4 Ernest Mandel, Te Irresistible Fall of Mikhail Gorbachev, u: International Vi-
ewpoint, br. 221, februar 1992, str. 26-27.
5 Stephen Crowley and David Ost, Introduction: Te Surprise of Labor Weakne-
ss in Postcommunist Society, u: Stephen Crowley and David Ost (ur.), Workers afer
Workers States: Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe, Rowman &
Littlefeld Publishers INC, Lanham 2001, str. 1-13.
6 David Ost, Te Defeat of Solidarity: Anger and Politics in Postcommunist Europe,
Cornell University Press, Ithaca 2006.
12
Tree, tranzicione drave jesu formalno uvele osnovne graanske slo-
bode u Istonu Evropu. Meutim, ovo nikako ne znai da je klima za so-
cijalni i politiki aktivizam u ovim zemljama ekvivalentna onoj koja po-
stoji u Zapadnoj Evropi, gde su drutveni pokreti kroz istoriju uspeli da
osvoje autonomne prostore za organizovanje. Ograniavanjem slobode
javnog okupljanja, vrstom kontrolom medija, sponzorisanjem desniar-
skih grupa ili irokom upotrebom dravnih bezbednosnih agencija nove
politike elite u regionu nisu se odrekle mnogih represivnih tehnika vla-
danja kojima su se prethodni reimi naveliko sluili.
Poslednje, ali ne i najmanje vano, etvrto, jeste unitavanje homoge-
nosti radnike klase, do kojeg dolazi prodiranjem trita u drutvo. Re-
stauracija kapitalizma dovela je do cepanja bivih industrijskih giganata,
masovne nezaposlenosti, osiromaenja, drutvenog raslojavanja, migraci-
ja stanovnitva, kriminala i rasformiranja mehanizama socijalne zatite.
Radnika naselja, koja su u dravnom socijalizmu bila dobro integrisane
i relativno egalitarne sredine, u 90-te godine prolog veka ula su proe-
ta strahom, u izolaciji pojedinanih domainstava. Atomizovana drutva
ohrabruju traganje za pojedinanim reenjima zajednikih problema. Raz-
gradnja osnovne drutvene solidarnosti bila je jedan od glavnih mehani-
zama na koji su se trine snage mogle osloniti u osvajanju Istone Evrope.
7
Kreativna birokratija
Radnika klasa u Srbiji suoavala se sa istovetnim izazovima. Pa, ipak,
surova priroda transformacije u bivoj Jugoslaviji pojaala je mnoge gore
pomenute procese i dala im nepredvidive izdanke. Jedinstveno naslee
samoupravljakog socijalizma, specifian profil tranzicionog reima u
prvih deset godina transformacije, nasilan raspad zemlje, meunarodne
sankcije i dubina ekonomskog propadanja su okolnosti koje su neizbeno
oblikovale posebne odgovore lokalne radnike klase na tranzicione dru-
tvene fenomene.
Prepoznavi duh vremena kasnih 80-ih deo srpske partijske nomen-
klature i ekonomske elite pokuao je da sprei gubitak svojih privilegi-
ja uvoenjem radikalnih reformi u jugoslovenski socijalistiki sistem.
Glavni eksponent ovih tenji u Savezu komunista Srbije bio je Slobodan
7 Gareth Dale and Jane Hardy, Conclusion: Te Crash in central and Eastern
Europe, u: Gareth Dale, First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the
2000s, Pluto Press, London 2011, str. 260.
13
Miloevi. Miloevi je napravio politiki pu u vrhu partije, sproveo is-
tku u republikom partijskom aparatu i postavio se na elo ulinih mobi-
lizacija odozdo koje su se tada deavale. Kao i u Poljskoj, radniki trajko-
vi bili su jedan od najvidljivijih oblika drutvenih previranja u poslednjim
godinama jugoslovenskog socijalizma.
8
Sa programom koji je obeavao
iru autonomiju samoupravljakim preduzeima putem trinih privred-
nih reformi kao i veu odgovornost dravne birokratije prema interesima
privrede, uz pomo politike centralizacije, novo republiko rukovodstvo
uspelo je da privue aktivnu podrku znatnog sloja industrijskih radnika
u Srbiji.
Jugoslovenska socijalistika drava imala je svoje korene u narodnom
antifaistikom pokretu izgraenom u toku Drugog svetskog rata. Ova
injenica je odvaja od mnogih drugih istonoevropskih socijalistikih dr-
ava, ije je osnivanje bilo rezultat vojnog napredovanja i geopolitikog
uticaja Sovjetskog Saveza. Utemeljenost u irokim masama i nezavisnost
od Moskve uinila je lokalnu elitu fleksibilnom i sklonom eksperimenti-
ma. Komunistika partija je doputala odreeni prostor za kritike debate
i pokazala se sposobnom da integrie mnoge opozicione glasove i pred-
loene reforme u svoju zvaninu politiku. Linija podele izmeu disident-
skih krugova i establimenta u Jugoslaviji nikada nije bila tako jasna kao
to je to bio sluaj u zemljama Istonog Bloka.
9
Slino tome, horizontalni rascepi izmeu radnika na jednoj i ruko-
vodstava preduzea i partije na drugoj strani takoe nisu bili toliko jasno
odreeni kao to je bio sluaj u komandnim privredama Istone Evrope.
Jugoslovenski ekonomski sistem kombinovao je elemente plana sa tri-
tem i sa irokom autonomijom preduzea. Sloboda svakog preduzea da
sledi vlastite interese na tritu stvorila je uslove za to da radnici esto
svoju dobrobit poistoveuju sa menadmentom preduzea nasuprot dra-
vi ili konkurentnim preduzeima. Meutim, kada su preduzea zapada-
la u finansijske probleme ili se razlika u prihodima razliitih privrednih
grana poveala preko stepena tolerancije socijalistikih normi raspodele,
radnici su bili u situaciji da sklope savez sa delom politike birokratije i
8 Broj se kretao od 247 trajkova sa 13.507 uesnika u 1980. do 1.851 trajka u koje
su bilo ukljueno 386.123 radnika u 1988. godini. Ovom statistikom Jugoslavija je svr-
stana meu zemlje sa najviom trajkakom aktivnou u Evropi tih godina. Videti:
Salih Foo, trajk izmeu iluzije i zbilje, Radnika tampa, Beograd 1989, str.6.
9 Jasna Dragovi-Soso, Saviors of the Nation: Serbias Intellectual Opposition and
the Revival of Nationalism, McGill-Queens University Press, London 2002.
14
zahtevaju otklon partije od trinih reformi i povlaenje ovlaenja pri-
vrednih rukovodilaca. Sistem je tako oscilirao izmeu trine i politike
kontrole nad privredom.
10
Jedna od osnovnih sprecifinosti jugoslovenskog tipa realsocijalizma
bilo je insistiranje na razdvajanju izmeu dravne i drutvene svojine.
U klasinoj marksistikoj teoriji drutvena svojina u socijalizmu podra-
zumeva dravno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju, pri emu je
priroda drave izmenjena tako da ona po prvi put u istoriji predstavlja
ogromnu veinu drutva radniku klasu, pa tako i drutvo kao celinu.
Friedrich Engels na primer kolektivnu, drutvenu svojinu definie upravo
kao dravnu svojinu, ali tako da je i sama drava pod vlau radnika, od-
nosno da samu sebe rastvara u samoupravnim organima radnike klase i
da, u perspektivi, organi vlasti ustupaju mesto organima za voenje proi-
zvodnje.
11
U Sovjetskom Savezu, zemlji prve uspeno sprovedene socijali-
stike revolucije, desio se obrnut proces. Umesto postepenog odumiranja
drave putem njenog podrutvljavanja, politika birokratija se, voena
sopstvenim interesima, nametnula kao vrhovni rukovodilac koji koman-
duje svim privrednim tokovima s vrha, tako gradei monolitnu dravnu
strukturu otuenu od obinih graana.
Nakon rascepa sa Moskvom 1948. godine, jugoslovenska partija je ubr-
zo proglasila da je za razliku od sovjetskog modela uinila prvi korak ka
odumiranju drave tako to su preduzea predata na upravljanje radnim
kolektivima, a nasuprot dravnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju
uvedena tzv. drutvena svojina. Ovo je, sa jedne strane, pruilo radnici-
ma oseaj da delimino dre vlast u svojim rukama, jer uestvuju u od-
luivanju o poslovanju svojih firmi, ali je, sa druge strane, decentraliza-
cijom radniku klasu kao celinu razbila na radne organizacije, a kasnije i
10 Ellen Turkish Comisso, Workers Control under Plan and Market: Implications
of Yugoslav Self-Management, Yale University Press, New Haven 1979.
11 U delu Anti-Dhring, Friedrich Engels objanjava: Proletarijat zauzima dr-
avnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju najpre u dravnu svojinu. Ali time
on ukida i samog sebe kao proletarijat, ukida sve klasne razlike i klasne suprotnosti,
time i dravu kao dravu... Drava je bila zvanini predstavnik celog drutva, nje-
govo obuhvatanje u jednu vidljivu korporaciju, ali ona je tu ulogu ispunjavala samo
ukoliko je bila drava one klase koja je za svoje doba bila predstavnik celog drutva...
Postajui najzad faktino predstavnik celog drutva, ona ini samu sebe izlinom...
Prvi in u kome drava stvarno istupa kao predstavnik celoga drutva uzimanje u
posed sredstava za proizvodnju u ime drutva ujedno je i njen poslednji samostalan
in kao drave - Prema: Vladimir I. Lenjin, Drava i revolucija, Prosveta, Beograd
1983, str. 20-21.
15
sitnije jedinice nazvane osnovnim organizacijama udruenog rada, koje
jesu stajale nasuprot dravnom aparatu, ali koje, za razliku od njega, nisu
imale svoje centralne organe, niti jedinstveno formulisanu politiku. De-
centralizacija privrede je za posledicu imala to da su radni kolektivi svoje
firme doivljavali sve vie kao ortakluke, a sve manje kao svojinu drutva,
to je neretko dovodilo i do sukobljavanja interesa razliitih organizacija
udruenog rada, koje bi u krajnjoj instanci reavala drava.
Ovakva situacija je omoguila nomenklaturi da se postavi kao svoje-
vrsni drutveni lepak iznad rascepkanog radnitva i da time sauva ne-
prikosnoven poloaj partijske birokratije, zajedno sa privilegijama koje je
taj poloaj donosio. Birokratija se nije odrekla direktnog komandovanja
preduzeima tako to bi ih predala radnikoj klasi. Umesto toga uvela je
trite gotovih proizvoda na kome su nadmetala rascepkana preduzea.
Jedina institucija harmonizacije ekonomskih tokova ostao je aparat par-
tijske drave. Bez strukturne sposobnosti da definiu svoj klasni interes
putem vlastitih centralnih organa, izloeni raslojavanju i konkurenciji
meu radnim kolektivima usled razliitog uspeha preduzea na tritu,
radnici su njegovo definisanje bili prinueni da prepuste potrebama par-
tijske vrhuke. Partija je, pak, prema svojim dnevnopolitikim interesima
definisala kako zvanian klasni interes radnika, tako i prirodu samo-
upravljakog socijalizma i drutvene svojine.
U skladu s ovim, dva kamena temeljca navodno posebnog jugosloven-
skog puta ka socijalizmu radniko samoupravljanje i drutvena svo-
jina imali su dvojaka znaenja u zavisnosti od politikog momenta. U
periodima jake trine orijentacije partijske vrhuke samoupravljanje je
tumaeno uglavnom kao sloboda radnika u pojedinanim preduzeima
da donose vlastite poslovne odluke i maksimalizuju prihode, bez obzi-
ra na ire drutvene implikacije njihovih postupaka. U ovim vremeni-
ma, formula drutvene svojine podrazumevala je da instalirana fabrika
oprema, kao i prihod ostvaren njenom upotrebnom, pripada grupi lju-
di zaposlenoj u datom preduzeu. Meutim, u godinama kada je partija
imala za cilj veu ulogu planiranja u svojoj ekonomskoj politici, naglasak
je stavljan na klasnu dimenziju radnikog samoupravljanja. U vremenima
rastue drutvene nejednakosti i nesigurnosti na tritu, radnici su ohra-
brivani da diu glas protiv privilegija lanova poslovodnih organa i zah-
tevaju preraspodelu prihoda. U ovom sluaju, fabrike i njihovi proizvodi
su smatrani neim to pripada drutvu kao celini, pre nego pojedinanom
radnom kolektivu.
16
U drugoj polovini 1980-ih, kada su ekonomska kriza radnikog samo-
upravljanja i politiki razdor izmeu razliitih republika dosegli vrhunac,
Savez komunista Srbije predvoen Slobodanom Miloeviem bio je u sta-
nju da skicira naizgled koherentan program ekonomskih i politikih re-
formi koji se bazirao na trinim interpretacijama radnikog samouprav-
ljanja. Novo vostvo je dovelo liberalne ekonomske impulse radnikog
samoupravljanja u sklad sa neoliberalnim duhom vremena. Vie trinog
uticaja uvoeno je pod parolom irenja radnikog samoupravljanja i pove-
anja autonomije rada u odnosu na politiku birokratiju. Zahtev za jaom,
centralizovanijom dravom se na prvi pogled moe uiniti nekonzistet-
nim delom ovog plana. Ipak, poziv na rezanje niih i srednjih delova samo-
upravnog aparata i jaanje federalnih struktura logino je pratilo tenju za
ekonomskom liberalizacijom. Postojala je hitna potreba za jakim i centra-
lizovanim politikim institucijama sa dovoljno autoriteta da provedu elje-
ne reforme protiv otpora republikih i pokrajinskih partijskih struktura.
Srbijanski dravni mediji povezivali su politiku centralizaciju sa idejama
radnikog jedinstva protiv otuene i usitnjene birokratije, kao i sa idejom
o veem uticaju Srbije kao najvee republike i o veim politikim pravima
srpskog naroda kao najveeg konstitutivnog naroda u Jugoslaviji.
12
Izmeu druge polovine 1988. i raspada zemlje 1991, ulice srpskih gra-
dova bile su ispunjene stotinama hiljada demonstranata, uesnika mitin-
ga koje je organizovala vlada. Rukovodioci drutvenih preduzea mobi-
lisali su svoje kolektive za deavanja na kojima su logotipi fabrika i stara
socijalistika znamenja stajala rame uz rame sa novoosmiljenim naci-
onalistikim parolama. Ideja klasne solidarnosti je postepeno zamenje-
na idejom nacionalnog jedinstva.
13
U ranijim decenijama, zvanina
12 Ustav iz 1974. ojaao je ovlaenja dve autonomne pokrajine u Srbiji Kosova na
jugu i Vojvodine na severu. Novo srpsko rukovodstvo imalo je za cilj da povrati po-
litiki suverenitet nad svojom teritorijom i da ponovo centralizuje Federaciju i njene
politike institucije pod dominacijom Republike Srbije, kao glavne preduslove za do-
voljno veliko, ujedinjeno centralno jugoslovensko trite.
13 Koreni ovog trenda se nalaze u dvoznanoj prirodi samoupravljakog sistema.
Shvatanje samoupravljanja kao autonomije pojedinanih preduzea, iji su vlasnici
samo radnici koji u njima rade, nasuprot drutvu kao celini, stvorilo je ekonomsku
bazu za usitnjavanje radnike klase i provincijalan pogled na odbranu radnikih
interesa. Radnici bolje stojeih preduzea nisu kao svog protivnika videli samo biro-
kratiju, nego i radnike preduzea koja ostvaruju niu dobit i za iji razvoj se od njih
oekivalo da odvajaju sredstva. Raslojavanje u preduzeima je bilo preslikano i na
raslojavanje unutar Federacije, odnosno na sukob interesa republikih nomenklatura
u razvijenijim i manje razvijenim republikama, to je stvorilo materijalne preduslove
za pretvaranje ovih ekonomskih protivrenosti sistema u meurepublike, a potom
17
ideologija promovisala je radniku klasu kao glavnog branioca socijali-
stikog etosa i revolucionarne drave. Posle otvaranja politike krize koja
je pretila rasparavanjem zemlje, beogradski mediji su poeli da predstav-
ljaju srpsku naciju i republiku partiju kao jedine preostale branioce ovih
vrednosti. Postavljajui je u ulogu rtve birokratskih mahinacija, srpskoj
naciji kao celini dodeljivani su atributi nekada rezervisani za proletarijat.
Izraz radnika klasa poeo je da se preplie sa izrazom srpski narod,
da bi novokonstruisani etniki oznaitelji u velikoj meri zamenili klasne
odrednice u javnom govoru nekoliko godina kasnije.
14
Za razliku od rigidnih rukovodstava komunistikih partija Istone
Evrope, deo srpske birokratije bio je dovoljno agilan da pokua da se pri-
lagodi nadolazeim globalnim promenama. Sklopivi savez sa tehnokrat-
skim slojem rukovodilaca unutar preduzea, politika elita je pokrenula
proces transformacije povlaenih socijalistikih slojeva u novu vladajuu
klasu sa punim pravima vlasnitva nad kapitalom. Ovo kretanje radnici-
ma nije predstavljeno kao raskid sa socijalistikim nasleem. Naprotiv,
nairoko je bilo posmatrano kao nastavak starog sistema kroz neizbenu
modernizaciju. Onog momenta kada je Miloevi uspeo da izgradi imid
zatitnika radnikih prava i jedinog uvara naslea jugoslovenske revolu-
cije, nezavisne radnike mobilizacije bile su saseene u korenu, pre nego
to su i dobile priliku da samostalno evoluiraju. Na mesto radnikih pro-
testa organizovanih odozdo, novo rukovodstvo je pokrenulo tzv. antibi-
rokratske mitinge organizovane s vrha, na kojima su zahtevi industrijskih
radnika bili razvodnjeni u irem programu politike borbe srpske biro-
kratije protiv suparnikih politikih nomenklatura u drugim republika-
ma. Klasni identitet i ekonomski trajkovi bili su zamenjeni pozivima na
jugoslovensko (itaj: srpsko) nacionalno jedinstvo, navodno neophodno
radi spreavanja raspada zemlje.
Drug kapitalista
Jugoslovenska savezna vlada usvojila je prvi zakon o privatizaciji 1990.
godine. U poetku, radikalno reformsko krilo u srpskoj partiji, okuplje-
no oko Slobodana Miloevia, planiralo je da ouva drutveni sektor kao
glavni oslonac privrednog sistema i pojaa njegovu efikasnost otvarajui
i meuetnike. Na ove pojave je i Tito skrenuo panju u svom uvenom govoru u
Splitu, jo 1962. godine.
14 Olivera Milosavljevi, Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, (internet)
dostupno na: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7292.pdf
18
vrata za privatne investicije i ulazak stranog kapitala. Meutim, ulaskom
u 90-te, kada se Sovjetski Savez raspao a irenje kapitalizma Istonom
Evropom inilo nezaustavljivim, sve ideje o ouvanju nekog oblika tri-
nog socijalizma su stavljene u stranu. Republika Srbija je 1991. usvojila
sopstveni zakon o privatizaciji. Shodno prethodnom saveznom zakono-
davstvu, srbijanski zakon je ostao posveen ideji organskog razvoja ka-
pitalistikog drutva iz starih struktura socijalistikog samoupravljanja.
Kao veza izmeu ova dva sistema posluio je koncept radnikog akcio-
narstva. Dok je u poznom socijalizmu, pod pritiskom trinih tumaenja
radnikog samoupravljanja, drutvena svojina nezvanino ve bila preo-
braena u grupno vlasnitvo, sada je, transformacijom drutvenih radnih
organizacija u deoniarska drutva, kolektivno vlasnitvo ustupilo teren
konvencionalnoj privatnoj svojini.
Istonoevropske vlade privatizovale su svoju dravnu svojinu ili direk-
tnom prodajom ili tzv. vauerskom privatizacijom. Ova potonja metoda
transformisala je dravna preduzea u deoniarske kompanije i dopusti-
la iroj populaciji da uestvuje u ovom procesu dajui svakom graaninu
sitan udeo u deonicama, kojim su mogli da trguju na berzi. Jugoslovenski
metod privatizacije se razlikovao po tome to je veina akcija kompani-
ja nuena na prodaju tadanjim i bivim zaposlenima pod povlaenim
uslovima. Mnogi radnici su iskoristili ovu priliku da postanu akcionari u
svojim fabrikama. Do 1994. godine preko 50 odsto ukupnog drutvenog
kapitala u Srbiji bilo je privatizovano na ovaj nain.
15
Naravno, oni koji su
imali najvie koristi od ovog metoda insajderskog otkupljivanja nisu bili
obini radnici, nego privredni rukovodioci i drugi investitori, koji su to-
kom socijalizma bili u poziciji da zgrnu velike sume novca zloupotrebom
drutvenog kapitala.
Zanimljivo je, dodue, da uprkos tome to je ostalo glavna tehnika pri-
vatizacije tokom 90-ih, radniko akcionarstvo nikada nije postalo jedan
od politikih stubova Miloevievog reima. Takoe, iako iroko prime-
njivana, perspektiva privatnog vlasnitva nad fabrikama kao da nikada
nije pobudila vee oduevljenje meu industrijskim radnicima tokom
prve decenije tranzicije. Kako je srbijansko drutvo gazilo u 90-te, talas
inicijalnih masovnih mobilizacija na ulicama i vera u reforme su bledeli.
Raspad zemlje i meunarodne ekonomske sankcije koje su usledile iza-
zvale su haos u privredi. Izmeu 1989. i 1993. godine BDP je smanjen za
15 Milica Uvali, Privatisation and Corporate Governance in Serbia (FR Yugosla-
via), (internet) dostupno na: http://balkan-observatory.net/archive/uvalic.pdf
19
40 odsto, a industrijska proizvodnja je pala za zapanjujuih 65 procenata.
Ukupan dohodak po glavi stanovnika spustio se sa 3.240 dolara 1989. na
1.390 dolara 1993. godini.
16
Pod ovim okolnostima, glavna preokupacija
velike veina radnika prestala je biti briga za uspeh ekonomskih reformi
i ouvanje Jugoslavije ili srpskih nacionalnih interesa, na dnevnom redu
bila je borba za golo preivljavanje.
17
injenica da su mnoge fabrike formalno bile u vlasnitvu radnika nije
mnogo znaila u fabrikom krugu. Radniko samoupravljanje i njegova
fabrika tela bili su razvlaeni, a nije postojao nikakav novi institucio-
nalni okvir koji bi omoguio radnicima da koriste svoja vlasnika prava
kako bi imali glas u donoenju odluka uprave. Nije bilo ni razvijenih fi-
nansijskih trita na kojima bi zaposleni mogli da prodaju svoje deoni-
ce. Radniko akcionarstvo je tako pretvoreno u mrtvoroene srbijanske
tranzicije. Jedan radnik panevake pivare se sea: Mi smo bili akcionar-
sko drutvo i tada u veinskom vlasnitvu malih akcionara, meutim, ja
nisam imao oseaj pripadnosti, elje da se mi oseamo kao vlasnici ovoga,
nego smo mi ono, usput, jednostavno radimo i mislimo da nam je najva-
nije bilo radno mesto i plata, a ono, kao vlasnici, jednostavno nam je bilo
usput samo da kaemo da smo vlasnici, ali niim nismo doprinosili sma-
njenju trokova, ili ne znam ni ja ega, da bi to moglo da se unapreuje
18
.
Suoavajui se sa privrednim kolapsom i hiperinflacijom, srbijanska
vlada je, 1994. godine, uvela amandmane na privatizacioni zakon, kojima
je ex-post prevrednovan privatizovani kapital. Ova mera je obezvredila
16 Richard Garfeld, Economic sanctions, Health and Welfare in the Federal Repu-
blic of Yugoslavia: 1990-2000, UNICEF, Belgrade 2001, str. 28.
17 Neto pre prvih viestranakih izbora 1990. godine socioloko istraivanje je
otkrilo da dve petine graana Srbije misli da bolji ivotni standard i ekonomski re-
zultati treba da budu prioritet nove vlade. Gotovo treina birakog tela je mislila da je
glavni cilj pred njom ouvanje Jugoslavije, a petina ispitanika pominjala je reavanje
srpskog nacionalnog pitanja kao svoju najveu brigu. Zanimljivo je, takoe, primetiti
da je 51 odsto graana izabrao privatnu svojinu kao oblik vlasnitva koji smatra-
ju boljim, nasuprot 27 procenata onih koji su izjavili da drutvena svojina treba da
ostane glavni svojinski odnos, a 22 odsto njih nije jo moglo da se odlui izmeu ta
dva oblika svojine. Glasai Slobodana Miloevia su bili meu onima koji su naje-
e birali ouvanje drutvene svojine. Videti: Sreko Mihailovi i drugi, Od izbornih
rituala do slobodnih izbora, Institut drutvenih nauka Centar za politikoloka
istraivanja i javno mnenje, Beograd 1991.
18 Ildiko Erdei, Dimenzije ekonomije: prilog promiljanju privatizacije kao socio-
kulturne transformacije, u: Vladimir Ribi (ur.), Antropologija postsocijalizma,
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogra-
du, Beograd 2007, str. 91.
20
privatizovane delove preduzea i znatno unazadila postignua u svojini
malih akcionara nastala u godinama visoke inflacije. Vlada je shvatila da
trina transformacija odozdo i puna privatizacija nisu mogue u vreme-
nu ekonomske krize, sankcija i rata. Kako bi odrao minimum nivoa pro-
izvodnje i osnovne funkcije drave, Miloeviev reim bio je prisiljen da
povue uzde i vrati se nekoliko koraka u svom privatizacionom pohodu.
Vlada je nacionalizovala sve vitalne industrijske grane u zemlji i stavila ih
pod svoju neposrednu politiku kontrolu.
Na politikom planu, razvoj graanske demokratije i civilnog drutva
takoe je bio preseen. Miloevi je Savez komunista Srbije (SKS) i Soci-
jalistiki Savez Radnog Naroda Srbije (SSRNS) pretopio u Socijalistiku
partiju Srbije (SPS) koja je ostala na vlasti itavu deceniju. Od 1990. godine
politiki sistem je oblikovan kao viestranaka parlamentarna demokrati-
ja, ali je SPS zadrao apsolutnu kontrolu nad veinom poluga dravne vla-
sti, poput vojske, policije, dravnih medija i zvaninog dravnog sindikata.
Kuvanje abe
Tokom devedesetih godina prolog veka radnici nisu napustili trajkove
kao sredstvo zatite svog ivotnog standarda. Pa ipak, usred ratova u okol-
nim republikama, u kojima je Beograd bio vojno umean pod izgovorom
zatite srpskog stanovnitva od etnikog ienja, bilo je teko upustiti se
u tajk a da se ne postavi pitanje skrivenih motiva. Nacionalna homoge-
nizacija, stvorena u optoj atmosferi straha i opkoljenosti, uinila je svaku
politiku zasnovanu na ne-etnikom identitetu, ukljuujui i klasni, sum-
njivom. Mnoge radnike voe koje su bile uporne u postavljanju klasnih
zahteva i organizovanju odvojenom od dravnih struktura, oseale su se
ugroenima i potraile neki vid zatite sklapajui saveze sa opozicionim
politikim partijama. Ovo je, pak, znailo da su zauzvrat morali usvojiti
politike nazore i organizacione metode antimiloevievskih snaga. Pri-
mera radi, nezavisni sindikat Nezavisnost okupljao je neke od najistraj-
nijih aktivista iz previranja s kraja 80-ih i poetka 90-ih godina prolog
veka, ali ta organizacija je tokom prve tranzicione dekade usvojila NVO-
mentalitet, oslanjajui se vie na podrku stranih fondacija, nego na svoje
lanstvo.
Veina industrijskih radnika, meutim, ostala je u sindikatu pod dr-
avnom kontrolom oklevajui da se prikljui antimiloevievskom pokre-
tu. Iluzije radnitva u sposobnost Miloevievog reima da ispuni svoja
21
obeanja nestale su do sredine devedesetih. Bez obzira na to, veina rad-
nika nije bila spremna da stane iza opozicije. Umesto toga, reili su da pa-
sivno podravaju reim na izborima ili da se povuku u politiku apatiju.
Za opoziciju Miloevieve reforme bile su mimikrija istinske tranzicije
koja se deavala u ostatku Istone Evrope. Za njih je Miloevi bio komu-
nista. Iz ovih pretpostavki su zakljuivali da svi problemi Srbije proizilaze
iz nespremnosti reima da prekine ideoloki i institucionalni kontinuitet
sa socijalizmom i da se vrati politikim tradicijama srpskog buroaskog
drutva od pre Drugog svetskog rata. Tvrdokorni antikomunizam opozi-
cije ukljuivao je i otvoreno neprijateljstvo prema radnikoj klasi, koja je
esto posmatrana kao prepreka broj tranziciji u kapitalizam.
Pa ipak, glavni inilac koji je uticao na radniku odbranu status quo-a
nije bila nespremnost opozicionih lidera da im se obrate, nego odluka Mi-
loevievog reima da uspori trine reforme usred opteg ekonomskog
sloma i odri odreene mere koje su omoguavale onima koji su jo radili
u drutvenom i dravnom sektoru da prebrode oluju. Kao alternativu ma-
sovnim otputanjima, vlada je uvela tzv. prinudne odmore, tokom kojih
radnik nije dolazio na posao, a primao je odreeni deo plate. Osoba, dakle,
ne bi izgubila status zaposlenog i stoga bi zadravala pristup zdravstvenom
sistemu, subvencionisanom javnom prevozu, fabrikoj menzi, itd.
Kvalitet dravnih slubi drastino je opadao. Redovi su se nizali, ne-
potizam je postao norma, a rafovi u supermarketima su ostajali prazni
veinu vremena. Uprkos tome, goli minimum neega to je liilo na dra-
vu drutvene brige bio je odravan ak i tokom ratnih i ratu nalik uslova.
Osnovne namirnice su bile velikim delom subvencionisane i distribui-
rane radnitvu kroz sindikate u dravnim preduzeima. Lekovi, struja i
grejanje su bili deficitarna roba, ali uprkos tome njihove cene su ostajale
niske, a dravnom intervencijom reim se brinuo za to da najugroeniji
slojevi stanovnitva dobiju pristup ovim robama i uslugama, zaobilazei
trine mehanizme raspodele. Nasleena infrastruktura iz socijalistikih
vremena je omoguila odravanje minimalnih civilizacijskih standarda
ivota za mnoge radnike, ak i u tim tekim vremenima.
Pored jake uloge drave, kljuni element za preivljavanje stanovni-
tva u tim godinama bila je siva ekonomija. Veliki broj zaposlenih u dru-
tvenim i dravnim preduzeima imao je dodatne prihode od sporednih
poslova na sivom tritu. Bilo da je re o trgovini benzinom, cigareta-
ma ili drugim retkim artiklima koji su krijumareni ispod zida sankcija,
ali i drugom robom iroke potronje, bilo da su vodili male neprijavljene
22
radnje ili svoju robu prodavali iza improvizovane uline tezge radnici
su spajali kraj s krajem, postajui sitni preduzetnici ili verceri. Mnoge
radnike porodice koje su odravale veze sa selom delimino su se vra-
tile obradi zemlje i samoprehranjivanju. Drava je murila pred raznim
oblicima ulinog preduzetnitva odozdo. Na donjem delu drutvene le-
stvice takve prakse sluile su kao mehanizam za preivljavanje i specifi-
an ventil za socijalno nezadovoljstvo. Na vrhu postojanje paralelnog eko-
nomskog sistema, koji poput pijavice obitava na dravnom i drutvenom
sektoru, otvorilo je vrata pojedincima bliskim reimu da steknu ogromno
bogatstvo raznim malverzacijama.
Vano je, stoga, naglasiti da Miloeviev veim nije rastegao tranziciju
u kapitalizam jer je ostao veran odranju socijalizma. Ionako fleksibilne
granice trinog socijalizma bile su prekoraene do 1991. godine, sa od-
lunom namerom da se drutvo transformie u skladu sa kriterijumima
funkcionalne trine privrede i institucijama graanske nacionalne dr-
ave. Povratak ekonomske uloge drave bio je pragmatina reakcija na
haos, koji je izbio nakon pokuaja restauracije kapitalizma i usled meu-
narodne izolacije. Ouvanje drutvenog vlasnitva i nove nacionalizaci-
je nisu provedene sa ciljem povratka u stari sistem ili proirenja uticaja
radnike klase. Naprotiv, preivljavanje dravnog i drutvenog sektora,
pod vrstom kontrolom autoritarne politike elite, ispresecane mreama
mafije koja se pretvarala u buroaziju, omoguilo je presipanje kapitala u
privatne depove proces koji se esto opisuje kao prvobitna akumula-
cija kapitala.
U stvarnosti se nije radilo o takvom procesu. Prvobitna akumulaci-
ja kapitala je istorijski proces vezan za rani kapitalizam, u kojem nastaje
sloj srednje buroazije, odnosno vlasnika manufaktura, u ijim rukama se
koncentriu sredstva za proizvodnju nakon propasti sitnog seljatva i sit-
nih, esnafskih zanatlija. Ovaj proces je bio nuan preduslov za proces in-
dustrijalizacije, koji je izrodio sloj krupnih industrijskih kapitalista, e-
fova itavih industrijskih armija (Marx). U Kraljevini Srbiji i Kraljevini
Jugoslaviji ta transformacija bila je sporadina i nikada nije dosegla raz-
mere koje je imala u razvijenim kapitalistikim zemljama, budui da su
nosioci prvih koraka u industrijalizaciji naih krajeva bili upravo krupni
kapitalisti iz tih zemalja.
No, sveobuhvatna industrijalizacija zemlje i izlazak iz agrarne zaosta-
losti se deava tek nakon Drugog svetskog rata i to ne pod vostvom pri-
vatnih investitora, nego u sklopu obnove i izgradnje zemlje na osnovama
23
socijalistike planske privrede. Ovakav model razvoja nije akumulirao
kapital, budui da proizvodnja nije bila usmerena ka ostvarivanju pro-
fita privatnika, nego je razvijao drutveno bogatstvo i proizvodio soci-
jalistiki viak vrednosti, koji se putem ulaganja u razvoj i opti ivotni
standard vraao radnikoj klasi. Sredstva za proizvodnju, resursi, zalihe
roba u skladitima preduzea i infrastruktura se, dodue, sa povratkom
trine privrede krajem 80-ih i poetkom 90-ih godina prolog veka pre-
tvaraju u dravni kapital, koji drava tei da privatizuje. Stoga za prvobit-
nom akumulacijom kapitala u Srbiji na pragu XXI veka nije bilo nikakve
potrebe. Razvijen i koncentrisan kapital je ve bio prisutan. U tom smislu,
ispravnije je govoriti o pljakanju i likvidaciji zateenog kapitala, nastalog
iz drutvenog bogatstva koje su decenijama stvarali radni kolektivi zarad
ostvarivanja brzog profita nego o prvobitnoj akumulaciji kapitala.
Miloevieva blokirana tranzicija je pomogla u izgradnji nove peri-
ferne posednike klase, sainjene od bivih aparatika, direktora drutve-
nih preduzea i ratnih profitera. Na drugom kraju drutva ovaj usporeni
preobraaj je razbio industrijski proletarijat u paramparad. Od ukupnog
radnitva, koje je brojalo 3,2 miliona ljudi, oko 700.000 je ostalo bez posla
do kraja decenije. ak i u sluaju kada je radno mesto formalno zadra-
vano, mnogi zaposleni radnici su deklasirani tokom desetogodinje borbe
za opstanak. Veina preduzea je nastavila proizvodnju na minimalnom
nivou, sa kraim radnim vremenom ili uz prinudne odmore. Mnogi rad-
nici su saekali penziju sedei besposleni u praznim fabrikim halama i
oekujui bolje dane. Ljudi koji su bili kvalifikovani radnici postali su u
sivoj ekonomiji lumpenproleteri. Drugi su se nadali da e poboljati svoj
socijalni poloaj otvaranjem malog privatnog biznisa. Mnogi su se vratili
zemljoradnji i stoarstvu kao glavnom izvoru prihoda. Srbijanska rad-
nika klasa je uspela da izbegne direktni udar ok terapije, koja se irila
Istonom Evropom, ali tako to joj je alternativa bila spora smrt kroz hi-
ljadu rezova.
Decenija na ulicama
Opozicioni protest protiv reimske kontrole nad dravnom televizijom 9.
marta 1991. godine privukao je preko pedeset hiljada demonstranata, koji
su se sukobili sa policijom u centru Beograda. Reim je bio primoran da
upotrebi vojsku kako bi ouvao red u prestonici. Dan potom, studenti su
izali na ulice solidariui se sa demonstrantima. Radnici su, meutim,
ostali u fabrikama. U prethodnim mesecima, zvanini sindikat metalaca
24
vodio je kampanju za dravne subvencije i vie plate. Plan je navodno bio
da se ue u generalni trajk ukoliko vlada odbije da uje njihove zahteve.
No, kada su izbile martovske demonstracije, sindikat je odloio sve da-
lje akcije da ne bi izgledalo kako se svrstava uz protest opozicije. Ume-
sto toga, dva dana kasnije, mnogi radnici su se nali na mitingu podrke
vladi, gde su funkcioneri SPS-a denuncirali demonstrante u centru grada
kao strane plaenike i faiste.
Slino tome, gotovo tromesene mobilizacije u zimu 1996/97. protiv
izborne krae, ostale su pokret urbane srednje klase i studenata, koji nije
uspeo da privue znaajnije organizovano uee radnike klase. Reim je
ponovo uspeo da mobilie deo radnika iz dravnog sektora za kontrami-
ting protiv masovnog pokreta na ulicama. Ovo nije mnogo zabrinjavalo
pristalice opozicije. Do sredine 90-ih, slika radnitva kao glavnog brani-
oca reima, zajedno sa seljacima i penzionerima, bila je iroko rairena u
opozicionim krugovima. Za veinu opozicionih aktivista vulgarnih shva-
tanja, radnika klasa je bila relikt komunizma koji je morao biti uklonjen
iz politikog ivota zemlje kako bi se otvorila mogunost za Miloeviev
pad sa vlasti.
19
Mitinzi sponzorisani od vlasti esto su bili uzimani kao dokaz radni-
ke lojalnosti reimu. Pa ipak, bez obzira na to koliko su velike bile u poet-
nim godinama Miloevieve vladavine, ove manifestacije se ne mogu uzi-
mati kao taan barometar podrke radnike klase vladajuoj partiji. Kao
to je ve spomenuto, to su bile dobro orkestrirane mobilizacije s vrha, za
koje su drutvene i dravne fabrike po pravilu organizovale slobodan dan
za svoju radnu snagu, kao i prevoz do mesta odravanja mitinga. Uprkos
svim institucionalnim resursima koje je vlada imala na raspolaganju, broj
uesnika na ovim manifestacijama nastavio je da se smanjuje tokom go-
dina. Kasnih 80-ih, reim je mogao da se pohvali sa do milion uesnika
na grandioznim manifestacijama u sklopu ve opisane Antibirokratske
revolucije. Dok je kontramiting 1991. godine privukao oko stotinu hilja-
da uesnika, miting organizovan kao odgovor masovnim opozicionim
19 Postoji veoma malo istraivanja anti-miloevievskih pokreta pisanih iz leviar-
ske perspektive. Kratak prikaz studentskih demonstracija i njihovih ideja videti u:
ore Tomi, Uline studije - odsek: Protest! Studentski protesti tokom Ere Milo-
evi, u: ore Tomi i Petar Atanackovi (ur.), Drutvo u pokretu: Novi drutveni
pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Cenzura, Novi Sad 2009, str. 184-231. Za
analizu antikomunizma u idejama srbijanske opozicije videti: Todor Kulji, Tito u
novom srpskom poretku seanja, u: Sociologija, Beograd, godina XLV, br. 2, 2003,
str. 97-116.
25
demonstracijama protiv izborne krae 1996/97. godine okupio je manje
od pedeset hiljada pristalica. Miloevievom reimu je oigledno isticao
rok trajanja.
Trei veliki talas opozicione mobilizacije na ulicama u oktobru 2000.
godine, konano je uspeo da obori Miloevia s vlasti. Paradoksalno,
upravo je trajk oko 7.000 rudara, ljudi na koje je opozicija najmanje rau-
nala, posluio kao odluujua prekretnica u ovom pokretu. Nakon otkri-
a jo jedne izborne krae u septembru te godine, udruena opozicija je
pozvala na graansku neposlunost i generalni trajk. Po obiaju, na po-
etku su se odazvali uglavnom beli okovratnici zaposleni u javnim slu-
bama i vlasnici manjih prodavnica. Ali, uskoro su drugi delovi radnike
klase irom Srbije, poput radnika komunalnih preduzea, poeli da se pri-
kljuuju pokretu. Rudnik uglja Kolubara je 29. septembra objavio general-
ni trajk do vladinog priznavanja izborne pobede opozicionog kandidata
na predsednikim izborima.
Rudarski basen Kolubara je bitan stub energetskog sistema zemlje.
Godinama je opozicija organizovala masovne izlive graanske neposlu-
nosti i arene protestne etnje, koji su Miloevia ostavljali naizgled neta-
knutim. Reim je uspevao da improvizuje razliita reenja u vremenima
ekonomske krize, meunarodnih sankcija, ratova i ulinih demonstraci-
ja, ali je perspektiva restrikcija struje, uzrokovanih neposlunou radni-
ka u dravnoj industriji, bila ono to ga je konano razorualo. U znak so-
lidarnosti sa rudarima, graani oblinjeg Lazarevca i opozicioni aktivisti
probili su se u rudnik, a jedan deo je opkolio policijske snage ispred ulaza.
Zajednikim pritiskom iz samog rudnika i sa protesta ispred njega, poli-
cijska blokada je slomljena 4. oktobra. Graani su se spojili sa rudarima u
slavljenikom raspoloenju. Sledeeg dana, stotine hiljada demonstranata
iz cele zemlje protestovale su u Beogradu, gde su poeli napadi na Skup-
tinu i druge institucije vlasti. Dvanaestogodinja vladavina Slobodana
Miloevia bila je gotova.
Zakasneli neoliberalizam
Odluka jednog dela radnitva da se prikljui protestima protiv vlade bila
je kljuni jeziak na vagi koji je omoguio opozicionim strankama da
preuzmu vlast. Kolubarske rudare su kratko slavili kao nacionalne hero-
je, ali ovo nipoto nije znailo da je biva opozicija bila spremna da na-
pusti svoju antiradniku orijentaciju. Meu prvim zakonima koje je do-
nela postmiloevievska vlada bio je novi Zakon o radu, koji je ukinuo
26
formalnu obavezu kolektivnog pregovaranja i uinio trite rada fleksi-
bilnijim za poslodavce. Dalje, novi Zakon o privatizaciji je odustao od in-
sajderskog modela i uveo konvencionalnije naine neposrednih prodaja
jednom veinskom vlasniku, dopunjene ogranienim davanjima akcija
radnicima i irem stanovnitvu. Postmiloevievska politika elita ula
je u novi milenijum pod velikim pritiskom da sustigne drave Srednje
Evrope. U njenim oima, dok su druge bive socijalistike zemlje jurile
putem kapitalistike modernizacije, Srbija je stajala zamrznuta pod Milo-
eviem. Liberalni komentatori su se nadali da e radikalan prekid konti-
nuiteta sa prethodnim sistemom biti korien za konano uvoenje pra-
ve tranzicije, transformacije uz odluniju privatizaciju, puno otvaranje
ka meunarodnim tritima, funkcioniue institucije i vladavinu prava.
Do ulaska u novi milenijum, prve teorijske kritike doktrine oka ve
su ule u glavni tok ekonomske i politike nauke. Razorne posledice po-
litike iz ranih 90-ih u Istonoj Evropi dovele su do toga da akademija i
politiari ponu ponovno da promiljaju ulogu drave u procesu tranzici-
je. Antiglobalistiki pokret u visokoindustrijalizovanim zemljama je bio
pred vrhuncem, a drutveni pokreti u Latinskoj Americi izrodili su nove
vlade koje su odbijale da implementiraju ortodoksnu ekonomsku politiku
iz prethodne dve decenije. Nova vladajua garnitura u Srbiji bila je potpu-
no odseena od ovih globalnih procesa. Njeni protagonisti su dolazili iz
parohijalnih srpskih opozicionih krugova 90-ih, u kojima su antikomuni-
stiki intelektualci, nacionalistike politike stranke i liberalne nevladine
organizacije imali monopol nad politikim diskursom.
Svaka postmiloevievska vlada se opredeljivala za udbenika neoli-
beralna reenja u ekonomiji. Gotovo svaki pokuaj angaovane industrij-
ske politike bio je naputen. Kompanije iz dravnog i drutvenog sektora
stavljene su na listu brze privatizacije. Domau proizvodnju je trebalo re-
strukturirati i uiniti konkurentnom putem direktnih stranih investicija.
Sve to je vlada navodno trebalo da radi jeste da legislaturu zemlje pri-
lagodi zahtevima krupog biznisa i odrava stabilnu nacionalnu valutu,
trite bi se postaralo za sve drugo. Ovu novu ekonomsku orijentaciju sa
gotovo jednakim entuzijazmom doekali su i strani investitori i deo do-
maih preduzetnika koji su bili spremni da se prikljue meunarodnim
tokovima kapitala. Uaureni tokom itave decenije pod Miloeviem, naj-
uspeniji lokalni biznismeni su prerasli uska trita koja im je nudio dr-
avni kapitalizam pod nadzorom Miloevieve partije. Da bi proirili i
legalizovali svoj biznis, pripadnici vladajue klase u nastajanju imali su
27
potrebu za pristupom stranim bankarskim kreditima. No, pre svega im
je bilo potrebno politiko zeleno svetlo za otkup profitabilnih dravnih
kompanija. Miloeviev okotali reim koji se bazirao na podrci dire-
kora dravnih i drutvenih preduzea bio je zbaen, a investicije velikih
privrednika u politiku preusmerene ka bivim opozicionim strankama.
Periferna buroazija u nastajanju je stoga kartirala SPS kako bi na
mesto ove partije doao itav spektar politikih stranaka koje slue nje-
nim interesima. Na drugoj strani, radnika klasa je propustila istorijsku
priliku da izgradi vlastite organizacije. Zahvaljujui imidu alternativnog
sindikata, lanstvo Nezavisnosti je naraslo u prvim mesecima nakon
promene vlasti. Meutim, rukovodstvo ovog sindikata bilo je dezorijenti-
sano u novom politikom okruenju. Kao i najvei deo nevladinog sekto-
ra, sindikat je izgubio veliki deo finansija i logistike podrke koju je ne-
kada dobijao sa Zapada. Nove vlasti su dosledno provodile program koji
je sindikalno rukovodstvo tokom devedesetih usvojilo. Glasnogovornici
Nezavisnosti mogli su se aliti na ovu ili onu pojedinanu meru, ali,
sutinski, ovo je bio pravac promene koji je rukovodstvo sindikata zami-
ljalo pod Miloeviem.
Bivi dravni sindikat takoe nije bio u stanju da se prilagodi novim
okolnostima. Njegovo rukovodstvo je usvojilo kritikiji ton. Ali, umesto
da se okrene svojem lanstvu za podrku, SSSS je nastavio da trai spon-
zorstvo vladajuih stranaka. Problem je bio u tome to su glavni postmilo-
evievski politiki igrai bili relativno nezainteresovani za njegove uslu-
ge. Za razliku od stare SPS, najvee politike partije iz bive opozicije nisu
imale ideoloku vezu sa radnikom politikom i nisu raunale sa industrij-
skim proleterijatom kao znaajnim delom svog birakog tela. Imitiraju-
i zapadnoevropski korporativistiki model socijalnog partnerstva, nova
vlada je postavila telo za tripartitne pregovore izmeu drave, radnitva i
poslodavaca. Meutim, do danas ova institucija ostaje prazna ljutura bez
sadraja i stvarnog autoriteta nad politikom rada u zemlji. Kao politika
tema, poloaj radnitva bio je potisnut u jo dublji zapeak u postmiloe-
vievskoj Srbiji nego to je to bio sluaj tokom 90-tih.
Sindikalno rukovodstvo je nastavilo da poziva na suvislo socijalno
partnerstvo, koje bi im ponudilo bilo kakav glas u oblikovanju industrij-
skih odnosa. Istina je, meutim, da sindikati nemaju politiku teinu i da
drava stoga moe lako da ih ignorie. Izmeu 1998. i 2010. godine, sin-
dikalno lanstvo je opalo sa polovine na jednu treinu ukupno zaposle-
nih. Udeo sindikalno organizovanih radnika u privatnom sektoru iznosi
28
zanemarivih 12 procenata.
20
Vrhuke dve najvee sindikalne konfedera-
cije ostaju potpuno izolovane od svojih baza, pa su, stoga, nesposobne da
mobiliu lanstvo za ikakvu javnu demonstraciju snage. Sa slabim i ko-
rumpiranim vostvima, sindikalno lanstvo ostaje ratrkano po lokal-
nim podrunicama, koje imaju malo dodira sa centralnim telima i dru-
gim podrunicama u zemlji, ili po manjim sindikalnim organizacijama
vezanim za pojedinane kompanije, koji ne pripadaju nijednoj federaciji.
Sve zajedno, u Srbiji danas postoji oko dvadeset hiljada registrovanih
sindikata. Tokom 90-ih, radnici zaposleni u javnom sektoru su esto au-
tomatski postajali lanovi konfederacije bliske dravnom aparatu. Sa pa-
dom SPS-a, sloboda sindikalnog organizovanja je ula na velika vrata u
ova preduzea, ali rezultat nikako nije bio jaanje pregovarakih pozicija
radnika. Nije neuobiajeno da radna snaga jednog dravnog preduzea
bude podeljena meu deset razliitih sindikata. Mnoge manje sindikal-
ne organizacije nisu nita drugo do produene ruke uprave, koje omo-
guavaju sitne povoljnosti svojim lanovima i atomizuju radniko pred-
stavljanje. Treba otvoreno postaviti pitanje da li se sloboda sindikalnog
organizovanja zaista poveala u postmiloevievskoj eri. Dok su radnici
u krupnim infrastrukturnim sistemima rascepkani meu mnotvom u-
tih sindikata, mnoge strane korporacije koje ulaze u zemlju ne doputaju
nezavisno sindikalno organizovanje u svojim fabrikama. Ista praksa se
moe primetiti u rastuem sektoru malih privatnih preduzea, u kojima
individualni poslodavci dre svoje radnike pod stalnim nadzorom i bez
ikakvog sindikalnog predstavnitva.
Radnika klasa je stoga ostavljena bez odgovarajue strukture koja bi joj
posluila za formulisanje svojih interesa i primoravanje nove politike elite
da prizna njeno postojanje, ako ne kao glavne drutvene klase, kao to je to
bio sluaj nekada u socijalizmu, onda makar kao jednog od vanih stubova
drutva. Nova paradigma ekonomskog rasta zasnovanog na uvozu, kojom
je zanemarena proizvodnja, takoe je doprinela poveanoj nevidljivosti in-
dustrijskih radnika. Na prelasku u novi milenijum, kada je Srbija poela sa
obnovljenim naporima da se integrie u svetsku privredu, globalna trita
su ula u recesiju. Vie od dve decenije pre toga, razvijene kapitalistike
zemlje su odravale svoje stope rasta proirivanjem kreditiranja domain-
stava i pekulantskim finansijskim mehurima. Za trenutak se inilo da bi
20 Zoran Stojiljkovi, Sindikati i zaposleni u raljama tranzicije i krize, u: Sreko
Mihailovi (ur.), Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja
tranzicije, Friedrich Ebert Stifung, Beograd 2010.
29
pucanje dotkom (.com) mehura 2000. godine moglo da oznai kraj neolibe-
ralne ere. Ipak, fatalna predvianja su se pokazala prenagljenima. Globalni
ekonomski zamah poduprt kreditima nastavljen je jo osam godina.
Ovo je posebno vailo za zemlje Istone i Centralne Evrope, u kojima
je finansijski kapital naao plodno tlo za investiranje nakon decenije libe-
ralnih ekonomskih reformi, rezanja radnikih prava i unazaivanja op-
teg ivotnog standarda. Vrednost nekretnina je porasla i lokalne banke
su bile orne da izdaju kredite denominirane u stranim valutama.
21
Nove
vlasti u Beogradu nisu oklevale da uskoe na voz u pokretu. Vlada je 2002.
godine zatvorila etiri najvee dravne banke i predala kontrolu nad fi-
nansijskim sektorom u ruke stranim bankama. Tokom devedesetih, Na-
rodna banka je pribegavala tampanju novca trudei se da odri dravna
preduzea u ivotu, uprkos pljakanjima od njihovih uprava. Ova praksa
dovela je do hiperinflacije i osiromaenja irokih drutvenih slojeva. Igra-
jui na rairen strah od hiperinflacije, nova vlada je usvojila restriktivnu
monetarnu politiku kao kamen temeljac ekonomskog razvoja.
Visoke kamatne stope privukle su kredite i pekulantski kapital iz ino-
stranstva. Jo jedna pojava koja je omoguila upliv stranog kapitala bila je
rasprodaja najprofitabilnijih preduzea u dravnom vlasnitvu. Gomila-
nje deviznih rezervi, koje je usledilo, omoguilo je odravanje jakog di-
nara, porast potranje za uvozom i pristup daljim kreditima. Ovaj model
rasta zasnovan na stabilnom kursu domae valute, rastu kredita i potro-
nje napumpao je profite banaka, zapadnih izvoznika i uvoznih kompani-
ja. Izmeu 2001. i 2008. godine, Srbija je zabeleila prosenu stopu rasta
BDP-a od 5,4 procenta. U etiri godine najintenzivnijeg rasta, 2004-2008,
realna plata je rasla za 10 odsto na godinjem nivou.
22
Meutim, dok je
novoj politikoj garnituri davao malo prostora za disanje, ovaj oportuni-
stiki model rasta stvorio je ogromne strukturne neravnotee u domaoj
ekonomiji i produio mnoge negativne trendove iz prethodne decenije.
Dezindustrijalizacija
Poetno obeanje neoliberalnih stratega bilo je da e ulazak stranog ka-
pitala i privatizacija restrukturirati i modernizovati industrijski sek-
tor. Prema ovoj viziji, privuene komparativnim prednostima Srbije,
21 Dale-Hardy 2011, str. 252.
22 Martin Upchurch and Darko Marinkovi, Serbia from the October 2000 Revolu-
tion to the Crash, u: Gareth Dale, First the Transition then the Crash: Eastern Europe
in the 2000s, Pluto Press, London 2011, str. 236.
30
multinacionalne kompanije bi konano preduzele neophodne promene
koje drava navodno nije u stanju da napravi. Pokupovale bi firme u pre-
raivakoj industriji, uinile ih konkurentnima kroz ciklus novih ulaga-
nja i zapoele izvoz na svetsko trite. Za razliku od politiki postavljanih
menadera Miloevieve ere, novi privatni vlasnici bi prekinuli sa plja-
kom kapitala akumuliranog tokom socijalizma i konano pokrenuli proi-
zvodne trake. Pravei zdravorazumske analogije sa iskustvima iz svakod-
nevnog ivota, mnogi radnici su se slagali sa ovom logikom. Kao to se
radnik brine o svojoj kui, novi vlasnik je navodno trebalo da bude za-
interesovan za odravanje dobrobiti fabrike kao svoje privatne svojine.
23

Nakon deset godina iscrpljujueg ekonomskog propadanja pod sistemom
produenog dravnog i drutvenog vlasnitva dolo je vreme da se isku-
aju kreativne snage trinog podsticaja.
Ekonomska istorija pokazuje da privatni preduzetnici esto odlino
uoavaju privremene prilike za pravljenje profita, ali postavljanje temelja
za dugoroni makroekonomski razvoj nikada nije bilo njihova jaa stra-
na. Preputeni sebi, multinacionalne kompanije, domai tajkuni i itava
mrea manjih preduzetnika stvorili su anti-utopiju, koja je imala vie toga
zajednikog sa prethodnom decenijom ratova i sankcija, nego sa svetlom
kapitalistikom modernou, koju su zamiljali bivi opozicioni aktivisti.
Strane korporacije su pokupovale monopole i sigurne profitere meu pre-
duzeima poput banaka, naftne industrije, pivara i duvanske industrije.
Krupni srpski kapitalisti su se postavili kao posrednici izmeu zapadnih
izvoznika i lokalnih potroaa. Koristei kupovnu mo stvorenu jakom
domaom valutom i irenjem kreditiranja, usredsredili su se uglavnom na
uvoz i maloprodaju. Banke su takoe igrale na sigurno. Koristile su priliku
da naplauju visoke kamate za potroake kredite i pekulisale na tritu
nekretnina, a pokazivale malo interesa za dogorona, razvojna ulaganja.
Ekonomski rast zasnovan na uvozu ostavio je veinu manjih i srednjih
industrijskih preduzea u rukama sitnih preduzetnika ije se poslovno
poreklo moe ispratiti do mafijakog kapitalizma 90-ih. Ovi investitori
nisu imali nameru da oivljavaju proizvodnju. Umesto toga, raunali su na
oponaanje poslovnih praksi nekadanjih direktora drutvenih preduzea
23 Do kraja 80-ih desio se velik prelaz od glorifkovanja ka ismevanju drutvene
svojine i njenom omalovaavanju kao uzroku svih ekonomskih tekoa u jugoslo-
venskom drutvu. Privatno vlasnitvo se nametalo kao prirodno i kao ekonomski
daleko efkasnije od drugih oblika svojine. Radnika klasa nije bila imuna na takva
tumaenja. Kao primer, pogledati intervjue sa radnicima panevake pivare, koje je
vodila antropolog Ildiko Erdei, u: Erdei 2007, str. 96.
31
koji su u meuvremenu postali krupni kapitalisti, to jest na izvlaenje
vrednosti iz ostataka drutvenog sektora. Oko 25 odsto svih privatizacija
bile su ponitene, jer novi vlasnici nisu ispunili svoj deo obaveza iz priva-
tizacionog ugovora.
24
Plan investitora je obino bio da raznim metodama
isisaju potcenjeni kapital iz kompanija. U sluajevima u kojima su se zgra-
de preduzea nalazile na privlanoj lokaciji, cilj novih vlasnika bio je da
rasformiraju fabriku, otarase se radne snage, a zatim prodaju fabriko ze-
mljite kao nekretninu. Kao posledica ovakvih praksi, ak je i minimum
proizvodne aktivnosti, odravan u prethodnim godinama, zaustavljen.
Radna snaga ovih kompanija zavrila je u tranzicionom istilitu nisu
bili zvanino nezaposleni, ali je njihovo radno mesto prestalo da im ispla-
uje line dohotke ili socijalne doprinose. Nije bilo neuobiajeno da fabri-
ka bude privatizovana dva ili tri puta za redom, samo da bi se naao neko
spreman da organizuje neto to lii na normalan proces rada.
Do kratkog ekonomskog buma u bankarskom sektoru, telekomunika-
cijama i trgovini dolo je uglavnom u dva najvea urbana centra na severu
zemlje (u Beogradu i Novom Sadu). Ovi pomaci u mestima na koje je fo-
kusirana medijska panja omoguili su politiarima da ignoriu dezindu-
strijalizaciju gradova u unutranjosti. Nakon dvadeset godina tranzicije,
srpska industrija jo nije u mogunosti da dostigne polovinu vrednosti
koju je proizvodila 1990. godine. Procenjuje se da industrija danas zapo-
ljava 35 odsto ljudi manje nego to je to bio sluaj u poslednjim godi-
nama samoupravljanja.
25
Krajem osamdesetih u Srbiji je postojalo devet
industrijskih centara sa preko 20.000 zaposlenih i sedamnaest gradova u
kojima se preko 10.000 stanovnika bavilo industrijskom proizvodnjom.
Danas su samo dva grada kandidati za industrijske centre prema prvom
kriterijumu i etiri grada po drugom.
Pre tranzicije preraivaka industrija inila je najmanje 30 odsto vred-
nosti ukupnog BDP-a, a dve decenije kasnije njen udeo je pao na oko mr-
avih 14 odsto.
26
Iskorienost kapaciteta industrijskih postrojenja 1990.
24 U sluaju proizvodnog sektora, procenat ponitenih privatizacija se penje do
29,4odsto.
25 Inicijative metalskih sindikata za odrivu industrijsku politiku Srbije, Industrijski
sindikat Srbije, Beograd 2011, str. 13. (internet) dostupno na: http://industrijskisindi-
kat.org/userfles/fle/Odrziva_industrijska_politika_Izvestaj_IS_Srbija.pdf
26 Kad se saberu rudarstvo, graevinarstvo, energetika i vodoprivreda, ukupni udeo
industrije u BDP-u Srbije je povean na 21,8 odsto. Prosek Evropske Unije je 24,9
odsto, a u Centralnoj Evropi, u tzv. zemljama u tranziciji, poput Slovake ili eke
Republike, dosee znatno vei udeo. Tokom poslednjeg ekonomskog buma industrij-
32
bila je 69 odsto, to je ekonomistima te ere bio glavni dokaz neefikasno-
sti krizom zahvaene socijalistike ekonomije. Pod laissez-faire ekonom-
skom politikom tranzicione Srbije, meutim, iskorienost industrijskih
kapaciteta palo je na zapanjujuih 43,4 odsto! Nekada koncentrisana u
krupnim stratekim preduzeima, industrijska radnika klasa je ras-
cepkana u brojne manje, propadajue fabrike. Rauna se da je 1990. oko
680.000 ljudi bilo zaposleno u krupnim industrijskim sistemima sa pre-
ko hiljadu radnika. Do 2007. u kompanijama tog tipa preostalo je svega
157.000 radnih mesta.
27
Naputanjem socijalne zatitne mree u formi prinudnih odmora
nezaposlenost je skoila u prvim godinama oivljene tranzicije. Do 2005.
stopa nezaposlenosti je tako prela 20 odsto. Nezaposlenost je umereno
opadala tokom naredne tri godine, ali je ovo uglavnom bio rezultat poo-
trenih statistikih kriterijuma i poveane stope penzionisanja. U situaciji
u kojoj nije mogla da oivi blokirane fabrike ili da otvori nova radna me-
sta, vlada se upustila u stvaranje raznih improvizovanih socijalnih pro-
grama za radnike. Jedan od glavnih metoda za zbrinjavanje vika radne
snage bili su programi koji su omoguili radnicima da premoste godine
radnog staa koje im fale da bi se kvalifikovali za penziju. Drugi su bili
ohrabrivani da napuste radna mesta i upuste se u mali privatni biznis uz
pomo otpremnina. Veliki broj otputenih radnika preselio se u nefor-
malni sektor. Blizu 28 odsto ukupne zaposlenosti u 2002. godini bilo je u
sivoj ekonomiji, a ovaj procenat je do 2007. porastao na 35 odsto. Prema
tome, glavne strategije za preivljavanje krize fokusirale su se na razne
naine na koje radnici mogu napustiti trite rada, a opcije borbe za ou-
vanje radnih mesta su ostavljane po strani.
Opti standard ivota se blago popravio u postmiloevievskoj eri: sta-
bilizacijom osnovnih preduzea u javnom sektoru, redovnom isplatom
penzija, rastom privatnog uslunog sektora i irenjem kredita i trgovine.
Postotak graana koji ive ispod donje granice siromatva je prepolovljen
sa 14 odsto u 2002. na 6,6 odsto u 2007. godini. Osnovna infrastruktura
i usluge donekle su poboljani, a rafovi u supermarketima su napunjeni
uvoznim proizvodima. Stvoren je tanak sloj visokokvalifikovanih radni-
ka, zaposlenih u podrunicama multinacionalnih kompanija i lokalnih
ska proizvodnja je obino doprinosila sa 40 odsto ukupne vrednosti proizvedene u
ovim privredama.
27 Edvard Jakopin and Jurij Bajec, Challenges of Industrial Development for Serbia,
u: Panoeconomicus, Novi Sad, godina LVI, br. 4, 2009, str. 507-525.
33
korporacija sa odreenom kupovnom moi. Plate dravnih zaposlenika u
zdravstvu, obrazovanju i administraciji nekoliko godina su rasle bre od
inflacije. Ipak, za velik deo radnike klase redovan posao i dalje nije bio
dovoljan izvor prihoda. Da bi spojili kraj s krajem radnici su nastavili da
se oslanjaju na sivu ekonomiju, otpremnine, sezonski rad na selu i dozna-
ke roaka koji rade u inostranstvu. Mnogi pripadnici mlae generacije
opredelili su se za produenje adolescencije, odlaganje izlaska na trite
rada kroz produeno kolovanje ili za emigraciju.
28
Za industrijsku rad-
niku klasu tranzicija se pokazala kao uas bez kraja. Nije bilo stabiliza-
cije, osveenja niti smirivanja u novim okolnostima. Umesto toga, veli-
ki deo populacije proivljava permanentnu krizu i primoran je da usvaja
bezbroj privremenih reenja za svoje egzistencijalne probleme.
Kolaps neoliberalnog modela
Svetska ekonomska kriza donela je nagli kraj postmiloevievskom tipu
ekonomskog rasta zasnovanom na rasprodaji dravne i drutvene imovi-
ne, privlaenju stranih kredita i pekulantskog kapitala, spontanom rastu
uslunog sektora i uvozu artikala iroke potronje. Usled visokog spolj-
notrgovinskog deficita i gomilanja spoljnog duga, bez unutranjih izvora
akumulacije kapitala, ovaj model se ubrzo pokazao kao neodriv na due
staze. No, dokle god je dolazilo do upliva stranog kapitala kroz nove pri-
vatizacije i zajmove, vlada je bila u stanju da koristi devizne rezerve da bi
titila kupovnu mo domae valute, produavala potroaki bum, dobija-
la pristup novim kreditima i tako odravala fasadu progresa.
U biti, ekonomskom politikom drava Srbija je napumpavala lokalnu
verziju pekulativnog mehura, koji se oslanjao na priliv kredita i stalno
poveanje potronje. Ovakav tip ekonomskog rasta omoguavao je likvid-
nost u kratkom roku, ali je istovremeno vrlo mali deo investicija plasirao
u proizvodne privredne aktivnosti. Pre ili kasnije, trgovinski deficit i slom
kupovne moi domae valute pretili su da bace privredu u krizu. Sistem je
iveo na pozajmljenom vremenu. Pa ipak, svi najmoniji igrai unutar sr-
bijanske ekonomije imali su interes u odravanju ovog privida prosperite-
ta. Multinacionalne banke i strani proizvoai bili su u prilici da uveaju
28 Socioloka studija iz 2003. je otkrila da u Srbiji 77 odsto mladih (17-24), 64 odsto
srednje starih (25-30) i 41 odsto starijih mladih graana (31-35) ive u domovima
svojih roditelja. Videti: Smiljka Tomanovic and Suzana Ignjatovic, Transition of
Young People in a Transitional Society: Te Case of Serbia, u: Journal of Youth Stu-
dies, godina 9, br. 3, 2006, str. 269-285.
34
svoje profite zahvaljujui visokim kamatnim stopama i kratkoronom po-
rastu lokalne potranje. Najkrupniji srpski kapitalisti pozajmili su ogro-
mne sume da bi proirili svoja poslovna carstva. Izvesno vreme su lako
zaraivali novac uz pomo maloprodajnih mari na uvezena potrona do-
bra i rastuih cena nekretnina. Preduzetnici nieg kalibra i mafijaki bi-
znismeni punili su svoje depove diui kredite za kupovinu potcenjenih
preduzea, iz kojih su potom isisavali svaku preostalu vrednost.
29
Meutim, okida za ekonomski sunovrat nije bila nijedna od ovih
unutranjih protivrenosti. Srbija je poela da belei negativne stope rasta
i pre nego to je imala priliku da rasproda sva profitabilna preduzea u dr-
avnom vlasnitvu. Kriza je u zemlju ula preko Evropske Unije, jedinog
entiteta koji je navodno trebalo da donese stabilnost i izvue privredu iz
ekonomskog i drutvenog gliba 90-ih. Pred kraj 2008, sa prvim talasima
svetske finansijske krize koji su poeli da dopiru do Jugoistone Evrope,
srbijanski bankarski sistem je proao kroz omanju krizu poverenja i beg
kapitala, kada je preko jedne milijarde evra podignuto sa rauna tedia
i depozita firmi. Tokom 2009, dok je upliv stranog kapitala poinjao da
presuuje, od kompanija i graana se istovremeno oekivalo da vrate oko
etiri milijarde evra kamata na prethodno uzete kredite. Zemlja se nala
na ivici bankrota kada su strane banke, koje kontroliu preko 80 odsto fi-
nansijskog sektora, iz predostronosti poele da sele kapital u svoje mati-
ne banke i usporavaju sa odobravajem novih kreditnih trani.
Kolaps monetarnog sistema spreen je zajmom dobijenim od Meu-
narodnog monetarnog fonda, upotrebom nagomilanih deviznih rezer-
vi za zatitu nacionalne valute, subvencijama kompanijama i graanima
za dalje zaduivanje kod banaka i potpisivanjem specijalnog sporazuma
sa predstavnicima glavnih stranih banaka, koji je osigurao odravanje
osnovnog nivoa kreditiranja. Uprkos ovim merama, rast kreditiranja u
privredi je posustao. Banke su se uvale refinansiranja svojih klijenata ili
izdavanja novih zajmova firmama. Strah od toksinih dugova na svet-
skom nivou i usporavanje zajmovne aktivnosti izmeu globalnih banaka
morao je pre ili kasnije dopreti i do Srbije. Liberalizovani bankarski sek-
tor, u stranom vlasnitvu, preao je put od motora ekonomskog rasta do
mehanizma za prelivanje svetske krize unutar zemlje.
29 Mladen Peri i ore Tomi, Kako je rashodovano drutvo? Strateki steaj
i njegova primena na postjugoslovenskom prostoru na primeru preduzea invoz,
u: jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja, godina 2, br. 1, leto 2012,
str.78-97.
35
Drugi glavni oslonac novomilenijumskog tranzicionog privrednog ra-
sta pokazao se podjednako nestabilnim kao i kreditna aktivnost zavisna
od stranih banaka. Tokom prvog kvartala 2009. upliv stranih direktnih
investicija u zemlju opao je za gotovo 50 odsto u poreenju sa istim perio-
dom 2008.
30
Drava je polagala velike nade u dobijanje visoke cene za tele-
kom-kompaniju u njenom vlasnitvu. Meutim, sa irenjem svetske krize,
strani ponuai bili su spremni da kupuju samo ukoliko vlada prepolovi
cene svojih najvrednijih kompanija. US Steel, jedna od retkih multina-
cionalnih kompanija koja je uloila u industrijski sektor u prethodnom
periodu, postepeno je smanjivao obim proizvodnje ve od prvih naznaka
krize 2008, da bi krajem 2011. obelodanio da u potpunosti naputa ze-
mlju. Stope rasta BDP-a istopile su se preko noi. U poslednjem kvartalu
2008. privredni rast jo je dostizao 5,4 odsto. U prvom kvartalu 2009. re-
alni BDP je pak pao na: - 4,1 odsto. Trebalo je godinu dana za ponovnu
pojavu pozitivnih stopa rasta, ali ni tada nisu prelazile 1 odsto.
31
Zemlja je tako tokom 2009. godine zvanino ula u recesiju sa konti-
nuirano negativnom stopom rasta i konstantnim rastom nezaposlenosti.
Stopa nezaposlenosti, koja je nakon 2000. godine tekom mukom drana
ispod praga od 20 odsto, a potom se nakratko spustila do 14 odsto na vr-
huncu ekonomskog buma, ponovo je porsla u toku krize. U aprilu 2010.
godine prela je 20 odsto, uprkos vladinim naporima da nezaposlene rad-
nike starije dobi poalje u penziju, stroijih statistikih kriterijuma i to-
lerisanju sive ekonomije. Procenjuje se da je imeu oktobra 2008. i aprila
2010. godine broj zvanino zaposlenih ljudi smanjen za 370.000.
32
Liberalizacija spoljne trgovine, koja je dovela do enormnog zasipanja
domaeg trita stranom robom, i insistiranje na jakoj valuti, to je izvozne
proizvode uinilo relativno skupim na svetskom tritu, ve su predstav-
ljali veliki teret za lokalne proizvoae. Fokusiranje izvozne orijentacije na
30 Da bi se odrao visoki nivo privrednog rasta po opisanom modelu, procenjuje se
da je Srbiji potreban godinji priliv od oko tri milijarde dolara u stranim direktnim
investicijama. U godinama kada je privatizacija bila na vrhuncu i kada se odvijala
privredna ekspanzija (2006, 2007 i 2008) privreda je uspevala da se priblii ovoj cifri
ili da je pretekne. No, ve 2009. strane direktne investicije spale su na tek 1,9 milijar-
di dolara.
31 Mihail Arandarenko and Sonja Avlija, Behind the Veil of Statistics: Bringing
to Light Structural Weaknesses in Serbia, u: Verena Schmidt and Daniel Vaughan-
Whitehead (ur.), Te impact of Crisis on Wages in South-East Europe, International
Labour Organization, Budapest 2011, str. 123-159.
32 Arandareno-Avlija 2011, str. 144.
36
trita EU bilo je dodatna prepreka u kriznim godinama. Recesija u ekono-
mijama Zapadne Evrope izazvala je pad potranje i smanjenje od 24 odsto u
izvozu i ono malo preraevina i gotovih proizvoda koje su domai proizvo-
ai uspevali da prodaju inostranstvu u prethodnom periodu. Usred uz-
drane kreditne aktivnosti banaka, opadanja stranih investicija i smanje-
nja agregatne tranje, privreda se zakoila. U februaru 2009. godine realni
opseg krize likvidnosti postao je jasan kada je vlada objavila podatak da su
bankovni rauni 57.000 preduzea, koja su zapoljavala preko 150.000 ljudi,
blokirani zbog neplaenih dugova. Kao posledica povlaenja kredita, ogra-
niavanja plata i porasta nezaposlenosti, domaa agregatna tranja takoe
je pala. MMF je dodao ulje na vatru uslovljavajui svoj zajam rezovima u
dravnom budetu. Vlada je zamrzla plate u javnom sektoru i devalvirala
nacionalnu valutu, ime je dodatno smanjila kupovnu mo stanovnitva.
Kamate na kredite, vezane za vrednost evra, postale su skuplje, to je dalje
pritisnulo ve stegnute budete domainstava i preduzea.
Diferenciranje periferne radnike klase
Pre nego to nastavimo sa ispitivanjem reakcija radnih ljudi na ovu naj-
noviju krizu, bilo bi korisno identifikovati osnovne sektore trita rada
danas. Kako izgleda struktura srpske radnike klase nakon dve decenije
restrukturiranja i konstantne neizvesnosti? Koji su to osnovni rascepi iz-
meu razliitih slojeva najamnih radnika?
Pojava koja prva privlai panju jeste visok procenat ekonomski neak-
tivnih graana. Udeo aktivnih graana u ukupnom broju radno sposob-
nog stanovnitva je 2009. godine iznosio svega 49 odsto. Pritom, proseni
udeo radno aktivnih graana u zemljama EU te iste godine iznosio je 71,3
odsto.
33
Istovremeno, oko 16 odsto stanovnitva Srbije, i dalje registrova-
nog kao radno aktivnog, bilo je zvanino nezaposleno. Izraeno u brojka-
ma, uviamo da je zemlja sa 6,5 miliona starijih od 15 godina imala svega
2,9 miliona ekonomski aktivnih graana, od kojih je preko pola miliona
33 Objanjenja ovog fenomena su ve pomenuta u tekstu. Generalno niska ekonom-
ska aktivnost meu populacijom se mora posmatrati u kontekstu dvadeset godina
drutvenih previranja i ekonomskog raspada. Tokom ovog perioda mnogi radnici su
skliznuli u sivu sferu ili izali sa trita rada i postali zavisni od doznaka iz inostran-
stva, ili su se pak vratili poljoprivredi. Oni koji su bili pri kraju radnog veka su otili
u prevremenu penziju. Mnoge radnice su se povukle sa trita rada i koncentrisale se
na rad unutar domainstva. Nezaposlenost i ekonomska zavisnost mladih od doma-
instva njihovih roditelja znatno doprinosi ovako visokoj stopi neaktivnosti. Stopa
zaposlenosti ljudi uzrasta izmeu 15-24 godine je bila tek 15 odsto u 2010. godini.
37
bilo zvanino nezaposleno, a tek njih oko 1,8 miliona bilo u radnom od-
nosu.
34
Ukoliko uzmemo u obzir da se krajem 2009. godine broj penzio-
nera popeo na 1,6 miliona, i time pribliio broju zaposlenih, dolazimo do
zakljuka da u Srbiji ivi gotovo dva miliona radno sposobnih graana
koji su skliznuli u sivu zonu, nestajui tako iz registra ekonomski aktiv-
nog stanovnitva, ili su kao dugorono nezaposleni prestali aktivno da
trae posao i nemaju sopstveni izvor prihoda.
35
Da bi se u potpunosti shvatile srazmere na lokalnom tritu rada, treba
praviti razliku izmeu najamnih radnika i samozaposlenih. Od ukupnog
broja radno aktivne populacije 2009. godine preko 20 odsto bilo je samo-
zaposleno. Ovako visok udeo stanovnitva koje se bavi poljoprivredom,
poslovima u okviru domainstva ili poseduje sopstvena sredstva za rad, u
poreenju sa visokorazvijenim kapitalistikim privredama, ili sa drugim
zemljama u tranziciji, mora biti shvaen u kontekstu istorijskog naslea
privrednog razvoja na Balkanu i sloma industrije u proteklih dvadeset go-
dina. Broj samodovoljnog, poljoprivrednog stanovnitva i industrijskih
radnika koji obezbeuju deo svog dohotka radom u poljoprivredi, bio je
relativno visok i tokom socijalistike modernizacije. Tokom kriznih godi-
na kontakt sa selom sluio je kao jedan od glavnih socijalnih amortizera.
Mnogi radnici su bili u stanju da preborde krizu i slanje na prinudne od-
more oslanjajui se na male porodine zemljine posede koji nikad nisu
bili nacionalizovani pod planskom privredom.
Sa druge strane, irenje trita odozdo, spor korak ulaska monopol-
skog kapitala i znaajan upliv sive ekonomije otvorili su prostor za mnoge
da eksperimentiu sa otvaranjem malih porodinih biznisa. Stoga, povrh
ekonomski neaktivnog stanovnitva i samozaposlenih u sivoj zoni, do-
datnih 20 odsto radno aktivnih stanovnika Srbije ne moe biti podvedeno
pod tradicionalnu kategoriju najamnih radnika. Jedan broj ljudi u okviru
ove statistike kategorije jesu sitne gazde koje tee da se pribie etablira-
nim preduzetnicima. Meutim, veina njih sainjava nestabilni meusloj
34 U ekonomski aktivno stanovnitvo statistika ubraja i poljoprivrednike, pomau-
e lanove domainstava koji nisu zvanino zaposleni, samozaposlene i poslodavce.
35 Bitno je, dakle, imati u vidu da veinu stanovnitva radne dobi u Srbiji ine ne-
zaposleni i radnici u neformalnom sektoru. Uprkos tome, ovaj tekst fokusiramo
na zvanino zaposlene radnike u javnom i privatnom sektoru, smatrajui da je ova
grupacija u mnogo povoljnijoj poziciji da se organizuje i da podigne svoj glas, a da
nezaposleni i radnici u sivoj zoni veinom ostaju nevidljivi lanovi drutva. Ovo ne
znai da radnici u sivoj zoni i nezaposleni potencijalno ne mogu takoe artikulisati
svoje interese u politikoj sferi. ansa za tako neto u velikoj meri zavisi i od osetljivo-
sti koju za ove drutvene slojeve pokau organizacije zvanino zaposlenih radnika.
38
izmeu ljudi koji ive od plate i grupacije samozaposlenih (poljoprivred-
nika ili sitnih preduzetnika), grupaciju koju trini tokovi guraju natrag
ka najamnom radu ili pak ka lumpenproletarijatu, odnosno deklasiranom
sloju radnika, iskljuenom iz zvaninih tokova reprodukcije.
Meu 1,7 miliona radno aktivnih stanovnika, iji je osnovni izvor pri-
hoda bila nadnica koju dobijaju od zvanino registrovanog poslodavca,
glavna linija razlikovanja jeste ona izmeu zaposlenja u javnom i privat-
nom sektoru.
36
Jedna treina najamnih radnika za poslodavca ima dra-
vu. Stanovnitvo zaposleno u dravnoj birokratiji, zdravstvu, kolstvu,
policiji i preduzeima u javnom sektoru smatra se privilegovanim delom
radne snage. Njihove plate stiu na vreme i u proseku su vie od plata
u privatnom sektoru. Pored ovoga, radna snaga u javnom sektoru ima
srazmerno visok nivo lanstva u sindikatima i uiva opta radna prava
zajamena zakonom (odmore, roditeljska bolovanja itd). Po pravilu, ovaj
deo radnike klase nije izloen ekstremnijim oblicima eksploatacije koji
se sreu u privatnim preduzeima.
Zvanino prijavljene radnike u privatnom sektoru takoe treba razli-
kovati. Gornji sloj se sastoji od osoba zaposlenih u korporativnom sektoru
multinacionalnim kompanijama ili najuspenijim domaim preduzei-
ma. Ovi poslovi su obino koncentrisani u uslugama (bankarstvo, tele-
komunikacije, trgovina i maloprodaja), industrijskim monopolima (elik,
gas) i sigurnim profitnim granama, poput proizvodnje alkohola ili duva-
na. Prisustvo sindikata je relativno nisko meu ovim slojem radnika, a
uslovi rada su dosta loiji od onih u javnom sektoru. Pa ipak, ova radna
mesta su delom modernizovana kroz nove investicije, a povlaena mesta
koja ove kompanije uivaju na vrhu lanca proizvodnje im omoguuju da
redovno isplauju zarade koje su vie od proseka u privatnom sektoru.
Ovaj deo radne snage se stoga moe oznaiti kao relativno bolje situiran u
odnosu na veinu radnika u privatnom sektoru.
Na dnu lestvice trita rada mogu se prepoznati dve odvojene, ali de-
limino isprepletene skupine radnika. Prvi sloj sastoji se od osoba zapo-
slenih u malim privatnim firmama. Druga skupina se sastoji od radnika
u bivim drutvenim i dravnim preduzeima, za koja je krupni kapital
imao malo interesa pod preovlaujuim privrednim modelom. Zaposleni
36 I pored propadanja industrijskog sektora, najbrojniju grupaciju u okviru ovih 1,7
miliona zaposlenih jo ine 384.000 radnika zaposlenih u preraivakoj industriji.
Videti: Radna snaga. Skupovi stanovnitva starog 15 i vie godina prema aktivnosti,
polu i regionu, XI 2011, Ekonom:east magazin, br. 609-610, februar 2012, str. 64.
39
u malim privatnim preduzeima su najranjiviji deo zvanino prijavljenih
radnika u Srbiji danas. Izloeni su super-izrabljivanju, uporedivim samo
sa onim kroz koje prolaze neregistrovani radnici u sivoj ekonomiji.
37
Bilo
da rade u maloprodajnim objektima, pruaju razne usluge, ili proizvode
u malim radionicama, ovi radnici su atomizirani, bez ikakvog sindikal-
nog prisustva. Njihove plate su niske i neredovne. Diskriminacija, ucene,
uskraivanje osnovnih prava koja proistiu iz zakona o radu, kao i nepla-
anje prekovremenog radnog vremena, veoma su este pojave. Trini po-
loaj ovih malih firmi veoma je nestabilan, a time i fluktuacija zaposlenih
meu razliitim radnim mestima je vrlo visoka, to sindikalno organizo-
vanje ini malo verovatnim.
Potonja skupina sastoji se iz onih radnika koji su ostali u velikim i
srednjim preduzeima koja su nove investicije zaobile. Ove firme, koje
se obino nalaze u proizvodnom sektoru, nekada su bile vana vori-
ta industrijske mree socijalistike Jugoslavije. Neka od njih su ostala u
drutvenom ili dravnom vlasnitvu, i dalje ekajui na kupce, do dana
dananjeg. Veina je, meutim, prola kroz jednu ili vie neuspenih pri-
vatizacija, svaka od njih dodatno je oteavala njihovu poziciju. Ovi radni-
ci se suoavaju sa izazovima posebnog tipa, jer njihova eksploatacija nije
primarno rezultat intenzivnog procesa rada na mestu gde su formalno
zaposleni. U protekloj deceniji, ako ne i due, na veini ovih mesta proi-
zvodnja se odravala na golom minimumu. Odravanje u ivotu takvih
firmi imalo je vie posrednu korist za kapital na evropskoj periferiji.
Ne postoje studije u kojima su otkriveni taan broj i sastav radnika
koji su ostali u ovim preduzeima. Meutim, imajui u vidu nizak nivo
plata, kao i injenicu da mnoge od ovih fabrika nisu isplaivale zarade
tokom duih vremenskih perioda, moe se pretpostaviti da je veliki pro-
cenat ovih radnika imao sekundarni izvor prihoda, a koristio formalna
radna mesta za pristup dravnom sistemu zdravstvene i socijalne zatite.
Paralelno sa formalnim zaposlenjem, radnici iz ovih fabrika su se bavili ili
pruanjem privatnih usluga, ili participirali u sivoj ekonomiji, ili uzimali
privremene neprijavljene poslove kod privatnih poslodavaca.
Sa stanovita kapitala, glavni razlog za odravanje u ivotu ovih fa-
brika bila je njihova uloga u sniavanju opte cene rada na tritu. Pored
toga to je ovaj sektor posluio kao izvor podrutvljavanja trokova radne
snage za privatne firme, centralna aktivnost u njemu bila je premetanje
37 Rauna se da je u sivoj ekonomiji zaposleno izmeu 600 000 i milion ljudi.
40
kapitala akumuliranog za vreme socijalizmu u privatne ruke. Tokom de-
vedesetih, pre preobraaja u uspene trine preduzetnike, upravnici dr-
avnih i drutvenih preduzea ovladali su vetinom izvlaenja kapitala iz
firmi kojima su upravljali, kroz zakljuivanje nepovoljnih ugovora sa na-
rastajuim privatnim sektorom. U protekloj deceniji, ovu likvidaciju dr-
avnog kapitala nastavili su sitni kapitalisti i prevaranti koji su shvatili da
privatizacija ne predstavlja nita drugo do zeleno svetlo za isisavanje svega
vrednog to je ostalo u unitenim industrijskim preduzeima.
Sindikati u ovim fabrikama su preiveli. Ipak, lieni proizvodnje, iz-
gubili su orijentaciju, kao i bilo kakvu stvarnu teinu u pregovaranju. Od-
seeni od radnika u drugim preduzeima, bez pokuaja centralne vlasti
da povee bive tokove industrijske proizvodnje i bez inicijativa rukovod-
stava sindikalnih konfederacija da sumiraju njihove probleme i predloe
zajednika reenja, napori sindikalnih rukovodstava u ovim preduzeima
usredsreivani su na puko preivljavanje pojedinanih fabrika po svaku
cenu. Ovo se obino uspevalo preko dogovora sa regionalnim monicima,
koji su socijalnim programima, budetskim donacijama, dogovorenim
privatizacijama i povremenim narudbinama proizvoda spreavali da fa-
brike potonu. ongliranje je nekako odravano u godinama ekonomskog
rasta, ali je izbijanjem krize konano privedeno kraju.
Zavadi pa vladaj
Posmatrajui gore skiciranu strukturu trita rada, postaje jasno da su rad-
nici u javnom sektoru bili u najboljem poloaju za organizovanje radni-
kog pokreta i potencijalno uvoenje glasa radnika u politiki ivot zemlje.
Upravo su radnici dravnog energetskog sektora organizovali uveni poli-
tiki trajk, koji je zbacio Miloevia, u oktobru 2000. godine. Udeo zapo-
slenih u javnom sektoru u ukupnoj radnoj snazi u zemlji ostao je stabilan
pod svim vladama u protekloj deceniji uprkos privatizacijama i rezovima.
38

Takoe, drava je preduzela ograniena, ali kljuna ulaganja u komunalne
slube, energetski sektor, obrazovanje i zdravstvo, kako bi ove slube izvu-
kla iz kolapsa u kom su se nale nakon kriznih 90-ih. Ako je u Srbiji tokom
protekle decenije postojalo ikakvo sindikalno pregovaranje koje je izlazilo
van okvira pojedinanih preduzea, ono se odvijalo u javnom sektoru, gde
su kolektivni pregovori na granskom nivou postali norma.
38 Kao to smo videli, ovo je bilo pre rezultat nesposobnosti privatnog sektora da
otvara nova radna mesta, nego to su nove vlade reile da ouvaju javni sektor.
41
Kada je privreda prolazila kroz period rasta, radnici u javnom sektoru
imali su priliku da se bore za vei udeo u raspodeli stvorenog dohotka i
da potencijalno za sobom povuku ostatak radnike klase. Meutim, sin-
dikati u ovim granama su se pokazali nevoljnim za neto vie od pretnji
trajkom ili kratkotrajnih obustava rada u pojedinanim granama. Ru-
kovodstva sindikata u javnom sektoru su pokazala malo interesovanja za
ujedinjavanje radnitva preko granica jedne profesije, da ne govorimo o
proirivanju organizovanja na radnike u privatnim kompanijama. Nije
bilo ni dovoljnog pritiska odozdo, iz redova lanstva, koji bi primorao sin-
dikalnu birokratiju na odluniju aktivnost.
Ova pasivnost i zatvaranje javnog sektora u odnosu na druge delo-
ve radnike klase moe se objasniti preko dve vane dinamike na tritu
rada. Prvo, postmiloevievska politika garnitura bila je svesna da stoji
na klimavim nogama u prvim godinama svoje vladavine. Nova politika
elita bila je suoena sa velikim oekivanjima, a, izuzimajui nadolazeu
klasu kapitalista i tanke urbane meuslojeve koji su mislili da e profi-
tirati od ulaska stranog kapitala, vlast nije imala iru drutvenu bazu na
koju bi se oslanjala. U ovako slaboj poziciji, nove partije na vlasti bile su
primorane da odobravaju redovna poveanja plata zaposlenima u javnom
sektoru, znatno iznad inflacije, kao i poveanja plata u ostatku privrede.
39

Nove vladajue partije su nauile lekciju 90-ih godina prolog veka. Da bi
ostale na vlasti, morale su da ire predstavu o tome da redovnost plata i
povlastice zaposlenosti u javnom sektoru zavise od odravanja politike
stabilnosti i postojeeg modela privrednog rasta.
Drugo, polarizacija trita rada bila je velika prepreka na putu ka jedin-
stvu radnike klase. U situaciji u kojoj su javna preduzea imala neposre-
dan pristup dravnom budetu preko politikog klijentelizma, sindikati
su otkrili da je lake braniti ivotni standard svojih radnika usredsreu-
jui se na pregovore sa sopstvenim upravama preduzea, umesto da trae
ire saveze i kolektivne ugovore. Vremenom su mnogi sindikati dravnih
preduzea napustili dve velike konfederacije da bi oformili vlastite, od-
vojene sindikate zaposlenih u javnom sektoru. Udruenja privatnih po-
slodavaca spremno su koristila razlike u statusu radnika za svoju propa-
gandu. Umesto postavljanja pitanja zato onima koje zapoljava privatni
sektor fali goli minimum radnikih prava koja su ouvana u javnim pre-
duzeima, krupni mediji su se usredsredili na razlike u visini zarada, ne-
potizam i navodno preveliki obim dravnog sektora.
39 Arandarenko-Avlija 2011, str. 133.
42
Radnici u javnom i privatnom sektoru vetaki su postavljeni u rival-
ski odnos. Do kraja 2009. radnici eleznica, dravnih telekomunikacija i
energetskog sektora poeli su da zahtevaju kraj jednogodinjeg zamrza-
vanja plata u javnom sektoru. Njihove inicijative su naile na protivudar
kampanje okrestrirane od udruenja poslodavaca protiv javnog sektora,
koji navodno ivi na grbai privrede u privatnom vlasnitvu. Predstavnici
privatnog kapitala su tvrdili kako su kriza likvidnosti i niske plate u nji-
hovim firmama direktno povezane sa dravnim izdacima za zaposlene
u javnom sektoru. Pri tome, vostva glavnih sindikata nisu se preterano
suprotstavljala ovakvim interpretacijama gazda koje su imale za cilj da
zavade, pa da vladaju.
Za to vreme je radnitvo u privatnom sektoru bilo drano pod kontro-
lom armijom nezaposlenih radnika i neformalnim sektorom ispod njih.
Istraivanje javnog mnjenja te godine pokazalo je da svaki trei radnik u
dravi ivi u strahu od otputanja. Priblino 50 odsto ispitanih radnika
bilo je spremno da prihvati ak i kratkorono smanjenje plate, ukoliko bi
to garantovalo ouvanje radnog mesta.
40
Poetni odgovor zaposlenih u
privatnom sektoru nije bio mobilizacija u odbranu radnikih prava, nego
povlaenje i davanje ustupaka usled opte nesigurnosti. Za razliku od dr-
avnog sektora, u kojem je sindikalna pokrivenost oko 60 odsto, samo 12
odsto radnika u privatnom sektoru su lanovi sindikata. Ogromne pre-
preke i dalje stoje pred organizovanjem radnitva u privatnim kompani-
jama. Mnogi novi domai i strani vlasnici industrijskih kompanija poku-
avaju da odre proizvodne hale bez sindikata ili pak da naprave radnike
organizacije pod kontrolom uprave, a usluni sektori u nastajanju nemaju
sindikalnu tradiciju. Bilo da su zaposleni u krupnim korporacijama, bilo
u manjim firmama, veina radnika u privatnom sektoru je u nezavidnom
poloaju u pogledu organizovanja i mogunosti da se njihov glas uje.
trajk!
U situaciji u kojoj su zaposleni u javnom i privatnom sektoru bili parali-
sani nadolazeom krizom, radnici iz neuspeno privatizovanih predu-
zea bili su gurnuti u prve redove borbe protiv politike socijalnih rezova.
Na jednoj strani, nestanak privrednog rasta priveo je kraju improvizova-
na reenja, koja su te fabrike odravala u ivotu tokom proteklih dvadeset
40 Pola Srbije bi radilo za manju platu, (internet) dostupno na: http://poslovi.info-
stud.com/vesti/Pola-Srbije-bi-radilo-za-manju-platu/52/10196/
43
godina. Isto tako, izlazne varijante, ponuene ovom sloju radnika, u obli-
ku poslova sa strane u privatnom sektoru i sivoj ekonomiji, nestale su za-
jedno sa poecima krize likvidnosti i neizbenom monopolizacijom tr-
ita. Na drugoj strani, za razliku od privatnih preduzea u uslunom
sektoru, minimalan nivo organizovanja radnitva preiveo je unutar za-
mrznutih proizvodnih hala. Odrano je drugi vaan fenomen u ovoj
oblasti i kolektivno seanje na socijalizam kao bolje vreme, kada je rad-
nika klasa ivela od proizvodnje i zauzimala centralno mesto u zvaninoj
ideologiji. Tako su se u ovim zaboravljenim fabrikama stvorili uslovi za
nagli izliv socijalnog nezadovoljstva.
Tokom 2009. i u prvoj polovini 2010. godine Srbiju su potresli traj-
kovi i protesti u sektorima privrede koji su bili zapostavljeni od vladajue
neoliberalne ekonomske politike. Samo u leto 2009. zabeleeno je pedeset
radnikih trajkova u kojima je uestvovalo oko 32.000 trajkaa. Bilo je
dana tokom te krizne godine kada se paralelno odigravalo i po 30 traj-
kova u razliitim delovima zemlje. Veina njih bili su trajkovi dugog tra-
janja, iji se kraj nije nazirao mesecima, ako ne i godinama. Ukupno vie
od stotinu firmi je prolo kroz trajk tokom 2009. godine.
41
Na alost, ne
postoje zvanine statistike koje bi ovaj iznenadni trajkaki talas mogle
staviti u odgovarajuu istorijsku perspektivu. Meutim, veoma je vero-
vatno da Srbija nije imala talas trajkova tolikih razmera jo od ere sloma
dravnog socijalizma kasnih 80-ih.
Neefektivnost i dezorganizovanost sindikalnih konfederacija sigu-
no su jedan od glavnih razloga slabe pozicije radnitva u Srbiji danas. Pa
ipak, ovakvo stanje se pokazalo kao povoljno za organizovanje radikal-
ne akcije odozdo. Slaba kontrola korumpiranog sindikalnog rukovodstva
nad lokalnim ograncima je znaila da nita nije stajalo na putu radnika
ornih za akciju. Postoji neverovatna slinost tekih uslova u koje je svaki
od naputenih industrijskih pogona gurnut nakon privatizacije. Isto vai
i za metode borbe koje su radnici u trajku koristili. Evo nekoliko primera
stanja u srbijanskoj industriji i trajkova koji su se odvijali na terenu to-
kom 2009. i 2010. godine!
Koara Partizan, smetena u Kragujevcu, osnovana je jo krajem
XIX veka. To je jedno od najstarijih industrijskih postrojenja u Srbiji. Fa-
brika je prola kroz dve neuspene privatizacije. Kao rezultat sporazu-
ma izmeu lokalnih politiara i najnovijeg vlasnika, Slavoljuba Rakia,
41 Sindikati i socijalni dijalog u vreme krize: sluaj Srbije, Meunarodna organiza-
cjia rada (ILO), Geneva 2010, str. 39-42.
44
postrojenje je prodato za cenu est puta niu od njegove knjigovodstve-
ne vrednosti. Od ukupnog kapaciteta fabrike od 15 tona obraene koe
dnevno, proizvodnja je nakon privatizacije dola na svega 588 kilograma.
Nova uprava poela je da rasprodaje opremu i podie nepotrebne kredite.
Povrh toga, vlasnik radnicima nije plaao doprinose za socijalno i zdrav-
stveno osiguranje, to je dovelo do petogodinje praznine u kontinuite-
tu osiguranja zaposlenih. Prema reima predsednika trajkakog odbora,
kada su zaposleni pokuali da pregovaraju sa upravom, ozloglaeni vla-
snik ih je odbio nazivajui ih nepismenom stokom. Zbog toga je 2008. 85
od ukupno 115 radnika stupilo u trajk. U prolee 2009, nakon to su me-
secima bili ignorisani od vlasti i medija, odluili su da radikalizuju svoje
proteste i zauzmu fabriku.
U Niu, nekad uspena tekstilna industrija Niteks bila je prodata bi-
znismenu oru Nicoviu, osobi koja se obogatila u mutnim okolnostima
tokom 90-ih. Od 2.400 radnika na svom vrhuncu, do leta 2009. godine
fabrika radna snaga svedena je na svega 800 zaposlenih. Preostali radni-
ci su dobijali neredovne zarade u vrednosti od oko stotinu evra, sve dok
plate nisu poptuno prestale da stiu 2008. trajk je zvanino objavljen u
novembru 2008, ali su ga mediji primetili tek u leto 2009, kada je 500 rad-
nika fabrike okupiralo niku gradsku skuptinu zahtevajui isplatu zao-
stalih nadnica kao i reviziju privatizacionog ugovora.
U Kruevcu, radnici fabrike automobilskih guma Trajal takoe su
pretili zauzimanjem lokalne gradske skuptine u sluaju da uprava i vlada
nastave da ignoriu njihove zahteve. Stupili su u trajk zahtevajui raskid
privatizacionog ugovora. Firma sa preko 2.000 radnika prodata je 2006.
bugarskoj firmi koja je obeala da e uloiti 25 miliona evra u novu opre-
mu. Tri godine kasnije, Trajal je radio sa 30 odsto kapaciteta, a menad-
ment obelodanio plan po kome namerava da otpusti 400 radnika. Kao
i u prethodnim primerima, redovno uplaivanje socijalnih doprinosa za
radnike je prestalo.
Valjevska fabrika vijaka Gradac privatizovana je 2006. godine, kada
je lokalni biznismen Duan Sekuli kupio fabriku preko jedne od svo-
jih firmi registrovanih u Rusiji. Nakon otputanja izvesnog broja radni-
ka pod izgovorom reorganizacije, novi vlasnik je fabriku ubrzo doveo do
steaja. Glavni poverilac, koji nagleda steajni proces, takoe je bila firma
u Sekulievom vlasnitvu. Blizu 160 radnika stupilo je u trajk u aprilu
2010. i organizovalo protest ispred zgrade fabrike, zahtevajui isplatu se-
dam neisplaenih plata. Pored plata, radnici Gradca su takoe izgubili
45
i pristup zdravstvenom sistemu, budui da je njihova nova uprava izbe-
gavala uplaivanje doprinosa za zaposlene dravnim fondovima tokom
itave dve godine.
U Kragujevcu, radnitvo fabrike metalnih lanaca Filip Kljaji fiziki
je spreilo policiju i sudske zvaninike da uu u fabriku i popiu imovi-
nu u steajnom postupku. Radnici su se zabarikadirali u zgradi fabrike,
zahtevajui obustavu steaja i nastavak proizvodnje. Zaposleni u bivem
partneru autoindustrije Zastava, u kompaniji Zastava elektro, bili su
moda najupornija i najradiklanija grupa radnika u ovom talasu trajko-
va. U borbi da im se uje glas, zauzeli su lokalnu gradsku skuptinu, poli-
cijsku stanicu i sedite Agencije za privatizaciju u Beogradu. Izmeu juna
i decembra 2009. godine takoe su organizovali devet uzastopnih blokada
eleznike pruge koja povezuje Srbiju i Makedoniju. Ova vana meuna-
rodna transportna ruta tako je dvanaest dana bila van upotrebe.
Radnici su dakle iskoraili iz uskih okvira svojih fabrika i preduze-
li mnogo ambicioznije oblike akcija od protestnog repertoara prosenog
trajka. Konvencionalni prekid proizvodnje i trajk unutar fabrikog kru-
ga proireni su na zauzimanje fabrika, skupove ispred vladinih institu-
cija, okupaciju lokalnih parlamenata, blokadu saobraajnica i sukobe sa
gazdama i policijom. Posmatran iz daleka, ovaj talas trajkova bi mogao
da se tumai kao delo samouverene radnike klase u usponu. Pa ipak, ne
bi trebalo izvlaiti brzoplete zakljuke iz radikalne prirode ovih prote-
sta. U stvarnosti, granica izmeu radikalnosti i oaja bila je veoma tanka.
Direktna akcija esto je bila rezultat oseaja beznadenosti, izolovanosti
i frustriranosti optom nezainteresovanou za radnike probleme, a ne
pouzdanja u sopstvenu snagu i vere u ostvarivost ciljeva trajka.
Primera radi, Zastava elektro je pokazala veliku hrabrost i organiza-
cioni kapacitet. Radnici ovog preduzea uspeli su da mobiliu itavu lo-
kalnu zajednicu za svoje zahteve i istrajali su u blokadama javnih ustano-
va uprkos policijskim pritiscima. No, indikativno je da su mnogi trajkai
blokirali elezniku prugu tako to su svoja tela poloili preko ina kao
simbol kolektivnog radnikog samoubistva. Nain na koji su blokade
izvedene, kao i koriena argumentacija, pokazuje odreeni oseaj nemo-
i i pored svih dostignua.
Paljiviji pogled na ostale trajkove otkriva slian duh oajanja ili ak
spremnosti na samopovreivanje da bi se dokazalo koliku nepravdu su
radnici pretrpeli i da bi se skrenula panja ire zajednice.
46
Nakon viemesenog trajka i bez reenja na vidiku, radnici Koare
Partizan stupili su u trajk glau krajem marta 2009. godine. Tek kada
je zdravlje radnika dolo u pitanje, mediji su poeli da izvetavaju o traj-
ku a dravne institucije su se ponudile kao posrednici u pregovorima. U
Valjevu, est radnika ve pomenute fabrike Gradac takoe je iz blokade
firme prelo u trajk glau i zabarikadiralo se unutar fabrike, bez ikakvog
kontakta sa spoljnim svetom. Ostatak njihovih kolega u trajku izgubio je
komunikaciju sa ovom grupom. Mnogi su se plaili najgoreg kada je upra-
va fabrike odluila da iskljui dotok vode u fabriku. trajk glau trajao je
punih mesec dana pre nego to su pregovori nastavljeni, uz intervenciju
drave. U Niu, tokom protesta u lokalnom preduzeu, grupa radnika se
odvojila od svojih kolega i popela na krov fabrike pretei da e skoiti ako
uprava odbije da stupi u pregovore s njima.
Mirkan Kalianin, radnik iz kragujevakog Filipa Kljajia, izrazio
je ovaj tmurni sentiment i okolnosti koje ga prouzrokuju veoma dobro u
intervjuu za dnevne novine Politika: Mogu da me ubiju, ali iz fabrike
me ivog nee izbaciti. Primam dve hiljade dinara meseno, ena je ostala
na ulici nakon to je Diork bankrotirao, sin studira, a komunalije osam
hiljada dinara. Ako bude trebalo, spaliu se ispred gradske skuptine
42
.
Radnik iz Novog Pazara Zoran Bulatovi dospeo je na naslovne stra-
ne tampanih medija u aprilu 2009. Bulatovi je bio je predstavnik pre-
ko 1.500 radnika tekstilne industrije Raka, preteno ena, iji je radni
status ostao nejasan, budui da ih je firma poslala na plaene prinudne
odmore jo 1993. Nakon godina apelovanja, protesta i trajka glau, koji
su bili ignorisani od medija i vlasti, Bulatovi je pribegao drastinim me-
rama. Zakljuavi se u prostorije drutva tekstilnih radnika, odsekao je
prst svoje leve ruke da bi izrazio protest i oaj. Ova pria strave i uasa
zapanjila je srpsku javnost. Mediji su bili puni slika unakaene ake koja
tri kroz metalne reetke na kraju mranog hodnika, metafore za stanje
radnike klase u poslednjoj fazi tranzicionog putovanja. Vlada je konano
bila prisiljena da obrati panju. U roku od nekoliko dana nakon tog do-
gaaja, poele su da se javljaju nove pretnje radikalizacijama trajkova
u raznim delovima zemlje. trajk glau postao je jedna od najrairenijih
metoda borbe tokom 2009. godine.
42 Bane Kartalovi, Radnici diu ustanak u Kragujevcu, u: Politika, Beograd, 4.
mart 2008, (internet) dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Rad-
nici-dizu-ustanak-u-kragujevcu.lt.html
47
Borci ili rtve?
Osvrui se na seriju radnikih protesta Ljubisav Orbovi, predsednik
SSSS-a, najvee srbijanske sindikalne konfederacije, sredinom 2010. godi-
ne izjavio je da se zemlja ne suoava sa talasom trajkova, nego sa pobu-
nom vojske gladnih, siromanih i obespravljenih graana
43
. Kao i obino,
sindikalno rukovodstvo je prikazivalo dramatinu sliku neartikulisane
mase, koja svakog trenutka moe da eksplodira, kao nain da dobije na
znaaju i nametne se kao posrednik izmeu radnitva i struktura moi.
Ako bi ih partije na vlasti samo prepoznale kao dostojne partnere i sago-
vornike i pristale na odreene ustupke, katastrofa bi moda bila izbegnu-
ta, tvrdili su sindikalni predstavnici.
Dodatna motivacija za apokaliptini ton bilo je i pranje od bilo kakve
line odgovornosti za razvoj situacije na terenu. U stvarnosti, vlada se nije
suoavala sa pobunom, ak ni sa generalnim trajkom, nego sa gomilom
radikalnih, ali nepovezanih, manjih protesta. Jedna od mera koja je imala
potencijala da transformie ove lokalne borbe u organizovaniji pokret, na
nacionalnom nivou, bila je organizaciona podrka sindikata. Meutim,
ovakva vrsta strukturne potpore nikada nije pruena. Dok su trajkai
bili prinueni da finansiraju putovanja u Beograd iz vlastitih depova i da
spavaju na ulici, najvea sindikalna centrala iznajmljivala je delove sindi-
kalnog sedita privatnim firmama kao poslovni prostor. Uprkos motivi-
ma koji stoje iza pomenutog komentara, Orbovi se ipak dotakao vanog
pitanja o prirodi opisanih mobilizacija. Nakon godina socijalnog propa-
danja industrijske radnike klase, da li bi imalo vie smisla posmatrati ove
demonstrante iz oronulog industrijskog sektora kao radnike ili kao dekla-
sirani sloj osiromaenih graana?
Sa jedne strane, kolektivno seanje na vreme socijalizma se postaralo
za to da protagonisti sebe i dalje posmatraju kao radnike. Slika prolosti
kao boljeg vremena slui kao izvor samopotovanja ovoj grupi radnika.
Bez obzira to je stajala van upotrebe godinama, lokalna fabrika je osta-
la mesto za identifikaciju i ponos. ak i nakon viestrukih privatizacija,
radnici su i dalje gledali na preduzee kao na neto to pripada njima. Is-
hod trajka kojem se veina radnika u trajkovima nadala bio je obnova
industrijske aktivnosti.
43 Srbiji preti pobuna gladnih, Biz vesti B92, 13. jun 2010, (internet) dostupno na: http://
www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=06&dd=13&nav_id=438421
48
Sa druge strane, metodi borbe primenjeni u ovim protestima imali su
malo toga zajednikog sa tradicijama radnikog pokreta. U mnogim slu-
ajevima radnici su okupirali fabrike samo da bi sami sebe uzeli za taoce.
trajkovi glau, samosakaenja i pretnje samoubistvima vie su liile na
metode borbe unutar zatvora, nego u industrijskom pogonu. Sa proizvod-
nim trakama koje su godinama stajale nepokretne, radnici su izgubili naj-
monije oruje koje su nekada drali u svojim rukama kontrolu nad
procesom proizvodnje. ak i kada bi uspeli da povrate fabrike hale pod
svoju kontrolu, inilo se da nikoga nije briga. Ni drava, niti novi vlasnici
ionako nisu imali nameru da koriste taj prostor za proizvodnju. Incident
koje se desio u fabrici Gradac, u kojoj je gazda iskljuio dotok vode za
vreme trajka glau unutar zgrade, dobar je primer. Radnici su postali su-
vini ljudi teret nasleen iz vremena socijalizma, koji treba rasformirati
zajedno sa izraubovanim mainama.
Imajui u vidu ove okolnosti, lake je razumeti zato je samoviktimi-
zacija bila najkorienija taktika u borbama. Bez kontrole nad procesom
proizvodnje kao profitabilnom aktivnou, radnicima su preostali nasilje
nad vlastitim telima i okupacija javnih prostora, kao jedino sredstvo uce-
ne kojim dravu i poslodavce mogu naterati na pregovore. Mnogi radni-
ci su prihvatili logiku rasformiranja njihovih fabrika kao jedini, na prvi
pogled realistian, izlaz iz tekoa sa kojima su se suoavali. Prihvatili su
penzione programe i otpremnine u zamenu za doputanje da preduzea
odu pod steaj.
Meu onima koji su insistirali na ouvanju privredne aktivnosti po-
stojala je velika zbunjenost oko smera borbe i moguih reenja. Vie od
dvadeset godina se inilo da svaki drutveni pokret zavrava ili izdajom
ili porazom. Nije bilo primera pobedonosne radnike borbe koji bi trebalo
oponaati. Nije bilo predstave o tome kako kontekstualizovati pozitivno
kolektivno seanje na radniko samoupravljanje u aktuelnom istorijskom
trenutku. Nije bilo jasne vizije oko toga ko je glavni protivnik. Da li je to
bila drava, da li su to strane korporacije, lokalni tajkuni, mafija ili, mo-
da, centralizacija politikog i ekonomskog odluivanja u Beogradu? Da li
je kriza bila rezultat previe laissez-faire kapitalizma ili nesposobnosti Sr-
bije da se bre transformie na tranzicionom putu?
Kao to smo videli, sve mobilizacije kretale su od slinih problema, a
imale su i zajedniki repertoar metoda direktne akcije. No, osnovni zah-
tevi trajkova i predloeni naini za dostizanje tih ciljeva varirali su od fa-
brike do fabrike. U odsustvu ikakve premoujue ideoloke orijentacije,
49
zahtevi su se neizbeno sveli na razna praktina i realistina reenja
pod postojeim ekonomskim i politikim odnosima. Veinu vremena,
ovo je znailo kratkorone finansijske injekcije, koje su omoguavale goli
opstanak fabrike i njene radne snage. Drugo reenje obino je bilo da se
nae novi privatni vlasnik, navodno zainteresovaniji od njegovog pret-
hodnika za obnovu radnog procesa. esto se pretpostavljalo da su strane
korporacije iskrenije zainteresovane za organizovanje proizvodnje i tie-
nje radnikih prava od lokalnih mafijakih biznismena.
U Zastavi elektro, izvestan broj trajkaa bio je ubeen da je firma
izgubila solidnog stranog partnera zahvaljujui mahinacijama lokalnog
vlasnika sa politikim vezama. S tim u skladu, trajkaki odbor je u me-
dijima pominjao privlaenje multinacionalne korporacije po vlastitom
izboru kao potencijalno reenje statusa fabrike, umesto novog domaeg
privatizacionog partnera kojeg dovodi drava. Slino ovome, zaposleni u
fabrici Filip Kljaji odbili su steajni postupak koji je pokrenula vlada,
sa obrazloenjem da postoji dobrostojei privatni kupac spreman da ula-
e u firmu. Ovaj skepticizam prema dravi, opravdano vienoj kao obi-
nim paravanom za mutne domae biznismene, bio je prisutan i u fabrici
22. decembar. U ovom preduzeu, izvestan deo radnika je predloio da
mali akcionari preuzmu veinski paket akcija od nezainteresovanog vla-
snika i reorganizuju proizvodnju kao nova akcionarska kompanija. Isto
tako, borba u Trajalu nije bila organizovana oko sindikata ili trajka-
kog odbora, nego oko grupe malih akcionara koji su insistirali da drava
proglasi prethodnu prodaju nevaeom i organizuje novu, kvalitetniju
privatizaciju.
Uz orijentaciju ka pragmatinim, kratkoronim reenjima, usredsre-
enim na poseban sluaj svake firme, bilo je malo potencijala za jedin-
stven nastup radnika iz razliitih fabrika. Ponekad su firme poput Zasta-
ve elektro uspevale da organizuju zdruene akcije sa drugim trajkaima
u okolini. Meutim, ovo su bile spontane koalicije, koje su se zavravale
im bi jedna od fabrika uspela da osvoji neke ustupke. Najee su rad-
nike borbe ostajale izolovane. U jednom trenutku, na primer, u Niu se
odvijalo est paralelnih trajkova, bez ikakve uzajamne koordinacije ili
kontakta.
Jedan vaan izuzetak ovom pravilu predstavlja borba farmaceutskih
radnika u Zrenjaninu. Jugoremedija je postala najpoznatija radnika
borba u postmiloevievskoj Srbiji. Za razliku od svih drugih trajkova,
radnici iz ove fabrike ne samo da su uspeli da ponite privatizaciju, nego
50
i da povrate kontrolu nad svojom fabrikom i organizuju proizvodne ak-
tivnosti bez omraenog gazde. Ova inspirativna borba trajala je punih pet
godina. Dileme sa kojima se suoavala tokom ovog vremena i odgovori
koje je dala predstavljaju mikrokosmos izazova sa kojima se suoava velik
deo organizovanog radnitva u Srbiji danas. To to razliite mobilizacije
nisu imale jasne politike poglede, ne znai da nisu pozajmljivale i repro-
dukovale odreene ideje prisutne u javnosti, a koje su smatrali korisnima.
Razliiti naini na koje su radnici Jugoremedije definisali sebe i svoj sluaj
odraavaju ove protivrene uticaje dosta dobro. Iz ovih razloga, vredelo bi
poblie pogledati ovu borbu i ideje koje krue oko nje.
Jugoremedija
Zrenjanin, grad sa oko 80.000 stanovnika, bio je jedan od industrijskih
centara socijalistike Jugoslavije. Lociran u ekonomski razvijenoj pokra-
jini Vojvodini, koja je pripadala Austro-Ugarskoj pre stvaranja ujedinjene
drave Junih Slovena, grad je bio jedan od retkih industrijskih vorita u
istonom delu Jugoslavije, sa tradicijom moderne industrijske proizvod-
nje, koja see do XIX veka. Lokalna privreda je tokom decenija snanog
ekonomskog rasta nakon Drugog svetskog rata dodatno razvila i diverzi-
fikovala svoje proizvodne kapacitete. Sa osnovom u prehrambenoj indu-
striji, grad je ubrzo uspeo da izgradi uspene firme u hemijskoj, tekstilnoj
i metalurkoj grani.
Lokalni prehrambeni gigant Servo Mihalj je 1961. godine iskoristio
otvaranje Jugoslavije ka svetskom tritu da bi uao u zajedniku investi-
ciju sa nemakom hemijskom korporacijom Hehst AG i domaim far-
maceutskim preduzeem Jugohemija. Rezultat ovog zajednikog podu-
hvata bila je farmaceutska kompanija Jugoremedija
44
. Nova fabrika se
brzo razvila i specijalizovala za izvoz antibiotika proizvedenih zapadnom
tehnologijom na istonoevropska trita. Do kraja 80-ih, Jugoremedija
je postala osma po veliini farmaceutska firma u SFRJ, sa godinjim obr-
tom od preko 50 miliona amerikih dolara. Tokom 90-ih, meunarodna
ekonomska blokada i nestanak zajednikog jugoslovenskog trita dove-
44 Zakonske odredbe za strane poslovne investicije unutar SFRJ su bile iz dananjeg
ugla gledano veoma restriktivne. Strani partner je imao pravo da ubira delove prof-
ta koji je frma ostvarila, srazmerno svojoj investiciji, ali, istovremeno, nisu mu bila
priznata vlasnika prava, a jurisdikcija nad voenjem frme je ostajala u rukama lo-
kalnih radnikih saveta.
51
le su firmu u tekoe. Pa ipak, uz podrku drave, proizvodnja, pa ak i
izvoz, nastavljeni su, iako u manjem obimu.
45
Jedan deo radnitva je iskoristio priliku koja se ukazala tokom Miloe-
vievog poslednjeg zakona o privatizaciji iz 1997. da kupe akcije i postanu
veinski vlasnici fabrike, zajedno sa jo etiri hiljade ratrkanih akciona-
ra. Jugoremedija je 2001. godine ostvarila ukupan obrt od oko 28 mili-
ona amerikih dolara. Fabrika se, dakle, pokazala sposobnom da posluje
bez dravne potpore i ostvaruje profit ak i u novom okruenju liberali-
zovanog trita. Uprkos ovome, nove vlasti su odluile da ukljue firmu u
privatizacione planove. Drava je u septembru 2002. godine prodala svoj
paket akcija sumnjivom preduzetniku Jovici Stefanoviu Niniju. Umesto
da ispuni svoje obeanje da e poboljati uslove rada i uloiti u proizvod-
nu opremu, Nini je usredsredio svu svoju energiju na osvajanje veinskog
vlasnitva nad firmom u to brem roku. Nova uprava je, naime, zaduila
fabriku prema raznim Ninijevim kompanijama, koje su sluile kao do-
bavljai. Vlasnik manjinskog paketa tako je izgurao predstavnike malih
akcionara iz upravnog odbora i stekao veinsko vlasnitvo nad Jugore-
medijom pretvaranjem nagomilanog duga u akcije firme.
Transformacija novog gazde u veinskog vlasnika bila je predviena
privatizacionim ugovorom. Radnici su oekivali da e se ovo desiti kroz
nove investicije i rast ukupne vrednosti preduzea, no u praksi se kon-
verzija odigrala na dijametralno suprotan nain. Nini je preuzimao vla-
snitvo nad fabrikom unitavajui njenu osnovnu delatnost i uvaljujui
preduzee u dugove. Paralelno sa rastom dugova, proizvodne aktivnosti
su poele da odumiru. Vredne sirovine i gotovi proizvodi iz skladita su
rasprodavani. Zalihe nisu obnavljane. Postalo je jasno da firma srlja ka
steaju. Uzbunu su prvi digli predstavnici etiri hiljade malih akcionara
unutar preduzea. Zahtevali su generalnu skuptinu akcionara, koja bi
mogla da izabere novu upravu, budui da je prethodnu preuzeo Nini uz
pomo mita, ucena i otkaza. Oni su tvrdili da se sastav upravnog odbo-
ra promenio protivno eljama originalnih veinskih vlasnika i stoga sve
45 Svetska zdravstvena organizacija pominje proizvodne potencijale farmaceut-
ske industrije u Srbiji kao jedan od glavnih inilaca koji su spreili dalje pogoranje
javnog zdravlja tokom ekonomskih sankcija 90-ih. Sa tehnolokom bazom naslee-
nom iz socijalistike Jugoslavije i veinom frmi i dalje pod dravnom kontrolom,
vlasti su uspevale da supstituiu veinu uvoznih lekova domaom proizvodnjom.
Videti: Garfeld 2001, str. 54. Tokom prethodnih deset godina, veina domaih frmi
je prodala svoj know-how, prestala sa proizvodnjom farmaceutskih sirovina i preo-
rijentisala se na pakovanje uvoznih lekova.
52
njegove poslovne odluke, ukljuujui i preobraaj dugova u veinski pa-
ket akcija, treba proglasiti pravno nitavnim. Ninijeva uprava je odbila da
sazove novu generalnu skuptinu akcionara i odluila da otpusti trojicu
radnika aktivnih u inicijativi uperenoj protiv novog vlasnika.
Da bi privukli panju medija i drugih radnika na svoje probleme,
dvojica radnika sindikalni voa Vladimir Pecikoza i predstavnik ma-
lih akcionara Zdravko Deuri vezali su se u decembru 2003. lancima
za fabriku kapiju. Jo estoro radnika prikljuilo im se u ovoj simboli-
koj akciji pokazivanja svoje vezanosti za fabriku. Nekoliko dana kasni-
je, najvei sindikat u fabrici je proglasio trajk, zahtevajui potpisivanje
kolektivnog ugovora, vie plate i kraj maltretiranju radnika od uprave.
Ovaj prvi trajk u Jugoremediji zavrio se u januaru 2004. godine: uprava
je prihvatila sve radnike zahteve, ukljuujui i obnovu radnih ugovora
za trojicu otputenih aktivista. Mesec dana nakon trajka, mali akcionari
podnose tubu protiv vlasnika, dovodei u pitanje Ninijevo preuzimanje
veinskog paketa akcija bez odobrenja ostalih akcionara.
Od prvih dana borbe profilisale su se dve grupe glavnih protagonista
suprotstavljenih novoj upravi. Sa jedne strane, tu je bila inicijativa malih
akcionara da povrate svoja svojinska prava nad preduzeem. Ovi akteri
bili su usredsreeni na injenicu da je Nini nelegalno preuzeo kontrolu
nad fabrikom. Shodno tome, organizacija malih akcionara bila je reena
da sudskim putem povrati pravo vlasnitva. Sa druge strane, tu su bili na-
jamni radnici. Njihova glavna briga bili su bolji uslovi rada, nastavak pro-
izvodnje i vie plate. Sindikat je postao mesto za organizovanje onih koji
su se vie identifikovali sa ovim problemima.
Dakle, veoma je bitno uoiti latentne razlike izmeu ove dve tenden-
cije unutar borbe. Ali isto tako je vano primetiti koliko je teko povui
jasna razgranienja na terenu izmeu dve inicijative u prvim godinama
borbe. Pre svega, od 350 radnika Jugoremedije oko 250 njih su istovre-
meno bili i akcionari. Akcionari koji su radili u fabrici imali su najvie
interesa za ouvanje proizvodne aktivnosti i stoga su oformili organiza-
ciono jezgro za oko etiri hiljade ratrkanih deoniara. Drugo, obe grupe
su imale zajedniki neposredni cilj uklanjanje Ninija i njegove uprave.
Inherentna razlika u interesima retko je izbijala na povrinu dokle god su
bili suoeni sa zajednikim neprijateljem.
Argumenti koji proizilaze iz jednog ili drugog smera akcije su se sme-
njivali po potrebi, u zavisnosti od neposrednih prilika. U izvesnim prili-
kama aktivisti su mogli da skupe veu podrku javnosti predstavljajui se
53
kao pripadnici poniene radnike klase, u drugim okolnostima mogli su
da se pozivaju na svojinska prava kao mali vlasnici i zahtevaju da drava
potuje vlastite zakone privatne svojine. Vostvo je formalno bilo pode-
ljeno u dve organizacije sindikat i udruenje malih akcionara, u praksi
pak ove dve inicijative radile su zajedno i delile veliki deo svog lanstva.
Poslednji dani 2003. bili su obeleeni predizbornom kampanjom u ko-
joj je konzervativna Demokratska stranka Srbije (DSS) pokuala da obori
s vlasti liberalnu Demokratsku stranku (DS), partiju koja je nakon zbaci-
vanja Miloevia drala glavne poluke moi u dravi. Opozicioni diskurs
oblikovala je, uglavnom, uta tampa, fokusirana na korupcijske skandale,
sa malo diskusije o optem smeru u kojem idu privreda i drutvo. Sindikati
su se prikljuili ovim opozicionim glasovima protiv agresivno neoliberal-
ne vlade, organizujui uline proteste i zahtevajui kraj pljakakim pri-
vatizacijama. Konzervativne snage pokuale su da se ovajde od radnikog
nezadovoljstva u svojoj predizbornoj kampanji obeavajui reviziju sum-
njivih privatizacija. U martu 2004, nakon to je DSS dola na vlast, Mini-
starstvo ekonomije je reagovalo na albe radnika Jugoremedije i priznalo
da Nini nije ispunio svoje obaveze iz ugovora o privatizaciji. Ipak, ovo pri-
znanje nije mnogo znailo. Sledeih nekoliko meseci, drava je pokuavala
da izbegne bilo kakvo delanje. Poela je da prebacuje sluaj Jugoremedije
poput vrueg krompira, od institucije do institucije, od suda do suda.
Meutim, aktivisti u Zrenjaninu nisu gajili iluzije o reenosti drave
da revidira sluajeve privatizacije za koje je javno priznala da su bili ne-
regularni. U martu 2004, radnici Jugoremedije blokirali su prostorije
Agencije za privatizaciju u Beogradu, insistirajui da nakon poetnog si-
gnala iz Ministarstva ekonomije mora uslediti zvanian raskid privati-
zacionog ugovora. Nakon niza protesta i blokiranja razliitih dravnih
institucija, Agencija za privatizaciju je u maju konano odluila da preki-
ne svoj ugovor za Jovicom Stefanoviem Ninijem. Ohrabreni ovim vesti-
ma, radnici su preuzeli fabriku pokuavajui da spree dalje rasformiranje
proizvodne opreme i krau zaliha, iako je konana odluka o vlasnitvu
nad preduzeem tek trebalo da bude donesena u sudovima.
Za vreme dok je fabrika bila pod radnikom kontrolom, uprava je od-
bila da preda specifikacije za minimalne potrebe proizvodnje trajkakom
komitetu. Umesto toga, ponudila je zaposlenima da se raziu i dobiju punu
platu u zamenu za ostanak kod kue. Za radnike ovo nije bila opcija. Su-
vie su daleko otili u svojoj borbi da bi se prosto vratili kuama i ostavi-
li maine da stoje van upotrebe. Poto su ve imali de facto kontrolu nad
54
celom fabrikom, radnici su shvatili da mogu pokuati sami da organizuju
proizvodnju. Shvatanje da su u stanju da vode fabriku bez menadmenta
radnicima je ulilo dodatno samopouzdanje i snagu volje za nastavak borbe.
Kada je uprava shvatila da je izgubila svu kontrolu nad radnitvom i
preduzeem, Nini i njegovi saradnici angaovali su privatno obezbeenje
sa idejom da silom povrate Jugoremediju. Tokom leta te godine je usle-
dio niz sukoba izmeu radnika i batinaa koje je angaovala uprava. Tih
nedelja, kontrola nad fabrikom prelazila je iz ruke u ruku, izmeu rad-
nitva i uprave. im bi jedna strana uspela da zauzme zgradu, usledio bi
kontranapad. Oko 250 mukaraca i ena upustilo se u fiziki obraun sa
70 pripadnika privatnog obezbeenja opremljenih pendrecima i psima.
46

Daleko od toga da su radnici bili bespomone rtve. Naoruali su se ka-
menjem i bacali vodene bombe na obezbeenje. Psi uvari su bili onespo-
sobljavani diureticima. Paralelno sa odbranom fabrikog kruga, trajkai
su pojaali pritisak na dravu. Organizovani putevi do Beograda su tog
leta postali ei. Zgrada vlade je sada bila ukljuena u spisak institucija
pred kojima se demonstriralo. Nakon Agencije za privatizaciju radnici su
se fokusirali na blokadu Akcijskog fonda, budui da je oklevao da dosled-
no sprovede raskid ugovora o privatizaciji Jugoremedije nakon to je dr-
ava javno priznala svoju greku.
Fiziki sukobi u krugu fabrike trebalo je da se zavre u avgustu, nakon
to su pregovori izmeu trajkaa i uprave rezultirali neim to je delovalo
kao kompromisno reenje. Upravi je doputeno da se vrati u Jugoremedi-
ju i nastavi proizvodnju dok sudovi ne donesu konanu odluku u svojin-
skom sporu. Zauzvrat, sve privatno obezbeenje trebalo je da se povue
sa fabrikog zemljita, a zaposlenima je bilo dozvoljeno da organizuje vla-
stitu redarsku slubu. Meutim, 16. avgusta, pre nego to je kompromisni
sporazum mogao biti sproveden u delo, uprava je zauzela fabriku izne-
nadnim napadom 120 pripadnika privatnog obezbeenja. Radnici su po-
kuali da povrate kontrolu nad zgradom, probijajui policijski kordon oko
fabrike i ulazei u otvoren sukob sa unajmljenim batinaima. Lokalna po-
licija je uspela da razdvoji dve strane, ali je situacija ostala napeta, budui
da su i jedni i drugi ostali u fabrikom krugu. Pat pozicija je okonana
19. avgusta kada su nove policijske snage poslate iz Beograda. U momen-
tu dok su stizale specijalne jedinice, radnici su aplaudirali, ubeeni da e
46 Jednako uee ena je jedna od glavnih karakteristika borbe Jugoremedije.
Radnice su uvek bile prisutne u prvim redovima na demonstracijama i predstavljale
su integralni deo vostva trajka.
55
policija isterati uljeze iz fabrike. Meutim, uskoro je postalo jasno da su
policijska nareenja sasvim drugaija.
Uprava i privatno obezbeenje su ostali u fabrici, a trajkai su nate-
rani u povlaenje. U fabrikom krugu aktivisti Jugoremedije su sada
protiv sebe imali unajmljene batinae, lokalnu policiju i interventnu bri-
gadu iz Beograda. Tokom noi, trojica trajkakih voa Stevan Budiin,
predsednik trajkakog odbora, Zdravko Deuri, predstavnik malih akci-
onara, i Stevan uriin pozvani su na informativni razgovor u lokalnu
policijsku stanicu. Kada su stigli u stanicu, trajkaima je saopteno da su
uhapeni. Sledeeg dana, policija je zabranila sva javna okupljanja u blizi-
ni fabrike. Uhapeni radnici su smeteni u samicu gde su poeli sa traj-
kom glau. Kada se proneo glas o ovom inu, petnaest njihovih kolega je
stupilo u trajk glau iz solidarnosti, zakljuavi se u gradske sindikalne
prostorije. U meuvremenu, dvadeset est trajkaa, koji su ostali u fabri-
ci, bili su zatvoreni u kantini pod straom privatnog obezbeenja. Pri-
blino 140 radnika je otputeno tokom sledeih nedelja. trajk i okupacija
fabrike bili su nasilno ugueni.
Uprkos izgledima, radnici Jugoremedije su ostali uporni u svojoj
borbi. Ve u septembru su organizovali okupaciju sale za sednice u zre-
njaninskoj gradskoj skuptini, zahtevajui da Nini bude isteran i da otpu-
teni radnici budu vraeni u fabriku. Mobilizacije su se nastavile jo dve
godine i privukle zanimanje medija i kritiki nastrojenih intelektualaca.
Borba Jugoremedije postala je poznata ne samo u Srbiji, nego i u ino-
stranstvu. Noam Chomsky, Naomi Klein i brojne sindikalne voe irom
Evrope i sveta potpisali su peticiju podrke zrenjaninskim radnicima. Ko-
nano, nakon godina neprestanog (samo)organizovanja u fabrici i na uli-
cama, kao i pritiska javnosti, vlasti nisu imale izbora osim da da popuste i
dosledno sprovedu raskid privatizacionog ugovora. U prolee 2006. godi-
ne, Jugoremedija je zakonski vraena u veinsko vlasnitvo malih akci-
onara. U martu 2007, generalna skuptina etiri hiljade akcionara izabra-
la je novu upravu fabrike sa kvalifikovanim radnikom, voom trajkaa,
Zdravkom Deuriem, na njenom elu.
Proleteri kao sopstvenici
Radnici Jugoremedije su (od)igrali ulogu pionira za radniki pokret u
tranziciji Srbije. Oni su meu prvima ukazali na maltretiranja na radnom
mestu i mutnu prirodu procesa privatizacije, teme kojima se malo ko ba-
vio u zemlji ije su vlade histerino pokuavale da sustignu neoliberalne
56
tokove u Istonoj Evropi. Ni u jednom drugom primeru radnike bor-
be nisu pokazani tolika istrajnost, nezavisnost i odlunost. Farmaceutski
radnici iz Zrenjanina nisu se smirili do osvajanja kontrole nad svojom
fabrikom i oivljavanja proizvodnje. U tom procesu uspeli su da potegnu
niz pitanja od sutinske vanosti za radni narod u Srbiji danas.
Nezavisni sindikalizam, radniko samoorganizovanje, jednakost po-
lova na radnom mestu, pravo na trajk i pravo na javno okupljanje ovo
su bila samo neka od osnovih radnikih prava na koje je bitka za Ju-
goremediju bacila svetlo. Sa iskustvom steenim tokom svoje dugosene
bitke, aktivisti iz Zrenjanina su bili u poziciji da postanu stoer za druge
inicijative radnike klase u zemlji. Zrenjaninci su dolazili do vanih za-
kljuaka na svakom koraku borbe. Od shvatanja koliko su glavne poli-
tike partije nezainteresovane za radnika pitanja do uvianja injenice
da policija brani interese gazda. Moda najbitnije, uspeli su da se izdignu
iznad uloge rtava koje pruaju ruke oekujui pomo sa strane. Insistira-
jui na samodisciplini i nezavisnom organizovanju, radnici Jugoremedi-
je su se transformisali u svesne uesnike drutvenih procesa, koji iznala-
ze vlastita kreativna reenja.
Naravno, odgovori do kojih su aktivisti Jugoremedije dolazili tokom
borbe bili su uslovljeni ogranienim strukturnim otvaranjima koja su im
nudile istorijske okolnosti tranzicione Srbije. Okrueni slabim sindikati-
ma, potpunim odsustvom politikih partija koje se oslanjaju na tradicije
radnike politike i optim nedostatkom levih politikih diskursa u jav-
nom govoru, radnici u Zrenjaninu bili su primorani da pragmatino po-
zajmljuju argumentaciju i ideje od razliitih, esto protivrenih smerova
misli, koje su smatrali korisnima za iznoenje svog sluaja. Za mnoge li-
beralne komentatore u zemlji, dela Jugoremedije predstavljala su opasnu
pretnju preiveli duh radnikog samoupravljanja koji bi, ako se proiri,
mogao da sabotira i sam uspeh tranzicije. Slino tome, za mnoge posma-
trae na levici, ova borba je bila znak da lokalna radnika klasa nano-
vo otkriva svoje emancipatorske socijalistike tradicije.
47
Meutim, da bi
47 Ovo je posebno sluaj sa meunarodnim simpatizerima koji su esto automatski
postavljali iskustvo Jugoremedije u istorijski kontinuitet sa samoupravljakim tra-
dicijama socijalistike Jugoslavije. Videti na primer: Milenko Srekovi i Ivan Zlati,
Deindustrialisierung und ArbeiterInnenwiderstand in Serbien, u: Anna Leder (ur.),
Arbeitskmpfe im Zeichen der Selbstermchtigung: Kollektive Gegenwehr in Frank-
reich, Deutschland, der Schweiz, sterreich und Serbien, Promedia Verlag, Vienna
2011, str. 195-221.
57
se ostalo fer prema radnicima i njihovim naporima, trebalo bi izbegavati
projektovanje sopstvenih strahova i elja na Jugoremediju.
Kao to smo videli, element dvoznanosti socijalnog i politikog iden-
titeta radnika je od poetka bio prisutan. Jezgro svih mobilizacija sasto-
jalo se od oko 180 zaposlenih koji su iskoristili poslednji zakon o priva-
tizaciji koji je favorizovao radniko akcionarstvo da bi kupili akcije svoje
firme i koji su potpisali tubu protiv novog vlasnika. Ova grupa je stoga
mogla da se postavi i gradi ire saveze u dva smera. Jedna opcija bila je da
stave naglasak na poziciju sebe kao najamnih radnika i tako steknu po-
drku kolega iz Jugoremedije koji nisu akcionari, radnika u drugim fa-
brikama i meunarodnih leviarskih aktivista.
48
Druga opcija bila je da se
postave u poziciju malih akcionara i time privuku podrku periferije od
etiri hiljade ostalih malih akcionara (od kojih su mnogi lanovi porodi-
ce, penzionisani bivi radnici i komije), drugih inicijativa za radniko ak-
cionarstvo u zemlji, kritiki nastrojenih liberalnih intelektualaca, pa ak
i nekih delova drave. Praksa prvih pet godina borbe unutar zbunjujue
drutvene realnosti srbijanskog perifernog kapitalizma samo je uvrstila
verovanje radnika da mogu odravati svoj dvostruki status najamnih rad-
nika i vlasnika kapitala na tritu. Da bi prevazili ovu podvojenost, akti-
visti Jugoremedije su potpisivali sve protestne proglase kao zajednika
grupa pod imenom radnici-akcionari.
ak i ako je vera pojedinih radnika u lini i kolektivni razvoj po kapi-
talistikim linijama ostala krhka, opte vrednosti, propagirane u drutvu,
odvele su aktiviste Jugoremedije do ugraivanja svojih problema u zva-
nino prihvaene linije kritike. U situaciji u kojoj je dominantni diskurs
povezivao socijalizam sa zaostalou, iskustvo radnikog samoupravlja-
nja sa neefikasnou, a klasnu solidarnost sa nesposobnou preuzimanja
line odgovornosti, svaki napor da se preduzme javna akcija pod zastavom
radnikih prava bila je otvorena za sve vrste zlonamernih napada. Radni-
ci Jugoremedije su bili denuncirani kao staljinisti, samoupravljai,
komunjare i pijuni tajnih interesa koji pokuavaju da odvuku zemlju
natrag, u prolost. Radnici-akcionari su tako bili pod velikim pritiskom
48 Domae leviarske grupe takoe su pruale podrku Jugoremediji, ali su nji-
hova mala veliina, marginalan poloaj i nedostatak uticaja uinili izrazito malo
verovatnim da e ih radnici uoiti kao jedan od polova orijentacije u borbi. Jedan pri-
metni izuzetak je bio Pokret za slobodu (Freedom Fight), grupa aktivista inspirisana
idejama Noama Chomskog i Z magazina. Ta grupa je poela sa prenoenjem pisanih
izvetaja o raznim trajkovima i uskoro na sebe preuzela zadatak da povee trajkove
iz razliitih delova zemlje. Videti: www.pokret.net
58
da postave svoj protest kao tenju koja slui zvanino propagiranom in-
teresu veine graana u liberalnom drutvu, kao inicijativu koja ne stoji
na putu napretka Srbije ka dugo iekivanoj kapitalistikoj modernosti.
Njihov status akcionara je takoe igrao ulogu u oblikovanju osea-
ja kolektivnog identiteta grupe. injenica da je deo radnitva posedovao
procenat vlasnitva nad firmom nije sutinski menjala socijalni status
ovih individua. Kao to smo videli, tokom 90-ih, sa nedovoljno razvije-
nim finansijskim tritem i sveukupnom nesigurnou svojinskih prava,
samo akcionarstvo bilo je od malog znaaja za zaposlene. Do vremena
prvog trajka, akcionari Jugoremedije su primili jednu mravu isplatu
dividende. Stoga, nije bilo znaajne razlike u materijalnom statusu izme-
u obinih radnika Jugoremedije i onih koji su kupili akcije. Meutim,
zvanino propagirana ideologija privatnog preduzetnitva i malih firmi u
postmiloevievskoj Srbiji ubrizgala je novu simbolinu vrednost akcio-
narstvu. Jugoremedija je bila profitabilna farmaceutska firma, u mnogo
boljem stanju od drugih proizvodnih preduzea u sektorima poput teksti-
la ili obrade metala. Firma je imala perspektivu na tritu i radnici su bili
svesni ove injenice. Postojalo je verovanje da bi, ukoliko uspeju da zadre
svoje vlasnitvo, moda u budunosti akcije mogle posluiti kao karte za
veu socijalnu mobilnost njih ili njihove dece.
Vera u potencijalno dugorono profitiranje od akcija firme se pojav-
ljuje veoma jasno u intervjuima koje je vodio sociolog Neboja Popov sa
trojicom voa mobilizacija radnika i akcionara Jugoremedije. Kao i
mnogim njihovim kolegama, dvojici istaknutih radnika i jednoj radnici
nisu bili strani pokuaji u malom preduzetnitvu. U intervjuima dvojica
sindikalnih voa i voa malih akcionara pominju da su, pored matinog
zaposlenja, u fabrici vodili male privatne firme dok ih stroija regulacija
i krupni kapital nisu primorali da napuste trite. Duh privatnog predu-
zetnitva nije uao u radnitvo samo pod spoljnim uticajem. Zdravko De-
uri, organizator malih akcionara i nezvanini voa protesta Jugoreme-
dije, pomenuo je sindikalne seminare kao prvo mesto na kojem je doao
u dodir sa idejama privatizacije.
49
Stoga, tritu naklonjeni koncepti meu pripadnicima radnike
klase, promovisani od vladajue ideologije, i prilika da se neto zara-
di u perifernom kapitalizmu su u radniku klasu ule i preko institucija
49 Neboja Popov, Tragovima jednog trajka. Hleb radniki/akcionarski, u: Neboja
Popov (ur.), Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas, Slubeni glas-
nik, Beograd 2011, str. 48.
59
organizovanog radnitva, koje su pak ideologiju primili preko svoje tradi-
cionalne povezanosti sa institucijama drave. Sa nestankom lokalnih tra-
dicija radnike politike i bez koherentne ideologije otpora na koju su mo-
gli da se oslone, sindikati su poeli da se oslanjaju na ideje koje su kruile
na seminarima finansiranim iz programa pristupanja EU, zapadnjakih
sindikalnih fondacija i nevladinih organizacija. Mnogi radnici su se tako
upoznali sa liberalnim ekonomskim idejama, praksama privatne inicija-
tive i konceptom favorizovanja onoga ko navodno preuzima rizik. Ako je
trini diskurs bio dominantna logika oko koje se celo srbijanso drutvo
reorganizovalo, bez vidljivog alternativnog koncepta na horizontu, vo-
stvo radnika-akcionara je sasvim razumljivo pokualo da ovlada ovim
jezikom i iskoristi ga u svoju korist.
Izraavanje klasne borbe liberalnim jezikom
Postojale su dve glavne posrednike ustanove koje su se otvorile prema
borbi Jugoremedije i pomogle da se radniki zahtevi ukalupe u preo-
vlaujue ekonomske i politike nazore. Prva je bio Savet za borbu protiv
korupcije, vladino savetodavno telo koje se pokazalo veoma upornim u
pokuajima da razotkrije veze izmeu politike garniture i krupnog bi-
znisa. Ova delom nezavisna struna agencija bila je meu prvima koji su
pruili podrku Jugoremediji, piui izvetaje u kojima se objanjavaju
nelegalni poslovni potezi novog vlasnika. Meutim, Savet za borbu protiv
korupcije je svoju kritiku ispostavljao sa specifine pozicije vladinog tela
koje se brine za to da reforme koje su u toku budu provedene u skladu sa
zakonima zemlje i hvaljenim standardima visokorazvijenih zapadnih de-
mokratija. Njegovi izvetaji su se usredsreivali na formalna pitanja slu-
aja Jugoremedije, poput potovanja zakonskog postupka privatizacije,
ispunjenja investitorskih obaveza novog vlasnika i kao najvanije pri-
znavanja svojinskih prava malih akcionara.
Direktorka Saveta Verica Bara esto je bila gostujui govornik na tri-
bima koje su organizovali radnici Jugoremedije. Podrka jedne zvanine
institucije u moru napada i sveopte nezainteresovanosti vlasti bila je od
posebne vanosti za radnike-akcionare. Vostvo trajka iskoristilo je ovaj
prostor i brzo usvojilo naizgled apolitinu temu borbe protiv korupcije
kao tit protiv denuncijacija. U javnim izjavama glasnogovornici zrenja-
ninskih radnika-akcionara su sada postavljali radniku borbu u kontekst
ireg liberalnog diskursa o naporima za uvoenje vladavine prava u Sr-
biji. Sukob unutar Jugoremedije, insistirali su oni, nije sukob radnika
60
i gazde, nego spor izmeu manjinskih i veinskih vlasnika kompanije.
Odgovarajui na stalne optube da pokuavaju da oive radniko samou-
pravljanje, voa radnika Zdravko Deuri je izjavio: O itavoj toj galami ja
pre svega mislim da je potpuno besmislena. ta god bilo ko od nas mislio
o samoupravljanju, ono je stvar prolosti, i sada se potee samo iz razloga
da se napravi ideoloka magla oko vlasnikih sukoba, da se radnici-akci-
onari oznae kao nazadni delovi drutva, kao neko ko se ne bori za svoja
vlasnika prava, nego je zapravo eksponent nekakve opasne ideologije
50
.
Drugi i verovatno najvaniji ideoloki uticaj na radnike-akcionare Ju-
goremedije izvrio je list Republika i njegov spiritus movens Neboja
Popov. U vreme socijalistike Jugoslavije, Popov je bio deo Praxisa, gru-
pe intelektualaca koji su pokuali da razviju kritiku birokratije s pozicija
tzv. Nove levice. U svojim pisanjima, Popov je istraivao trajkove pod
radnikim samoupravljanjem i jugoslovenski ezdesetosmaki pokret.
Nakon raspada zemlje, Popov se vrsto protivio politikim strujama za-
snovanima na etnikoj pripadnosti. Ali, kao veina bivih lanova levo-
disidentskih krugova, napustio je klasni pristup u analizi. Umesto toga,
Republika se fokusirala na promovisanje politike civilnog drutva i vla-
davine prava. Prema Popovu, srbijanska radnika klasa se kasnih 80-ih
predala nacionalistikom populizmu. Stoga je neposredan trenutni zada-
tak radnitva da proe kroz neki vid graanske katarze koja bi dovela do
toga da radnici shvate da su bili zavedeni i da se transformiu u kritiki
nastrojene politike subjekte kao graani.
51
Popov je bio daleko od primitivnog antikomunizma koji je delio veliki
deo antimiloevievskih opozicionih krugova 90-ih. Pa ipak, poput njih,
i on je video pokuaje Srbije da se modernizuje preko trita, parlamen-
tarne demokratije i otvaranja ka svetskoj ekonomiji kao mimikriju koju
izvode ukopani parohijalni interesi. Problemi sa kojima se suoava veina
populacije, sa ove take gledita, nisu posledica integracije Srbije u svetsko
trite. Naprotiv, istorijski zadatak koji jo stoji pred zemljom jeste izgrad-
nja idealizovane funkcionalne demokratske drave i korespondirajueg
civilnog drutva.
50 Koreni mira - Intervju sa Zdravkom Deuriem, Pokret za slobodu, (internet)
dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=koreni-mira---intervju-sa-
zdravkom-deuricem
51 Videti na primer diskusiju izmeu Neboje Popova i Milana Nikolia, voe sin-
dikata metalaca kasnih 80-ih i jednog od osnivaa Nezavisnosti u: Olivija Rusovac
(pripremila), Ko su i ta su radnici [Razgovor u organizaciji Republike, 30. avgust
2001.], u: Popov 2011, str. 13-32.
61
Glavni nain da se ovo postigne bio je blie povezivanje sa Evropskom
Unijom i njenim institucijama.
52
trajk je po tim linijama tumaen kao bor-
ba za potovanje svojinskih prava i slobode svakog pojedinca da slobodno
ostvaruje svoje interese u drutvu. Na ovaj nain, Jugoremedija je posred-
no prikljuena liberalnom politikom nasleu opocizionog pokreta, od ra-
nih 90-ih sve do obaranja Miloevia. Godinama nakon promene reima,
nacionalistiki politiari, mafija i lokalni tajkuni nasleeni iz 90-ih su na-
vodno i dalje blokirali istinske politike i ekonomske reforme. Sa ove ta-
ke gledita, radnici Jugoremedije su stajali na elu ireg pokreta civilnog
drutva protiv ekonomskih i politikih monopola. Popov je inae poreklom
Zrenjaninac, to je ceo sluaj jo vie pribliilo njegovim strastima i osea-
nju graanske odgovornosti. Kao priznati javni intelektualac, bio je est go-
vornik na okupljanjima radnika-akcionara dok se analiza trajka, objavlji-
vana u Republici, redovno prenosila u internim biltenima Jugoremedije.
Uticaj Popova i Republike se moe primetiti u sve otvorenijem ko-
rienju politikih pojmova u govorima trajkakih voa Jugoremedije:
Godinama smo se borili da se ukloni reim u kojem je moglo da se neka-
njeno ubija i pljaka. Ponadali smo se da je 2000. godine dolo do zaokreta
ka normalnom drutvu i dravi. Nae nade podgrejalo je i obeanje nove
vlasti da e se doneti novi ustav koji e raskinuti sa prethodnim razdobljem
i postaviti temelje vladavine zakona. Mi, radnici-akcionari, smo nova po-
java u drutvu nastala tokom dosadanje privatizacije, koja je trebalo da
ukine drutvenu svojinu i ukljui Srbiju u red normalnih zemalja, u kojima
je pravo na privatnu svojinu svetinja. Nasuprot tome, radnici-akcionari ne
mogu ostvariti svoja vlasnika prava zbog pojedinaca koji se nalaze na gor-
njoj lestvici hijerarhijske moi i bogatstva u dananjem drutvu
53
.
Ovaj citat jasno pokazuje kako je u odsustvu klasne politike trajk
usvojio mnoge normativne pretpostavke koje su propagirali liberalno-de-
mokratski aktivisti u srbijanskom civilnom drutvu. Pored postavljanja
radnikih protesta u opti okvir objanjenja evolutivnog puta od totali-
tarizma ka demokratiji, Republika je dodatno otupela klasne instinkte
52 U leto 2011. Evropska komisija je pomenula sumnjive privatizacije, eksplici-
tno navodei primer Jugoremedije, kao jednu od prepreka na putu pribliavanju
Srbije Evropskoj Uniji. Ova vest je pojaala imid EU kao spoljnog agensa promene i
politike snage koja bi navodno slomila mo lokalnih ekonomskih monopola i uvela
vladavinu prava.
53 Zdravko Deuri, ta hoemo mi, radnici, akcionari i graani, u: Republika,
Beograd, godina XVII, br. 352-353, 1-31. mart 2005, (internet) dostupno na: http://
www.republika.co.rs/352-353/09.html
62
zrenjaninskih industrijskih radnika, promoviui novu viziju drutva za-
snovanog na sitnim sopstvenicima. Dok su radnici Jugoremedije rad-
niko akcionarstvo pragmatino koristili kao taktiki koncept, na stra-
nicama Republike je poelo zastupanje radnikog deoniarstva kao
univerzalnog modela za reavanje problema radnih ljudi i oivljavanje sr-
bijanske industrije. Drava je pozivana da prizna da radnici mogu biti
uspeni menaderi i postizati rezultate na tritu. Radniko uee i ak-
cionarstvo zaposlenih su predstavljani kao iroko razvijene prakse u SAD
i Zapadnoj Evropi. Radnikom pokretu je, dakle, bio potreban zakonski
okvir koji otvara prostor za kompanije u veinskom vlasnitvu zaposlenih
kao novi oblik ekonomske organizacije, efektivnije i odgovornije od pre-
duzea u rukama pojedinanih privatnih vlasnika.
54
Ovakva vienja kapitalizma sa ljudskim likom mogla bi se uslovno
posmatrati u kontinuitetu sa liberalnijim tumaenjima radnikog samou-
pravljanja pod jugoslovenskim trinim socijalizmom. Meutim, u po-
stojeem drutveno-ekonomskom okviru, sa punim pravima privatnog
vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, kapitalistikim tritem rada
i funkcionalnim institucijama trgovine finansijskim derivativama, ideja
da akcionarske kompanije u vlasnitvu radnika mogu da konkuriu pri-
vatnim vlasnicima i korporativnom sektoru kao alternativni model or-
ganizovanja poslovanja je veoma malo verovatna. U kontekstu tranzicio-
ne ekonomije, u kojoj je politika mo fiksirana na irenje uticaja trita,
ovaj tip institucionalne reforme ne bi doveo do veeg radnikog uea u
procesu odluivanja firmi. Upravo suprotno, takav potez bi najverovatnije
sluio kao odskona daska za dublji prodor trita u sve pore drutva, da-
lju atomizaciju radnike klase, jaanje kapitala i bre klizanje niz put ne-
oliberalizma. Vulgarnija shvatanja ove strategije su sa stranica Republi-
ke prele u rasprave unutar Jugoremedije. Kako je Republika prenela,
Vera Gvero, biva radnica i akcionar, na jednoj od skuptina akcionara
firme uputila je apel radnicima da ne prodaju svoje akcije. Umesto toga,
insistirala je, treba da ponu da rezonuju kao veinski vlasnici u kapitaliz-
mu i da pokuaju da zamisle kakva je radost primati dividende, zakljuiv-
i: Pa da i mi ponemo da liimo na Zapad
55
.
54 Mohora Doru, O radnikoj participaciji i upravljanju privredom, u: Republika,
Beograd, godina XXII, br. 468-469, 1-31. januar 2010, (internet) dostupno na: http://
www.republika.co.rs/468-469/14.html
55 Olivija Rusovac, Jugoremedija kuda i kako dalje, u: Republika, Beograd,
godina XIX, br. 414-415, 1-31. oktobar 2007, (internet) dostupno na: http://www.re-
publika.co.rs/414-415/13.html
63
Stvaranje nove politike svesti
Trijumf radnika Jugoremedije na mnogo naina bio je Pirova pobeda.
Oni su uspeli da obore odluku o privatizaciji, ali ovaj in nije posluio kao
prekretnica koja bi otvorila nove vidike i dovela u pitanje privatizaciju kao
neizbean put. Raskid ugovora o prodaji fabrike uraen je u ime bolje
privatizacije koja bi, navodno, bila provedena u korist drutva kao celine.
trajkako vostvo je zamiljalo svojinsku transformaciju koja e stvoriti
jednake trine anse za sve i stati na put korumpiranim praksama koje se
provode u interesu krupnih monopola i mafije.
Zrenjaninska farmaceutska fabrika je takoe prvi primer trajka u
kome su radnici oiveli proizvodnju samoorganizovanjem. No, isto tako,
mora se rei da Jugoremedija nije uspela da uvede nikakve nove institu-
cionalne oblike radnike kontrole. Uprava je smenjena, ali je stara korpo-
rativna struktura akcionarskog drutva ostala netaknuta. Pozicije u uprav-
nom odboru su popunili radnici i bive trajkake voe, koji su svakako
bili mnogo blii radnikoj svakodnevici od svojih prethodnika.
56
Novi me-
nadment je tako obeao da e osigurati vei uticaj sindikata na poslovanje
firme i trudio se da poslovne odluke ne idu protiv interesa veine zaposle-
nih. Ipak, pravo na uestvovanje u donoenju poslovnih odluka u Jugo-
remediji i dalje je bilo zasnovano na vlasnitvu nad kapitalom, umesto na
zaposlenosti ili nekom drugom eksplicitno politikom kriterijumu (rad-
niki saveti, sindikat, optinski zborovi, organizacije stejkholdera, itd).
Cena koju su radnici Jugoremedije platili za svoj povratak u fabriku
bila je, dakle, delimina kooptacija znaenja i dometa njihove borbe u do-
men vladajue ideologije. No, ira percepcija radnikih napora nije nika-
da bila jednostrana i u potpunosti kontrolisana. Za izvestan broj radnika,
verovanje da je sopstvenitvo na tritu jedini put napretka je, moda,
ojaalo na neko vreme. Uprkos tome, glavna asocijacija na Jugoremedi-
ju je za veinu ostala radikalna akcija i svest o tome da je privatizacija
u sutini kraa.
57
Sadraj pak deklamovanih liberalnih koncepata bio je
56 Novi upravni odbor je u velikoj meri odslikavao klasni karakter mobilizacije.
inila su ga tri kvalifkovana radnika i jedan farmaceutski tehniar. Jedno mesto
u odboru je sauvano za ekonomistu iz Saveta za borbu protiv korupcije. Zdravko
Deuri, kalifkovani radnik i voa protesta, postavljen je na poziciju generalnog di-
rektora.
57 Prema rezultatima nedavnog istraivanja javnog mnenja 44 odsto stanovnika
Srbije smatra da je privatizacija ista pljaka, 27 odsto smatra da je nuna, ali se
sprovodi na lo nain, 26 odsto ne zna kako bi je ocenila, a samo 3 odsto graana
podrava ovakvu privatizaciju. Videti: Sreko Mihailovi, Pria o tranziciji ili nara-
64
razliit kada su ih koristili radnici, drava ili aktivisti civilnog drutva. Za
mnoge industrijske radnike, radnika participacija ili radniko akcionar-
stvo predstavljale su razliite ifre za staru ideju, formiranu jo u vreme
socijalizma ideju drutva zasnovanog na radu, u kojem radnika klasa
zauzima najistaknutije mesto.
58
Radnici nisu bili samo pasivni primaoci i prenosioci razliitih ideja
koje oko njih krue. U procesu korienja pozajmljenih koncepata, oni su
ih takoe oblikovali i ubacivali svea, konkretna znaenja u apstraktne
pojmove. Neto to je u poetku moglo delovati kao sigurno kanalisan,
konvencionalan oblik protesta, esto je uzimalo neoekivane zaokrete i
evoluiralo u ambicioznije oblike akcije. Primera radi, sindikat Zastave
elektro vrio je pritisak na vladu da ih spoji sa stranom korporacijom po
njihovom izboru, usvajajui rairene pretpostavke da e strane investicije
dovesti do preporoda proizvodnje i da e se multinacionalne kompanije
ponaati odgovornije od lokalnih biznismena. Meutim, njihov zahtev se
tu nije zaustavio. Takoe su insistirali da radniki predstavnici uestvuju
u pregovorima izmeu korporacije i drave kao ravnopravna trea strana
koja je najvie zainteresovana za dobrobit fabrike. Radnici su tako brzo
koristili svaku priliku da pronau prikljuak sa zvaninim procedurama
i tumaili ih sa svog klasnog stanovita. U najveem broju sluajeva, ova-
kve autonomne koncepcije i inicijative bile su rezultat razmene ideja meu
trajkaima iz razliitih firmi. Kada bi se nali na okupu, radnici su imali
priliku da uporede iskustva i razvijaju vlastitu analizu krize.
U novembru 2004. godine Jugoremedija je ula u Uniju radnika i ak-
cionara Srbije, mreu radnika-akcionara kojima su negirana prava u razli-
itim kompanijama. Glavni zahtev ove inicijative bio je uvoenje zakona
koji bi omoguili alternativne vidove privatizacije zasnovane na raspode-
li akcija javnih preduzea stanovnitvu, kao i nepristrasan tretman ma-
lih akcionara od strane drave u procesu transformacije vlasnikih pra-
va. Zatim, u platformi su zahtevani pravo na rad, pravo na organizovanje
cija o naim beskrajnim menama, u: Sreko Mihailovi (ur.), Kako graani Srbije vide
tranziciju. Istraivanje javnog mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stifung, Beograd
2010, str. 25.
58 Videti na primer lanak Branislava Markua, radnika i lana upravnog odbora
Jugoremedije, u kome pokuava da odbrani istorijsko iskustvo radnikog samou-
pravljanja. U lanku on navodi kako je bio lan polednjeg radnikog saveta kompanije
u bivoj Jugoslaviji i interpretira radniko akcionarstvo kao savremeni oblik samou-
pravljanja. Branislav Marku, Najvei je kapital pravo na rad, (internet) dostupno
na: http://www.ravnopravnost.org/NW004.html
65
trajka i pravo na javna okupljanja. Poput Jugoremedije, inicijativa je
dakle videla sklad izmeu zahteva koji dolaze iz vizure sitnih posednika i
najamnih radnika, razumevajui obe strane kao jedan te isti entitet. Na-
in na koji je zamiljeno postizanje ovih ciljeva bio je da drava pone da
potuje vlastite zakone i vlasnika prava svih graana, bez obzira na veli-
inu njihove svojine, to je trebalo da poslui kao kamen temeljac uspene
tranzicije ka tritnoj privredi i demokratiji.
Sa radnikom Jugoremedije Zdravkom Deuriem na elu, Unija rad-
nika i akcionara je uskoro shvatila da ne moe da oekuje od drave da na
jednak nain razmatra zahteve razliitih drutvenih skupina, bez obzira
na njihovu finansijsku situaciju i, shodno tome, uticaj koji vre na politiki
sistem. Unija je morala da predloi autentine politike mehanizme koji bi
dali glas radnicima-akcionarima. U to vreme, Republika je objavljivala
teorijske diskusije o proputenim prilikama za uspostavljanje ustavotvorne
skuptine u Srbiji nakon obaranja Miloevia. Grupa radnika-akcionara je
preuzela ovu ideju i lansirala vlastiti zahtev za ustavotvornom skuptinom.
I u ovom sluaju, nedovoljno artikulisane graanske inicijative popri-
mile su politiku otricu, klasni karakter i demokratski potencijal tako to
su ich usvojili industrijski radnici. Radnici-akcionari su sebe zamislili kao
jednog od glavnih nosilaca ovog procesa, sa uticajem na sastavljanje no-
vog ustava i sa direktnom kontrolom nad svojim predstavnicima u ovom
novom zakonodavnom telu.
59
To je bio potencijalno dalekosean zahtev,
izbegavan ak i od politikih struja koje su se najsnanije identifikovale sa
nasleem narodnog pokreta protiv Miloevia. Sa radnikim pokretom
kao glavnim eksponentom, zahtev za ustavotvornom skuptinom je po-
tencijalno mogao da vrati radniku klasu u centar politikog ivota zemlje
i da oivi ideju o neophodnosti organizovanog politikog glasa sveta rada.
Savez malih akcionara iz razliitih firmi pokazao se meutim kao ne-
stabilan, budui da su radnici iz razliitih firmi reavali svoje probleme na
razliite naine i zbog toga to je vlasnitvo nad akcijama lako menjano ku-
povinom i prodajom. Iako je Unija radnika i akcionara Srbije na kraju ras-
putena, Jugoremedija je nastavila da trai politiku platformu kroz koju
bi se izrazila, ali sada je fokus postao lokalan. Aktivisti Jugoremedije su u
decembru 2007. godine zapoeli osnivanje Pokreta Ravnopravnost, poli-
tike partije koja je pokuavala da se bazira na radnicima bivih zrenjanin-
skih industrijskih preduzea koja su prola kroz neuspene privatizacije.
59 Popov 2011, str. 74.
66
Pokret Ravnopravnost je 2008. godine uao u gradsku skuptinu i od-
mah pokrenuo pitanje mnogih spornih privatizacija u gradu, posebno
problema sa kojima su se susretale Mesna industrija BEK i Fabrika vagona
invoz, kao sluajeva u kojima su se radnici takoe pojavljivali u ulozi
deliminih akcionara preduzea. Lokalni parlament je bio primoran da
oformi radnu grupu za istraivanje privatizacionog postupka u invo-
zu, na elu sa poslanikom iz Ravnopravnosti. Zakljucima radne grupe
podrane su glavne tvrdnje radnika invoza i taj izvetaj je jednoglasno
usvojen od svih politikih partija u zrenjaninskom parlamentu.
Ovo je bio oigledan uspeh odluke industrijskih radnika da uu u po-
litiko organizovanje. Suoeni sa dobro kanalisanim pritiskom odozdo,
lokalni politiari su bili primorani da naprave ustupak i dopuste donoe-
nje parlamentarnog izvetaja koji je govorio u korist radnika. Formiranje
politike organizacije koja se oslanjala na socijalne pokrete odozdo je do-
nelo rezultate. Meutim, zakljuak koji je Pokret Ravnopravnost izvukao
iz injenice da su druge stranke podrale njihovu inicijativu bio je neto
drugaiji. Stranka je poela da pravi razliku izmeu potencijala politia-
ra na lokalnom i na nacionalnom nivou oko mogue pomoi radnikoj
stvari. Budui da su blii birakom telu, lokalni ogranci nacionalnih po-
litikih stranaka su, po proceni Pokreta Ravnopravnost, potencijalno bili
zainteresovaniji za oivljavanje industrijske proizvodnje. Glavni problem
navodno je bila korupcija na vrhu i nezainteresovani politiari u Beogra-
du. U skladu sa tim, Pokret Ravnopravnost je prihvatio temu politike de-
centralizacije i vee autonomije provincijskih zakonodavnih tela u dono-
enju vlastitih strategija lokalnog industrijkog oivljavanja. Na ovaj nain,
partija se udaljila od izvorne teme politike bazirane na radnikim pitanji-
ma i pribliila se dobrano etabliranim neoliberalnim idejama o decentra-
lizaciji drave kao putu ka funkcionalnijim tritima.
U meuvremenu, u pokuaju da dodatno suzi prostor za demokrat-
sko organizovanje graana odozdo, vlada 2009. godine donosi novi za-
kon, prema kojem svaka politika partija mora da skupi 10.000 potpisa
da bi ostala zvanino registrovana. Suoena sa mogunou gaenja Rav-
nopravnost odluuje da sauva svoja dostignua na lokalnom nivou tako
to e se stopiti sa novoosnovanom Socijaldemokratskom partijom Srbije
(SDPS). SDPS je predstavljao pokuaj regionalnog lidera Rasima Ljajia,
poreklom iz Sandaka, nacionalno meovite sredine, da proiri svoj uticaj
van svoje matine regije zauzimanjem nepostojeeg politikog mesta na
levom centru politikog spektra. Kao ministar rada i socijalne politike,
67
Ljaji je bio u vladi osoba odgovorna za posredovanje izmeu radnika u
trajku i gazda. Na trenutak, delovalo je da je Ljaji spreman da iskoristi
svoju poveanu vidljivost meu radnikom klasom da bi popunio vaku-
um na levici i usmerio radnike nezadovoljnike ka svojoj novoj partiji.
Ovo se, meutim, pokazalo kao pogrena pretpostavka. SDPS je ostala
mala i sterilna izborna partija koja visi o skutima Demokratske stranke.
Na osnivakom kongresu, Zdravko Deuri je pokuao da predstavi ak-
cionu platformu koja je pozivala na otvaranje stranke prema razliitim
socijalnim mobilizacijama odozdo. Partijski aparat je pak spreio vou
Jugoremedije da se obrati delegatima, a onemogueno je ak i deljenje
njegovog tampanog govora meu uesnicima. Ulazak u Ljajievu stran-
ku pokazao se kao orsokak. Aktivnosti Pokreta Ravnopravnost su u na-
rednim mesecima u velikoj meri nastavljene u okviru Udruenja graana
Ravnopravnost, koje se umesto stranake politike usredsredilo na obra-
zovni rad i irenje svesti o borbama radnika-akcionara u Zrenjaninu.
Do 2008. godine, Jugoremedija je uspela da stabilizuje proizvodnju
pod novom upravom. Kompanija je uloila veliki trud da se odri na far-
maceutskom tritu, kao fabrika kojom upravljaju radnici-akcionari. Ova
teka pozicija za poslovanje samo je ojaala Jugoremedijin identitet kao
inicijative koja se bori za prava sitnih sopstvenika. No, uprkos fokusu na
radniko preduzetnitvo i privatnu svojinu, aktivisti Jugoremedije su
ostali posveeni podravanju drugih radnika u tekoama. Bez obzira na
to gde se te fabrike nalaze i da li su radnici vlasnici akcija ili ne, Jugore-
medija je bila spremna da se solidarie i da prui bezuslovnu podrku
bilo kome ko se upustio u borbu.
U lanku napisanom u aprilu 2008, Deuri se dotakao pitanja solidar-
nosti, otkrivajui jednu od glavnih prepreka u izgradnji novog radni-
kog pokreta: Tokom devedesetih godina, u deceniji ratova, ekonomskih
sankcija i krize, drutvo u Srbiji su nagrizli strah, nepoverenje i sebinost.
Nakon 2000. godine, od poetka tranzicija ka kapitalizmu i demokratiji,
umesto da se Srbijom ponovo proiri stabilnost i uspostave odnosi povere-
nja i podrke meu kolegama i komijama, sa vrha politike i finansijske
moi nam je stigla poruka da solidarnost vie nije vrlina, da svako treba da
se bori samo za sebe, da su nam svi drugi neprijatelji, jer oni koji prvi sti-
gnu na cilj imaju pravo na sve ak i da sve nas ostave bez ikakvih prava
60
.
60 Zdravko Deuri, Hodaemo korakom najsporijeg, Pokret za slobodu, april 2008,
(internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=hodacemo-korakom-
najsporijeg---u-ovom-pohodu-moramo-brinuti-o-poslednjem-u-koloni
68
Talas trajkova 2009. godine otvorio je nove mogunosti za inicijative
koje prelaze preko granica fabrikih kapija. Uz pomo aktivista Pokreta
za slobodu, radnici iz zrenjaninskih firmi povezali su se sa najradikal-
nijim borbama koje su se u tom trenutku deavale u Srbiji, poput onih u
Zastavi elektro i Tekstilnoj industriji Raka. U avgustu te godine iz
ovih kontakata proizaao je Koordinacioni odbor radnikih protesta. Ko-
ordinacioni odbor je delom preuzeo legalistike nazore iz Zrenjanina. U
njegovom osnivakom dokumentu pominjani su korupcija i centralizova-
na drava kao glavni problemi sa kojima se radnici suoavaju. U skladu
s tim, glavni politiki zahtevi platformom lansirani bili su nepristrasan
proces privatizacije, saglasan sa vladavinom prava, kao i vea autonomija
za regionalne vlasti da kontroliu vlastita sredstva i privlae potencijalne
investitore. Uprkos tome, u poreenju sa prethodnim inicijativama na na-
cionalnom nivou, Koordinacioni odbor je u veoj meri naglaavao teme
koje su se ticale radnika iz direktne proizvodnje. Odbor su inili uglav-
nom predstavnici iz trajkakih odbora fabrika i sindikalni aktivisti, za
razliku od akcionarskih organizacija pre njega, koje su okupljale aktiviste
po osnovu vlasniva deonica. Neki od slogana koje je ova inicijativa lan-
sirala su oznaili jasno okretanje ka tradicionalnijim pitanjima kojima se
bave radniki pokreti.
Dezindustrijalizacija i nezaposlenost ovaj put su izbile kao glavne brige.
Preivljavanje proizvodnje sada je posmatrano pre svega kao nuan korak
u zatiti radnih mesta u industrijskom sektoru, a ne kao nain da se pro-
moviu alternativni poslovni modeli na tritu. Drugo, pitanja sindikata,
kolektivnih ugovora i strategija socijalnog partnerstva, teme kojima su se
Jugoremedija i inicijative malih akcionara malo bavile, sada su stavlje-
ne u prvi plan. Koordinacioni odbor lansirao je otru kritiku sindikalnog
rukovodstva koje je malo pomagalo trajkovima i povremeno ak sabo-
tiralo radikalne inicijative odozdo. tavie, u platformi je odbaen soci-
jalni dijalog izmeu drave, poslodavaca i sindikata kao dimna zavesa i
zahtevano od vlade da prizna trajkake odbore kao glavne pregovarae u
sporovima. Konano, glavni neprijatelj radnitva postajao je u kolektivnoj
imaginaciji radnika sve opipjiviji. U prethodnim godinama protivnici su
ostajali brojni i mutni (mafija, drava, politike stranke, korumpirani bi-
znismeni, ostaci starog reima), a sada su krupni domai kapitalisti, izro-
nivi pod imenom tajkuni, postali primarna meta narodnog gneva.
61
61 Videti: Pokret za slobodu, Informator o radu Koordinacionog odbora radnikih
protesta, br. 2, oktobar 2009.
69
Glavna funkcija Koordinacionog odbora je, meutim, ostala limiti-
rana na solidarnost u akciji, davanje saveta novim fabrikama koje ulaze
u borbu i omoguavanje probijanja pojedinanih sluajeva u iu javno-
sti. U vreme kada je pristupilo Koordinacionom odboru, vostvo radnika
u trajku iz Graevinskog preduzea Trudbenik, na primer, upalo je u
rastegnuti pravni spor sa novim vlasnikom i Agencijom za privatizaciju.
Vlasnik je blokirao sve pokuaje nezavisne revizije privatizacije, a drava
je tvrdila da nema pravo da nametne revizorsku agenciju po svom izboru
bez sporazuma obe strane u sporu. Koordinacioni odbor je ovo prepo-
znao kao taktiku uprave da izmori trajkae i savetovao trajkakom od-
boru da odustane od traenja podobne agencije za reviziju i umesto toga
usredsredi svoje napore na Agenciju za privatizaciju. Radnici Trudbenika
poeli su da odravaju proteste ispred Agencije u centru Beograda, zahte-
vajui od nje da raskine privatizacioni ugovor i prestane da koristi pravne
zakoljice kao opravdanje za pasivnost i povlaivanje gazdama. Predstav-
nici drugih fabrika okupljenih oko platforme pruili su solidarnost, obra-
ajui se radnicima Trudbenika ispred zgrade Agencije i ohrabrujui ih
da ne odustanu od protesta.
62
Ovo je samo jedan od primera uzajamne
pomoi koju je Koordinacioni odbor omoguio.
irenje iskustava iz prethodnih trajkova pokazalo se kao korak od su-
tinske vanosti za dalji razvoj pokreta. Uspeniji metodi borbe prenoeni
su na nove slojeve borbenih radnika irom zemlje. Mnoge greke u prolo-
sti sada su bile izbegnute. Pa ipak, Koordinacioni odbor nije bio postavljen
kao trajna radnika institucija ili jezgro budue politike organizacije. On
je bio mesto na kojem su voe trajkakih odbora mogle da razmenjuju
ideje, prue jedni drugima solidarnost tokom borbe ili stupe u kontakt sa
institucijama otvorenim za radnika pitanja poput Saveta za borbu protiv
korupcije. Pozivi na solidarnost i koordinaciju radnikih protesta su osta-
li apstraktni, bez utemeljenja u jasno odreenim materijalnim interesima
koji bi u pokret uneli koheziju. Shodno tome, Koordinacioni odbor nije
mogao da izgradi jasne unutranje strukture, niti je podvrgao svoj rad
demokratskoj kontroli radnika koje je zastupao. Veina fabrika koje su
uspele da razree svoje glavne probleme, na jedan ili drugi nain, napro-
sto je napustila Koordinacioni odbor, ne videi dalju korist od njegovog
postojanja izvan kritinog trenutka. Nakon talasa trajkova 2009/10, Ko-
ordinacioni odbor radnikih protesta je praktino nestao zajedno sa njim.
62 Popov 2011, str. 74.
70
Epilog
Globalna kriza kapitalizma polako poinje da menja politiki i ekonomski
reljef Balkana. U Srbiji, u kojoj se tranziciona dinamika pokazala posebno
rastegnutom i zbunjujuom, u protekle etiri godine uvedene su nove, ja-
snije perspektive u drutvene procese kojima smo okrueni. Bilo je potreb-
no dvanaest godina za pad Miloevievog autokratskog reima. Ovaj do-
gaaj otvorio je mogunosti za nove smerove drutvenog razvoja. Usledilo
je odlunije kretanje putem trinih reformi. Sada, nakon dvanaest godina
ubrzane tranzicije, srbijansko drutvo je doseglo jo jednu kritinu raskr-
snicu. Mnoge opisane dileme i okviri u kojima su se drutveni akteri kre-
tali proteklih godina vie ne postoje. Odnosi moi u drutvu postaju sve
ogoljeniji. Fundamentalni procesi iza drutvene realnosti se otkrivaju ubr-
zanim tokom, a ideje koje pokuavaju da ih razjasne se transformiu za-
jedno sa njom. Koncepti razvijani u prethodne dve decenije bivaju razgo-
liene preteno kao ideoloke dogme koje ne odgovaraju niti ekonomskoj
praksi, niti realnim interesima stanovnitva. U pitanju su ideje koje nisu
u stanju da prue adekvatno objanjenje tokova koji su doveli do krize, pa
time ni da ponude izvodljiv model za njeno prevazilaenje.
Stari obrasci objanjenja dakle ubrzano gube mo, pa ipak ostaje ne-
jasno koji e ih to novi koncepti tano zameniti. U velikoj meri ishod ove
bitke ideja e zavisiti od intervencije samih drutvenih aktera u politi-
koj areni, meu njima svakako i radnike klase. Praksa privrednog i-
vota i iskustva socijalne borbe u tranzicionoj Srbiji nameu klasni sukob
izmeu radnika i poslodavaca kao osnovnu drutvenu protivrenost koja
ostaje konstanta u trinim ekonomijama. Klasni sukob uvek iznova izbi-
ja u prvi plan, nakon to se istroe ideoloki okviri nacionalizma, evro-
pejstva ili neke tree apstraktne konstrukcije. Na kraju dana, pripadnici
radnike klase proleteri ne bivaju teeni od svojih gazda, ili od dra-
ve, ili od zakona trita, bili oni Srbi ili ne, bili evropejci ili nacionalisti.
Oni moraju da izbore vlastito pravo na rad i dostojanstven ivot.
U socijalistikoj Jugoslaviji industrijski proleterijat je bio razapet iz-
meu liberalnih i kolektivistikih tumaenja radnikog samoupravljanja.
Prvo se oslanjalo na trite za podizanje radnikog standarda, a potonje
je biralo politiku intervenciju. U protekle dve decenije, ova dihotomija je
u Srbiji obnovljena preko ideja radnikog akcionarstva, sa jedne strane, i
borbe za vie plate, bolje uslove rada i kotrolu nad proizvodnim procesom,
sa druge. U godinama u kojima je klasna borba zapala u orsokak, inilo
se da ove dve ambicije idu ruku pod ruku. Nedostatak politikih struja
71
voljnih da zasnuju svoj program na pravima radnitva oslabio je svako
verovanje da politiko organizovanje moe pomoi radnikim borbama.
Uz to, razvoj kapitalistikih drutvenih odnosa bio je pevie neuravnote-
en da bi prisilio sitne sopstvenike da kapituliraju na tritu pred jaim
konkurentima. Mnogi radnici su videli svoju ansu za boljitak u selidbi iz
fabrikih hala u privatno preduzetnitvo. No, sistem je ipak bio dovoljno
stabilan da ne dozvoli organizovanim grupama radnika-akcionara da se
popnu na drutvenoj lestvici putem privatizacije odozdo. inilo se ne-
moguim da se preduzmu odluujui koraci ka razreenju statusa indu-
strijske radnike klase u bilo kojem smeru. Nasleena pat pozicija se sada
polako probija.
Novi razvoj dogaaja u Jugoremediji veoma dobro odraava ove
nove trendove. Razlika u interesima izmeu najamnih radnika i akcio-
nara poela je da izbija na videlo im je Jovica Stefanovi Nini izgubio
kontrolu nad kompanijom. Prve podele su se pojavile meu akcionarima.
Organizaciono jezgro akcionara zaposlenih u fabrici imalo je ambicije da
nastavi da vodi firmu pod novom upravom kao fabriku u vlasnitvu i pod
kontrolom malih akcionara. Shodno tome, upravni odbor apelovao je na
ostale male vlasnike da ne prodaju svoje akcije. Pa ipak, mnogim pojedi-
nanim akcionarima oajniki je bio potreban novac i vlasnika struktura
je nuno poela da se menja. Ovo je otvorilo novi prostor za spekulisanje
o skrivenim interesima koji pokuavaju da preuzmu fabriku otkupljuju-
i akcije od malih akcionara. Drava je doprinela atmosferi nepoverenja
otvoreno izjavljujui da joj je cilj da iznova proda svoj udeo novom ponu-
au. Sa 42 odsto akcija otkupljenih od drave, novi investitor bi tako po-
tencijalno lako mogao kupiti jo jedan deo akcija od ratrkanih akcionara
i postati veinski vlasnik.
Jedan od naina da se akcionari motiviu da zadre svoje akcije bio
je obeanje viih cena akcija u budunosti. Nova uprava videla je stranog
partnera Jugoremedije, Aventis, kao potencijalnog investitora koji bi
pomogao firmi da povea svoju trinu vrednost. Meutim, ispostavilo se
da ni strane korporacije nisu nita manje neprijateljski nastrojene prema
firmama u vlasnitvu radnika-akcionara od drave Srbe. Umesto pokazi-
vanja razumevanja za novi poetak kompanije, Aventis je zahtevao brzu
nadoknadu za zloupotrebu njegovih licenci koju je poinio Nini pod pret-
njom sudskim sporom. Banke su odbijale da odobre kredite prokazanoj
kompaniji. Nova uprava nala se opkoljena neprijateljskim trinim sila-
ma, a drava nije pokazala nikakvo interesovanje da podri Jugoremedi-
jin alternativni poslovni model.
72
U prolosti, radnici-akcionari su se barem mogli osloniti na podrku
sindikata i veeg dela radnika u kolektivu. Nova uprava obeala je da e
zadrati sve radnike, ak i one koje je Nini zaposlio da zamene trajkae i
otputene radnike. U poetku meu radnicima je postojala spremnost da
prihvate i nie plate da bi doprineli ozdravljenju Jugoremedije. Meu-
tim, nakon izvesnog vremena, jaz izmeu istih najamnih radnika i rad-
nika-akcionara poeo je da se produbljuje. Prvi nisu bili spremni da se do
kraja rtvuju za fabriku u vlasnitvu drugih ljudi. Usred ekonomske krize
plate su poele da kasne, a zaposleni slani na plaene odmore. Mnogi rad-
nici su sigurno poeli da dovode u pitanje ispravnost smera koji su izabra-
li radnici-akcionari. Moda bi pod drugom, profesionalnijom upravom,
postavljenom od privatnog vlasnika ili drave, fabrika imala vie ansi na
tritu? Radni kolektiv je sada bio podeljen i javile su se otvorene optube
na raun novog direktora Zdravka Deuria i njegovih najuih saradnika.
Suoen sa unutranjom blokadom u donoenju poslovnih odluka, deo
radnika-akcionara je odluio da se oslobodi pat pozicije i unapredi konku-
rentnost Jugoremedije tako to e ui u investiciju pod vlastitom kontro-
lom. Da bi se povinovala novim standardima proizvodnje, Jugoremedija
je morala fiziki odvojiti proizvodnju penicilina od drugih vrsta lekova.
Grupa radnika-akcionara preduzela je ovo ulaganje i u svoje ime osnovala
novu penicilinsku fabriku preko puta Jugoremedije. Ova nova firma bila
je ukljuena u proizvodni proces Jugoremedije, ali je istovremeno bila u
privatnom vlasnitvu jednog dela radnika-akcionara to je izazvalo podo-
zrenje velikog broja radnika koji nisu bili ukljueni u projekat.
Zrenjaninom su poele da krue glasine o tome kako uprava radnika-
akcionara zloupotrebljava sredstva firme za linu dobit nekoliko ljudi na
rukovodeim pozicijama. Udruenje graana Ravnopravnost je izvesti-
lo da je istaknutim aktivistima preeno. Kue aktivista radnika-akcionara
su grafitirane porukama zastraivanja, a automobil generalnog direktora
Zdravka Deuria bio je zapaljen. U avgustu 2012. Zdravko Deuri i jo
troje zaposlenih uhapeni su pod optubama da su zloupotrebili licence
za proizvodnju lekova i precenili vrednost graevinskog zemljita na ko-
jem je sagraena nova fabrika penicilina. Uprava i jezgro aktivista videli
su ova hapenja kao poslednji pokuaj drave da se otarasi radnika-akci-
onara i preda fabriku krupnom biznisu. Ostaje da se vidi kako e se op-
tube protiv uprave radnika-akcionara odrati na sudu i da li e Jugore-
medija nastaviti da proizvodi uprkos svim pritiscima kojima je izloena.
73
Jedno je sigurno, insistiranja na pravu privatne svojine i slobodnom
tritu vratili su se radnicima u lice poput bumeranga. U veini fabrika,
manjinski paketi akcija u vlasnitvu radnika lako su po niskim cenama
pokupovani od investitora, pekulanata ili oduzeti sudskim odlukama.
Jugoremedija je ostala usamljeni sluaj u kome su radnici nekoliko godi-
na uspeli da vode fabriku oslanjajui se na vlasnika prava. Ali, ak i tako
izuzetno dobro organizovana grupa radnika vremenom se nala u orso-
kaku. Na irem planu akcionarstvo je gubilo na privlanosti meu obi-
nim radnicima. Neoliberalna partija G-17 plus je tokom izborne kampa-
nje 2008. godine poela da zastupa vauersku privatizaciju. Graanima
su obeavane besplatne akcije odabranih javnih preduzea, kojima su na-
vodno mogli da trguju na tritu finansija nakon privatizacije. Zajedno
sa uveravanjem o prilivu krupne strane investicije iz Fijata, podela ak-
cija javnih preduzea bila jedno od kljunih predizbornih obeanja, koja
su pomogla pro-evropskoj koaliciji da dobije jo jedan mandat na vlasti.
Raspodela besplatnih akcija uskoro je naputena pod izgovorom svetske
ekonomske krize. Ova prevara ostavila je birako telo sa gorkim ukusom
u ustima i cininim stavovima prema akcionarstvu.
Ekonomska kriza uvela je odreene promene i u strukturu srpske pri-
vrede. Pokuavajui da smanji zavisnost od kredita, vlada je poela da deli
subvencije i smanjuje poreze svim stranim kompanijama voljnim da ula-
u u sektor razmenjivih dobara. Novani podsticaji privukli su nekoli-
ko multinacionalnih kompanija koje su poele da ulau u proizvodnju.
Pored dravnih subvencija, ove investitore je pre svega privlaila jeftina
radna snaga. U mnogim sluajevima ove kompanije su spreavale orga-
nizovanje nezavisnih sindikata. Primera radi, Zastava elektro je proda-
ta Juri, junokorejskom proizvoau elektrinih kablova, ozloglaenom
po tehnikama slamanja sindikata koje je primenjivao u svojoj slovakoj
fabrici. Iluzije o dobronamernosti stranih multinacionalnih kompanija u
poreenju sa domaim preduzetnicima uskoro e nestati, im te kompa-
nije uspostave proizvodnju. Vrlo je mogue je da e, u skoroj budunosti,
ove nove, strane fabrike zameniti sektor propalih privatizacija kao sle-
dee arite trajkakih akcija.
Pritom, suoavajui se sa kolapsom proizvoakog sektora, drava
Srbija je bila prisiljena da radi protiv svojih dugogodinjih neoliberalnih
principa i renacionalizuje nekoliko preduzea kojima je pretilo propa-
danje. Pojedini radni kolektivi brzo su primetili nove signale i poeli da
predlau reenja koja ukljuuju aktivniju ulogu drave u privredi. Prime-
ra radi, trajkaki odbor Livnice Topola livar je 2010. traio od vlade da
74
pretvori dugove, koje je privatni vlasnik napravio prema dobavljaima u
javnom sektoru, u dravno vlasnitvo nad fabrikom. tavie, radnici liv-
nice su insistirali na tome da drava omogui povoljne kredite za firmu
da bi ona podmirila svoje dugove koje je nainio neodgovorni privatni
vlasnik i pokrenula proces proizvodnje.
Orijentacija Topole Livara je pokazatelj gubljenja iluzija u trine re-
forme. Sve do 2009. godine, veina fabrika u trajku je trailo laissez-faire
trina reenja kao jedini izlaz iz godinama dugih zastoja pod direktori-
ma koje je postavljala drava. Globalna ekonomska kriza rasprila je io-
nako mravu nadu da e privatizacija i dalja integracija u EU doprineti
otvaranju novih radnih mesta i ekonomskom razvoju. Najvei sindikati
u javnom komunalnom sektoru su u novembru 2011. organizovali protest
protiv uvoenja javno-privatnog partnerstva u komunalne slube. Ovaj
protest bio je prekretnica na dva naina: prvo, uspeo je da okupi najvee
sindikate oko jednog zajednikog pitanja i, drugo, organizovano radnitvo
se po prvi put eksplicitno postavilo protiv politike privatizacije i suprotsta-
vilo opti napredak drutva logici profita. Tako je sindikalista Milan Gru-
ji na protest izjavio: Danas moramo oholoj i osionoj vlasti rei... stop do-
noenju Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama koji, onakav
kakav je donet, znai gubitak hiljada radnih mesta, nekoliko puta povea-
nu cenu komunalnih usluga, uz skoro nepromenji nivo kvaliteta koja znai
nestaicu vode, bolest i ivot nedostojan oveka. Stranake voe su odavno
shvatile (a u Srbiji ih ima izuzetno mnogo) da je mo u novcu, pa stranke
na vlasti u najkraem roku pretvorie komunalna preduzea u profitna
preduzea... Ponavljajui kao papagaji mantru o urbi ka evropskim inte-
gracijama sve vie pokazuju urbu za ostvarenje svojih ciljeva i interesa.
vrst savez politiara i tajkuna osudio je zemlju na viegodinju robiju
63
.
Ovaj opti oseaj da je neoliberalni razvojni model dosegao svoje gra-
nice odrazio se i u politikoj sferi. Jedan od najzanimljivijih fenomena u
stranakoj politici Srbije poslednjih godina jeste povratak SPS-a. Ova par-
tija sada projektuje reformisani imid jedne proevropske politike opcije
levog centra. No, SPS je dobijala na popularnosti velikim delom dovodei u
pitanje dominantne ideje prole decenije. U kampanji za parlamentarne iz-
bore, u prolee 2012, stranaki lideri su govorili o velikim sistemima u dr-
avnom vlasnitvu kao kimi ekonomskog oporavka, o parazitskoj prirodi
63 [Protestni pamfet] 5 minuta do 12, Protest upozorenja: Beograd, 10. novem-
bar 2011. godine, Trg Nikole Paia Vlada Republike Srbije, Danas gladni sutra
edni!.
75
bankarskog sistema i o ograivanju od reenja koje propisuje MMF. Ma
koliko oportunistiki bili razlozi koji stoje iza ovih poruka i nevezano za to
koliko je SPS zaista spreman da provodi ovakve mere u praksi, ostaje inje-
nica da vraanje ovih tema u politiku sferu otvara nove prilike za radni-
ki pokret. Kao to su radili prethodnih godina, jezikom graanskih slobo-
da, radnici e usvojiti ove nove pojmove iz javnog diskursa da bi poduprli
svoje zahteve. Svakako nije svejedno na koje politiko naslee e se radnici
osloniti da bi argumentovali svoje zahteve. Jezik socijalne pravde i odbrana
radnih mesta ima potencijal da ujedini mnogo ire slojeve radnike klase
od insistiranja na vladavini prava i vlasnikim pravima.
Nova vlada koju je formirala konzervativna Srpska napredna stran-
ka, u kojoj SPS dri poziciju premijera, nakon dolaska na vlast poela je
da provodi istrage o brojnim sluajevima privatizacije u kojima posto-
je indicije da su prethodne vlade bile ukljuene u nezakonite aktivnosti.
Pokret za slobodu iskoristio je ovaj prostor za mobilizaciju dela radnika
ukljuenih u Koordinacioni odbor radnikih protesta i istupanje sa vla-
stitim predlozima za borbu protiv dezindustrijalizacije uzrokovane pri-
vatizacijom. Na protestu koji je organizovan u septembru 2012. godine,
demonstranti iz upropaenih fabrika zahtevali su aktivno uee radni-
kih predstavnika u istraivanju nezakonitih prodaja fabrika zbog toga to,
kako su rekli, politiari mogu da zloupotrebe ovu kampanju za vlastite
interese i sukobe unutar elite. tavie, protestanti su zahtevali od drave
da isplati odtetu pogoenim preduzeima, budui da je dopustila uni-
tavanje radnih mesta bez odgovarajue kontrole. Novana nadoknada bi
trebala biti vraena u obliku investicija u proizvodnju. Konano, radnici
su zahtevali da spisak istraivanih firmi bude proiren jer, kako su tvrdili,
zloupotrebljavanje drutvene svojine nije bilo sluajno, nego sistemsko.
64
Ovi zahtevi najavljuju mogunost novih radnikih platformi sa mno-
go izotrenijim uvidima u prirodu tranzicije i politikog poretka. Zaklju-
ak neodranog govora Zdravka Deuria na osnivanju Socijaldemokrat-
ske partije Srbije u januaru 2010. godine danas je relevantniji nego ikada
pre: Pokazalo se... da male i izolovane grupe ma koliko bile borbene nisu
u stanju da preobraze privredu, drutvo i dravu, da preoblikuju sistem,
ve da u tome mogu biti uspene vee i snanije politike stranke, sindi-
kati i udruenja graana sa jasnim naelima
65
.
64 Radnika protestna etnja, Srbija zemlja slobodnih, nikad zemlja robova,
14.sep tembar, Pokret za Slobodu, (internet) dostupno na: www.pokret.net
65 Popov 2011, str. 270.
76
Veina inicijativa opisanih u ovom tekstu predstavljala je korake ovom
pravcu. Njihove anse za dalji razvoj zavisile su velikim delom od izbora
ideja koje su usvojili. Pretpostavka kojom se ovaj tekst vodio jeste da rad-
nici imaju bolje anse u svojim borbama ako se oslanjaju na univerzalan
skup ideja koje su oblikovale meunarodni radniki pokret kroz istoriju
poput klasne solidarnosti, preraspodele drutvenog bogatstva, nezavisnog
politikog organizovanja i inicijativa da radni ljudi sami kontroliu proces
drutvene reprodukcije, van trinih tokova. Radniki aktivisti u Srbiji
proteklih godina razumljivo nisu uspeli da se izdignu iznad optih shva-
tanja istorijske epohe u kojoj su roeni. Raspad Socijalistike Federativne
Republike Jugoslavije predstavljao je veliki kulturni i materijalni korak
unazad za radniku klasu. U osiromaenoj zemlji ostavljenoj u izolaciji
na periferiji EU, socijalna dinamika tokom protekle dve decenije se lako
mogla tumaiti kao zaostajanje za pretpostavljenim globalnim napretkom
zasnovanog na slobodnom tritu. Ovakav pogled na svet otvorio je irok
prostor za uticaj liberalne ideologije.
U opisanom periodu radnici su igrali najbolje to su mogli sa kartama
koje su im bile podeljene. Ali, vremena se menjaju. Liberalna, graanska
ideologija, zasnovana na nepovredivosti privatne svojine i primatu inte-
resa pojedinca, prolazi kroz krizu zajedno sa kapitalistikim sistemom.
Kao to trina privreda ne moe da ponudi dovoljan broj radnih mesta,
ni ideologija koju je stvorila ne moe da ponudi zadovoljavajua objanje-
nja, niti nain za prevazilaenje krize. Poput mnogih banaka, pa i drava
dananjice, i graansko drutvo, kao okvir u kojem trite funkcionie,
suoava se sa bankrotom. Pitanje rada i radnike klase se, na ovaj ili onaj
nain, vraaju na politiku scenu. Za sada ostaje otvoreno pitanje da li e
novo organizovano radnitvo u Srbiji izrasti iz transformacije unutar ve
postojeih sindikata ili iz spajanja lokalnih inicijativa odozdo, poput onog
koje smo videli u Zrenjaninu. ta god bio sluaj, radnika klasa u Srbiji
pred sobom ima novu istorijsku priliku da uspostavi nezavisne, demo-
kratski ustrojene organizacije sa vlastitim korpusom ideja i metoda borbe.
injenica da se veina borbi iz perioda izmeu 2008. i 2010. godine danas
ugasila moe se tumaiti kao tragina jedino ako iz tih dogaaja ne izvu-
emo nikakve pouke za budunost.
Povezivanje radnika iz razliitih preduzea namee se kao osnovna
ideja vodilja bilo kojeg budueg projekta. Takvo udruivanje moralo bi
se zasnivati na demokratski izabranim strukturama kontrolisanim od
samih radnika kako bi se izbegla zavisnost od individualaca. Istaknuti
77
pojedinci mogu doi na elo pokreta i iz njega izai, ali strukture moraju
ostati stabilne. Konano, takva radnika organizacija bi morala ponovo
otkriti bogatu batinu ideja radnikog pokreta koja se taloila kroz isto-
riju. Naoruana vlastitim programom, radnika klasa bi sa samopouzda-
njem mogla da zakorai na politiku scenu i prestane da zavisi od nakale-
mljenih ideologija, podrke od sistemu bliskih pomagaa i strategija koje
vode reenjima koja su u sukobu sa interesima radnike klase kao celine.
Organizovanje radnika kao klase, sa politikim programom i jasno defi-
nisanim klasnim ciljevima bi napokon razvezalo ludaku koulju pro-
evropske, nacionalistike ili neke druge ideoloke varijacije graanskog
drutva i otvorilo perspektive za izgradnju radnikog drutva drutve-
no-ekonomskog sistema u slubi radnika i u skladu sa realnim interesima
svih radnih ljudi.
78
Literatura:
Arandarenko, Mihail - Avlija, Sonja: Behind the Veil of Statistics: Bringing to Light
Structural Weaknesses in Serbia, u: Schmidt, Verena - Vaughan-Whitehead, Daniel
(ur.): Te impact of Crisis on Wages in South-East Europe, International Labour
Organization, Budapest 2011, str. 123-159.
Crowley, Stephen - Ost, David: Introduction: Te Surprise of Labor Weakness
in Postcommunist Society, u: Crowley, Stephen - Ost, David (ur.): Workers afer
Workers States: Labor and Politics in Postcommunist Eastern Europe, Rowman &
Littlefeld Publishers INC, Lanham 2001, str. 1-13.
Dale, Gareth - Hardy, Jane: Conclusion: Te Crash in central and Eastern Europe,
u: Dale, Gareth (ur.): First the Transition then the Crash: Eastern Europe in the
2000s, Pluto Press, London 2011.
Deuri, Zdravko: Hodaemo korakom najsporijeg, Pokret za slobodu, april 2008,
(internet) dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=hodacemo-korakom-
najsporijeg---u-ovom-pohodu-moramo-brinuti-o-poslednjem-u-koloni
Deuri, Zdravko: ta hoemo mi, radnici, akcionari i graani, u: Republika,
Beograd, godina XVII, br. 352-353, 1-31. mart 2005, (internet) dostupno na: http://
www.republika.co.rs/352-353/09.html
Doru, Mohora: O radnikoj participaciji i upravljanju privredom, u: Republika,
Beograd, godina XXII, br. 468-469, 1-31. januar 2010, (internet) dostupno na: http://
www.republika.co.rs/468-469/14.html
Dragovi-Soso, Jasna: Saviors of the Nation: Serbias Intellectual Opposition and the
Revival of Nationalism, McGill-Queens University Press, London 2002.
Erdei, Ildiko: Dimenzije ekonomije: prilog promiljanju privatizacije kao socio-
kulturne transformacije, u: Ribi, Vladimir (ur.): Antropologija postsocijalizma,
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu, Beograd 2007.
Foo, Salih: trajk izmeu iluzije i zbilje, Radnika tampa, Beograd 1989.
Garfeld, Richard: Economic sanctions, Health and Welfare in the Federal Republic
of Yugoslavia: 1990-2000, UNICEF, Belgrade 2001.
Informator o radu Koordinacionog odbora radnikih protesta [Pokret za slobodu],
br. 2, oktobar 2009.
Inicijative metalskih sindikata za odrivu industrijsku politiku Srbije,
Industrijski sindikat Srbije, Beograd 2011, str. 13. (internet) dostupno na: http://
industrijskisindikat.org/userfles/fle/Odrziva_industrijska_politika_Izvestaj_IS_
Srbija.pdf
Jakopin, Edvard - Bajec, Jurij: Challenges of Industrial Development for Serbia, u
Panoeconomicus, Novi Sad, godina LVI, br. 4, 2009, str. 507-525.
Kartalovi, Bane: Radnici diu ustanak u Kragujevcu, u: Politika, Beograd, 4.
mart 2008, (internet) dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/
Radnici-dizu-ustanak-u-kragujevcu.lt.html
Koreni mira. Intervju sa Zdravkom Deuriem, Pokret za slobodu, (internet)
dostupno na: http://pokret.net/cms/index.php?page=koreni-mira---intervju-sa-
zdravkom-deuricem
79
Kulji, Todor: Tito u novom srpskom poretku seanja, u: Sociologija, Beograd,
godina XLV, br. 2, 2003, str. 97-116.
Lenjin, Vladimir I.: Drava i revolucija, Prosveta, Beograd 1983.
Mandel, Ernest: Te Irresistible Fall of Mikhail Gorbachev, u: International
Viewpoint, br. 221, februar 1992.
Marku, Branislav: Najvei je kapital pravo na rad, (internet) dostupno na: http://
www.ravnopravnost.org/NW004.html
Mihailovi, Sreko i drugi: Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Institut
drutvenih nauka Centar za politikoloka istraivanja i javno mnenje, Beograd
1991.
Mihailovi, Sreko: Pria o tranziciji ili naracija o naim beskrajnim menama, u:
Mihailovi, Sreko (ur.): Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog
mnenja tranzicije, Friedrich Ebert Stifung, Beograd 2010.
Milosavljevi, Olivera: Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, (internet)
dostupno na: http://www.cpi.hr/download/links/hr/7292.pdf
Ost, David: Te Defeat of Solidarity: Anger and Politics in Postcommunist Europe,
Cornell University Press, Ithaca 2006.
Peri, Mladen - Tomi, ore: Kako je rashodovano drutvo? Strateki steaj i
njegova primena na postjugoslovenskom prostoru na primeru preduzea invoz, u:
jugoLink. Pregled postjugoslovenskih istraivanja, godina 2, br. 1, leto 2012, str.
78-97.
Pola Srbije bi radilo za manju platu, (internet) dostupno na: http://poslovi.infostud.
com/vesti/Pola-Srbije-bi-radilo-za-manju-platu/52/10196/
Popov, Neboja (ur.): Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas,
Slubeni glasnik, Beograd 2011.
Popov, Neboja: Tragovima jednog trajka. Hleb radniki/akcionarski, u: Popov,
Neboja (ur.): Radno mesto pod suncem. Radnike borbe u Srbiji danas, Slubeni
glasnik, Beograd 2011, str. 33-51.
[Protestni pamfet] 5 minuta do 12, Protest upozorenja: Beograd, 10. novembar 2011.
godine, Trg Nikole Paia Vlada Republike Srbije, Danas gladni sutra edni!.
Radna snaga. Skupovi stanovnitva starog 15 i vie godina prema aktivnosti, polu i
regionu, XI 2011, u: Ekonom:east magazin, br. 609-610, februar 2012, str. 64.
Radnika protestna etnja, Srbija zemlja slobodnih, nikad zemlja robova, 14.
septembar, Pokret za Slobodu, (internet) dostupno na: www.pokret.net
Rusovac, Olivija: Jugoremedija kuda i kako dalje, u: Republika, Beograd,
godina XIX, br. 414-415, 1-31. oktobar 2007, (internet) dostupno na: http://www.
republika.co.rs/414-415/13.html
Rusovac, Olivija (pripremila): Ko su i ta su radnici [Razgovor u organizaciji
Republike, 30. avgust 2001.], u: Popov 2011, str. 13-32.
Sindikati i socijalni dijalog u vreme krize: sluaj Srbije, Meunarodna organizacjia
rada (ILO), Geneva 2010, str. 39-42.
80
Srbiji preti pobuna gladnih, Biz vesti B92, 13. jun 2010, (internet) dostupno na:
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=06&dd=13&nav_
id=438421
Srekovi, Milenko: Smisao radnike borbe danas: Tribina o aktivnostima
Koordinacionog odbora radnikih protesta u Srbiji, u: Vladislav Bailovi i drugi,
Deindustrijalizacija i radniki otpor: Borbe i inicijative za ouvanje radnih mesta u
periodu tranzicije, Pokret za slobodu, Beograd 2011, str. 31-36.
Srekovi, Milenko - Zlati, Ivan: Deindustrialisierung und
ArbeiterInnenwiderstand in Serbien, u: Anna Leder (ur.), Arbeitskmpfe im Zeichen
der Selbstermchtigung: Kollektive Gegenwehr in Frankreich, Deutschland, der
Schweiz, sterreich und Serbien, Promedia Verlag, Vienna 2011, str. 195-221.
Stojiljkovi, Zoran: Sindikati i zaposleni u raljama tranzicije i krize, u: Mihailovi,
Sreko (ur.): Kako graani Srbije vide tranziciju. Istraivanje javnog mnenja
tranzicije, Friedrich Ebert Stifung, Beograd 2010.
Tomanovic, Smiljka - Ignjatovic, Suzana: Transition of Young People in a
Transitional Society: Te Case of Serbia, u: Journal of Youth Studies, godina 9, br.
3, 2006, str. 269-285.
Tomi, ore: Uline studije - odsek: Protest! Studentski protesti tokom Ere
Miloevi, u: Tomi, ore - Atanackovi, Petar (ur.): Drutvo u pokretu: Novi
drutveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Cenzura, Novi Sad 2009,
str.184-231.
Turkish Comisso, Ellen: Workers Control under Plan and Market: Implications of
Yugoslav Self-Management, Yale University Press, New Haven 1979.
Upchurch, Martin - Marinkovi, Darko: Serbia from the October 2000 Revolution
to the Crash, u: Dale, Gareth (ur.): First the Transition then the Crash: Eastern
Europe in the 2000s, Pluto Press, London 2011.
Uvali, Milica: Privatisation and Corporate Governance in Serbia (FR Yugoslavia),
(internet) dostupno na: http://balkan-observatory.net/archive/uvalic.pdf
81
O AUTORU
Goran Musi je roen u Beogradu (1981), gde je diplomirao na Ekonom-
skom fakultetu. Trenutno se bavi istraivanjem radnikih trajkova u
poznom jugoslovenskom socijalizmu pri odseku za istoriju Evropskog
univerzitetskog instituta u Firenci. Aktivan uesnik raznih inicijativa za
studentska i radnika prava u Srbiji. lan urednitva internet portala Cr-
vena Kritika (www.crvenakritika.org)
82
CIP -
,
331.105.2-057.16:316.662(497.11)"1988/2013"
338.246(497.11)
, , 1980-
Radnika klasa Srbije u tranziciji :
1988-2013 = Serbia's Working Class in
Transition : 1988-2013 / Goran Musi. -
Beograd : Rosa Luxemburg Stifung, Regionalna
kancelarija za Jugoistonu Evropu, 2013
(Beograd : Standard 2). - 81, 80 str. ; 21 cm
Nasl. str. pritampanog. engl. prevoda:
Serbia's Working Class in Transition:
1988-2013. - Oba rada tampana u meusobno
obrnutim smerovima. - Tira 500. - O autoru,
About the Author: str. 81, 80. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst. -
Bibliografja: str. 78-80, 77-79.
ISBN 978-86-88745-05-5
1. . . .
a) - - -
- 1988-2013 b) -
COBISS.SR-ID 198234636