S T U D I J E I L A N C I

UDC 886.1.09 Domanovi

886.1-95
POGLEDI NA ODLAZEI VEK
KWIEVNOKRITIKE TEME U DELU RADOJA DOMANOVIA
Dragana Vukievi
SAETAK: anrovski vrlo raznovrsno, stvaralatvo Ra-
doja Domanovia ne obuhvata kwievnu kritiku. Iako nisu
predmet posebnih interesovawa, niti su konstituenti anra,
kwievnokritike teme zauzimaju znaajno mesto u tematskom
kompleksu pievog dela. Na indirektan nain, skriven iza
fiktivnog sveta kwievnih junaka, on je u svojim satirama i
novinskim lancima govorio o vrlo aktuelnim kwievnim
pitawima. Ogoren protivnik akademizma, kwike kritike,
biografizma, filolokih analiza, kompilatorskih, pseudona-
unih interpretacija kwievnosti, Domanovi je kroz parodi-
ju utirao put modernijim tumaewima. Uprkos uoqivom kon-
zervatizmu (otpor stranim uticajima, idealizacija prolog,
afirmisawe patrijarhalnog), svojim satirama je uticao na for-
mirawe italake publike fleksibilnije prema novim obrada-
ma nacionalnih tema i otvorenije prema novim znaewima koja
su u tekst unosile groteska, parodija i alegorija.
KQUNE REI: Radoje Domanovi, kwievna kritika,
teme, satira, parodija, groteska, recepcija, realizam, moderna.
anrovski vrlo raznovrsno, stvaralatvo Radoja Domanovia ne
obuhvata kwievnu kritiku. Iako nisu predmet posebnih interesova-
wa, niti su konstituenti anra, kwievnokritike teme zauzimaju zna-
ajno mesto u tematskom kompleksu pievog dela. Na indirektan na-
in, skriven iza fiktivnog sveta kwievnih junaka, Domanovi je,
u svojim satirama i novinskim lancima, govorio o vrlo aktuelnim
kwievnim pitawima. Kwievnokritike teme podredio je pravilima
fikcionalne proze i vie nainom wihove obrade (postupkom wi-
hove literarizacije) nego izborom ili tendencijom koja taj izbor prati
skrenuo pawu na wih.
Da bismo boqe razumeli Domanovia kao kwievnog kritiara",
nuno je osloboditi se ograniewa koje ovoj kwievnoj disciplini
namee savremena nauka o kwievnosti. Pisati kwievnu kritiku kra-
jem 19. i poetkom 20. veka znailo je baviti se ne samo delom ve i od-
nosom delo stvarnost. Jo od radova Svetozara Markovia isticana
je socijalna dimenzija kwievnog stvarawa, a kwievni prouavaoci
izjednaavani su sa analizatorima kwievnih i drutvenih prili-
ka". Kwievna kritika u poreewu sa savremenom kritikom bila je u
izvesnom smislu nekwievna", ali ne zato to se nije bavila kwi-
evnim delom, ve zato to se nije samo wime bavila.
Mali je broj tekstova u kojima je predmet Domanovievog intereso-
vawa konkretno delo. Na osnovu teksta tampanog u radikalskom Odjeku
iz 1896. godine (koji nije uao u Prosvetino izdawe Sabranih dela)
Dragoqub Vlatkovi smatra da je pisac svoju kwievnu karijeru zapo-
eo kritikom, tanije kritikom parodijom.
1
Iz neobine simbioze
kwievnog prikaza i parodije, ispod Domanovievih parodinih sti-
lizacija i humoristikih deformacija Sremevog teksta, Karijere prak-
tikanta Vukadina, objavqenog u Brankovom kolu za 1896. i 1897, mogu
se nazreti i konkretne kwievnokritike zamerke (aewe", ponavqa-
wa", verno kopirawe razgovora sokakih i kafanskih", humor soka-
ki i ordinarni", slaba kompozicija, nemotivisanost u postupcima ju-
naka, svedenost junaka na karikature). Tekst je posluio kao dokazni
materijal da bi se ismejala autorova namera da na silu" zasmeje i-
taoce.
2
Znatno je vie tekstova u kojima se Domanovi bavio kwievno-
kritikim pitawima u irem smislu pitawima ko, za koga i zato
pie". Pisao je o socijalnoj funkciji kwievnosti, poloaju umetni-
ka u drutvu, ureivakoj politici asopisa, ideolokom angamanu
pisaca, profilu italake publike, svrsi pisawa Ovakve teme, koji-
ma su se pokretala vie teleoloka i socioloka pitawa u umetnosti
nego poetika, pre su se uklapale u tematska interesovawa realisti-
kih kritiara nego kritiara moderne. Potvrdu za ovakvu tvrdwu moe-
mo dobiti uporeivawem Domanovievog tumaewa mesta, uloge i zna-
aja kwievne kritike u savremenom drutvu iznetim u lanku Ozbiq-
ne, naune stvari sa slinim tumaewima u radovima Andre Nikolia
(Naa kwievna kritika), Lazara Nania (Kwievna kritika), Dra-
gutina Ilia (Naa kritika), Radovana Koutia (Uzroci preporoaju
kwievne kritike)
3
U navedenim tekstovima poput optih mesta" daju se opisi, sta-
wa u kwievnosti s posebnim osvrtom na kwievnu kritiku, analizi-
ra se tekua kritika, daje tipologija kritiara, profil italake pu-
240
1
Dragoqub Vlatkovi, O jednom, malo poznatom, kwievnom sukobu izmeu Radoja Do-
manovia i Stevana Sremca, Prilozi za kwievnost, jezik, istoriju i folklor, 36, 34,
1970, 311.
2
Ovaj prikaz parodija" nije proao nezapaeno. U nastavku Vukadina Sremac je
kritiara predstavio kao kwievnog junaka smenog i smetenog". U kasnijem mono-
grafskom izdawu dela, poto su se po svedoewu Pavla Popovia srpski humoristi po-
mirili", Sremac je umesto imena profesor Radoje" stavio profesor N. N." (Dragoqub
Vlatkovi, nav. d., 322).
3
Srpska kwievna kritika , Matica srpska Institut za kwievnost i umet-
nost, Novi Sad Beograd 1987.
blike Ne samo u opisu stawa ve i u kwievnokritikim procenama
podudaraju se miqewa kritiara: stawe u kwievnosti se definie
kao loe, ukazuje se na veliku odgovornost kritiara, analizira nega-
tivan uticaj tekue kritike na italaku publiku, razlikuje diletant-
ska kritika od akademske
Ilustrativno je uporediti pasuse u kojima pomenuti kritiari go-
tovo na istovetan nain raspravqaju:
a) o hiperprodukciji kritikih kompilacija;
4
b) o negativnim posledicama nestrune kritike;
5
v) o pristrasnosti kritiara;
6
g) o zadacima kwievnog kritiara da udari perom onde gde
jo niko nije udario", da stvori miqewe i da dubok duhovit sud o
onome o emu jo niko nije dao nikakav sud";
7
d) o uzrocima nerazvijenosti kritike koji se otkrivaju u wenoj
podreenosti ideolokom diskursu, slaboj materijalnoj motivisanosti
pisaca i ponajvie u neobrazovanosti i diletantizmu samih kriti-
ara;
) o ablonizmu u kritici;
8
e) o negativnom uticaju senzacionalisitike tampe i trivijalne
literature;
9
) o uticaju pisaca na ukus italaca.
italaka publika esto je bila apostrofirana u Domanovievom
delu. Pisac joj se obraao iznosei svoje namere, opisujui je i kriti-
kujui je: Ja ne mislim da ti piem da te razgaqujem, da ti pravim ma
kakvo zadovoqstvo, ja hou neto drugo. Ja hou da piem kwigu ludo-
sti tvoje, ja hou da se nasmejem bolno i gorko svom vremenu."
10
Posle
241
4
Nazivajui kritiare ironino preivarima literarnim" (ovde se mogu ubro-
jiti mnogi kritiari koji pasu kradom u stranim kwievnim livadama pa tu hranu posle
preivaju u hladovini dravne slube, i naubravaju razne nae listove ubretom to
se zove kritika, kwievni prikaz"), Domanovi zapaa wihovu osobinu da brzo se plo-
de". V. Ozbiqne naune stvari, Izabrana dela, , 38.
5
Ogroman vei deo naeg italakog sveta podrava svojim neznawem i glupu
lektiru i glupu kritiku, a glupa kritika, opet, od svoje strane sokoli proste itaoce u
wihovu neznawu, a rave pisce da ne klonu" (isto, 48).
6
Lino prijateqstvo ili mrwa najobinije su pokretai ovom ili onom prika-
zu" (isto, 52).
7
Isto, 51.
8
Domanovi uoava ablonizam u kwievnoj kritici i iznosi obrasce po kojima
se poput tapija" ponavqaju odreena mesta: opti utisak o delu, citati lepih mesta,
mesta koje treba izbaciti", ablonski saveti piscima tipa dubqe studirati", ne pi-
sati na juri", itati strane pisce" I na kraju se sve zaiwe" uoptenim zakquci-
ma o jeziku i interpunkciji (isto, 47).
9
U anrovski sistem realizma krimi prie teko su se uklapale, pa su wih i pre
pojave Domanovievog teksta pratile predikacije senzacionalistike, trivijalne, besko-
risne literature koja zadovoqava ukus neobrazovanih italaca. Jo je Andra Nikoli
kritikovao qubiteqe udnih dogaaja" koji trae neto udno, a ne znaju kakve se ve-
like istine skrivaju u obinom oveku" (Vienac, Javor, Kwievni radovi, SKZ, Beograd
1938, 82).
10
Radoje Domanovi, Kraq Aleksandar po drugi put meu Srbima, Sabrana dela, ,
Prosveta, Beograd 1964, 331.
pobede radikala on se obraa ironinim qubavnim" pismom nekada-
woj publici" svestan pada svoje popularnosti.
11
Znaaj Domanovia nije u imenovawu i vrednovawu ve imenovanih
i vrednovanih pojava nego u specifinosti pristupa. Kroz parodiju,
ironiju, humor i grotesku on je opta mesta" kwievne kritike ita-
ocima uinio zanimqivijim. Druga specifinost je u polemikoj in-
toniranosti tekstova koji za pretekst imaju konkretnog referenta (ne
uoptena idejna polazita ve odreene qude ili institucije). Zato su
wegovi tekstovi imali mnogo vei odjek nego radovi gorenavedenih
kritiara.
Ne toliko zbog tema koje obrauju i stava koji autor u wima zastupa
ve zbog kwievnog postupka, najzanimqiviji Domanovievi kritiki
tekstovi kritike parodije ili kratki novinski, satirini tekstovi
u kojima se analiziraju opte kulturne prilike u Srbiji ili kritikuje
kulturni establiment. Pored pomenutog teksta Ozbiqne, naune stvari
ilustrativni su i Secesija, Naa narodna poezija, Savremeni pesnik,
Naa posla, Boina pria
Dok itamo ove radove, ne smemo gubiti iz vida da to nisu kritike
u klasinom smislu rei ve stilizovani tekstovi u kojima se kroz pa-
rodiju, ironiju, satiru, humor ili grotesku izlau odreene kwievno-
kritike teme. Zato posebnu pawu treba posvetiti formi u kojoj Do-
manovi iznosi svoja shvatawa kwievnosti. Pisawe parodije i kwi-
evne kritike poiva na razliitim poetikim pretpostavkama. Izuzev
to podrazumevaju postojawe odreenih vrednosnih kriterijuma i odre-
eni literarni pretekst od kojeg polaze predloak koji se kritikuje
ili parodira one se po svojim osnovnim odlikama razlikuju.
Kritika je govor o tekstu, a parodija tekst u tekstu dvostruki go-
vor. U kritici tekst o kome se govori ostaje nepromewen, potuje se
wegova autonomnost i celovitost. O wemu se pie sa distance. U paro-
diji tekst se upotrebqava kao pozadina, fon na kome se recipira novo
znaewe. Intervenie se u samoj strukturi, tekst se mewa, dopisuje. U
kritici se analiziranom tekstu pristupa spoqa u parodiji je pred-
met osvetqen sam sobom. To uslovqava i razlike u jeziku. Dok je u kri-
tici samostalan, nezavisan od jezika dela jezik parodije vrsto je
povezan sa literarnim obrascem koji se parodira. U parodiji se mora
sauvati jezik izvornog teksta kao asocijativni fon. Delimino osa-
mostaqivawe od ovog fona vri se kroz stilizacije ironiju, hiper-
bolu, grotesku. Time se, kao retoriki oblici, parodija i kritika raz-
likuju.
Razlika je i u nameri pisaca. Ciq kritiara je da to objektivni-
je opie i d vrednosni sud o odreenom delu, iznosei pri tom wego-
ve loe i dobre strane. U kwievnoj parodiji iznose se loe strane
opisivane pojave, najee hiperbolisane. Dok je za kritiara karakte-
ristino uvaavawe teksta, za parodiara ili satiriara karakteri-
stian je gubitak potovawa" prema predmetu. Drugaija je i recepci-
242
11
Radoje Domanovi, Qubavno pismo miloj publici, Sabrana dela, , 423.
ja, jer italac postaje svestan da je pravi smisao teksta u nedoslovnom,
onom neizraenom znaewu. Kritiarevo vrednosno polazite je otvo-
reno (italac aktivira" tekst koji je posluio kao predloak), a pa-
rodiarevo skriveno (italac aktivira podtekst). Kritika se recipira
u kontinuitetu kao konzistentan tekst a parodija kroz prekid i
preokret diskursa".
Ove teorijske pretpostavke mogu se argumentovati poreewem kri-
tikog prikaza Veselinovievog romana Hajduk Stanko Momila Iva-
nia sa Domanovievom parodijom tog prikaza, objavqenom pod naslo-
vom Hajduk Stanko po kritikom receptu Momila Ivania.
Ivani u referatu koji podnosi Glavnom prosvetnom savetu, slu-
ei se kwievnom argumentacijom (ali ne samo wome), proglaava
roman Janka Veselinovia neprikladnom lektirom za osnovce. Roman
smatra poluistorijskim budui da glavni i sporedni junaci ne nose
na sebi veran otisak vremena" i da predmet dela vie odgovara za raz-
bojnike i kriminalne pripovetke a nikako za dobar istorijski ro-
man". Zamera piscu zbog anahronizama jer se u delu ne vide razlike iz-
meu tadawih, narodonosnih hajduka i sadawih odmetnika od vla-
sti". Uoava neuverqive zavretke, razvuenost i razuenost kompozi-
cije, lo zaplet, ponavqawa Ivani pri tom ne osporava Veselino-
viev talenat, i kao vrednosti dela istie jezik, narodni mavanski
govor i gramatiku pravilnost.
12
Parodirajui Ivanievu kritiku, Domanovi preuzima na sebe ulo-
gu nekog ko e, po kritiarevim uputstvima, napisati novu idealnu
verziju Veselinovievog romana. Ideju mu je pruio sam kritiar koji
od junaka istorijskog romana zahteva da bude neto vie od obinog
junaka krvoloka, o kojem moemo svaki dan itati u policijskim izve-
tajima i kriminalnim pripovetkama traimo da u delu vidimo
idealnog, ne obinog junaka".
13
U ironinoj Domanovievoj interpreta-
ciji idealni junak bie blii kritiaru nego hajduku imae klasi-
no obrazovawe, izgled kicoa, renik poetian i, umesto u umi, sa
orujem u ruci, Turcima e se suprotstavqati u uredima ratlucima i
latinskom gramatikom.
14
Parodine stilizacije karakteristine su i za pomiwani Domano-
viev tekst Ozbiqne, naune stvari. Kroz hiperbolizovane, groteskne
situacije opisao je i izvrgao podsmehu biografizam u kolama, karije-
rizam u nauci o kwievnosti, diletantizam u kritici. Sluei se
ironijom, demistifikovao je kvazinaune studije o kwievnosti pre-
pune nefunkcionalnih citata, sa zamrenim naunim aparatom, obil-
nom bibliografijom i oskudnim sadrajima. Iako je u poglavqu Naa
kwievna kritika kritikovao aktuelnu kritiku, on nije uspeo da pre-
vazie ograniewa realistike poetike. Poput Jovana Skerlia ili
243
12
Momilo Ivani, Glavnom Prosvetnom Savetu, Prosvetni glasnik, H, 11,
1897, 599602.
13
Isto, 601.
14
Radoje Domanovi, Hajduk Stanko po kritiarskom receptu g. Momila Ivania,
Izabrana dela, , Prosveta, Beograd, 601.
Bogdana Popovia uoio je nesamostalnost, diletantizam, pristrasnost,
ideoloku ogranienost kritiara, ali idealni model kritike koji bi
se mogao rekonstruisati na osnovu wegovih radova u sutini je bio sa-
mo doterana varijanta realistike, prilino ideoloki intonirane
kritike.
Poseban znaaj lanka Ozbiqne, naune stvari, po miqewu Dimi-
trija Vuenova, jeste u slici stawa pred pojavu Srpskog kwievnog gla-
snika kada se u kwievnosti vodila borba izmeu filoloke i estet-
ske kritike".
15
Polemika sa predstavnicima filoloke kritike stari-
jeg je datuma.
16
U neto izmewenom obliku (sa novim zagovornicima)
polemika aktuelna u vreme uspona dela M. . Milievia ponovila se
krajem 90-ih godina. Domanovi je bio ogoren protivnik filoloke
kritike tog, po wegovim reima, gramatikog zakerawa", kojim se u
tekstu otkrivaju nepostojea znaewa, tumae razumqive rei i unita-
va autentini doivaqaj teksta. Analize dela s aspekta jezika vie pu-
ta je parodirao kroz kritike Momila Ivania ili kroz prikaze de-
la koje je priredio Milutin Dragutinovi.
17
Na osnovu negativnih kritika filolokog pravca bilo bi pogre-
no Domanovia proglasiti predstavnikom estetske kritike. Sledei
svoj ideoloki koncept, pisac je esto ostajao veran realistikoj sli-
ci sveta. Konzervatizam se ogledao u wegovom otporu stranom uticaju,
idealizaciji prolih vremena i seoskog ivota i ulozi zatitnika
patrijarhalnog, epski oblikovanog morala. Celokupno wegovo delo jeste
dokaz drutvene (ne usko kwievne) angaovanosti pisca i ima vrlo
znaajne ideoloke implikacije. Ono je zasnovano na aksiolokim
pretpostavkama koje su u osnovi tradicionalistike. Uzgredne vredno-
sne opaske uz pojedina dela otkrivaju piev konzervatizam na vrhu
aksioloke lestvice nalazila se narodna poezija, Gorski vijenac, a na
dnu secesionistika" literatura.
18
Ona je, po miqewu pisca, posta-
la zaklon sviju moguih neznalica i arlatana Svaka ludost, svaka
nakarada, svaka nepravilnost, sve je sada dobilo pravo na potovawe,
sve je to moderno".
19
U tekstu Naa narodna poezija Domanovi je sulu-
doj modi secesije" suprotstavio vrednosti nacionalne kwievnosti
koja treba da postane podloga za obrazovawe mladih narataja".
20
244
15
Radoje Domanovi, Sabrana dela, , priredio Dimitrije Vuenov, Prosveta, Beo-
grad 1964, 18.
16
Filoloka kritika nije bila recidiv romantizma, jer je u periodu realizma
imala svoje sledbenike. Kritiari poput A. Sandia sledili su Daniieve kriterijume
pri procewivawu vrednosti dela, pa su rukovoeni istotom jezika" vrhunskim progla-
sili delo M. . Milievia.
17
Radoje Domanovi, Ozbiqne, naune stvari, Izabrana dela, , 5661; Zloinstva
profesora Dragutinovia uiwena putem tampe, Radoje Domanovi, Sabrana dela, ,
210.
18
Secesija nije bila samo oznaka za neoromantiarski pravac u likovnim umetno-
stima ve se kratko vreme taj naziv bio preneo u novu, modernistiku struju u kwiev-
nosti toga vremena, ali se nije odrao" (Renik, Sabrana dela, , 57).
19
Radoje Domanovi, Secesija, Sabrana dela, , 190.
20
Radoje Domanovi, Naa narodna poezija, Sabrana dela, , 193.
Po miqewu Dimitrija Vuenova, uzroke ovog spontanog i moda
nesvesnog opirawa unoewu evropskih kwievnih i estetskih merila
u srpsku kwievnost" treba traiti u nedovoqnoj kwievnoj obrazova-
nosti pisaca i protivrenostima izmeu slobodarskog stava protiv
reima nasiqa i tradicionalnog patrijarhalnog shvatawa drutva".
21
Domanovi se, kao i veina talentovanih boemskih pisaca (taj tradi-
cionalizam se moe nai i kod Janka Veselinovia), negativno odno-
sio prema novinama" koje su stizale sa zapada.
U wegovom delu mogu se otkriti i recidivi romantiarske teorije
o pesnikom geniju kakvim je smatrao Wegoa i Branka Radievia.
Takoe je prisutno tumaewe istorije kao metonimije vie pravde i
ewe qudskog bia za idealnim duhovnim postojawima".
22
U lanku
Ozbiqne, naune stvari Domanovi s neodobravawem komentarie Ru-
varev kritiki pristup istorijskim temama do tada idealizovanim
kroz narodnu poeziju, ali i naune spise.
23
Opozicija nekada sada,
posledica romantiarske utopistike idealizacije, esto je dramska
okosnica wegovih satira.
Domanovi je pisao i o svojim savremenicima Milovanu Gli-
iu, Janku Veselinoviu, Stevanu Sremcu, Bori Stankoviu sa ko-
jima ga je vezivalo i lino poznanstvo i saradwa u mnogobrojnim aso-
pisima. Ipak, u wegovim radovima samo se uzgredno pomiwe wihovo
delo, a o wima se pie ne kao o piscima ve kao o poznanicima ili
prijateqima. Zanimqivo je, ali ne iz kwievnokritikog ugla, wegovo
dopisivawe sa J. Veselinoviem i B. Stankoviem. Ono je dokaz pi-
eve politike preokupiranosti koja je koliko pomagala wegovom ta-
lentu i bila wegovo inspirativno polazite toliko ga i sputavala.
Posle pada reima, i dolaska radikala na vlast, Domanovieva sati-
rina otrica okrenue se prema protivnicima novog reima. Kriti-
kujui pisce koji su nezadovoqni mestom koje imaju u novom drutvu,
Domanovi e, suprotno svojim ranijim shvatawima, napustiti pozi-
cije pisca i preuzeti ulogu branioca reima". Umesto otrih sati-
rinih tekstova u kojima e raskrinkati nebrigu drave za wene kwi-
evnike", on e piscima deliti demagoke savete tipa: kwievni po-
sao nije lak i oni moraju da se suoe sa tim, drava ne mrzi onog kome
doputa da slobodno naplauje svoje honorare ili qubav prema zemqi
treba da nadjaa nezadovoqstvo materijalnom bedom
24
Iako je tendencioznost i subjektivizam kritiara esto kritiko-
vao, Domanovi nije uspeo sam da ih izbegne. Wegova kritika svest,
nedovoqno samostalna, budui podreena ne usko kwievnim ve i-
rim drutvenim zahtevima, nije uspela da prevazie ograniewa reali-
stike poetike. U wegovim interpretacijama kwievnost se jo uvek
245
21
Radoje Domanovi, Sabrana dela, , priredio Dimitrije Vuenov, 11.
22
M. Radulovi, Kritika svest u srpskoj kwievnosti, Vuk Karaxi, Beograd
1984, 56.
23
Radoje Domanovi, Ozbiqne, naune stvari, 42.
24
Radoje Domanovi, Kwievnicima Janku Veselinoviu i Bori Stankoviu; Bori
Stankoviu, kwievniku, Sabrana dela, , 479, 480, 482, 487.
nije tumaila kao posebna stvarnost", a pretekst je imao vaniju ulogu
od teksta. Ciq pisawa (i itawa) bio je da se iz teksta izae i uperi
prst na nekoga. Domanovi ideolog se javqao kao kontrolor Domanovi-
a kwievnika. U tome je i osnovni nedostatak wegovih kwievnokri-
tikih interpretacija. Personalna, svaalaka, uvredqiva, invektivna
kritika (a takve su bile skoro sve kritike parodije), ma koliko zastu-
pala pojedine ideje moderne kritike, jo uvek je ostajala u okvirima
starih sociolokih tumaewa kwievnosti Ipak, pieva invencija
koja se nije ispoqila na planu tumaewa svrhe i smisla dela ispoqila
se na planu oblikovawa umetnikog teksta.
Ono to nije uspeo u tekstovima u kojima je obraivao kwievno-
kritike teme i u kojima se otvoreno zalagao za promenu receptivnih
kliea Domanoviu je polo za rukom u satirama. I dok je u analizi-
ranim tekstovima ostajao u okvirima realistikog horizonta oekiva-
wa" (u izboru teme, u tendenciji i vrednosnim kriterijumima), u sati-
rama, prvenstveno u delu Kraqevi Marko po drugi put meu Srbima, Do-
manovi je uspeo te okvire da prevazie. Veina wegovih satira podra-
zumevala je novog itaoca spremnog da napusti stare receptivne kli-
ee. Satirama, vie nego kritikim parodijama, dao je doprinos novoj
poetici slobodnom tretirawu tema iz narodne kwievnosti, napu-
tawu idolopoklonikog odnosa prema istoriji, ruewu tabua u pisa-
wu Uveo je nov nain motivisawa postupaka kwievnih junaka po-
mak koji je podrazumevao odstupawe od uobiajenih motivacijskih spre-
ga koje su itaoci prepoznavali.
Poigravawe sa italakim horizontom oekivawa" kroz satiri-
nu kontekstualizaciju epskog junaka nije prolo bez posledica. O toj
reakciji Danilo ivaqevi pie: Publiku kao da je najvie zainte-
resovala pripovetka Kraqevi Marko po drugi put meu Srbima Ta je
pripovetka pretampavana po listovima, pa joj se naao i izdava,
to je dosta retko kod nas. I zaudo je da je ta pripovetka naila na
takav prijem kada ona ni po sadrini ni po umetnikoj obradi ne
moe da se preporui."
25
Da bi se razumele negativne reakcije italaca, treba imati u vidu
kontekst u kome su dela sa nacionalnom tematikom od sredine pa sve do
kraja 19. veka bila tumaena. Ve je 1857. J. Igwatovi pisao: U isto-
rinom romanu pisateq pripoveda svome rodu na poetian nain wego-
vu istoriju, ovaj to radije ita nego kritikim perom napisanu istori-
ju."
26
Po miqewu A. Vasiqevia, bilo kakva modernizacija istorijske
proze vodila je ka obezvreivawu nacionalnih vrednosti i ka slabqe-
wu patrijarhalne funkcije kwievnosti.
27
Kao idealni model pripove-
dawa isticalo se delo . Mijatovia u kome se, po reima Jovana Hra-
nilovia, duh nae narodne poezije venava sa romantiarskim pri-
246
25
Danilo ivaqevi, Srpska kwievnost s poetka HH veka, Srpska kwievna
kritika, , 462.
26
Jakov Igwatovi, Pogled na kwiestvo, LMS, , 1857, 94.
27
A. Vasiqevi, Car Lazar ili propast na Kosovu, M. Ban, Srpska kwievna kri-
tika, , 94.
povedawem".
28
Svaka demistifikacija legendarnih junaka negativno je
tumaena: Svest narodna dala je Marka Kraqevia i Vuka Brankovia,
izvestan tip po kome oni i jesu istorijske linosti. Sklonite sa wih
taj tip i oni prestaju biti predstavnici izvesne epohe."
29
Slian pri-
stup temama iz nacionalne prolosti imali su i M. Jovanovi i H.
Davio. Uklapajui se u popularne interpretacije nacionalnih tema,
D. ivaqevi negativno ocewuje Domanovievo delo: Domanovi me-
sto da nam iznese sliku pokvarenosti nae, i da pokae da mi nismo
zasluili da imamo u svojoj sredini Kraqevia Marka, on je od tog ju-
naka nae fantazije i naih narodnih pesama, napravio karikaturu.
Nainio je od Marka Kraqevia Budalinu Taleta."
30
Po miqewu po-
menutog kritiara, kritiki i analitiki mogu se preispitivati samo
teme iz savremenog drutvenog ivota a ne iz herojske prolosti jed-
nog naroda. D. ivaqevi nije bio usamqen u negativnoj oceni dela.
Wemu su se pridruili P. Taletov i M. Nedeqkovi.
31
Mawi broj kri-
tiara branio je pisca (npr. Jovan Proti, kasnije Bogdan Popovi).
32
Najee zamerke mogu se svrstati u dve grupe:
prva zamerka vezana je za pogrenu tendenciju prie koja je na-
stala ironinom kontekstualizacijom istorijskih nacionalnih tema.
Nespremni da uoe novinu u postupku, kritiari su se pogreno ustre-
mili na tendenciju u Domanovievim satirama. Ako se ima u vidu ko-
liko je Domanovi cenio narodnu poeziju i u kojoj je meri bio ironi-
an prema savremenicima koji su zaboravqali na tradiciju i istoriju,
teko da se ivaqevieve primedbe mogu opravdati. Pieva namera,
tano prosuuje Jovan Proti, nije bila da ismeje legendarnog junaka
ve svoje savremenike.
druga zamerka odnosi se na naputawe realistikog pravila o
potovawu zlatne sredine". Budui da se satira slikovito definisa-
la kao kinin u oblandi", korba za mane" (Jov), no u smeloj ruci
pisca" (M. Savi), autorima se esto skretala pawa na potrebu da do-
ziraju lek, da izbegnu masnice, da rez uine nevidqivim, jednom rei
da ne preteruju, ve da se dre zlatne sredine". Pisac koji je najvi-
e osporavan, budui da je preao dozvoqenu granicu i iz satire obo-
gaene humorom preao u satiru oslabqenu sarkazmom, bio je Radoje
Domanovi. Cinizam Domanoviev u toj prii prevrio je meru i on
se ne da pravdati", pisao je D. ivaqevi.
33
Mawe talentovani itao-
ci su u pievim stilizacijama (hiperbolizaciji, ironizaciji, ili
groteskno-humoristikim deformacijama") videli ogreewa o pravi-
247
28
Jovan Hranilovi, Rajko od Rasine, . Mijatovi, Javor, 5, 1892, 795.
29
A. Vasiqevi, nav. d.
30
Danilo ivaqevi, nav. d.
31
P. Taletov, Radoje Domanovi, Nada, 3, 1902, 42; M. Nedeqkovi, Stradija, R. Do-
manovi, LMS, 217, 1903, 110.
32
J. Proti, Kraqevi Marko, R. Domanovi, Zora, 1112, 1901, 420: B. Popovi,
Alegorina, satirina pria, SKG, 1902.
33
D. ivaqevi, nav. d.
la verovatnoe, naputawe zlatne sredine". Novine su definisali
kao preteranosti, nesposobni da ih na drugi nain recipiraju.
Obe zamerke svedoe u kojoj meri je pisac bio ispred italaca koji
nisu uspeli da se oslobode realistikog vidokruga oekivawa" i pre-
vaziu idealiziran svet epske pesme. Tamo gde se ovaj svet zavrava,
kad se proe kroz mrtvo vorite", poiwao je Domanoviev svet sa-
tire svet drugaijih smislova u kome epski junaci i pievi savre-
menici zamewuju uloge. Sve konvencije se ukidaju, mit o Srbima prela-
zi u antimit, autoriteti se rue, poetska pravda" relativizuje, smeh
se prati suzama, a Bog sputa sa svog trona i preobraava u dobroud-
nog suseda sa kojim se moe familijarno razgovarati. U ovom galimati-
jasu znaewa mogli su se snai samo oni itaoci koji su bili kadri da
mimetika shvatawa kwievnosti stave u ironian kontekst. Da bi se
recipirale Domanovieve satire, trebalo je napustiti ustaqeno, rani-
jom kwievnom praksom oblikovano tumaewe jezikih simbola. Ranija
literarna iskustva postala su fon na kome se javqa, oblikuje i stvara
novo znaewe. Otuda umesto saglasja izmeu italakog receptivnog ko-
da i nekog od moguih znaewa teksta javqa se disharmoninost. ita-
lac je morao da uoi dvoplansku dimenziju teksta i wegovu dvosmislenu
prirodu. Ranija predznawa o znaewu jezikih simbola i daqe paralel-
no egzistiraju sa novim znaewem teksta, ali se i pretvaraju u svoju su-
protnost: ozbiqno postaje neozbiqno, tragino komino, uzvieno ba-
nalno
Uticaj koji je Domanovi izvrio na obrazovawe nove italake
publike (fleksibilnije prema kwievnim obradama nacionalnih tema
i otvorenije prema novim znaewima teksta) najboqe se moe razumeti
ako se proui mehanizam italake recepcije, tj. otkrije nain na koji
je ona prihvatila i pozitivno ocenila ono to je do tada bilo defi-
nisano kao preterivawe i udaqavawe od objektivne realistike slike
sveta. Umesto na referencijalno, ona je pawu skrenula na artifici-
jelno na grotesku, humor, ironiju, parodiju.
Groteskom su se oslikavale pojave u stawu wihove promene", to
je na nivou recepcije dovelo do gubqewa prepoznatqivog smisla. Bah-
tin je uoio da se kroz grotesku autor oslobaa svega to je monolitno,
ozbiqno i neporecivo.
34
Slinu funkciju, na planu recepcije, imaju
ironija i humor. Polazei od recepcije, Dragan Stojanovi je ironiju
definisao kao jedan od sluajeva nepodudarawa trase i putawe razume-
vawa smisla teksta".
35
Po N. Fraju, nepodudarnosti" su karakteri-
stine za humoristiku sliku sveta dok su konvencije romanse ideali-
zirane".
36
I groteska, i ironija, i humor podrazumevaju procesualnu
percepciju", percepciju koja se kree napred-nazad, uvek konstituiu-
i vie razliitih smislova. Na fonu oekivanog, verovatnog i pre-
poznatqivog stvara se nov doivqaj.
248
34
Radivoje Miki, Groteska, Postupak karnevalizacije, Filip Viwi, Beograd
1988, 162.
35
Isto, 220.
36
N. Fraj, Anatomija kritike, Naprijed, Zagreb 1979, 252.
Ovaj podui osvrt na recepciju Domanovieve satire ima za ciq
da ukae na nespremnost jednih italaca i spremnost drugih da prihva-
te novo, nemimetiko shvatawe kwievnosti. Poigravawe sa literar-
nim konvencijama, parodirawe stereotipnih poetaka i zavretaka,
promena stilskih registara, dekomponovawe prie, ubacivawe citata,
jezika poigravawa, parodirawe visokog ili patetinog stila ili kva-
zinaunog govora samo su neki od postupaka Domanovievih unita-
vawa receptivnih kliea i stvarawa novog horizonta oekivawa. U
trenucima u kojima pisac naputa i voen svojom stvaralakom inven-
cijom za trenutak zaboravqa stvaran svet i poruku koju mu upuuje, on
postaje moderan pripoveda. Samo u radovima u kojima je invencija
nadjaala pievu intenciju Domanovi je uspevao da prekorai grani-
ce svoga vremena povlaei sa sobom i svoje itaoce.
Dragana Vukievi
LITERARY-CRITICISM TOPICS IN RADOJE DOMANOVI'S WORK
S u m m a r y
Very diverse by genre, Radoje Domanovi's creative opus does not include liter-
ary criticism. Although they are not the subject of his particul interest and do not con-
stitute a genre, the literary-criticism topics occupy an important place in the thematic
complex within the work of this writer. In an indirect way, hidden behind the fictitious
world of literary heroes, in his satires and newspaper articles he talked about very cur-
rent literary issues. A bitter opponent of academism, bookish criticism, biographism,
philological analyses, compilatory, pseudo-scientific interpretations of literature, Doma-
novi through parody paved the way to more modern interpretations. In spite of his no-
ticeable conservativism (resistence to foreign influences, idealization of the past, affir-
mation of the patriarchal), with his satires he influenced the formation of reading audi-
ence more flexible when it comes to new treatments of national topics and more open
to new meanings which grotesque, parody and allegory introduced into texts.
249