PEDAGOGIJA, 2/08.

205
Dr Nenad GLUMBI
Dr Vesna UNI-PAVLOVI
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Beograd
VRNJAKO NASILJE U PREDKOLSKIM
USTANOVAMA

Rezime: Vrnjako nasilje karakterie ponavljano ispoljavanje negativnih akcija pre-
ma vrnjacima uz oiglednu pojavu disbalansa u moi meu njegovim uesnicima. Ve kod de-
ce predkolskog uzrasta mogu se zapaziti tradicionalne socijalne uloge kao to su: izvrilac na-
silja, rtva, agresivna rtva i posmatra. Postoje odreene individualne karakteristike koje pre-
disponiraju dete za ulogu rtve ili pak za ulogu nasilnika. Meutim, znaajnu ulogu u vrnja-
kom nasilju ima cela vaspitna grupa, budui da i reakcije dece koja neposredno ne uestvuju u
inu nasilja, znaajno utiu na dinamiku socijalnih interakcija. S obzirom na to da vrnjako
nasilje moe imati dugotrajne negativne efekte na psihosocijalni razvoj, kako rtve tako i poi-
nioca bulinga, potrebno je realizovati programe prevencije vrnjakog nasilja jo kod dece
predkolskog uzrasta.

Kljune rei: vrnjako nasilje, predkolske ustanove, buling.


Sloena problematika vrnjakog nasilja predmet je mnogih istraivakih pro-
jekata u razliitim zemljama i kulturama. Ve vie od tri decenije intenzivno se proua-
vaju prevalencija, pojavni oblici, uzroci i posledice vrnjakog nasilja. U najveem
broju sluajeva ispituju se deca mlaeg kolskog uzrasta i adolescenti. Gotovo zane-
marljivo mali broj istraivanja ovog tipa usmeren je na decu predkolskog uzrasta.
Prouavanje vrnjakog nasilja podrazumeva poznavanje osnovnih zakonitosti
socijalnog i emocionalnog razvoja. Malobrojne studije o agresivnom ponaanju dece
predkolskog uzrasta sugeriu da je teko napraviti jasnu razliku izmeu normativnih
razvojnih procesa i malignih oblika nasilnog ponaanja. Izmeu 24. i 36. meseca ivota
dolazi do diferencijacije emocija i emocionalne regulacije. U tom periodu frekvencija
fizike agresije raste i dostie vrhunac oko druge godine ivota. Visok nivo agresije za-
drava se do este godine, a zatim postepeno opada do adolescencije. Na predkolskom
uzrastu deca ue da kontroliu upotrebu fizike agresije, odnosno da koriste drugaije
Pregledni nauni rad
PEDAGOGIJA
LXIII, 2, 2008.
UDK: 373.21

PEDAGOGIJA, 2/08.
206
naine da bi dobila ono to ele ili da bi reila konfliktne situacije. Napredak u kontroli
fizike agresije povezuje se sa razvojem govora i razumevanjem kako se koriste odre-
eni objekti. Kod dece gde je ovaj proces usporen ili nepotpun postoji vei rizik od po-
jave teih oblika nasilnog ponaanja (Tremblay, Nagin, Sguin, Zoccolillo, Zelazo, Bo-
ivin, Prusse, Japel, 2004).
Razloge za nedovoljnu istraenost ove oblasti treba traiti i u metodolokim
ogranienjima, budui da se u najveem broju sluajeva podaci o vrnjakom nasilju
dobijaju neposrednim intervjuisanjem ispitanika. S obzirom na to da su kognitivne i
govorno-jezike sposobnosti dece predkolskog uzrasta jo uvek nedovoljno razvijene,
informacije dobijene putem upitnika ne mogu se smatrati sasvim pouzdanim. Moe se
oekivati da e deca predkolskog uzrasta i njihovi vaspitai imati sasvim razliite pro-
cene uestalosti i oblika ispoljavanja vrnjakog nasilja. O tome nam svedoe i rezulta-
ti ispitivanja vrnjakog nasilja, koje je sprovedeno na uzorku od 344-oro dece
predkolskog uzrasta (Perren, Alsaker, 2006). Potencijalne uloge pojedine dece u akti-
ma vrnjakog nasilja odreene su na osnovu upitnika koji su popunjavali vaspitai, ali
i na osnovu vrnjakih nominacija. Za razliku od vaspitaa, koji su identifikovali 12 %
dece kao nasilnike i 7 % ispitanika kao rtve vrnjakog nasilja, deca su, svojim odgo-
vorima, ukazala na 8 % poinilaca i 4 % rtava vrnjakog nasilja. Uvoenjem novih
tehnika ispitivanja, zasnovanih na kombinaciji podataka dobijenih opservacijom i upit-
nicima, mogu se u znaajnoj meri prevazii izvesna metodoloka ogranienja.
Osim toga, u radovima pojedinih autora esto se, iako sasvim implicitno, nago-
vetava sumnja da razliiti oblici agresivnog ponaanja kod dece predkolskog uzrasta
imaju sve karakteristike vrnjakog nasilja. Danas je, meutim, sasvim jasno da se ve
kod sasvim male dece neki oblici nesocijalizovanog ponaanja ispoljavaju u formi bu-
linga.

Osnovne karakteristike bulinga

U domaoj naunoj i strunoj literaturi vrnjako nasilje oznaava se anglosak-
sonskim terminom buling. Komparativnom analizom nekolikih etimolokih renika
moe se zakljuiti da ovaj termin potie od holandske rei boel sa znaenjem ljubavnik.
Otuda je u XVI veku termin bully, koji u savremenom engleskom jeziku ima znaenje
nasilnika, imao denotaciju imenice sweetheart u vokativu (duo, srce). U XVII veku
denotacija ovog termina se menja, a semantika veza izmeu ljubavnika i nasilnika
moe se naslutiti u privremenom korienju ovog termina u znaenju zatitnik prosti-
tutki, makro. Termin buling, kao poseban oblik agresivnog ponaanja dece i omladine,
uao je u domai struni argon u proteklih desetak godina.
Vrnjako nasilje najee se definie kao perzistentno, ponavljano nepoeljno
ponaanje koje podrazumeva upotrebu negativnih akcija (Olweus, 2003). Osnovne ka-
rakteristike vrnjakog nasilja, osim ve spomenutih negativnih akcija, jesu repetitiv-
nost i disbalans moi meu uesnicima. Prema tome, buling je potrebno razlikovati od
instrumentalne agresije koja se sprovodi u kratkom vremenskom periodu (npr. u cilju
zadobijanja eljenog predmeta) ili reaktivne agresije, koja predstavlja direktan odgovor
na negativnu akciju. Tek u situacijama kada reaktivna agresija poprimi oblik ponavlja-
nog reagovanja na viktimizaciju, moe se govoriti o reaktivnom tipu vrnjakog nasi-
lja.

PEDAGOGIJA, 2/08.
207
Meutim, treba imati u vidu da su najei oblici ispoljavanja vrnjakog nasi-
lja verbalni, fiziki i relacioni tip (Olweus, 1993; Kyriakide, Kaloyirou, Lindsay,
2006). Najei pojavni oblici verbalnog bulinga su: pretnje, nazivanje pogrdnim ime-
nima, uvrede, podsmevanje, zadirkivanje, neprijatni komentari i drugo. Fiziki buling
podrazumeva: udaranje, utiranje, upanje za kosu, guranje, amaranje, pljuvanje, uje-
danje i drugo. Relacioni buling je usmeren na iskljuivanje odreenog pojedinca iz vr-
njake grupe, obino korienjem pretnji ili irenjem glasina.
Istraivanja na deci kolskog uzrasta pokazuju da su deaci ee ukljueni u
vrnjako nasilje, kako kao poinioci nasilja, tako i kao rtve (Kyriakide, Kaloyirou,
Lindsay, 2006). Ispitivanjem dece starosti izmeu 2 i 4 godine, utvreno je da se dea-
ci i devojice zapravo ne razlikuju po stepenu agresivnosti, ve po sklonosti deaka da
svoju agresiju izraze u formi bulinga (Frey, Hoppe-Graff, 1994). Osim toga, deaci su
skloniji fizikom, a devojice relacionom bulingu. Navedene razlike vezane su i za uz-
rast ispitanika. Metaanalizom 35 studija koje se bave vrnjakim nasiljem meu decom
i adolescentima utvreno je da su pre sedme godine ivota devojice neto sklonije re-
lacionom nasilju od deaka. Izgleda da deaci u predkolskom periodu u razvojnom
smislu jo uvek nisu zreli za ovako sofisticirani oblik nasilnog ponaanja. Maturaci-
oni procesi utiu na to da se pomenute razlike gube u periodu izmeu 8. i 12. godine.
Meutim, u periodu adolescencije, indirektno i relaciono nasilje opet e biti znaajno
ei kod devojica, jer tada dolazi do specijalizovanja u onom obliku nasilja koji naj-
vie odgovara postojeoj organizaciji vrnjakih grupa (Scheitauer, 2002)
Druge dve znaajne karakteristike vrnjakog nasilja odnose se na repetitivnost
negativnih akcija i disbalans moi izmeu poinioca nasilja i njegove rtve. Piter Smit
(Smith, 2004) smatra da bi ova dva kriterijuma trebalo preciznije odrediti. Najpre, po-
trebno je utvrditi da li repetitivnost znai bilo koji oblik ponavljanja (vie od jednom)
ili samo ono ponavljanje negativnih akcija koje se vezuje za dui vremenski period.
Ako se opredelimo za drugo reenje, onda moramo sasvim precizno utvrditi o kom se
vremenskom periodu radi. Isto tako, ostaje nejasno da li se disbalans u moi meri na
osnovu objektivnih kriterijuma, kao to su broj nasilnika i njihova snaga ili pak na
osnovu subjektivne procene rtve da je izloena nasilnim akcijama monijih vrnjaka.
Van je svake sumnje da i sasvim mala deca ispoljavaju agresiju prema svojim
vrnjacima. U skladu sa razvojnim sposobnostima dece predkolskog uzrasta, ta je
agresija u poetku gotovo iskljuivo fizika (udaranje, upanje kose, ujedanje), da bi
se, u starijim grupama javili i prvi oblici verbalne, pa ak i relacione agresije. Da li se
ove negativne akcije ve u predkolskim ustanovama mogu ispoljiti u formi bulinga?
Ken Rigby (Rygbi, 2002) daje potvrdan odgovor na ovo pitanje pozivajui se na rezul-
tate pojedinih empirijskih istraivanja.
Tako je u Kanberi Mejn (Main, 1999) analizirao agresivno ponaanje dece
predkolskog uzrasta koja su bila podeljena na tri uzrasne kategorije: bebe starosti od 6
do 18 meseci; deca od 18. meseca do tree godine, i deca uzrasta izmeu 3 i 5 godina.
Podaci su prikupljeni semistrukturisanim intervjuom sa vaspitaima i usmerenom op-
servacijom ponaanja u periodu od 98 asova. Iako je srazmerno mali broj ispitivane
dece inicirao agresivne akcije, u navedenom periodu desio se 1441 nasilni incident.
Neke od negativnih akcija ukljuivale su oiglednu nesrazmeru moi. Repetitivnost
ovih akcija nije mogla biti utvrena zbog same prirode istraivanja.
Istraivanja na neto starijoj deci pokazuju da se i u predkolskom uzrastu mo-
gu detektovati tipini oblici vrnjakog nasilja. Tako je u jednom amerikom istraiva-

PEDAGOGIJA, 2/08.
208
nju sprovedenom na uzorku od 105 deaka i 95 devojica prosene starosti 5,5 godina
utvreno da je ak 20,5 % ispitanika ponavljano izloeno viktimizaciji od strane vr-
njaka (Kochendefer, Ladd, 1996). vajcerski autori na uzorku od 190 deaka i 154 de-
vojice uzrasta izmeu 5 i 8 godina, nalaze da je svako deseto dete (10,8 %) poinilac
vrnjakog nasilja. Ulogu rtve u ovom istraivanju imalo je 6,1 % ispitanika, a dvo-
struku ulogu nasilnika i rtve 10,2 % ispitivane dece.

Socijalne uloge u vrnjakom nasilju

Vrnjako nasilje ne predstavlja jednostavnu dijadnu interakciju izmeu poi-
nioca nasilja i njegove rtve. Ono se odigrava u sloenom socijalnom kontekstu u ko-
me, svesno ili nesvesno, izvesnu ulogu igraju svi lanovi odreene socijalne grupe.
Najupadljivije uloge u procesu vrnjakog nasilja imaju poinilac nasilja, rtva
i tzv. provocirana, odnosno agresivna rtva, tj. dete koje u odreenim okolnostima ima
ulogu rtve, da bi u nekom drugom socijalnom kontekstu i samo postalo nasilnik. Neki
autori smatraju da je dinamika vrnjakih odnosa toliko sloena da se i meu nasilnici-
ma mogu odrediti najmanje tri tipa poinilaca bulinga: voe koje organizuju grupu i
zapoinju nasilje; pratioci, koji se pridruuju nasilju tek kada ga neko zapone, i navi-
jai, koji nemaju aktivnu ulogu u nasilnim aktima, ali smejanjem i odobravanjem pot-
krepljuju nasilniko ponaanje druge dece (Salmivalli et al., 1996). Ovi autori smatraju
da osim navijaa postoje jo dve grupe dece koja nemaju klasine uloge nasilnika i
(ili) rtve. Prvoj grupi pripadaju autsajderi, tj. deca koja ni na koji nain nisu uklju-
ena u buling. Pitanje je da li uloga autsajdera predstavlja samo varijantu uloge navi-
jaa, s obzirom na to da nemo posmatranje socijalno nepoeljnog ponaanja predsta-
vlja jedan od moguih mehanizama za potkrepljivanje tog ponaanja. Znaajnu ulogu u
vrnjakom nasilju imaju branioci deca koja aktivno staju na stranu rtve, brane je
i trae pomo za nju.
Neki autori smatraju da se kod etvorogodinje i petogodinje dece pouzdano
mogu detektovati samo uloge nasilnika, rtve i branioca (Monks, Smith, Swettenham,
2003). Analizom socijalnog ponaanja i vrnjakih odnosa 344-oro dece starosti izme-
u 5 i 7 godina, jasno su razgraniene tradicionalne socijalne uloge: nasilnika, rtve i
agresivne rtve (Perren, Alsaker, 2006). Posebnu grupu inila su deca koja nisu poka-
zala interes za ueem u socijalnim interakcijama izmeu nasilnika i rtve. Pokazalo
se da svaku od navedenih grupa ine deca sa nekim zajednikim karakteristikama.
Postoje odreene individualne karakteristike koje predisponiraju dete za ulogu
rtve. Re je o submisivnoj deci koja su povuena, izolovana i nesaradljiva. Znaajno
je napomenuti da ova deca nisu submisivna samo u odnosu na potencijalne nasilnike,
ve i u odnosu na svu ostalu decu. Tipino dete sa ulogom rtve obino je nedrutveno,
bez bliskih drugova u igri; nema razvijenu asertivnost, povueno je i druga ga deca ne
biraju za vou u igrovnim aktivnostima. Nije sasvim jasno da li se ova deca namerno
osamljuju ili ih druga deca odbacuju, ali ih nedostatak bliskih prijatelja, bez obzira na
mogue razloge, ini vulnerabilnom u psiholokom i socijalnom smislu. Poznato je da
trijas karakteristika koje ukazuju na sklonost ka internalizaciji bihejvioralnih problema
(povuenost, anksioznost i neodlunost u zapoinjanju i prihvatanju igre) visoko kore-
lira sa sklonou ka viktimizaciji (Hodges, Malone, Perry, 1997).
U interakcijama dece predkolskog uzrasta vlada reciprocitet. Na prosocijalne
stimuluse deca reaguju socijalno prihvatljivim oblicima ponaanja, dok na iskazano ne-

PEDAGOGIJA, 2/08.
209
prijateljstvo, netrpeljivost i agresiju po pravilu deluju agonistiki. To se moe opaziti i
kod sasvim male dece na uzrastu od 22. do 40. meseca ivota (Persson, 2004). Prosoci-
jalno ponaanje dece u ovom periodu inicira isto takvo ponaanje njihovih vrnjaka.
Ajzenberg i Fejbs (Eisenberg, Fabes, 1998) govore o ciklinom procesu u kome soci-
jalno kompetentna deca (tj. deca koja su pozitivna, asertivna, socijabilna i prosocijalna)
izazivaju pozitivne reakcije svojih vrnjaka koje potom dalje potkrepljuju njihovo pro-
socijalno ponaanje. U isto vreme, deca kojoj nedostaju ove kompetencije uskraena su
za takav oblik socijalnog potkrepljenja. Deca kojoj nedostaje sposobnost prosocijalnog
ponaanja ee su mete agresivnih akcija svojih vrnjaka u odnosu na decu ije su
sposobnosti prosocijalnog ponaanja skladno razvijene. Moemo rei da viktimizacija
nastaje kao rezultanta delovanja individualnih inilaca koje dete ini vulnerabilnim i
specifinih inilaca socijalne sredine koji uklapaju svoje dejstvo sa individualnim fak-
torima. Istraivanja pokazuju da iskustvo vrnjake agresije kod dece koja imaju zado-
voljavajue odnose sa svojim vrnjacima moe ak da unapredi njihovu sposobnost
empatije i prosocijalnog reagovanja (Zahn-Waxler et al., 1982).
Recipronost socijalnih interakcija u predkolskim ustanovama nema obeleja
apsolutne nunosti. Po pravilu, deca isprovocirana agresivnim aktima svojih vrnjaka i
sama reaguju agresivnim ponaanjem. Meutim, ako su u socijalnu igru upletena deca
sklona viktimizaciji, moe se oekivati asimetrian ishod socijalnih relacija. Ovakav is-
hod se opaa u situacijama kada rtva ne odgovara agonistikim ponaanjem na agre-
sivne akte prestupnika, ve ih, naprotiv, pasivno prihvata. Nekada se obrazloenje za
ovakve ishode socijalnih interakcija moe nai u socijalnoj organizaciji dejih vrnja-
kih grupa. Prema miljenju socijalnih etologa (Strayer i Strayer, 1976), agresija i domi-
nacija se obino iskazuju prema deci koja su nisko pozicionirana u vrnjakoj hijerarhi-
ji gde agresivni akti visokopozicionirane dece nailaze na submisivne reakcije.
S obzirom na to da kontinuirana viktimizacija moe da ima izuzetno negativne
efekte na psiho-socijalni razvoj deteta, postavlja se pitanje stabilnosti uloge rtve u du-
em vremenskom periodu. U veoma oskudnoj literaturi koja se bavi viktimizacijom de-
ce predkolskog uzrasta, stabilnost viktimizacije zabeleena je u jednomesenom peri-
odu (Crick, Casas & Ku, 1999), mada neki autori navode ak i osmomeseni period
stabilnosti (prema Perry et al., 1988). Veina autora smatra da je viktimizacija u
predkolskom uzrastu u najveem broju sluajeva samo prolazno iskustvo. U studiji
praenja dece od predkolskog uzrasta do treeg razred osnovne kole, zapaeno je da
postojanu ulogu rtve ima samo 4 % ispitanika (Kochenderfer-Ladd, Wardrop, 2001).
Bez obzira na umirujui jezik statistike, jasno je da neka deca, bez adekvatne socijalne
podrke, mogu da upadnu u beskrajan ciklus viktimizacije sa nesagledivim posledi-
cama.
U irem kontekstu posmatrano, dugorone rtve bulinga jesu i sami nasilnici.
Istraivanja na uzorku dece kolskog uzrasta ukazuju na tendenciju poinilaca bulinga
da agresivno reaguju u razliitim situacijama. Ova deca ispoljavaju slabu kontrolu ili
inhibiciju agresivnih tendencija i pozitivne stavove prema nasilju (Olweus, 1980). Iz-
gleda da se koreni ovakvog ponaanja, bar u nekim sluajevima, mogu uoiti jo u naj-
ranijem periodu razvoja. Tako, na primer, specifina kombinacija obstretikih kompli-
kacija (preeklampsija, prolaps pupane vrpce, indukovan poroaj) i loih porodinih
odnosa moe da uslovi pojavu antisocijalnog ponaanja jo kod dece predkolskog uz-
rasta. Loija ishrana cerebralnih struktura ploda usled preeklampsije moe da utie na
nedozrelost egzekutivnih funkcija i lou inhibitornu kontrolu (Arseneault et al., 2002).

PEDAGOGIJA, 2/08.
210
Postoje jaki empirijski dokazi da osnovu za rano agresivno ponaanje ine potekoe u
procesiranju socijalnih informacija. Preeklampsija je samo jedan od velikog broja mo-
guih inilaca koji mogu da uslove poremeaj funkcija frontalnog renja i time povea-
vaju verovatnou ispoljavanja agresivnog ponaanja.
Za razliku od poinilaca nasilja, ija je agresija instrumentalna i usmerena ka
slabijem protivniku, deca sa dvostrukim ulogama su reaktivno agresivna. Iako se agre-
sija javlja u obe grupe ispitanika, ona ima razliit uticaj na njihov socijalni razvoj i so-
cijalno prilagoavanje. Za razliku od dece s dvostrukim ulogama, koja su u principu
odbaena, bar neki od poinilaca nasilja pripadaju grupi popularne dece (Whitney,
Smith, 1993). Nasilna deca mogu da budu zanimljiva drugoj deci, a posebno agresivni-
jim deacima. Ovo povezivanje agresivne dece u grupe moe da doprinese intenzivira-
nju bulinga u predkolskoj grupi (Perren, Alsaker, 2006).
Agresivne rtve sa dvostrukim socijalnim ulogama imaju neke osobine koje ih
ine slinima grupi nasilnika (sklonost agresivnom ponaanju), ali i neke osobine ka-
rakteristine za tipine rtve (manjak kooperativnosti, nedostatak bliskog prijatelja za
igru i sl.). Socijalno odbacivanje deluje kao stresor koji tokom dueg vremenskog peri-
oda poveava verovatnou pojave agresivnog ponaanja u mlaem kolskom uzrastu.
Izgleda da odbaena deca imaju manje prilike da budu izloena pozitivnim socijalnim
uticajima i da tako razvijaju agresivne crte u ponaanju (Dodge, 2003). Otuda neki
autori smatraju da su ova deca izloena veem riziku od budueg antisocijalnog pona-
anja u odnosu na tipine poinioce vrnjakog nasilja (Wolke et al., 2000).
Ve smo istakli da buling moe da ima viestruko negativne posledice, ne sa-
mo za rtvu, ve i za samog poinioca vrnjakog nasilja. Studije praenja pokazuju da
su preterano aktivna i agresivna deca u drugoj i treoj godini ivota sklonija eksternali-
zaciji bihejvioralnih problema u periodu adolescencije (Persson, 2005). Fizika agresi-
ja na uzrastu od 6 godina u znaajnoj je vezi sa delinkventnim ponaanjem u 17. godini
(Arseneault et al., 2002). Nasilno ponaanje u detinjstvu i adolescenciji smatra se sna-
nim prediktorom kasnije pojave naputanja kole, delinkvencije i zloupotrebe psiho-
aktivnih supstancija (Kaiser, Rasminsky, 2003). Rezultati nedavno objavljenog longiti-
dunalnog istraivanja pokazuju da rano ispoljena agresija predstavlja snaan prediktor
budueg porodinog nasilja (Temcheff, 2008). Dobijeni podaci nesumnjivo ukazuju na
neophodnost preveniranja vrnjakog nasilja jo pre nego to deca pou u kolu.

Umesto zakljuka

Iako poinioci bulinga i njihove rtve imaju neke individualne karakteristike
koje ih predisponiraju za navedene socijalne uloge, ne smemo zaboraviti da vrnjako
nasilje u predkolskim ustanovama zavisi od grupne dinamike, tj. od druge dece koja
mogu zatititi potencijalne rtve ili pak stati na stranu poinioca nasilja. Otuda se pre-
vencija bulinga ne moe zasnivati samo na uvebavanju socijalnih vetina poinilaca
nasilja i podsticanju asertivnosti rtava vrnjakog nasilja. Osim individualnog rada sa
vulnerabilnim grupama dece, potrebno je sprovesti i odgovarajue programe koji bi bili
usmereni na itave vaspitne grupe. U ovom trenutku, gotovo sva energija usmerena je
na prevenciju vrnjakog nasilja kod dece kolskog uzrasta. Mogue je da bi se bar ne-
ki od uoenih problema jednostavnije reili kada bi se sa realizacijom preventivnih pro-
grama poelo jo ranije.


PEDAGOGIJA, 2/08.
211
Literatura:

1. Alsaker, F. D. and Valkanover, S. (2001): Early diagnosis and prevention of victimization in
kindergarten. In J. Juvonen and S. Graham (eds) Peer Harassment in School. New York: Guilford;
2. Arseneault, L., Tremblay, L. E., Boulerice, B., Saucier, J. (2002): Obstetrical complications and
Violent Delinquency: Testing two developmental pathways, Child Development, 73, 2, 496508;
3. Crick ,N. R., Casas, J. F. & Ku, H-C. (1999): Relational and physical forms of peer victimization in
preschool. Developmental Psychology, 35, 376385;
4. Dodge, K. A., Lansford, J. E., Salzer Burks, V., Bates, J. E., Pettit, G. S., Fontaine, R., Price, J. M. et
al. (2003): Peer rejection and social-information processing factors in the development of aggressive
behavior problems in children, Child Development, 74, 2, 374393;
5. Eisenberg, N. & Fabes, R. A. (1998): Prosocial development. In W. Damon (Series Ed.) & N.
Eisenberg (Edn), Handbook of child psychology: Vol. 3. Social, emotional, and personality
development (5th edn, pp. 701778). New York: John Wiley & Sons, Inc;
6. Frey, C., Hoppe-Graff, S. (1994): Serious and playful aggression in Brazilian boys and girls, Sex
Roles, 30, 249269;
7. Hodges, E. V. E., Malone, M. J., Perry, D. G. (1997): Individual risk and social risk as interacting
determinants of victimization in the peer group. Developmental Psychology, 33, 10321039;
8. Kaiser B., Rasminsky J. S. (2003): Challenging behavior in young children: Understanding,
preventing, and responding effectively. Boston: Pearson;
9. Kochendefer, B. J., Ladd, G .W. (1996): Peer victimisation: cause or consequence of school
maladjustment, Child Development 67, 13051317;
10. Kochenderfer-Ladd, B., Wardrop, J. L. (2001): Chronicity and instability of childrens peer
victimization experiences as predictors of loneliness and social satisfaction trajectories. Child
Development, 72, 134151;
11. Kyriakide, L., Kaloyirou, C., Lindsay, G. (2006): An analysis of the Revised Olweus Bully/Victim
Questionnaire using the Rasch measurement model. British Journal of Educational Psychology, 76,
781801;
12. Main, N. (1999): Children's Perception of violence in early childhood.? Paper presented at the
Children and Crime: Victims and Offenders Conference. Australian Institute of Criminology,
Brisbane, 1718 June;
13. Monks, C., Smith, P. K., & Swettenham, J. (2003): Aggressors, victims and defenders in preschool:
Peer, self and teacher reports. Merrill-Palmer Quarterly, 49, 453469;
14. Olweus, D. (1980). Familial and temperamental determinants of aggressive behavior in adolescent
boys: a causal analysis. Developmental Psychology, 16: 644660;
15. Olweus, D. (1993): Bullying at school: what we know and what we can do, Blackwell: Oxford.
16. Olweus, D. (2003): A profile of bullying at school. Educational Leadership, 60(6), 2225;
17. Perren S., Alsaker F. D. (2006): Social behavior and peer relationships of victims, bully-victims, and
bullies in kindergarten, Journal of Child Psychology and Psychiatry, 47:1, 4557;
18. Persson, G. E. B. (2005): Young Childrens Prosocial and Aggressive Behaviors and Their
Experiences of Being Targeted for Similar Behaviors by Peers, Social Development, 14, 2, 206228;
19. Perry, D. G., Kusel, S. J. & Perry, L. C. (1988): Victims of peer aggression, Developmental
Psychology, 24, 807814;
20. Rigby, K. (2002): New Perspectives on Bullying. Philadelphia, PA, USA: Jessica Kingsley
Publishers, 2002;
21. Salmivalli, C., Lagerspetz, K., Bjrkqvist, K., sterman, K., & Kaukiainen, A. (1996): Bullying as a
group process: Participant roles and their relations to social status within the group. Aggressive
Behavior, 22, 115;
22. Scheithauer, H. (2002): Unprototypical forms of aggression among children: A meta-analysis.
Presented at 7th Workshop on Aggression, Vienna, Austria, November;
23. Smith, P. K. (2004): Bullying: Recent Developments, Child and Adolescents Mental Health, Vol. 9,
No. 3, 98103;
24. Strayer, F. F. & Strayer, J. (1976): An ethological analysis of social agonism and dominance relations
among preschool children, Child Development, 47, 980989;
25. Temcheff, C., Serbin, L., Martin-Storey, A., Stack, D., Hodgins, S., Ledingham, J., Shwartzman, A.
(2008): Continuity and Pathways from Aggression in Childhood to Family Violence in Adulthood: A
30-year Longitudinal Study, Journal of Family Violence, 23, 4, 231242;

PEDAGOGIJA, 2/08.
212
26. Tremblay, R. E., Nagin, D. S. Sguin, J. R., Zoccolillo, M., Zelazo, P. D., Boivin, M., Prusse, D.,
Japel, C. (2004): Physical aggression during early childhood: trajectories and predictors, Pediatrics,
114, 1, 4350;
27. Whitney, I., Smith, P. K. (1993): A survey of the nature and extent of bullying in junior/middle and
secondary schools, Educational Research, 35, 325;
28. Wolke, D., Woods, S., Bloomfield, L., Karstadt, L. (2000): The association between direct and
relational bullying and behaviour problems among primary school children, Journal of Child
Psychology and Psychiatry, 8, 9891002;
29. Zahn-Waxler, C., Iannotti, R. & Chapman, M. (1982): Peers and prosocial development. In K. H.
Rubin & H. S. Ross (Eds.), Peer relationships and social skills in childhood (pp. 133162). New
York: Springer-Verlag.

* * *
PEER VIOLENCE IN PRE-SCHOOL INSTITUTIONS

Summary: Peer violence is characterized by repeated expression of negative actions
towards peers with apparent appearance of misbalance of power between its participants. Pre
school children show traditional social roles such as: violator, victim, aggressive victim and
observer. There are certain individual characteristics which predispose a child for the role of a
victim or a violator. But, an important role for peer violence has the whole group, because
reactions of children not directly involved in violence, significantly influence the dynamics of
social interactions. Considering the fact that peer violence can have long-lasting negative
effects for psycho-social development, both for victims and violators of bullying, it is necessary
to organize programmes for prevention of peer violence by children of pre-school age.

Key words: peer violence, pre school institutions, bullying .

* * *

NASILXNI^ESKOE POVEDENIE ROVESNIKOV V DO{KOLXNWH NASILXNI^ESKOE POVEDENIE ROVESNIKOV V DO{KOLXNWH NASILXNI^ESKOE POVEDENIE ROVESNIKOV V DO{KOLXNWH NASILXNI^ESKOE POVEDENIE ROVESNIKOV V DO{KOLXNWH
U^RE@DENI}H U^RE@DENI}H U^RE@DENI}H U^RE@DENI}H

Rezyme: Rezyme: Rezyme: Rezyme: Nasilxstvennoe povedenie me`du rovesnikami harakterizuets]
povtor]y\ims] pro]vleniem negativnwh dejstvij po otno[eniy k drugomu i
naru[eniem ravnovesi] mo\i me`du u~astnikami nasili]. U`e tradicionnwe
socialxnwe roli a imenno: ispolnitelx nasili], `ertva, agressivna] `ertva i
nablydatelx, vstre~ayts] u`e sredi detej do[kolxnogo vozrasta. Estx opredelennwe
individualxnwe harakteristiki predraspolagay\ie rebenka k roli `ertvw ili
nasilxnika. Odnako, bolx[uy rolx v nasilii rovesnikov imeet gruppa v celom, ibo
reakcii detej, ne u~astvuy\ih v nasilii, v zna~itelxnoj stepeni vli]yt na dinamiku
socialxnwh interakcij. Potomu ~to nasilie me`du rovesnikami mo`et imetx
prodol`itelxnwe negativnwe posledstvi] na psihofizi~eskoe razvitie rebenka, libo
`ertvw, libo nasilxnika, sleduet realizovatx programmw po prevencii nasili] u`e
me`du detxmi do[kolxnogo vozrasta.

Kly~evwe slova: Kly~evwe slova: Kly~evwe slova: Kly~evwe slova: nasilie rovesnikov, do[kolxnwe u~re`deni], buling
zapugivanie.