Anton Pavlovi ehov

Tri sestre



Drama u etiri ina
Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala:

LICA:
PROZOROV, ANDREJ SERGEJEVI
NATALIJA IVANOVNA, njegova verenica, docnije ena
OLGA, njegova sestra
MAA, njegova sestra
IRINA, njegova sestra
KULIGIN, FJODOR ILI, profesor, Main mu
VERININ, ALEKSANDAR IGNJATIJEVI, potpukovnik, komandir baterije
TUZENBAH, NIKOLAJ LAVOVI, baron, porunik
SOLJONI, VASILIJE VASILJEVI, kapetan
EBUTIKIN, IVAN ROMANOVI, vojni lekar
FEDOTIK, ALEKSEJ PETROVI, potporunik
RODE, VLADIMIR KARLOVI, potporunik
FERAPONT, sluitelj zemske uprave, starac
ANFISA, dadilja, starica od osamdeset godina

Radnja se dogaa u jednom guberniskom gradu.

PRVI IN

U kui Prozorovih. Salon sa stubovima, iza kojih se vidi velika sala. Podne;
napolju je sunano, veselo. U sali se postavlja sto za doruak. Olga u plavoj
uniformi nastavnice enske gimnazije celo vreme ispravlja ake sveske stojei i
etajui. Maa u crnoj haljini, sa eirom na kolenima, sedi i ita knjigu; Irina u
beloj haljini stoji zamiljena.

OLGA: Otac je umro tano pre godinu dana, ba na ovaj dan, petog maja, na
tvoj imendan, Irina. Bilo je vrlo hladno, padao je sneg. inilo mi se da neu
preiveti, ti si leala onesveena, kao mrtva. Ali eto - prola je godina dana i mi
se toga, mirno seamo, ti si ve u beloj haljini, lice ti se sija. (asovnik izbija
dvanaest.) I onda je ovako izbijao sat. (Pauza) Seam se, kad su oca iznosili,
svirala je muzika, na groblju su pucali. On je bio general, komandovao
brigadom, pa ipak je bilo malo sveta. Uostalom, padala je kia. Jaka kia i sneg.

IRINA: emu podseati na to!
Iza stubova, u sali, pored stola - pojavljuju se baron Tuzenbah, ebutikin i
Soljoni.

OLGA: Danas je toplo, moemo prozore drati irom otvorene, a breze jo nisu
listale. Otac je dobio brigadu i otputovao s nama iz Moskve pre jedanaest
godina, ja se odlino seam, poetkom maja; u ovo doba u Moskvi je ve sve
rascvetano, toplo, sve je obasjano suncem. Prolo je jedanaest godina, a ja se
svega seam, kao da smo jue otputovali. Boe moj! Jutros sam se probudila,
videla ovu bletavu svetlost, videla prolee i radost se zatalasala u mojoj dui,
strano sam poelela da se vratim u zaviaj.

EBUTIKIN: Ako vam ne treba!

TUZENBAH: Naravno, gluposti.

MAA (sedi zamiljena nad knjigom, tiho zvidue pesmu)

OLGA: Nemoj da zvidi, Maa. Kako moe! (Pauza) Zato to sam svaki dan u
koli, a zatim dajem asove sve do uvee, stalno me boli glava i takve mi misli
padaju na pamet kao da sam ve ostarela. I zaista, za ove etiri godine kako
radim u gimnaziji, oseam kako se iz mene svakog dana cede kap po kap i snaga
i mladost. I samo raste i jaa jedan san...

IRINA: Da odemo u Moskvu. Da prodamo kuu, da likvidiramo ovde sve i u
Moskvu...

OLGA: Da! to pre u Moskvu.
ebutikin i Tuzenbah smeju se.

IRINA: Brat e, verovatno, postati profesor univerziteta, on i onako nee iveti
ovde. Samo eto stvar zapinje zbog sirote Mae.

OLGA: Maa e dolaziti u Moskvu na celo leto, svake godine.

MAA (tiho zvidue pesmu)

IRINA: Dae bog, sve e se udesiti. (Gleda kroz prozor.) Lepo je vreme danas.
Ne znam zato mi je na dui tako svetlo! Jutros sam se setila da mi je imendan i
odjednom sam osetila radost, setila sam se detinjstva, kad je mama jo bila iva.
I kakve su me divne misli uzbudile, kakve misli!

OLGA: Ti se danas sva sija, izgleda neobino lepa. I Maa je lepa. I Andrej bi
lepo izgledao, samo se jako ugojio, to mu ne stoji dobro. A ja sam ostarela,
strano smrala zacelo zato to se u koli ljutim na devojice. Eto, danas sam
slobodna, kod kue sam i glava me ne boli, oseam se mlaa nego jue. Meni je
tek dvadeset osam godina... Sve je dobro, sve je od boga, ali, ini mi se, kad bih
se udala i po ceo dan sedela kod kue, bilo bi jo bolje. (Pauza) Ja bih volela
mua.

TUZENBAH (Soljoniju): Ba govorite kojeta, dosadilo mi je da vas sluam.
(Ulazi u salon) Zaboravio sam da vam kaem. Danas e vam doi u posetu na
novi komandir baterije, Verinin. (Seda za pijanino.)

OLGA: Lepo! Vrlo mi je milo.

IRINA: Je li star?

TUZENBAH: Ne, nije jo. Najvie mu moe biti etrdeset do etrdeset pet
godina. (tiho svira) Izgleda - zgodan ovek. Glup nije, to je van svake sumnje.
Samo mnogo govori.

IRINA: Interesantan ovek?

TUZENBAH: Jeste, prilino, samo ima enu, tatu i dve devojice. Uz to
oenjen je po drugi nut. Pravi posete i svuda govori da ima enu i dve devojice.
I kod vas e to rei. ena mu je nekako suluda, ima dugaku pletenicu kao
devojka, govori samo nekakve visokoparne stvari, filozofira i esto pokuava da
izvri samoubistvo, oigledno za inat muu. Ja bih odavno pobegao od takve
ene, ali on trpi i samo se ali.

SOLJONI (ulagei iz sale u salon s ebutikinom) Jednom rukom diem samo
pud i po, a dvema pet, ak i est pudova. Iz toga zakljuujem da su dva oveka
jaa od jednog ne dvostruko, nego trostruko, ak i vie...

EBUTIKIN (ita novine) Protiv opadanja kose... dva zolotnika naftalina i pola
flae piritusa... rastopiti i upotrebljavati svaki dan... (Belei u notes) Da
zabeleimo! (Soljoniju) Dakle, velim vam, flaica se zaepi, a kroz ep se
provue staklena cevica... Zatim uzmete malo najprostije, obine stipse...

IRINA: Ivane Romanoviu, dragi Ivane Romanoviu!

EBUTIKIN: ta je, devojice moja, radosti moja?

IRINA: Recite mi zato sam danas tako srena? Kao da jedrim, a nada mnom se
prua iroko plavo nebo i lete velike bele ptice. Otkud to? Otkud?

EBUTIKIN (ljubei joj obe ruke, neno): Ptiice moja bela...

IRINA: Kad sam se jutros probudila, ustala i umila se, odjednom mi se uinilo
da mi je sve jasno na ovom svetu i da ja znam kako treba iveti. Dragi Ivane
Romanoviu, ja znam sve. ovek treba da radi, da radi u znoju lica svoga, pa
bio on ne znam ta, samo se u tome sastoji smisao i cilj njegova ivota, njegova
srea, njegovo oduevljenje. Kako je lepo biti radnik koji ustaje im svane i tuca
na ulici kamen, ili biti pastir, ili uitelj koji ui decu ili mainovoa na
eleznici... Boe moj, ma ne samo biti ovek, bolje je biti vo, bolje je biti obian
konj, samo neka se radi, mnogo bolje nego biti mlada ena koja ustaje u podne,
zatim pije u krevetu kafu, zatim se jedno dva sata oblai... O, kako je to strano!
Kad je vruina, ovek ponekad tako oedni kao to se meni prohtelo da radim. I
ako ja ne budem rano ustajala i radila, otkaite mi svoje prijateljstvo, Ivane
Romanoviu.

EBUTIKIN (neno): Otkazau, otkazau...

OLGA: Otac nas je nauio da ustajemo u sedam sati. Sada se Irina budi u sedam
i bar do devet lei i neto razmilja. A lice joj ozbiljno! (Smeje se)

IRINA: Ti si navikla da me gleda kao devojicu i tebi je udno kad mi je
ozbiljno lice. Meni je dvadeset godina!

TUZENBAH: enja za radom, o boe moj, kako mi je ona poznata! Ja nisam
radio nikad u ivotu. Rodio sam se u Petrogradu, hladnom i besposlenom, u
porodici koja nikad nije znala za rad ni za ma kakve brige. Seam se, kad bih
dolazio kui iz vojne kole, lakej bi mi izuvao izme, ja bih ga seao za to
vreme, a mati bi me gledala sa strahopotovanjem i udila bi se kad bi me drugi
drukije gledali. Mene su uvali od rada. Samo teko da su uspeli da me
sauvaju, teko! Dolo je vreme, primie nam se neto ogromno, sprema se
zdrava, jaka bura, ona dolazi, ve je blizu i uskoro e oduvati s naeg drutva
lenjost, ravnodunost, predubeenje protiv rada, bolesnu dosadu. Ja u raditi, a
za kojih dvadeset pet do trideset godina radie ve svaki ovek. Svaki!

EBUTIKIN: Ja neu raditi.

TUZENBAH: Vi ste izuzetak.

SOLJONI: Za dvadeset pet godina vas vie nee biti na svetu, hvala bogu. Kroz
dve tri godine udarie vas kaplja i vi ete opruiti papke ili u ja planuti i sjuriti
vam kurum u glavu, anele moj. (Vadi iz depa flaicu parfema i prska se po
grudima i rukama.)

EBUTIKIN (smeje se): A ja zbilja nikad nita nisam radio. Otkako sam svrio
univerzitet, prstom nisam makao, ak nisam proitao nijednu knjigu, itao sam
samo novine... (Vadi iz depa druge novine.) Eto... Znam iz novina da je
postojao, recimo, Dobroljubov, a ta je sve pisao - ne znam... Bog bi ga znao...
(uje se kako neko na donjem spratu udara u tavanicu.) Eto... Zovu me dole,
neko mi je doao. Odmah u se vratiti... Priekajte... (urno izlazi
raeljavajui bradu.)

IRINA: On je neto izmislio.

TUZENBAH: Sigurno. Otiao je sa sveanim izgledom lica, donee vam neki
poklon.

IRINA: Ala je to neugodno!

OLGA: Da, to je strano. On uvek ini gluposti.

MAA: Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac...
1
A na hrastu zlatan
lanac... (Ustaje i tiho pevui.)

OLGA: Ti danas nisi raspoloena, Maa.

MAA (pevuei, stavlja eir na glavu)

OLGA: Kuda e?

MAA: Kui.

IRINA: udnovato...

TUZENBAH: Otii s imendana!

MAA: Svejedno... Doi u dovee. Zbogom, mila moja... (Ljubi Irinu) elim ti
jo jedanput: budi zdrava, budi srena. Nekad, dok je jo otac bio iv, nama je o
imendanima dolazilo svaki put po trideset-etrdeset oficira, bilo je buno, a
danas samo ovek i po i tiho je kao u pustinji... Idem ja... Danas sam
neraspoloena, neto sam tuna i ti nemoj da me slua. (Smejui se kroz suze.)
Docnije emo razgovarati, a sad zbogom, mila moja, idem kud bilo.

IRINA (nezadovoljna): E ba si ti...

OLGA (kroz suze): Ja te razumem, Maa.


1
Stihovi iz Ruslana i LJudmile od A. Pukina.
SOLJONI: Ako filozofira mukarac, to e biti filozofistika ili neka sofistika; ako
pak filozofira ena ili dve ene, to e biti - povuci me za prst.

MAA: ta hoete time da kaete, strahovito strani ovee?

SOLJONI: Nita. Jadnik ne stie da pisne, a medved ga ve pritisne.
Pauza.

MAA (Olgi, ljutito): Nemoj da slini!
Ulaze: Anfisa i Ferapont s tortom.

ANFISA: Ovamo, prijatelju. Ui, iste su ti noge. (Irini) Iz zemske uprave, od
Protopopova, Mihaila Ivanovia... pita.

IRINA: Hvala. Zahvali mu se. (Uzima tortu.)

FERAPONT: ta ?

IRINA (glasnije): Zahvali mu se.

OLGA: Dado, daj mu pite. Feraponte, poi, dobie tamo pite.

FERAPONT: ta?

ANFISA: Hajdemo, prijatelju, Feraponte Spiridonoviu. Hajdemo... (Odlazi s
Ferapontom.)

MAA: Ne volim ja Protopopova, tog Mihaila Potapovia ili Ivanovia. Njega
ne treba pozivati.

IRINA: Ja ga nisam ni pozvala.

MAA: I dobro si uinila.
Ulazi ebutikin, za njim jedan vojnik sa srebrnim samovarom; nastaje graja od
iznenaenja i nezadovoljstva.

OLGA (pokriva lice rukama): Samovar! To je strano! (Odlazi u salu, za sto.)

IRINA: Dragi Ivane Romanoviu, ta vi to radite!

TUZENBAH (smeje se): Ja sam vam rekao.

MAA: Ivane Romanoviu, vi prosto nemate stida!

EBUTIKIN: Mile moje, dobre moje, samo vas imam, vi ste mi najdrae to
postoji na svetu. Meni e skoro ezdeset, ja sam starac, usamljen, bedan starac...
U meni nema nieg lepog osim ove ljubavi prema vama i da nije vas, ja ve
odavno ne bih iveo na svetu... (Irini) Mila moja, dete moje, ja vas poznajem od
dana kad ste se rodili... nosio sam vas na rukama... voleo sam vau pokojnu
mamu...

IRINA: Ali zato ovakvi skupoceni pokloni!

EBUTIKIN (kroz suze, ljutito): Skupoceni pokloni... Idite s milim bogom!
(Posilnom) Nosi samovar onamo... (Podraava Irinu.) Skupoceni pokloni...
Posilni nosi samovar u salu.

ANFISA (prolazi kroz salon): Mile moje, jedan nepoznati pukovnik. Ve je
skinuo injel, deco moja, dolazi ovamo. Irina, budi ljubazna prema njemu,
utiva... (Izlazei) Vreme je ve da se dorukuje... Gospode...

TUZENBAH: Sigurno Verinin.
Ulazi Verinin.

TUZENBAH: Potpukovnik Verinin!

VERININ (Mai i Irini): ast mi je da se predstavim: Verinin. Milo mi je,
vrlo mi je milo to sam, najzad, kod vas. Kakve ste sada! Ju! ju!

IRINA: Izvolte sesti! Nama je vrlo milo.

VERININ (veselo): Kako se radujem, kako se radujem! Ali vas ima tri sestre.
Seam se tri devojice. Lica se vie ne seam, ali da je va otac, pukovnik
Prozorov, imao tri male devojice, toga se vrlo dobro seam, video sam svojim
oima. Kako prolazi vreme! Eh, eh, kako prolazi vreme!

TUZENBAH: Aleksandar Ignjatijevi je doao iz Moskve.

IRINA: Iz Moskve? Vi ste doli iz Moskve?

VERININ: Da, odande. Va pokojni otac bio je tamo komandir baterije, a ja
sam bio oficir u istoj brigadi. (Mai) A vaeg lica se neto malo seam, ini mi
se.

MAA: A ja se vas ne seam.

IRINA: Olja! Olja! (Vie u salu) Olja, doi ovamo!
Olja ulazi iz sale u salon.

IRINA: Zna, potpukovnik Verinin je doao iz Moskve.

VERININ: Vi ste, dakle, Olga Sergejevna, najstarija... A vi ste Marija... A vi
Irina, najmlaa...

OLGA: Vi ste iz Moskve?

VERININ: Da. kolovao sam se u Moskvi i stupio u slubu u Moskvi, dugo
sam tamo sluio, najzad sam ovde dobio bateriju - i preao ovamo, kao to
vidite. Ja se vas zapravo ne seam, seam se da ste bile tri sestre. Va otac mi je
ostao u seanju; kad zatvorim oi, vidim ga kao ivog. A ja sam u Moskvi
dolazio u vau kuu...

OLGA: Meni se inilo da se seam sviju, a eto...

VERININ: Ja se zovem Aleksandar Ignjatijevi...

IRINA: Aleksandre Ignjatijeviu, vi ste iz Moskve... Ala je to iznenaenje!

OLGA: I mi se selimo u Moskvu.
IRINA: Nameravamo, na jesen biemo ve tamo. Nae rodno mesto, tamo smo
se rodile... U Staroj basmanskoj ulici.
Obe se smeju od radosti.

MAA: Iznenada sretosmo zemljaka. (ivo) Sad sam se setila! Sea se, Olja,
kod nas se govorilo: zaljubljeni major. Vi ste onda bili porunik i bili ste u
nekog zaljubljeni; svi su vas dirali i zvali, ne znam zato, majorom...

VERININ (smeje se): Tako je, tako je... Zaljubljeni major, sasvim tano...

MAA: Onda ste imali samo brkove... O, kako ste ostareli! (Kroz suze) Kako
ste ostareli!

VERININ: Da, kad su me zvali zaljubljenim majorom, bio sam jo mlad, bio
sam zaljubljen. Sad je druga stvar.

OLGA: Ali vi jo nemate nijedne sede dlake. Vi ste ostareli, ali jo niste stari.

VERININ: Ipak sam ve u etrdeset i treoj godini. Jeste li ve odavno otili iz
Moskve?

IRINA: Pre jedanaest godina. ta ti je, Maa, to plae, ludice... (Kroz suze) I
ja u zaplakati...

MAA: Nije mi nita. A u kojoj ste ulici stanovali?

VERININ: U Staroj basmanskoj.
OLGA: I mi smo tamo...

VERININ: Jedno vreme sam iveo u Nemakoj ulici. Iz Nemake ulice odlazio
sam u Crvene kasarne. Tamo usput ima jedan mraan most, pod mostom uti
voda. Usamljenog oveka tamo uvek obuzima seta. (Pauza) A kakva je ovde
iroka, kakva bogata reka! Divna reka!

OLGA: Da, samo je hladno. Ovde je hladno i ima komaraca.

VERININ: Ta ta kaete! Ovde je tako zdrava, lepa, slovenska klima. uma,
reke... i ovde ima breza. Mile, skromne breze, ja ih od sveg drvea najvie
volim. Lepo je ovde iveti. Samo je udno to je eleznika stanica dvadeset
vrsta od varoi... I niko ne zna zato je to tako.

SOLJONI: A ja znam zato je to tako. (Svi ga gdedaju.) Evo zato: da je stanica
blizu, ne bi bila daleko, a kad je daleko, znai da nije blizu.
Neugodno utanje.

TUZENBAH: Ba je aljivina Vasilije Vasiljevi.

OLGA: Sad sam se i ja setila vas. Seam se.

VERININ: Ja sam poznavao vau majku.

EBUTIKIN: Dobra je bila, bog da joj duu prosti.

IRINA: Mama je u Moskvi sahranjena.

OLGA: U Novodevojakom manastiru...
MAA: Zamislite, ja ve poinjem da zaboravljam njeno lice. Tako se i nas
nee seati. Zaboravie nas.

VERININ: Da. Zaboravie. Tako nam je sueno, ta da se radi. Ono to nam se
ini ozbiljnim, znaajnim, neobino vanim - vremenom e biti zaboravljeno ili
e izgledati beznaajnim. (Pauza) I zanimljivo je to to sada nikako ne moemo
znati ta e se upravo smatrati uzvienim, vanim, a ta jadnim i smenim. Zar
nije otkrie Kopernikovo ili, recimo, Kolumbovo u prvo vreme izgledalo
nepotrebno i smeno, a nekakva obina budalatina, koju je napisao neki ludak,
izgledala kao istina? I moe se desiti da e na sadanji ivot, s kojim se mi
mirimo, vremenom izgledati udnovat, neugodan, glup, nedovoljno ist, moda
ak i grean...

TUZENBAH: Ko zna? A moda e na ivot nazvati uzvienim i spominjati ga
s potovanjem. Sad nema muilita, nema smrtne kazne, najezdi, pa ipak toliko
ima patnje!

SOLJONI (tankim glasom): Pi, pi, pi! Baronu ne mora dati da jede, samo ga
pusti da filozofira.

TUZENBAH: Vasilije Vasiljeviu, molim vas da me ostavite na miru. (Seda na
drugo mesto.) To je ve, najzad, dosadno.

SOLJONI (tankim glasom): Pi, pi, pi...

TUZENBAH (Verininu): Patnje koje se sada mogu videti - a tako ih je mnogo!
- svedoe ipak o izvesnoj moralnoj visini koju je drutvo ve postiglo...

VERININ: Da, da, naravno.

EBUTIKIN: Vi ste maloas rekli, barone, da e na ivot nazvati uzvienim;
ali ljudi su ipak niski... (Ustaje) Pogledajte kako sam ja nizak. To se radi moje
utehe mora govoriti da je moj ivot uzvien, pojmljiva stvar.
Iza pozornice neko svira na violini.

MAA: To Andrej svira, na brat.

IRINA: On nam je naunik. Sigurno e postati profesor univerzieta. Tata je bio
oficir, a njegov sin je izabrao sebi naunu karijeru.

MAA: Po tatinoj elji.

OLGA: Mi smo mu danas pojele duu. On je, izgleda, malo zaljubljen.

IRINA: U jednu ovdanju gospoicu. Danas e ona doi k nama po svoj prilici.

MAA: Ah, kako se ona oblai! Ne samo runo, nemoderno, nego prosto bedno.
Nekakva udna, dreea, uta suknja s nekim neukusnim resama i crvena
bluzica. A obrazi tako briljivo oprani! Andrej nije zaljubljen - ja to ne mogu
pretpostaviti, ipak on ima ukusa, nego samo onako, drai nas, tera egu. Sino
sam ula da se ona udaje za Protopopova, predsednika ovdanje zemske uprave.
To bi bilo dobro... (Na vrata sa strane.) Andreju, hodi ovamo! Dragi moj, samo
za asak!
Ulazi Andrej.

OLGA: To je moj brat, Andrej Sergejevi.

VERININ: Verinin.

ANDREJ: Prozorov. (Brie oznojeno lice.) Doli ste kod nas za komandira
baterije?

OLGA: Zamisli, Aleksandar Ignjatijevi dolazi iz Moskve.

ANDREJ: Je l' te? E pa estitam, sad vam moje sestrice nee dati mira.

VERININ: Ja sam ve stigao da dosadim vaim sestrama.

IRINA: Pogledajte kakav mi je ram za fotografiju poklonio danas Andrej!
(Pokazuje ram) To je on sam napravio.

VERININ (posmatra ram i ne zna ta bi rekao): Da... lepa stvar...

IRINA: I onaj ram, tamo nad pijaninom, on je napravio.
Andrej odmahne rukom i poe.

OLGA: On nam je naunik, i svira na violini i izrauje od drveta razne stvarice,
jednom reju, majstor za sve. Andreju, nemoj da ide. To je njegov manir, uvek
odlazi. Hodi ovamo!
Maa i Irina uzimaju ga pod ruku, i smejui se, vode natrag.

MAA: Doi, doi!
ANDREJ: Ostavite me, molim vas.

MAA: Ba je smean! Aleksandra Ignjatijevia zvali su u svoje vreme
zaljubljenim majorom, a on se nimalo nije ljutio.

VERININ: Nimalo!

MAA: A ja hou da te zovem: zaljubljeni violinista!

IRINA: Ili zaljubljeni profesor!

OLGA: On je zaljubljen! Andrjua je zaljubljen!

IRINA (pljeskajui): Bravo, bravo! Bis! Andrjua je zaljubljen!

EBUTIKIN (prilazi Andreju odostrag i obuhvata ga obema rukama oko
struka): Samo radi ljubavi priroda nas stvori! (Smeje se; on stalno dri novine.)

ANDREJ: De, dosta, dosta... (Brie lice) Cele noi nisam spavao i sad mi neto
nije dobro, to se kae. itao sam do etiri, zatim sam legao, ali nisam mogao da
spavam. Razmiljao sam o ovom, o onom, kad ono - rana zora, sunce prosto
upada u spavau sobu. Hou preko leta, dok sam ovde, da prevedem jednu
knjigu s engleskog.

VERININ: A vi znate engleski?

ANDREJ: Da. Otac, bog da mu duu prosti, prosto nas je ugnjetavao elei da
nas vaspita. To je smeno i glupo, pa ipak treba priznati da sam posle njegove
smrti poeo da se gojim, i eto - za godinu dana sam se ugojio kao da se moje
telo oslobodilo pritiska. Zahvaljujui ocu, ja i moje sestre znamo francuski,
nemaki i engleski, a Irina jo zna italijanski. Ali koliko nas je to stalo!

MAA: U ovoj varoi znati tri jezika - to je suvian luksuz. ak nije ni luksuz,
nego nepotrebni dodatak, tako neto kao esti prst. Mi znamo mnogo suvinih
stvari.

VERININ: Eto ti sad! (Smeje se) Znate mnogo suvinih stvari! Meni se ini da
nema i ne moe biti tako dosadne i sumorne varoi u kojoj ne bi bilo potrebe za
pametnim, obrazovanim ovekom. Recimo da izmeu stotine hiljada stanovnika
ove varoi, koja je, istina, zaostala i gruba, takvih osoba kao to ste vi - ima
samo tri. Po sebi se razume, vi neete moi pobediti neprosveenu masu koja
vas opkoljava; u toku vaeg ivota, malo pomalo, vi ete morati popustiti i
izgubiti se u gomili od sto hiljada, vas e ivot progutati, ali vi neete nestati,
neete ostati bez uticaja; takvih kao vi posle vas e se pojaviti, moda, est,
zatim dvanaest i tako dalje, dok najzad ovakvi kao vi ne postanu veinom. Kroz
dvesta ili trista godina ivot na zemlji e postati neobino lep, izvanredan.
oveku je potreban takav ivot, i ako ga zasad nema, ovek mora da ga
predosea, da eka, da sanja, da se sprema za nj, on zato mora da vidi i da zna
vie nego to su videli i znali njegov deda i njegov otac. (Smeje se) A vi se alite
da znate mnogo suvinih stvari.

MAA (skida eir): Ostau da dorukujem.

IRINA (uzdie): Zbilja, vredelo bi zapisati sve ovo...
Andreja nema, on je neprimetno iziao.

TUZENBAH: Kroz mnogo godina, kao to kaete, ivot na zemlji e biti lep,
izvanredan. To je istina. Ali da bi ovek mogao uestvovati u njemu i sada,
makar izdaleka, treba da se sprema za nj, treba da radi.

VERININ (ustaje): Tako je. A koliko je kod vas cvea! (Gleda levo desno) I
stan je divan! Zavidim vam! A ja sam se celog ivota muio po malim
stanovima sa dve stolice, s jednim divanom i peima koje se veito pue. Meni
je u ivotu nedostajalo ba ovakvog cvea... (Trlja ruke.) Eh! ta e!

TUZENBAH: Da, treba raditi. Vi ete sigurno pomisliti: pao vaba u
sentimentalnost. Ali ja sam Rus, asnu re, i nemaki ak i ne znam. Otac mi je
pravoslavni...
Pauza.

VERININ (eta se po pozornici): Ja esto mislim: kako bi bilo da ovek
zapone ivot iznova, a uz to svesno? Kad bi jedan ivot, onaj koji je ovek ve
proiveo, bio, to bi se reklo, samo kao koncept, a drugi - kao isto prepisan
sastav! Onda bi se, mislim, svako od nas trudio pre svega da ne ponavlja samog
sebe, bar bi stvorio za sebe drukiju atmosferu ivota, udesio bi sebi evo ovakav
stan sa cveem, s puno svetlosti... Ja imam enu, dve devojice, sem toga ena
mi je bolesna gospoa i tako dalje i tako dalje; a kad bih poeo ivot ispoetka,
ja se ne bih enio... Ne, ne!
Ulazi Kuligin u fraku od uniforme.

KULIGIN (prilazi Irini): Draga sestro, dopusti da ti estitam imendan i da ti
poelim iskreno, od sveg srca, zdravlja i sve ono to se moe poeleti devojci
tvojih godina. I zatim dopusti da ti poklonim ovu knjigu. (Prua joj knjigu)
Istorija nae gimnazije za pedeset godina, koju sam ja napisao. Neznatna knjiga,
napisana u dokolici, ali je ipak proitaj. Dobar dan, gospodo! (Verininu)
Kuligin, profesor ovdanje gimnazije. Vii savetnik. (Irini) U ovoj knjizi nai
e spisak sviju koji su maturirali u naoj gimnaziji za ovih pedeset godina. Feci
quod potui, faciant meliora potentes. (Ljubi Mau.)

IRINA: Ali o Uskrsu ti si mi ve poklonio ovu knjigu.

KULIGIN (smeje se): Nemogue! Onda mi je vrati ili bolje - daj pukovniku.
Uzmite, pukovnie. Moda ete kojom zgodom proitati iz dosade.

VERININ: Hvala vam. (Sprema se da ide.) Neobino se radujem to sam se
upoznao...

OLGA: Vi odlazite? Ne, ne!

IRINA: Ostaete kod nas na doruku. Molim vas.

OLGA: Molim vas!

VERININ (klanja se): Ja sam, izgleda, doao na imendan. Oprostite, nisam
znao, nisam vam ni estitao... (Odlazi s Olgom u salu.)

KULIGIN: Danas je, gospodo, nedelja, dan odmora, zato odmarajmo se,
veselimo se, svako prema svom uzrastu i poloaju. ilime treba dii preko leta i
skloniti do zime... Prakom za bube ili naftalinom... Rimljani su bili zdravi, jer
su znali da rade, a znali su i da se odmaraju, kod njih je bila mens sana in
corpore sano. Njihov ivot je imao odreene forme. Na direktor kae: glavno je
u svakom ivotu - njegova forma... to gubi svoju formu, tome je kraj - i za na
svakidanji ivot vredi to isto. (Uzima Mau oko struka, smejui se.) Maa me
voli. Moja me ena voli. I zavese treba takoe s ilimima... Danas sam veseo,
odlino sam raspoloen. Maa, danas u etiri sata idemo kod direktora.
Prireujemo izlet nastavnika zajedno s njihovim porodicama.

MAA: Ja ne idem.

KULIGIN (oaloen): Mila Maa, zato?

MAA: Razgovaraemo docnije. (Ljutito) Dobro, idem, samo me ostavi na
miru, molim te... (Poe)

KULIGIN: A zatim emo provesti vee kod direktora. I pored toga to je
bolestan, on se trudi da pre svega bude drutven ovek. Sjajna, svetla linost.
Divan ovek. Jue posle sednice rekao mi je: Umoran sam, Fjodore Iliu!
Umoran sam! (Gleda na zidni asovnik, zatim na svoj sat.) Va sat ide napred
sedam minuta. Da, veli, umoran sam!
Iza pozornice neko svira na violini.

OLGA: Gospodo, molim vas, izvolte na doruak! Imamo pitu!

KULIGIN: Ah, mila moja Olga, mila moja. Jue sam radio od jutra do jedanaest
sati uvee, zamorio sam se i danas se oseam srenim. (Odlazi u salu za sto.)
Mila moja...

EBUTIKIN (stavlja novine u dep, elja bradu): Imate pitu? Sjajno!

MAA (ebutikinu, strogo): Samo pazite: da niste nita danas pili. ujete?
Vama pie kodi.
EBUTIKIN: Glete molim vas! To me je ve prolo. Ima ve dve godine kako
se nisam zapio. (Nestrpljivo) E, draga moja, zar nije svejedno!

MAA: Pa ipak da se niste usudili da pijete! Da se niste usudili! (Ljutito, ali
tako da ne uje mu) Opet, doavola, moram da se dosaujem celo vee kod
direktora!

TUZENBAH: Ja na vaem mestu ne bih otiao... Vrlo jednostavno.

EBUTIKIN: Nemojte ii, duo moja.

MAA: Da, nemojte ii... Ovaj prokleti, nesnosni ivot... (Odlazi u salu.)

EBUTIKIN (ide za njom): Dede!

SOLJONI (prolazei u salu): Pi, pi, pi...

TUZENBAH: Dosta, Vasilije Vasiljeviu. Prestanite!

SOLJONI: Pi, pi, pi...

KULIGIN (veselo): U vae zdravlje, pukovnie! Ja sam pedagog i ovde sam u
kui domai ovek, Main mu... Ona je dobra, vrlo dobra...

VERININ: Ja u malo od one mrke rakije... (Pije) U vae zdravlje! (Olgi) Meni
je tako lepo kod vas!...
U salonu ostaju samo Irina i Tuzenbah.
IRINA: Maa je danas neto neraspoloena. Ona se udala od osamnaest godina,
onda je on njoj izgledao najpametniji ovek. A sad je drukije. On je
najduevniji, ali nije najpametniji.

OLGA (nestrpljivo): Andreju, doi ve jednom!

ANDREJ (iza pozornice): Odmah! (Izlazi i ide za sto.)

TUZENBAH: O emu mislite?

IRINA: Onako. Ne volim tog vaeg Soljonija i bojim ga se. On govori same
gluposti...

TUZENBAH: udan je to ovek! I ao mi ga je i krivo mi je na njega, ali vie
mi ga je ao. Rekao bih da je stidljiv... Kad sam nasamo s njim, on zna biti vrlo
pametan i mek, a u drutvu je grub ovek, megdancija. Ne idite, neka najpre svi
posedaju za sto. Pustite me da ostanem pored vas. O emu mislite? (Pauza)
Vama je dvadeset godina, ja jo pisam navrio trideset. Koliko je jo godina
pred nama, dugi, dugi niz dana ispunjenih mojom ljubavlju prema vama...

IRINA: Nikolaju Lavoviu, ne govorite mi o ljubavi.

TUZENBAH (ne sluajui je): Ja oseam strasnu e za ivotom, za borbom, za
radom, i ta mi se e u dui slila s ljubavlju prema vama, Irina, a vi ste uz to jo
tako lepi, i ivot mi izgleda tako lep! O emu mislite?

IRINA: Vi velite: ivot je lep. Da, ali ako nam on samo tako izgleda! Za nas, tri
sestre, ivot nije bio lep, on nas je guio kao korov... Teku mi suze... To ne
valja... (Brzo brie suze, smei se.) Treba raditi, raditi. Zato smo tune i zato
gledamo na ivot tako mrano, jer ne poznajemo rad. Mi smo roene od ljudi
koji su prezirali rad.
Ulazi Natalija Ivanovna; ona je u ruiastoj haljini sa zelenim pojasom.

NATAA: Oni ve sedaju za doruak... Ja sam zakasnila... (U prolazu se ogleda
u ogledalu, nameta kosu.) Rekla bih da sam dosta dobro oeljana... (Spazivi
Irinu) Mila Irina Sergejevna, estitam vam! (Ljubi je snano i dugo.) Kod vas je
mnogo gostiju, mene je, boga mi, stid... Dobar dan, barone!

OLGA: (ulazei u salon): A, evo i Natalije Ivanovne. Dobar dan, mila moja!
Ljube se.

NATAA: Srean vam sestrin imendan! Kod vas je tako veliko drutvo, ja sam
se strano zbunila...

OLGA: Ta nemojte, sve su to nai. (Polako, uplaeno.) Imate zeleni pojas! Mila
moja, to ne valja!

NATAA: Neki rav znak?

OLGA: Ne, nego prosto se ne slae... i nekako udno izgleda...

NATAA (planim glasom): Je l' te? Ali on nije zelen, on je vie zagasit. (Ulazi
s Olgom u salu.)
U sali ve sedaju za doruak; u salonu nema nikog.

KULIGIN: elim ti, Irina, dobrog mladoenju. Vreme je da se uda.
EBUTIKIN: Natalija Ivanovna, i vama elim uvegiju.

KULIGIN: Natalija Ivanovna ve ga ima.

MAA (kuca viljukom po tanjiru): Popiu i ja aicu rakije! Eh, ivote medeni,
kud ode june, neka ide i ue!

KULIGIN: Ponaa se tako da zasluuje tri minus iz vladanja.

VERININ: A rakija je vrlo ukusna. S im je pravljena?

SOLJONI: S bubavabama.

IRINA (planim glasom): Fuj! Fuj! Kako gadno!

OLGA: Za veeru emo imati uree peenje i slatku pitu s jabukama. Hvala
bogu, danas sam ceo dan kod kue, i uvee sam - kod kue... Gospodo, doite
dovee...

VERININ: Dopustite i meni da doem!

IRINA: Izvolite.

NATAA: Kod njih moete bez ustruavanja.

EBUTIKIN: Samo radi ljubavi priroda nas stvori. (Smeje se.)
ANDREJ (ljutito): Prestanite, gospodo! Kako vam ne dosadi?
Ulaze Fedotik i Rode s velikom korpom cvea.

FEDOTIK: A oni ve dorukuju.

RODE (glasno, vrskajui): Dorukuju? Da, ve dorukuju...

FEDOTIK: Stani malo! (Snima fotografskim aparatom.) Jedan! ekaj jo
malo... (Pravi drugi snimak.) Dva! Sad je gotovo.
Uzimaju korpu i ulaze u salu gde ih buno doekuju.

RODE (glasno): estitam, elim vam sve najlepe! Vreme je danas divno,
prosto velianstveno. Celo jutro sam etao s gimnazistima. Ja predajem u
gimnaziji gimnastiku...

FEDOTIK: Moete da se kreete, Irina Sergejevna, moete slobodno! (Pravi
snimak) Vi ste danas interesantni. (Vada iz depa zvrku) Evo jedne zvrke...
Divan zvuk...

IRINA: Ba je lepa!

MAA: Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac... A na hrastu zlatan
lanac... (Plano) Ama zato ja to govorim. Stalno mi se vrti u glavi ta reenica
jo od jutros...

KULIGIN: Trinaestoro za stolom!
RODE (glasno): Gospodo, zar vi pripisujete neku vanost predrasudama?
Smeh.

KULIGIN: Ako je trinaestoro za stolom, znai da tu ima zaljubljenih. Da niste
vi, Ivane Romanoviu, ne daj boe...
Smeh.

EBUTIKIN: Ja sam stari grenik, ali zato se zbunila Natalija Ivanovna, to
nikako ne mogu da razumem.
Glasan smeh; Nataa istri iz sale u salon, za njom Andrej.

ANDREJ: Pustite ih, ne obraajte panje! ekajte... stanite, molim vas...

NATAA: Stid me je... Ja ne znam ta se to sa mnom zbiva, a oni mi se rugaju.
To to sam se sad digla od stola nije pristojno, ali ja ne mogu... ne mogu...
(Pokriva lice rukama.)

ANDREJ: Draga moja, molim vas, preklinjem vas, nemojte se uzbuivati.
Uveravam vas, oni se ale, oni vam ele dobro. Draga moja, moja dobra, oni su
svi dobri, duevni ljudi i vole mene i vas. Doite ovamo kod prozora, ovde nas
nee videti. (Osvre se.)

NATAA . Ja nisam navikla da budem u drutvu!

ANDREJ: O, mladosti, arobna, divna mladosti! Moja draga, moja dobra, ne
uzbuujte se tako!... Verujte mi, verujte... Meni je tako lepo, dua mi je puna
ljubavi, oduevljenja... O, oni nas ne vide! Ne vide! Zato, zato sam vas
zavoleo, kad sam vas zavoleo - o, nita ne znam. Draga moja, dobra, ista,
budite moja ena! Ja vas volim, volim... kao nikad nikoga... (Poljubac)
Dva oficira ulaze, i ugledavi zagrljeni par, zastaju iznenaeni. Zavesa


DRUGI IN

Dekor iz prvog ina. Osam sati uvee. Iza pozornice, na ulici, neko jedva ujno
svira na harmonici. Nema svetlosti. Ulazi Natalija Ivanovna u domaoj haljini,
sa sveom; ide i zastaje pred vratima koja vode u Andrejevu sobu.

NATAA: Andrjua, ta radi? ita? Nita, ja samo onako... (Polazi, otvara
druga vrata, zaviri unutra i opet ih zatvara.) Da nisu ostavili svetlost?...

ANDREJ (ulazi s knjigom u ruci): ta je, Nataa?

NATAA: Gledam da nisu gde ostavili svetlost... Sada su poklade, posluga ne
zna ta radi, stalno mora paziti da se to ne desi. Noas u pono prolazim kroz
trpezariju, a kad tamo - gori svea. Ko ju je zapalio - nikako nisam mogla da
saznam. (Sputa sveu na sto.) Koliko je sati?

ANDREJ (gleda na sat): Osam i etvrt.

NATAA: A Olge i Irine jo nikako nema. Nisu dole. Stalno rade, sirotice.
Olga je u koli na sednici, Irina na telegrafu... (Uzdie) Jutros kaem tvojoj
sestri: tedi sebe, Irina, duo moja. Nee ni da uje. Osam i etvrt, veli?
Bojim se, Bobi neto nije dobro. Zato je tako hladan? Jue je imao temperaturu,
a danas je potpuno hladan. Ja se tako bojim!

ANDREJ: Nije to nita, Nataa. Mali je zdrav.

NATAA: Pa ipak bolje je da dri dijetu. Bojim se. I veeras, posle devet, doi
e nam, vele, maske; bolje je da ne dolaze, Andrjua.

ANDREJ: Ne znam ta da ti kaem. Pozvali smo ih.

NATAA: Jutros se mali probudio, gleda me i odjednom se nasmei; znai da
me je poznao. Bobo, velim, dobro jutro! Dobro jutro, mili moj! A on se smeje.
Deca razumeju, vrlo dobro razumeju. Dakle, Andrjua, ja u rei da ne putaju
maske.

ANDREJ (neodluno): Kako sestre kau. One su tu gazde.

NATAA: I one e narediti, ja u im rei. One su dobre... (Polazi) Za veeru
sam naredila kiselo mleko. Doktor kae da treba da jede samo kiselo mleko,
inae nee smrati. (Zastaje) Boba je hladan. Bojim se da mu je, moda, hladno
u njegovoj sobi. Trebalo bi ga, bar dok ne doe toplo vreme, smestiti u neku
drugu sobu. Na primer, Irinina soba je taman za dete: i suva je i ceo dan ima
sunca. Treba joj rei, ona e zasad moi s Olgom u istoj sobi... i onako danju
nije nikad kod kue, samo noi... (Pauza) Andrjua, zato uti?

ANDREJ: Tako, mislim neto... A i ta ima da se govori...

NATAA: Da... Neto sam ti jo htela rei... A, da... Doao je Ferapont iz
kancelarije, tebe trai.

ANDREJ (zeva): Zovi ga.
Nataa izlazi; Andrej, nagnuvi se prema svei koju je ona zaboravila, ita
knjigu. Ulazi Ferapont; on je u starom iznoenom kalutu, s podignutom jakom,
povezanih uiju.

ANDREJ: Zdravo, prijatelju. ta ima novo?

FERAPONT: Predsednik je poslao knjigu i neki akt... Evo... (Prua knjigu i
jedan koverat.)

ANDREJ: Hvala. U redu. to si doao tako dockan? Ve je prolo osam.

FERAPONT: ta?

ANDREJ (glasnije): Velim, dockan si doao, prolo je osam.

FERAPONT: Tako je. Doao sam kod vas jo za videla, ali me nisu putali.
Gospodin je, vele, zauzet. ta u kad je zauzet, meni se ne uri. (Mislei da ga
Andrej neto pita.) ta?

ANDREJ: Nita. (Pregleda knjigu) Sutra je petak, kancelarija ne radi, ali ja u
ipak doi... radiu. Kod kue mi je dosadno... (Pauza) Dragi moj deda, kako se
udno menja ivot, kako nas on vara! Danas u dokolici, iz dosade, uzeo sam u
ruke ovu knjigu - stara univerzitetska predavanja i doe mi smeno... Boe moj,
ja sam sekretar zemske uprave, one uprave gde je predsednik Protopopov, ja
sam sekretar i najvie emu se mogu nadati - to je da postanem lan zemske
uprave! Ja da postanem lan ovdanje zemske uprave, ja koji sanjam svake noi
da sam profesor Moskovskog univerziteta, uveni naunik kojim se ponosi ruska
zemlja!

FERAPONT: Ne znam ja to... Slabo ujem...

ANDREJ: Da ti uje kako valja, ja moda ne bih ni govorio s tobom. Meni je
potrebno da govorim s nekim, a ena me ne razume, sestara se bojim, ne znam
zato, bojim se da e me ismejati, postideti... Ja ne pijem, kafane ne volim, ali s
kakvim zadovoljstvom bih posedeo sada u Moskvi kod Testova ili u Velikoj
moskovskoj, moj dragi.

FERAPONT: Au Moskvi, onomad je u kancelariji priao jedan liferant, neki
trgovci jeli palainke; jedan to je pojeo etrdeset komada, kau, umro.
etrdeset ili pedeset. Ne seam se.

ANDREJ: Sedi u Moskvi, u restoranu, u velikoj sali, nikoga ne poznaje niti
tebe iko poznaje, pa ipak se ne osea stranim... A ovde svakoga poznaje i tebe
svako poznaje, a opet si stran, stran... Stran i usamljen.

FERAPONT: ta? (Pauza) A isti taj liferant je priao - moda i lae - da je
preko cele Moskve toboe napeto jedno ue...

ANDREJ: Zato?

FERAPONT: To ne znam. Liferant je priao.

ANDREJ: Gluposti. (ita knjigu): Jesi li kad bio u Moskvi?

FERAPONT (posle pauze): Nisam. Nije mi dao bog. (Pauza) Mogu li da idem?

ANDREJ: Moe. Da si mi zdravo. (Ferapont izlazi.) Da si mi zdravo. (itajui)
Sutra izjutra doi, uzee ova akta... Hajde idi... (Pauza) Otiao je. (Neko zvoni)
Da, brige... (Protee se i polako odlazi u svoju sobu.)
Iza pozornice peva dadilja uspavljujui dete. Ulaze Maa i Verinin. Dok oni
razgovaraju, u sali sobarica pali lampu i svee.

MAA: Ne znam. (Pauza) Ne znam. Naravno, navika mnogo znai. Posle oeve
smrti, na primer, dugo se nismo mogli naviknuti na to da vie nemamo posilne.
Ali i bez obzira na naviku, ini mi se da u meni prosto govori pravinost. Moda
u drugim mestima i nije tako, ali u naem gradu najpoteniji, najplemenitiji i
najvaspitaniji ljudi - to su oficiri.

VERININ: edan sam. Pio bih aja.

MAA (gleda na sat): Skoro e doneti. Udali su me kad mi je bilo osamnaest
godina i ja sam se bojala svog mua zato to je bio profesor, a ja sam tek
maturirala. On mi je onda izgledao strano uen, pametan i dostojanstven. A sad
vie nije tako, na alost.

VERININ: Da... tako je...

MAA: O muu ne govorim, na njega sam se navikla, ali meu civilima uopte
ima tako mnogo grubih, neljubaznih, nevaspitanih ljudi. Mene revoltira, vrea
grubost, ja patim kad vidim da je ovek nedovoljno fin, nedovoljno mek,
ljubazan. Kad mi se desi da sam u drutvu nastavnika, drugova moga mua, ja
prosto patim.

VERININ: Da... A meni se ini da je svejedno - da li je civil ili oficir; svi su
podjednako neinteresantni, bar u ovom gradu. Svejedno! Ako sluate ovdanjeg
intelektualca, civila ili oficira, uete da se izmuio sa enom, izmuio s kuom,
izmuio s imanjem, izmuio s konjem... Rusu je u najveoj meri svojstven
uzvieni nain miljenja, ali, recite, zato on u ivotu ne dosee u visinu? Zato?

MAA: Zato?

VERININ: Zato se on izmuio s decom, izmuio sa enom? I zato su se ena
i deca izmuili s njim?

MAA: Vi ste danas neraspoloeni.

VERININ: Moda. Danas nisam ruao, nita nisam okusio od jutros. Jedna ki
mi je malo bolesna, a kad su mi devojice bolesne, obuzima me neki nemir,
grize me savest to one imaju takvu majku. O, da ste je videli danas! Kakva je to
nitarija! Poeli smo da se svaamo od sedam ujutru, a u devet sam zalupio
vratima i otiao od kue. (Pauza) Ja nikad ne govorim o tome i udna stvar -
alim se samo vama. (Ljubi joj ruke.) Ne ljutite se na mene. Osim vas, ja nikoga,
nikoga nemam...
Pauza.

MAA: Kako huji u pei. Kod nas je pred oevu smrt hujalo u dimnjaku. Isto
ovako.

VERININ: Jeste li sujeverni?

MAA: Da.

VERININ: To je udno. (Ljubi joj ruku.) Vi ste arobna, divna ena. arobna,
divna! Ovde je mrak, ali ja vidim sjaj vaih oiju.

MAA (seda na drugu stolicu): Ovde je vie svetlosti...

VERININ: Ja volim, volim, volim... Volim vae oi, vae pokrete, koje esto
sanjam... arobna, divna eno!

MAA (smeje se tiho): Kad ovako sa mnom govorite, ja se, ne znam zato,
smejem, iako me je strah. Ne ponavljajte, molim vas... (Tiho) A uostalom,
govorite, meni je svejedno. (Pokriva lice rukama.) Meni je svejedno. Neko
dolazi ovamo, govorite o neem drugom...
Irina i Tuzenbah ulaze kroz salu.

TUZENBAH: Ja imam trostruko prezime. Zovem se baron Tuzenbah Krone
Altauer, ali sam Rus, pravoslavne vere, kao i vi. Nemakog je kod mene ostalo
malo, moda samo strpljivost, tvrdoglavost s kojom vam dosaujem. Ja vas
pratim svako vee.

IRINA: Kako sam umorna!

TUZENBAH: Ja u svaki dan dolaziti na telegraf i pratiti vas kui, iniu to
deset, dvadeset godina, dok me ne oterate... (Spazivi Mau i Verinina,
radosno.) To ste vi? Dobro vee!
IRINA: Eto i mene, najzad, kod kue. (Mai) Maloas je dolazila jedna gospoa,
telegrafie svome bratu u Saratov da joj je danas umro sin i nikako ne moe da
se seti adrese. Tako je i poslala bez adrese, prosto u Saratov. Plae. A ja sam,
bez ikakva razloga, grubo ispala prema njoj. Ja, velim, nemam vremena. Tako
je to glupo ispalo. Veeras e nam doi maske.

MAA: Da.

IRINA (seda u fotelju): Da se odmorim. Umorna sam.

TUZENBAH (smeei se): Kad se vraate s posla, izgledate tako mladi, tako
nesreni.
Pauza.

IRINA: Umorna sam. Ne, ja ne volim telegraf, ne volim.

MAA: Ti si smrala... (Zvidue) I podmladila se i licem lii na deka.

TUZENBAH: To je zbog frizure.

IRINA: Moram potraiti neki drugi posao, ovaj nije za mene. Onoga za im sam
udela, o emu sam sanjala, upravo toga tu nema. Rad bez poezije, bez misli...
(Odozdo neko kuca u pod) Doktor kuca... (Tuzenbahu) Dragi moj, kucnite mu...
Ja ne mogu... umorna sam...

TUZENBAH (kuca u pod)

IRINA: Sad e doi. Trebalo bi neto preduzeti. Jue su doktor i na Andrej bili
u klubu i opet izgubili na kartama. Kau da je Andrej izgubio dvesta rubalja.

MAA (ravnoduno): Pa ta sad da se radi!

IRINA: Pre dve nedelje je izgubio, u decembru je izgubio. Bolje da sve to pre
izgubi, moda bismo otili iz ovog grada. Gospode boe moj, ja sanjam Moskvu
svake noi, sasvim sam kao luda. (Smeje se) Mi se selimo tamo u junu, a do
juna ostaje jo... februar, mart, april, maj... skoro pola godine!

MAA: Samo da Nataa nekako ne dozna za taj gubitak na kartama.

IRINA: Njoj je, mislim, svejedno.
ebutikin, koji je tek ustao iz kreveta - on se odmarao posle ruka - ulazi i
raeljava bradu, zatim seda za sto i vadi iz depa novine.

MAA: Eto, doao je... Je li platio kiriju?

IRINA (smeje se): Nije. Za osam meseci ni kopejke. Bie da je zaboravio.

MAA (smeje se): Kako dostojanstveno sedi!
Svi se smeju; pauza.

IRINA: Zato utite, Aleksandre Ignjatijeviu?

VERININ: Ne znam. Pije mi se aj. Pola ivota za au aja! Od jutros nita
nisam okusio...
EBUTIKIN: Irina Sergejevna!

IRINA: ta elite?

EBUTIKIN: Izvolte ovamo. Venez ici! (Irina dolazi i seda za sto.) Ja bez vas
ne mogu.
Irina otvara pasijans.

VERININ: ta da radimo? Kad nam ne daju aja, hajdete bar da filozofiramo.

TUZENBAH: Hajdete. O emu?

VERININ: O emu? Hajde da sanjamo... na primer, o ivotu kakav e biti
posle nas, kroz dvesta ili trista godina.

TUZENBAH: ta ima! Posle nas e leteti na vazdunim balonima, promenie se
kaputi, moda e ljudi otkriti i razviti esto ulo, ali ivot e ostati isti, teak
ivot, pun tajne i sree. I kroz hiljadu godina ovek e isto ovako uzdisati: Ah,
teko je iveti! - i u isti mah, ovako isto kao i sada, bojae se smrti i nee hteti
da umre.

VERININ (razmislivi): ta da vam kaem? Meni se ini da se sve na zemlji
mora izmeniti malo pomalo i ve se menja na nae oi. Kroz dvesta ili trista
godina, najzad, kroz hiljadu godina - nije re o vremenu - nastae nov, srean
ivot. Mi, naravno, neemo uestvovati u tom ivotu, ali mi za njega ivimo
sada, radimo, dabome i patimo, mi ga stvaramo - i samo u tome je cilj naeg
postojanja, i ako hoete, naa srea.

MAA (tiho se smeje)

TUZENBAH: ta vam je?

MAA: Ne znam. Danas se ceo dan smejem, jo od jutros.

VERININ: Ja sam svrio istu kolu to i vi, u vioj akademiji nisam bio; itam
mnogo, ali ne umem da izaberem knjige i itam, moda, ne ono to treba, a
meutim, to due ivim, utoliko vie elim da znam. Kosa mi sedi, ja sam ve
skoro starac, a znam malo, ah, kako malo! Pa ipak, ini mi se da ono to je
najglavnije, ono pravo - znam, dobro znam. I kako bih eleo da vam dokaem da
za nas nema sree, ne treba da bude i nee biti... Mi moramo samo raditi i raditi,
a srea - to je udeo naih dalekih potomaka. (Pauza) Ako ne ja, a ono bar
potomci mojih potomaka...
Fedotik i Rode pojajvljuju se u sali; oni sedaju i tiho pevue uz pratnju gitare.

TUZENBAH: Po vaem miljenju ne moe se ak ni sanjati o srei! A ta emo
ako sam ja srean?

VERININ: Niste.

TUZENBAH (pljesne rukama i smeje se): Mi se, oigledno, ne razumemo. Ne
znam kako bih vas ubedio!

MAA (tiho se smeje)

TUZENBAH (pokazuje joj prst): Smejte se! (Verininu) Ne samo kroz dvesta ili
trista godina nego i kroz milion godina ivot e ostati isti kao to je i bio; on se
ne menja, ostaje stalan i upravlja se prema svojim vlastitim zakonima, do kojih
nam nije stalo ili bar koje vi neete nikad saznati. Ptice selice, dralovi, na
primer, lete i lete i neka se ma kakve misli, uzviene ili sitne, vrte u njihovim
glavama, oni e ipak leteti i nee znati ni kuda ni zato lete. Oni lete i letee, ak
i ako se ne znam kakvi filozofi pojave meu njima; i neka oni filozofiraju koliko
hoe, samo neka lete...

MAA: Pa ipak - smisao?

TUZENBAH: Smisao... Eto, pada sneg... Gde je tu smisao?
Pauza.

MAA: Meni se ini da ovek mora biti religiozan ili mora da trai veru, inae
mu je ivot prazan, prazan... iveti i ne znati zato lete dralovi, zato se raaju
deca, zato su na nebu zvezde... Ili znati zato ivi - ili sve nita ne vredi, samo
trice i kuine.
Pauza.

VERININ: Ipak mi je ao to je mladost prola.

MAA: Ima kod Gogolja na jednom mestu: dosadno je iveti na ovome svetu,
gospodo!

TUZENBAH: A ja velim: teko je diskutovati s vama, gospodo! Idite s milim
bogom!

EBUTIKIN (itajui novine): Balzak se venao u Berdievu.

IRINA (tiho pevui)

EBUTIKIN: To u ak da zabeleim u notes. (Belei) Balzak se venao u
Berdievu. (ita novine.)

IRINA (otvara pasijans, zamiljeno): Balzak se venao u Berdievu.

TUZENBAH: Kocka je pala! Znate, Marija Sergejevna, dao sam ostavku.

MAA: ula sam. I ne vidim u tome nieg dobrog. Ne volim civile.

TUZENBAH: Svejedno... (Ustaje) Ja nisam lep, kakav sam ja oficir? Uostalom,
svejedno... Radiu. Da mi je bar jedan dan u ivotu raditi tako da uvee doem
kui, da se onako umoran izvalim na krevet i zaspim odmah... (Izlazei u salu.)
Radnici, sigurno, vrsto spavaju!

FEDOTIK (Irini): Maloas sam u Moskovskoj kod Piikova kupio za vas
olovaka u boji. I evo ovaj noi...

IRINA: Vi ste se navikli da se ophodite sa mnom kao da sam mala, ali ja sam
ve odrasla... (Uzima olovke i noi, radosno) Ala je to lepo!

FEDOTIK: A i za sebe sam kupio noi... evo, pogledajte... jedna seica, jo
jedna seica, trea, ovo je za akanje uiju, ovo su makazice, ovo je za ienje
nokata...
RODE (glasno): Doktore, koliko vam je godina?

EBUTIKIN: Meni? Trideset dve.
Smeh.
FEDOTIK: Da vam pokaem jo jedan pasijans. (Otvara pasijans.)
Donose samovar; Anfisa posluje oko njega; malo docnije dolazi Nataa i takoe
postavla sto; dolazi Soljoni, i poto se pozdravi, seda za sto.

VERININ: Ala duva vetar!

MAA: Da. Dodijala je zima. Ja sam ve zaboravila kako izgleda leto.

IRINA: Otvorie se pasijans, ve vidim. Biemo u Moskvi.

FEDOTIK: Ne, nee se otvoriti. Vidite, osmica je legla na dvojku pik. (Smeje
se) Znai da neete u Moskvu...

EBUTIKIN (ita novine): Cicikar. Ovde besne boginje. Doi da pije aj.
(prilazi Mai) Maa, hodi, draga moja.

ANFISA (Verininu): Izvolite, vae visokoblagorodstvo, oprostite, gospodine,
zaboravila sam vam ime...

MAA: Donesi ovamo, dado. Neu onamo.

IRINA: Dado!

ANFISA: Evo me!

NATAA (Soljoniju): Male bebe vrlo dobro razumeju. Zdravo, Bobo - velim
mu. - Zdravo, mili moj! A on me je nekako naroito pogledao. Vi mislite da iz
mene govori samo majka, ali ne, ne, uveravam vas! To je neobino dete.

SOLJONI: Da je to moje dete, ja bih ga isprio u tiganju i pojeo. (Odlazi sa
aom u salon i seda u oak)

NATAA (pokrivi lice rukama): Ala je to grub i nevaspitan ovek!

MAA: Blago onome ko ne primeuje da li je sad leto ili zima. Da sam, ini mi
se, u Moskvi - bila bih ravnoduna prema vremenu...

VERININ: Ovih dana sam itao dnevnik nekog francuskog ministra, pisan u
tamnici. Ministar je bio osuen zbog panamske afere. S kakvim ushienjem, s
kakvim zanosom pominje on ptice koje vidi na prozoru svoje tamnice i koje nije
primeivao ranije, dok je bio ministar. Sada, svakako, poto je puten na
slobodu, opet ne primeuje ptice. Tako ni vi neete primeivati Moskvu kad
budete iveli u njoj. Kod nas nema i ne moe biti sree, mi samo udimo za
njom.

TUZENBAH (uzima sa stola kutiju): Gde su bombone?

IRINA: Soljoni ih je pojeo.

TUZENBAH: Zar sve?
ANFISA (donosei aj): Pismo za vas, gospodine.

VERININ: Za mene? (Uzima pismo) Od erke. (ita) Pa da, naravno...
Oprostite, Marija Sergejevna, ja u kriom otii. Neu da pijem aj. (Ustaje
uzbuen.) Veito te komedije...

MAA: ta se desilo? Ako nije tajna...

VERININ (tiho): ena se opet trovala. Moram da idem. Izvui u se
neprimetno. Strano je neprijatno sve to. (Ljubi Mai ruku) Draga moja, dobra,
simpatina eno... Ja u polako ovuda... (Izlazi)

ANFISA: Kud je otiao? A ja sam mu donela aj. Ba je neki...

MAA (ljutito): Ostavi me! Kad saleti oveka, nikako nema mira od tebe... (Ide
sa oljom za sto) Dosadna si mi, stara!

ANFISA: A to se ti vrea, mila moja!

ANDREJEV GLAS: Anfisa!

ANFISA (podrava ga): Anfisa! Zaseo tamo... (Izlazi.)

MAA (u sali za stolom, ljutito): Pustite me da sednem! (Pomea karte na
stolu.) Razbakarili ste se tu s tim kartama. Pijte aj!
IRINA: Ti si, Maa, besna.

MAA: Ako sam besna, nemojte govoriti sa mnom. Ne dirajte me!

EBUTIKIN (smeje se): Ne dirajte je, ne dirajte...

MAA: Vama je ezdeset godina, a vi, kao neko derite, uvek lupate kojeta.

NATAA (uzdie): Mila Maa, zato upotrebljavati u razgovoru takve izraze?
Sa svojom divnom spoljanou u otmenom drutvu ti bi, rei u ti otvoreno,
bila prosto divna da nije tih tvojih rei. Je vous prie, pardonnez moi, Marie, mais
vous avez des manires un peu gorssires.

TUZENBAH (zadravajui se da ne prsne u smeh.): Dajte mi... dajte mi... Tamo
je, ini mi se, konjak...

NATAA: Il parait, que mon Boba dj ne dort pas, probudio se. Njemu danas
nije dobro. Idem k njemu, oprostite. (Izlazi.)

IRINA: A kuda je otiao Aleksandar Ignjatijevi?

MAA: Kui. Opet mu se dogodilo sa enom neoto neobino.

TUZENBAH (prilazi Soljoniju, u rukama dri flaicu konjaka): Vi stalno sedite
sami, neto mislite - ko bi znao ta. Nego, hajde da se pomirimo. Hajde da
popijemo malo konjaka. (Piju) Veeras u morati da sviram na pijaninu,
verovatno, celu no, da sviram kojekakve burgije... Eh, neka ide kud ide!

SOLJONI: to da se mirimo? Ja se s vama nisam svaao.
TUZENBAH: Vi uvek budite u meni oseanje kao da se izmeu nas neto
dogodilo. A vi imate udnovatu narav, mora se priznati...

SOLJONI (deklamuje): Da, ja sam udan, a ko nije udan? Ne ljuti se, Aleko!

TUZENBAH: Kakve veze s tim ima Aleko?...
Pauza.

SOLJONI: Kad sam nasamo s nekim, onda nita ja sam kao i svi, ali u drutvu
sam mraan, stidljiv i... govorim svakojake gluposti. Pa ipak sam ja poteniji i
plemenitiji nego mnogi. I ja to mogu dokazati.

TUZENBAH: Ja se esto ljutim na vas, vi me stalno peckate kad smo u drutvu,
pa ipak ste mi, ne znam zato, simpatini. Eh, neka ide kud ide, napiu se
veeras. Pijmo!

SOLJONI: Pijmo! (Pauza) Ja protiv vas, barone, nikad nita nisam imao. Ali ja
imam narav Ljermontova. (Tiho) Ja ak pomalo liim na Ljermontova... tako
kau... (Vadi iz depa flaicu parfema i sipa po rukama.)

TUZENBAH: Dajem ostavku. Dosta! Pet godina sam se predomiljao i najzad
sam reio. Radiu!

SOLJONI (deklamuje): Ne ljuti se, Aleko... zaboravi, zaboravi sve svoje snove...
Dok oni razgovaraju, Andrej polako ulazi s knjigom i seda kraj svee.

TUZENBAH: Radiu.

EBUTIKIN (odlazi s Irinom u salon): I jelo je bilo isto kavkasko: orba od
luka, a kao peenje - ehartma, jelo od mesa.

SOLJONI: erema nije meso, nego biljka nalik na na luk.

EBUTIKIN: Jok, anele moj. ehartma nije luk, nego jagnjee peenje.

SOLJONI: A ja vam velim da je erema - luk.

EBUTIKIN: A ja vam velim da je ehartma - jagnjetina.

SOLJONI: A ja vam velim da je erema - luk.

EBUTIKIN: Uostalom, to da se prepirem s vama! Vi niste nikad bili na
Kavkazu i niste jeli ehartmu.

SOLJONI: Nisam jeo, jer je ne podnosim. erema isto mirie kao i beli luk.

ANDREJ (preklinjui): Dosta, gospodo! Molim vas!

TUZENBAH: Kada e doi maske?

IRINA: Obeale su oko devet; znai da e sad doi.

TUZENBAH (zagrli Andreja): Hej, moj treme, lepi treme, lepi, novi treme
moj...

ANDREJ (igra i peva): Treme novi, javorovi...

EBUTIKIN (igra): Sve na reetke!
Smeh.

TUZENBAH (ljubi Andreja): Doavola, hajde da pijemo. Andrjua, hajde da
popijemo bruderaft. I ja u s tobom, Andrjua, u Moskvu, na univerzitet.

SOLJONI: Na koji? U Moskvi su dva univerziteta.

ANDREJ: U Moskvi je jedan univerzitet.

SOLJONI: A ja vam velim - dva.

ANDREJ: Neka bude i tri. Utoliko bolje.

SOLJONI: U Moskvi su dva univerziteta.

SVI (protestuju) -...

SOLJONI: U Moskvi su dva univerziteta: stari i novi. A ako vi ne elite da me
sluate, ako vas moje rei ljute, ja mogu da utim. Mogu ak i da iziem u drugu
sobu... (Izlazi na jedna vrata.)

TUZENBAH: Bravo, bravo! (Smeje se.) Gospodo, poinjite, ja sedam da
sviram! Ba je smean ovaj Soljoni... (Seda za pijanino, svira valcer.)

MAA (igra valcer sama): Baron je pijan, baron je pijan, baron je pijan!
Ulazi Nataa.

NATAA (ebutikinu): Ivane Romanoviu! (Kae neto ebutikinu, zatim
polako izlazi. ebutikin dodirne Tuzenbaha za rame i ape mu neto.)

IRINA: ta je bilo?

EBUTIKIN: Moramo da idemo. Ostajte zdravo.

TUZENBAH: Laku no. Vreme je da idemo.

IRINA: ekajte... A maske?

ANDREJ (zbunjen): Maski nee biti. Vidi li, draga moja, Nataa kae da Bobi
neto nije dobro i zato... Jednom reju, ja nita ne znam, meni je apsolutno
svejedno.

IRINA (slee ramenima): Boba bolestan!

MAA: Kud ode june, nek ide i ue! Teraju nas, dakle moramo da idemo. (Irini)
Nije Boba bolestan, nego ona sama... Evo ovde! (Kucka se prstom po elu.)
Malograanka!
Andrej izlazi na vrata s desne strane u svoju sobu. ebutikin ide za njim; u sali
se svi pozdravljaju.

FEDOTIK: Ala je to teta! Ja sam raunao da u lepo provesti vee, ali ako je
dete bolesno, onda naravno... Sutra u mu doneti igraaka...

RODE (glasno): Ja sam se danas namerno ispavao posle ruka, mislio sam da u
celu no igrati. Sad je tek devet sati!

MAA: Hajdemo na ulicu; tamo emo se dogovoriti. Reiemo ta emo i kako
emo.
GLASOVI: Zbogom! Dovienja! Veseli smeh Tuzenbaha. Svi izlaze. Anfisa i
sobarica raspremaju sto, gase svetlost. uje se kako peva dadila. Andrej u
kaputu i sa eirom i ebutikin polako ulaze.

EBUTIKIN: Nisam stigao da se oenim, jer mi je ivot proleteo kao munja, a i
zato to sam bezumno voleo tvoju majku, koja je ve bila udata.

ANDREJ: ovek ne treba da se eni. Ne treba, jer je to dosadno.

EBUTIKIN: Ono tako je, ali samoa! Ma kako ovek filozofirao, a samoa je
strana stvar, dragi moj... Ma da u stvari... naravno, apsolutno je svejedno!

ANDREJ: Hajdemo bre.

EBUTIKIN: to da urimo? Imamo vremena.

ANDREJ: Bojim se da e me ena zadrati.

EBUTIKIN: A!
ANDREJ: Veeras neu igrati, samo u malo posedetnj Nije mi dobro... ta da
radim, Ivane Romanoviu, protiv sipnje?

EBUTIKIN: to pita! Ne seam se, dragi moj. Ne znam.

ANDREJ: Hajdemo kroz kuhinju.
Izlaze. Neko zvoni, zatim jo jedanput; uje se agor, smeh.

IRINA (ulazi): Ko je to?

ANFISA (apatom): Maske.
Neko ponovo zvoni.

IRINA: Reci, dado, da nikoga nema kod kue. Izvini im se.
Anfisa izlazi. Irina se eta po sobi i neto razmilja, ona je uzbuena. Ulazi
Soljoni.

SOLJONI (u nedoumici): Nikoga nema? A gde su ostali?

IRINA: Otili su kui.

SOLJONI: udnovato! Vi ste ovde sami?

IRINA: Sama sam. (Pauza) Zbogom.

SOLJONI: Maloas sam se ponaao dosta neobuzdano, netaktino. Ali vi niste
kao ostali, vi ste uzvieni i isti, vi vidite istinu... Samo me vi moete shvatiti. Ja
volim, duboko, beskrajno volim...
IRINA: Zbogom! Idite.

SOLJONI: Ja ne mogu da ivim bez vas. (Ide za njom) O, moje blaenstvo!
(Kroz suze) O, moja sreo! Lepe, arobne, divne oi, kakve nisam video ni kod
jedne ene...

IRINA (hladno): Prestanite, Vasilije Vasiljeviu!

SOLJONI: Prvi put vam govorim o ljubavi i kao da nisam na zemlji, nego na
nekoj drugoj planeti.
(Trlja elo.) Uostalom, svejedno. Silom, naravno, ne moe biti drag... Ali
srenih suparnika ne smem imati... Ne smem... Kunem vam se svim to mi je
sveto, suparnika u ubiti... O, arobnice!
Prolazi Nataa sa sveom.

NATAA (zaviruje na jedna vrata, zatim na druga i prolazi pored vrata koja
vode u muevlju sobu): Ovde je Andrej. Neka ita. Oprostite, Vasilije
Vasiljeviu, nisam znala da ste ovde, ja sam se raskomotila.

SOLJONI: Meni je svejedno. Zbogom! (Izlazi.)

NATAA: A ti si se zamorila, mila moja, sirota devojice! (Ljubi Irinu) to ne
legne ranije?

IRINA: Boba spava?

NATAA: Spava. Ali ne spava mirno. Nego, draga moja, htela sam neto da ti
kaem, ali uvek. - ili tebe nema ili ja nemam kad... Sadanja Bobina soba je
hladna i vlana. A tvoja soba je tako lepa za dete. Mila moja, roena, preseli se
zasad kod Olje.

IRINA (ne shvatajui): Kuda?

NATAA: Ti e biti zasad s Oljom u sobi, a tvoju emo sobu dati Bobi. On je
srce, danas mu kaem: Bobo, ti si moj! Moj! A on me gleda svojim oicama.
(Neko zvoni.) Sigurno Olga. Kako dockan dolazi! (Sobarica prilazi Natai i
neto joj ape na uvo.) Protopopov? Ba je smean. Doao Protopopov, zove
me da se provozam s njim trojkom... (Smeje se) Ba su udni ti mukarci.
(Zvonce) Neko je doao. Pa idem da se provozam jedno etvrt sata... (Sobarici)
Reci da u odmah doi. (Zvonce) Neko zvoni... Sigurno Olga. (Izlazi)
Sobarica brzo izlazi; Irina sedi zamiljena; ulaze Kuligin i Olga, za njima
Verinin.

KULIGIN: Eto ti sad! A govorili su da e kod njih veeras biti sedeljka.

VERININ: udnovato, ja sam skoro otiao odavde, pre pola sata, ekali su
maske...

IRINA: Svi su otili.

KULIGIN: I Maa otila? Kuda je ona otila? A zato dole Protopopov eka s
trojkom? Koga eka?

IRINA: Nemojte nita pitati... Umorna sam.

KULIGIN: Dobro, de, jogunice...

OLGA: Tek sad je svrena sednica. Premorila sam se. Direktorka je bolesna, ja
je zamenjujem. Glava me boli, glava... (Seda) Andrej je sino izgubio na
kartama dvesta rubalja... Ceo grad pria o tome...

KULIGIN: Da, i ja sam se zamorio na sednici. (Seda)

VERININ: Mojoj eni je maloas palo na pamet da me zaplai, htela je da se
otruje. Sve se, meutim, dobro svrilo i ja sam zadovoljan, sada se odmaram...
Dakle, treba da idemo? ta moemo, dopustite mi da vam poelim svako dobro.
Fjodore Iliu, hajdemo nas dvojica nekuda! Ja ne mogu da ostanem kod kue,
nikako ne mogu... Hajdemote!

KULIGIN: Umoran sam. Neu da idem. (Ustaje) Umoran sam. Je li moja ena
otila kui?

IRINA: Valjda.

KULIGIN (ljubi Irini ruku) Zdravo! Sutra i preksutra moemo da se odmaramo
ceo dan. E pa zbogom! (Polazi) Ba mi se pije aj. Raunao sam da u provesti
vee u prijatnom drutvu, kad ono - o, fallacem hominum spem!... Usklik u
etvrtom padeu...

VERININ: Onda idem sam. (Izlazi s Kuliginom i zvidue.)

OLGA: Boli me glava, glava... Andrej je izgubio na kartama... ceo grad govori.,.
Idem da legnem... (Polazi) Sutra sam slobodna... O, boe moj, kako je to
prijatno! Sutra sam slobodna, preksutra sam slobodna. Boli me glava, glava...
(Izlazi.)

IRINA (sama): Svi su otili. Nema nikog...
Sa ulice se uje harmonika, dadilja peva pesmu.

NATAA (u bundi i sa ubaricom na glavi ide kroz salu; za njom sobarica):
Vratiu se kroz pola sata. Samo da se malo provozam. (Izlazi.)

IRINA (ostaje svma, sa enjom): U Moskvu! U Moskvu! U Moskvu!
Zavesa



TREI IN

Olgina i Irinina soba. Levo i desno - kreveti zaklonjeni paravanima. Prolo je
dva posle ponoi. Iza pozornice zvone na uzbunu zbog poara koji je ve
odavno poeo. Vidi se da u kui jo nisu legli. Na divanu lei Maa, obuena
kao obino u crnu haljinu. Ulaze Olga i Anfisa.

ANFISA: Sede sad dole ispod stepenita... Ja im kaem: Izvolte gore, zar se
moe, velim, ovako - a one plau. Ne znamo, vele, gde je tata. Moda je, vele,
ne daj boe, izgoreo. ta su izmislile! I u dvoritu su neke... takoe neobuene.

OLGA (vadi iz ormana haljine): Uzmi ovu sivu... I ovu... Bluzu takoe... Uzmi i
suknju, dado... ta se to desilo, boe moj! Kirsanovsko sokae je celo izgorelo,
po svoj prilnci... uzmi ovo... uzmi ovo... (Baca joj u ruke haljine.) Sirote
Verinove - uplaile su se... Zamalo im nije kua izgorela... Neka prenoe kod
nas... kui ih ne smemo pustiti... A jadnom Fedotiku je sve izgorelo, nita mu
nije ostalo...

ANFISA: to ne zove Feraponta, Oljice, sama neu moi odneti...

OLGA: (zvoni): Ne moe ga dozvati... (Kroz vrata) Hej, ko je tamo - doite
ovamo. (Kroz otvorena vrata vidi se prozor crven od poara; uje se kako pored
kue prolazi vatrogasna eta.) Ala je to uasno! I kako mi je dodijalo! (Ulazi
Ferapont) Uzmi ovo i odnesi dole... Tamo ispod stepepita stoje gospoice
Kolotilinove... daj njima. I ovo im daj...

FERAPONT: Razumem. A dvanaeste godine je i Moskva gorela. Gospode boe
moj! Francuzi su se samo udili.

OLGA: Hajde idi!

FERAPONT: Razumem. (Izlazi)

OLGA: Dado, mila moja, sve podaj. Nita nam nije potrebno, sve podaj, dado...
Umorna sam, jedva se drim na nogama... Verinine ne smemo pustiti kui...
Devojice e lei u salonu, a Aleksandar Ignjatijevi dole, kod barona...
Fedotika emo takoe kod barona ili kod nas u sali... Doktor je, kao za pakost,
mrtav pijan; kod njega nikoga ne moemo smestiti. A Verininovu enu
moemo takoe u salonu.

ANFISA (umorno): Oljice, mila moja, ne teraj me! Ne teraj me!

OLGA: Kojeta govori, dado. Niko tebe ne tera.

ANFISA (sputa joj glavu na grudi): Roena moja, zlato moje, uvek poslujem,
uvek radim... Kad iznemognem, svi e mi rei: odlazi! A kuda u da odem?
Kuda? Osamdeset godina. Ve mi je osamdeset druga...

OLGA: Sedi malo, dadice... Umorna si, sirotice... (Tera je da sedne) Odmori se,
dobra moja. Kako si prebledela!
Ulazi Nataa.

NATAA: Tamo govore da bi trebalo to pre osnovati drutvo za pomo
pogorelcima. ta velite? Sjajna ideja. Uopte treba to pre pomoi sirotinju, to je
dunost bogatih. Boba i Sonjica spavaju, spavaju kao da nita nije ni bilo. Kod
nas je sad svuda toliko sveta, kud god poe, puna kua. Sad u gradu vlada grip,
bojim se da deca ne dobiju.

OLGA (ne slua je): Iz ove sobe se ne vidi poar, tu je mirno...

NATAA: Da... Ja sam sigurno upava. (Pred ogledalom) Kau da sam se
ugojila... e ba nije istina! Ni najmanje! A Maa spava, zamorila se, sirota...
(Anfisi, hladno.) Preda mnom ne sme sedeti! Ustani! Odlazi odavde! (Anfisa
izlazi; pauza.) Ne znam zato dri tu babu, ne razumem!

OLGA (zaprepaeno): Oprosti, ni ja ne razumem...

NATAA: Ona nam nije ni za ta. Ona je seljanka, treba da ivi na selu... ta ste
je razmazili! Ja volim u kui red! Suvinih ljudi ne sme biti u kui. (Miluje je po
obrazu.) Ti si se, sirotice, zamorila! Zamorila se naa direktorka! A kad moja
Sonjica poraste i poe u gimnaziju, ja u te se bojati...

OLGA: Neu ja biti direktorka.

NATAA: Izabrae te, Oljice. To je ve reeno.

OLGA: Ja u odbiti. Ne mogu... To je iznad moje snage... (Pije vodu) Ti si
maloas tako gruba bila s dadiljom. Oprosti, ja to ne mogu da podnesem...
smrklo mi se pred oima.

NATAA (uzbueno): Oprosti, Olja, oprosti... Nisam htela da te alostim.
Maa ustaje, uzima jastuk i ljutito odlazi.

OLGA: Razumi, mila moja... mi smo, moda, malo udno vaspitane, ali ja to ne
podnosim. Ovakvo me ophoenje titi, ja se oseam bolesna... Prosto klonem
duhom!

NATAA: Oprosti, oprosti... (Ljubi je)

OLGA: Svaka, ak i najmanja grubost, svaka nedelikatna re uzbuuje me...

NATAA: Ja esto govorim to ne treba, to je istina, ali priznaj, mila moja, ona
bi mogla da ivi na selu.

OLGA: Ona je ve trideset godina kod nas.
NATAA: Ali sad ona ne moe da radi! Ili ja tebe ne shvatam ili ti nee da
shvati mene. Ona je nesposobna za rad, ona samo spava ili sedi.

OLGA: I neka sedi.

NATAA (zaueno): Kako - neka sedi? Pa ona je sluavka. (Kroz suze) Ja te
ne razumem, Olja. Ja imam dadilju, imam dojkinju, mi imamo sobaricu,
kuvaricu... ta e nam jo ova baba? ta e nam?
Iza pozornice zvone na uzbunu.

OLGA: Ove noi sam ostarela za deset godina.

NATAA: Mi treba da se dogovorimo, Olja. Ti si u gimnaziji, ja - kod kue; ti
ima kolu, ja - domazluk. I ako ja govorim neto o posluzi, ja znam ta
govorim; ja znam ta govorim... I jo sutra da mi nije ovde te stare kradljivice,
stare babuskere... (lupa nogama) stare vetice!... Ne smete me ljutiti! Ne smete!
(Osvestivi se) Zbilja, ako se ti ne preseli dole, mi emo se stalno svaati. To je
strano.
Ulazi Kuligin.

KULIGIN: Gde je Maa? Vreme je da se ide kui. Poar se, vele, stiava.
(Protee se) Izgoreo je samo jedan blok kua, a bilo je vetra, ispoetka je
izgledalo da gori ceo grad. (Seda) Zamorio sam se, Oljice, mila moja... Ja esto
mislim: da nije Mae, ja bih se tobom oenio, Oljice. Ti si vrlo dobra... Iskidao
sam se. (Oslukuje.)

OLGA: ta je?

KULIGIN: Kao za pakost doktor se opet zapio, strano je pijan. Kao za pakost!
(Ustaje) Eno ga, ini mi se, dolazi ovamo. ujete? Da, ovamo... (Smeje se) E
ba je on neki, boga mi... Ja u se sakriti. (Prilazi ormanu i staje u oak.) Ba je
nevaljao!

OLGA: Dve godine nije pio, a sad se odjednom napio... (Odlazi s Nataom u
dubinu sobe.)
Ulazi ebutikin; on se ne klati, kao da je trezan, prolazi kroz sobu, zastaje,
gleda, zatim prilazi umivaoniku i poe da pere ruke.

EBUTIKIN (mrano): Neka ih avo nosi... neka ih nosi... Oni misle da sam
lekar, da umem da leim svakojake bolesti, a ja ne znam apsolutno nita,
zaboravio sam sve to sam znao, niega se ne seam, apsolutno niega. (Olga i
Nataa, neopaene od nega, izlaze.) Neka ih avo nosi. Prole srede leio sam u
Zasipu jednu enu i ona je, naravno, umrla - i ja sam kriv to je ona umrla.
Dabome... Poneto sam znao pre svojih dvadeset pet godina, a sada se niega ne
seam. Niega. Moda ja i nisam ovek, nego se samo pretvaram da imam i
ruke, i noge i glavu; moda ja uopte i ne postojim, nego mi se samo ini da
hodam, jedem, spavam. (Plae) O, da mi je ne postojati! (Prestane da plae,
mrano.) avo bi ga znao... Prekjue se razgovaralo u klubu; govore: ekspir,
Volter... Ja ih nisam itao, uopte nisam itao, a napravio sam izraz lica kao da
sam itao. I drugi isto tako kao i ja. Trivijalno! Nisko! Setio sam se i one epe
koju sam umorio u sredu... Svega sam se setio i tako mi je dolo na dui teko,
odvratno, mrsko... odem i zapijem se...
Ulaze Irina, Verinin i Tuzenbah; Tuzenbah je u civilu, odelo mu je novo i
moderno.
IRINA: Da posedimo ovde. Ovamo niko nee doi.

VERININ: Da nije vojnika, izgoreo bi ceo grad. Junaine! (Trlja ruke od
zadovoljstva.) Zlatni su to ljudi! Ba su junaine!

KULIGIN (prilazi im): Koliko je sati, gospodo?

TUZENBAH: Prolo je tri. Svie.

IRINA: Svi sede u sali, niko ne odlazi. I onaj va Soljoni sedi... (ebutikinu) Vi,
doktore, treba da idete da spavate.

EBUTIKIN: Nita... Hvala... (Raeljava bradu.)

KULIGIN (smeje se): Naljoskao se Ivan Romanovi! (Tape ga po ramenu.)
Sila ste vi! In vino veritas - govorili su stari.

TUZENBAH: Mole me da priredim koncerat u korist pogorelaca.

IRINA: Eh, ko bi to...

TUZENBAH: Mogao bi se prirediti, samo ako se hoe. Marija Sergejevna, po
mom miljenju, divno svira na klaviru.

KULIGIN: Divno svira!

IRINA: Ona je ve zaboravila. Tri godine ne svira... ili etiri.

TUZENBAH: Ovde u gradu niko se pod milim bogom ne razume u muziku,
nijedna dua, ali ja, ja se razumem i dajem vam asnu re da Marija Sergejevna
svira sjajno, skoro darovito.

KULIGIN: U pravu ste, barone. Ja je veoma volim, moju Mau. Ona je dobra.

TUZENBAH: Tako divno svirati i u isti mah biti svestan da te niko, niko ne
razume!

KULIGIN (uzdie): Da... Ali da li joj prilii da sudeluje na koncertu? (Pauza) Ja,
gospodo, nita ne znam. Moda e to biti lepo. Moram priznati da je na direktor
dobar ovek, ak i vrlo dobar, neobino pametan, ali on ima takve poglede...
Naravno, njega se to ne tie, pa ipak, ako hoete, ja mogu da razgovaram s
njim...

EBUTIKIN (uzima u ruke porcelanski sat i razgleda ga.)

VERININ: Na poaru sam se sav isprljao, na ta liim samo! (Pauza) Jue sam
neto nauo da nau brigadu toboe hoe da premeste nekud daleko. Jedni kau
u Carevinu Poljsku, drugi u itu.

TUZENBAH: I ja sam to uo. ta emo! Onda e grad potpuno opusteti.

IRINA: I mi emo se odseliti!

EBUTIKIN (ispusti i razbij sat): U paramparad!
Pauza; svima je krivo i svi su zbunjeni.

KULIGIN (kupi parad): Razbiti takvu skupocenu stvar, ah, Ivane Romanoviu,
Ivane Romanoviu! Zasluujete nulu iz vladanja!

IRINA: To je sat pokojne mame.

EBUTIKIN: Moda... Mamin, e pa mamin. Moda ga ja nisam razbio, nego se
samo ini da sam ga razbio. Moda nam se samo ini da postojimo, a u stvari
nas nema. Nita ja ne znam, niko nita ne zna. (Na vratima) to gledate? Nataa
aikuje s Protopopovom, a vi ne vidite... Eto, sedite ovde i nita ne vidite, a
Nataa aikuje s Protopopovom... (Peva) Je li vam po volji ova eerlema?
(Izlazi)

VERININ: Da... (Smeje se) Kako je u stvari sve to udno! (Pauza) Kad je
poeo poar, potrao sam bre kui; prilazim, gledam - kua nam je itava i van
opasnosti, ali moje dve devojice stoje na pragu samo u rublju, majke nema,
narod se uurbao, jure konji, psi, a na licima devojica bojazan, uas, molba, ne
znam ta sve; srce mi se steglo kad sam video ta lica. Boe moj, mislim, ta e
sve morati da preive ove devojice u toku dugog ivota! Ja ih zgrabim, trim i
samo jedno mislim: ta e morati da preive jo na ovom svetu! (Uzbuna;
pauza.) Doem ovamo, a mati je ovde, vie, ljuti se. (Ulazi Maa s jastukom i
seda na divan.) I dok su moje devojice stajale na pragu samo u rublju, a ulica
bila crvena od vatre i bila je strahovita larma, pomislio sam da se neto slino
dogaalo pre mnogo godina kad bi iznenada upao neprijatelj, pljakao, palio. A
u stvari, ima li razlike izmeu onog to je sada i to je bilo! A proi e jo malo
vremena, nekih dvesta ili trista godina i na na sadanji ivot isto e tako gledati
sa strahom i potsmehom, sve sadanje izgledae nespretno, i teko, i vrlo
neudobno i udno. O, zacelo, to e biti ivot, to e biti ivot! (Smeje se)
Oprostite, opet sam poeo da filozofiram. Dozvolite mi da produim, gospodo.
Meni se strano filozofira, u takvom sam sad raspoloenju. (Pauza) Svi kao da
spavaju. Ja, dakle, velim: to e biti ivot! Moete li zamisliti... Eto, ovakvih kao
to ste vi sada u gradu ima samo tri, ali u buduim naratajima bie vie, sve
vie i vie, i doi e vreme kad e se sve izmeniti i prilagoditi vama, ljudi e
iveti kao vi, a zatim ete i vi zastareti, rodie se ljudi koji e biti bolji od vas...
(Smeje se) Danas sam nekako udno raspoloen. avolski sam eljan ivota...
(Peva) Ljubavne svako voli ari... Za njih ba svako mome mari...
2
(Smeje
se)

MAA: Tram-tam-tam...

VERININ: Tam-tam...

MAA: Tra-ra-ra?

VERININ: Tra-ta-ta. (Smeje se.)
Ulazi Fedotik.

FEDOTIK (igra) Pogoreo, pogoreo! Potpuno!
Smeh.

IRINA: Kakvi su to vicevi! Je li vam sve izgorelo?

FEDOTIK (smeje se): Apsolutno sve. Nita mi nije ostalo. I gitara je izgorela, i
fotografski aparat i sva moja pisma... Hteo sam da vam poklonim jedan notes - i

2
Arija Gremina iz Evgenija Onjegina

on je izgoreo.
Ulazi Soljoni.

IRINA: Ne, molim vas, idite, Vasilije Vasiljeviu. Ovamo se ne sme.

SOLJONI: A zato baron sme, a ja ne smem?

VERININ: Zbilja, treba da idemo. ta je s poarom?

SOLJONI: Kau da se stiava. Nego, meni je zbilja udno - zato baron sme, a
ja ne smem? (Vadi flaicu parfema i prska se.)

VERININ: Tram-tam-tam.

MAA: Tram-tam.

VERININ (smeje se, Soljoniju): Hajdemo u salu.

SOLJONI: Dobro, zapamtiemo to. Tu bi se, svakako, moglo jo objanjenje
potraiti, samo se bojim da u guske razdraiti... (Gleda Tuzenbaha) Pi, pi, pi...
(Izlazi s Verininom i Fedotikom)

IRINA: Ala je zadimio ovaj Soljoni... (U nedoumici.) Baron spava! Barone!
Barone!

TUZENBAH (trgne se): Ba sam se zamorio... Ciglana... Ja ne buncam, ja u
uskoro zaista otii na ciglanu, radiu... Ve sam razgovarao... (Irini, neno) Vi
ste tako bledi, divni, draesni... Meni se ini da vae bledilo bleti u mraku kao
svetlost... Vi ste tuni, vi ste nezadovoljni ivotom... O, hajdete sa mnom,
hajdete da radimo zajedno!

MAA: Nikolaju Lavoviu, idite odavde.

TUZENBAH (smejui se): I vi ste tu? A ja i ne vidim. (Ljubi Irini ruku.)
Zbogom, idem ja... Gledam vas sada i priseam se kako ste nekad davno, na va
imendan, ili, veseli, govorili o radostima rada... I kako srean ivot mi se tada
priviao! Gde je on? (Ljubi joj ruku) U oima su vam suze. Lezite da spavate,
ve svie... poinje jutro... O, kad bih smeo da dam za vas svoj ivot!

MAA: Nikolaju Lavoviu, odlazite! Boga mi, ta vi...

TUZENBAH: Idem... (Izlazi)

MAA (leui): Spava li, Fjodore?

KULIGIN: A?

MAA: Idi bolje kui.

KULIGIN: Mila moja Maa, draga moja Maa...

IRINA: Ona je umorna... Pusti je da se odmori, Fea.

KULIGIN: Idem odmah... Dobra, mila moja eno... Volim te, jedinu moju...

MAA (ljutito:) Amo, amas, amat, amamus, amatis, amant!
KULIGIN (smeje se): Ne, ona je zbilja divna. Oenjen sam tobom sedam
godina, a meni se ini da smo se tek jue venali. asnu re. Ti si, zbilja, divna
ena. Ja sam zadovoljan, zadovoljan, zadovoljan.

MAA: To mi je dodijalo, dodijalo, dodijalo... (Die se i govori stojei.) Jedno
nikako da izbijem iz glave. Mora ovek da se revoltira. Sedi mi u glavi kao klin,
ne mogu da utim. Mislim na Andreja... Digao iz banke zajam na ovu kuu i sav
novac je uzela njegova ena, meutim, kua ne pripada samo njemu, nego nama
etvoroma! On to mora znati, ako je ovek na svom mestu.

KULIGIN: ta se mea u to, Maa! ta e ti? Andrjua je duan na sve strane,
neka ga...

MAA: To je, u svakom sluaju, gadno. (Lee)

KULIGIN: Ti i ja nismo siromani. Ja radim, predajem u gimnaziji, zatim dajem
privatne asove... Ja sam poten ovek. Jednostavan... Omnia mea mecum porto,
kao to se kae.

MAA: Meni nita ne treba, ali me revoltira nepravda. (Pauza) Idi, Fjodore.

KULIGIN (ljubi je): Ti si umorna, odmori se jedno pola sata, a ja u tamo
posedeti, priekau te. Spavaj... (Polazi) Ja sam zadovoljan, zadovoljan,
zadovoljan. (Izlazi.)

IRINA: Zbilja, kako se srozao na Andrej, koliko je izlapeo i ostareo pored ove
ene! U svoje vreme spremao se da postane profesor univerziteta, a jue se
hvalio kako je najzad postao lan zemske uprave. On je lan zemske uprave, a
Protopopov predsednik... Ceo grad govori, smeje se, i samo on nita ne zna i ne
vidi... Eto, svi su pojurili da vide poar, a on sedi u svojoj sobi i nita ga se ne
tie. Samo svira na violini... (Nervozno) O, strano, strapo, strano! (Plae) Ja
ne mogu, ne mogu vie da to podnosim!... Ne mogu, ne mogu!...
Ulazi Olga, neto sprema po svom stolu.

IRINA (glasno jeca): Izbacite me, izbacite, ja vie ne mogu!...

OLGA (uplaeno): ta ti je, ta ti je? Mila moja!

IRINA (jecajui): Kuda? Kuda sve ode? Gde je? O, boe moj, boe moj! Ja sam
sve zaboravila, zaboravila... sve mi se pomealo u glavi... Ne seam se kako se
italijanski kae prozor ili, eto, tavanica... Sve zaboravljam, svakim danom
zaboravljam, a ivot prolazi i nikad se pee vratiti, nikad, nikad se mi neemo
preseliti u Moskvu... Vidim da neemo...

OLGA: Mila moja, mila moja...

IRINA (uzdravajui se): O, kako sam nesrena... Ne mogu da radim, neu da
radim... Dosta, dosta! Bila sam telegrafistkinja, sad radim u gradskoj optini i
mrzim i prezirem sve to god mi dadu da radim... Ja sam ve u dvadeset etvrtoj
godini, radim ve odavno, mozak mi se sasuio, smrala sam, porunela,
ostarela, i nita, nita, nikakve satisfakcije, a vreme prolazi i sve ti se ini da se
udaljava od lepog, pravog ivota, udaljava se sve vie i vie, ide u nekakvu
provaliju. Ja sam oajna; kako sam iva, kako se jo nisam ubila - ne razumem...

OLGA: Nemoj plakati, moja devojice, nemoj plakati. Ja patim.
IRINA: Ja ne plaem, ne plaem... Dosta... Eto, vie ne plaem... Dosta... Dosta!

OLGA: Mila moja, govorim ti kao sestra, kao prijatelj, ako hoe da me
poslua, udaj se za barona!

IRINA (tiho plae)

OLGA: Ti ga potuje, jako ceni... On je, istina, ruan, ali je tako poten, ist...
Zna da se devojke ne udaju radi ljubavi, nego radi toga da izvre svoju dunost.
Ja bar tako mislim i udala bih se bez ljubavi. Da me je ma ko zaprosio, udala bih
se, samo ako je ovek od reda. ak bih i za starca pola...

IRINA: A ja sam se stalno nadala: kad se preselimo u Moskvu, sreu tamo svog
pravog, sanjala sam o njemu; volela sam ga... A pokazalo se da su sve to
gluposti...

OLGA (grlei sestru): Mila moja, divna sestro, ja sve razumem: kad je baron
Nikolaj Lavovi iziao iz vojske i doao k nama u civilu, uinio mi se tako ruan
da sam ak i zaplakala... On me pita: Zato plaete? A ta da mu kaem! Ali
kad bi dao bog da se on oeni tobom, ja bih bila srena. To je neto drugo, neto
sasvim drugo.
Nataa sa sveom ulazi na vrata s leve strane, utke ide preko pozornice i izlazi
na desna vrata.

MAA (seda): Luta kao da je ona zapalila varo.

OLGA: Ti si, Maa, glupa. Najgluplja u naoj porodici - to si ti. Izvini, molim
te.
Pauza.
MAA: Hou da se pokajem, mile moje sestre. ami mi dua. Priznau vama i
vie nikom, nikad... Rei u vam odmah. (Tiho) To je moja tajna, ali vi sve treba
da znate. Ne mogu da utim... (Pauza) Ja volim, volim... Volim tog oveka... Vi
ste ga maloas videle... E, ta ima... Jednom reju - volim Verinina...

OLGA (odlazi za svoj paravan): Ostavi to. Ja i onako ne ujem.

MAA: ta da se radi! (Hvata se za glavu) On mi je ispoetka izgledao udan,
zatim sam ga alila... zatim zavolela... zavolela s njegovim glasom, njegovim
reima, nesreama, dvema devojicama...

OLGA (iza paravana): Ja svejedno ne ujem. Ma kakve gluposti govorila, ja
svejedno ne ujem.

MAA: E ba si glupa, Olja. Volim - znai da je to moja sudbina. Znai da mi je
tako sueno...I on mene voli... To je sve strano. Je l' te? To nije dobro? (Vue
Irinu za ruku, privlai je sebi.) O, mila moja... Kako li emo proiveti svoj ivot,
ta e biti od nas... Kad ita neki roman, ini ti se da je sve to staro i sve tako
razumljivo, a kad sama zavoli, onda vidi da niko nita ne zna i svako mora
reavati sam za sebe... Mile moje, sestre moje... Priznala sam vam, sad u
utati... Odsad u kao Gogoljev ludak... utanje... utanje...
Ulazi Andrej, za njim Ferapont.

ANDREJ (ljutito): ta hoe? Ne razumem.

FERAPONT (na vratima, nestrpljivo): Ja sam vam, Andreju Sergejeviu, ve
deset puta govorio.
ANDREJ: Prvo i prvo, ja za tebe nisam Andrej Sergejevi, nego vae
visokoblagorodstvo.

FERAPONT: Vatrogasci, vae visokorodstvo, mole da im dozvolite da prou
kolima na reku kroz vau batu. Inae moraju okolo naokolo - prava napast.

ANDREJ: Dobro, reci im - dobro. (Ferapont izlazi) Dodijali su mi. Gde je Olga?
(Olga izlazi iza paravana.) Doao sam k tebi, daj mi klju od ormana, zaturio
sam svoj. A ti ima isti onakav mali kljui.
Olga mu utke prua klju. Irina odlazi za svoj paravan; pauza.

ANDREJ: Kakav strahovit poar! Sad je poeo da se stiava. Doavola, naljutio
me je ovaj Ferapont, ja sam mu rekao glupost... Vae visokoblagorodstvo...
(Pauza) Zato uti, Olja? (Pauza) Vreme je da ve jednom ostavite te gluposti i
da se ne durite tek onako, bez razloga... Ti si, Maa, ovde, Irina je ovde, e pa
lepo - hajde da se otvoreno objasnimo, jedanput zauvek. ta vi imate protiv
mene? ta?

OLGA: Ostavi, Andrjua. Sutra emo se objasniti. (Uzbueno) Kakva muna
no!

ANDREJ (vrlo je zbunjen): Nemoj da se uzbuuje! Ja vas sasvim hladnokrvno
pitam: ta vi imate protiv mene? Recite otvoreno.

VERININOV GLAS: Tram-tam-tam!

MAA (ustaje, glasno): Tra-ta-ta! (Olgi) Zbogom, Olja, gospod neka je s tobom.
(Ide za paravan, ljubi Irinu) Spavaj mirno... Zbogom, Andreju. Idi, one su
umorne... sutra e se objasniti... (Izlazi)

OLGA: Zbilja, Andrjua, da odloimo za sutra... (Ide za svoj paravan.) Vreme je
da se spava!

ANDREJ: Samo da kaem i idem. Odmah... Prvo, vi imate neto protiv Natae,
moje ene, i ja to primeujem od dana svoje svadbe. Nataa je divan, poten
ovek, otvoren i plemenit - to je moje miljenje. Svoju enu ja volim i potujem,
razumete, potujem i zahtevam da je i ostali potuju. Ponavljam, ona je poten,
plemenit ovek, a sva zaa nezadovoljstva, oprostite, to su prosto efovi...
(Pauza) Drugo, vi kao da se ljutite na mene to nisam profesor univerziteta, to
se ne bavim naukom. Ali ja sluim u zemstvu, ja sam lan zemske uprave, i tu
svoju slubu smatram isto tako svetlom i uzvienom kao toje sluenje nauci. Ja
sam lan zemske uprave i ponosim se time, ako hoete da znate... (Pauza)
Tree... Imam jo neto da kaem... Ja sam digao zajam na kuu, a nisam pitao
vas za dozvolu... Tu sam kriv, priznajem i molim vas da mi oprostite. Nagnali su
me na to dugovi... Trideset pet hiljada... Ja se vie ne kartam, odavno sam se
okanio, ali jedno mogu rei u svoje opravdanje, vi ste devojke, vi ste dobijale
penziju, a ja nisam imao... zarade, tako rei...
Pauza.

KULIGIN (na vratima): Maa nije ovde? (Zabrinuto) Gde je ona? To je
udnovato... (Izlazi)

ANDREJ: Ne sluaju me. Nataa je sjajan, poten ovek. (eta se utke po
pozornici, zatim zastaje) Kad sam se enio, mislio sam da emo biti sreni... svi
sreni... Ali, boe moj... (Plae) Mile moje sestre, drage sestre, ne verujte mi, ne
verujte... (Izlazi.)

KULIGIN (na vratima, zabrinuto): Gde je Maa? Nije ovde Maa? udnovato!
(Izlazi.)
Zvone na uzbunu, pozornica je prazna.

IRINA (iza paravana): Olja! Ko to kuca u pod?

OLGA: Doktor Ivan Romanovi. On je pijan.

IRINA: Kakva nemirna no! (Pauza) Olja! (Proviruje iza paravana.) Jesi li ula?
Uzimaju nam brigadu, premetaju nekud daleko.

OLGA: To su samo glasovi.

IRINA: Onda emo ostati sami... Olja!

OLGA: Pa ta?

IRINA: Mila, draga moja, ja potujem, ja cenim barona, on je krasan ovek, ja
u poi za njega, pristajem, samo - preselimo se u Moskvu! Preklinjem te,
preselimo se! Od Moskve nita lepe nema na svetu! Hajde, Olja, hajde!
Zavesa




ETVRTI IN

Stara bata pored kue Prozorovih. Dugaka aleja sa smrama; na njenom kraju
vidi se reka. S druge strane reke - uma. Desno - terasa od kue; tu na stolu stoje
flae i ae, vidi se da su maloas tu pili ampanjac. Podne. S ulice ka reci kroz
batu s vremena na vreme prolaze neki ljudi; brzo prolazi pet vojnika. ebutikin,
u vrlo dobrom raspoloenju koje ga ne naputa u toku celog ina, sedi u fotelji, u
bati, eka da ga pozovu; on je u kapi, sa tapom. Irina, Kuligin s ordenom o
vratu, bez brkova, i Tuzenbah, stojei na terasi, ispraaju Fedotika i Rodea, koji
silaze dole. Oba oficira su u pohodnoj uniformi.

TUZENBAH (ljubi se s Fedotikom): Vi ste dobar ovek, tako lepo smo se
slagali. (Ljubi se s Rodeom.) Jo jedanput... zbogom, dragi moj!

IRINA: Dovienja!

FEDOTIK: Ne recite dovienja, kaite zbogom, mi se vie nikad neemo videti!

KULIGIN: Ko zna! (Brie oi, smei se.) Eto, i ja sam zaplakao.

IRINA: Sreemo se kad-tad.

FEDOTIK: Kroz deset-petnaest godina? Ali onda emo se jedva poznati,
pozdraviemo se hladno... (Slika fotografskim aparatom.) Stojte... Jo poslednji
put.

RODE (grli Tuzenbaha): Neemo se vie videti... (Ljubi ruku Irini.) Hvala na
svemu, na svemu!
FEDOTIK (nervozno): Ama stani!

TUZENBAH: Dae bog, videemo se. Piite nam. Svakako piite.

RODE (gleda svud okolo po bati): Zbogom, drvee! (Vie) Hop-hop! (Pauza)
Zbogom, eho!

KULIGIN: Jo ete se moda oeniti tamo u u Poljskoj... Zagrlie vas ena
Poljkinja i rei e vam: kohanje! (Smeje se.)

FEDOTIK (gleda na sat): Ostaje nam manje od jednog sata. Iz nae baterije
samo Soljoni ide lepom, a mi sa strojem. Danas e poi tri baterije diviziona,
sutra opet tri - i u gradu e zavladati tiina i mir.

TUZENBAH: I strahovita dosada.

RODE: A gde je Marija Sergejevna?

KULIGIN: Maa je u bati.

FEDOTIK: I s njom da se oprostimo.

RODE: Zbogom, treba da idemo, inae u zaplakati... (Naglo zagrli Tuzenbaha i
Kuligina, ljubi ruku Irini.) Sjajno smo ovde iveli...

FEDOTIK (Kuliginu): Ovo vama za uspomenu... notes s olovkom... Mi emo
ovuda ka reci...
Polaze, obojica se okreu.

RODE (vie): Hop-hop!

KULIGIN (vie): Zbogom!
U dubini pozornice Fedotik i Rode susreu se s Maom i pozdravljaju se s njom;
ona polazi s nima.

IRINA: Odoe. (Seda na donji stepenik od terase.)

EBUTIKIN: A sa mnom su zaboravili da se pozdrave.

IRINA: A ta ste vi gledali?

EBUTIKIN: I ja sam nekako zaboravio. Uostalom, skoro u se videti s njima,
sutra polazim. Da... Jo mi jedan dan ostaje. Za godinu dana dobiu penziju,
vratiu se ovamo da dotrajem svoje dane pored vas. Meni do penzije ostaje jo
godinu dana... (Stavlja novine u dep, vadi druge) Vratiu se ovamo k vama i
izmeniu svoj ivot iz osnova. Postau miran, dobro... dobronameran,
pristojan...

IRINA: A i treba da promenite svoj ivot, dragi moj. Trebalo bi nekako...

EBUTIKIN: Da. Oseam. (Tiho pevui.) Tara-ra... bumbija... na klupi sedim
ja...

KULIGIN: Nepopravljiv je Ivan Romanovi! Nepopravljiv!
EBUTIKIN: Trebalo bi me dati vama da me vaspitate. Onda bih se popravio.

IRINA: Fjodor je obrijao brkove. Ne mogu da ga gledam!

KULIGIN: A to?

EBUTIKIN: Rekao bih vam na ta lii vae lice, ali ne smem.

KULIGIN: ta ima! Takav je obiaj, modus vivendi. Na direktor brije brkove i
ja sam se, kad sam postao inspektor, obrijao. Nikome se ne dopada, a meni je
svejedno. Ja sam zadovoljan. S brkovima ili bez brkova - ja sam podjednako
zadovoljan... (Seda)
U dubini pozornice Andrej vozi u kolicima zaspalo dete.

IRINA: Ivane Romanoviu, dragi moj, roeni, strano sam uznemirena. Vi ste
sino bili na bulevaru, recite ta se to tamo desilo?

EBUTIKIN: ta se desilo? Nita. Gluposti. (ita novine.) Svejedno!

KULIGIN: Pria se da su se Soljoni i baron sreli sino pa bulevaru pred
pozoritem...

TUZENBAH: Prestanite! ta ste to, boga mi... (Odmahne rukom i ue u kuu.)

KULIGIN: Pred pozoritem... Soljoni je poeo zadirkivati barona, a ovaj je
planuo i rekao mu neto uvredljivo...
EBUTIKIN: Ne znam. Sve su to gluposti.

KULIGIN: Kau da je Soljoni zaljubljen u Irinu i da je zato omrznuo barona...
To je razumljivo. Irina je vrlo dobra devojka. Ona ak lii na Mau, isto tako je
zamiljena. Samo to ti, Irina, ima blau narav. Ma da i Maa, uostalom ima
vrlo dobru narav. Ja je volim, moju Mau.
Iz dubine bate, iza pozornice: Oj-hoj! Hop, hop!

IRINA (trgne se): Mene danas sve nekako plai. (Pauza) Kod mene je ve sve
spakovano, posle ruka aljem svoje stvari. Sutra emo se baron i ja venati i jo
sutra odlazimo na ciglanu, a preksutra sam ve u koli, poinje nov ivot. Kako
li e mi bog pomoi? Kad sam polagala ispit za uiteljicu, ak sam plakala od
radosti, od miline... (Pauza) Sad e doi kola po stvari...

KULIGIN: Sve je to lepo, samo je sve to nekako neozbiljno. Same ideje, a
ozbiljnosti malo. Uostalom, elim ti od sveg srca...

EBUTIKIN (ganut): Mila moja, dobra... zlatna moja... Daleko ste izmakli, ne
moe vas ovek stii. Zaostao sam iza vas kao ptica selica koja je ostarela i ne
moe da leti. Letite, mile moje, letite u ime boga! (Pauza) Nije trebalo, Fjodore
Iljiu, da obrijete brkove.

KULIGIN: Dosta s tim! (Uzdie) Eto, danas e otii vojska i sve e opet poi po
starom. Ma ta se govorilo, Maa je dobra, potena ena, ja je jako volim i
zahvalan sam sudbini. Ljudi imaju razlinu sudbinu... Tu u poreskoj upravi radi
neki Kozirev... Iao je sa mnom u kolu, posle petog razreda gimnazije izgubio
je pravo na kolovanje zato to nikako nije mogao da shvati ut consecutivum.
Sad se strahovito pati, bolestan je, i ja, kad ga sretnem, velim mu: Zdravo ut
consecutivum! Da, veli, ba consecutivum... a sam kalje... A ja kroz ceo ivot
uvek imam sree, srean sam, imam ak Stanislava drugog reda i sam sada
predajem drugima ut consecutivum.. Dabome, ja sam pametan ovek, pametniji
od mnogih drugih, ali srea nije u tome...
U kui neko svira Molitvu device.

IRINA: A sutra uvee neu vie sluati tu Molitvu device, neu se sretati s
Protopopovom. (Pauza) A Protopopov sedi tamo u salonu; i danas je doao...

KULIGIN: Direktorka jo nije dola?

IRINA: Nije. Poslali smo po nju. Da znate samo kako mi je teko da ivim ovde
sama, bez Olje... Ona stanuje u gimnaziji; ona je direktorka, zauzeta je ceo dan,
a ja sam sama, meni je dosadno, nemam ta da radim, mrska mi je soba u kojoj
stanujem... Ja sam ovako zakljuila: kad mi ve nije sueno da budem u Moskvi,
neka tako bude. Znai da je to sudbina. Tu ovek ne moe nita. Sve je u bojoj
ruci, to je istina. Nikolaj Lavovi me je zaprosio... ta u? Razmislila sam i
reila sam se. On je dobar ovek, ak je i neverovatno dobar... I kao da su mi
odjednom na dui izrasla krila, postala sam vesela, laknulo mi je i opet sam
poelela da radim, da radim... Samo se, eto, sino neto dogodilo, neka se tajna
nadnela nada mnom...

EBUTIKIN: Gluposti.

NATAA (kroz prozor): Direktorka!

KULIGIN: Dola je direktorka. Hajdemo te.
Odlazi s Irinom u kuu.

EBUTIKIN (ita novine i tiho pevui): Tara-ra... bumbija... na klupi sedim ja...
Maa se vraa; u dubini pozornice Andrej voza kolica.

MAA: Zaseo ovek i samo sedi...

EBUTIKIN: Pa ta?

MAA (seda): Nita... (Pauza) Vi ste voleli moju majku?

EBUTIKIN: Veoma.

MAA: A ona vas?

EBUTIKIN (posle pauze): Toga se vie ne seam.

MAA: Je li moj ovde? Tako je nekad naa kuvarica Marfa govorila o svom
panduru: moj. Je li moj ovde?

EBUTIKIN: Jo nije.

MAA: Kad ovek krade sreu tek za koji trenutak, na pare, a zatim je gubi -
kao ja, onda malo pomalo postaje grub, postaje zloa. (Pokazuje sebi na grudi)
Eto tu u meni sve kipi... (Gledajui brata Andreja koji voza kolica.) Eno ga
Andrej, na bratac... Sve su se nade sruile. Hiljade ljudi su dizale zvono,
utroeno je mnogo napora i mnogo novaca, a ono odjednom padne i razbije se.
Odjednom, iz ista mira. Eto tako i Andrej...

ANDREJ: Kad e se najzad oni u kui smiriti. Tolika larma...

EBUTIKIN: Skoro. (Gleda na sat.) Ovo je starinski sat, izbija... (Navija sat, on
izbija.) Prva, Druga i peta baterija polaze tano u jedan sat. (Pauza) A ja sutra.

ANDREJ: Zauvek?

EBUTIKIN: Ne znam. Moda u se vratiti za godinu dana. Dodue, avo bi ga
znao... svejedno mi je...
uje se kako negde u daljini sviraju na harfi i violini.

ANDREJ: Opustee grad. Kao kad bi ga pokrili zvonom, kao to pokrivaju jelo.
(Pauza) Neto se desilo sino pred pozoritem; svi govore o tome, a ja nita ne
znam.

EBUTIKIN: Nita. Gluposti. Soljoni je poeo da zadirkuje barona, ovaj je
planuo i uvredio Soljonija, svrilo se na tome da ga je Soljoni morao pozvati na
dvoboj. (Gleda na sat.) ini mi se da je ve vreme... U pola jedan, u dravnoj
umici, eno u onoj to se vidi odavde, tamo preko reke... Bum-bum. (Smeje se)
Soljoni je uobrazio da je Ljermontov, i pesme ak pie. Nego alu na stranu, ovo
mu je ve trei dvoboj.

MAA: Kome?

EBUTIKIN: Soljoniju.
MAA: A baronu?

EBUTIKIN: ta baronu?
Pauza.

MAA: Sve mi se pomealo u glavi... ipak, velim, ne bi im trebalo dozvoliti. On
moe raniti barona, pa ak i ubiti.

EBUTIKIN: Baron je dobar ovek, ali jedan baron vie ili manje - zar nije
svejedno? Neka! Svejedno. (Iza bate se uju uzvici: Oj-hoj! Hop-hop!)
Priekae malo. To vie Skvorcov, sekundant. Sedi u amcu.
Pauza.

ANDREJ: A po mom miljenju - i uestvovati u dvoboju i prisustvovati mu,
makar i kao lekar, prosto je nemoralno.

EBUTIKIN: To se samo tako ini... Nas nema, niega nema na svetu, mi ne
postojimo, nego nam se samo ini da postojimo... I zar nije sve svejedno!

MAA: Eto, ovako itav dan govore i govore... (Polazi) ivim u ovom
podneblju, svaki as moe da padne sneg, a jo uz to ovakvi razgovori...
(Zastaje) Ne idem u kuu, ne mogu ja tamo... Kad doe Verinin, javite mi. (Ide
alejom.) A ve odleu ptice. (Gleda uvis) Labudovi ili guske... Mile moje,
srene... (Odlazi.)

ANDREJ: Opustee naa kua. Otii e oficiri, otii ete vi, sestra e se udati, a
ja u ostati sam u kui.

EBUTIKIN: A ena?
Dolazi Ferapont s aktima.

ANDREJ: ena je ena. Ona je estita, potena, pa i dobra, ali i pored svega
toga ima u njoj neto to je sniava do sitne, slepe, tako neke dlakave ivotinje.
U svakom sluaju ona nije ovek. Govorim vam kao prijatelju, kao jedinom
oveku kome mogu otkriti svoju duu. Ja volim Natau, to stoji, ali ponekad mi
se ona ini strahovito vulgarnom i onda ne znam ta da mislim, ne razumem
zato, zbog ega je toliko volim ili bar zato sam je voleo...

EBUTIKIN (ustaje): Ja, brate, sutra putujem, moda se nikada vie neemo
videti, zato da ti dam jedan savet. Zna ta - kapu na glavu, tap u ruke i poi...
poi i idi, idi i ne osvri se. I to dalje ode, utoliko bolje.
U dubini pozornice prolazi Soljoni sa dva oficira; spazivi ebutikina, polazi
prsma njemu; oficiri idu dalje.

SOLJONI: Doktore, vreme je! Ve je pola jedan. (Pozdravlja se s Andrejem.)

EBUTIKIN: Odmah. Dodijali ste mi svi. (Andreju) Ako ko pita za mene,
Andrjua, reci da u se odmah vratiti... (Uzdie) Oho-ho-ho!

SOLJONI: Jadnik ne stie da pisne, a medved ga ve pritisne. (Polazi za njim)
to stenjete, stari?
EBUTIKIN: Dede!

SOLJONI: Kako zdravlje?

EBUTIKIN (ljutito): Kao maslo kravlje.

SOLJONI: Stari se zabadava uzbuuje. Ja u sebi dozvoliti samo jednu sitnicu,
ja u ga samo ubiti kao ljuku. (Vadi parfem i prska se po rukama.) Danas sam
potroio itavu flaicu, a one jo uvek zaudaraju. One mi zaudaraju na le.
(Pauza) Tako je to... Seate li se stihova? A on, buntovan, trai buru, kao da
bura nosi mir...

EBUTKIN: Tako je. Jadnik ne stie da pisne, a medved ga ve pritisne.
(Odlazi za Soljonijem.)
uju se uzvici: Hop! Oj-hoj! Ulaze Andrej i Ferapont.

FERAPONT: Da potpiete akta...

ANDREJ (nervozno): Ostavi me na miru! Ostavi! Preklinjem te! (Odlazi s
kolicima.)

FERAPONT: Valjda su akta zato da ih ljudi potpisuju. (Odlazi u dubinu
pozornice.)
Ulaze Irina i Tuzenbah u slamnom eiru. Kuligin prelazi preko pozornice
viui: Uu, Maa, uu!

TUZENBAH: Ovo je, ini mi se, jedini ovek u gradu koji se raduje to odlazi
vojska.
IRINA: To je razumljivo. (Pauza) Na grad e sada opusteti.

TUZENBAH: Mila moja, ja u se odmah vratiti.

IRINA: Kuda e?

TUZENBAH: Imam posla u varoi, zatim... da ispratim drugove.

IRINA: To nije istina... Nikolaju, zato si danas tako rasejan? (Pauza) ta se to
sino dogodilo pred pozoritem?

TUZENBAH (s nestrpljivim gestom): Za jedan sat ja u se vratiti i opet u biti s
tobom. (Ljubi joj ruke.) Ne mogu da te se nagledam... (Zagleda je u lice.) Ve je
pet godina kako te volim, a jo uvek ne mogu da se naviknem i ti mi izgleda
sve lepa i lepa. Kako lepa, divna kosa! Kakve oi! Sutra u te odvesti odavde,
mi emo raditi, biemo bogati, oivee moji snovi. Ti e biti srena. Samo
jedno smeta, samo jedno: ti me ne voli!

IRINA: To nije u mojoj vlasti! Ja u ti biti ena, i verna i pokorna, ali ljubavi
nema, ta da se radi! (Plae) Ja nisam nijedanput u ivotu volela. O, ja sam tako
sanjala o ljubavi, sanjam ve odavno, danju i nou, ali moja je dua kao
skupoceni klavir koji je zakljuan, a klju izgubljen. (Pauza) Oi su ti tako
uznemirene.

TUZENBAH: Cele noi nisam spavao. U mom ivotu nema nieg tako stranog
to bi me moglo uplaiti i samo ovaj izgubljeni klju kida mi duu, ne da mi da
spavam. Reci mi togod. (Pauza) Reci mi togod...

IRINA: ta? ta da ti kaem? ta?
TUZENBAH: ta bilo.

IRINA: Nemoj! Nemoj!
Pauza.

TUZENBAH: Kakve sitnice, kakve glupe sitnice ponekad u ivotu poinju
mnogo da znae, odjednom, bez ikakvog razloga. Ti im se i dalje smeje,
smatra ih za bagatelu, pa ipak ide i osea da nema snage da se zaustavi. O,
ne govorimo o tome! Ja sam veseo. ini mi se kao da prvi put u ivotu vidim
ove smre, javorove, breze i sve me radoznalo gleda i eka. Kako je lepo ovo
drvee i kako bi, u stvari, pored njega ivot morao biti lep! (Uzvici: Oj-hoj!
Hop-hop!) Moram poi, vreme je... Evo, ovo se drvo osuilo, pa ipak se
zajedno s drugnma ljulja na vetru. Tako se i meni ini: ako umrem, ipak u
uestvovati u ivotu na neki nain. Zbogom, mila moja... (Ljubi joj ruke) Tvoje
isprave koje si mi dala lee na mom stolu, pod kalendarom.

IRINA: I ja u s tobom.

TUZENBAH (uplaeno): Ne, ne! (Brzo polazi, zastaje u aleji.) Irina!

IRINA: ta je?

TUZENBAH (ne zna ta da kae): Danas nisam pio kafu. Reci da mi skuvaju...
(Brzo odlazi.)
Irina stoji zamiljena, zatim odlazi u dubinu pozornice i seda na ljuljaku. Ulazi
Andrej s kolicima; pojavljuje se Ferapont.
FERAPONT: Andreju Sergejeviu, akta nisu moja, nego zvanina. Nisam ih ja
izmislio.

ANDREJ: O, gde je ona, kuda je otila moja prolost, kad sam bio mlad, veseo,
pametan, kad sam sanjao i razmiljao tako prefinjeno, kada mi je nada
obasjavala sadanjost i budunost? Zato mi, tek to ponemo da ivimo,
postajemo dosadni, bezbojni, neinteresantni, lenji, ravnoduni, beskorisni,
nesreni... Na grad postoji ve dvesta godina, ima sto hiljada stanovnika, a
nema nijednog oveka koji ne bi liio na ostale, nijednog junaka ni u prolosti ni
u sadanjosti, nijednog naunika, nijednog umetnika, nijednog iole istaknutog
oveka koji bi izazivao zavist ili strasnu elju da ovek poe za njegovim
primerom. Samo jedu piju, spavaju, zatim umiru... raaju se drugi i oni opet
jedu, piju, spavaju, i da ne bi otupeli od dosade, ine ovaj ivot raznolikim
pomou gadnih spletaka, rakije, karata, parnica, ene varaju mueve, a muevi
lau, prave se da nita ne vide, nita ne uju, neodoljivo banalni uticaj pritiskuje
decu, iskra boja se gasi u njima i ona postaju isto onakvi jadni mrtvaci, potpuno
slini jedni drugima, kao i njihovi ocevi i majke... (Ferapontu, ljutito.) ta
hoe?

FERAPONT: ta? Da potpiete akta.

ANDREJ: Dosadio si mi.

FERAPONT (pruajui mu akta): Maloas mi je priao vratar iz poreske
uprave... Kau, veli, da je zimus u Petrogradu bio mraz od dvesta stepeni.

ANDREJ: Sadanjost mi je odvratna, ali zato, kad pomislim na budunost - tako
mi je dobro! Tako mi je lako, oseam se da nisam vezan; u daljini poinje da
svie i ja vidim slobodu, vidim kako se ja i moja deca oslobaamo nerada,
kvasa, gujeg peenja na podvarku, spavanja posle ruka, podlog parazitskog
ivota...

FERAPONT: Kae da se dve hiljade ljudi smrzlo. Svet se, veli, bio prestravio.
Bilo je to u Petrogradu, a moda u Moskvi - ne seam se.

ANDREJ (obuzet nenou): Mile moje sestre, divne moje sestre! (Kroz suze.)
Maa, sestro moja...

NATAA (na prozoru): Ko to tu tako glasno razgovara? Ko si ti, Andrjua?
Probudie Sonjicu. Il ne faut pas faire du bruit, la Sophie est dormire dj.
Vous tes un ours. (Ljutito) Ako hoe da razgovara, daj kolica sa detetom
nekom drugom. Feraponte, uzmi kolica od gospodina!

FERAPONT: Razumem. (Uzima kolica.)

ANDREJ (zbunjeno): Ja govorim tiho.

NATAA (iza prozora, mazei svog sinia): Boba! Nestani Boba! Nevaljali
Boba!

ANDREJ (razgleda akta): U redu, pregledau i potpisau ta treba, a ti e
odneti u upravu... Ulazi u kuu itajui akta. Ferapont gura kolica u dubinu
bate.

NATAA (iza prozora): Bobo, kako ti se zove mama? Mili moj, mili! A ko je
to? To je teta Olja. Reci teti: zdravo, Olja!
Muzikanti-skitnice, mukarac i devojka, sviraju na violini i harfi; iz kue izlaze
Verinin, Olga i Anfisa i za neki asak utke sluaju; prilazi im Irina.

OLGA: Naa bata je kao prolazno dvorite, kroz nju svako prolazi - i peke i
kolima. Dado, daj togod tim muzikantima.

ANFISA (daje novac muzikantima): Idite s bogom, prijatelji. (Muzikanti se
klanjaju i odlaze.) Jadni ljudi! Sit ovek nee ovako svirati. (Irini) Zdravo, Irina!
(Ljubi je) Da zna, dete moje, kako ja ivim! To je ivot! U gimnaziji, u
dravnom stanu, zajedno s Oljom - dade mi bog u stare dane. Nikad ja, grenica,
nisam tako ivela... Stan je veliki, dravni, a ja imam zasebnu sobicu i svoj
krevet. Sve je dravno. Kad se probudim nou - o, gospode, majko boja, niko
sreniji od mene!

VERININ (gleda na sat): Sad treba da krenemo, Olga Sergejevna. Vreme mi
je. (Pauza) elim vam sve najlepe... Gde je Marija Sergejevna?

IRINA: Ona je negde u bati. Idem da je potraim.

VERININ: Budite tako dobri. urim se.

ANFISA: Idem i ja da je potraim. (Vie) Maenjka, uu! (Odlazi zajedno s
Irinom u dubinu bate.) Uu, uu!

VERININ: Sve ima svoj svretak. Eto, i mi se rastajemo. (Gleda na sat.) Grad
nam je priredio zakusku, pili smo ampanjca, gradonaelnik nam je odrao
govor, ja sam jeo i sluao, ali dua mi je bila ovde, kod vas... (Gleda naokolo po
bati.) Navikao sam se na vas.
OLGA: Hoemo li se jo ikad videti?

VERININ: Po svoj prilici - neemo. (Pauza) Moja ena i obe devojice ostae
ovde jo jedno dva meseca; molim vas, ako se to desi, ako im togod zatreba...

OLGA: Pa da, naravno. Budite bez brige. (Pauza) Sutra u gradu nee biti vie
nijednog oficira, sve e postati uspomenom i za nas e, naravno, poeti nov
ivot... (Pauza) Sve se dogaa protiv nae volje. Ja nisam htela da postanem
direktorka, pa ipak sam postala. Znai da nikad neu biti u Moskvi...

VERININ: E... Hvala vam na svemu... Oprostite mi ako sam vam se neto
zamerio... Mnogo sam, i suvie mnogo govorio - i to mi oprostite, ne pominjite
me po zlu.

OLGA (brie suze) to Maa ne dolazi...

VERININ: ta da vam jo kaem na rastanku? O emu da filozofiram malo?...
(Smeje se) ivot je teak. On mnogima izgleda mraan i bezizlazan, pa ipak,
treba priznati, on postaje sve svetliji i laki i, izgleda, nije daleko vreme kada e
postati sasvim svetao. (Gleda na sat) Vreme mi je! oveanstvo je ranije bilo
zaokupljeno ratovima, ispunjavalo svoj ivot pohodima, najezdama, pobedama,
sad svega toga nema, ostala je samo ogromna praznina koju za sad nemamo
ime da popunimo; oveanstvo strasno trai i, naravno, nai e. Ah, samo da
nae to pre! (Pauza) Znate, kad bi se marljivosti mogla dodati obrazovanost, a
obrazovanosti - marljivost... (Gleda na sat.) Meni je ve vreme....

OLGA: Evo je, dolazi.
Ulazi Maa.

VERININ: Doao sam da se oprostim.
Olga se izmie malo u stranu da im ne smeta na rastanku.

MAA (gleda ga u lice): Zbogom... (Dug poljubac.)

OLGA: Dosta, dosta...

MAA (glasno jeca)

VERININ: Pii mi... Seaj me se! Pusti me... vreme je... Olga Sergejevna,
uzmite je, meni je ve... vreme. Zakasnio sam... (Dirnut, ljubi ruke Olgi, zatim
jo jedanput grli Mau i brzo izlazi.)

OLGA: Dosta, Maa! Prestani, draga moja...
Ulazi Kuligin.

KULIGIN (zbunjen): Nita, neka se isplae... Mila moja Maa, dobra moja
Maa... Ti si moja ena i ja sam srean ma ta se desilo... Ja se ne alim, nita ti
ne prebacujem... eto i Olja je svedok... Hajde da ponemo iveti opet po starom,
od mene nee uti ni jedne jedine rei, nijedne aluzije...

MAA (zadravajui jecanje): Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac... a
na hrastu zlatan lanac... Ja ludim... Na igalu... zelen hrast...
OLGA: Umiri se, Maa... Umiri se... Daj joj vode.

MAA: Ja vie ne plaem...

KULIGIN: Ona vie ne plae... ona je dobra...
Iz daljine uje se potmuli pucanj.

MAA: Na igalu zelen hrast, a na hrastu zlatan lanac... Zelen maak... zelen
hrast... Sve sam pobrkala... (Pije vode) Promaen ivot... Nita mi sad ne treba...
Sad u se umiriti... Svejedno... ta znai na igalu? Zato mi se ta re vrti po
glavi? Brkaju mi se misli.
Ulazi Irina.

OLGA: Umiri se, Maa. Eto, vidi kako si pametna... Hajdemo u kuu.

MAA (ljutito): Neu ja tamo. (Jeca, ali se odmah savlada) Ja u kuu vie ne
ulazim i neu ni sada...

IRINA: Hajde da posedimo zajedno, makar i utali. Ja sutra putujem...
Pauza.

KULIGIN: Jue sam u treem razredu oduzeo jednom deku ove brkove i
bradu... (Stavlja sebi brkove i bradu.) Liim na nastavnika nemakog jezika...
(Smeje se) Zar ne? Smena su ta deca.

MAA: Zbilja lii na vaeg Nemca.

OLGA: (smeje se): Da.
MAA (plae)

IRINA: Dosta, Maa!

KULIGIN: Jako liim...
Dolazi Nataa.

NATAA (sobarici): ta? Sa Sonjicom e ostati Protopopov, Mihailo Ivanovi,
a Bobu neka provoza Andrej Sergejevi. Koliko je posla s tom decom... (Irini)
Irina, ti sutra odlazi - ba mi je ao. Ostani jo bar nedelju dana. (Ugleda
Kuligina i vrisne; ovaj se smeje i skida brkove i bradu.) Idite s milim bogom, ala
ste me uplaili! (Irini) Ja sam se na tebe navikla; misli da mi je lako da se
rastanem s tobom? Narediu da u tvoju sobu presele Andreja s njegovom
violinom - neka tamo kripi! - a u njegovu sobu smestiemo Sonjicu. Divno,
milo dete! Slatka devojica! Danas me je pogledala svojim oicama i rekla
mama.

KULIGIN: Divno dete, to je istina.

NATAA: Dakle, od sutra sam ovde sama. (Uzdie) Narediu pre svega da se
poseku smre u ovoj aleji, zatim evo ovaj javor... Uvee tako runo izgleda...
(Irini.) Mila moja, tebi strano stoji taj pojas... Tako je neukusan. Treba neto
svetlo. A tu svuda narediu da se zasadi cvee, cvee, ono e mirisati... (Strogo)
Otkud tu na klupi viljuka? (Idui u kuu, sobarici.) Otkud tu na klupi viljuka,
pitam ja? (Vie) Ku!

KULIGIN: Navila se!
Iza pozornice muzika svira mar; svi sluaju.
OLGA: Odlaze.
Ulazi ebutikin.

MAA: Odlaze nai. ta emo... srean im put! (Muu) Treba ii kui... gde su
mi eir i ogrta?

KULIGIN: Uneo sam ih u kuu... Doneu odmah.

OLGA: Da, sad moemo svako svojoj kui. Vreme je.

EBUTIKIN: Olga Sergejevna!

OLGA: ta je? (Pauza) ta je?

EBUTIKIN: Nita... Ne znam kako da vam kaem... (ape joj na uvo)

OLGA (uplaeno) Nije mogue!

EBUTIKIN: Da... tako vam je to... Umorio sam se, izmuio, neu vie da
govorim... (Mrzovoljno) Uostalom, svejedno!

MAA: ta se dogodilo?

OLGA (grli Irinu): Danas je straan dan... Ne znam kako da ti kaem, draga
moja...

IRINA: ta je? Govorite bre: ta je? Za ime boje! (Plae.)
EBUTIKIN: Maloas je u dvoboju poginuo baron.

IRINA (tiho plae): Znala sam, znala sam...

EBUTIKIN (u dubini pozornice seda na klupu): Umorio sam se... (Vadi iz
depa novine) Neka se isplau... (Tiho pevui) Tara-ra bumbija... na klupi sedim
ja... Nije li sve svejedno!
Tri sestre stoje priljubljene jedna uz drugu.

MAA: O, kako svira muzika! Oni odlaze od nas, jedan je otiao sasvim,
sasvim, zauvek, mi emo ostati same da zaponemo ivot iznova... Treba
iveti... Treba iveti...

IRINA (sputa glavu Olgi na grudi): Doi e vreme kad e svi saznati emu sve
to, emu te patnje, nee biti nikakvih tajni, a donde treba iveti... treba raditi,
samo raditi! Sutra u otputovati sama, uiu decu u koli i sav svoj ivot dau
onima kojima je on, moda, potreban. Sada je jesen, skoro e doi zima,
zavejae nas sneg, a ja u raditi, raditi...

OLGA (grli obe sestre): Muzika svira tako veselo, ilo, i ovek je tako eljan
ivota! O, boe moj! Proi e vreme i mi emo otii zauvek, ljudi e nas
zaboraviti, zaboravie nam lica, glasove, nee znati koliko nas je bilo, ali e se
nae patnje pretvoriti u radost za one koji e iveti posle nas, srea i mir
zavladae na zemlji i ljudi e pomenuti lepom reju i blagosloviti one koji ive
sada. O, mile sestre, na ivot jo nije svren... Hajde da ivimo! Muzika svira
tako veselo, tako radosno i, ini mi se, jo malo - i mi emo saznati zato
ivimo, zato patimo... Da nam je znati to, da nam je znati!
Muzika svira sve tie i tie; Kuligin, veseo, nasmeen, donosi eir i ogrta.
Andrej gura kolica u kojima sedi Boba.
EBUTIKIN (tiho pevui): Tara... ra... bumbija... na klupi sudim ja... (ita
novine) Svejedno! Svejedno!

OLGA: Da nam je znati, da nam je znati!

Zavesa
1900.