Mia Defonseka

PREIVETI
SA VUKOVIMA




Naziv originala:
Misha Defonseca
SURVIVRE AVEC LES LOUPS



Preveo Ljubeta Babovi


Prvo poglavlje
1.
HVALA, GOSPOO

rolaznici me ne prepoznaju. Oni ne vide da sam ja vuk, zalutao
u grad. Jedan sivi vuk, mujak ili enka, bez imena, bez godina
starosti, vuk kojeg ne primeuju svi ti ravnoduni ljudi. Plaim se
guve, i dok mi nozdrve drhte od gaenja, nespretno se mimoilazim
sa ljudima koje sreem. Mrzim ljudsku kou i njen miris smrti.
Bila sam jo sasvim mala devojica kada sam pobegla iz njihovog
sveta. Zvali su me Mike, bila sam Jevrejka i imala sam sedam
godina. Jednog dana su me naterali da idem u kolu, a zatim na
misu, sa nekakvom smenom kapom na glavi koja je skrivala moju
upavu kosu. Sada sam primorana da nosim runu i neudobnu
odeu, i cipele vrlo tesne za moja iskrivljena stopala, naviknuta da
bosa hodaju po vlanoj zemlji u umi. Ti ljudi vide samo moju
spoljanjost, porunelu od patnje. Prekrivena sam oiljcima i
krastama, stopala su mi deformisana od dugog hodanja kroz njihov
svet u ratu. Videla sam smrt svuda, upoznala hladnou i glad vie
nego to bi oni mogli i da zamisle. ivela sam meu vukovima,
postala sam i sama vuk, telom i duhom. Zbog toga oni ne razumeju
ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da
ujedam ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da
zadovoljim i ovu divlju slobodu koju svuda traim od kada su me
zatvorili, a nikako da je pronaem.
Toga dana, u gradu, ja sam na tragu mog starog opora. Postoji u
jednom delu Brisela jedna ulica, jedna mala, tuna kua, a u njoj
pranjava i skoro prazna soba, u kojoj sam se nekada krila ispod
kreveta. Tada sam bila mala plavokosa devojica, zelenih oiju.
P
Nejasno raspoznajem mesto kroz koje sada prolazim, ovu bletavu
tramvajsku liniju, liniju broj 56, koja prolazi Ulicom Gale, kroz
siromani kvart Brisela. Vidim neku kolu... da li je to ona koja mi je
poznata, gde je jedna gospoa u crnom dola da me uzme za ruku,
onda kada sam ekala mog oca? Sedela sam na vrhu tri stepenika od
sivog kamena. Ne vidim te stepenike sada, da li su nestali? Ovaj
trem me ne podsea ni na ta. Treba paljivo da izaberem put,
odluujem da krenem tuda. Sledei trasu tramvajske linije, morala
bih da pronaem ulicu mojih roditelja. Ali, ispred mene su tri ulice,
dve su prave i idu uzbrdo, a trea se izvija ukoso.
Kruim i lutam kroz sve tri, pogleda uprtog ka zgradama, u
potrazi za nekim poznatim obelejem. Jednu od ulica sam vrlo brzo
eliminisala, jer skree, i tako sigurno nije uspomena koju traim.
Preostaju one druge dve. Iste zgrade, ak isti balkoni svuda,
identine fasade u nizu. Izabrau jednu na pola puta. ini mi se da je
ta zgrada bila smetena negde pri sredini ulice, ali sada mi je teko
da ocenim rastojanje samo po seanju. Bila sam mala, prolo je deset
godina od tada i mogue je da je mesto koje traim negde dalje,
navie ili pak nie... Opet se lagano penjem ovom ulicom i opet se
sputam, a da se pri tom nije pojavio nijedan detalj koji bi mogao da
mi pomogne. Vreme prolazi, a ja sam lagala moje starateljke tvrdei
da i ovog popodneva idem u kolu, iako nije bilo nastave. Ve neko
vreme uivam u ovoj maloj slobodi koja se sastoji u tome da sama
prelazim put do kole. Obavezna sam da se vratim kod njih u tano
odreeno vreme, i nisu mi dozvoljena nikakva odstupanja. Ovo je
prvi put da ja sama rizikujem odlazei u grad, istraujui svoju
prolost. Kua je neosporno tu, u tom kvartu, negde iza ovih fasada
ili onih u drugoj ulici, ali nemam vie vremena za gubljenje. Oni koji
ovde ive sada, posle rata, morali bi da znaju ta se dogodilo. Onda
se sluajno, ba na pola ulice, zaustavljam ispred ulaza u jednu
zgradu. Ako to i nije ta kua, mogla bih sigurno bar neto da
saznam, da pogledam spreda ili sa strane, ili moda malo nie niz
ulicu. Ja koja sam sama prela hiljade kilometara kroz Evropu
tokom rata, evo me sada, izgubljena na jednoj siunoj teritoriji,
nesposobna da razlikujem jedan balkon od drugog. Da sam bila u
nekoj umi ili planini u Nemakoj, Poljskoj ili Ukrajini, znala bih da
pronaem vuju jazbinu, upljinu drveta ili kamen na zavoju nekog
potoka. Ovde to nije tako jednostavno i ja oklevam ispred ovih vrata,
koja se ni po emu ne razlikuju od drugih.
udno, imam utisak da opet imam sedam godina i plaim se da e
me sa prezirom oterati, da e mi zalupiti vrata pred nosom. U ovom
trenutku nisam vie vuk, ve nita drugo do jedno mravo i
nespretno devoje iji izglodani prst, sav u oiljcima, okleva ispred
tri zvona na vratima. Ne mogavi da se bilo ega setim, pritisnula
sam, tada, dugme u sredini.
Neko se pojavljuje na tom balkonu za koji se nadam da je moj, a
da u isto vreme ne verujem stvarno u to. Jedan enski glas mi se
obrati:
"ta traite ovde?"
"Htela bih da razgovaram sa vama. Molim vas, gospoo." Bojim se
da e je moja pojava odbiti, jer moj izgled nije nimalo prijatan -
kratka kosa, nedavno oiana, koa potamnela od krasta koje eem
bez prestanka, ponekad i do krvi... moj korak je teak, zbog ovih
cipela koje e mi uvek smetati... Uzmiem, podiui odvano glavu,
spremna da pobegnem.
Ali ena odgovara:
"Silazim." Kada je neko nepoznato ljudsko bie ispred mene, ja i
dalje oseam tekou da se izrazim, zbog nepoverenja, a takoe i zato
to sam i suvie navikla da govorim ne otvarajui usta. Najee se
obraam sama sebi, kao to sam inila za vreme svih onih dugih
godina potpune samoe. Potom, izgovaram pred ovom enom jednu u
tiini sastavljenu reenicu: u jednom dahu, da ne bih pogreila.
"Gospoo, moji roditelji su za vreme rata uhapeni ovde. Zatvoreni
su, zajedno sa mnogo drugih ljudi koje su takoe pokupili na ulici.
Pretpostavljam da je to bila ova ulica, nisam sigurna. Htela bih da
znam da li ste uli neto o tome."
"Da, bilo je hapenja ovde, u ovoj ulici, ali bilo ih je i u drugim.
Kako su se zvali vai roditelji?"
"Ne znam."
"A vae porodino prezime? Zar ne znate vae prezime?"
"Ne znam. Mama se zvala Geria, a tata Revan."
ena me gleda sa uenjem. Ne bih volela da se vie raspituje o
meni, mrzim to ime koje danas nosim, koje nije moje. Uostalom, ne
marim mnogo za porodino prezime: ima li jedan vuk porodino
prezime? Neki konj ili pas? Ta "Monika Val" koju su mi zalepili na
kou, za mene je besmislena. Ja sam Mike, to je sve.
Suoena sa mojim utanjem, ona ena mi ree, pretpostavljam
samo zato da bi me se to bre reila:
"Kada smo stigli ovde, nismo nita nali, samo jednu kutiju i
fotografije razbacane po podu. Nisam mogla da ih bacim, to bi mi
teko palo, tako da ih je moj mu sauvao tu negde, saekajte
minut."
Ona me ne poziva da uem, ali je ipak ljubazna, jer mi pria o
fotografijama i ja se nadam da u ih videti, pa ne beim. ekam pred
ulazom, a moje srce kuca neto bre. Da li je mogue da sam dola na
pravo mesto, da u na tim fotografijama prepoznati moju majku ili
mog oca? Ne znam ak ni da li je meu njihovim stvarima bilo
fotografija, toliko je malo stvari bilo u tom stanu.
Nismo imali skoro nita od nametaja, osim jednog kreveta u
kojem smo spavali sve troje. Imali smo jo sto i stolice, fotelju, a
odea je bila okaena o zid, na polici u plakaru bila je jedna puka,
sakrivena iza metli. Videla sam tu puku, u to sam sigurna. Tu je,
takoe, bio i moj drveni konj il. il nije bio nita drugo do jedna
upava, pohabana glava nasaena na draljku metle, jedna stara
predratna igraka, a ja sam jahala, opkoraivi tog konja koji je u
mom svetu mate bio predivan, razigran, pravi konj. Bio je moj
prijatelj, prepoznala bih ga po njegovim mekanim, izlizanim uima,
ak i po njegovom mirisu, da je bio tu negde, u ovoj kui. ekam, dok
posmatram ovu breuljkastu ulicu.
Nekada je na uglu jedan bakalin imao svoju prodavnicu, a jedan
konj, koji je redovno prolazio tu pored nae kue, upregnut u
zapregu, zaustavljao bi se ispred te bakalnice. Koija bi viknuo:
"Hooo! il..." da bi ga zaustavio i "Huuu! il..." da bi ga ponovo
pokrenuo. Mog konja sam tako nazvala il.
Bakalnica vie nije tu. Ipak sam sigurna da se nalazim u pravom
kvartu. Jednom prilikom sam ula kako ljudi priaju da se treba
uvati bakalina zato to je morao da potkazuje ljude. Njegova radnja
je verovatno nestala posle rata.
"Imam ovo, evo, moete pogledati. Ako neto pronaete, slobodno
uzmite."
ena mi prua nekakvu kutiju od sivog kartona, bez poklopca, sa
neuredno razbacanim fotografijama, malim i velikim, a ja
prekopavam po tom neredu s mukom, oseajui se neprijatno na
pragu tih vrata. Ona strpljivo eka, ali oseam da jedva eka da vidi
kako odlazim, pa mi samo preostaje da kaem: "Ne, to nisu moji
roditelji, izvinite..." ili da moda izaberem jednu fotografiju i
zahvalim joj se.
Ali ima ih previe i ona me posmatra dok podiem paket sa
fotografijama i nespretno ih razvrstavam. Ne znam vie kako da se
ponaam pred tim likovima i siluetama na potamnelom ili poutelom
papiru. Ima tu mnogo dece, kao i odraslih, koji poziraju odeveni u
raznoliku odeu, a tu su i itave grupe ljudi, i ini mi se da neki
snimci verovatno datiraju jo od pre Prvog svetskog rata. Meutim,
najvie me privlae dva portreta: na jednom je neki ovek, dopada mi
se jednostavno zato to ima plavu kosu i svetle oi kao moj otac -
mogao bi da bude njegov brat, a na drugom je jedna ena koja uopte
ne lii na moju majku. Ona jeste lepa, ali ne toliko koliko moja
majka. Smei se, pokazujui bele zube. Njene krupne oi pomalo su
tune, ali joj je kosa kratka, za razliku od moje mame koja je imala
divnu dugu, talasastu crnu kosu. Bila je tako lepa, moja mama. To
nisu moji roditelji. Ipak u uzeti te dve fotografije, zato to su na
njima plavokosi ovek i ena crne kose. One mi ne pripadaju, ali ih
ipak odabiram, kao da su nekakve sablasti koje su izale iz senke na
svetlost. Uzeu ih, pre svega zato to ova ena eka da se odluim, ali
isto tako i zbog samih slika. ak se ne pitam ni ko su oni, a na
poleini nije nita napisano. To su neki zaboravljeni roditelji, koji su
verovatno, kao i moji, doiveli istu sudbinu. Posluie mi kao jasna,
iva uspomena na njih.
Sakriu ih da bih izbegla pitanja i objanjenja, da mi ih ponovo ne
oduzmu, da me ne smatraju lopovom ili, to je jo najgore, da se
rugaju mojoj tvrdoglavosti i da me zovu Jevrejkom po imenu Mike.
Jednoga dana kada konano budem slobodna, staviu ih u ram i
okaiti na zid. Gledau ih svaki dan, kao da one same predstavljaju
moje nepoznato pleme. Okitiu ih cveem i obasjau ih svetlou
svea, kao to je to radila mama u veerima pred jevrejske praznike.
"Uzeu ih, gospoo."
"Pa dobro, drago mi je."
Ona ak ne postavlja pitanja, a ja joj ne dajem povoda za to. U
stvari, mislim da mi se ona podruguje, uprkos ljubaznosti koju je
pokazala na kunom pragu. Njoj malo znai ko su ti ljudi i ko sam ja
uopte. Ja je uznemiravam. Rat je zavren.
"Volela bih da znam ta se dogodilo, gospoo."
"O, mi to ne znamo, nismo bili ovde. Ljudi koji su i ranije iveli
ovde priaju da je bilo hapenja i da su hvatali ljude, ali trebalo bi da
odete malo dalje, gore, u drugi deo kvarta, zato to je i tamo, u
mnogim od tih ulica, takoe bilo racija."
Njen pogled me zbunjuje, jer u njemu nema ni traga pretnji i
strahu, ali ja ipak imam potrebu da pobegnem od prolosti.
U svakom sluaju, moram brzo da se vratim, prilino je kasno,
taman toliko da izbegnem svau kada stignem. Toliko sam tuna i
razoarana zbog ovog uzaludnog pokuaja da nemam hrabrosti da
idem dalje. Uostalom, gde da idem? Da zvonim na sva vrata u
kvartu? Ili da proveravam sve zgrade na dva sprata, koje imaju
balkon na prvom? Da sa naporom eprkam po seanjima kao neka
sirotica gladna uspomena?
Nisam prosila hranu ni kada sam bila sama na svetu, uvek sam je
krala. Takoe, nisam nikada prosila ni oseanja. Samo su me vukovi
hranili kao da sam jedna od njih. Bila sam, a da to nisam ni znala,
jedan mali vuk, mladune, kojeg su oni prepoznali i nahranili svojom
lovinom i svojom toplinom. Zatitili su me, a ja sam pogreila to
sam meu ljudima tragala za svojim uspomenama iz detinjstva.
Neu se vraati na moje staze, bolje je pustiti ih da se konano
izbriu, da nestanu. Nemam prezime, ba me briga. Nemam
porodicu, ba me briga i za to.
Preivela sam sa vukovima, i to je neizbrisiv beleg koji u nositi
itavog ivota. Sada uim da ivim meu ljudima i uspevam u tome,
a ne volim ih, s opravdanjem da je i mrnja potrebna kako bi se kroz
ivot ilo ponosno i bez suza. Ja znam da izigravam ljudsko bie,
poznajem njihove pokrete, nauila sam da govorim, da itam, da
piem, da navuem masku kao i oni. I uvek oseam ogromno
ushienje zbog toga to sam doivela neto izuzetno, a oni za to
nikada nee saznati. Znam ta znai uspavati se u nekoj jazbini,
uurena uz vuicu, glodati iste kosti kao i vukovi, kleknuti ispred
voe opora.
Eto zato obuar nije mogao nita da uini za moja ogrubela
stopala, za prste koji su se iskrivili poput kandi. Kada sam bila jo
sasvim mala devojica, moja stopala su rasla u umi, i ja sam ih
umotavala svim onim to je moglo da ih zatiti. Bile su to stare
iznoene cipele, vojnike izme, krpe, ili kaljae. Kada se izraslina na
stopalu upadljivo uveala, strugala sam je noem. Znam da sam
nokte podrezivala zubima. Kada sam crkavala od gladi, vakala sam
to pare izrasline na koi, ili nokte, da bih stvorila iluziju da jedem.
Ti nokti su me strano muili, a ponekad znaju da to opet uine.
Ti nema ni najblau predstavu, gospoo, "ko nije bio tu za vreme
hapenja Jevreja", ne zna nita o tome kako sam ja vodila moj
sopstveni rat. Potovau ove dve slike koje sam ti uzela pred nosom,
zato to su ljudi koji su na njima doiveli istu sudbinu kao moja
majka i moj otac. I oni e dobiti vie potovanja ispod mog
sirotinjskog dueka nego na dnu neke kutije, negde u nekom oku
tvoje kue.
"Do vienja, gospoo. Hvala, gospoo."
Vraam se kod one dve gospoe zaduene da me prihvate, da
brinu o meni i poduavaju me. Sibil i Leontina, dve stare devojke,
udate samo za svog dragog Boga. One e vritati kao guske zbog toga
to sam pobegla i lagala, tretirae me kao staru krpu i nazvae me
svim onim ostalim imenima, kao to su to ve imale obiaj da rade.
Ja sam jedna obina divljakua, jedna nitarija koja ide da piki u
vrt umesto da koristi toalet kao svaka druga dobra mala zahvalna
sirotica. Ja sam jedno malo udovite koje odbija da nosi smene
kape. Jedna prosta devojica koja ne podnosi pamune kilote ni
none koulje, zakopane do grla.
Kad bi samo znale ta krijem ispod mog dueka! Moj jedini
preostali no, koji sam pronala u umi, zatim kompas koji me je sve
ove godine vodio prema suncu na istoku, ruske zvezdice petokrake,
skinute sa kape mrtvog vojnika. Poslednje dragocenosti mog
lutajueg ivota sa vukovima. Redovno menjam skrovite, mnogo
sam lukavija nego to oni veruju. Provlaim se kroz prozore, penjem
se na krov, gutam svu hranu koja mi se nae pod rukom, kao da u
morati ponovo da beim i kao da u dugo, dugo biti praznog stomaka.
One ne znaju nita o mom ivotu, poto nisu htele da ga upoznaju.
"Ali ti nisi Jevrejka... Ne zove se Mike... uti, Monika! Mora da
zna svoju molitvu i recituje Zdravo, Marijo, mora ii da se
ispovedi i prikloni se crkvi. Ima etrnaest godina, mora da se
vlada kako dolikuje jednoj mladoj devojci. Tvoje prezime i datum
roenja upisani su u optinskoj upravi. Roena si 12. maja 1937.
godine, zove se Monika Val i ne trai nita vie od toga!
"Ne, mama mi je rekla da sam roena 1934. godine. Nemam
etrnaest godina... imam sedamnaest!"
"Sa svim tim je sada gotovo, Monika. Ti sada ima prezime, to je
dovoljno."
Ba me briga za ta njihova imena. Imala sam est godina kada su
mi oduzeli roditelje, njihovu ljubav, kada su mi ukrali ime. Imala
sam sedam godina kada sam morala da spasavam svoj ivot. Drim
se te injenice, a neki mesec manje ili vie nije vaan. Moj identitet
nalazi se u mojim jakim i dugim nogama, naviknutim da hodaju i da
tre. U mom vujem, izgladnelom stomaku, u mojim belim i jakim
zubima koji su glodali sve to su stigli. Ja sam jedna snana i hrabra
ivotinja, nauila sam da se sama branim, da napadam, da preivim.
Ja nemam nita zajedniko sa tom Monikom Val koju su zatvorili u
ovu kolu, kojoj su namenili da postane asna sestra ili uiteljica!
Bogomoljke su mi dale zidove i krov nad glavom, one me hrane, a
ja u to da koristim sve do onog dana kada one vie ne budu imale
pravo da me dre zatvorenu ovde.
Moda sam ja prema njihovim kriterijumima loa devojka, ali
uprkos tome to mi kau da mi ele samo najbolje, savreno dobro
znam da one ele da ubiju taj deo mene. Kao i uvek, ne treba da
budem Jevrejka, treba da zaboravim Mike i vukove i sve ostalo.
Ali to, to se nikada nee desiti.
Drugo pog1avlje
2.
DAMA U CRNOM

u zgradu koju sam traila u jednoj od briselskih ulica uvam u
seanju, koje je na neki nain u isto vreme i jasno i mutno.
Najupeatljivija slika je ona kada smo prvi put uli u taj stan. Majka
mi prua ruku i ja nas vidim obe u jednoj prostoriji, nakon to smo se
popele uz stepenice. Tu je velika vitrina sa lampom, tu je takoe konj
kojeg sam zvala il. U trenutku kada sam ga videla, znam da sam se
otrgla iz majinih ruku, krenula ka njemu i zagrlila ga. Taj konj bio
je jedna stara igraka, koju je prethodni stanar sigurno tu zaboravio,
ali za mene, koja nikada nita nisam imala, taj konji bio je neto
najlepe to sam videla.
U tom stanu, vazduh je bio pun teke praine, a prostorija je bila
skoro prazna: stvarno se ne seam njenog sadraja, osim da je tu bio
krevet i jedan sto.
Ponekad se plaim da prebirajui po uspomenama, kreiram
dogaaje i predmete koji nisu zaista postojali. Ponovo mogu da vidim
sebe kako uim ispod kreveta, ponekad sam se tu sklanjala da se
igram, nekad mi je to bilo sklonite. S vremena na vreme, hvatala
me je velika strepnja. Kao kad ivotinja postaje nervozna, jer je i
njen vlasnik nervozan. Verovatno je i moja majka oseala strah.
Toliko sam duboko grickala svoje nokte da su me sada boleli vrhovi
prstiju.
Ponovo vidim sunev zrak kako se provlai kroz prozor, prenosei
siune estice praine. Oseam glad i imam elju da pojedem taj
T
zrak, izlazim iz svog skrovita, otvaram usta i gutam ono to
zamiljam da su siune ivotinje na tom zraku svetlosti.
iveli smo u siromanoj etvrti. U seanju su mi ostale samo neke
nejasne slike koje brzo nestaju, bolje reeno to bi mogli biti neki
oseaji. esto se pitam zato nisam zapamtila sve ono to sam videla
ili doivela u tom stanu. Jasno se seam samo jedne svetle prostorije
i jednog pravougaonog prozora koji je vodio na balkon. Otuda je
dolazila svetlost sunca. Ova ulica bila je toliko uska da sam kroz
prozor mogla da vidim i druge sive kue koje su se nalazile sasvim
blizu, i verovatno mi je zbog toga bilo izriito zabranjeno da izlazim
na taj balkon, kako me neko od stanara tih kua ne bi video.
Kada bih za neto bila ukorena, zatvarala bih se u jedan plakar u
ostavi, vrlo uzak i potpuno mraan, gde bih unula uz metle i
plakala. ak i kada bih ula da me dozivaju, nisam se pomerala. U
mom duhu nestanog derita stvarala se elja da se zabrinu za mene
i da me trae. Zatim bih nekog drugog dana reagovala drugaije i
nisam dozvoljavala sebi da plaem. Ako bi mi majka rekla "Ne volim
te vie", zato to sam zaista napravila neku glupost, ja bih
odgovarala: "Pa dobro, ja u voleti samu sebe!" Imala sam to neto
buntovno u sebi.
Nisam podnosila onu zabranu koja se ticala izlaska na balkon.
"Zato se druga deca etaju ulicom, a ja ne smem ak ni da izaem
na taj balkon?" Izala sam na njega jednom, samo jednom, uprkos
zabrani... i dugo sam zadrala oseaj krivice u sebi, mislei da me je
neko video i prijavio nas.
Umirala sam od elje da se nagnem ka ulici kako bih gledala
prolaznike, svetla, ivot koji se odvijao napolju. Zabavljala sam se
pljuckajui sa balkona ljude koji su prolazili ispod. Verovatno sam
tada imala est godina... Moj otac, koji se vraao kui, primetio me je
sa ulice i otro me je ukorio. Bio je vrlo ljut.
"Ne sme to da radi! Ne sme da se pokazuje!"
ujem glas moje majke, blag i tih, vrlo miran i milozvuan, sa
ruskim naglaskom. Ona me je zvala "ljubavi moje ljubavi".
Toga dana je pokuala da mi objasni zato ne smem da izlazim na
balkon: "To je opasno, ljubavi moje ljubavi... mora pokuati da
shvati..."
Nisam razumela, samo sam oseala snanu nepravdu.
Imam utisak da je moj otac bio vie nalik meni, snaan i zdepast,
smirenog i odlunog glasa, pomalo hrapavog. Ponovo vidim njegovo
iroko lice, vrlo kratku kosu, zaeljanu unazad. iroko elo. Njega
viam ree nego majku sa kojom provodim po ceo dan. Ona ne izlazi
iz kue, mi smo na neki nain zatoenice ove prostorije, a ja sam
stalno u njenim suknjama ili pod krevetom gde sanjarim.
Tata joj je esto govorio: "ao mi je to ivi na jednom ovakvom
mestu!"
Sigurno je moja majka bila iz dobre porodice. Imala je duge prste,
fine ruke, nije to bila ena navikla da bude domaica.
Gajila sam toliko divljenja prema njoj, elela sam da budem kao
ona. Seam se njene lepe kose boje crnog ada, njenih tamnih oiju,
zagasitog tena. Sada bih je uporedila sa nekom Cigankom. Bila je
mrava, vitka i lepa, dok sam ja bila jedna zdepasta devojica,
plavokosa, sa tenom i oima svetlim kao u mog oca. Bila sam oajna
to ne liim na nju. Ona je stalno crtala moj lik, mnogo je volela da
crta. Smatrala sam sebe runom, nezgrapnom, grubom. Mislila sam
da sam u stvari jedan pravi, neuspeli deak. Bila sam takoe jedna
posesivna, ljubomorna devojica, naroito kada se radilo o njihovom
prijatelju ilu, jedinom gostu kojeg sam videla u tom stanu.
il je dolazio s vremena na vreme da bi doneo hranu. Voleo je da
se ali sa mnom i kada bi mi rekao: "Zna, ja u ostati sa tvojom
mamom kada tvoj tata bude izaao napolje!", ja bih ga energino
izgurala napolje, a on bi se glasno smejao.
Ko je bio taj il? Prijatelj koji je dolazio prilino redovno, svaki put
sa izvesnom zalihom hrane. Imao je veoma glatku kosu, mravo lice,
koje je pomalo podsealo na lice nekakve ptice grabljivice. Moj otac i
on su izlazili zajedno i tada bih uvek primetila zabrinutost na licu
moje majke. inilo mi se kao da se ona plai da je otac u nekakvoj
opasnosti.
Kada bi odlazio sa mojim ocem, il bi pred mojom majkom govorio
smirujuim, utenim tonom: "Sve e se srediti, ne brini, bie sve u
redu." I tako bi je umirio.
To je jedina osoba koje se seam iz tog vremena, osim moda jedne
uiteljice. Otac me je odvodio u kolu, ali to je bilo vrlo retko, a ja
sam se onda pitala zato me vodi u kolu ba tih nekoliko dana. Da li
je eleo da me zatiti - moda su se neega bojali ili se neto posebno
dogaalo u stanu. Nisam bila u odeljenju sa svojom generacijom,
ostali aci bili su stariji i uvek sam sedela blizu uiteljice, pored
njene katedre. Nisam tamo radila nita naroito, davali su mi papir i
olovku da se zabavljam, nita vie. Mnogo godina kasnije, pokuala
sam da pronaem tu kolu. Sauvala sam u seanju sliku jednog
prostranog crnog plonika sa tremom i ona tri izlizana stepenika od
sivog kamena.
Nala sam se ispred uskog plonika sa velikom metalnom
zatitnom ogradom i vie stepenika... Ipak, kola je izgledala ba kao
to sam je zadrala u seanju, smetena na uglu ulice mojih roditelja
kroz koju je prolazio tramvaj broj 56.
Isto tako, nisam pronala ni park u koji me je otac vodio u etnju,
ne znam tano u kom periodu detinjstva. Tu sam viala jednu malu
fontanu, kamenje, jezero, nekog magarca kojeg sam milovala. Tada
sam samo ponekad izlazila iz naeg stana, i jedino sa ocem. Tata je
bio plavokos, kao i ja, i pitala sam se da li je ta naa zajednika
osobina, ta plava kosa, bila dovoljna da ne sumnjaju u to da smo
Jevreji?
Ila sam, dakle, u kolu na uglu ulice, drei oca za ruku. Ta
ekspedicija se nije odvijala bez tekoa. Odbijala sam da ostavim
mamu, zakaila bih se za nju, besno i tvrdoglavo. Otac gotovo da je
morao da me vue, a ja sam zatim kaskala za njim, durei se. Nakon
to bismo prekoraili prag kolskih vrata, otac bi me poveravao
uiteljici, jednoj krupnoj eni odevenoj u bluzu, talasaste kose. Ona
bi me odvela na moje mesto, pored nje, a ja bih krabala crtee,
imitirala moju majku, crtajui likove sa ogromnim oima. Za vreme
kolskog odmora boravila sam u dvoritu i poto bih se smestila
ispod nekog drveta, brojala sam lie na zemlji. Verovatno je bila
jesen. Kada bi zvono oglasilo da je vreme za povratak na as,
uiteljica je obavezno morala da dolazi da me trai, nikada nisam
htela da se sama vratim unutra.
Dogaalo se da neko ue za vreme asa i da uiteljici neto apue
na uvo. To se dogodilo najmanje dva puta. Uiteljica bi polako ustala
govorei deci da budu mirna i da je saekaju. Uzela bi me ljubazno za
ruku i odvela u jednu prostoriju punu kolskog materijala. Jo je
ujem kako mi kae: "Ostani tu i budi pametna, ovo je kao neka igra:
ja u zatvoriti vrata, ali ne sme niko da te uje. Kada se vratim da te
potraim, dobie bombon ako me bude posluala." I zaista se
vraala nakon izvesnog vremena.
"To je dobro, lepo si se igrala..."
I dobila bih svoj bombon. Nisam uopte imala oseaj da me krije
od nekoga u ovom potpuno mranom sklonitu i nisam se plaila -
uostalom, nikada se nisam plaila mraka kao neka deca. Naprotiv,
jedino o emu sam razmiljala i emu sam se nadala bio je taj
famozni bombon. To je za mene bila takva retkost, i vrsto verujem
da sam ga kao dete jela jedino po izlasku iz ovog sklonita.
Pretpostavljam da je, dok sam bila sakrivena, neko dolazio da
proverava prisutnu decu. Bio je rat, ali ja sam o tome imala samo
nejasnu spoznaju. Kada bi moj otac govorio o tome, mama mu je
davala znak da govori nemaki ili jidi, kako ja ne bih razumela.
Meutim, ponekad bih nerazgovetno ula da govore o onima koji su
"ostali". Ali ostali, gde? U Poljskoj, u Nemakoj, u Rusiji? ini mi se
da sam tada razumela da se radi o neemu to je imalo veze sa
porodicom moje majke. Ona je bila strano zabrinuta zbog toga, a
moj otac bi joj odgovarao: "Nije nita moglo da se uradi, nisu hteli da
dou..."
ula sam delove razgovora izmeu moga oca i njegovog prijatelja
ila. Nemci su neosporno bili "zlikovci". Moj otac je takoe govorio o
toj zvezdi koju su Jevreji morali da nose i koju on sam nikada ne bi
nosio, kako je rekao. esto sam se pitala ta je to on radio u toku
dana. Neko vreme je radio u Optini, nosio je nekakvu tanu. Ali, taj
posao nije dugo trajao. Bila je tu i ona puka sakrivena u plakaru,
jednom sam je primetila, a mama je neto rekla na raun moga oca,
vrlo zabrinuta injenicom da sam ja videla to oruje. Da li je tata
zajedno sa ovim ilom bio deo mree otpora?
Mama bi, pak, upalila svee i izgovarala molitve. Ona je pevala,
ila, crtala i putala me da se sama igram ispod kreveta, gde sam
imala na raspolaganju jednu itavu zamiljenu menaeriju, armiju
ivotinja svih vrsta koja me je branila od neprijatelja. Bila sam u
svojoj peini, jedna zmija kobra uvala je ulaz, druge zmije su se
bacale u napad, tigrovi su me sluali, vukovi su me pratili, slon me je
podigao svojom surlom da bi me stavio na svoja lea, ptice grabljivice
su letele kruei na nebu, a neprijatelj se plaio. Ja sam trijumfovala
nad njim, na kraju sam ja bila ta koja je delila pravdu. Pobeeni su
bili pod mojim nogama. Tako bih se po dva sata igrala svog malog
rata, a mama bi se naginjala da me vidi, smeei se. Mirno sam
izjavljivala:
"Ne uznemiravaj me, mama, igram se!"
Samo sam elela da uje moje prie o tigrovima ili o zmijama, u
kojim sam bila mona, komandovala sam svojim trupama u svom
nestvarnom svetu za koji sam verovala da je vrst kao da je od
gvoa. Tigar je bio najjai, ubijao je jednim udarcem ape, slon je
gazio sve pred sobom ili bacao neprijatelje u vazduh, a zmije su
zatrovale ceo svet. Taj moj rat je bio vrlo ozbiljan i vrlo uspean,
neprijatelji su nestajali kao arolijom odneti. Neprijatelji su,
naravno, uvek bili Nemci. Tata me je nauio vojnoj strategiji uz
pomo tipaljki. Igrali smo se njima kao figurama u ahu. On je imao
svoje trupe, ja svoje, poredane u manjim grupama po stolu. Svako je
imao svoje divizije, trebalo je pronai prolaz da bi se opkolio
neprijatelj i proglasio general pobednik. Igrala sam se rata, a da
zapravo nisam bila svesna toga, bilo ispod kreveta u mojoj
izmiljenoj peini ili na stolu sa trupama od tipaljki. Bila sam jedan
mali vojnik bez uniforme, koji rasipa energiju, dok je moja majka
teko uspevala da me prati. Dogaalo mi se da trim kroz sobu u
svim pravcima, da skaem i preskaem kao to su to radili moji
tigrovi, mada mi je bilo zabranjeno da pravim buku na parketu. Ta
tiina koju su stalno zahtevali bila je frustrirajua, i teko da je
mogla da bude ispotovana. Nisam bila nesrena, jedino mi je
smetala injenica da sam zatvorena po ceo dan. Imala sam toliku
potrebu da se pokaem da mi se dogaalo da obujem cipele kojima
sam namerno pravila buku. Obino, po stanu sam hodala bosih nogu
ili u kratkim arapama. Retko sam pravila buku, a ona je kod moje
majke izazivala paniku. Tada bi me uhvatila za ramena i zagledala
se u mene svojim crnim oima:
"Mike! Pokuaj da shvati! Ne sme to da radi!"
Oseala sam njen strah od nekakve nevidljive opasnosti i to
smatrala potpuno nepravednim. Sve je bilo sivo i bezbojno, osim
moje majke. Imala sam elju za bojama, elju da jedem, elju da
unesem malo uzbuenja u ovaj sumorni ivot, pun tiine. Ali, umesto
da viem, aputala sam dok sam se igrala i umesto bombona i ostalih
poslastica, ja sam prodrljivo gutala kaike sa uljem od jetre
bakalara dok se moja majka na to smejala, pravei se da se mrti,
podiui svoj lepi nos. Bila sam spremna da uinim bilo ta, samo da
je vidim nasmejanu. Oboavala sam da me kupa u velikom lavoru, i
nisam volela kada bi je otac uzeo u naruje. Skupila bih se uz nju,
upijajui njen miris. Nou smo spavali sve troje u jednom krevetu, ja
u sredini. Nije bilo mnogo mesta, ali ja sam se neno smetala
izmeu mog oca i moje majke. Traila sam njeno uvo i vrtela ga sa
dva prsta kako bih se uspavala, sve dok se ono ne bi zagrejalo a
mama bi mi ponudila drugo, sasvim hladno. Moj otac nije voleo taj
ritual:
"Pustie je da ti to radi sve dok se ne uda?"
Ali mama me je putala da joj to radim i za mene je predstavljalo
pravo uivanje da se na taj nain uspavam, nosa zagnjurenog u
njenu dugu kosu. Bila sam potpuno na sigurnom, u srcu prave
ljubavi, opijena oaravajuim mirisom majine kose. Poelela sam da
je nikada ne napustim. Mogla sam provesti ceo svoj ivot u tom
jadnom stanu, bez nametaja, sa kaputima obeenim na vrata,
sluajui mamu kako mi peva uspavanku ili mi pria prie sa svojim
prekrasnim akcentom koji je liio na ruski. Ona je bila moj dom, kroz
nju sam videla ivot, kroz njene male, lagane kistove za crtanje koje
su pastelnim bojama senile likove ili cvee, kroz njene fine ruke koje
su krpile odeu, njenu ipkanu maramu za molitvu, njen notes gde je
beleila neke svoje tajne:
"Ne, Mike... ne diraj to... To je mamino, to su moje male tajne i to
samo moje."
Male tajne moje majke bile su nedokuive za onog ko nije znao
ruski. Ona je uvek neto zapisivala u jednom notesu sa zlatno-crnim
arama na crvenim koricama. Rukopis joj je bio prefinjen, slova
zbijena. Stavljala je ovaj notes pored jednog koverta u kojem su bile
novanice. Umela sam da prepoznam novac, iako ga nisam koristila,
niko mi ga nije davao i nigde nisam ila da bih ga koristila. Moja
majka takoe. Ne znam da li je taj novac bio plata mog oca ili se
radilo o rezervi za sluaj opasnosti. Moja majka ga je briljivo
sklanjala u jednu kutiju. Otac ve due nije radio, ve nekoliko
meseci, bilo mi je teko da ocenim koliko vremena, znam samo da je
prilino brzo poelo da nam nedostaje svega. Moja majka nije esto
vadila novanice iz ovog koverta, il nas je snabdevao onim to nam
je bilo najnunije u hrani i mi smo se time zadovoljavali.
Nije mi ostalo u seanju da sam bila mnogo gladna, iako smo esto
jeli istu hranu i to u malim koliinama. Jedine rune uspomene iz
ovog perioda mog ivota su one koje se odnose na retke situacije
kada me je otac odvlaio u kolu. Prvi put, samo to nisam zaurlala
na stepenitu nae zgrade, ali je otac to predosetio i prislonio mi je
ruku na usta:
"Mora da uti! Treba da uti!"
Pogled njegovih plavih oi postao bi ukoen, nije mi govorio zato
moram da utim, a ja bih razumela da je ukazivao na neku
nevidljivu opasnost i ujela bih se za usne, pratei ga vrlo hitro niz
stepenice. Jednom prilikom mi je na ulici rekao:
"Stalno eli da izae, evo te sada napolju i zato budi mirna.
Odveu te na jedno mesto gde e se zabaviti."
Na ulici sam pomalo oseala strah, a tata je hodao brzo i krupnim
koracima. Imala sam utisak da je odluka da me izvede napolje bila u
vezi sa tim to sam besnela po kui i pravila veliku buku. Meutim,
napolju mi nije bilo prijatno. Previe dugo sam bila zatvorena sa
mojom majkom u tom stanu. Sigurno smo pre toga iveli negde
drugde, ini mi se da sam se igrala u nekom dvoritu ili u nekom
malom vrtu, u glavi su mi ostale slike nekog cvea, okruglog
umarka, i nejasno mogu da vidim sebe kako trim okolo... Mora da
sam pohaala bilo kakvu lokalnu kolu, nauila slova, zatim rei i
brojeve, zato to sam u svakom sluaju znala da raunam na prste,
itam i pomalo da piem. Veina dece tog uzrasta sea se svoje
uiteljice u koli, ja ne. Moja seanja zapoinju sa tim stanom, sa
ilom i mojom majkom u vidokrugu i tom kolom iza ugla ulice. Sve
pre toga je je za mene jedna velika crna rupa.
Jednom prilikom, poto me je predao uiteljici, otac me je zagrlio i
dugo me i ozbiljno gledao pravo u oi, kako bih shvatila da me on
nee napustiti.
"Doi u da te potraim, ne zaboravi, doi u da te potraim."
Izvadio je iz depa jednu malu torbu u obliku psa. Ona je sadrala u
sebi dve ili tri olovke i jednu gumicu za brisanje. Uiteljica me je
odvela u jedno odeljenje gde sam jedino ja bila mala. Deca nisu
mnogo gunala zbog mog dolaska, kao da su bila na to pripremljena.
Nisu se interesovali za mene, radili su zadatke i igrali se izmeu
sebe. Brojala sam listove u dvoritu, sedei na zemlji. To isto sam
ponovila i u nekoliko narednih navrata. Izmeu svakog tog
"kolskog" odmora prolazilo je izvesno vreme. Drugi put sam
tvrdoglavo odolevala, seanje na odvajanje od majke bilo je i suvie
svee. Otac je morao da me ubeuje: mama je bila umorna, morala je
da se odmori i da bih joj udovoljila, morala sam da se pomirim sa
sudbinom.
Ali ubeivanje sa mnom nije mnogo vredelo, bila sam i ostala
tvrdoglava. Obeavala sam mu sve ono to je eleo, samo da ne
izaem iz stana. Da se neu pomerati, da u ostati da sedim po ceo
dan na stolici, da neu skakati i bacati se na krevet, da neu trati po
sobi... Sve do trenutka kada bi ubeivanje dosadilo mojoj majci i ona
bi rekla:
"Pusti je..."
I ja bih ponovo pronalazila sigurnost u mraku moje peine ispod
kreveta, sa mojim zmijama i tigrovima. Nisam ih se plaila, strah u
meni nije izazivao ni vuk, ni medved, ni orao. ivotinje su bile moj
stvarni svet, iako sam ih videla samo na slikama. Znala sam da one
zaista postoje "u umama", da se poje na rekama i jezerima, da jedu
svoj plen. Njihov nain ivota nije mi izgledao ni najmanje straan.
Moj duh nije bio optereen dejim strahovima, nisam poznavala
decu, ni druge odrasle osobe. U slikovnicama koje su mi davali moji
roditelji, ako bi lisica jurila za nekim zecom ili lav za koutom, to je
bilo samo zato da bi imali ta da jedu i to mi je izgledalo normalno.
Kokoka kljuca sa svojim piliima, kuja spava sa svojim kuiima, ja
sa svojom majkom. Bila sam ivotinja kao i oni. Tanije, pojam
"divlje" ivotinje nije nikada postojao u mom umu. Bila sam blie
verovanju da su ljudi bili "zli i divlji Nemci". Oni su ratovali, oni su
se, dakle, borili za svoj opstanak. ivotinje nisu pravile probleme ove
vrste, naprotiv, u mojoj omiljenoj igri one su bile moja vojska, na
mojoj strani.
Izolacija u kojoj sam rasla bila je posledica injenice da je moj otac
bio nemaki Jevrej, a moja majka Jevrejka ruskog porekla. Jevreji
koji su na poetku pogroma u Nemakoj izbegli u Belgiju. Sada,
poto je Belgija bila pod nemakom okupacijom, morali su da se
kriju. Ako je moja pretpostavka tana, a ja ne vidim drugu
mogunost, il mora da je pripadao nekoj tajnoj mrei, zaduenoj da
nam pomogne. Otac mi je jednom prilikom ispriao priu o jednoj
devojici po imenu Rakel koja je bila veoma neoprezna. Ona je rekla
nekome, ini mi se bakalinu:
"Ja se vie ne zovem kao tata... ja se zovem..."
Nisam zapamtila ostatak, bie da je bilo prezime neto kao Dipon
ili Diran, u svakom sluaju devojica je bila odvedena u policiju,
zajedno sa svojim roditeljima. Oigledno je moj otac tada eleo da
shvatim da ne smem da govorim o svojim roditeljima. Zbog ove prie
moja majka me je poduila jednom novom pravilu. Zvala sam se
Mike, bez prezimena, a to je neto to sam ve do te mere prihvatila
i usvojila da i dan-danas ne znam identitet svojih roditelja, osim
njihovih imena. Tom novom pravilu bilo je dodato jo i ovo: ako bi
umesto mog oca doao neko drugi da me trai, obraajui mi se: "Ti si
Mike? Hajde sa mnom!", trebalo je da kaem 'da' i da tog nekog
sledim bez otpora.
"Jesi li dobro razumela? Zove se Mike i slua. Ne treba da
brine, to se moda nee dogoditi, osim ako tata kasni. Jesi li dobro
razumela? Reci mi da si razumela. To je vrlo ozbiljno, Mike.
Ponovi!"
Morala sam da nekoliko puta ponovim da sam dobro razumela i
ak da obeam, kako bih joj priinila zadovoljstvo, da u biti
posluna, ali nisam razumela smisao ovog pravila. Taj neko bi
jednostavno trebalo da me odvede mojoj majci, tako sam ja to tada
shvatala, a to se verovatno nikada nee dogoditi... S druge strane,
ako bi me neko, iz bilo kog razloga, pitao za ime, ja ne bih znala da
kaem nita drugo nego "Mike", to bi moglo da proe kao tipian
briselski nadimak od milja - bilo je mnogo Deniski, Pjeretki i u
svakom sluaju sva ta imena poticala su iz belgijske verzije
francuskog jezika, zato to ja nikada nisam govorila i razumela neki
drugi jezik osim ovog. Moj otac koristio je bez razlike nemaki i
francuski, koji je perfektno govorio, za razliku od moje majke, iji je
akcenat bio jako izraen. Verovatno je iz tog razloga uvek ostajala u
kui sa mnom.
Nikada neu zaboraviti taj dan 1941. godine, kada sam morala da
je napustim zbog te proklete kole, ne znajui da je nikada vie neu
videti. Jo se ljutim na samu sebe to se nisam bolje zagledala u
njeno lice i to nisam due udahnula miris njene kose. Ali, da sam to
znala, morali bi dobro da se namue da bi me odvojili od nje.
Vremenom je njen lik izbledeo, ostala mi je u seanju njena veoma
duga kosa, koju je ona ponekad skupljala u punu, njen blagi glas,
svetla haljina, jedna zaboravljena pesmica, koju ne uspevam ak ni
da pevuim, i nekoliko rei na ruskom koje me je ona s nenou
nauila. Nikada neu saznati ta su uinili sa njenom kosom tamo
gde su je odveli. elela sam da ostanem sa njom, da ivimo ili da
nestanemo zajedno. Ona je htela da me spase, ja nisam.
Verovala sam da e otac sigurno doi da me potrai, kao to mi je
bio obeao pre nego to smo se rastali. Provodila sam kolske odmore
sedei ispod mog drveta, posmatrajui kue koje su se nalazile iza
kolskog zida, zamiljajui da je moja majka tamo negde i da me
gleda. Sada sam sedela na tri stepenika od izlizanog kamena, sama
pod tremom. Obino me je uiteljica pratila, a otac bi me uzimao za
ruku prilikom povratka. Ali, ovaj put ne vidim uiteljicu. Koliko se
seam, rekla je da nee kasniti, a ona nije tu, pored mene. Vreme
prolazi i ja posmatram ulicu, a kolska vrata su zatvorena. Dok
ekam, izmiljam igru. Zatvoriu oi, brojau do petnaest, a moj otac
e doi kada izbrojim do petnaest. Kako ga jo nema, ja poinjem
ponovo, opet i opet... i dalje brojim kada mi se obrati jedan glas:
"Jesi li ti Mike? Hajde sa mnom."
Najpre sam iznenaena, zatim se setim onoga emu me je majka
posavetovala. Ona me je zamolila da obeam da u biti posluna i
biu posluna. Po mene je dola neka ena, a ja nisam videla kako
dolazi, verovatno zato to sam brojala. Zdepasta, stara, malo
ogrubelog glasa, obuena u crni kaput, sa maramom iste boje koju je
obmotala oko glave. Uzima me za ruku: "Hajde, doi."
Sledim je kao neka maina, penjemo se do ugla ulice gde stanuju
moji roditelji, a tamo iznenada buka, krici, kamioni, mnogo ljudi.
Izgleda mi kao da se tuku ili da jedni tuku druge.
Gospoa me brzo povlai, govorei mi: "Ne gledaj, Mike..." Vue
me za ruku, ponavljajui: "Ne gledaj, Mike". Svaki put kad izgovori
moje ime, pomislim na moju majku. I dalje verujem da me ona vodi k
njoj i da u pronai svoje roditelje.
Sada ve vie nita ne prepoznajem. Mnogo dalje je tramvajska
stanica, malo ekamo, ona nita ne govori, penjemo se u jedan uti
vagon. Tu je neki ovek sa nekom velikom torbom koji prodaje karte,
viui okolo na francuskom i flamanskom: "Jesu li svi uslueni?
Alleman bediend?" ena plaa, smeta me da sednem pored nje,
savetujui me da budem mirna, ali ja pitam, apui:
"Gde idemo?"
"uti, videe."
Tramvaj nastavlja svoj put dok mi pred oima promiu nepoznate
ulice. To je bio prvi put da sam se popela u ovaj mali tramvaj, ije
sam ine do tada samo posmatrala na putu do kole. ena u crnom
nema nijednu re za mene kojom bi mi objasnila situaciju ili me
umirila. Ona je u gru, u vagonu ima nemakih vojnika, po svoj
prilici su putnici kao i mi, ni sa kim ne razgovaraju. Posmatram
kola, ljude koji hodaju ulicom, sve ono to pre nisam imala prilike da
vidim. Tramvaj se zaustavlja na kraju puta koji mi je izgledao veoma
dug, a kondukter vie: "Poslednja stanica". Stigli smo do okretnice
Meir, prema onome to sam kasnije uspela da rekonstruiem,
tramvajem koji je u to vreme bio linija broj 56, u pravcu erbika. Za
mene je to mesto bilo kao neka potpuno druga zemlja. Videla sam
drvee, sve je bilo tiho i mirno. ena me je odvukla u jednu aleju koja
se prostirala uz park, zatim u jednu uliicu koja nas je dovela ispred
neke crkve. Odatle, hodamo nekom tunom i mranom ulicom. Ona
brzo napreduje, ja za trenutak malo vuem noge, a zatim pri pomisli
da u pronai moju mamu, primoravam stopala da prate taj ritam.
Ovde su kue niske, uzane. Prolazimo pored jednog sivog i vrlo
dugakog zida, moda zida neke fabrike. ena se zaustavlja ispred
jedne od tih uskih kua i ulazi, povlaei me za ruku. Savreno se
seam dva stepenika koja vode do odmorita, zatim pet ili est koji
vode u jednu prostoriju koja se nalazi neto dalje. Prozor te sobe
nalazi se u nivou ulice sa koje smo upravo uli. Tu je trpezarija,
povezana sa kuhinjom. Vidim dva ormara, sto i poredane stolice, a
malo dalje jedan veliki poret. Ostale prostorije bile su smetene na
spratu, primeujemo stepenice u dnu hodnika, gde je odea obeena o
zid i obua poredana na zemlji. Tu su smetene i dve fotelje.
Sve je isto i prenaglaeno, veliko i hladno, kao i ova krupna ena
koja se naglo pojavljuje pred nama. Njena kosa je nekako udno
zaeljana unazad, neobine bledoljubiaste boje. Otvara tanke usne
pokazujui zlatne zube. Njeno lice, koje je u isto vreme i strogo i
smeno, izaziva strah u meni. Glas joj je suv:
"Sve je sreeno?"
"Da."
ena u crnom izvlai jedan koverat iz svoje tane i prua ga eni
bledoljubiaste kose, koja proverava njegov sadraj. Vidim
novanice. Ona mi pokazuje jednu fotelju:
"Sedi tu."
Pitam se ta ja ovde radim, a naroito gde je moja majka. Fotelja
je lepa, nije u dronjcima i rasparana kao ona u kojoj je sedela moja
majka dok ije. ena u crnom odlazi bez daljih objanjenja, jedva
bacivi pogled prema meni pre nego to je krenula, i kae:
"Sreno."
Ostajem sama sa ovom enom bledoljubiaste kose, koja, ne
pomerajui se, doziva nekoga u kuhinji: "anin!" Zatim mi se obraa
po drugi put:
"anin e ti pokazati tvoju sobu. Odeu e staviti na krevet."
"A mama i tata?"
"Ovde se o tome ne govori. Treba da to utuvi u glavu, ovde se ne
govori o tome."
Tanke usne izdale su nareenje ne pomerivi se. Nije se ak ni
nasmeila, nije se pribliila - da je to uradila, verujem da bih pobegla
koliko me noge nose, toliko me je plaila.
Bila sam potpuno izgubljena, bez ikakvog objanjenja, niti bilo
kakve nade, tako da sam se prepustila da me vodi ova anin, jedna
rumena sluavka kratke kose, impozantnog stasa, koja je govorila
flamanski i tek pomalo natucala francuski. Pokazala mi je stepenice
koje su vodile do druge platforme, gde sam iza zavese otkrila sobicu
bez prozora. Jedan krevet, odea poloena preko prekrivaa. Jedna
tamna suknja, bluza sa kragnom stegnutom oko grla, a ja shvatam
da treba to da navuem na sebe.
Sluavka uzima moju kolsku torbu u obliku psa i odnosi je,
govorei mi na francuskom sa grubim naglaskom:
"ekamo te dole da jede."
Obuzela me je takva elja da plaem, i zato sam dugo jecala dok
sam sedela sama na krevetu. Nemam vie roditelje, slukinja mi je
odnela jedinu stvar koju sam imala. Moj ivot voljene male devojice
se toga dana zavrio kod te ene bledoljubiaste kose, koja me nije
volela. Uzela je novac, ali bila sam suvina, a ona e se potruditi da
to osetim. Jasno je, ali ja u ovom trenutku nisam svesna toga, da su
moji roditelji bili rtve racije i da je ovaj plan mog spasavanja bio
pripreman ve neko vreme. Zbog ega ba kod ove ene, to je tajna
koju sam godinama pokuavala da dokuim. Ona je bila udata za
jednog zubara, iji je stric imao farmu nedaleko odatle. Taj stric koga
sam ja kasnije prozvala deda, jer su ga tako zvali svi ljudi u okolini,
radio je sa ilom i mojim ocem u Optini. Mogue je da su tako
smislili da je najbolje reenje da se sakrijem kod ovih ljudi, uz
odreenu sumu novca namenjenu za moje izdravanje. Ali da su moji
roditelji poznavali ovu enu, nikada joj me ne bi poverili!
Posle rata smo saznali kako su se organizovala spasavanja dece za
ije roditelje je postojala mogunost da ih uhapse Nemci. U tome su
uestvovali lanovi tajnih jevrejskih organizacija, komunisti,
katolici, pa ak i plemstvo. Ti ljudi su za jevrejsku decu pravili
papire sa belgijskim identitetom. Ponekad su se sluili lukavstvom
koje se sastojalo u tome da se ne prijavljuje smrt neke belgijske dece
i da se njihov administrativni status ivih sauva za Jevreje. Na
osnovu toga, pripremala su se "ista" dokumenta. Smatra se da je na
taj nain oko pet hiljada dece spaseno od odlaska u logor. Meutim,
to je mogao da izvede samo neko ko je imao pristup administraciji.
il, moj otac i deda imali su takav pristup.
Nikada mi nisu razjasnili detalje oko porekla mog novog
identiteta. Odjednom sam se zvala Monika, nisam vie imala sedam
godina, ve etiri, a s obzirom na moj nizak rast, to je bilo vrlo
verodostojno. Dobila sam i lani datum roenja, 1937. godine, kao da
sam bila ki ene bledoljubiaste kose.
Mike nije vie postojala. U onoj raciji koju sam primetila
izdaleka, moda su bili zarobljeni moji roditelji Geria i Revan.
Jednog dana, deda je preda mnom rekao: "Uhapsili su etrdeset
mukaraca i jednu enu..."
Koju enu? Moju majku? Zato samo jednu enu i etrdeset
mukaraca? Da li se radilo samo o onoj raciji ili nekoj drugoj? On nije
izneo detalje, sigurno ih nije ni znao, tako da nikada nisam saznala
ta se dogodilo sa mojim roditeljima. U tom momentu, dok sam
jecala na krevetu u onom sobiku bez vazduha, verovala sam da su i
dalje ivi i nita nisam razumela. Ali sam oseala vrtoglavu
prazninu i ta praznina je postala jedina stvar u ivotu koja mi je
ikada zadavala strah i izazivala komare koji su se neprekidno
ponavljali.
Moja majka nestala je u toj praznini, a to mi je ivot uinilo
nepodnoljivim i zbog toga sam patila itavog ivota.
Tree poglavlje
3.
PRIVIKAVANJE NA MRNJU

ada sam kasnije sila u kuhinju, sto je bio postavljen i nisam
vie plakala.
Teko je duhu odraslog oveka da definie kako jedno dete mog
uzrasta - imala sam sedam godina - uspeva da kontrolie jedno takvo
oseanje. Nakon to sam jecala iz oaja, iznenada sam odluila da
prestanem da plaem pred nepoznatim osobama. Ova ena me je
primila sa prezrenjem, bezobzirno je uzela moju kolsku torbu, jedini
imetak koji me je povezivao sa mojim roditeljima.
Sto u kuhinji bio je prekriven stolnjakom, na njemu su bili
postavljeni lepi tanjiri, sa mnogo hrane, jela koje nikada pre nisam
probala. Bilo je hleba, povra, a naroito me je privuklo jedno jelo
koje sam kasnije prepoznala kao pilee peenje. Bilo je tu takoe i
nekakvog mesa boje karamela, u stvari, to su bila svinjska rebarca -
obilje hrane koja mi je bila neobina. Prizor ove gozbe predstavljao je
pravo udo za moj izgladneli stomak jedne male devojice. Nikada
nisam imala toliko hrane koju sam mogla da jedem dok sam ivela
sa roditeljima, nisam ak ni znala da tolika koliina hrane moe da
bude izneta samo za jedan obrok. Kod nas je uvek bilo isto: hleb sa
malo dema, ponekad, kada bi il doneo. S vremena na vreme komad
suene ribe, vrlo slane, koja mi je izazivala avolsku e. Pored toga,
mama je ponekad spremala krompir ili kupus, ali meso vrlo retko.
Oboavam meso i imala sam stranu elju da navalim na njega.
ekala sam, poto sam sela na stolicu koju mi je sluavka
pokazala. Sedela sam sama na jednoj strani stola, licem okrenuta
K
prema ostalima koje nisam jo poznavala: bili su tu jedan ovek i
jedan deko. Ali niko mi nije uputio nijednu re. Obojica su ekali u
tiini, kao i ja.
Tanjiri su bili vrlo lepi, sa ivicama u boji, kraljevskoplavoj,
uokvirenoj sa dve pozlaene linije. Bili su postavljeni i beli ubrusi,
uredno savijeni. Stolnjak je bio besprekorno ist.
Gospoa sa bledoljubiastom kosom stie, seda na elo stola, kao
kraljica, gleda me i kae, potkrepljujui svoje rei gestovima:
"Ubrus se stavlja preko kolena."
Posluam i ona poinje da slui oveka, a ja shvatam da je on njen
mu. Zatim slui deaka, svog sina.
"Hoe li povra, Leopolde?"
Ona ih slui polako, preporuujui svakom komad neega. Ne
vidim tome kraja, ali najzad meni dodaje jedan batak, koji mi se
uini zaista mali. Taj batak je toliko majuan da se pitam, pri tom se
trgnuvi, da li se radi o piletu ili golubu. Uzimam ga prstima i
zagrizem. Gospoa isputa jedan dubok uzdah, i izgleda kao da hoe
da kae: Pa ta to ona radi! Onda baca pogled na svog sina, na ijem
licu lebdi izraz povlaujueg prezira, ali ja ne marim, zato to mi
prija taj komad mesa koji lagano klizi u moj stomak.
"Ti nikada nisi nauila da jede viljukom i noem?"
"Pa, ja..."
Svega toga kod nas nije bilo, ne seam se da sam koristila viljuku
i no da bih sekla meso. Mislim da je moj otac imao jedan depni no,
a mama nekoliko posuda za kuvanje i kaike za supu. Najee nije
bilo mesa, a ako bi ga il jednom-dvaput doneo, ono bi nestalo u supi.
Meutim, ja nisam imala vremena da obrazlaem i da dajem
objanjenja, uostalom, imala sam mnogo muke da se izrazim. Jedan
pilei batak, ta sam mogla nego da ga zagrizem.
"Odakle li je ova izala? Obrii usta!"
Po miljenju ove ene, nije nikada bilo niega dobrog u meni, uvek
sam bila predmet zlobnih primedbi i to je poelo odmah, od prvog
obroka.
Gutam komad piletine i gledam ostala jela sa izrazom na licu koji
izaziva dozu dodatnog prezira:
"Hoe li jo mesa? Oigledno hoe jo!" Kao da je to to mi je
dala bilo previe. Kaem da hou. Onda jedem to famozno meso boje
karamela i smatram da je ukusno. Da li sam to rekla? U svakom
sluaju ona sama odgovara:
"To je dobro! Naravno da je to dobro, to je svinjski kotlet!" I
poinju da se smeju, njen sin i ona, oigledno zadovoljni alom koju
ja nisam tada razumela, shvatila sam je tek mnogo vremena kasnije.
Jevreji ne jedu svinjetinu.
Sam mu nita ne govori. Miran je, bezizraajnog lica, nekako vie
izgubljen u svojim mislima. U svakom sluaju, izgleda neobino
izolovan od svoje ene i svoga sina.
Za njega nije bitno ima li nekoga za stolom. Kad zavri obrok, on
odlazi, a meni nareuju da se popnem u svoju sobu. Soba one
sluavke je prava soba, sa prozorom, nametajem, krevetom
prekrivenim prostirkom sa cvetnim dezenom. Moj sobiak iza zavese
oigledno slui samo da se u njemu spava, i to na pomonom leaju.
U tom neprijateljskom okruenju najtee mi je padala tiina koja
je vladala u vezi sa mojim roditeljima. ena je procenila da je bitnije
da veera na vreme nego da izdvoji nekoliko minuta da me smiri ili
mi jednostavno objasni zato sam tu, ko je to odluio za mene.
Jednom prilikom sam nou toliko jecala da se sluavka sutradan
ujutru alila da nije mogla da spava zato to je "ovo derite plakalo"!
ena bledoljubiaste kose mi se najzad obratila:
"Sluaj, morae da se navikne na ovo. Ti si dola ovde da bi ovde
i ivela, morala bi da bude vrlo zadovoljna! Zato, bez
prenemaganja!"
"Ali, ja bih htela da vidim mamu i tatu."
"Ja sam sada tvoja majka! I ti e me zvati majkom!"
Dirnula je u neto tako duboko skriveno u meni, da sam
zanemela. Ni za ta na svetu ne bih je zvala mamom. Ova uasna
ena htela je da se uporeuje sa mojom onako lepom majkom? S
kojim pravom? Da mi je barem objasnila da je to bila la, neophodna
u toj novoj situaciji u kojoj sam se nala, kada sam se sklonila kod
nje. Da mi je rekla: "Ti si u opasnosti zato to si jevrejsko dete, tvoji
roditelji su uhapeni, oni su te poverili meni, da te uvam dok se oni
ne vrate jednog dana..." Umesto toga, dobila sam samo to nareenje,
koje mi je ona dala, vrlo zlonamerno i zlobno. Rekla sam sebi: "Ne,
nikada te neu zvati mamom!"
Iako to nikada nisam izrekla, toga sam se drala, i zbog toga se
ona stalno srdila na mene.
I da ubrzo nakon toga nisam upoznala dedu, njegovu enu Martu i
njihovu farmu, ja ne bih mogla da ostanem kod te ene. Pola bih
bilo gde i bilo kako i bez iega.
To je zaista bio izraz jeftine pakosti, time to je htela da mi
nametne sebe kao mamu, iako sam ja plakala zbog toga to je moja
majka bila odsutna.
Kada sam mnogo kasnije u ivotu razmiljala o tome, opet sam se
zapitala zato me je ova ena uopte primila kod sebe. Dola sam do
zakljuka da je jedini razlog mogao da bude onaj koverat koji sam
videla kako prelazi iz ruke u ruku. Deda mi je priao o sumi od
75.000 franaka.
Volela bih da znam koliko je vredelo tih 75.000 belgijskih franaka
1941. godine, da bih mogla da ih uporedim sa time koliko danas
kota neeljena roba, kakva sam ja bila tada. Izmeu pet i deset
puta vie, nesumnjivo.
Posle tog nareenja, ona mi alje doruak. Iako sam bila
neispavana, ipak sam jela kao nikada u ivotu i da se u vazduhu nije
osealo toliko zlobe, ta hrana bi mi jo vie prijala, toliko je bila
dobra. Tog jutra, primetila sam hleb zlatnoute boje i dem. Dodaju
mi kriku tog hleba i ja razmazujem jednu ogromnu kaiku crvenog
dema preko njega. Sin mi se podsmeva u trenutku kada mi njegova
majka otima kriku iz ruke, poravnava dem noem, tako da na
hlebu ostaje samo najtanji sloj ove slasne poslastice.
U tom momentu, ja sam u stanju oka. Toliko je velika teskoba u
mom srcu da bih se, da sam progovorila, uguila u suzama. Ali,
nisam htela da plaem pred ovom zlobnom enom. Da je zovem
majkom? A ona mi otima dem iz usta? Ba u tom trenutku,
odjednom oseam kako se u meni zainje mrnja, obuzima me u
sekundi.
Htela bih da je zadavim. I verujem da bih mogla to da uradim.
Oseam elju da je udaram, da je gazim po stopalima, da joj zadam
udarac po nogama, da udarim sve to je bilo u mom domaaju. Zaista
sam osetila tu estoku i neoekivanu mrnju koja se iznenada
pojavila. Znam da ne smem da reagujem, ali znam takoe da bih
mogla... a to me rastereuje. Zatim je posmatram i u mislima joj
razbijam sve te zlatne zube, davim je, seem njenu runu glavu sa
bledoljubiastom kosom. Sve se dogaa u mojoj mati, u tiini, ne
progovaram ni re. Hou da je povredim, da sa njom nestane i njena
runoa i pakost, da me vie ne bi povreivala. Moja majka je u
poreenju sa ovom enom bila poput sunca, tako mi se inilo. Njena
mirisna duga kosa, gusta i lagana u isto vreme, predstavljala je
jedan pravi blago talasasti oblak na kojem se presijavao neni
sunev sjaj.
Kasnije, u toku itavog svog ivota, svaki put kada bih jela dem,
namazala bih ogroman sloj na kriku hleba.
"Ko je tebe vaspitavao? Odgovori! Ne jede se tako!"
"Da..."
"Da, ko?"
"Da, gospoo."
"Ne, ne gospoo. Mora me zvati 'mama'."
"Da, gospoo."
"Ovo derite je pravi zid! ta da radimo sa njom?"
Sa mnom se nije radilo ama ba nita. Ona me je uzela zbog
novca, bila sam samo teret, a to u joj i ostati.
Nisam je zvala 'mama i nakon izvesnog vremena nije vie
insistirala na tome. Meutim, u vie navrata sam pitala gde su moji
roditelji i svaki put je odgovor bio isti:
"O tome se ne pria! Odveu te da napravimo fotografije, od sada
se zove Monika i ima etiri godine."
"Zato imam etiri godine?"
"Ne moram ja nita tebi da objanjavam, ti si Monika Val, ima
etiri godine, utuvi to dobro sebi u glavu."
Mike, zovem se Mike. Imala etiri ili sedam godina, sasvim mi je
svejedno, ali Monika...
Uzela me je za ruku i odvela u fotografsku radnju, poto me je
nakinurila nekakvom smenom punom na glavi. 'Operacija' je bila
brza, ali ona se ipak usput alila da ima jo mnogo drugih stvari da
uradi. Iako nije imala nita da radi. Moda samo da nareuje
slukinji da skuva ovo ili ono. Poneto da saije... Kada bi sela za
ivau mainu, posadila bi me na jedan jastuk na podu i davala mi
zadatke: da rasparujem, da uim kako se porubljuje... sve neke stvari
koje mi uopte nisu bile interesantne.
Preko dana, skoro da bih pomislila da je slukinja. Njen mu,
zubar, nestajao bi u svojoj ordinaciji i viali bismo ga samo za vreme
obroka, kada nije mnogo govorio. Jednom mi je pregledao zube i
zakljuio da su vrlo jaki. to se tie sina, ne znam kako je provodio
svoje dane. To me zaista nije interesovalo. Ja sam ga doivljavala
kao nekog derana, ali u stvari se pribliavao osamnaestoj ili
dvadesetoj godini. Izgledao mi je isto tako glup kao njegova majka sa
kojom je uvek bio saglasan, "da, mama; ne, mama..." Smejao se im
bi ona poela da mi se ruga. esto me je smatrala "Beoankom",
ivotinjom koja nita ne razume.
Mnogo kasnije u ivotu, saznala sam znaenje te rei. Beoani su
u antiko doba bili poznati po daru za muziku, poeziju i sve vrste
nauke. Bili su veliki ratnici i vladali su Grkom do dolaska
Aleksandra Velikog. Kada sam to otkrila, rekla sam sebi da je ona
samo jedna obina glupaa, koja se, u elji da me ponizi, estoko
prevarila.
Jednoga dana, dola je jedna njena roaka, neka ena po imenu
Fernanda. Priale su vrlo tiho, i oigledno o meni: ula sam ih jer
sam nauljila ui. Rekla je: "Ako ona ode, svejedno mi je, ali ako
anin bude morala da me napusti, estoko u proplakati."
Zamiljala sam te krvave suze kako teku niz njeno lice...
Nekoliko dana kasnije, odvela me je na farmu, kod strica njenog
mua. Najzad sam bila u neemu korisna, jer njen dragi sin Leopold
nije vie hteo da prelazi put do tamo i natrag da bi donosio
namirnice.
Leopold je poao sa mnom prvi put, samo da mi pokae kako da
stignem do tamo i da me predstavi dedi kao novu osobu koja e
obavljati te poslove. Kada smo stigli, taj ovek je bio prilino
namrgoen, s naporom se trudio da bude ljubazan. Oigledno, nije
voleo bratanevog sina. Razmenio je sa njim nekoliko rei i vrlo brzo
se obratio meni:
"Doi, ti mala! Hou neto da ti pokaem!"
Izgledalo je kao da e i Leopold da krene sa nama, ali mu je deda
rekao:
"Ne, ti ostaje ovde."
Tada me je deda odveo da obiemo farmu, pokazao mi je pse,
svinje, kokoke, kus-kus iz Malinea, crne i bele kokoke sa sitnim
pegama na perju. Primetivi da sam bila mnogo srena zbog toga,
kao da je malo smekao.
"Onda, mala? Nee razbijati jaja kada bude dolazila da ih
pokupi?"
"Ne, ne, biu vrlo paljiva."
"Dobro, to e onda biti u redu!"
Zatim se obratio Leopoldu:
"Ti e je slati, nee biti problema, ona e joj samo dati spisak."
Izgovorio je "ona" kao da nije eleo da zna za 'nju' ili da je vidi;
izgleda da mu se ena njegovog bratanca nije mnogo sviala. Ta
farma ju je hranila, donosila joj sve one lepe, ukusne stvari na sto,
uprkos ratu - sve to dolazilo je od dede Ernesta i njegove ene Marte.
Snabdevali su je maslacem, mlekom, sirom, povrem, ovijim,
pileim ili svinjskim mesom.
Farma mi je izgledala velika. Sama kua je bila solidne gradnje,
sa lepim prostorijama i prilino prostrana. Deda je obavljao sve
poslove sam, pomagala mu je jedino njegova ena.
Iako on nije mnogo voleo enu bledoljubiaste kose, ona je ipak od
njega imala dosta koristi. Bila je katolikinja, on nije bio vernik; ona
je bila burujka, on levo orijentisan. Ona je o njemu govorila: "To je
jedan ovek koji jede popove za doruak." Istina, on bi, kada bi video
nekog svetenika, kretao "kra, kra", poput gavrana. Ja sam to
smatrala alom. Bio je jedno namrgoeno, ali ipak toplo, ivo
stvorenje.
Ostali su ve bili mrtva bia, bez i najmanje ljubaznosti ili
milosra u sebi. Nakon izvesnog vremena, ula sam dedu da je u ali
naziva "Bogomoljka" i "Mukaraa". Ime joj je bilo Margerita. Veoma
mi se svialo to "Mukaraa" i zadrala sam u svesti taj njen
nadimak. Neto u izgovoru te rei ju je stvarno dobro definisalo.
Deda je takoe znao da kae: "To je jedna lopovka!"
Nisam znala ta je to ona krala, ali za njega je ona bila jedna
lopovka! Nikada nije imao nita lepo da joj kae u retkim prilikama
kada bi dolazila na farmu. Jednom me je stvarno nasmejao, naalivi
se kada joj je otvarao vrata:
"A, to si ti? Nisam te prepoznao! Mislio sam da je to neko sa
eirom na glavi!"
Iza tih neprozirnih, zastakljenih vrata videle su se samo siluete
ljudi koji su dolazili. Deda se indirektno rugao njenom lemu od
bledoljubiaste kose. Kada bi se otvoreno alio na njen raun, ona bi
grizla usne, ali nije nita odgovarala. To je bila jedna interesantna
porodica, ije tajne ja nisam razumela i za koje sam malo marila od
trenutka kada je deda uao u moj ivot.
Deda Ernest imao je jednu predivnu lulu od ilibara, okruglu,
utu i lepu. Divila sam joj se, a on mi je na to odgovarao: "Ali, najvie
volim onu tamo!" I pokazivao bi mi na jednu staru drvenu lulu,
estougaonu, mnogo krau.
"Zna, stare kratke lule su najbolje."
Bila sam zaduena da donosim hranu sa farme, da odem i vratim
se to je bre mogue, ali ipak sam ostajala na farmi sve due i to je
razbesnelo Mukarau:
"Gubi vreme! ta misli, kada emo jesti ako obrok nije
pripremljen?"
Nisam nita priala o tome ta smo deda i ja radili. Tamo na farmi
bila sam presrena. On me je nauio mnogo emu. Mogla sam da se
penjem po lestvama, da skaem u seno, da se igram sa psima Itom i
Ritom, da jedem voe i torte koje je Marta pripremala.
Pored toga, Marta je ila odeu za mene, da bih u njoj mogla da se
igram do mile volje, bez one suknje i one utogljene bluze u koje me
je Mukaraa obukla, i u kojima sam izgledala smeno. Igrala sam se
kao neki deak i Marta se plaila da neto ne slomim, ali deda joj je
govorio:
"Ah! Bie sve u redu! Dobro je to to se ona igra! Pusti je onda
neka to radi!"
"Da, ali ipak, u toj suknji..."
Marta mi je onda saila male pumparice da ih obuem ispod
suknje, od istog materijala. Takoe mi je krojila male bele bluze sa
kratkim rukavima. Bile su to lepe stvari, po mom ukusu! Ali toga
dana, kada sam se vratila sa farme, kakva me je pria saekala!
"Kakva je to odea? ta je to nala da ti obue?"
Mukaraa mi je oduzela moje pumparice. Marta je rekla da to
nije nita i da e mi saiti druge, koje u nositi samo na farmi. Deda
je gunao zbog te pakosti Mukarae, koja je, po njegovim reima,
ve hiljadu puta zasluila da je obesi o vrata.
"To je jedna najobinija profiterka, jedna zloa... Jednog dana sam
joj rekao da vie ne sme da kroi nogom ovde. Od tada, ona alje svog
sina, a sada si ti tu. Sve to ona hoe od mene jeste da je snabdevam
hranom... Ta porodica, edo moje, to su ti Orkanski visovi!"
Zamiljala sam visove, i vetar kako zavija, a usred toga Margeritu
sa njenim sinom. Naravno, knjigu sam proitala tek mnogo kasnije,
ali i tada sam razumela da je bilo rei o osvetama, o pakosti u ovoj
porodici. Deda je mrzeo ljude uopte, jo ga ujem kako mi govori:
"ivotinje su bolje od ljudi. ivotinje ti ne ele zlo, one su ti zahvalne.
Nikada nee videti neku ivotinju da ratuje, ivotinja ubija samo da
bi jela, da bi preivela. ovek ubija zbog bilo ega."
Tako mi je deda preneo svoju filozofiju sveta i prirode. Dok sam
gledala jednog obinog mrava kako prenosi neki otpadak ili mrvicu
hrane, ili dok sam prouavala nekog uginulog mia, razumela sam
veni ciklus postojanja. ivotinje i ljudi umiru i idu u zemlju, crvi ih
jedu i u zemlji ostavljaju materijal koji pospeuje rast trave i drvea,
kojima se opet hrane druge ivotinje i drugi ljudi koji se raaju. A
zatim jednoga dana i oni umiru kada dou na red, i sve ponovo
poinje iz poetka.
"Razume? To ti je ta priroda, krug koji se uvek vrti. A kad neko
umre, dovoljno je da pomisli da je to zbog toga da bi se ponovio
krug, onda je taj uvek u tvojim mislima i nije mrtav." Tako sam
stekla utisak da smrt nije nita naroito i da se sve neprekidno
obnavlja. Shvatila sam zato deda nije imao potrebu da pria o svom
sinu.
On nije imao vie dece. Marta i on su imali sina jedinca, ozefa,
koji je umro vrlo mlad i to je za njih bila jedna velika tragedija.
Ponekad me je Marta zvala ozef, naroito kada bih se igrala malo
ustrije nego to je to bilo po njenom ukusu, na primer kada bih
skakala sa vrha merdevina u tali na gomilu sena. "ozefe, pazi...
ozefe, ne ini to... ozefe, doi ovamo." Onda bi mi deda priao o
tome, objanjavajui:
"Zna, bila je mnogo tuna kada je on umro. esto misli na njega.
Podsea je pomalo na njega i idi tamo kada te zove ozef..."
"To je bolje nego Monika. Ne volim to ime. Zato me zovu
Monika?"
"Ime Monika potie od jedne grke rei koja znai sam'. Nije lo
izbor za tebe, ti jesi sama. Osim toga, neke stvari se moraju uiniti iz
predostronosti. Razume li to? Iz predostronosti. Nisu toliko vana
imena, ja te na primer zovem edo', ti mene zove 'deda, Marta tebe
'ozef'... zato to ona misli na njega, svako ima svoj razlog zato
nekoga tako zove. Ja onu rugobu Hitlera koji truje svet zovem
"soboslikar", zato to on nije vojnik, to je jedan luak koji hoe da
ponovo naslika svet u sopstvenoj boji, a ta njegova boja nije lepa, ona
je sivo-zelena."
"A tebe, edo moje, iz predostronosti zovemo Monika, jer ne
elimo da ti se dogodi neto loe."
initi stvari "iz predostronosti" bio je izraz koji su moji roditelji
upotrebljavali, i ja sam ga razumela. Nije smela da se pravi buka, iz
predostronosti; nije se izlazilo na ulicu, iz predostronosti... znai,
ova aktuelna predostronost da me zovu Monika bila je u vezi sa
mojim roditeljima, tako da sam je razumela. A ipak u mojoj glavi
sam uvek bila Mike.
"ozefe, treba da se umije! Doi da uskoi u kadu!"
Postala sam zamena za ozefa. Marta mi nikada nije priala o
njemu. Ali, ponekad bih u njenoj futroli za naoare primetila
fotografiju malog ozefa. Deki, jo ne mladi, u mornarskom odelu,
sa opasaem i sabljom. Fotografija je bila stara, blago poutela, a
kada bi ona otvarala i zatvarala svoju futrolu za naoare uz jedno
klik-klak, zabavljalo me je pojavljivanje i nestajanje tog nepoznatog
deaka ije sam ime ponekad nosila. Bio je to prirodni tok stvari.
Deda je, verujem, procenio da Marta uiva bavei se mnome,
mislio je da joj to prija. Koliko bi ona mogla biti stara? Izgledala mi
je mnogo stara, mada je mogla imati samo etrdesetak godina. Deda
je bio stariji, ali se uvek drao pravo kao slovo I, bio je jak, krupan,
sa gustim brkovima. Usudila sam se da ga pitam gde su moji
roditelji.
"edo moje, oni su zarobljeni."
Zarobljeni... nisam ba najbolje razumela ta to znai, a on je
dodao:
"Nemci su ih uhvatili, odveli su ih. Prljave vabe, mala moja, to
su zlikovci, nikada to nemoj da zaboravi."
"A da li ti Nemci imaju decu, i ako imaju, jesu li i ona zlikovci?"
"Zlikovac uvek stvara zlikovce. Nikada im se ne pribliavaj, oni
ine samo zlo."
"A gde su odveli moje roditelje?"
"Odveli su ih kod njih, na istok..
Pitala sam se gde je istok i tada je poelo poduavanje. Deda je
izvadio jednu staru knjigu iz geografije, sa kartom u bojama, koja je
moda pripadala malom ozefu. Na toj predratnoj karti Evrope
objasnio mi je osnovne pojmove. Francuska je bila sva u plavom,
Belgija zlatnouta, Nemaka zelena, Italija narandasta... Deda mi
je strpljivo itao nazive velikih gradova, poevi od Belgije, zatim
Nemake, Poljske, Rusije... Pokazao mi je granice ucrtane na karti i
svuda je bio rat.
"Vidi, istok, to je ovde, to je Nemaka... a dalje na istoku, to je
Rusija. S druge strane, to je zapad. Ne moe pogreiti ako rairi
ruke: moe rei da je tvoja desna ruka na istoku, a leva na zapadu;
glava, to je sever, a stopala jug."
Izgledalo mi je da je istok sasvim blizu dok sam prstom pratila na
karti slike zemalja u svim bojama. Moja majka je, dakle, bila tu,
negde u ovoj tamnozelenoj, tako blizu ute.
Pitala sam dedu da li je poznavao moju majku i on je odmah
odgovorio:
"Ima lepe ui, kao ona. Ali, ne misli suvie na nju, edo moje, to ti
samo ini loe."
Deda mi je davao asove iz geografije na svoj, jedinstven nain.
Nauila sam da na nemakom kaem 'krompir', deda je tamo iveo
pre rata. Po njegovom miljenju, Nemci, te "prljave vabe" uvek su
se drali ukoeno kao komad drveta i jeli samo krompir i kiseli
kupus. Belgijanci su bili mali prepredenjaci, uvek su se snalazili da
nekako zaobiu zakon, naroito ako je zakon bio vapski... Da bi se
govorio jezik Amerikanaca, trebalo je imati vru krompir u ustima,
Francuzi su voleli da piju vino i da priaju viceve, Italijani su trali
kao kunii i bili su prijatelji sa vabama, Rusi su stavljali sebi krzno
na glavu, pevali su, igrali i pili kao smukovi!
Dedino obrazovanje zasnivalo se na jednostavnim osnovama.
Poznavanje sveta oko nas, geografija, koju sam verovatno nauila
bolje nego da sam ila u kolu, lekcije iz prirodnih nauka. Ako pas
Ita hoe da napravi male kuie kuji Riti, on to ini kao to to ovan
ini ovci. Dobijala sam lekcije iz sporta, takoe, nauio me je da
vozim bicikl po farmi, da se verem po drveu, da trim za
kokokama. Isto tako, davao mi je i lekcije iz astronomije.
"Pogledaj mesec... Vidi onu zvezdu tamo gore? To je Severnjaa.
Onda, gde je istok?"
Istok nije vie bio tajna za mene, ali ja sam htela mesec i deda bi
mi ga kao pruao, smejui se.
Davao mi je prve lekcije iz pevanja:

O, maju, lepi mesee moj
Kada e se vratiti
Da mi donese cvee, da mi donese cvee...
O, maju, lepi mesee moj
Kada e se vratiti
Da mi donese cvee da obriem moje du...

Takoe me je nauio da se smejem. Ali Mukarai nije bilo nimalo
drago to te sate provodimo zajedno. Optuila je Martu da eli da me
pretvori u lou devojku zato to me je jednog dana preruila u
princezu i namazala mi usne. Nije bila u pravu. Bila je uverena da
deda loe govori o njoj i tu jeste bila u pravu. Jedna od dedinih
lekcija je bila da nikome ne priam ta mi radimo ili kaemo na
farmi.
"Ako te pita ta ja priam, ti joj odgovori: 'Pitao je ta ima novo
kod vas...' Ako te pita ta si ti radila, tada odgovori: "Radila sam u
kokoinjcu.'"
"Ali, to nije istina!"
"Mora da naui jednu stvar: zlobni ljudi uvek kad-tad iskoriste
ono to im se kae. Ako ba nee da lae, na svako pitanje pravi se
blesava i odgovori: "Nita!" edo moje, uvek je bolje utati, iz
predostronosti. Ako se boji nekoga, ne otvaraj usta. Ako ne zna sa
kim ima posla, opet dri usta zatvorena. Ne priaj sa onim u koga
nema poverenja. Pogledaj ivotinje, one ne govore, a ipak se
razumeju. Sa njima ti nikada nee biti dosadno i ako ih dobro slua,
razumee ih, takoe.
Dani provedeni sa dedom bili su izuzetno ispunjeni i bila sam
nestrpljiva da to vie saznam. Ja, koja pre nisam imala nita osim
one praznine, one tiine, zatoenitva, bez kole i interesantnih
stvari, naivno sam upijala sve ono emu me je deda poduavao.
Zahvaljujui tim dedinim lekcijama pripremila sam se, a da to
nisam ni znala, da preivim na neprijateljskom terenu i da nemam
poverenja u ljude. Jedina stvorenja u koja sam imala poverenje, osim
mojih roditelja, bili su deda i Marta. I samo zahvaljujui njima,
nisam verovala da su mi roditelji mrtvi. Mama i tata su na istoku, ne
tako daleko od farme, rat ih je "zarobio" tamo i kako je deda rekao,
kada vabe jednog dana izgube rat, moji roditelji nee vie biti
zarobljeni, moi e da se vrate i potrae me.
Bila sam vrsto dete, snana, jela sam koliko mi je bilo neophodno
da utolim glad, za inat Mukarai, kojoj sam s vremena na vreme
krala dem ili hleb, nou. Prelazila sam nekoliko kilometara dnevno
da bih sa farme donela korpu sa povrem, jajima, svim namirnicama
koje je deda davao svom neaku. Mukaraa je to koristila, sreom i
po mene koja sam jela kod nje.
Marta je pripremala razna jela, torte od rogaa, dem od treanja;
uvek je imala neku poslasticu po mom ukusu. Mlako mleko, upravo
pomuzeno, bez muke sam nosila u kablici do kuhinje gde je ona
pravila sir. Ali ipak sam morala da se vraam da spavam tamo, u
Mukarainoj kui. Vraala sam se sa olovno tekim cokulama, da
sluam, pomaem u domainstvu ili u ivenju, da spavam u svom
sobiku iako sam matala o velikoj Martinoj i dedinoj kui. Ne znam
koliko je vremena trajao moj boravak kod Mukarae i na farmi.
Izgubila sam pojam o vremenu od kada su moji roditelji bili
zarobljeni. Godinu ili neto krae, u svakom sluaju.
Deda mi je jednoga dana, jednog 12. maja, poklonio buket cvea.
Cvee je bilo areno poput krila leptira i irilo je opojne mirise.
Rekao mi je: "To je za tvoj roendan."
esto mi je prireivao iznenaenja, tvrdei da mi je svaki dan
roendan. Ali, ovoga puta je tu bila i torta, a on je potvrdio da mi je
stvarno roendan. Po njemu, a on je to morao znati na ovaj ili onaj
nain, roena sam 12. maja. Verovatno da je tog dana bio 12. maj
1941. godine i upravo sam bila napunila 7 godina, poto mi je majka
rekla da sam roena 1934. godine. Ali, ja nisam ni u ta sigurna. Ni
u datume, ni koliko je vremena prolo.
Nikada nisam zaboravila taj divni mirisni buket, kao da mogu
ponovo ga vidim na stolu te velike kuhinje koja je opojno mirisala.
Vidim tortu, sveu iji plamen nas je osvetljavao, bilo je sve tako
svetio i tako toplo. Za ovim stolom sam prouavala svet i bila sam
dobra uenica. Kakvu mi je samo radost priinjavalo da prepoznam
ovu ili onu zemlju, da stavim svoj prst na Italiju, ili da kaem ime
grada i da ga zatim pokaem na karti.
"Stavi prst, ali ne gledaj ime", kazao bi on. "Izgovori slovo po
slovo. "
Deda je bio prihvatio obiaj moje majke da izgovaramo abecedu,
ispisujemo linije i da raunamo na prste. Da bih izmerila stvari,
sluila sam se akom: toliko i toliko aka od tla do moje glave. Za moj
uzrast i nisam bila toliko loa, fiziki jesam bila "mala", ali sva u
miiima, govorio je deda. On je takoe imao svoj fazon da proceni
nekoga, da ga okarakterie. Njegova ena Marta bila je "krupna lepa
ena". Jednoga dana u i ja biti "krupna lepa ena". Za sada sam za
njega jo bila samo jedno "edo" koje je osealo potrebu da se igra
samo, kao deak.
Nisam imala potrebu da se zbliavam sa drugom decom. Marta je
pokuala da dovede jednog malog komiju da se igra sa mnom, ali su
se svi nai susreti zavravali tuom, tako da je deda na kraju rekao:
"Mora da je ostavi na miru, ona nema elju ni potrebu da ima
drugove ili drugarice, vidi da joj se to ne dopada."
Marta je elela da se ipak druim sa drugom decom. Ali kad bi
ona pozvala neku devojicu, ja bih je udarala po glavi, a ako bi to bio
neki deak, htela sam da mu dokaem da sam jaa od njega. Bila
sam jedna prava usamljenica. A to sam i ostala. Samoa mi je bila
nametnuta, nisam je ja sama izabrala, ali morala sam da je stoiki
podnosim, zbog mojih roditelja. Na kraju krajeva, oseala sam se
usamljenom kod Mukarae zato to me kod nje niko nije voleo i
najzad, nisam elela drugo drutvo sem Martinog i dedinog.
Najsreniji trenutak u tom periodu koji sam provodila kod njih
dogodio se sasvim sluajno. Mukaraa je morala da odsustvuje kako
bi posetila nekoga iz svoje porodice i poslala me je kod dede. Provela
sam dva divna dana na farmi, a naroito jedno popodne u gradu sa
Martom.
Ile smo do poetne tramvajske stanice i sele u jedan vagon.
Marta je na glavi nosila jedan lep eir koji je sama napravila, a ja
kaputi i kapicu sa dve vrpce, koje sam sa ponosom pokazivala.
Marta je imala ogrubele ruke, ruke koje su radile u polju, ali su za
ivenje njeni prsti bili prsti arobnice. Koraale smo jednom malom
ulicom i stigle do velikog trga na kojem sam gledala izloge. udno je
to to mi ovaj izlet nije delovao opasno, nisam uopte bila zabrinuta.
Ipak je to bio prvi put da me je neko izveo da proetam po gradu,
meu ljudima. Dok me je Marta drala za ruku, oseala sam se
zatienom od svega. U jednom izlogu sam videla kolae, a Marta je
rekla:
"eli li kola? Onda emo uzeti kola."
Nikada pre, a ni mnogo vremena nakon toga nisam jela neto tako
ukusno. Bila je to jedna sasvim mala moka torta, ukusna, koja se
topila pod jezikom.
Belgiju je u tom periodu muila velika oskudica, kola je bio
siuan i stvarno nisam imala predstavu od ega je napravljen. Ali
za mene koja nikada nisam videla bilo kakvu poslasticu, osim torti
na farmi, taj kola je bio prava dragocenost! Posle te divote ule smo
u radnju sa igrakama. Marta mi je kupila lutku koja je otvarala i
zatvarala oi... Na sebi je imala kaputi sa manom oko grla i malo
ipke: bila je to lepa lutka, a ja sam bila srena i ponosna na nju.
Moja prva igraka male devojice i jedina koju sam ikada imala.
Nosila sam je kao to majka nosi bebu. Zatim smo se popele u jedan
tramvaj da bismo se vratile. Na platformi je stajao jedan nemaki
vojnik, pored kojeg je Marta prola vrlo brzo kako bi pronala mesto
da sednemo, gurajui me ispred sebe. Prepoznala sam Nemca, deda
mi je svojevremeno rekao: "Pazi se sivo-zelenog", ali nisam bila
zabrinuta. Bila sam zadovoljna! Marta mi je rekla: "Moi e da se
igra sa lutkom kod kue, sada je pusti da spava..."
Nemac je nepomino stajao na platformi, pored vrata. Kada smo
stigli do nae stanice, Marta je htela da me uzme podruku kako bi mi
pomogla da siem niz dva prilino visoka stepenika, ali se ipka moje
lutke zakaila o vojnikov bajonet. On se nije pomerio, to nije bila
njegova greka, ve se to desilo zbog toga to je Marta pokuala da
mi pomogne da siem.
Poela sam da viem: "Prljavi vaba!"
Marta me je povukla k sebi: "uti! Nije to nita..."
Ja sam ipak nastavila da viem: "Prljavi sivo-zeleni..." Nisam
vodila rauna o tome u kakvu nas zapravo opasnost dovodim. Ne
znam da li je vojnik razumeo ono to sam govorila, dobro je video da
se lutka zakaila, ali nije nita rekao i Marta me je vrlo brzo odvukla
odatle.
Na putu ka farmi, samo mi je rekla:
"Mala moja, vrlo je opasno ono to si upravo uinila. Nikada vie,
nikada ne sme to da ponovi! To je vrlo opasno, za tebe, za nas, i
zaista ne treba to da radi."
Jo je drhtala dok je prepriavala dogaaj dedi, a on se na to samo
nasmejao:
"To treba proslaviti! Bila si vrlo hrabra, ali ne sme to da
ponovi!"
Onda nam je Marta pripremila kraljevski ruak - bilo je tu mesa,
krompira, spanaa... Bilo je to tako dobro! Deda mi je rekao da e se
masnoa zalediti u mom stomaku ako budem pila hladnu vodu posle
toplog jela. Zakolutala sam oima, a oni su se oboje smejali: Marta
nije vie oseala strah. Sada shvatam do koje mere se tada prepala i
koliko je drhtala. Rekli su neto jedno drugome, toliko su se smejali
zbog toga, ali ja nisam uspela da ujem o emu se radilo. Marta je
zahvatila senf kaikom i poela da juri dedu. elela je po svaku cenu
da ga umae. Ova njihova radost me je oduevila. ivot je bio lep.
To vee mi je deda pokazao mesec koji je bio okrugao i pun, a psi
su se igrali u dvoritu i odbijali da uu. Bila je to divna no. Marta
mi je dala jednu pidamu koja mi je bila prevelika - spavala sam uz
njih u vrlo udobnom krevetu sa okvirom od bakra - i neno me je
zagrlila:
"Spavaj lepo, bio je ovo dan pun uzbuenja." Sutradan me je
odvela u crkvu i objasnila mi da moram da uem u ispovedaonicu i
da sveteniku kaem sve svoje grehe. Nisam sigurna da sam
razumela zato. Moda zato to je i ona sama ila da se ispovedi, pa
sam morala i ja da to uradim da bi se stekao utisak da sam devojka
iz dobre porodice, jedna mala katolikinja.
"Greh, objasnila mi je Marta, "to je neto loe. Rei e ako si
uinila neto loe."
Bilo je to jedno zabavno iskustvo. Savreno se seam mirisa
ispovedaonice, glasa nevidljivog oveka, koji mi se nakon duge tiine
obratio, poto nisam znala ta da kaem:
"Dakle, ta si uinila?"
Odgovorila sam ono to mi je prvo prolo kroz glavu: "Radila sam
sve, osim to nisam ubijala!" Marta je klala kokoke. Ne ja. Ja sam
samo gledala i jela kokoke.
Morala sam da objasnim sveteniku svoje razmiljanje, ali nisam
znala kako. Zatim je on dosta dugo govorio, mrmljao je, a ja, naravno
nisam nita razumela. Jedino sam imala elju da izaem odande.
Marta mi je rekla, uzimajui me za ruku: "Pa, dobro... ve si oduzela
dosta vremena..." Sve to nije nikako ilo uz mene. Bila sam Jevrejka,
znala sam to, ali sam isto tako poela da na svoj nain shvatam ta
je 1941. godine znailo biti Jevrej za ljude koji su me okruivali. Zbog
opasnosti koja je pretila, to nije trebalo ni rei ni pokazati.
Jednostavno, situacija je bila takva.
U auri u kojoj sam se nala, zatiena izmeu Marte i dede,
nisam znala mnogo toga o ozbiljnim dogaajima. U Belgiji je
uvedeno racioniranje namirnica, Nemci su prodrli u Rusiju, a za to
vreme jedan nacionalista zvani Leon Degrel pokuavao je da to vei
broj briselske populacije odvue na Istoni front da se bore zajedno
sa nacistima. Deda je itao lokalne novine koje su izlazile pod
kontrolom okupatora i koje su o tome govorile sa pesnikim zanosom.
"Borimo se", govorio je taj lanak, "za najvie vrednosti koje postoje
na zemlji, pored onih koji oslobaaju Evropu i svet, i koje je
komunizam hteo da uniti."
Pribliavala se jesen, a sivo-zeleni su postajali sve opasniji na
naoj teritoriji. I tako je moja aura bila sve blie stanju da se
raspukne.
Kada sam se, posle ove tako srene epizode, vratila kod
Mukarae, naula sam jedan razgovor koji je nasluivao pretnju.
Sakrivena iza jednih vrata, nauljila sam ui da ujem ono to je
rekla kada se obraala jednoj prijateljici koja je dola da je poseti.
Dola je da bi me Mukaraa "pokazala", kao da sam majmun u
zoolokom vrtu. Rekla joj je, uzdahnuvi:
"Vidi sa ime se ja nosim, ta imam na teretu..."
Nisam se usuivala da napustim svoje sklonite i ekala sam
nastavak.
"Na kraju krajeva, ako Nemci pobede, predau im je... a ako
izgube, moi u uvek da kaem da sam neto uinila za nju."
Upravo sam poela da se privikavam na sreu sa dedom i Martom.
Sa ovom enom zavriu tako to u morati da se privikavam na
mrnju.
etvrto pog1av1je
4.
NIKADA STRAH

ko mi je mrnja davala snagu da kod Mukarae utim, deda mi
je svojim primerom pokazao koliko je dobro ponekad pruiti
otpor.
Dogaalo se da nas nadleu avioni. Marta bi tada, sva
prestravljena, htela da se sakrije u podrumu, gde me je jednog dana i
odvukla sa sobom:
"Lezi na zemlju!"
Deda je odmah stigao.
"Nemojte tako, hajde, hop! Ustaj! Ti, poi sa mnom. Ako treba da
umrem, umreu kao ovek. Serem se na njih, te prljave vabe! Ne
priznajem strah!"
I on bi me onda odveo u vrt, estoko psujui nakon prolaska
aviona, besno podiui pesnicu, a sve to zapravo je inio da bi me
smirio:
"Zna, ne treba se plaiti, oni e bombardovati na drugim
mestima. Mi smo i suvie mali da bismo ih interesovali. Ne plai
se?"
"Ne."
Bila sam iskrena. Apsolutno sam verovala svemu to je on govorio.
Martin strah ostavio je traga na meni. Ona je bila jedna trezvena
ena, ali u ovoj situaciji pokazala je samo nemoni bunt. Treba uvek
podii glavu i uzdii se iznad situacije.
"Uzmi ovu cepanicu i odnesi je Marti."
A
Cepanica je bila ogromna, suvie teka za mene, ali sam
zahvaljujui svojoj tvrdoglavosti uspela da je odnesem. Taj ovek je
imao znaajan uticaj na mene. estitao mi je kada bih neto nauila
dobro, ohrabrivao me je u svim poduhvatima, bez obzira na to to
sam bila tek jedna mala devojica. Nasuprot Mukarai, koja je bila
optereena time da me bez prestanka poniava, da me kinji zbog
mojih nevetih pokuaja da joj pomognem u tim dosadnim poslovima
oko ivenja.
"ta ti je, to se duri? Morala bi da mi bude zahvalna za ono to
inim za tebe. Vie nego roena majka, veruj mi!"
"A, ne! Moja majka mi je dala ivot!"
"Bezobraznice jedna! Pre svega, gde je ta tvoja majka sada?"
Izgovorila je to sa toliko zlobe da je ova reenica postala deo onoga
to nikada neu moi da zaboravim. Ona nije mogla da ne zna gde se
nalazi moja majka. Bila je daleko od mene, u svakom sluaju. S
obzirom na to da je bila sposobna da razmilja kao odrasla osoba,
nuno je morala da bude svesna onoga ta se dogaalo u Belgiji.
Pored toga, i ja sam bila tu... kod nje, uz novac koji joj je dat. A ona
se usudila da kae tako neto! Zaista, morala sam da joj budem
zahvalna to me je primila kod sebe i to me je hranila, ali nisam
mogla da oseam zahvalnost. Teko mi je da napiem tu re, dok se
seam izraza njenog lica dok mi je to govorila. Ima neega u toj prii
o mom ivotu kod ovih ljudi to nikada neu razumeti. Zato je bila
do te mere puna mrnje, ta je htela da kae time da me je imala "na
teretu", kako je rekla. Da li je deda imao neke veze sa tim njenim
odnosom prema meni? Sigurno, poto ga je mrzela, a on joj je samo
inio dobro. Da li je on, deda, na ovaj ili onaj nain umeao prste
kako bi ona prihvatila da nosim njeno prezime? ta je to tako
mrano bilo u toj porodici to ih je suprotstavljalo jedne drugima?
Nisam mogla to da razumem, bila sam sama meu odraslima, bez
majke, a ova ena nije ak imala milosti ni za moju samou. Mogla
sam samo da je svakim danom mrzim sve vie. I da imam komare.
Strane komare da padam u prazno, kada bih se budila u znoju bez
ikoga da me utei. Postajala sam vra, more su me muile nou, ali
sam se danju trudila da izdrim, da budem buntovnica ili licemer.
Streljala sam je pogledom, u mislima je sekla na komade, u tiini, ne
progovarajui. Branila sam se kako sam mogla.
Kako su proticale nedelje, nai je odnos postajao sve gori i gori.
Nije prestajala da istie moju glupost, moju nesposobnost da nauim
da ijem, da obavljam kune poslove. Nisam imala pravi odnos ni sa
kim u toj kui. Bila sam suvina, a njena "prekrasna slukinja"
anin mi je bez srama otimala i ono malo to sam imala.
Deda mi je bio poklonio jedan mali, sasvim jednostavan
tamnozeleni novanik od vetake koe. Nisam imala bog zna ta da
stavim unutra, jedno ptije pero, jedan lepi list, jedan oblutak... ali je
to bilo moje. Napravila sam greku to sam je odvela u moj sobiak,
iako je Marta obino uvala moje sitne dragocenosti na farmi - moju
lutku, jednog starog utog medveda. Setivi se kako su mi ukrali
kolsku torbu, htela sam da nekako obeleim svoj imetak. Kako
nisam mogla da ispiem svoje ime na njemu, vrlo snano sam
zagrizla ugao novanika, kako bi na njemu ostao trag mojih zuba.
Imala sam nameru da ga negde sakrijem, ali nisam imala
vremena za to. Morala sam zbog neega da budem odsutna iz svog
sklonita, moda sam otila da operem ruke, ne seam se vie, ali
kad sam se nekoliko minuta kasnije popela gore, moj novanik je bio
nestao. Razbolela sam se zbog toga, to je bio poklon koji mi je deda
dao tog istog dana.
Otvorila sam vrata aninine sobe i videla novanik na njenom
krevetu. Sagnula sam se da ga uzmem, a ona je povikala:
"Ej, to je moje!"
"Ne, to je moje! Uostalom, otisak mojih zuba je na njemu! Znam
da je moj!"
To je nije impresioniralo. Nastavila je da vie i sila je da se ali
kod Mukarae. Trala sam za njom, besna, sigurna da u ovog puta
dobiti bitku. Taj predmet je nosio moj ig, moj beleg, to niko nije
mogao da porekne.
"To je moje! Ja sam ga zagrizla!"
" A kako bi ti to mogla da ima, je li? Odakle ti?"
Imala sam elju da je ujedem, ali nisam nita rekla. "Kad neto
krene po zlu, zatvori gubicu, govorio je deda. "Ako pria, to e uvek
moi da se upotrebi protiv tebe..."
Mislio je moda na neku drugu opasnost, ali ja sam se drala
smisla tog njegovog mudrog saveta.
Mukaraa je toliko mrzela dedu da, ako bih rekla da je novanik
poklon koji sam dobila od njega, ne bih mogla da ga povratim ni po
koju cenu. A naroito nisam smela da dozvolim da uje da sam bila
srena tamo na farmi, zaista sam se i suvie plaila da e mi zbog
toga biti zabranjeno da idem tamo. A to je bilo jedino mesto na svetu
na kojem sam se oseala slobodnom.
krgutala sam zubima pred njom, i zaista, morala je i fiziki da
oseti bes koji je kipteo u meni. Tu kretnju sam sauvala i kasnije u
ivotu. Svaki put kada bih sva napeta bila primorana da utim pred
nekom oiglednom nepravdom, zatvorila bih usta, ali bi se zubi onda
pobunili. Tog dana sam u sebi pomislila: "Videe ti kad ja ovo
ispriam dedi! Imam nekoga iza sebe ko me podrava. Misli da sam
sasvim sama, ali nisam!" Sutradan sam kroz suze priala dogaaj
dedi.
"Ne mari. Nai emo neto drugo, neto bolje i ovaj put e to bolje
sakriti."
I zaista, vratio se sa nekim meni potpuno nepoznatim predmetom.
Bio je to jedan mali kompas. Imala sam utisak da je to neki veliki,
ivotinjski zub, a on mi je rekao:
"To je, vidi, jedan vrlo dragocen instrument. Objasniu ti: plava
kazaljka uvek pokazuje sever. Ako ga stavi ispred sebe, sever je
ovde. Sada se okreni, i zapamti, uvek pokazuje sever. Moe se
okretati kako god hoe, on e ti uvek rei gde je sever. A to je veoma
vano. Kada zna gde je sever, zna i gde je jug, zna gde su istok i
zapad. Sa njim se ne moe izgubiti. Nikada."
Bilo je to arobno iskustvo. Igrala sam se u dvoritu farme sa ovim
siunim kompasom. Bila je to jedna koljka u ijoj se unutranjosti
nalazio kompas, poput nekakvog medaljona. Kompas tako mali da se
mogao nositi kao prsten, ali savreno itljiv. Jo nisam znala kakav
e znaaj taj predmet imati u mom ivotu, tada sam se samo igrala
sa njim i ponavljala osnovne strane sveta. tala je bila na junoj
strani, ustanovila sam. Kokoinjac, hm, to je ve bilo tee, jugoistok
kako mi je objasnio deda. A istok? Imala sam oseaj da je deda
mnogo insistirao na istoku. Istok, to je bio nain da saznam gde su
bili moji roditelji. Istok su bile Nemaka i Poljska. Deda nije znao
gde su ove zemlje stvarno nalaze, ali Nemaka i Poljska su za njega
uvek postojale kao mogunost. Ta mala kazaljka me je, kao
nekakvom magijom, povezivala sa roditeljima. Mogla sam da gledam
u tom pravcu i verujem da su oni tamo negde, ivi. Dok sam se
vraala kod Mukarae, ve sam se odluila za skrovite: moj
kompas e spavati u mojim ustima, meu mojim zubima, a danju u
ga nositi zaglavljenog u svojoj cipeli. Bie nemogue da mi ga
ukradu!
ekajui vreme za povratak, jo sam se njime igrala na putu.
Gle... crkva je na zapadu. Pas sa kojim sam se srela, na severu...
Imala sam utisak da posedujem neverovatnu mo i znanje. Maginu
tajnu koju drugi nisu imali: nikada se neu izgubiti. Sada mogu da
idem gde god hou, kada god hou, a ostali nee moi da me pronau,
izgubie se, ali ja u uvek znati gde sam.
Ono to je ovaj predmet inilo jo arobnijim bila je ova lepa
koljka koja ga je drala vrsto stegnutog meu svojim morskim
zubima. Bila je to jedna tako lepa stvarica... poslednji poklon od
dede. On nije mogao da zna da u se njime i stvarno sluiti. To nisam
mogla da zamislim ni ja sama. Stvari su se uskoro malo ubrzale. Kao
grom iz vedra neba koji udara na moj krhki mir. Bilo je to krajem
jeseni, ne znam da li ba tada ali u svakom sluaju mi se tako ini.
Deda me je pozvao u stranu kako bi mi saoptio jednu vrlo runu
vest:
"edo moje, ne treba vie da dolazi, zato to bi to moglo da bude
opasno za tebe. vabe su veoma blizu i mislim da bi bilo mudro da
neko vreme ostane u kui. Leopold e te zameniti." Nije potvrdio da
je to konana zabrana, ali sam ja to ipak shvatila izmeu redova.
Mislila sam da je ve rekao Mukarai da me uva u svojoj kui... a
ona je htela da me preda Nemcima... "vabe" su bile sasvim blizu...
opasnost. Bila sam Jevrejka, na to sam skoro zaboravila, pa zato i
deda hoe da me zatvori kao onomad, kada je mama govorila:
"Sluaj, nije mogue, ne smemo da izlazimo, mi smo Jevreji, treba
to da shvati! Ali treba da se molimo za to da se sve dobro zavri i
bie sve u redu, mora verovati u to." I tada bih izgovarala, a da je
nisam razumela, jednu kratku molitvu:
Shema Israel Adonai eloheinou, Adonai ehad Baroukh chem kevod
malkouto, leolam vahed (Pouj, Izraele, Vean je na Bog, Vean i
Jedini Veliajmo njegovu slavnu suverenost kroz sva vremena)

Nisam mogla da ostanem zatvorena sa tom Mukaraom koja me
je mrzela: "Ako Nemci pobede, predaemo im derite, dobro emo se
pokazati..."
Razne ideje kovitlale su mi se u glavi. S jedne strane, bila je tu
elja da pobegnem, a s druge pomisao da su moji roditelji bili negde
na istoku. Jedino reenje bilo je da im se pridruim. Ii u dakle da
ih traim. Istok za mene nije bio daleko na dedinim kartama, nisam
imala nikakav pojam o razdaljinama. Istok - Nemaka ili Poljska,
bila je to za mene samo zelena boja pored Belgije, skoro kao grad
pored grada.
Zamiljala sam da u izai iz Brisela i ui u Nemaku. Peaei,
verovala sam da u u tome uspeti i nisam se niega plaila. Deda me
je poduavao geografiji na divan nain. Bilo je uma na istoku:
Ardeni u Belgiji, varcvald u Nemakoj, uma koje su bile pune
ivotinja. Sve to je verovatno bilo vrlo lepo, zamiljala sam. Tamo e
biti i moji roditelji, oboje, sigurno u ih pronai. Nisam razmiljala o
gradovima, o bitkama, niti o ratu, videla sam samo onu zelenu
povrinu u kojoj su oni bili "zarobljeni". Moda oni tamo rade, ekaju
pravi trenutak da dou da me potrae, ali ja nisam imala strpljenja,
nisam mogla vie da ekam. Imala sam svoj kompas sa kojim se neu
izgubiti u umama.
Ne predajui se, ponovo u se na neki nain nai u arobnom svetu
svog detinjstva, ispod kreveta mojih roditelja, sa mojom armijom
ivotinja. Stvarno sam bila svesna samo trenutne opasnosti i
strepnje koju sam oseala to sam zatvorena kod Mukarae, koja bi
mogla da me preda vabama. Moda ve sutra, poto su, kao to je
deda rekao, bili sasvim blizu. Zamiljala sam kamion koji e doi da
me odvede, poput onih koje sam videla na ulici, na dan racije.
Mamina slika sada mi se javljala pred oima vie nego ikada.
Oseala sam luaku potreba da budem sa njom. Nije vie nigde bilo
sigurnosti za mene, poto me je i deda napustio. Morala sam da
kaem zbogom ljuljaci koja je ba za mene bila okaena pod orahom,
zbogom ivotinjama, kokokama, psima, ovcama, svinjama... u umi
u pronai druge, sa kojima u se igrati, one e biti moji prijatelji.
Deda je bio u pravu, nije se moglo verovati ljudima. Vratiu se u
samou, biu bez igde ikoga, bie mi potrebne samo noge da na njima
hodam, i neto hrane. Vodili su me moj kompas i moja tvrdoglavost
da ponovo vidim svoju majku. Bila sam vrsta, moje noge su bile
jake, znala sam da sam otporna na bol i usuivala sam se da uradim
bilo ta. Nisam bila tip derita koje cmizdri zbog svake sitnice.
Nauila sam da se liavam svega ve due vremena.
esto su me kasnije pitali, a moj mu prvi:
"Pa kako si se samo usudila da tako krene u avanturu, usred
rata i to sa jedva osam godina? To je ludost!"
Imam samo jedno objanjenje: moj ivot nije mogao da se nastavi
da nisam tako postupila. Ignorisala sam rat, mrtve. Moje vienje
stvari, ma koliko bilo nerealno, bilo je dovoljno da mi bude polazna
taka. Nisam bila ni dete ni odrasla osoba, ve jedno posebno bie,
verujem, neobino sazdano na dedinim idejama i uenju, a da taj
stari ovek nije znao da sam ih ja prihvatila maksimalno ih
pojednostavljujui. Morala sam da se snaem tako da niko ne moe
da me pronae, morala sam da nestanem u umi i tako se sauvam
od svih opasnosti. Dakle, nikome nisam smela da kaem nita o
tome, zato to nisam mogla da imam poverenja u ljude. Ali, ja sam
imala poverenje u vrstinu svog karaktera i u svoju fiziku snagu,
kao i u moj kompas. Verovala sam da u pronai svoje roditelje. Bila
je to jedna mona ideja, koja me je neprestano pratila.
Imala sam cilj i mo da ga ostvarim. Donela sam odluku. Poela
sam da razmiljam na svoj nain, pokuavajui da u svojoj dejoj
glavi smislim kako da to preduzmem: "Ako krenem sada, ona e
trati za mnom ili e se ve nekako potruditi da budem uhvaena.
Dakle, ne mogu krenuti danju, ve nou kada svi spavaju. Ali, ako
krenem, moram imati neto za jelo. Organizovau se, dakle, kao ona
deca koju sam videla da nose uinu kad idu u kolu. Roditelji im
stave im hleb oko vrata, provukavi konac kroz njega. Znai, trebae
mi hleb i no. Imau potrebu da pijem vodu, ali to u raditi na
obalama reka. Trebae mi ipak i torbica u koju u staviti ostale
potreptine. Jabuke, to je lako za uvanje. Takoe i medenjake.
Cipele, nemam neke vrste, morau da krenem u onima koje imam
na nogama."
Od trenutka kada sam donela odluku do momenta kada sam
uspela da sve to pribavim, nije prolo vie od dva dana.
Najpre sam oacovala jednu malu torbu, obeenu u hodniku. Nije
bila mnogo velika, ali je bila vrsta. Znala sam gde mogu da
pronaem jabuke u poslednjem trenutku, hleb, a konac i no u fioci u
kuhinji. Izabrau jedan od onih koje Mukaraa stavlja na sto da
bismo njime sekli meso. Bio je tanak i otar, sa nazubljenom
otricom.
Kompas sam sakrila u arapi.
Jo to vee sam veerala sa njima. Svi su bili tu: majka, sin, mu.
Uinila sam sve to je bilo u mojoj moi da sakrijem uzbuenje koje
me je tada obuzelo. Umela sam da se pritajim, deda me je tome
nauio. I pored toga to sam ponekad lagala kako bih neto dobila i
sluila se sitnim lukavstvima, nisam nikada postajala zla kao "ona".
Deda se samo smeio. Po njemu, ja sam bila jedna "dobra dua".
Jela sam sve to sam stigla, kako bih unapred napravila to vee
zalihe hrane. Lakomo bih progutala i duplu koliinu da mi je
Mukaraa dozvolila, ali njoj bi ruka uvek bila nekako tea kada bi
sipala hranu meni u tanjir, nego ostalima. Rekla mi je da idem da
legnem, kao to je i obino inila. Nisam htela nita da rizikujem,
posluala sam je i nisam se vukla hodnikom kako bih ula ta govori
iza mojih lea. Bio je to kraj: bilo ta da se dogodi, ja kreem te noi.
Mislila sam samo na svoju majku. Volela sam je do ludila, patila sam
to nije pored mene.
Bila sam toliko utuena da nisam vie plakala, ali od trenutka
kada mi je deda rekao da vie ne dolazim na farmu, osetila sam se
jo vie naputenom nego prvi put. Majka mi je strano nedostajala.
Sada, nakon to su protekle godine, mogu da kaem da sam se
spremala da napustim tu kuu u jednom posebnom stanju.
Opsednuta idejom da jedino ja mogu da je pronaem, da sam jedino
ja sposobna da je spasem iako nikada nisam imala jasnu predstavu o
tome da je ona zaista u opasnosti, verovatno zato to sam to
potiskivala.
Moja majka nije bila mrtva, to je bilo nemogue. Bila sam u to
ubeena sve dok mi jednog dana moj mu nije rekao:
"Razmisli... Uporedi tvoje godine starosti i one koje bi ona sada
imala..."
U noi mog polaska, oseala sam se mono i nisam dugo
razmiljala o odlasku. Uostalom, zauvek sam izgubila pojam o
vremenu. Mislim da sam ostala zarobljenica jednog trenutka mog
detinjstva. Ali i to je trenutak koji sam nesposobna da odredim. Ipak,
imam odlinu memoriju, naroito vizuelno dobro pamtim. Ponovo
savreno vidim sebe kako silazim niz stepenice u arapama, sa
cipelama u rukama, strogo vodei rauna da svojim pokretima ne
pravim kripu. Vidim sebe kako otvaram kuhinjsku fioku, uzimam
no i za trenutak oklevam pred parom makaza, pre nego to shvatim
da nisam ba spretna sa njima. Zatim ih ostavljam na stolu,
otvorenih otrica, kao izazov ili pretnju.
Torbica, jabuke, uzela sam ih dve, to govori da sam bila jako
naivna... hleb koji sam probuila prstom da bih provukla konac i
tako ga vezala oko vrata. Imala sam jo medenjak, moj kompas i
zbrisala sam u no.
Prvi koraci su bili laki, trala sam do puteljka koji vodi do kanala.
Uhvatila me prpa, ali ne od mraka, ve da e me neko zgrabiti i
zaustaviti.
Imala sam ideju da preem most to je bre mogue, pre svega da
se udaljim od Mukarae i od svih onih "velikih i odraslih" koji me
naputaju. Trim, to znam vrlo dobro, esto sam trala vraajui se
sa svojom korpom hrane, kako bih dobila to vie vremena koje mogu
da provedem na farmi.
Bila sam mala, sitna, svi su to govorili, ali imala sam
nesrazmerno dugake noge u odnosu na telo.
Stigavi na nasip, blizu mosta, i dalje sam se plaila da u naleteti
na nekoga ko e me odvesti tamo. Tamo, to je za mene bilo mesto na
kojem su bile "vabe", sigurno. No je bila dovoljno svetla da znam
gde sam se uputila, ali na nesreu dovoljno svetla i za one koji su
mogli da me vide.
Ali, avaj, most je bio delimino uniten od bombardovanja i ve
posle nekoliko koraka naletela sam na jednu rupu.
Jedini nain da preem most bio je da hodam odravajui
ravnoteu na ostacima gvourije. Meutim, ispod je bila voda,
videla sam je, onako crnu i blistavu, a plaila sam se te ogromne
praznine ispod, plaila sam se da ne napravim neki pogrean korak.
Nisam se setila, pre nego to sam zbrisala, da je Leopold priao o
nekakvom bombardovanju, da je ak iao na lice mesta kako bi video
ta se dogodilo. Taj most je bio jedini za koji sam znala, a izgledalo
mi je nemogue da pronaem neki drugi: nisam znala gde bi mogao
da se nalazi i to bi me primoralo da idem du kanala suvie dugo,
rizikujui tako da budem uhvaena. Odluila sam da se vratim
nazad, sakrijem se i saekam prvo svetlo dana.
Pronala sam jedan kutak pored kanala, sklonila se i pokuala da
zaspim, ali to je bilo nemogue. Oslukivala sam svaki um i trzala
se na najblae pucketanje. Jedna stvar je bila to to se nisam plaila
mraka, a sasvim druga to to je trebalo da provedem svoju prvu no
napolju, na otvorenom. Najzad, razrogaivi oi, utvrdila sam odakle
ti umovi dolaze. Bili su to pacovi. Za mene je to ak bilo uteno jer
sam se mnogo vie plaila ljudi nego pacova. Deda je uvek govorio da
su pacovi inteligentni, zakljuio je to jer su tano znali gde treba da
dou kako bi mu ukrali zrnevlje namenjeno kokokama. Bili su
brojni ti pacovi oko kanala, ali ja nisam imala nameru da im uinim
nita loe, dakle nee ni oni meni uiniti nita loe, razmiljala sam.
Sve u svemu, ve sam imala svoje posebno vienje ivotinjskog sveta,
tu sam ideju utuvila sebi u glavu jo onomad, ispod kreveta moje
majke, i potvrdila je na farmi. Bio je to nadmoan svet u odnosu na
onaj ljudski, mnogo moniji. Sa ivotinjama je sve jednostavno. Ako
je pas hteo da se igra, ja sam se igrala; ako bi mi pokazao onjake, to
je znailo da treba da ostanem mirna; kad bi mi polizao lice, znala
sam da ga to ini srenim. Valjao se po zemlji apa podignutih u
vazduh, a ja bih uinila isto. Nisam, na primer, videla nikakvu
razliku izmeu pacova i make, osim fizike. Bilo mi je dovoljno da
vidim kako se neki pacov pojavljuje nedaleko od mene da bih
shvatila da trai hranu i da ga ja ne interesujem.
Moja jedina prava briga u tom trenutku bila je to to me je ona
rupa na mostu zaustavila i osetila sam zebnju da e moje bekstvo
biti usporeno. Nisam do tada znala da se plaim praznog prostora.
Skakala sam sa merdevina u tali, ljuljala sam se visoko i snano na
ljuljaci ispod kestena, ali ovaj ogromni most na etiri stuba, tako
visoko nad kanalom, to je bilo neto drugo. Priala sam sama sa
sobom da bih se ohrabrila.
"Neko treba da pree ovaj most, neko treba da spava, da bi imao
snage. Posle toga, neko mora da nae ume Ardena i tamo e neko
biti u sklonitu, dobro sakriven." To "neko" sam ve nesvesno
koristila kao neku vrstu zatite otkako sam ostala sama, i bila je to
jedna od uspomena na moju majku, koja je uvek govorila:
"Neko mora da se okupa, a zatim e neko uraditi to i to..."
Mnogo kasnije, shvatila sam da nisam prestajala da koristim to
tree lice, kao nekog nevidljivog druga.
Znala sam da moram da odspavam barem nekoliko trenutaka, ali
sam intenzivno razmiljala o tome ta u uraditi kada jednom
preem taj most. Ovde sam znala gde se nalazim, a posle... posle je
to ve neto sasvim drugo, dedin svet na karti i imena gradova, za
koje sam se nadala da u ih prepoznati. Bilo zbog toga to sam ih
ponavljala sa njim, bilo zbog toga to sam ga ula kako pria sa
Martom koja je bila rodom iz Monsa. Ona je pominjala arlroa,
Namir, Dinan, juno od Brisela. Ona i deda su se priseali mesta gde
su dobro jeli pre rata. Znala sam da ovaj kanal vodi do arlroa, ali
htela sam da pronaem Ardene, umu koju mi je deda opisao: veliko
drvee, brze potoie, divlje svinje, jedan svet daleko od ljudskog,
svet koji je predstavljao sigurnost za mene.
elela sam da izbegnem velike, kao i male ljude, i da pobegnem od
pretnje.
Morala sam da postupam korak po korak, a u mojoj svesti, zora je
bila prva. Od trenutka kada je zora jasno zarudela, naela sam svoj
komad neustraivosti. Napredovala sam ivicom te irom otvorene
jame, pokuavajui da gledam samo u svoja stopala. Svaki put kada
bi moj pogled blago zalutao, crna voda dole opominjala me je na
disciplinu. Koraala sam napred po komadima skrene gvourije,
veajui se za ostatke reetke. Imala sam tekoa sa torbicom, iji je
remen bio i suvie dugaak i njihao mi se izmeu nogu. Nisam vie
mogla da se zaustavljam da bih pravila vor, kako bih ga skratila,
morala sam da saekam da se naem na drugoj strani, na sigurnom
tlu. Poto sam stigla tamo, bila sam tako ponosna na samu sebe.
Poela sam da se smatram herojem, pokazala sam se hrabrom. Bila
sam dobri mali vojnik, kako bi rekao moj otac.
Uvek sam mislila da moje putovanje nee trajati dugo i zanosila
sam se idejom da u se vratiti kod dede, zajedno sa svojim
roditeljima, govorei: "Vidi, ja sam ta koja ih je pronala..." On e
takoe biti ponosan na mene.
Odatle sam krenula da napredujem pomalo nasumice, najpre du
puta, zatim pomalo umom. Spavala sam pod borovima i nastavljala
sa hodanjem.
Relativno lako sam prelazila puteve: sve je bilo ravno i uvek je
trebalo ii samo pravo. Stigla sam do Overejsa, prvog sela na koje
sam naila koraajui obodom ume. Hodala sam moda dva dana i
nisam bila mnogo daleko od Brisela. Lakomo sam pojela skoro sav
hleb u malim komadima i jednu celu jabuku. Bila sam gladna,
nadala sam se da u tu nai neto konkretno za jelo. Mislim da sam
sa svojom smenom odeom liila na deaka. Nosila sam jedne male
elastine pantalone, koje mi je Marta saila od neke vrste flanela,
sivi pulover sa takicama u raznim bojama, koji mi je takoe ona
isplela, i jednu kratku haljinu sa depovima. Navukla sam haljinu
iznad pantalona u trenutku polaska, ali sam je ubrzo skinula, jer mi
je suvie smetala. Do tamo nisam nikoga srela. Na ulasku u selo,
nailazila sam na ljude koji su prolazili ne obraajui panju na mene,
ali sam se ipak udaljila, kako bih se uputila ka poljima u potrazi za
nekom farmom. Na farmi uvek ima neto da se pojede. Tamo u
moda nai neke cipele, moje su mi ve napravile uljeve uprkos
soknama koje sam imala na nogama. Jo je bilo podnoljivo, ali sam
dobro znala da sa njima neu daleko stii.
Sela sam na zemlju na jednom umskom drumu u blizini neke
farme i vrebajui drvorede, stigla do polja. Nakon dueg ekanja,
primetila sam jednu enu ispred farme, mora da je i ona mene
primetila, a zatim sam se pribliila, oprezno. Nije mogla da me
prepozna, nisam bila odatle i bila sam odevena kao deak. U svakom
sluaju u morati da dobro povedem rauna, zbrisau u sluaju
potrebe.
Ako ne budem morala da beim, zatraiu joj da mi da malo hleba.
"ta radi tu, derite?"
Zbrisala sam, a da nije stigla nita vie da me pita. Nije to bilo
primereno ponaanju jednog dobro vaspitanog deaka.
Napravila sam drugi pokuaj u istom danu, bila sam stalno
gladna i tedela sam poslednje komadie hleba, ve starog, namoivi
ih dobro pljuvakom. Ovog puta je farma bila pusta, barem u
trenutku kada sam stigla. Nala sam stranji ulaz u kuu i ukrala
jedan komad sira i neto to je liilo na komad mesa. Mora da je bila
je suena unka. U tom trenutku sam sve to sam jela, a da nije bilo
povre, nazivala mesom.
Prilikom izlaska me je posmatrao jedan mali beli pas, na trenutak
je krenuo za mnom, pretpostavljam da je bio nanjuio ono to sam
upravo ukrala. Saekala sam da se dovoljno udaljim, pa da to malo
podelim sa njim. Pratio me je jo koji trenutak, ali sada je selo bilo
daleko iza nas, i zato je seo, kao da nije hteo da nastavi dalje.
Dozivala sam ga, rado bih nastavila put zajedno sa njim, ali on se
samo mirno vratio putem nazad.
Vie se i ne seam gde sam pribavila cipele, uz to jo i kaljae, i
suvie velike, koje nisu mogle dugo da mi traju. U svakom sluaju,
kada sam stigla blizu Dinana, nisam ih vie imala. Deda je dobro
poznavao taj grad, on mi je rekao da se velike stene prostiru uz Mez.
Posle Dinana, znala sam da u pronai Ardene. Mislim da sam ovde
poela da govorim sebi da sam se spustila previe nisko ka jugu i da
se sada moram usmeriti ka istoku.
Ila sam najpre du reke, ali mi nije izgledalo kao da ona tee na
istok. Nisam elela da me bilo ko vidi. Nisam htela da izazivam
sumnju suvie verujui ljudima, ali sam u svakom sluaju morala da
proem grad. Bila sam i suvie gladna, pokuavala sam da doem na
neku ideju. Tako sam, videvi jednu malu grupu ljudi pod tremom
neke crkve, pronala nain da neto dobijem. Bilo je tu nekoliko
osoba koje su pruale ruke ka ljudima koji su izlazili iz crkve.
Nikada pre nisam videla prosjake, ali sam nasluivala ta su oni
tako traili. Bili su jadni, a bila je tu ak i jedna ena sa bebom.
Pribliavajui se, videla sam da oni prikupljaju novie, novac, ono
to za mene, a naroito za moj stomak, nije imalo nikakvu vanost.
Nisam oseala da sam uopte sposobna da uem kod nekog trgovca i
zatraim da kupim neto u zamenu za novi. Izgleda da
prolaznicima nisam bila udna, ali jo sam bila u Belgiji i jo sam se
plaila da e me neko uhvatiti i odvesti kod Mukarae.
Stala sam ispod trema, ne previe blizu ostalih prosjaka i pruila
ruku. Jedna dama me je pogledala, a zatim se spremila da mi da
novi, ali dala sam joj znak, prinosei ruku ustima, da bih htela
neto za jelo, ne novac.
Razumela me je, jer je otila u pekaru na drugom kraju mesta i
otuda se vratila sa jednom puter kiflom.
Odmah sam je pojela, pred njom. Ne bih znala da kaem da li je
ba bila od pravog maslaca u tom vremenu gladi, ali je bila vrlo
ukusna.
"Mora da si gladna. Je li to ukusno?"
Nije dobila odgovor. Bila sam vrsto odluila da ne progovaram.
Ova ena je bila milosrdna, ali nije se previe zabrinula to vidi
jedno dete mog uzrasta kako prosi samo. Brzo sam shvatila da ljudi
ne mare mnogo za bedu drugih, ak ni za bedu dece. Nije to bilo
vreme kada se o deci vodilo mnogo rauna. Uostalom, da je samo
pokuala da me uzme za ruku kako bi me negde odvela, bila bih
spasena. Otila je tek poto sam progutala poslednji zalogaj,
zadovoljna to je uinila dobro delo.
Ostala sam jo koji trenutak posmatrajui jednog oveka koji je
sedeo u nekim malim drvenim kolicima. Vie nije imao noge i
rukama je manevrisao svojom spravom na tokovima. Kako je
izgledalo da ljudi njemu daju vie nego ostalima, pratila sam ga kad
su se prosjaci razili. Zaustavio u jednoj vrlo uskoj uliici, ustao,
uspravio se i po svoj prilici se vratio kui. Pronaao je nain da
izazove saaljenje kod drugih. Tada sam se pitala, nastavljajui put,
ta bih ja mogla da uradim da izazovem vie milosti. Zavoj oko ruke
bi mogao biti dovoljan, i potrudiu se da sledei put uradim tako.
Mogla sam da ga napravim od komada pocepane haljine koju sam
uvala u svojoj torbici. Koristila sam ih da zatitim stopala, ali to
nije ba ilo onako kako sam elela. Koa mojih cipela postala je
kruta, uljala mi je stopala i usecala se u njih. Najpre sam odstranila
mali koni jeziak koji me je uljao, ali od tada su moje cipele postale
labave, pa sam dobila ogromne plikove iznad pete. Teko sam
hodala, ali ipak sam hodala! Bilo mi je loe, ali ipak sam
napredovala. Moji roditelji su verovatno bili sreni to nisam bila
zarobljena kada i oni, ali sada bi trebalo da me ale to sam dobila
plikove otisnuvi se u potragu za njima. Morala sam da nastavim
dalje, da idem nogu pred nogu. Da budem jaka, da izdrim. Na kraju
krajeva, kanjavala sam sebe za greku koju nisam poinila.
Verovala sam da sam kriva zbog njihovog nestanka. Izala sam na
balkon, pokazala se, to je bila moja greka...
Naravno, nisam bila ni za ta kriva, ali detinjstvo je takvo,
nesrea uvek izaziva krivicu. Zbog toga sam postala ovo to sam i
danas, uasno stroga prema sebi. Treba uvek da stavljam nogu
ispred noge, zabranim sebi oseaj patnje, da upravljam svojom
glavom i svojim srcem tako da nita ne osea, da imam jaku volju
nalik stanju hipnoze, do stadijuma da bol vie ne postoji, da se
voljom moe savladati.
Naputajui grad, u jednoj strmoj ulici spazila sam deji bicikl,
oslonjen o zid. Uzela sam ga i sela na njega da ga vozim, ali to nije
dugo trajalo. Stvarno je bio suvie mali i imala sam utisak da ulaem
mnogo napora da bih prela malu razdaljinu. Umarala sam se.
Ostavila sam ga poto sam naila na umu.
Nastavila sam da idem skrivajui se, uprkos plikovima i
pocepanoj koi, hladnoi i kii. Izdravala sam. Kada bi me umor
slomio, sklanjala sam se strpljivo u bilo kakvo sklonite. Najvei deo
vremena spavala sam du drumova, naroito kada je na tim mestima
bilo drvea. Dogaalo se, takoe, da spavam uz neka pomona zdanja
na farmi, ali ne esto. Birala bih korita sa hranom za stoku,
postavljena napolju. Shvatila sam njihovu prednost: mogla sam da se
neopaeno privuem unutra, nije bilo mnogo vidljivo i bilo mi je
toplo. Takoe sam volela upljine stabala. Seam se jednog zaista
velikog drveta, tako upljeg i prljavog, kao da je tu pre mene
stanovala neka mnogo velika ivotinja. Kako sam bila mala, imala
sam tano toliko mesta da se sklupam unutra. Tu sam provela neko
vreme.
Uspavljivala sam se dosta lako, jer sam uvek bila vrlo umorna i
jo nisam posedovala izdrljivost koju sam stekla kasnije. Ali esto
sam ula svoj stomak kako grmi, i to me je budilo. Gutala sam
pljuvaku, pokuavala da smirim creva. Deavalo se da vaem iglice
bora, one su mi davale utisak da mi je stomak pun. Ponekad sam,
takoe, jela lie, ako nita drugo, onda tek da bih neto grickala.
Uspevala sam da se uvuem na neke farme, da pronaem slaninu,
jaja, i lakomo sam ih gutala. Obino nisam mnogo volela belance,
umance me je vie privlailo, ali nisam vie bila u situaciji da
budem probirljiva. Bilo mi je vano da pojedem bilo ta to je moglo
da mi napuni stomak. Ako bih pronala hleb, bilo je dobro: maslac,
jedna krika hleba, komad slanine, hmmm, bila je to prava gozba.
Takoe sam krala i mueme koje su ljudi uglavnom stavljali na
kuhinjske stolove. Kod dede smo imali jednu, Marta je posle obroka
prelazila krpom preko nje i ona bi se brzo osuila. To mi je dalo
dobru ideju da se zatitim od kie i hladnoe. Lice mueme bilo je
nepromoivo, a sa druge strane bila je neka vrsta flanela. Meu
odeom obeenom u ulazima, hodnicima ili kuhinjama nisam
pronalazila onu po mojoj meri, sve je bilo vrlo veliko i nisam smela
da se dalje izlaem riziku i kradem po kuama. U principu sam ve
napamet raunala vreme koje je, na primer, bilo potrebno
stanovnicima kua bilo da odu u vrt i da se vrate. Kue su esto
imale vrata koja su vodila prema vrtu, i tada bi bilo lako. Dobro bih
sve osmotrila i im bi osoba izala, ja bih pojurila da uletim na vrata
koja su ostala otvorena. Ugrabila bih prvo to bih videla, stalno
brojei u sebi, ostavljajui uvek rezervu, dodatno vreme. Ako bih
izbrojala pet puta po deset, ve na tri puta deset bih zbrisala, a da
nisam vie nita traila.
Greka koju sam napravila sa mojom prvom ciradom bila je u
tome to sam isekla i suvie veliku rupu da bih kroz nju provukla
glavu i kada je padala kia, voda je ipak prolazila i bila sam mokra.
Pronala sam zatim neku drugu muemu i postupila sam drugaije,
napravivi sasvim malu rupu tako da sam tek na silu mogla da
provuem glavu kroz nju.
Kako su dani proticali, usavrila sam svoju tehniku pljake. Bila
je vrlo jednostavna, zavisila je od toga koliko sam bila gladna. Kada
bih utvrdila da mogu da se uvuem na neku farmu, najpre bih
osmotrila kuhinju. U kuhinji je uvek bilo neto da se nae, postojao
je najee neki ormari u koji su stanari smetali namirnice. Marta
je imala jedan takav ormari, svi su ih u to vreme imali po selima i
sluili su da zatite hranu od muva. Kraa je bila vrlo laka, trebalo
je samo otvoriti mala reetkasta vrata i uzeti hranu. Sir, svinjetinu,
bilo ta. Ponekad sam ila dotle da bih podigla poklopac lonca,
uronila ruku unutra, zahvatila hranu i onda trei, punih usta
pobegla.
U Belgiji sam prilino lako dolazila do hrane i nisam previe
trpela glad. Naravno, bilo je dana kada nije bilo niega, i ti dani su
se nizali jedan za drugim a ja bih zavrila tako to sam gutala stvari
koje nijedan ovek ne bi progutao, pa makar crkao od gladi. Jela sam
crve, travu, lie, bobice od kojih sam se razbolela. Ali sam barem
nauila da ih kasnije izbegavam.
Ponekad bih uvee u daljini opazila svetlost naseljenih mesta.
Zavidela sam tim ljudima koji su bili u toplom, ali sam se previe
plaila da bih im se pribliila. Ipak, bilo je muno zamiljati kako oni
moda upravo sada jedu. Oseala sam se kao najjadnija devojica na
svetu, slinila sam zbog toga. Jesti! Vie i od hladnoe, kie i plikova,
najtee mi je padalo kada nisam imala ta da jedem. Ali oporavljala
sam se prilino brzo.
"Ne treba gubiti vreme, treba ii napred, korak po korak, ne treba
gubiti vreme... treba stii tamo, hou da pronaem mamu!"
I to je bilo najvanije. Sve vreme sam imala njenu sliku u glavi,
zajedno sa slikom mog oca. Na njega sam manje mislila iz jednog
vrlo jednostavnog razloga: on je bio pored nje. A ne ja. Ja sam bila
nesrena, ne on.
Ova luda nesrea davala mi je snage da idem napred, skoro
protivno mojoj volji. Nisam imala drugog izlaza, trebalo je ii napred,
napredovati... i ne sruiti se na tlo, plaui.
Sauvala sam tu sposobnost, tu snagu da odolim u tekim
trenucima, uprkos mom uzrastu. Sposobnost da ne plaem zbog
materijalnih problema, ak ni zbog fizike patnje, i da idem napred.
Ako ne idem napred, spavam da bih zaboravila. Jedino smrt neke
ivotinje moe da me rasplae.
Kada su me bolele noge, priala sam sa svojim nogama. Ponovo
vrlo jasno mogu da vidim sebe kako im govorim:
"Boli me toliko da bih crkla, ali me vas dve neete pustiti da
crknem, jer treba ii napred. Treba napraviti jedan korak zato to
me mama eka, onda e i ti napraviti jedan korak, a ti opet drugi...i
jo jedan, pa jo jedan..."
Na sebi svojstven nain, pretvarala sam patnju i iscrpljenost u
neku vrstu igre, ne bih znala da to bolje objasnim. Verovatno sam u
nekim trenucima imala groznicu, moda sam buncala, ali sam to
prenebregavala, koristei ovu "igru" da bih savladala sve ono to mi
je priinjavalo patnju i pretilo da zaustavi estoku potragu za mojom
majkom.
Mnogo godina kasnije, onda kada sam polomila lanak na nozi,
priala sam sa njim na isti nain:
"Boli te, pa da! Mnogo te boli, ali e uiniti napor za mene i idemo
dalje..."
Nedavno, bio je to kuk, hteo je da se bez moje dozvole polomi, a
doktor me je pitao:
"Boli li vas?"
"Da."
"Ali, koliko vas boli?"
"Boli me, ali ne mogu rei u kojoj meri, ne umem da procenim bol."
Zato to oseaj bola varira od od osobe do osobe, on nije obavezan
sam po sebi, ve svako ima mo da manje ili vie proceni i doara
jainu tog bola. Kao sasvim mala, ve sam imala tu otpornost da
odolim bolu. Nisam htela da ga pustim da me obuzme i preuzme
kontrolu nad mojim umom, i bilo je to instinktivno. Ako bih zaradila
neku vorugu, moja majka je brinula zbog toga, ne ja. Ogulila sam
koleno, nisam se uvala. Sada znam da svako ima svoj sopstveni
oseaj koliko moe da istrpi. A moj prag bola je negde na vrhu
lestvice. Bol nije mogao da upravlja mnome, ja sam bila ta koja
komanduje. Noge su mi otekle, listovi na nogama su me boleli, ali
ipak su bile tu da me nose. Njihov zadatak je bio da hodaju.
Nisu mogle da me spree da pronaem svoju majku. Mama e me
maziti, brinuti o svemu. Morala sam da je pronaem, samo je ona
bila ta koja je to mogla da razume i da uini neto, bila je jedina u
koju sam imala poverenja, jedina koja je ispunjavala moje snove
ispod drvea.
U Ardenima sam sluajno nabasala na jednu drvenu kolibu,
verovatno sklonite nekog umara ili lovca. Bio je to ist dobitak. Ali
kada je trebalo da budem sama meu drveem, paljivo sam birala
gde u se skloniti.
Jele su bile moji favoriti, njihove grane su bile vrlo velike i niske,
tako da je ispod njih bilo prijatno i kada je padala kia - ega u
Belgiji nije nedostajalo - i bila sam savreno zatiena. Otkrila sam
koliko je vano da ovek zapaa svet oko sebe. Koliko je vano da
posmatram ta ljudi rade da bih to mogla da iskoristim za sebe. Da li
je neko ostavio cipele ispred vrata, da li su ovek i ena otili
zajedno, kako su bili odeveni, da li su imali odeu za odlazak negde
daleko i na due vreme ili odeu koja je ukazivala na to da idu u vrt
da se bave svojim krompirima, ako su uopte imali krompire... Bilo je
lako kada je trebalo da kopam kako bih iz zemlje izvadila tri-etiri
krompira. Kada je trebalo pokupiti jaja, bilo je rizinije, zbog
kokoaka koje su kokodakale. Ali, ja sam umela to da radim.
Nije bilo teko zgrabiti kaljae u dve sekunde, ali su mi bile
nekako teke na nogama. Popunjavala sam ih starim papirom, da ih
ne bih izgubila, a onda bih zakljuila da su mi noge prekrivene
ranama crnim poput tamparske boje. Papir je bio izbledeo, a
komadi hartije su se lepili za rane, to je bilo jo gore. Oprala sam se
nekako u jednoj reici i morala sam da se oslobodim te dragocene
hartije koju sam tako briljivo uvala.
Blato mi je odravalo toplotu. Nisam se brinula za to. Pre svega,
sa mojim roditeljima, vodu u slavini smo imali samo u retkim
momentima. Nije bilo ni pravog toaleta. Seam se jednog kupanja u
lavoru, naroito pranja kose sa mojom majkom, nad lavorom koji je
inae bio umivaonik sa drvenim nogarima i slavinom. Jednom sam
se na farmi kupala u nekom velikom buretu. Bilo je to u kuhinji:
Marta ga je ispunila vodom iz loniima koju je prethodno zagrejala
na vatri. Bilo je zabavno.
U toj mojoj trci na istok nedostajala mi je samo voda za pie, ali
sam uvek pronalazila neki potoi ili negde neki tanak mlaz vode da
se napojim.
Ponekad sam prodrljivo jela proizvode mojih kraa i onda bi se
moj jadni, prazni stomak odjednom pobunio. Povraala sam, a to me
je strano nerviralo. Izgledalo mi je kao da sam sve to jela uzalud.
Jedina prednost bila je u tome to je taj bol u stomaku potom
spreavao glad i utedeo bi mi jedan dan potrage za hranom. Ali glad
se brzo vraala.
injenica da sam uspevala da poveem dan za danom, da budem
na slobodi, gospodarici mog postojanja, davala mi je istinski oseaj
samopotovanja. A odrasle sam smatrala glupacima.
"Jaa sam od njih. Oni imaju potrebu za kuom, oni ne znaju da
urade ono to ti radi... oni nisu hrabri, plae se none hladnoe. Ti,
ne. Ti se ne plai."
Jo sam ivela sa svojim zmijama naoarkama, sa svojom
ivotinjskom armijom, razgovarala sam sa svojim etama, priala
sam sa drveem kao i sa svojim nogama, akama, rukama. Govorila
sam im da e sve biti dobro, da smo nepobedivi.
To je za mene jednostavno bilo tako, u mislima sam postavljala
stvari onako kako sam ja elela da budu. Kada bi se moj dan zavrio,
estitala bih sebi:
"To je dobro... Ti si jedan dobar mali vojnik. Dobila si jo jedan
dan. Onda e imati jo jedan. Hladno mi je, samo ne treba da
mislim na hladnou. Ako samo misli na hladnou, onda ti stvarno i
bude hladno. Ne treba misliti na to, sve e biti dobro." Pripremila bih
sebi neki mali leaj, sklupala bih se kao maka, protrljala udove, a
umor bi uinio svoje, zaspala bih, nogu umotanih u muemu ili pak u
neki ukradeni al. U upljini nekog drveta, u nekom jarku, meu
iglicama bora. Uvek je postojao nain da se uverim da je neko
sklonite najbolje za taj dan to i da sam dobila jo jedan dan vie.
Za mene to nije bila samoa, oduvek sam bila usamljeno dete. Bio
je to zadatak.
Peto poglavlje
5.
GLAD

tekla sam naviku da brojim kako bi mi bre prolo vreme. Moje
prvo seanje na ovu maniju povezano je sa jednom neobinom
slikom. Nalazim se sa mamom i tatom u nekoj vrsti podruma, a
jedini otvor je mali podrumski prozor koji gleda na nivo trotoara i ja
vidim kako promiu noge ljudi. Brojim njihove noge. Vie ne znam
gde je to bilo. Bez sumnje, mora da je u pitanju stan u kojem smo
stanovali pre onog u kojem su moji roditelji uhapeni.
Druga uspomena je onaj grozni trenutak kada sam ekala oca na
stepenitu kole. Tamo sam takoe brojala. ini mi se da mi je bilo
reeno: "Ako neto eka, broji i to e doi." Bila sam jedno
nestrpljivo dete, buntovno, i kada bih neto elela, elela sam to
uvek tvrdoglavo i odmah. Ne mogu se setiti ta tano, imam odlinu
memoriju, ali memorija i uspomene ne idu neminovno zajedno u
najranijem detinjstvu.
Na mom putu po umi i ravnicama, brojala sam korake, drvee,
zvezde, priala sam sa sobom u brojkama kako bih napredovala. Jo
deset stabala i zaustavljam se. Jo toliko koraka i odmaram se.
Stigla bih na neki breuljak mislei da tamo postoji neko selo, kad
tamo nema niega: samo divna dolina, neki vodeni tok i nita vie.
Onda bih rekla sebi:
"ta sada da radim? Ako hou da jedem, treba da idem napred.
Dobro... idem do reke. Tamo u piti vode i reena stvar."
I tako se nisam zaustavljala sve do sutona, kada bih potraila
neko sklonite, dok se jo vidi.
S
esto su me ljudi pitali kako sam tano uspevala da nastavim sa
napredovanjem. Ide se napred, najpre da bi se nalo neto za jelo.
Napreduje se zatim zato to se veruje da e se uvek tamo negde, iza
drveta, iza velike padine, pojaviti neko selo, ljudi, neka tabla koja e
mi omoguiti da sledim odreeni pravac.
A u mom sluaju, ila sam napred zato to nisam mogla da se
vratim nazad, poto nemam nita iza sebe. Kada sam uvee sedela,
iscrpljena, pre nego to bih zaspala mislila sam na svoj dan hoda, i
govorila sebi: "Oni su negde na istoku i ako se zaustavim, izdau ih.
Sutra treba da opet nastavim dalje."
A ako bih naletela na neku tekou, govorila bih sebi kao o
"nekom".
"Neko se malo izgubio."
U toku jednog svog pohoda, pokupila sam neke ogromne cokule,
naalost mnogo velike za mene, ali sam se ba bila zainatila da ih
navuem na cipele koje sam ve imala na nogama, a to nikako nije
ilo. Ma koliko se trudila da ih ohrabrim, moje noge su koraale kao
da su od kamena. Morala sam da ostavim te cokule. Neko vreme sam
se odmarala pored jedne lepe reke, tu sam videla slapove, prasie
divlje svinje koji su trali kao zeevi. elela sam da mogu tu da
ostanem due. Ali me je glad terala napred. uma je postajala manje
gusta i za kratko vreme sam se nala u ravnici. Tu sam brojala kue
u daljini i uvek bila opsednuta potrebom da sebi pribavim hranu i
neku obuu. Nala sam neto za jelo - komad suenog mesa, to je
bila prava poslastica za mene. Marta mi je jednom dala da probam
neto slino, ne znam o kojoj vrsti mesa se radilo, to mi tada nije bilo
mnogo vano. Volela sam da zagrizem i poput psa rastrgnem crveni
komadi mesa iz Martine ruke. Ponovo sam imala taj oseaj
zadovoljstva sa ovim komadom ukradenog mesa. Ponekad bih se
iznenadila kada bih u mati osetila ukus hrane koju sam poznavala.
Ukus metilenskog plavila nisam uopte volela! Moja majka mi je
njime mazala grlo i bilo je grozno. Riblje ulje, od bakalara, koje sam
uzimala na kaiku bilo je ukusno. Moja majka mi je utuvila u glavu
da mi to daje snagu. Meso je bilo najukusnije jelo. Kao i eer. Meso
sam s vremena na vreme pronalazila u kuhinjama na farmama -
slaninu, mast ili sueno meso, ali eer je bio prava retkost. Od onog
kolaa koji sam onomad isprosila vie nigde nisam videla tako neto,
to nije raslo na poljima zajedno sa krompirom. Uostalom, polja su
poinjala da se lede. Postajalo je sve tee i tee iskopati neto iz
zemlje.
Ila sam du neke eleznike pruge, inilo mi se da je to jedini
pravac koji mi odgovara. U divnoj umi koju sam nekada prouavala
na dedinoj karti sada je bilo nemogue da idem pravom linijom:
nala sam se pred strmim brdima, pred potocima koje je trebalo
pregaziti.
Kada bi svitala zora, gledala sam odakle dolazi svetlost, okretala
svoj kompas u tom pravcu, orijentisala se prema istoku i nastavljala
da hodam. Ponekad sam morala da ga protresem, jer bi se kazaljka
zalepila i dovodila me u sumnju da li uopte funkcionie kako treba.
Posle izvesnog vremena, kazaljka bi se vratila na svoje mesto. esto
sam se plaila da sam ga izgubila. Zbog toga bi me oblivao hladan
znoj. Verovala sam da je u depu ili torbici, ali ga tu ne bih nala.
Pronala bih ga u nekom lebu, sakrivenog iza nekog komada hrane,
nevidljivog, toliko je bio mali! A kada bih prelazila reku, stavljala
sam ga u usta.
Postajalo je sve hladnije i jutarnji mrazevi su me primorali da
pronalazim toplija sklonita. Trebalo se, dakle, pribliiti farmama,
gde sam mogla da se sakrijem u senu ili u nekoj tali. ivotinjske
njuke iz kojih je izlazio njihov topli dah bile su isto toliko
okrepljujue kao toplo kupanje. Ali najvie sam volela svinjce, uvek
je bilo ostataka hrane u koritu za svinje. Traei zaklon od hladnoe,
izlagala sam se opasnosti. U talama je uvek mogla da se pojavi neka
zamka ako bih se uspavala. Kada bih se negde sklanjala, stekla sam
naviku da, iz predostronosti, otkujem jednu dasku kako bih bila
sigurna da imam izlaz bilo ta da se dogodi. Spavala sam u jaslama,
napunjenim slamom, uvek na oprezu, ali na toplom.
ak sam se odvaila i na takav rizik da proem kroz neko veliko
selo, a da metani ne obrate panju na mene. Bila sam prljava, ali
jo ne u dronjcima, sa mokrim kaputiem prekrivenim alom, koji
sam ve neko vreme vukla na sebi, plavom kapom, koju mi je Marta
isplela, navuenom do uiju. Bila sam samo prosjakinja koja ne prosi
i koja se nikoga ne tie. Hodala sam na specifian nain, kao da sam
se zaputila na neko tano odreeno mesto, ali sasvim spremna da
pobegnem ako mi se neko obrati. Bila sam sigurna da mogu da trim
bre od eventualnog gonia. U tom selu sam pronala jedan par
izama, bile su ostavljene ispred vrata. Opet prevelike, ali sa
arapama i komadima tkanine, moje umorne noge e biti na suvom
due vremena.
Dalje na putu, nisam naila na mnogo farmi ili kua. Ne znam
vie gde sam ukrala pregrt suene ribe, gde sam videla kako se
igraju vidre, gde sam otkrila koren zove - kiseo - sitne kestenove i
divlje jabuke, gde sam vakala vodene cvetove. Kako godine prolaze,
slike su i dalje jasne, kao da su utisnute u moj um, ali njihov
redosled nije ba pouzdan. Pokuala sam da uhvatim ribe u jednom
jezeru, ali bez uspeha. Videla sam jednog zeca, uhvaenog u zamku,
kojeg sam oslobodila i koji me je u besu ogrebao. On nije mogao da
zna da ja nisam ovek koji je odgovoran za njegovu nesreu. Ostali
nisu imali sree, otkrila sam ih kada su ve bili mrtvi. Tada jo
nisam bila toliko gladna da bih jela mrcine. Prola sam dalje svojim
putem. Ponovo mogu da vidim onog obeenjaka, jednog malog mia,
duge dlake, kojeg sam pokupila u nekoj rupi u zemlji. Bilo je to
naputeno mladune. Sigurno je izbegao masakr koji su doiveli
njegovi roditelji od neke none ptice. Donela sam mu zrnevlje, koje
sam pronala u bunju, dala sam mu da popije kaplju vode sa vrha
mog prsta. Zatim sam ga pustila na slobodu, uputivi mu mnogo
vanih saveta. Morao je da radi isto to i ja, da ide sasvim sam kao
neki mali vojnik, samo mu je to preostalo da uradi. Bila sam jo u
Belgiji, ali ne zadugo. Ne bih mogla da kaem koliko sam dana
prolazila kroz moju zemlju. Ne bih rekla da je to bilo mnogo
vremena, ak i ako raunam i ono skretanje sa puta ka jugu.
Krenula sam u jesen, a zima mi je ozbiljno tipala nos kada sam
videla jednu ogromnu reku, iroku i monu, koja mi je prepreila
put. Bila je to Rajna.
Mnogo kasnije u svom ivotu, pokuala sam da na jednoj karti
Belgije rekonstruiem taj prvi deo mog puta. Nazivi koje sam u to
vreme primeivala na tablama bili su mi dovoljno poznati, tako da
sam bila skoro sasvim sigurna u pravac puta. Posle sruenog mosta
na kanalu, morala sam proi Vatermel-Boasfor, zatim Overejs,
amblu, emep, Boa-de-Viler. Tu sam prela Mez, zatim spazila
Ajvoar i prola kroz jedan deo Dinana. Zatim sam ila du eleznike
pruge, da bih se nala kod Maran-Faman, a zatim sam krenula u
belgijske Ardene, gde sam naila na jednu lepu reku pored koje sam
se zadrala, bila je to reka Urt.
Sauvala sam uspomenu na Urt po njenim arobnim slapovima,
gde sam se napila vode. Zatim sam dospela do Malmedija, ne seam
se vie ta sam tu radila, ali umesto da idem na istok, nala sam se u
Monoa. Morala sam da preem Mozel u okolini Koblenca, da bih
zatim stigla do ogromne vodene zmije, reke Rajne. Nikada pre nisam
videla tako iroku reku.
ak i izdaleka, njene vode izgledale su prilino crne i vrlo
impresivne. Znala sam da sam se nala u Nemakoj. Sakrivena u
nekom ipraju, ula sam glasove ljudi koji su govorili istim jezikom
kao moj otac kada nije eleo da razumem ono to govori mami. Pitala
sam se gde i kada sam ula u neprijateljsku zemlju? Bila je to
zagonetka za mene. Oigledno, pre nekoliko dana. Granice su
postojale na karti, ali ne i pod mojim nogama, a i putevi koje sam
koristila nisu vodili preko zvaninih graninih prelaza. Za ivotinje
ne postoje granice.
Imala sam neobian utisak da sam poev od tog mesta nekako bila
blizu mog oca. A u isto vreme, opet mi se vratio onaj oseaj opasnosti.
vabe. Bila sam tamo, stigla sam na istok, tu mitsku taku koju sam
u svojoj dejoj mati povezivala sa svojim roditeljima. I nisam vie
znala ta da radim, osim da idem dalje. Morau, dakle, da pronaem
neki most i saekam no.
Oprezno sam, izdaleka, sledila reku, stalno je paljivo
posmatrajui. Nisam oekivala takvu koliinu vode. Jedna plava
linija na karti nije mogla da mi prui ovakvu sliku. Deda mi je priao
o Rajni, ali na dosta pojednostavljen nain, pratei je prstom na karti
kao to je to inio i za nae reke, pri tom komentariui: "Jedan kraj
je u Holandiji, ostatak kod vaba, a oni sada hoe da uzmu sve..."
Taj opis mi nije stvarao sliku ovog vodenog udovita. Most koji
sam najpre opazila izgledao mi je suvie prometan, mora da je iza
izmaglice bio neki grad. Neki nemaki grad, gde sigurno nije trebalo
da idem i da se tamo etam. Nisam vie bila u erbiku, severnom
predgrau Brisela, nije to bio ni kanal koji lagano tee ka arlroa.
Sela sam na zemlju, prilino dezorijentisana pred ovim
dinovskim crnilom nekog novog sveta. Da li je mogue da sam
verovala da e kada stignem ovde biti dovoljno da jednostavno
nekoga pitam gde su moji roditelji? ta da radim sada? Da pronaem
neki drugi most i preem na drugu stranu.
Dugo sam hodala pre nego to sam pronala taj sledei, mnogo ui
most koji mi je delovao pusto. Ali iz opreznosti, no sam provela u
ipraju, zgrena od strepnje. Bilo mi je hladno, ali bila je to druga
vrsta hladnoe u odnosu na onu koju sam oseala zbog magle.
Hladnoa zbog neprijatelja. Svuda sam zamiljala sivo-zelene
uniforme. Dedine vabe. tipaljke mog oca, kada je on formirao
svoju malu neprijateljsku armiju naspram moje, da bi me nauio
"vojnoj strategiji". Ta, za moj uzrast komplikovana re, dobijala je
jednostavno znaenje: treba pobediti osujetivi poteze protivnike
opsade. Svako od nas je imao etiri puka i bataljone od po tri ili etiri
tipaljke...Ostalo mi je u seanju iz tih prethodnih igara da je trebalo
izvriti prodor ili pak biti oprezan, lukavo opkoljavati neprijatelja
manjim grupama. Pobedila sam samo jednom, ujedinila sam svoje
trupe i zaletela se pravo na neprijatelja, odjednom sa svim svojim
razvrstanim bataljonima. Moj otac se tada mnogo smejao:
"To je loa taktika...Ti igra protiv zakona ratovanja."
"Onda te zakone treba promeniti!"
Sada nisam mogla da igram protiv zakona rata. Moj otac je bio u
Nemakoj sa mojom majkom i oni su morali negde da me sakriju
zato to smo bili Jevreji. Deda je rekao da ne smem da se vraam na
farmu zato to su "vabe tu, sasvim blizu". Jednog dana sam u
tramvaju viknula "prljave vabe" i Marta je dreknula na mene zato
to sam sve ljude oko sebe dovela u opasnost. Moj otac je tvrdio da
nikada nee nositi jevrejsku zvezdu, ak i ako je to obavezno.
Upotrebio je ak psovku da iskae svoje protivljenje, a moja majka
mu je dala znak: "Pssst! Ne pred malom!"
I eto, sada su oboje bili uhapeni. Zato to je nisu nosili? Ni ja je
nisam nosila. Na ta se uopte odnosila ta zvezda koju je trebalo
nositi ili ne nositi? Jo nisam shvatala znaenje ovog simbola, zato
to ga nikada nisam videla na nekom drugom mestu sem na
svenjaku moje majke. Deda mi o tome nije nikada priao, znai da
on tu zvezdu nije smatrao nikakvom pretnjom. Dakle, po mom
miljenju, i vabe su je imale.
Sve se ispreturalo u mojoj dejoj glavi. Ja nisam toliko znala o
stvarima koje su se odnosile na taj rat, bila sam tako izgubljena! Da
su mi barem odrasli jasno objasnili ta se to dogaalo, umesto da mi,
poput Mukarae, kau: "O tome se ne govori!" Da mi je ta ena u
crnom ispriala kako i zato je dola da me trai! Da su mi deda ili
Marta pruili saznanje o mojoj nesrei umesto to su me navikli na
privremenu sreu... i nauili me gde se nalazi istok... I tada bih
pobegla, sigurna sam u to, ali verovatno ne tako daleko. Mada...
U svom oaju pred ovom velikom rekom nisam rezonovala na taj
nain. U toj zbrci u mojoj glavi zadrala sam samo jedno pravilo:
mala jevrejska devojica ne sme nikada da se priblii nekom Nemcu.
Ali sada sam bila tu, meu njima, opkoljena. U kojem mestu se
nalazilo grad sa "zarobljenim" Jevrejima i gde su iveli moji roditelji?
Deda mi nije bio dovoljno rekao o Nemakoj da bih znala gde da se
uputim. Ova zemlja je bila velika na karti, bilo je mnogo gradova.
ak i da se uunjam u neki od njih i da Nemci ne saznaju po svaku
cenu da sam Jevrejka, ne bih ni sa kim mogla da razgovaram!
Zapamtila sam samo tri ili etiri nemake rei... od kojih je glavna
bila Kartoffel, krompir. Ako bih pokuala da izvedem neki prodor,
bila bih uhvaena.
Bilo je to drugo pravilo koje je trebalo primeniti: ostati nevidljiv i
nem u okruenju protivnika.
Sve sam pomeala, mrvice znanja, dedine reenice, reenice mog
oca. Nisam mogla da u trenutku napravim nikakav plan, kao to
sam dotle uspevala. Da idem napred do nekog drveta u daljini, brda
u daljini i onda ponovo sve iz poetka, sutradan.
A sama realnost me je naroito udarala po nosu: to to je sada
trebalo da budem nevidljiva i nema, okruena Nemcima, drugim
reima znailo je da ne mogu da pronaem svoje roditelje.
Nisam elela takvu stvarnost. Morala sam, dakle, da nastavim
dalje, zato to nisam imala izbora. Valjda e se jednog dana pojaviti
neki znak koji e me odvesti ka njima. Meutim, moram da
izbegnem grad koji sam nazirala iza ovog mosta.
Praznog stomaka, naduvenog od straha, prela sam na drugu
obalu, beei kao neki mi na ovaj most gde se, osim mene, nalazila
samo jedna traka eleznike pruge. Nadala sam se da u sa druge
strane nai zatitu meu drveem. Nigde se nisam oseala dobro kao
meu velikim drveem.
Ali, uma nije bila ista kao ona u Ardenima, nije kao tamo bilo
umaraka u blizini ljudskih naselja. Ne znajui gde da idem,
jednostavno sam sledila put eleznike pruge. To je bilo jedno uasno
pusto mesto, oivieno ibljem, gde sam mogla da se sklonim u sluaju
opasnosti.
Osetila sam takvu iznenadnu glad i takav strah da se pribliim
nekoj kui, da sam se zadovoljila time da u poljima sakupljam
krompire. Grebla sam, takoe, oljutenu koru trulog drvea, kako bi
iz nje izali crvi. I ak mi se nije gadilo, bila sam i suvie gladna.
Traila sam meso, instinktivno, a da nisam znala da u crvima ima
proteina. I razgovarala sam sa crvima, govorila sam im: "ao mi je,
ali ja moram da ivim. Ti e mi omoguiti da ivim, mnogo ti hvala."
Malo-pomalo, nauila sam da otkrivam plen gavranova.
Uznemirila sam se kada sam prvi put nala ivotinjski kostur. im
sam videla gavranove kako krue iznad moje glave, znala sam da je
tu negde neka uginula ivotinja koju sam mogla da pojedem, a bilo je
malo vano ta je to. Svojim noem sam strugala ostatke mesa. Na
taj nain sam uspela ne samo da neto malo pojedem, ve i da se
obezbedim: poev od crkotine kunia od ije sam koe napravila
dronjke i obavila noge promrzle od hladnoe. Videla sam kako je
Marta odrala jednog kunia, obesila ga na neki klin u tali, oprala
krv, zasekla kou ispod glave i povukla kou u jednom potezu. U
mom sluaju je to bilo mnogo tee, ivotinja je bila rastrgana, teko
sam gulila mrtvo meso, guei se u zaraznom smradu. Osealo se na
smrt, bilo je grozno. Nakon strpljivog rada, dola sam do onoga ime
sam mogla da obloim svoje izme iznutra, da stavim krzno pod
stopala. Ponosila sam se sama sobom, dobro mi je ilo, bie mi toplije
na nogama. Zahvaljivala sam se kuniu, skoro kao u molitvi.
"Ti si mrtav, ali me spasava, nee mi vie biti hladno, hvala ti."
Uvek sam oseala potrebu da kaem hvala ivotinji koja mi je
omoguila da mi bude lake. Ali, kada bih pokrala nekog oveka,
nisam oseala nikakvu griu savesti, nisam imala svest o krai,
naprotiv. Ljudi su mi ukrali moje roditelje i ja sam ih mrzela.
Ve due vremena se nisam pribliila nekoj od njihovih kua.
Primetila bih neku kolibu koja mi je delovala usamljeno, paljivo bih
je posmatrala, pre nego to bih odustala od ideje da u tamo nai
neto za jelo. Hrana, to je bila moja opsesija, jo i vie od nemake
zime koja nije bila tako strana. Moj stomak je zavijao od gladi,
vrtelo mi se u glavi. Riziku u poljima smela sam da se izlaem samo
u osvit zore, da bih potpuno izbegla prisustvo ljudi. Bila sam uasno
bolesna, povraala sam, imala sam nesnosne prolive koji su mi parali
trbuh i cureli po nogama. Bilo je grozno. Grevi u stomaku, munina.
Ali govorila sam sebi:
"Noge moje, stopala moja, stomaiu moj, izdrite! Ja sam ta koja
komandujem. Vama je zaista loe, ali treba da idemo napred, jer
moram da pronaem mamu. Dakle, prestanite da pravite buku."
Sreom, voda mi nikada nije nedostajala. Ponekad je bila ustajala,
ali sam esto uspevala da utolim e i najtanjim mlazom bistre vode
na nekoj livadi. Zahvatila bih je dlanovima, dok sam kamenie
sisala kao bombone.
U Nemakoj sam ak jela zemlju, da bih na taj nain pokuala da
smirim svoj stomak. Hleb mi je strano nedostajao. Nisam imala
mnogo tekoa da ga kradem u Belgiji i kako sam ga mnogo volela,
on je bio osnova mojih obroka. Vizija hleba, san da ga jedem,
progonila me je tokom svih kasnijih godina.
Kada bih osetila da mi se vrti u glavi od slabosti od slabosti,
zaustavljala bih se pored nekog drveta i ljutila koru da bih je
vakala. Gotovo istog asa bih je povratila, ali interesantno, nakon
nekog vremena sam se oseala bolje. Kada bih povratila zemlju,
proklinjala bih je. Proizvodila je i raala toliko toga na drugim
mestima, a ja sam ovde crkavala od gladi.
"Ko e me nahraniti? Daj mi da jedem!"
Ona mi nije vie davala ak ni krompir. U najboljem sluaju,
gutala sam samo bobice, divlje i gorke, korenje ili prljave ostatke
kostura, ije bih kosti oglodala.
Neprestano sam govorila sebi: sigurno sam u nekom posebnom
stanju, koje je izazvano glau i potpunom izolacijom, ali sam uvek
besomuno nastavljala ka svom cilju.
"Dola sam dovde, ako mi se sada neto desi i ne budem vie
mogla da hodam, neu pronai mamu. Ona nikada nee znati ta mi
se dogodilo, a ne smem to da dozvolim."
Onda bih zagrizla neku koru, bilo ta, bacila je tri metra dalje i to
ponavljala, da bih ila napred. Samo to sam imala u glavi: idi
napred, ne sme ostati u mestu. Nisam mislila na smrt. Ne znam
zato nikada nisam predviala mogunost da umrem. To za mene
nije postojalo. Ni moji roditelji nisu mogli biti mrtvi. Moda su u tom
trenutku i bili mrtvi, ko zna, ali sam ja u to uvek sumnjala.
Jednog dana se pred mojim oima pojavio divan prizor polja
krompira! Nisam ih videla ve dugo. Otpuzala sam i sakrila se u
nekoj ikari, posmatrala na tom polju ljude koji su razgovarali meu
sobom. Nisam ih razumela, bila sam suvie daleko. Polako sam se
pribliila. Tada sam ula kako na francuskom jeziku pevaju neku
pesmu koja je govorila o slobodi. Bila sam hipnotisana, ne pesmom
dobro poznatih stihova, ve krompirima, nagomilanim pred njihovim
nogama.
"Slobodo, slobodo draga... Prolee e ponovo procvetati, Slobodo,
slobodo draga, rei u da moja si ti..."
Toliko sam crkavala od gladi da vie nisam mogla da budem
oprezna. Ustala sam i krenula napred, prema njima. Prosiu ili u
krasti, nisam tano znala ta u.
Oni su me vrlo brzo ugledali i jedan od njih mi se obratio na
nemakom. Tada sam se uplaila, nisam znala ta e eli od mene.
Ni kad je kasnije progovorio na francuskom, nisam se iznenadila.
Moj otac je podjednako dobro govorio ta dva jezika, a to nije znailo
da je Nemac. U tom trenutku nisam znala da francuski zarobljenici
rade za Nemce i ak nisam sebi postavila to pitanje, niti sam elela
da znam ko su bili ti ljudi.
Videla sam samo jednu stvar, jedan od njih mi je bacio krompire
kao to se baca kost nekom psu, viui: "Hajde, dete! Pouri ili e nas
Debela Berta1 videti!"
Nisam znala ko je ta "debela Berta". Bilo mi je sasvim svejedno da
li je to bila neka seljanka koja ih je iskoriavala ili ala na raun
neke krupne osobe.
Pribliila sam se oprezno, spremna da zbriem ako naprave
makar jedan korak u mom pravcu. Pokupila sam krompire, ne
isputajui iz vida oveka koji mi je bio najblii.
"ta ti trai ovde? Ima li roditelje?"
I tu su mi iznenada navrle suze na oi, bila sam paralizovana
reju "roditelji".
"Ej! Da ti nisi sluajno Jevrejka? Je li? ta trai?"

1
Debela Berta, nemaki top korien u Prvom svetskom ratu

Osetila sam isto tako estoko i ovu re "Jevrejka", kao da me je
neko igosao time. Plakala sam, bez odgovora. Takoe, nisam se
usuivala da skrenem pogled sa ovog oveka.
"Mala, nee nikoga nai ovde. Oni su svi na istoku."
Opet istok! Pobegla sam sa svojim krompirima, i toliko trala da
posle nisam vie ni znala zato trim. Iz straha? Ili zbog oka koji
sam doivela poto sam ula da se govori o mojim roditeljima.
Jela sam krompire a da im nisam obrisala koru, prljavu od zemlje.
Dugo sam ih vakala da ne bih povratila, i suvie sam se plaila da
ne spiskam ovo blago koje mi je bilo toliko potrebno. Ve nekoliko
dana nisam videla sasvim jasno, moja glava kao da je nekako udno
lebdela, prazna. Moja torbica je takoe bila prazna.
Posle sam se dugo odmarala. Nisam mnogo hodala i nastojala sam
da mi hrana potraje nekoliko dana, koje sam provela u razmiljanju
o istoku. Verovala sam da sam na istoku, ali kad bih se prisetila
dedine karte, istok je bio jo dalje. Istono od istoka bila je Poljska o
kojoj nisam sve znala, zatim Rusija, zemlja moje majke, tamo gde su
ljudi pevali, igrali i pili kao smukovi, po miljenju moje majke.
Morala sam, dakle, da idem u Poljsku. Nemci su bili neprijatelji,
ali ne i Poljaci. Oigledno je da tada nisam znala da ljudi u Poljskoj
ive u jo gorim komarima.
Pronala bih neki putokaz i drala se njega. Trebalo je da
napredujem. Ali, kad bi se kazaljka kompasa due zadravala na
oznaci istoka, nisam nalazila nita na terenu to bi me vodilo ka
Poljskoj. Ponekad sam govorila sebi: "Vrti se ukrug, ovde je uvek
sve isto..."
Ipak sam naila na nekoliko tala i najela se hrane za svinje,
spavala meu nogama neke krave, ispunila svoje izme i kaputi
slamom, krala odeu bez ikakvog razmiljanja, samo da bih na sebe
stavljala jedan komad odee preko drugog i tako se titila od
hladnoe. Odbacivala bih tu odeu im bih pronala drugu. Nikada
mi nita nije bilo po meri. jedan kaput od tkanine mi je mogao
posluiti kao ator, ali je bio suvie teak i glomazan. Vie sam
volela moju staru muemu. Cokule, kaljae, nisu uspevale da
zamene izme koje su smrdele na kou kunia. Imala sam
neverovatnu sreu da jednog dana naletim na komade koure od
slanine. Bili su okaeni na spoljnjem delu jedne kue, po dva ili tri u
paketu, povezani kanapom. Njima sam napunila moju torbicu. Bili
su krajnje tvrdi i teki za jelo: trebalo je noem skinuti kouricu,
oljutiti je i dugo je vakati, a bila je i vrlo slana. Masnoa koja se
nalazila unutra bila je ukusna. To me je podsetilo na maslac sa
Martine farme, na veliku kantu za mleko, koju sam donosila iz tale.
Jo sam u grlu oseala ukus tog maslaca, topao i kremast. Nisam
nalazila mleko u talama. Tamo sam zalazila samo nou kad nisam
mogla da ga naem. Trebalo je pokrasti neku kuhinju, kao u Belgiji,
ali nisam se usuivala na to.
Masnoa mi je posluila za leenje ispucale koe mojih ruku i
stopala. Tabani mojih nogu postali su tvrdi kao da su kopita
ivotinja, sa ogromnim pukotinama. Moji nokti su bili izrasli na
smean nain, podrezivala sam ih zubima, ali su se oni stalno krivili
kao kande. Stopala su me neprekidno bolela. Ujutru, kada ih vie
nisam oseala i kada su bila plava, trljala sam ih snegom dok ne bi
poela da bride. Taj bol je istovremeno bio i blagotvoran, jer sam
tada mogla da nastavim da hodam.
Na kraju perioda hladnoe nisam vie nita oseala. Sneg, vetar,
led: elela sam samo jednu stvar, da jedem. Samo se to raunalo, na
jednoj strani je bila glad, a opasnost i sve ostalo na drugoj. im bih
nala neto na zemlji, ireve, trulo voe, primoravala sam sebe da
lagano grickam tako to bih zube isturila napred, kao kuni. Jo
ponekad oseam ukus zemlje u ustima - to se ne zaboravlja, to se ne
pria. Da bi neko to razumeo, morao bi da to sam pojede. Kao to bi
trebalo da spava na gomili granja u snegu da bi znao da tu zapravo
ne moe da se spava. Batrga se, okree, ustaje, trlja se i ponovo
pada iscrpljen na granje, dok ti je telo ukrueno od hladnoe.
Sreom, kako je prolazio dan za danom, na putu ka istoku naila
sam na umu i hladnoa je tamo bila manje estoka. Naila sam na
razne ivotinje, kao i na ptice koje su nadletale iznad mene, i oseala
sam se sigurnijom. im bi se drvee razredilo i pojavila se neka
ravnica, vraala bih se u zaklon ume. Bilo je vrlo praktino slediti
ivicu ume, mogla sam da vidim ako neki ovek nailazi pa da onda
zbriem. Mogla sam, takoe, da otkrijem usamljena naselja i
nadgledam tamonja kretanja, ako ih je bilo. Ali u najveem broju
sluajeva nisam mogla da im se pribliim. Verujem da sam cele zime
sanjala o jednom komadu hleba, a da ga nikada nisam pronala.
Za to to sam preivela moram da zahvalim orasima, kosturima
zaleenih ivotinja, crvima i sirovim krompirima. Kao i mahovini,
kori drvea, liu, nekim neidentifikovanim bobicama, od kojih su me
neke zamalo otrovale. Da ne zaboravim hranu za svinje, lepljivu i
ogavnu. Ali, preivela sam ja i gore.
Jednoga dana, onda kad se moj stomak ve krivio od greva,
naila sam na jedan proplanak, okruen ogromnim drveem, tako
visokim da ti se zavrti u glavi. A izmeu tog drvea, u sredini,
prostirao se jedan tepih sainjen od malih plavih cvetova. Taj prizor
je bio tako lep da sam zaboravila na stomak koji se grio od gladi.
Neke uspomene su tako trajne, kao ova, uspomena na ovaj predivan
prizor. Mogla sam da vidim kako se oko mene pojavljuju sve one
ivotinje iz mojih privienja, a da nisam zbog toga bila zauena.
Nikada neu zaboraviti to velianstveno biljno zdanje, svetlost,
plavetnilo siunih cvetova, stisnutih jedni uz druge, skoro
protkanih meu sobom. U tom trenutku nisam ak ni pomislila da
oni najavljuju prolee. Sve je to bilo tako jednostavno lepo, da ti se
zavrti u glavi, da sam poela da predem kao maka, umivajui se
tom lepotom. To mi je nedostajalo ve suvie dugo.
Osim toga, naletela sam na jedan drugaiji prizor, u kojem nije
bilo niega za divljenje. ula sam nekog psa kako laje. Psi su me
oduvek privlaili, ali ih posle Belgije nisam mnogo viala. Sledila
sam lajanje po sluhu, u izmaglici sumraka, i udarila sam u neku
ogradu od bodljikave ice. Lave se uo iz velike blizine, verovatno je
tu bilo nekoliko pasa. To mi je nekako bilo udno, pa sam nastavila
da hodam du ograde od bodljikave ice dok nisam naletela na neku
drvenu tablu sa natpisom koji je bilo teko deifrovati.
Slovo po slovo, raspoznala sam "VERBOTEN". Sada razumem
zato sam to umela da prevedem. Moj otac je ponekad koristio re
Verboten da bi mi neto zabranio.
"Ne pribliavaj se balkonu, Mike! To je zabranjeno! Verboten!"
Ovde je, dakle, bilo zabranjeno pribliavati se psima. Pobegla sam
u maglu bez zadravanja, ne shvatajui ta sam to upravo okrznula
ramenom. Verovatno neki zarobljeniki logor, ali nikada nisam
saznala koji, poto ni sama nisam znala gde sam.
Meutim, jednog lepog dana, otkrila sam da sam stigla u Poljsku.
Bio je to zaista lep dan, zato to je bilo svee i vazduh ist. Bio je
lep dan naroito zato to sam se odvaila da izaem iz ume i to
sam u daljini zaula zvona crkve nekog sela. Ponovo mogu savreno
jasno da vidim to mesto: bilo je tu nekoliko stena, jedan potok,
kamenii na dnu vode i trava okolo. Upravo sam tu nakvasila lice i
ruke.
Ispruila sam se potrbuke u visokoj travi i s vremena na vreme
ustajala da posmatram zvonik, a naroito jednu farmu neto nie, u
blizini. Jo nisam znala da sam u Poljskoj, ali vrlo brzo u to saznati.
Ova farma je uostalom bila po svojoj gradnji drugaija od velikih
nemakih graevina. Bila je manja, sa krovom od trske.
Videla sam dve siluete kako izlaze. ovek i ena. Malo su se
udaljili, a ja se nadam da u prilino brzo pronai bilo ta za jelo, ali
se ena vraa nazad i ponovo ulazi u kui. Ja ekam, a ona ponovo
izlazi i najzad se oboje udaljavaju u pravcu zvonika.
Jo ekam, razmiljajui. Ako budu sve radili kao Marta kad ide u
crkvu, to je dobar trenutak. Dosta esto sam praktikovala ovaj tip
krae, tako da e me teko neto prekinuti u tome. Ako su glavna
vrata zakljuana, traim ona od povrtnjaka. Ako takvih nema, a to je
retkost, traim prozore. Zaista, jedan od njih, odkrinut kako bi u
prostoriju ula svetlost prolenog sunca, omoguava mi da uem.
Toga dana, verovala sam u boga moje majke sa kojim sam se
raspravljala kada sam umirala od gladi. Ti ljudi su imali zalihe
hrane. Nala sam sir, meso, pa ak i slaninu, mislim. I jaja, takoe.
Sve sam stavila u moju torbu, luaki uzbuena. Poto sam izala,
napravila sam krug oko kue i otkrila kunie u jednom kavezu, nekoj
vrsti male kolibe od reetaka, ne mnogo visokoj, sa krovom od
dasaka. Bila sam eljna sunca, nisam ga esto viala u umi i traila
sam pogodno mesto da probam svoj plen. Smestila sam se na krov
kolibe, sa torbicom oko vrata. Noge mi vise i poinjem da jedem. Bila
sam srena, imala sam potrebu da se odmorim.
Da li sam zatvorila oi gledajui u sunce? U svakom sluaju,
popustila je moja uobiajena opreznost i spremnost na odbranu, ono
to nikada nisam smela da dozvolim.
Osetila sam da me je neko uhvatio za noge i jednim jedinim
udarcem me bacio na zemlju. Iznad mene neki ovek urla na nekom
nepoznatom jeziku. Refleksno zgrabim moj no iz torbice i
zamahujem njime. Od Belgije sam ih promenila nekoliko i ovaj koji
sad imam prilino je otar. ovek pravi pokret unazad, mora biti da
nije oekivao takvu reakciju od jednog derita, a ja beim puzei.
ujem ga kako tri za mnom, dok jurim u pravcu jednog malog
potoka kako bih ga preskoila i zbrisala u umu. Skoro da sam u
tome uspela kada me estok bol u leima natera da naglavake
padnem u potok. ovek me je gaao kamenom, i to takvom snagom
da sam mislila da mi je zabio no u predelu bubrega. Ipak sam se
podigla, nastavila sam da trim zato to sam tako morala, ali nisam
vie imala daha i zamalo sam se sruila na ulasku u umu. Mislila
sam da je jo iza mene i da e skoiti na mene, ali nije. Stajao je sa
druge strane potoka i mahao pesnicom uzvikujui neke meni
nerazumljive rei, koje nisu bile na nemakom jeziku. Ali vie se nije
pomerao.
Ja sam onda uloila svu svoju snagu u ovu poslednju trku kako
bih stigla do drvea i nastavila sam da trim, a zatim sam se skoro
na etiri noge odvukla do mesta za koje sam procenila da je van
domaaja i tu sam se sruila uz jedno drvo, urlajui od bola.
Probadao me je od lea do stomaka, stvarno poput otrice noa
zarivene u moje bubrege.
Bio je to prvi put da sam tako urlala od bola. Podnela sam mnogo
bola, ali ovaj koji sam sada oseala bio je najgori od svega. Urlala
sam bez prestanka, sve do momenta kad nisam mogla vie da diem.
Reeno mi je posle mnogo vremena da je kamen zakaio jedan
prljen, i taj beleg jo nosim.
Ostala sam neko vreme u podnoju ovog stabla, ne mogu tano da
odredim koliko. Morala sam ponovo da progledam i kad sam se
vratila svesti, uinilo mi se da me neko posmatra. To nije bio neki
ovek, sreom. U poetku sam verovala da se radi o nekom velikom
psu, na visokim nogama, sa finom njukom. Bio je mrav, divnih
oiju i posmatrao me je, nepomian. Nisam osetila nikakvu pretnju,
opasnost sa njegove strane, jednostavno me je posmatrao.
Govorila sam mu kao to sam govorila svim ivotinjama koje sam
sretala, blagim glasom:
"ta ti tu radi? I ti si sam? I ti si gladan?"
Izvukla sam komad mesa iz moje torbe, otkinula jedan deo i
pruila mu ga. On se i dalje nije pomerao. Onda sam stavila komad
mesa ispred sebe.
"Evo, to je za tebe, mora doi da ga uzme, zato to ja vie ne
mogu da se pokrenem."
Bio je to vuk. To sam tek kasnije shvatila. Ali bilo da se radilo o
vuku ili psu, imala sam isti stav. S jedne strane, uasno sam patila,
nesposobna da se podignem. A s druge strane, nisam se plaila,
instinktivno sam bila mnogo blia ivotinji nego oveku. inilo mi se
kao da sam oduvek ivela sa njima.
Ovaj veliki pas se i dalje nije pomerao, kao ni ja, ali taj komadi
mesa izmeu nas, u to sam bila sigurna, zbliie nas.
esto pog1av1je
6.
MOJI VUKOVI

ugo smo se samo nepomino posmatrali. Pokuala sam da se
pokrenem, najpre jednu nogu, zatim drugu. Bol je jo bio tu,
podmukao, ali onda sam se oprezno pridigla, na kolenima, i iznenada
videla senku kako prolazi pored mene i uzima komad mesa. Skoro da
u tom trenutku nisam obraala panju na tog "psa", mislila sam da
sam prepolovljena na dva dela, toliko me je sve bolelo. I sama sam
bila na etiri noge, proklinjala sam onog oveka i plakala, protiv
svoje volje. Trebalo mi je izuzetno mnogo vremena da ustanem i da
najzad stavim nogu pred nogu. Govorila sam sama sebi: "Sto mu
gromova - kako je govorio deda - nikada neu stii tamo, neu moi
vie da idem napred. Napred, moja lea, treba da se pokrenete,
zaboraviete ovo i zatim u hodati, jer moram da pronaem mamu. A
gde li je taj pas? Mnogo bih volela da imam nekog drugara i da leim
uz njega. Krenuu napred do ovog drveta."
Hodala sam. "Ah, vidite li, lea moja, umete vi to! Hajde! Smirite
se, treba da nastavim dalje." Nisam vie videla onu ivotinju.
Pokuala sam da je pozovem, traila sam je pogledom, ali nisam vie
urlala i zapitala sam se da li e je moj krik bola moda privui k
meni. Onda sam ponovo poela da vritim, jednom ili dvaput, ali to
nije bilo isto, nije se vraala.
Morala sam da se udaljim sa ovog mesta koje nije bilo sigurno, ali
sporo sam napredovala. Toga dana nisam prela bog zna ta od puta.
Moja torbica je bila napunjena, ali skupo sam to platila. Ovo je bila
potpuno nova situacija za mene. Do tada sam uvek izbegavala da
budem viena i osim onih ljudi u Nemakoj koji su mi bacili krompir,
D
niko, po mojem saznanju, nije primetio moje prisustvo. A ipak sam
poseivala farme i tale i svinjce i kokoinjce! Bez toga ne bih mogla
da se prehranim. Smatrala sam sebe sposobnom i vrlo lukavom.
Stekla sam oseaj za opaanje za koji sam verovala da je pouzdan.
Dovoljno siguran da ne budem uhvaena. Ovog puta sam prola vrlo
blizu propasti zbog toga to sam imala previe poverenja u sebe.
Mrzela sam tog oveka zato to me je otkrio.
Zaula sam neko urlanje vrlo blizu i tada sam videla da me je
veliki pas sledio, napredujui paralelno sa mnom. Njegovo prisustvo
me je ohrabrilo. Ostae sa mnom, nee me vie naputati i moi u
da spavam pored njega. Tako sam dugo bila sama! Ponekad bih se
nou, mislei na majku, uhvatila za uvo kako bih se uspavala, ali
nisam imala onaj oseaj njene mirisne kose, tog runa u koje sam
oboavala da zaronim krajikom nosa. Na farmi me je pasja dlaka
smirivala na skoro isti nain. Ovu strast prema krznu ivotinja
zadrala sam do dana dananjeg. Sada znam da je tada to bio samo
jedan prividan izlaz, privremeno reenje, nain da pronaem,
nadomestim kosu moje majke. U tom trenutku sam samo elela da
taj pas ostane sa mnom, da ga pripitomim i da mi pravi drutvo.
Oseala sam se tako jadno. I zaista, trao je kroz ipraje, na malom
rastojanju, uvek paralelno sa mnom. Ponekad sam ga gubila iz vida,
ali sam ga ula. Mora da je oseao miris moje torbe.
Kada je palo vee, izabrala sam jedno iroko stablo drveta da uz
njega vrlo lagano prislonim svoja lea. Bila sam prilino daleko od
onog prljavog dobriine i nisam mogla vie da izdrim. Stavila sam
pored sebe nekoliko komadia onoga to sam imala: malo sira, malo
slanine i zatvorila oi. Verovatno sam zadremala, nisam videla kad
se pribliio, ali kada sam opet otvorila oi, komadii nisu vie bili tu.
Taj pas je zaista bio sam kao i ja, mogli bismo da ivimo zajedno.
Traila sam ga pogledom, bio je na prilinoj razdaljini ali videla sam
ga iz profila. Neprekidno me je posmatrao, blago pognute glave,
uspravljen na svojim mravim nogama. Sutradan je jo bio tu,
narednog dana takoe. Hodala sam prisiljavajui svoja bolna lea da
izdre, lagano sam napredovala da ne bih ponovo osetila onaj ubod
noa u bubrezima. A pas je radio isto to i ja.
Najpre sam utvrdila da nije mujak. Zatim, zavijao je i pitala sam
se da li je stvarno pas. Dedini psi su zavijali s vremena na vreme,
njuke podignute ka nebu, ali ovo nije bilo potpuno isto. Ova
ivotinja zavijala je due i drugaije. Shvatila sam da je to vuk.
U slikovnicama sa ivotinjama koje je moj otac donosio i koje mi je
mama itala, pokazujui mi slike, videla sam pse, kao i kunie,
konje, ovce, lavove, zmije, slonove i sasvim verovatno, vukove.
Sreom, moja majka mi nije nikada ulivala strah u vezi sa ovim
slikama. Zadovoljavala se time da proita rei koje su ih pratile, bez
posebnih komentara. Vuk ivi u umi, lav u dungli, orao leti na
nebu... i tako dalje. Po mom seanju, niko od njih nije inio nita
loe. Znai, niko nije bio opasan. Ja sam ovog vuka smatrala nekom
vrstom psa, izgledao mi je nekako nadmonije od obinog psa. Nisam
ga povezivala sa zlim vukom, niko mi nije priao bajku o
Crvenkapici, niti bilo koju drugu bajku te vrste. Naprotiv, ja sam
stvorila svoje imaginarno pozorite u kojem nastupa ivotinjski svet.
ivotinje su mogle da budu samo moji prijatelji, saputnici. Neke su
doputale da im se pribliim, druge nisu, a ja sam na svoj nain
razumela njihovo ponaanje. Plaile su se ljudi, kao i ja.
U svojim mislima, imala sam i dalje est godina, utapala sam se u
beskraj u toj viziji ivotinjskog raja. Jo i danas ostajem pri uverenju
da ponaanje neke ivotinje zavisi od naina na koji joj ovek
pristupi. Ako je ovek agresivan i uplaen, reakcija ivotinje e biti
posledica toga. Ako je smiren i pristojan, postoji ansa da se
uspostavi kontakt. Izmeu ovog vuka i mene kontakt je uspostavljen
nakon dva ili tri dana. Trudila sam se da ga privuem blago
zavijajui, poto je to bio njegov jezik. Lagano se pribliio, opreznim,
vetim pokretima i tako je polako poeo da sve ee i ee hoda
pored mene. Uvek sam leala sklupana, nesposobna da naem neki
drugi poloaj, koji bi doneo olakanje mojim leima. Njegovo
poslednje pribliavanje trajalo je tako dugo da se skoro vie nisam
nadala da e prii, i govorila sam sebi: "Mora da je to neka izgubljena
ivotinja kojoj su ljudi uinili neto loe, kao i meni." Najzad je doao
i ispruio se pored mene, uz moja lea. Ta toplina koju sam skoro
istog trenutka osetila mnogo mi je prijala i bila sam tako srena. Bilo
mi je sasvim toplo, nisam se vie pomerala.
Dala sam joj ime Rita, kao to se zvala dedina kuja, poto je ovo
bila enka. Sledila me je lakim i nenim korakom, na svojim lepim
nogama, a ja sam joj priala, uvek tihim glasom, vrlo blago i polako.
Pripitomljavala sam je, ali ne da bih joj oduzela slobodu, samo sam
elela da ona ostane sa mnom, da vie nisam sama. Tada sam i lepe
spavala dok mi je ona grejala lea toplotom svog tela. Kada bih legla
etvoronoke, ona bi dolazila da me onjui i ja bih se kotrljala po
zemlji. Lizala me je, postala sam njeno mladune, uspostavile smo
odnos majke i deteta, drugaiji od druenja kojem sam se nadala u
poetku. Ovo je za mene bilo jo lepe. Kad ne bi elela da neto
uradim, pokazivala bi zube. Na primer, imala sam elju da joj stavim
ruke oko vrata, a ona bi podigla labrnju da pokae onjake. Ja bih
sklonila ruke i ona bi se smirila. Brzo sam prihvatila njenu lekciju
iako je to za mene bilo prilino zbunjujue. im joj se neto u mom
ponaanju ne bi svialo, neki moj pokret, navaljivala bi na mene
reei i bacala me na zemlju. Kada bi me oborila na tlo, uvek sam se
pomalo plaila, ali iz bojazni da u biti kanjena, kao dete kojem e
odrasli dati po stranjici. Iako ja u stvari nikada nisam dobila
batine. Sve se dogaalo vrlo brzo, ona bi me gurnula, bacila na
zemlju, opkoraila me sa svih strana i neko vreme stajala tako iznad
mene. Onda bih ja instinktivno legla na lea, isputajui slabe krike
poput teneta da bih joj objasnila: "Ne radim nita, ne pomeram se
vie!" I to je bio kraj. Putala sam joj na volju, prihvatala sam da
budem ukorena. Nisam uvek razumevala ta sam to loe uradila, ali
njeno prisustvo, njeno mirisno sivo krzno, u potpunosti mi je prualo
utehu. Tako sam ponovo stekla oseaj kao da se uspavljujem glave
zagnjurene u kosu moje majke.
Bol u leima je bio popustio, ali jednoga dana, ne znam kojeg,
mama Rita je ula neku buku i zbrisala u bunje. Kako se ja nisam
pomerala, skoila je ka meni, zgrabila me za vrh odee i grubo me
odvukla dosta daleko. Videla sam da sam, provlaei se kroz granje i
trnje, izgrebala lea i ponovo sam osetila bol. Rita je bila jaka, nisam
imala pojma odakle joj tolika snaga. Malo dalje me je pustila, ne
isputajui me iz vida. Guila sam se, ovog puta zato to su se u
meni meali bol i srea. Ona me je zatitila, ne znam od ega, samo
je ona neto ula. Bila sam konano njeno mladune, usvojena takva
kakva jesam.
Mogla mi je nakoditi hvatajui me onako za grlo da nisam imala
one moje krpe da me zatite od njenih onjaka. Moglo se desiti da me
ugrize, ali mi to nije ak ni padalo na pamet.
Morala sam da nastavim da kradem hranu, ali sam se toliko
plaila da u je izgubiti da sam stalno bila tu. Nisam vie nita imala
za jelo, opet sam vakala lie, glodala sam sve to naem, sve dok
jednom ona nije nestala. Pomislila sam da je sigurno otila da neto
ulovi. Odluila sam da uradim isto to i ona, bilo je to neophodno.
Ovog puta sam bila toliko oprezna dok sam prilazila nekoj kui, da
sam tamo provela dobar deo dana i noi. Kada sam se vratila na
mesto koje smo prisvojile kao nae, ona i ja, nje vie nije bilo tu.
Zavijala sam da bi me ula i nakon izvesnog vremena sam je ula
kako mi odgovara u daljini. Onda sam ekala sa svojom skromnom
zalihom hrane, zatim sam jela bez nje, bila sam i suvie gladna.
Morala sam da prihvatim da jedemo zasebno. Sve do onog dana kad
je donela nekog zeca ili kunia, ne znam vie ta je bilo u pitanju -
drala ga je u eljustima a zatim ga pustila da padne ispred mene.
Bila sam zapanjena: "Ti mi daje da jedem?"
Plen je bio skoro rastrgnut, ostali su samo komadii mesa. Onda
sam strugala koliko sam mogla, nije bilo bog zna ta, ali sam bila
tako srena: ona mi je donela da jedem. Oglodala sam tu kou pred
njom kao neka ivotinja, ona me je paljivo gledala a ja sam joj rekla:
"Zadovoljna sam, hvala. Dala si mi da jedem. Ti si moja majka, je
li? To je sigurno, ti si moja majka... moja mama Rita..." Bilo je dobro
izgovoriti tu re "mama". Ta ivotinja je bila jedan pravi blagoslov za
mene, dar sa neba koji mi alju moji roditelji. Bila sam toliko nevina,
postupala sam po instinktu, toliko da sam prolazila kroz opasnost na
neverovatan nain. Da sam se plaila, da sam otrala ne pogledavi
je, ona se moda ne bi ponaala na taj nain i moda bi me gonila. To
je bila jedna mlada usamljena vuica, verovatno oterana iz svog
opora. Bilo je to tipino ponaanje za ove ivotinje, to sam dobro
nauila godinama kasnije, interesujui se za vukove. Doao je na nju
red da stvara novu porodicu. U svojoj naivnosti nisam oekivala da
u jednog dana videti kako se pojavljuje mujak kojeg je ona
izabrala!
Otkad sam osetila sigurnost, znajui da me ona sledi i da e me
bez muke pronai, poela sam ponovo da se slobodnije kreem. U
nekim periodima se nije vraala, provela bih jednu ili dve noi bez
nje, bez njenog krzna, u koje sam zaranjala nos kako bih se
uspavala. Zatim su njena odsustvovanja postajala sve dua i dua i
pomislila sam da je definitivno otila. Ali ipak sam je ekala, sa
strepnjom, dozivajui je svaki put kad bih se vratila iz nekog od
pohoda. Sada je u blizini bilo kua, gde sam mogla da kradem jaja.
Uzimala sam taman toliko da ne umrem od gladi, zato to nisam
nailazila na obilje kao na malim poljskim farmama, gde sam zamalo
bila uhvaena. Seam se da sam se vie hranila ivotinjskim
kosturima i korenjem. Ovaj period je za mene bio znaajniji po tome
da li je "mama Rita" bila prisutna ili odsutna. Ostala sam dugo u
istom kraju, zbog nje, ipak je prisustvo ljudi bilo primetno. Kada se
moja vuica vraala sa svojih pohoda i kada sam mogla da spavam
uz nju, obuzimala me je vrtoglavica od velike sree. Nala sam
zamenu za majku, ona je za mene predstavljala sve.
Jednoga dana se pojavila u pratnji jednog velikog crnog vuka.
Kada me je video, odmah je pokazao zube... Taj mujak nije se isto
ponaao kao mama Rita, krenuo je pravo na mene, i delovao je
pretei, sa izbaenim onjacima. I tada... pomislila sam da je sve
gotovo. Refleksno sam legla na lea, kao to sam uradila sa njom.
ekala sam da me ugrize, odvue u umu, ali ona je zareala na
njega i postavila se izmeu njega i mene. Veliki crni vuk je oklevao,
kao da je eleo da mi se jo priblii i rekla sam sebi: "Sto mu
gromova, ako me moja majka ne zatiti, on e me rastrgnuti." Ova
scena ostala je snano urezana u mom seanju, u isto vreme
nestvarna i velianstvena. Mama Rita je poela odlunije da rei,
direktno se suprotstavljajui mujaku. Primorala ga je da se povlai
santimetar po santimetar. Zareao je, sputene njuke, krenuo je
napred na dve noge, a onda se takoe na dve noge povukao unazad.
Nisam se usuivala da se pokrenem, ekala sam da oni odlue o
mojoj sudbini, ali sam malo-pomalo shvatila da je ona pobedila.
Najzad je dola da me polie, kao da eli da kae onom drugom: "To
je moje, treba to da shvati." Stala je pored mene, i dalje ga motrei.
Prelazio je s jedne na drugu stranu, teko podnosei poraz. Taj
njegov balet trajao je neko vreme, moda vie od jednog sata, nisam
imala pojma o vremenu, a on je najzad prihvatio, kao da je pomislio:
"Poto je tako stvari stoje, nemam vie nita da kaem. I onda nije
vie toliko obraao panju na mene.
Rekla sam sebi: ona e biti tu da me zatiti ako on ponovo
napadne.
Za trenutak je ostao na prilinoj razdaljini. Ona me je lizala,
gurkala me njukom, oigledno mu je pokazivala da sam ja njena, da
ima prioritet nada mnom u odnosu na njega. Zatim je krenula ka
njemu da i sa njim uini isto. Nakon to ga je blago gurkala njukom,
kao da ga zadirkuje, prislonila je najzad njuku na njegov vrat i
poeli su da se igraju kao da ja vie nisam tu. Igra je kratko trajala a
zatim su oboje otili, ostavljajui me samu.
Sputala se no i ja sam se u tom momentu plaila da e se on
vratiti sam. Bilo je mrano, ne bih mogla lako da ga razlikujem od
nje, i nisam znala gde da se smestim na sigurno kako bih
prespavala. Uostalom, nisam zatvarala oi sve dok se oni nisu vratili
zajedno i legli jedno pored drugog. Imala sam pravo na nekoliko
dodira jezikom po licu i vratu. Mama Rita me je buno njukala. Jo
poneko gurkanje njukom da me zakotrlja po zemlji, pre nego to mu
se pridrui. Tako smo zapoeli suivot koji je podrazumevao svoja
pravila ponaanja. Ako bih se drala uspravno, ona me je podravala
u tom stavu, znala je da ja nisam neka opasnost, ali mujak bi se
odmah uspravljao reei kao da sam ja neka pretnja. Njegovi zubi
bili su impresivni. Sa njim je bilo bolje ostati u sedeem ili leeem
stavu. U nekim trenucima sam oseala uasan strah, srce je
prestajalo da mi kuca, sve dok se ona ne bi umeala.
Naroito nisam smela da ga gledam u oi, nije to voleo, ali kad bih
spustila glavu, prestajao bi da rei i odlazio je. Bio je to znak
pokoravanja koji je on razumeo i ja sam ga inila instinktivno, poto
sam ga ve isprobala sa njom. Bilo je to drugaije vaspitanje, ali
pomalo je liilo na ono kod ljudi. Ona je jednostavno bila direktnija.
Shvatila sam da moram da spustim glavu ako jedno ili drugo zarei
na mene, kao dete koje je kanjeno. Dogaalo se da sam pokuavala
da se uspravim zato to sam jednostavno imala potrebu za tim, tada
je on odmah kretao prema meni. Ja sam se opet sputala, tiho reei
kao to sam radila sa njom, a on se zbunjeno zaustavljao. Kada bi
poeo da zavija, to zavijanje je bilo mnogo drugaije od njenog i tada
bih rekla sebi: ja ne zavijam kao oni, mala sam, to je normalno,
svako to radi na svoj nain.
Oni su bili sreni. udno je to rei, ali igrali su se zajedno, zatim
su se parili. Ja im nisam smetala. Shvatala sam ta se dogaa,
viala sam kako to rade psi na farmi. Kuja Rita je dobila mladune,
dakle to je bilo normalno. Divila sam se ovim prekrasnim
ivotinjama koje sam mogla da posmatram iz takve blizine, da ih
vidim kako skau, preskau se, igraju se kao zaljubljeni par. Bila je
to neka vrsta plesa. U tim skokovima bilo je neke izuzetne snage.
Vukovi su skakali u vazduh iz mesta, onako kako to pas ne ume da
radi. Mogla sam da vidim malo pene u uglu njihovih eljusti, sitne
kapi koje su se raspravale u vazduhu pri svakom skoku, i obuzelo
me je istinsko oduevljenje.
Potpuno sam zaboravila na rat. Nisam vie poznavala svet ljudi.
Posmatrala sam neto divno to je izbrisalo moju strepnju kako da
sama preivim, pa ak i onaj bol u leima.
Drugo pravilo naeg suivota utroje odnosilo se na hranu. Kada bi
Rita donela neki plen, moda nekog jazavca, ne bih tano znala da
kaem ta, on nije bio za to da se i ja pridruim gozbi. Pruila bih
ruku prema mesu, a njegovi onjaci bi se odmah stvorili blizu mojih
prstiju. Morao je da se poslui najpre on, zatim ona, a ja sam imala
pravo na ostatak. Ako sam ja bila ta koja je neto donela, povre
ubrano u nekom vrtu, na primer, oni se nisu interesovali za obrok.
Kad bih imala sree da naem meso, snalazila sam se tako to bih ga
podelila na tri male gomile pre nego to se oni vrate. I svako je jeo u
svom oku.
Jednoga dana su kao i obino krenuli u lov, a malo kasnije sam
ula pucanj. Rita se vratila vrlo uznemirena, trala je oko mene,
oslukivala je visoko podigavi ui, njuila je vazduh i trala opet
okolo. Dobro sam znala da je uznemirena. U nekim trenucima bi
podizala jednu apu i ukipila bi se oslukujui zvukove iz ume.
Pokuala sam da krenem ka njoj, ali nju nije dralo mesto. Pitala
sam se ta li se to dogodilo, zato se vratila sama, bez svog crnog
vuka.
Lizala me je, dodirivala njukom, ali nije bila usredsreena na
mene, neto drugo joj je zadavalo brigu i opet je otila. Po svoj prilici
je u tom trenutku htela da je pratim, ali ja ne bih mogla dugo da
izdrim, kretala se previe brzo za mene.
ula sam jo jedan pucanj, mnogo blie, zatim jo jedan. Onda
sam se instinktivno sakrila u visokoj travi. Pomislila sam na Nemce,
setila se oveka koji me je gonio. Kada su se koraci pribliili, legla
sam potrbuke na tlo. Bila sam na maloj udaljenosti od staze i u
visini oiju videla sam kako prolaze neke izme. Podigavi glavu,
opazila sam moju vuicu na leima jednog oveka.
To je mogla biti samo ona, prepoznala sam je po onoj njenoj sivoj
dlaci. Isprva sam ostala skamenjena, ne shvatajui ta se deava.
Zatim sam osetila da me obuzima takav bes kakav nikada vie u
ivotu nisam osetila, neka neizmerna mrnja.
I rekla sam sebi: "Pratim ga i ubijam ga!"
Bila sam tu, skrivala u visokoj travi, dok su mi suze
nekontrolisano tekle niz lice. Toliko sam se loe oseala zbog toga to
je vidim na leima tog oveka! Viala sam tragove konjskih zaprega
i zamki, ljudi su se ovde bavili lovom, i sada sam se prekorevala zbog
toga to nisam bila dovoljno oprezna. Pojam "lova" za mene nije bio
vezan za puku. Jo nikada nisam izbliza videla smrt.
vrsto sam odluila da je sada red na mene da ja njega ubijem.
Upravo mi je uzeo majku! Opet mi uzimaju majku! Ta divna
ivotinja me je titila, toplinom svoga tela grejala mi lea, ona me je
hranila... Ta ivotinja koju je upravo ubio bila je moja majka.
Upuujem se prema stazi obnevidela od suza. Zaustavljam se kad
stiem na otvoreno i osmatram. On vea odranu kou na jedan klin,
prikucan na dasku kolibe u koju lagano ulazi, zatim izlazi nosei
stolicu. Smeta se i poinje da pui na lulu. Raskomotio se, ljulja se u
stolici napred-nazad, odravajui ravnoteu, naslonivi svoju veliku
glavu uz kolibu. Zadovoljan je.
Vidim tu i bunar, kou okaenu o neki ekrk. Onda obilazim
kolibu kako bih prila sa stranje strane. Traim neto tvrdo, vrsto,
neto to e mu zadati bol. Tu je gomila iscepanih drva, tu su i razne
alatke i naleem na neku vrstu gvozdene poluge. Vrlo je tvrda i vrlo
jaka. Biram tu polugu, jer hou da ga raskomadam, zaista imam
elju da on pati. elela bih da raznesem tog oveka u komade.
Da sam nala neke vile, kramp ili lopatu, uzela bih neto od toga.
Ali, imam samo ovu gvozdenu polugu. Zatim obilazim oko kolibe,
sasvim tiho, pozadi. ovek sedi napred, pored vrata, a moja vuica je
obeena sa leve strane. Znam da plaem, ali nikakav zvuk ne izlazi
iz mog grla. Ipak, ja zaista plaem, suze teku od besa. Mislim da sam
u tom trenu stvarno bila na ivici ludila. Ostalo mi je tano toliko
bistrine u glavi da odluim na koje u ga mesto udariti. Pomisao da
bi mogao pojuriti za mnom i pored toga to u ga napasti, navela me
je na to da odluim da u ga udariti po nogama. Rekla sam sebi:
"Polomi mu noge!"
Pojavila sam se pred njim i neverovatnom snagom zamahnula
polugom po njegovim nogama. Zaurlao je od bola, a ja sam udarila
drugi put. Posrtao je, elei da se baci na mene.
Ne znam da li sam mu stvarno polomila noge, ali znam da sam to
elela. Poeo je da puzi u pravcu mesta na kojem se nalazila njegova
puka, a ja sam doskoila ispred njega, odvukla ga do bunara,
gurnula ga na dno i, primetivi vedro za vodu koje je visilo na kraju
ueta, bacila i njega. Ne znam da li sam zaista neto govorila ili sam
samo tako razmiljala u svojoj glavi:
"Cri e od ei! Ima vode, ali je ti nee imati. Niko nee doi da
ti pomogne."
Videla sam ga kako pokuava da puzi, jauui i proklinjui me! Ne
znam kako sam imala snage da uradim sve ono to sam potom
uradila. Mrnja je bila isto toliko jaka kao i oseanje moi koje me je
obuzimalo.
Otkaila sam odranu kou i prebacila je preko ramena. Bila je
strano teka, o da, preznojila sam se, noge su mi drhtale, ali je bes
udesetostruavao snagu moje volje. Uspela sam da hodam i da se
domognem ume. Dobila sam neku skoro natprirodnu snagu,
meavinu ogromne tuge i elje za osvetom. Bilo je to kao da sam
rekla sebi: "Ovo je previe. Sve su mi uzeli, a sada mi uzimaju jo i
moju vuicu, jedino bie koje me je volelo i titilo otkad vie nemam
svoju majku."
ovek je tada za mene stvarno postao univerzalni neprijatelj. To
vie nije bio samo Nemac, vaba, bio je to bilo koji ovek. Tako je
stvorena moja filozofija: ovek je kukavica, zato to ubija pukom.
On je laov, zato to se ne moe verovati njegovoj rei. ovek vas
prihvata i naputa. ivotinja se bori svojim zubima, ona ne moe da
lae, niti da vas napusti.
Onda sam grebala tlo, kopala rukama, ali nisam mogla da
napravim dovoljno veliku rupu. Poloila sam je tu i opet spavala na
njoj, u njenom krznu. No je bila strana: nisam vie oseala njeno
telo koje se pomera, koje die - bilo je to uasno iskustvo. Mnogo sam
plakala, zato to je ta smrt prevazila sve moje snage. Ona, vuica,
bila je moj spas. Najednom se sve izmealo, zemlja u mojim rukama,
suze. Najzad sam je prekrila zemljom, kao da je stavljam u grob. Bilo
mi je loe pri pomisli da moram da je napustim. Vrtela sam se okolo,
nisam uspevala da napustim to mesto.
Shvatila sam da je ona to isto radila zbog mene posle prvog
pucnja. Onaj lovac ili neki drugi ubio je mujaka i ona je to znala.
Mislim da sam tu ostala tri dana plaui, za njom, za njim, ali i za
samom sobom. Nisam mogla da je napustim. Nemam rei da iskaem
do koje mere sam se osetila usamljenom u tom momentu. Sama i
tako razliita od drugih. Oseala sam se kao da sam ivotinja, nisam
nita dobro videla u ljudima. Bila sam kao njeno mladune,
naputeno mladune, kojem su ubili majku.
Taj prizor ove predivne ivotinje, obeene o neku kuku, nije me
nikada napustila. Godinama kasnije, govorila sam sebi: To to ljudi
ine ivotinjama, ine i ljudskim biima: ljudi su veali ljude na isti
nain. ovek je prokleti grabljivac. ovek nita ne razume, on
unitava jedan divan svet, zato to je na njega ljubomoran. Unitava
ivotinje zato to ne ume da tri isto tako brzo kao one, ne osea kao
one, ne uje kao one. Ljubomoran je na drvee, koje je veliko i lepo.
ovek je bezbojan. Prate ga svi poroci. Pa, zar da i ja budem ovek?
Tako neto inilo mi se nemoguim, nikada nisam mogla to da
prihvatim.
Na trenutak se nisam vie plaila, nisam se ak ni zapitala ima li
jo nekoga u okolini, i da li su se neki drugi ljudi mogli pribliiti.
Zaslepljena sam mrnjom, srdbom, ei za osvetom. A zatim je
dola tuga. Jo mi je teko zbog smrti jedinog stvorenja za koje sam
se vezala i koje sam smatrala svojom drugom majkom. Kada sam
odluila da krenem, opet sam joj rekla:
"Osvetila sam te, mama Rita, osvetila sam te, zna li to? Nikada
te neu zaboraviti."
U tom trenutku, postala sam mnogo jaa, mnogo odlunija.
Mrnja mi je davala krila.
Hodala sam noena srdbom, i to je bilo neobino, nisam vie
oseala bol u leima. Danima sam hodala oseajui tu srdbu, ona
me je vodila dalje. Bila sam ubeena da mogu da savladam i unitim
sve to bi mi se nalo na putu. Bila je to iluzija, ali i jedini nain da
zatakam patnju.
Ta patnja, ta tuga koje nisam mogla da se reim bila je alost za
mojom majkom, u to sam bila sigurna.
Ta tuga me je za itav ostatak ivota otrovala besom protiv ljudi,
zbog njihovog unitavanja prirode i njihovih ratova. Bila sam sada i
sama mrtva na neki nain. Bila sam mala devojica koja e se jo
vie udaljavati od ljudi. Hranila sam se utrobom nekog mrtvog
konja, spavala na gomili drva, stanovala u naputenim jazbinama,
glodala bilo ta, pila kinicu, nauila da se suprotstavim udarima
vetra, a da za sve to vreme niko ne otkrije moje prisustvo.
Na svom putu naila sam na elezniku prugu, koja je po mom
kompasu vodila skoro na istok, i onda sam je sledila, prikrivena,
odlazei s vremena na vreme u krau u neko polje, nalazei crkotine
na koje su mi panju skretali gavranovi. Ve due vreme sam ivela
od crkotina. Znala sam da je to jedini nain da utolim glad.
Otkrila sam rane, ispucalu kou. Moja stopala nisu vie bila
stopala, hodala sam prstiju savijenih ispod tabana, morala sam da
seem nokte kako mi se ne bi zarivali u meso. I hodala sam da bih
nastavila dalje, a takoe i da bih preivela kao neka ivotinja,
definitivno sama. Ponekad sam se obraala smrti. Ona se u mojim
komarima pojavljivala u obliku jedne ene u crnom koja je dola da
me potrai. Proklinjala sam smrt zbog toga to mi je uzela majku-
vuicu i ostavila me samu na ovom svetu.
Postala sam vuk i trala sam ka istoku bez mnogo nade.
Sedmo pog1av1je
7.
MIRIS SMRTI

dvojila sam se od eleznike pruge. ula sam glasove, zatim
sam sledila put koji se udaljavao to je vie bilo mogue. Neki
pas me je onjuio i pratio me, mora da sam mirisala na vuka.
Zaustavio se ispred nekog ipraja, njukao me, mahao repom,
krenuo unazad i ponovo njukao. Pomislim da je u pitanju neka
ivotinja, uhvaenu u zamku, mogui obrok i saginjem se nad njim,
pomerajui granje i lie. To je ljudsko telo, ovek koji lei potrbuke,
golih lea, a njegovo meso je grozno izguljeno zvezdom, urezanom u
koi. Uasan prizor. Pas ga lie i zariva njuku pored njegove glave.
Odbacujem granje i pokuavam da ga okrenem licem prema sebi.
Mrav je, ali ipak mnogo tei od mene. Uspevam da ga pomerim i
okrenem na bok i onda na njegovim grudima razaznajem jo jedan
crte, po svoj prilici uraen noem, kao to se zaseca stablo drveta,
prekriven skorenom, osuenom krvlju. Taj crte predstavlja kukasti
krst.
Ve sam ranije nailazila na leeve vojnika prolazei kroz Poljsku.
Meutim, to me nije doticalo. Od smrti moje drage vuice, ljudi se ne
raunaju. Zadravam se kod tih mrtvih tela taman toliko vremena
da pregledam da li moda imaju neto kod sebe, skriveno u nekom
depu, to bi mi moglo biti od koristi Ponekad imaju cipele, ali mi
one nikad ne odgovaraju i brzo ih se reavam. Uvek imaju noeve i
ve sam ih sakupila nekoliko, ali ne i odeu, njen miris mi je
odvratan. Ponekad me privue neki svetlucav predmet, kono
dugme, sat ili prsten. Napravila sam kolekciju takvih blaga sa
kojima se igram kao to se igram sa kameniima, koje vrlo brzo
O
gubim. Meutim, ovo telo ostavlja utisak na mene, a zbog jevrejske
zvezde i kukastog krsta koji su urezani u tu kou ne usuujem se da
ga dotaknem. Ti krvavi simboli su zastraujui. U trenutku kad hou
da se povuem, ujem neko jeanje. Ovaj ovek je jo iv.
Otvara oi i ja od straha odskaem unazad. Plaim se od ovog
ivog mrtvaca.
A on me zatim gleda, oi su mu rairene, ogromne, i vidim da mu
se usta pomeraju, govori neto na nekom jeziku koji ja ne razumem.
Mimikom dajem znak da ga ne razumem, onda on pokuava ponovo,
ini mi se da je koristio nekoliko jezika koje oigledno nisam dobro
razumela, osim poslednjeg, sa udnim naglaskom.
"Nemci. Ne zaboraviti. Ne zaboraviti."
Nisam ga ba dobro razumela, izgovarao je delove rei s naporom,
sve vreme se trudei da pomeri ruku prema grudima kako bi mi
pokazao ranu. Metak je razmrskao meso.
Dakle, Nemci su to uinili. Zatim sam se primakla da bih ga uzela
za ruku, a on je stegao koliko je mogao, zgrenih prstiju i svaki put
kada bih pokuala da izvuem ruku, on bi je vukao k sebi, govorei:
"Marek..." Njegove pogled delovao je tako kao da hoe da me sprei
da odem, kao da ima jo neto vano da mi kae. Stalno je ponavljao
"Nemci", a zatim "sveanost", "kamion1, "ekati", "svi pobijeni", a
onda "Ja, Marek." A naroito: "Ne zaboraviti."
Zakljuila sam da je u pitanju bila neka sveanost sa Nemcima, da
su oni muili ljude i zatim ih odvodili do nekog kamiona i ubijali ih.
Nemci i kamion su se uklapali u priu, zato to su Nemci vrili racije
sa kamionima. Tajna ostaje ta "sveanost". Koja vrsta sveanosti se
mogla zavriti muenjem i smru?
Ali on, Marek, nije bio mrtav. Zato sam ostala, nisam se usuivala
da pobegnem pred prizorom tih iseenih, ranjenih grudi, i njegovih
ogromnih oiju. Nisam razumela svrhu tog muenja. Viala sam
mrtve vojnike, ali i obine ljude. Bio je to rat pun leeva, viala sam
ih i iz najvee blizine, zbog svoje navike da se zadravam na ivici
ume ili sela. Ali, nisam znala za muenje. "Ne zaboraviti..." Moda
je na njegovom loem francuskom hteo da kae "ne ostavljaj me". Ali
sam ja ipak dobro ula "ne zaboraviti". Ponovio je to nekoliko puta.
Ne smem zaboraviti Mareka. Ostala sam uz njega sve dok nije
umro.
Prekrila sam ga liem, kao mama Ritu, uradila sam isto: trebalo
je prekriti, sakriti smrt. Nita drugo ne mogu da uradim. Opet sam
klela smrt, sve vreme sam joj se sada obraala...
"Odlazi odavde! Ne elim te na svom putu! Ne prilazi mi! Smrdi!"
Jo dan-danas imam rupe u pamenju, neke slike mi se samo
ponekad grubo vrate u seanje. Kad imam komare, vidim tu
Mareka, moju vuicu i ostale, koji me love, dozivajui me u noi.
Ponovo sam hodala umama, meu drveem - brezama, ini mi se.
Nisam vie ila obodom ume, tamo sam ula buku i prisustvo ljudi,
ve sam se uglavnom kretala puteljcima, ali i tamo sam nailazila
sam na tragove ubijenih. Jednom prilikom sam pobegla ba pred
prolazak neke kolone kamiona. Nemci su bili svuda. Nije bilo
nijednog pedlja zemlje bez njih.
Pomolivi se na jednom proplanku, otkrila sam neke zvonie koji
su bili slini onima koje sam ve videla u Belgiji: urevak!
Mama je njime mirisala kosu. Zagnjurila sam svoj nos u njegove
cvetove da bih udisala miris svoje majke. Na ovom mirisnom tepihu
belih zvonia bilo je i mrava, a ja sam ih posmatrala govorei sebi:
"Ako ih nagazim, ubiu ih. Imam mo ivota i smrti.Onda sam se
okrenula, podigavi glavu prema nebu:
"A ti, boe moje majke, radi neto slino, ha! Ti unitava, a da
pri tom ne zna da li je to dobro ili loe!"
Ono to me je opinjavalo kod ovih ivotinjica jeste to to su i dalje
radile svoj posao ne znajui da mogu da ih ubijem, kao to su ljudi
ubijani, kao to se ubijalo svuda, tek tako, sluajno. Govorila sam
sama sebi: "A ja, ja prolazim kroz smrt, ja imam sree.."
Koliko vremena je trajala ova opinjenost? Nemam predstavu o
tome. Vreme je za mene neto nepoznato. Poznajem prostor, puteve,
ume, ravnice, brda i reke, ali ne i vreme koje prolazi.
Podseanje na uspomene iz detinjstva predstavlja napor za jednu
staru damu, to sam ja postala. Kau da se u starosti lake
zaboravlja sadanjost nego prolost. Ja nisam nita zaboravila iz
prolosti, ne zaboravljam nita iz sadanjosti, ali je ivot prolosti
satkan od toliko bolnih seanja da ponovo esto mogu da ih osetim,
ali ne i da se setim njihove hronologije, kako su se nizala. Moj mozak
je registrovao precizne slike nekih mesta, rei nekih ljudi. Ponovo
vidim neko drvee koje sam volela onako kako se mogu voleti
roditelji. Grlila sam i snano stezala uz sebe ogromna stabla, pred
kojima sam se molila i traila zatitu. Dobro poznajem to drvee, ono
ini deo mog porodinog albuma, kao i vukovi, insekti, ptice.
Iznenadio me je trag ognjita i ugaeni pepeo na jednoj omanjoj
istini. Ne znam kada sam naletela na to zgarite, ali vidim sebe
kako zamiljeno stojim ispred ovog traga ljudske okupacije u jednoj
tako gustoj umi u kojoj sam, tako sam barem mislila, bila sama.
Pomislila sam da se radi o nekom lovcu, nekom ubici. I napustila
sam proplanak, koji je delovao prilino gostoljubivo, da bih dalje
potraila neko drugo sklonite, kako vie ne bih razmiljala o tome.
ovek koji se pojavio ispred mene, iskrsnuo je niotkuda. Pretio mi
je vilama. Napravila sam poluokret, a onda su mi jo dvojica
presekla put. Svi su bili bradati, krupni, naoruani. Tu moj no nije
mogao nita.
Staza je bila i suvie uzana da bih mogla da im pobegnem, a u trci
kroz iblje puno trnja uhvatili bi me za nekoliko sekundi. Bila sam
opkoljena. Jedan od ljudi mi se grubo obratio, po svemu sudei na
poljskom. To dakle nije neki Nemac, ali opasnost je i dalje tu. Dajem
glavom znak da ne razumem, ne otvarajui usta. On navaljuje, ja
odmahujem glavom. Onda me onaj koji je drao vile hvata za guu i
na silu me vue kroz umu, van staze, do drugog proplanka, gde
primeujem neku drvenu kolibu, celu pokrivenu granjem.
Nekoliko ljudi sedi u krugu ispred kolibe, loe su odeveni, dok su
im noge obavijene platnom, kao nekom vrstom cipela. Skoro da ne
izgledaju nita bolje nego ja. Pored njih su tu ene i deca, kao i dva
ili tri oveka koja drugaije izgledaju, u nepoznatim uniformama.
Dovode me ispred onoga koji izgleda da je glavni i on me takoe
ispituje na poljskom. Ne pokuava da govori na nekom drugom
jeziku, ali u svakom sluaju, ja sam zid tiine. Pokazujem mu zube i
upuujem neku vrstu blentavog osmeha, kao to sam inila sa
Mukaraom. Kako bi me i on smatrao "Beoankom", jadnim
detetom bez zatite, koje ne razume ba nita ni o emu. Nakon to
su mu ostali verovatno ispriali kako su me uhvatili, on promumla
nekoliko reenica, posle ega me grubo posede na zemlju. Ljudi
nastavljaju da se zanimaju svojim poslovima. Neki iste svoje puke,
drugi ustro razgovaraju. ene sa decom ostaju da sede kao i ja.
Posle nekog vremena izgleda mi da vie niko ne obraa panju na
mene i poinjem da se pomeram, vukui se na stranjici u pravcu
drvea. Zatim ustajem, blago pognuta, kako bih zbrisala. ujem
odmah dreku i ovek sa vilama me ponovo silom stavlja na zemlju,
gunajui. Bradat je i deluje prilino zastraujue. Vie se ne
pomeram.
Kako pada vee, ene pale vatru i na nju stavljaju jedan ogromni
lonac. Posmatram ga sa interesovanjem, utoliko vie to oko njega
ubrzo poinje da se iri miris kupusa. Da li je to nekakva supa ili
orba? Nisam jela nita toplo ve dugo, dugo vremena, tako da me
ovaj lonac fascinira. Zaboravila sam da supa postoji. U mojim
veernjim sanjarenjima, mislila sam na meso, hleb, sir, pa ak i na
dem. Miris kupusa je jo opojniji, on je stvaran, mami mi pljuvaku
na usta. ene posluuju mukarce, zatim decu, a jedna od njih mi
daje znak da se pribliim i prua ka meni jednu metalnu zdelu,
slinu ostalima.
Bila je to bistra supa, bez ikakvog ukusa, ali vrua i moj stomak je
sa zadovoljstvom prihvata. Odjednom sam osetila neku vrstu
slabosti. Slabost, zbog koje sam odmah pomislila da moram da
budem oprezna. Toplina vatre bila je neobina, nikada tako neto
nisam osetila. Topla supa je mirisala primamljivo, ali nisam smela
da se prepustim toj slasti. Morala sam da ostanem pripravna da se
spasem prvom prilikom ukoliko se naem u opasnosti. Dali su mi da
jedem, to dakle znai da mi nisu eleli nita loe, ali nisam htela da
budem u njihovom drutvu zbog toga to su imali puke. Dali su mi
da popijem neku vrstu bezbojne tenosti koja mi je arila utrobu,
iako su je druga deca probala bez napora. Sita su se ismejala mojim
grimasama, uzvikujui "Bimber!", to me podsetilo na jednu ratnu
pesmu. Kasnije, kada sam se priseala ove epizode sa "Bimberom",
znala sam da sam tada progutala neku gadnu vetaku votku,
napravljenu od krompira.
Moj stomak je nikada nije zaboravio.
Zapamtila sam njen naziv, kao i ime voe kojeg su oni esto
pominjali, ja sam ga fonetski prevela kao "Janus".
Bdela sam itavu no. Deca su spavala sa enama, uvijena u
pokrivae. Po pravilu, mukarci su ulazili i izlazili iz kolibe da bi
straarili, ali me nikada nisu ostavljali bez nadzora. U zoru su digli
logor, ugasili vatru i svi redom krenuli na umski drum, a ja sam se
nala u sredini kolone. ef je vodio stroj.
Poto smo stigli na obod ume, na jednu visoku padinu koja se
uzdizala iznad nekog blatnjavog puta, svi su se sakrili i ekali. Iz
nekog razloga, bila sam zarobljenik ovih ljudi, i predosetila sam da
e se sigurno neto dogoditi. Nisam mogla da pobegnem ni na jednu
stranu. Oito, ovi ljudi su ratovali, ali je prisustvo ena i dece bilo za
mene iznenaujue. Zamiljala sam da su ratnici samo mukarci, u
uniformama, kao to su bili nemaki vojnici. Ovi ljudi nisu bili
Nemci, ve Poljaci, ali po svoj prilici seljaci, nisu svi ni imali puke...
Bila sam, u stvari, sa jednom etom poljskih partizana.
ef je dao znak, zauo se zvuk nekakvog motora, a onda je on
iznenada bacio neto na put i odjeknula je estoka eksplozija. Ljudi
su nasrnuli na neto to je moglo biti neko nemako vozilo. Poto su
ga iupali iz kola, ovek koga su vodili spustio se na kolena, a ef
mu je opalio jedan metak u glavu. U isto vreme je iz vozila izaao
drugi ovek u oficirskoj uniformi, a ljudi su poeli da ga estoko
udaraju, pre nego to su pucali na njega. Videla sam ak i onog
bradatog oveka koji je uvek nosio svoje vile kako ih zabija u vrat
oficira i ponovo ih vadi, urliui. Sve se odigralo tako brzo i tako
estoko da se nisam usuivala da se pomerim, od straha.
Interesantno, vile su na mene ostavile jai utisak nego sve ostalo.
Zatim je jedan deak, malo stariji od mene, uinio jednu vrlo udnu
stvar. Okrenuo je oveka na lea kako bi mu stavio neko pero pod
nos. Tada je voa je opalio jedan metak u potiljak tog oveka. Morao
je da tedi municiju.
Sada su se deca rastrala okolo kao da se igraju, a u stvari su
granama brisala tragove vozila, dok su mukarci skidali sve to su
mogli da nau na mrtvim telima i meu sobom delili odeu, izme i
oruje. Gurnuli su leeve i vozila u jarugu, preko toga bacili granje i
bilo je gotovo. Mala eta, sa mnom u sredini, ponovo je krenula
odakle je i dola, u pravcu proplanka.
Sutradan su sve poeli iz poetka. Bila sam iscrpljena, jer sam
provela no bez sna, prepunu komara i elje za bekstvom. Krenuli
smo u jo jedan mar, niko nije ostao u logoru.
Ovaj put su pustili jedan nemaki konvoj da proe, a da se nisu ni
pomerili, ekali su neto drugo. Opet je to bilo vozilo, vee od onog
koje su presreli prethodne veeri, sa nekoliko oficira. Mukarci su
bacili granate i sve je poelo da plamti. Smrad je bio grozan, i
podigao se gust, crni dim. Jedna ena me je povukla za ruku kako
bih sa njom i ostalom decom raskrila put, kao i prethodne veeri,
pomou granja prikupljenog iz ipraja. Ba kao i prethodnog puta,
ostaci vozila koji su se dimili nestali su u nekom jarku, posuti
zemljom i prekriveni granjem. Tehnika je bila jednostavna, uhodana,
svi su je koristili, raunajui ene i decu. Ostala sam sa njima
nekoliko dana, na silu, ne znajui vie kako da se izvuem odatle. S
jedne strane, oni su me ipak hranili, a s druge strane, uasavalo me
to njihovo nasilje. Takoe sam se pitala kojim pravcem da krenem
ako uspem da im pobegnem, jer je izgledalo da je u itavom kraju
bilo mnogo Nemaca. Na kraju, nije bilo druge, morala sam sama da
odluim. Jednog jutra, zvuk pitaljke upozorio ih je na predstojeu
opasnost. Raspremili su logor, odnosei ono to su mogli i u tom
bekstvu nisu obratili panju na mene. Ja sam se pravila da ih trei
sledim, zatim sam uhvatila drugi pravac, a da oni to nisu ni primetili
i dalje sam trala sama, daleko od sveg tog nasilja. Trala sam, dok
mi je smrt bila za petama. Oseala sam je, ona je bila po celoj
Poljskoj, u leevima, po drumovima. Verovala sam da joj mogu
pobei samo ako budem sama, ako se sklonim od ivih, poto su se
ivi ubijali izmeu sebe.
Ne znam u kom trenutku ove trke sam se nala pred drugim ivim
mrtvacima. Bilo je vrue, popela sam se na neku umovitu uzvisinu
da osmotrim pejza sa druge strane i da pronaem neki orijentir.
Nisam oekivala da u tako brzo naii na put pun ljudi. Jedna grupa
ljudi, obavijena oblakom praine, ila je nosei nekakve pakete, a
bilo je tu i nekoliko dvokolica i nemakih uniformi. Legla sam
potrbuke u ipraje kako bih osmotrila ovaj neoekivani defile.
Povorka nije bila mnogo dugaka - bilo je tu pedesetak osoba, moda
vie, nisam brojala.
Bila sam dovoljno blizu da sam mogla da im razaznam lica. Bilo je
staraca, ena i dece, loe odevenih, mnogo su teko napredovali, bili
su oigledno iznemogli. Iznenada, ugledala sam zvezde na njihovoj
odei. Svi su nosili zvezde! Jevrejske! Nisam mogla da verujem
svojim oima. Od kada traim svoje roditelje u ovom trku na istok,
nisam nigde videla Jevreje. Glas mog oca, besan, ponovo je dopirao
do mojih uiju: "Ne priaj o zvezdi... nikada! Mogu da se..."
I glas moje majke: "Ne govori tako pred naom Mike."
Pitala sam se gde tako idu ovi Jevreji, jedva da su na njih pazila
dva ili tri Nemca. Ako su ih negde vodili, verovala sam da i ja
svakako moram poi sa njima. Moda su tamo bili moji roditelji.
Sigurno su tamo, ubeivala sam sebe u to. U mojoj glavi je moglo
postojati samo jedno mesto na istoku gde se nalaze Jevreji, dakle i
moji roditelji. Tako mi je bio rekao deda, kao i ona dva oveka u
Nemakoj. Na kraju krajeva, bila je to moja ansa. Trebalo je samo
da se neprimetno uvuem meu njih, pomeam se sa ostalom decom.
Izgledalo je sasvim prosto. Nalazila sam se na jednom malom
umovitom breuljku koji se sputao do puta. Bilo je dovoljno sesti
na stranjicu i oprezno se sakriti u jarak koji se nalazio u nivou
puta. Morala sam to da uradim vrlo brzo, da ovaj put ne napravim
bilo kakvu greku. ivotinje su me nauile da reagujem na taj nain.
One su se vrlo lagano prikradale plenu, a najhitniji je trenutak koji
e izabrati da zaponu napad, jer ne smeju sebi da dozvole ni
najmanji propust.
Saekala sam da skoro svi prou i paljivo sam im posmatrala
lica: da li su moji roditelji bili meu njima? U jednom trenutku mi je
srce bre zakucalo pred siluetom jedne ene crne kose, vezane nekom
svilenom trakom... mislila sam da vidim svoju majku! To nije stvarno
bila ona, ali su ovi ljudi bili prvi orijentir kojem sam se ve dugo
nadala. Najzad se dogodilo neto pozitivno za mene.
Saekala sam da proe jedan nemaki vojnik koji je koraao pored
njih, skoro na kraju kolone, i na brzinu sam se uvukla iza njega.
Niko nije obratio panju na mene. Ovi jadni ljudi koraali su ne
gledajui oko sebe, kao neko stado, sivo i prljavo od nakupljene
praine. Bila sam slina njima, izuzev toga to nisam imala zvezdu.
Ne znam vie u ta sam bila obuena u tom trenutku, verovatno u
prnje koje sam negde ukrala. Noge su mi u svakom sluaju bile gole,
sa nekom vrstom kratkih kilota, koje su verovatno poticale od nekih
iseenih pantalona. Moja torbica, obeena o vrat, nije vie sadravala
namirnice. Ve nekoliko dana se nisam usuivala da se pribliim
kuama, a bila sam gladna. Odozgo, sa ovog breuljka, primetila sam
ih nekoliko u daljini. Vruina je bila ubitana, bila sam prljava i
znojava, kao i svi ostali. Ali puna nade u ovoj nesrei, nade koja me
je primoravala da idem napred. Jedino to me je zabrinjavalo bilo je
to to nisam imala zvezdu, plaila sam se da e me neko upitati ta
ja tu radim. Meutim, ovi nesrenici nisu obraali panju na mene,
sam bog zna odakle su dolazili i ve koliko vremena hodaju tako.
Nisam poznavala svu realnost onoga to su ljudi preivljavali u ratu,
logorima i getima. Posle rata mi je dolo do svesti da je ba u tom
trenutku kad sam puna nade marirala u ovoj maloj koloni Jevreja,
bilo ozvanieno ono to su nacisti ve odavno propagirali. Sada smo i
slubeno smatrani poluljudima koje treba unititi ili sterilisati. A taj
mali pranjavi put vodio je u Varavski geto... zavrtelo mi se u glavi
od uzbuenja. Na trenutak sam pomislila: "Blizu sam cilja." Bilo je to
logino, pronala sam istok, a sada i Jevreje; znai, bila sam blizu
svojih roditelja. Da budem iskrena, ima nekih trenutaka kada uopte
ne shvatam kako sam sve to uspela da izdrim. Samo jedna stvar
davala mi je snagu da nastavim dalje: neverovatna volja da
pronaem svoju majku, svog oca, vera da su oboje ivi. Pored toga,
posedovala sam i izuzetnu fiziku izdrljivost.
Hodali smo pod suncem koje je prilo svom snagom, praina nam
se uvlaila u pore naih lica, ali nada da u se pribliiti svojoj majci
bila je jaa od svog tog jada. ta je to toliko strano moglo da mi se
desi? Da me neka nemaka uniforma zapazi zbog te bedne zvezde?
To mi nije izgledalo kao neto to predstavlja smrtnu opasnost.
Predeo kroz koji smo prolazili se menjao, malo-pomalo pojavljivale
su se kue, verovatno neko predgrae. Nekoliko metana nas je,
virei iza ugla, gledalo kako prolazimo, a naroito su deca bila
radoznala. Kad se pored puta pred naim oima pojavila jedna
esma, ljudi su nagrnuli ka njoj, i ja sam uinila isto. Gurali su se u
pokuaju da piju. Nemci su ih pustili, bili su isto tako umorni kao i
oni. Nisu izgledali kao zlikovci, niti kao da su arogantni. Po meni,
oni su ih jednostavno pratili, niko mi nije liio na zarobljenika, kao
da ih niko na to nije primoravao. To je stvarno bilo udno, kad bolje o
tome razmislim. Pobrkala sam njihovu rezignaciju, njihovu
nesposobnost da pobegnu sa njihovim stvarnim mogunostima. Bilo
je tako malo uvara, nije bilo nasilja, bilo mi je neshvatljivo to to
sam otkrila. To sam tek kasnije shvatila, ali Nemci su se oseali
toliko sigurnim u sebe, a ovi Jevreji su se toliko plaili da nije bilo
nikakve potrebe za nasiljem kod jednih i nikakve elje za pobunom
kod drugih.
Odjednom, u trenutku kada je trebalo nastaviti put, jedna ena je
kriknula i uhvatila sa za glavu, koja je gadno krvarila. Primetila
sam da su se oko nas okupili deaci koji su bacali kamenice
uzvikujui "idov" i pravili gestove koji kao da su hteli da kau:
"Zbogom."
Grupa je krenula dalje, a da niko nije pomogao toj eni. Neki ljudi
nisu mogli da nastave, neki su ak posedali po zemlji, pa je nemaki
vojnik doao da ih natera da ustanu, a onda su oni, iscrpljeni,
nastavljali i vukli svoje torbe umesto da ih nose.
Malo-pomalo i uli smo u neko selo ili grad - uglavnom, videla sam
tablu na kojoj je velikim slovima bilo napisano "Varava". ini mi se
da su slova bila plave, ili moda bele boje. Posle te nevidljive granice,
kue su bile zbijene jedna uz drugu, visoke, sa balkonima. Ljudi su
nas posmatrali dok smo prolazili.
Pridruila sam se ovoj grupi kada je sunce bilo visoko na nebu, a
tek predvee smo stigli pred jedna velika vrata koja su se nalazila
usred nekog velikog zida.
Bilo je tu nemakih vojnika i ljudi u plavim uniformama. Sve mi
je to bilo nekako udno, pitala sam se ko su ti ljudi. Grupa se
zaustavila i uniformisani ljudi su neto proveravali. Sa mesta na
kojem sam se nalazila nisam mogla da vidim ta rade i pomislila
sam da proveravaju zvezdu koju ja nisam imala. Onda sam se
provukla kroz kolonu, prila napred i videla da im Jevreji pokazuju
neki papir.
Sasvim tiho sam se povukla unazad sve dok nisam bila skoro
poslednja u redu i sela mirno po strani, kao da uopte ne pripadam
toj grupi. Tu se vie ne pomeram, posmatram. Moram brzo da
shvatim ta se dogaa i ta da preduzmem da bih prola kroz ta
vrata. Neka deca se vuku oko mene, ona nemaju zvezdu, gledaju
ostale kako prolaze i ja radim isto to i ona, stalno razmiljajui: tu
je taj zid, ta iroka vrata, vozilo bi lako prolo kroz njih. Primeujem
kaldrmu sa druge strane. Ima mnogo vie sveta tamo nego na mestu
gde se nalazim. Zakljuila sam da je to mesto neki centar u kojem se
Jevreji okupljaju. Istok. Treba svakako da uem tamo, ali ima
naoruanih vojnika, a ja nemam papir koji ove plave uniforme
pregledaju. Mnogo kasnije, kada se rat ve odavno zavrio, saznau
da se radilo o Policja Granatowa2.
Malo se udaljavam, ali ostajem i dalje tu, za trenutak naslonjena
na zid neke kue. Bio je tu jedan deak koji se igrao, vrteo je neto
nekim tapom. Najzad sam dola na ideju da ga pitam mogu li da
uem na ono mesto.
Mislila sam da je najjednostavnije bilo da mu to objasnim
znakovima, pokazujui na sebe i na zid. Meutim, gledao me je kao
da sam idiot. Ponovila sam pokret, a onda je on tapom nacrtao
zvezdu na zemlji. Onda je stavio ruku na svoje grlo, kako bi mi dao
do znanja da iza tog zida seku glave. Prepoznala sam gnuanje u
njegovim pokretima, ali sam mu oima dala znak da ipak elim to da
vidim... Onda je slegnuo ramenima i ak se nasmeio, ali mi je
istovremeno pokazao na jedno smetlite uz zid, pravei se da se ee.
Kako je bilo oigledno da ga ne razumem, sam je razmaknuo gomilu
smea i tako oslobodio jednu rupu, taman toliko veliku da se kroz nju
moe provui neko dete. Imala sam naviku da se uvlaim u naseljena
mesta koristei sredstva tog tipa, tako da mi tu nita nije izgledalo
neobino. Nisam bila posebno oprezna kada je u pitanju bio ovaj
deak, i kasnije sam se zapitala da li je taj nain da pronaem put
bio i suvie jednostavan i da li je ovo dete moda bilo tu da
potkazuje. Jer kad sam se vratila, uspaniena, nekoliko sati kasnije,
ona rupa je bila zatrpana. Ili moda samo nisam umela da je
pronaem?
Za trenutak sam stigla do svog cilja. Sa druge strane zida, izala
sam na ugao neke ulice. Bilo je tu sveta, primetila sam neke mrave
i bedne prosjake, odrasle i decu, kako lee na trotoaru. Ljudi su
prolazili pored njih i izgledalo je kao da ih ne primeuju. Pitala sam
se gde li to idu svi ovi ljudi? Zato tako bezvoljno hodaju ulicama?
Otkud tolika ravnodunost? Brzo sam skrenula iza ugla, ne bih li
nala neko skrovite i prva stvar koja mi je zapala za oko bio je jedan

2
Popularno ime za kolaboracionistiku policiju u okupiranoj Poljskoj za vreme Drugog svetskog
rata;

mrtvac u kanalu, prekriven nekakvim kartonom, ali delimino
vidljiv. Spazila sam njegova stopala i glavu, a ljudi su prolazili, ne
hajui za njega. To je bilo uasno i za mene neshvatljivo.
Traila sam mesto na kojem u da se sakrijem, jer uskoro e pasti
no. Naslonila sam lea uz jednu iroku kapiju, a vrata su se
odkrinula i nala sam se u mrklom mraku. ula sam buku, pla
dece. Znai, bilo je ljudi na tom mestu iako je izgledalo toliko grozno
da sam elela da ponovo izaem. Meutim, spazila sam nemake
uniforme i ostala sam skrivena iza tih vrata, ekajui da odu kako
bih zbrisala. I ba dok sam se tu skrivala, videla sam kako se odvija
jedna scena zbog koje sam se sledila od straha. Neka ena sa velikim
stomakom, oigledno trudnica, spotie se o kaldrmu, pada i pokuava
da se pridigne. Neki Nemac je odguruje nogama, prislanja joj pitolj
uz glavu i puca. Zvuk tog pucnja i to telo koje se sruilo, sve se odvija
tako brzo, a ja se oseam kao da sam potpuno paralizovana. Tonem u
komar.
Zatvorila sam oi, povukla se nazad u tamu noi. Grizem se za
ruku da ne bih zavritala, zatim ponovo gledam niz ulicu. Dva
Nemca se udaljavaju, kao da je ono to su upravo uinili neto
sasvim normalno.
Ima jo ljudi koji prolaze, zaobilaze ubijenu enu, raskrvavljene
glave. Niko ne prilazi da je pogleda, ona ne interesuje nikoga, ne vie
nego onaj le prekriven hartijom. Nala sam se u pravom pravcatom
komaru, zakoraila sam u neto to nije ivot. To nije grad, to nisu
stvarni ljudi. okirana sam, skamenjena od nerazumevanja. Obuzeo
me je potpuni, stvarni uas. Ne znam vie ta da radim iza ovih
vrata.
Zato am bila ovde, zato nisam ostala u umi, zato sam iz nje
izala? Ponavljala sam to u svojoj glavi, kao da sam izgubila razum.
Moram da pobegnem sa ovog mesta! Ali vie se nisam usuivala na
to. Nisam mogla da skupim hrabrost i vratim se na ulicu. Onda sam
spavala, ali se to ne moe nazvati spavanjem, sklupala sam se ispod
nekog stepenita. ula sam krike, jauke, buku na ulici. Moje
sklonite smrdelo je na mokrau, a vruina je bila nesnosna. Kada je
poeo da odzvanja bat izama i kada su se zauli glasovi ljudi koji
vrite, promolila sam nos kroz odkrinuta vrata kako bih se uverila
mogu li da pobegnem. U dvoritu se pojavila neka jaka svetlost i
vojnici su poeli da se penju na spratove ove kue.
Bacili su nekog oveka kroz prozor, a ja sam tada iskolaila oi u
tami i zamalo da sam kriknula pri tupom udaru tela koje je palo u
dvorite. Vojnici su sada silazili, gurajui ljude ispred sebe, u koloni,
a onda su ih streljali. Videla sam sve svojim oima, a to je nemogue
izbrisati iz seanja. Ostalo je kao neki ig, beleg uarenog gvoa u
mom mozgu: bat izama, svetlost lampe, krici, to telo koje pada, a
zatim psovke i streljanja. Bila sam istovremeno fascinirana i
uasnuta bukom puaka i svim tim telima koja su se odjednom
poela da padaju bez ikakvog reda. Videla sam senke kako umiru.
A posle nastade duboka tiina. Neto me je stezalo u grudima,
guila sam se.
Mislila sam samo na jednu stvar: kako da naem izlaz iz ovog
komara.
Verovala sam da u moi lako da odem po mrkloj noi, ali sam se
izgubila. Nisam vie uspevala da pronaem onaj usek u zidu kroz
koji sam prola, iznervirala sam se, drhtala od straha, izgubila
razum - oseala sam se uhvaenom u zamku u ovom optem ludilu.
Nisam imala drugog reenja nego da se vratim pod one moje
stepenice i da tu saekam zoru. Nisam se odatle vie pomerala, a
ekanje je bilo strano. Misli su mi letele strahovitom brzinom. Gde
je prolaz? Kako da izaem odavde? ekala sam jutro kada ima vie
sveta na ulicama, kako ne bih bila sama i primeena bez zvezde. Bila
sam primorana da se ponaam kao ostali, izbegavajui uniforme, ne
gledajui mrtve na zemlji. Ne gledajui ak ni ive. Plaila sam se
svega. Verujem da je to to sam ovde oseala bio potpuni, iskonski
strah, strah da sam zatoena, da sam zatvorenica meu mrtvima, u
nepodnoljivom smradu, sa isto toliko ivih oko mene, koji ne viu,
ne plau, koji hodaju kao da ne vide nita oko sebe, dok se ja guim
od straha. I dalje oseam tu istu strepnju kada prolazim kroz neki
grad, im ima suvie sveta oko mene, oseam se uhvaenom u zamku
kao u tada getu, hvata me panika koju esto ne uspevam da
savladam.
Izbegavala sam uniforme, prekrstivi ruke preko torbe na
grudima kako se odsustvo zvezde ne bi primetilo. U jednom trenutku
sam sela na zemlju pored nekog malog deaka, prosjaka, pravei se
da sam jako bolesna.
Jadni mali odrpanac, da li me je video? Ne mogu to da kaem, ali
znam da mi je i sam pogled na njega bio nepodnoljiv. Pomislila sam
da ako se ljudi ne brinu za ovo dete, ono se isto tako nee brinuti o
meni. Ovde su ljudi putali da njihovi maliani umiru! Mrzela sam
ih. Nisam smela da ostanem u tom gradu.
Malo dalje nalazila se grupa dece mog uzrasta. Izgledalo je kao da
se igraju, i zato sam pola ka njima, razmiljajui kako bi bilo bolje
da se utopim u ove maliane i da tako proem neopaena. Govorili su
poljski, a inilo mi se i da apuu, meutim, kad sam im prila,
pogledali su me i odmah poeli da govore na francuskom. Pomislila
sam da ne ele da ih razumem, kao to su inili moji roditelji kada su
govorili na jidiu ili na nemakom. Nisam nosila zvezdu, i zato su
moda oprezni preda mnom. Jedan od krupnijih deaka igrao se
kameniima i rekao je drugom, prema onome kako sam razumela,
da je pobedio, zato to je bio sakrio etiri kamenia u svojoj ruci. A
onda je poeo da broji kamenie: moj otac i moja majka deportovani,
moja sestra mrtva, moj brat streljan... to je etiri... I ko onda
preostaje? Ja, onda sam ja pobedio!
Smatrala sam da je taj nain brojanja mrtvih putem kamenia
jeziv. Mali deak nije bio svestan uasa svoje igre, samo je
reprodukovao ono to je doivljavao svaki dan, igrao se elementima
svoje svakidanjice, svoje stvarnosti... bilo je to uasno.
Pomeala sam se sa gomilom tih ivih duhova i videla ljude koji
sakupljaju tela i bacaju ih na kolica. Ponekad bi neko telo palo na
zemlju, a ovek koji je hodao iza kolica ponovo bi ga stavljao na
gomilu sa ostalima. Kad sam videla ta kolica, sinula mi je jedna
ideja. Njih sigurno guraju prema nekom groblju. Groblje, to je znai
neto van grada. Videla sam samo jedno groblje u Belgiji, ali bila
sam sigurna u to da u pronai izlaz iz grada zahvaljujui ovim
kolicima.
Stala sam pored kolica i krenula uporedo sa njima. Tela su mi bila
praktino u visini nosa i prisiljavala sam se da gledam ispred sebe sa
istom ravnodunou kao ostali. Jedan ovek je vukao kolica, zajedno
sa jednim mlaim deakom koji mu je pomagao, trei je iao pozadi,
a ja sa strane. Ova ekipa je krila sebi put izmeu prolaznika, a ja
sam bila samo jo jedno derite u dronjcima, nikoga nisam
zabrinjavala. Zatim smo stigli pred neku gvozdenu ogradu. Kolica su
se zaustavila, a jedan straar koji je tu stajao brzo se okrenuo ka
njima i dao znak da prou. Nije me ni primetio.
Na groblju sam videla samo gomile zemlje, kamenja, velike jame.
mugnula sam kako bih se sakrila iza jednog brdaceta od zemlje,
peska i kamenia. Napravila sam malo udubljenje kako bih se
smestila u zaklon i ekala da ljudi odu. Kolica su se zaustavila i tri
oveka su pobacala mrtve na gomilu, u jednu od velikih jama.
Najmlai je uzeo lopatu i prekrio tela zemljom, a zatim su svi
krenuli nazad. Osim mene. Ja sam ostala tu. Sputalo se vee.
Nisam videla bog zna koliko ljudi, osim onog straara i nekoliko
silueta na ulazu, pored ograde.
Mislila sam da sigurno postoji neki izlaz napolje, kao u dedinom
selu, nekakav zidi, koji sam lako mogla da preskoim, ali je ovo
groblje bilo ograeno jednim zaista visokim zidom. etvoronoke
prelazim razdaljinu koja me odvaja od tog zida. Vidim samo taj
prokleti zid, imam samo jednu opsesiju: izai odavde, pobei. Treba
da naem nain kako da se uzverem gore i preskoim zid.
Pokuavam i padam nekoliko puta, zato to sam suvie mala, a zid je
previsok i nema niega za ta bih mogla da se uhvatim kako bih se
uzverala. Idem uz zid, sve vreme etvoronoke, traei neko izboeno
mesto, neku neravninu uz pomo koje bih se popela. Traim pipajui
naslepo i odjednom oseam da je tlo pod mojim stopalima drugaije,
kao da se blago penje. Ali, to nije dovoljno. Onda uzimam no i njime
grebem izmeu kamenja, pokuavajui da napravim nekakvu
upljinu u koju bih mogla da oslonim stopalo, potom kopam jo jednu
iznad... Pokuavam da se uzverem, da se okaim, kako bih izdubila
sledeu, ali to traje predugo, i zato padam i poinjem iz poetka.
inilo mi se da mi je u ovom poslu prola itava no, toliko je to bilo
muno. Opeke zida bile su vezane nekakvom vrstom smesom
napravljenom od jedne vrste cementa, tvrdog i tekog za zasecanje.
Stavljam jednu nogu, hvatam se za kameno ispupenje, ponovo
padam... Bila sam iscrpljena, ali istovremeno i pomahnitala.
Najzad, pomou upljina izmeu kamenja, stiem do vrha zida, a
tu su me saekali komadii stakla i bodljikava ica. Ruke i kolena mi
krvare, ali ja ne marim za to, elim da pobegnem iz ovog zatvora iz
pakla, pa makar ogulila i celo telo.
Postigavi ravnoteu, uoila sam u polutami da je zid sa ove
strane jo vii, jo dalje od tla. Morala sam da skoim, nije bilo
drugog naina, bila je to moja jedina ansa. Tada sam rekla sebi:
nemam izbora, a onda sam se bacila u prazninu koja me ekala dole.
Kada sam pala na tlo, bila sam sva razbijena. Ne seam se samog
pada, osim to sam, poto sam otvorila oi, oseala bol u lanku i
strahovitu elju da povraam. Glava mi je bila nekako udna, teka, i
ne znam koliko sam vremena ostala na zemlji. Kad sam povratila
prisustvo duha, videla sam duboke posekotine na kolenima i
nogama, a ruke su mi bile potpuno oguljene. Sada je trebalo da se
udaljim od ovog zida. Podigla sam se na noge i hodala. I dalje sam se
nalazila u gradu, ali videla sam ine, elezniku stanicu, vagon iz
kojeg su dopirali jauci. Pobegla sam od njih. Nisam vie elela da
osetim smrt.
Dospela sam zatim do neke reke, sa kamenim stepenicima koji su
vodili do vode. Bacila sam se i, drei se obale, pila sam i uronila
svoje telo u mirnu vodu, to je bilo pravo osveenje za moje rane.
Prskala sam se bez prestanka, elela sam da se probudim, povratim
svoj duh, da shvatim sve ono to sam upravo videla za tako kratko
vreme. Nisam u tome uspevala. Jedino to sam sebi ponavljala bilo je
to da moji roditelji ne mogu biti tamo, na tom paklenom mestu jezive
okrutnosti, gde niko nije obraao panju na bolesnu decu na
trotoarima, na leeve, niti na onu trudnu, okrvavljenu enu. Te slike
su prevazilaze granice mog razuma, u njima nije bilo niega
prirodnog i ja sam oseala ogroman strah. lanak mi je bio otekao,
boleo me je, ali je strah ipak bio najjai. Ponovo sam krenula,
uveravajui sebe da sam pogreila. Istok, to nije bilo ovo mesto, moj
otac i moja majka nisu se ovde nalazili, i zato sam morala da krenem
u nekom drugom pravcu.
Hodala sam uz reku dosta dugo, ne znajui vie gde da se uputim.
Vie nije imalo smisla da se drim pravca istoka, nisam mogla da se
opet vraam istim putem. Koraala sam napred, bez odreenog
pravca. Blago sam vukla noge i teko sam hodala, bilo mi je vrue,
bila sam edna, ve nekoliko dana nisam nita jela i upravo sam
provela dva dana i verovatno tri noi komara. Stigla sam pred neko
selo, pored jedne reice. Ta reica je bila lepa i imala je peskovitu
obalu. Bilo je divno ponovo piti vodu, naroito sada kad je bilo mnogo
vrue, ali valjalo je nai neto za jelo i neko mesto za spavanje.
Bila sam tu, pored reke, sedela na pesku, kada je jedna grupa
devojaka i deaka u trku prola pored mene, a svi su izgledali
izbezumljeni. Skoro u istom trenutku ula sam pucnje. Nisam
razmiljala ni trena. Potrala sam zajedno sa njima. Sreom, nisu
ili mnogo daleko, razgrnuli su granje u oblinjem umarku, skoili u
jednu jamu koju su sigurno ve unapred iskopali, a ja sam skoila
zajedno sa njima. Dvojica deaka brzo su ponovo stavila granje iznad
naih glava, a zatim su nam se pridruili. Izgleda da su bili sve ve
ranije pripremili, nije tu bilo bog zna ta da se uradi.
Unutra je bilo kao u grobu, a deca poredana uz zidove jame
gledala su se u tiini. Grane su bile nametene tako da je kroz njih
prolazilo malo svetlosti. Mene je savladao umor i utonula sam u san.
Kad sam se probudila, bila je no, a jedan od deaka je izaao iz
jame. Pola sam za njim kako bih videla ta e da uradi, a on me je
odveo do neke stare pumpe za vodu i oboje smo pili. Dobro sam
uradila to sam ga sledila. Na povratku u jamu, on je ponovo
briljivo stavio jednu granu na mesto, a sve je to radio u tiini. Bila
je ovo veoma udna situacija, ali oigledno su ova deca imala obiaj
da se kriju. Po svoj prilici bili su isto tako jadni kao i ja, jedna grupa
od njih desetak, moda i manje. Sve u svemu, bilo je ovo dobro mesto
za spavanje i ak sigurnije nego da sam ostala na putu.
Ponovo sam se probudila usred velikog spremanja. Vie nas grane
nisu titile, videla sam nebo i decu kako napolju skupljaju komade
hleba, razasutog po zemlji, i prepiru se.
Bacila sam se na hleb kao i oni, uspela sam da zgrabim dva
komada, koja sam smesta progutala. Meutim, odjednom sam rekla
sebi: "Neko zna gde smo! Nai e nas! Taj hleb je tu baen namerno
da bismo izali iz jame!" Ne znam da li sam bila u pravu, ali instinkt
mi je govorio da postoji opasnost. Pokuala sam da povuem jednu
devojicu sa sobom, ali ona me nije razumela ili nije elela da shvati.
Znacima sam joj pokazivala da smo u opasnosti, ali ona je istrgla
ruku, kao da nije elela da je uznemiravam jer je htela da jede. I ja
sam bila gladna i htela sam da jedem, uostalom, imala sam zalogaj
meu zubima, ali sam ipak zbrisala.
To malo, mirno selo na obali reke, smeteno na dvadesetak
kilometara juno od Varave mora da je bio Otvok. Kasnije sam o
tom mestu priala jednom preivelom Poljaku, koji je bio rodom
odatle. Ljudi koji su beali iz Varave su se tu sklanjali, ali naalost
nije bilo mogue skloniti se izvan ume, i u tom Otvoku bilo je racija.
I uvek sam ivela u ubeenju da su ova deca ipak bila masakrirana.
Poznavala sam ih dok su bili ivi, samo jednu no, jela sam njihov
hleb. Imala sam u sebi ono to su oni izgubili, jer su iveli zajedno, a
to je taj ivotinjski instinkt. Naravno, ta deca su bila u svojoj zemlji,
moda su uz to imala i roditelje. Da sam ja imala svoje, takoe bih
ostala. Ali u ovom sluaju je samoa za mene bila najsigurnije
sklonite. Sloboda je bila moja navika, a misao koja mi je uvek bila u
glavi: preiveti i pronai majku.
Osmo poglavlje
8.
OPOR

riljivo sam izbegavala naseljena mesta, sela, gradove. Traila
sam usamljene farme, vodu i hranu, lagano, bez rizika. Uas
koji je u meni izazvao geto, oni mrtvi na onoj nesnosnoj vruini i ono
jezivo groblje, sve to me je opet vratilo umi. Ali, u jednom periodu
nailazila sam na svom putu samo na zemlju koju su ljudi obraivali.
Svaki put kada bih primetila ljude koji tamo rade, pokuavala sam
da saznam gde se nalazim. Nisam vie imala precizan plan.
Jednoga dana sam se pribliila nekom polju gde su dva
zemljoradnika sakupljala eernu repu. Otpuzala sam do jednog
jarka i nauljila ui. Govorili su na francuskom, kao u Belgiji, i kao
ona deca u Varavi od kojih sam bila dovoljno daleko da ne mogu da
ih ujem onako kako sam elela. Naula sam samo delove reenica,
mora da su meu sobom priali o radnim ili zarobljenikim logorima.
Jedna reenica me je posebno uzdrmala, zato to je sadrala re
"belgijski": "I u Minsk Mazovjeckom ima belgijskih i francuskih
radnika..."
Da se nisam toliko plaila, pitala bih ih gde se nalazi Minsk
Mazovjecki. Htela sam da ga potraim sama i dugo sam se vrtela
ukrug, a da ga nisam pronala, iako sigurno nisam bila mnogo
daleko. Shvatila sam to mnogo godina kasnije, trudei se da
rekonstruiem pravac puta kojim sam ila. Verovatno je i bolje to
nisam otila, jer ko zna ta bih sve tamo videla i otkrila. Kada sam
se najzad domogla sveine ume sa velikim drveem, jelama i
hrastovima, kada sam mogla da spavam u njihovom podnoju, da ih
stegnem u naruje, domogla sam se malo mira.
B
Posle Varave, moje rane i oiljci pretvorili su se u krvave kratere.
Pokuavala sam da hodam bosonoga, da bih olakala mojim
iskrivljenim, zgrenim prstima na nogama, u izmama od loe koe.
Rezultat nije bio ohrabrujui. Nokat na palcu se raspao i morala sam
da obavijem stopala krpama. Ali te krpe su slabo drale i najzad sam
opet obula izme, bilo je to jednostavnije nego da ih nosim obeene
oko vrata, gde je ve visila moja torbica, oteala od noeva i
krompira. uma je odisala istoom, tiinom; opijali su me njeni
mirisi i miomirisi, otarasila sam se zadaha smrti koji sam vukla sa
sobom.
Kada se primakla no, traila sam mesto na kojem u prenoiti, to
je bilo vano. Trebalo mi je sklonite, zatita, da prislonim lea uz
neku stenu ili dovoljno veliko stablo drveta. Prolo je nekoliko
nedelja. Jednoga dana sam ila du nekog malog vodenog toka i
naila na neko satrulo drvo koje sam lako preskoila, kad sam malo
dalje sa moje leve strane spazila neki slap, a ispred mene jedno
brdace koje su inile velike, grube stene nepravilnog oblika. Bilo je
to savreno mesto na kojem niko ne moe da me uznemirava i sa
kojeg mogu da nadgledam okolinu. Uspuzala sam se da bih videla
ta se nalazi iza gomile stenja i kad sam stigla do vrha, otkrila sam
vuie u jednoj peini!
Jo sam bila na etiri noge, a onda sam lagano ustala. Bilo ih je
etvoro, bili su jo sasvim mali i igrali su se. Meutim, malo dalje,
pored stene koja nas je nadvisivala, primetila sam jednu vuicu koja
mi je izgledala kao da je vrlo stara i pospana. Jedna vrsta baka Rite.
Odmah sam znala da je enka, jer je bila sama sa mladuncima. Bila
su to mala, dlakava, skakutava uda. Igrake kakve ja nikada nisam
imala.
Prili su i poeli da me grickaju po rukama, da se vrte oko mene i
da mi skau na lea. Odjednom je stara vuica primetila moje
prisustvo. Uspravila se na apama, a mladunci su odmah otili da se
sklone pod njeno okrilje. Imala sam utisak da im je upravo rekla:
"ta to radite? Opet izvodite neke gluposti?"
Po svoj prilici moj miris za njih nije predstavljao opasnost. U
svakom sluaju, ona nije bila zabrinuta. Bila je to jedna dobra
vuica, starija, lenjih pokreta. Prila je da me vidi, a ja sam pustila
da me celu onjui. Glavu, kosu, zadnji deo. Delovala je radoznalo, bez
trunke agresivnosti. Mislim da je na meni nanjuila miris koji je bio
vie ivotinjski nego ljudski. Moda sam na sebi jo imala zadah Rite
i Ite. Onda je otila da sedne blie mladuncima. Posmatrala me je.
Nisam se pomerala sve dok se vuii nisu vratili ka meni i poeli da
me guraju njukama, traei da se igramo. Najhrabriji je izaao prvi
da me vue za pantalone, da njuka moju torbicu, od koje se nikada
nisam odvajala. Ona je uvek bila sigurno obeena oko mog vrata,
dobro svezana, bilo je to moje jedino blago... Ostali vuii su ga
sledili. U torbici sam imala malo sira ili neto to je u svakom
sluaju liilo na sir, bilo je tvrdo i suvo, uto i bez ukusa. Imalo je ono
to sam ja zvala ukus gladi.
Mnoge stvari za jelo imale su taj ukus gladi. Sir je bio retkost,
pored komada konjskog mesa ili jaja kojima sam se sa zadovoljstvom
hranila, nakon mojih pljaki. Kradui, ne znam vie gde, matala
sam o maslacu. Ve prilino dugo vremena na mom putu nije bilo
maslaca. Podelila sam taj blok utog sira na nekoliko malih dnevnih
obroka. Vuii su se za njega posebno zainteresovali. Tada sam im
rekla:
"Hoete moju torbicu? A! Ne, ne... zato to mi ona treba, ja...
Podeliemo."
Bili su zadovoljni to su progutali svoje mrvice. Onda su se igrali,
grickali mi ui, nos, ruke, skakali uvis i na moja lea. Bila sam
opinjena, srena, pronala sam ivot onakav kakav je trebalo da
bude. U potpunoj zajednici sa ivotinjom.
Stara vuica, koju sam ja krstila kao "Nunu", nije me smatrala za
neku opasnost, igrala sam se sa njima, nisam bila agresivna, a ona
ih je pustila da se slobodno igraju. Jasno mogu da prepoznam i
procenim izraz na njihovim licima. Jer i lica ivotinja imaju izraz.
Stav, nain dranja, pogled isto tako jasan kao i izraz njihovog lica.
One su predusretljive ili agresivne, oprezne ili brine ili moda
nervozne. A ja dobro poznajem vukove. Stara Nunu je posmatrala
nau igru, kao da hoe da kae: "Dobro, nisam zabrinuta, moete da
se igrate, ja sve nadzirem."
Poloaj koji je zauzela, mirno ispruena sa dve ape ispruene
napred, pokazao se kao vrlo dobar. Mladunci su prodrali sve moje
komade sira i jo su njukali moju torbicu. Pokuavali su da se obese
o nju zbog mirisa sira i morala sam da je branim. Igrali su se sa
mojim cipelama, mojim rukavima, mojom haljinom i ne znam koliko
sam vremena provela tu, elei ne samo da ih posmatram, ve jo i
da upijam njihov miris, da i ja sama grickam njihove ui. Nedostajao
mi je taj vuji miris, jo od smrti mama Rite. Tako sam elela da
budem kao ovi mladunci, radosni, zatieni, voljeni u njihovoj
umskoj rupi. Sigurno sam porasla od mog polaska, ali naroito sam
napredovala kada se radilo o mravosti, komarima i frustracijama.
Inae, i dalje sam imala est godina i nemogui san da uem u
ivotinjsku kou, da imam njihovo krzno, slobodu, nadmonost i
snagu.
Meutim, to se zavrilo dolaskom odraslih. Velikih vukova. Jedan
sivi mujak, jo jedan i dve enke iza njih, bilo ih je etvoro koji su
me radoznalo posmatrali. etiri velika nepomina vuka, pogleda
uprtih u mene, u iekivanju, nisam znala ega.
Mujaci su nepredvidivi. Ita mi je u poetku pretio svojim
onjacima. I reao. Ovi ovde se nisu uli, moda zato to ih je bilo
nekoliko, bili su sigurni u sebe, licem u lice sa ovom smenom
ivotinjom na etiri noge, koja se igrala sa njihovom decom.
Tada se jedna enka ponaala ba kao mama Rita, krenula je
prema meni, u poetku oprezno. Onjuila me je po celom telu kao i
stara vuica, nezgrapno dodirnula njukom, kako bi se uverila da je
moj miris prihvatljiv, prijateljski, da nema opasnosti za nju i
mladunad, dakle i za druge. Videla sam iz velike blizine njene
onjake, labrnju, ula njen moni dah, koji mi je proimao celo telo i
nisam se uplaila.
Apsolutna ljubav koju sam oseala prema vukovima i koju i dalje
oseam, bila je neto to se rodilo u meni, sasvim nesvesno. Da sam
se plaila ili poelela da pobegnem, oni bi to osetili. Oseaju
agresivnost i strah, oseaju kad neko eli da pobegne. To je ono to ih
izaziva da napadnu. Mama Rita mi nije nanela zlo, ne vidim zato bi
neka druga vuica to uinila. Nisam bila ni agresivna, ni plaljiva.
Bila su tu dva mujaka i jo jedna enka. Kada je ona zavrila
svoje ispitivanje, dva mujaka zareala su pribliavajui mi se na
potpuno isti nain kao to je to nekada uinio Ita. Istog trenutka sam
legla na lea, isputajui kratke krike i siva vuica je stala iznad
mene rairenih nogu. Dva mujaka i enka ostali su u blizini,
izgledalo je kao da se neto dogovaraju, odlazili su i dolazili, kao da
je to bila to neka vrsta njihove rasprave. Nisam se pomerala,
ceremonijal prihvatanja odvijao se uobiajeno.
Zatim je sivoj vuici popustila panja zato to su mladunci krenuli
ka njoj. Ona se sada bavila njima, neno postupajui, stalno ih
dodirujui njukama i ostali su me pustili na miru.
Sledila sam svoj instinkt i primenila isto ponaanje koje mi je
donelo uspeh sa Itom i Ritom. Ostala sam na leima due vreme, sa
nogama u vazduhu, meu ovim velianstvenim zverima, videla sam
njihove velike zube kako promiu iznad mene, njihove divne oi, ali
ono to sam oseala bilo je vie divljenje nego strah. elela sam da
me usvoje, da postanem deo njih i zato sam pravila prave pokrete,
dobro se ponaala. Vrlo dobro sam znala da ne treba prenagliti sa
nekom ivotinjom. Deda mi je to prvi rekao, onda kad sam htela da
uhvatim kokoke da ih mazim: "Ne treba nikada prisiljavati ivotinje
na bilo ta, treba da one dou k tebi. Pusti ih da dou, one e doi
ako to ele." Nauio me je tim jednostavnim lekcijama, koje sam
sada primenjivala u praksi. Nisam videla nikakvu razliku izmeu
kokoaka i vukova. Komunikacija je bila pitanje strpljenja i
potovanja. "Ja hou tebe, ako ti hoe mene."
Mladunci su se vratili k meni, opet su hteli da se igraju. Ali sam
sa njima sada morala da budem mnogo mirnija, posmatrala sam
odrasle, oekujui njihovu reakciju.
Vuk mujak ne ponaa se kao enka, znala sam to iz iskustva.
Pravila ponaanja sa njima zavise od voe opora. Jo nisam znala
ko je voa ove moje ponovo pronaene porodice. Bilo je to samo
pitanje vremena i posmatranja. Biu posluna ako budu zahtevali
poslunost.
Odluila sam da ostanem tu zato to je to bila velika porodica i
ako neki ovek pokua da ih ubije, bie mu tee da izae na kraj sa
oporom nego sa jednim ili dva vuka. Bila je to iluzija, naravno, jer
ovek je straniji od grabljivica.
Sa njima sam se uvek oseala zatienom. Seljak koji je ubio Ritu
bio je u mojim oima mnogo opasniji od nekog vuka. Ta predivna
ivotinja mu nije mogla naneti nikakvo zlo. Malo-po-malo, zavrila
sam tako to sam se smestila ispred peine u kojoj su spavali ti mali
vukovi. Bila je dovoljno duboka da se u nju smeste oni zajedno sa
svojom majkom. Moda sam i ja mogla da uem, ali sam oseala da
majka vuica to ne bi prihvatila. Dolazili su da se igraju na mojim
leima, valjala sam se po zemlji sa njima, putala sam ih da rade ta
god su hteli. Ponekad je taj moj poloaj u kojem sam se igrala sa
njima bio prilino neprijatan, ali je bilo tako dobro biti tu, bilo je to
neto nezaboravno, jedinstveno.
Majka je dolazila da im donese da jedu. Nisam jo imala prilike da
vidim da neka vuica iz eljusti daje hranu svojim mladuncima. Bio
je to oaravaju prizor, mladunci su dolazili da joj poliu eljusti, i
lizali su je sve dok ne bi dobili ono to je ona u njima uvala za njih.
Posle nekoliko dana sam ve umirala od gladi, jer nisam htela da ih
naputam, a nije bilo niega za jelo, osim vode sa potoka i nekoliko
belih crva. Nisam vie nita imala u svojoj torbici. Morala sam neto
da pojedem. Vuii su bili dobrog zdravlja, nahranjeni, a ono to sam
videla da izlazi iz eljusti njihove majke izazivalo je elju u meni. Ja
sam jela goru hranu od toga. Crve, trule kosture, sve mi se to
prevrtalo u stomaku, imala sam grozne prolive, greve, ali sam i
dalje bila iva. Nisam videla razlog zato ne bih pokuala da priem
da ona i mene nahrani. Bila sam i suvie gladna. Ponekad bih
pokuala da krenem, da odem i potraim neto za jelo, ali bih onda
rekla sebi: "Ako poem, da li u ih ponovo pronai? I kako e me
doekati kada se vratim? Za sada sam tu i oni mi nita ne ine
naao, ali moda nee biti isto ako odem i vratim se." Ako bih se
nakon povratka nala sama u lice sa mujakom, on bi moda bio
nezadovoljan to ga uznemiravam. Oseala sam da je srea zbog mog
prisustva u malom oporu bila krhka. Nisam elela da to razbijem.
Pokuala sam, dakle, da izvedem da me majka vuica nahrani.
Zato sam etvoronoke, kao i mladunci, prila, njuila je i lizala
njenu njuku. U poetku se povlaila, ali ja sam isputala kratke
krike kao i vuii, navaljivala sam i odjednom, ona je iz eljusti
izbacila hranu pred mene. Hranila me je! Bila sam njeno mladune,
sa istim statusom kao i ostali. Sa zanosom sam prihvatila i tu njenu
nenost i hranu.
Moja ljubav prema ivotinjama se sa ovim oporom pokazala u
svoj svojoj veliini. Ve sam volela pse, make, ivotinje sa farme, ali
se sa vukovima ta ljubav pretvorila u divljenje, i ja sam ih smatrala
superiornim u odnosu na ljude. Razumela sam njihov jezik.
Mujaci su me pustili na miru, bili su po svoj prilici mladi. S
vremena na vreme bi bacili poneki pogled na mene i doli da me
onjue, pa kako sam se uvek ponaala pomirljivo, smireno su se
povlaili.
Toliko sam elela da se sjedinim sa njima, da budem vuk, tako da
sam jednoga dana napravila greku. Videla sam kako je majka
podigla nogu da obavi svoje potrebe. I ja sam htela da podignem
nogu, stavljajui stopalo uz jedno drvo. 1 odjednom, ona je zareala
iznad mene i gurnula me na zemlju. vrsto verujem da je tada htela
da me ugrize. Pokuavala sam da shvatim o emu se radi, nisam
videla razlog za ovu kaznu, ispustila sam one moje kratke krike, a
ona je prestala da rei. Mora da je ocenila da je lekcija bila dovoljna.
Ali je problem zapravo bio u tome to nisam imala pravo da pikim
kao ona. I shvatila sam da su svi ostali, sem jednog mujaka, pikili
ne podiui nogu. To je bilo to, ta razlika. ekala sam da ugrabim
zgodan momenat i rizikujem tako to u pikiti na zemlju pred
njima, kao pas, i sve je dobro prolo. Ovde su, dakle, bila dva vuka
koja su mogla da podignu nogu, jedan mujak i jedna enka. To su
bile voe. Ja nikako nisam bila voa.
Odnosi majke vuice sa starom vuicom, koja je uvala mladune
kada bi ostali ili da love, bili su ponekad prilino surovi. Bilo je tu
reanja, sudaranja eljustima, a ja sam to zvala njihovim
"diskusijama. Rekla bih sebi: "To je to, diskutuju." Danas to ne bih
vie mogla da posmatram na isti nain. ovek, ljudi, ubili su moju
nevinost, nauivi me strahu i ja sada prepoznajem opasnost. Ali u
onom trenutku, tamo, ja sam njihove "diskusije" smatrala
normalnim, toliko sam bila ubeena da mi se sa vukovima nita ne
moe dogoditi. Najzad, jednoga dana, dobila sam potvrdu svog
konanog usvojenja: svi su otili da love, ostavljajui me da uvam
mladune.
Osetila sam ogroman ponos zbog toga. Bila sam lan opora, imala
sam svoju ulogu u njemu. Moja trka ka roditeljima tada je bila
neizvesna. Meuigra sa vukovima mi je omoguila da povratim duh,
da ne poludim, da pronaem odreeni duevni mir, kao neku
barijeru iza koje su zaustavljeni svi preivljeni uasi. ivela sam
pored tog vodopada, na toj steni. Vukovi su se napajali u potoku, ja
takoe, videla sam odraz njihovih eljusti na povrini vode, pored
mog odraza: bilo je to magino iskustvo i bila sam stvarno srena.
Pripadala sam nekom klanu, nekoj porodici, nisam vie bila sama, a
posebno sam bila srena to sam mogla da se igram! Igra mi je toliko
nedostajala.
Od roenja sam se igrala sama, bez ili skoro bez igraaka, bez
drutva druge dece. Otkako sam krenula u potragu za svojim
roditeljima, igram se sa kameniima, liem, perjem, malim
privremenim dragocenostima koje sam ponekad uvala ili ostavljala
na licu mesta. U ovom oporu sam imala drugare u igri, uvek
spremne da skau, da daju poljupce, da teraju egu. Ta srea je bila
tako dragocena da sam zaboravila na sve ostalo. Toliko sam se
osmelila sa majkom vuicom da sam sada bez ikakvog straha gurala
svoj nos u njene eljusti, primoravajui je da me nahrani. Bilo je to
apsolutno nepromiljeno. Nisam mislila na opasnost, njeni onjaci
nisu za mene predstavljali bilo kakvu pretnju. Ali, samo tri puta sam
uspela da se domognem malo kaastog mesa.
Imala je etvoro mladunadi koje je trebalo nahraniti, ja sam bila
viak. Morala sam, dakle, da sopstvenim sredstvima pronaem neto
za jelo u okolini.
U principu, kada vukovi dou do nekog plena, rastrgnu ga i
pojedu na licu mesta. Gavranovi doleu da se poaste ostacima. Ako
se desi da ulovljena ivotinja nije u potpunosti pojedena, vukovi se
kasnije vraaju. Jednoga dana sam sedela pored vodopada kada sam
ula gavranove i otila sam da vidim o emu se radi.
Ptice su komadale ostatke nekog jelena koji su bili u dosta dobrom
stanju. Htela sam da uzmem komad mesa i upravo sam odvlaila
plen kada se pojavio jedan vuk, mujak. Imala sam taman toliko
vremena da povuem ruku, a on je zareao prema meni i tako me
zadrao na distanci. Ostali su stigli za njim, a ja sam mogla samo da
gledam kako dele to dobro meso, bez prava da se umeam i bez
prilike da se poastim. Morala sam da ekam da oni utole glad. Nije
bilo ni govora o tome da zavuem ruku unutra. Dok su se oni posle
obroka oblizivali i meusobno lizali i kako niko nije obraao panju
na mene, mogla sam da uzmem komad skoro sasvim sveeg mesa. To
mi je bilo dovoljno, nisam imala potrebu da jedem kao oni, ak i ako
sam itava dva dana morala da jedem manje. Kada se vukovi jednom
dobro nakljukaju, mogu dugo da izdre bez iega u stomaku. Ali,
meni su bili dovoljni ostaci njihovog plena da se prehranim, kako ne
bih imala potrebu da esto idem na druga mesta da traim hranu.
Nisam silom prilazila njihovom plenu, ali kako sam istraivala
teritoriju, retko se deavalo da neto ne otkrijem, zeca, pticu ili
koutu, bilo je malo vano ta. Ono to bi ostalo posle prolaska neke
grabljivice bilo je dovoljno da se najedem za cela dva ili tri dana.
U toku tog dela mog ivota sa vukovima, nisam mislila ni na ta,
uivala sam u lepoti oko sebe, u naem druenju zasnovanom na
obostranom uvaavanju, u mojoj maloj brai vukovima koji su rasli.
To je bio pravi ivot za mene.
Ne znam koliko je vremena to trajalo, ali su mladunci bili prilino
porasli i poeli su da love zajedno sa ostalima. Njihovu majku sam
nazvala "Lepotica". Moj otac je esto, kad bi me zvao, govorio: "Doi,
lepotice moja." A mama bi ponekad odgovorila: " Nije danas bila lepa
ta tvoja lepotica..."
Ova Lepotica sada je bila zamena za moju majku, a imala sam dva
brata mezimeta: jednog sam zvala Meseina, zato to je na api
imao belu mrlju u obliku mladog meseca, a drugom sam dala ime
Savijeno uvo. Neko ga je ujeo ili ranio kada je bio mali i njegovo uvo
je sada bilo blago rascepljeno. Prema njima sam oseala vie
nenosti nego prema ostalima, ali oni su me, uostalom, prvi odabrali.
Meseina je bio taj zbog kojeg sam ja zapravo otila. Poeo je da se
suprotstavlja jednom od mujaka, koji je verovatno bio njegov otac,
poto je hteo da mu ukrade komad mesa. Bila je to ozbiljna borba i
Meseina je dobio dobre batine. Podvio je rep meu noge, a veliki vuk
ga je oterao, kako bi bio siguran da ga je dobro razumeo, i nije se vie
vraao. Za njega je dolo vreme da se snalazi sam.
Obuzelo me neko muno oseanje. Detinjstvo je bilo zavreno.
Mnogo sam volela tog mladog vuka sa kojim sam se toliko igrala.
Onda sam pola u potragu za njim, htela sam da znam ta e biti sa
njim, jer on je bio moj brat i moj drugar. Savijeno uvo me je sledio.
Dugo sam traila Meseinu, sve do dana kada sam ga ula kako
zavija na nekom brdu. Prepoznala sam taj glas. Poela sam i ja da
zavijam, i on je doao k meni. Nastavila sam dalje, zajedno sa moja
dva vuka. Oni su ili svojim putem, koji nije uvek bio i moj, ali su me
uvek pronalazili. Ponekad sam ih ekala, ponekad su oni mene
ekali. Lovili su neveto, plen im je bio skroman i jo su se igrali kao
braa. Jednoga dana e se silom prilika pridruiti nekoj grupi ili e
ih neka enka prihvatiti. Do tada, bilo nas je troje, jo sam bila
spokojna, ali bilo je sve tee pronai hranu, jer bi je oni najee
prodrali na licu mesta i ostavili bi samo perje ili dlake. Morala sam
da preeni dug put da bih se doepala ruba ume i otkrila neko selo.
Na ovoj teritoriji na koju sam stigla sve je bilo drugaije, kue su bile
manje, razbacane i delovale su mnogo siromanije nego u Nemakoj.
Bila sam negde u Rusiji, bez sumnje blizu Poljske, ali nisam znala
gde. Dedina znanja iz geografije nisu dosezala dalje od velikih
gradova.
Jednog dana sam naila na neki bun pun sonih bobica i sela
sam da ih sa uivanjem pojedem. Ravnica, koju u tom trenutku
nisam mogla da vidim, ipak nije bila daleko. Bila sam toliko zauzeta
punjenjem torbe bobicama da nisam primetila da Meseina i
Savijeno uvo nisu vie bili sa mnom. Zaokupljena branjem, mirno
sam eprkala po bunju, stalno punei svoju torbicu.
Ti trenuci oputanja, kada je ovek zaokupljen reavanjem pitanja
gladi, ponekad umeju da budu opasni.
Iznenada sam zaula uzvike, neki piskav enski glas: "Niet...
Niet"
Zaronila sam u ipraje i videla jednog oveka u nemakoj
uniformi, na nekoliko metara od mene, toliko blizu da sam mogla
naleteti na njega ako bih izala iz ovog grmlja punog sonih
poslastica. Polako sam otpuzala du bunja koje je sada inilo neku
vrstu dugake ograde izmeu Nemca i mene. Znala sam da nisam
daleko od ruba ume, znala sam da sigurno ima naselja u ravnici, ali
nasuprot tome nisam znala za prisustvo Nemaca. Ovo mesto je dakle
bilo mnogo opasnije nego to sam ja to uopte mogla da zamislim. Iza
mene se nalazila neka padina, ispred mene iblje. Klekla sam na
kolena i poela da posmatram.
Videla sam kako neka devojka lei na zemlji i vriti, a ovek u
uniformi joj je pocepao odeu. Pokuavala je da se odbrani dok ju je
on udarao po rukama. Videla sam njene bele ruke i noge kako se
koprcaju. Nemac, koji ju je oborio, bacio se potom potrbuke na nju,
dok je ona urlala kao ranjena ivotinja. Razlegao se straan krik od
kojeg sam ostala kao zaleena. Bila sam paralisana. Ja naravno
nikada pre toga nisam videla silovanje, poznavala sam seksualnost
samo sa ivotinjskog aspekta, onu kod pasa i vukova, ali sam sada
savreno razumela ta se dogaa. Nikada nisam ula da neka vuica
tako urla od bola u trenutku parenja.
ovek je zatim ustao, krvavog uda. Devojka je beivotno leala.
Zakopao je svoje pantalone i pljunuo na nju. Maio se potom svog
revolvera i ispalio joj jedan metak u glavu. Hladnokrvno. Savreno
jasno sam videla sve te pokrete, redali su se u stranom, jezivom
ritmu. To ponovno oblaenje, pljuvanje, potezanje oruja, pucanje.
Kao da je brojao: jedan, dva, tri, etiri.
Nije to bio rat, onakav sa kakvim sam se susrela kod poljskih
partizana, bilo je to potpuno besmisleno ubistvo jedne mlade nevine
devojke. Ova surova scena i dalje je deo mojih najgorih komara. Bila
sam skamenjena od uasa.
U tom trenutku sam napravila nekakav pokret, moda sam se ak
trgla od straha, ne znam, ali sam ipak uspela da se oslonim na pete i
tako izbegnem da padnem. Nisam mogla ni da beim ni da
napadnem tog vojnika, ali on se okrenuo u mom pravcu, verovatno
da je uo buku.
Bila sam skoro ispruena na leima i drala sam jedan od onih
mojih noeva u ruci, jedan sa masivnom otricom, pravi bode. Onda
sam polako ispruila ruku prislonivi je uz nogu, tako da sam no
oslonila pravo uz bedro i zatvorila oi.
Rekla sam sebi: "Neu da umrem, nee me imati, ti zlikovaki
soju."
ula sam ga kako se pribliava, lie je pucketalo pod teinom
njegovih izama. Pretraivao je iblje. I dalje sam drala oi
zatvorene, i bila sam potpuno ukoena, trebalo je da misli da sam
mrtva. I sama sam imala utisak da zaista postajem vrlo hladna, kao
zaleena. Onda je priao i stao iznad mene, mogla sam da osetim
njegov zadah. Pomislila sam: "Sad ili nikad!" Naglo sam se
uspravila, zamahnula seivom i svom svojom snagom zarila ga pravo
u njegov stomak.
Posegnuo je ka nou, ali sam ga ja prva napala, podigavi se u
jednom skoku. Ruke su mu sada bile krvave, a ja sam ponovo poela,
opet i opet, naslepo. Pokuavao je da se doepa svog oruja za
pojasom, ali sam ga tada bez razmiljanja udarila po licu. Seivo mog
noa zarivalo se pomahnitalo u njegove obraze, grlo, a krv je ikljala
svuda po meni. Hvatao ga je samrtniki ropac. Netremice me je
posmatrao, ne skidajui pogled sa mojih oiju. Bilo je to jezivo, zato
to sam videla smrt, tu u njegovim oima, gledala sam joj u lice, pre
nego to se presamitio. Udarila sam ga jo jednom i u potiljak i on se
sruio. Najzad se vie nije pomerao i sada sam mogla da povratim
dah.
Bila sam prekrivena krvlju od glave do pete, ak sam oseala njen
ukus u ustima. Ali sam i dalje bila tu, iva, zuba stegnutih od
mrnje, sa tim noem punim krvi u ruci. Rekla sam sebi: "Ako se
pomeri, opet zadajem udarac."
utnula sam ga nogom kako bih proverila da li je mrtav i tada
sam primetila da sam izgubila jednu cipelu. Nestala je, ne znam gde.
Meutim, vojnik se nije pomerao pod udarcima te moje bose noge.
Dodirnula sam ga jo jednom, ovog puta rukom, da bih bila sasvim
sigurna. Bio je zaista mrtav. Otrla sam moj no o njegovu tuniku
kako bih ga obrisala, namestila moju torbicu, malo se udaljila i
potraila svoju cipelu, a onda sam uzela njegov sat, kao neki
beskoristan plen. Stvarno vie ne znam ta sam tada radila ni gde
sam bila. Poela sam da trim ukrug po umi, u svim pravcima, kao
da sam poludela. Odjednom sam se zaustavila:
"ta sam to uinila? ta se dogodilo?"
Pala sam na kolena, guei se u jecajima. Htela sam da
eksplodiram ili da zaurlam, kada sam videla da mi se pribliavaju
Meseina i Savijeno uvo. Briljivo su mi olizali lice, kao da ele da
me utee, ali ja sam razumela ta zapravo rade. Po njima, ja sam
upravo ubila neki plen, na meni je njegova krv, a oni su imali obiaj
da se meusobno liu poto rastrgnu neku ivotinju. Ja sam sada
bila vuk, kao i oni.
Kada ponovo u mislima vidim tu scenu, deluje mi potpuno
nestvarno, kao da je bila samo plod moje mate. Vie nisam imala
deset godina, nisam to vie bila ja, zbog tog ubistva kao da sam
poludela od mrnje, na ivici suza, obeznanjena od oka. Meni se
gadio ukus te krvi, i pored toga to se sviao vukovima. Njihova
reakcija koja je od mene uinila vuka meu vukovima, vuka koji je
upravo ubio svoj prvi plen, vratila me je u ravnoteu.
Glava mi je gorela i otila sam da je zaronim i ohladim u jednom
potoku. Skinula sam odeu, torbicu, sve to sam imala. Kosa mi je
bila lepljiva, umazana. Voda se zamutila od zemlje i krvi. Razgrnula
sam svu tu trule kako bih pila u bistrom potoku, a moji vukovi su
pili pored mene. Oseala sam se monom, jakom, slavljenom zbog
izvrenog zadatka. Kada su moja dva druga poela da zavijaju,
zavijala sam i ja sa njima. Bila sam iva! Bila sam to ja, Mike,
Mike koja je iva! Ponovo sam videla onog oveka kako pada i
estitala sebi na mrnji koja me je ponela: "Jedan udarac za devojku,
jedan udarac za moje roditelje, jedan udarac za moju nesreu... jedan
udarac za sve te mrtve..." Bila sam sada obuzeta jednom vrstom
trijumfalnog ponosa. Vukovi su me videli kako ubijam plen, postala
sam vea u njihovim oima. Sada sam pripadala ivotinjskom svetu,
definitivno.
Tako sam razmiljala u tom trenutku. Uas je doao tek kasnije,
kad je pala no. Nisam mogla da zaboravim oi tog vabe u trenutku
kad sam zarila no u njegovu utrobu. Njegove oi, koje su se
najednom rairile od iznenaenja. Napravio je pokret kao da hoe da
mi otme no, a ja sam zadrala prisustvo duha toliko da sam ga na
vreme potegla, raskrvavivi mu ruke, nastavljajui da mu zadajem
udarce. Hteo je da uzme svoj revolver, a ja sam ga preduhitrila.
Odakle li sam samo prikupila svu tu snagu? Je li to bila mrnja?
Hrabrost? Uas? Nagon za preivljavanjem? Bilo je pitanje: on ili ja,
i sigurna sam da ne bih preivela da je u pitanju bio neki obian
sukob, ili da se dao u poteru za mnom. Da sam ekala hladna kao
kamen, umesto to sam ustala kako bih mu jednim udarcem zarila
no u trbuh, ne bih preivela. Ali to to sam videla smrt kako navire
u oima tog oveka, bilo je za mene veoma muno iskustvo.
okantno, jer sam u ovoj borbi za ivot osetila isto uzbuenje kao da
sam doivela nekakvo elektrino pranjenje.
ula sam disanje tog pokvarenjaka, videla sam uasan strah u
njegovom pogledu. I klicala sam u sebi zbog toga. to mu je krv vie
tekla, to sam ga vie i jae udarala. Bila sam ivot koji je pobedio
smrt i osvetio ponienje one nesrene devojke. Bila sam opijena
eljom za osvetom i htela sam da ivim, bilo mi je toliko stalo da
ivim!
Nisam imala hrabrosti da pogledam onu sirotu devojku. Nisam o
tome ak ni razmiljala. Znala sam da je mrtva i u tom trenutku sam
mogla samo da mislim na svoju ludu pobedu, izvojevanu noem. Ne
znam ta sam posle uradila sa tim noem. Mogu da vidim sebe kako
ga briem mehanikim potezima, kako traim svoju kaljau, ali posle
toga je za mene sve jedna velika crna rupa. Trala sam kao luda,
verovatno sam tako izgubila kaljau. Izgubila sam ih mnogo,
padajui ili beei. Sada imam itavu jednu kolekciju kaljaa. Kao i
cipela, prekrivaa, hrane. Sakupljam, pravim rezervu, kao da hou
da se revaniram svoj onoj patnji, hladnoi, gladi. I moji noevi su
uredno sloeni, na sigurnom mestu, kao da bi neki nacista opet
mogao da se pojavi iza ugla moje kue.
Kada me moj mu pita ta je to ega se posle tolikih godina i dalje
plaim i zbog ega sam stalno na oprezu, ja odgovaram: "Svega."
Uvee tog dana ludila, jo sam drhtala od nekontrolisanih
emocija. Bila mi je potrebna neka rupa, neko sklonite, bilo ta gde
bih mogla da nestanem i pronaem vreme da se povratim. elela
sam da se udaljim od ovog mesta, da uronim dublje u umu, da se
naem daleko od staza, od ravnice, kua, Nemaca. Umesto toga,
sruila sam se na mestu, pored potoka. Savijeno uvo je ostao pored
mene, njegov brat je otiao. A ja sam zaspala kao klada.
Ujutru je i na Savijeno uvo doao red da ode svojim putem.
Vrlo dugo sam hodala sama, kao u nekoj magli. Sanjala sam
komare nekoliko narednih noi, ula sam onu devojku, videla oi
onog oveka koji stoji iznad mene... Devojka je vritala, branei se,
urlala je od bola, a on ju je silovao, pljunuo s visine i dokrajio. I taj
smrad, stalno sam oseala taj smrad oznojenog mujaka, koji mi se
zalepio za nozdrve. To nije bilo isto kao sa mojim vukovima. Kada
vuica nije elela mujaka, poslala bi ga da proeta, i on je morao da
saeka da ga ona prihvati. Ovde se radilo o jednom prljavom, zlom
oveku, koji nije imao potovanja ni prema emu. On je bio jedno
udovite, ubica.
Stotinu puta je zasluio smrt za ono to je uinio. Nisam morala
da se oseam krivom zbog onoga to sam mu uradila. Zato me onda
mue ti komari? Pretpostavljam da sam tada ipak bila samo dete,
verovatno je sve to bilo suvie teko za mene. To to se dogodilo
nateralo me je da ivim, i posle toga sam rekla sebi:
"Gledaj kako je lepo ovo drvo! Treba da gleda lepotu, lepota e te
uteiti."
Uvek sam pokuavala da naem naina da prezdravim - posle
mama Rite, posle zamke u getu i posle smrti ove devojke. Ubeivala
sam sebe:
"iva si, ide u dobrom pravcu, nai e mamu, nastavlja dalje..."
Priala sam sa drveem, kao u nekoj molitvi:
"Vi sve vidite, vi sve znate, morate me zatititi jer treba da
nastavim, nemam vie svoje drugove, nemam vie svoju porodicu..."
im bih prestala da molim drvee, ponovo mi se u uima javljao
onaj krik ranjene ivotinje.
Onda bih prisiljavala sebe da gledam sve ono to je bilo lepo oko
mene, kako bih pobegla od tog seanja. Mislim da sam tako proivela
itav svoj ivot u depresiji, i u traenju bilo kojeg sredstva, ak i
najmanjeg, da to savladam.
Nakon toliko dana hoda u magli, nisam ak vie ni znala da li
uopte idem u Rusiju. Videla sam samo drvee, a drvee je poput
mene, ruga se granicama.
Znam da sam spavala na nekom hrastu, na tri ukrtene grane,
koje su inile lepo mesto za spavanje. Bilo je naroito mnogo breza,
tako lepog drvea, i te breze su za mene Rusija.
Vraala se hladnoa, a sa njom i glad. Livade su bile puste, kue
retke. esto su bile prazne i nudile su mi samo nesigurno sklonite.
Kue su zamke, i nevoljno sam se u njima sklanjala.
Ponovo sam poela da gloem korenje, da vaem lie, da grebem
koru drveta, da bih iz nje isisala neki gorki sok ili crve. I da se
obraam bogu moje majke:
"Ti ne postoji! Dokai mi da postoji! Daj mi da jedem... Neka to
bude sada! Gde mogu da naem neto za jelo? Pokai mi put do neke
farme! Vodi moja stopala! Ali, ti nita ne ini! Ti ne postoji!"
Besno sam pljuvala u vazduh:
"Ba te briga za nas, ti nisi nita, ti ne postoji. Oh, mama, zato
si verovala u ovo! Zato?"
Ova vrsta krize esto se zavravala u suzama.
Nastavljala sam put, bez pravog cilja. Pokuala sam da idem ka
jugu, pravei veliki zaokret, jer ako je trebalo da se vratim na zapad,
nisam htela da rizikujem da se ponovo naem na istom putu, onom u
Poljskoj, zemlji smrti.
Bilo je mi je teko to nisam vie u porodici sa mojim vukovima.
Oseala sam se drugaijom, jaom i otpornijom, ali i ranjivijom u isto
vreme.
Jedno vee, dok se sputao sumrak, spazila sam jednu staru enu,
pognutu, samu. Skupljala je suva drva u nekom umarku.
Nedaleko odatle, nalazila se jedna koliba od sitnih cepanica,
verovatno je to bilo njeno boravite. Malo sam saekala, ali nisam
videla nikog drugog, i zakljuila sam da je starica sama.
Obino joj se nisam pribliavala, ali mi je poslednjih nekoliko
dana bilo tako hladno i bila sam toliko gladna, da sam krenula ka
njoj bez nekog posebnog opreza. Trgla se jer me nije ula kako
dolazim. Nikada nisam videla tako staro lice, tako izbrazdano, suvo.
Teko je ispravila lea, a beli pramenovi kose su izvirivali ispod
njene marame dok je mirkala oima, kao opinjena. udno, nale
smo se licem u lice, ali ona nije nita rekla, ni ja takoe. Ta njena
krhkost ohrabrila me je da joj pomognem. Sakupila sam drva
razbacana oko nje, nadajui se da e mi ona za uzvrat dati neto za
jelo. Vukla je neku platnenu vreu u koju je ubacivala svoja drva, a
ja sam radila isto to i ona. Kada je vrea bila puna, vezala je krajeve
i uputila se sa svojim snopom na leima prema kolibi. Sloila je sitne
cepanice pored vrata, dala mi znak da uem i kako sam ja i dalje
odbijala, poela je da govori. Nisam je razumela, ali je taj jezik za
mene ipak bio kao neka prepoznatljiva melodija, bio je to jezik moje
majke. Stara ena bila je Ruskinja. Bila sam u zemlji koju je moja
majka zvala " ", "moja dua".
Odbijala sam da uem, gestovima sam objanjavala da ne
razumem, ali da elim da jedem. Onda se ona nakon koji minut
vratila sa oljom toplog mleka i komadom crnog i tvrdog hleba.
Gledala me je kako halapljivo jedem i pijem njen skromni obrok, a
to toplo mleko smirilo je greve koji su mi bili muili stomak. I dalje
mi se obraala, dajui mi znak da me poziva da uem, ali sam ja
odreno odmahivala glavom. Plaila sam se da budem u zatvorenom
prostoru. Vie sam volela da budem na hladnoi, nego iza tih vrata,
koja su me mogla uiniti zarobljenicom. Sklupala sam se iza njene
gomile drva da se odmorim.
U rano jutro, promrzlih nogu, nala sam pred vratima kolibe jo
jednu olju mleka i pare hleba. Jela sam, pila i odmaglila. Mislila
sam da je ova starica htela da me pripitomi svojom milou.
Meutim, ja nisam putala nikoga da me osvoji na taj nain. Nisam
imala poverenja. Ako mi neki vuk da svoj deo divljai, to je bratski
poklon. Ako mi ovek udeli milostinju, ja zbog toga postajem
oprezna. Da kradem, potkradam, to mogu da radim a da me nimalo
ne grize savest. Milostinja me plai. Morala sam da gajim takvo
ponaanje jo od Mukaraine lane milostinje.
Glad je vladala svuda po selima, gde god da sam potraila hranu.
Ako i ima jo koje naseljeno selo, po njihovim kuhinjama ima samo
supe i suve pogae. Viam bombardovana sela, opustoene farme,
unezverene seljake. Ne znam za Staljingrad, za nemake trupe koje
se kupaju u krvi u Kursku. Poraz nacista zapoinje u staroj Rusiji.
Da mi je to tada neko rekao, igrala bih od radosti na snegu.
Idem nekim izlokanim putem, bez velike potrebe da se krijem,
toliko je predeo bedan i pust, a ja izgladnela. Sreem jednog starca
koji razgovara sa nekim mlaim ovekom. Starac dri psa na uzici, a
pas je star skoro koliko i on. Malo se primaknem i vidim da je to vuk,
koji vie nema taj izgled divlje ivotinje. Krzno mu se olinjalo,
slabine su mu mrave, oi slepe. Vezan je nekakvim konim
remenom. Kad ja prijateljski pruim ruku prema njemu, on pokazuje
zube. Ipak, i dalje nosim miris mojih vukova na sebi.
Ovaj jadni stari, sivi vuk, u svojoj slabosti zatoenitva, smatra
me za neprijatelja, mlaeg od sebe. Stara vuica je reagovala na isti
nain kad bi joj Lepotica dosaivala. Upravo sam maznula komad
kourice slanine, htela sam da ga podelim sa njim, ali on nije hteo
moju milostinju. Razumela sam ga.
Krenula sam dalje. Iznenadilo me je bombardovanje usred bela
dana, kao to je i iznenadilo celo selo u koje sam ula. Bila sam
sakrivena pored jednog zida, ekala sam pogodan momenat da se
uvuem u neku kuu, kad su se na sve strane razlegle eksplozije i
sve je poelo da gori.
Prestraena, bacila sam se potrbuke na tlo. Videla sam posledice
bombardovanja na drugim mestima: raznesen most u Belgiji, a otkad
sam u Rusiji, i razruena itava sela. Nisam znala kako su uspeli da
porue toliko kua u isto vreme. Bombe padaju s neba, grmi, sve je
puno crnog dima. Ovo to se deava nema niega zajednikog sa
onim avionima na koje je deda urlao dok su preletali iznad nas. Neki
zid se rui pored mene, ja trim, izbezumljena da se sklonim na neko
drugo mesto. Ljudi jure na sve strane, sva vrata su zakljuana, ja
kucam, udaram nogama, ali ne dobijam nikakav odgovor. Plaem od
straha pod tom navalom vatre i praine. Neki pas skae na mene,
takoe prestraen. Laje kao lud na avione, buku, bombe. Privijam ga
uz sebe, pokuavam da ga smirim, uzimam ga u naruje kako bi tu
pronaao utoite. Sve oko nas leti u komadima, razbija se u
paramparad. Ulica je prekrivena ostacima nametaja, kamenja,
drveta, alata svih vrsta, i leevima. ta se dobro moe oekivati u
zamci neke kue? Deda je umeo da kae: "Ako moram da umrem,
hou da umrem napolju, na istom vazduhu."
Drhtim, ali steem zube i ne dozvoljavam da me savlada strah.
Napolju sam, na slobodi, na istom vazduhu. Skupila sam hrabrost,
neu umreti, zato to odbijam da umrem. Ve mi je dosta smrti,
dosta mi je dobrog boga koji ne ini nita za mene, dobri bog je jedan
"mokljan!" Nikad se vie neu plaiti!
Kada se konano sve smirilo i opet nastala tiina, pas je i dalje
reao. Pustila sam ga iz naruja i on je mugnuo, a i ja takoe.
Pobegla sam iz ovog sela kako ne bih morala da se probijam izmeu
leeva, kroz miris smrti. Poto je ovo selo sada bilo u vatri i
ruevinama, morala sam da potraim hranu negde dalje. Moram da
idem napred, hodam, ivim, kako bih jednog dana pronala svoje
roditelje. Oni nisu bili mrtvi, to je za mene bilo nezamislivo.
Deveto pog1av1je
9.
KRAJ DETINJSTVA

odala sam rubom jelove ume, pri vrhu neke padine koja se
uzdizala iznad zemljanog puta. Izbegavala sam, koliko je to bilo
mogue, ravne terene, a od onog bombardovanja, uvala sam se sela i
puteva. Izdaleka sam posmatrala krovove kua nekog sela, meu
kojima se isticala jedna bela kupola koja je podseala na crkvu. Put
niz padinu sigurno je vodio tamo.
Zaula sam buku kamiona i hitro se sakrila. Jedan kamion,
pokriven ciradom sivo-zelene boje, upravo se pojavio iza okuke.
ekala sam da proe, ali je kamion skrenuo na jednu zemljanu
stazu, obilazio je da se parkira, okrenut zadnjim delom prema meni.
Ovaj manevar me je zaintrigirao, jer se zaustavio ba ispred jedne
duboke jame, etvrtaste i dosta iroke. Moda e tu neto istovariti.
Jedan vojnik siao je sa kamiona i podigao ciradu. Drugi Nemac
izaao je sa svoje strane vozila, i primetila sam da nosi kapu na
glavi. Izgledao je kao oficir. Kad je vojnik podigao ciradu, videla sam
da se pojavljuju deje glave. On ih je prihvatao jedno po jedno, kako
bi sili na zemlju, a onda ih je poredao na ivicu one jame. Skrivala
sam se sa druge strane, tano iznad puta i imala savren pregled ove
neobine scene. Najblie dete je dralo u ruci neku vrstu krpene
lutke. Bila sam opinjena tom devojicom. Bila je plavokosa kao ja, a
osim toga, nisam videla lutku ve prilino dugo. Krila sam se u nivou
zemlje, iza jednog drveta, nosa zabodenog u travu i ekala sam da
shvatim ta ta deca tu rade. Nije bilo galame, nisu priala meu
sobom, nisu se pomerala, a nisu ni vojnici. Ova deca, a bilo ih je
mlaih i starijih, sitnijih i krupnijih, bila su tako jadna da se nije
H
znalo koje je od koga jadnije. Ali ja sam gledala samo u onu krpenu
lutku, mekanu i lepu, koja je visila u ruci one devojice i koju je ona s
vremena na vreme prinosila grudima.
Deca su bila toliko mirna, i ja ni na sekundu nisam pomislila da
e ih ubiti. Samo sam se pitala zato su ih tako poredali jedno pored
drugog. Meutim, onaj oficir je priao, uzeo oruje u ruke i opalio po
jedan metak u glavu svakog deteta. Videla sam kako tela padaju u
tiini, posle svakog hica. Bila sam toliko zaprepaena, i da nisam
ula buku od oruja, pomislila bih da ona sama padaju, tek tako.
Odjednom sam povratila, imala sam oseaj da e mi eludac izleteti
iz tela. Ali nisam mogla da odvojim pogled od ove potpuno nestvarne
predstave. Poslednja devojica, ona koju sam najbolje videla, sa
lutkom na grudima, padala je dok sam se ja guila od uasa i nemoi.
Imala sam elju da zaurlam: "Beite! Spaavajte se!" Morala sam
da se uzdrim da ne viknem. Nisam mogla nita da uinim. Bilo je
nemogue da bilo ta uradim a da ne rizikujem sopstveni ivot i to
me je dovodilo do ludila. Pripila sam lice uz drvo, do te mere da sam
ga sasvim slepila sa korom. Morala sam da prevaziem taj poriv koji
me terao da puknem od besa. Plaila sam se. Uprkos hrabrosti,
'prpa' je bila prisutna, u stomaku i u glavi.
Vojnik je uzeo jednu lopatu iz kamiona kako bi decu prekrio
zemljom. Ova deca koja nisu vikala, ni plakala, niti pokuala da
pobegnu malo-pomalo nestajala su pod punim lopatama zemlje.
Posle hitaca, tiina koju su prekidali samo taktovi zamaha lopate
bila je jo gora. Kamion je krenuo, a ja sam ostala tamo.
Otupela, lica pokrivenog ostacima povraanja. Rekla sam sebi:
"ta ja to radim? Da li je neko od dece jo ivo? Morala bih da ubijem
tog oveka!" Ali on bi sigurno ubio mene.
Bila sam besna zato to sam znala da sam nemona. Oseala sam
se skoro kukavicom. Ta deca su padala jedno za drugim, ostala su
ekala svoj red, ne reagujui. To to se nisu bunili jo vie me je
plailo. Nijedan krik, nijedan pokuaj bekstva! Ja bih svakako
pokuala da pobegnem. Oni su sigurno bili iznemogli, bez snage,
moda bolesni, ali nisam shvatala tu njihovu pasivnost i nisam
razumela da bilo koji ovek moe da uini neto tako okrutno: da
ubije maliane.
Mislila sam: "Nemci ubijaju sve, pa i decu, ene, mukarce, sve
vreme. Oni nemaju potovanja prema ivotu, oni ne tede nikoga."
Prolo je ve mnogo vremena otkako je kamion otiao, ali ja sam
ostala. Od jeda sam povraala nekakvu eludanu tenost, to mi je
izazvalo jo eu muninu u stomaku. Gledala sam u onu jamu
zapanjena, kriva, ojaena, nesposobna da odem da na licu mesta
vidim ima li preivelih, da moda izvuem iz zemlje deja tela. Vie
se nita nije pomeralo, ali plaila sam se da se kamion ne vrati i sve
ponovo pone iz poetka. Jama je bila velika, nisu je ispunili do vrha,
ostalo je jo mesta...
Selo nije bilo daleko, po tome sam zakljuila da su deca dola
odatle i da bi Nemci mogli da dovedu jo drugih maliana. I sama
sam bila dete, a silom prilika sam zaboravila ne to da sam potpuno
sama. Deca koju sam ovde videla izgledala su kao da su mog uzrasta.
Iznenada sam se zapitala da li zaista izgledam kao oni, da li sam isto
tako velika, ili moda vea. Htela sam da saznam da li Nemci ubijaju
decu mog uzrasta, mojih godina, kao da se smrt samo na takve
odnosi. Videla sam i sasvim malu decu, i to je ono to me je
uasavalo. Govorila sam sebi: "Ako sam ja vea od najmanjih,
sigurno sam u opasnosti."
Naslonila sam se na drvo, zabila no iznad glave i brojala koliko
aka merim. To mi nije dalo nikakvu preciznu ideju o uzrastu
drugih, ali sam sebe smatrala velikom.
Posle rata i mnogo vremena kasnije, nisam mogla da priam o toj
deci a da ne zaplaem. Ponovo sam ih videla u svojim komarima
kako padaju kao siuni pajaci, kao krpene lutke, a ja sam zajedno
sa njima padala u prazno. Nisam mogla da podnesem ni samu ideju
da se bavim decom. O meni su ponekad govorili: "Ona ne voli decu!"
To nije bilo tano, ali u nekim momentima, ako bi se neko dete
inatilo zbog neke gluposti, ponovo bih videla one maliane kako
padaju u jamu i to derite koje plae mi je postajalo nepodnoljivo,
jer nisam mogla da mu objasnim ta je to rat. ak i kada sretnem
nekog Nemca, istog trena se slika onog ubice stvori u mom umu:
njegove oi, sva ona krv, ali isto tako i mrnja od koje nisam uspela
da se oporavim.
Taj dan oznaio je kraj mog divljeg i nikakvog detinjstva. Oseala
sam opasnost na drugaiji nain. Nisam vie bila nita drugo do
jedna devojica koju svako moe ubiti, jedno jevrejsko derite koje je
verovalo da moe pronai svoje roditelje i spasiti ih. Shvatila sam da
je to bio neostvarivi deji san, koji je u trenutku mogao biti raspren
u komaru smrti. Bio je rat, a ja sam bila samo jedan borac u njemu.
Kao i mnogi drugi, bila sam hrabra, plaila sam se, kroz sve to sam
se provlaila kao mali nevidljivi mi, koji sa mnogo strasti trai svoj
put.
Izgledalo je da je istok ovde i da se nema kud dalje. Nisam bila
sposobna da pronaem svoju majku, a to je za mene bilo strano
saznanje.
Ila sam dalje samo iz nude, koliko zbog toga da ne odustanem.
Jednog dana, videla sam kako iznad moje glave i kroanja visokog
drvea krue neke ptice grabljivice. Sledei njihov let, krenula sam
da potraim neto za jelo. Meutim, primetila sam neto drugo,
jedan stub dima, tanak, lagan i siv, kako se prua prema nebu.
Vatra, dakle tu su i ljudi, razmiljala sam.
Krenula sam oprezno napred, praznog stomaka. Moda u imati
sree da ukradem neto to ostane iza nekog lovca. Ali, ako opasnost
bude i suvie velika, vratiu se natrag i osloniu se na ostatke ptijeg
plena.
Pored jedne velike kolibe iz koje se podizao dim stajalo je nekoliko
mukaraca, jedna ena i konj, vezan za drvo. Niko nije nosio
uniforme. Jedan od mukaraca je noem sekao komad drveta, imao
je blag izraz na licu i neto je govorio ostalima. Pomislila sam da je
ova situacija previe opasna za mene. Poela sam da se to je mogue
tie povlaim, kad se odjednom neija ruka spusti na moj vrat. Neki
krupan ovek, epao me je svojom ruerdom i sa takvom lakoom
drao me u vazduhu kao da sam bila neko perce.
Od straha sam se upikila u pantalone. Nosila sam bar tri para,
navuene jedne preko drugih, zadignute i sa tregerima, tako da su
mi dosezale skoro do brade. Neka stara kabanica mi je sluila
umesto kaputa. Mora da sam smrdela, bila sam uz to prekrivena
ranama i oiljcima, ali bilo mi je toplo.
Koprcala sam se kao luda, udarajui ga nogama i rukama, a ovek
me je gledao sa sve te svoje visine. Onako visok i bradat, delovao mi
je kao nekakva mona prirodna sila. Bez ikakvog napora me je poneo
i postavio pred ostale, i dalje me ne putajui. Odatle sam mogla da
vidim da ima ljudi i sa druge strane kolibe, desetak mukaraca sa
pukama, koji nisu bili u uniformama koje sam mogla da prepoznam.
Razgovarali su meu sobom na nekom jeziku ija mi je melodija bila
prepoznatljiva: na ruskom. Barem sam znala da nemam posla sa
Nemcima. Ali utala sam, kao i uvek. Uveli su me unutra, u kolibu.
Tu se nalazila jedna pe, cepanice, sto, etvoro ili petoro dece koja su
bila vea od mene. Deca su bila smetena na nekakve dugake
drvene leajeve, zapravo daske koje su bile postavljene jedne iznad
drugih. Bilo je tu i ena, a takoe i jo puaka u jednom uglu.
Prostorija je bila prilino velika, sa niskom tavanicom. Ovde unutra,
bilo je toplo, a ti ljudi nisu izgledali ni nervozno ni pretei. Onaj
ovek koji me je zgrabio za vrat kao zeca ak se smeio priajui sa
jedinom enom koju sam primetila, i to zato to je bila lepa. Deda bi
je nazvao "lepa krupna ena". Onaj ovek koji je sekao komad drveta
ispred kolibe radoznalo me je posmatrao, a gledala sam i ja njega
ispod oka, spremna da se napravim "blesava" i prvom prilikom
pobegnem.
Pokuao je neto da mi objasni. Najzad se uhvatio za grudi i jasno
izgovorio: "Mia". Onda je mene pljesnuo po grudima i ekao. Kako ja
nita nisam odgovarala, on je uinio isto sa onom krupnom enom i
pokazao na nju: "Malka". Zatim je poeo sve iz poetka, pokazujui
na sebe: "Mia..."
Nekada, pre svega ovoga, zvala sam se Mike. Moje pravo ime nije
izgovoreno od kada vie nemam roditelje, i ta slinost sa imenom
Mia delovala je smirujue mojim uima, ak neno. Zbog toga sam
pokuala da se nasmeim, a lice onog oveka poprimilo je izraz
zadovoljstva.
Danas se pitam ta li je samo mislio o tom prljavom devojurku
koji se pojavio niotkud i koji nije govorio ak ni svoj jezik.
U tom momentu nisam ak ni morala da se trudim da se pravim
kao da sam nema. Ja sam to stvarno i postala - u tiini, samoi i
divljini. Ali i sam ljudski rod ogrezao je u divljatvo u tom vremenu.
Sve je bilo mogue u tadanjem uasu i s obzirom na to ta je to
devoje sve preivelo, odakle je dolo, gde je bila njena porodica...
Sigurno nisam bila jedino dete koje je zalutalo u ovom groznom ratu.
Mia je rekao jo neto, a kako ja i dalje nisam razumela, obratio
se Malki. Videvi da je negde krenula, znala sam da ide da mi donese
neto za jelo.
Za onoga ko nije nikada crkavao od gladi teko je da shvati ta
predstavlja topla inija ili jednostavno naprstak crnog hleba. Bila je
to neka supa, ne znam od ega - verovatno od kupusa, i to je bilo
jedino jelo koje su imali. Progutala sam sve i Malka me je ponovo
posluila. Prolo je toliko mnogo vremena otkako nisam dobila hranu
iz ruke neke ene i tako mnogo vremena kako nisam pojela neto
toplo! Imala sam utisak da jedem supu prvi put od kako postojim.
Ta hrana i osmeh ove ene, blagonaklonost tog oveka koji me
gleda kako halapljivo gutam, sve se to nekako lepo uklopilo. Ponovo
sam pronala oseaj sigurnosti, kao i ljude koji se normalno
ponaaju.
Malka je bila mlada, zaista lepa, nosila je iroke suknje, no
zadenut za pojas i izme. Sa Miom je priala toplo, stavljala ruke na
njegova ramena, smeila mu se, a smeila se i meni, pokazujui me
deci, kako bi mi dala do znanja da mogu i ja da spavam tu, sa njima.
Dobila sam elju da zaplaem, seam se toga. Ovo dvoje, pa ak i
div koji se zvao Pea, nisu bili zloinci. Na svojim licima nisu nosili
bes i estinu poljskih partizana. Ipak, imali su puke, a izgleda da je
Mia bio nekakav voa, a ne samo obian umski lovac. Mora da su i
oni ratovali sa Nemcima. Oseali su se udobno u svojoj velikoj
umskoj kui. Kada bi pala no, jeli su, pili, pevali i razgovarali
meu sobom, a ja sam se uspavljivala muzikom njihovih glasova, jer
bio je to jezik moje majke. Otkako mi je Malka dala da jedem, nisam
se ak nosila milju da beim i da se spasavam. Imala sam samo
elju da plaem, to mi je donosilo neko neobjanjivo olakanje. Taj
Mia je bio ogroman, ali nije nimalo liio na nekoga zbog koga bi
trebalo da se brinem. Izgledalo je da se oni tako dobro razumeju, da
su sreni to su zajedno, i prosto su me oarali. Bili su zdravi,
normalni ljudi, kao to su bili Marta i deda.
Deca su me posmatrala, smeei se, a ene su oigledno priale o
meni. Sve ovo bilo mi je veoma udno i neuobiajeno, bio je to moj
prvi kontakt sa ljudima posle toliko mnogo vremena.
Pre samo jednog sata, bila spremna da proderem ostatke ptijeg
plena, a evo me sada na toplom, punog stomaka, meu ljudima koji
su liili na jednu veliku, prilino veselu porodicu.
Shvatila sam da se smeju na moj raun, ali nisam znala ta su mi
spremali za sutradan. ak i kada je Mia prepreio vrata jednom
velikom motkom, nisam se oseala kao zatvorenik. Spavala sam sa
decom na drvenim gredama, rasporeenim oko mlake pei, u davno
zaboravljenom miru, punog, zadovoljnog stomaka. Moj poslednji
obrok pre ove blagotvorne supe sveo se na jednog mrtvog konja,
kojeg sam otkrila u nekoj dubokoj brazdi na kraju polja. Ve je bio
prilino oglodan, oerupan, skoro da nisam pronala nita konkretno.
Strvina je bila ukoena i tvrda, i dola sam na ideju da legnem
unutra, kako bih se zatitila od ledenog vetra koji je duvao iz
ravnice. Spavala sam tu, unutra, kao u nekoj maloj peini.
Nita od toga to se odnosilo na ivotinje nikada me nije plailo.
Smrt neke ivotinje za mene je bila prirodna stvar. Tokom ivota koji
sam provela sa vukovima, videla sam ih kako love, donose mi plen,
sve je to bilo normalno. Volela sam kunie, zeeve, nikada nijednog
nisam sama ubila, ali kada bi ve bili mrtvi, njihovo meso pomoglo bi
mi da preivim.
Sutradan su ona vrata bila otvorena. Popela sam se preko tri
stepenika od nabijene zemlje i otila da vidim jednog vrlo ivahnog
konja. Nisam uopte imala elju da beim. Htela sam samo da ga
dodirnem, da ga pomilujem, da mu dodirnem dlaku. Primetivi da
sam se zainteresovala za njega, Mia mi je dao etku i pokazao mi
kako da ga timarim. Bavila sam se ivotinjom, i sve je bilo kako
treba. Ali, onda je dola Malka, povukla me za ruku i ustrim
gestovima i mimikom poela da mi objanjava da moram da se
operem.
Nisam htela. Prekrstila sam ruke preko svoje prljave odee i
torbice, kako bih zatitila telo od tog prevelikog ljudskog uticaja.
Bila sam na sigurnom, okruena vrlo ljubaznim ljudima, ali nisam
htela da skidam svoje prnje. Ne obraajui panju na moje odbijanje,
Malka je ve bila napunila jedan lavor pored pei, a Mia me je
eretski posmatrao. eleli su mi samo dobro, ali sam ja sa zebnjom
posmatrala kako se taj lavor priprema, ne znajui kako da pobegnem
od tog muenja. To to je trebalo da skinem svoje prnje i operem se,
bilo je kao da skidam kou i unitavam svoj vuji miris. Htela sam
da ostanem divlja ivotinja, sa svim svojim krastama, oiljcima,
iskrivljenim i ispucalim stopalima, a oni mi, eto, pruaju komad
nekog hrapavog sapuna, krpu da se obriem, iste suknje.
Pretpostavljam da su u toku bdenja, dok su pili i smejali se meu
sobom, pomenuli kako stvarno jako zaudaram. To je sigurno bilo
tano, nisam uopte imala pojma kako izgledam. I dalje sam odbijala
da se skinem, odmahujui glavom, a onda je Mia naredio da svi
izau, uzeo jednu drvenu stolicu, demonstrativno je stavio ispred
vrata i seo kako bi mi stavio do znanja da e ostati tu dok se ne
okupam. Potom je zatvorio vrata za sobom, ostavljajui me sasvim
samu ispred tog lavora.
Otila sam da proverim da li je zaista jo tu, rastrzana izmeu
elje da pobegnem i straha da ga ne uvredim. Odkrinula sam vrata,
a on mi je namignuo. Uz sve to, ovaj lavor me je mamio, naroito
zbog svoje topline. Umoila sam najpre ruku i najzad skinula odeu
kako bih ula u korito. Poslednji put sam se ovako okupala pre
nekoliko godina. Bilo je to na farmi, sa Martom. Ovaj kontakt sa
vodom bio je vrlo neobian. ak sam zaboravila da topla voda uopte
postoji.
Gledala sam paru kako se podie svuda oko mene, oseala sam se
dobro, ali uprkos svemu, briljivo sam nadgledala moju torbicu i
blaga koja je ona u sebi sadravala. Moj no, moj kompas, Nemev
sat, nekoliko kostiju, sakupljenih da bih ih oglodala, sitnice koje sam
sluajno maznula. Ta torbica bila je moj paso, moj prtljag, jedini
imetak koji sam imala otkako sam se zaputila na istok. Zajedno sa
mojom starom haljinom, ije sam depove u potpunosti napunila
perjem i ivotinjskom dlakom, svim onim to sam mogla da sakupim.
uperci vuje dlake jo su bili unutra, od njih sam napravila male,
mekane loptice. One su za mene bile mnogo dragocenije od zlata.
Zlato nije imalo za mene nikakvo znaenje, nikakvu vrednost, ne bih
ak umela ni da ga prepoznam. Ali, sa svim tim mojim
dragocenostima tako rasprostrtim tu na zemlji, oseala sam se kao
da sam ogoljena i bilo mi je neprijatno.
Najzad sam se pomirila sa sudbinom, shvativi da moram da
koristim to pare sapuna, a voda je postala crna, zaista crna. Plivale
su tu sve vrste prljavtine. Bio je to jedan grozan prizor. Kako sam
se oslobaala sve te svoje neistoe, poelo je da mi biva hladno. Dok
sam skidala kraste sa svojih rana, one su poele da krvare. Posluila
sam se krpama kako bih pokuala da ih zatitim, naroito na
stopalima i butinama. Pokupila sam svoje prljave dronjke, ponovo ih
obukla, a preko njih navukla iste. To je bio moj refleks: im bih
pronala neto to bi otprilike bilo po mojoj meri, ja bih to navlaila
preko onoga to sam ve imala na sebi. Ako bi odea koju sam
pronala bila suvie velika, ja bih je isekla, skratila mojim noem i
potom koristila komade tkanine. Tako sam napravila neke vrste
dokolenica kako bih ih nosila kada je hladno. Zadravala sam sve
andrmolje od komada krpe, pretvarajui ih u trake. Tako sam mogla
da smestim stopala u izme koje su bile suvie velike za mene. Tim
vrpcama sam mogla da zatitim svoja bolna stopala.
Kada je bilo toplo, hodala sam bosih nogu. Ono zadebljanje na
mom palcu vie uopte nisam oseala. Ponekad bih ga isekla noem,
jednim depnim noiem i to bih vakala kao vakau gumu.
Bila sam spremna, moja torbica je bila ve oko mog vrata -
izgubila sam i suvie svoje koe u lavoru, ali htela sam da udovoljim
tim ljudima. Otila sam da otvorim vrata, a Mia je, videvi me tako
nalickanu, poeo da se smeje, lupkajui se po bedrima. Jedna ena je
takoe poela da se smeje, a onda sam se i ja smejala zajedno sa
njima, a da ni sama nisam znala zato, jer me oni ak nisu
primoravali da se presvuem.
To vreme provedeno sa njima povratilo mi je elju da budem
maena i voljena. Doivela sam tu jedan predah u mom linom ratu,
mojoj usamljenikoj borbi da preivim dan za danom, borbi koja traje
ve godinama.
Verovatno sam u to vreme imala deset godina, a ve sam se
oseala tako starom kao da sam proivela ceo vek.
Mogla sam da potpuno slobodno istraujem Miinu teritoriju, sa
izuzetkom jedne druge, manje kolibe koja je nalazila malo dalje. Bila
je zatvorena, ne znam ta je skrivala u sebi. Redovno sam timarila
konja, postao je to moj posao. Obroci su uvek bili topli, zasnivali su
se na supi i krompirima. Mukarci su pili isti alkohol kao Poljaci,
esto su uvee pevali, pre nego to se pleme uspava. ene su leale sa
najmlaom decom, a ja sam imala svoje mesto uz jednog deaka, na
drvenoj klupi, pod ebadima. Danju bih dugo posmatrala Malku,
divila sam joj se i pokuavala da razumem neke rei, voda - "voda",
cousok chleba - "komad hleba", sol - "so", miol - "med"... Ali sam
najvie od svega volela da sednem pored Mie. On je bio voa, velik i
jak, i svi su ga potovali. Imao je jedan divan no, koji me je
privlaio. Ve sam bila izgubila mnogo mojih noeva. No je za mene
bio neophodno orue, osnova svega. Nisam mogla da preivim bez
njega. Primetivi da se divim njegovoj otrici, Mia mi ga je pruio.
Posmatrao me je, a nain na koji sam prouavala no i rukovala
njime verovatno je uticao na to da poneto shvati o meni. Bila sam
neko ko poznaje noeve. Vratila sam mu ga, a on je mimikom
pokazao kao da hoe jasno kae: "Mala, ti ume time da se slui"
Kada je diskutovao sa drugim ljudima, esto sam ula re
"Konjev", kao da su govorili o nekom oveku. U stvari, Ivan
Stepanovi Konjev je komandovao Prvim ukrajinskim frontom, on je
oslobodio Prag 1945. godine. Njegovo ime esto se ponavljalo u
razgovorima i oni su o njemu govorili sa velikom ozbiljnou. Dani su
prolazili. Svaki put kada bih se nala u mirnoj luci ili u nekakvoj
polusigurnosti, nisam vie imala elje da se pomeram odatle. Bio mi
je potreban taj odmor.
A onda sam jednog jutra videla neka zaprena kola - konj je bio
upregnut, ljudi su praznili kolibu, iznosili puke, a Mia je doao i
uzeo me za ruku. Hteo je da me podigne na kola sa ostalom decom.
Nisam htela.
Izgledalo je kao da se protivi. Kako da mu kaem da ne mogu da
idem sa njima. Morala sam da ponovo krenem dalje, poto nisam
pronala svoje roditelje. Utuvila sam sebi u glavu da me oni trae
tamo, u Belgiji. Bilo je dobro da se za neto veem, za neki cilj, ideju,
da u neto verujem. Da sam prihvatila smrt moje majke, ostala bih
tu, u mestu, i zbog toga bih sigurno umrla i ja sama. Od kada sam
bila u sklonitu sa Miom i Malkom, mamino odsustvo postalo mi je
manje bolno. Plakala sam zbog toga, lupala akom o zemlju im bih
ostala sama. Bilo je nemogue o tome govoriti, rei sve to to sam
oseala, a onda bih kao tvrdoglavi magarac odmahnula glavom i
pomislila na sav onaj put koji sam prela.
U svakom sluaju, ovi ljudi mi vie nisu mogli pomoi.
Pretpostavila sam da idu da se bore, da vode sa sobom ene i decu,
jer se ovde svi bore.
ene i deca su me ekali, Mia me je nagovarao, ali sam ja hrabro
odmahivala glavom, uprkos tuzi to ih vidim kako odlaze. Verovatno
se u mom pogledu mogao prepoznati oaj to u ponovo ostati sama,
ali isto tako i moja odlunost. Onda mi je Mia dao najlepi poklon
na svetu, jedan no koji je bio slian njegovom, komad crnog hleba i
jednu krznenu kapu, kakvu su svi oni nosili. Jednu apku. Kopala
sam po mojoj torbici, htela sam da i ja njemu dam neto. Pruila sam
mu jednu od mojih dragocenosti, Nemev sat. On ga je primio, zatim
me je pomilovao po glavi, ispod kape, i oni su krenuli.
Kasnije, mnogo vremena kasnije, poto su Rusi razvili svoju
zastavu na Rajhtadu, poelela sam da sam sa njima. Izgubila sam
svoj rat, izgubila svoje roditelje, nisam odnela pobedu, nikoga nisam
kaznila i nikada mi niko nije traio izvinjenje.
Ostala sam naslonjena na zid ove kolibe koja je odjednom postala
pusta, bila sam tuna, ali u boljem psihikom stanju. Zima koju sam
provela u Ukrajini bila je mnogo manje strana nego ona u Nemakoj
- ovi ljudi su me hranili, ugrejali, oseala sam se sposobnom da
ponovo krenem, ovog puta prema zapadu.
Ali e me moj zapad odvui ka Rumuniji i Jugoslaviji, a nisam
mogla ni da zamislim na kakve u samo planine i jaruge naii na
mom putu.
Krenula sam sama, brzim korakom. elela sam da trim, da
preskaem prepreke, kako bih se to pre vratila u Belgiju. Ali, kako
sam bila jo tu, dedin mali kompas nije bio dovoljan da mi u tome
pomogne.
Napustila sam umu, nisam mogla da postupim drugaije, hodala
sam ravnicom i naletela na gomilu leeva. Jo mrtvih. Bili su to
ruski vojnici. Gledala sam ih sa istom onom ravnodunou koja mi
je sluila kao oklop da se od svega zatitim. Videla sam pozlaene
zvezdice na jednoj kapi i epoleti. Uzela sam ih, etiri sa kape, tri sa
epolete i stavila u svoju torbicu, da budu zajedno sa ostalim mojim
dragocenostima. One me vie nikada nisu napustile, smatrala sam ih
pravim uspomenama na rat, rat koji su vodili Rusi, Miin rat. Ponela
sam sa sobom simbol vezan za rusko poreklo moje majke. Pokloniu
ih mami kad je budem pronala.
Kada sam izdaleka videla kako gori jedan nemaki kamion i Ruse
kako igraju oko njega, uskliknula sam u ast pobede. Ovaj put, tako
sam mislila, mogu da hodam slobodno, neu vie sretati vabe na
svom putu. Naalost, jedan je ipak ostao, stajao je sasvim sam ispred
jednog mosta koji sam ja po svaku cenu morala da preem. Svuda
okolo sam videla samo planine, a provalija ispod ovog mosta bila je
ogromna i uasno duboka. Posmatrala sam tog prokletog Nemca koji
se tu namestio sa svojom pukom u nezgodan as. Bio je zaista sam,
a to je bilo udno. Nadgledao je most, ali niko nije prolazio preko
njega...
Ova situacija podsetila me je na jednu drugu priliku, na farmi, na
to kako sam se oseala kada sam se prvi put popela na merdevine u
tali i oklevala da se odvaim da skoim u seno, zbog Marte koja se
plaila.
"Sii! Nastradae ako skoi!"
"Skoi!" rekao je deda. "Ne plai se!"
Skoila sam. Dao mi je jednu od svojih omiljenih lekcija, kratkih i
nezaboravnih:
"Kad mora neto da odlui, to treba da uradi odmah... posle je
kasno za sve."
Isto je bilo kada se radilo o prelasku ovog mosta. Nisam smela da
ekam. Krenula sam napred, zavukavi ruku u torbicu u kojoj se
nalazio Miin no. Nasmeila sam se vojniku, on mi je uzvratio
nekakvom nejasnom grimasom, prola sam pored njega, dajui sama
sebi podrku: "Ako se pokrene, ako potri za mnom, zariu mu svoj
no u stomak."
Verovatno me je taj vaba gledao kako prolazim, a ja nisam htela
ni da se okrenem ni da trim. Ako bi me video kako trim poput
kakve ivotinje koja se nae u beznadenom poloaju, pojurio bi za
mnom ili bi mi pucao u lea.
Ne znam da li je taj most bio od nekog stratekog znaaja,
verovatno nije. Ali bila sam toliko ponosna na sebe to sam ga
prela, poto sam savladala uasan strah, strah koji mi je proimao
lea pri svakom koraku.
Teritorija na koju sam tada stupila mi je u tom trenutku bila
nepoznata, to je i ostala - prelazila sam je, a da nisam znala gde
sam. Hodala sam po ceo dan, bez drugog orijentira osim mog
kompasa. Traila sam zapad, ali su me nepremostive prepreke
spreavale da odravam svoj pravac puta. Nalazila sam se na jugu,
istoku, verala se, ponekad sam dugo ekala na ravan teren i naselja.
Naalost, smrt je i dalje bila na ovom putu, oseala sam je. Nemaca
je bivalo sve manje, ali je zato bilo nekih drugih udnih uniformi,
crnih sa krstovima. Kada bih pronala neko selo, bilo bi u
ruevinama ili naputeno. Nije mi vie bilo hladno, ali sam imala
oseaj da sam uhvaena u zamku pred planinama koje je trebalo
zaobilaziti bez prestanka. Hodala sam kroz vodu reka i potoka da bih
olakala svojim stopalima, popela se na jednu ogromnu stenu da se
orijentiem, ponovo sila, obeshrabrena prizorom padina koje gledaju
u prazno. Mnogo sam se vie iscrpla nego u umama Nemake ili
Ukrajine. Zemlje kroz koje sam prolazila su se onda zvale Moldavija
i Rumunija, tamo gde je jo vladao pronacistiki reim marala
Antoneskua. Planine koje su mi zakrile put ka zapadu bile su
Karpati.
Dolina u kojoj sam bila zarobljena verovatno je bila dolina reka
Siret ili Prut, ko zna... Uzalud sam se okretala u svim pravcima,
tamo gde sunce izlazi ili zalazi, bila sam sasvim primorana da idem
prema jugu.
To je bio jedan nemogu poduhvat, koji mi je izgledao kao da mu
nema kraja, sve dok se nisam nala u nekoj ravnici koja mi je
omoguila da mogu da idem pravo ka zapadu. Tada sam prvi put
upoznala oseaj strepnje, straha da sam zaista izgubljena.
Ta zebnja me je naterala da hodam bez odmora. Kretala bih u
zoru, a sruila bih se od umora kad bi no ve bila pala. Ako bih
imala sreu da naletim na bilo kakvu hranu, progutala bih je u hodu.
Htela sam da izaem odatle i vratim se kui. Porasla sam, nisam
vie bila naivna kao kad sam krenula, eto odakle potie moja
strepnja. A nou me komari nisu naputali. U njima sam videla
samo mrtve ili vrtoglavu prazninu u koju sam padala. Zbog toga
imam manje preciznih i jasnih seanja na ovaj period, osim na ovaj
ubitaan hod, koji me je dotukao. Psihiki i moralno, oseala sam to,
i ne znam kako da opiem to svoje stanje osim da me je hrabrost
naputala.
"Neko" ide dalje, "neko" se vere... ta moja formula nije vie
funkcionisala kao pre. Plakala sam, ja, mali vojnik, nisam vie imala
snage ni da proklinjem, ni da zovem u pomo Boga moje majke. Jo
sam priala drveu ili pticama i zavidela im to su slobodne i to lete
tako visoko. Njih nisu bolele noge, elela sam da i ja imam krila da
olakam mojim prokletim nogama.
Imala sam sree da naiem na nekog oveka sa zaprenim kolima,
koji je prevozio ivotinjske koe. Pustila sam ga da proe i uspela da
mu ukradem jednu. Moje cipele bile su potpuno otvrdle kada sam ih
zamoila u hladnu vodu, i zato sam od ove koe koju sam ukrala
napravila onove, kako bih ublaila udarce. Kada bi mi temperatura
to dozvoljavala, hodala sam bosih nogu.
Naila sam na jednog crnog konja, bio je sam na nekom panjaku,
slobodan i bez sedla. Bio je neko kome sam mogla da se obratim, da
mu kaem koliko je lep i sladak. Ali, nisam stigla da mu se dovoljno
pribliim kako bih ga pomilovala. Oteo se, preplaen. Onda sam sela
i ekala. To je jedna od retkih jasnih slika iz tog perioda koju sam
sauvala u seanju. Trava je bila zelena, konj crn, bilo je to jedan
sasvim jednostavan a lep prizor. Zavrilo se tako to je doao i glasno
me onjuio. Pruila sam mu pare pogae, a on ga je prihvatio. Dugo
sam ga milovala, pre nego to sam pokuala da mu se bacim na lea.
Prvi put sam pala, zatim jo jednom, pa jo jednom. On je bio velik,
krupan konj a ja mala i suvie umorna da bih se uhvatila za njegovu
grivu. Najzad sam uspela da ga zajaem potrbuke, da se popnem na
njega sa strane, kako bih dospela do njegovog vrata, koji je bio ui od
njegovih lea i tu sam mogla da ga opkoraim, sasvim blizu njegove
glave.
"Napred, kreni, molim te, nosi me..."
Nisam znala da se popnem, ni da ohrabrim ovog konja da se
pokrene. Obgrlila sam ga oko vrata, govorila sam mu blagim glasom,
a zavrilo se tako to je on krenuo, lagano, korak po korak, tako
ravnomernim i ujednaenim ritmom da sam se skoro uspavala, ali
kada je odluio da ubrza, pala sam na zemlju i morala ponovo da
zaponem sa penjanjem. Mislila sam da mogu da spavam na
njegovim leima dok on hoda umesto mene, ali upravo sam shvatila
da u morati da ga stegnem nogama kako ne bih skliznula i tapem
ga po glavi kako ne bi iao i suvie brzo. Ipak sam uspela malo da
odspavam. Preao je deo puta, onda se zaustavio, a da ja to od njega
nisam traila, kako bi pasao travu. Budui da je ostao da stoji na
nogama, a stizala je no, prislonila sam se uz njega i spavala stojei,
pre nego to sam se sruila u travu. Kad sam se probudila, on je bio
nestao.
Nastavila sam svoj samotni put i najzad otkrila jednu elezniku
prugu. Zatim neku malu elezniku stanicu. Izabrala sam jedno
skrovite kako bih posmatrala ljude. Stalno su prolazili vojnici, bilo
ih je mnogo, a bilo je i putnika - odraslih i dece. Interesovala su me
deca, bila su isto tako loe odevena kao i ja i skoro isto tako prljava.
Tre za vagonima, skau na papuice voza, pruaju ruke putnicima,
bee vojnicima ispred nosa kao neuhvatljivi jarii.
Neko vreme sam osmatrala, a onda je jedan voz uao u stanicu.
Kada je stao, videla sam dva derana kako se izvlae ispod vagona i
bee. Bio je to jedan od naina na koji sam mogla da se prevezem.
Prepreka su bili vrlo brojni vojnici. Plaila sam se da neu moi da
trim dovoljno brzo da bih im pobegla, bila sam toliko izmorena.
Onda sam ponovo krenula i hodala du eleznike pruge, kako bih
pronala neku drugu stanicu. Imala sam orijentir, pravac kretanja
vozova, dolazili su sa istoka i na kraju krajeva ili prema zapadu.
Nisam znala kako je bila napravljena donja strana nekog voza.
Zamiljala sam da je tu morala da postoji neka rupa, neki otvor,
neto to je omoguavalo da se neko sakrije unutra. Na sledeoj
stanici do koje sam stigla nakon mnogo vremena nije bilo tako
mnogo ljudi kao na onoj prvoj, bila je manja i videla sam samo
nekoliko seljaka, nijednog vojnika.
Kad sam potrala da se sakrijem iza poslednjeg vagona jednog
voza koji mi se uinio bezbednim, uunjala sam se ispod i videla
samo neku dugaku usku dasku, okaenu ispod jednog okvira. Bilo je
taman toliko mesta da sam mogla da se ispruim na stomak i da se
sa dve ruke drim za gvozdene stubove okvira. Nisam ak imala
vremena da razmiljam o opasnosti, a voz je krenuo. Na brzinu sam
se uhvatila, a onda je nastao pakao. Kamenii su mi prtali po licu,
plaila sam se za svoje oi: ovo je bila vonja naslepo, zgrenog tela,
ruku izgrebanih od dranja za nekakve gvozdene poluge.
To nije bio brzi voz kao ovi dananji, lokomotiva je pravila stranu
buku i isputala crni dim. Bilo je uspona i nizbrdica, i kada bih
osetila da se na nizbrdicama brzina poveava, stiskala sam zube od
straha. Nisam smela da opustim stisak ruke, ako bih to uinila, bio
bi to kraj, ti ogromni metalni tokovi bi me zdrobili. Bila sam tako
umorna otkako sam napustila Ukrajinu, ovaj napor je bio nadljudski.
Oseala sam uasan strah, ruke su mi se slepile za gvozdene cevi,
morala sam maltene da ih odlepljujem kako bih se izvukla kad se voz
zaustavio. Sreom, nisam videla tlo koje je promicalo ispod mene,
osim na polasku i po prispeu. Ali sam ga zamiljala... Osetila sam
kad je voz proao kroz jedan tunel, buka je bila jo jezivija, odjednom
sam obnevidela, sve je bilo crno.
Voz se dugo kotrljao i taj poloaj u kojem sam se nalazila zahtevao
je mnogo napora, a istovremeno sam morala da raunam sa tim da e
vonja due potrajati. Procenila sam da e putovanje trajati otprilike
dva sata i da u prei prilino mnogo kilometara.
U jednom trenutku voz se zaustavio, tako da sam mogla da
otresem prainu i protrljam nos, a oi su me uasno pekle. Ali nisam
sila, ula sam mnogo buke, glasova, videla sam kako promiu izme,
tako da sam odluila da nastavim. Nisam bila mrtva umorna, ovaj
voz je iao umesto mene, ovog puta su me bolele ruke, a ne noge.
I voz je ponovo krenuo, stisnula sam zube, ruke, ne znam koliko je
to trajalo, dok se najzad nije zaustavio na sledeoj stanici. Ovaj put
nisam mogla vie. Pustila sam se i skliznula izmeu ina, ali
nalazila sam se ispod zadnjeg vagona i manje sam rizikovala da e
me videti. Izala sam sa ove stanice poluslepa, trei. Bila mi je
potrebna voda. Nala sam se zatim u nekoj vrsti movare, otkrila
sam jednu baricu i u nju zamoila glavu. Trljala sam se nekakvim
liem koje sam tu pronala, moje ruke i lice su bili crni kao ugalj.
Ovaj nain prevoza bio je i suvie riskantan, veoma iscrpljujui.
Ruke su mi drhtale, imala sam vrtoglavicu. Nastavila sam du nekog
drugog puta, pomirivi se sa sudbinom da dalje moram peke.
Sutradan sam imala sree da otkrijem jednu lokomotivu sa tri ili
etiri mala vagona koja je stajala usred polja. Poslednji vagon je
imao krov i bio je prekriven slamom. Rekla sam sebi da u se
smestiti tu unutra i spavati, bilo mi je malo vano gde taj voz ide i
kada e krenuti, bila sam toliko iscrpljena.
Nakon nekog vremena sam ula glasove, ali bila sam dobro
sakrivena, zavuena ispod slame, nisam se pomerala i ovaj mali voz
se konano mirno pokrenuo. Provirila sam nosom ispod slame i
videla predele sa zelenilom, iroka polja.
Taj pejza je na mene delovao umirujue, i sve bi bilo dobro da
nisam bila tako gladna. Lokomotiva je usporila kada se pribliila
nekoj drugoj stanici u polju i morala sam da se ponovo sakrijem.
Iz daljine su dopirali glasovi, ulo se mukanje stoke koju su
putali da sie iz vagona. Krici iz velike blizine na nekom neobinom
jeziku, topot ivotinja, zatim zviduk u tiini i voz je ponovo krenuo.
Tako sam putovala skoro itav dan.
Zahvaljivala sam tom vozu to me je pustio da se odmorim, to je
imao milosti prema mojim leima, mojim nogama. Jo da je samo
mogao da mi ponudi komad mesa... Prilikom poslednjeg
zaustavljanja stoka je opet silazila, ali voz nije nastavio dalje. ekala
sam da se glasovi utiaju i na brzinu sam iskoila napolje. Da su
ljudi doli da istovare slamu iz ovog vagona, bila bih uhvaena.
Pronala sam neto za jelo i na drveu - jabuke, pa ak i groe.
Nou sam ulazila u sela da pijem sa esme, da spavam u nekoj tali
ili pod zaprenim kolima. Onda bih ponovo neumorno hodala, da bih
se opet nala u planinama. Moja torbica je sada sadravala
neoekivanu zalihu mesa, koje sam otkrila kako visi u jednoj tali
ispunjenoj bocama. Verovala sam da se radi o unki, zato to je imala
kost u sredini. Meso je bilo debelo, tamno, ali ukusno, mnogo mi je
nedostajalo, pa sam ga sada imala za due vreme. Sreom, jer sam se
sada nalazila u kamenitom predelu, nekoj pustoi od stena. Bila sam
oajna, verovala sam da je gotovo sa jarugama. Mnogo sam se plaila
praznine ako je stena bila ogoljena i bez drvea, bilo mi je potrebno
barem neko grmlje da me smiri.
Penjanje, sputanje, veranje, teko napredovanje u lavirintima od
kamenja... sve sam to radila dok mi ruke i noge nisu postale krvave.
Imala sam da jedem, ali ne i vodu. I kia je bila retka. Kada bi
padala, pila sam je na razne naine, otvorenih usta, ispruenih
dlanova, ali sam nekoliko puta bila primorana da pijem sopstvenu
mokrau, tako to bih unula i namestila dlanove u obliku koljke.
Bila sam sama, bez drutva ivotinja - ivotinje umeju da pronau
vodu, ja to nisam znala.
Mrzela sam te planine, mislila sam da u tu umreti. Ponekad bih
dobila elju da skoim u tu prazninu, da nestanem, da vie ne
hodam, da vie ne patim, da ne crkavam od ei. Imala sam uasna
iskuenja. Ali slika moje majke je uvek bila tu da me u tome sprei.
Skoro kao da sam je ula kako mi govori: "ekam te..."
I tada bih odolevala - ne, ne mogu, ne, ne mogu, treba iveti. Sve
mi se vraalo: Nemac, mrtvi, deca, a ja bih rekla sebi: "Preivela sam
sve to, moram sve rei mojoj majci, ispriati joj ta sam sve uinila
da je pronaem. Odmoriu se i nastaviu. Uvek sam imala prijatelja,
jedno dvostruko ja, divlju ivotinju koja se ne miri sa tim da skapa
na mestu.
Jedino mesto koje sam pronala i gde sam mogla da se tekom
mukom sklonim bila je jedna vrsta peine koja me je pomalo
podseala na vuju jazbinu. Jaruga je bila strma, morala sam da
napredujem tako to bih se leima priljubila uz stenu. Kada sam
izlazila, inila sam to etvoronoke, toliko su mi noge drhtale. Ta
praznina, taj prazan prostor ispod mene i teskoba koju je to izazivalo
u meni, uvek su bili moj jedini istinski strah u prirodi. Nikada nisam
uspela da ga stvarno nadvladam. Kao ni moj strah od grada i sveta
oko mene. Ova peina mi je omoguila da se odmorim, da se sita
najedem i da se naspavam. Bila sam na izmaku snaga. Moja
plovidba je trajala ve godinama, koje ja ak nisam ni brojala. Moje
telo je to znalo i ovaj poslednji ispit zamalo da je oznaio kraj.
Dogaalo mi se da spavam u drveu, toliko sam se plaila ove
paklene teritorije. Jedno jutro sam videla medveda. Nije me osetio,
vetar mu nije naneo moj miris, ali ta bih uinila da me je napao?
Sigurno bih koristila isti metod kao sa vukovima: legla bih na zemlju
i ne bih se pomerala. Tu bi sve zavisilo od toga koliko je medved
gladan. Rekli su mi kasnije da bi me onjuio, okrenuo se i ako bih
uspela da odglumim da sam mrtva, vie ne bi bio nezainteresovan za
mene. Mogue da bi bilo tako, ali sreom nisam imala to iskustvo.
Koliko dana, noi je prolo... pre nego to sam stigla na uzvisinu
iznad jednog interesantnog predela. More.
Ispod mene neko malo selo, siuno. Na kraju sam pakla, a ipak
mi izgleda da jo to malo napora, neophodnog da izdrim, prevazilazi
moje snage. Ne vidim vie jasno, u glavi mi je nekakav udan oseaj,
toliko sam gladna da ne oseam glad. e naroito. Pila sam iz jedne
sasvim male lokve, pomalo zelenkaste, ne znam da li je to bila voda.
Kada sam se nala dole, na nekoliko stotina metara od sela, imala
sam vrtoglavicu i sela sam na zemlju, nesposobna da se pomerim.
Sigurno je trebalo da neto pojedem.
Odvukla sam se do jedne male plae, sakupila neke koljke,
posisala ono to su imale u sebi nakon to sam ih razbila kamenom.
Pribliavajui se selu, osetila sam se bolje kad sam pronala nekakav
magacin sa vreama krupnijih koljki. Tee su se otvarale, ak i
noem, ali bile su osveavajue i hranjive. Zatim sam na trenutak
zaspala. Kasnije sam otila do ulaza u selo i tu sam sela. Koliko sam
mogla da osmotrim, bila je to neka ribarska luka, oslonjena na stene.
Iza mene je bila planina, a ispred more.
Bila sam toliko iscrpljena, na trenutke skoro bez svesti, nisam
imala elju ni za im. Ni da se krijem, niti da traim da neto
ukradem, jo manje da traim pomo. Mislim da sam bila bolesna od
neuhranjenosti, od dehidracije i kroz nekoliko dana bih moda bila
mrtva. Bila sam takoe obeshrabrena pred ovom vodom. To je more,
ali koje? Bilo je mora na dedinoj karti. Bilo ih je u Belgiji, ali to nije
bilo isto. Trebalo je da neto uradim, nisam znala ta, a nisam vie
imala ni hrabrosti. Teke glave, grozniava, pogleda koji se muti,
videla sam senke u daljini na pristanitu i bilo mi je svejedno.
Pred tom beskrajnom vodom nije se moglo dalje, napred. Uspela
sam samo da na to pomislim. "Ne mogu vie da idem napred." Bilo je
to ak olakanje. Uinila sam toliko napora da zadrim oi otvorene,
a telo mi je bilo tako udno, nisam ga vie oseala.
Ve sam bila veoma gladna. Bila sam sposobna da izdrim dva ili
tri dana da ne jedem, ali do te mere nikada. Bila sam samo kost i
koa, a mozak mi je bio istopljen.
A onda sam u toj magli videla kako stie neki brod. Verovatno
sam tu bila ve dugo, poelo je da se smrkava. Zatim su tu bili ljudi
na pristanitu. Manja grupa, mukarci, ene, jedno ili dvoje dece. Svi
ti ljudi raspravljali su neto sa jednim ovekom koji je siao sa broda.
Nisam bila mnogo daleko od njih, moda desetak metara, ali sam
slabo ula i taj jezik mi je bio potpuno nepoznat. Neki enski glas me
je trgao iz letargije. Poput kakve melodije, malo jai od ostalih.
Dolazio je od jedne siluete, vrlo prave, sa plavom kosom. Gledala
sam je zato to mi se inilo da je lepa. Neke osobe iz grupe bacile su
pogled ka meni, ne brinui mnogo o tom deritu koje lei nepokretno
na keju. Malo ljudi se u tom vremenu brinulo kada bi videlo neko
dete samo, odrpano i prljavo. Ova ena mi se ipak nasmeila. Ja
nisam ak mogla ni da joj uzvratim osmeh.
Najednom mi je prila, neto je govorila, ali ja nisam nita
razumela. Okrenula se prema oveku sa broda, izmenili su nekoliko
reenica, a onda se ona opet obratila meni. Imala sam nejasan oseaj
da pokuava da pronae jezik koji bih ja mogla da razumem.
Konano, njen melodini glas koji je pomalo kotrljao neka slova,
rekao je na francuskom:
"ta radi ovde? Razume li francuski?"
Akcenat je bio jak, govor brz. Ali, ona je govorila dosta dobro.
To me nije ak ni zaudilo, nije me bilo briga ko je oko mene.
Mogli su da me zgrabe i odvedu bilo kuda, nisam mogla da pomerim
noge, ni da otvorim usta. Ona me je uzela za ruku, malo energinije,
da bi me pridigla i ja sam se zamalo sruila. Rekla je ljubazno:
"Dobro je, hajdemo... hajde, bie dobro..." Povela me je prema
pristanitu, a ja sam i dalje bila u nekoj vrsti budnog sna. Priala je
sa ovekom sa broda i predala mu neto u nekoj maramici. To neto
je sijalo. Nisam nita razumela, nala sam se na brodu zajedno sa
ostalima, seam se da su nas smestili u unutranjost broda i da mi je
neko, verovatno ona, dala neto da jedem. Zatim sam, kada je brod
krenuo, utonula u san. Bila sam budna taman toliko vremena da
pogledam kroz okno, vidim deo luke, more, a zatim je nastupila
jedna velika crna rupa. Kad sam se probudila, nisam imala pojma
gde sam. Ljudi su sedeli na dugakim klupama, ona ena pored
mene. Verovatno sam spavala na njenim kolenima. Rekla je,
kotrljajui glas r:
"Ti govori francuski! Znam to! Priala si u snu!"
Bilo je udno to to je rekla. Nisam znala da ovek moe da govori
dok spava. ta mi je priala? Lai? Opet sam zauzela odbrambeni
stav.
"Da li ti je bolje? Hoe li da jede?"
Nisam odgovorila. Bilo je to i suvie rizino, nisam znala gde se
nalazim. Zato su me ukrcali na ovaj brod? I od kada sam bila tu?
Samo ena je govorila sa mnom, dala mi je da jedem, nije
izgledala zbunjena zbog moje zanemelosti. Oko nas su svi takoe
razgovarali, jeli, pili. Nakon kraeg vremena, poto sam razmislila,
odluila sam da joj se poverim. Dala mi je da jedem, ja sam jela, to je
najbitnije. Ti ljudi su imali kofere, nisu izgledali kao zloinci. Bili su
putnici.
Nisam mogla u to vreme da zamislim da sam u dnu nekog tajnog
broda, meu ljudima koji bee iz Rumunije, Srbije, Hrvatske ili ak
Maarske i koji su dali mnogo novca da se doepaju Italije...
Taj kapetan je bio vlasnik broda koji je verovatno dobro zaraivao
za ivot u tim vremenima ludila. Damina maramica je bila puna
nakita, ljudi su plaali onim to su imali. Iskrcali smo se negde na
nekoj obali i onda je svako poao svojim putem.
Zato se ova ena toliko angaovala oko mene? Da bi izgledala kao
majka porodice? Da se pravi vana? Pretpostavila sam da je imala
dete i da je morala da pobegne bez njega. ak je elela da ostanem sa
njom.
Odbila sam. Vlasnik broda nas je iskrcao u nekom movarnom
kraju, ljudi su gazili po blatu sa koferima u rukama. Njihov put, njen
put, nije bio i moj. ula sam kad je izgovorena magina re: "Italija."
izma na dedinoj karti, koju je deda ovako komentarisao: "Italijani
tre kao kunii." U to vreme sam zamiljala da Italijani tre sve
vreme, ali za im...
Smatrala sam da je besmisleno da poem sa tom enom. Bila sam
na izmi, sada mi je preostalo samo da se penjem, penjem, sledim
pravac severa i pronaem svoju majku.
Tlo je bilo blatnjavo, svakim korakom sam sve vie upadala u
blato i zavrila sam hodajui bosih nogu, sve do trenutka kada je tlo
ponovo postalo vrsto i ljunkovitije.
Moj mu je jednog dana reio da pokua da rekonstruie moj put.
Krenula sam iz jedne male luke na jugoslovenskoj obali, verovatno
blizu Dubrovnika, a movarno podruje gde sam kasnije gazila po
blatu bilo je dosta iroko i smeteno na uzvisini Komakjo u provinciji
Ferara.
Sve te linije koje je moj mu crtao na karti Evrope izgledale su mi
bez smisla. Ne moe jedna linija biti jalova planina, ni neka movara
prekrivena komarcima. Pitala sam se da li bi uasne slike koje sam
drala u glavi mogle jednog dana da se materijalizuju drugaije nego
u mojem bolnom seanju. I dalje mi je veoma teko da ih iskaem.
Deseto poglavlje
10.
NEKI DRUGI
OPOR

irisi su me uvek vodili. Mislim da sam razvila to ulo kojim se
mnogi ljudi ne slue. Bila sam dete, pa sam pojednostavila
mirise svake zemlje kroz koju sam prola. Nemaka je bila zaraena
mrnjom, Poljska smru, Ukrajina je imala miris vukova, iz
Jugoslavije mi je ostao miris golog kamena. U Italiji je miris blata i
kie bio svuda prisutan. Vrlo brzo po izlasku iz movare, nala sam
se na nekom putu, pa na nekom drugom putu. Hodanje je bilo
jednostavno, skoro odmarajue. Hrana lako dostupna u odnosu na
ono ta sam preivela ovih poslednjih godina. Neko vreme su
nemaka kola krstarila putevima. U nekim selima videli su se
tragovi bombardovanja. Ali, nikada nisam videla toliko dece i sve
manje i manje sam se skrivala, jer mi se inilo da se sva ta deurlija
nije plaila da e biti uhvaena. Zahvaljujui njima sam se oseala
manje uoljivom, bili su jadni, loe odeveni, sitni kradljivci i kako su
dani prolazili, postajala sam sve smelija. Nisam se vie plaila da
zamoim noge u neku fontanu, ni da se najedem po vrtovima. Bilo mi
je dovoljno da strpljivo saekam da neka ena rairi rublje da se sui
kako bih dola do nekih pantalona ili koulje. Tako sam mogla da
liim na tu decu koja drsko prose, a to je ono to sam izbegavala da
radim zbog izbegavanje kontakta sa ljudima. im bi mi se neko
pribliio, imala sam refleks da pobegnem.
Dosta brzo sam povratila snagu, a moja torbica je retko bila bez
zaliha hrane, naroito voa i povra, takoe i sira.
M
Bilo je to jedno sasvim novo iskustvo za mene, prepuno novih
bogatstava. izma o kojoj mi je deda priao sada je u mojoj svesti
poprimila jedan potpuno novi oblik. Ovde su ljudi bili siromani, ali
su tale bile gostoprimljive, vonjaci mirisni, krae lake izvodljive. I
prevoz takoe. Deca bi se uzverala na zadnji deo zaprenih kola koja
je vukao neki konj, a vlasnik se nije ljutio. Ja sam se usuivala da
rizikujem samo za krae vonje.
A onda, iznenada, u jednom selu - nepoznate uniforme. Vojnici
koji se smeju, priaju sa ljudima, dele bombone! Amerikanci! Deca
viu, radosna, navaljuju na njih bez stida i zadirkuju ih. To je dakle
to, Amerikanac. Distributer bombona? Nasmejani vojnik? Deda je
rekao da Amerikanci nisu uinili nita da nam pomognu da oteramo
Nemce, a oni su ovde!
Vojnici su bili ispred nekog magacina, delili su enama i deci
pakete, kutije, cigarete i naroito table okolade, iji se zaboravljeni
ukus ponovo tako estoko vraa u moja usta.
Kada sam videla okoladnu tablu u ruci nekog deteta, zaboravila
sam na svoj oprez, pa sam i ja pruila ruku.
Ta okolada! Nisam je esto jela u Belgiji, ali sam okoladu
doivljavala kao neto divno. Vojnik mi je dao okoladu, a mene je
preplavila srea. Jo dan-danas sam fanatik za okoladom, u stanju
sam da za minut smaem celu tablu. Nala sam se, a da to nisam
htela, na kolenima jednog vojnika, jednog velikog nasmejanog
dobriine, koji je otvorio jednu kutiju u kojoj je bilo neko udno meso.
Uzvikivao je okolo jednu re koju sam zapamtila, zadrala u seanju,
a koja je fonetski zvuala ovako: "mankimit". eleo je da ga svakako
progutam. Bilo je mekano, nije mnogo podsealo na ukus mesa, ali
bilo je dragoceno za moj eludac.
Monkey meat... kad su mi kasnije objasnili da je meso majmuna
bilo u konzervi od govedine, to mi je bilo vrlo smeno. Ponovo sam
videla sebe kako sedim na kolenima tog ogromnog dobrice i gutam u
isto vreme okoladu, meso, bombone i suve kolae bez ikakve razlike,
kao i ostala deca, a on se toliko smejao to nas hrani na taj nain, i
izgledao je tako srean.
Nemci nisu vie bili tu, mogla sam da idem bez bojazni, prolazei
kroz ovu mestimino razorenu, ali slobodnu zemlju. Ukus slobode
bez Nemaca je onaj isti koji sam osetila dok sam jela okoladu i
mankimit. Ostatak mog puta u Italiji nije bio posut okoladom.
Nastavila sam sa mojom tehnikom krae, ovog puta na pijacama,
gde su namirnice ipak bile retke. Onda sam se prepustila sudbini i
poela da prosim kao i ostala deca. Verovala sam u obilje u poetku,
ali kako sam napredovala ka severu, mnogo vie ljudi mi je delovalo
izgladnelo, a tale mnogo mravije. Trgovci su bili na oprezu sa
deurlijom. Imala sam elju za hlebom, a njega je bilo nemogue
pronai. Meso nisam nigde videla.
Jednom sam pronala sandale po mojoj meri. Nisu se dovoljno
vrsto drale na mojim nogama kad je trebalo da trim, a ja sam to
morala da radim posle svakog pokuaja krae, bilo da sam uspela u
njoj ili ne.
Kada bih ula da se govori francuski, ostala bih sva smetena. Neki
seljak i njegova zaprega su me bili upravo zaobili na jednom malom
planinskom putu.
"Gde ide mala? A, mala?"
Ve godinama nisam razgovarala osim sa samom sobom, sa
ivotinjama, drveem, ponekad sam se obraala nebu ili smrti. Bila
sam potpuno nema. Da bih odgovorila ovom oveku, morala sam
najpre da formuliem redosled rei u svojoj glavi. Mora da je pomislio
da mucam ili da ima posla sa nekom priprostom devojicom:
"Idem... da vidim svoje roditelje."
"A gde su tvoji roditelji?"
"Na severu."
"Hajde, uskai!"
udno, nisam imala nikakvih tekoa da razumem, ali sa druge
strane, rei mi nisu dolazile. Svaki put mi je trebalo vremena da
odgovorim, a nije se radilo o bog zna koliko dugim reenicama.
Nisam zbog toga mnogo brinula, govor nije bio moja snaga, prosto
reeno. To me nije spreavalo da razmiljam, da proraunavam svoje
anse da to bre napredujem. Nisam imala predstavu o tome ta
sam postala za skoro etiri godine lutanja. Divlje dete, mravo, sa
licem i celim telom u oiljcima. Nisam mislila da plaim ljude. Samo
sam imala oseaj da sam porasla.
Moja kosa koju sam isekla noem nije se videla ispod kape.
Poslednja haljina koju sam ukrala bila mi je predugaka, pantalone
odrpanog deaka bile su prljave, ali sam u Italiji videla decu
odrpaniju od mene. Taj dobri ovek me je prevezao dobar deo puta
svojom zapregom. Bilo je mnogo farmi i polja, koje sam sa ovog
zemljanog puta videla u daljini, takoe i udolina i umaraka.
Drugom prilikom, iskoristila sam jo jednu zapregu i dobila crkavicu
od hleba po dolasku na jednu farmu.
Ali je moj govor bio i suvie ogranien. Kada bi me ljudi pitali
kuda idem, ta radim tako kasno na putu, bilo mi je teko da
odgovorim i oseala sam strah da dam neko objanjenje. Ponovo sam
se zatvorila. Dala bih znak umesto do vienja, nita vie, nisam ak
ni pitala gde se nalazim, izgubila sam i tu naviku. Hodala sam,
mislila na svoju majku, urila sam da se ponovo naem na poznatom
terenu i da je traim tamo u Belgiji. Po meni, to je bilo vrlo prosto,
tata i mama su morali da budu na povratku sa istoka, kao i ja.
Videla sam Amerikance, verovala sam da je rat bio zavren. To ipak
nije bio sluaj. Jo.
Posebno dobro se seam jednog trenutka kada sam napravila
greku u orijentaciji. Nala sam se na nekoj raskrsnici i umesto da
skrenem levo, nastavila sam putem pravo, verujui da je to dobar
pravac. I tako sam stigla pred neka velika vrata, za koja sam mislila
da su vrata nekog dvorca. U stvari, bio je to manastir. Put se tu
zavravao.
Spustila se gusta magla, ve dugo sam hodala i nisam htela da
krenem nazad. Bila sam besna to sam izgubila vreme, elela sam da
brzo napredujem, a evo, bila sam blokirana. Odluila sam da
zalupam na vrata. Jedna svetenica mi je otvorila.
"Gladna sam."
"Ui."
Prola sam kroz velike prostorije sa visokim plafonima, sa
lukovima u zidovima. Trpezarija se nalazila na kraju jednog
dugakog hodnika.
"ta radi tako kasno, na putu?"
"Hou da vidim svoje roditelje, izgubila sam se, a i gladna sam."
"Sedi tu, doneu ti da neto pojede."
Vratila se sa oljom toplog mleka, krikom hleba i malo povra.
Nisam bila jedina koja je tu ugoena. Bila je tu i grupa mladih
ljudi koji su takoe jeli, a dueci su bili rasprostrti po podu. Mora da
je ovo mesto bilo neka vrsta konaita za ljude koji bi se nali na tom
putu. Sluajui ta ovi mladi ljudi priaju, shvatila sam da rat na
severu jo nije bio zavren. Meutim, njihovi razgovori su bili puni
nade. Sutradan, nakon dobro provedene noi, malo sam se muvala
oko sestara, sve dok mi nisu opet dale da jedem. Rat nije bio zavren,
morala sam da obezbedim rezerve.
Kasnije, kada sam kao odrasla osoba bila u prilici da obilazim
Francusku, inilo mi se da predeo u okolini Grenobla odgovara mom
seanju na taj manastir. Kao da sam ve prola tim putem. Imala
sam utisak ve vienog, okolina mi je delovala poznato. Ali, nikada
nisam uspela da pronaem taj manastir na kraju planinskog puta,
koji je bio tako milosrdan prema meni.
Morala sam da se vratim natrag tim putem, znajui sada da su
vabe jo tu, sa njihovim pukama, njihovim izmama, njihovim
sivo-zelenim uniformama. Amerikanci ih jo nisu sve oterali. Ali, ta
da radim nego da nastavim napred prema Belgiji i pronaem dedu?
On je znao, samo on, gde je moja majka. Sigurno je imao vesti o njoj.
Ja sam porasla, sigurno, ali moj duh kao da se uopte nije
promenio. Bila sam isto onoliko tvrdoglava, u potrazi za svojom
idejom vodiljom: mama. I dalje sam imala sedam godina i oseala
istu onu bojazan da e me Mukaraa epati. Nikada, vie nikada
nisam elela da vidim tu enu. Mislila sam na nju u umi koja me je
vodila prema dedi. Govorila sam joj:
"Vidi li ta je uradila Beoanka? To ti nikada nee biti u stanju!
"Ali, ja sam to uradila, otila sam, vraam se, ali ne kod tebe."
Zrnca mrnje su me ponovo osvajala. Setila sam se dana kada je
ubila starog muevljevog maka. Starog, bolesnog, olinjalog maka,
koji je samo traio da zavri svoj vek i skona na fotelji. I onoga kad
mi je rekla: "Tvoja majka? Gde je ona, ta tvoja majka, sada?" "Ako
Nemci pobede, predau te njima..."
Nisam ni zaboravila, ni oprostila.
Prolazak kroz Francusku ostao mi je u seanju po tome to sam
oseala mirnou, olakanje. Ponovo sam se srela sa svojim maternjim
jezikom, bliskim pejzaima... Oivela sam, imala sam utisak da se
vraam kui.
Konano sam se jednog dana ponovo nala u Belgiji, gde sam na
nekom putu ula kako neko vie: "Jesi li to ti?" a neko je odgovarao:
"Ou..."3
To oue znailo je da sam u Belgiji. Bila sam opet tu, kod kue.
Kada sam se nala ispred table koja je oznaavala put za Brisel,
udvostruila sam korak. Bila sam ponosna, nestrpljiva da se bacim u
naruje Marti i dedi. Okrenula sam lea crkvi pored Mukaraine
kue i mugnula na put za farmu. I zaustavila se, dezorijentisana.
Traila sam ogradu i ovce, ali ograde vie nije bilo. Morala sam da
primetim drvee, krov farme, ali nita od toga. Osvrtala sam se,
proveravala svoje deje uspomene, a sve su se one zaustavljale na toj
ogradi. Kruila sam unaokolo, farme uopte nije bilo. Nije mogue da
sam se prevarila. Znala sam taj put napamet.
Plakala sam iz oaja. Kakvu odluku sada da donesem? Gde da
idem? Mukaraa je moda znala gde je dea, ali nisam htela da
rizikujem i idem kod nje. Moglo bi se desiti da me zatvori. Deda je
nestao, moda je bio mrtav. Da li su ti prokleti avioni bombardovali
farmu? Nisam videla ruevine. Praznina, samo praznina,

3
Ou je belgijska verzija francuskog Oui - da; (prim.prev)

neprepoznatljiv teren, nema vie mojih kokoaka, ovaca, pasa, ni
ljuljake.
Nastavila sam put u suprotnom pravcu, du kanala, da bih se to
je vie mogue udaljila od ovog mesta. Vukla sam se dalje, traei
neto za jelo i mesto gde u provesti no. Otkrila sam najpre jedan
prostran, breuljkast, poumljen prostor, sa jezerom. Malim drvenim
stepenicama uzverala sam se do drugog puta, imala sam savren
pregled kraja. Bila sam zatiena, mogla sam da se sakrijem meu
drveem i organizujem svoju alosnu egzistenciju. Preko dana sam
otkrila jednu pijacu i ukrala ono to mi je bilo potrebno. Krompir,
neko ebe, ali bila sam sama i jadna.
"Hej, ta si to uzela? Video sam te!"
"Odlazi!"
"To je opasno, ne sme to da to radi sasvim sama! Imamo jednu
kuu i u njoj ima mesta i za tebe."
Taj deak koji mi se obratio bio je punaak, plavokos, manje
dronjav nego ja. Izgovorio je re kua pridajui joj poseban znaaj.
Mora da sam ga gledala sa zaviu zato to je dodao: "Zovem se Sigi!
Hoe li da vidi kuu?"
Nisam se plaila da ga pratim. Stalno sam drala ruku zavuenu
u moju torbicu i poloenu na moj no. Poslednji, koji sam pronala u
umi vrlo blizu Brisela, sa drkom od izrezbarenog drveta. Mnogo
sam ga volela. Imala sam i seivo nekog ruskog bodea, oseala sam
se dobro naoruanom. To mi je bilo naroito vano, jer sam se vukla
tako jadna i sama ve nedeljama ili mesecima. Videla sam ljude kako
se vraaju svojim kuama, decu sa roditeljima. Ponekad sam ostajala
priljubljena uz neka vrata, pokuavala sam da se setim gde je kua i
stan mojih roditelja. Jednom sam napravila skoro ceo krug oko
Brisela, da bih pronala onaj tramvaj. Ali trasa tog tramvaja bila je
preduga, a moj kompas nije niemu sluio na ulicama. Niko nije
mogao da mi kae da li sam dola sa severa ili sa juga. Poznavala
sam samo onaj deo grada koji je bio daleko od centra, blii
poruenom mostu i dedinoj farmi. Bila sam se dovoljno udaljila da ne
naletim na Mukarau i tu sam ostala, jer sam imala orijentire.
Crkva, mesto za pijacu, kanal. Hodala sam skoro po ceo dan da bih
obezbedila da se prehranim, nou sam nestajala u parku.
Sigijeva "kua" i njegova banda nalazili su se malo dalje, na onom
mestu koje smo nekada zvali "plato", iznad parka. Putem mi je
ispriao da je on deo jedne bande, koja se veoma dobro snalazi tako
to ide u krae po pijacama i po izlozima prodavnica. Zatim su delili
plen. Po njemu, to je bilo lukavije i efikasnije.
"Imamo sve to nam treba, na toplom smo, dobro nam je, ne mora
nita da radi. to smo brojniji, bolje se snalazimo."
Nisam govorila. Taj iznenadni kontakt sa adolescentom, starijim
od mene, uplaio me je. On je bio neusiljen, vrlo veseo, navikao na
grad, nije mogao da zna da sam tek izala iz ogromnog haosa mog
detinjstva. Lako me je otkrio i smatrao za neiskusnu pobegulju
videvi me kako kradem neki nesreni krompir u izlogu.
Bila je to neka ve dugo naputena kua. Zvali su je "kua pauka'.
Gledana spolja bila je bela, etvrtasta, sa terasom na kojoj su se
sunali. Ulazilo se kroz jedan prozor, a unutranjost je bila potpuno
prazna. Prostrli su ebad po podu u jednoj velikoj sobi u prizemlju,
prozorski kapci su bili zatvoreni, a pauci su bili svuda, obeeni po
prozorima, u uglovima vrata, po plafonu.
Pokazao mi je plen njihovih pljaki: flae vode, mleko i namirnice
svih vrsta. Da bi osvetlili prostoriju, stavili su svee u prazno
ognjite. Prali su se u jezeru u parku ili kod jednog seljaka koji je
imao esmu.
"Devojke idu kod tog tipa, ti radi kako hoe."
Prvog dana nisam videla "devojke", ali predstavio me je ostalim
deacima. Bili su to: "Kanaanin", "Ovan" i "Gorila". Kanaanin,
najstariji, mala skitnica, obuen u neki demper, izgledalo je kao da
se niega ne plai. Ovan, tunog lica, bled, mrav, crne, vrlo dugake
kovrdave kose, dugih trepavica. Gorila je bio mali, zdepast, mogao
je imati oko osamnaest godina. Bila sam impresionirana time to su
vei i stariji od mene, a Ovan me je najvie privlaio. Naroito kada
mi je Kanaanin rekao:
"Zna, on je udan, ali ne treba obraati panju na to, video je
kako mu ubijaju roditelje."
Ovan nije izlazio napolje, u krae. Kanaanin, koji nije bio roen
u Kanadi, ve u Belgiji, mnogo ga je titio. Sigi je neosporno bio
najlukaviji. Dva sjajna oka, irok, pomalo podrugljiv osmeh. On je
organizovao krae prema potrebama bande. Imao je dve devojke,
koje sam videla kada su kasnije dole. Margo, jedna lepa smeokosa
devojka, obdarena impresivnim grudima i otrim glasom, koja se po
Sigijevom miljenju "snalazila" na svoj nain:
"Uglavila se kod jednog seljaka iza oka, ona ima argumente!"
Imala je sedamnaest, osamnaest godina i nije volela da je deaci
zadirkuju, to su oni esto inili u vezi sa njenim "jastuiima".
Gorila je govorio: "Moe li da se spava na tvojim jastuiima?"
Druga devojka, Deniz, bila je smee, kratke kose, mrava, sa
malim smenim licem i zejim zubima. Ona nije umela da uti i
deaci joj nisu dosaivali.
Pitala sam se kako sam ja izgledala usred ove male druine,
slobodnog ponaanja, vete u kraama izloga, snalaljive. Nisam
uopte liila na njih. Ali sam poela pomalo da govorim.
Najpre sam rekla svoje ime, Mike. Oni nisu postavljali pitanja, a
ni ja. Osim Ovnove nesree, nisam znala nita o njima, odakle su
doli, da li negde imaju porodicu. Nai razgovori su se odnosili na
hranu, odeu, ono to je bilo neophodno da se pribavi za ivot. Kako
sam bila najmanja, nisam imala neko konkretno zaduenje.
Kanaanin, Sigi i Gorila ili su da "love". Ali, pre polaska su se
dogovarali.
"Ja sam video kapute i kape."
"A ja sam video jednu baraku, ima sira..."
Najpre bi "snimili" sve to se moglo lako uzeti. Zatim su se
razmatrale potrebe. Razvili su itavu tehniku krae. Jedan ili
dvojica uli bi u neku prodavnicu da neto pitaju. Dok bi trgovac bio
zauzet davanjem objanjenja, drugi je krao. Kad bi se radilo o teem
poduhvatu, ili bi po trojica. Na primer, kad bi se radilo o nekoj vrlo
prostranoj ulici, na kojoj nije bilo dovoljno sveta da bi se moglo
neopaeno uunjati. Svako je imao svoju ulogu, a zatim bismo
odnosili ono to smo pronali i to podelili. Najvie su nam trebali
kaputi, i ebad, takoe. A to nije bilo lako ukrasti.
Dobijala sam sir, krompir, hleb, ponekad margarin, svinjsku mast
koju sam oboavala i slaninu. Donosili su mi i neke kapute u
nekoliko navrata, koji su esto bili vrlo kratki ili suvie dugaki,
nikada po mojoj meri. Imala sam i jedan al. Cipele, to je ve bio tei
sluaj. Dugo sam uvala jedne kaljae od neke vrste kauuka. Bile su
praktine za moj uzrast i dosezale su mi iznad lanaka. Te zime sam,
mislim, obula svoj prvi par arapa. Nisam volela arape, ali kaljae
nisu bile tople, a arape su mogle vrlo lako da se ukradu. Bilo ih je
dovoljno za sve. esto sam ostajala da spavam dok su oni izvodili
svoje poduhvate. Bila sam vrlo srena to ne moram da trim po
drumovima, a najbitnije mi je bilo da jedem i utolim glad. Uvek sam
bila gladna i biu gladna celog svog ivota.
Sa Ovnom sam bila najprisnija. Drali smo se za ruke. Retko je
govorio. I ja sama, raspolagala sam malim fondom rei, nisam se
dobro izraavala, koristila sam izraze karakteristine za sasvim
malu devojicu, mnoge su mi rei beale. Nisam ni znala pravo
znaenje nekih rei. Nisam se razvijala. Imala sam utisak da znam
da govorim, ali kao da mi je na to znanje bio stavljen poklopac i kao
da nita nije moglo odatle da izae. elela sam, znala sam ta sam
htela da kaem, ali nisam umela da se izrazim. Sasvim jednostavno,
rei nisu dolazile. Ovnovo utanje mi je bilo od velike pomoi, jer sa
njim sam barem mogla da pokuavam da govorim, a da mi se ostali
ne rugaju.
Kada su me kasnije upisali u kolu, imala sam grdne tekoe, jer
sam bila potpuno izgubila kontakt sa drutvom, zaboravila sam
uobiajen nain izraavanja, a o "normalnom" ponaanju da i ne
govorimo. Bilo je toliko toga to sam mogla i htela da kaem, a nisam
umela.
elela sam da kaem Ovnu:
"Ti, kao i ja, zna da sam mnogo propatila. Lutala sam po zemlji, a
nisam pronala svoje roditelje. Treba da nastavimo da ivimo,
izdraemo, zajedno smo, ne treba gubiti hrabrost, treba ii napred."
Htela sam da priam barem o nekim trenucima svog detinjstva,
kako bih nas oboje uteila. Nisam znala ko je Jevrej u bandi, a ko
nije. Meu nama to nije bio problem, iveli smo izvan sveta, na
marginama drutva, kao to sam ja ivela na obodima uma sa
mojim vukovima. Neki su ili da love, a svi smo od toga imali koristi
i to je bilo dobro. Nisam postavljala pitanja Ovnu, izgledao je vrlo
bolesno, jako je kaljao, a mi nismo imali nita ime bismo mu
olakali. esto su ga hvatale groznice. Kanaanin ga je esto
umotavao u ebe.
Margo je odlazila na farmu kod svog seljaka da trai olju mleka
sa medom, ne bi li mu to pomoglo. Ali taj skromni lek nije naroito
pomagao. Mislim da je imao tuberkulozu.
Kanaanin nije eleo da Ovan ide da lovi napolju, pa je kao i
devojke bio iskljuen iz plana napada. U pojedinim momentima mi
nije smetalo to to me iskljuuju, a u nekim drugim sam se bunila.
Oseala sam se fiziki sposobnom da i sama izvrim neki junaki
podvig, ali sada nisam ja razraivala planove niti odreivala ciljeve,
mada sam mogla da iskoristim svoju mo zapaanja i oseaj za
strategiju. Moja uloga je bila da obavljam sitne krae, jer sam bila
mala. Tiho sam gunala, sebi u bradu, htela sam da im kaem kako
da neto urade, ali nisam znala da se izrazim. Tada sam krala uvek
isto: hranu, kutiju svinjske masti, ponekad ak nisam znala ta je to
to uzimam. Donosila sam bilo ta, jer je neto uvek nekome
priinjavalo zadovoljstvo. Prvi put sam umoila svoje prste u kutiju
svinjske masti, da je probam. Imala sam naviku da jedem sama.
Ostali su me nauili da shvatim pravilo zajednice: donosimo i delimo.
Sigi je bio najlepi deak u bandi, a pomalo je flertovao sa Deniz.
Igrali su uz zvuke jednog starog gramofona koji nam je dospeo u
ruke i koji je strano kripao. Gledala sam ih kako se grle, a to mi je
izgledalo smeno. Jo nisam bila devojka, postala sam to znatno
kasnije. Moje telo prilagodilo se mojim uslovima ivota. Bilo je grubo,
narueno i mukobanjasto. Znala sam da nisam lepa, lako sam to
zakljuila uporeujui se sa onim devojkama. Gotovo da nisam imala
grudi, bila sam mrava i jo nisam razumela tu vrstu odnosa izmeu
devojke i deaka. Smatrala sam, stoga, vrlo udnim kad bih videla
druge kako se grle. Bila je to za mene nepoznata igra.
Oseala sam se dobro meu njima, ali oni su ipak bili ljudi i jo
nisam imala poverenja u njih. Moj ivotinjski nagon za
preivljavanjem koji me je dobro sluilo za vreme svih onih godina
lutanja, morao je nastaviti i dalje da mi slui. Volela sam da
uporeujem noeve. Svaki put kada sam mogla negde da ih uzmem,
bila sam zadovoljna. Nisam umela da ivim bez noa, bez grickanja i
bez grebanja koe koja je ogrubela i koja mi je sada smetala.
Jednoga dana je onaj mamlaz od Gorile hteo da skoi na mene.
Imao je svoje razloge, koje sam mogla da pretpostavim, ali je brzo
shvatio da nije trebalo da me dira. Uspeo je samo da dobije dobre
batine. Bacio me je na pod kako bi postigao svoj cilj i odluno zgrabio
moje pantalone. Bio je vrlo jak, ali i ja takoe. Da se nisam borila,
verujem da bi me silovao. Grizla sam ga, grebala, udarala. Potekla
mu je krv iz nosa. Nije mogao da oekuje toliki otpor od jednog tako
mravog devojurka.
Zatim sam drhtala svim svojim ulima, ne znam da li je to bilo
zbog straha, podseanja na neto drugo, ili od uzbuenja zbog itave
te gungule, ali sam se nakon toga smestila u jedan oak, da se
povratim. Kasnije, im bih videla da mi se pribliio na manje od
jednog metra, ukoila bih se, instinktivno se povukla unazad. Sigi je
to primetio i diplomatski reio problem: "Pusti malu na miru, trai to
negde drugde. Mi smo jedna banda. Neu probleme sa njom."
Margo je imala elju da ureuje na kutak i da ga odrava istim.
Donela je neku biljku sa nekoliko cvetova, a Deniz joj se rugala,
smatrajui da ta biljka ne lii ni na ta. Takoe se rugala planovima
koje su ostali pravili o tome da Margo obrlati onog seljaka. Svaki put
kad je koristila priliku da zbrie tamo, dok su joj se grudi njihale u
bluzi, Deniz se alila zajedno sa ostalima: "Kad se udaje?"
"Smejte se, smejte, ali vi derete zahvaljujui njemu!"
Svi su to znali. Seljak je popravljao jelovnik "kue paukova". Sve u
svemu, bio je to dobar ivot. Ponekad smo se sunali na terasi,
odakle se pruao divan pogled na park. Oseali smo se kao pravi
burujski milijarderi. Ali ja sam vie volela da se igram noevima na
platou sa deacima. Gaali smo drvee i tu sam bila vrlo dobra.
Jednoga dana sam napravila glupost tako to sam im pokazala vrh
mog bodea, iji je trouglasti kraj bio izuzetan, napravljen da zadaje
rane koje ne zarastaju. Bio je tei za bacanje. Toliko smo bili obuzeti
igrom da niko nije primetio da dolazi jedan aca. Normalno, nije nam
nita rekao, tu smo bili da se igramo, ali kad je video ruski bode, to
je ve bila druga pria. Nisam smela da kaem da je moj, toliko sam
se plaila da e me odvesti u zatvor. Kanaanin koji je bio
najkrupniji meu nama, odmah je rekao: "To je moje."
Policajac ga je odveo u stanicu zajedno sa bodeom. Vratio se
kasnije bez bodea. Morao je da im ispria neku priu i rekao je da
ga je negde naao, ali ja sam upravo ostala bez mog malog bogatstva,
vrlo dragocenog za mene. Taj bode je poticao iz velike daljine, sa
jednog polja mrtvih vojnika u Ukrajini, onog istog sa kog sam
pokupila moje zvezdice. U torbici mi je ostao kompas, koji im nisam
pokazala, moje zvezdice i moj no iz Ardena.
esto smo pravili male zabave, dok je Gorila lunjao okolo traei
devojke. Devojke bi zapalile svee, razastrle po podu arav i
ukradene poslastice. Nekoliko suvih kolaa, flau piva ili vina, sve
to smo imali i to je bilo malo posebnije. Ako nismo mogli da delimo
poslednju poslasticu koja bi ostala, igrali bismo jednu igru. Ako bi
ostala boca piva, na primer, bila su potrebna dva dobitnika. Svako bi
stavio ruke na lea, izabrao prstima jedan broj od jedan do pet i to
pokazao ostalima. Ne seam se vie kojim redom je ko dobijao. Ali
znam da sam jednom dobila pivo, a nisam ga volela, bilo je jako
gorko. Danas ga mnogo volim, ono za mene predstavlja pravi miris
Belgije.
Vie sam volela da igram u kolae, svinjsku mast ili vrue
kestenje. Sve to je bilo slatko.
Sve u svemu, to je bilo kao jedno vee u krugu porodice. Samo je
Gorila rizikovao i izlazio napolje nou. Ostali nisu eleli da se
pokazuju. Svako je imao svoje razloge, ali u krajnjoj liniji smo svi
imali jedan isti. Ljudi nisu bili prisni sa nama. Ili su za svojim
poslom, da rade, u kolu, bili su to "buruji" ili "sveci", kako smo ih
zvali. Njihova deca nisu bila kao mi i bilo nam je drago to smo
razliiti. Razlika je bila naa sloboda. Nismo nita znali, ja pogotovo,
o tome kako se rat odvijao. Kanaanin moda jeste, bio je najstariji.
Odnekud je bio pribavio avijatiarsku bluzu. On je znao ta se
dogodilo sa Ovnovim roditeljima, ali nije nikada govorio o tome. Nije
se plaio ni policajaca. Mi ostali jesmo. Kada bi se desilo da krenemo
na neki izlet u selo, jer je bilo lepo vreme, dobro smo pazili da nas ne
primete. Bili smo naputena deurlija, bez porodice, niko od nas nije
eleo da se nae u policijskoj stanici i da daje objanjenja. inilo se
da se jedino Kanaanin niega ne plai.
Vesti o spoljanjem svetu dolazile su nam od deaka, ali su oni
uglavnom priali o pijacama, stonim sajmovima ili o izlozima sa
odeom.
Jednoga dana se Sigi vratio rekavi da se u gradu neto dogaa i
da bi trebalo da odemo da to vidimo.
I zaista, ljudi su slavili na ulicama, bilo je zastava po prozorima, a
postepeno su se formirale kolone i mi smo krenuli prema centru
grada.
Masa ljudi uputila se u odreenom pravcu, mi smo ih sledili do
puta za Mons i tu sam prvi put videla kako dolazi jedan oslobodilaki
tenk. Englezi.
Sigi me je smestio na prozor neke kue, bila sam iznad gomile i
poela sam da plaem. Svi su bili sreni, ljudi su vikali, skakali od
radosti, a ja sam se oseala naputenom. Bila sam tuna, svim
svojim biem. Gde su moji roditelji? U toku sveg ovog vremena ja
sam im se nadala, za mene su bili u nekoj auri, zatieni, ivi, u
jednom kutku moje glave. U tom danu proslave primirja, kad su
zvona zvonila i cela Belgija klicala od radosti, shvatila sam da tu
nema radosti za mene. Izgubila sam ih. Ako su me traili, to je moglo
biti samo na farmi. Nisam videla da su se moji roditelji ikada pojavili
kod Mukarae. Samo je deda poznavao moju majku, priao mi je o
njoj, imala sam "lepe ui kao ona", govorio je. Bila sam sigurna da je
deda klju svega.
Ali, farma nije vie postojala. Primirje je za mene bilo jo jedna
tuga vie.
Ovan nije bio sa nama. Mora da je i on bio tuan. Znatno kasnije,
te godine, poele su da cure glasine. Kanaanin je govorio: "Ima ih
koji se vraaju sa istoka, mravi su, nije ih lepo videti."
Tada bih poela da tumaram ulicama i da zagledam prolaznike.
Meutim, njihov pogled na nas, deurliju sa ulice, sada je poeo da se
menja. Tretirali su nas kao gamad. "Sklanjaj se, bedni crve!"
Jednom sam pomislila da sam videla svog oca - ispijeno lice, plava
kosa... taj ovek je bio toliko mrav i toliko tuan. Odmerila sam ga
od glave do pete, a on nije ak ni obratio panju na mene.
Pre primirja nisam gledala ljude, nisu me se ticali, ali posle tog
dana nisam prestajala da ih zagledam. Nada je uvek bila tu i ako
moje noge nisu vie trale u potrazi za mojim roditeljima, oi su ih
traile na svim licima. Ovan nije bio dobro raspoloen, ali to niko
nije shvatao ozbiljno, jer je on uvek bio tuan i bolestan. Mnogo sam
ga volela.
Jednoga dana, drali smo se za ruke i sedeli u velikoj sobi u
drutvu paukova, a napolju je bilo lepo vreme.
"Nema elju da idemo na krov?"
"Ne, radije bih da ostanem ovde."
"Onda ostajemo ovde."
"Gle, ti nema lani oko vrata?"
Margo je imala jedan lep lani, dobila ga je od onog njenog
seljaka.
"Ne, nemam."
Ovan je preturao po svom depu.
"Hoe li ovo?"
"O, to je tako lepo!"
Bio je to jedan mali zeleni Buda, koji je visio na kraju metalnog
lanca, bez ikakve vrednosti, ali zelene boje... a ja sam oboavala
zeleno.
Odmah sam ga stavila i zagrlila Ovna. Za mene je ova gvourija,
verovatno ukradena na nekoj pijaci, bila mnogo lepa od lanca koji je
nosila Margo.
Ovan mi je dao svoj poslednji poklon. Jednog nesrenog
popodneva, kad sam se vratila iz sela, videla sam Sigija kako
istrava iz kue:
"Saekaj, saekaj. Ne ulazi! Neto se dogodilo!"
"O emu se radi?"
"ekaj, rei u ti!"
Izgledao je zaista jako potresen. Kanaanin je stajao iza mene,
Sigi ga je odvukao u stranu da mu neto kae i on je odmah uskoio
u kuu.
Ja sam utrala za njim, a Sigi nije mogao da me sprei.
Ovan se bio obesio o jednu gredu. Dok ga je odvezivao, Kanaanin
je plakao i glasno jecao. Ja sam se pribliila, klekla na kolena, a svi
smo plakali, od neshvatanja i besa. Ostao je sam, to se retko
deavalo, a on je to iskoristio da nas napusti, odlazei u smrt. Bilo je
to tako nepravedno. Svi su se oseali krivim, naroito Kanaanin,
koji ga je voleo kao mlaeg brata i toliko ga titio. Tek tada sam
shvatila zato je toliko brinuo o njemu.
Ne znam ko je odluio da ode i obavesti policiju o tome. Sigurno
Margo. Onda je zbrisala kod svog seljaka. Policajci su stigli nakon
nekog vremena.
Ovnova smrt oznaila je kraj nae prie. Napustivi bandu, on ju
je razbio. Kanaanin je bio uniten, bilo je strano videti tog tako
vrstog deaka i vrlo jakog na jeziku da toliko jeca. Ja sam drhtala
celim telom, praznina mi je epala duu. Zatita koju mi je banda
pruala ve godinu dana odjednom je isparila, kao kad kua izgori do
temelja. Do sada je sve bilo tako toplo, neno, a sada se sve zavrilo, i
sa svih strana oseala sam samo hladnou.
Ukrcali su nas u dvoja policijskih kola kako bi nas odveli u
Komesarijat. Kanaanin nije eleo da napusti Ovna, odbijao je da
krene, svaao se sa policajcima.
"Ne ini to, deae moj, mi emo se za njega pobrinuti... Hajde
doi..."
Bili su dobri, pokuavali su da shvate to to se dogodilo, ali nam
nisu eleli nita loe. Kanaanin je uspeo da izdejstvuje da bude u
kolima zajedno sa mrtvim Ovnom, uvijenim u neko platno. Nikada
ga vie nisam videla.
Kad smo doli u policijsku stanicu, razdvojili su nas. Ja sam se
nala pred jednim dobroudnim komesarom, koji je eleo da zna
kako se zovem i ta sam radila u toj kui.
"Mike, ta znai to Mike? Ne zna prezime tvojih roditelja?1'
"Ne znam."
"A odakle dolazi, tek tako, niotkuda?"
"Pravo iz rata."
"Dobro... onda sluaj, pogledaemo u Optini postoji li neki trag,
ali ako nema roditelje, moraemo da naemo neko reenje, treba da
ide u kolu, neko mora da se stara o tebi! Ne poznaje nikoga?"
"Ne."
Onda je rekao:
"Saekaj, neto u ti doneti."
Bio je ba dobar ovek, vratio se sa oljom tople okolade i
sendviem.
"Jedi koliko ti je drago, stiem brzo."
Kad se vratio, rekao mi je da jedna gospoa arko eli da doe i da
me uzme, da e svi biti zadovoljni, da u imati porodicu i da ne bi
trebalo da se suprotstavljam.
"Da, ali ta je sa ostalima, moemo li se videti?"
"Ne sada, kasnije, ponovo ete se videti, ali ne sada. Sada treba da
ide kod te gospoe, slae li se?"
Odveo me je kolima kod gospoe o kojoj se radilo. Bila je lepo
odevena, na visokim petama, burujka.
"Razumete", rekla mu je ona, "to je malo brzo, uiniu sve to
mogu, ali e ona morati da spava na otomanu, za ostalo emo videti
kasnije."
Na otoman... opet! Zavriu daleko od ostalih, kao kod Mukarae.
Mogue je da je dobri komesar primetio moj pogled, ali mislim da
to nije bio razlog to je odustao tako brzo. Mora da mu se gospoa
nije svidela.
"Sluajte, gospoo, ako nemate vie kreveta, postoje i druge osobe,
dve ene koje imaju veliku elju da je uzmu. One su uz to i
profesorke, znai imae u isto vreme i obrazovanje i smetaj..."
"Pa dobro, ako je to tako, onda se slaem. Vi ete sigurno imati
priliku da ovde smestite neko drugo dete."
Vratili smo se u Komesarijat, a ovaj dobri ovek mi je objasnio da
e me prihvatiti "dve dobre osobe, prave katolkinje, koje e preuzeti
na sebe obavezu da me podiu", da e on odmah otii da ih obavesti i
da u tu no provesti u krevetu.
ekala sam u njegovoj kancelariji, sa svojom torbicom od koje
nisam nikada htela da se odvajam. Jo sam imala moj no, moj
kompas, moje zvezdice i mog malog zelenog Budu oko vrata. Bilo je
to sve to sam imala.
Onda sam videla kako dolazi deda!
Bacila sam se na njega! Bio je to najdivniji od svih poklona. Deda
je bio tu, moi u da poem sa njim, on e mi rei gde su moji
roditelji, neu se vie odvajati od njega!
Ljudi iz Optine, njegove nekadanje kolege su ga obavestile.
Traio me je ve dugo i kad su mu rekli da je policija pokupila neku
bandu sa jednom malom plavokosom devojicom, on je doao da je
vidi. Nije to bio prvi put da on dolazi ovde da pogleda decu
pokupljenu sa ulica. Bilo ih je posle rata vie nego to je moglo da se
zamisli. Mnogo puta se razoarao, ali me je ovog puta pronaao.
Policiji je dao moje ime, ono koje sam mrzela: Monika Val. Bila sam
tako identifikovana, postojao je trag lanog datuma mog roenja: 12.
maja 1937. godine u Briselu. Ali, deda nije vie nita rekao
komesaru, koga je izgleda poznavao, osim da nemam roditelje.
"Gde su tata i mama?"
"Treba da se sa tim suoi, edo moje. To se ne zna."
"Onda, idem sa tobom? Idemo li?"
"Ja bih to mnogo voleo, edo moje. Ali, komesar kae da sam
suvie star i da je naao neke veoma dobre gospoe, koje e brinuti o
tebi i nauie te da ide u kolu..."
"Dolazie da me vidi?"
"Ako mi dozvole, dolaziu..."
"A Marta?"
"Ona vie nije ovde, edo moje. Bila je mnogo bolesna i umrla je."
Nadala sam se da e mi Marta plesti kosu, da e me maziti, kupati
me u kadi i iti mi lepu odeu, i sada sam bila vie razoarana nego
istinski tuna. Videla sam toliko mrtvih, a nisam znala ta da
kaem. Bilo mi je udno da zamislim dedu bez Marte. Ipak nisam
razumela zato ne mogu da ivim sa njim. Ostario je, bio je mnogo
umoran. To je i dalje bio onaj isti deda, ali bez one snage i veselosti
koju sam poznavala.
"Onda, gde si toliko tumarala? Izgleda da si se dobro snalazila."
"Treba da ti sve ispriam, deda! Zna, mnogo sam peaila, ila
sam vrlo daleko. Bila sam na istoku..."
"Kasnije. Ispriae mi kasnije. Ali, ti si ipak jedan smeni
devojurak!"
Kasnije, to kasnije je za mene uvek bilo previe kasno. Mrzela sam
to "kasnije".
Jo sam imala svoj kompas, htela sam da mu kaem ta sam sve
radila sa njim. Ali, deda nije voleo dirljive prie, nekoliko godina
kasnije sam shvatila da je bio tako sazdan, takvog karaktera. Vrlo
malo je priao o Marti, a kad sam ga upitala kako je umrla, rekao je:
"Morala je da ide u bolnicu, pljuvala je krv."
Bez ikakvih detalja. Nije imao saaljenja ni za ta i ni prema
kome, ak ni za sebe samog. Odbijao je da pretresa po uspomenama.
Mnogo godina kasnije, kada smo najzad mogli da ivimo zajedno,
provodio je svoje dane u jednoj fotelji pored prozora, gledajui u
prazno i puei svoju lulu. Kada bi obrok bio spreman, dolazio je da
jede u tiini. A kada bih ja htela da razgovaram, govorio bi: "U mojoj
kui, dok sam iveo sa svojim roditeljima, moj otac je imao jedan
kaket i kada bi neko hteo da pria za stolom, on bi uzeo taj svoj
kaket i njime lupio po stolu: mora da se jede u tiini."
Onda je utke jeo. Ali, to je bilo neto novo za mene, ta velika
tiina starosti.
Nikada ga nisam ula da pria o svom sinu. Uvek je potovao
Martinu tugu, ali je eleo da ona zaboravi. Kao to sam morala da
zaboravim i ja sama.
"Ne radi to, edo moje, idi napred, gledaj ispred sebe, sve e biti
dobro, uie... Prolost treba ostaviti tamo gde jeste."
"Ej! Deda, ekaj! Gledaj! Sauvala sam ga! Kompas, imam ga!"
"Oh, jo ima tu malu mainu..."
Kao da ona nije nita znaila, ta mala sjajna stvar koju sam u
svojim ustima prenosila godinama, hiljadama kilometara.
"Doi e da me vidi?"
"Da... da..."
Ali on to nee moi da uini jo dugo. Dve ene kod kojih sam bila
smetena nisu elele njega i njegov "lo uticaj". Deda je bio neka
vrsta anarhiste, koji nije poseivao ni svetenike, ni crkvu, on uopte
nije bio dobrodoao u novom vaspitanju koje me je oekivalo. Trebalo
je jedno divlje dete obuavati i vratiti u drutvo.
Jedanaesto poglav1je
11.
DRUENJE SA PACOVOM

eontina i Sibil su me rado, ali i sa oiglednim oprezom,
prihvatile u njihovoj vrlo urednoj i besprekorno svetloj kui. Bio
je dovoljan samo jedan pogled na moju torbicu, drugi na moj vrat.
"ta ima tu unutra?"
"Keks."
"A ovo?"
"To je moj mali Bog."
"O, ne, ne. To, to nije mogue!"
Otele su mi zelenog Budu.
Postojao je samo jedan Bog koji je za njih bio"mogu", njihov Bog.
A ja sam se tako vrsto zakaila za moju torbicu, odluna u nameri
da mi je ne uzmu.
"To je grozno, vidi kako je to prljavo, opraemo ti je."
"Da, ali ne danas!"
"Dobro, opraemo je kasnije."
Prljava torbica im je izgleda predstavljala manje ozbiljan problem
nego mali Buda. Tako sam imala vremena da sakrijem moje noeve,
kompas i moje zvezdice.
Sutradan je torbica bila oprana i vie nije liila ni na ta. Ostala je
okaena o moju stolicu, izobliena zbog svoje pustolovine i prazna,
sve dok nisam poela da je koristim za sveske.
Svaki dan sam menjala skrovite za svoje dragocenosti. Na
krevetu su bila dva vrlo debela dueka, stavljena jedan preko
L
drugog, i jedno ebe. To mi je omoguavalo da iskoristim prostor
izmeu dueka i tu sakrijem svoje noeve. Imala sam na
raspolaganju jedan mali lavabo na prvom spratu, u sobi sam imala
prozor koji je gledao na omanji vrt, i jedan ormar, ija je fioka u
donjem delu bila rezervisana za moje stvarice. Dale su mi enske
haljinice, jednu suknju, jednu majicu, jednu nonu haljinu sa dugim
rukavima od tkanine na cvetie i smenim okovratnikom. Sigurno su
ranije to pripremile, nisu mogle sve to da urade za jedno vee.
to se tie nalaenja odgovarajuih cipela za mene, pred ove
gospoe se postavio ozbiljan problem. Pregledale su moje noge sa
velikim interesovanjem, ne nalazei objanjenje za njihovu
morfologiju.
"O, moj boe! ta je ovo? Boli li te? Mora da je bila bolesna... ta ti
je bilo?"
"Dugo sam peaila."
"Ne, ne... to je neka bolest!"
Mislim da su spominjale poliomielitis, ali nisam ba sigurna da
sam dobro upamtila jednu tako komplikovanu re. Dakle, imala sam
deformaciju zbog neke bolesti i kako bol nije prestajao, najpre sam
nasledila jedan par sandala u mom broju, koje su naalost bile suvie
uzane da bi prsti mojih nogu mogli da se smeste u njih. Stekla sam
naviku da ih zgrim kako me ne bi boleli i oni su se zbog toga
vremenom deformisali. Ponekad sam uspevala da ih dobro istegnem
i ispravim, ali im bih se izula, oni bi se vraali u onaj iskrivljeni
poloaj. A ono zadebljanje na tabanu, bilo je tvrdo kao pravi on!
Dve gospoice, ne znajui ta da rade sa tim sirotinjskim nogama,
bile su primorane da mi naprave cipele po meri.
Mnogo godina kasnije, podvrgla sam se operaciji. Pored ostalih
tortura koje sam podnela, trebalo je staviti jednu malu gvozdenu
inu u noni palac, toliko je bio razmaknut od ostalih, kao da sam
imala est prstiju. Bilo je to praktino za pentranje, veanje, ali u
normalnom, svakodnevnom ivotu...
U meuvremenu, od mog punoletstva, birala sam pete sa vrlo
visokim ulokom koji je primoravao moje none prste da se isprue
celom duinom. Oseala bih strahovit bol kada bih skidala cipele.
Ali, kod Leontine i Sibil nije bilo govora o cipelama na tikle,
nosila sam plitke sandale. Hodala sam kao robot u njima, prilino
nezgrapno.
Prvo vee, kada su htele da me stave u krevet, obuzeo me je
uasan strah, koji po njima, nije imao nikakvog smisla. Dole su da
me pokriju ebetom.
"Skidajte to! Ja to neu! Smrdi na smrt."
I zgrila sam se uz uzglavlje kreveta, odgurnuvi svom snagom tu
otrcanu, bezbojnu stvar, koja je po meni stvarno nosila zadah smrti.
Mogla sam izmeu hiljadu mirisa da prepoznam taj miris smrti. Tu
unutra, ispod njega, nekada je bio neki le.
"Mirie na smrt!"
"Ali ne! Leontina, odakle je ovaj pokriva?"
"Iz starakog doma, ali je opran..."
Opran ili ne, smrdeo je na smrt i one su morale da donesu
pokriva iz njihovog linog ormara.
Objasnile su mi kako da perem zube sa nekim belim prahom,
pokazale mi toalet u prizemlju, to me nije spreilo da prolazim kroz
prozor i skaem u vrt da bih obavila svoje potrebe.
Sve u svemu, mrzela sam ih zato to su mi ukrale malog Budu
kojeg mi je poklonio Ovan. Veoma mi se sviao kao Bog. Nisam
spominjala stvarnu razliku izmeu mene i njih, osim kada su me
primoravale da izgovaram molitve i da idem u crkvu.
"Pa, ja sam Jevrejka!"
"Ma, ne. Ti se zove Monika..."
"Mike. Ja se zovem Mike!"
Nije tu moglo nita da se uradi. Optina je pribavila informacije o
siroiima kao to sam ja, a uz to bila sam plava: za njih sam mogla
biti samo Belgijanka i katolikinja.
Mnogo sam plakala za majkom u ovom periodu privikavanja. Mali
Buda je bio mrtav, nestao. Te dve ene htele su da me kupaju, da me
poduavaju, disciplinuju, da sa mene skinu moju vuju kou. Njihov
svet je bio skuen, za mene nerazumljiv, a moji roditelji su mi
strano nedostajali. Nisam mogla nita da uinim u tom malom vrtu
sa dva uspravna stabla jabuke usred jednog travnatog ostrvceta.
Stezalo mi se u grlu zbog one moje slobode koju su mi ukrali. Nou
su me zatvarale u moju sobu kako ne bih ila da kradem dem iz
kuhinjskog ormara ili da pikim u vrtu. Dobro su me hranile
ukusnim hlebom, toplim mlekom, mesom, zato bih ja uz sve to krala
dem? Morala sam dosta toga da nauim.
Te neudate gospoice i uiteljice samo su elele da mi pomognu,
ali su nai svetovi bili i suvie udaljeni.
Slubeno sam imala deset godina, stvarno tri vie. Meutim, bila
sam na nivou deteta od osam godina. itala sam sriui, slovo po
slovo, s mukom sam pisala, raunala sam na prste i osim nekoliko
pojmova iz geografije koje nisam nauila u koli, nisam znala nita.
Ali ta praznina je bila brzo popunjena. Svaki dan su radile sa mnom
u jednoj prostoriji koja se nalazila pored moje sobe, za jednim
ogromnim stolom. Nikada vie nisam videla tako veliki sto. Leontina
je radila, Sibil je radila i ja sam radila. One su ispravljale moje
zadatke, dok sam se ja trudila da prikladnim rukopisom napiem
slova, a zatim i rei. Vrlo brzo su prelazile sa jedne discipline na
drugu. itanje, pisanje, raunanje i prianje kratkih basni, napamet.
Njihova tehnika bila je da mi itaju prie, zatim da ih ja proitam i
onda prepiem re po re.
Imala sam veoma primetan dar za uenje, odlino pamenje i brzo
sam napredovala. Jedino je drutveno prilagoavanje ostalo
nemogue. Bila sam gruba, impulsivna, ponekad nasilna i
neprestano sam se bunila. Kad sam naletela na Crvenkapicu, spopao
me estok bes, bacala sam knjige po sobi, smatrajui da je ta pria
jedna obina ludost!
"Zato to radi?"
"Pa, to je la, to ne lii ni na ta!"
"Kako to misli?"
"Vuk koji jede decu, to ne postoji! To nije istina!"
"Ali, to je samo bajka!"
"Ba me briga, neu to, to nije istina!"
"Dobro, smiri se, uzeemo neto drugo."
Dopadao mi se Pali... Plava ptica, koju sam mnogo volela... i
Uspavana lepotica... sve sam to znala napamet. Kasnije sam dobila
jedan mali renik.
"Kada sve to bude znala, bie vrlo obrazovana." Oboavala sam
to. Prelazila sam sa jedne rei na drugu, razmiljala o smislu,
postavljala na stotine pitanja. Jo sam imala ogromne tekoe da
sastavljam reenice. Koristila sam jezik kojim se govorilo pre mnogo,
mnogo vremena, renik mi je bio skuen. Budui da su mi one
obeale da u, ako nadoknadim svoj zaostatak, moi da idem u kolu,
napolje... veoma mi se urilo. urila sam da piem, jer sam mislila da
u, ako neto ne zapiem, to zaboraviti. A nisam elela da zaboravim.
Onaj jadnik mi je onomad na samrti rekao: "Ne zaboravi..."
Gospoice mi nisu postavljale pitanja koja su se ticala moje
prolosti. Nisam morala biti Jevrejka, roditelji su mi bili mrtvi, nije
bilo bitno kako. Leontina i Sibil su bile "udate za Boga", tako su mi
objasnile njihov celibat. Taj Bog je bio neprestano prisutan, za
rukom, za uinom, za veerom i smatrala sam da je taj mu neki
opasan zavodnik.
"Ali ja sam Jevrejka! Moja majka je bila Jevrejka..."
"Ma ne."
Imale su brata paroha i njihovi razgovori su se stalno okretali ka
mojoj budunosti: "Ii e u kolu, postae uiteljica i zaraditi sebi
hleb."
Pretpostavljam da su prilikom tih razgovora predviale da me
uvedu u manastir, ali su vrlo brzo morale da odustanu od toga.
Krenula sam u kolu za uiteljice kad sam imala otprilike
esnaest godina, sa pamunim kilotama koje su dosezale do kolena,
vunenom suknjom, bluzom zakopanom do grla i ravnim sandalama.
Bila sam grozna. Znala sam to, priala sam sama sa sobom uvee u
mojoj sobi, jer jo nisam stekla sposobnost da piem isto tako brzo
kao to govorim. Te kilote koje su bile za neki drugi uzrast dovodile
su me do ludila. Zadizala sam ih pred svim devojkama i njihala se na
stepenitu kole. Bunila sam se koliko sam mogla. Ali avaj,
gospoice su tako stekle pravo da mi neprekidno ponavljaju pridiku
koja je osuivala devojke sa loim nainom ivota!
Priala sam takoe o ruu za usne, ostale devojke su ga koristile i
ja sam smatrala da je to lepo.
"Devojke sa ruom za usne? Oh, pa to je uasno!"
"Hoete li da vam ispriam neto stvarno uasno? Hoete li da
vam kaem ta sam videla?"
"O ne! Ti pria samo grozote! "
Ove dve gospoice su tu samo da me opominju, odgajaju, da od
mene naprave dobru devojku.
Ispitujem sebe. Dakle, ja nisam dobra? Zato se niko ne interesuje
za moju patnju? Zato ele da ostanem runa kad su ostale devojke
lepo odevene? Neke se minkaju, a meni sa izbrazdanim usnama to
nije dozvoljeno. Moje noge su uasne, butine jake, prekrivene
oiljcima, a tek kosa! Zaboravila sam na kosu, na one sitne i tanke
strahote koje mi vire na glavi i koje uprkos stalnom kvaenju ne
uspevam da sloim. Ja sam jedna prava katastrofa i umesto da
pokuaju da me srede, one me jo teraju da nosim neke smene
stvari. Jednog dana, evo, stie neki eir. Odbijam. Ne moe tu nita
da se uini. Navlae mi ga na elo. Nijedna uenica nema eir.
Izjavljujem da neu trati za njim ako mi ga vetar odnese.
Drim se pravo, maem glavom na ulici, vetar podie obod eira i
odnosi ga. Sibil tri za njim, a ja dobijam obeanje da e me kinuriti
tim eirom samo za odlazak u crkvu. Ta crkva, boja kua,
predstavlja jo jednu misteriju za mene. U njoj nema nieg drugog
osim nekakve sablasne atmosfere. Ne elim svetu vodicu! Ja sam
Jevrejka! Ne branim da mi nakvase ruke, moram da nauim molitve,
moram da izgovaram tekstove u koje ne verujem. Kaem to, bunim
se, dakle, ii u u pakao! Onda prelaze na uenu:
"Ako te vide tvoji roditelji koji su u raju, ta e oni misliti?"
"Vi znate da su oni u raju?"
"Sigurno, mi to znamo!"
"Gde je to?"
"Na nebu."
"A kako se stie tamo gore?"
"Treba se moliti, imati pravu veru i biti posluan."
"ta je to vera?"
Postavljam suvie pitanja. Onda molim kad neto hou i posluna
sam, ja mala vuica. Poinjem da prouavam ljudske grimase.
Polagano prouavam licemerje.
Profesor istorije mi je rekao: "Onaj ko ume da slua, zna i da
nareuje!"
A ja elim da nareujem, znai, moram da sluam.
Postala sam voa odeljenja, moje kolsko obrazovanje krenulo je u
potpuno drugom pravcu. Gutala sam knjige.
Trebalo je da nauim da se izraavam na drugaiji nain, a ne
samo rukama, morala sam da se suoim sa svetom koji nisam
poznavala, koji mi je bio nametnut, svet sa svojim nepodnoljivim
ogranienjima. Uvee sam oplakivala svoju preivljenu patnju i
galopom se vraala prirodi, kako su one govorile, oajne prilikom
svakog mog ispada.
"Opet si iskakala kroz prozor i pikila u vrtu!"
"Pa ja sam to ve radila i pre!"
"Pre si bila jedna divljakua! Izgubljeno bie, skoro kao neka
ivotinja!"
"Ali, dobro je biti ivotinja! "
"Ne, ovek je superioran, ne moe tako da se ponaa!"
Taj superiorni ovek mi je bio dosadan i ja sam se grizla od jada,
uvee privlaei kolena do brade u mom suvie mekanom krevetu, sa
raspeem, koje je izazivalo strah u meni, iznad uzglavlja. Smatrala
sam da je strano to to je taj ovek prikovan na krst: za mene je to
bila jo jedna pria, potvrda o ljudima koji uivaju da nanose patnju
jedni drugima.
Deda nije dolazio da me vidi, one su otvoreno prezirale njegov
antiklerikalizam, a kako sam ja imala slubenog staratelja, on je
oseao da nema pravo da se mea. Takoe je ocenio, i verovatno je
bio u pravu, da sam imala veliku potrebu da postanem pristojna
mlada devojka, nezavisna i da u uvek moi da ivim ivot na svoj
nain jednog dana kad budem stala na noge. U meuvremenu sam
bila nahranjena, smetena, poduavana, zavriu kurs koji e mi
omoguiti da jednog dana budem uiteljica i da se u svakom sluaju
bavim decom.
Nisam uopte znala da postoje jevrejske organizacije i da sam
mogla da im se obratim za pomo, da zatraim obavetenja o mojim
roditeljima, pronaem svoju staru uspomenu, moda... nije bilo tako
kasno uprkos traumama koje sam preivela.
Ali niko preda mnom nije ak ni pomenuo da takve organizacije
postoje, niko mi nije pruio nadu. Ti dobri ljudi koji prihvataju
izgubljenu decu, siroie, esto ih podiu zbog sopstvenih religioznih
ubeenja. Mnoge od njih su spasili za vreme rata.
Postojala je kod njih takoe i elja da se vie ne misli na taj rat,
da se sve to nikada ne ponovi, da se zaboravi, da se ne prekopava po
prolosti drugih, sa rizikom da se otkrije istina koja nije bila dobra
za svakoga: bilo je tu potkazivanja, racija, prezira, izdaje, mrnje
prema onima koji su drugaiji.
Umirala sam od elje da ostavim neki trag o onome to sam
preivela.
Bes i patnja koje sam oseala zbog toga to me nisu razumeli, bili
su gori nego moja duga pria o linom ratu, jer tu priu niko nije
eleo da uje.
Pokuala sam da se osvetim. Poto su hteli da od mene naprave
katolikinju, to me u ivotu uopte nije interesovalo, neu vie da
idem u kolu!
"Bolesna sam."
"Pa ti nikada nisi bolesna! "
Profesori su znali poneto o meni. Oni nisu nikada videli takvu
snagu kao to je moja, bila sam sposobna da se naglo okrenem i
udarim ako bi me neko napao iza lea. Niko nije traio kavgu sa
mnom, ak ni oni. Bili su veoma impresionirani onim to sam uspela
da izvedem pred njima. Zatvorila sam oi i napravila se bolesnom
pred jednim profesorom. Kao paralizovana.
To sam uradila namerno i ak sam izdrala pregled jednog
doktora koji je hteo da mi da injekciju i tako mi pomogne. Nijedan
mii se nije pomerio. Moja glava je tako htela, a moje telo ju je
slualo. U to vreme, bile su to pedesete godine, nije se prialo o moi
duha nad telom. Imala sam tu sposobnost, tu nadljudsku volju da ne
oseam fiziku patnju mojih bedara i stopala. To iskustvo stekla sam
sama u toku moje duge odiseje. Kada je bol bio suvie jak, znala sam
da ga obuzdam. Isto tako i glad, hladnou i e. Ta mentalna snaga
posluila mi je da toga dana ne osetim bol u bedrima. Pretpostavljam
da sam uinila isto kada sam onomad iznenadila onog Nemca ubicu
u trenutku kada sam skoila na njega sa noem u ruci. Tada da su
takvo ponaanje prouzrokovali strah i mrnja. Ovoga puta, bilo je to
zato da bih se oslobodila prisiljavanja i poniavanja.
Zatvorila sam oi dok je doktorova igla draila moje miie,
naredila sam im da se ne trzaju i uspela sam u tome.
Kasnije u mom ivotu ta otpornost na bol dovela je do toga da sam
ponekad zanemarivala ozbiljne zdravstvene probleme.
Dobila sam pravo na svoj lini raspust, da se odmaram u krevetu,
bez jutarnje mise, bez odlaska u kolu. Dve gospoice, uzleprale kao
ptice, nisu vie znale ta da rade. Dale su mi neki notes da u njemu
napiem ta elim:
"Poto sada ume dobro da pie, iskoristi to da smisli neki
sastav..."
Brat paroh je angaovan da mi pravi drutvo posle podne, kako ne
bih ostala potpuno sama, poto su one ile da predaju u koli. Tako
sam popunjavala vreme, pre nego to sam okrenula prvu stranu tog
malog dnevnika i u njemu napisala u kratkim reenicama sve to
sam doivela. I tako sam poela da popunjavam stranice...

Krenula sam tako to sam prela preko mosta... Vukovi su mi
dali da jedem... Marek je mrtav, rekao je da ne zaboravim...
Traila sam svoje roditelje u Varavi... Mia mi je poklonio no...

Bila sam toliko vredna da sam tu priu ukrasila sitnim detaljima o
tome ta sam sve doivela otkad sam stupila u tu kuu. Prouavanje
muzike kojoj je Leontina elela da me podui, geografije koju sam
poznavala i to iz opravdanih razloga, nastava koja je bila neto
sasvim drugaije od predavanja u koli.
Jedna priica, koja po mom miljenju uopte nije bila vredna
panje, dovela me je u nezgodnu situaciju prilikom tog mog prvog
pokuaja da piem:
Brat paroh je smatrao da imam lepe zube i lepe usne, milovao me
je po ramenima, govorio mi je da su mi grudi okruglaste i da to
mnogo voli!
Taj notes je bio delo mog ivota, u njemu je bio opisan dugaak
put koji sam prela sve do dolaska kod njih, zatim je tu bila pria o
koli, o parohu koji mnogo voli da sedi pored mene... Mogao je imati
petnaestak strana, taj moj notes. U njemu sam neveto i ukratko
izloila ono najosnovnije, ali sam se istovremeno nadala da e mi
postavljati pitanja na koja u moi da odgovorim ili moda ne... ili da
e mi sasvim jednostavno rei: "Dakle, ti si stvarno krenula u
potragu za svojim roditeljima?" Isto tako sam oekivala da e me
smatrati drugaijom od nekog loe odgojenog devojurka, zabludelog
i pokupljenog sa ulice, kojeg na svaki nain treba dovesti u red. U
svakom sluaju sam se nadala pozitivnoj reakciji. Da nee biti dreke,
bujice uvreda koje su mi se sruile na glavu!
"Kako se usuuje? To je gomila lai! Krpo jedna! Treba da se
stidi!"
"To je isto izmiljanje, uz to i opasno! Zar ne shvata, Leontina?
Ova devojka ima duu crnju od pakla!"
Uvreene, Leontina i Sibil su pocepale notes i u ekspresno
zaloenoj pei spalile moje vukove, Mareka, Miu. Sa posebnim
arom zapalile su neumesne ale na raun paroha, ali u toj histeriji
spalile su isto tako i moj ivot, moje detinjstvo, moju patnju koja je
traila nain da se oslobodi tako tekog tereta.
Nisam u tom nespretnom sastavu spominjala krike jedne mlade
devojke, krv Nemca na mom nou. I suvie sam se plaila da u biti
smatrana zloinkom i da e me poslati u zatvor. Moj zatvor su bili
moji komari. Ali za njih je moj ivot bio jedna "krpa". One su
naroito volele tu re i vrlo esto su je koristile kada sam ja bila u
pitanju.
Ne znam da li su verovale u moje optube na raun njihovog
brata, jer se u to vreme nije govorilo o "onim stvarima", ali vie nije
dolazio kod njih. Ipak mi taj jadni paroh, sa svim svojim
potiskivanim seksualnim prohtevima, nije uinio nita loe. ak me
je zasmejavao, jadni ovek! Lepe usne? Dobro sam znala da nisu lepe
i taj koji bi me namamio u tu slatkoreivu zamku, nije se jo rodio.
Oseala sam se tako runom; svi su me gledali. Nisam to
pokazivala, ali sam se plaila drugih ljudi, nisam ih "oseala" kao to
sam oseala ivotinje. Smatrala sam da su smeni, plaljivi, u
najmanju ruku kao neke bubice. Kada sam postala ena, nisam tome
poklonila nikakvu posebnu panju i nisam rekla gospoicama nita o
tome. Krvarila sam? Pa ta, onda? Toliko sam krvarila celog ivota!
Sibil je to primetila i htela da me obzirno obavesti o mom novom
stanju mlade ene, da me smiri, da sazna da li me boli... Koja
halabuka zbog malo krvi! I koja jeftina zloba, kakva dvolinost, kad
se samo setim da su mi unitile mali notes mojih uspomena.
Vratila sam se na nastavu onda kad sam ja to htela, nakon
petnaestak dana. Nisam vie imala poverenja u njih, samo sam
sanjala da pobegnem, da pobegnem u nepoznato. Naalost, jedino
mogue bekstvo bilo je da poloim taj prokleti kurs za uiteljice i
zbog toga sam morala da tri godine dopunskog kolovanja samem u
samo jednu. To se zvalo "centralna komisija".
Bila sam toliko neobuzdana, tako teka, da su me stavile u
internat nekog manastira, pod stalno starateljstvo jednog paroha. U
tom manastiru oseala sam se kao u zatvoru, okruena visokim
zidovima. Smestila sam se u sobu rezervisanu za uenike, na
poslednjem spratu. Studije su bile besplatne, ali sam stanarinu
plaala radei za sestre. Na prvom i drugom spratu bili su smeteni
starci. Bilo je to jeftino sklonite, iji su hodnici smrdeli na mokrau.
Primila sam kao "donaciju" korienu odeu, nekakve prnje. Moja
garderoba nije bila onakva kakvu sam elela, ja koja sam oboavala
boje i elela da ivim po svaku cenu.
Imala sam dozvolu za jedan slobodan sat nedeljno. Uteili su me
obaveznom nedeljnom posetom kod "moje" dve gospoice.
Morala sam da nauim da sama hodam ulicom. Prvi put sam bila
u isto vreme srena i uspaniena. Prvo sam posetila sve zelene
povrine u gradu, voena nejasnom uspomenom na oca koji me je
drao za ruku u nekom od tih parkova. Nisam znala koji je park to
bio. Kasnije sam pokuala da izlazim sa drugim devojkama, da se
divim izlozima i da se prilagodim toj gomili koja me je uvek plaila.
Najzad sam se privikla na neku novu vrstu samoe, onu gradsku,
gde sam se oseala beskrajno usamljenom meu drugim ljudima.
Smatrala sam da je ovaj ivot mnogo tei nego ivot u umi, na
vetru, na snegu, hladnoi ili vruini. Ljudi su runi.
Da sam mogla da imam ivotinje za drutvo u ovom ljudskom
paklu, lake bih podnela ok. Onda sam usvojila jednog pacova. On
je dolazio u moju sobu kroz cev za grejanje koja je prolazila kroz
tavanice manastira. Kada sam ga spazila, proirila sam rupu u podu
i tu za mog novog drugara stavila malo sira ukradenog u menzi. On
je ubrzo postao jedan lepi, mnogo dobro uhranjeni debeli pacov, pa
sam morala da jo proirim rupu, kako bi on mogao da prolazi.
Priala sam mu kao to sam nekad priala slobodnom svetu u umi i
to me je uvee smirivalo. Kada sam bila u krevetu, on bi dolazio na
pokriva da ga mazim po brkovima, dok bi sedeo na zadnjim apama.
Golicala sam ga svojim indeksom po stomaku, a on je isputao slabe
krike, koje sam ja prevodila neto kao: "Lepo mi je ovde sa tobom."
On je predstavljao moj jedini mir, jedino osveenje. Izlazei sa
asova, utravala sam u moju sobu, bacala knjige na sto, kleknula
pored cevi i zvala ga:
"Moe? Moe? Mali prine, doi na sir!"
ula bih grebanje i njegova lepa glava bi se pojavila. Posmatrala
sam ga sa divljenjem dok je grickao. On mi je bio jedina uteha, ovako
usamljenoj u ljudskom svetu. I kasnije u toku ivota, imala sam sve
vrste ivotinjskih prijatelja. Pse i make, ali isto tako i zmije,
krznae, kengure, koute, jazavce, ptice. Ne mogu vie da ivim bez
njih.
Posumnjala sam u sestru Mariju, enu malog okruglog i crvenog
lica, da je otrovala Moea. Bacila sam joj u glavu posluavnik,
urlajui da ne elim da budem katolikinja!
Kad je doao dan raspusta, mislila sam da bi bilo bolje da i dalje
traje nastava nego da se vraam kod one dve gospoice. Krenula sam
u potragu za svojim detinjstvom, za mojim nestalim roditeljima.
Nisam elela da su na nebu, to su mi svi neprestano tvrdili. Nisam
htela tog "anela" koji me je toboe titio umesto njih. elela sam
svoju majku, njenu kosu, njen miris, elela sam svog oca koji me je
zvao svojom "lepoticom". Traila sam kolu, ulice, onu kuu sa
balkonom, odakle sam odnela samo dve fotografije nepoznatih ljudi,
koji su verovatno i sami nestali u racijama tog prokletog vremena.
One su mi sluile kao uspomena. esto ih posmatram, dok prolazim
pored ramova u kojima sada stoje. Jedna ena i jedan mukarac,
dvoje nepoznatih ljudi, moja lina uspomena, koja je uz mene svakog
dana. Ako su ih drugi zaboravili ili su umrli sa njima, ja sam
preivela i zato u da im odam poast.
Dvanaesto poglavlje
12.
U DALEKOJ AMERICI

ojavila sam se u Optini kako bih ispravila svoj identitet. Zvala
sam se Mike i otkad sam dola kod gospoica, nisam se
odazivala na ime Monika. One su se opredelile za to ime, i to je ono
to mi se nije svialo. Rekla sam inovniku:
"Dobar dan, evo ovako: Monika Val, to nije moje ime, htela bih da
se upiem pod imenom mojih roditelja!"
"Ah, da. A kako su se oni zvali?"
"Geria i Revan..."
"Ali, kako su se prezivali?"
"Ne znam."
"ekaj, ti ima prezime..."
"Da, ali ono nije moje."
"Sluaj... ti ima ime koje je upisano ovde. ta hoe vie od toga?"
"To nije moje ime!"
"Tu, mala moja, tu se nita ne moe. Idi... Ne komplikuj sebi ivot,
ima ime, uvaj ga!"
Vratila sam jo jednom, mora da su mislili da sam sasvim luda.
Onda sam rekla sebi da prezime, konano, i nije toliko vano.
Napravila sam svoju sopstvenu linu kartu. Mike, kerka Gerie i
Revana, roena 12. maja 1934. godine. Odluila sam da kao
roendan zadrim taj 12. maj, mislila sam da je onaj ko je napravio
lane papire barem taj podatak ostavio neizmenjen. I da je ono M od
Monika bilo tu da podsea na Mike. to se tie Val, mislila sam da
P
je to moda bilo deo dedinog prezimena, dakle, time sam se
zadovoljila.
Uspela sam da poloim ispit. Prvi put za dlaku nisam uspela,
kasnije sam poloila.
Ali, nisam sebe videla kao uiteljicu. Ono to sam ja predavala
deci nije postojalo u kolskim knjigama. Vodila sam ih u etnju,
priala im prie o ivotinjama, objanjavala im ivot na svoj nain.
Oni su oboavali moj sistem rada, ali se to nije svialo odraslima.
Nisam vie podnosila taj manastir, koji je hteo da me sputa kao
enu. Ila sam da vidim dedu, kome je bile zabranjeno da me
poseuje u manastiru. On je stario sam, u jednom malom stanu. Ali
za njega je sloboda uvek bila svetinja: "to se tie tvog ivota, ostavi
neto svoje odee, ovde e uvek imati jedan duek."
Boravak kod dede trajao je samo nedelju dana. Prvi put mi se tada
osmehnula srea. Pronala sam jednog slubenika u nekoj pomorskoj
kompaniji i obeala dedi da emo, im postanem "bogata", iveti
zajedno.
Bila sam punoletna i mogla sam, stoga, da krenem u avanturu,
kako bih pobegla iz ovog sveta, suvie tesnog i ogranienog
principima koji nisu bili i moji principi. Izabrala sam svet.
Ukrcala sam se na palubu broda koji je saobraao na relaciji
izmeu Belgije i Konga. Bila sam domaica, zaduena da nadgledam
decu na palubi za vreme plovidbe. Stala sam na svoje noge,
osloboena nepodnoljive stege manastira, imala sam dobru platu,
dobar smetaj, pa ak i ako nisam poznavala sve neprilike koje
donosi ivot u slobodi - ugovor o zakupu, rauni, oznake vezane za
struju, snalazila sam se.
Ti brodovi su prevozili juno voe, zaine, i ako se prui prilika,
ponekog putnika na povratku u zemlju ili na odlasku za Kongo. Bio
je to jedan svet u minijaturi, grad koji plovi izvan vremena. Imala
sam lepu uniformu, sa pozlaenim iritima, kapu, novu odeu, samo
moju. elela sam da moja nova sloboda zablista, da zaboravim
nesreu koja mi se zalepila za kou i izbriem svako seanje na nju.
Grabila sam ivot i ja sama sam bila ivot. Ovaj period je za mene
bio prava eksplozija ivota. Htela sam sve. Da slavim, sreem ljude,
da pijem, da se zabavljam, da igram.
Ta velika gvourija, taj brod koji je mirisao na zaine, odneo me
je do luke Matadi u starom belgijskom Kongu, na uu reke koja se
danas zove Zair. Bilo je to u samom srcu Afrike, u zemlji monih
mirisa divljih ivotinja koje sam ja toliko volela.
Nikoga nije bilo da me isprati do pristanita, nikoga da me doeka
na povratku, onda sam izmeu svakog pristanita radila ono to sam
uvek radila, priala sama sa sobom, priala oblacima, ivotinjama.
Ali sada sam i pisala. Moje crne belenice svuda su me pratile,
vrljala sam ak i na kartonu od piva.
im je to bilo mogue, zbrisala bih da pravim terevenku sa
mornarima u jednom baru u Matadiju, zvanom Guest House.
Komandant mi je esto ljubazno govorio:
"Ne zaboravite da ste ena!"
I upao se za kosu kada sam ila da pijem i obaram ruku sa
druinom; letele su stolice, avijatiari iz baze u Kamini tukli su se sa
naim mornarima i obrnuto, a onda smo se vraali na palubu da se
pobrinemo za nae rane i otekline.
"Ne mogu vam zabraniti da silazite sa broda", govorio je dobri
komandant, "ali do avola, vi ste ipak ena!"
Pila sam sve: rum, pivo, konjak, viski. Nekih jutara sam se budila
u svojoj kabini teke glave, ne znajui kako sam tu dospela.
Ali, nisam se vie opijala zbog nesree. Nisam htela nikoga da
ponizim, nikome da opratam. Kada bih oblaila neku svetlucavu
haljinu za izlazak, govorila sam:
"Ove veeri se oblaim da ubijem!"
Ubijati ljude za mene znailo je zavoditi ih, staviti pod izmu i
odbaciti ih kao upotrebljenu maramicu. Bila je to moja lina slabost.
Kada sam se vratila u Belgiju da pronaem dedu, nisam ak ni
pokuala da ga pitam liim li na svoju majku. Svaki put kada sam
poinjala reenicu, podizao je ruku, kao da hoe da se brani:
"Zaboravi, samo napred, ne osvri se za sobom."
Ne znam da li je znao neto o mojim roditeljima, ne verujem da
jeste. Poslednju godinu njegovog ivota proiveli smo zajedno, kao
to sam mu obeala. Traila sam da kupim neki mali stan, a on je
rekao: "Dodau koliko nedostaje."
To je i uinio. Mogla sam da kupim stan, veliine depne
maramice. Imala sam oseaj da je pomou svojih uteda od penzije
nadoknadio koverat koji je dama u crnom dala u zamenu za moju
zatitu.
On je stvarno postao moj deda, nije to rekao, ali me je voleo kao
nikog drugog. I kada je jedne tune zimske veeri preminuo u svom
krevetu, uradila sam onako kako je traio: "Neu nikoga na mojoj
sahrani."
Samo jednom sam otila na groblje i to da ga ispratim i nikad vie
se nisam tamo vratila. Mrzela sam groblja - moji roditelji nemaju
grob i vie volim da stavim cvee na njegovu sliku pored "njegove
fotelje" nego da idem da plaem na nekom mestu, koje u meni budi
strane uspomene. Htela sam ga ivog, sa njegovim podrugljivim
osmehom ispod ogromnih brkova. Jo mogu da ga ujem kako kae:
"Skoi! Ne plai se da e se uplaiti!"

U Matadiju su crnci iz sela udarili na beli grad i nastala je tako
velika panika da su se belci sakrili, ne mogavi da izbegnu masakr.
Srea mi se vie nije smeila. Prilikom svakog od naih putovanja,
u komorama za prtljag mrtvi su se vraali u svoju belgijsku
domovinu. Opet rat, zebnja koja se zajedno sa mrnjom ponovo
pojavljivala u oima crnih mornara. Vetar avanture promenio je
pravac, i jednog jutra, nakon poslednje noi ludosti i alkohola,
pogledala sam se u ogledalu i rekla sebi:
"To je kraj. Nee nai zaborav u ai viskija, niti ispunjavajui
elje drugih ljudi. "Neko" mora da pone iz poetka, "neko" mora da
promeni pravac.
I nisam vie progutala kap alkohola u svom ivotu.
Morala sam se odrei svoje zarade zbog toga to je Kongo stekao
nezavisnost i krenuti da traim neto drugo. elela sam da se udam,
da imam porodicu.
Prevarila sam se u mukarcu, ljubavi i porodici. On je bio
sefardski Jevrej, oenio me je bez ljubavi, da bi koristio moj stan.
Moja jedina porodica je bio sin, kojeg mi je ostavio bez mnogo
aljenja i vie ga nikada nisam videla.
Podizala sam svog sina kako sam znala i umela. Dok je bio beba,
nisam podnosila da ga neko drugi uzme u ruke. elela sam da nosi
moj miris, ne miris nekog drugog oveka. Nauila sam ga da se ne
plai da ostane sam kad sam ja ila da radim za nas dvoje. Rekla
sam mu da se svet moe otkrivati peke, na konju ili u kolima i da
majka titi svoje dete sve do trenutka kad ono odlui da ode. Kada je
porastao, ba je tako i uradio. Bio je otporan, isto kao i ja, imao isti
avanturistiki duh i bio neustraiv. Sada ivi daleko od mene, ima
svoj opor, koji je neophodan jednom mladom vuku. Jednoga dana
sam ga upitala da li pati bez svog biolokog oca. Odgovorio je: "Moj
otac je ovek koji me je podigao i koji je vodio brigu o meni."

Tog oveka sam srela dok je moj sin jo bio dete. Moris je moj mu
i otac mog sina ve vie od trideset godina. On me je smirivao kad
sam imala komare, jer nisam esto priala o svom detinjstvu i o
tome sam ponekad vikala nou u snu. Ispriala sam mu sve o svojim
vragolijama u mladosti, punoj elje za ivotom, ali je on pretpostavio
da sve to ima neke svoje nevidljive korene.
"Priaj... reci mi ta ne valja..."
Imala sam poverenja u njega, bio je slian meni u tom smislu to
nije oseao potrebu ni za kim drugim, mi smo mu bili dovoljni. Voleo
je ivotinje, brinuo je o meni kao to bi to inio otac ili majka, a mlai
je od mene. Posedovao je dedinu mudrost i Martinu obzirnost.
Reavao je sve probleme, a ja sam najzad mogla da se odmorim, da
se ne borim, da se uspavam na njegovim rukama. Uljuljkivao me je
kao da sam dete:
"Priaj mi o tvojim komarima."
Ali ja sam i dalje bila uzdrana. Ljubav nekog ljudskog bia bila je
jedna velika nepoznanica za mene, jer nikada nisam imala nita
slino. Smatrao je da sam lepa, pokuavao je da mi ulije
samopouzdanje. Moda sam u tom periodu i postala lepa, ali ja
nisam tako mislila. Videla sam samo svoje oiljke, rune noge, moju
nedrutvenost. Vie puta sam ga ugrizla prilikom naih diskusija, a
bio je to samo moj nain da istaknem svoje argumente. Zadrala sam
u sebi tu ivotinjsku estinu. Meutim, nisu svi ljudi bili odvratni,
eleli su da ih prihvatim. Ali u tom periodu mi to nije bilo nimalo
lako.
ivela sam sa zakanjenjem i sve to odjednom: proivljavala sam
detinjstvo, mladost i ivot ene. Bila sam stvarno zaljubljena i im bi
on bio odsutan, oseala sam se loe. elela sam da stalno bude pored
mene, a uvee mi je bilo potrebno da me umiri, da se uspavam pored
njega, da se osetim zatienom. Postala sam zavisna, a da to nisam
primetila. Ipak, ponekad bih se vratila, potonula u prolost sa
takvim oajanjem da se Moris uasno plaio onoga to je on zvao
mojim usponima i padovima.
Bilo mi je dovoljno da vidim kako prolazi tramvaj broj 56 - koji je
u meuvremenu postao broj 103, moderan, brz - da me uhvati bes to
ne znam ta se dogodilo sa mojom majkom. ta su to uinili sa njom.
Nou bih se budila u znoju, prestraena:
"Njena kosa! ta su uradili sa njenom kosom..." I da paradoks
bude vei, nisam uvek verovala da je mrtva. Moji roditelji ive negde
u Rusiji, nisu mogli da izau odande, ali jednog dana e se vratiti. Ta
utopija me je smirivala, a spominjanje koncentracionih logora me je
noima bacalo u depresiju.
Komari su se proredili zahvaljujui Morisovoj ljubavi, ali
uspomena na moje detinjstvo nije postala manje iva i strana.
Najmanje suoenje sa drutvom ili nekim pojedincem moglo je da
kod mene pokrene neizdriv bes, tako da se Moris uvek trudio da
stvari dovede u normalne okvire.
Preselili smo se zato to su komije na naa vrata i potansko
sandue urezali Davidovu zvezdu. Mori je znao da sam zbog takvih
stvari bila u stanju da dohvatim puku. U tome se nismo slagali.
"Pridaje suvie vanosti tim imbecilnim radnjama", govorio je on.
Imao je previe razumevanja za ljude. Moris je strpljiv i dobar. On
glupake tretira sa prezirom i ne pati zbog njih.
Bila sam estoko povreena kada nisam bila u stanju da na
nasilje odgovorim nasiljem. Uvek sam se plaila povratka
nacistikog uasa, jer sam znala da je ljudska priroda kadra da ga
proizvede, trebalo ga je, dakle, odbaciti za sva vremena.

Otili smo da se nastanimo u Holandiji, gde je Moris dobio odlian
posao. Izabrala sam jednu kuu zato to je na psi Dimi podigao
apu ba na tim ulaznim vratima, a ne na nekim drugim. I dalje sam
bila ranjeno dete, vezana za signale koji su dolazili od moje
ivotinjske porodice, kao za pojas za spaavanje. Nije mi odgovarala
moja ljudska koa. Oboavala sam Dimija iako je bio vragolast pas
koji bi nas ujeo s vremena na vreme. On je bio moj mali vuk,
ponekad je uostalom i zavijao kao vuk. Kad bih ga posmatrala sa ona
dva njegova oborena uveta kako njui vazduh, padala sam u ekstazu
pred tim prizorom.
Holandija je imala miris sree tokom tih pet godina. Moj sin je
iveo sa nama, imala sam vrt, svoje ivotinje, prostor. Uivali smo u
dugim vonjama biciklom, a takoe i u putovanjima. Putovali smo u
vedsku, Italiju, Francusku, paniju, Izrael, u Arizonu, zato to sam
volela pustinju i vruinu, zmije i korpione, kao i cvee ove pustinje
koje cveta samo nou i umire u zoru.
I dalje sam teko hodala i Moris je smatrao da treba da se
operiem. Moje noge, koje su na sebi nosile tolike patnje i uspomene,
morale su me osloboditi tako to e dobiti normalan izgled. Ali, jo
nisam govorila. U ovom periodu predaha, za koji se gotovo moe rei
da je bio srean, komari su se smanjili, ali sam ja i dalje elela da
beim. Da odem dalje, napustim Evropu, da hodam po nekoj novoj
zemlji, bez uspomena. elela sam Ameriku.
Malo-pomalo, mrvicu po mrvicu, i tamo sam poela da govorim.
Moris me je sluao, teio me, i video me je kako ispunjavam neke
nove stranice. Bio je strpljiv, pun ohrabrenja za mene i uviavan.
Pustio me je da ispraznim svoju torbu, da odloim svoje suvie teke
kofere, koji me ve godinama optereuju. Sada je znao zbog kojih
uasa se budim nou i drhtim od straha.
Jedina stvar koju se jo nisam usuivala da mu ispriam... bio je
no zariven u stomak nemakog vojnika. Ubila sam ga, nisam
uspevala to da priznam, kao da sam i sama bila zloinac i da e me
zbog toga osuditi.
Stalno sam odbijala da posetim psihijatra. Moris je ipak nekoliko
puta uspeo da me ubedi da pokuam, ali sam se uvek vraala sa
dozom munine zbog beskorisnih saveta koje bih tamo dobila. Mislili
su da sam luda zato to ne volim ljude? To im je bilo lake da
zakljue nego da se potrude da me shvate.
Kasnije sam prvi put stupila u stvarni kontakt sa nekom
jevrejskom zajednicom. Ve sam to bila pokuala u Evropi, a rabin sa
kojim sam se srela me je bez okolianja pitao:
"Jeste li sigurni da ste stvarno Jevrejka?"
Otila sam zalupivi vratima. Uvek taj zid, ta praznina, ta
nemogunost da budem prihvaena samo na osnovu imena mojih
roditelja, kao jedinom potvrdom uspomene na moje razrueno
detinjstvo.
Taj ameriki rabin me je jednostavno sasluao i prihvatio. Uzela
sam asove hebrejskog, prepoznala molitve moje majke, mogla da u
miru priam o njoj.
Meutim, Dimi je uginuo. Moj pas, moj vuk je otiao, a bio je
poslednja veza sa mojim seanjima na Belgiju. Ne mogu da objasnim
zato je njegova smrt sve pokrenula. Bila sam luda od tuge,
potresena nestankom te ivotinje, kao da sam ponovo izgubila svoje
roditelje. Bilo je to mnogo vie od obine alosti. Ve sam patila zbog
jedne druge ivotinje koja je uginula, jedne make uz koju nisam
mogla da budem u njenim poslednjim trenucima. Uginula je kod
veterinara, daleko od mene. Nisam mogla da podnesem da neko
voljeno bie umre daleko od mene. Ako umre u vaim rukama, to je
ve neto drugo, pored njega ste do poslednjeg trenutka, do kraja ste
mu bili od pomoi. Sve smrti sline su ovoj Dimijevoj. Moja majka,
moj otac, deda i Marta. I svi oni koje sam videla, svi leevi mog
detinjstva.
Uronila sam u jo stranije komare: okrvavljeni no, streljana
deca, Marek. Urlala sam nou. Grebala sam do krvi po mojim starim
ranama, kao nekada. Posle te alosti, sama sam sprovodila
sopstvenu terapiju: vrtela sam u glavi film o mom psu, kako bi ostao
trag o njemu, da ne bude zaboravljen. U sutini, nisam elela nita
da zaboravim, izgledalo mi je da je zaborav najgori od svega, i esto
me je to optereivalo. Da zaboravim na prolost, na rat, na to da sam
Jevrejka... da zaboravim vukove i svog psa, tako to u imati nekog
drugog... Ne.
Kao oajni devojurak, sastavljala sam slike te potpune ljubavi
koju je oliavao Dimi, kao da sam htela da moja nesrea bude
uoljiva svima. Moja ljubav prema ivotinjama najzad je bila
prihvaena.

Jednoga dana sam otkrila jedan lokalni park, gde je jedan divan i
sasvim obian ovek, koji je iveo od ljubavi prema vukovima, odluio
da ih odbrani i da obrazuje ljude u vezi sa njima. Taj ovek je danas
mrtav, ali njegova ena nastavlja njegovo ivotno delo. Zahvaljujui
njemu sam ponovo pronala miris vukova, njihovu dlaku, skokove,
borbu i igru. Zbog toga sam bila neizmerno srena. Donosila sam im
svee meso, uivala sam dok sam ih posmatrala kako ga prodiru,
dok sam ih sluala kako zavijaju i to sam mogla s vremena na
vreme da i ja zavijam sa njima.
Sve je to poelo sasvim sluajno. Moj tadanji rabin, Joeved
Heligman, zamolio me je da ispriam svoju ivotnu priu na dan Dan
holokausta, Dan seanja. I ja sam govorila! Bila sam zadovoljna to
sam mogla da priam i plakala sam! Kasnije sam bila pozivana da
govorim ispred ostalih hramova i na univerzitetima kao to su
Brendis, Smit i Amherst, Njujork i jo neki. Prvi put sam tada
priala o nemakom vojniku koji je silovao, ubio i pljunuo na jednu
sasvim mladu devojku i koji sigurno ne bi oklevao da i mene ubije.
Ali, to je bio rat, i bilo je pitanje: on ili ja, a ja sam imala neizmernu
elju da preivim po svaku cenu.
Da se ne zaboravi kako se jedna ivotinja bori protiv smrti sa
ovekom deset puta jaim od sebe, a ta ivotinja sam bila ja.
Prilikom jednog javnog predavanja, neka ena mi je rekla: "Vi niste
jedna od onih koji su preiveli holokaust... Niste iveli u
koncentracionim logorima..."
Bio je to samo jedan glas meu mnogima. Nisam zbog toga patila.
Ali sam se ljutila na samu sebe to sam svetu saoptavala svoju
priu koju ne prihvataju svi, zato to nije kao ostale. Kao i uvek: bila
sam drugaija, ni stvarno Jevrejka, ni neko ko je preiveo sav onaj
uas. Naravno, najvei deo mojih slualaca me je podravao,
pomagao mi da nastavim ivot na sopstvenim nogama. Ponekad sam
zbog nekih rei patila, bile su nespretno izgovorene, ali ne i
zlonamerne. Naravno da sam mogla da raunam na svoje prijatelje,
koji su znali da voleti nekog ne znai oduzeti mu slobodu, ve ga
pustiti da die. Bili su to prijatelji koji su potovali moje granice.
Ipak sam se opet zatvorila u sebe, nisam vie elela da priam.
Verovala sam da sam se oslobodila, ali nije bilo tako.
Jednog dana kada mi je bilo posebno teko, Moris mi je rekao:
"Zaista treba da razgovara sa nekim psihijatrom."
Nisam to elela. Ipak sam otila, protiv svoje volje, praktino sam
bila prisiljena, da bih mu priinila zadovoljstvo, ali za divno udo,
jedna ena je uspela da razrei taj nevidljivi vor patnje. itala je
moju priu, to je ono to mi je olakalo stvar, nisam morala da joj
ponovo sve priam. Po njenom miljenju, morala sam da uloim sve
svoje napore kako bih pokuala da ivim posle svega onoga to sam
preivela. Zapoela sam jednu pravu terapiju. Shvatila sam, na
primer, da je smrt moje vuice za mene znaila smrt moje majke, kao
i da je i Dimijeva smrt isto tako bila smrt moje majke. Da nisam
imala pravo da oplakujem majku u toku svog detinjstva i da je bilo
normalno da je, kada sam postala odrasla osoba, i dalje svuda
traim, sve do srca jednog vuka.
Ona je shvatila da se jo nalazim u fazi detinjstva. Gomilala sam
namirnice, prekrivae, naroito cipele. Sve ono to mi je nedostajalo
prilikom mog potucanja po Nemakoj, Poljskoj i Ukrajini. Pravila
sam zalihe svega toga, predviajui rat koji nije bio mogu, ali koga
sam se uvek bojala. Napunila sam kuu plianim igrakama,
pourila sam da kupim drvenog konja koji je liio na mog ila.
Okruila sam se tim stvarima kako bih ispunila ogromnu prazninu,
toliko ogromnu da sam zbog nje uvek oseala vrtoglavicu. Zakljuala
sam se dvaput iako sam imala potrebu za prostorom. Posrtala sam
od teskobe kada bih se nala usred mase ljudi. Mrzela sam grad, zato
to sam iz njega pobegla pre mnogo vremena iz straha da e me
uhvatiti. Menjala sam ime kao to drugi menjaju cipele. Krenula
sam sa imenom Mike, lutala sam dalje nazivajui sebe svim
imenima koja su mi se sviala u Evropi. Traila sam zaboravljeni
identitet, a da ga nikada nisam pronala. Sve do dana kada sam
izabrala ime Mia, kao uspomenu na onog tako dobrog oveka kojeg
sam srela u Ukrajini, zatim Mirjam za rabina, poto je Mike imalo
jidi oblik.
Dala sam sebi za pravo da volim ono to elim da volim: svog
mua, svog sina, svoje ivotinje, svoju samou. Sve to zbog elje da se
sklonim od, po meni, uvek preteeg ljudskog roda.
U Americi sam pronala prostor koji mi je bio neophodan za
drugaiju vrstu preivljavanja, preivljavanje od uspomena.
Nita nije savreno. To preivljavanje imalo je svoju cenu, izgubili
smo nau kuu, moju svetinju, Moris je izgubio svoj posao, iveli smo
troei poslednja sredstva, rtvovali smo se da bismo hranili make i
pse, ptice, kojote... i vukove iz komiluka.
Drhtala sam ponovo jednog 11. septembra, u toj zemlji za koju
sam mislila da nikada nee osetiti rat. Da li je trebalo da opet beim?
Nisam pobegla. Ponovo sam poela da piem o onome to mi je
preostalo da slobodno kaem, da bih doivela konanu, potpunu
slobodu. Ali, ja nita ne zaboravljam. Moje seanje pripada njima.
Moji roditelji nee nikada ostariti ni umreti, zato to svakoga dana
mislim na njih.

Danas sanjam da pronaem neku zemlju daleko od buke i
ljudskog besa, gde u ponovo izgraditi svoj raj na zemlji sa
ivotinjama, pesmom ptica, u miru i tiini meu velikim drveem,
jelama i brezama koje toliko volim: sanjam da ivim u jednoj udobnoj
kui gde u sviti svoje gnezdo. Sagradiu onda i spomenik onima koje
nisam videla kako umiru, ali za kojima sam toliko plakala.


Mojoj majci Gerii, mom ocu Revanu,
tim nepoznatim rtvama holokausta.
Zog nit keynmol az du geyst dem letztn weg!
"Ne reci nikada da ide na svoje poslednje putovanje."
ZAHVALE
ni kojima bih elela da se zahvalim i suvie su brojni da bih
mogla sve da ih ovde navedem, ali neka znaju da ih nisam
zaboravila. Oni su razliitih boja koe i razliitih religija, oni su
graani sveta, moja braa i sestre u prijateljstvu, oni e se
prepoznati.
Tu je moj strpljivi suprug Moris, tiha snaga, bedem zatite, moj
sin Moris Levi, zaljubljenik velikog Severa, na koga sam tako
ponosna i njegova ena Luiz, i sasvim jasno sva moja ostala "deca" od
krzna, perja, dlakava i u ljuturi, koja me okruuju obruem ljubavi,
koja su moj svet u meni samoj, moje ljubavi od ljubavi.
Zahvaljujem M. Bernardu Fiksou iz Ediciones XO, mom izdavau i
njegovoj ekipi mladih ena entuzijasta, zato to su me ve dugo
podravali i ohrabrivali na tom tekom putu otvaranja mojih rana
svetu.
Tu je takoe Arlet Hajg, koju poznajem ve etrdeset godina, moj
drug Lik Erman, tu su Margo i Danijel; anin Utakije - verna i
plemenita; Andrea i Stefan Dimeri, dva izdanka flamanske zemlje;
Lilijan i Fredi Leman i Bronicovi, Simon i Hari; Erik Monami,
poteno srce; u Holandiji, Boterovi - seanje na godine sree; u
vajcarskoj, Erik Krauthamer, u Kanadi Veronik Kalita, Andre
Belavans, Andre i Noelin Biron, Dajan Gregoar i mnogi drugi.
Najzad, posebno se zahvaljujem vrlo dragoj Mari-Terez Kini, mojoj
sestri, njenoj senzibilnosti, njenoj izuzetnoj moi da razume druge,
to joj je omoguilo da protumai estoka oseanja mrnje, besa,
straha, ivota i smrti, ali isto tako i ljubavi prema vukovima, koju
sam ja doivela najjaim intenzitetom. Hvala ti, Mari, bez tebe nita
od toga ne bi bilo mogue.

O
Takoe se zahvaljujem svima onima koji su neijom besmislenom
zlobom i okrutnou prognani iz sveta i pokuavaju da spasu prirodu
i ivotinje.
Mia









Avada
&
Ziki