Vizantijska Filologija

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA
Ispitna pitanja

1. Crkveni oci etvrtog veka- kapadokijski oci
2. Kanon, istorija kanona, Andrej Kritski
3. Kondak, Roman Melod i njegov akatist Bogorodici
4. Crkvena poezija i njeni anrovi (kondak, kanon, tropar, akatist)
5. Razvoj viz. romana
6. Nastanak i razvoj hagiografije ( Simeon Metafrast, Jovan Damaskin)
7. Studitska kola, Teodor Studit, braa Grapti
9. Jovan Damaskin
10. Kozma Majumski
11. Prokopije
12. Teofan i Teofan nastavlja
13. Hronika, Jovan Malala
15. Konstantin Porfirogenit
16. Mihailo Psel, istoriar, retor i filosof
17. Ana Komnina i njen mu Niifor Vrijenije
18. Istoriari koji su opisali pad Carigrad ( Sfrances, Duka, Laonik Hankondil)
19. Od profane poezije - Teodor Prodrom i Ep o Digenisu Akriti,
20. Od retorike- Psel i Evstatije Solunski,
21. Istorija monatva- Duhovni lug Jovana Mosha, Antonije Veliki, Makarije Egipatski
22. Polihistori- Sudin leksikon, Jovan Ceces, Teodor Metohit, Fotije
23. Monaka knjievnost- Maksim Ispovednik, Evagrije Pontijski, Simeon Novi Bogoslov
24. Isihazam i u okviru toga Grigorije Palama i njegova rasprava sa Varlaamom iz Kalabrije
25. Druga sofistika, Julijan Apostata
26. Eusebije, Mosho

VIZANTIJSKA KNJIEVNOST
- 1 -

PODELA

1. PESNITVO

- crkveno

- profano

2. TEOLOKA KNJIEVNOST

- ranovizantij ska

- teoloko nauna

- teoloko mistina

3. ISTORIOGRAFIJA

- istorij a

- hronika

- hagiografij a

4. UENA PROZA

- filosofij a

- retorika i epistolografij a

- polihistori i enchiklopedisti

5. VULGARNOGRKA KNJIEVNOST

- ljubavne, prigodne, poune, legendarne, istorijske pesme

- simbolino-alegorij ski ivotinj ski ep

1
- 2 -

PESNITVO

Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imala svoje
pesnitvo.

Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama, ali
je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ili
narodnog.

Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz koje se
najbolje moe razumeti vizantijska kultura.

CRKVENO PESNITVO

Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina
poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher.

Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se po
svojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnost
postie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i ne
predstavlja podraavanja starih obrazaca.

Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikim obrascima,
nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novine religioznog
oseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja.

Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira na duinu i
kratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa je
neprimeena.

Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON.

HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie) iste
kontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari.

KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se sastoji
od vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zove irmos i
koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih pesama,
koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, po broju slogova i
akcentu, da odgovara shemi irmosa.

Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji je
orijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska
figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama.

Vana imena:
GRIGORIJE iz NAZIJANSA
ROMAN MELOD
2
- 3 -

delo AKATIST
ANDREJ KRITSKI
JOVAN DAMASKIN
KOZMA MAJUMSKI

PROFANO PESNITVO

Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je profana,
pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna po
tematici, ili bar koloritu.

Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i naroito
ne u svojim istim, prvobitnim stopama.

Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih.
Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je
otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graen
prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmike
pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki stih
najvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena.

Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji.
Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi. Roman
predstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani se uglavnom
ni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisuju i itaju
uglavnom romani helenistikog perioda.

drama

Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se
kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori sa
mnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikog
tipa.

Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soterioloke drame,
sredita hrianskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame uticali
kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhe
sopstvenog religioznog izraavanja.

injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod
nazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikom
igraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnije
ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sauvana vizantijska drama STRADANJE HRISTOVO.
Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u Likofronovih dela,
opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinom raznorodnih
elemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak i komini
elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti i Vaskrsenju.
Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

3
- 4 -

Vana imena:
GEORGIJE PISIDA
TEODOR STUDIT
KASIJA
AKON IGNJATIJE
TEODOR PRODROM

TEOLOKA KNJIEVNOST

Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. U Vizantiji
jedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ili daljem odnosu
prema teologiji.

Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno i
razraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih sabora.
Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu rei knjievnost
crkvenih otaca, odn. patristika.

Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani,
nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnih sistema
(arijanstvo, makedonijanstvo itd.).

Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj
ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei:

- teoloko nauna, s jedne strane i

- teoloko mistina, s druge strane.

RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST

U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dva
centra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja
rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ili drugi
momenat:
- helenistike ideje (Aleksandrija)
- izvesne orijentalne tradicije (Antiohija)

Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten,
Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tip vizantijske
teologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je, naravno, sasvim
uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada da otkrovenje, kao
iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog znanja, donekle
racionalizuje i formalno opravda i potvrdi.

Vana imena:
KLIMENT ALEKSANDRIJSKI
4
- 5 -

ORIGEN
ATANASIJE
o VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA,
GRIGORIJE iz NISE
JOVAN ZLATOUSTI

TEOLOKO NAUNA KNJIEVNOST

Okosnicu vizantijskog knjievnog stvaranja na polju teoloke nauke, tj. sistematizacije i
razraivanja doktrine otkrovenja, ine krupni dogmatski problemi koje su postavljale
jeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, ukljuujui i isihastiki spor, IX do XIV v.

Vana imena:
KIRIL ALEKSANDRIJSKI (protivnik: episkop kirski Teodorit)
SOFRONIJE JERUSALIMSKI
MAKSIM ISPOVEDNIK
JOVAN DAMASKIN
TEODOR STUDIT
FOTIJE
EVTIMIJE ZIGABEN
GRIGORIJE PALAMA

VIZANTIJSKA TEOLOKO MISTINA KNJIEVNOST

Na poetku ove mistike teologije nalaze se dela otaca pustinje IV i V v, vezana za
apoftegmatsku literaturu Egipta, Palestine i Sirije (IZREKE OTACA) i praksu velikih
zaetnika monakog ivota.

Vana imena:
EVAGRIJE PONTIJSKI
DIJADOH
DIONISIJE AREOPAGIT
JOVAN LESTVINIK
SIMEON NOVI TEOLOG
NIKITA STITAT
NIKIFOR ISIHAST

ISTORIOGRAFIJA

Za razliku od teoloke knjievnosti i poezije, vizantijska istoriografija predstavlja
nastavak i negovanje klasinih, starogrkih tradicija. Ovaj trend traje sve do XV veka.

Istoriari saoptavaju grau svog ili neposredno proteklog vremena tj. njihovo podruje
je savremena istorija. Dela su namenjena visokoobrazovanim ljudima vizantijskog dvora
ili crkve. U sreditu istorijskog prikazivanja je linost, a ne drutvo. Stil je literaran,
sve i plastian, a osnova kazivanja su istorijske injenice.

5
- 6 -

Hroniarski vid istoriografskog prikazivanja razvio se u Vizantiji do savrenstva. Hronika
predstavlja istoriju sveta od akta bojeg stvaranja, i u potpunosti odgovara vizantijskoj i
uopte srednjovekovnoj potrebi da se istorijska stvarnost izvede iz akta Boje volje i
dejstva Bojeg promisla (viz. izraz ikonomija plan), ime se postie religiozna ili
istoriosofska interpretacija sveta.

Istorija je drama, a hronika je prirunik koji treba da omogui rekonstrukciju te drame i
razumevanje njene osnovne poruke. Zato hronika najee nastaje u crkvenoj sredini, i
to uglavnom monakoj. Hronika je, po svom osnovnom karakteru, lektira za iroke
slojeve i zato je njen ton didaktian, ali pristupaan.

Zahvaljujui ovim osobinama, hronika je rasprostranjenija od istorijskih dela: prela je
granice grkog jezika, prevedena je na latinski i slovenski i neke orijentalne jezike, i
odigrala znaajnu ulogu u formiranju istorijske svesti mnogih evropskih naroda. Na
slovenski su jedino hronike prevedene od itave istoriografske knjievnosti.

ISTORIARI

Vizantijska istoriografija broji mnoga znaajna imena, bez ijih dela bismo u poznavanju
Vizantije imali nenadoknadive gubitke. Oni su imali i neposrednih zasluga za razvitak
vizantijske drave i kulture uopte, jer ih je veina zauzimala vrlo visoke poloaje
carskih savetnika, sekretara, diplomata, pravnika, logoteta, a tu su ak i dva cara (K.
Porfirogenit i J. Kantakuzin)

Vana imena:
PRISK
PROKOPIJE
PETAR PATRIKIJE
AGATIJA
TEOFILAKT SIMOKATA
KONSTANTIN VII PORFIROGENIT
JOSIF GENESIJE
MIHAILO PSEL
NIKIFOR VRIJENIJE
ANA KOMNINA
GEORGIJE PAHIMER
NIKIFOR GRIGORA
LAONIK HALKONDIL
DUKA
GEORGIJE SFRANCES

HRONISTI:

Vana imena:
JOVAN MALALA
TEOFAN ISPOVEDNIK
GEORGIJE MONAH ((H)AMARTOL)
JOVAN SKILICA
GEORGIJE KEDRIN
6
- 7 -

JOVAN ZONARA
KONSTANTIN MANASA
TEODOR SKUTARIOT
MIHAILO PANARET

HAGIOGRAFIJA

itija svetih predstavljaju posebnu vrstu knjievnosti, koja ima karakteristike i istorijske
i religiozne knjievnosti. Njihov osnovni cilj nije beleenje dogaaja, ve ista religiozna
pouka, a razlog to se stavljaju i u grupu istorijskih spisa jeste u potrebi da se ukae na
istoriografsku genezu i teoloko-didaktiku evoluciju ovog knjievnog roda kao na jednu
karakteristinu pojavu.

Hagiografija poinje kao istinita pria o muenitvu i hrabrosti, o suenju, torturi,
smrtnoj kazni istinitih lica muenika. Ponekad su ak citirani sudski zapisnici
(neposredna dokumentacija) ili svedoanstva oevidaca. Takva acta martyrum su
autentian istorijski izvor.

Po ugledu na ova istorijska saoptenja nasleena iz previzantijskog, tj. rimskog perioda
crkvene istorije, ranovizantijsko itije je vrlo trezveno i realno. Meutim, u svom daljem
razvoju, itije sve vie gubi od svoje verodostojnosti, a istorijska istina u njemu biva
odevena u ruho privlano za matu srednjovekovnog oveka i optereena udesima.
Metafiziko-moralizatorske tendencije dolaze do potpunog izraaja.

U itavom svom vievekovnom postojanju, vizantijska hagiografija se kree izmeu ta
dva pola istorije i legende. I u delima tzv. istih istoriara, istorija je vidljivo
obeleena kao proces koji poinje stvaranjem sveta i vodi uspostavljanju carstva Bojeg.
Hagiografija je u tome otila do kraja od istorije je u njoj ostalo samo jezgro izvesna
faktografska osnova. Ipak, ona ostaje svedoanstvo vremena i sredine u kome je nastala
i subjektivno-alegorijsko ili ak neposredno saoptavanje neke etike ideje.

Vana imena:
KIRIL SKITOPOLJSKI
JOVAN MOSH
SIMEON METAFRAST
PETAR

UENA PROZA

Vizantijska uena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrlo
neujednaena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesnitva, ak ni
profanog, ili teoloke knjievnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je teologija
apsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca ali zato su se razvile retorika,
sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori i
enciklopedisti, bez kojih bi moda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto tako,
uinili mnogo za raanje i pobedu humanizma.

7
- 8 -

FILOSOFIJA

Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i znaajnih sistema filosofije.
Prihvativi otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla samo da
gotovim reenjima otkrovenja dodaje kolorit antike misli, i to iskljuivo u helenistikoj
transmisiji.

Sinkretistiki princip formiranja vizantijske teologije omoguio je da se ostaci velikih
sistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija jeste
svuda prisutna, ali samo kao instrument teoloke misli.

Vana imena:
Mihailo Psel
Jovan Ital
Nikifor Vlemid

RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA

Na polju retorike, Vizantija ne daje nita novo, mada se moe pohvaliti velikom
plodnou. Sistem retorije, koji su jo u rimsko doba fiksirali Aftonije i Ermogen, nikad
potom nije prevazien, a najvei uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekad
dostigne antike retorske normative i odrava klasini nivo.

Retorika je negovana uglavnom zahvaljujui crkvenom govornitvu i didaktinom tonu
vizantijske uenosti uopte. Epistolografija je bila njen znaajni sastavni deo, i
raznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili su izvanredno rasprostranjeni, pa su ak i
nadiveli vizantijsko carstvo, jer nastaju i krue ak i u prvom stoleu turskog ropstva.

Vana imena:
Jovan Zlatousti
Agapit
Car VASILIJE I
TEOFILAKT

POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI

Vana imena:
FOTIJE (!!!)
KONSTANTIN PORFIROGENIT
leksikon SU(I)DA
JOVAN CECES
TEODOR METOHIT
MAKSIM PLANUD

8
- 9 -

VULGARNOGRKA KNJIEVNOST

ivi, govorni, narodni grki jezik, tzv. dimotika tokom cele istorije Vizantije je uglavnom
zapostavljan i nipodatavan kao jezik prostog demosa. U literaturu je prodro uglavnom
poev od XI v, ali potpunu pobedu nije izvojevao.

Ipak, obim pesnikih tvorevina pisanih vulgarnogrkim jezikom prilino je velik, a i
poetske vrste zastupljene u njima su vrlo raznorodne:
- poune, prigodne, ljubavne, legendarne, istorijske, romantine pesme
- simbolino-alegorijski ivotinjski ep

Sve ove pesme predstavljaju, kao i crkveno ritmino pesnitvo, novu, specifinu
vizantijsko-grku tvorevinu, ak i kada u njihovom nastanku igraju ulogu strani elementi.
Verovatno va zbog izvornosti jezika na kome su nastale, mnoge ove pesme zrae
sveinom i iskrenou, i skoro da nijedna nije izvetaena i kruta, kao to je est sluaj
sa profanom poezijom.

9

Druga sofistika
- 1 -

DRUGA SOFISTIKA

Kao i stara sofistika, i nova sofistika se rodila u retorskim kolama i dolazila do
izraza u besedama besednika, koji sum kao i stari sofisti u vreme Peloponeskog rata,
u sveanom ruhu putovali od mesta do mesta, i s punim pouzdanjem u svoju
obrazovanost, koja je odgovarala potrebama onog vremena, i sa finim razumevanjem i
oivljavanjem klasine knjievnosti, govorili narodu i okupljali ga oko sebe.

Kad je u rismkoj dravi uvedena monarhija, retorika je izgubila znaaj kakav je
imala u republici. Od tri stare vrste beseda, ona je negovala samo sveane besede.
Novi sofisti kao sveani govornici postaju i politiki poslanici i zauzimaju visoka mesta
u slubi carevima i gradovima. Za obdarenog mladog oveka iz graanskih krugova,
postati sofista vailo je za najvii ideal.

Sofistiku je ve ranije poeo da obnavlja NIKETA iz SMIRNE u vreme vladavine
Nerona, a to obnavljanje je produio njegov uenik SKOPELIJAN, koji je za vreme
Domicijana negovao besednitvo u svom zaviaju, Klazomeni.

Kasnije, kada su Heleni stekli vei ugled u Rimskom carstvu, u vreme vladavine
Hadrijana i Antonina, poinje prvo cvetanje nove sofistike. Njeni nosioci, esto
improvizovano, predavali su o temama iz najrazliitijih oblasti i u najrazliitijim
prilikama, npr. kada su se slavili praznici u ast bogova, kada su se dizali i posveivali
novi hramovi, kada su ponovo otvarana pozorita i vebalita, kada su se doekivali
carevi i njihovi namesnici, itd. Kao u vreme Platonovo i Isokratovo, omladina je hitala
da slua kako ugledni uitelji pretresaju razna filozofska i knjievna pitanja. Glavno
mesto u kome su se pojavljivali novi uitelji bila je tada Atina, a kasnije Carigrad i
druga mesta. Drugo cvetanje nove sofistike pada u vreme cara Julijana i njegovih
naslednika.

a) STARIJI PREDSTAVNICI NOVE SOFISTIKE

Iako je dosta pisao protiv filozofa, gotovo vie filolozof nego besednik bio je DION,
roen sredinom prvog veka u Prusi, u Bitiniji. Od cara Nerve, svog zatitnika, dobio je
nadimak Kokejan, a kasnije je zbog svog govornikog talenta nazvana i HRIZOSTOM.
Na njegov rad uticale su cinika i stoika filozofija. U Rim ga je bio pozvao Vespazijan,
ali ga je 82. prognao Domicijan. Sve do Domicijanove smrti, iveo je u oskudnim
prilikama, putujui po severoistonim krajevima carstva. Posle etrnaestogodinjeg
progonstva, car Nerva ga je pozvao natrag i dao mu velike poasti, kao i Trajan, ali on
je ipak ostavio Rim i vratio se u zaviaj, veran svojoj etikoj misiji.

Pod njegovim imenom sauvano je oko 80 beseda, ali neke nisu njegove. Njegove
prave besede su znamenita kulturno istorijska svedoanstva i zovu se po mestima
gde su odrane: boristenska, rodska, aleksandrijska itd. etiri besede na filozofski
nain razmatraju carsku vlast, a neke su u dijalokoj formi. Treba naroito istai
besedu koja se zove Eubejska beseda ili lovac, gde se kao kontrastna slika gradskoj
uurbanosti slika idilian ivot dve lovake porodice na umovitim obalama Eubeje.

10
Druga sofistika
- 2 -

Najobrazovaniji sofista i govornik Hadrijanovog vremena bio je FAVORIN iz Arelate
u Galiji, Dionov uenik. Od njegovih mnogobrojnih spisa sauvani su samo odlomci.
Svojim glavnim, ali za nas izgubljenim delom Svakovrsna istorija, on je osnovao
knjievnost arenog sadraja, na koju su se kasnije ugledali Atenej, Elijan, Klement iz
Aleksandrije i rimski antikvar Aul Gelije.

Periodu procvata prve sofistike pripada i HEROD ATIK (Tiberije Klaudije Atik
Herod) iz Maratona (101. 177.), koji je 128. g. bio arhont u Atini, 143. konzul u Rimu
i uitelj careva Marka Aurelija i Lucija Vera. Svojim ogromnim bogatstvom, on je
unapreiavo helensko neimarstvo u Atini i drugim mestima. Od njegovih mnogobrojnih
beseda, sauvana je samo Beseda o ustavu, koja se ugleda na Trazimahovu
besedu Za Lariane.

Tenje novih sofista da zadobiju univerzalan pedagoki i knjievni znaaj najjasnije
su izraene u delima koje je ostavio ELIJE ARISTID (129. 189.). On se rodio u
Adrijanuteri, u Miziji. U mladosti je proputovao Egipat i helenske krajeve i drao
predavanja, a najvie je prebivao u Smirni, koja mu je bila vrlo zahvalna, jer kad je
178. stradala od katastrofalnog zemljotresa, na njegovo zauzimanje ponovo su je
podigli carevi Marko Aurelije i Komod. Najvie se proslavio svojim besedama, od kojih
je sauano 55. Bitne su besede U slavu Atine i U slavu Rima. Pisao je i
deklamacije o istorijskim temam, besede o bogovima, svetkovinama ili nesrenim
sluajevima, poslanice vladarima i neku vrstu dnevnika o svojoj bolesti.

KLAUDIJE ELIJAN (175. 235.) bavio se ivotom ivotinja. Njegov zbornik u 17
knjiga O prirodi ivotinja navodi razne zooloke kuriozitete. U spisu arene
pripovesti, u 14 knjiga izlau se razni zooloki kurioziteti. U spisu arene pripovesti u
14 knjiga iznosi zooloke beleke i anegdote slavnih ljudi. Spisi O promislu i O
bojim pojavljenjima, od kojih su sauvani samo odlomci, upereni su protiv
predstavnika Epikurove filozofije. Pod njegovim imenom sauvano je i 20 Seljakih
pisama, u kojima je koristio sadraj uzet od atikih besednika i komediografa IV
v.p.n.e. Bio je mnogo i rado itan u srednjem veku,

Sa ostrva Lemna bila je porodica FILOSTRATA, ija ak etiri lana se pominju.

Prvi lan VER FILOSTRAT, sasvim je u senci, jer od njegovih dela nita nije
sauvano.

Njegov sin, FLAVIJE FILOSTRAT II, najznaajniji je lan ove porodice. Bio je
uenik uvenih retora toga doba, Damjana iz Efesa i Antipatra iz Hijerapolja. Doao je
u Rim za vreme vladavine Septimija Severa, i po elji njegove ene, Julije Domne,
napisao je ivot Apolonija iz Tijane u 8 knjiga, u kojima je ovaj novopitagorejski
filozof prikazan kao istonjaki asketa i udotvorac. Napisao je i ivote sofista u 2
knjige, u kojima prikazuje najvanije predstavnike stare i nove sofistike. Odavde potie
i termin druga sofistika. Preporukom gimnastike () pisac tei da kod
svojih savremenika izazove volju za gimnastike igre; spis je vaan zbog mnogih
podataka o takmienjima, vrstama sporta i metodama vebanja. U spisu slike, pisac
11
Druga sofistika
- 3 -

duhovito opisuje i tumai 65 slika u nekoj napuljskoj galeriji. Meu pismima, koja su
uglavnom ljubavnog sadraja, bitno je pomenuti pismo Juliji Domni, u kome pisac
brani sofistiku.

Treem Filostratu, koji je stekao veliku besedniku slavu, moe se pripisati samo
Pismo Aspaziju iz Ravene, u kome carskom sekretaru i draocu rimske katedre za
retoriku govori o umenosti u pisanju pisama (kae uri, a Tuskulum ovo ne pominje
i kae da su Slike njegov spis.

etvrtom Filostratu pripisan je mlai spis Slike, sa opisima 17 slika (ne kae da li
je nezavren ili nesauvan).

LUKIJAN

Lukijan iz Samosate je bio jedan od najobrazovanijih i najtalentovanijih,
najduhovitijih i najuticajnijih pisaca svoga vremena. Roen je oko 120.g. u sirijskoj
pokrajini Komageni, od siromanih roditelja Semitskog porekla. Pod njegovim imenom
sauvana su 82 spisa, a za dosta njih se sumnja da nisu zaista njegovi. Po sadraju,
njegovi spisi su retorske ale, vesele dosetke, razliiti pamfleti, ali glavna oblast
njegovog knjievnog rada jeste kritika satira. Pri tome on ne daje nita novo, sve je
plod starijeg prouavanja, to ga je usvojio itanjem, ali starijem gradivu je umeo da
da nov, zanimljiv oblik i umetniku obradu. Njemu je prvenstveno stalo da zabavi
itaoce, i to mu redovno polazi za rukom.

Najznaajniji su mu oni dijalozi u kojima se na nain stare Epiharmove komedije
obrauju vesele zgode iz ivota Bogova, sa oitom namerom da se stari bogovi
izvrgnu ruglu, jer u njegovo doba nijedan obrazovan ovek vie ne veruje u njih. U
bogove koji su u njegovo doba imali mnogo vernika, npr. Hermija, Izida, Mitra, Hrist,
nije dirao. Njegova dela sa ovakvom tematikom su: Razgovori bogova, Morski
razgovori, Tragiki Div, Izoblieni Div, Skuptina bogova i Prometej.

Najotrijom porugom ibao je Lukijan filozofe svoga doba, jer ga je vreala ili
njihova kicoka ili prljava spoljanjost, njihova lakoumnost i tatina, njihova zavidljivost
i ulizitvo. Takva dela su mu: Nigrin, Prodaja ivota, Ribar, Hermotim, Gozba ili
Lapiti, Ikaromenit, O onima koji su najmljeni za platu, Laov, Evnuh, O
Peregrinovoj smrti, Aleksandar ili lani prorok.

Lukijan je odbacivao svaku tajanstvenost, svako religiozno licemerje, ali kako mu
se ini da se religija udruuju sa laju i mranjatvom, on odbacuje i samo religiju.
Razgovori mrtvih oslikavaju nitavnost lepote, bogatstva, slave i vlasti pred licem
smrti. Jasna je u njima cinika tendencija samo cinik stie u Had sa osmehom,
slobodom duha i govora, bezbrian i plemenit. Tu su jo i spisi Haron i Prevoz
(prikazuju nitavilo svega na svetu), Brod ili elje (ismevanje tatih i ludih elja),
Timon (satira na tvrdiluk i lakomost), Razgovori hetera, Istinite prie (parodija
fantastinih romana), Kako treba pisati istoriju (protiv sofistikih istoriografa), Uitelj
besednitva (protiv pomodnog besednika), Slike, Za slike (odbrana prethodnog
12
Druga sofistika
- 4 -

spisa), Anaharsid (pohvala helenskoj gimnastici), Toharsid (pohvala prijateljstvu
kod Skita).

Iz Lukijanovih spisa se vidi da je imao svega to je satiriaru neophodno
invencije, dovitljivosti, ale, ironije, zajedljivosti, rutine, smisla za karikaturu, parodiju,
ismevanje. Na kraju, treba istai i Lukijanov jezik, utoliko vie to mu grki nije bio
maternji. Kod njega se vie ne radi o podraavanju aticizma, nego o njegovoj obnovi,
a Suda je u njegovim spisima zapazio i poseban ritam.

Njegov autobiografski spis zove se San i u njemu on izlae tekoe koje su ga
pratile na putu ka obrazovanosti. Kao vrlo mlad, otiao je kod ujaka da ui vajarstvo,
ali je razbio komad mermera, dobio batine i pobegao natrag majci. Posle toga je
sanjao dve ene, personifikacije Vajarstva i Sofistike, koje su ga mamile na svoju
stranu, objanjavajui ta e od njih dobiti. Pobedila je naravno, sofistika. Inae, u
Samosati je zavrio poetne kole, potom se nastanio u Antiohiji kad advokat, potom
je kao sofistiki govornik proputovao Grku, Italiju i Galiju, i ak u jednom gradu bio na
elu katedre za retoriku. Na tim putovanjima je stekao dovoljno slave i novca, ali i
dalje nije bio zadovoljan, pa se u 40-oj godini posvetio filozofiji i kasnije nastanio u
Atini i stupio u dravnu slubu, mada je svojevremeno bio napisao dijalog pun satire
protiv dravnih slubenika. Kao dravni inovnik je i umro, u Egiptu, posle 180.g.

b) MLAI PREDSTAVNICI DRUGE SOFISTIKE

Najuticajniji uitelj besednitva svog vremena bio je LIBANIJE iz Antiohije (314.
393.). Posle sluanja nauke u Atini i dueg putovanja, 340.-1. otvorio je svoju kolu u
Carigradu, a zatim se od nekih spletki sklonio u Nikomediju, pa se na kraju, posle
kraeg ponovnog boravka u Carigradu, vratio u zaviaj 345.g. Meu mnogobrojnim
njegovim uenicima, istiu se najvie sledei: Jovan Hrizostom, Vaslije Veliki, Grigorije
iz Nazijansa i Amijan Marcelin.Veoma ga je potovao i sam car Julijan, inicijator
povratka paganstvu. Kada je Julijan poginuo u bici, Libanije mu je posvetio svoju
najduu besedu Epitaf Julijanu i Monodiju Julijanu. Pored mnogobrojnih kolskih
spisa, u koje spada i ivotopis besednika Demostena i sadraji njegovih dravnih
beseda, od Libanija je sauvano 68 beseda (pohvale gradovima i carevima, beseda o
ustanku Antiohijaca, o tamnicama) i veliki zbornik pisama (1607), koja imaju vrednost
izvora.

Veliku besedniku slavu u Libanijevo vreme uivao je i HIMERIJE iz Pruse u Bitiniji,
roen oko 315.g. Svoju delatnost kao sofista zapoeo je u Atini, gde se i obrazovao.
Na poziv cara Julijana, 362. je doao u Antiohiju, ali se 368 vratio u Atinu. Umro je
386. Od njegovh 80 beseda, sasvim su sauvane 24, pisane cvetnim stilom gorgijskih
figura. To su, uglavnom, prigodne besede, za poetak kolskog teaja, povodom
dolaska novog namesnika ili povodom neije smrti. U izmiljenoj Polemarhovoj
besedi slave se oni koji su poginuli za odbranu otadbine. U Himerijevim besedama,
besednitvo se nadmee sa pesnitvom, jer nisu graene na nain starih besednika,
nego na nain starih lirskih pesnika, posebno onih sa ostrva Lezba.

13
Druga sofistika
- 5 -

Naklonost prema filozofiji pokazuje TEMISTIJE iz Paflagonije (317. 388.). Mada
je ostao veran staroj veri, hrianski carevi su gao veoma cenili zbog njegovog
talenta: Konstantin II ga je uveo u carigradski senat, a Teodosije I ga je postavio za
gradskog prefekta i vaspitaa prestolonaslednika Arkadija. Sauvane su 33 njegove
besede, uglavnom obraanja carskim dostojanstvenicima. Ali sauvane su i njegove
parafraze Aristotelovih dela. U stilistikom pogledu, bio je isti aticista.

Ovim sofistima pridruuje se i CAR JULIJAN, koji se odrekao hriansva i zato
dobio nadimak APOSTATA (Otpadnik). On je sebi stavio u ivotni zadatak da, nakon
to je njegov stric Konstantin proglasio hrianstvo za dravnu religiju, obnovi veru i
filozofiju otaca. Na carskom prestolu je bio samo tri godine, kada je poginuo u borbi
protiv Persijanaca.

Od njegovih spisa sauvano je 8 beseda, od kojih Beseda Heliju i Beseda majci
bogova iznose njegova religijska i filozofska shvatanja, zatim dve satire Neprijatelj
brade, koja je upuena stanovnicima Antiohije, koji su se caru podsmevali zbog
filozofske brade, i Gozba ili Kronov praznik ili carevi, gde Kvirin Romul prireuje
gozbu za bogove i obogotvorene careve, a Silen ispituje careve da li su dostojni da
sednu za trpezu za bogovima. Sauvana su i 84 pisma, od kojih nisu sva njegova.
Spis Protiv Hriana u 3 knjige nije sauvan, ali nam je poznat zbog navoda u
polemikom spisu Kirilia Aleksandrijskog (60 godina kasnije). Prema legendi, njegove
poslednje rei su bile Pobedio si, Galileje.

EPISTOLOGRAFIJA

Besednici ili sofisti naroito su negovali pisanje pisama. U vreme nove sofistike i
pisanje ljubavnih pisama dobilo je novi polet. Najpoznatiji zbornici ovih pisama
pripadaju Alkifronu, mlaem savremeniku Julijanovom, koji je ostavio 118 pisama u 5
knjiga, u kojima je erotika konnvencionalna i odaje oslanjanje na komade atike
komedije, i Aristenetu, koji je napisao Erotska pisma u 2 knjige, u kojima je
sakupljeno izobilje erotskih motiva, i tu nalazimo stvari koje su u duhovnom ivotu
Helena imale dugu i promenljivu istoriju.
14

Vizantijska poezija

1

VIZANTIJSKA POEZIJA

Do nedavno se smatralo (kae Dimitrije Bogdanovi) da Vizantija uopte nije imala
svoje pesnitvo.

Vizantija zaista nema poeziju zasnovanu na klasinim poetskim i metrikim normama,
ali je zato stvorila sopstvenu poeziju, pokretanu izvornim ritmom jezika, knjievnog ili
narodnog.

Pesnitvo je, pored istoriografije, upravo ona vrsta knjievnog stvaralatva, kroz koje
se najbolje moe razumeti vizantijska kultura.

1a) CRKVENO PESNITVO

Crkvena poezija je (ne raunajui narodno pesnitvo) jedina pesnika novotvorevina
poznogrkog odn. vizantijskog perioda, smatra Krumbaher.

Ona ima sopstveni razvitak i predstavlja uzajamno povezanu organsku celinu, koja se
po svojim unutranjim zakonitostima razvija, cveta i opada. Tu vizantijska knjievnost
postie potpuno originalan domet odn. stvara neto to nema korene u antici i ne
predstavlja podraavanja starih obrazaca.

Crkveno pesnitvo, mada jeste nastajalo (na samom poetku) prema antikim
obrascima, nije izgraeno na antikim formalnim osnovama, pre svega zbog novine
religioznog oseaja vizantijskog oveka i starojevrejskih odn. ranohrianskih uticaja.

Vizantijsko crkveno pesnitvo je pesnitvo ritma slogovi se broje bez obzira na
duinu i kratkou, hijatus i elizija se zanemaruju, razlika izmeu akuta i cirkumfleksa je
neprimeena.

Dva glavna vida vizantijske crkvene poezije jesu HIMNA i KANON.

HIMNA (viz. naziv je KONDAK) je pesma sastavljena od veeg broja strofa (20 i vie)
iste kontrukcije, sa refrenom i jednim optim uvodom. Strofe se zovu tropari.

KANONI su pesme sloenije nego himne, jer se sastoje od 8-9 oda, a svaka oda se
sastoji od vie strofa ili tropara. Tema svake ode je sadrana u prvoj strofi, koja se zove
irmos i koja predstavlja obrazac za pravljenje pesama tematski uzet iz tzv. 9 biblijskih
pesama, koje su se pevale od najranijih perioda hrianstva. Svaki tropar mora, po
broju slogova i akcentu, da odgovara shemi irmosa.

Naroito u kanonima, primenjen je tzv. akrostih (prvi jo kod Metodija), koji je
orijentalnog i antikog porekla. Antikog porekla je i rima, koja je uglavnom retorska
figura i ne odgovara u svemu rimi moderne poetike, a primenjena je esto u himnama.

15
Vizantijska poezija

2

IV v.

GRIGORIJE iz NAZIJANSA

Prve pesme ritmikog tipa pisao je Grigorije iz Nazijansa, zvani Bogoslov (oko 330
oko 390).
Izabran za episkopa u Carigradu, povukao se brzo u tiinu seoskog imanja, da bi
tamo nastavio svoje literarno delo. Najvetiji je hrianski pisac i pesnik svoga doba,
kome su dobro poznata sva retorska sredstva.

On je lirska priroda, introvertan i subjektivan pesnik. Nije nikakvo udo za njega to je
morao da se prepusti ritmu jezika molitve (tj. prvim pesmama ritmikog tipa). Njegovi
stihovi su dugi (14-16 slogova), i kao takvi nisu mogli da prevladaju.

Od njegovih dela sauvana su sledea:

- 45 govora povodom raznih prigoda, meu kojima uveni govor O bekstvu (od
episkopske dunosti) ( ) u kome daje idealnu sliku duhovnike slube.
- pesme, delimino teoloke, delimino autobiografske sadrine; osim dve pesme,
sve su napisane u staroj, kvantitativnoj metrici
- njegovi epigrami sainjavaju osmu knjigu zbirke Anthologia Palatina
- pisma su bogata sentencijama i finim, duhovitim izrekama

V v.

Prve himne nastaju u V veku, a vrhunac dostiu u VI i VII. Problem nastanka ovog
oblika ritmike poezije jo nije do kraja razjanjen. Moda u njegovoj genezi lee
gnostike, a zatim i arijanske pesme III-V veka. U svakom sluaju, injenica je da su
velika duhovna i kulturna sredita Vizantije, Aleksandrija i Kapadokija, proirile obiaj
pevanja crkvenih himni, zamenjujui time teatar i mim. Peti ve ve ima poznate
himnografe, a to su ANTIM i TIMOKLE, MARKIJAN, JOVAN MONAH, SET i
AVKSENTIJE.

VI v.

U sledeem stoleu, VI, vizantijska himnografija dala je svoje najvee veliine.

ROMAN MELOD ( )

Retko koji vizantijski pesnik je dobio tako krupne epitete kao Roman Melod. Ne samo
to ga smatraju Pindarom ritmike poezije i najveim vizantijskim pesnikom, nego se
doputa i mogunost da bude proglaen najveim crkvenim pesnikom svih vremena
(Krumbaher). Crkva je, sa svoje strane, suptilnu religioznu inventivnost ovog meloda
nagradila ranom kanonizacijom i ubrajanjem u znamenite svece istoka.

Donekle legendarni, podaci njegovog minejskog itija omoguavaju da se
rekonstruiu bar neki osnovni detalji njegove biografije: roene je, svakako, u Siriji, po
nacionalnosti Jevrejin,, u bejrutskoj crkvi vaskrsenja bio je akon, a u Carigrad je
preao u vreme vladavine cara Anastasija I (491.-518.) Tu je sluio kao svetenik i
16
Vizantijska poezija

3

napisao veliki broj himni (kondaka) legenda kae celu hiljadu. Njegovo pesnitvo se
odlikuje sveanim, ali jednostavnim i elegantnim izrazom, bogatim figurama, i
nenametenom diskretnom dramatikom. Prema legendi, pesniki dar je dobio od same
Bogorodice i neposredno nakon toga sa amvona crkve otpevao svoju uvenu boinu
pesmu . Sauvano je 85 njegovih himni.

AKATIST

Akatist je izuzetno sveana himna, jedan od vrhunaca kulta Bogoridice, ali i
vizantijske crkvene pesme uopte. Pripisivana je raznim autorima carigradskom
patrijarhu Sergiju, Georgiju Pisidi, pa ak i Fotiju. Mada je Sergijevo autorstvo izgledalo
najverovatnije, zbog vezivanja uvodne strofe himne za istorijski dogaaj razbijanja
avarsko-slovenske opsade Carigrada 626 g, novija istraivanja formalnih i sadrinskih
elemenata ove himne sve vie upuuju na Romana Meloda kao autora. Uvodna strofa
je verovatno kasnije zamenila prvobitni Romanov tekst. Akatist ima 24 strofe koje
redom poinju slovima grkog alfabeta.

VII v.

U sedmom veku vrlo dobre himne piu jerusalimski PATRIJARH SOFRONIJE (+638.)
i MAKSIM ISPOVEDNIK (+666.)

VIII v.

Sledei period u istoriji vizantijske crkvene poezije poev od VIII v, koji je u tom
pogledu najpolodniji, obeleen je pojavom kanona. Njegov tvorac je arhiepiskop
ANDREJ KRITSKI (oko 660. 740.). Njegov Veliki kanon ima 250 strofa. U njemu
ritmika crkvena poezija dobija izuzetno velike razmere i sloenu, mada veoma skladnu
kompoziciju, ali njen pesniki izraz gubi toplinu i lirski karakter; u poeziju poinje da se
uplie dogma, i to uslovljava razvoj odreenih stilskih figura (antiteze, poreenja, igre
reima) na raun estetskih i emotivnih vrednosti.

Andrej Kritski je napisao jo etiri manja kanona, jednu jampsku pesmu u 128 stihova
i okruglo 50 homilija i panegirika.

Mnogo veu poetsku vrednost imaju kanoni koje je sastavio JOVAN DAMASKIN
(oko 650.-oko 750.), monah palestinskog manastira Sv. Save, proslavljeni teolog
ikonofil. Njegova uloga u formiranju OKTOIH-a, jedne od glavnih liturgijskih knjiga
vizantijske crkve, koja je u isto vreme i veliki pesniki zbornik, svakako je odluujua,
mada je bio samo reformator, a ne i prvi sastavlja.

Jovan je i redaktor kanona kao pesnike forme skrativi ga na 3-4 strofe (tropara),
uz irmos kao nosioca teme u svakoj odi, dao mu je konanu strukturu. Bio je veoma
plodan pesnik poznati su i danas njegovi kanoni za praznike Hrista i Bogorodice, kao i
vanijih vizantijskih svetaca, ukljuujui i kanon ispevan u ast njegovog slavnog
pesnikog prethodnika, Romana Meloda. Tri kanona (za Boi, Bogojavljenje i
Pedesetnicu) napisao je u jampskom trimetru, vraajui se privremeno, i ne sasvim
dosledno, antikom naelu kvaliteta.
17
Vizantijska poezija

4

Vai za najjasnijeg zastupnika dosledne halkedonske teologije. Njegovi spisi
obuhvataju i celokupnu oblast tadanje teologije.

- Izvor saznanja ( ) sadri, u obliku u kome nam je predato,
dijalektiku, kratku istoriju jeresi i Expositio ( Izlaganje
ortodoksne vere). To delo predstavlja saetu teologiju i izuzetno je uticalo na kasniju
vizantijsku, i jo vie zapadnu teologiju. Pored toga, sauvani su i manji dogmatsko-
polemiki spisi, tzv. Institutio Elementaris (nacrt dijalektike), vie simbola vere,
mnogobrojne rasprave s razliitim jeresima nestorijancima, monofizitima,
monotelitima, manihejcima, jedan spis protiv islama, kao i tri uvena govora protiv
ikonoklasta, ija je teoloka argumentacija bila odluujua za celokupnu teologiju
pristalica ikona. Osim toga, treba spomenuti i etike i asketske spise, pri emu je
problem autorstva tzv. Sacra Parallela ( ) jo uvek nereen, zatim komentar uz
poslanice apostola Pavla, kao i itav niz hagiografskih dela, meu kojima treba istai
religiozni roman Varlaam i Joasaf.

Njegov savremenik, KOZMA MAJUMSKI (oko 743.) napisao je takoe nekoliko
znaajnih kanona, koji nimalo ne zaostaju za Damaskinovim, a od njih je, bez sumnje,
najlepi Kanon cvetne nedelje.

I Kozma i Damaskin esto koriste akrostih.

IX v.

Himnografi kasnijih vekova, naroito studitska kola, mada ponekad dostiu visinu
ranijih meloda, nalaze se uglavnom na liniji opadanja i poetske degradacije. Izraz im se
gubi u opirnosti, u zamrenim i izvetaenim figurama i postaje formalistiki.

Studitska kola: TEODOR STUDIT, BRAA GRAPTI, JOSIF STUDIT, GEORGIJE
NIKOMIDIJSKI, MITROFAN i TODOR iz Smirne, ANTONIJE, ARSENIJE, VASILIJE,
GAVRIL, NIKOLA i dr.

X XI v.

Patrijarh Fotije i carevi Lav Mudri i Konstantin Porfirogenit slabi su kao pesnici.

U XI v. himnografsko stvaralatvo dolazi do kraja to je donekle uslovljeno i
potpunim oformljavanjem liturgijskog kompleksa knjiga.

Pesnici XI v, kao Jovan Zonara, Nikifor Vlemid, Jovan Mavrop i dr, nee biti u stanju
da zanemare ovaj proces odumiranja.

18
Vizantijska poezija

5

1b) PROFANO PESNITVO

Vizantijska profana peozija se, za razliku od crkvene, oslanja na antiku. Ona je
profana, pre svega, po svojoj neliturgijskoj nameni, ali je i dalje dobrim delom religiozna
po tematici, ili bar koloritu.

Kvantitativna metrika jeste polazni princip, ali ne sasvim dosledno sproveden i
naroito ne u svojim istim, prvobitnim stopama.

Profana vizantijska poezija razvila je jednu novu metriku formu, tzv. politiki stih.
Njegovo poreklo nije sasvim razjanjeno: smatralo se da je nastao u X veku, a potom je
otkriven u u poslovicama VII v. (Jovan Lestvinik i Jovan Mosh). Politiki stih je graen
prema akcentu i istovetni stihovi se ponavljaju jedan za drugim, za razliku od ritmike
pesme, gde se sa periodima menja i stopa. Krumbaher kae da je politiki stih
najvanija koncesija koju vizantijska profana poezija ini duhu svoga vremena.

Ni ep, ni drama, pa ak ni lirika klasinog perioda nisu mogle da opstanu u Vizantiji.
Epsko pesnitvo oivee u svojoj nekadanjoj slavi tek u narodnogrkoj litaraturi.
Roman predstavlja najmanje uspeli nastavak helenistike epske tradicije. Romani se
uglavnom ni ne piu, sve do humanistike renesanse u doba Komnina, ve se prepisuju
i itaju uglavnom romani helenistikog perioda.

drama

Ve u poznorimsko doba drama je potiskivana mimom i pantomimom, a teatar se
kompromituje. Vizantija, tek, zapravo ni ne zna za teatar: ono to crkveni oci i sabori sa
mnogo estine osuuju, pre je cirkuska i povrna forma nego dramski teatar antikog
tipa.

Dramske elemente oivljava, u izvesnom smislu, liturgija, kao odjek soterioloke
drame, sredita hrianskog verovanja. Smatra se da su na formiranje liturgijske drame
uticali kult Mitre, dvorski rituali i arijansko korienje helenistikih misterija u svrhe
sopstvenog religioznog izraavanja.

injenica je da se vrlo rano javljaju misterijske igre, sa tematikom iskupljenja i pod
nazivom bogooveanska misterija ili sl. Pozorine predstave sa takvom tematikom
igraju se tokom VIII i IX veka, ak i u crkvi sv. Sofije u Carigradu. Najznaajnije
ostvarenje u ovoj oblasti jeste jedina sauvana vizantijska drama STRADANJE
HRISTOVO. Preko treine stihova uzeto je neposredno iz Euripidovih, Eshilovih u
Likofronovih dela, opirno se navode kanonski i apokrifni biblijski tekstovi. Meavinom
raznorodnih elemenata dobijena je izvetaena predstava pojedinih linosti, pa ak i
komini elementi. Glavni lik u ovoj drami je Marija, a teite radnje je na Golgoti i
Vaskrsenju. Uestvuje vie lica i dva hora. Radnja je potisnuta na raun dijaloga.

19
Vizantijska poezija

- 6 -

I pored svog principijelnog neuspeha, profano pesnitvo u Vizantiji ipak broji nekoliko
znaajnih imena.

VII v.

Meu prvima je GEORGIJE PISIDA. Poreklom iz Pisidije, bio je akon i hartofilaks
crkve sv. Sofije. Uestvovao je u pohodu protiv Persijanaca 622./3. Postao je prijatelj i
poverljiv ovek cara Iraklija. Jedan je od najznaajnijih vizantijskih profanih pesnika. Bio
je vrlo obrazovan. Kasnije generacije su ga cenile vie od Homera. Njegove panegirike
pesme spadaju meu najvanije izvore za pruavanje vlade cara Iraklija. Uzdie i
patrijarha Sergija. Kroz stihove se dodvorava caru, ali mu se ipak iskreno divio (izraz
opte klime Iraklijevog vremena). Iskazivao je veru u boansku misiju Iraklija i carstva
uopte.

Sauvano je dosta njegovih dela, samo se ne zna tano kad je ta napisao:

- 4 epska panegirika, od kojih su tri istorijske pesme
- Pesma posveena Iraklijevom dolasku u Carigrad (610.g. Iraklije je doao iz Egipta i
zbacio Foku)
- Bellum Avaricum pesma o odbijanju napada Avara i Slovena na Carigrad 626.
- Iraklijada (471 stih) uzdie i slavi cara Iraklija, pod utiskom vesti o smrti njegovog
neprijatelja Hozroja, ima 2 akroaze (epska pevanja)
- Restitutio crucis 628.g. Persijanci su oteli krst za koji se smatralo da je Hrist bio
raspet na njemu. Krst je vraen u Jerusalim, a spev je posveen Patrikiju Nomu.
- mnogobrojni epigrami o duhovnim i svetovnim temama
- epigrami poetsko razmatranje o ljudskom ivotu

- epigrami pesma o tatini ivota
- himna posveena Hristovom vaskrsenju i druge pesme
- dogmatska didaktika polemika pesma protiv jeretika (monofizite)
Severa Antiohijskog ( )

Od njegovih radova u prozi, sauvano je itije Sv. Anastasija. Nije pisao egzegetska
dela.

Pred kraj ivota, napisao je veliki spev (1800 stihova) o stvaranju sveta
veoma popularan. Zove se i estodnev ( ):
to je teoloko didaktika pesma posveena stvaranju sveta, s mnogobrojnim istorijskim
osvrtima. Postoji i jedan slovenski prevod. Spev je posvetio patrijarhu Sergiju, a na
samom poetku iznosi otru invektivu protiv Prokla (neoplatoniara V v.).

Mnogi bioloki procesi i pojave su mu primeri za vaskrsenje. Zakljuak mu je
teleoloki govori o provienju, Bog je sve stvorio po planu, nema nieg suvinog.
Primer: pesak, tako sitan, a zadrava more.

Problem zla Hrist preuzima svojom rtvom, a Bog je podmitljivi sudija, zato to je
milostiv.

20
Vizantijska poezija

- 7 -

Svet sam po sebi nije savren. Negativna teleologija Bog se ne moe spoznati,
osim delimino kroz stvoreni svet, to je izraeno oksimoronom
vidljivo skriveno. Tekst Biblije je za njega vie poetski nego to prua
injenice.

Veoma je obrazovan poznavao je prirodne nauke, esto koristi medicinsku
terminologiju, npr. kod primera za vaskrsenje, zarastanje rana i razorenog tkiva i sl.
Psel u jednom svom delu poredi Pisidu sa Euripidom.

Ne moe se rei da je bio genijalan pesnik, ali jeste bio najvei svog vremena i
najvei svetovni. Nije toliko znaajan kao stvaralac, koliko kao inovator. Znaajan je za
metriku, jer kod njega imamo prvi vizantijski dvanaesterac, tj. jampski trimetar.

IX v.

TEODOR STUDIT (759. 826.)

Tek sa njim se u punoj meri razvija epigramska poezija, najuspelija i najivlja vrsta
vizantijske profane poezije. On pie originalne epigrame o manastirskom ivotu,
epigrame posveene proslavljanju ikona (polemikog karaktera), pojedinim svecima,
epitafe, itd.

Pisao je i crkvene pesme, himne i kanone.

Potie iz otmene porodice. Sa majinom porodicom (???, ali tako kae Tuskulum)
stupio je u manastir Sakudion u Bitiniji, gde je 794. postao iguman. Sledee godine je
prognan, a 798. bei od Arapa i seli se u studijski manastir u Carigradu. Godine 808. je
sa ujakom Paltonom i bratom Josifom prognan na prinevska ostrva, i posle 815, po
izbijanju borbe protiv ikona, ponovo je prognan. Jedan je od najznaajnijih teologa
borbe za ikone. Posle uspostavljanja ortodoksije bio je kanonizovan.

1. Zbirka pisama vrlo vaan dokument za istoriju toga doba
2. Tri govora protiv neprijatelja ikona

On je reformator grkog monatva. Pokuao je da oivi kinovitski (cenobitski) ideal
sv. Vasilija

3. Dve zbirke kateheze (Velika i mala)
4. Homilije
5. Panegirici
6. Liturgijske pesme
7. epigrami o ikonama, delovima crkve, u ast svetitelja

KASIJA (800./805.- 843./846.)

Jedina je vizantijska pesnikinja vredna pomena. Ime joj se navodi i kao Kasijana ili
Ikasija. Proigrala je krunu prilikom izbora neveste za cara Teofila (oko 830.),
preslobodno odgovorivi na jedno pitanje, pa se povukla u manastir koji je sama
21
Vizantijska poezija

- 8 -

osnovala. Za sobom je ostavila vie pesama, koje pokazuju iskrena oseanja i
originalne misli. Radila je i na polju crkvene poezije. Pisala je i sentence i epigrame na
najraznovrsnije teme. Originalna je, duboka i suptilna, kako u crkvenim, tako i u
profanim pesmama, sastavljenim u jambu.

1. Himne (iji taan broj nije procenjen)
2. Epigrami
3. Niz gnoma u jambima
4. Delo O glupacima i prostacima
5. akrostihove od sentencija, koji su poinjali reju mrzim

Sklona je retorskim ukrasima. Bila je pod uticajem antike knjievnosti. Smatra se da
je njeno delo posveeno uspenju. Uplaena je za ljudsku sudbinu i moli boga ne da
bude pravedan, ve milostiv.

AKON IGNJATIJE (770./80.- posle 845.)

akon i skvevofilaks, kasnije i mitropolit u Nikeji.

1. itija 2 patrijarha () Tarasija i Nikifora I, i itije Georgija Dekapolita
2. Poetska dela
3. Prvi ogled Izgubljenog raja razgovor o prvom (istonom) grehu izmeu
Adama, Eve i zmije ( )
4. Parafraza Edipovih basni ( )
5. Zbirka od 24 sreene jampske sentencije religiozne sadrine
6. nadgrobni epigrami (nije sauvano)
7. 5 pisma (nije sauvano)
8. Jambi o pobedi Tome
9. Pesma od 143 stiha posveena njegovom bolesnom prijatelju
10. delo O Lazaru i bogatau

Jezik mu je uen, kolski, ima dosta citata iz Svetog pisma. Kod njega se sreu i
antike forme.

Bio je uenik patrijarha Tarasija i zapisivao je njegove homilije. Kada je poeo
ikonoborski pokret, izgleda da je Ignjatije prvo bio ikonoborac, ali se brzo pokajao.

X v.

U X veku epigramska poezija postaje toliko bogata da se ve javljaju i zbirke
epigrama, kao to je ANTHOLOGIA PALATINA, zbornik KONSTANTINA KEFALE,
gde su epigrami sreeni po predmetu. U X veku nastala je i zbirka epigrama Jovana
Geometra, a krajem XIII v. antologija Maksima Planuda (Anthologia Planudea).

Anthologia Palatina je sauvana u jednom jedinom rukopisu u biblioteci Palatina u
Hajdelbergu. Kefala ju je sastavio na temelju ranije zbirke Meleagra iz Gadare, Filipa
Solunjanina i Agatija.

22
Vizantijska poezija

- 9 -

U Grkoj su veoma rano nastale zbirke epigrama. Temelj tradicije postavio je neki
Meleagar iz Gadare pred samu smenu stolea (I p.n.e. I n.e.) sastavivi zbirku
Meleagrov venac. Jedan vek kasnije ona je dopunjena a kasnije je ula u vizantijsko
doba. Istoriar Agatija (VI v.) je razaslao cirkular i traio da mu se poalju poznati
epigrami, koje je sakupio i objavio pod nazivom
. Novina u odnosu na ranije zbirke je bila podela prema materiji.
Agatija je u ovu zbirku uneo i dela ranovizantijskih pesnika. Ovaj Kyklos je bio neobino
omiljen i predstavlja jednu od najvanijih karika izmeu antike i vizantijske knjievnosti.

Veliki korak dalje u prenoenju epigrama predstavlja zbirka Konstantina Kefale,
stareine carskog dvorskog svetenstva. Ni njegova antologija nije sauvana u
originalu, a Anthologia Palatina je proireno izdanje njegovog dela. U radu, on se
koristio i starim antologijama, a organizovao je i nova prikupljanja. Moda je prvi uvrstio
ranovizantijske autore kao to su Paladije, Tiberije Ilustrios, car Julijan i dr.

Proireno izdanje Kefaline zbirke sastoji se od 3 knjige koje sadre: 1. epigrame
Grigorija iz Nazijansa i jednu antologiju hrianskih pesnika (Klaudijan iz Aleksandrije,
Nil Sholastik, Grigorije iz Nazijansa, Agatije, Menandar Proktor, Ignjatije Magistar,
Mihajlo Hartofilaks, patrijarh Sofronije); 2. opis statua u Zeuksipu, u Carigradu od
Hristodora iz Kopta; 3. epigrami iz jednog hrama u Kiziku

JOVAN (GEOMETAR) KIRIOT (+ oko 990.)

Roen je u palestinskoj porodici i dobio je dobro obrazovanje. Najpre je bio u
dravnoj slubi, a odatle ga je otpustio car Jovan Cimiskije. Otiao je u manastir i na
kraju postao mitropolit u Mitileni. Jedan je od najznaajnijih pesnika epigramatiara
srednjovizantijske epohe. Nazvan je prema manastiru u
Carigradu, a je porodini ime ili oznaka profesije. Postoji i miljenje da je bio
veoma poboan laik.

Meu njegovim delima na prvom mestu treba spomenuti zbirku njegovih sopstvenih
mnogobrojnih epigrama i prigodnih pesama, zatim jednu zanimljivu zbirku od 99
tetrastihova u eleginoj stopi Raj, enkomion (pohvalnu pesmu) velikomueniku
Pantelejmonu i etiri velike himne Bogorodici (Heretizmi). Napisao je i parafrazu Pesme
nad pesmama (Cantica) i spise egzegetskog sadraja za profanu i svetovnu retoriku.

XII v.

TEODOR PRODROM (1100. 1156./8)

Zvan je i , po jednoj zbirci narodnih pesama, koja moda
predstavlja obradu ili ak ismevanje autentinog Prodroma. Bio je najudniji je profani
pesnik Vizantije. iveo je u XII veku, u vreme vladavine careva Aleksija, Jovana i
Manojla Komnina. On je uveni prosjak vizantijske poezije, pesnik dvora i ulice,
raskoi i bede, sluga aristokratije i veni pripadnik demosa.

Bio je vrlo plodan i raznovrstan pisac. Njegova prozna dela su znaajnija od poetskih,
ali i ovih drugih ima mnogo.
23
Vizantijska poezija

- 10 -

Najopsenije delo mu je roman u stihova Rodanta i Dosiklej, u 9 knjiga, ukupno
4616 stihova u jambu, kome je kao uzor verovatno posluilo Heliodorovo delo
Etiopika. Drugo vanije delo je Rat make i mia (), dramska parodija
u 384 stiha (trimetra), inspirisana antikom. Zanimljivu alegoriju razvija u Prognanom
prijatelju (jamb), a alegorijom se bavi i u pesmi O smislu ivota i u Stihovima o 12
meseci, koji su kulturno-istorijski bitni, znog podataka o pravilima . Kao pesnik satira
napisao je dva dela: Satiru protiv pohotljive starice i Satiru protiv jednog bradatog
starca, obe sa po 102 stiha u jambu.

Najvei mu je broj prigodnih pesama, posveenih dvorskim linostima, u kojima sebe
prikazuje kao pesnika-prosjaka koji bogoradi i zahvaljuje do iznemoglosti. U religioznim
pesmama i epigramima je slabiji, a najveu vrednost ima u prozi.

Drugi tipino dvorski pesnik je ugledni diplomata MANOJLO FIL (XIV v.). On se bavio
iskljuivo poezijom i pisao uglavnom u dvanaestoslogovnom jampskom trimetru, a retko
u politikom petnaestercu.

Sa epigramima i prigodnim pesmama i didaktikim stihovima Mihaila Psela, Cecesa,
Kamatirosa, pesnikim romanima Prodroma, Manase, Nikite Evgenijana i Evstatija
Makrembolita, sa stihovanim hronikama Manase i Jefrema, i najzad, s pounim i
moralistikim pesmama Filipa Solitarija i Georgija Lapita, vizantijska profana poezija
zaokruuje utisao o izvesnoj sterilnosti i odsustvu veze sa ivotnom istinom. U celom
tom opusu, ogromnom po brojnosti, istiu se jedino epigrami kao pesme u kojima se
prepoznaje ovek i njegov subjekitvni doivljaj sveta u kome ivi.

24
_______________Vizantijska teoloka knjievnost________________________________
- 1 -

TEOLOKA KNJIEVNOST

Teologija je, moda, osnovno obeleje vizantijskog knjievnog stvaralatva. U
Vizantiji jedva da postoji neko knjievno delo koje ne stoji u izvesnom, bliem ili
daljem odnosu prema teologiji.

Vizantijsku drutvenu svest formiralo je hrianstvo, i to onako kako je postavljeno i
razraeno u toku prvih dogmatskih polemika, borbe za ortodoksiju i vaseljenskih
sabora. Odluujuu ulogu igrala je literatura nastala u IV veku, u punom smislu rei
knjievnost crkvenih otaca, odn. patristika.

Njene osnovne teme bile su odreene potrebom da se ortodoksija izrazi odbrani,
nasuprot snanim uticajima ostataka helenistike gnostike i novih heterodoksnih
sistema (arijanstvo, makedonijanstvo itd.).

Tek poto je delima otaca i odlukama prvih vaseljenskih sabora postavljen temelj
ortodoksije, mogla se razviti vizantijska teologija u pravom smislu te rei:

- teoloko nauna, s jedne strane i

- teoloko mistina, s druge strane.

RANOVIZANTIJSKA TEOLOKA KNJIEVNOST

U nastanku i razvoju vizantijske teoloke knjievnosti glavnu ulogu su odigrala dva
centra: Aleksandrija i Antiohija. itava doktrina vizantijskog pravoslavlja predstavlja
rezultantu ovih uticaja, i tek kod pojedinih pisaca izbija jae na povrinu jedan ili
drugi momenat:
- helenistike ideje (Aleksandrija)
- izvesne orijentalne tradicije (Antiohija)

Osnovni ton je, ipak, dat u aleksandrijskoj teologiji sa kraja II i poetka III v. Panten,
Kliment i Origen, veliki uitelji aleksandrijske kole, odredili su, u stvari, tip
vizantijske teologije kao nauno sistematizovane razrade otkrovenja. Naunost je,
naravno, sasvim uslovnog karaktera i odnosi se na bitno obeleje njihovog rada da
otkrovenje, kao iracionalni put saznanja, kao datost, uklope u sistem filozofskog
znanja, donekle racionalizuje i formalno opravda i potvrdi.

Vana imena:
KLIMENT ALEKSANDRIJSKI
ORIGEN
ATANASIJE
o VELIKI KAPADOKIJCI: VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz NAZIJANSA, GRIGORIJE
iz NISE
JOVAN ZLATOUSTI

25
- 2 -

1. KLIMENT ALEKSANDRIJSKI /Titus Flavius Clemens Alexandrinus/

Jedan je od prvih uitelja crkve koji su pokuali da formuliu puteve za postizanje
savrene gnose, pravog, potpunog saznanja vene i apsolutne istine, a da to bude u
skladu sa kulturnim nasleem antike.

Roen je verovatno u Atini, oko 180.g. od roditelja pagana i pripadnika uglednijeg
sloja aristokratije. Dobio je dobro i svestrano obrazovanje: poznavao je sve antike
nauke i umetnosti. U svojim delima pouzdano navodi antike mistike tradicije, ali i
dela klasinih pisaca: Homera, Sofokla, Euripida i dr.

Hrianstvo je primio u zrelim godinama, kao i veina grko-rimskih intelektualaca
koji su hrianstvu prilazili tokom II i III veka. Konvertit je postao moda ve u Atini, a
moda i tokom svojih puteva po zemljama istonog Sredozemlja oko 170.g. Tada je
poseivao mnoge hrianske kole, tj. katihitske centre u kojima su starci (tj.
prezviteri, nosioci apostolskog uenja) kandidate za krtenje upoznavali sa istinama
hrianske vere. Susret sa katihetom Pantenom bio je za Klimenta presudan, i on oko
180.g. ostaje u Aleksandriji.

Evsevije (Euzebije) kae (a neki naunici to danas osporavaju) da je Kliment od
190.g. bio Pantenov uenik, a od 200. i naslednik na elu katihetske kole.

Za vreme progona koji je sprovodio Septimije Sever 202./3. iz Aleksandrije je
pobegao u Cezareju. Umro je izmeu 212. i 216. U koli ga je nasledio njegov uenik
Origen.

Njegovo uenje je, u sutini, mistino i iracionalno, mada se on dosta poziva na
gnosu (znanje) i logos (razum). Klimentova gnosa je, kao ideal ljudskog postojanja,
gnosa mistinog preobraaja, akt sjedinjenja s bogom, mistina unija (unio mystica).
Stoga se Klimentov odnos prema znanju smatra vie etikim nego intelektualnim: gnosa
savrenog hrianina je, zapravo, saznanje boga, logosno saznanje, doivljaj istine
venog logosa, kome ljudski, individualni logos samo slui, ali tek u jednom
egzistencijalnom preobraaju, koji se ispoljava etiki kao vrlina, bestrae i ljubav. U
ljudskom logosu vidi se odblesak boanskog logosa, ali predmet njegovog saznanja nije
objektivna spoznaja sveta, ve unutranja, mistina spoznaja boanstva kao sutine
sveta, koja se ve unapred zna, jer je od samog boga otkrivena.

Kliment je napisao vei broj duih i kraih sastava, nastojei da svoju misao oblikuje
i literarno. Mnoga njegova dela su izgubljena.

I Izvesnu vrstu koncepta i grae predstavljaju: Izvodi iz Teodota (ko je
sad pa taj?), Odabrana mesta mesta iz prorokih spisa (Eclogae Propheticae) i
Hipoteze (Primeri), u kojima primenjuje alegorijski metod tumaenja Biblije, koji je
prihvatio od helenistikog Jevrejina Filona Aleksandrijskog

II kratki sastavi, poznati samo po imenu

III 1. jedna grka homilija pod nazivom Koji e se bogata spasti
2. jedno vee delo, tzv. Velika trilogija
26
- 3 -

U homiliji Koji e se bogata spasti, koja je pisana odlinim stilom i sa dosta
emocija, Kliment odluno brani tezu da je i bogataima mesto u hrianskom bratstvu,
i da Hrist nije osudio bogatstvo po sebi, ve samo odnos prema materijalnom
bogatstvu. Ovakav stav je karakteristian za Klimenta kao teologa i za trenutak u kome
se hrianska crkva nalazila. Klimentov stav je u vezi sa jaanjem uloge imunijih klasa
u crkvi II veka. Pre toga crkva je uglavnom bila evionitska (???), siromana. Iako Isus
kae bogatom da se odrekne svog bogatstva, tj. da proda sve to ima i razdeli
siromasima, Kliment sofistiki prebacuje ovu zapovest na isto duhovnu ravan ne
treba se osloboditi imovine, ve samo vezanosti za materijalna dobra. Po njemu,
bogata ostaje bogata, ali mora da izmeni svoj moralni lik. On propoveda etiku
dobrotu, a ne drutveni radikalizam.

Klementov sistem filozofije i teologije izloen je, uglavnom, u Velikoj trilogiji,
koja se sastoji od tri posebna sastava u okviru jedinstvene kompozicione ideje.
1. PROTREPTIK (Podsticanje) trebalo je da preobrati pagane u hrianstvo,
pozivajui ih na krtenje stilom i renikom klasinih apologija.
2. PEDAGOG trebalo je da konvertita, odn. novokrtenog hrianina preobrati i u
moralnom smislu, da u njemu odgaji hriansku linost. Ovde su oigledni stoiki
uticaji.
3. STROMATA () (ilimi) Ovde je izloio hriansko dogmatsko i
filozofsko uenje. Stromate su nedoreene i nezavrene kao sistematika hrianskog
uenja. Najvie mesta dato je problemu logosa; bavi se i pitanjima hrianstva i
helenistike kulture, odnosa izmeu vere i filozofije i izmeu hrianske pravde i tzv.
lane gnose. Pokuava da religiju i nauku svede na isti imenitelj, tj. da postanu dva
aspekta jedinstvene gnose.

2. ORIGEN /Adamantius Origenes/ (185. 254.)

Slabe strane filozofskog zasnivanja teologije koje je sproveo Kliment otkrile su se u
delima koja je stvarao Origen, Klimentov naslednik, koji je aleksandrijske tradicije
preneo u Palestinu.

Inae, Origen je jedan od najveoh crkvenih uitelja i naunika srednjeg veka. Rodio
se u Aleksandriji u hrianskoj porodici. Drao je predavanja iz gramatike. Posle oeve
smrti (202./3.) izabran je da vodi katihetsku kolu (sa samo 18 godina!). Gramatiku
preputa uenicima, a on preuzima filozofiju i teoloke discipline, pre svega Bibliju.

Proiruje svoja znanja, i oko 210.g. postaje uenik neoplatoniara Amonija Sakasa,
koji je bio i Plotinov uitelj. Uio je i hebrejski, a 212. g odlazi u Rim da vidi
najstariju crkvu. Tih godina je iveo veoma strogo, u prekomernom postu,
nespavanju, raznovrsnim telesnim muenjima, da bi na kraju sam sebe kastrirao.

Njegov rad u Aleksandriji bio je prekinut Karakalinim progonom hriana 210.- 218.
To vreme je proveo u Palestini, Jerusalimu i Cezareji. Tamo su episkopi bili Teoktist i
Aleksandar. Nastavak rada u aleksandrijskoj crkvi obeleen je novom organizacijom
kole. Bogati Aleksandrinac Ambrozije pomogao mu je da zaposli dosta pisara, koji su
obavljali tehnike poslove u njegovoj irokoj naunoj delatnosti, naroito tekstolokim
stuidjama Biblije.

27
- 4 -

Po drugi put ga u Palestinu oko 230.g. dovodi ga sukob sa aleksandrijskim episkopom
Dimitrijem: palestinski episkop Teoktist i Aleksandar nenadleno su ga bili rukopoloili
za svetenika, a Sabor u Aleksandriji ga je 231./2. rainio, pozivajui se na
naruavanje jurisdikcije, a i zbog njegove autokastracije, koja ga je uinila
nepodobnom za primanje svetenikog ina. Nakon toga, Origen trajno prelazi u
Cezareju (palestinsku) i uspeno nastavlja svoju naunu delatnost.

Tokom velikog Decijevog progona 250./1. baen je u tamnicu, gde je muen, ali
nakon toga je puten na slobodu. Od posledica muenja umro je 254.5. u Tiru u
Fenikiji.

Njefov nauni opus je ogroman: u cezarejskoj bibliotecu uitelja Pamfila (?) bilo je
oko 200 Origenovih naslova. Pisao je brzo veina njegovih spisa je, zapravo,
stenogram, i zato postoji konfuzija i nemarnost to se tie kompozicije i stila pojedinih
sastava. Najvei broj njegovih spisa nije sauvan. Nekoliko spisa je sauvano u grkom
originalu, a neto vie u latinskim preradama (ak ne ni prevodima!). To je posledica
osude, koju je zbog nekih svojih doktrinarnih stavova, posmrtno zaradio, najpre u
rasprama na podruju Egipta i Palestine krajem IV i poetkom V veka, i konano na
carigradskim saborima 543. i 553. (V vaseljenski). Ipak, znaajno je uticao na mnoge
velike oce III i IV v: Grigorija udotvorca (?), Grigorija Niskog, Vasilija Velikog,
Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog. Vasilije i Grigorije Bogoslov su ak sastavili
jednu antologiju Origenovih dela pod nazivom FILOKALIA (Dobrotoljublje).

Najznaajniji Origenovi radovi pripadaju:

1. istraivanjima Biblije
2. pokuajima teoloke sistematizacije
3. biblistici i
4. dogmatici

Biblija ga je interesovala kao izvor svekolikog hrianskog uenja. Stoja je pristupio
ogromnom poslu tekstolokog istraivanja Biblije, s namerom da se utvrdi autentini
biblijski tekst. Za Stari zavet je tako sastavio delo koje se zove HEXAPLA (),
koje je imalo est uporednih verzija u stupcima: 1. originalni hebrejski tekst, 2.
hebrejski u grkoj transliteraciji, 3. grki prevod Akvile i Simaha, 5. Septuaginta, 6.
Teodotionov prevod.

Za Psalme Davidove nainio je oktaplu, dodavi jo dva grka prevoda. Pored
oiglednih razlika na tetu Septuaginte, on se opredelio za autentinost ovog grkog
prevoda. Hexapla nije sauvana u svom autentinom obliku najee je prepisivana
kolumna Septuaginte, a ostatak je sauvan samo u fragmentima. Novi zavet nije
prouavao ovom metodom.

Veoma su interesantni i njegovi egzegetski radovi (tumaenje Biblije):
1. SHOLIJE kratka filoloko-teoloka objanjenja teksta, ali nijedna nije sauvana
u celosti
2. HOMILIJE (razgovori ili besede) slobodnija improvizacija i tumaenja Sv. Pisma
koja su zabeleili tahigrafi
28
- 5 -

3. opirni KOMENTARI sistematska tumaenja Biblije, u kojima najvie primenjuje
alegorijski metod tumaenja, zbog ega je delo bilo hermetinog karaktera, nimalo
popularno i osueno na zaborav.

U tumaenju Biblije zastupao je verbalnu inspiraciju i razlikovao trostruki smisao
pisao: somatski tj. doslovni, psihiki tj. moralni i pneumatski tj. alegorijsko-mistini.

Za patristiku je Origen najznaajniji zbog svojih nastojanja da sistematizuje uenje
hrianske teologije. Sistematizacijom su se bavili i drugi autori pre njega (npr.
Kliment), ali Origenovo delo O naelima ( , De principiis) smatra se prvim
ozbiljnim prirunikom hrianske dogmatike. Napisao ga je oko 229./30. u Aleksandriji,
i ono je kasnije postalo obrazac itave teologije na Istoku. Delo je u celini sauvano
samo u Rufinovoj latinskoj preradi, a fragmenti grkog originala u treoj i etvrtoj
knjizi Filokalije.

Doktrina hrianskog otkrovenja kod njega je preneta mnogim stranim helenistikim
i naroito neoplatonskim predstavama:

I knjiga govori o Bogu kao biu, o boanskim licima i anelima
II knjiga govori o oveku kao vrhuncu stvaranja, o njegovom padu, o obnovi kroz
ovaploenje (Hrista?) i o vaskrsenju
III knjiga govori o moralnoj strani misterije ljudskog bia u borbi izmeu dobrog i zlog
naela
IV knjiga govori o vieznanosti Biblije i metodama tumaenja.

Iako je tvorac izraza Bogoovek Origen je ipak heterodoksno uio o odnosu dveju
priroda u Hristu.

Delo mu je znaajno zbog sistematizacije i logikog povezivanja hrianske tradicije i
nastojanja da se ta tradicija svede u okvir filozofskih shema.

Apologetski i filozofski interesentna je Origenova polemika Protiv Kelsa,
platoniara koji je oko 178.g. napisao jedno studiozno delo protiv hrianstva (Istina o
hrianstvu ).

Meu dogmatskim delima spominje se krai spis O vaskrsenju, a za istoriju
teologije vana je njegova rasprava O molitvi.

Osim polemike sa Kelsom, ostali spisi su izgubljeni.

Origen je, u sutini, neoplatoniar. Njegova predstava o svetu je ciklina: svet
prolazi kroz mene padanja i uzdizanja, otuenja i vraanja. Primarna je duhovna
egzistencija, otud i due postoje oduvek, pre tela kroz koja ulaze u greh. Proces
oseanja je stoga jednak procesu spiritualizacije. Konani efekat drame postojanja je
trijumf dobra spasava se sve, a zlo se, u jednom trenutku, na vrhuncu ciklusa, potire.
Tako se spasava svaki ovek i svaki pali aneo, svaki avo, do novog spoticanja i novog
greha, do ponovljenog ciklusa, preko katarze (oienja) do apokatastaze (obnove,
restitucije svega). Upravo ovaj deo Origenovog uenja je osuen kao jeres, ali ga
kasnije neki sveti oci prihvataju s odreeno rezervom (Grigorije Niski).

29
- 6 -

KNJIEVNOST POSLE OSNIVANJA CARIGRADA i PROGLAENJA HRIANSTVA ZA
RAVNOPRAVNU VERU HRIANSKI PISCI

Najznaajnija pojava je HOMILIJA ( razgovor), proistekla iz razgovora
svetenstva sa vernicima za vreme crkvene slube. Nastalo je pod uticajima ciniko-
stoike dijatribe (odreeni anr iznoenja filozofskih stavova). Tokom vremena
homilija poinje da predstavlja bilo koji crkveni govor, odreeno itanje Svetog pisma.

- U drugoj polovini II veka poinje otvaranje prema antikim uticajima: filozofiji,
retorici, poetici (Kliment, Origen).

- U III veku formiraju se dve kole koje imaju razliite odnose prema tumaenju Sveto
pisma:

ALEKSANDRIJSKA KOLA alegorijsko tumaenje Sv. Pisma (helenistiki uticaji)

ANTIOHIJSKA KOLA zastupala bukvalno tumaenje i insistirala na istorinosti teksta
(orijentalni uticaji)

Masa pisaca je pripadala jednoj ili drugoj koli.

- U IV veku strasti koje su postojale na liniji hrianstvo-paganstvo nisu vie toliko
aktuelne, ali su se ragorele nove strasti u okviru novog hriianskog bogoslovlja raspre
o prirodi Hrista i odnosa boanskog i oveanskog u njemu. Celo stanvnitvo je
zahvaeno tim (hristolokim) rasprama.

- Druga polovina IV veka smatra se zlatnim vekom patristike. Pisci su najee bili
episkopi i monasi. Grigorije, episkop Niski, u svojim pismima vrlo slikovito objanjava
kako je teoloka diskusija postala aktuelna u svim drutvenim slojevima.

3. ATANASIJE // (295. 373.)

Ugledno mesto meu istonim crkvenim ocima IV veka zauzima Atanasije, arhiepiskop
aleksandrijski. Pored epiteta Veliki ima i niz drugih: otac ortodoksije, stub
crkve, velika truba istine. Ugled je zadobio svojom borbom protiv arijanstva, u
trenutku kada je ortodoksija bila u najslabijem poloaju, i uspehom koji je postigao na
Nikejskom saboru 325, izborivi se za dogmatsku formulu jednobitnosti odn.
jednosunosti () u tekstu simvola vere.

Atanasije je bio Egipanin, roen oko 295. u paganskoj porodici. Rano je primio
krtenje i postao akon aleksandrijskog episkopa Aleksandra oko 318, potom i njegov
sekretar, pa konano i naslednik. Pre toga je proao kroz aleksandrijsku katihetsku
kolu i upoznao se sa grkom (antikom i helenistikom) filozofijom, gramatikom,
retorikom, i sa crkvenim tradicijama i tumaenjima. Bio je veliki Arijev neprijatelj.
Borei se u svojim delima protiv Arija, doprineo je uvrivanju hrianske dogme.

Posle sabora i smrti aleksandrijskog episkopa Aleksandra, Atanasije 328. postaje
njegov naslednik. Tada za njega nastupaju teke godine i izgnanstvo. U izgnanstvu je
bio ukupno 5 puta.

30
- 7 -

Sabor u Nikeji (325.), koji je utvrdio simvol vere, insistirao je na sledeem: sin Hrist
je jednosutan sa Bogom ocem, odn. imaju istu sutinu (). Nikejska dogma
nije odmah pobedila. Car Konstantin ga je radi crkvenog mira prognao u Galiju, u
Trir oko 335, ali se kroz dve godine vratio u Aleksandriju. Potom ga proganjaju carevi
Konstancije, Julijan i Valens. U progonstvu je bio ukupno 17 godina. Car Julijan je
dozvolio da se prognani episkopi vrate, ali ne da se vrate u Egipat, koji je bio arite
nemira. Tek posle Julijanove smrti, Jovijan je vratio Atanasija u Aleksandriju.

Kao ovek, Atanasije je bio impulsivan i hrabar. Po pitanjima vere nije bio politiar,
ve beskrupulozan. Uvek je bio spreman da svoje protivnike proglase za neprijatelje.
Nije bio sitniar kada bi dolo do saglasnosti o bitnim pitanjima, bio je voljan da
druge razlike, sitnije prirode, prenebregne.

Osnova njegovih dogmatskih shvatanja poivala je na dubokom poimanju i
praktikovanju biblijske egzegeze. Zainteresovan je za duhovni razvoj oveka ASKEZOM.

ASKEZA (, , veba, 1. opremiti, izgraditi, ukrasiti
2. nastojati, teiti, baviti se)
je vebanje uzdravanjem i vezana je za monaki ivot, za odvajanje od uobiajenog
naina ivota u drutvu, povlaenje).

Dva osnovna vida, naroito razvijena u IV veku u Egiptu

1. KINOVITSKO (cenobitsko) monatvo ivot u zajednici, osnovni postulat je
poslunost, osniva je neki Pahomije, a potom (verovatno nezavisno od njega) Vasilije
, coenobium zajedniki ivot
2. ANAHORETSKO monatvo pustinjaki nain ivota. Prvi anahoreta bio je
Antonije, kome je Atanasije napisao itije, Vita Antonini, koje je postalo prototip za
itija u srednjem veku. I u slikarstvu se esto javlja motiv
Iskuenje svetog Antonija.
a uzmicati, povui se, udaljiti se

Atanasije pie jasno i saeto, terminoloki precizno vie nego stilistiki doterano.
Ipak, poseduje i dobar knjievni talentat, to se vidi iz njegove ive i plastine
biografije Sv. Antonija.

I Apologetska dela

Pre polemike sa Arijancima, napisao je 2 spisa (o istim temama koje je u to doba
obraivao Euzebije iz Cezareje)
1. Contra gentiles Protiv Helena / Protiv pagana
je spis protiv neznaboaca, koji iznosi prednosti i uzvienosti hrianstva u odnosu na
antike, paganske religije. Osnovna poruka dela je da Hrist nije bio ovek koji je
kasnije postao Bog, nego Bog koji je postao ovek, sa ciljem da spasi oveanstvo;
svojim grehom, ovek je izgubio sposobnost da spozna boga, a dolazak Hrista na
zemlju omoguava spasenje ljudskog roda i pobeivanje smrti, s jedne strane, i
vraanje ljudske due Bogu, s druge strane.
2. De incarnatione O ovaploenju (logosa) u kome razvija argumentaciju
protiv judaizma u okviru ideje o univerzalnom znaenju misterije spasenja.

31
- 8 -

II Dogmatsko-polemiki spisi

Meu kojima su najanije 4 knjige protiv Arijanaca. Utvrdio je novi odnos hrianske
literature prema originalnim dokumentima. Osnovna ideja je da samo u sluaju da
Hrista shvatimo kao pravog Boga (a ne kako Arije tvrdi) spasenje ljudskog roda ima
pravi smisao. U prvoj knjizi pobija Arijevo negiranje da je Hrist pravi Bog i govori o
nikejskoj definiciji. U drugoj i treoj knjizi daje potvrdu svojih vienja Sv. Pisma. To
nije originalan filozofski sistem, nego jasno i svesno potinjavanje razuma veri. Veoma
je elokventan, ali u terminologiji nije sasvim precizan, i tako gubi na jaini.

III Istorijsko-polemiki spisi su brojni i dragoceni za rekosntrukciju toka borbe za
nikejsku ortodoksiju. To su, uglavnom, njegove line, polemike apologije sa
arijancima i njihovim optubama i kletvama.

IV Biblijsko-egzegetski spisi su mu brojni.
- Komentari psaltira (naroito znaajni)
- Egzegetski tekstovi o Pesmi nad pesmama, Knjizi o Jovu i nekim
novozavetnim knj.
- ivot sv. Antonija Vita Antonini posveena postanku monatva, koja
predstavlja svojevrsnu odu monakom asketizmu. Antonije, osniva anahoretskog
monatva, bio je duhovni uitelj i otac Atanasiju

V Sauvan je i izvestan broj vanih poslanica pisama, meu kojima su:
- enciklike (okrunice)
- nekoliko pashalnih (uskrnjih) poslanica
- nekoliko lino adresovanih pisama

VI Rasprava o bezbranosti sauvana u prevodima kod Kopta, Sirijaca, Jermena.

Osnovna Atanasijeva preokupacija bile su trinitarna i hristoloka dogma posebno
problem ovaploenja Boga-sina, Logosa. Po njemu, Logos je drugo lice Svete Trojice,
jedinstvenog Boga sa jednom, nedeljivom sutinom, te je sin jedne sutine, jednog
bia sa Ocem, Bog u potpunom, savrenom smislu rei.

Koliko je Atanasije bio bitan za kasniju teoloku knjievnost Vizantije, vidi se iz
poznate reenice Kozme Indikoplevsta (VI v.): Kad god se sretne sa reenicom iz
Atanasijevih dela, a nema hartiju pri ruci, zapii je na svojoj haljini.

4. ARIJE () III/IV v.

Roen je, verovatno, u Libiji. Bio je popularan propovednik u Aleksandriji. Proglaen
je za jeretika, pa mu dela uglavnom nisu sauvana, osim nekoliko fragmenata. Njegovo
uenje, tzv. ARIJANIZAM poinje da pobuuje kontroverze oko 318.g. Prema njegovom
uenju, odnos Hrista prema Bogu Ocu je, pre svega, odnos boanske i oveije prirode.
Hrist nije vean i jednak Ocu, nego samo njegova tvar (slovenskoi teoloki termin:
). On je oboeni ovek.

32
- 9 -

TROJICA VELIKIH KAPADOKIJACA

Grupa tzv. Velikih Kapadokijaca, koju ine VASILIJE KESARIJSKI, GRIGORIJE iz
NAZIJANSA i GRIGORIJE iz NISE jo je blia vizantijskoj teologiji u uem smislu, i jo
vie utie na njeno oblikovanje od Atanasijevog dela. Oni nastavljaju da piu u duhu
osnovnih koncepcija Atanasijeve neoaleksandrijske kole, ali su u razvoju ortodoksnog
uenja ispoljili i neke druge crte, verovatno podstaknuti novim jeresima
makedonijanstvom, evnomijanstvom i apolinarijanstvom. Dolazi do veeg prodiranja
klasine filozofske metodologije (dijalektiki pristup) u teoloko rasuivanje. U
knjievno-istorijskom pogledu znaajno je to su Vasilije i Grigorije iz Nazijansa bili
uenici Akademije, a drugi Grigorije, mada samouk, ima ogromno klasino obrazovanje
i misli na neoplatonski nain.

5. VASILIJE VELIKI // (329.- 379.)

Roen je u Cezareji, glavnom gradu maloazijske provincije Kapadokije oko 329. Preci
i roditelji su mu uivali ugled vatrenih hriana, muenika i ispovednika. Posle
osnovnog obrazovanja, iz Cezareje je otiao u Carigrad, pa na Platonovu Akademiju u
Atini, gde se bavio hrianskim i antikim studijama. Upoznao je Julijana, pokazao je
interes za retoriku. Opredeljuje se za monaki ivot i prvobitno ga zanima anahoretsko
monatvo. Oko 358. je primio krtenje i posveen je za anagnosta (teca) u cezarijskoj
crkvi, ali ne ostaje tu, ve putuje u Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, radi
upoznavanja crkvenog ivota i istonih monakih kolonija. Palestinski i egipatski
monasi utiu na njega, i zato sa kolskim drugim, Grigorijem iz Nazijansa, odlazi na
Pont, i blizu sela Anesi na reci Iris osniva manastir. Tu je proveo oko tri godine u
strogoj askezi. U dogmatskim polemikama u Carigradu u vezi sa arijanstvom uestvuje
oko 360, pa se vraa u Cezareju, prima akonski, a potom prezviterski in
(hijeromonah), a posle smrti kapadokijskog mitropolita Evsevija 370.g. postaje episkop
ove katedre. Na cezarejskoj katedri, kao mitropolit kapadokijske dijaceze, ostao je do
svoje smrti, 1. jan. 379.

Bio je u neprestanoj borbi za ouvanje crkvenog jedinstva na planu teologije (protiv
jeresi), i na planu crkvene politike protiv raskola (izme). Kanonizovan je, kao i jo
neki lanovi njegove porodice (baba, majka, sestra, brat). Spada u zlatni vek grke
patristike. Kada je na vlast doao arijevski nastrojen car Valens, vrio je pritisak na
Vasilija, ali ga nije proganjao. to se tie dogmatike, Vasilije je doprineo pojmu
trojstva na osnovu termina jednakosutan .

Dela:

Vasilije je bio mlai savremenik Atanasija Velikog i reavao je uglavnom iste
probleme kao i on. Aktuelnost arijanskog spora dolazi do izraaja i u njegovom
prkatinom i knjievnom radu. Ipak, on je mnogo temeljnije od Atanasija iskorsitio
klasino obrazovanje, i u knjievnom smislu je vie vodio rauna o lepoti izraza,
kompoziciji i stilu.

I Svoju knjievnu delatnost zapoeo je tokom boravka na Irisu, kada je zajedno sa
Grigorijem iz Nazijansa sastavio antologiju Origenovih tekstova pod nazivom
FILOKALIA (dobrotoljublje).

33
- 10 -

Inae, srodnost sa Origenovim shvatanjima ogleda se u asketskoj motivaciji teologije:
teologija je bogosaznanje, a bogosaznanje je mogue samo na osnovu duhovnog
oienja, katarze ovekovog duha askezom. Intelektualni dodir oveka sam bogom
mogu je i u procesu duhovnog preobraaja oveka: zato nema prave teologije bez
askeze, bez podvinitva, niti je mogue pribliiti svoju misao Bogu bez moralnog i
duhovnog pribliavanja bojem biu putem ispunjenja bojih zapovesti.

Sa Origenom ga povezuje i opti okvir helenistikog obrazovanja. Obojica, u
filozofskom smislu, zasnivaju svoj teoloki pogled na sistemu neoplatonizma, koji
dobija biblijski, ortodosksni sadraj, ali sa tragovima neoplatonskog sistema, i to
naroito aleksandrijskog neoplatoniara Plotina (III v.)

Imao je vrlo temeljno i zaokrueno obraovanje, ak i iz prirodnih nauka, i ima
pozitivan odnos prema antikoj grkoj tradiciji. Ovo se najjasnije vidi u Homiliji
mladiima o itanju paganskih knjiga (Mladim ljudima ili kako koristiti pagansku
knjievnost), gde preporuuje itanje klasinih filozofa i pisaca kao pripremu za
prouavanje Sv. Pisma i hrianskog teolokog uenja.

Naslee antike i helenizma prisutno je i u estodnevu, gde piui o biblijskoj
kosmogoniji, odn. stvaranju sveta za 6 dana, unosi mnoga saznanja prirodnih nauka
helenistikog perioda. Ovo delo je sastavljeno od devet homilija, koje je itao u svojoj
crkvi tokom uskrnjeg posta. Nastojao je da rei Starog zaveta uskladi sa antikom
naukom. Osim estodneva, napisao je i egzegezu psalama i dela proroka Isaije.

II Za istoriju hrianske dogme veoma je vaan uticaj helenistike filozofije na
njegove teoloke formulacije u razreavanju problema dogme o Svetoj Trojici. Uticaj
se ogleda u tenji da se kategorije crkvenog predanja ugrade u jedan vri sistem, da
se otkloni svaka dvosmislenost izraza i pojmova. Helenistiko filozofsko naslee se u
njegovoj teologiji ogleda prelomljeno kroz prizmu biblijskih sadraja. Oslanja se na
Bibliju i na nju se poziva kao na merilo svega. Ali on shvata da Biblija ne sadri sve
formulacije hrianskog uenja, da je

sadraj biblijskog teksta proiren i obogaen nepisanom tradicijom, i zato prvi
odluno istie znaaj usmenog predanja za teologiju. Sve to je izraeno u nekim
njegovim isto dogmatskim delima:
1. Spis protiv Evnomija (364.)
2. O duhu svetom (De spiritu sancto) (375.)
3. O duhu (neto stariji i manji spis od prethodnog.)

EVNOMIJE (jeres evnomijanstvo) je zastupao ekstremni vid arijanstva da je Sin kao
roen slian Ocu samo u moralnom pogledu, dok je u pogledu sutine i bia apsolutno
neslian,
. Po Evnomiju, Bog se u potpunosti moe saznati, i njegova teza je Znam
Boga, kao to Bog zna sebe.

Vasilije se Evnomiju suprotstavlja tezom o nesaznajnosti Bojeg bia i nunosti
moralnog preobraaja radi bogosaznanja. Za odnos sina prema ocu utvrdio je
formulaciju triju ipostasi (tri ipostaze), u jednom-jedinom, supstancijalno
identinom boanskom biu. Sin je potpuno isti kao Otac, a sa njima i Sveti Duh.
34
- 11 -

Termin ipostasis () kod njega oznaava lice, a za bie tj. sutinu zadrava
termin usia (). Razlike izmeu Oca, Sina i Duha su ipostasne.

III Moralnoj strani teologije posvetio je nekoliko dela:

1. Etika je njegov rani spis, koji se sastoji od 155 stihova navoda iz Novog
zaveta, a sastavljen je u vidu antologije, sa predgovorima O sudu bojem i O veri
2. molitve, pisme, prerade liturgije (autorstvo sporno)
3. veliki spev Asketikon, koji se sastoji od velikih (55) i malih pravila (313 kraih
paragrafa), o zajednikom monakom, manastirskom ivotu, koji se ponekad navode
kao Velika kateheza i Mala kateheza.

Sauvana dela su mu Protiv Evnomija, O svetom duhu, nekoliko beseda, spis o
krtenju i pisma potinjenima.

6. GRIGORIJE NAZIJANSKI zvani TEOLOG (Bogoslov) (239./30. posle 390)

Sa Vasilijem Velikim, Atanasijem i Jovanom Zlatoustim cenjen je kao jedan od
etvorice vaseljenskih uitelja crkve. Jedan je od trojice tzv. Velikih Kapadokijaca.
Njegovo uenje oznailo je ranu epohu i istoriji istone teologije i veoma je uticalo na
dogmatiku vaseljenskih sabora. Za razliku od Grigorija Niskog i Vasilija, on je veoma
jasan i nedvosmislen u svojoj ortodoksiji. Bio je mistika i pesnika priroda, povuen i
kontemplativan, i prilino krt i na reima i na peru. Vasilije je u duhovnom pogledu
uvek bio iznad njega.

Rodio se oko 329.g. u Arijanzu, blizu Nazijansa, u Kapadokiji. Odrastao je u
svetenikoj porodici i bio veoma introvertan. Bio je vrlo posveen hrianstvu, ali je
sve inio pod pritiskom i asistirao je ocu. Otac ga je naterao i da se zamonai.
Znaajnu ulogu u njegovom ivotu imala je i njegova majka, sv. Nona. kolovao se u
najznaajnijim centrima helenistikih naunih tradicija: Cezareji palestinskoj,
Aleksandriji i Atini. Tu se i upoznao i sprijateljio sa Vasilijem. U Kapadokiju se vratio
zajedno sa Vasilijem, 356.g. Povlai se sa njim na Iris, predan je askezi i
kontemplaciji. U Nazijans se vraa 361, kada je njegvo otac ve episkop, i biva
rukupoloen za prezvitera. Kada je Vasilije postao arhiepiskop Cezareje (370.), on
Grigorija hirotonie za episkopa Sasime, ali Grigorije to ne prihvata i bei u pustinju.
Vasilijeva smrt i borba sa arijanstvom vraaju ga u svet. Na poziv iz Carigrada, 379.
oldazi tamo i postie veliki uspeh svojim besedama o Bogu-Logosu, u kojima je
razraivao dogmat o svetoj Trojici. Zbog tog uspeha, izabran je za carigradskog
arhiepiskopa 381.g. Na drugom vaseljenskom saboru (381.g.), zbog opozicije egipatskih
i makedonskih monaha podneo je ostavku pre nego to je sabor zavrio sa radom. U
zaviaju je ostao do smrti, oko 390.g, i u tom periodu je nastalo njegovo uveno delo
govor O bekstvu (od episkopske dunosti)- u kome daje idealnu
sliku duhovnike slube. Nikada nije imao porodicu. Iskreno je verovao u zagrobni
ivot, a hrianstvo je shvatao kao uenje za budui ivot.

Dela:

Epitet Teolog dobio je zbog beseda o Bogu-Logosu ( ) one su odigrale
presudnu ulogu u razraunavanju sa arijancima u Carigradu, i to u trenutku kada je
arijanska frakcija imala u svojim rukama sve carigradske hramove, a mala grupa
35
- 12 -

ortodoksnih sledbenika nikejske dogme imala je samo manju bogomolju vaskrsenja
Anastasije. Na II ikonoborskom saboru, 787.g. proglaen je Ocem oeva.

Vano: Izlaui doktrinu nikejskog simvola vere (325.) Grigorije je uveo red u
nesreenu terminologiju tzv. linih svojstava (idiotites ) Oca, Sina i sv.
Duha. Termini koje je on tada upotrebio zadrali su se u pravoslavnoj teologiji do
danas. Priroda, tj. sutina i Oca i Sina i Duha je jedna: to je boanstvo, jedinstveno,
nedeljivo, jer je apsolutno, i kao bie po sebi nije ni u kakvim odnosima (relacijama).
Svet boanstva je zaokrugljen i po sebi apsolutan i autarkian. Ali lica, kao posebna
kategorija boanskog trojinog postojanja, u svojoj jedinstvenoj sutini ive u
meusobnom odnosu, i taj odnos se izraava Grigorijevim terminima: neroenost za
Oca, roenost za Sina i ishoenje za Duha. Ovo razlikovanje je bilo znaajno za ishod
teoloke diskusije o svetom Duhu.

makedonijanstvo
Episkop carigradski, Makedonije, osporavao je savrenu i pravu boansku prirodu ne
samo Sina, nego i Duha. Grigorije se odluno protivi toj doktrini, istiui istovetnost
prirode sva tri lica. Sv. Duh je savreni Bog, ali i samostalno lice. Njegov odnos prema
Ocu se definie kao ishoenje. U ocu se sueljavaju ipostase.

apolinarijanstvo
Grigorije je sistematski polemisao i sa shvatanjima jeretika Apolinarija, razraujui i
na taj nain hristoloku doktrinu. Apolinarije iz Laodiceje je propagirao doktrinu blisku
monofizitizmu, da Hrist ima ljudsko telo i duu, ali boanski um. Nasuprot njemu,
Grigorije insistira na potpunosti ljudske prirode u Hristu. Sav Logos je sjedinjen sa
celim ovekom u Isusu. Otuda je u Isusu ljudska priroda predstavljena potpuno, kao
dua i kao um, tj. duh nus, pnevma (, ). To je dosledna primena trinitarne
ortodoksije u oblasti hristologije: ako je Logos savreni Bog, onda je Hristu, savrenom
Bogu Logosu mogao odgovarati samo savreni umni ovek. Grigorije tu nasluuje i
soterioloki smisao ove celovitosti: samo je totalno sjedinjenje moglo dovesti do
totalnog spasenja.

Grigorijeva teoloka doktrina je je najvie sauvana u korpusu njegovih beseda,
kojih je sauvano 44. Taj zbornik je esto prepisivan i prevoen na koptski, etiopski,
jermenski, arapski i staroslovenski jezik. Jedan od najstarijih slovenskih rukopisa je
upravo zbirnik Grigorijevih beseda iz XI v.

Pesme su mu manje poznate, iako su obimnije od oratorskog opusa. Ima preko 16
hiljada sauvanih stihova. Osim dve pesme, sve su pisane u staroj, kvantitativnoj
metrici, a stihovi su dugaki, imaju 14 do 16 slogova. Najvei talenat iskazao je u
pesmi Samom sebi .

Pisao je i epigrame (u antikoj formi), koji ine osmu knjigu zbrike Anthologia
Palatina. Ostale su nam i himne (poseene raznim svetiteljima i praznicima). Napisao
je i nekoliko posmrtnih beseda prijateljima i roacima (npr. Vasiliju Velikom). Vie od
njegove poezije, na kasnije vizantijske pesnike uticale su njegove besede, pisane
besprekornim retorskim stilom i bogate izvornim figurama, duboke religiozne misli. U
teolokoj retorici postao je obrazac za kasnije vekove i nazvan je hrianskim
Demostenom.

36
- 13 -

U X veku Nikita Paflagonjanin je napisao najpoznatie itije Grigorija Nazijanskog.

7. GRIGORIJE NISKI (335./40. posle 394.)

Grigorije Niski je brat Vasilija Velikog i jedan od trojice Kapadokijaca. Zauzima vano
mesto u istoriji patristike. Nijedan od crkvenih otaca nije u tolikoj meri proet
filozofskim duhom kao on. Njegova teoloka misao je u isto vreme i filozofska.
Maloazijsku teologiju IV veka doveo je na veoma visok nivo i sintetizovao je sa
filozofskom tradicijom antike misli. Nije ubrojen meu etiri vaseljenska uitelja
crkve (Vasilije, Grigorije Bogoslov, Atanasije i Jovan Zlatousti), iako je snanim
teolokim slobodoumljem branio ortodoksiju, jer je prelazio granice onoga to se
pouzdano moglo saznavati putem apostolske tradicije.

Rodio se u Cezareji oko 335. U dvadesetoj godini odreen je za anagnosta (onoga koji
ita delove Sv. Pisma tokom slube u crkvi). Ipak se odluuje za svetovni ivot. Iz
pisama Vasiliju se vidi da je izneverio bratovljeva oekivanja, jer mu ovaj zamera to
se nije snaao u svetenikom pozivu. ita Libanija i studira retoriku, ali se pod
Vasilijevim pritiskom vraa crkvenom ivotu. Postoji miljenje da moda nije ni
studirao, ve da je uio sam, ili uz Vasilijevu pomo. Imao je izrazito intelektualnu
prirodu. Karijeru je poeo kao lektor. Bio je i oenjen, a nakon smrti ene Teosevije,
povukao se u manastir svoga brata na reci Iris, i tu je imao prva mistina iskustva, koja
su ostavila trag na ceo njegov knjievno teoloki rad, ali i ceo njegov ivot.

Crkvena politika ga ne privlai: hirotonisan je za episkopa Nise, kao sufragan
(podreeni, pomonik) kapadokijskog mitropolita (brata Vasilija), ali se ne snalazi u
crkvenopolitikim intrigama, i 5 godina kasnije, 376. doivljava poraz u sukobu sa
arijancima. Vraen je na svoju katedru posle pobede ortodoksne struje. Posle
Vasilijeve smrti 379. posveuje se borbi za ortodoksiju. Tada je najvie i pisao.
Uestvovao je na saboru u Antiohiji 379, i na Drugom vaseljenskom saboru 381, gde je
dobio titule otac otaca i stub crkve i ugled bogoslova koji je merilo ortodoksije.

Dela:

Smatrao je da treba da napie Apologiju na Vasilijevih 9 homilija estodnev
(koje obuhvataju stvaranje sveta do trenutka stvaranja oveka), i delo O stvaranju
oveka, posveeno bratu Petru. Dijalog O dui i vaskrsenju, pisan po ugledu na
Platonov dijalog Fedon, u stvari je asketsko-hagiografski spis o njegovoj sestri, sv.
Makrini.

Bio je plodan pisac.

I U okviru dogmatko polemikih spisa, najvie ih je napisao protiv Arijanaca. To su:
Protiv Evnomija, Simliciju o svetoj veri, Govor o svetom Duhu protiv
duhoboraca, Evstatiju o svetoj Trojici, Pismo Avlaviju o tome da nema tri boga.
Jedan spis je polemika protiv apolinarijevaca.

Za sebe stoje Velika katiheza, koja je jedna od prvih sistematskih dogmatika, na
pola puta izmeu Origena i Jovana Damaskina, ali jo uvek nepotpuna kao sistem, i
Protiv fatuma, spis o slobodi volje.

37
- 14 -

II U biblijsko egzegetskim spisima nastavio je rad svoh brata na tumaenju
estodneva, a posebnu panju posveuje stvaranju oveka i antropolokom aspektu
hrianske religije. U veem broju egzegetskih radova slui se alegorijskom metodom.
Nije posveen ni biblijsko-istorijskim, ni doktrinarnim i dogmatsko-spekulativnim
problemima, ve problemima praktine filozofije, mistinih zakona usavravanja duha.
To su spisi:
1. Komentar uz Pesmu nad pesmama
2. Homilija O ivotu Mojsijevom
3. Homilija O blaenstvima(za ove dve homilije nije sigurno da li su Grigorijeve
ili Vasilijeve)

Ovde spadaju i asketski spisi u uem smislu: O devianstvu (to je, moda, njegov
mladalaki traktat O trezvenosti), O ivotu Makrine i O savrenstvu.

III Od beseda treba pomenuti
1. praznine (npr. na Bogojavljenje)
2. nadgrobne (npr. Vasiliju)
3. pohvalne (npr. sv. Stefanu)

IV Sauvana su i neka njegova pisma.

On je, pre svega, filozof. Otiao je najdalje u prihvatanju antike filozofije za
tumaenje hrianskog uenja. U njegovom delu neoplatonizam doivljava vrhunac.
Najvie se bavio ovekom percepcijom Boga kako Bog moe da se sagleda
. Kontemplacija boje lepote mogua je zahvaljujui bojoj tvari, onome
to je Bog stvorio sve to omoguava oveku da poprimi boju energiju i sutinu.

U njegovom celokupnom teolokom delu dolazi do izraaja snaan uticaj helenistike
filozofije, naroito neoplatonizma, i to uglavnom posredstvom Origena, jer je njegov
veliki potovalac. I jezik kojim se slui je filozofski jezik. Ali i on podvlai presudnu
ulogu tradicije svetog predanja. Sveto pismo je zapisano boansko otkrovenje, i
zapisana tradicija je za njega merilo istine i izvor itavog religijskog saznanja.
Filozofija mora da trai oslonac u veri, a vera u Bibliji i crkvenom predanju. Otuda je,
po njemu, jasna razlika izmeu hrianske i paganske filozofije. On je razvio teoriju
mistinog bogosaznanja, iji se izvori nalaze u monakim sredinama istoka (Palestina,
Sirija).

Vano: ovek ne moe saznati sutinu boju, jer je bog apsolutno nesaznajan u
ljudskim kategorijama. Bogosaznanje je saznanje slike, a ta slika je, u stvari, u
samom oveku. ovek je stvoren bogolikim, i u njemu se ogleda, tj. odraava vidljivi
aspekat boanskog. Saznanje Boga je rezultat posmatranja Boga u sebi, a to je mogue
samo oienjem (katarzom) due. Tada bogosaznanje postaje vienje, blaena
vizija besmtrnog ivota, posledica mistinog sjedinjenja ovekove due s Bogom, u
moralnom aspektu potpune ljubavi prema Bogu i ljudima.

U delu Protiv Evnomija razradio je ideju apofatike teologije ( -
poricanje): Bog ne moe da se shvati (negativna teologija), ovekovo poznavanje Boga
je ogranieno.

38
- 15 -

Njegova formulacija dogmata o svetoj Trojici je pravoslavna: priroda boanstva je
jedinstvena, a razliita su lica. Insistirajui na linim svojstvima svete Trojice, bio je u
stalnoj opasnosti da pree granicu monoteizma. Jedinstvo boanske prirode je
uporeivao sa jedinstvom ljudske prirode. Jedinstvo ljudske prirode je u
platonistikom smislu dolo do izraaja i u njegovom uenju o ovaploenju Sina. U
Hristu je i pravi ovek i pravi Bog, pa je Marija ne samo Bogorodica, ve i
ovekorodica. Izmeu svojstava boanskog i ljudskog postoji u Hristu izvesno optenje:
i jedna i druga priroda saoptavaju onoj drugoj bitna obeleja.
to se tie ishoda egzistencijalne drame, tu je prihvatio Origenovo uenje o
apokatastazi, o obnavljanju prvobitne harmonije bia. Zlo nije bie, ono je nebie, i
zato, po Grigorijevoj logici, ne moe postojati veno, ak ni u paradoksu veite kazne.

8. JEFREM SIRIN (306. 373.)

Patristika knjievnost na sirijskom jeziku nije toliko poznata, jer nije sauvana u
dovoljnoj meri. Ali sirijska crkvena literatura ipak je ugledna, zahvaljujui Jefremu iz
Nibize, poznatom pod nadimkom Sirijac (meu Slovenima Sirin, prema grkom obliku
).

Roen je oko 306. u mestu Nizibi u Mesopotamiji, na podruju Sirije, u paganskoj
porodici. Krten je kao odrastao, sa 18 ili 28 godina (324. ili 334.). Mlad se posvetio
asketskom ivotu i poeo da se povlai u samou. Na njega je uticao episkom nizijbijski
Jakov, a posle Jakovljeve smrti njegov naslednik Vologez, koga je podraavao i koji mu
je bio veliki uzor. Jo dok je Jakov bio iv, Jefrem je u rodnom gradu postao uitelj
teoloke kole.

Godine 363. Niziba je data Persijancima i Jefrem odlazi u Edesu, gde nastavlja da
usklauje askezu i uenost. Provodi vreme u pustinjskoj okolini Edese radi podviga, ali
i dalje neguje intelektualni rad i vodi rauna o hrianskom obrazovanju vernika.
Edeska kola je ivela i posle njega. To je biblijska, egzegetska kola. On je razvio
literarno egzegetski metod tumaenja Svetog pisma. Dozvoljvao je i otkrivanje
metafizikog smisla istorijskih poruka, to je odlika njegovih stihovanih komentara
homilija. Umro je 373.g. u Edesi, sa inom akona.

Dela:

I Nisu sauvani svi njegovi komentari, ali izgleda da je protumaio celo Sveto pismo.
Tumaenje je davao preva sirijskom prevodu Biblije, tzv. Peito ili Peita (nastala u
Antiohiji oko 150.g.). Na sirijskom jeziku je sauvan komentar prve i druge knjige
Mojsijeve, na jermenskom komentar etvorojevanelja prema Tacijanovoj verziji
Dijatesaronu (Diatessaron), i komentar Poslanica apostola Pavla i dela apostolskih.

II Jefrem je poznatiji kao pesnik: sauvan je prilian broj njegovih himni. Pisao ih je
na sirijskom jeziku, ali su sauvane i u prevodu na grki, latinski i druge jezike. U
obliku himne pisao je o raznim temama: dogmatskim ,etikim, mistinim. Polemisao je
u stihu. Pedeset himni je upereno protiv jeretika Markiona, Vardesana, Manesa, a 80
protiv jeretika koji su pogreno uili o svetoj Trojici i tajni ovaploenja.

Jefremove himne su uticale na pesniko stvaranje Romana Meloda, najveeg
vizantijskog pesnika VI v, moda i najveeg crkvenog pesnika uopte. Himne mu se
39
- 16 -

odlikuju posebnom metrikom, kvantitativnom, odreenom prema broju slogova. Stih je
sedmerac, sastoji se od 7 slogova, a sedam stihova ini strofu. Takve himne zovu se
madrae, himne u uem smislu. U njima koristi i refren i akrostih.

Madraama pripada i niz Jefremovih molitvi, koje su prevoene na grki,
staroslovenski i druge jezike. Njihova sadrina je pokajanje. ivot hrianina treba da
bude aktivno preobraavanje sopstvene linosti, a taj proves poinje samospoznajom,
tj. saznanjem sopstvene grenosti. Molitva: Gospode i vladiko ivota mojega.

Homilije ili besede sastojale su se od sedmeraca u neogranienom nizu i zvale su se
mimre. Tu se pre moe govoriti o ritmino poeziji. Mimre su pounog karaktera i
predstavljaju poziv na pokajanje. Zbirke ovih beseda su vrhunac hrianske pokajnike
knjievnosti.

Jefrem Sirin je odigrao znaajnu ulogu u razvijanju kulta Bogorodice. U svojim
delima daje i teze za istoriju dogme.

9. JOVAN ZLATOUSTI / / (340./50. 407.)

Jovan Zlatousti je predstavnik antiohijske struje ranohrianske knjievnosti. Bio je
akon antiohijski i prezviter, i arhiepiskop carigradski krajem IV i poetkom V veka.
Slavi se kao svetitelj i u pravoslavnoj i u katolikoj crkvi.

Antiohijska kola je trezvenija i humanija od aleksandrijske, manje mistina i manje
zapletena u alegorijske interpretacije otkrovenja. Neposrednija je i toplija u svom
izrazu. Antiohijska kola nije sasvim grka njen najznaajniji pesnik je Jefrem Sirin,
koji je pisao na sirijsko jeziku, ali je njegovo pesnitvo prevoeno na grki i uticalo na
grke teoloke pisce.

Upravo kod Jovana Zlatoustog ima neto od jefremovske sirijske tople lirike. Jovan je
pisao mnogo, a najvei broj njegovih spisa ine homilije, koje se smatraju biserima
ranovizantijske retorike. Opsednut likom Isusa Hrista i zadubljen u re Biblije, Jovan je
postao sinonim ranovizantijske teoloke knjievnosti i zauzima posebno mesto u
vizantijskoj patristici. Bio je najpopularniji od svh crkvenih otaca i Istoka i Zapada
toga doba. I kasnije ostaje pojam hrianske pravoslavne reitosti i jedne sasvim svee
teoloke misli i ortodoksije. Po svom intelektualnom karakteru i temperamentu veoma
se razlikuje od drugih otaca toga vremena.

Po poreklu pripada sirijskom krugu. Roen je u Antiohiji 344.g, u botoj porodici.
Odrastao je sa majkom Antusom, vrlo pobonom udovicom, koja mu je bila vrlo
posveena. Dobio je odlino obrazovanje: filozofsko od Andragatija, retorsko od
Libanija i teoloko od Diodora iz Tarse. Libanije je rekao da je Jovan trebalo da ga
nasledi da ga nisu ukrali hriani. Ipak se nije posvetio retorskom pozivu, vie ga je
zanimao asketski pokret. Dane je provodio sa pobonom majkom u molitvi i postu, a
neko vreme se i podvizavao u planinama blizu Antiohije. Kada se vratio u grad, primio
je prvo akonski, a potom i prezviterski in. Prezviter antiohijski bio je od 386. do
379.g. i za to vreme se brzo prouo po oratorskom daru, ubedljivosti i prorokoj
otrini. Za njega se ulo i u Konstantinopolju, gde odlazi posle smrti arhiepiskopa
40
- 17 -

Nektarija 397, i gde ga episkop aleksandrijski (iako mu nije bio preterano sklon)
hirotonie za episkopa. Nakon toga postaje i arhiepiskop Konstaninopolja.

Boravn u prestonici bio je buran. Zbog njegove asketske umerenosti u hrani i piu u
samoi, prialo se da u tajnosti ivi u izobilju. ak i njegova prepiska sa udovicom
Olimpijadom, izazivala je ogovaranja. Aleksandrijsko svetenstvo se takoe okrenulo
protiv njega, kao sukob koristei suokob sa pristalicama Origenovog uenja (koje je
bilo proglaeno za jeretiko), a u stvari zbog rivalstva sa Konstantinopoljem. Jovan
Zlatousti sukobio se ak i sa caricom Evdokijom, koja mu je prvobitno bila naklonjena i
zvala ga da krsti prestolonaslednika Teodosija II. Prvi put je prognan 403.g, ali je ubrzo
vraen, zahvaljujui velikom broju

pristalica i navodnom zemljotresu, koji je protumaen kao boje negodovanje. I
drugi put je proteran zbog sukoba sa Evdokijom, kada je javno osudio postavljanje
njenog srebrnog kipa kod crkve Sv. Sofije. U ovom progonstvu je i umro, 407.g, u
jermenskom selu Koman na Pontu. Njegove moti su 30 godina kasnije vraene u
Konstantinopolj.

U XI veku postojao je PRAZNIK TRIJERARHA, proslavljan 12. februara i posveen Vasiliju
Velikom, Grigoriju iz Nazijansa i Jovanu Zlatoustom. Petoesti vaseljenski (ili trulski)
sabor u Konstantinopolju 692. odredio je da propovednici svoja obraanja treba obliku
prema velikim prethodnicima, a ova trojica su bili najpopularniji.

Postoje liturgije pripisane Jovanu Hrizostomu i Vasiliju Velikom, ali je njihova
autentinost sporna.

Dela:

Ostavio je za sobom najvee knjievno naslee u patristici. Veliki broj njegovih
autentinih spisa prati ogroman broj sumnjivih ili dokazano tuih tekstova.

I Malo je njegovih dela koja nisu propovedi ili homilije:
- 6 knjiga O svetenikom pozivu, u kojima razvija uzvieno gledanje na
sveteniki poziv (to je karakteristino za pravoslavlje): to je aneoska sluba,
sadejstvenik boanskog iskupljenja i spasa koji se daje u svetoj tajni euharistije i
drugim tajnama
- pisma (17)
- Traktat o devianstvu
- Traktat o poreenju cara i monaha

II Najvie je sauvano njegovih homilija (beseda) koje su predstavljale komentar na
pojedine knjige Svetog pisma (egzegetske homilije) i govora (slova) na pojedine teme
ili povodom praznika
- homilija O statuama (gr. naziv Andrijanat), odrana 387.g. u Antiohiji, za
vreme vladavine cara Teodosija I, kada su stanovnici, nezadovoljni zbog visokih
poreza, sruili sve carske statue u Konstantinopolju
- Slovo na roenje Hristovo (oko 396.)
- najvie ima egzegetskih homilija: kao tuma Svetog pisma postigao je veliku
virtuoznost, a ostavio je komentar uz skoro ceo Stari i Novi zavet, 90 homilija na
Matiju, homilije Evnomiju, O Bojoj prirodi (De principi Dei Natura)
41
- 18 -

Iako je poticao sa istoka, gde je prednost imalo istorijsko tumaenje Biblije, on
kombinuje gramatiko-istorijski i alegorijsko mistini metod. Njegov metod je i
svojevrstan nauni pristup: on nastoji da utvrdi izvestan gramatiki smisao, pa tek
onda duhovno-teoloki.

III Ostavio je i nekoliko parenetikih homilija, savetodavnih beseda, koje se odnose
na hrianski moral ( hrianski moral, iji je ideal asketski ivot i
bezbranost)
- Protiv neprijatelja monakog ivota roditeljima koji brane svojoj deci da postanu
monasi
- O iskuenjima
- O udovicama
- O sujeti
- O vaspitanju dece u kojoj kae da je obaveza roditelja da decu vaspitavaju svojim
primerom i da treba da misle na moralni lik svoje dece

IV Politiko dogmatska propoved Protiv Jevreja. Neki autori su pokuavali da
pokau da je Jovan Zlatousti bio anti-semita (izmeu ostalih, i nacisti su
zloupotrebljavali ovaj spis), ali je zakljueno da on napada one koji slave i hrianske i
jevrejske praznike

V Bavio se i problemima siromatva. Poznate su njegove Besede o Lazaru, u
kojima se jasno osea radikalizam. I inae je osuivao rasipnitvo i luksuz. Propovedao
je da privatna svojina postoji zbog Adamovog pada i napadao je one koji ne daju
milostinju prosjacima. Taj njegov tzv. komunizam krije istananu mistiku
prahrianskih zajednica, klisija.

Besednitvo mu je obeleno izraenom profetskom crtom. Polazi od shvatanja da
religiozni govor ima odreenu funkciju, da je to re koja mora da pouava, grdi, tei.
On je zaokupljen imperativom promene, jer re mora da probudi uspavane, da
uzdrma, pokrene na delo i menja naravi. Smatrao je da elokvencija moe da vodi
spasenju ako je koriste dobri ljudi, ali da je izvor opasnosti u pogrenim rukama.

42
- 19 -

TEOLOKO NAUNA KNJIEVNOST

Okosnicu vizantijskog knjievnog stvaranja na polju teoloke nauke, tj.
sistematizacije i razraivanja doktrine otkrovenja, ine krupni dogmatski problemi
koje su postavljale jeresi V do IX v, kompleks latinskog spora, ukljuujui i isihastiki
spor, IX do XIV v.

IV i V vek

10. KIRIL ALEKSANDRIJSKI (370. 444.)

Posle Atanasija Velikog, aleksandrijska teologija najvii domet dostigla je u radovima
sv. Kirila, episkopa aleksandrijskog (412. 444.). On je pravoslavnoj teologiji ostavio u
naslee osnovnu shemu one hristoloke doktrine koja je ostala neizmenjena do danas.

Kao osoba, on nije mnogo privlaan. Nije se ustruavao da protiv ideolokih
protivnika upotrebi sva sredstva, ukljuujui i nasilje. Moda je u tome na njega uticao
njegov ujak, Teofil, arhiepiskop aleksandrijski, koji je bio poznat kao vlastoljubiv i
beskrupulozan crkveni knez, koji je iz isto politikih razloga predvodio kampanju
protiv Jovana Zlatoustog, nakon ega je ovaj zavrio u progonstvu, gde je i umro. Na
saboru pod hrastom 403.g. je Kiril verovatno pratio Teofila. Kirilovo nepoverenje
prema linosti i delu Jovana Zlatoustog trajalo je sve dok ga jedan crkveni otac, sv.
Isidor Pelusiot, nije ubedio u neosnovanost njegovog podozrenja.

Kiril je roen oko 370.g. u Aleksandriji. Kao mladi je izvesno vreme proveo kao
monah u egipatskoj pustinji. To je verovatno uticalo na njegov otpor prema
Origenovom uenju. On je pripadao anti-origenovskoj struji i mistiku egipatskog
monatva je doivljavao u okvirima strogog crkvenog predanja, a ne slobodnih
filozofskih konstrukcija na neoplatonskim osnovama.

Katedru aleksandrijskog arhiepkiskopa preuzeo je 412.g, nakon Teofilove smrti, a
njegova politika je bila otra, protiv idejnih neprijatelja ak i surova, to se najvie
pokazalo u razraunavanju sa novacijanima (?) i zlostavljanju aleksandrijskih Jevreja, a
bio je optuen i da je podstakao masu na ubistvo aleksandrijske naunice Hipatije.

Drugaije se gleda njegova borba protiv carigradskog patrijarha Nestorija. Nestorije
je o odnosu dveju priroda u Hristu uio da su nesjedinjene, i da je Marija samo
Hristorodica, a ne i Bogorodica, i da je Hrist postao Bog tek nakon to je skinut sa
krsta. Kiril je otro ustao protiv Nestorijevog uenja, najpre u svojoj Uskrnjoj
poslanici 429.g, a potom i u svojim uvenim Antitematizmima. Ovaj dokument u
12 taaka usvojen je na saboru koji je Kiril 430. sazvao u Aleksandriji, a sledee, 431.
na III vaseljenskom saboru u Efesu, zahvaljujui rimskom papi, Nestorije je i osuen
kao jeretik, a Kirilove dogmatske formulacije usvojene su kao doktrina pravoslavlja.
Ovo je bila i politika pobeda, jer je Kiril, arhiepiskop Aleksandrije, sruio Nestorija,
prestonikog arhiepiskopa.

43
- 20 -

Posle ovog sabora, usledile su druge crkveno-politike peripetije i hapenja.
Polemike su nastavljene i sa drugim crkvenim ocima i uiteljima sa Istoka, kao to su
Diodor iz Tarsa i Teodor Mopsuestijski. Kroz sve to se provlailo neprijateljstvo izmeu
raznih centara carstva: Egipta, Sirije, samog Carigrada.

Sukobi su trajali sve do Kirilove smrti 444.g, a nastavie se i posle, i dostii
kulminaciju izbijanjem Evtihijeve jeresi i monofizitskim sporom.

Dela:

Kirilovi tekstovi bili su povod za krupne nesporazume u teolokom i dogmatskom
smislu. Oni su bili jedan od glavnih izvora za monofizitizam, iako u pogrenoj
interpretaciji. Kao pisac, on je prevashodno bio polemiar. Nije ga mnogo zanimala
lepota knjievnog izraza, niti pravila helenistike retorike. Osnovna odlika njegovih
brojnih tekstova je logina i veoma razvijena argumentacija. Stil je ponegde nejasan,
ima i vulgarizama, ali je vrlo otrouman.

Pisao je i protiv paganizma, odn. pokuaja restauracije helenistiko-neoplatonske
filozofije i religije u spisu cara Julijana Protiv Galilejaca. Kirilov spis se zove Protiv
cara Julijana.

Veoma su vani i polemiki spisi protiv jeretika, naroito nestorijanaca.
Anatematizme je branio u delu Apologetika, u polemici sa Teodorom Kirskim i
drugim spisima apologetskog karaktera. Polemisao je i protiv apolinarijevaca i
pelagijanaca, o trinitarnom dogmatu. Pie i mnoge homilije, takoe polemiki
obojene.

Jedini spisi lieni poleminosti su komentari Starog i Novog zaveta. Kao egzegeta,
primenjuje alegorijsko-simboliki metod aleksandrijske kole.

Najznaajniji doprinos pravoslavnoj teologiji dao je u oblasti hristologije. U
hristologiji, Kiril insistira na sjedinjenju priroda, a porie meanje. S jedne strane, on
insistira na stvarnosti sjedinjenja, videi u inkarnaciji Logosa istinsko spajanje
boanskog i ljudskog u jednu fysis (priroda, ali i bie, u smislu jedinstvene
linosti), a s druge strane, porie meanje ovih priroda. U Hristu je jedna linost,
jedna ipostas (mada, u tom znaenju, i jedna fysis), ali se boansko i ljudsko u
njemu ne slivaju. Jedinstvo ipostasi je ipak toliko snano i toliko stvarno, da se, po
Kirilu, s prvaom moe govoriti kako je Bog stradao u Hristu. (Ova problematika e
kasnije u svetootakoj literaturi biti razraena kao optenje svojstava).

11. TEODORIT KIRSKI (393. posle 453.) zvani Knez egzegeze

Bio je uenik Teodora iz Mopsuestije i Nestorijev prijatelj. Mogao je da sauva i veu
slavu i ugled kao teolog i crkveni otac, da sukob oko nestorijanske jeresi, sukob sa
Kirilom i crkvena politika cara Justinijana nisu bacili senku na njegovo delo. Zato se
moda i zapostavlja njegov rad, mada je po uenosti nadmaio Jovana Zlatoustog, i
nastavlja je oca crkvene istorije, Evsevija iz Cezareje.

44
- 21 -

Poreklom je bio Sirijac, roen oko 393. Proveo je 7 godina u manastiru Niserti.
Godine 423. izabran je za episkopa Kira, malog grada u istonoj Siriji. Istorija
hrianske knjievnosti teko moe da mu oprosti velike koliine prepisa
Tacijanovog Dijateserona, prve harmonije etvorojevanelja.

Godine 449, na razbojnikom saboru u Efesu, osuen je. Potom je na IV
vaseljenskom saboru u Halkedonu 451. potvrdio svoju ortodoksiju i bio rehabilitovan.
itav jedan vek kasnije, neki polemiki spisi protiv Kirila posluili su kao osnov za
osudu, kojom su neka Teodorihova dela bila osuena kao heterodoksna, ali je izbegao
anatemu, i nije proglaen jeretikom.

Njegovo protivljenje Kirilovim formulacijama bilo je upereno protiv izvesne ideje o
slivanju i sjedinjenu priroda, koja se implicitno nalazila u aleksandrijskoj doktrini o
jednoj prirodi Boga Logosa.

Dela:

I Polemiki spisi Teodorit se plaio za ortodoksiju, plaio se pojave neke jeresi, kao
to je monofizitizam, koja bi je ugrozila. To se vidi u spisima:

1. Prosjak (447.) spis protiv monofizita; monofizitizam tretira kao sintezu svih
jeresi, jeretiki sinkretizam
2. O svetoj i ivotvornoj trojici; 3. O ovaploenju gospodnjem, 4. Pentalogija
o ovaploenju

II Znaajniji su mu apologetski spisi. On je poslednji, ali i sjajni predstavnik stare
hrianske apologetike. U delu Leenje helenskih bolesti u 12 knjiga (
) daje sintezu ranijih apologetskih tradicija, oslanjajui se
naroito na Klimenta Aleksandrijskog i Evsevija iz Cezareje. U delu rezimira
argumentaciju najbolje klasine apologije hrianstva. Uporeuje neznaboake i
hrianske odgovore na glavna pitanja filozofije. Stil mu je jasan, jezik aticistiki. U
spisu O promislu apologetski izvodi dokaz o bojoj mudrosti.

III Biblijska egzegeza Sauvana su opsena tumaenja mnogih knjiga Starog i Novog
zaveta. To su tumaenja Pentateuha i nekih istorijskih i prorokih knjiga. Najvaniji su
komentari Psalama, Proroka i Poslanica apostola Pavla. Smatran je jednim od najveih
egzegeta Istoka.

IV Istorijska dela Ostavio je tri veoma vana i korisna istorijska dela:

1. Istorija crkve u kojoj obrauje period od 323. do 428. i koja predstavlja
nastavak Crkvene istorije Evsevija iz Cezareje
2. Istorija monatva ivotopisi najslavnijih monaha na Istoku, saeto izneti u vidu
apoftegmatskih zapisa i anegdota. Ovo delo je jedno od prvih i najpouzdanijih izvora
za istoriju istonog monatva. Veoma je vano itije Simeona Stolpnika. Uz to je
napisao i jednu vrstu apologije monatva, u manjem prilogu, O boanstvenoj i svetoj
ljubavi. Ljubav prema bogu smatra inspiracijom askeze.
45
- 22 -

3. Istorija jeresi u kojoj daje saet pregled heterodoksije (u izvornoj verziji bez
Nestorija), u vidu prirunika. To mu je poslednje delo, napisano 453.g. Ubrzo posle
toga je umro.

VII vek

12. SOFRONIJE JERUSALIMSKI zvani SOFIST

Poreklom je iz Damaska u Siriji. Najpre je bio uitelj retorike (odatle mu i nadimak
Sofist), potom monah u Palestini i saputnik Jovana Mosha u obilaenju monakih
kolonija i pustinjaka Sirije, Palestine, Sinaja i Egipta, i konano jerusalimski
patrijarh. Jedan je od prvih protivnika monoenergetizma.

Pisao je iz oblasti dogmatike i hagiografije, ostavio je i izvestan broj homilija, a
poznat je i kao dobar crkveni pesnik. Homilije su mu uglavnom u ast crkvenih
praznika i svetaca, npr. Pohvala i izvetaj o udima sv. Kira i Jovana. Posle Moshove
smrti dovrio je itije Jovana Eelemona (milosrdnog). Pisao je i anakreontske ode o
religioznim temama i epigrame.

13. MAKSIM ISPOVEDNIK (580. 662.) Confessor

Jedan je od najznaajnijih teologa vizantijske crkve. Poreklom je iz otmene
porodice. Napustio je politiku karijeru koja mu je bila osigurana, jer je bio sekretar
cara Iraklija, i posvetio se monakom ivotu i borbi za ortodoksiju.

Do 626.g. je boravio u manastirima Hrisopolja i Kizika, a potom je otiao u Afriku i
vodio pravoslavnu opoziciju. To je period monotelitske jeresi (uenja o jednoj volji i
hristu), kojoj je prethodio monoenergetizam (uenje o jednom dejstvu, tj. energiji
u Hristu).

Severna Afrika tada je bila glavno uporite pravoslavlja u borbi protiv monotelitizma.
Najverovatnije zahvaljujui Maksimovoj inicijativi, 646.g. su u vie severnoafrikih
gradova odrani sabori, na kojima je monotelitsko uenje, podrano od strane
vizantijske vlade, osueno kao jeres.

Monotelitizam je u osnovi edikta, koji je bio sastavio patrijarh Sergije, a 638.
obnarodovao car Iraklije, pod nazivom E Ek kt te es si is s, naredivi da se istakne u narteksu
Svete Sofije. Sergije je ovo uenje prihvatio kao pokuaj kompromisa izmeu
vizantijskog pravoslavlja i monofizitizma, koji je cvetao u istonim provincijama.
Meutim, ovaj edikt nisu prihvatili ni pravoslavci, ni monofiziti, ni papini sledbenici u
Rimu.

Iraklijev naslednik, Konstans II je 648. g. objavio tzv. T Ti ip po os s, koji je nareivao da se
monotelitski Ektesis ukloni iz narteksa Sv. Sofije. Meutim, i Tipos je zaobilazio
osnovno sporno pitanje, zabranjujui svaku diskusiju, ne samo o problemu energije,
nego i o problemu volje.

46
- 23 -

Papa Martin, koji je na presto sv. Petra stupio ne traei odobrenje carevog egzarha,
odrao je 649. na Lateranskom dvoru veliki sabor, na kome su osuena oba edikta, ali
je, iz oportunistikih razloga, krivicu bacio na patrijarhe Sergija i Pavla, a ne na carsku
vladu. Godine 653, stari i teko bolesni papa Martin uhapen je i doveden u Carigrad,
gde je izveden pred Senat i optuen zbog veleizdaje, jer je podrao ravenskog
uzurpatora Olimpija, dok je versko pitanje zanemareno. Martin je prvobitno osuen na
smrt, ali presuda nije izvrena, ve je muen na javnom mestu, a potom deportovan u
Herson, gde je i umro.

Uskoro posle Martina, iz Italije je doveden i Maksim. I on je bio optuen na politikoj
osnovi, zbog saradnje sa pobunjenim kartaginskim egzarhom Grigorijem, a i zbog
odbijanja carevog Tiposa. Carigradska vlada, koja nije pokazala nikakvo
interesovanje za verska shvatanja pape Martina, svim silama se trudila da pridobije
Maksima, vou pravoslavnih Vizantinaca. Meutim, svi napori su bili uzaludni: Maksim
je teko muen, odseeni su mu ruka i jezik, i vie godina je proveo u izgnanstvu u
raznim mestima. Umro je u progonstvu, 662. g. u Laziki (Gruzija).

Na dogmatski spor nadovezalo se i crkveno-politiko pitanje od naelnog znaaja:
odnos crkvene i dravne vlasti. Maksim je insistirao na tome da car, kao svetovno lice,
nema pravo da se mea u verska pitanja. Ova misao nije bila nova, javlja se ve u
spisima ranovizantijskih crkvenih otaca, ali niko nije sa toliko zanosa vodio borbu za
nezavisnost crkve kao Maksim.

Dela:

Maksim Ispovednik je napisao veliki broj teolokih dela raznovrsne sadrine. U
njegovom upusu zastupljene su 1. BIBLIJSKA EGZEGEZA, 2. DOGMATIKA, 3. ASKETIKA,
4. MISTIKA, 5. LITURGIKA.

1. Egzegetski radovi su najraniji radovi Maksima Ispovednika, i napisani su
uglavnom u obliku pitanja i odgovora ().
- Pitanja i neodoumice 79 kratkih pitanja i odgovora na biblijske teme i probleme
dogmatskog karaktera koji se tada javljaju
- Tumaenje Psalama
- Tumaenje Oenaa
- Pitanja Teopomptu Sholastiku
- Pitanja Talasiju, libijskom jeromonahu 65 pitanja i odgovora, a tumaenja teih
biblijskih mesta potkrepljuje navodima iz Grigorija Bogoslova i Dionisija Areopagita
- Nejasna mesta, u 2 knjige, napisano u Africi
- Sholije uz dela Grigorija Bogoslova i Dionisija Areopagita

2. Teoloka i polemika delca (lat. opuscula) su grupa od 28 spisa posveenih
raspravi sa monofizitskom, monoenergetskom i monotelitskom doktrinom. Tu se istie
sastav O dvema prirodama u Hristu, gde pokuava da definie hristoloki dogmat.
Maksim je pobornik pravoslavnog shvatanja ovog dogmata i ustaje protiv onih koji to
nisu.

47
- 24 -

Nasuprot:
m mo on no of fi iz zi it ti iz zm mu u tvrenju da u Hristu postoji samo jedna, i to boanska priroda,
m mo on no oe en ne er rg ge et ti iz zm mu u koji priznaje dve prirode u Hristu, ali samo jedno dejstvo,
odn. energiju; i
m mo on no ot te el li it ti iz zm mu u koji tvrdi da Hrist ima dve prirode, ali samo jednu volju
()

Maksim je formulisao uenje o Hristu kao savrenom (potpunom) Bogu i savrenom
oveku, u kome su te dve integralne prirode nedeljive, ali i nesliveno sjedinjene putem
jedne ipostasi, to je tzv. ipostasno jedinstvo. Hristos je jedna linost, odn.
ipostas, i to ipostas Logosa, drugog lica Svete Trojice, i u isti mah i ovek i Bog. Uz
injenicu o dvojstvu priroda, i toga da su te prirode, svaka u sebi, savrene i
integralne, tu je i dvojstvo energija i dvojstvo volje, to znai da je Hrist dejstvovao i
kao Bog i kao ovek, i hteo i kao Bog i kao ovek.

3. U oblasti dogmatike, najveu panju je posvetio hristolokom dogmatu. Po
njemu, Hrist je sredite svega, i Maksimova teologija je
.
Hrist je u sreditu istorije i centar je svekolikog postojanja: sve to je bilo ranije,
usmereno je ka Hristu, a sve to je posle meri se Hristom. Smisao te hristocentrine
filozofije je oboenje oveka: Bog se ooveuje da bi se ovek oboio. To je postignuto
ipostasnim sjedinjenjem dveju priroda u Hristu, a za svakog popojedinog oveka to se
deava ueem u misteriji Hrista putem krtenja i drugih svetih tajni.

Po Maksimovom shvatanju, ivot hrianina nema samo moralni, nego i ontoloki
smisao. To je izraeno u posebnoj grupi tekstova koji se zovu Centurije
(Hekatonde), zbirkama od po 100 sentenci:
- 4 centurije o ljubavi
- 2 centurije o Bogosaznanju
- Knjiga o askezi, pisana u obliku dijaloga

- Mistagogija (uvoenje u mistiku) pisana kao egzegeza liturgije

Maksimov hristocentrizam se ispoljio u oblasti mistike i asketike kao teologija ljubavi
(). Ona se sastoji u tenji oveka da se sjedini sa Hristom u duhovnom smislu, da
se identifikuje sa njim. To je mogue samo u potpunom samozaboravu i
samoodricanju, tj. u poricanju samoga sebe, radi potpunog podreivanja Bogu.

Sutina njegove mistike je u ljubavi, koja je delatno izraavanje volje Hristove.
Sjedinjenost sa Hristom se ispoljava kao bestrae.

VII i VIII vek

14. JOVAN DAMASKIN (645. 753.)

Doba posle velikog teolokog spora protiv ikona obeleeno je i nastojanjima da se
celokupna tradicija pravoslavne teorije podvede pod jednu naunu sintezu. To je
uinio Jovan Damaskin, i zato istorija crkvene uenosti smatra da je najzasluniji
sistematiar bogoslovlja i pisac ije je delo riznica ortodoksije.
48
- 25 -

Roen je u Damasku 645.g, u uglednoj i politiki monoj porodici (i otac i deda su mu
bili visoki dravni inovnici). Kao i oni, i Jovan se prvo posvetio dravnoj slubi, ali
progoni hriana za vreme kalifa Abdula Meleka naveli su ga da napusti slubu, i da sa
prijateljem Kozmom Majumskim, koji je ve bio monah, ode u jerusalimskim manastir
sv. Save (Mar Saba). Tu se posvetio monakim podvizima, kontemplaciji i knjievnom
radu. Godine 753. je umro u Jerusalimu.

754. Ikonoboraki sabor u Hijereji, na kome je Konstantin V Kopronim, sin Lava III,
ukinuo kult ikona i Bogorodice. Sabor se podrugljivo naziva i bezglavim, jer papa i
istoni patrijarsi nisu imali svoje predstavnike
787. VII vaseljenski sabor u Nikeji, koji je organizovala carica Irina. Ikonofilski;
ikonoborstvo je osueno kao jeres i kult ikona je ponovo uspostavljen. Ovo je poslednji
sabor koji istona crkva priznaje kao vaseljenski.

Dela:

Stvaralatvo Jovana Damaskina broji oko 150 naslova za koje je pouzdano dokazano
da su njegovi. Pisao je u oblasti 1. dogmatike, 2. egzegeze, 3. hagiografije, 4.
himnografije,
5.asketike.

Najznaajnija su mu dogmatska dela. Od trajne vrednosti je delo Izvor saznanja
( ). To je trilogija, filozofsko-istorijsko-teolokog karaktera.

I deo Filozofska poglavlja ili Dijalektika - neka vrsta filozofske terminoloke
propedeutike (uvoda) u teologiju. Tekst ovog dela sauvan je u 2 redakcije, iroj i
uoj, ali u oba sluaja se sastoji od patristikih navoda, u kojima se razmatraju
problemi bia, sutine, hipostaze i dr.
II deo O jeresima kratki pregled istorije jeresi. U najveoj meri zavisi od Epifanija
Kiparskog i njegovog Panariona (IV v.). Damaskin ovde daje pregled stotinu jeresi. U
novije vreme sumnja se u autentinost triju prekobrojnih poglavlja: o islamu,
ikonobotsvu i aposhitima (?).

III deo Dogmatika poglavlja ili Tano izlaganje pravoslavne vere (
) najvaniji deo. To je PRVA SISTEMATSKA I NAJPOTPUNIJA ORTODOKSNA
DOGMATIKA PATRISTIKOG DOBA. Tu je sakupljena celokupna svetootaka tradicija i delo se
esto poredi sa Summom theologiae Tome Akvinskog.

Jovan je zasluan za objedinjavanje crkvene tradicije. On je, na neki nain,
kodifikovao pravoslavnu dogmatsku tradiciju. Njegov moto je: Sveto predanje. Poznate
su mu rei: Ja nita svoje neu rei, ve samo ono to su pre mene rekli mudri i sveti
ljudi. U ovom delu trilogije sistematski izlae:
1. pravoslavno uenje o Bogu
2. - o stvaranju sveta
3. - o oveku
4. - o spasenju
5. - o poslednjim stvarima (eshatologiju)
49
- 26 -

Dogmatici su posveena i druga dela: Pouka o osnovnim stvarima, Ispovedanje
vere, Rasprave protiv jeresi.

Meu njegovim delima, izdvajaju se tri Rasprave protiv ikonoboraca, u kojima je
izraena Damaskinova teologija ikone. Ikona je lik, slika, ije se opravdanje nalazi u
naelnoj mogunosti da boanska svetost bude u pdreenom vidu saoptena i
prikazana. Ikona je mogua zato to je mogue ovaploenje, utelovljenje Boga, ona
prikazuje zemaljski, telesni lik Hrista, Bogooveka, u onome to je vidljivo. Ikona ima
svetenu, mistinu funkciju: ona je simbol jedinstva duhovnog i materijalnog,
boanskog i ljudskog, nebeskog i zemaljskog, dokaz je ooveenja Boga koliko i
oboenja oveka. Ona je simbolina istina, simbolina i apstraktna stvarnost i
predstavlja manifestaciju boanskih energija i izraz boanske svetosti. Ikona je, po
Jovanu, sveteni i udotvorni predmet, preko koga se vri boansko dejstvo. O Ov vo o
D Da am ma as sk ki in no ov vo o u u e en nj je e p po ok ka az za al lo o j je e p pr ra av va ac c c ce el lo oj j d da al lj jo oj j n na au uc ci i p pr ra av vo os sl la av vn ne e c cr rk kv ve e o o
p pr ro ob bl le em mu u i ik ko on na a.

Uenje o presvetoj Bogorodici (gr. , lat. mariologia) izloio je u
propovedima O uspeniju i roenju Bogorodice.

Napisao je i izvestan broj hagiografskih tekstova u vidu enkomija (pohvala)
odreenim svecima. Meu njima se izdvaja religiozni roman itije Varlaama i
Joasafa. U drugim propovedima, posvetio je panju pitanjima svete liturgije.

Jovan Damaskin je inicirao prikupljanje predanja pravoslavne asketike, to je
uraeno u vidu jedne monumentalne antologije pod imenom Svetene pouke. To je
zbirka naela i maksima za svakodnevni ivot, prikupljena iz Sv. pisma i predanja, sa
oko 6 hiljada navoda.

Ima i drugih spisa na asketske teme: O postu, O vrlinama i strastima, O
duhovima zla. Asketski duh je izrazio i kroz molitve, koje su i danas u upotrebi u
pravoslavnoj crkvi.

Organizaciji i poretku manastirskog ivota posvetio je redaktorski rad na Tipiku Save
Jerusalimskog.

On je i redaktor Oktoiha (Osmoglasnika), zbornika najvanijih crkvenih pesama, a
uz to je i redaktor kanona kao pesnike forme. Veoma je plodan pesnik, napisao je
veliki broj kanona, naroito u ast Hrista i Bogorodice. Himne su mu preteno misaone.

15. TEODOR STUDIT (759. 826.)

Teodor Studit je glavni predstavnik ikonofilske knjievnosti u IX veku. Duhovne
sklonosti stekao je jo u porodici, uz pobonu majku Teoktistu. itavo porodino
imanje u Sakudionu bilo je pretvoreno u manastir, kome je Teodor stao na elo 794.g.
Zbog opozicije caru-patrijarhu Tarasiju, proteran je u Solun, ali je vraen u Sakudion.
IX vek
50
- 27 -

Godine 798. sa sa celom porodicom seli u manastir Studios u Carigradu. Ovaj manastir,
pod Teodorovom upravom, postaje sredite ortodoksne partije zilota revnosnih, koji
su imali znaajnu ulogu u istoriji Vizantije. Zbog sukoba sa dravnim i crkvenim
vlastima, proterivan je tri puta. Umro je na Prinevskim ostrvima.

Dela:

- Njegova pisma su jedan od najvanijih dokumenata za duhovnu istoriju Vizantije IX
veka.
- Traktat protiv ikonoboraca, u kome sistematizuje teologiju ikone
- Najvei knjievni utucaj imaju njegova asketska i monaka dela, u kojima
razrauje kinovitski ideal Vasilija Velikog
- homilije
- panegirici
- katihizisi Mali i Veliki
- liturgijske pesme
- epigrami ponovo je oiveo ovaj anr, koji je u VII i VIII veku bio zapostavljen.
Njegovi epigrami o delovima crkve, u ast svetitelja, o ikonama, spadaju meu
najlepe tvorevine vizantijske poezije.

16. FOTIJE // (820. 886.)

Fotije je jedna od najveih figura vizantijske civilizacije uopte. Njegova uloga je
manje znaajna za invenciju, a daleko vie za obnavljanje grke kulture. On se vraao
izvorima helenizovanog hrianstva. Smatra se da je uticao na irila i Metodija. Iako je
bio laik, dva puta je postavljan za carigradskg patrijarha. Prvi zvanini raskol izmeu
istone i zapadne crkve vezan je za njegovo ime i vreme. Jedan je od najznaajnijih
vizantijskih teologa i jedan od najsjajnijih predstavnika vizantijskog humanizma.

Roen je oko 820.g. u plemikoj porodici. Stekao je iroko obrazovanje: bio je uitelj
logike, dijalektike, filozofije, matematike i teologije. Bio je uitelj Lava VI Mudrog i
protasekretis cara Mihajla III (u vreme ije vladavine su pokrteni Bugari).

Cezar Varda (ujak cara Mihajla III i i faktiki upravitelj drave) nije mogao da
sarauje sa patrijarhom Ignjatijem, koji je bio vezan za prethodnu vladu i stranku
zilota, pa ga je naterao na abdikaciju. Fotije je 858.g. prvi put stupio na patrijarijski
presto. Time za vizantijsku crkvu poinje vrlo uzbudljiv period. Fotije je bio
najznaajnija linost, najvei politiar i najvetiji diplomata koji je ikada zauzimao
carigradsku patrijarijsku stolicu. U crkveno-politikom pogledu zastupao je umerenu
struju (kao Tarasije, Niifor i Metodije), stoga su i njega napadali ziloti, koji su se
protivili njegovom nekanonskom ustolienju, i koji su ostali verni Ignjatiju.

Mnogo znaajnija, meutim, bila je Fotijeva borba sa Rimom. Posle dogaaja iz
ikonoklastike epohe, a naroito posle osnivanja Zapadne carevine, odnosi izmeu
Carigrada i Rima uli su u novu fazu: istorijski razvoj neizbeno je vodio tome da se
Vizantija sve vie oslobaala rimske crkvene suprematije, otkako se zapad oslobodio
vizantijskog dravnog suvereniteta. Odluujui korak u tom pravcu uinio je Fotije.

51
- 28 -

Uvuen u raspru sa Ignjatijevom strankom, Fotije, bar u poetku, nije eleo niti
oekivao borbu sa Rimom. ak je bio poslao svoj sinodik papi, u nadi da e mu njegovo
priznanje biti podrka protiv domaih protivnika. Meutim, tadanji papa, Nikola I, za
svoj cilj postavio je uvrivanje rimskog univerzalizma, i odbio je da prizna Fotija,
zamerajui mu nekanonsko ustolienje, i izjasnio se u Ignjatijevu korist.

Fotije je prihvatio borbu. Dok je Rim teio odravanju svoje suprematije u konanom
odluivanju, Carigrad je nastojao da sebi osigura suvereni poloaj. Vizantijska crkva
nalazila se na pragu svog najboljeg doba irenja uticaja na slovenske zemlje.

Sukob izmeu Carigrada i Rima dostigao je vrhunac nakon pokrtavanja Bugara
(864.). Bugarski knez Boris-Mihailo je eleo da njegova mlada crkva dobije potpunu
samostalnost pod upravom vlastitog patrijarha, a Vizantija je pokuavala da bugarsku
crkvu potini carigradskoj patrijariji i grkom svetenstvu. Boris-Mihailo se okrenuo
Rimu, i papa Nikola I je smesta poslao svoje legate u Bugarsku.

Car Mihailo III je uputio papi pismo u obliku ultimatuma, u kome je traio opozivanje
papske presude protiv Fotija i odseno odbio rimske pretenzije na suprematiju.
Patrijarh je otiao i korak dalje, prisvajajui sebi ulogu sudije, prebacio je rimskoj
crkvi zablude po pitanu liturgike i crkvene discipline, a pre svega, pobijao je zapadnu
nauku o proishoenju Svetog Duha od Oca i Sina (patre filioque). U leto 867, na saboru
kome je predsedavao car, baena je anatema na papu Nikolu I, rimsko uenje o
proishoenju Svetog Duha osueno je kao jeretiko, a meanje Rima u pitanja
vizantijske crkve proglaeno je nezakonitim. Enciklika sa otrom osudom rimskih
doktrina i obiaja upuena je istonim patrijarsima. Na vrhuncu ove borbe, u Carigradu
je dolo do dravnog udara Vasilije I, nekadanji carski konjuar, je ubio cara Mihajla
III i zauzeo presto.

Odmah po stupanju na presto, Vasilije je Fotija poslao u manastir, vratio Ignjatija na
patrijarijski presto i stupio u vezu sa Rimom. Bitna za razreenje ovog odnosa ponovo
se pokazala Bugarska. Ne dobivi crkvenu samostalnost od Rima, knez Boris se ponovo
okrenuo Vizantiji. Na saboru odranom u Carigradu 869./70, u prisustvu legata pape
Hadrijana II, na kome je Fotije bio ekskomuniciran, pojavili su se nenadano i bugarski
predstavnici. Izvukavi pouku iz nedavnih dogaaja, vizantijska crkva se pokazala
popustljivom: Ignjatije je rukopoloio arhiepiskopa Bugarske i nekoliko episkopa, a
dobili su i izvesnu autonomiju, jer je bugarski arhiepiskop zauzeo vii poloaj u
hijerarhiji od ostalih vizantijskih arhiepiskopa i mitropolita. Iako su se rimski izaslanici
otro protivili, Vizantija je imala nadmo zbog prisustva istonih patrijarha.

Uklanjanje Fotija sa patrijarijskog prestola nije donelo Vasiliju ono emu je teio:
izmirenje sa Rimom i smirivanje crkvenog spora izmeu umerene i zilotske struje u
samoj Vizantiji. Ve 875. car je vratio Fotija u Carigrad i poverio mu vaspitanje svojih
sinova, a 877, kada je Ignjatije umro, Fotije je ponovo ustolien. Ovog puta ga je i Rim
priznao. Godine 879. je, u prisustvu papskih legata i 383 episkopa, odran sabor, na
kome su opozvane sve odluke iz 869./70.

52
- 29 -

Kada je stupio na presto, nakon neoekivane smrti svog starijeg brata Konstantina,
Lav VI je ponovo uklonio Fotija. Ovo je bilo konano: Fotije je umro u Jermeniji, u
progonstvu.

Dela:

I Polemika:
1. glavno teoloko delo protiv Latina i zapadnog uenja o
proishoenju Svetoga Duha ( )
2. Epitoma priprema za uvoenje u crkveno uenje
3. Onima koji govore da je Rim prestonica (
) spis za koji nije sigurno da je Fotijev, ali verovatno jeste
4. Sabrana dela i tani prikazi o episkopima i mitropolitima (
)
5. Zbirka dela protiv pavlikijanaca

II Egzegetska dela:
1. tzv. Amphilochia (odgovori Amfilohiju) je zbirka od oko 300 erotapokrisisa
2. Sholion uz delo Lestvica Jovana Sinajskog

III Propovedi:
Ostao nam je samo specijalni Panegirik sa 17 (ili 18) homilija, meu kojima se
istiu dve besede povodom upada Rusa (nastale verovatno u periodu kada je prvi put
bio patrijarh)

IV Kao pesnik je slab, mada je pisao i poetska dela.

V Uestvovao je u kodifikaciji prava: Nomokanona i Epanagoge. Epanagoga je drugi
po redu zakonik Vasilija I (prvi je bio Prohiron), zamiljena kao uvod u veliku zbirku
zakona. Nije sasvim sigurno da li je bila zvanini zakonik ili samo nacrt. Ovde je
definisan idealan odnos izmeu carstva i svetenstva, kao i odnos i dunosti cara i
patrijarha. Prema Epanagogi, dravno-crkveni organizam predstavlja idealno jedinstvo,
nad kojim se uzdiu car i patrijarh, koji se, kao poglavari vaseljene, u savrenoj slozi
staraju o blagostanju oveanstva svetovni poglavar brine o materijalnom, a duhovni
o duhovnom blagu podanika. Pretepostavlja se da je ovaj deo pisao Fotije.

VI Pisma su mu mnogobrojna i sadre zanimljive podatke, kako o teolokim
pitanjima, tako i o politikoj istoriji.

VII Knjievna kritika

U mlaim godinama je napisao i jedan leksikon, , koji je trebalo da
olaka itanje antikih autora i Svetog pisma. Celokupan rukopis je otkriven u XX veku
(Tuskulum kae: pre nekoliko godina).

Popisi i pobrojavanja je zbirka beleaka o privatnoj lektiri. Sadri 158 hrianskih
naslova i 152 antika. Dragocena je jer je veliki broj dela izgubljen, a Fotije navodi i
karakteristike autora, i odlike dela, i svoj sud.
53
- 30 -

Zbirka sadri 214 izreka.

VIII Myriobiblon (), danas najpoznatija kao Fotijeva biblioteka
najdragocenija je knjiga vizantijske uene proze. Sadri 280 prikaza knjievnih dela
iz razliitih oblasti: teologije, istorije, retorike, filozofije, medicine, prirodnih nauka i
pesnitva. Na hrianske autore odnosi se 56 % prikaza.

Prikazi su saeti, kritini i uvek verodostojni, ak i u odnosu na stilska obeleja
prikazanih dela. Nema nikakve jednoobraznosti, osim osnovne sheme prikaza. Naroito
su vani podaci o istoriarima do IX veka. Dati su i bibliografski podaci, a ponegde i
odlomci iz originalnih dela.

Biblioteka nije pisana sa pretenzijom da bude istorija knjievnosti, pa mnogih bitnih
imena anitke i hrianske knjievnosti ovde nema. Fotije je, izgleda, pisao o
raritetima tadanjeg antikvarnog trita. Postoji i pretpostavka da je Fotije
Bibliotekom eleo da sa svojom lektirom upozna svog brata Tarasija, kome je delo i
posveeno (to se navodi u jednom pismu). Fotije je tada iao na diplomatski put u
Kalifat, i mogue je da je knjige koje navodi u spisu proitao u Bagdadu, jer je u
Bagdadu u to vreme postojala jaka grka kolonija, sa poznatim pisarima i
prevodiocima. Ima i opisa jeretikih spisa, a do takvih tekstova se lake moglo doi u
Bagdadu nego u uoj Vizantiji.

Biblioteka je prvoklasan izvor za istoriju starohrianske i ranovizantijske teoloke
knjievnosti, kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka.

Jo pre nego to je postao patrijarh, Fotije je sakupio oko 3000 Notices et
excerptes o autorima i iz autora koje je itao, a koji su stvarali izmeu Herodota i
patrijarha Niifora. Njegovi fragmenti su od prvorazrednog znaaja za rekonstrukciju
rane vizantijske istoriografije. Zahvaljujui njemu, do nas su dospeli:

- fragmenti dela Heliodora iz (egipatske) Tebe
- fragmenti dela sofiste Malha iz (palestinske) Filadelfije
- odlomci dela pravovernog Kandina Isavrijanca (? Ko je sad pa ovaj?)
- fragmenti iz dela Teofana Vizantinca (VI v.) sa opisima poetaka gajenja
svilene bube u Carigradu
- Vita Isidori, itije Isidora iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske kole

Biblioteka je kamen temeljac vizantijske istorije naslea. Na njoj su kasnije radili
Areta iz Cezareje, autor dela Etymologicum magnum, Mihailo Italik i Evstatije Solunac.

XII vek

17. EVTIMIJE ZIGABEN /Euthymios Zigabenos/

Evtimije Zigaben je bio kaluer u Carigradu i poverljiva osoba cara Aleksija I
Komnina. Aleksije (1081. 1118.) mu je i poverio da napie Dogmatske orunice
( ) , koja je trebalo da opovrgne sve jeresi. Ovaj polemiki zbornik
54
- 31 -

je bitan zbog toga to u uvodu ima svojevrsnu sumu ortodoksne dogmatike.
Samostalnog rada ima vrlo malo, veina gradiva potie iz florilegija.

Vani su i njegovi egzegetski radovi: komentar uz Psalme, komentar uz 4 jevanelja,
koji se takoe mnogo oslanja na postojei materijal, i komentar uz Pavla. Zigabenove
sholije uz Grigorija iz Nazijansa su uglavnom prepisi Elije sa Krita.

XIV vek

Teoloka knjievnost dostie e nekadanje vrhunce tek sa isihastikim sporom u XIV
veku, i delom koje je stvorio
18. GRIGORIJE PALAMA (1296. 1359.), arhiepiskop solunski.

Grigorije Palama je bio poreklom iz Male Azije, a rodio se u Carigradu, u uglednoj,
aristokratskoj porodici. Najpre je bio svetogorski monah, a potom i arhiepiskom
solunski. Smatra se jednim od najveih teologa koje je Vizantija dala, jer u njegovom
delu celokupna patristika istoka dobija svoju sintezu.

Posle visokih studija, upoznat sa svetogorskom mistikom zahvaljujui Teoleptu,
filadelfijskom mitropolitu, u dvadeset drugoj godini odluuje da se posveti monatvu u
manastiru Vatopedu na Svetoj Gori, i isihastikom podvigu pod rukovodstvom Georgija
(ili Grigorija) Sinaita, jednog od osnivaa ovog pokreta. elei da ivi jo stroe,
naputa Atos i nastavlja da ivi kao potpuni pustinjak.

Na Svetu Goru se vraa 1331.g, kada grki monah iz Kalabrije, Varlaam, isihastiku
askezu svetogoraca napada kao primitivnu jeres. Palama tada pie svoje Trijade (3 x
3 traktata), a drugi traktat tree trijade je tzv. Svetogorski tipos, odn. manifest
svetogorskog monatva u odbranu isihazma.

Isihastima su nazivani u Vizantiji od davnina kalueri koji su u potpunoj povuenosti i
tiini (hesychia, spokoj, mir, tihovanje) vodili strog pustinjaki ivot. U XIV
veku isihazam je dobio karakter jedne posebne mistiko-asketske struje. Daleki
pretea ove struje bio je poznati mistik XI veka, Simeon Novi Bogoslov, s kojim
poznovizantijski isihazam ima bliske dodire u nauci i praksi. Pravi osniva isihazma bio
je kaluer Grigorije, koji je 30-ih godina XIV veka obiao vizantijske zemlje,
propovedajui svoje mistiko-asketsko uenje. Uenje Grigorija Sinaita nailo je na jak
odjek u vizantijskim manastirima, a naroito veliko oduevljenje bilo je na Svetoj Gori.
Ovo staro arite vizantijskog pravoslavlja (prvi poznati monasi pustinjaci na Atosu
iveli su u VII veku, a 963. sv. Atanasije Atonski osniva prvi manastir, Veliku Lavru, a
zatim sledi osnivanje ostalih manastira) postalo je sredite isihazma. Najvei cilj kome
su isihasti teili bila je vizija boanske svetlosti. Taj cilj se postizao putem odreenih
asketskih metoda: isihast je morao da, potpuno povuen, u odreenom stavu, stalno
ponavlja tzv. Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste, sine boji, pomiluj me i da,
svaki put dok je izgovara, zadri dah.

Grigorije Palama je razvio doktrinu koja razlikuje boansku sutinu (), koja je
nepristupana oveku, i boje energije (, ponegde i ), koje deluju u
svetu i koje se otkrivaju ljudima. U Palaminom sistemu nema jaza izmeu nebeskog i
55
- 32 -

zemaljskog sveta, ve postoji neto to ih vezuje, to potie od Boga, a saoptava se
ljudima. Tu, dakle, nauna teologija ponovo prelazi u mistiku, i tradicija dogmatike se
spaja sa tradicijom asketike, a racionalna misao sa iracionalnim doivljajem i
ekstazom.

Ipak, i u samoj Vizantiji je postojala opozicija isihastikom pokretu. Dok je radikalna
monaka struja bez oklevanja stala uz isihaste, umerene struje su zauzele negativan
stav. Poetkom 1341. isihazam je priznat na carigradskom saboru, i to Palaminom
zaslugom. Nakon toga, protiv isihazma je istupio Grigorije Akindin, ali je i njegov
napad odbijen. Ipak, pobeda isihasta nije bila potpuna. Carica Ana Savojska, kao
Latinjanka, koja je vladala u ime svog maloletnog sina Jovana V, nije bila naklonjena
isihazmu, a uz nju je bio i patrijarh Jovan Kalekas. U Carigradu su isihasti bili izloeni
gonjenjima, a sam Palama je bio baen u zatvor. Isihaste je podravao

Jovan Kantakuzin, veliki domestik i blizak saradnik prethodnog cara Andronika III, i
cariin protivnik. Ne samo u politikom, ve i u verskom pogledu, Vizantija se podelila
u dva tabora. Za vreme graanskog rata, u kome su uestvovali i spoljani faktori,
Turci i Sloveni, 1347.g. carica je smenila Jovana Kalekasa, pustila Palamu iz zatvora, i
na mesto patrijarha dovela njegovog pristalicu Isidora.

U graanskom ratu pobedu je odneo Kantakuzin, pa time i isihasti. Kao protivnik
isihasta tada je istupio ueni Nikifor Grigora. Meutim, na sabor na Vlahernskom dvoru
1351. konano je priznao pravovernost isihasta, i bacio anatemu na Varlaama i
Akindina. Isihazam je od tada vaio za zvanino priznato uenje grke pravoslavne
crkve, a Palama je ubrzo posle smrti proglaen za sveca. Prihvativi isihazam, Vizantija
je zauzela stav ne samo u verskom, ve i u kulturnom pogledu. Posle jakog latinskog
uticaja u XII, XIII i prvoj polovini XIV veka, ponovo se javio konzervativan grki pravac,
protivan ne samo rimskoj crkvi, nego i zapadnoj kulturi uopte.

Dela:

Opus Grigorija Palame jo nije izdat u celosti. Ruska patrologija dala je najvei doprinos
poznavanju ovog crkvenog oca.

I Teoloki spisi:
1. Apodiktiki traktati u kojima raspravlja o pitanjima Svetog Duha
2. Protiv veka
3. Protiv Varlaama - polemike sa neprijateljima isihazma
4. Protiv Akindina
5. Protiv Grigore
6. Trijade (3 x 3 traktata) u odbranu isihasta. Ovo mu je najznaajnije delo.

II Duhovni spisi:
1. itije sv. Petra Atonskog
2. Glave o molitvi i istoti srca
3. Molitve

III Homilije
Vei broj homilija rasturen je u raznim grkim i slovenskim rukopisnim zbornicima.
56
- 33 -

KNJIEVNOST ASKEZE i MISTIKE

Knjievnost hrianske askeze i mistike zapoeta je na Istoku, kao zabeleeno
predanje, koje se prenosilo najpre usmeno, s jednog narataja podvinika na sledei,
poev od III veka.

Iako je cela tradicija nastala u istoj sredini u pustinjama Egipta i Palestine postoji
razlika izmeu pojedinih shvatanja: s jedne strane, osea se jai uticaj filozofije i
helenizma, a s druge strane je preteglo ivo duhovno iskustvo posmatranja i
samoposmatranja. Predstavnik prve struje je Evagrije Pontijski, a drugu stranu
predstavlja Makarije Egipatski Veliki, iako se i kod njega primeuje prisustvo nekih
elemenata evagrijevskog intelektualizma, koji potie iz aleksandrijskih uenih sredina.

Apoftegmatska literatura (izreke otaca) uticala je na stvaranje posebne grane itijne
knjievnosti, u kojoj se iznose biografije svetih stanovnika pustinje, takva su, na
primer, dela Paladija Elenopoljskog, Jovana Mosha, Sofronija Jerusalimskog.

19. EVAGRIJE PONTIJSKI (346. 399.)

Bio je uenik i prijatelj velikih Kapadokijaca, Vasilija i Grigorija, i prvi znameniti
vizantijski intelektualac koji je napustio karijeru i povukao se ak u egipatsku pustinju
da ivi kao anahoret. Pre toga ga je Grigorije Nazijanski bio rukopoloio za akona, i
Evagrije je iao sa njim u Carigrad i tamo propovedao njegovo uenje. U Carigradu je
izbio neki skandal (najverovatnije ljubavni) i nakon toga Evagrije odlazi u Egipat.

Njegova glavna preokupacija bila je duhovno usavravanje, uzdizanje ka Bogu
askezom. Pokuao je da integrie egipatsku podviniku praksu, naroito molitvu, u
jedinstven metafiziki i antropoloki sistem, inspirisan neoplatonizmom aleksandrijske
filozofske tradicije.

Evagrije je napravio i spisaK osam osnovnih grehova. To su:1. prodrljivost, 2.
razvrat (blud), 3. pohlepa, 4. oajanje, 5. gnev, 6. lenjost, 7. hvalisavost i 8. ponos.
(Grigorije Veliki je kasnije na ovu listu dodao zavist, a spojio oajanje i lenjost).

Plod ovog pokuaja sistematizacije je Evagrijeva ista molitva u delu Duhovne
glave, kojom se postie bogosaznanje, osnovni cilj hrianske gnoze. On je uio da je
molitva na najviem nivou bez rei, duhovni in, i da ne sme da sadri nijednu slikovitu
predstavu Boga. Evagriju je svojstvena krajnja spiritualizacija. Ali takva ekstremna i
samouverena duhovnost, u kojoj se osea i uticaj Origenovog uenja, nije opstala.

Bio je otvoreni pristalica Origenovog uenja, zbog ega je bio osuivan, to je uticalo
na sudbinu njegovih dela. Neka su izgubljena, a neka su sauvana pod tuim imenom.
Smatra se ocem vizantijske mistike.

Dela:

Zbog anateme koja je baena na njega (553, kad i na Origena), mali deo njegovog
opusa je sauvan na grkom, a vie u sirijskom i jermenskom prevodu.
57
- 34 -

1. Ogledalo za monahe i Ogledalo za monahinje na grkom
2. spis Opovrgavanje na sirijskom i jermenskom
3. Njegova zbirka sentencija sastoji se od 2 dela: prvi je ,
namenjen poetnicima u mistici, a drugi je , koji se obraa pravim
misticima, a sauvan je na sirijskom.

Veina autora drugih asketskih pouka koje su se javile u isto vreme kad i Evagrijeve,
ili i ranije, smatra da fiziki element ima svoje punopravno mesto u idealnom oveku,
ali pod uslovom da se preobrazi, da se zajedno sa ovekovom duom oboi. Proces
preobraavanja odnosi se na celog oveka, zahvata itavo njegovo bie, koje je od
Boga stvoreno duevno i telesno u isti mah. U skladu sa takvom monistikom
antropologijom, koja posmatra oveka kao celo(sno) bie, razvija se knjievno
predanje otaca, meu kojima su Pahomije (IV v.), Antonije (IV v.), Makarije (V v.),
Dijadoh (V v.), Isaija (V v.), Antioh Pandekt (VII v.)

20. MAKARIJE EGIPATSKI VELIKI (300 389./400.)

Makarije Egipatski predstavnik je druge struje vizantijske mistike knjievnosti, u
kojoj je preovladao uticaj ivog duhovnog iskustva posmatranja i samoposmatranja,
iako se i kod njega mogu primetiti neki elementi intelektualizma.

U sluaju Makarija, kao i nekih njegovih savremenika, poev od njegovog uitelja i
organizatora svekolikog monatva, Antonija Velikog, susreemo jednu karakteristinu
pojavu ranovizantijske patristike, a to je autor bez knjievnog dela. Njegova se
(zabeleena) usmena re ugradila u knjievnost, utiui na njen ideoloki razvoj, pa
ak i na njeno formalno oblikovanje. On sam nije zapisao nijednu re, ali je njegovo
delo prisutno u pisanoj tradiciji sve do kasnog srednjeg veka.

Bez Makarija se ne moe zamisliti ne samo knjievnost isihazma (XIV v.), nego ni
knjievnost ruskog stareestva.

Makarije se rodio u Egiptu, oko 300.g. Pominje ga vie izvora: Rufinova Istorija
monatva, Paladije u delu (kao svog starijeg savremenika, koji je umro
godinu dana pre nego to je ovaj doao u pustinju, pa ga ipak nije lino upoznao),
Sokrat i Sozomen u svojim Crkvenim istorijama.

Pretpostavlja se da je sluao dvojicu znamenitih ideologa monatva, Antonija Velikog
i Evagrija Pontijskog. Dosta rano, u tridesetoj godini ivota, otiao je u skitsku pustinju
i posvetio se strogoj askezi. Zbog podvinikog ugleda, u etrdesetoj godini udostojen
je asnog svetenikog ina (Paladije). I pored usamljenikog ivota, u kome su ga
pratila 2 poslunika, odravao je kontakte sa irim krugom skitskih pustinjaka, sluei
za njih liturgiju i pouavajui ih kako da ive duhovnim ivotom.

Oko 374.g. arijanski arhiepiskop aleksandrijski, Lucije, prognao ga je zbog izraenog
antiarijanskog stava, ali je ubrzo vraen u pustinju. Umro je 389. Paladije kae da je
iveo punih 90 godina.
58
- 35 -

Dela:

Njegove izreke sakupljene su u Izrekama otaca (Pateriku). Sauvane su i neke
homilije i duhovne besede pod njegovim imenom, ali nisu njegove i nastale su u
kasnijem periodu, u V v. Ipak, one se u osnovi mogu smatrati makarijevskim i
pravoslavnim.

Sutina njegovog uenja je u monistikoj antropologiji i soteriologiji. Po njegovom
uenju, ovek nije samo duh, ve i telo, i stvoren je da bi bio duhotelesna linost,
ne radi kazne, ve radi blagodati.

Duhovna stvarnost je bitna i osnovna, ali fiziko je instrument duhovnog bia i ivota.
ovek stupa u odnos sa Bogom i upodobljava se boanskom biu. ovekova priroda
gleda se i u svetlu dogme vaskrsenja: oveka ne treba svesti na duhovno bie, jer je i
sudbina tela vena, nerazdvojna od duhovnog u oveku. ovek e vaskrsnuti sa svojim
telom preobraenim i oboenim. Tu je od presudnog znaaja vera u Hrista kao
potpunog i savrenog, ovaploenog i ooveenog Boga Logosa.

Polazei od hristoloke dogme o istinskom ovaploenju i ooveenju Boga Logosa,
Makarije to vezuje za ciljeve i sutinu askeze. Askeza je, po njemu, put oienja
(katarze) i oboenja (teoze) itavog ovekovog psihofizikog bia, i to ueem u tajni
Hrista i svetim tajnama crkve.

Makarije ne zaboravlja boansku blagodat, i smatra je silom neophodnom za
spasenje, energijom bez koje je nemogua askeza oienja i osveenja. Blagodat se
doivljava u srcu. Ona putem unutranjeg osveenja vodi u ekstazu, u optenje sa
Bogom, u kome sam Bog otkriva sebe. Vid te komunikacije ljudskog i boanskog, njen
uslov i glavno sredstvo jeste molitva, i to molitva srca, upuena Isusu Hristu, a ne
apstraktnom boanskom duhu.
Makarijeva molitva srca postae u sinajskoj koli osnova tzv. molitve Isusove,
koju e naroito negovati isihastiko monatvo Svete Gore u XIV veku.

21. DIJADOH (400. pre 486.)

Ista linija koja je izraena u Makarijevom uenju, to se molitve tie, nalazi se i u
uenju Dijadoha, episkopa Fotike u Epiru.

Njegovo znaajno delo je Sto glava o duhovnom savrenstvu (
), koje predstavlja nacrt duhovnog ivota. Osim
toga, napisao je i Propoved o Hristovom vaznesenju, kao i tzv. Viziju (),
zbirku aporija u obliku dijaloga sa Jovanom Krstiteljem.

Mistiku je preuzeo od mesalijanaca* i odomaio je u pravoslavlju.

(*mesalijanci ili euhiti su prosjaki red, koji je u Malu Aziju stigao iz Mesopotamije u
IV veku, iji pripadnici su smatrali da se avo, koji prebiva u ljudskom biu, moe
izbaciti intenzivnom molitvom i asketskom kontemplacijom).
59
- 36 -

-------
Iz V ili VI v. potie jedan veoma osoben spomenik ranovizantijske mistike
AREOPAGITIKA, sauvana pod imenom Dionizija Areopagita. I Dionizije je, kao i
Evagrije, iveo u vreme neoplatonskih uticaja, to se vidi u jeziku, ali kod njega
preovlauje sopstveno hriansko iskustvo. U etiri knjige se raspravlja o nebeskoj
hijerarhiji, crkvenoj hijerarhiji,
mistikoj teologiji, bojim imenima.

Delo je pkuaj sinteze ranovizantijske mistike i bilo je vrlo uticajno u srednjem veku.
U Areopagitici, dramatina predstava sveta je preduslov za asketski pokuaj da se
aktivno

uestvuje u boanskoj drami; Areopagit zato uzdie monatvo na nivo svete tajne,
gledajui u njemu tajanstvenu sinergiju boanske i ovekove volje.

22. JOVAN MOSH (VI VII vek)

Bio je orijentalni monah lutalica i asketa. Pobegao je 604. ispred Persijanaca iz
Jerusalima u Antiohiju, pa je posle toga zajedno sa svojim prijateljem Sofronijem
preko Egipta stigao 614. u Rim, gde je i umro. Zajedno sa prijateljem Sofronijem
napisao je prvo itije Jovana Milosrdnog, koje je sauvano samo u fragmentima.

Njegovo glavno delo je Duhovna livada (ili Lug duhovni) (,
), zbirka pria o kaluerima, koja je naila na veliki odziv u slovenskim,
latinskim i orijentalnim podrujima.
------
Vizantijska knjievnost askeze i mistike dostie vrhunac u sinajskoj koli i njenom
najboljem predstavniku Jovanu Lestviniku (VII v.), potom u delu Simeona Novog
Bogoslova (XI v.) i grupe vizantijskih isihasta (XIV v.)

23. JOVAN LESTVINIK / / (579. 650./70.)

Neki ga zovu i Sholastik. Tokom 40 godina bio je pustinjak u podnoju Sinaja, a posle
toga iguman Sinajskog manastira. Nadimak Lestvinik dobio je po svom glavnom delu
Nebeska lestvica ( ). O njegovom ivotu se ne zna skoro nita,
ali se iz dela vidi da je bio iroko obrazovan ovek.

Lestvica je sastavljena od trideset pouka ili stupnjeva, to simboliki predstavlja
trideset godina Hristovog ivota, a svaka pouka razmatra po jednu temu iz duhovnog
ivota, bilo da se radi o vrlini ili poroku (strasti). Osnovna ideje je u metodikom,
postepenom duhovnom uspinjanju prema samom boanstvu, kako bi se kroz sintezu
vrlina razbio lanac strasti i postiglo sjedinjenje s Bogom. Osnovno sredstvo, pored
odricanja, udaljenja u pustinju, posta, poslunosti duhovnom ocu, je tzv. Isusova
molitva, ista ona molitva srca o kojoj govore pseudo-makarijevske homilije, ali sad u
jednon sasvim odreenoj formi, koja e ovladati istonim isihazmom i odrati se sve do
danas u istonim monakim centrima.

60
- 37 -

Delo Jovana Lestvinika postalo je popularno ubrzo po svom nastanku, dobrim delom
zahvaljujui svojim stilskim vrednostima, jednostavnom knjievnom jeziku i mnotvu
figura, aforizama, sentenci i anegdota. On je izvrio veliki uticaj na vizantijsku
mistinu knjievnost uopte. Ve u drugoj polovini VII v. Anastasije Sinait pie s
pozivanjem na Lestvinika, a posle toga i Teodor Studit i Simeon Novi Bogoslov.

On se nije mnogo bavio teolokom spekulacijom, ve psihologijom monaha. Ne istie
pustinjatvo kao vrhovno monatvo, a s druge strane, dozvoljava da se i svetovni ovek
priblii boanstvu. Njegova mistika je, u osnovi, evagrijevska, ali ga je mimoila
anatema baena na mistiare, jer je ve bila pomalo zaboravljena. Osim toga,
liturgijski tipici su propisivali da se u vreme posta ita Lestvica, to je ovoj knjizi
donelo sreu.

Napisao je i Prirunik za igumane manastira ( ).

Lestvicu je na srpski preveo prof. Dimitrije Bogdanovi.

24. ANASTASIJE SINAIT

Bio je kaluer na Sinaju, a putovao je i u Egipat i Siriju, zbog javnih rasprava protiv
jeretika. Njegovo glavno delo je Putovanje (), prirunik za borbu protiv
jeresi, uglavnom monofizitizma. Sastavio je i jedan florilegij zbirku odabranih
tekstova protiv monofizita. Delo Doctrina patrum de incarnatione verbi, takoe
florilegij, koje je veoma je vano za poznavanje starijih teologa, pripisuje se njemu,
ali i jo jednom Anastasiju, Apokrisijariju.

25. SIMEON NOVI BOGOSLOV (oko 949. 1022.)

Patristika na Istoku ne prestaje posle Jovana Damaskina, to pokazuje delo Simeona
Novog Bogoslova. Vremena patristike na Istoku ne prestaju sve do XV veka. Menja se
samo preokupacija crkvene knjievnosti: nastupa epoha u kojoj se teoloka misao
vraa svojim praizvorima i panja se posveuje mistinoj teologiji.

Simeon je poreklom bio iz Male Azije, roen u Paflagoniji. Pod neposrednim uticajem
Lestvice doiveo je duhovni preporod i u tridesetoj godini reio da se posveti
duhovnom ivotu stupanjem u carigradski manastir Studios (979.), pod rukovodstvom
starca Simeona (Starijeg, 917. 987.). Potom prelazi u drugi manastir, sv. Mame, gde
postaje iguman 980. Posle Simeonove smrti, uvodi njegov kult kao svetitelja, zbog ega
je bio isteran i iz manastira i iz prestonice 1009. Potom je iveo u usamljenosti i umro
1022.g.

Dela:

Od Simenovih dela najznaanije su Praktike i teoloke glave, komponovane u
vidu centurija, tj. nizova od po stotinu aforizama ( ).

61
- 38 -

Himne boanske ljubavi (57) ( ) su ekstatina priznanja
velikog mistinog vienja, u kojima je po prvi put primenjen politiki stih u pesmi
ispevanoj u istom govornom jeziku.

Napisao je i 34 katiheze, 2 evharistije, 3 teoloka govora, 12 etikih govora (slova),
5 pisama. Znaajno je jedno pismo u stihu upueno Stefanu Nikomedijskom. Za istoriju
viz. duhovnosti znaajno je i Pismo o ispovedanju. Spis O metodi molitve i govori o
strastima, koji su mu pripisivani, nisu njegovi (kae Tuskulum).

Simeonova teologija je mistika teologija, zaokupljena pitanjima duhovnog
savrenstva, bogosaznanja, bogovienja i boanske blagodatne svetlosti. Po svom
duhovnom sklopu i svojoj ideologiji, Simeon je isihast, uenik sinajske Lestvice. U
njegovom sistemu, praksa je pretpostavka teorije, podvig unutranjeg preobraaja,
preduslov i sredstvo duhovnog otkrovenja sveta u mistikom doivljaju. Centralno
mesto u tom doivljaju ima umna molitva. Simeonova molitva je lirski raspevana i
govorljiva ekstaza neposrednog vienja boga, Hrista, i sva je u komunikaciji sa
Hristom. Duhovni osnov prakse je pokajanje, koje se ispoljava kroz tugu i suze, koje su
merilo istinskog pokajanja. Cilj i plod prakse jeste theoria, sozercanje, posmatranje
vienja Boga. Cilj je doivljaj boanskog dobra i blaenstva jo u ovozemaljskom
postojanju ljudi.

Simeon se uputa i u dokazivanje mogunosti da se vide boanska svetlost i Hrist. On
smatra da je Hrista mogue videti, jer se on dao videti kao ovaploeni Bogoovek.

26. NIKITA STITAT (posle 1064.) ( srani)

Bio je kaluer Studijskog manastira u Carigradu i uenik i potovalac dela Simeona
Novog Bogoslova. Njegovo glavno delo je itije Simeonovo, koje je sauvano samo u
kraoj redakciji. Poznat je i po odlino napisanim Centurijama, koje nastavljaju
tradiciju sinajske kole. Svog uitelja nikad nije dostigao po poetinosti.

27. NIKIFOR ATONIT (+ 1280)

Bio je poreklom iz Italije, ali je preao u pravoslavlje, zakaluerio se na Atosu i ubrzo
postao poznat kao duhovni otac. Bio je odluan protivnik crkvene
unije. Njegova rasprava O budnosti i uvanju srca (ili O trezvenosti i uvanju srca)
( ) predstavlja jedan od glavnih spisa za isihastiku
praksu molitve.

Posle njega slede i Grigorije Sinait, Kalist Ksantopul, i konano opet Grigorije Palama
sa svojim Trijadama.

U isihastikoj knjievnosti se vri sinteza vizantijske mistine teologije. Ove dve
tradicije, oigledno, nikada nisu mogle da se odvoje u toj meri da zaborave svoje
zajedniko poreklo religiju otkrovenja.

62
Izvori za istoriju Vizantije (po Ostrogorskom)

1

viestrukost izvora
Nae poznavanje istorije Vizantijskog carstva zasniva se na vizantijskim i
nevizantijskim izvorima razliite vrste.

istoriari i hroniari same Vizantije
Polaznu taku ine dela vizantijskih istoriara i hroniara, koji sa vie ili
manje umenosti, podrobnosti i tanosti opisuju opti tok istorijskih
dogaaja.

spisi iz drugih zemalj a
Njih dopunjuju, a ponekad i ispravljaju, s jedne strane, vesti zapadnih i
istonih, kasnije i slovenskih izvora, a s druge strane, podaci koje pruaju
ostali vizantijski izvori.

ostali spisi
Razliiti prigodni spisi, izvetaji, pisma i besede esto dopunjuju podatke
hronika i istorijskih dela, i bacaju na njih novu svetlost.

teoloki spisi, saborski akti, itij a
S obzirom na veliku ulogu koju je u vizantijskom ivotu imala crkva,
istoriar mora da vodi rauna i o teolokim spisima i naroito aktima
ckrvenih sabora. itija svetaca takoe ponekad imaju veliku crkvenu
vrednost: za izvesne epohe, ona nisu manje vana od samih istorijskih dela.

dravni, pravni, voj ni, zakonodavni spisi
Meutim, svi ti spisi vrlo nas slabo obavetavaju o privrednom, pravnom i
upravnom sistemu carstva. O tome mnogo vie saznajemo iz specijalnih
rasprava o dvorskom ivotu, vojnoj organizaciji, dravnoj administraciji i
privrednom poretku, a pre svega, iz zakonodavnih dela.

arheoloka graa
Najzad, kao posebna grupa izvora dolazi arheoloka graa. Natpisi, novac,
peati, pa i umetniki spomenici pruaju dragocene istorijske podatke.
63

- 2 -

I 324. 610. OSNOVNE CRTE RAZVOJA RANOVIZANTIJSKOG CARSTVA

Euzebije iz Cezareje Crkvena istorija
Amijan Marcelin Res Gestae (na latinskom)
Evnapije iz Sarda
Olimpiodor iz Tebe
Zosim
Prisk
Sokrat, Sozomen, Teodorit iz Kira, Evagrije Sholastik nastavljai Crkvene
istorije
Prokopije
Petar Patrikije
Agatija (Prokopijev nastavlja)
Menandar Protektor (Agatijin nastavlja)
Tefilakt Simokata (Menandrov nastavlja)
Jovan Malala i Jovan Antiohijski (hroniari)
Teodosijev kodeks
Justinijanov kodeks i novele
spis Strategikon Pseudo-Mavrikija

II 610. 7111. BORBA ZA OPSTANAK i PREPOROD VIZANTIJSKE DRAVE

Grigorije Pisida Iraklijada
Georgije Sinkel Beseda o avarsko-slovenskoj opsadi Carigrada
Uskrnja hronika
Teofan, patrijarh Niifor (hroniari)
Miracula Sancti Demetrii

III 711. 843 DOBA IKONOKLASTIKE KRIZE

patrijarh Niifor (hroniar)
Georgije Monah (H)Amartol (hroniar)
Simeon Logotet (hroniar)
Josif Genesije
Teofanov nastavlja
Monemvasijska hronika
Studit (pisma i spisi)
Ekloga Lava III

IV 843. 1025. DOBA CVETANJA VIZANTIJSKOG CARSTVA

Simeon Logotet (hroniar)
Mihailo Psel
Jovan Skilica (hroniar)
Georgije Kedrin (hroniar)
Jovan Zonara (hroniar)
Konstantin VII Porfirogenit, Josif Genesije, Lav akon
Taktika Lava VI
64

- 3 -

Prohiron i Epanagoge (zakonodavni spisi) Vasilija I

V 1025. 1081. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA

Hronografija Mihajla Psela
Istorija Mihajla Atalijata
zavrni deo Skiliine hronike
Kevkamenov Strategikon

VI 1081. 1204. VLADAVINA VOJNOG PLEMSTA I ZLATNI VEK VIZANTIJSKE
ISTORIOGRAFIJE

Ana Komina Aleksijada
Nikifor Vrijenije -Istorijska graa
Konstantin Manasa (hronika)
Mihajlo Glika (hronika)
Jovan Kinam
Nikita Honijat
Teofilakt Ohridski Pisma
Prodrom prigodne pesme
pisma i spisi Mihajla Honijata
filozofsko delo Jovana Itala

VII 1204. 1282. LATINSKA VLADAVINA i RESTAURACIJA VIZANTIJSKOG
CARSTVA

Georgije Akropolit istoriar Nikejskog carstva
Teodor Skutariot (hronika)
Georgije Pahimer
Nikifor Grigora
Morejska hronika
Vlemid
pisma Teodora III Laskarisa
Mihajlo Panaret

VIII 1282. 1453. OPADANJE i PROPAST VIZANTIJSKOG CARSTVA

Georgije Pahimer
Nikifor Grigora
Jovan Kantakuzin

3 istoriara koji piu posle propasti Vizantijskog carstva

Laonik Halkokondil
Duka
Sfrances

65

Vizantijska istoriografija

- 4 -

VIZANTIJSKA ISTORIOGRAFIJA

III vek

1. EUZEBIJE iz CEZAREJE // (260./5. 339./40.)

Roen je oko 265. Bio je saradnik origeniste Pamfila, sa kojim je, po uzoru na
aleksandrijski Didaskalion, a na temeljima Origenove naune tradicije, osnovao
Cezarejsku kolu. Posle Milanskog edikta (313.) postao je episkop Cezareje
palestinske. Prvobitno je bio proarijevski orijentisan, ali posle kompromisa sa
Konstantinom, iji je miljenik postao, potpisuje Nikejsku dogmu (325.) i zajedno sa
Konstantinom nastavlja borbu protiv jeresi. Umro je 339. ili 340.

Dela:

1. Hronika (u 2 knjige), u kojoj izlae svetsku istoriju do 325.g. Time postaje
rodonaelnik vizantijske hronografije. U Hronici navodi liste egipatskih, grkih,
jevrejskih i rimskih vladara, i u kratkim crtama iznosi i biblijsku i nebiblijsku
istoriju. Interesuje ga razvoj hrianstva, za koje smatra da je postojalo i pre
Hristovog roenja.

2. Crkvena istorija u 10 knjiga obuhvata period do 324. Sauvana je u dve
rukopisne tradicije. Od V veka poznata nam je skraena verzija. Sam Euzebije je
dosta menjao u svom delu, u vezi sa politikom situacijom pre i posle edikta. Daje
brojne informacije, citira dokumente i ranija dela. Istoriju vidi kao polje na kom
pastir (Spasitelj) vodi oveanstvo ka cilju teolokoj budunosti. Smatra da istorija
ima providencijalni karakter. Ovim delom je udario temelj novoj vrsti hrianske
istoriografije.

3. Istorijski spisi: O palestinskim muenicima, O starim muenicima

4. Napisao je i etiri spisa o geografiji Palestine, od kojih je sauvan samo jedan
Onomastikon (biblijski imenik)

U vreme kada je Euzebije bio na vrhuncu stvaralatva, veliki deo populacije je jo
uvek bio paganski. Da bi pridobio publiku, sastavio je i sledea apologetska dela:

5. Preparatio evangelica (Priprema za jevanelje) u kome razmatra odnos
hrianstva prema grkoj knjievnosti, religiji i filozofiji. Zastupa miljenje da je
starojevrejska religija u mnogome starija od grke.

Demonstratio evangelica u kome objanjava odnos judaizma i grkog
religioznog sistema i judaizma i hrianstva; smatra da je judaizam samo oklop, a
hrianstvo jezgro. Smatra da je jevrejska religija priprema za dolazak Hrista, i da
joj se posle gubi razlog za postojanje.

6. Zainteresovanost za religiju se odrazila u njegovom panegirikom
Konstantinovom itiju Vita Constantini, koje je napisao vrlo brzo nakon
66

- 5 -

Konstantinove smrti, sa tendencijom utvrivanja hrianstva. Sline ideje o
ovozemaljskoj monarhiji (dravna ideologija hrianskog carstva) izlae u

7. govoru Tricenalia, koji je posveen tridesetogodinjici Konstantinove
vladavine

Sa pisanjem crkvene istorije nastavili su, ugledajui se na Euzebija, Sokrat i
Sozomen, Teodorit Kirski, a na njih se nadovezuje Evagrije Sholastik.

IV vek

Najznaajniji istoriar IV veka je AMIJAN MARCELIN, paganin, rodom iz Antiohije.
Njegovo delo Res Gestae napisano je na latinskom jeziku, i obrauje period od
Domicijanove smrti do poraza Rimljana od strane Gota kod Adrijanopolja 378.g.
Smatrao je sebe nastavljaem Tacitovog dela. Sauvane su samo knjige 14 do 31,
koje obuhvataju period od 353. do 378.

Ve u ovom periodu, u istoriografiji dominiraju grki pisci. Istiu se dela trojice
paganskih istoriara: Evnapija, Olimpiodora i Zosima.

2. EVNAPIJE iz SARDA // (345. 420.)

Poticao je iz bogate porodice i bio je vrlo obrazovan. Pored humanistikih nauka,
poznavao je i prirodne. Pisao je i biografije, uglavnom neoplatoniara (
). U svom istorijskom delu, sauvanom samo u fragmentima, obrauje
period od 270. do 404. Kasnije su se njegovim delom dosta sluili istoriari crkve.
Fotije zna da su postojale dve verzije njegovog dela (druga je bila manje anti-
hrianska). Po kompoziciji i unutranjoj strukturi, blizak je poznoantikim piscima.
Po njegovom miljenju, osnovni zadatak istoriara je istina, ali ona ponekad moe
da bude i opasna. Dunost istoriara je da prikae istorijske dogaaje, a ne samo da
nabraja injenice. Iznosi i neke teoretske stavove o carskoj vlasti, za koju smatra da
je neophodna za drutvo, ali da samo u dobrim rukama moe biti korisna.

V vek

3. ZOSIM (druga polovina V v.)

Bio je izvanredno obrazovani paganin i ideoloki zatitnik rimske imperije. U vreme
vladavine cara Teodosija II bio je visoki dravni slubenik. Njegovo veliko istorijsko
delo je . Prvo daje kratak pregled grke istorije od Troje do
Dioklecijana. Od Avgsuta do 270.g. izlae sumarno, a posle toga pregled postaje
opirniji do 410.g.

Sebe je smatrao Polibijevim naslednikom. Prilino je fatalistiki nastrojen ni
usponi, ni padovi ne zavise od ljudi, ve su sudbinski predodreeni. Ipak, smatra da,
u okviru opteg fatalizma, sudbina naroda i drava zavisi i od morala ljudi.
Boanstvo kanjava.
67

- 6 -

Delo mu je dosta anti-hrianski nastrojeno. Idealna vladavina za njega je
Justinijanova. Po njegovom miljenju, Justinijan je bio jedini mudar car, koji se
energino borio protiv varvara. Konstantinovu vladavinu smatra prekretnicom od
koje je sve krenulo nizbrdo. Bio je i protiv hrianskog klera i mnogo blii
tradicionalnom paganstvu. Nada se da e se bogovi vratiti u Novi Rim. U svom delu
prua i vredne podatke o Hunima i Gotima.

4. OLIMPIODOR iz TEBE

Bio je pisac, pesnik i istoriar. U svoje vreme je bio vrlo poznat. Mnogo je
putovao. Bio je i u Carigradu. Tamo je i zavrio svoje istoriografsko delo
, koje obuhvata period od 407. do 425, a koje nije sauvano u celosti. Fotiju
se ne svia njegov jezik, obian i bez ukrasa, ali mu priznaje jasnou.

-------
Crkvena istorija J ovana Efeskog sauvana je samo delimino, a potie s kraja
VI veka, i napisana je na sirijskom jeziku. Donosi podatke o doseljavanju Slovena na
Balkan.

5. PRISK (415. 472.)

Bio je retor, odn. sofista, iz trakog mesta Paniona. Njegov najvei spis je
Vizantijska istorija, koja je sauvana samo u odlomcima i obuhvata period od
433. 468. On nastavlja Zosima. U stilu i reniku se osea uticaj Herodota i
Tukidida. Privren je helenskim tradicijama, odlian je stilista, objetivan i liberalan
intelektualac. Dosta je uticao na kasniju vizantijsku istoriografiju.

Dragocen je njegov Izvetaj o poslanstvu na Atilin dvor, u kome je on lino
uestvovao. Taj izvetaj je najsadrajniji izvor za istoriju hunskog carstva. Izvetaj
o Atili je bogat etnografskim detaljima. Kao pisao je dosta retorian. Ima prezriv
odnos prema varvarima. Poto je bio u carevoj slubi, mnogo je putovao. U svojim
spisima je uzdizao mo Romejskog carstva. Smatra da je Bog izvor pravde na
zemlji.

VI vek

6. PROKOPIJE //

Ranovizantijska istoriografija dostie vrhunac sa Prokopijem iz Cezareje
palestinske. On je veliki istoriar Justinijanovog doba. Imao je izvanredno klasino
obrazovanje, znao je latinski, sirijski, gotski i persijski jezik. O istorijskim
zbivanjima govorio je iz linog iskustva. Njegov uzor u jeziku i stilu je Tukidid.

Napisao je:

Istoriju ratova (, odn. ), u kojoj opisuje ratove
sa Persijancima, Vandalima i Gotima u 8 knjiga (De bello Persico, Gothico,
68

- 7 -

Vandalico). Pratio je vojskovou Velizara na pohodima i vodio dnevnik, to je posle
iskoristio za svoje delo. Ima visoko miljenje o dunostima istoriara. Glavno naelo
mu je sine ira et studio.

Upadljiva je njegova vea zainteresovanost za svetovne nego za religiozne
dogaaje. Unosio je u delo razne ekskurse (digresije): ustanak NIKH u Carigradu,
kugu 542.g, vojne pobune. Obavetava i o dogaajima na dvoru, intrigama,
korupciji.

Vrlo tendenciozno opisuje Velizara to god kae, on ne lae, samo preutkuje.
Koristio je antike topose, ali su iza njih verodostojni podaci. Ubacuje govore i
pisma. Jezik mu stilski podraava Herodota. Interesovala su ga i predanja i legende.

Bio je veoma knjievno talentovan, otrouman i imao veliku mo zapaanja. Prua
bogata obavetenja o istorijskim dogaajima svog vremena. Daje i mnoge vane
podatke o Slovenima i prvim fazama njihovog nadiranja na Balkan. Za najstariju
istoriju junih Slovena, njegovo delo je najvaniji i najsadrajniji izvor.

Drugo njegovo bitno delo je Tajna istorija (Historia Arcana, ) u kome
iznosi najgore optube protiv cara Justinijana i carice Teodore, ali i Velizara i
njegove ene. Daje oduka svom nezadovoljstvu Justinijanovom politikom, koje je
donekle evidentno ve u Istoriji ratova.

Trei njegov znaajan spis se zove O graevinama (De aedificiis,
), koje je verovatno napisano po carevom nareenju, i koje opisuje
graevinske radove u vreme Justinijanove vladavine. Ovo delo je vano za istoriju
arhitekture.

Prokopija je nastavio Agatij a, koji u svom delu O caru Justinijanu ukratko
prikazuje razdoblje 552. 558. Na njega se nadovezuje Menandar Protektor, ije
delo je sauvano samo u fragmentima, a Teofilakt Simokata, veoma ueni i u
antikom duhu kolovani retor, us vom hronoloki zbrkanom delu opisao je period
vladavine cara Mavrikija (VI, VII v.) i njegovo delo je osnovni izvor za velike borbe
Vizantije protiv Avara i Slovena.

7. PETAR PATRIKIJE

Bio je patricije i magistar. Roen je bio u Solunu, a u Carigradu je radio kao
advokat, i bio je uven po svom poznavanju zakona. Uestvovao je u diplomatskim
misijama u Italiji (kod ostrogotske kraljice Amalsunte) i kod persijskog cara Hozroja.
Vodio je i pregovore sa papom Vigilijem u Halkedonu.

Od njegovom istorijskog dela, Istorija () sauvani su samo fragmenti.
Samo delovi ostali su nam i od njegovog drugog dela O dravnim ceremonijama
( ), a deo o ceremoniji krunisanja Konstantin
Porfirogenit je ukljuio u svoju knjigu o ceremonijama. Njegoav spomenica o putu
izaslanstva iz 562. pisana je narodnim jezijom tog perioda, i sauvana je samo u
odlomcima u preradi.
69

- 8 -

8. AGATIJA (Agathias Scholastikos) (532. 580.)

Poreklom iz Mirine u Maloj Aziji, a studirao je u Aleksandriji i Carigradu, gde je
potom postao advokat.

Njegovo delo , u 9 knjiga, kratki prikazi erotskih mitova u epskom stihu,
izgubljeno je. Sastavio je i zbirku epigrama, savremenih i sopstvenih, u 7 knjiga,
pod nazivom , od kojih je sauvano stotinak u
zbirci Anthologia Palatina. Spadaju u najbolje pesnike tvorevine onog vremena. U
Sudi se spominju i neke njegove druge pesme i prozni spisi, od kojih je poznato
samo nekoliko napomena uz Pausanijij Opis Helade.

U svom istorijskom delu O Justinijanovoj vladavini (
) u pet knjiga obrauje dogaaje 552.- 558, ali je ono ostalo nedovreno.
Nastavlja Prokopijevo delo, ali ga ne dostie ni u temeljnom poznavanju dogaaja,
ni u kritikom sudu. Ipak nas obavetava o zbivanjima o kojima nemamo drugih
podataka. Glavni predmet njegovog pisanja su ratovi protiv Gota, Vandala, Franaka i
Persijanaca. Za persijske ratove koristi i prevode persijskih hronika. Stil mu je
pesniki, pun slika i arhainih izraza.

9. MENANDAR PROTEKTOR (kasni VI vek)

Roen u Carigradu, gde je bio advokat i dravni slubenik, protector domesticus,
odakle mu i nadimak. Kao i Agatija, bavio se i poezijom. Agatiju podraava jeziki i
u svom istorijskom delu Savremena istorija, koje obrauje period od 558. do 582.
Trezvenost prikazivanja, korienje raznih izvetaja izaslanstava (npr. opisuje
Zenarhov (?) put u turski han), kao i mnogobrojnih geografskih i etnografskih
podataka, ine ovo delo bitnim izvorom, kojim su se kasniji istoriari sluili kao
jedinim bitnim izvorom tog doba. Ipak, pravi neke greke u hronologiji i vie su ga
interesovali dogaaji sa istoka.

Biser meu opisima je poslanstvo Haganu. Podvlai tenju za istinom treba
sluati ta ljudi govore, ali treba paziti i na pozadinu. Ne ide za preterano
retorikim, nego realnim prikazim. Pod uticajem Tukidida koristi dual. Jezik mu je
uen. Fragmenti istorije sauvani su kod Konstantina Porfirogenita i Sude. Od
njegovih pesama ima jedan epigram u A. Palatina.
VI VII vek

10. TEOFILAKT SIMOKATA

Bio je poreklom iz Egipta. Bio je sekretar i pravni savetnik cara Iraklija, kasnije i
eparh.

U svom delu Vaseljenska istorija ( ) nastavlja se na Menandra
Protektora i obrauje period od 582. do 602. i vladavinu cara Mavrikija. Pisao je
nakon Fokine strahovlade, i Justina II je kritikovao zbog rata sa Persijom, pripada
generaciji umornoj od ratova, pa je tenja za mirom osnovna karakteristika
70

- 9 -

njegovog dela. Stilski je dosta retorski prenatrpan, i hronologija mu je zbrkana, ali
je koristio verodostojne izvore. Njegovo delo su kasnije mnogi koristili, naroito
Teofan. Inae, poetak samog dela mu je alegorian dijalog izmeu personifikacija
Filozofije i Istorije. (Na njega se nastavlja patrijarh Niifor).

U spisu O raznim problemima prirodnih nauka i njihovom reavanju, koje se
obino citira kao Quaestiones physicae, bavi se problemima alhemije. Pun je
fantastike, alegorija, sentenci. Dijaloki razmatra razna pitanja alhemijska,
kultna, ime je dao doprinos Iraklijevoj obnovi nauka.

X vek

11. KONSTANTIN VII PORFIROGENIT (905. 959.)

Prvi je vizantijski car istoriar. Bio je vie knjievnik i naunik nego dravnik.

Bio je jedini sin Lava VI Mudrog. Krunisan je 911.g, ali je carsku vlast preuzeo tek
945.g, u etrdesetoj godini ivota, jer su se u meuvremenu na carskom tronu reali
njegovi savladari.

Bio je ljubitelj knjiga, marljivi istraiva, s izraenim interesovanjem za istoriju.
Ove sklonosti je razvijao od detinjstva, uz svog vaspitaa Teodora. Interesovao se i
za politika pitanja i vojnu nauku, ali samo u teoriji. Razvio je ivu delatnost u
knjievnosti, i kao autor i kao pokreta. Nastavlja delo Fotija i Arete sakupljanje i
odravanje antikih i ranijih vizantijskih knjievnih spomenika, to je predstavljalo
pripremu materijala za pisanje dela enciklopedijskig karaktera. Podstakao je rad
Genesija i Teofanovog nastavljaa.

Dela:

1. Enciklopedijska zbirka ekscerpata, podeljena na 53 strune oblasti, veim je
delom izgubljena. Postoje jo samo odlomci iz spisa:
O izaslanstvima De legationibus
O vrlinama i porocima De insidiis
O sentencijama De sententiis
O ratnoj vetini De strategematis
O javnim govorima De contionibus militaribus

koji sadre veoma dragocene izvode iz izgubljenih pisaca.

2. Biografija dede Vasilija

3. Spis Mome sinu Romanu , koji se obino citira
pod naslovom De administrando imperio je spoljno-politiki traktat u kome daje
71

- 10 -

uputstva u vezi sa spoljnom politikom. Tu je sakupio izvetaje o stranim zemljama i
narodima, izmeu ostalog o Srbima i Hrvatima, tj. Slovenima. To je Konstantinov
najznaajniji spis za slovensku istoriju.

Za vreme upada Slovena na Balkansko polustrovo u VI veku raspoloemo sa dosta
podataka, zahvaljujui relativnom procvatu tadanje vizantijske istoriografije.
Meutim, takvo stanje traje samo do prvih godina VII veka, tj. 602.g, dokle dopire
delo poslednjeg istoriara ove epohe, Teofilakta Simokate. Od tog vremena nastaje
velika praznina u vizantijskoj istoriografiji, koja traje sve do poetaka XI veka, tako
da nema izvora o konanom doseljavanju Slovena na Balkan i prvim vekovima
njihovog ivota na ovim prostorima. Spis DAI, pored nekih starijih vizantijskih spisa,
spada u osnovne izvore za tu mranu epohu, jer u glavama 29 do 36 donosi podatke
o seobi Srba i Hrvata i njihovoj najstarijoj istoriji, do K. P.

4. Trakta O temama ( De thematibus) istrauje, na starijim
izvorima, poreklo vizantijskog tematskog ureenja, i u sutini, daje sliku geografije
carstva u VI veku. Za ovaj spis crpi grau iz starijih autora, naroito Hijerokla.

5. Spis O ceremonijama na vizantijskom dvoru (
De ceremoniis aulae Byzantinae) opirno opisuje ceremonijal vizantijskog dvora. Ono
predstavlja vrlo vaan dokument u kulturno-istorijskom pogledu, i sauvano je u
kasnijoj verziji, dopunjeno novim materijalom. U ovo delo je uao Fotijev
Kliterologion i opisi krunisanja u V i VI veku iz dela Petra Patrikija.

6. Pravni zbornik Vasilike. I vojni spisi Strategik i Taktik nastali su na
njegovu inicijativu.

12. JOSIF GENESIJE (X vek)

Bio je lan ugledne vizantijske porodice i visok dvorski slubenik i istoriar iz
literarnog kruga Konstantina Porfirogenita. Njemu je i posvetio svoje istorijsko delo
u 4 knjige: Istorija careva () , koje obrauje period od 813. do 880.g.

Ne daje potpune biografije svakog cara, ali daje glavne karakteristike. U prve tri
knjige govori o drugom periodu ikonoborstva, kao i Teofanov nastavlja. U
poslednjoj knjizi, o Vasiliju, Genesije sam navodi da je pisao na osnovu usmenog
predanja i kazivanja starih savremenika dogaaja, a da se od pisanih izvora koristio
itijima, naroito patrijarha Niifora i Ignjatija, i Hronikom Georgija Monaha.
Podudarnosti mnogih njegovih podataka sa onima kod Teofanovog nastavljaa
dokazuju da su se obojica sluula istim izvorima. Iako je Genesijevo delo esto
pristrasno - na tetu ikonoboraca ili korist makedonske dinastije, ipak ima istorijsku
vrednost.

Jezik i stil pokazuju da je pisac klasinog obrazovanja, mada povrnog: jezik mu je
teak i izvetaen, optenarodni, ali sa primesama aticizma. Koristi razne ukrase. U
tekst se esto upliu razna opta mesta iz Homera, istorijske i mitoloke aluzije. as
se slui uzvienim, antikim stilom, as koristi narodne rei, upotrebljava i strane
72

- 11 -

rei. Gramatiki, esto umesto konstrukcije sa koristi + gen./dat, koji je
iezavao. Dativ koristi i tamo gde mu u klasinom jeziku nije mesto.

Iako su Genesijeve vesti o Slovenima oskudne, ipak su od znaaja. On nas obavetava i o
maloazijskim Slovenima u IX veku i njihovom uestvovanju u graanskom ratu 821.-823. Za
ustanak Tome Slovena Genesije je najopirniji izvor. (Autori Tusculuma smatraju da je autor
Istorije careva nepoznat, a da je dodato u jednom rukopisu iz kasnijeg
vremena.)

13. LAV AKON

Pominje se i kao Lav Azijat ili Lav Karijac. Rodom je iz Kaloe u Maloj Aziji. U
Carigrad je doao mlad. Kao akon je pratio cara Vasilija II u ratovima i kao jedini
savremeni istoriar napisao je posle 922. delo Istorija () u 10 knjiga, u
kome opisuje period 959.-976. najuspeniji period vizantijske istorije. Njegovo
delo sadri i nekoliko epizoda iz ivota Vasilija II. Opisuje i ekspediciju protiv
Bugara. Njegove simpatije su na strani porodice Foka, a prema Vasiliju II ima kritiki
stav. Istorija Lava akona sadri dragocene podatke za istoriju junih Slovena i
Rusa.

U stilu se, pored Agatije, ugleda i na Teofilakta Simokatu trudi se da svom
istorijskom pripovedanju da pesniku crtu, esto obine rei zamenjujui pesnikim
izrazima. U tom pokuaju ni jedan ni drugi ne uspevaju: njihov stil gubi svojstva
naunog izraavanja, a ne postaje poezija.

14. MIHAJLO PSEL (1018. 1078.)

Krteno ime mu je Konstantin. Jedan je od najveih polihistora Vizantije uopte i
najobrazovaniji ovek svoga vremena. Kao profesor na novoosnovanom carigradskom
univerzitetu uveo je platonizam i vatreno se zauzimao za ponovno oivljavanje
platonske filozofije i neoplatonizma. U kasnijim godinama se zakaluerio i dobio ime
Mihajlo.

Knjievni rad mu je vrlo opsean i mnogostran. Od teologije i filozofije, preko
prirodnih nauka i medicine, do filologije, gramatike, muzike i pravnih nauka.
Savreno je vladao klasinim jezikom i retorskom stilistikom.

Njegovo delo Hronografija je po sadrini ista istoriografska knjievnost i remek
delo srednjovekevne memoarske literature. Teite je na unutranjoj istoriji, i
obeleeno je ivim i slikovitim opisivanjem, velikim darom za psiholoko
uivljavanje i portretisanje. Bio je politiar na najviim poloajima i stvarao je kao
svedok i uesnik dogaaja, zato je ponegde pristrasan i ponekad neto preutkuje.
Hronografija se sastoji iz dva dela:
I deo je napisan na podsticaj nekog prijatelja, najverovatnije Konstantina Lihuda i
obuhvata period od vladavine Vasilija II do pada Isaka Komnina. Sa svakom novom
vladom, prikaz je sve detaljniji, naroito od vremena Mihaila V Kalafata (1041.-
1042.), kada je Psel doao na dvor kao carev sekretar.
II deo opisuje epohu dinastije Duka. Pisan je po nalogu i za ivota Mihaila VII Duke.
73

- 12 -

Od velikog znaaja za unutranju i kulturnu istoriju Vizantije je i Pselova obimna
korespodencija (500 pisama), posmrtni govori, retorske vebe, prigodne pesme...

15. MIHAILO ATALIJAT (1020./30.-.1079.85.)

Mihailo Atalijat je bio Pselov savremenik. Oigledno je da je njegovo delo bilo
manje popularno, jer su sauvana samo 2 rukopisa. esto ga porede sa Pselom, jer
obrauju isti period. Mnogo je manje lian od Psela. Ono to pada u oi je da je
njegov junak car Nikifor III Votanijat, kome je delo Istorija i posveeno, tako da
spis ima panegiriki ton. Ima istraivaa koji smatraju da je delo nastalo kasnije,
kada Nikifor III vie nije bio na vlasti, i da se ne radi o ulagivanju, ve o linom stavu
pisca.

Ono to je kod njega karakteristino, a ne sree se kod drugih istoriara, jeste
veliko interesovanje za sudbinu gradova, posebno u unutranjosti. Mnogo govori o
vezi Nikifora III i urbane populacije.

Delo je napisano prvenstveno na osnovu sopstvenih doivljaja i iskustava, ali ga
nije zavrio. Pokazuje odreeno potovanje prema nauci, ali nije toliko okrenut
visokoj knjievnosti kao Psel. Stil mu je arhaian i izvetaen, ali su mu leksika i
terminologija savremeni. Verodostojan je kao izvor. Zbog insistiranja na ratnikim
vetinama, neki istraivai ga smatraju predstavnikom vojne feudalne aristokratije.

Njegovo drugo bitno delo je Pravniki kompendijum (
). Bio je i advokat u Carigradu i predsednik ratnog suda u vreme Mihaila
VII. Postoji i , dokument o osnivanju doma za siromane, to je takoe
njegova zasluga, koji je interesantan za kulturnu istoriju XI veka.

16. NIKIFOR VRIJENIJE (1062. 1136./7.)

Roen je 1062. u Adrijanopolju. Bio je unuk ili sin istoimenog drakog stratega i
neuspenog uzurpatora. Pripadnik je znaajne i uticajne vizantijske porodice. Od
cara Aleksija I Komnina dobio je titulu cezara. Aleksije ga je i oenio svojom
kerkom Anom Komninom, iji je prvi verenik, Konstantin Duka, rano umro. Ana je
terala Nikifora da zauzme presto i potisne njenog brata Jovana Komnina.

Nikifor se odlikovao stratekim i administrativnim sposobnostima, ali je bio i
obrazovan ovek. Na molbu tate, carice Irine, poeo je da pie o vladavini svoga
tasta, Aleksija I. Nikifor ukratko opisuje istoriju Komnina, poev od dolaska na
presto Isaka I. Postaje detaljniji od vremena Romana IV Diogena, ali se zaustavlja
ve usred vlade Nikifora III Votanijata. Hteo je da opie dela Aleksija I, ali ga je
spreila smrt. Njegovo delo zove se Istorijska graa ( ) i ima 4 knjige,
ali to nije samo skup materijala, ve napisana istorija.

Ono to odvaja njegovu istoriju od ranijih je to to to vie nije istorija pojedinih
careva, ve prikaz borbe i nadmetanja interesa najuticajnijih vizantijskih porodica:
Komnina, Duka, Vrijenija. To je i neka vrsta porodine hronike, sadri itav niz
74

- 13 -

ivotnih scena, dinamino prikazane situacije, ak i izvesnu romanesknost (u to
vreme se i pojavljuju romani).

On uvodi itav niz novih lica, a ne bavi se samo nizanjem imena koja optereuju
itaoca. Insistira na karakteristikama koje su svojevrsne viteke osobine: ranije su se
hvalite pobonost i pravednost, a od ovog vremena je vana ratnika vetina.
Aleksije nije jedini junak. Romaneskno je insistiranje na vitekim osobinama i opis
braka izmeu Aleksija i Irine. Nikifor istie i Aleksijeve mane i iznosi kritike na
njegov raun.

Osim pisanih izvora, Nikifor je koristio i zvanine izvetaje i pripovedanja starijih
savremenika. Njegovo delo predstavlja deo literarne epohe renesanse epohe
Komnina. Tendencija za arhaiziranjem kod njega nije tako jaka kao kod Ane
Komnine, ali u sveukupnom utisku, zaostaje daleko iza njenog. Inae, stil mu je
harmonian i elegantan, i prepoznaje se uticaj Ksenofontove Anabaze.

17. ANA KOMNINA (1083. posle 1147.)

Epoha Komnina moe se smatrati zlatnim vekom vizantijske istoriografije, i to pre
svega zbog dela Ane Komnine, Jovana Kinama i Nikite Honijata.

Kao vizantijska princeza ki Aleksija I i supruga Nikifora Vrijenija, koji je imao
titulu cezara, Ana Komnina je bila vrlo ambiciozna. Trudila se da Nikifor nasledi
Aleksija na prestolu, zbog ega je ak organizovala atentat na svog brata, Jovana II
Komnina. Nakon tog neuspelog atentata, otila je u manastir, gde se posvetila
naunim studijama. Tu je nastalo i njeno istorijsko delo, Aleksijada, u kojima je
prikazala ivot i vladavinu svoga oca, a sebe predstavila kao muenicu.

Aleksijada ima 15 knjiga i predstavlja dopunu i nastavak Vrijenijeve Istorijske
grae. Ovo znamenito delo obrazovane i inteligentne vizantijske princeze,
verzirane u starogrkoj istoriji, poeziji i filozofiji, predstavlja ne samo znaajan
spomenik vizantijskog humanizma, ve i prvorazredni istorijski izvor, jer daje
podroban prikaz ponovnog jaanja vizantijskog carstva, prvog krstakog rata, ratova
sa Normanima i turskim nomadskim plemenima na severu, ali i prvih borbi sa
Rakom.

Anino oboavanje oca, njena porodina gordost i predubeenja prema Latinima
ine da je, i pored toga to istie svoju objektivnost, ipak u mnogim stvarima puna
predrasuda. Panegiriki ton ovog dela, i drugi nedostaci, naroito hronoloka
nesigurnost, nadoknaeni su bogatstvom i raznovrsnou podataka, do kojih je
uena princeza dolazila zahvaljujui svome poloaju, zbog kog je mogla da koristi
grau iz carske arhive, izvetaje carskih vojskovoa i sline dokumente. Poto je
pisala dosta kasno, za vreme svog bratanca Manojla I, udaljenost od dogaaja
izaziva hronoloku nepreciznost.

Ana je bila obrazovana neposredno na antikim uzorima: bila je dobar poznavalac
antike knjievnosti (Homera, Herodota, Tukidida, Aristofana, Polibija) i Biblije.
75

- 14 -

Poznavala je mitologiju, geografiju i istoriju, vladala je retorikom i dijalektikom,
bila upuena u u platonsku i aristotelsku filozofiju. Pokazuje se kao humanista.
Najvie se ugleda na Tukidida i Polibija. Jezik joj je vrlo daleko od narodnog,
podreen idealu aticizma. Izbegava upotrebu vulgarnih imena i oblika, to esto
oteava pravilno tumaenje.

18. JOVAN KINAM (posle 1143. oko 1230.)

Jo jedan predstavnik zlatnog doba vizantijske istoriografije. Poreklom iz otmene
porodice, u mladosti je dobio retorsko obrazovanje. Bio je sekretar i poverljivi
prijatelj cara Manojla I, koga je pratio na mnogobrojnim ratnim pohodima. U delu
govori o periodu od 1118. do 1176, kada se izlaganje prekida, verovatno zbog
oteenja spisa, jer je sauvano u samo jednom rukopisu iz XIII veka.

Delo mu se zove Izvod () i poinje prikazom smrti Aleksija I, ukratko
opisuje vladavinu Jovana II i prelazi na period Manojla I. Za ovaj period, Kinam je
veim delom i sam bio svedok, a i izvore je briljivo koristio, tako da su njegovi
podaci uglavnom tani. Istie se i jasnoom i konciznou. Jezik mu je tur, pomalo
arhaian, naroito u upotrebi imena antikih naroda. Treba istai i njegova vojnika
interesovanja.

19. NIKITA HONIJAT (sredina XII v. do 1213.)

Trei i poslednji predstavnik zlatnog doba vizantijske istoriografije. Rodom je iz
Hone u Frigiji, i mlai je brat Mihajla Honijata, arhiepiskopa atinskog. Studirao je u
Carigradu, pod bratovljevom kontrolom, a zatim stupio u dravnu slubu i stigao do
poloaja logoteta (ta god to znailo, nema u reniku). Posle 1204.
pobegao je u Nikeju, gde je takoe stekao vodei poloaj na dvoru.

Njegovo istorijsko delo zove se , ima 21 knjigu, i nastavljajui
Anu Komninu i Jovana Zonaru, obrauje period od 1118. do 1206, i to prema
vladavini pojedinih careva. Njegovo delo, kao i delo njegovog savremenika Kinama,
obiluje vanim podacima, ne samo za istoriju Vizantije, ve i ta istoriju okolnih
zemalja, posebno Rake, koja se u tom periodu borila za nezavisnost. Slikovito i
izvanredno ivo prikazivanje stavlja ga, pored Psela, u red najbriljantnijih
srednjovekovnih vizantijskih istoriara. U dodatku, koji se obino navodi kao De
statuis ili De signis govori o umetnikim delima glavnog grada koja su unitili
Latini (IV krstaki rat).

Delo je sauvano u opirnoj i kraoj verziji. Delo je svakako ponovo obradio posle
1204, ali ga nije zavrio. Meu njegovim izvorima treba spomenuti Jovana Kinama i
Evstatija, mitropolita solunskog, koji je vrlo ivo opisao normansko zauzee Soluna
1185.

Sauvane su i neke njegove besede i nekoliko pisama, pesma povom svadbe Isaka
Anela sa Margaretom Maarskom, zatim Panoplija, obino nazvana
, u kome u 27 knjiga raspravlja o raznim jeresima i dogmatskim
76

- 15 -

sporovima sve do svog vremena, i prigodni spisi, koji pruaju vane podatke o
dogaajima ovog perioda, npr. o postanku drugog Bugarskog carstva i prilikama
posle latinskog osvajanja.

XIII vek

20. GEORGIJE AKROPOLIT (1217. 1282.)

Rodio se u Carigradu, ali je 1233. otiao u Nikeju. Studirao je zajedno sa
prestolonaslednikom Teodorom II Laskarisom (kome je kasnije bio vaspita (!?), kae
Ostrogorski). Za vreme Teodorove vlade zauzimao je vane poloaje u dravnoj
slubi i vojsci. Posle restauracije 1261. vratio se u Carigrad i u slubi Mihaila VII
Paleologa vrio vane diplomatske misije, a 1274. je kao veliki logotet predvodio
vizantijsku delegaciju na saboru (o uniji) u Lionu. Mihajlo VII ga je, posle
restauracije, bio postavio i za rektora reorganizovanog carigradskom univerziteta.

Njegov istorijski spis zove se i obuhvata period od 1203.
(krstaki napad na Carigrad) do 1261. (restauracija). On je pravi istoriar Nikejskog
carstva. Zahvaljujui poloajima koje je zauzimao, poziva se dosta na lina saznanja
i iskustva. Delo, ija je kraa parafraza sainjena posle njegove smrti, predstavlja
objektivan i pouzdan izvor.

Napisao je i nadgrobnu besedu Jovanu III Vatacu i nekoliko manjih retorskih i
teolokih spisa.

XIII i XIV vek daju znaajan doprinos vizantijskoj istoriografiji. Tada ive i piu dva
najvea polihistora poslednjih stolea Vizantije: Georgije Pahimer i Nikifor Grigora.

21. GEORGIJE PAHIMER (1242. 1310.)

Pahimer je dete Nikejskog carstva. Rodio se u Nikeji, ali je iveo u Carigradu, i
kretao se u krugu uglednih naunika i politiara: Georgija Akropolita, Georgija
Kipriota i drugih. Zauzimao je visoke dravne i crkvene poloaje. Bio je najvei
politiar svog doba.

Njegovo delo Istorija ( ) u 13 knjiga opisuje radoblje od
1261. do 1308. U uvodu ovog dela, nastavljajui Akropolita, ukratko opisuje period
od 1255. do 1261.

Savremenik je dogaaja koje opisuje i njegovo delo predstavlja jedino opirno delo
grkog istoka tog doba. Poto je pod snanim uticajem teolokih gledita, unosi u
delo ton teoloke polemike, koji je bio poznato samo ranovizantijskim crkvenim
istoriarima i hroniarima. Delo ima veliku vrednost i za istoriju crkvene unije. O
odnosu prema Zapadu, Pahimer ima izrazit grko-pravoslavni stav i otro odbija
uniju sa rimskom crkvom.

77

- 16 -

Pahimer daje i vane podatke o Srbiji u to vreme, i junim Slovenima uopte,
mada o svima govori sa potcenjivanjem i prezirom, to je karakteristika i drugih
vizantijskih pisaca ove epohe. Daje podatke i o srpsko-vizantijskim odnosima u doba
uspona Srbije za vreme kralja Milutina, turskom osvajanju Male Azije i
pustolovinama Katalanske kompanije.

Njegov stil je arhaiziraju, a jezik teak i ima mnogo neologizama. Ve u XIV veku
napravljena je skraena verzija njegove Istorije.

Osim Istorije, napisao je o retorske sastave (deklamacije), progymnasmata, spis
o kvadrivijumu, egzegetski pregled Aristotelove filozofije, parafraze uz govore i
pisma Dionizija Areopagite, mnogobrojna pisma i autobiografiju u heksametru.

22. NIKIFOR GRIGORA (1290./91. 1359./60.)

Rodom je iz pontske Herakleje, a sa dvadeset godina je doao u Carigrad, gde je
bio uenik carigradskog patrijarha Jovana XIII Glikisa i Teodora Metohita. Godine
1326. bio je poslanik na srpskom dvoru. Ubrzo nakon toga (1328.) pa je u nemilost, i
od tada se posvetio svojim studijama. Znaajnu ulogu je odigrao prilikom pregovora
o uniji. Bio je aktivan uesnik isihastikog spora i Palamin protivnik, zbog ega je od
1351. do 1355. bio zatvoren u manastir Hora.

Grigora je jedan od najznaajnijih i najplodnijih naunika tog perioda. Bavio se
teologijom, filozofijom, astronomijom, retorikom, gramatikom. Njegovo istorijsko
delo je Istorija Romeja, tj. Rimska istorija ( ), ima 37 knjiga i
obrauje period od 1204. do 1359. Period u kome je iveo i stvarao opisano je u 30
knjiga.

Njegovo istorijsko delo bogato je raznovrsnom graom. Naroito treba istai
njegove podatke o unutranjoj strukturi drave i ekonomskim prilikama, kojima
srednjovekovna istorija obino ne poklanja gotovo nikakvu panju. Grigora dosta
panje posveuje i Srbiji, koja je u to vreme najvea sila na Balkanu.

Njegovo prikazivanje je ivo, i vesti uglavnom verodostojne. Tek kad prelazi na
sporove oko isihazma, u kojima je i sam vrlo aktivno uestvovao, njegovo pisanje
gubi objektivnost i postaje prenatrpano citatima i optereeno tendencioznou.

Osim ovoga, napisao je i Disputaciju sa Varlaamom (koja mu je donela prilian
ugled), 2 (opovrgavanja) protiv Palame, mnogobrojna pisma i govore,
kolske deklamacije, biografije, nekrologe, podsetnik o reformi izraunavanje
uskrnjih praznika (Computus paschalis), filoloke egzegeze i gramatike i
astronomske spise, hagiografske spise (koji su jedno vreme bili itani u crkvama, ali
to je ukinuto kada je osuen kao jeretik).

23. JOVAN VI KANTAKUZIN (1292. 1383.) drugi car istoriar

Prvobitno je imao titulu velikog domestika, a za cara se krunisao 1341, osvojio
Carigrad 1347, i naposletku, u velikoj nevolji pozvao u pomo Turke, koji su se tada
78

- 17 -

prvi put uvrstili u Evropi. Poto je 1354. bio primoran da abdicira, zakaluerio se u
manastiru Mangani u Carigradu, i dobio monako ime Joasaf. Tu je pod
pseudonimom Hristodopulos napisao delo Istorija () u 4 knjige, u kome
opisuje period izmeu 1320. i 1356, a povremeno se poziva i na kasnije dogaaje,
sve do 1362.

Poto opisuje period u kome je vladao, delo delimino ima apologetske ciljeve:
svoju delatnost izlae u povoljnoj svetlosti, a zatakava neke nezgodne injenice, ali
ipak daje pouzdane podatke. Veliki znaaj ima ono to Kantakuzin pie o svom
boravku u Srbiji i pregovorima sa carom Duanom.

Dok je bio car, napisao je i parafrazu prvih pet knjiga Aristotelove Nikomahove
etike, niz teolokih spisa, spise u odbranu palamizma protiv Prohora Kidona i Isaka
Argira, apologiju hrianstvu u poreenju sa islamom i spis protiv Jevreja.

XV veka

Poslednjem stoleu vizantijskog carstva pripadaju Laonik Halkokondil, Duka i
Georgije Sfrances, koji piu tek posle propasti Vizantijskog carstva. Njihova dela se
bitno razlikuju od ranijeg istoriografskog stvaralatva, pre svega tematikom, a zatim
kompozicijom i jezikom. Svi su bili SAVREMENICI I SVEDOCI PADA CARIGRADA (1459.), i zato
se kod njih kao glavna tema javlja pobeda i irenje Osmanlijskog carstva.

24. LAONIK HALKOKONDIL (oko 1425. oko 1490.)

Jedini je istoriar Atinjanin. Bio je uenik Georgija Gemista Plitona (filozofa-
humaniste) u Mistri. Peloponez je napustio oko 1460. Moda je identian sa Lanikom
sa Krita, koji je prvi izdao Homerovu Batrahomiomahiju 1486. u Veneciji.

Njegovo istorijsko delo u 10 knjiga zove se Prikazi iz istorije (
) i obrauje period od 1298. do 1463. U centru dela su Turci, to je sasvim
novo gledite u vizantijskoj istoriografiji, i podsea na Herodotovu koncepciju
istorije (prikazivanje faza sukoba izmeu ukorenjenih suprotnosti), a Herodotovo
podraavanje moe se primetiti i u mnogobrojnim ekskursima u samom delu, npr. o
Francuskoj, Engleskoj, Nemakoj.

Za razliku od vizantijskih istoriara prethodnih perioda, prema balkanskim
narodima i njihovoj borbi sa Osmanlijama ne govori sa prezrenjem, ve ih smatra
sapatnicima Vizantinaca. Poto je mnogo godina proveo na dvoru morejskih despota,
on detaljno opisuje i dogaaje na Peloponezu, vane za istoriju Vizantije u XV veku.

Na samom poetku daje kratak pregled svetske istorije, od starih Asiraca do
postanka Osmanlijskog carstva, a zatim detaljno prikazuje epohu osmanlijskih
osvajanja i propasti Vizantije. Delo se zavrava zauzeem Lezbosa 1463.g, a
napisano je, izgleda, tek 80-ih godina XV veka.

79

- 18 -

Odlikuje se literarnom vetinom i nesumnjivim smislom za istoriju. U jeziku i stilu,
uzor mu je Tukidid. Koristio je i turske izvore. Pouzdan je kao izvor, ali su mu
hronoloki podaci veoma oskudni.

25. DUKA (1400. 1470.)

Njegovo krteno ime nije poznato. Bio je roen u Maloj Aziji, kao pripadnik stare
aristokratske porodice. Bio je naklonjen Zapadu. Oko 1421. bio je sekretar
enovljanina Adorna, a kasnije u slubi porodice Gateluci na Lezbosu.

Njegovo istorijsko delo sauvano je bez naslova. Obrauje period od 1391.
(poslednja tri cara Paleologa) do 1462. (Mehmed II osvaja Lezbos). I on, kao i
Halkokondil, prvo daje kratak pregled svetske istorije, od stvaranja sveta i Adama,
pa do 1204. nabraja vladare, zatim opisuje nadiranje Osmanlija i period u kome su
vladala poslednja tri cara iz dinastije Paleologa, a zavrava osvajanjem Lezbosa od
strane Mehmeda II. Dogaaje u vezi sa pojavom i irenjem Osmanlijskog carstva
izlae sve do 1402.g. odn. do Bajazidove propasti, a onda se vraa vizantijskoj
istoriji u uem smislu.

Istie se ivim pripovedanjem i objektivnim nainom prikazivanja, i vrlo je
pouzdan kao izvor. Pie narodnim grkim jezikom. Njegovo delo je sauvano i u
italijanskom prevodu. Inae je sauvano u samo 2 rukopisa. Najsadrajniji je i
najpouzdaniji od ove trojice.

26. GEORGIJE SFRANCES (1401. 1473.)

Imao je znaajnu ulogu na dvoru Konstantina Paleologa, despota peloponeskog i
poslednjeg vizantijskog cara; bio je namesnik u gradovima Patrasu, Selimbriji i
Mistri, 1451. postao je veliki logotet u Carigradu. Vodio je mnogobrojna izaslanstva
na istok i zapad, a na kraju je stupio u jedan manastir na Krfu, i dobio monako ime
Grigorije.

Njegov istorijski spis se zove Chronicon i sastoji se od 2 dela, koji se zovu
Chronicon minus i Chronicon maius, koji (ukupno) obrauju period od 1413. do
1478.

Chronicon minus je delo manjeg obima i pisano narodnim jezikom. Ukratko
obrauje ceo navedeni period, po hronolokom redosledu zbivanja i predstavlja vrlo
dragocen izvor za period vladavine Paleologa, i to posebno zbog svoje stvarne
hronoloke tanosti. Naunici ovo delo smatraju autorovim dnevnikim zabelekama.

Chronicon maius obrauje u etiri knjige dui period, od 1258. do 1478. Za
period od 1413. oslanja se uglavnom na Chronicon Minus, ali je jezik podreen
aticistikom idealu.

Kao intiman prijatelj carske porodice i visoki dostojanstvenik na dvoru poslednjih
Paleologa, Sfrances zadrava tradicionalno gledanje na istoriju, usredsreujui svu
svoju panju na carski dvor u Carigradu i despotski dvor u Mistri. Za razliku od Duke,
80

- 19 -

naklonjenog Zapadu, on je ogoreni protivnik Latina i crkvene unije. Njegovo delo
ima karakter hronike, koja uglavnom rea injenice i naroito insistira na tanosti
hronolokih podataka.

HRONIKA

Ako ne raunamo crkvene istoriare IV veka, nrp. Evsevija iz Cezareje, ili Isihija iz
Mileta, koji je, verovatno sredinom VI veka, ostavio jednu hroniarski pisanu
Svetsku istoriju, od koje je sauvan samo jedan (bitan) odlomak Osnivanje
Carigrada, prvi vizantijski hroniar u pravom smislu te rei, odn. predstavnik
vizantijske monake hronike, jeste

27. JOVAN MALALA

O Malali (malal retor, advokat) zna se tek toliko da je poreklom iz sirijske
Antiohije, najverovatnije grcizirani Sirijac, i po pozivu retor. Moda je identina
linost sa carigradskim patrijarhom Jovanom. iveo je, po svoj prilici, u VI veku, za
vreme careva Anastasija I, Justina I, Justinijana i Justina II. Kada su Pesijanci 540.
zauzeli grad, preselio se u Carigrad, gde je i umro posle 574.

Njegovo delo je Hronika sveta (), u 18 knjiga, koja opisuje period
od egipatske istorije do Justinijanove epohe (573.). Prvih 17 knjiga sastavio je,
verovatno, jo u Antiohiji, dok je poslednju napisao u Carigradu. Posle Evsevije
sasvim sumarne hronike, Malala je autor prve vee hrianske monake hronike u
Vizantiji.

Poto je pisana prvenstveno za monahe i proseno obrazovane laike, sa izrazito
hrianskom, skoro apologetskom tendencijom, na dijalektu, proetom
dimotikim elementima, postala je jedna od najitanijih knjiga svoga doba, a
ujedno i zaetnik velikog niza hronika. Cilj mu je da pouava kroz zabavu.
Prevoena je i na jezike vizantijskih suseda, naroito znaajnu ulogu imala je meu
Slovenima (slovenski prevod iz X/XI veka daje potpuniji tekst).

Sam kae da je njegovo delo zasnovano na mnogim izvorima: pesme, drame, ak i
mitovi, za njega su dokumenti iste vrednosti, ali svi su iz druge ruke, a koristio je i
usmenu tradiciju. Mit prikazuje kao istoriju, a poneki bitan istorijski dogaaj svodi
na fabulu. Grku kulturu i filozofiju prikazao je u hristijanizovanom obliku. Koristio
je Eneidu i Tita Livija i davao im hrianska tumaenja i obeleja.

Stil mu je jednostavan: renik i gramatiki sklop reenica odaju govorni, narodni
jezik, ima i dosta latinskih izraza. U celoj hronici ima oko 70 linih opisa. Kao
istorijski izvor, pouzdane su samo poslednje dve knjige (za VI v.) u kojima govori kao
savremenik.

28. JOVAN ANTIOHIJSKI, drugi znaajniji hroniar, pripada krugu sirijsko-
palestinskih knjievnika VI / VII veka.

81

- 20 -

29. USKRNJ A HRONIKA (VII vek) (Chronicon paschale) je monumentalno
hronografsko delo. Navodi se i kao Chronicon Constantinopolitanum, Chronicon
Alexandrinum, Fasti Siculi, a naziv Uskrnja dao joj je vizantolog Dikan u XVII
veku.

Prvobitno obrauje period od Adama do 629, mada se u ouvanim rukopisima
zavrava 627, ali je kraj izgubljen. Nastala je u carigradskoj sredini. Sastavljena je
izmeu 630. i 640.g. Tih godina se vodila iva polemika oko crkvenog kalendara i
jedno od glavnih pitanja je bilo izraunavanje tanog datuma Uskrsa (na Nikejskom
saboru 325. doneta je odluka da se Uskrs nikada ne poklapa sa jevrejskom Pashom).
Od ostalih spisa izdvaja se po tome to su u njoj spojene kalendarske rasprave sa
hroniarskim zabelekama.

Sastavlja, ije ime nije poznato, pripadao je crkvenom kleru. Delo je kompilacija
koja prepisuje razne izvore: Julija Afrikanca i Bibliju za najstarije doba, Evsevijeve
Kanone, Fasti consulares za period rimske republike, razna acta martyrum,
aleksandrijske i antiohijske tabulae paschales.

Primenjen je vizantijski nain raunanja vremena, iako sa neznatnom razlikom od
prave vizantijske ere. Svetska era u ovoj hronici poinje 21. marta 5507, a docnija
prava vizantijska era 1. septembra 5508. p.n.e.

Bila je, kao i Malalina hronika, veoma itana u vizantijskom svetu, kao i kod junih
Slovena. Od velike vanosti je opis avarsko-slovenske opsade Carigrada 626, koji se
odlikuje konkretnou i podrobnou. Stilski je prilino primitivna.

U sadraj ove obimne hronike ulaze: nabrajanje biblijskih otaca, proroka,
svetenika i kraljeva; asirsko-vavilonskih, persijskih, aleksandrijskih, rimskih i
vizantijskih vladara, rimskih konzula, svih poznatih naroda kao Nojevih potomaka,
velikih reka, planina, gradova, potresa, pomraenja Sunca, poplava, epidemija
kuge, gladi, jakih grmljavina, pojava kometa, poara, dvorskih spletki i ubistava,
progona hriana, uda muenika, borbi sa jereticima, pobuna gradskih dema,
javnih proslava, prenosa svetakih motiju, carske izgradnje crkava, naivnih
etimologija...

VIII IX vek

30. TEOFAN ISPOVEDNIK (vrhunac ranovizantijske hronike)

Roen je oko 760. u uglednoj carigradskoj inovnikoj porodici. Bio je vrlo
poboan i asketa. Bio je i oenjen, ali je rano napustio svetovni ivot i povukao se u
manastir Kizik, koji je sam osnovao. Kao vatreni protivnik ikonoklazma za vreme
Lava V, zatvoren je i poslat u progonstvo na Samotraku, gde je i umro 818.
Pravoslavna crkva ga slavi kao svetitelja.

Po elji svog prijatelja, Georgija Sinkela (?), Teofan je nastavio njegovu Svetsku
hroniku koja je dopirala do Dioklecijanovog doba. Teofanovo delo Hronografija
obuhvata period od 284. do 813. Izvori, koje ne navodi, su mnogobrojni: za V v. je
82

- 21 -

koristio crkvene istorije Sokrata, Sozomena i Teodorita, za Iraklijevo vreme Malalu,
Prokopija, Agatiju, Jovana iz Efesa, Teofilakta Simokatu, Uskrnju hroniku.
Osobenost mu je to vreme rauna po tzv. aleksandrijskoj eri, koja poinje 5.
septembra 5493.g.p.n.e. Njegova Hronografija je svojevrstan mea izmeu
Malale i hronistike razvijenijeg tipa (Amartol, Manasa, Skilica, Zonara)

Veliki znaaj njegovog delaje u detaljno izraenom i dosledno sprovedenom
hronolokom sistemu, to je jedinstvena pojava u celoj srednjovekovnoj
istoriografiji. Za pojedine vremenske periode daje tablice sa godinama od stvaranja
sveta i Hristovog roenja, sa imenima vizantijskih careva i persijskih, kasnije
arapskih vladara, papa i vaseljenskih patrijarha.

Ipak, to je tipina srednjovekovna hronika, bez uenosti, ak i bez istorijske
objektivnosti u posmatranju. Sam Teofan je bio uesnik u epohalnim potresima
vizantijskog drutva: stradao je u ikonoklastikom sukobu kao ikonofil.
Hronografija je pisana popularno, jezikom bliskim narodnom i imala je velikog
uticaja na pozniju vizantijsku hroniku. I Zapad se sa njom rano upoznao, preko
latinskog prevoda papskog bibliotekara Anastasija. Veoma je dobar izvor za
Arabljane, ali ima i turih informacija o Hunima i zapadnim narodima.

31. TEOFANOV NASTAVLJA

On je daleko manje pouzdan kao istorijski izvor, i nije mnogo dobar u knjievnom
smislu, pogotovo s obzirom na usiljeni, panegiriki ton kada govori o pripadnicima
Makedonske dinastije.

To je hronika u 6 knjiga i obuhvata period 813.-961. U naslovu se navodi da je
nastala po nalogu Konstantina Porfirogenita, a u uvodu nepoznati pisac navodi da je
samo obradio materijal koji mu je car stavio na raspolaganje.

Meutim, delo ima bar 3 autora i ne pripada celo Porfirogenitovom periodu. Prve
etiri knjige (od kojih svaka obuhvata period vladavine po jednog cara: Lava V,
Mihajla II, Teofila i Mihajla III) delo je nepoznatog autora Porfirogenitovog doba.
Peta knjiga, tzv. Vita Basilii predstavlja Porfirogenitovo delo, i to panegirik
njegovom dedi Vasiliju, a esta knjiga ima dva dela: prvi je obina kopija hronike
Simeona Logoteta iz X veka, a drugi deo je samostalno delo nekog savremenika i ima
veliku vrednost.

Teofanov nastavlja se od prethodnika razlikuje po pristupu istorijskom
materijalu: kod njega se javlja istorijska kritika koja je do tada bila retka.

Iz XI veka potiu i hroniarska dela
32. PATRIJARHA NIIFORA, koji je bio bolji kao teolog, nego kao istoriar.

Potomak ugledne carigradske porodice, jedno vreme je, kao i njegov otac bio
carski sekretar. Kao ovek velikog teolokog obrazovanja uestvovao je na VII
vaseljenskom saboru (787.), a zatim se zakaluerio. Izmeu 806. i 815. bio je
83

- 22 -

patrijarh. Predstavljao je umerenu liniju pravoslavne stranke. Kad se, u vreme Lava
V, razbuktala ikonoklastika kontroverza, zauzeo je energian stav protiv
ikonoklasta, zbog ega je poslat u izgnanstvo, gde je i umro. Jedan je od najvanijih
teologa perioda ikonoklazma. Smatrao je da bi pobeda ikonoborstva mogla da uniti
veru u Boga, kao i u vizantijski poredak. Posle pobede pravoslavlja, proslavljan je
kao veliki patrijarh. Njegov uenik Ignjatije akon sastavio mu je itije.

Napisao je vei broj teolokih i dva istorijska spisa.

Istorija (tzv. Breviarum) je kratak spis koji obuhvata vreme od 602. do 769, a
nastavlja se na Teofilakta Simokatu. Pored Teofanove hronike, to je jedina istorija
tog doba. Pisana je popularno i namenjena je irem krugu italaca, jezik se odlikuje
kratkoom i jasnoom. Drugo njegovo istorijsko delo je ,
koje obrauje period od Adama do 829, i ima veoma malu vrednost.

Od dela u vezi sa ikonoklazmom, tu su: Apologeticus minor, Apologeticus maior, 3
knjige opovrgavanja, pobijanje Euzebijevog uenja o ikonama, 12 glava protiv
ikonoklasta...

Izuzetno je znaajna hronika koju je napisao
33. GEORGIJE MONAH, poznatiji pod nadimkom (H)AMARTOL.

U periodu vladavine Mihajla III (824. 867.) napisao je Kratku hroniku, spis sa
isto monakom notom, a polemiki kada je re o ikonoborstvu. Bio je fanatini
ikonofil. Hroniku je zavrio tek posle careve smrti.

Hronika dopire do 842. i izraava da nije zainteresovan za stil, ve za istinu. Ne
pokazuje naroito obrazovanje. Otvoreno pie protiv paganskih pojava, naina
ivota i miljenja, veoma je otra prema svim jeresima, pie 11 redova pogrda
protiv manihejaca, protiv Jermena (monofiziti), protiv ikonoboraca i islama. Delo je
puno citata, a jezik je jednostavan.

Od izvora je koristio Teofana i Malalu i neke crkvene istorije. Samostalnu istorijsku
vrednost ima samo opis perioda 813. 842, u kome se oslanja na usmeno predanje.
Nastavljena je u X veku, pod imenom Georgijev nastavlja, i taj nastavak pokriva
period od 842. do smrti Romana Lakapina 948.

Hronika mu je prevedena na slovenski izmeu 945. i 960. i pruila je Slovenima
prva ozbiljnija istorijska saznanja, mimo Biblije.

XI XII vek

Jovan Skilica (XI vek) i njegov kompilator Georgije Kedrin (kraj XI, poetak XII v.)
ine zanimljivu pojavu u oblasti hronografije. Skilica, kuropalat i protovestijar,
zamislio je i napisao svoju hroniku kao povest vizantijskih careva. Istorijski
predgled Georgija Kedrina, verovatno monaha, vraa vizantijsku hronografiju
njenom prvobitnom tipu, odn. kao i Amartol obuhvata i jevrejsku i ostalo orijentalnu
istoriju, zatim rimsku, i na kraju, vizantijsku.
84

- 23 -

34. JOVAN SKILICA (XI vek)

O njegovom ivotu se malo zna: bio je visoki carski dostojanstvenik, kuropalat i
protovestijar u Carigradu.

Njegovo delo je u kome se nadovezuje na Teofana i
obrauje period od 811. 1057. U predgovoru daje vaan pregled i karakteristike
vizantijskih istoreiografskih dela, od kojih su neka izgubljena. Teofana hvali kao
najpouzdanijeg istoriara, ak i Psela poredi sa njim, i to kritikujui ga kao
nedoslednog, neobjektivnog i povrnog. Pored zanimljive kritike Psela, pominje i
neke druge istoriare: Genesija osuuje zbog krakoe podataka, Lava akona zbog
pristrasnosti i tendecioznosti. Smatra da je vano koristiti izvore, i da je vaan i
nain izlaganja dogaaja. Njegovo delo je podeljeno po periodima vladavine
odreenih careva. Razne epizode izlae hronoloki.

Najvei znaaj njegove hronike je za period vladavine Vasilija II. Skilica je
najvaniji izvor za istoriju Samuilovog carstva i njegove borbe sa Vizantijom.

Njegovo delo ni do danas nije izdato u celosti. Bonski korpus se zadovoljio
objavljivanjem Kedrinove hronike, u kojoj je prepisan glavni deo Skiliine. Pod
Skilinim imenom u Bonskom korpusu tampan je samo nastavak njegove hronije, za
period 1057.- 1079, koji Kedrin nije preuzeo, ali koji, po novijim istraivanjima, ak
ni ne pripada Skilici, ve predstavlja komplicaiju nepoznatih autora i nema neku
vrednost.

35. GEORGIJE KEDRIN (kraj XI i poetak XII veka)

Bio je kaluer i mlai Skiliin savremenik. I njegovo delo se zove
i obuhvata period od stvaranja sveta do 1057, i kao to sam navodi, re je
o kompilaciji prethodnih dela. Glavni izvori su mu hronika Pseudo-Simeona, Georgije
Monah i dr. Za period od 811. do 1057. gotovo doslovce je prepisao Skiliino delo.
Obuhvata jevrejsku i ostalu orijentalnu istoriju, rimsku i na kraju, vizantijsku.
Hronika samog Kedrina je potpuno nesamostalno delo, ali je zastupljeno u vie od 12
rukopisa. Nije izdat prvobitni tekst, ve samo jedna interpolirana (sa umetanjem
delova teksta) verzija, u kojoj je dva puta filtriran Skilica.

36. JOVAN ZONARA (XII vek)

Bio je visoki dvorski dostojanstvenik: veliki drungarije careve telesne garde i
upravitelj kancelarije (protasekretis), posle ega se zakaluerio na jednom od
Prinevskih ostrva, u manastiru svete Glikerije, gde je, na navaljivanje svojih
prijatelja i napisao svoje delo.

Njegovo delo se zove Hronika sveta i obuhvata period do 1118. Ona zauzima
najvanije mesto meu slinim vizantijskim rukopisima, kako zbog prouavanja
izvora, od kojih su neki za nas izgubljeni (vaan je zbog korienja Diona Kasija),
tako i zbog bogatstva grae. Hronika je kasnije mnogo prepisivana i prevoena za
85

- 24 -

vreme renesanse na latinski, francuski, italijanski, pa i slovenski. Njegova hronika je
ujedno i najobimnija, ima 18 knjiga i formalno je samostalnija i vetije sastavljena
od veine prethodnih.

Bio je i hroniar i teolog. Iako carski dostojanstvenik na dvoru Aleksija I, ima
kritian stav prema njemu. Zamera mu sklonost prema novotarijama, to uvodi
promene i to se ne ponaa kao osoba kojoj je carstvo povereno na uvanje, ve kao
despot.

Zonara je i najstariji od trojice kanonista XII veka (druga dvojica su Aristen i
Valsamon). Njegov veliki komentar apostolskih kanona, sinoda i crkvenih otaca
predstavlja jedan od najznaajnijih radova vizantijske kanonistike. Napisao je i
Kanon u ast Bogorodice, objanjenja uz pesme Grigorija iz Nazijansa, izgubljene
pesme o ishodu Sv. Duha, delo koje objanjava crkveno-poetsku terminologiju
(kanon, irmos, tropar, oda), sa objanjenjima kanona Jovana Damaskina.

37. KONSTANTIN MANASA (XII vek)

Bio je mitropolit u Navpaku i pisac iz dvorskih krugova cara Manojla I Komnina.

On je autor svetske hronike u obliku romana, i to u politikom stihu. Poinje,
naravno, stvaranjem sveta, do smrti Nikifora Votanijata i proglaenjem Aleksija I za
cara. Dopire do 1081.g. Nastalo je na podsticaj svastike cara Manojla I, Irene, i u
Vizantiji je dosta itano, mada delimino i u proznoj obradi. Prevedno je i na neke
slovenske jezike. Meu autorovim izvorima nalazi se i hronika kojoj su se sluili
Jovan Zonara i Teodor Skutariot, koja je izgubljena. Hronika nema veliku istorijsku
vrednost, ali je kuriozitet to uvodi politiki tih (petnaesterac) u ovaj anr. Nije
sauvana u celini, ve su poznati samo odlomci iz dve antologije.

Od njegovog romana u 9 knjiga O ljubavi Aristandra i Kaliteje takoe su poznati
samo fragmenti.

Napisao je i besedu u ast cara Manojla I, posmrtni govor Nikiforu III Votanijatu,
biografiju u petnaestercu pesnika Opijana, monodiju povodom smrti Teodore, ene
Jovana Kontostefana (uteni govor njenom suprugu), i tzv. Hoidoporikon, itinerer
putovanja izaslanstva za Jerusalim prilikom traenja neveste za Manojla I, ekfraze
(opise) npr. lova na ptice. Napisao je i veliku moralistiku centuriju sa preko 900
stihova. Da je imao moralizatorske tendencije vidi se i u romanu Aristandar i
Kaliteja.

38. MIHAILO GLIKA (XII vek)

Bio je sekretar na carskom dvoru. Umro je neto pre 1204. Godine 1159. je bio
uhapen i oslepljen jer je kritikovao astroloke sklonosti cara Manojla I. Bio je i u
sukobu sa crkvom zbog pitanja euharistije. Iz tamnice se caru obratio pismom u
politikom stihu, u kome je upotrebio razne elemente narodnog jezika, i koje
predstavlja jedan od najstarijih dokumenata grkog narodnog jezika. U svojim
ostalim delima, sluio se knjievnim jezikom i uzvienim stilom.
86

- 25 -

Njegova Hronika sveta ( ) obuhvata period do 1118.g. esto
izostavlja vane dogaaje, ali ubacuje ekskurse prirodno-istorijskog ili teolokog
karaktera, za ta je koristio spis Fiziolog i teoloke pisce. Citira Elijana i roman
Varlaam i Joasaf, ali i Psela i itije patrijarha Ignjatija. Kad koristi izvore,
preuzima ih doslovno, a koristio je Skilicu, Kedrina, Psela, Zonaru i Manasu.
Nameravao je da napie i istoriju sveta za mlade.

U velikoj zbirci teolokih pisama O tekim mestima u Sv. pismu javlja se kao
najivlji i najoriginalniji viz. egzegeta XII veka. Ovih 90 reenja ponegde se
neopravdano pripisuju Zonari, verovatno jer je Glika bio u sukobu sa crkvom.

39. TEODOR SKUTARIOT (XIII vek)

Pripadao je krugu prijatelja Teodora II Laskarisa. Podravao je politiku unije koju
je vodio Mihajlo VIII. Postao je mitropolit u Kiziku i 1227. doao u Rim kao izaslanik.
Kasnije su ga, kao pristalicu unije, progonili i smenili.

Pored dopuna uz istorijsko delo Skilice i Akropolita, on je sainio i jednu
kompilaciju svetske istorije, koja se takoe zove i koja dopire
do 1261, odn. ponovnog zauzea Carigrada. Delo je bilo poznato pod imenom
Synopis Sathae

On je moda i autor knjiga 17-22 Panoplija Nikite Honijata, a moa je samo
pronalaza dela.

40. MOREJ SKA HRONIKA (XIV vek)

Autor ove hronike je nepoznata, ali je moda bio neki helenizovani Franak, jer
pokazuje mnogo predrasuda prema Grcima. Nastala je u prvoj polovini XIV vek.
Napisana je u stihu, politikom petnaestercu, kojih ima vie od 9 hiljada. Obrauje
period franake vlasti na Peloponezu, od 1204. do 1292, a uvodu ukratko pominje i
prvi i etvrti krstaki rat. Najvaniji je izvor za ovaj period. Pored toga, ona je i
spomenik meanja zapadne i vizantijske kulture, i grkog narodnog jezika, pod
snanim uplivom franakog. Sauvana je u dve verzije, i to na narodnom grkom
jeziku i u prevodima na starofrancuski, italijanski i aragonski.

41. MIHAJLO PANARET (XV vek)

Njegovo delo je Hronika Trapezuntskog carstva, koje obuhvata period od 1204.
do 1426, i opisuje poslednje dogaaje u Vizantiji, pred pad pod tursku vlast.
Znaajna je jer o Trapezuntskom carstvu postoje oskudni podaci.

87

- 26 -

HAGIOGRAFIJA

VI vek

42. KIRIL SKITOPOLJSKI

Najznaajniji je hagiograf VI veka. Bio je kaluer iz Palestine (Skitopolj), a kasnije
je otiao u oblast Jerusalima, veliku Lavru sv. Save.

Napisao je zbirku itija palestinskih kaluera, koja su vrlo vana za unutranju
istoriju palestinskog monatva. Najznaajnije od njih je itije sv. Save, njegovog
duhovnog oca, koje je pisano u religioznom, hagiografskom duhu, ali je istorijski
verodostojno. On, pre svega, pie o licima i dogaajima iji je savremenik, a pie
veoma ivo, zahvaljujui svom daru za posmatranje i sposbnosti uivljavanje, ne
gubei na jasnoi prikazivanja. Takav je i u drugim spisima, meu kojima su itije
sv. Evtimija (osnivaa kinovitskog manastira iji je sabrat bio), itiju Jovana
Isihasta i itiju sv. Kirijaka.

VI VII vek

43. JOVAN MOSH zvani EUKRATA

Bio je palestinski kaluer, lutalica i asketa. Godine 604, zbog najezde Persijanaca,
iz Jerusalima bei u Antiohiju, pa sa prijateljem Sofronijem i u Rim, gde je i umro.
Njegovom glavno delo je Duhovna livada (ponegde se navodi i kao Lug duhovni),
u kome opisuje utavu galeriju stvarnih osoba, pustinjaka i drugih, koje je na svojim
putovanjima sretao. Nailo je na veliki odziv u slovenskim, latinskim i orijentalnim
zemljama. Sa Sofronijem je napisao i prvo itije Jovana Milosrdnog.

IX X vek

Istorijska istina preovlauje i u itija IX i X veka, u periodu ije je veliko finale
delo
44. SIMEONA METAFRASTA, koji se bavio velikom poduhvatom prikupljanja i
sreivanja dotadanje istorijske grae.

Roen u vreme vladavine cara Lava VI, bio je logotet za vreme careva Nikifora
Foke, Jovana Cimiskija i Vasilija II. ivot je zavrio kao monah, a ubrzo je proglaen
i za svetitelja.

Njegovo glavno delo je zbornik Minologion (Mesecoslov), koje ima 10 knjiga za 9
meseci (mesci od septembra do decembra nisu obuhvaeni (!?)). U naelu, za svaki
dan uzima po jedno itije i unosi ga u zbornik, posle izvesne prerade, skraenja ili
proirenja. Sadri ukupno 148 tekstova o svetiteljima. Praznici Gospodnji su
izostavljeni.

Pisao je i pesme, crkvene i neliturgijske, sastavio je i izvode iz dela crkvenih
otaca, sopstvene asketske pouke i besede. Identian je sa Simenom Magistrom
88

- 27 -

Logotetom, hroniarom iz sredine X veka, ija Hronika od stvaranja sveta do
Justinijana je sauvana pod raznim imenima.

XI vek

Krajem X ili na samom poetku XI veka, nezavisno od Metafrastovog zbornika,
nastaje jo jedan hagiografski zbornik, tzv. Minologion cara Vasilija, nepoznatog
autora. On je podeljen na dva dela, na zimsku i letnju polovinu godine, i ima oko
800 kratkih itija, ija graa je ujednaena po obimu.

Neto kasnije, u drugoj polovini XI veka, Carigraanin Petar sastavlja svoj zbornik,
ne koristei Vasilijev. Petrov sinaksar je vei od Vasilijevog i itija nisu iste
veliine. Vrlo slian ovome je Sirmundov sinaksar iz druge polovine XI veka.

XII vek

Posebne redakcije odnose se na Vasilijev zbornik: redakcija Konstantina, episkopa
Mokise u Kapadokiji, je sa poetka XII veka, a u drugoj polovini XII veka, na osnovu
Petrovog sinaksara sastavljen je potpuno nov tip hagiografskog zbornika, tzv.
stihovano-metrika redakcija, sa neravnomernim sastavima i kratkim stihovima
ispred svakog itija. U ovoj redakciji su verovatno uestvovali pesnik Hristifor
Mitilenski i Mavrikij e, akon Velike crkve u Carigradu. Obe redakcije Minologiona
tj. Sinaksara su prevedene na slovenski i uticali su vrlo mnogo na istorijsku i
hagiografsku literaturu slovenskih naroda.

89
__________________Vizantijska uena proza______________________
- 1 -

UENA PROZA

Vizantijska uena proza je vrlo raznovrsna i heterogena po svom sastavu i vrlo
neujednaena po kvalitetu. Nikada nije mogla da dostigne visinu pesnitva, ak ni
profanog, ili teoloke knjievnosti i istorije; filosofija je zanemarena, jer je
teologija apsorbovala svu filosofsku misaonost Vizantinaca ali zato su se razvile
retorika, sofistika, epistolografija, a mnogi pisci su se proslavili kao pravi polihistori
i enciklopedisti, bez kojih bi moda i sama antika ostala zaboravljena, i koji su, isto
tako, uinili mnogo za raanje i pobedu humanizma.

FILOZOFIJA

Vizantijska epoha nije epoha velikih filosofskih stvaralaca i znaajnih sistema
filosofije. Prihvativi otkrovenje kao bazu i okvir svog pogleda na svet, ona je mogla
samo da gotovim reenjima otkrovenja dodaje kolorit antike misli, i to iskljuivo u
helenistikoj transmisiji.

Sinkretistiki princip formiranja vizantijske teologije omoguio je da se ostaci
velikih sistema antike uliju u takvu teologiju i obrazuju izvesne kategorije. Filosofija
jeste svuda prisutna, ali samo kao instrument teoloke misli.

Naroito je ranovizantijska teologija koristila zaostavtinu neoplatonizma i
Akademije da oblikuje hrianske dogme, u periodu trinitarnih i hristolokih
polemika (Grigorije Niski, Grigorije iz Nazijansa, Kiril Aleksandrijski).

Samostalne, slobodne filozofije nema, pogotovo ne posle zatvaranja Akademije
(529.)

MIHAILO (KONSTANTIN) PSEL (1018. 1078.)

Tek u XI veku pojavljuje se ovek koji e pokuati da filozofiju pokrene iz smrtne
umalosti, da joj ponovo da samostalno, ako ve ne i potpuno nezavisno mesto u
sistemu duhovnog stvaranja. Konstantin mu je krteno ime, a Mihailo monako.

Psel je, verovatno, poreklom iz Nikomedije, iz viih drutvenih slojeva. U
njegovom obrazovanju znaajnu ulogu odigrala je majka, koja je posedovala
izuzetno iroku kulturu, i koja mu je omoguila da dopuni svoje obrazovanje i
postane jedan od najkulturnijih, najuenijih i najumnijih, ali i politiki najmonijih
ljudi svog vremena.

Karijeru je zapoeo kao pravnik, odn. advokat, da bi za vreme vladavine Mihaila
Paflagona (1034.-1041.) bio sudija u Filadelfiji, a pod njegovima naslednikom
Mihailom Kalafatom carski sekretar. Bio je vrlo moan i uticajan, pogotovo za
vreme vladavine Konstantina Monomaha.

Ostrogorski smatra da je Pselova bitna karakteristika odsustvo svakog moralnog
oseaja. Ipak, on nije bio lien pobonosti, ak se i zamonaio, zajedno sa
90
- 2 -

Ksifilinom, u trenutku razoarenja, kada su, pred kraj vladavine Konstantina
Monomaha, on i njegovi ljudi privremeno izgubili uticaj.

Kao piscu i govorniku, nije mi mu bilo ravnog, esto je to i zloupotrebljavao.
Njegovo znanje je obuhvatalo sve grane tadanje nauke i njegovim savremenicima
je ulivalo strahopotovanje. Strasno je voleo antiku knjievnost i pesnitvo.
Prouavao je i tumaio Platonova dela.

Vizantijska kultura doivljava novi polet za vreme Konstantina IX Monomaha.
Presto okruuju: Konstantin Lihud (prvi carev ministar), Jovan Ksifilin (istaknuti
pravnik) i Mihailo Psel.

U to vreme pada i osnivanje univerziteta u Carigradu, nove visoke kole. Ova
ideja je potekla iz Pselovog kruga, tj. kruga uenih carevih savetodavaca. Godine
1045. osnovani su u Carigradu Pravni i Filozofski fakultet. Filozofske studije ureeen
su po sistemu trivium-a (gramatika, retorika, dijalektika) i quadrivium-a
(aritmetika, geometrija, muzika, astronomija). Filozofija je vaila za sintezu svih
nauka. Psel je bio na elu Filozofskog fakulteta, sa titulom konzula filozofa (
), a Jovan Ksifilin na elu Pravnog fakulteta sa titulom uvara zakona
(). Osnivanjem ovog fakulteta stvoren je novi centar za prouavanje
grke kulture i rimskog prava (ije negovanje predstavlja jednu od najvanijih
tekovina Vizantije) i za obrazovanje buduih sudija i dravnih inovnika.

Po svojoj erudiciji, literarnim sposobnostima i filozofskom rasuivanju, Psel je bio
jedan od najveih ljudi XI veka. Njegov znaaj je, pre svega, u tome to je za kratko
vreme voenja carigradskog univerziteta obnovio interes za studije i aktualiziranje
platonske filozofije. Smatrao je da hrianskom doivljaju sveta vie odgovara
Platonova nego Aristotelova filozofija; zbog toga je morao da se brani od optubi da
je heterodoksan.

Posle vladavine Konstantina X Duke i Romana IV Diogena, na presto je stupio
Mihailo VII Duka, koji je bio Pselov uenik. Meutim, on se pokazao kao slab vladar.
Njegova vladavina izazvala je teku privrednu krizu i on je dobio podrugljivi nadimak
Parapinak (mera za ito). U periodu njegove vladavine, Psel doivljava slom svoje
karijere. Okolnosti njegove smrti nisu poznate.

Dela:

1. HRONOGRAFIJA remek delo srednjovekovne memoarske literature.
Karakteriu je ivo i slikovito prikazivanje, istanana psihologija i umenost u
portretisanju. Poinje od Vasilija II, opisuje savremene dogaaje, koji se prikazuju
kao rezultat linih konflikata, emocija i intriga, a malo ima boanskog provienja na
koje su se antiki pisci pozivali. Gleda na dogaaje donekle pristrasno,
individualistiki. Insistira na intelektualnom prikazu likova. Kompozicija dela nije
formalna, ve je uslovljena sadrajem. Ovo Pselovo delo je samo po nazivu
hronografija, a po sadrini pripada istoj istoriografskoj knjievnosti.

91
- 3 -

"Hronografija" se sastoji iz 2 dela. Prvi je napisan na podsticaj nekog prijatelja,
najverovatnije Konstantina Lihuda, izmeu 1509. i 1603. i obuhvata vreme od
Vasilija II do pada Isaka Komnina. Sa svakom novom vladom spis postaje sve
detaljniji, naroito od vremena Mihajla V (1041./42), kada je Psel doao na dvor kao
carski sekretar. Drigi deo opisuje epohu dinastije Duka. Pisan je po nalogu i za
ivota Mihaila VII Duke (1071.-1078.), i stoga je naroito tendenciozan.

2. versifikovani kompendijum (zbirka u stihovima)
rasprave o pravnikoj terminologiji
3. Uenje o svim moguim stvarima ( ) kratka
sistematika filozofsko-teolokog i prirodno-naunog pogleda na svet
4. Pored toga postoje i:
posmrtni govori (vani: M. Kerulariju, Konstantinu Lihudu, Jovanu Ksifilinu)
odbrane
pohvale
monodija o ruenju Sv. Sofije
retorika vebanja
prigodne pesme
satirini i epigramski komadi
5. Od velikog znaaja za unutranju i kulturnu istoriju Vizantije je Pselova
obimna korespodencija oko 500 pisama
6. Kratka istorija careva starog i novog Rima (njegov rukopis Hronografije,
nedavno otkriven) (????)

Po miljenju dobrog poznavaoca, Renoa (Emile Renauld), jezik kojim pie Psel
sauvao je, u glavnim crtama, klasinu tradiciju, esto ak i antike oblike, ali se na
njegovom primeru uoava i delimina zbrka u deklinaciji i konjugaciji u vizantijskom
. Za imenice i prideve on doputa istovremeno antike i mlae oblike.
Izostavlja augment u pluskvampefektu i mea glagolske promene. Meutim, sintaksa
mu je pravilnija i on tei da jeziku sauva istotu i tanost upotrebom lana i izraza,
ali ne uspava da izbegne nejasnost, i uprkos svim naporima da se odupre uticaju
narodnog jezika, to mu ne polazi uvek za rukom. Ipak, on je vizantijskoj vratio
neto od bogatstva i lakoe antikih govornika.

Psel je stvorio kolu i njegovi sledbenici su produili upotrebu uenog jezika.
Naslednicima je preneo svoje vrline, ali i svoje mane. Ana Komina se svakako
inspirisala njegovim primerom, ali je uprkos tenji za istotom jezika zapadala u
sline, pa i tee nepravilnosti.

(Luj Breje, "Vizantijska civilizacija")

JOVAN ITAL

Naslednik Psela na mestu konzula filozofa bio je njegov mlai savremenik i uenik
Jovan Ital. On se vratio Aristotelovoj filozofiji, i ostavio je vei broj komentara uz
pojedine Aristotelove spise, npr. komentar "Topika", rezime "Dijalektike", izvod
"Retorike" i dr.

92
- 4 -

Bio je u sukobu sa crkvenim sudom, iako su iza toga verovatno stajali izvesni
porodino-politiki razlozi carske kue: Komnini (tj. Aleksije) nisu hteli da mu
oproste odanost porodici Duka, i oko 1082. anatemisan je iz crkvenog kruga i
proglaen jeretikom. Njegova dela su spaljena kao paganska. On je, u stvari,
pokuao da objasni dogmu uz pomo loginih, Aristotelovih kategorija. Uao je u
tzv. Sinodik, nedelju pravoslavlja gde se nabrajaju oni koje je crkva osudila.

Dela:

1. Zbirka od 93 odgovora na pitanja visokih linosti
2. Komentar uz Aristotelovu "Topiku"
3. Traktati o silogizmima, dijalektici i retorici, u sutini samo kratki rezimei
odgovarajuih Aristotelovih spisa

NIKIFOR VLEMID (1197. 1272.)

Posle Itala, tek e Nikifor Vlemid biti tako mnogostrano obrazovan kao Psel. I on je
imao znaajnu karijeru, ali ne tako veliki politiki uticaj kao Psel. I on je imao
znaajnu karijeru, ali ne i tako veliki politiki uticaj kao Psel. Znaajan je zbog
svojih brojnih dela iz oblasti filozofije, teologije, geografije, retorike, poezije.

Bio je poreklom iz Carigrada, a studirao je medicinu, filozofiju i teologiju u Nikeji.
Stupio je u patrijarijski kler i postao uitelj i poverenik kasnijeg cara Teodora II
Laskarisa. Oko 1235. se zakaluerio i osnovao manastir Ematiju kod Efesa.

Njegovo najponatije delo je Prirunik logike i filozofije, koji je bio vrlo esto
upotrebljavan u poslednja dva stolea Vizantije, u kome se ne daje nita novo, ali
daje uopten pregled klasine filozofije. Napisao je i udbenik geografije.

Jedan je od retkih autobiografa vizantijskog vremena. Ostavio je dva
autobiografska dela, puna samohvalisanja, koja malo vode rauna o savremenom
istorijskom zbivanju, ali su ipak znaajne za crkvene i dvorske prilike u Nikejskom
carstvu.

Od njegovih teolokih spisa, treba spomenuti dve knjige o ishoenju sv. Duha,
jednu o ispovedanju vere za njegove kaluere ( ), raspravu o vrlini (
), komentar uz psalme, knjigu o tome kako treba da se vlada
njegov uenik Teodor Laskaris ( ), pisma Laskarisu, medicinske
traktate.

GEORGIJE GEMIST PLITON (oko 1355. 1452.)

Antiku filozofiju u pravom, humanistikom smislu rei obnovio je Georgije Gemist
Pliton. On je, moda, prvi Vizantinac koji je bio vie filozof nego teolog.

Okrenut je Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Mnogo je uticao na italijansku
renesansu. Plitonov pozitivan odnos prema antici je politikog karaktera: on smatra
93
- 5 -

da Vizantija samo pomou helenske ideje moe da odbije napad islama i sauva
svoju slobodu. On je bio pokreta i oivljavanja paganstva.

RETORIKA i EPISTOLOGRAFIJA

Na polju retorike, Vizantija ne daje nita novo, mada se moe pohvaliti velikom
plodnou. Jo u rimsko doba fiksirani sistem retorike (iji utemeljivai i
najpoznatiji predstavnici su Aftonije i Hermogen) nikad potom nije prevazien, a
najvei uspeh vizantijske retorike je u tome da bar ponekad dostigne antike
retorske normative i da odrava klasini nivo.

Retorika je negovana uglavnom zahvaljujui crkvenom govornitvu i didaktinom
tonu vizantijske uenosti uopte.
Epistolografija je bila njen sastavni deo i raznovrsni epistolari (zbirke pisama) bili
su izvanredno rasprostranjeni, pa su ak i nadiveli Vizantiju, jer nastaju i krue ak
i u prvom stoleu turskog ropstva. Pisma su knjievni anr u kome se ispoljava
uenost pisca i njegova sposobnost primene epistolografskih pravila.

Prethodnici vizantijskih retora su poznohelenistiki paganski retori, predstavnici
druge sofistike: Libanije, Temistije, Himerije i car Julijan. Najvee uspehe u oblasti
retorskog knjievnog stvaralatva dostie niz ranovizantijskih autora, neposrednih
uenika helenistikih kola.

JOVAN ZLATOUSTI (HRIZOSTOM) (umro 407.) je bio Libanijev najbolji uenik.
Libanije je rekao da je Jovan trebalo da ga nasledi na elu kole, "da ga nisu hriani
ukrali" (vidi: ranovizantijska teoloka knjievnost, antiohijska struja).
Njegova sveina, sklad kompozicije, emotivna figurativnost stila (sic!) i logika
ubedljivost, ostae i za kasnije generacije vizantijskih retora uzor knjievnog rada.
Besednitvo mu je obeleno izraenom profetskom crtom. Polazi od shvatanja da
religiozni govor mora da ima odreenu funkciju, da je to re koja mora da pouava,
grdi, tei. Zaokupljen je imperativom promene: re mora da probudi uspavane, da
uzdrma, da pokrene na delo i menja naravi. Smatrao je da elokvencija moe da vodi
spasenju, ako je koriste dobri ljudi, ali da je izvor opasnosti u pogrenim rukama.

Poznija vizantijska retorika izgubie dra ove entuzijastike reitosti, nadahnute,
uostalom, istim onim religioznim doivljajem koji se u kasnijim vekovima Vizantije
uvlai u isposnike isihastirije i sve vie zatvara u sebe, sublimirajui se u crkvenu
poeziju ili nadahnutu poetsku prozu jednog Simeona Novog Teologa.

Na profanoj osnovi, retorika se isto tako vezuje donekle za pesnitvo, a donekle za
sofistiki dijalog ili ak samo za teoriju retorske vetine. Parenetski govor negovao
je naroito AGAPIT, akon Sv. Sofije u Carigradu, koji je caru Justinijanu I (527.
565.) ubrzo posle njegovog stupanja na presto posvetio knjigu sa poukama o
ponaanju vladara ( .), koja se, zbog istote
jezika i bogatstva retorike mnogo upotrebljavala u kolama sve do doba humanizma.

Car VASILIJE I (867. 886.) u pounom obraanju svom sinu Lavu VI, u spisima
i ugleda se, pre svega, na Agapita, a zatim i
94
- 6 -

na starije uzore. Postoji miljenje i da nije on sam autor tih spisa, ve neko iz
njegovog intelektualnog kruga.

Patrijarh NIKOLA MISTIK (IX i poetak X v.) je pisao homilije, ali je daleko vaniji
njegov EPISTOLAR od 163 pisma. Meutim, i njegova pisma, kao i pisma i govori
TEODORA DAFNOPATA (X vek) imaju vie istorijsku, odn. crkvenoistorijsku, nego
pravu knjievnu, umetniku vrednost. To vai i za JOVANA DOKSOPATRA (prva
polovina XI v.) i njegove homilije na Aftonijeva "Progymnasmata" i komentare uz
Hermogena.

Pisma TEOFILAKTA, arhiepiskopa ohridskog (oko 1084. 1108.) odlikuju se, pored
istorijske verodostojnosti i posebnim literarnim vrednostima. On je bio Pselov
uenik, i kasnije uitelj Konstantina Duke, sina cara Mihaila VII. Kao arhiepiskoo
Ohrida ispoljio je znaajne organizatorske sposobnosti, ali mu to nije smetalo da se
bavi i pisanjem. Ostavio je veliki korpus tumaenja Svetog pisma. Njegovo
tumaenje jevanelja je veoma vano za slovensku rukopisnu tradiciju.

Oko 130 njegovih pisama, upuenih raznim crkvenim i politikim linostima, sadri
dragocene podatke o politikim, drutvenim i dravnim prilikama onog vremena.
Pisma su pisana ivo i plastino, a njega oslikavaju kao nostalginog vizantijskog
intelektualca, koji se ali na ivot meu varvarima, koji "smrde na kouhe".

Napisao je i enkomion (pohvalni govor) Aleksiju I Komninu, a svom ueniku
Konstantinu Duki sastavio je "Prinevsko (kneevsko) ogledalo" ( ).
Ostavio je i pohvalu Simeonu Novom Bogoslovu, tj. njegovim himnama.

Cezaru Niiforu Vrijeniju upuen je epigram poslat iz Ohrida. I tu se javljaju neke
ideje karakteristine za njegovu epistolografiju: oseanje progonstva i udaljenosti
od centra, tj. Carigrada. Drugi njegov epigram upuen je lekaru Mihailu, i u njemu
se ali kako ga je prevario i nije doao da ga lei. Napisao je i dva epigrama u
kojima se zahvaljuje samom Galenu* (*Galen iz Pergama, II v, najplodniji grki autor
u oblasti medicine).

Bavio se i poezijom, pisao je dvanaesterce, iji kvalitet nije bio visok. Za vreme
svoje bolesti je pisao kratke, prigodne pesme, ije teme su njegovo trenutno
duevno stanje, bolest, svakdodnevni dogaaji, njegova lektira. Njegovi stihovi na
neki nain dopunjuju njegovu prepisku, jer u njima prepoznajemo osobe iz njegovog
okruenja.

Koristio je i profane izvore i fraze iz klasinoh tekstova. Napisao je i itije
Klimenta Ohridskog i pohvalu u ast 15 muenika iz Tiberiupolisa.

MIHAJLO HONIJAT ( ) (XII-XIII vek)

Iz Hone u Frigiji, stariji brat poznatog istoriara Nikite Honijata i arhiepiskop
atinski. Bio je veoma obrazovan, a karijera mu je bila vezana za crkvu. Bio je
Evstatijev uenik u Carigradu (*Evstatije, XII v, kaluer i akon Sv. Sofije u
95
- 7 -

Carigradu, uitelj retora u patrijarijskoj koli u Carigradu, mitropolit u Solunu,
glavna vrednost njegovih dela je u prikupljanju i ouvanju stare knjievnosti), a
kasnije zaposlen u patrijarhovoj kancelariji. Arhiepiskop Atine postao je 1182.
Veoma se zauzimao i za duhovno i za svetovno blagostanje svpjih vernika. Posle
pada Atine 1204. emigrirao je na Keos, a 1217. se povukao u manastir Prodromos
kod Mutinice (?).

Njegova mnogobrojna pisma imaju velik istorijski znaaj. Ona govore o
unutranjim prilikama i alosnom stanju u kome se nalazila Vizantija uoi latinskog
osvajanja. Po pismima je i najpoznatiji, bila su veoma itana.

Obimno klasino obrazovanje nije mu smetalo da se u potpunosti ugleda na velike
crkvene oce i njihove spise.

Broj rukopisa sa retorskim delima Mihajla Honijata je vrlo malo: 6 rukopisa
sainjava neku vrstu zbornika njegovih izabranih spisa, a u jo 16 sauvano je po
jedno ili vie ovih dela. Rukopisna tradicija dosee skoro u doba kada je autor iveo.
U Laurentianusu (?) postoji celokupno izdanje Honijatovih ne-teolokih spisa, koje je
postalo merodavno za kasnije prepise. Poto je predgovor, koji obrazlae raspored,
napisao je sam Mihajlo, izdanje potie od njega lino. Posveeno je njegovom bratu,
istoriaru Nikiti i prireeno je pre arhiepiskopskog progonstva (?). Drugom izdanju su
pridodati kasniji govori i pisma, pri emu na vremenski raspored nije obraana ista
panja. U tree izdanje su dodati i neki manji retorski spisi i pesme. Verovatno su se
ovim spisima najvie bavili u Epiru, gde su se nalazili najbolji Mihajlovi prijatelji.

Napoisao je i:
26 kateheza o razliitim temama
Pristupnu besedu u Atini
Homilije za nedelje i praznike
Prohvale svetiteljima
Nekrologe visokim linostima (izmeu ostalog, bratu Nikiti i uitelju Evstatiju)
Izvode iz komentara uz Apokalipsu Andreje iz Cezareje i Arete
Razgovor o telu i dui (koji je dgu kruio pod imenom G. Palame)
Panegirik u ast Isaka Anela (1186.)
Spomen spis caru Aleksiju I Komninu () o nevaljalstvima carskih
inovnika
Jampsku elegiju posveenu gradu Atini

GRIGORIJE II KIPRIOT (krteno ime GEORGIJE) (XIII i poetak XIV veka)

Roen 1241. na Kipru. Bio je uenik Georgija Akropolita u Carigradu, a zatim i
pripadnik klera na dvoru, potom i carigradski patrijarh (1283. 1289.). Najpre je
energino zastupao crkvenu uniju, a pod carem Andronikom II postaje odluni
protivnik unije. Kada se 1289. odrekao mesta patrijarha, povukao se u manastir i
ubrzo umro.

96
- 8 -

Bio je literarno obrazovan i veoma vet stilista. Njegovo najpoznatije delo je
"Autobiografija", koju je napisao u starosti i koja je veoma jasna i jednostavna, ak
donekle i naivna.

Ostavio je i:
Zbirku od 200 pisama (poslatih i primljenih)
Pohvale carevima Mihajlu VIII i Androniku II
Niz kolskih deklamacija
kolski udbenik koji sadri i parafrazu Ezopovih basni
Zbirku poslovica
Raspravu sa Jovanom Pekosom ( )
Pohvale i itija svetaca, meu kojima je i pohvala u ast Evtimija iz Madite,
koja je interesantna i kao istorijski izvor

Njegov uenik, NIKIFOR HUMN (kasnije monah Natanail) smatra se jednim od
prethodnika grko-italijanskog humanizma. Za vreme careva Mihaila VIII i Andronika
II zauzimao je visoke poloaje u dravi. U svojoj filozofskoj orijentaciji bio se
okomio na Platona i neoplatoniare, napisavi i polemiki spis protiv Plotinovog
sistema. Bavio se teorijskim problemima retorike, a napisao je i vei broj pisama.

Nasuprot Humnu, DIMITRIJE KIDON (XIV v.), "jedan od najplodnijih i
najtalentovanijih esejista doba Paleologa", stilistiki se ugleda na Platona, a pie i
retorske sastave.

Zauzimao je visoke dravne poloaje pod vie careva, putovao nekoliko puta u
Italiju, gde je otiao i na dobrovoljno izgnanstvo (Venecija). Umro je na Kritu.
Preveo je delo Summa contra gentiles, na ijem tekstu je nauio latinski jezik, i
delo Summa theologica (oba Tome Akvinskog). Oko 1360. je preao u katoliku veru,
ali postoji pria i da se pred smrt vratio pravoslavlju. Meu njegovim prevodima,
koji su izvrili veliki uticaj na vizantijsku teologiju, nalaze se i dela Avgustina,
Fulgentija, Anselma od Kenterberija i vie drugih.

Kao istorijski izvori, naroito su znaajna njegovi retoriki spisi i njegova obimna
korespodencija. Dve besede posveene Jovanu VI Kantakuzinu i beseda Jovanu V
Paleologu, govore o vladavini zilota u Solunu, a u dva govora poziva narod da se
ujedini sa Latinima radi borbe protiv Turaka, i pri tom daje vrlo impresivnu sliku o
alosnom stanju Vizantije oko 1370. Iz njegovog pera potiu i retorski uvodi nekih
povelja cara Jovana V Paleologa.

Kidon je sam sreivao svoju korespodenciju. Pred kraj ivota je poeo da radi
korekturu svojih pisama. Ovaj rad nije zavrio, a odatle je objavljivao manje zbirke.
Manuskript je dao ueniku Manojlu Kaliku.

97
- 9 -

POLIHISTORI i ENCIKLOPEDISTI

Od ogromnog znaaja za istoriju vizantijske knjievnosti je "Biblioteka" tj.
"Mirovivlion" koju je sastavio FOTIJE. To je najdragocenija knjiga vizantijske uene
proze i primer stilskog majstorstva i erudicije; sadri prikaze 280 knjievnih dela iz
raznih oblasti: teologije, istorije, filozofije, retorike, filozofije, medicine,
pesnitva, prirodnih nauka. Prikazi su saeti, kritiki i uvek verodostojni. Naroito
su vani podaci o istoriarima do IX veka. Ipak, ona nije pisana da bude istorija
knjievnosti, i zato nedostaju mnoga bitna imena i dela.

Fotije je, izgleda, pisao o raritetima tadanjeg antikvarnog trita. Postoji i
pretpostavka da je Fotije Bibliotekom eleo da sa svojom lektirom upozna svog
brata Tarasija, kome je delo i posveeno (to se navodi u jednom pismu). Fotije je
tada iao na diplomatski put u Kalifat, i mogue je da je knjige koje navodi u spisu
proitao u Bagdadu, jer je u Bagdadu u to vreme postojala jaka grka kolonija, sa
poznatim pisarima i prevodiocima. Ima i opisa jeretikih spisa, a do takvih tekstova
se lake moglo doi u Bagdadu nego u uoj Vizantiji.

Biblioteka je prvoklasan izvor za istoriju starohrianske i ranovizantijske teoloke
knjievnosti, kao i profane pismenosti Vizantije do IX veka.

Jo pre nego to je postao patrijarh, Fotije je sakupio oko 3000 Notices et
excerptes o autorima i iz autora koje je itao, a koji su stvarali izmeu Herodota i
patrijarha Niifora. Njegovi fragmenti su od prvorazrednog znaaja za
rekonstrukciju rane vizantijske istoriografije. Zahvaljujui njemu, do nas su dospeli:

- fragmenti dela Heliodora iz (egipatske) Tebe
- fragmenti dela sofiste Malha iz (palestinske) Filadelfije
- odlomci dela pravovernog Kandina Isavrijanca (? Ko je sad pa ovaj?)
- fragmenti iz dela Teofana Vizantinca (VI v.) sa opisima poetaka gajenja
svilene bube u Carigradu
- Vita Isidori, itije Isidora iz Damaska, poslednjeg upravitelja neoplatonske
kole

Biblioteka je kamen temeljac vizantijske istorije naslea. Na njoj su kasnije radili
Areta iz Cezareje, autor dela Etymologicum magnum, Mihailo Italik i Evstatije
Solunac.

Prvi pokuaj evropske srednjevekovne enciklopedije predstavlja delo
KONSTANTINA PORFIROGENITA. Njegove knjige "O ceremonijama" i "O narodima"
zamiljene su kao tematske enciklopedije, a i rad na njima organizovan je na
leksikografski nain.

Potreba za vrstom rekapitulacije naunog i knjievnog stvaralatva antikog,
helenistikog i vizantijskog razdoblja uslovila je nastanak vanog srednjevekovnog
leksikona, koji se zove "Suda" ili "Suida", a o ijem autoru se ne zna ba nita.
Leksikon je nastao sredinom X veka. Zbog svoje bogate grae, a ima vie od 30
98
- 10 -

hiljada pojmova, nenadoknadiv je izvor za rekonstrukciju pojmova, znanja, pa i
izvesnog broja izgubljenih knjievnih dela. To nije prvi poznati leksikon na grkom
jeziku, autor je koristio ve postojee renike Harpokrationa, Eladija; ostali izvori
su mu glosari i sholijari, lanci iz crkvene i svetovne istorije (najvie izvodi iz
Konstantina Porfirogenita i Hronika Georgija Hamartola) i Onomatolog Isihija
Milosija. Materijal Sude je rasporeen po principu "antistoiheje" (antistihije), tj.
spajanjem izofonema, tako da dolazi posle itd.

"Suda" kao naslov je jedan od najinteresantnijih problema istorije rukopisnog
naslea. Nije sigurno da li je Suda ime autora ili ime dela. Postoji miljenje da suda
znai utvrenje, tvrava znanja. Evstatije Solunac je pokuao da nejasan naslov
protumai kao arhaino ime Suidas. Na jednom primerku je grkim slovima ispisana
italijanska re guida (), pa je gama postala sigma, i tako se dolo i do oblika
souida.

Veoma opseno, u pravom smislu rei enciklopedijsko obrazovanje ima JOVAN
CECES (1110. posle 1180.), Prodromov savremenik, kao i on siromah, zainteresovan
za poeziju, ali zavistan od bogatih pokrovitelja i tuan zbog svoje neslobode. Pisao
je i u prozi i u stihu. Njegovo najbitnije i najvee (12 674 politika stiha!) delo je
svojevrsna filoloko-istorijska enciklopedija pod nazivom "Hilijade", koja je napisana
izmeu 1140. i 1170. U njima je obuhvaen raznovrstan mitoloki, istorijski i
knjievnoistorijski materijal, koji je tematski vezan za korpus njegovih pisama
(107).

Studirao je klasine autore i napisao knjievno-istorijske komentare Homerove
Ilijade, Hesioda, Aristofana, Likofrona, Opijanovih Alievtika (spisa o ribolovu). Ceces
je, pored Malale, glavni predstavnik vizantijskog bavljenja Homerom. U delima
Antehomerica, Homerica i Posthomerica iznosi u heksametrima trojanske prie, pre i
posle dogaaja o kojima se govori u Ilijadi.

Voleo je alegoriju, pa je napisao i nekoliko alegorijskih sastava. Ispevao je u
politikom stihu 2 manje alegorije uz Ilijadu i Odiseju, i jedan dodatak Homeru u
heksametru "Carmina Iliaca".

Preradio je Porfirijev uvod u Aristotelove Kategorije (delimino u stihu). U stihu je
napisao i teorijsko razmatranje o raznim pesnikim stopama, kao i delo "O razlikama
pesnikim".

U maloj dramskoj pesmi u jambu, Ceces se u liku Mudraca suprostavlja miljenju
Seljaka, Hora i Muza o ivotu uenih ljudi. On oplakuje mudrace, tvrdei da njima
srea otkazuje naklonost, a da su neuki sreni. (U Tuskulumu je izneta sumnja da je
ovo njegovo delo.)

Sam je sreivao svoja pisma i objavio ih u 2 knjige. Neka su upuena izmiljenim
linostima, a neka autorovim savremenicima, i obiluju biografskim podacima.

99
- 11 -

TEODOR METOHIT / / (XIII-XIV v.)

Bio je najistaknutiji naunik i dravnik na dvoru Andronika II Paleologa (1282.
1332.). uven je po svojom enciklopedijskoj zbirci eseja i poslanikom slovu
posveenom Nikiforu Humnu u vezi sa brakom srpskog kralja Milutina (1282. 1321.)
i vizantijske petogodinje princeze Simonide.

Metohit je jedan od najznaajnijih polihistora kasne Vizantije i pretea
humanizma. Bio je iz veoma ugledne i imune porodice. Bio je sin Georgija
Metohita, arhiakona crkve Svete Sofije u Carigradu i vatrenog pristalice crkvene
unije, i sa ocem je jedanput bio proterivan iz Carigrada, a drugi put sam. Sedam
godina posle prvog progonstva vratio se i zadobio veliko poverenje cara Andronika II
bio je veliki logotet (funkcija slina premijerskoj) i mesazon (posrednik izmeu
cara i podanika). Posle zbacivanja Andronika II 1328. proteran je u Trakiju, ili se
povukao u manastir , iji ktitor je bio (razliite verzije u razliitim
izvorima).

Njegovo glavno delo je "Miscellanea", prozni pandan Cecesovim Hilijadama, zbirka
eseja o filozofskim, istorijskim i klasinim knjievnim temama, o politici i estetici.
To je, u stvari, zbornik, kratkih sastava, beleaka i brzih utisaka, pun uenosti.
Zamiljen je kao zbirka o pojedinostima, a ne kao enciklopedija i pisana je bez
stilskih ambicija.

Posebnu panju zasluuje "Poslaniko slovo" Teodora Metohita, izvetaj o
njegovom putovanju u Srbiju kao izaslanika Vizantije, u kome se opisuju pregovori o
miru i sklapanju braka izmeu Milutina i vizantijske princeze Simonide, i koji je
veoma bitan dokument o politikim zbivanjima.

Zanimljivo je da je Metohit pisao svoje "Poslaniko slovo" ba dok se iekivala
princeza Simonida. Posvetio ga je Niiforu Humnu, koji je bio mesazon, mentor i ne
ba najiskreniji Metohitov prijatelj. Sukob izmeu Humna i Metohita opisan je kao
isto intelektualni. Slovo je napisano u vidu putopisa. Metohit na putu sree i jednog
srpskog poslanika. Divi se fizikoj snazi saputnika, ali ga naziva "oveuljkom" u
moralnom smislu. Srbe smatra varvarima. Naziva ih Tribalima (to je iroko
rasprostranjeno pleme u oblasti tadanje Srbije). Iznenaen je raskonim srpskim
dvorom.

to se stilskih odlika tie, jezik je teak, ima mnogo umetnutih reenica, ali je
kazivanje ivo i veoma interesantno, sa bogatim opisima.

Metohit je napisao i razne filozofske, astronomsko matematike i retorike spise,
pisma i pesme, koji esto sadre znaajne istorijske podatke. Tu su parafraze uz
Aristotelove prirodnjake spise, 2 komentara uz Ptolemejeva astronomska dela,
mnogobrojne retorike spise, meu kojima su i pohvalnice Nikeji i Vizantiji, pohvale
raznim svecima, nekrologe, niz pisama i 20 pesama u preko 9000 stihova u
heksametru.

100

__________________Vulgarnogrka knjievnost_____________________

- 1 -

VULGARNOGRKA KNJIEVNOST

* ekspanzija romana u XII veku

Koliko je ivost jezika bila odluujua, odlian je primer TEODOR PRODROM, zvani
i Ptohotprodromos (XII v.), iji se epigrami i satire pisani knjievnim jezikom
ponekad nametljivo trude da osvoje neko mesto u sklopu vizantijske poezije, a
nekoliko tzv. prosjakih pesama, na dimotici, i dan-danas izaziva ive asocijacije.

Njegovo najvanije delo na narodnom jeziku je Rodanta i Dosiklej, roman u
stihu u 9 knjiga. Pisan je po ugledu na Heliodorove etiopske prie. Glavni likovi su
mladi i devojka koji se pominju u naslovu. Oni se zaljubljuju jedno u drugo, ali ona
je ve nekome obeana, tako da moraju da pobegnu da bi bili zajedno. Dati su opisi
mesta i gradova kroz koje njih dvoje lutaju: Rodos, Kipar...Roman poinje u sred
radnje, pa se poetak vidi kroz pripovedanje. Na kraju ih roditelji spasavaju i prave
svadbu. Roman ima dosta ekfrasisa. Na srpski ga je u stihu prevela Miroslav Markovi
(SKZ).

Iz XII v. je jo jedan roman u stihu, O ljubavi Drosile i Harikleja, koji je, po
uzoru na Prodromovo delo, napisao NIKITA EVGENIJAN. Delo je u dvanaestercu,
stihu koji se razvio iz jamba. Ovo dvoje su se upoznali na nekoj Dionizijevoj
sveanosti i pobegli. Predstavljali su se kao brat i sestra, to je biblijski motiv. Ima
puno detalja iz svakodnevnog, pogotovo seljakog ivota. Zastupljeni su i dijalozi. U
sveanijim delovima javlja se i heksametar. Jezik je arhaiziraju. Roman ima
odreenu originalnost. Poslednja glava je najdeblja i udaljava se od antikog
romana.

Jo jedan roman u politikom stihu iz XII v. je Aristandar i Kalisteja, iji je
autor hroniar KONSTANTIN MANASA. Delo je sauvano samo u fragmentima. Veoma
moralie u romanu. Ima mitoloke ekskurse.

Nizu romana u stihu iz XII veka pripada i delo Hismina i Hisminije, koje je
napisao EVSTATIJE MAKREMBOLIT. Napisan je uenim jezikom, ali mu je sintaksa
vrlo jednostavna, zbog ega je bio kritikovan u XIX i XX veku. Na prvi pogled deluje
dosadno pun je ponavljanja, retorski previe ukraen, bez sadraja; ali, roman je
svesno tako pisan. Stalno je prisutan intertekstualni dijalog sa antikom. U svoje
vreme je bio vrlo itan sauvan je u 43 rukopisa, od kojih mnogi potiu iz vremena
renesanse. U XVIII veku je uticao na francuski roman. U romanu se uopte ne
pominje hrianstvo, ve je preuzet antiki panteon.

U nizu poetskih romana, sa graom koja pripada srednjem veku, i u kojoj se esto
javljaju zapadnoevropski, posebno francuski motivi, nalaze se Kalimah i Hrisoroa,
Veltandros i Hrizanca(oba iz XIII v.), Livitros i Rodamna (XIV v.), tri najvee
poeme te vrste, a pored njih jo nekoliko spevova: Stari vitez (prerada francuskog
romana iz XIII/XIV v.), Florios i Pacijaflora (takoe prerada franc. legende Flore
et Blanche-fleur) i Imberios i Margarona (takoe franc.). Imena njihovih autora
nisu sauvana, a dela su obimna i napisana u politikom stihu bez rime. Svi imaju
ljubavne i fantastine zaplete, i oigledni su francuski uticaji, ali se ipak ne mogu
proglasiti prevodima izgubljenih francuskih romana.

101

- 2 -

Kalimah i Hrisoroa je romantina pesma s ljubavnim i fantastinim zapletom i
srenim krajem: junak (Kalimah) spasava lepoticu (Hrisorou) iz tajanstvenog zamka
u kome robuje kao plen stranog zmaja. Zmaj je ubijen, lepotica spaena, ali samo
privremeno, jer se sad javlja jedan mladi princ, koji pomou vetije arolije
(zlatna jabuka sa magijskim natpisom) otima od Kalimaha njegovu dragu. Braa
oive mrtvog Kalimaha i on se, kao batovan, uvlai u dvor mladog princa, sastaje sa
Hrisoroom, ali biva otkriven i izveden pred sud, gde se ipak opravda i sve se sreno
zavri.

Veltrandos i Hrizanca je fantastinije delo od prethodnog. Veltrandos, sin
kralja Rodofila, odlazi u svet, u pustolovine. Kod Tarsa u Maloj Aziji nailazi na
zamak Erotokastron (Zamak ljubavi), gde otkriva tajnu svoje sudbine. Sticajem
okolnosti, dolazi u stvarnosti do lepotice Hrizance, koju je izabrao u Erotokastronu
na konkursu lepote; ona je ki antiohijskog kralja, iji vazal je on postao. Na
ljubavnom sastanku sa Hrizancom u dvorskom vrtu, Veltandros je u opasnosti.
Hrizancina druebenica Fedrokaza kae da se Veltandros njoj udvarao, i on biva
osloboen, pod uslovom da se oeni drubenicom. U prividnom braku, on nastavlja
svoju vezu sa Hrizancom, da bi na kraju sa njom pobegao u svoju zemlju i nasledio
svog oca na prestolu. Pokuaj da se u izvesnim elementima ovog romana identifikuju
neki zapadno feudalni elementi (vazalstvo, zamak ljubavi /chateau damour/
provansalske poezije, romanska imena, pojava dvorske dame) ne moe se smatrati
uspelim u tolikoj meri da bi roman bio proglaen za prevod nekog izgubljenog
francuskog romana. Izvestan francuski uticaj je neosporan, ali je roman ipak
ponikao na vizantijskom tlu. Orijentalna je plastina fantastika u opisu
Erotokastrona, koji nije neto novo u istonoj knjievnosti: ona poznaje i druge
alegorijske dvorove.

Fantastika i alegorija prisutni su i u treem, po obimu najveem (ima 3841 stih)
spevu: Livistros i Rodamna. Tu su takoe neki motivi romansko-feudalnog porekla
doli do izraaja (vazalski odnos, viteki dvoboji, romanska imena, itd.), ali je
osnovni uticaj grkog romana van sumnje (alegorijska predstava 12 vrlina i 12
meseci, kao u romanu Evstatija Makrembolita). Posebnu vrlinu ovog speva ini
odmerenost i neosporan ukus u prikazivanju erotskih odnosa. Francuski uticaj je
ovde jasniji nego u Veltandru. Oba romana su, kako smatra Krumbaher, meani
proizvod francuske i orijentalne kulture u periodu latinskog prisustva u Grkoj i na
Levantu.

----*----*----*----*----

Rodske ljubavne pesme () su zbirka ljubavnih pesama iz XIV veka,
u kojoj su ciklusi sreeni po aritmetikoh akrostihu. Po sadraju predstavlja poetsku
ljubavnu novelu, napisanu sa mnogo ukusa i veoma toplo. Po miljenu dobrih
poznavalaca vizantijske knjievnosti, ove ljubavne pesme spadaju u najznaajnije
poetske proizvode na dimotici. One su odlian dokaz kako se suptilno lirski moe
pevati na narodnom jeziku, i s druge strane, da je Vizantinac umeo da voli obinom,
ovozemaljskom ljubavlju.

----*----*----*----*----

Izvestan broj religioznih pesama nepoznatih autora ima kao pandan jednu
parodiju, iz XIII/XIV veka, Bogosluenje jednog ose, koja je duhovita i otra,
102

- 3 -

moda ak i gruba, ali svakako verna kao izraz vizantijske satire. Poune, odn.
didaktike pesme (Spaneas, Alfavit) nisu na velikoj visini, ali su aktuelne u
odnosu na etike situacije vizantijskog oveka.
Na drugoj strani, opet, lee fantastina dela sa metafizikim prizvukom, u kojima
se sa svetlosti ovozemaljskog ivljenja, silazi u podzemni mrak. Apokop
(Veernji odmor) , kao i delo Jovana Pikatora (?) s poetka XIV veka, pisani su na
temu silaska u ad. Metafizika radoznalost odvodi u tajanstvena zbivanja podzemlja.
Tu se Vizantinac opet predaje svojim onosvetskim misterijama i progovara jezikom
srednjevekovne misterije.

----*----*----*----*----

Meu romantinim pesmama u kojima se pesniki obrauje antika graa, pored
Ilijade Konstantina Ermonijaka i Trojanskog rata, doslovnog prevoda poznatog
francuskog romana o Troji (Benot de Saint-More, XIV v.), svakako treba pomenuti
Ahileidu i Aleksandridu, povesti u stihu, koje su u XIII i XIV veku bile u Vizantiji
vrlo rasprostranjene.
Ahileida je povest o homerskim junacima, ali odevena u potpuno novo,
srednjovekovno, romantino ruho. Sauvana je u dve redakcije, duoj i kraoj; obe
su pisane politikim stihom bez rime, i zbivanja su u obe verzije ista. Glavna tema
je sudbina Ahila, ali je on ovde vitez, i sva dogaanja su srednjevekovnog tipa: tu je
i viteka romantina ljubav, i otmica, i pomirenje sa srenom svadbom, ak i viteki
turnir, i konano, smrt Ahilove dragane, Poliksene. Tragina Ahilova smrt u Troji,
gde ga na prevaru ubija Paris, daleki je odjek antike fabule. Sve ovo je
karakteristino, antika su samo imena glavnih junaka i izvesni momenti radnje, a
sve ostalo je prilagoeno duhu jednog novog doba. Ahileida je ista
srednjovekovna viteka pesma, obojena lokalnim koloritom.
Aleksandrida je dublje ukorenjena u antikoj, odn. helenistikoj tradiciji.
Apokrifna povest o Aleksandru Velikom, koja je bila pripisivana Kalistenu, nastala je
jo u vreme ptolemejske dinastije, i od tada je preraivana. Ova verzija, koja
znatno modernizuje Pseudo-Kalistenovu, nastala je ne pre XIV veka.

----*----*----*----*----

Roman o Velizaru, Morejska hronika, Osvajanje Carigrada, zatim dve
tubalice o osvajanju Carigrada (1453.) i Atine (1458.) itani su sa velikim
uivanjem, ali vrhunac dimotike epike je velika poema Vasilis Digenis Akrita
/ /. Smatra se vizantijskim nacionalnim epom, a nastala je
izmeu XI i XIV veka, u Kapadokiji, oko gornjeg Eufrata, dok se radnja dogaa u X
veku. Ima 8 pevanja, i ukupno 4000 stihova u petnaestercu, i sauvana je u 6
verzija, od kojih su 3 znaajnije. Postoji i ruski prevod iz XV v. Devgenijevo
dejanije.

Smatra se da je ep nastao na osnovu usmenog predanja i da ima izvesnu istorijsku
podlogu, mada glavni junak nije identifikovan kao istorijska linost. Postoji i ciklus
pojedinanih akritejskih pesama, koji se odrao do naih dana.

Vasilis Digenis je sin sirijskog emira Musura i Irine, erke Andronika Duke, koju je
Musur bio oteo. i znai koji je od dva roda, a je granian,
mea, jer se sve deava na istonim granicama Romejskog carstva, oko Eufrata.
103

- 4 -

Prvi deo epa (2 knjige) se naziva i Pesma o emiru, a drugi deo (6 knjiga) Pesma o
Digenisu.

I knjiga Sirijski emir u Maloj Aziji napada zamak vizantijskog velikaa i zarobljava
Irinu, njegovu ki. Braa jure emira i sukobljavaju se sa njegovim ljudima. Brat
razreava situaciju dogovorom da se odri dvoboj izmeu njega i emira, i ukoliko
brat pobedi, da e emir vratiti Irinu. Brat pobeuje, a emir prelazi u hrianstvo i
eni se Irinom.
II knjiga Emiru i Irini se raa sin Vasilije. Njega mui pomisao na majku, koja mu
zamera to ih je sve napustio. Odlazi kod nje, sve ih pokrsti i vraa se eni.
III knjiga predstavlja rekapitulaciju prve dve.
IV knjiga opisuje detinjstvo Vasilisa Digenisa. Ve u dvanaestoj godini on je
snaan kao zreo mukarac. Na prozoru vidi devojku iz dinastije Duka, Evdokiju,
zaljubljuje se u nju i otima je. Nakon izmirenja sa roditeljima, dolazi do svadbe.
Detaljno su opisani svadba i i miraz koji devojka visokog roda donosi u novi dom.
V i VI knjiga su u prvom licu. Digenis spasava jednu devojku, koja je spomenuta
samo kao od razbojnika. esta knjiga opisuje itav niz njegovih borbi i sukoba
sa apelatima (svojevrsnim hajducima). Trojicu njihovih voa Digenis je pobedio u
samo jednoj bici. Njih trojica, Filopak, Kinam i Janakis, sa sobom su vodili i uvenu
Amazonku Maksimo, sa kojom Digenis ima ljubavnu epizodu. Kasnije se vraa da je
ubije, kako bi se reio grie savesti prema eni. Potom se povlai u usamljenitvo,
na Eufrat, gde podie velelepni dvorac.
VII knjiga predstavlja ekfrazu, opis velelepnog dvorca. Korien je opis iz nekog
izvora.
VIII knjiga opisuje kako se Digenis razboleo, okupao i rekao eni da nae nekog.
Umro je sa 33 godine, a Evdokija je svisnula od tuge nad njegovim telom.

Prvobitna verzija epa nije sauvana. Obino je uporeivan sa zapadnoevropskim
epovima o Rolan(d)u i Sidu. Ipak, Digenis Akrita je karakteristian upravo za
vizantijsku sredinu. Njegov glavni junak oliava autentine osobine vizantijskog
oveka, u svim njegovim usponima i padovima, u onoj, Vizantiji tako svojstvenoj,
etikoj ambivalenciji i neprihvatljivim kompromisima savesti. Lepo pored runog,
uzvieno pored niskog, sve krajnosti u istom oveku to je Digenis, spoj helenskihi i
orijentalnih ideala grkog srednjeg veka. Posebno treba istai da je ovaj ep, u
literarnom pogledu, iznad svega to je u ovom rodu napisano. Prevoen je i na
slovenski jezik. (Dimitrije Bogdanovi) Srodna mu je, takoe na dimotici, Pesma o
Armurisu, i Pesma o Andronikovom sinu (64 politika stiha), koja slavi
Konstantina, mladog junaka iz porodice Duka. Istorijsko jezgro je ustanak Duka iz
913.g. Zanimljivo je da se ovde javlja motiv borbe izmeu oca i sina.

*alegorije ivotinjskog tipa

Pria za decu o etvoronocima ( )
ima neto preko hiljadu nerimovanih politikih stihova i opisuje skuptinu ivotinja
pod kraljem Lavom. Skuptina je sazvana u cilju sklapanja venog mira, ali je
rezultat pregovora meusobno klanje.

Legenda o uvaenom magarcu ( ) i Lepa
povest o magarcu, vuku i lisici (, ),
obe u politikom stihu, predstavljaju satiru na raun vizantijskog klera i kaluera,
104

- 5 -

ali i socijalnu satiru, reakciju ugnjetavanog seoskog stanovnitva na vie,
obrazovane slojeve.

Pulologos () Knjiga o pticama, takoe u nerimovanom politikom
stihu, ima izrazitu satiriku crtu, izraenu u polemikom razgovoru ptica, koje se u
svojim pogrdnim govorima vraaju na crkvene i politike prilike u Vizantiji, ali i na
opte ljudske slabosti. Delo je i svojevrstan katalog ptica.

Psarologos () Knjiga o ribama, opisuje sudsku raspravu meu
ribama.

Porikologos ( ) Knjiga o vou, ima delimino
moralizatorsku tendenciju, jer se pod predsednitvom kraljice Dunje osuuje Grozd,
odn. uivanje vina.

Fiziolog () Prirodnjak je anonimno delo, nastalo u rano hriansko
doba (moda ve u II, a najkasnije u IV veku) na grkom jeziku na Bliskom istoku. U
delu se, u 48 kratkih glava, govori o raznim ivotinjama (delimini i mitskim: feniks,
jednorog), biljkama i kamenju; objanjavaju se kao alegorine predstave Hrista,
crkve, oveka i avola. Ovo je glavno delo hrianske simbolike, napisano
jednostavnim narodnim jezikom, koje je snano uticalo na narodno verovanje u
srednjem veku. Bilo je veoma raireno i prevedeno na vie jezika. Poznate su i dve
srpsko-slovenske verzije.

Ova dela saoptavala su ne samo prirodnjaka znanja vizantijske sredine u
srednjem veku, nego i osnovu vizantijskog odnosa prema prirodi: materijalni svet ne
postoji radi sebe samog, ve da u svojim slikama otkriva tajanstvenu sutinu
postojanja. Fiziki kosmos je simbol duhovnog kosmosa, a odnosi biolokog sveta
sadre poruku o duhovnim odnosima, koji lee u sutini bia.

*prozna knjievnost na narodnom jeziku

Vizantijska prozna knjievnost na dimotici nije naroito bogata, odn. bar nije
mnogo takvih dela ostalo sauvano. Uz to, ona je nastajala uglavnom putem prerade
orijentalnih dela, posebno iz Indije, tako da ovde vizantijska knjievnost nije dala
nita originalno. Meutim, ovo ne znai da su ta dela slaba i da nisu odigrala bitnu
kulturno-istorijsku ulogu. Naprotiv, neka od njih su bila posrednici preko kojih se
Evropa upoznala sa orijentalnom milju.

Primer ovakovog dela je roman Varlaam i Joasaf, koji, u stvari, predstavlja
hriansku preradu ivota Bude (Sidarte, + 543.). Preovlauje miljenje da je
autor dela Jovan Damaskin, iako to nije sa sigurnou potvreno. U prilog
Damaskinovom autorstvu svedoi i knjievna oplemenjenost narodnog jezika i
oigledno ugledanje na stil i nain izlaganja crkvenih otaca, kojima je i sam
Damaskin pripadao. Izvesno je da je delo nastalo u VII veku, u okviru jerusalimskog
manastira sv. Save.
Fabula: Bogati indijski car Avenir ima sina Joasafa, za koga su mu astrolozi prorekli
da e postati hrianin i prezreti lepotu ovog sveta. Avenir naredi da mu se jedinac
potpuno izoluje od sveta i okrui iskljuivo uivanjima svake vrste. Meutim, Joasaf
nije zadovoljan svojim zlatnim kavezom, i kada dozna za razlog, moli od oca
dozvolu da izae u svet i sazna istinu. Bez obzira to je grad bio nameten tako da
105

- 6 -

mladi ne vidi nita runo, on ipak sree jednog bogalja, jednog slepca i jednog
grbavog starca. Rastuen, poinje da razmilja o smrti, uzrocima bede, bolesti i zla
u svetu. Tek pustinjak Varlaam, koga potajno sretne, otkriva mu biblijsku povest i
Joasaf postaje hrianin. Avenir pokuava da pokoleba Joasafa uz pomo
mnogoboakog filozofa Nahora, ali Nahor odbrani istinu hrianske vere. Po
nagovoru maga Tevde, Avenir dovodi Joasafa u iskuenja druge vrste, dovevi mu na
dvor privlane i raspusne ene. Mladi se bori protiv poude i postaje isposnik,
razboli se, i otac, koji se i sam pokrstio, konano mu dozvoljava da bude hrianin, i
da ode svom duhovnom ocu, Varlaamu.

Jo jedna prerada orijentalnog romana na dimotici je Sintipa, ili u punom
naslovu Najdivnija povest o filozofu Sintipi (Sintipa je isto to i Sindbad,
Sindibad, Sendebad, Sandebar, Sandabar...). Tema je uzeta iz indijske
Panatantre (II v.), ali vrlo posredno, preko sirijske prerade. Sirijska prerada je
verzija arapske, a arapska persijske: tek je persijska neposredna verzija indijskog
originala.
Fabula: Mudrac predskazuje kraljevom sinu da e izbei veliku ivotnu opasnost,
ako bude umeo da uti 7 dana. Princa maeha pokuava da zavede, ali on je odbije i
ona ga okleveta da je hteo da je siluje, pa ga otac osudi na smrt. Da bi ga spasli,
sedmorica mudraca svakog dana priaju po jednu priu o lukavstvu ena i
bezvrednosti presude donete bez dokaza, a maeha pria priu sa suprotnom
tendencijom. Za sveih 7 dana, princ uti, a kad istekne rok, otkriva istinu i biva
osloboen.

Grka prerada indijsko-sanskrtskog dela Kalilah va Dimnah, odn. Kneevsko
ogledalo nosi naziv Stefanit i Ihnilat. Potie iz IX veka, a uradio ju je Simeon
Set, vizantijski lekar. Ovo delo u dimotiku knjievnost unosi temu obrasca za
vladanje. To je alegorijsko-didaktiko delo, koje prikazuje moralne istine o ljudskim
odnosima, vrlinama i porocima.

----*----*----*----*----

Od ostalih proznih tvorevina na narodnom jeziku zasluuju da budu pomenute
najvie poslovice, sauvane u velikom broju jo od VI i VII veka, naroito u delima
Jovana Lestvinika i Jovana Mosha. Vizantijska poslovica vrlo esto naputa oblast
proze i prelazi u poeziju, izraavajui istine opteg karaktera kratkim stihom, obino
politikim petnaestercem.

106

Vizantijska Filologija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vizantijska Filologija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

VIZANTIJSKA FILOLOGIJA

You might also like