Prikazi i kritike / Reviews & Critiques

Antropologija 12, sv. 3 (2012)

Prikaz knjige Aleksandre Pavievi: Vreme (bez) smrti. 2011. Beograd:
Etnografski institut SANU

Smrt, kao neodvojivi deo ljudskog ivota, kao izvenost i nepoznanica, zao-
kupljala je oveka od najranijih dana. Kako je u meditacijama obino posta-
vljana na granici izmeu ovog sveta-realnog ivota i onostranog, za nju se od-
uvek vezivalo ritualno ponaanje koje je kroz istoriju menjalo svoje pojavne
oblike ali je i pokazalo visok nivo doslednosti i unificiranosti. Knjiga Vreme
(bez) smrti Aleksandre Pavievi, predstavlja antropoloku studiju o fenome-
nu smrti u savremenom drutvu, kako na kolektivnom tako i na individualnom
nivou. Autorka se bavi ritualima vezanim za smrt i njihovim promenama u
odnosu na tradicionalne obiaje, ali i stavovima i razmiljanjima u vezi sa
smru koji karakteriu pojedince u savremenom srpskom drutvu.
U predgovoru autorka istie da je knjiga rezultat linog pokuaja da u sebi
izmiri svoju davnu ushienost pred pitanjima venosti i tinejderski prezir
prema novinskim ituljama i formalnim radnjama u vezi sa smru, istiui ta-
ko dvojnost oseanja sa kojima su se mnogi od nas sretali u svojoj mladosti.
Knjiga predstavlja analizu rezultata antropolokog istraivanja sprovede-
nog u periodu 20062010. na sedamdeset ispitanika u rulanim i urbanim nase-
ljima u centralnoj Srbiji. Primena antropolokih metoda i tehnika omoguila
je da, bez obzira na statistiki mali uzorak, autor doe do individualnih intim-
nih razmiljanja i stavova koji bi ostali skriveni u sveobuhvatnijoj kvantitativ-
noj analizi.
U prvom poglavlju knjige pod nazivom Smrt danas izneti su rezultati ovog
istraivanja i opisani rituali vezani za smrt koji se praktikuju u savremenoj Sr-
biji. Iako se ovo poglavlje nalazi na poetku, po reima autorke, pisano je po-
slednje, kako bi itaoca upoznalo sa stavovima, razmiljanjima i ponaanjima
pojedinaca, dok se ostala poglavlja knjige bave slikama smrti na kolektivnom
nivou.
Ono to, po miljenju autorke, najpotpunije opisuje odnos savremenog
oveka prema smrti je utanje. To utanje verovatno je zapoelo sa nestankom
vere u ritual kao sredstvo zatite i sa javljanjem trajnog oseanja nepripre-
mljenosti za sopstvenu smrt. Tome je doprineo i evidentni produetak ljud-
skog ivota kao i seljenje samrtnika u bolnice. Tako bolnica postaje nezaobi-
lazna asocijacija stanovnika grada na ideju smrti, i oni o smrti gotovo i da ne
razmiljaju, a o njoj govore samo kroz crnohumornu interpretaciju ivota. U
bolnicama izostaju svi tradicionalni rituali vezani za smrt i ne vodi se rauna o
mistinim predznacima. U gradovima pokojnik iz bolnice biva prenesen u ka-
pelu i otuda na groblje, pa su zato sve asocijacije na smrt u vezi sa bolnicom,
dok kod seljaka koji umiru u bolnici posmrtni rituali budu obavljeni kod kue,
pa su zato asocijacije vezane upravo za ove, uglavnom tradicionalne rituale.
Smetanje samrtnika u bolnicu nema za cilj samo leenje i pomo koju tamo
Pri kazi i kri ti ke / Revi ews & Cri ti ques

Antropologija 12, sv. 3 (2012)
272
moe da dobije, ve vrlo esto i porodica, a posebno deca, time budu zatieni
od prizora umiranja. Istraivanje je pokazalo da su tradicionalni rituali vezani
za smrt opstali uglavnom u selima, mada su uopteno ovi rituali pretrpeli naj-
manje promena u procesu modernicazije drutva. U gradovima su se neki od
njih izgubili, a neki pretrpeli modifikacije, ali se, u sutini, najvie izmenio
odnos ljudi prema njima, koji sada gotovo da ne veruju u njih, niti poznaju
njihov smisao i svrhu. Autorka zakljuuje da danas u Srbiji uporedo egzistira-
ju dva modela odnosa prema smrti. Jedan je tradicionalni, zastupljen u selima,
koji podrazumeva govor o smrti, utvrena pravila ritualnog ponaanja i oba-
veznost njihovog potovanja. Drugi predstavlja modernizovani koncept smrti,
okvalifikovan kao utanje o smrti, obeleen pojednostavljivanjem, svoenjem
i nestajanjem rituala i sve veom individualizacijom. Meutim, u oba sluaja
ne postoji jedinstvo izmeu miljenja i rituala, a zapaa se i odsustvo vere u
efikasnost obreda i u postojanje onostrane realnosti, kako u gradovima tako i
na selu, kako kod deklasiranih ateista i agnostika, tako i kod deklarisanih ver-
nika.
Za razliku od sve uoljivijeg utanja o smrti u obinom ivotu, na mediji-
ma smrt postaje sve prisutnija, u filmovima, u vestima i dnevnoj tampi, a za-
stupljeno je i medijsko praenje sahrana poznatih linosti. Autorka kroz anali-
zu dnevne tampe u periodu od ezdesetih pa do devedesetih godina dvadese-
tog veka prati zastupljenost vesti o smrti. U prvom period, ove vesti u novina-
ma se jako retko javljaju, veoma su kratke, bez slika, a najee je re o nepri-
rodnim sluajevima smrti, kao to su saobraajne nesree, samoubistva ili
nesree na radu. Jula 1963. novine su mnogo pisale o skopskom zemljotresu,
ali je, po miljenju autorke, ovde bila oigledna medijska ideoloka instru-
mentalizacija masovnog stradanja stanovnitva, a daleko jai od utiska patnje
i stradanja jeste utisak snage drutva koje je doraslo ovakvim dogaajima. Ta-
kva medijska slika mogua je u uslovima jakog sekularnog politikog sistema,
zasnovanog na solidarnosti, humanizmu, bratstvu i jedinstvu, koji nudi ade-
kvatnu kompenzaciju za "carstvo nebesko".
Promena posmrtne medijske retorike uoljiva je od osamdesetih godina
dvadesetog veka. Izvetavanje o zemljotresu u Crnoj Gori pokazuje da su smrt
i tragedija kljune rei ija bi snaga trebalo da doprinese obnovi drutva. Smrt
i sahrana Josipa Broza predstavlja kljuan dogaaj, ali i zapoinje proces glo-
rifikovanja smrti u medijima, to se moe shvatiti kao nesposobnost aktuelnog
ideolokog sistema da odgovori na bitna drutvena pitanja.
Devedesete godine ponovo donose kratkotrajnu homogenizaciju drutva,
pa su slike smrti u senci ideja nacionalne revitalizacije i obnove. Novine su
pune potresnih slika sa ratita, uasnih scena masakriranih tela, ali je sve to,
po miljenju autorke, u cilju opravdavanja aktuelne drutvene politike. Akce-
nat se stavlja na stradanje nedunog stanovnitva, radnika RTS-a. U tom peri-
odu oita je i tendencija uspostavljanja kontinuiteta sa borbenom tradicijom
Pri kazi i kri ti ke / Revi ews & Cri ti ques
Antropologija 12, sv. 3 (2012)
273
karaorevievske Srbije, pa su medijski propraeni parastosi lanova ove
srpske dinastije. Sve je ee i prikazivanje smrti u religijskom diskursu. Po
miljenju autorke, poveanje intenziteta govora o smrti u naim medijima ne
doprinosi oseanju svetosti poslednjeg ina, ve uz preovladavanje sadraja
zabavnog karaktera predstavlja put ka otupljivanju i posrednom smanjivanju
njegovog znaaja. Autorka se bavi i analizom etnoloko-antropolokih
tekstova koji su se tokom druge polovine XX veka bavili temom smrti.
Veina tekstova tampanih u GEI i GEM do osamdesetih godina opisuje
obiaje, ponaanja, groblja i grobove, ali ne sadri ni etnoeksplikaciju niti
pokuaj tumaenja ili povezivanja sa irim kontekstom, sa izuzetkom radova
Ivana olovia i Duana Bandia. Nakon osamdesetih godina 20. veka,
poveava se broj radova sa ovom tematikom i oni postaju kompleksniji, a
autorka istie radove Duana Bandia, Slobodana Zeevia, Mirjane Proi-
Dvorni, Ivana olovia, Ivana Kovaevia, Bojana Jovanovia i drugih.
U drugom poglavlju, koje nosi naziv Govor mrtvih tela, autorka se bavi pi-
tanjem ekshumacija i ponovnim sahranjivanjem poznatih pokojnika. Pogrebne
povorke, kao prenos pokornika do venog obitavalita, oduvek su bile
znaajan deo pogrebnih rituala. Bez obzira na broj uesnika u njima, sahrane
obinih ljudi nisu imale posebno mesto u kolektivnom seanju tradicionalnih
zajednica, ve su i seanje na pokojnika i na njegov pogreb ubrzo postajali
privatno vlasnitvo njegove porodice. Dvostruka smrt ili ponovno sahranjiva-
nje znamenitih linosti u istoriji je najee korieno u politike svrhe.
Autorka daje horizontalnu i vertikalnu analizu ovakvih ceremonija,
ukazujui na najvanije dogaaje ovog tipa u srpskoj istoriji od srednjeg veka
do danas i utvrujui slinosti i razlike meu njima. Prvi dogaaji ove vreste
bili su vezani za iskopavanje i prenoenja lanova vladarskih porodica
Nemanjia, Lazarevia i Brankovia, koji su bili u bliskom odnosu sa crkvom,
to je uticalo na karakter i koncepciju ceremonija i svi su oni nakon toga ka-
nonizovani. Po reima autorke, uspostavljanje kulta svetitelja poinjalo je nji-
hovim udesnim posmrtnim javljanjem, nakon ega je vrena ekshumacija ko-
jom su pronalaena netrulena tela koja su zatim ponovo sahranjivana na po-
sebno obeleenim mestima u crkvi u kojoj su bili ktitori ili su prenoena u ne-
ki drugi manastir.
Te su ekshumacije bile u svrhu kanonizacije, ali su imale i politike impli-
kacije na mirenje i postizanje jedinstva u vladarskoj porodici i dravi. Ipak,
retorika srednjovekovnih ekshumacija i prenoenja motiju imala je u osnovi
shvatanje da je zemaljsko carstvo samo bleda slika nebeskog i sugerisali su
primarnost duhovnog u odnosu na telesno. Nasuprot tome od XVIII veka po-
javljuju se novi "heroji nacije" koji se u srpski panteon uzdiu zbog svog dela
koje doprinosi kulturnom i nacionalnom prosveenju naroda i uspostavljanju
moderne srpske drave. Takvi su Vuk i Dositej.
Pri kazi i kri ti ke / Revi ews & Cri ti ques

Antropologija 12, sv. 3 (2012)
274
Devedesete godine obeleilo je putovanje motiju kneza Lazara kroz Srbi-
ju i srpske zemlje, donoenje posmrtnih ostataka Nikolaja Velimirovia i bal-
samovanog tela Jovana Duia iz Amerike. Ovi dogaaji imali su jaku
politiku poruku i oznaili jaanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Ipak, sa
procesom sekularizacije politika konotacija dogaaja postaje dominantnija u
odnosu na duhovne sadraje, a drava primarno religijske rituale koristi za
promovisanje vladarskih ideologija, dok crkva za uzvrat dobija slobodniji pri-
stup do tada isto sekularnom prostoru. Tako poinje da preovlauje horizon-
talna koncepcija vremena i prostora u kojoj tenju za nebeskom venou za-
menjuju zemaljske posmrtne poasti.
Autorka se bavi fenomenom smrti u tuoj zemlji, odnosno u stranim
evropskim i prekookeanskim zemljama, analizirajui ga na nivou pojedinca,
na nivou najueg kruga porodice i srodnika, na nivou unutranje drutvene
mree odnosno irih krugova otabinske zajednice kao i na nivou spoljne
drutvene mree.
U treem poglavlju pod nazivom Uspomene, seanje, pamenje, kroz ana-
lizu sahrana poznatih dravnika i politiara i seanja (pamenja na njih),
autorka prikazuje promene ideje o smrti tokom prouavanog perioda. Smatra
da su tehnike pamenja uglavnom vezane za smrt javnih i uglednih linosti,
dok seanje pripada obinim ljudima. Kao najtipiniji sluajevi analizirane su
sahrane Josipa Broza i Zorana inia. Po miljenju autorke, Tito je uao u
pamenje jo za ivota, a medijski koncept njegove smrti i sahrane predsta-
vljao je potvrdu i nastavak tog pamenja ija je sutina bila negiranje
injenice da je svemoni vladar mrtav. Za razliku od njega, ini se nepo-
vratno preselio u nebeski panteon, a periodino seanje na njega i njegovu
ulogu u stvaranju proevropske drave otvorilo je mogunost instrumentaliza-
cije seanja u kome je dogaaj smrti proputen kroz filter hriansko-
nacionalistike retorike igrao znaajnu ulogu.
U ovu analizu ukljueni su i spomenici koji su se u Srbiji, van manastira i
grobova javili u XIX veku sa izgradnjom spomenika u okviru Memorijala
oslobodiocima Beograda i spomenika knezu Mihajlu Obrenoviu. Seljenje
spomenika sa grobalja u parkove i na trgove imalo je za efekat preusmerava-
nje panje sa smrti na ivot, odnosno na nacionalne ideje. Pojava spomenike
kulture u Srbiji uslovila je promenu odnosa prema smrti, odnosno promenu
shvatanja znaaja smrti u procesu stvaranja kolektivnog memorijskog obrasca.
Za period komunizma moe se rei da je bio vreme spomenika, kako po broju
tako i po znaaju, dok su od devedesetih godina oni izgubili vanost.
Pamenje se vezuje za ve postojee spomenike, a kontinuitet se selektivno
uspostavlja sa srednjovekovnom srpskom dravom i tradicijom Prvog srpskog
ustanka. Prisutna je elja za to brim i neosetnijim zaboravom komunistikog
naslea, to se vidi kroz zaputanje spomenika iz NOB-a, zamenu spomenika
i promenu naziva ulica.
Pri kazi i kri ti ke / Revi ews & Cri ti ques
Antropologija 12, sv. 3 (2012)
275
Savremen odnos prema smrti autorka definie kao instant seanje za in-
stant stvarnost. Tu smrti ima samo koliko je neizbeno, a kada je nuno da iz
privatnog preraste u javni dogaaj, smrt biva do krajnosti instrumentalizovana
u pogrebnom spektaklu koji mobilie naciju.
etvrto poglavlje nosi naziv Umesto zakljuka: smrt i religija i u njemu su
prikazani pogrebni obredi u okviru tradicionalno-hrianskog kulturnog obrasca
kao i promene u obredima i pravilima slube pod uticajem sve vee sekulariza-
cije drutva. Pojam sekularizacije ne znai samo smanjenje uloge religije u
ivotu drutva i drave ve i sekularizaciju same religije, odnosno njeno odvaja-
nje od svetog, koje je, po miljenju autorke, oigledno upravo u promeni odnosa
prema smrti. Obeanje nebeskog carstva koje je nudila religija preoblikovano je
i iskorieno u nacionalnoj politici kroz koncept "svete srpske zemlje".
Savremeni koncept spomenike kulture marginalizovao je sam dogaaj
smrti, smrt je time bila opredmeena, a njen simboliki kapital osiromaen.
Kao paralelna pojava, javljaju se kultovi linosti stvarani obino oko ivih lju-
di, pre svega vladara, ali svoju kulminaciju doivaljavaju njihovom smru, to
im obezbeuje beskompromisnu vernost i veno seanje. Sa kultom linosti
vezan je i kult groba koji postaje novo mesto hodoaa. Zbog njihovog
znaaja u vreme u kome se javljaju, mnogi novi ideoloki pokreti upravo
zapoinju osporavanjem ovih kultnih mesta. Kao bitan deo sekularizacije bilo
je i odvajanje smrti iz krila religije i njena uzurpacija od strane politike ime
je politika postala jedna vrsta savremene religije. Savremeni ovek sve manje
je obuzet sopstvenom smru, a smrt koja ga dotie je uglavnom "smrt drugih".
Svetovne religije dananjeg drutva ne proizvode svoje "sveto" ve operiu sa
onim to je ostalo do religijskog svetog, koristei ideju smrti da bi proizvele
oseanje ovozemaljske besmrtnosti.
Ipak, najnoviji tokovi u duhovnom ivotu Srbije pokazuju proces deseku-
larizacije, odnosno povratak religiji koji zapravo predstavlja politizaciju reli-
gijskih institucija i instrumentalizaciju verskog uenja, pa ga autorka definie
kao desekularizaciju politike i profesionalizaciju religije. Ostvarenje nekog
novog, zamiljenog drutva bez religije, po miljenju autorke, bilo bi mogue
samo u drutvu bez smrti, jer svest o smrti otvara vrata oseanju svetosti pa se
izmeu religije i smrti moe staviti znak jednakosti.
Svojom knjigom Vreme (bez) smrti, Aleksandra Pavievi dala je znaajan
doprinos savremenoj srpskoj tanatologiji i postavila jake temelje za svako da-
lje istraivanje u ovoj oblasti. Analizom medijske posveenosti ovoj temi i
konkretnim antropolokim terenskim istraivanjem osvetlila je individualna
shvatanja o smrti i kolektivnu politizaciju ovog fenomena u savremenoj Srbiji
u okviru aktuelne sekularizacije i desekularizacije drutva. Autorka je uspela
da ovu skrajnutu i pomalo izbegavanu temu vrati u centar interesovanja, kako
etnolokih istraivanja tako i ire publike zainteresovane za promiljanje i re-
vidiranje ideja i koncepata vezanih za smrt. Studija se moe smatrati izuzetno
Pri kazi i kri ti ke / Revi ews & Cri ti ques

Antropologija 12, sv. 3 (2012)
276
uspenim nastavkom doprinosa etnologiji smrti i umiranja koju su zapoeli
Bandi i olovi i predstavljae nezaobilaznu literaturu za sve budue autore
zainteresovane za ovu temu. Veoma lian pristup pisanju i proputanje ideja i
rezultata istraivanja kroz filter linog iskustva, daje posebnu dimenziju i du-
binu radu, koja moe delovati jako podsticajno za itaoce koji se prvi put
susreu sa ovakvom problematikom, istovremeno nudei novi referentni okvir
i veliki broj inovativnih ideja i predloga strunoj italakoj publici.

Mladen Staji



Svakodnevica kao polje kulturnih promena
Povodom knjige itanje svakodnevice, Do Moran. Beograd: Biblioteka
XX vek, 2011.

Znaenje svakodnevice u kolokvijalnom govoru esto se povezuje sa pojmo-
vima "banalno", "dosadno", "istovetno", "konstantno", to ukazuje na doivljaj
svakodnevnog ivota kao postojane pozornice na kojoj se odvijaju line, kultur-
ne i drutvene promene. U naunom diskursu, pak, svakodnevica predstavlja
plodno istraivako polje, sa naglaenim osvrtom na njenu dinaminu stranu
koja kontinuirano inspirie i generie nove perspektive i tretmane ove proble-
matike. Studija "itanje svakodnevice", profesora anglistike i amerikanistike
Doa Morana, predstavlja jo jedan doprinos u tom smislu. Autor svakodnevicu
posmatra kroz naizgled banalne, repetitivne inove poput ekanja u redu, puto-
vanja na posao, rada u kancelariji. Osnovna teza od koje autor polazi svako-
dnevni ivot tumai kao "mikropolitiku" koja nastaje kao rezultat kulturnih pro-
cesa i stoji kao protivtea "makropolitici". Moranova studija je sastavljena od
est poglavlja i obogaena brojnim primerima koje autor crpi poglavito iz per-
spektive svakodnevnog ivota "prosenog" Britanca, a zatim analizira i
uporeuje sa saznanjima do kojih su doli autori poput Miela de Sertoa, Anrija
Lefevra, Zigfrida Krakauera, Marka Oea i drugih.


Svakodnevica i studije kulture

Prvo poglavlje knjige (Uvod ekanje u redu, studije kulture i svakodnevi-
ca) otpoinje sagledavanjem svakodnevice kao simbolikog polja analizom
postojeih normi koje se tiu "ekanja u redu" i ponaanja na autobuskim
stajalitima. Oslanjajui se na studije an-Pola Sartra i Anrija Lefevra, Moran
pravi jedan iskorak kada je re o "itanju svakodnevice" i pitanje svakodnevnog
ponaanja i ustrojstva ljudi posmatra radije kao problem sam po sebi, nego kao