1

DUH I IVOT
Veza duha i ivota spada u one probleme, ija obrada
mora da rauna sa komplikovanim faktorima u tolikoj
meri da se moramo uvati da se i sami ne upletemo u
verbalne mree, sa kojima bi hteli da odgonetnemo veliku
zagonetku. Kako smo drugaije u stanju da ukljuimo u
kretanje misaonog toka one skoro bezgranine komplekse
injenica, koje oznaavamo kao duh ili ivot, nego da ih
dramski pri-kaemo pomou verbalnih pojmova, tih
etona intelekta? Ova nedoumica u odnosu na verbalni
pojam izgleda mi teka, ipak ini mi se da je posebno na
mestu onda kada se neko sprema da govori funda-
mentalnim stvarima. Sigurno da su nam rei duh i ivot
vrlo prisne, ak prastari poznanici, figure koje se ve
hiljadama godina pomeraju tamo-amo na ahovskoj tabli
miljenja. Problem je, izgleda, zapoeo u prastaro doba
kada je neko doao do otkria koje zbunjuje da ivotni
dah, koji u poslednjem ropcu naputa telo samrtnika,
znai neto vie od strujanja vazduha. Stoga jedva da je
sluajno da onomatopej-ske rei kao ruah, ruh, roho
(hebrejski, arapski, sva-hili) oznaavaju i duh, nita manje
jasno od grkog i latinskog spiritus.

Da li stvarno znamo pri svom Doznavaju verbalnog
pojma ta je zapravo duh? Ili, da li smo
['1] Predavanje odrano 29. oktobra 1926. u Literarnom drutvu
Augsburg u okviru ciklusa predavanja Priroda i drutvo.
2
sigurni da kada upotrebimo ovu re svi mislimo na jednu
te istu stvar? Da nije re duh mnogoznana i neizvesna,
pa ak sumnjivo mnogoznana? Ista re duh
upotrebljava se za nepredstavljivu, trans-cendentnu ideju
sveopteg znaenja; banalno, kao pojam koji odgovara
engleskom mind; nadalje, kao sinonim za
intelektualistiki vic, onda za avet, zatim za nesvesni
kompleks, spiritistike pojave koje prouzrokuju pomeranje
stolova, automatsko pisanje, lupu itd., i zatim u
prenosnom smislu za dominantni stav izvesne socijalne
grupe duh koji tamo vlada i najzad u materijalnoj
otelotvorenosti kao recimo u alkoholnim piima
piritus. Ovo nije rava ala, ve, s jedne strane,
potovanja dostojna starina nemakog jezika, s druge,
meutim, paraliua sputanost misli, tragina konica za
sve one koji se nadaju da na lestvicama rei dopru do
nadzemaljskih visina istih ideja. Jer, im se izgovori re
duh, nisu dovoljna sva ogranienja trenutno naglaenog
smisla da potpuno spree mnogoznano prelivanje te rei.
Zbog toga moramo postaviti fundamentalno pitanje,
ta zapravo treba oznaiti sa reju duh kada se koristi u
vezi sa pojmom ivot? Ni u kom sluaju ne srne se utke
pretpostaviti da, u osnovi uzev, svako tano zna ta se
misli pod reima duh i ivot.
Nisam filozof, ve samo empiriar, tako da sam u
svim teim sluajevima sklon da odluujem na osnovu
iskustva. Gde, meutim, ne postoji opipljiva iskustvena
podloga, tu radije ostavljam nabaena pitanja bez
odgovora. Stoga u uvek nastojati da apstraktne veliine
svedem na njihov iskustveni sadraj, da bih donekle bio
siguran da i sam znam emu govorim. Moram priznati
da u stvari ne znam ta je duh, a isto tako malo znam ta
je ivot. ivot poznajem samo u obliju ivog tela; ak ni
nejasno ne nasluujem ta bi ivot po sebi i za sebe u ap-
straktnom stanju mogao jo da znai izvan te obine rei.
Stoga moram, za sada, da umesto ivotu govorim
ivotu tela, a umesto duhu, psihikom. Ovo ni u kom
sluaju ne inim stoga da bih u postavljenom pitanju
izbegao razmatranje odnosa tela i due; naprotiv, nadam
se da u upravo pomou iskustvene podloge omoguiti
duhu stvarno postojanje a ovo ne na raun ivota.
Pojam ivoga tela zadaje objanjenju, potrebnom za
nae svrhe, svakako manje tekoa od opti-jeg pojma
ivota, poto je telo stvar koja se moe predoiti i iskusiti,
to je od izvanredne pomoi o-vekovoj mogunosti
predstavljanja. Stoga emo se lako sloiti u tome da je telo
interno povezani sistem materijalnih jedinica prilagoen
potrebama ivota i, kao takav, ulima shvatljiva pojava
ivog bia, ili, jednostavnije reeno, svrhovno rasporeena
materija koja omoguava ivot biu. Da bi se izbegle
ne-jasnosti, eleo bih da skrenem panju na to da u de-
finiciji tela nisam uveo i izvesno neto, naime ono to ja
nejasno oznaavam kao ivo bie. Sa ovim razdvajanjem,
koje za sada neu ni zastupati ni kriti-kovati, telo ne treba
shvatiti samo kao mrtvo gomilanje materije, ve kao
materijalni sistem koji priprema i omoguuje ivljenje,
ipak uz uslov da ono bez prisustva ivog bia ne bi moglo
iveti, uprkos sve spremnosti. Jer, sasvim nezavisno od
mogueg znaenja ivog bivstva, samom telu nedostaje
neto neophodno za ivot, naime psihiko. To znamo,
naj-pre, iz neposrednog iskustva na nama samima, po-
sredno iz iskustva sa blinjima, zatim iz posrednih
naunih zakljuaka na viim kimenjacima i, poto nema
razloga koji bi govorili protiv, na niim ivotinjama i
biljkama.
Treba li sada ivo bie, kome sam govorio
prethodno, da izjednaim sa psihikim koje nam je tako
rei neposredno opipljivo u ovekovoj svesti i da ponova
postavim prastaro dvojstvo due i tela? Ili, da li bilo gde
postoji razlog koji bi opravdao odvajanje ivog od due?
Time bi i duu shvatili kao svrhovni sistem, kao ustrojstvo
ne samo materije pripremne za ivot, ve ive materije, ili,
tanije, ustrojstvo ivotnih zbivanja. Uopte nisam siguran
da e ovo miljenje naii na opte odobravanje, poto se
toliko naviklo na gledite da su dua i telo ivo dvojstvo,
tako da je ovek jedva bez daljnjega sklon da duu smatra
samo ustrojstvom ivotnih procesa koji se odigravaju u
telu.
Koliko nae iskustvo uopte omoguava zakljuke
bivstvu due, pokazuje nam psihike procese kao pojavu
zavisnu od nervnog sistema. Poznato je sa dovoljnom
sigurnou da unitavanje izvesnih de-lova mozga
uslovljava odgovarajue psihike ispade. Kimena modina
i mozak sadre najbitnije spojnice senzornih i motornih
puteva, takozvane refleksne lukove. Sta se pod tim misli
najbolje u pokazati na jednom jednostavnom primeru.
Prstom se dodirnuo vreo predmet vrelina je odmah
dovela u stanje razdraenja nervne zavretke koji prenose
dodir. Razdraenje menja stanje celog sprovodnog puta
sve do kimene modine a odatle do mozga. Ali ve u
kimenoj modini, koja prima dodirnu dra, dalje se
prenosi promena stanja na susedne motorne ganglij-ske
elije, koje sa svoje strane alju drai u miie ruke, to
uslovljava iznenadnu kontrakciju i povlaenje ake. Sve
ovo se deava takvom brzinom, da svesni opaaj bola esto
3
nastupa tek onda kada je ruka ve povuena. Reakcija je,
dakle, usledila automatski i postala je svesna tek
naknadno. Ali ono to se deava u kimenoj modini bie
opaajnom Ja privedeno u obliku slike dopunjene
pojmovima i nazivima. Na osnovu ovakvog refleksnog luka,
dakle, od drai koja se kree od spolja ka unutra i
podstre-ka koji sledi od iznutra ka spolja, moe se stvoriti
slika procesa koji lee u osnovi psihikog.
Uzmimo sada manje jednostavan primer: ujemo
nejasan ton koji u poetku nema nikakvog drugog uticaja
do da nam daje povoda da ga sluamo da bismo saznali
ta znai. U ovom sluaju zvuna dra izaziva u mozgu
itav niz predstava, slika, koje se spajaju sa zvunom
drai. To su delom tonske slike, delom vidne slike, delom
oseajne slike. Pri tom re slika koristim naprosto u
smislu predstave. Psihiko neto, naravno, moe postati
sadraj svesti, to jest postati predstava tek onda ako je
predstavljivo, upravo ako se sliva u sliku. Stoga sve
sadraje svesti nazivam slikama, poto, u stvari,
predstavljaju od-slikavanje procesa u mozgu.
Nizu slika, pokrenutom zvunom drai, iznenada se
pridruuje tonska slika seanja, skopana sa vidnom
slikom, naime kloparanje zmije zvearke. Neposredno
skopano sa tim, usledio je alarmni signal celoj telesnoj
muskulaturi. Refleksni luk je potpun; ali u ovom sluaju
razlikuje se od prethodnih injenicom to je izmetu
senzorne drai i motornog podstreka ubaen modani
proces, psihiki niz slika. Iznenadna napetost tela
retrogradno izaziva pojave na srcu i krvnim sudovima, koji
se psihiki izraavaju kao strah.
Na ovaj nain moe se nainiti predstava vrsti
psihikog. Ono se sastoji od odraza jednostavnih procesa
u mozgu i od odraavanja takvih odraza u skoro
beskrajnom nizu. Ovako stvorene slike imaju svoj-
stvo svesnosti. Bivstvo svesti je zagonetka ije ree-nje ne
znam. Ali, isto formalno, moe se rei da psihiko neto
postaje svesno tek kada stupa u odnos sa Ja. Ako ove veze
nema, onda je ono nesvesno. Zaborav pokazuje kako esto
i kako lako sadraji gube svoju vezu sa Ja. Stoga svest
rado uporeujemo sa svetlou reflektora. Samo predmeti
na koje pada svetlosni snop stupaju u polje opaanja.
Meutim, predmet koji je sluajno u tami nije prestao da
postoji, on se samo ne vidi. Tako se i nama nesvesno
psihiko nalazi negde i to najverovatnije u nita
drugaijem stanju do kada ga Ja opaa.
Ovo ini dovoljno razumljivim svest kao vezu prema
Ja. Ali kritika taka je Ja. Sta treba razu-meti pod Ja?
Oigledno, i pri svoj jedinstvenosti Ja radi se vrlo
raznovrsno sastavljenoj veliini. Ja poiva na odrazu
ulnih funkcija, koje prenose drai od spolja i iznutra,
dalje poiva na ogromnoj zbirci slika prolih zbivanja.
Svim ovim izvanredno raznolikim delovima potrebna je
vrsta veza koju ini svest. ini se da je svest neophodni
preduslov ove-kovog Ja. Ali bez Ja ne moe se zamisliti ni
svest. Ova na izgled protivurenost reava se, moda, na
taj nain to Ja shvatamo kao odraz, svakako ne jednog
jedinog ve mnogih zbivanja i njihove skladne igre, naime
svih onih zbivanja i sadraja od kojih se sastoji svest
sopstvenoga Ja. Njihovo mnotvo stvarno ini jedinstvo,
pri emu veze svesti, kao neka vrsta tee, privlae pojedine
delove u pravcu verovatno fiktivnog centra. Stoga ne
govorim samo Ja, ve kompleksu Ja, sa osnovanom
pretpostavkom da je Ja promenljivog sastava i stoga
nestalno, pa prema tome ne moe biti jednostavno Ja. Na
ovom mestu se na alost ne mogu osvrnuti na klasine
promene Ja koje se susreu kod duevnih bolesnika ili u
snovima.
Pomou ovog shvatanja Ja kao sastava psihikih
elemenata logino smo dovedeni do pitanja: da li je Ja
centralna slika, iskljuivi predstavnik celog ovekovog
bia? Da li je ono u vezi sa svim sadrajima i funkcijama i
da li se izraava kroz njih?
Na ovo pitanje moramo odgovoriti odreno. Ja--svest
je kompleks koji ne obuhvata celinu ovekovog bia ona
je pre svega beskrajno vie zaboravila nego to zna. Ona je
beskrajno mnogo ula i vi-dela a toga nikada nije postala
svesna. Misli se razvijaju s one strane njene svesti, tavie
one ekaju spremne a da ona nita tome ne zna. Ja
jedva da ima maglovitu predstavu neverovatno vanoj re-
gulaciji unutranjih telesnih zbivanja kojoj slui
simpatiki nervni sistem. Ono to Ja u sebi obuhvata, to
je moda najmanji deli od onog to bi u sebi morala da
obuhvata jedna potpuna svest.
Zbog toga Ja moe biti samo delimian kompleks.
Moda je Ja onaj jedinstveni kompleks, ije unutranje
jedinstvo znai svest? Ali nije li moda svako jedinstvo
psihikih delova upravo svest? Nije jasno zato bi samo
jedinstvo izvesnog dela ulnih funkcija i izvesnog dela
seajnog materijala trebalo da predstavlja svest a ne i
jedinstvo drugih psihikih delova. Kompleks vienja,
sluanja, itd. ima jaku i dobro organizovanu unutranju
povezanost. Nema razloga da se ne pretpostavi da bi i ovo
moglo biti svest. Kao to pokazuje sluaj gluve i slepe
4
Helen Keler, da bi se uspostavila ili omoguila svest do-
voljni su ulo pipanja i oseanje sopstvenog tela.
Stoga svest sopstvenog Ja zamiljam kao sastav razliitih
ulnih svesti, pri emu se samostalnost pojedinane
svesti gubi u jedinstvu nadreenog Ja.
Kako Ja ni u kom sluaju ne obuhvata sve psihike
delatnosti i pojave, to Ja u sebi ne sadri sve odraaje, a i
volji uz sve napore ne uspeva da prodre u izvesne njoj
zatvorene regione, naravno da se postavlja pitanje da li
postoji jedinstvo svih psihikih aktivnosti koje bi bilo
slino svesti sopstvenog Ja, neka vrsta vie ili ire svesti,
u kojoj bi nae Ja bilo opaajni sadraj, kao to je na
primer u mojoj svesti akt vienja, i koja bi kao i ovaj bila
stopljena u vioj povezanosti sa meni nesvesnim aktivno-
stima. Naa svest sopstvenom Ja mogla bi da bude
ukljuena u jednu potpunu svest, kao manji krug u
veem.
Kao to akt vienja, sluanja itd. proizvodi odraz, koji
se, vezan za Ja, pokazuje u svesnosti dotine radnje, tako
se i Ja, kao to je ve pomenuto, moe razumeti kao odraz
svih svojih obuhvatnih delatnosti. Skoro bi se smelo
oekivati da sve psihike delatnosti ostavljaju odraz i da je
to ak njihova sutinska priroda, inae ih uopte ne bismo
mogli nazvati psihikim. Zbog toga nisu jasni razlozi
zato nesvesne psihike delatnosti ne bi trebale da imaju
svojstva slikovnosti kao i one koje su predoive mojoj
svesti. A kako je ovek, kako nam izgleda, jedna u sebi
zatvorena ivotna jedinica, onda nam je vrlo blizak
zakljuak da bi odrazi svih psihikih delatnosti bili saeti
u optu sliku celog oveka koju on sagledava i saznaje kao
Ja.
Protiv ove pretpostavke ne bih mogao da navedem
neke bitnije razloge, ali ono e ostati dokono sanjarenje
sve dok ne nastane potreba da se time neto objasni. I
kada bi nam za objanjenje izvesnih psihikih injenica
bila potrebna mogunost postojanja neke vie svesti, ipak
bi to sve ostalo na istoj pretpostavci, poto dokazivanje
neke vie svesti od one nama poznate daleko prevazilazi
mogunosti naeg razuma. Uvek postoji mogunost da u
tami s one strane nae svesti stvari mogu izgledati sasvim
drugaije nego to moemo da zamislimo, ak i uz
naj-smeliju pronicljivost.
U daljem toku mog izlaganja jo u se vratiti na ovo
pitanje. Stoga emo ga ostaviti po strani i ponovo se
posvetiti prvobitnom pitanju due i tela. Iz prethodno
reenog mogao se stei utisak odraaj-nom bivstvu
due. Dua je sled, niz slika u najirem smislu, ali ne
sluajna uporednost ili uzastopnost, ve iznad svih mera
smisaon i svrhovan sastav, u slikama izraena oiglednost
ivotnih delatnosti. I isto kao to je ivotno spremnoj
materiji tela potrebno psihiko da bi bila sposobna za
ivot, tako i dua mora pretpostaviti ivo telo, da bi njene
slike mogle da ive.
Dua i telo su par suprotnosti i kao takvi
izraz jednog bia, ija priroda se ne moe spoznati ni iz
materijalnih pojava ni iz unutranjeg neposrednog
opaaja. Zna se da po prastarom shvatanju ovek nastaje
iz susreta due sa telom. Ali tanije je rei da se jedno
nesaznajno ivo bie ijoj prirodi se naprosto ne moe
nita rei do da time nejasno oznaavamo zbirni pojam
ivota od spolja pojavljuje kao materijalno telo, iznutra
sagledano, meutim, kao niz slika ivotnih delatnosti koje
se odvijaju u telu. Jedno je isto to i drugo, tako da nas
spopada sumnja da na kraju krajeva to itavo odvajanje
due i tela nije nita drugo do svesna razumna mera raz-
dvajanja jednog te istog injeninog stanja u dva vida,
kojima smo nepravino pripisivali ak i samostalno
postojanje.
Naunom postupku nije uspelo da odgonetne za-
gonetku ivota, ni u organskoj materiji niti u tajanstvenom
nizu slika due, zbog ega smo jo uvek u potrazi za ivim
biem, ije postojanje moramo transponirati s one strane
iskustvenoga. Ko poznaje ponore fiziologije, njemu e se od
toga zavrteti u glavi, a ko neto zna dui, on e biti
oajan zbog pomisli da bi ovo udnovato ogledalno bie
ikada trebalo da bilo ta makar i priblino sazna.
Sa ovog stanovita ovek lako moe da izgubi sve
nade da se bilo ta moe otpoeti sa onom nejasnom,
tajanstvenom stvari koju nazivaju duh. Samo jedno mi
izgleda jasno, naime: kao to je ivo bie zbirni pojam
ivota u telu, tako je i duh zbirni pojam psihikog bia,
zbog ega se pojam duh esto mea i upotrebljava umesto
pojma dua. Kao takav duh spada u isti onaj svet kao i
ivo bie, to jest u iste maglovite neizdvojenosti. I sumnja
da dua i telo na kraju krajeva nisu jedna te ista stvar vai
i za prividnu suprotnost duha i ivog bia. Oni su naime
isto tako jedna te ista stvar.
Da li su ovakvi zbirni pojmovi uopte potrebni? Zar
ne bismo mogli da se zadovoljimo sa ve i tako dovoljno
tajanstvenom suprotnou duevnog i te-lesnog? Sa
prirodno-naunog stanovita ovde bismo morali da se
zaustavimo. Ali postoji i stanovite spoznajnog morala,
koje ne samo da nam omoguuje ve nas i tera da idemo
5
dalje i da preskoimo tu na izgled neprelaznu granicu. To
stanovite je psiholoko.
U dosadanjem izlaganju oslonac mi je bilo realistiko
stanovite prirodno-naune misli, ne dovodei pri tom u
sumnju osnovu na kojoj stojim. Da bih ukratko mogao da
objasnim ta podrazumevam pod psiholokim
stanovitem, moram da pokaem da su iskljuiva
opravdanja realistikog stanovita podlona ozbiljnoj
sumnji. Uzmimo, na primer, ono to jednostavni razum
smatra neim najrealnijim, naime materiju: prirodi
materije imamo samo nejasne teorijske pretpostavke,
slike, koje je stvorila naa psiha. Talasno kretanje ili
suneva emanacija koji pogaaju u oko, preko opaanja
prevode se u svetlost. Psiha prepuna slika je ono to svetu
dodeljuje boje i zvu-ke, a to se tie one najrealnije,
racionalne sigurnosti iskustva, ono je i u svom
najjednostavnijem obliku jo uvek preko svake mere
komplikovani sklop psihikih slika. Tako, u neku ruku, od
neposrednog iskustva nema nita do zapravo samo psihi-
kog. Psihiko sve posreduje, prevodi, filtrira, alego-rie,
rastae, pa ak i falsifikuje. Mi smo uvijeni u oblak
promenljivih slika beskrajnih preliva u tolikoj meri da
ovek prosto zaeli da, zajedno sa onim poznatim
sumnjivcem, uzvikne: Nita nije sasvim istinito a i to
nije sasvim istinito. Ta magla oko nas je tako gusta i tako
varljiva, da smo morali da iznaemo egzaktne nauke da
bismo mogli da ugrabimo bar zraak takozvane stvarne
prirode stvari. Svakako da jednostavnijem razumu ovaj
jasan svet nee izgledati maglovit, ali ako ga uronimo u
duu primitivnog oveka i njegovu sliku sveta posmatramo
sa sveu kulturnog oveka naslutiemo svu gustinu
sutona u kome se jo nalazimo.
Sve to znamo svetu i ta neposredno doivljavamo
su sadraji svesti, koji pritiu iz dalekih, tamnih izvora. Ne
bih eleo da osporavam ni relativnu vrednost realistikog
esse in re, niti idealistikog esse in intellectu
solo stanovita, ve mi je namera da ove krajnje
suprotnosti sjedinim pomou esse in anima, zapravo
pomou psiholokog stanovita. Mi ivimo neposredno
samo u svetu slika.

Ako ovo stanovite uzmemo ozbiljno, onda iz toga
proistiu naroite posledice, naime, pri tom se vrednost
psihikih injenica ne moe podvesti ni pod kritiku
saznanja ni pod prirodno-nauno iskustvo. Jedino pitanje
bie: da li sadraj svesti postoji ili ne? Ako postoji, onda je
on vaei ve samim tim postojanjem. Prirodna nauka
moe se prizvati samo onda, ukoliko sadraj pretenduje da
bude iskaz odreenoj stvari koja se moe sresti u
spoljnjem iskustvu; kritika saznanja samo onda ako se
neto to se ne moe saznati postavi kao da je saznato.
Uzmimo primer koji svako zna: prirodna nauka nije nigde
otkrila Boga, kritika saznanja dokazuje nemogunost
spoznaje Boga, meutim, dua odudara od svega svojim
tvrenjem iskustvu Boga. Bog je psihika injenica
neposredne iskustvenosti. Kada ne bi bilo tako, Bogu
nikada ne bi bilo ni rei. injenica je punovredna u samoj
sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsiholoki
dokaz a nepristupana je svakom obliku nepsiholoke
kritike. Ona moe biti ak naj neposrednije a time i
najrealnije iskustvo, koje se ne moe ni ismejati niti
dokazivanjima osporiti. Samo ljudi sa nerazvijenim ulom
za injenice ili su-jeverna zatucanost mogu se boriti protiv
ove isti-
ne. Sve dok iskustveno saznanje Boga ne zahteva optu
vanost ili apsolutno postojanje Boga, nemogua je svaka
kritika, jer se iracionalan fakat, kao na primer injenica
da postoje slonovi, ne moe kri-tikovati. Ipak saznanje
Boga spada u relativno opte vaea iskustva, tako da
svako otprilike zna ta se misli pod izrazom iskustveno
saznanje Boga. Nauna psihologija mora to priznati kao
injenicu koja se relativno esto susree. Takoe ne
smemo tako jednostavno prei ni preko onoga to je
ozloglaeno kao sujeverje. Ako neko tvrdi da je video
duhove ili da je omaijan, i da mu to znai vie od obine
prie, onda se opet radi injenici koja je opte poznata u
toj meri da svako zna ta se misli pod duh ili
omaijavanje. Stoga moemo biti sigurni da u ovakvom
sluaju imamo posla sa odreenim psihikim kompleksom
injenica, koje su u ovom smislu isto tako realne kao i
svetlost koju vidim. Dodue ja ne znam kako bih u
spoljnem iskustvu mogao dokazati duh umrlog, niti mogu
predstaviti logina sredstva pomou kojih bih bio u stanju
da nuno neto zakljuim nastavku ivota posle smrti,
pa ipak moram da se pomirim sa injenicom da dua u
svim vremenima i svim mestima iznosi svoje iskustveno
saznanje duhovima, kao to isto moram uzeti u obzir i
injenicu da mnogi ljudi poriu ovo subjektivno iskustvo.
Posle ovih vie-manje optih razlaganja vratio bih se
pojmu duha, koji nigde nismo mogli da obuhvatimo sa
6
naim ranijim realistikim stanovitem. Duh oznaava
(isto kao i Bog) predmet psihikog iskustva, koji se ne
moe nigde dokazati u spoljnem svetu i racionalno se ne
moe raspoznati. Ako se jednom oslobodimo predrasude
da svaki pojam moramo svesti ili na predmete spoljneg
iskustva ili na aprioristike kategorije razuma, onda nau
panju i radoznalost moemo posvetiti onom udnom i jo
nepoznatom biu, koje se oznaava reju duh. U jednom
ovakvom sluaju uvek je korisno baciti pogled na
verovatnu etimologiju naziva, poto vrlo esto
2 Jung. Odabrana dela. III
upravo istorijat rei baca zauujue svetio na prirodu
psihikog predmeta koji joj je u osnovi.
Duh, nemaka re Geist je od davnina, jo u
staronemakom a zatim u anglosaksonskom re gast,
oznaavala nadzemaljsko bie, nasuprot telu. Po Klugeu
(Kluge) osnovno znaenje rei nije sasvim sigurno, ipak
izgleda da postoje veze sa staro-nordijskim geisa, besneti,
sa gotskim us-gaisyan, razjariti nekog, sa
vajcarskonemakim f-gaista, biti van sebe i sa
engleskim aghast, uzbuen, ljutit. Ovu vezu najbolje
ilustruju drugi govorni obrti. Spopao ga bes znai da je
neto palo na njega, sedi na njemu, zajailo ga, uzjaio ga
avo, on je opsednut, neto je ulo u njega itd. Na
prepsiholokom stupnju a i danas u pesnikom jeziku,
koji svoje dejstvo ima da zahvali svom jo ivom
primitivizmu, afekti se rado personifikuju kao demoni.
Zaljubiti se znai: pogodila ga Amorova strela. Erida je
bacila jabuku razdora meu ljude itd. Kada doemo izvan
sebe od besa, onda oigledno da vie nismo identini sa
samim sobom, ve da smo u posedu nekog demona, duha.
Praatmosfera iz koje je nekada proistekla re duh ivi
jo u nama, svakako na psihikom stupnju koji se nalazi
neto ispod svesti. Ali kako pokazuje moderan spiritizam,
potrebno je vrlo malo da bi se ponovo izneo na povrinu
onaj komad primitivne vrste duha. Ako bi se etimoloko
poreklo pokazalo kao ispravno (to je vrlo verovatno), tada
bi duh u ovom smislu bio odraz personifikovanog afekta.
Ako se neko upusti u neobazrive komentare i prie, onda
se kae da nije drao jezik za zubima ve da mu je,
zajedno sa njim, jezik odlutao, im se oigledno izraava
da je njegov govor postao samostalno bie koje ga je
povuklo i odbeglo zajedno s njim. Psiholoki bismo
rekli: svaki afekat je sklon da postane autonomni
kompleks,

da se odvoji od hijerarhije svesti i da, kad god je
to mogue, povue za sobom i Ja. Stoga nije nikakvo udo
to primitivni razum u tome vidi udeo stranog, nevidljivog
bia, duha. U ovom sluaju duh je odraz samostalnog
afekta,
zbog ega su stari duhove podesno nazivali i imagines, slike.
Obratimo sad panju drugim nainima upotrebe pojma
duh! Fraza on je radio u duhu njegovog pokojnog oca, jo je
dvosmislena, jer re duh u ovom sluaju oznaava i duha nekog
mrtvog i nain shva-tanja. Drugi govorni obrti su: U njega se
uselio novi duh, iz njega zrai novi duh, ime treba da se
izrazi obnavljanje stava. Osnovna predstava je opet uzimanje u
posed od strane duha, koji je, na primer, u nekoj kui postao
spiritus rector. Meutim, isto tako se zabrinuto moe rei: U
toj porodici zavladao je zao duh.
Ovde se vie ne radi personifikaciji afekata, ve
predoavanju celokupnog raspoloenja ili izraeno psiholoki
stava. Rav stav, izraen kao zao duh, shodno naivnom
shvatanju ima otprilike istu psiholoku funkciju kao i
personifikovani afe-kat. Ovo bi moglo da bude mnogima udno
poto se pod stavom obino zamilja postaviti se prema ne-
emu, dakle delatnost sopstvenog Ja a samim tim i namera.
Stav i raspoloenje ni izdaleka nisu uvek produkti volje, ve za
svoju svojstvenost mnogo ee imaju da zahvale psihikom
inficiranju, pri-meru i uticaju okoline. Kao to je poznato ima
ljudi iji lo stav truje atmosferu, njihov zao primer de-luje
zarazno, zbog njihove odvratnosti drugi ljudi postaju nervozni.
U kolama moe samo jedan napa-san uenik da pokvari duh
celog razreda, i obrnuto, vedro i bezbrino raspoloenje deteta
moe da obasja i razvedri inae munu porodinu atmosferu,
to je, naravno, mogue samo onda kada se stav svakog po-
jedinca poboljava pomou dobrog primera. Tako se stav moe
probiti i protiv svesne volje loe drutvo upropaava dobre
obiaje. Ovo se najjasnije vidi u masovnoj sugestiji.
Stoga se stav ili nain shvatanja mogu, kao i afekat,
nametnuti od spolja ili da potiu iznutra i zbog toga se i
izraavaju istim govornim metaforama. Na prvi pogled stav
izgleda znatno kompliko-vaniji od afekta. Pri bliem istraivanju
ovo, meu-
2*
19


tim, nije sluaj, poto je veina stavova svesno ili
ne-svesno sagraena na nekoj sentenci, koja esto ima
karakter poslovice. Ima stavova ija se duboka sen-tenca
odmah osea ili ak i primeuje, odakle potie mudra
izreka. esto se stav moe okarakterisati jednom jedinom
reju, po pravilu, idealom. Ne retko sutina stava nije ni
sentenca ni ideal, ve potovana i podraavana osoba.
Vaspitanje koristi psiholoke injenice i pokuava da
pomou sentenca i ideala sugerie prigodne stavove, od
kojih u stvari mnogi ostaju aktivni celog ivota kao trajna
nad-predstava. One su, kao i duhovi, uzeli u posed nekog
oveka. Na primitivnom stupnju je ak vizija uitelja
majstora, pastira, Pojmena ili Pojmandra ona koja
personificira vodeu nadpredstavu i konkretizuje je do
slikovne pojave.
Ovde se pribliavamo pojmu duh, koji daleko
prevazilazi animistiki oblik rei. Pouna sentenca ili
mudra izreka je po pravilu rezultat velikog iskustva
pojedinca, zbir pogleda i zakljuaka, zgusnutih u par
znaajnih rei. Kada se, na primer, re jevanelja Imajte,
kao da nemate nita, podvrgne podrobnoj analizi, uz
pokuaj da se rekonstruiu svi oni doivljaji i reakcije koji
su doveli do ovakve sutine ivotne mudrosti, onda ovek
mora da se divi obilju i zrelosti ivotnog iskustva, koji se
nalaze iza svega ovoga. To je impozantna re koja se
snano uti-skuje u najintimnije tenje i ove, ponekad,
trajno zauzima. One sentence ili ideali, koji u sebi sadre
obimna ivotna iskustva i duboka razmiljanja, ine ono
to oznaavamo kao duh u najboljem znaenju te rei.
Ako nadpredstava ove vrste zadobije neogranienu
prevlast, onda ivot proivljen pod ovim vodstvom
nazivamo duhovno uslovljen ili duhovni ivot. Sto je
bezuslovniji i to je prinudniji uticaj nadpred-stave, tim
vie ova ima prirodu autonomnog kompleksa, koji se
svesti sopstvenom Ja suprotstavlja kao nepobitna
injenica.
Ne treba meutim prevideti da ovakve sentence ili
ideali ne izuzimajui ni najbolje nisu arobne rei
bezuslovnog dejstva, ve da mogu zagospodariti samo pod
izvesnim uslovima, naime onda kada im od samog
subjekta neto izlazi u susret afekat koji je spreman da
prihvati ponueni oblik. Samo pomou reakcije oseanja
moe ideja, ili ve ta je nadpredstava, postati autonomni
kompleks; bez ovog ideja ostaje zamisao, pojam podreen
svesti, samo intelektualni eton, bez odreujue snage.
Ideja samo kao intelektualni pojam nema nikakvog uticaja
na ivot, poto u ovom stanju ne znai nita vie od iste
rei. Obrnuto, kada ideja dostigne znaaj auto-nomnog
kompleksa, onda preko raspoloenja deluje na ivot
linosti.
Ovakvi autonomni stavovi ne smeju se smatrati
neim to se ostvaruje pomou nae svesne volje i naeg
svesnog izbora. Kao to sam prethodno rekao da je svemu
tome potrebna pripomo oseanja, isto tako sam mogao
rei da mora postojati nesvesna spremnost s one strane
svesne volje da bi se oformio autonomni stav. ovek tako
rei ne moe hteti da bude duhovan. Jer kojegod principe
mi izabrali i prema njima stremili, sve je uvek podreeno
naem miljenju i naoj svesti i zbog toga nikada ne moe
postati neto to bi bilo nezavisno od svesne samovolje.
Stoga je pre pitanje sudbine koji e princip vladati naim
stavom.
Neko e sigurno postaviti pitanje da li onda uopte
ima oveka kome bi sopstvena slobodna volja bila vrhovni
princip, tako da mu je svaki stav odabran namerno. Ne
verujem da je bilo ko dostigao, ili da e dostii, ovu
boansku slinost, ali znam da mnogi tee ovom idealu,
poto su opsednuti herojskom idejom apsolutne slobode.
Negde su svi ljudi zavisni, svi su nekako odredljivi, jer
nisu bogovi.
Naa svest ne izraava ovekovu totalnost, ve jeste i
ostaje deo. Ve sam u uvodnom izlaganju naznaio
mogunost da naa svest sopstvenom Ja nije neophodno
i jedina svesnost u naem sistemu, ve je moda nesvesno
podreeno iroj svesti, isto kao to su jednostavniji
kompleksi podreeni Ja-kompleksu.
Uopte ne znam kako bih mogao da dokaem da u
nama postoji svest via ili dalja od svesti sopstvenog Ja,
ali ako takva postoji, onda bi morala znatno da ometa
svest sopstvenog Ja. ta time mislim eleo bih da
razjasnim na jednostavnom primeru: pretpostavimo da
na optiki sistem ima sopstvenu svest i da je stoga jedna
vrsta linosti koju bismo mogli da oznaimo kao ona
linost. Recimo, sada je ona linost otkrila izvanredno
lep pogled i utonula divei se ovom otkriu. Iznenada
akustiki sistem uje signal automobila. Optiki sistem je
nesvestan ovog opaanja. Od Ja slede sad nareenja
miiima, koja su optikom sistemu nesvesna, da telo
premeste na drugo mesto u prostoru. Pokret iznenada
8
oduzima objekt onoj svesti. Da oi mogu da misle, one bi
dole do zakljuka da je svet svetlosti izloen svim
moguim tamnim smetnjama.

Neto slino moralo bi da se desi naoj svesti kada bi
ira svest postojala, svest koja bi, kako sam prethodno
naveo, bila odraz celog oveka. Postoje li zaista takve
tamne smetnje, koje se ne pokoravaju volji i koje ne moe
odstraniti nikakva namera? I da li postoji negde u nama
neto nedodirljivo, u ta bi mogli sumnjati da je izvor
ovakvih smetnji? Na prvo pitanje bez dalnjega moemo
odgovoriti potvrdno. Na stranu neurotiari, ve kod
normalnih ljudi bez tekoa moemo posmatrati svakojaka
zadiranja i smetnje iz druge sfere iznenadna promena
raspoloenja, nalet glavobolje, nekud je odletelo ime po-
znanika koga upravo treba predstaviti, neka melodija
proganja nas ceo dan, ovek bi eleo neto da uradi ali
volja za tim je neobjanjivo iezla, ovek zaboravlja ono
to ni po koju cenu nije eleo da zaboravi, unapred se
raduje kako e se ispavati a san nikako ne nailazi, ili
spava a fantastini, neprijatni snovi ometaju spavanje,
trae se naoare koje su na nosu, novi kiobran se
ostavlja neznano gde. Ovaj spisak lako bi mogao da se
produi u beskonanost. A ako ak ispitujemo psihologiju
neurotiara, onda se kreemo usred tih
najparadoksalnijih smetnji. Nastaju neverovatni simptomi
oboljenja a da ipak nijedan organ nije bolestan. Bez i
najmanjeg telesnog poremeaja temperatura skae na
preko 40C, bez
ikakvog razloga nailaze stanja straha praena guenjem,
prisilne predstave iju besmislenost uvia i sam pacijent,
promene na koi koje nailaze i nestaju ne hajui ni za
uzrok ni za terapiju. I ovde je spisak beskrajan. Naravno,
za svaki sluaj postoji pogodno ili nepogodno objanjenje
koje, meutim, ve slede-i sluaj ne razjanjava. Ali
postojanje smetnji je vie nego sigurno.
to se tie drugog pitanja, porekla smetnji, treba
obratiti panju na to da je medicinska psihologija uvela
pojam nesvesnog i podnela dokaze da te smetnje poivaju
na nesvesnim procesima. To je dakle isto kao kada bi naa
ona linost otkrila da pored vidljivih moraju postojati jo i
nevidljivi odredni faktori. Ako sve nije obmana, onda
izgleda da su ne-svesni procesi sve drugo ali ne i
neinteligentni. Njima naroito nedostaje automatski i
mehaniki karakter. Oni stoga po finoi ni na koji nain
nisu manje vredni od svesnih procesa, naprotiv, ne tako
retko oni znatno nadmauju svesni uvid.
Naa zamiljena optika linost moe u to da sumnja,
da li iznenadni poremeaji njenog svetlosnog sveta potiu
iz neke svesti. Pa tako i mi moemo da sumnjamo u jednu
iru svest a da pri tom nemamo vie razloga za sumnju
nego optika linost. Meutim, kako nam nee uspeti da
se prenesemo u stanje ire svesti, to bi bilo i njeno
poimanje, onda bi bilo sasvim umesno da te tamne sfere
sa naeg stanovita nazovemo nesvesno.
Na ovom mestu izlaganja opet sam se vratio na ranije
ve naeto pitanje vie svesti, poto je problem ivotno
odreujue snage duha, kojim se ovde bavimo, povezan sa
procesima s one strane svesti sopstvenog Ja. Prethodno
sam vie uz put primetio da ideja bez afekta nikada ne
moe postati ivotno odreujua veliina. Nastajanje
izvesnog duha nazvao sam i sudbinskim pitanjem, da bih
time izrazio da naa svest nije u stanju da voljno stvori
autonoman kompleks. On nije autonoman dok se ne
sudarimo sa njim, kada nam oevidno pokae svoju
nad-monost nad svesnom voljom. On je, naime, i jedan
23
od onih poremeaja koji potiu iz tamne sfere. Kada sam
prethodno rekao da ideju mora susresti reakcija oseanja,
pod tim sam mislio na nesvesnu spremnost koja preko
svoje afektivne strane dopire do dubina koje vie nisu
pristupane naoj svesti. Tako na svesni razum nikada
ne moe razoriti korene neurot-skih simptoma; za ovo su
potrebni emocionalni procesi, koji izgleda da mogu
uplivisati i na simpatiki nervni sistem. Isto tako bismo
mogli rei da, kada to iroj svesti izgleda pogodno, svesti
sopstvenog Ja prisilna ideja se postavlja kao nareenje.
Onaj ko je svestan svog vodeeg principa zna sa kakvim
neporecivim autoritetom ovaj raspolae naim ivotom. Ali
po pravilu svest je isuvie zaokupljena dostiza-vanjem
postavljenih ciljeva, tako da nikada ne polae rauna
prirodi duha koji odreuje njen ivot.
Posmatrano psiholoki, fenomen duha izgleda, kao i
svaki autonomni kompleks, kao Ja-svesti nadreena ili
bar dodeljena namera nesvesnog. Ako bismo bili pravedni
prema sutini onog to nazivamo duh, onda bi umesto
nesvesnog pre morali govoriti vioj svesti, poto nas

pojam duha navodi da s njim povezujemo i misao
njegovoj nadreenosti nad Ja-sveu. Nadreenost nije
duhu pripisana kao plod svesnog mudrovanja, ve se ovo
u njegovoj pojavi ocrtava kao bitno svojstvo, kao to se
moe videti iz svedoanstava svih vremena, poev
od Svetog pisma do Nieovog Zaratustre. Duh psiholoki
nastupa kao lino bie katkad vizionarski razgovetno. U
hrian-skoj nauci on je tree lice trojstva. Ove injenice
dokazuju da duh nije uvek samo oblikovana ideja ili
sentenca, ve u svom najjaem i najneposrednijem oitom
prikazivanju ak razvija svojstven samostalni ivot, koji se
osea kao ivot bia nezavisnog od nas. Sve dok se duh
moe oznaiti i opisati pomou shvatljivog principa ili
izraajne ideje, on se ne osea kao samostalno bie. Ali
kada njegova ideja ili njegov princip postanu nesagledivi,
kada poreklo i cilj njegovih namera postane mraan a ipak
se silom probijaju, tada se nuno doivljava kao
samostalno bie, kao neka vrsta vie svesti, i tada njegova
nesaglediva, nadmona priroda vie ne moe da se izrazi
pojmovima ljudskog razuma. Tada se naa izraajna
sposobnost maa drugih sredstava ona stvara simbol.
Pod simbolom ni u kom sluaju ne podrazume-vam
alegoriju ili samo znak, ve upravo sliku koja treba da
najbolje oznai nejasno nasluenu prirodu duha. Simbol
ne obuhvata i objanjava, ve ukazuje na daleki,
neshvatljivi, nejasno naslueni smisao koji se nalazi izvan
njega a koji se ne moe zadovoljavajue izraziti nijednom
reju naeg dananjeg jezika. Duh, koji se moe prevesti u
pojam, je psihiki kompleks jo unutar dohvatnog
podruja nae svesti. On nee produkovati niti initi ita
vie od onoga to smo uloili u njega. Ali duh, kome je za
izraz potreban simbol, predstavlja psihiki kompleks koji
sadri stvaralaku klicu nesagledivih mogunosti. Najbolji
primer je istorijski utvrena i pregledna delotvor-nost
hrianskih simbola. Ako se bez predrasuda sagleda
efekat ranohrianskog duha na um skromnih, prosenih
ljudi drugog veka, onda ovek moe samo da se udi i divi.
Ali ovaj duh je bio stvaralaki kao retko koji. Stoga nije
udo to je taj duh smatran bojom promisli.
Upravo je nadmonost ove promisli, koja se jasno
oseala, ono to je pojavi duha dodeljivalo karakter
otkrovenja i bezuslovni autoritet opasno svojstvo; jer
ono to bismo eventualno smeli da nazovemo via svest, ni
u kom sluaju nije uvek vie u smislu naih svesnih
vrednosti, ve je esto u najotrijoj suprotnosti sa naim
prihvaenim idealima. Ova hipotetina svest zapravo bi
trebalo da se oznai kao ira, da ne bi dolo do zablude
da je ova uvek via u intelektualnom ili moralnom smislu.
Duhova ima mnogo, vedrih i tmurnih. Stoga se ne sme
izvesti zakljuak da je duh neto apsolutno, ve je to neto
relativno, emu je potrebna dopuna i popuna, a to se
ostvaruje kroz ivot.

Postoji isuvie mnogo primera gde je
duh zaposeo oveka u tolikoj meri, da ovek vie nije ni
iveo ve samo duh, i to ne u smislu ivota koji bi za
oveka bio bogatiji i potpu-
niji, ve na po ivot tetan nain. Ovim ni u kom sluaju
ne smatram da je smrt hrianskih muenika besmisleno
i nepotrebno unitenje naprotiv, jedna takva smrt moe
znaiti potpuniji ivot nego neto drugo pod tim mislim
na duh izvesnih sekti koje potpuno negiraju ivot. emu
duh ako je ovaj istre-bio ljude? Strogo montanistiko
shvatanje sigurno da je odgovaralo najviim moralnim
zahtevima tog vremena, ali je unitavalo ivot. Stoga
verujem da i duh koji odgovara naim najviim idealima
nalazi svoja ogranienja u ivotu. Sigurno je on
neophodan ivotu, jer je ist Ja-ivot, kao to nam je
isuvie dobro poznato, krajnje nedovoljna i
nezadovoljavajua stvar. Samo je ivot, koji se ivi u
izvesnom duhu, vredan ivota. udno je da ivot, koji se
ivi samo iz sopstvenog Ja, po pravilu ne samo toj osobi
ve i drugima deluje tupo. Obilje ivota zahteva vie od
sopstvenog Ja, potreban mu je duh, to jest nezavi-stan i
nadreen kompleks, koji je oigledno u stanju da oivi sve
one psihike mogunosti do kojih ne moe dopreti svest
sopstvenog Ja.
Ali, kao to strasti koje streme slepom, nesputanom
ivotu, tako ima i strasti koje bi duhu, zbog njegove
stvaralake nadmoi rtvovale sav ivot. Ova strast od
duha stvara zloudni tumor koji besmisleno razara ljudski
ivot.
ivot je kriterijum istine duha. Duh koji oveka izvlai
iznad svih ivotnih mogunosti a ispunjenje trai samo u
sebi je zabludan duh ne bez ovekove krivice, kome je
ostavljena mogunost da se poda ili ne.
ivot i duh su dve sile, ili neophodnosti, izmeu kojih
je postavljen ovek. Duh daje njegovom ivotu smisao i
mogunost najveeg razvitka. Ali ivot je neophodan
duhu, jer njegova istina nije nita ako ne moe da ivi.


OSNOVNI PROBLEM DANANJE PSIHOLOGIJE
Poto je srednji vek kao i antika, pa ak i celo
oveanstvo od svojih prvih poetaka, polazilo od
ubeenja u postojanje supstancijalne due, u drugoj
polovini devetnaestog veka nastala je psihologija bez
due. Pod uticajem naunog materijalizma sve ono to se
nije moglo videti oima niti opipati rukama, postalo je
sumnjivo, pa ak i vie od toga, ozloglaeno, jer je bilo
sumnjivo da je metafiziko. Kao nauno a time i uopte
doputeno vailo je samo ono to je ili priznato kao
materijalno ili se moglo izvesti iz ulno opaajnih uzroka.
Ovaj preokret se dugo pripremao, on nije poeo tek sa
materijalizmom. Kada je gotsko doba sa svojim visokim
stremljenjima, koje se podizalo na osnovi usko
ogranienoj kako geografski tako i po gledanju na svet, sa
duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja,
tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa
horizontalom moderne svesti. Svest vie nije rasla u
visinu, ve u irinu, geografski i po svom gledanju na svet.
Vera u supstancijalnost duhovnog polako je uzmicala pred
rastuim ubeenjem u osnovnu sup-stancijalnost
psihikog, sve dok najzad tokom skoro etiri stolea
vrhunska svest evropskih mislilaca i istraivaa nije duh
sagledala u potpunoj zavisnosti od materije i materijalnih
uzroka.
[1] Predavanje odrano 1931. u Beu. objavljeno u: Europische
Revue. VII (1931) pod naslovom: Die Entschleierung der Seele.
11
Sigurno bi bilo pogreno rei da su filozofija ili
prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Uvek je
bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligentnih naunika u
oblasti prirodnih nauka, koji su, zbog vieg uvida i dubljih
razmiljanja, u svemu tome uestvovali ne bez protesta pa
se ak i opirali, ali njima je nedostajala popularnost a
njihov otpor naspram velikog talasa opteg, emocionalnog
povlai-vanja fizikog pokazao se nemonim. Ne treba
vero-vati da je takav snani preokret gledanja na svet
potekao iz racionalnih razmiljanja, poto uopte nema
racionalne misli koja bi mogla da dokae ili negira duh ili
materiju. Oba pojma su, kao to to danas zna svaki
inteligentan ovek, nita drugo do simboli, postavljeni za
nepoznate faktore, ije postojanje je potvrivano ili
osporavano zavisno od udi individualnih temperamenata
ili od duha vremena. Intelektualne pekulacije nita nije
ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim
fenomenom a samim tim da je smatra, u krajnjoj liniji,
igrom elektrona ili, s druge strane da bezakonje koje vlada
u atomskom jezgru oglasi za duhovni ivot.
Da je metafizika duha u devetnaestom veku
za-menjena metafizikom materije, intelektualno uzevi je
ista opsena, meutim, psiholoki to je neuvena
revolucija pogleda na svet. Onaj svet preobraa se u ovaj
svet, svako obrazlaganje i svaka svrhovnost, pa ak i svaki
smisao nalaze se samo u empirijskim granicama na
izgled, tako smatra naivni razum, sve nevidljivo
unutranje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti
temelje na takozvanim injenicama.
Upravo je beznadeno pokuati da se filozofski obradi
ovaj iracionalni preokret. Bolje je ne initi ovaj pokuaj,
poto, ako neko danas duhovni ili duevni fenomen svede
na funkciju lezda, moe doi-veti pobono potovanje od
strane sugraana, meutim ako neko pokua da raspad
atoma zvezdane materije objasni kao emanaciju
stvaralakog duha sveta, ti isti sugraani e ga aliti kao
duevno nenormalnog. A ipak su oba objanjenja
podjednako logi
na, podjednako metafizika, podjednako voljna i
podjednako simbolina. Saznajno teorijski je isto
do-pustljivo ovekovo poreklo izvoditi iz ivotinjskog
stabla, kao i ivotinjska stabla iz oveka. Ali, kao to je
poznato, Dakueu (Dacqu) je sagreenje u odnosu na duh
vremena akademski uzeto za zlo. Sa duhom vremena se
nije aliti, poto je on religija, bolje reeno veroispovest ili
vjeruju, ija iracionalnost ne ostavlja nijednu
prekobrojnu elju ali koji istovremeno ima neprijatno
svojstvo da za sebe zadrava apsolutno merilo svih istina,
polaui pravo da su sve vrline na njegovoj strani.
Duh vremena se ne moe obuhvatiti kategorijama
ljudskoga razuma. On je penchant, oseajna sklonost
koja, iz nesvesnih razloga, sa nadmonom sugestijom
deluje i povlai sa sobom sve slabije duhove. Drugaije
misliti nego to se danas misli, uvek ima primesu neeg
protivzakonitog i tetnog, pa ak nepristojnog, patolokog
ili bogohulnog i zbog toga je socijalno opasno za pojedinca.
Besmisleno on pliva protiv matice. Kao to je ranije bila
sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve to jeste
jednom roeno i stvoreno stvaralakom voljom duhovnog
Boga, tako je i devetnaesti v otkrio samu po sebi
razumljivu istinu da sve potie iz materijalnih uzroka.
Danas duevna snaga ne izgrauje telo, ve obrnuto, iz
svog hemizma materija stvara duu. Ovaj preokret bi bio
smejurija da nije jedna od najveih istina duha vremena.
Popularno je i stoga pristojno, razumno, nauno i
normalno tako misliti. Duh treba zamisliti kao epifenomen
materije. Sve se svodi na ovaj zakljuak i kada se ne kae
ba duh ve psiha, i ne ba materija ve mozak,
hormoni ili instinkti i nagoni. Dui dati sopstvenu
supstanciju suprotno je duhu vremena, poto bi to bila
jeres.
Sada smo otkrili da je voljno, intelektualno nasilje
naih praotaca bila pretpostavka da ovek ima
supstancijalnu duu, da je ona boanske prirode i stoga
besmrtna, da postoji sopstvena duevna snaga koja
izgrauje telo, odrava njegov ivot, lei njegove bolesti i
da je dua sposobna da ivi nezavisno
od tela, da postoje bestelesni duhovi sa kojima opti dua
i duhovni svet s one strane naeg empirijskog ovog sveta,
iz koga dui pritie nauka duhovnim stvarima ije se
poreklo ne moe nai u ovom vidljivom svetu. Meutim,
opta svest jo nije otkrila da je isto tako nadmena i
fantastina naa pretpostavka da je prirodno da materija
proizvodi duu, da su majmuni stvorili oveka, da je
Kantova Kritika istoga uma nastala iz harmoninog
sadejstva gladi, ljubavi i energije, da elije mozga
fabrikuju misli i da sve to drugaije ne moe biti.
Ko je zapravo ova svemogua materija? Opet je to
stvaralaki Bog, koji je samo sada odbacio svoj
antropomorfizam i za to poprimio oblija univerzalnog
pojma, kome svi uobraavaju da znaju ta s pod njim
12
zamilja. Naa opta svest je, dodue, neuveno narasla u
irinu i daljinu, ali na alost samo prostorno a ne i
vremenski, inae bismo imali znatno ivlje istorijsko
oseanje. Kada naa opta svest ne bi bila samo efemerna,
ve istorijska, znali bismo za sline preobraaje bogova jo
iz vremena grke filozofije, to bi nam moglo dati povoda
za malo kritike nae sadanje filozofije. Ali duh vremena
vrlo efikasno spreava ovakva razmiljanja. Tom duhu
istorija znai samo arsenal pogodnih argumenata, tako da
se, na primer, moe rei, jo je stari Aristotel znao... itd.
Pred ovakvim stanjem stvari ovek se stvarno mora
zapitati odakle duh vremena crpi ovu strahovitu snagu.
On je bez sumnje vrlo vaan psihiki fenomen,
prejudicijum, koji je u svakom sluaju tako bitan da
uopte ne moemo dospeti do naeg problema due dok
prethodno njemu ne udovoljimo.

Kao to sam prethodno pomenuo, neodoljiva sklonost
da se prvenstveno sve objasni iz fizikog odgovara
horizontalnom razvitku svesti poslednjih etiri stolea.
Horizontalna tendencija proistie kao reakcija na
iskljuivu vertikalu gotskog doba. To je etnopsiholoka
pojava, koja se kao takva uvek nalazi s one strane
individualne svesti. Tano kao primitivci tako i mi najpre
postupamo sasvim nesvesno, da bi
tek posle duga vremena otkrili zato smo tako postupali. U
meuvremenu zadovoljavamo se svakojakim neprikladnim
racionalizacijama.
Kad bismo bili svesni duha vremena, znali bismo da smo
skloni da prvenstveno objanjavamo iz fizikog zato to je ranije
isuvie mnogo objanjavano iz duhovnog. Ovo saznanje odmah
bi nas kritiki usa-glasilo u odnosu na na penchant. Samima
sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga
inimo istu greku. Mi precenjujemo materijalne uzroke i
mislimo da je tek sada naeno ta-no objanjenje, poto
uobraavamo da nam je materija poznatija od metafizikog
duha. Ali materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. njoj
ne znamo nita. Tek sa ovim saznanjem vraamo se u stanje
ravnotee. Ovim nikako ne osporavamo usku povezanost
psihikog sa fiziologijom mozga, lezda i tela uopte, mi smo
duboko uvereni u injenicu da su nai sadraji svesti u velikoj
meri determinisani ulnim opaanjima, da nam nesvesni
hereditet uti-skuje nepromenljiva fizika i psihika karakterna
svojstva, na nas ostavlja najdublji utisak sila nagona koja moe
da sputa, podstakne ili modifikuje duhovne sadraje. Moramo
priznati da je ljudska dua, bilo gde doli sa njom u dodir,
najpre i pre svega verni odraz svega to nazivamo materijalnim,
empirijskim, ovostranim u uzroku, svrsi i smislu. I najzad,
shodno priznanjima, ovek se pita da dua na kraju krajeva
nije pojava drugog reda, takozvani epifenomen i sasvim zavisna
od fizikog supstrata. Na praktini razum i ovostranost se
slau sa ovim, a samo naa sumnja u svemo materije je ono
to nam moe dati povoda da kritiki osmotrimo ovu naunu
sliku due.
Ovakvom posmatranju due ve je zamereno da sve
duevno ini nekom vrstom izluevine lezda misli kao sekret
mozga i da je to psihologija bez due. U ovakvom
sagledavanju dua svakako da nije nikakav ens per se. nikakva
pa i za sebe postojea stvar, ve samo izraz fizikih materijalnih
procesa. Da ovi procesi imaju svojstvo svesti to je najzad tako,
3 Jung. Odabrana dela. III

33
a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni govora psihi,
poto tada ni emu ne bi bilo govora, poto ovo, naime,
uopte i ne postoji. Dakle, svest je conditio sine qua non
psihikog, to jest i sama dua. Zbog toga su sve moderne
psihologije bez due psihologije svesti, u kojima psihiki
nesvesno ne postoji.
Naime, ne postoji jedna moderna psihologija, ve vie
njih. To je udnovato, poto postoji
samo jedna matematika, jedna geologija, jedna zoologija, j
edna botanika itd. Ali postoji tako mnogo psihologija, da
ameriki univerzitet moe svake godine da publiku-je
debelu svesku pod naslovom Psychologies oj 1930 itd.
Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija.
Naime, isto tako nema samo jedne filozofije, ve mnogih.
Ovo stanje pominjem zbog toga to izmeu filozofije i
psihologije postoji neraskidiva veza, veza koja je
zajamena povezanou njihovih predmeta kratko
reeno objekt psihologije je dua, objekt filozofije je svet.
Do nedavno psihologija je bila posebni deo filozofije, ali se
sada pribliava, kako je prorekao Nie, uspon psihologije,
koji preti da proguta filozofiju. Unutranja slinost obe
disciplino sastoji se u tome to su obe sistematsko
formiranje miljenja predmetima koji su izvan potpunog

iskustva i zbog toga ne mogu biti dovoljno obuhvaeni
empirijskim razumom. Zbog toga ovi drae spekulativni
razum na formiranje miljenja, koje onda sledi u takvom
obimu i takvoj raznorodnosti, da je filozofiji, kao i
psihologiji potrebno mnogo debelih svezaka da bi
obuhvatila sva razliita miljenja. Obe discipline ne mogu
da izau na kraj jedna bez druge, a stalno jedna drugoj
liferuje neizgovorene i obino nesvesne pretpostavke.
Moderno ubeenje u primat fizikog u krajnjoj liniji
vodi u psihologiju bez due, to jest psihiko u tome ne
moe biti nita drugo do biohemijski efe-kat. Moderna,
nauna psihologija, koja objanjava sa stanovita duha,
uopte ne postoji. Danas se niko ne bi mogao da usudi da
naunu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne,
od tela nezavisne due. Ideja duha po sebi, jednog u
samom sebi postojeeg duhovnog svetskog sistema koji bi
bio neophodna pretpostavka postojanja autonomne
individualne due, kod nas je u najmanju ruku krajnje
nepopularna. Svakako moram dodati da sam jo godine
1914. pri takozvanoj Joint Session Aristotelian Society,
Mind Association i British Psychological Society prisu-
stvovao simpozijumu u Bedford Collegeu u Londonu, koji
je postavio pitanje: Are individual minds contained in God
or not? Da li su individualne due obuhvaene u Bogu ili
ne? Da je neko u Engleskoj pokuao da ospori nauni
karakter ovih drutava, kojima pripada creme engleske
inteligencije, ne bi naao naklonjenog sluaoca. Stvarno,
ja sam izgleda bio jedini koji se udio ovoj diskusiji koja je
omoguila da se ponovo uju argumenti XIII veka. Ovaj
sluaj je znak da ideja autonomnog duha, ije postojanje
se pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo, jo nije
izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu, niti da je
postala srednjovekovni fosil.
Seanje na ovu injenicu moe nam, moda, dati
hrabrosti da se uoi i psihologija sa duom, to jest
nauka dui koja bi bila zasnovana na pretpostavci
autonomnog duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne
sme da nas uplai, poto hipoteza duha nije nita
fantastinija od hipoteze materije. Kako stvarno nemamo
pojma kako psihiko moe proistei iz fizikog, a psihiko
ipak nekako jeste, postoji, slobodni smo da pretpostavimo
i obrnuto, da psiha proistie iz duhovnog principa sline
nedostupnosti kao materija. Ovakva psihologija svakako
ne bi mogla da bude moderna, poto je suprotno od ovog
moderno. Zbog toga moramo, hteli ne hteli, da se vratimo
na nauku dui naih praotaca, jer su oni bili ti koji su
stvorili ovakvu pretpostavku.

Staro shvatanje je bilo da je dua esencijalni ivot
tela, ivotni dah, neka vrsta ivotne sile, koja za vreme
trudnoe ili roenja ili oploenja prelazi u fizis, u
prostornost i ponovo naputa samrtno telo sa poslednjim
izdisajem. Dua je po sebi i za sebe neprostorno bie, a
poto je pre i posle telesnog po-
stojanja, ona je i bezvremena i praktiki besmrtna. Ovo
gledite je, posmatrano sa stanovita moderne naune
psihologije, ista iluzija. Kako ovde ne elimo da se
bavimo metafizikom, pa ni modernom, potrebno je bez
predrasuda ispitati empirijsku opravdanost ovog starog
shvatanja.
Imena koja ljudi daju svom iskustvu su esto di-
rektno obavetajna. Odakle potie re dua? Seele (dua),
kao i englesko soul, gotsko saiwala, staroger-mansko
saiwal, etimoloki je srodno sa grkim aio-los, pokretno,
areno, sjajno. Grka re psiha kao to je poznato naziva
se i leptir. Saiwal je, s druge strane, srodno
staroslovenskoj rei sila, snaga. Ova povezanost baca
svetio i razjanjava praznaenje rei Seele: ona je
pokretaka sila, ivotna snaga.
Latinski naziv animus, duh, i anima, dua, je isto to
i grko anemos, vetar. Druga grka re za vetar, pneuma,
isto tako znai i duh. U gotskom sreemo istu re kao
us-anan, izdisati, a u latinskom an-helare, teko disati, U
staronemakom spiritus sanctus je prevoeno kao atum,
Atem (dah). U arapskom je rih, vetar, ruh, dua, duh.
Sasvim slinu srodnost imaju grko psiha, koja je u vezi
sa psiho, dihati, psihos, sve, psihros, hladan, i fiza, meh.
Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grkom i
arapskom naziv za duu blizak sa predstavom usta-
lasanog vazduha, hladnog daha duhova. Zbog toga
najverovatnije i primitivno shvatanje daje dui nevidljivo
vazduasto telo.
Razumljivo je bez daljnjega da se, poto je disanje
znak ivota, dah smatra ivotom, isto kao i kretanje i
pokretaka snaga. Drugo primitivno shvatanje vidi duu
kao vatru ili plamen, poto je toplota isto tako znak ivota.
udnovato, ali ipak ne retko primitivno shvatanje
identifikuje duu sa imenom. Ime individue je njena dua,

zbog toga i obiaj da ,s davanjem imena predaka
inkarnira dua pretka u novoroene. Ovo shvatanje ne
znai svakako nita drugo do priznavanje svesti
sopstvenog Ja kao izraza due. esto se dua identifikuje
sa senkom, zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na
senku.
Stoga je i opasno podne (junjaki as duhova), poto je
tada senka sasvim mala. to je isto to i ivotna
ugroenost. Senka izraava isto ono to su Grci nazivali
sinopados, pozadi sledei, oseanje neshvatljive ive
prisutnosti, zbog ega su i due nestalih oznaavane kao
senke.
Ovi nagovetaji mogu pokazati kako je prashva-tanje
doivljavalo duu. Psihiko izgleda kao ivotni izvor, kao
primum movens, kao duhovna ali objektivna prisutnost.
Stoga i primitivni ovek zna da razgovara sa svojom
duom, ona ima u njemu glas. poto ona nije isto to i on
sam i njegova svest. Za praiskustvo, psihiko nije zbirni
pojam svega subjektivnog i voljnog kao to je to za nas,
ve neto objektivno, to ivi iz samog sebe i poiva na sa-
mom sebi.
Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano, poto
se ne samo na primitivnom stupnju, ve i kod kulturnog
oveka psihiko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj
meri izvan kontrole nae svesne volje. Tako, na primer,
obino ne moemo potisnuti emocije, loe raspoloenje ne
moemo preobratiti u dobro, snove ne moemo niti
naruiti niti otkazati. ak i najinteligentnijeg oveka mogu
povremeno da opsednu misli kojih nije u stanju da se
oslobodi ni uz najvei napor volje. Nae pamenje moe
nainiti sulude skokove kojima moemo samo
bespomono da se udimo, a na pamet nam padaju i
fantazije koje niti smo ikada traili niti oekivali. Mi samo
volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da smo gospo-
dari u sopstvenoj kui. U stvarnosti smo strahovito
upueni na to da nae nesvesno psihiko samo od sebe
ispravno funkcionie i da nas u danom sluaju ne ostavlja
na cedilu. Kad se prouava psihologija neurotiara, onda
je oveku direktno smeno to uop-te ima psihologa koji
psihu poistoveuju sa sveu. A psihologija neurotiara
se, kao to je poznato, samo nebitno razlikuje od
psihologije takozvanih normalnih, jer ko danas sasvim
sigurno nije neurotian?
S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo
to staro shvatanje due kao neeg nezavisnog, ne samo
objektivnog ve i direktno opasno samovoljnog ima svog
opravdanja. Dalja pretpostavka da je ovo tajanstveno bie
koje izaziva strah istovremeno izvor ivota, psiholoki je
isto tako razumljivo, poto iskustvo pokazuje kako
Ja-bivstvo, naime svest, proistie iz nesvesnog ivota.
Psihiki ivot malog deteta postoji bez dokazive svesti
sopstvenog Ja, zbog ega prve godine jedva da ostavljaju
neke tragove seanja. Odakle dolazi sve ono dobro i
korisno to nam pada na pamet? Odakle oduevljenje,
inspiracija i svako povieno ivotno oseanje? Primitivni
ovek u dubini svoje due osea ivotni izvor, on je
duboko impresioniran stvaralakom de-latnou njegove
due, zbog toga veruje u sve ono to deluje na duu,
naime u magine obrede svih vrsta. Zbog toga je za njega
dua ivot uopte, za koji on ne uobraava da ga modelira,
ve da u svakom pogledu zavisi od nje.
Ideja besmrtnosti due, ma kako nam zvuala
neuveno, primitivnoj empiriji nije nita izvanredno.
Sigurno da je dua neto neobino. Ona se ne moe tano
lokalizovati u prostoru, gde ipak sve postojee zauzima
odreeni prostor. Mi pretpostavljamo kao sigurno da su
nae misli u glavi, ali ve pri oseanjima postajemo
nesigurni, poto izgleda da ona pre nastanjuju predeo
srca. Oseaji su potpuno rasporeeni preko celoga tela.
Naa teorija je, dodue, da je sedite svesti u glavi. Ali
Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi to
veruju da su njihove misli u glavi. Svaki razuman ovek
misli srcem. Izvesna crnaka plemena svoju psihiku
lokalizaciju ne fiksiraju ni za glavu ni za srce, ve za
trbuh.
Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridruuje se
injenica da psihiki sadraji uopte poprimaju
vanprostorni karakter, im napuste sferu ose-aja. Koje
prostorno merilo moemo primeniti za misli? Da li su one
male, velike, duge, tanke, teke, tene, prave, krune ili
kakve? Ako hoemo da nainimo ivu predstavu nekog
etvodimenzionalnog bia u odreenom prostoru, onda
nam je za to sigurno misaono bie model.
Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi se postojanje
psihe moglo jednostavno osporiti! Ali ovde imamo
neposredno iskustvo neemu postojeem, usaenom u
nau izmerenu, odmerenu trodimenzionalniu stvarnost,
kojoj zapanjujue nije slino u svakom po- gledu a ni u
detaljima, a ovu ipak odraava. Dua bi mogla biti
matematika taka a istovremeno i itav svet zvezda
nekretnica. Naivnom shvatanju ne moemo zameriti to
smatra da se ovako paradoksalno bie granii sa
boanstvom. Kada nema prostora, onda nema ni tela. Telo
umire, ali nevidljivo, van-prostorno, moe li ono da
nestane? Osim toga ivot i dua su bili pre no to je bilo

sopstveno Ja, a kada Ja ne postoji, kao za vreme spavanja
ili besvesti, ipak postoje ivot i dua, kao to pokazuju
snovi ili kao to se moe videti na drugom. Zato bi
naivno shva-tanje, s obzirom na ovakva iskustva, trebalo
da osporava da dua ivi s onu stranu tela? Moram
priznati da u ovom takozvanom sujeverju mogu da
sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima
istraivanja naslea ili psihologije nagona.
Da je staro shvatanje dui pridavalo vie, ak
boansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na
injenicu da su stare kulture, unazad sve do primitivnog
oveka, snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja.
Nesvesno stvarno raspolae sa subliminal-nim opaanjima
iji se domaaj granii sa udom. Za priznavanje ovog
stanja na primitivnom stupnju snovi i vizije koriste se kao
vaan izvor informacija, a na ovoj psihologiji nastale su
mone, prastare kulture, kao indijska i kineska, od kojih
su obe do u tanine, filozofski i praktino razradile
unutranji put spoznaje.
Uvaavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja
niukom sluaju nije tako iluzionistiko, kako bi to hteo
na zapadni racionalizam. Mi smo skloni da prihvatimo da
svo saznanje u krajnjoj liniji uvek potie od spolja. Danas,
meutim, sigurno znamo da nesvesno raspolae
sadrajima koji bi, kada bi mogli da se privedu u svest,
znaili nepregledan porast saznanja. Moderna ispitivanja
instinkata, na primer kod insekata, sabrala su bogat
empirijski materijal, koji u najmanju ruku dokazuje da bi
ovek, kada bi u danom sluaju tako postupao kao
odreeni insekt, posedovao mono saznanje. Naravno da
se nikako ne moe dokazati da su insekti svesni svog
znanja, ali da su ovi nesvesni sadraji psihika funkcija u
to nee sumnjati zdrav ljudski razum. Tako i ovekovo
nesvesno sadri celokupnu ivotnu i funkcionalnu formu
niza predaka, tako da u svakom detetu postoji saobrazna
psihika funkcionalna spremnost ve pre svake svesti. I u
odraslom, svesnom ivotu ova nesve-sna instinktivna
funkcija je prisutna i delatna. U njoj su nagovetene i
prisutne sve funkcije svesne psihe. Nesvesno opaa, ima
namere i slutnje, osea i misli slino svesti. Ovo nam je
dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije i ispitivanja
funkcije snova. Samo u jednom pogledu postoji bitna
razlika izmeu svesnog i nesvesnog funkcionisanja psihe.
Dok je svest dodue intenzivna i koncentrovana. ona je
isto efemerna (kratkotrajna) i usredsreena na
neposrednu sadanjost i na ono sledee, a takoe
raspolae samo individualnim iskustvenim materijalom,
koji obuhvata nekoliko decenija. Daljno pamenje je
vetako i u sutini se sastoji od natampanog papira.
Stvar stoji sasvim drugaije sa nesvesnim. Ono, dodue,
nije koncentro-vano i intenzivno, ve polutamno do
tamnog, ono je izvanredno ekstenzivno i moe na
najparadoksalniji nain sastaviti najheterogenlje
elemente, pored neodreene koliine podpragovnih
opaanja raspolae sa neizmernom riznicom nataloenog
ivotnog iskustva svih predaka, koji su samo svojim
postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Ako bi nesvesno
moglo da se personifikuje, onda bi to bilo kolektivni ovek,
s one strane polnih specifiteta, s one strane mladosti i
starosti, roenja i smrti, a raspolagao bi sa priblino
besmrtnim ljudskim iskustvom od jednog do dva miliona
godina. Ovaj ovek bi naprosto bio iznad smena vremena.
Sadanjost bi mu znaila isto toliko kao bilo koja godina u
stotom milenijumu pre Hristovog roenja, on bi snevao
vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostiar na osnovu
svog ne-izmernog iskustva. Jer on je bezbroj puta doiveo
ivot pojedinca, porodice, plemena i naroda, i u ivotnim
unutranjim oseanjima poseduje postajanje, bujanje i
proticanje.
Na alost, ili moda sreom, on sanja; bar nam tako
izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne
ukljuuje sopstvenu svest svojih sadraja, u ta, s druge
strane, nismo sasvim sigurni, isto tako malo kao kod
insekata. Takoe izgleda da ovaj kolektivni ovek nije
osoba, ve neto kao beskrajna struja ili moda more slika
ili oblika, koji nam pritiu u svest u snu ili u
nenormalnim psihikim stanjima.
Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj beskrajni
iskustveni sistem nesvesne psihe oznaili kao iluziju,
poto je nae vidljivo i opipljivo telo sasvim slian
iskustveni sistem, koji u sebi jo uvek nosi vidljive tragove
prastarog razvitka, a nesumnjivo je svrhovna,
funkcionalna celina, inae uopte ne bismo mogli da
ivimo. Nikome ne bi palo na pamet da uporednu
anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se
ne moe smatrati iluzijom istraivanje kolektivno
nesvesnog ili vrednovanje ovog kao izvora saznanja.
Gledano sa naeg spoljneg stanovita, duevno nam
u sutini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja, pomou
kojih ono nije samo prouzrokovano, ve uzrono sazdano.
Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo
objasniti samo od spolja i preko svesti. Kao to znate,
Frojdova psihologija je nainila ovaj pokuaj. Ovaj
poduhvat, meutim, mogao bi da ima stvarnog uspeha
samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo neto to
nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. Ali
nesvesno je uvek ve prethodno tu, poto je ono jo od

iskona nasleena funkciona spremnost. Svest je kasnije
roeni potomak nesvesne due. Bilo bi pogreno ivot
predaka objanjavati iz poznih epigona (nasljednika),
stoga je, po mome miljenju, pogreno nesvesno
posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Obrnuto je,
stoga, sigurno tanije.
Ali to je gledite stare psihologije koja je, poznavajui
neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje lei skriveno
ispod praga efemerne (privremene), individualne svesti,
pojedinanu duu uvek posmatrala samo kao zavisnu od
duhovnog svetskog sistema. Ona nije samo stvorila
hipotezu, ve joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da
je ovaj sistem bie sa voljom i sveu, ak da je osoba, i
ovo bie nazvala je Bogom, i ovaj joj je bio zbirni pojam
sve realnosti. On joj je bio najrealnije bie, prima causa, iz
kog se jedino mogla objasniti dua. Ova hipoteza ima
psiholoko opravdanje poto se ne moe smatrati
neopravdanim da se bie, koje je u poreenju sa ovekom
skoro besmrtno i skoro sa veitim iskustvom, nazove
boanskim.
Prethodno reeno opisuje problematiku psihologije
koja se za objanjenje osnova ne poziva na fiziki, ve na
duhovni sistem, iji primum movens nije materija i njeni
kvaliteti niti energetsko stanje, ve Bog. Ovde je vrlo blizu
iskuenje da se, uz ukazivanje na modernu prirodnu
filozofiju, energija ili lan vital nazove Bog i da se time
duh i priroda shvate kao jedno. Sve dok se ovakav
eksperimenat ograniava na maglovite visine spekulativne
filozofije, ostaje bezopasan. Ali ako sa tim otponemo da
operiemo u niim sferama naunog iskustva, ubrzo emo
se zaplesti u bezizlazne nejasnoe, poto se ovde radi
praktiki vanim objanjenjima. Mi se, naime, ne bavimo
psihologijom sa isto akademskim zahtevima, ija su
objanjenja praktiki beznaajna, ve nam je potrebna
praktina psihologija, koja je praktiki ta-na, koja daje
takva objanjenja koja se moraju potvrditi u svojim
praktinim rezultatima. Na bojnom polju praktine
psihoterapije upueni smo na ivotne rezultate, gde ne
moemo postavljati teorije koje se ne tiu pacijenata ili im
ak tete. Ovde je esto ak ivotno vano da li se
objanjava iz fizikog ili iz duhovnog. Ne zaboravimo da
naturalistikom gleditu sve to je duh izgleda kao iluzija,
i da obrnuto, duh esto mora da odrie i savlada neto to
je nametljiva fizika injenica, da bi sam mogao da
postoji. Ako priznajem samo prirodne vrednosti, pomou
moje fizike hipoteze u obezvredniti, omesti ili ak
razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. Ako, meutim,
krenem u krajnjoj liniji samo prema duhovnim
orijen-tacionim takama, onda u pogreno shvatiti i izvr-
iti nasilje nad prirodnim ovekom u njegovom fizikom
pravu postojanja. Ne mali broj samoubistava u
psihoterapijskom postupku rezultat je ovakvih promaaja.
Da li je energija Bog ili Bog energija, malo me brine, jer to
i inae ne mogu znati. Meutim, potrebno je da znam
kako se to mora psiholoki objasniti.
Moderna psihologija vie ne stoji na jednom ili
drugom stanovitu, ve izmeu na opasnom
ne-samo--nego-i-ono-drugo, jednoj od najzavodljivijih
prilika z krajnje beskarakterni oportunizam! To je
neosporno najvea opasnost coincidentia oppositorium,
intelektualnog osloboenja od suprotnosti. Kako moe iz
ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da
nastane neto drugo do bezoblina i neusmerena ne-
odreenost? Prednost jednoznanog principa objanjenja
je, nasuprot ovome, oigledna bez daljnjega on
dozvoljava gledite koje daje smer. Neosporno da se ovde
radi vrlo tekom problemu. Mi moramo imati realnost,
realnu osnovu objanjenja na koju bismo mogli da se
pozovemo, dok je nemogue da moderni psiholog i dalje
uporno nastoji na fizikom stanovitu, kada mu je jednom
postala jasna opravdanost duhovnog stanovita. Ali ovo
drugo stanovite nee moi da sasvim usvoji, poto se ne
mogu zanemariti osnove relativne vanosti fizikog
stanovita. Na ta ovek, dakle, treba da se osloni?
Za reenje ovog problema moja razmiljanja su se
kretala uglavnom ovako: konflikt izmeu prirode i duha je
odraz paradoksnog psihikog bia, ono ima fiziki i
duhovni aspekt koji izgleda kao protivure-nost, poto
sutinu psihikog u krajnjoj liniji ne ra-zumemo. Uvek
kada ovekov razum hoe da se iskae neemu to u
krajnjoj osnovi nije shvatio i ne moe da shvati, on mora,
ako je poten, da se suoi sa protivurenou. a da bi ovu
bar donekle upoznao, on mora da je raskine u njene
suprotnosti. Konflikt izmeu fizikog i duhovnog aspekta
samo je potvrda da je psihiko u krajnjoj liniji
neobuhvatno neto. Bez sumnje to je nae jedino
neposredno iskustvo Sve to saznajem je psihiko. ak i
fiziki bol je psihiki odraz koji trpim, sva moja ulna
opaanja koja mi namee svet neprobojnih stvari koje
ispunjavaju prostor su psihike slike koje jedino
predstavljaju moje neposredno iskustvo, poto su samo
one ono to moja svest ima kao neposredni objekt. Da,
moja psiha menja i krivotvori stvarnost, tako da su mi po-
trebna vetaka pomona sredstva da bih mogao da
odredim kakve su stvari izvan mene, da je, na primer, ton

treperenja vazduha odreene frekvence a da je boja
odreena talasna duina svetlosti. U osnovi uzev mi smo
uvijeni u psihike slike u tolikoj meri da uopte nismo u
stanju da izvan nas prodremo u sutinu stvari. Sve to
moemo da saznamo sastoji se od psihikog materijala.
Psiha je najrealnije bivstvo, poto je jedina neposrednost.
Na ovu realnost moe da se pozove psihologija, naime
na realnost psihikog. Ako pokuamo da dublje prodremo
u ovaj pojam, izgleda nam kao da izvesni sadraji ili slike
potiu iz takozvane fizike sredine, kojoj pripada i moje
telo, druge pritiu iz takozvanog duhovnog izvora, i izgleda
da se razlikuju od fizikih stvari, ali zbog toga nisu manje
realne. Da li zamiljam kakav u kupiti automobil, ili u
kakvom se stanju trenutno nalazi dua mog pokojnog oca,
da li me ljuti neka spolj-na injenica ili misao, psihiki je
podjednako realno. Samo jedno se odnosi na svet fizikih,
a drugo na svet duhovnih stvari. Kada moj pojam
realnosti pomerim na psihu, gde je jedino stvarno na
mestu, tada prestaje konflikt izmeu prirode i duha kao
osnova objanjenja. Oni postaju samo oznake porekla za
psihike sadraje,

koji se tiskaju u moju svest Kada me
opee vatra, ne sumnjam u realnost vatre Ali kada
strahujem da bi mogao da se pojavi duh, tada traim
zatitu iza pomisli da je to samo iluzija. Meutim, kao to
je vatra psihika slika odreenog predmetnog zbivanja,
ija je fizika u krajnjoj liniji jo nepoznata, tako je i moj
strah od aveti psihika
slika duhovnog porekla, isto tako realna kao vatra, poto
mi stvara realni strah, isto kao to mi vatra uzrokuje
realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji
istie strah od aveti, nepoznato mi je isto kao to mi je
nepoznata priroda materije. I kao to mi ne pada na pamet
da prirodu vatre objasnim drugaije do pomou hemijskih
i fizikih pojmova, tako isto i ne pomiljam da strah od
aveti razumem drugaije do pomou duhovnih faktora.
injenica da je neposredno iskustvo samo psihiko i
da zbog toga neposredna realnost moe biti samo psihika,
objanjava zato su primitivnom o-veku duhovi i magina
dejstva isto tako predmetni kao i fiziki dogaaji.
Primitivni ovek svoje pra-iskustvo jo nije pocepao u
suprotnosti. U njegovom svetu jo se uzajamno proimaju
duh i materija, a bogovi jo tumaraju po umama i
dolinama. On je jo kao dete, tek poluroeno, jo sneno
zatvoren u svoju duu, u svet kakav stvarno jeste, jo
neizobli-en saznajnim tekoama tek svitajueg razuma.
Iz raspada duha i prirode Zapad je sauvao prirodu u koju
veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve vie uplie
sa svim bolnim i oajnikim pokuajima produhovljavanja.
Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju
objanjava kao Maja, da bi dre-mao u sumraku azijatske
prljavtine i bede. Ali kako postoji samo jedna zemlja, a
Istok i Zapad ne mogu jedno oveanstvo da razdvoje u dve
razliite polovine, tako jo postoji psihika realnost u
prvobitnom jedinstvu i eka na napredak ovekove svesti
od vere u jedno a osporavanje drugog do priznavanja oba
kao konstitutivnih elemenata jedne due.
Ideja psihike realnosti mogla bi se oznaiti kao
najbitnija tekovina moderne psihologije, kada bi kao takva
bila

priznata. Ali izgleda mi da je opti prodor ove ideje
samo pitanje vremena. Ona mora da prodre, poto ve
samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihike
pojave procenjuju u svojim specifinostima. Bez ove ideje
neizbeno se pomou objanjenja povremeno vri nasilje
nad polovinom psihikog. Meutim, sa ovom idejom
stiemo mogunost
4-

da obetetimo onu stranu duevnog ivota koja se
izraava u sujeverju i mitologiji, u religijama i filozofiji. A
ovaj aspekt due zbilja nije za potcenjivanje. Istina koja se
prima preko ula moda je dovoljna razumu, ali ona
nikada ne daje smisao ovekovog ivota, koji zahvata i
oseaje i izraava ih. Snage ose-aja su, meutim, esto
faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odluuju u dobrom
kao i u zlu. Ako te snage ne pomognu naem razumu,
onda je ovaj obino nemoan. Da nas nisu, moda, razum
i dobra na-mera odvratili od svetskog rata ili od bilo
kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su moda naj-
vei duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma, kao na
primer, preobraaj antike privrede u sred-njovekovnu? Ili
eksplozivno irenje islamske kulture?
Kao lekara, naravno da me neposredno ne dotiu ova
pitanja od svetskog znaaja, ja imam posla sa bolesnikom.
Ako je ve bila predrasuda dosadanje medicine da bolest
po sebi i za sebe treba tretirati i leiti, ipak se u novije
vreme sve jae uju glasovi koji ovo miljenje oglaavaju
zabludom i zalau se ne za leenje bolesti, ve bolesnog
oveka. Ovaj isti za-htev namee nam se u leenju
duevnih bolesti. Sve vie i vie skreemo panju sa
vidljivih oboljenja i usmeravamo je na celog oveka, poto
18
smo uvideli da upravo duevne bolesti nisu lokalizovani,
usko ogranieni fenomeni, ve simptomi izvesnog krivog
stava celokupne linosti. Stvarno izleenje stoga se nikada
ne moe oekivati od leenja ogranienog jedino na
smetnje, ve samo od leenja celokupne linosti.
U vezi sa ovim seam se jednog vrlo instruktivnog
sluaja. Radilo se vrlo inteligentnom mladom oveku,
koji je na osnovu podrobnog prouavanja strune
medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje
neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku
prave, izvanredno napisane monografije, tako rei
spremne za tampu i zamolio me da proitam manuskript
i da mu onda kaem zbog ega jo uvek nije ozdravio, iako
bi, prema njegovom naunom miljenju, morao zapravo
biti zdrav. Na osnovu te literature morao sam da mu
priznam da bi on mo

biti izleen ako se radilo samo uvidu u kauzalnu
strukturu neuroze. to nije izleen mora da je uzrok u
tome to on u svom optem stavu prema ivotu pravi
principijelnu greku, koja se svakako nalazi s onu stranu
simptomatologije njegove neuroze. Ve u njegovoj
anamnezi uoio sam da zimu esto provodi u Nici ili Sen
Moricu. Zapitao sam ga ko zapravo plaa ove izlete, pa se
ispostavilo da neka sirota uiteljica, koja ga voli, odvaja od
roenih usta da bi uteenim novcem omoguila mladiu
ove oporavke. U ovoj nesavesnosti lei osnov neuroze i
objanjenje zato ne pomae ni sav nauni uvid. U ovome
je principijelna greka, u moralnom stavu. Pacijent je
smatrao moje miljenje krajnje nenaunim, poto moral
nema niega zajednikog sa naukom. On je verovao da se
nemoralnost, koju on u sutini nije podnosio, moe
nauno zbrisati, a konflikt i ne postoji, poto mu
ljubavnica daje novac dobrovoljno. Nauno se ovome
moe misliti kako god ko hoe, to, meutim, ne menja
injenicu da velika veina civilizovanih ljudi jednostavno
ne podnosi ovakav stav. Moralni stav je realan faktor, sa
kojim mora raunati psiholog ukoliko eli da izbegne teke
pogreke. Isto vai i za injenicu da su izvesna racionalno
neosnovana religijska ubedenja za mnoge ljude ivotna
neophodnost. To su, opet, psihike realnosti, koje mogu
da izazovu i da izlee bolest. Kako esto sam uo ovaj
uzvik od mojih bolesnika: Kada bih samo znao da moj
ivot ima bilo kakav smisao i svrhu, tada mi uopte ne bi
trebala sva ova neurotska pria! Da li je dotini bogat ili
siromaan, da li ima ili ne porodicu i poloaj, nita ne
znai, poto mu ove injenice ni izdaleka nisu dovoljne
kao ivotni smisao. Mnogo pre se radi iracionalnoj
neophodnosti takozvanog duhovnog ivota, koji dotini ne
moe stei ni preko univerziteta, ni biblioteka, niti preko
crkve. On ga ne moe primiti jer taj ivot dotie samo
njegov razum ali ne obuhvata njegovo srce. U jednom
ovakvom sluaju ispravno upoznavanje duhovnog faktora
od strane lekara je naprosto po ivot vano, a ovoj
neophodnosti pacijentovo nesvesno izlazi
u susret utoliko to, na primer, u snovima proizvodi
sadraje ija se priroda mora sutinski smatrati re-
ligioznom. Prevideti duhovno poreklo ovih sadraja znai
pogreno leenje uz odgovarajui neuspeh.
U stvari, duhovne opte predstave su neophodni
sastavni deo duevnog ivota, koji se moe dokazati kod
svih naroda koji koliko-toliko uivaju artikuli-sanu svest.
Njino delimino odsustvo ili ak njihovo uzgredno
osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti
kao znak degeneracije. Poto je dosadanji razvitak
psihologije bacao teite na fiziku uslovljenost due,
budui zadatak psihologije bie istraivanje duhovne
uslovljenosti psihikih procesa. Prirodna istorija duha
danas se nalazi jo u stanju koje se moe uporediti sa
stanjem prirodnih nauka u XIII veku. Tek smo zapoeli da
skupljamo iskustva.
Ako moderna psihologija uopte sme da se hvali da je
skinula veo sa prekrivene slike due, onda je to onaj veo
koji je do sada skrivao njenu bioloku pojavu od
istraivakog pogleda. Dananje stanje mogli bismo da
uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku, kada se
zapoelo sa upoznavanjem anatomije, dok se psihologiji
nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni ivot
due poznat tek u najmanjim deliima. Dodue, danas
znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene
koji, na primer, ine osnovu inicijacije, poznate iz
psihologije primitivnih naroda, ili stanja uslovljenih jogi
postupcima. Ali jo nam nije uspelo da utvrdimo njihovu
svojstvenu za-konomernost. Jedino znamo da veliki deo
neuroza poiva na poremeaju ovih procesa. Psiholokim
istraivanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne
koprene sa slike due, poto je ova nepristupana i tamna
kao i sve duboke tajne ivota. U osnovi uzeto ne moemo
uiniti nita vie do da priamo tome ta smo ve
pokuali i ta jo planiramo da inimo u budunosti da bi
bar priblino reili tu veliku tajnu.


III
ANALITIKA PSIHOLOGIJA
I POGLED NA SVET

ANALITIKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET
Nemaka re Weltanschauung (pogled na svet,
nazor ili nazori svetu) jedva da se moe prevesti na neki
drugi jezik. Iz ovakvog stanja stvari moe se izvesti
zakljuak da ova re ima posebnu psiholoku osobinu;
naime, ona ne izraava samo neki pojam svetu takav
pojam bi se mogao prevesti bez dvoumljenja ve
istovremeno i nain kako neko sagledava svet. U rei
filozofija krije se neto slino, ali intelektualno
ogranieno, dok re Weltanschauung obuhvata sve
vrste zauzetih stavova prema svetu, ukljuujui i
filozofski. Tako postoji estetski, religiozni, idealistiki,
realistiki, romantini, praktini pogled na svet da
nabrojimo samo neke od moguih. U ovom smislu pojam
Weltanschauung ima vrlo mnogo zajednikog sa pojmom
Einstellung (zauzimanje stava, podeenost,
pripravijenost); stoga bi se Weltanschauung mogao
opisati kao pojmovno formulisano zauzimanje stava.
ta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav
je psiholoki pojam koji oznaava psihike sadraje
usmerene odreenom cilju ili posebno orijen-tisane
pomou takozvane nadpredstave. Ako bismo nae
psihike sadraje uporedili sa vojskom i razliite oblike
zauzetih stavova izrazili posebnim stanjima armije, onda
bi se, na primer, panja mogla pred
I
1
] Predavanje odrano 1927. u Karlsrueu. U novom obliku
izalo u: Seelenprobleme der Gegenwart, Psychologische
Abhandlungen III (1931).
20
staviti pomou koncentrisane armije koja se nalazi u
pripravnosti, okruena izviakim jedinicama. im su
dovoljno poznati jaina i pozicije neprijatelja, stanje se
menja armija se stavlja u pokret u pravcu odreenog
cilja napada. Na sasvim slian nain menja se psihiko
zauzimanje stava. Dok je u stanju iste panje vodea
ideja bila opaanje, pri emu su, po mogustvu,
potiskivani sopstveni misaoni rad kao i ostali subjektivni
sadraji, sada se, prilikom prelaska u aktivno zauzimanje
stava, javljaju u svesti subjektivni sadraji, koji se sastoje
od ciljne predstave i dejstvenih impulsa. Kao to armija
ima glav-nokomandujueg sa generaltabom, tako i
psihiki stav ima optu vodeu ideju koja se oslanja i
zasniva na obimnom materijalu, kao to su iskustvo,
naela, afekti i slino.
ovek, naime, ne postupa jednostavno tako, u neku
ruku izolovano reagujui na odreenu dra, ve se svaka
naa reakcija odvija pod uticajem kompli-kovanih
psihikih preduslova. Da bi opet iskoristili vojniko
poreenje, ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa
onima u velikom glavnom tabu. Obinim vojnicima moe
izgledati tako kao da se jednostavno odbija napad, ili da
se jednostavno napada poto je primeen neprijatelj.
Naa svest je uvek sklona da igra ulogu prostog vojnika i
da veruje u jednostavnost njene akcije. U stvarnosti,
meutim, na ovom mestu i u ovom trenutku se bori,
poto postoji opti plan napada, prema kome se ovaj
obini vojnik jo pre nekoliko dana pomerio na ovu
taku. A ovaj opti plan opet nije samo reakcija na
izvetaje izviaa, ve stvaralaka inicijativa
glavnokomandu-jueg, uslovljena akcijom neprijatelja a
moda i sasvim nevojnikim, obinom vojniku
nepoznatim politikim razlozima. Ovi poslednji faktori su
vrlo kompleksne prirode i lee daleko izvan vojnikovog
shva-tanja, a izvanredno su jasni samo
glavnokomanduju-em armije. Ali i njemu su nepoznati
izvesni faktori, naime njegovi sopstveni preduslovi sa
njihovim kom-plikovanim pretpostavkama. Tako se
akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i
jedinstvenim naredbodavnim telom koje je, meutim, sa
svoje strane rezultat sadejstva nesagledivih
komplikovanih faktora.
Tako se i psihika akcija odvija na osnovu sline
komplikovane pretpostavke. Pri svoj jednostavnosti
impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog svojstva,
njegove jaine i smera, njegov vremenski i mesni tok,
njegov nameravani cilj itd., poiva na posebnim
psihikim pretpostavkama, upravo zauzetom stavu, koji
se, opet, sa sveje strane sastoji od konstelacije
sadraja, ija raznolikost jedva da je saglediva. Ja je
glavnokomandujui vojske; njegova razmiljanja i odluke,
njegovi razlozi i sumnje, njegove name-r i oekivanja su
generaltab a njegova zavisnost od spoljnih faktora je
zavisnost glavnokomandujueg od teko sagledivih
uticaja glavnog taba i politike koja operie s one strane
u tami.
Mi neemo isuvie opteretiti nae poreenje ako
odnos oveka prema svetu stavimo u ove iste okvire
ovekovo Ja kao glavnokomandujui male armije u borbi
sa njegovom okolinom, ne retko rat na dva fronta, napred
borba za opstanak, pozadi borba protiv sopstvene
buntovne nagonske prirode. ak i kad se nije pesimista,
na opstanak se osea pre kao borba nego bilo ta drugo.
Stanje mira je desideratum, i kada je neko sa svetom i sa
samim sobom zakljuio mir, onda je to znaajan dogaaj.
Shodno vie ili manje hroninom ratnom stanju potreban
nam je briljivo organizovan stav, a ako zbog nekog
ispunjenja treba da izbije trajni duevni mir, onda njegov
stav mora da poseduje jo vii stepen najbriljivije
pripreme i najfinije prorade, ak i ako stanje mira bude
skromnog veka. Naime, psihiki je mnogo lake iveti u
stanju kretanja, u ustalasavanju i srnirivanju zbivanja,
nego u uravnoteenom mirovanju, poto u ovom stanju
bez obzira na njegovu divljenja dostojnu visinu i
ispunjenje preti zaguenje u nepodnoljivoj dosadi.
Stoga se ne varamo kada pretpostavljamo da duevna
stanja mira, to jest raspoloenje bez konflikta, vedro,
promiljeno i urav-
noteeno ukoliko dovoljno dugo traje uvek
poivaju na posebno razvijenom stavu.
Moda e se neko uditi to rei stav dajem
prednost pred reju pogled na svet. Sa pojmom
zauzimanje stava jednostavno sam ostavio otvorenim
pitanje da li se radi svesnom ili nesvesnom pogledu
na svet. Naime, neko moe biti komandant sop-stvene
vojske i uspeno izdrati borbu za opstanak i ak
postii relativno sigurni mir a da nema svesno
izgraeni pogled na svet. pogledu na svet,
meu-tim, smemo govoriti tek kada je neko bar
nainio ozbiljan pokuaj da ovaj stav formulie
pojmovno ili oigledno, da samom sebi razjasni zato
tako postupa i tako ivi.
21
emu onda pogled na svet zapitae me neko
ako se moe i bez tako neega? Meutim, moe mi se
isto tako postaviti pitanje: emu svest kada se i bez
nje isto tako dobro prolazi? Jer, ta je na kraju
krajeva pogled na svet? Ipak nita drugo do proirena
ili produbljena svest! Razlog zato postoji svest, zato
ova tei tome da se proiri i produbi, vrlo je
jednostavan: bez svesti nije tako dobro kao sa
njom. Oigledno se zbog toga majka priroda reila da
meu svim njenim neuvenim kuriozitetima stvori i
najudnovatiji svest. ak i skoro nesvesni
primitivni ovek moe da se prilagodi i potvrdi, ali
samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u
drugaijim uslovima postaje rtva bezbrojnih
opasnosti, koje mi, na viem stupnju svesti,
izbegavamo sa lakoom. Sigurno u vioj svesti rastu
opasnosti kojima primitivac i ne sanja, ali ostaje
injenica da je zemlju osvojio svestan a ne nesvestan
ovek. Da li je ovo u krajnjoj i nadljudskoj nameri
povoljno ili nepovoljno, nije nae da odluujemo.
Via svest uslovljava pogled na svet, Svaka svest
od osnova i namera je klica pogleda na svet. Svaki
napredak u iskustvu i saznanju znai korak dalje u
razvitku pogleda na svet. I sa slikom koju misleni ovek
stvara svetu, se i on sam.

Onaj ovek ije se
sunce jo okree oko zemlje drugaiji je od onoga ija je
zemlja sunev trabant. Ideja besko-
nanosti ordana Bruna predstavlja jedan od najvanijih
poetaka moderne svesti. ovek iji kosmos visi u
empireumu je drugaiji od onog iji je duh prosveen
Keplerovom vizijom. Onaj kome je jo problem ta bi
mogao biti rezultat od dva puta dva, drugaiji je od onog
za koga nema nita nesumnjivi-ieg od matematikih
aprioristikih istina. Drugim reima, nije svejedno da li i
kakav pogled na svet po-seduje neki ovek, poto mi ne
stvaramo sliku sveta ve nas ova menja u svom
povratnom dejstvu.
Shvatanje koje stvaramo svetu je slika onog to
nazivamo svet. I ta slika je ono, prema ijim osobinama
orijentiemo nae prilagoavanje. Kao to je reeno, ovo se
ne deava svesno. Prosti vojnik u rovu nema uvida u
poslove generaltaba. Svakako da smo mi generaltab a
isto tako i glavnokomandujui armije. Ali skoro uvek je
potrebna nasilna odluka da se svest odvoji od trenutne,
moda hitne angaova-nosti da bi se stav usmerio optim
problemima. Ako to ne inimo, onda ostajemo nesvesni
svog stava i tada nemamo pogled na svet, ve samo
nesvesno zauzeti stav. Ako se tome ne vodi rauna, ne
obraa panja na to, onda vodei razlozi i namere ostaju
nesvesni i izgleda kao da je sve vrlo jednostavno i samo se
tako zbiva. U stvarnosti, meutim, dolazi do
kom-plikovanih pozadinskih zbivanja, sa razlozima i
na-merama, ijoj se suptilnosti nita ne moe zameriti.
Tako ima mnogo naunika koji izbegavaju da oforme
pogled na svet, poto ovo, navodno, nije nauno. Ovim
ljudima oigledno nije jasno ta zapravo, time ine. Ono
to se stvarno deava je da oni sami sebi namerno
ostavljaju vodee ideje u tami, drugim reima sebe dre na
stupnju svesti koji je dublji i primitivniji nego to
odgovara njihovoj svesnoj sposobnosti. Izvesna kritinost i
skepsa ni u kom sluaju nisu uvek izraz inteligencije, ve
obrnuto, naroito onda kada se skepsa koristi da se
prekrije nedostatak pogleda na svet. Ne retko vie
nedostaje moralne hrabrosti nego inteligencije. ovek ne
moe da sagleda svet a da sebe ne sagleda, onako kako
neko vidi svet vidi i sebe, a za to je potrebno mnogo
hrabrosti. Stoga je uvek fatalno nemati pogled na svet.
Imati pogled na svet znai: stvoriti sliku svetu i
sebi, znati ta je svet i ta sam ja. Verbalno uzev to bi bilo
suvie mnogo. Niko ne moe znati ta je svet, isto tako
malo ta je on sam. Ali cum grano salis moe da
glasi: najbolje mogue saznanje. Najbolje mogue saznanje
zahteva znanje a gnua se od neosnovanih pretpostavki,
samovoljnih tvrenja, autoritativnih miljenja. Ono trai
dobro obrazloene hipoteze, ne zaboravljajui da je svo
znanje ogranieno i podlono zabludama.
Ako slika svetu koju smo stvorili nema povratnog
dejstva na nas same, onda se ovek moe zadovoljiti sa
bilo kakvim lepim ili inae ugodnim prividom.
Samoobmana, meutim, obratno eluje na nas, ini nas
nestvarnim, budalastim i nesposobnim. Poto se borimo
sa varljivom slikom sveta, podlee-mo nadmoi stvarnosti.
Na ovaj nain saznajemo kako je vano i bitno imati
brino zasnovani i izgraeni pogled na svet. Pogled
na svet je hipoteza a ne verska dogma. Svet menja svoj lik
tempora mutantur et nos in illis a poto nam je svet
shvatljiv samo kao psihika slika u nama, kada se
promeni slika, nee uvek biti lako da se utvrdi da li se

promenio svet, ili mi, ili oboje. Slika svetu moe se
promeniti u svako doba, kao to se i u svako doba moe
promeniti nae shvatanje nama samima. Svako novo
otkrie, svaka nova misao moe svetu promeniti izgled. To
treba uzeti u obzir, inae emo odjednom iveti u
zastare-lom svetu, sa staromodnim relikvijama dubljih
stupnjeva svesti. Svako e jednom doekati svoj kraj, ali u
interesu ivljenja je da se ovaj trenutak pomeri to je
mogue dalje, a to moe uspeti samo onda kada se ne
doputa da se slika sveta zaledi i fiksira, ve se svaka
nova zamisao oprobava da li neto dodaje naoj slici sveta
ili ne.
Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze
izmeu analitike psihologije i pogleda na svet, onda, iz
ugla gore pomenutog stanovita namee se pitanje: da li
saznanja analitike psihologije dodaju naem pogledu na
svet neto novo ili ne? Da bismo ovo pitanje mogli
pozitivno da tretiramo, moramo prvo objasniti sutinu
analitike psihologije. Ono ta obele-avam ovim nazivom
je poseban pravac psihologije, koji se bavi takozvanim
kompleksnim psihikim fenomenima, nasuprot fiziolokoj
ili eksperimentalnoj psihologiji, koja pokuava da
kompleksne fenomene po mogustvu razloi u njihove
elemente. Oznaka analitiki potie od injenice to se
ovaj pravac psihologije razvio iz prvobitne Frojdove
psihoanalize. Frojd je psihoanalizu identifikovao sa
svojom seksualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time
je doktrinarno fiksirao. Stoga izbegavam izraz psiho-
analiza kada diskutujem drugim a ne samo tehnikim
stvarima.
to se tie Frojdove psihoanalize, ova se sastoji od
tehnike koja nam dozvoljava da takozvane potisnute,
nesvesno postale sadraje ponovo privedemo svesti. Ova
tehnika je terapijska metoda, odreena za tretiranje i
leenje neuroza. U svetlu ove metode izgleda kao da
neuroze nastaju tako to se neprijatna seanja i
tendencije, takozvani inkompatibilni sadraji potiskuju iz
svesti i postaju nesvesni pomou neke vrste moralnog
resantimana, koji poiva na va-spitnim uticajima. Tako
posmatrano, nesvesna psihika delatnost, takozvano
nesvesno, izgleda uglavnom kao receptaculum svih
sadraja koji su neprijatni svesti kao i svih zaboravljenih
utisaka. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oi pred
injenicom da upravo inkompatibilni sadraji potiu iz
ne-svesnih nagona, dakle da nesvesno nije samo recep-
taculum, ve upravo majka onih stvari kojih svest eli da
se oslobodi. Meutim, mi smemo da poemo korak dalje:
nesvesno stvaralaki produkuje nove sadraje. Sve to je
ikada stvorio ovekov duh poteklo je iz sadraja, koji su u
krajnjoj liniji bili nesve-sne klice. Dok Frojd posebno
naglaava prvi aspekt, ja istiem ovaj poslednji, a da ne
osporavam prvi. Iako nije nebitno da ovek obilazi sve
neprijatnosti i trudi se da ih, po mogustvu izbegne i zbog
toga rado zaboravlja sve ono to mu ne odgovara, ipak mi
izgleda znatno vanije utvrditi u emu se zapravo,
sastoji pozitivna delatnost nesvesnog. Posmatrano sa ove
strane nesvesno se pojavljuje kao celokupnost svih
sadraja koji se nalaze in stetu nascendi. Ova neosporna
funkcija nesvesnog uglavnom je ometana jedino
potiskivanjima iz podruja svesti i ovi poremeaji prirodne
delatnosti nesvesnog su svakako osnovni izvor takozvanih
psihogenih oboljenja. Nesvesno se moda moe najbolje
razumeti ako se shvati kao prirodni organ sa njemu
specifinom, produktivnom energijom. Ako zbog
potiskivanja njegovi produkti ne naiu na prijem u svesti,
onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja, ustave,
neprirodna in-hibicija korisne funkcije, isto kao kada je
u, normalni produkt funkcije jetre, ometena u isticanju
u crevo. Zbog potiskivanja nastaju pogreni psihiki
odvodi. Kao to u prelazi u krv, tako i potisnuti sadraj
iradira u druga psihika i fizioloka podruja. U histeriji
su naroito ometene fizioloke a u drugim neurozama,
kao opsesivnim i prisilnim neurozama, uglavnom psihike
funkcije ukljuujui i snove. Kao to se u somatskim
(telesnim) simptomima histerije i u psihikim simptomima
ostalih neuroza (takoe i psihoza) moe dokazati dejstvo
potisnutih sadraja, to se isto moe uiniti i za snove. San
je, po sebi, normalna funkcija, koju moe omesti staza,
ustava, isto kao i druge funkcije. Frojdova teorija snova
uzima u obzir, pa ak objanjava snove samo pod ovim
uglom, naime kao da oni nisu nita drugo do simptomi.
Kao to je poznato i sa drugim duhovnim podrujima psi-
hoanaliza postupa na slian nain, na primer sa
umet-nikim delima, gde meutim na bolan nain dolazi
na videlo da umetniko delo nije simptom, ve genuino
stvaralatvo. Stvaralako delo moe se razumeti samo iz
njega samog. Ali ako se shvati kao patoloki nesporazum,
koji neko eli da objasni kao neurozu, tada iz ovog
pokuaja objanjenja nastaje kuriozum dostojan aljenja.
Isto vai i za snove. San je svojstveni produkt
nesvesnog, koji je pomou potiskivanja samo izopa-


en i izoblien. Zbog toga se uvek zabasa na stranputicu
ako se pokua da se san objasni samo kao simp-lom
potiskivanja.
Ograniimo se za trenutak na rezultate Frojdove
psihoanalize. U njenoj teoriji ovek se pojavljuje kao
nagonsko bie. koje se u razliitim odnosima sudara sa
zakonskim ogranienjima ili moralnim normama kao i
sopstvenim uvidom i zbog toga je prinuen da potiskuje
izvesne nagone sasvim ili njihov delimini udeo. Cilj
metode je da se ovi nagonski sadraji privedu svesti i da
se otkloni njihovo potiskivanje pomou svesne korekture.
Opasnosti, koja potie od njihovog oslobaanja,
suprotstavlja se objanjenje da ovi nisu nita drugo do
infantilne matane elje, koje pristojan ovek jedino moe
da potisne. Takoe se pretpostavlja da se one mogu
sublimirati, kako glasi tehniki izraz, pod im se
podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik
prilagoavanja. Ako neko veruje da se ovo moe nainiti
voljno, on se svakako vara. Ali tamo gde ne postoji ova
nunost ili neumoljiva potreba, sublimacija nije nita
drugo do samoobmana, novo, ovaj put neto suptilnije po-
tiskivanje.
Da li se u ovoj teoriji i u ovom shvatanju oveka
nalazi neto to bi bilo korisno za na pogled na svet?
Smatram, jedva da ima neto. Dobropoznati
raciona-listiki materijalizam s kraja devetnaestog veka
je ono to kao vodea ideja stoji iznad psihologije tuma-
enja Frojdove psihoanalize. Odatle ne proistie nikakva
drugaija slika sveta i zbog toga ni neki drugaiji ovekov
stav prema svetu. Ali ne sme se zaboraviti da je samo u
malom broju sluajeva stav upli-visan teorijom. Daleko
efikasniji put ide reko faktora oseanja. U svakom
sluaju nisam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko
izlaganje treba da dopre do oseanja. Ja bih mogao da
iznesem vrlo iscrpnu statistiku kaznenih zavoda a pri tom
e moj italac zaspati. Ali ako ga provedem kroz zatvor ili
duevnu bolnicu, on nee zaspati, ve e biti pod dubokim
utiskom doivljenog. Da li je Buda prouavao
neku nauku? Ne, susret i vienje starosti, bolesti i smrti
bili su ono to je zaeglo njegovu duu.
Tako nam zapravo nita ne kazuju delom jedno-
strana, delom pogrena shvatanja Frojdove psihoanalize.
Ali, ako bacimo pogled u psihoanalizu stvarnih sluajeva
neuroza i tamo sagledamo kakva pustoenja mogu da
naine takozvana potiskivanja, kakva razaranja donosi
neobraanje panje na elementarna nagonska zbivanja,
tada stiemo blago reeno snaan utisak. Nema
oblika ljudske tragedije koja u danom sluaju ne proistie
iz ove borbe ovekovog Ja protiv nesvesnog. Ko je ikada
video uase tamnica, azila za duevne bolesti i bolnica, taj
e, zahvaljujui utisku koji e nainiti ove stvari, znatno
obogatiti svoj pogled na svet. Sa istim e se sudariti kada
baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza
neuroze. Koliko puta sam uo uzvik: Pa to je uasno! Ko
bi tako neto pomislio! ovek stvarno ne moe osporiti da
je to snaan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog
kada se pokua da se, sa neophodnom savesnou i
temeljno istrai struktura neuroze. Takoe je zasluga
nekome pokazati sirotinjske etvrti Londona, a ko je video
slums, vie je sagledao nego onaj ko ih nije video. Ali to je
samo pod-sticaj, a jo ostaje neodgovoreno pitanje: ta
treba time da se postigne?
Psihoanaliza je zderala odoru sa injenica koje su bile
vrlo malo poznate i ak nainila pokuaj da se njima
pozabavi. Ali kakav stav ima za tako neto? Da li je njen
zauzeti stav nov, drugim reima da li je veliki utisak bio
plodonosan? Da li je on promenio sliku sveta a time i
unapredio na pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize
je racionalistiki materijalizam, pogled na svet u sutini
praktine prirodne nauke. A ovakav pogled oseamo
nedovoljnim. Kada za jednu Geteovu pesmu smatramo da
je produkt njegovog kompleksa prema majci, kada se
Napoleon objanjava kao sluaj protesta mukarca a
Franjo Asiki potisnutom seksualnou, onda nas
obuzima duboko nezadovoljstvo. Nedovoljan je ovakav
pogled i nije pogodan u odnosu na najznaajniju stvarnost
stvari. Gde ostaju lepota, veliina i svetost? Ove su ipak
ive stvarnosti bez kojih bi ljudski ivot bio tu-poglav
preko svake mere. Gde ostaje pravi odgovor-na pitanje
neuvenih patnji i konflikata? U ovom odgovoru moralo
bi da zazvui bar neto to bi podse-alo na veliinu
patnji. Ali ma koliko da je poeljan isto razumni stav
racionalizma, toliko ovaj prelazi preko smisla patnje. Ova
se gura u stranu i oglaava nevanom. Bila je velika
larma ni oko ega. Mnogo tota spada u ovu kategoriju,
ali ne sve.
24
Greka lei, kao to je pomenuto, u injenici da
takozvana psihoanaliza ima, dodue, nauno ali samo
racionalno shvatanje nesvesnog. Kada se govori na-
gonima, tada se misli da se time izraava neto poznato.
U stvarnosti govori se neem nepoznatom. U stvarnosti
znamo jedino da nam iz tamnih sfera psihe pridolaze
uticaji koji nekako moraju biti primijeni u svest da bi se
otklonili tetni poremeaji drugih funkcija. Potpuno je
nemogue bez daljnjega rei koje su prirode ova dejstva,
da li poivaju na seksualnosti, na nagonu za moi ili
drugim nagonima. Ona su naprosto dvoznana ili ak
mnogoznana kao i samo nesvesno.
Ve sam prethodno naglasio da je nesvesno re-
zervoar za sve zaboravljeno, proteklo i potisnuto, ali ono
je isto tako ona sfera u kojoj se sreu sva subli-minalna
zbivanja, na primer, ulni opaaji koji su isuvie slabi da
bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz
koga raste sva psihika budunost. Kao to znamo da
neko potiskuje nepodesnu elju i da na taj nain moe da
prisili njenu energiju da se pridrui nekoj drugoj funkciji,
znamo isto tako da neko ne moe privesti u svest njemu
daleko dosea-nje, zbog ega njegova energija ometajui
otie u drugu funkciju. esto sam video sluajeve kod
kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno
nestaju trenutku kada se u svesti pojavi nova misao ili
sadraj, ili gde migrena trenutno prestaje kada neka
nesvesna pesma postane svesna.

Kao to se seksualnost
moe nesvojstveno izraziti u fantaziji, tako se isto
stvaralaka fantazija moe nesvojstveno
izrazili u seksualnosti. Kao to je jednom rekao Vol-ter:
En etimologie n'importe quoi pent designeu n'importe
quoi, to isto moramo rei i za nesvesno U svakom sluaju
nikada ne znamo unapred ta je ta. U odnosu na
nesvesno imamo samo dar naknadnog znanja, a izvan
ovoga je a priori nemogue da se bilo ta sazna stanju
stvari u nesvesnom. Svaki zakljuak u ovom pogledu je
priznato i prihvaeno kao da.
Pri ovakvom stanju stvari nesvesno nam izgleda kao
veliko X, od koga, to je jedino nesumnjivo, potiu znatni
uticaji. Jedan pogled na religiju i svetsku istoriju moe
nam pokazati kako su istorijski znaajna ova dejstva.
Jedan pogled na patnje dananjeg oveka pokazuje to
isto. Mi se izraavamo samo neto drugaije. Pre pet
stotina godina se govorilo nju je opseo davo, sada ona
ima histeriju; ranije se govorilo on je omaijan, sada se to
naziva neuroza eluca. injenice su iste, samo je ranije
objanjenje, psiholoki uzev, skoro egzaktno. Danas
imamo racio-nalistike oznake simptoma, koje su,
zapravo, besadrajne. Jer kada kaem da je nekoga opseo
zao duh time opisujem injenicu da opsednuti zapravo
nije legitimno bolestan, ve da pati zbog nevidljivog du-
hovnog uticaja, kojeg se ne moe osloboditi ni na koji
nain. Ovo nevidljivo neto je takozvani
autonomni kompleks, nesvesni sadraj koji je izmakao
dohvatu svesne volje. Naime, kada se analizira psihologija
neuroze, otkriva se takozvani kompleks koji se ne ponaa
kao sadraji svesti, naime da odlaze i nestaju po naoj
elji, ve on prati sopstvene zakone; drugim reima je
nezavistan, autonoman, kako glasi tehniki izraz. On se
ponaa kao avolak koji se ne moe uhvatiti. A kada se
to odgovara namerama psihoanalize kompleks privede
u svest, onda se uzvikne sa olakanjem: Ah, to je bilo ono
to mi je tako smetalo! I na izgled time je neto dobijeno
naime simptomi se gube; kompleks je, kako se to kae,
ra-zreen. Moemo se pridruiti Geteovom uzviku: Ra-
zjasnili smo!. Ali sa Geteom moramo nastaviti: Ipak se
pojavljuju sablasti u Tegelu!. Tek sada se razot
kriva pravo stanje stvari; naime, postaje nam jasno da do
ovog kompleksa uopte nije moglo doi da mu naa
priroda nije dodelila tajnu nagonsku snagu. ta pod time
mislim, objasniu na jednom primeru.
Jedan pacijent pati od neurotskih simptoma eluca
koji se sastoje od bolnog zatezanja, slino stanje gladi.
Analiza je otkrila infantilnu enju za majkom, takozvani
kompleks majke. Sa ovim novosteenm uvidom simptomi
su se izgubili, ali zato je ostala enja, koja se, uz
konstataciju da to nije nita drugo do infantilni kompleks
majke, nikada nije mogla uto-liti. Ono to je prethodno
quasi bilo fizika glad i fiziki bol, postalo je psihika glad
i psihiki bol. ovek ezne za neim i zna da samo
pogreno misli na majku. Postoji injenica zasad
neutoljive enje, a odgovor na ovo pitanje je znatno tei
nego svodenje neuroze na kompleks majke. enja je
stalni zahlev, muna, aktivna praznina, koja se samo
privremeno zaboravlja ali se nikada ne moe prevazii
snagom volje. Ona se uvek iznova javlja. Pre svega se ne
zna odakle potie ova enja, ovek moda ak i ne zna za
im zapravo ezne. tome se moe mnogo tota
nagaati, ali jedino ta se sigurno moe rei tome jeste
25
da nesvesno neto koje se nalazi s onu stranu kompleksa
majke izraava ovaj zahtev i nezavisno od nae svesti,
nepristupano naoj kritici, uvek iznova podie svoj glas.
Ovo neto je ono to oznaavam kao autonomni kompleks.
Iz ovog izvora potie nagonska snaga, koja prvobitno
odrava infantilno zahteve u odnosu na majku i time
prouzrokuje neurozu, poto e odrasla svest odbaciti i
potisnuti kao nespojiv jedan ovakav deji zahtev.
Svi infantilni kompleksi u krajnjoj liniji se svode na
autonomne sadraje nesvesnog. Primitivni duh je ove
strane i nerazumljive sadraje personifikovao kao duhove,
demone i bogove i pokuao sakralnim i magijskim
ritualima da udovolji njihovim zahtevima. U pravom
priznavanju injenica, da se ova glad ili e ne mogu utoliti
ni jelom ni piem niti vraanjem u majino krilo,
primitivni duh je stvorio slike nevidljivih, surevnjivih i
ambicioznih bia. koja su
uticajnija, jaa i opasnija od oveka, pripadnici ne-
vidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim, tako
sjedinjen da duhovi ak stanuju u loncima. Duhovi i
vradbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Kod njega
su se autonomni sadraji projektovali u ove natprirodne
figure. Nasuprot tome na svet je osloboen od demona
sve do znaajnih ostataka. Ali ostali su autonomni
sadraji i njihovi zahtevi. Oni se delimino mogu izraziti
u religijama, ali to se religije vie racionalizuju i
razvodnjavaju skoro ne-izbena sudbina tim
zamreniji i tajanstveniji postaju putevi na kojima nas
ipak stiu sadraji nesvesnog. Jedan od najuobiajenijih
puteva je neuroza, ta bi ovek najmanje nasluivao. Pod
neurozom obino se zamilja neto manje vredno,
medicinsko quantit ngligeable. Neopravdano, kako
smo vi-deli! Iza neuroze se kriju oni snani psihiki
uticaji, koji lee u osnovi naeg duhovnog stava i
njegovih najuticajnijih, vodeih ideja. Racionalistiki
materijalizam, ovaj na izgled nepodozriv duhovni stav, je
psiholoki pokret protiv misticizma. Ovaj je potajni
antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i misticizam
nisu nita drugo do psiholoki par suprotnosti, isto kao
ateizam i teizam. To su dva zavaena brata, dve razliite
metode kojima se pokuava da se nekako izae na kraj
sa dominantnim nesvesnim utica-jima, jedna pomou
odricanja, druga pomou priznavanja.
Stoga, ako treba da obeleim ono najbitnije to je
analitika psihologija mogla da doprinese naem pogledu
na svet, onda je to saznanje da postoje ne-svesni sadraji
koji istiu neporecive zahteve ili zrae uticaje sa kojima
se svest nolens volens mora uhvatiti ukotac.

Moje dosadanje izlaganje moglo bi se smatrati
nezadovoljavajuim kada bih ono neto, koje sam
oznaio kao autonomni sadraj nesvesnog, ostavio u
ovom neodreenom obliku bez pokuaja da opiem ono
do ega je, ovim sadrajima, empirijskim putem doprla
naa psihologija.
Da je, kako pretpostavlja psihoanaliza, time dat definitivan
i zadovoljavajui odgovor, da je npr. prvobitna, infantilna
zavisnost od majke uzrok enje, sa ovim saznanjem moralo bi i
da naie razre-enje. Postoje ovakve infantilne zavisnosti, koje
stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. Meutim, ova
injenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim
sluajevima tako. U svim sluajevima neto zaostaje, ponekad
na izgled tako malo da je sluaj praktiki zavren, ponekad,
meutim, tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa
rezultatom, esto ak tako mnogo da se ima utisak kao da se
uopte nita nije ni desilo. Osim toga tretirao sam veliki broj
pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u
najsitnije pojedinosti, a da im ovaj uvid nita bitnije nije
pomogao.
Uzrono objanjenje moe nauno biti relativno
zadovoljavajue, ali ono ipak u sebi ima neto psiholoki
nezadovoljavajue, ukoliko ovek sa ovim objanjenjem jo ne
zna i isto tako ne vidi ta da ini sa osnovnom nagonskom
energijom. Ako znam da epidemija tifusa potie od inficirane
pijae vode, time jo nije otklonjeno zagaivanje izvora. Stoga je
zadovoljavajui odgovor dat tek onda kada se zna ta je ono
neto, koje je odralo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i
na ta cilja ovo neto.
Kada bi se ovekov duh raao kao potpuna tabula rasa, ne
bi bilo nita od ovih problema, poto tada u duhu ne bi bilo
niega to ovaj nije stekao ili to nije u njega presaeno. Ali u
individualnoj ove-kovoj dui ima mnogih stvari koje ovaj
nikada nije stekao, poto se ovekov duh ne raa kao tabula
rasa, isto tako kao to svaki ovek nema sasvim nov i je-
dinstven mozak. oveku je mozak uroen, to je rezultat
razvitka beskrajno dugog niza predaka. Ovaj mozak se
stvara u svakom embriju u svoj svojoj izdiferenciranoj
potpunosti, i kada zapone sa funkcionisanjem, nepogreivo
daje rezultate koji su ve bezbroj puta pre toga produkovani u
nizu predaka. Cela anatomija oveka je nasleen sistem,
identian sa ancestralnom konstitucijom, koji e ne-


65
pogreivo funkcionisati na isti nain kao pre. Usled toga je
mogunost da se produkuje neto novo, sutinski razliito
od ranijeg, neznatno mala. Dakle, svi oni faktori koji su
bili bitni naim bliim i daljim precima, bie i nama bitni,
poto ovi odgovaraju na-sleenom organskom sistemu.
Oni su ak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe.
Moj italac ne mora da se plai da u govoriti
nasleenim predstavama. To mi je strano. Autonomni
sadraji nesvesnog ili dominante nesvesnog, kako sam ih
nazvao, nisu nasleene predstave, ve nasle-ene
mogunosti, ak neophodnosti da se ponovo stvaraju one
predstave koje su dominante nesvesnog od davnina
izraavale. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako
vreme imaju svoj jezik, koji moe beskrajno da varira. Ali
od malog je znaaja da li u mitologiji junak savladava as
adaju, as ribu ili neko drugo udovite; fundamentalni
motiv ostaje isti i to je zajedniko dobro oveanstva, a ne
prolazno uobliavanje razliitih podruja i epoha.
Tako se ovek raa sa svojom komplikovanom
duhovnom podlogom, koja ni iz daleka nije tabula rasa. I
najsmelijoj mati pomou duhovne nasledne mase
povuene su odreene granice, a i kroz veo naj-divljije
fantastike svetlucaju one dominante, koje su od davnina
inherentne ovekovom duhu. Izgleda nam vrlo udnovato
kada otkrijemo da duevni bolesnik razvija fantazije koje
se skoro identino mogu sresti kod primitivnog oveka.
Meutim, bilo bi udnovato kada ne bi bilo tako.
Sferu psihike nasledne mase nazvao sam kolektivno
nesvesno.

Svi sadraji nae svesti su steeni individualno.
Kada bi se ovekova psiha sastojala jedino i samo iz
svesti, onda ne bi postojalo nieg psihikog to ne bi tek
nastalo tokom individualnog ivota. U tom sluaju uzalud
bismo traili bilo kakve uslove ili uticaje iza prostog
kompleksa vezanog za roditelje. Dovoenjem u vezu sa
ocem i majkom iskazala bi se i poslednja re, poto su oni
figure koje su najpre i iskljuivo uplivisale na nau svesnu
psihu. U stvarnosti, meutim, sadraji nae svesti nisu
na-
stali samo preko dejstva individualne okoline, ve su ovi
uplivisani i rasporeeni pomou psihike nasled-ne mase,
pomou kolektivno nesvesnog. Sigurno da je upeatljiva
slika individualne majke, ali je jo upe-atljivija injenica
da je ova slika stopljena sa nesve-snom spremnou,
naime sa uroenim sistemom ili slikom, koji svoje
postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete
odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Tamo gde u
ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka,
nastaje gubitak, tj. zahtev za ispunjenjem kolektivne slike
majke. Instinkt je tako rei nezadovoljen. Iz toga esto
nastaju neurotski poremeaji, ili bar karakteroloke
svojstvenosti. Kada ne bi postojalo kolektivno nesvesno,
tada bismo naprosto mogli sve uiniti vaspitanjem, bez
tete ljudi bi mogli da se obogalje do psihike maine ili
da se odgajaju do zamiljenog ideala. Ali svim ovim nasto-
janjima povuene su uske granice, koje zahtevaju
ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva.
Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom eluca
trebalo tano da oznaim ta je ono neto u nesve-snom,
koje s onu stranu linog kompleksa majke podrava kako
neodreenu tako i munu enju, onda odgovor glasi: to
je kolektivna slika majke, ne ove line majke, ve naprosto
majke.
Ali zato, sigurno e se postaviti pitanje, ova
kolektivna slika izaziva ovakvu enju? Odgovoriti na ovo
pitanje nije sasvim lako. Kada bismo mogli neposredno da
predstavimo ta je kolektivna slika, koju sam tehniki
oznaio i kao arhetip, tada bi bilo jednostavno razumeti
njeno dejstvo.
Da bih ovo objasnio, razviu sledeu misao: veza
majkadete je svakako najdublja i najupeatljivija od
svih koje poznajemo; dete je tokom itavog vremenskog
perioda tako rei deo majinog tela! Kasnije je godinama
deo psihike atmosfere majke i na taj nain je sve
prvobitno u detetu tako rei nerazdvojivo stopljeno sa
slikom majke. Ovo nije tano samo za pojedinane
sluajeve, ve se potvruje i istorijski. To je apsolutni
doivljaj niza predaka, naprosto organska istina, kao
meusobna veza polova. Naravno
tako se i u arhetipu, u kolektivno nasleenoj slici
majke, nalazi onaj izvanredni intenzitet veze, koji pre
svega instinktivno navodi dete da se grevito vezuje za
majku. Sa godinama prirodno da ovek prerasta majku,
ali ne isto tako prirodni arhetip, pod pretpostavkom da

se on vie ne nalazi u stadijumu skoro ivotinjskog
primitivizma, ve da je dostigao izvesnu svesnost a time
i izvesni stupanj kulture. Ako je samo instinktivan,
njegov ivot protie bez samovolje, koja uvek
pretpostavlja svest. On protie prema nesvesnim
zakonima, i nigde ne nastaje odstupanje od arhetipa.
Ali ako bar donekle postoji de-lotvorna svest, onda se
svesni sadraj uvek precenju-je u korist nesvesnog,
odakle proistie iluzija da se prilikom razdvajanja od
majke ne deava nita drugo do da je neko prestao da
bude dete te individualne ene. Svest poznaje samo
individualno steene sadraje, i zbog toga poznaje samo
individualnu majku i ne zna nita tome da je ova
istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa, da je tako
rei veita majka. Odvajanje od majke je, meutim,
zadovoljavajue samo onda, kada je obuhvaen i
arhetip. Isto, naravno, vai i za odvajanje od oca.
Nastajanje svesti a time i relativne slobode vo- lje
uslovljava mogunost odstupanja od arhetipa a time i od
instinkta. Ako doe do odstupanja, onda dolazi do
disocijacije izmeu svesti i nesvesnog, a time i do
opaljive, obino vrlo neprijatne aktivnosti nesvesnog, i to
u obliku unutranje, nesvesne vezanosti, koja se ispoljava
simptomatski, to jest indirektno. Tada nastaju situacije u
kojima izgleda kao da ovek jo uvek nije slobodan od
majke.
Primitivni duh ove dileme dodue nije shvatio ali ih
je stoga tim jasnije osetio, pa je stoga ukljuio vrlo
vane rituale izmeu detinjstva i odraslog doba, rituali
zrelosti za enidbu i udadbu i osvetavanje mukaraca,
ija je, sasvim nedvosmisleno, svrha da magijski
prouzrokuju odvajanje od roditelja. Ove pripreme bile bi
sasvim izline, kada se veza sa roditeljima ne bi oseala
isto tako magijski. Ali magijsko je sve gde su upleteni
nesvesni uticaji. Ovi rituali ne smeraju samo odvajanje
od roditelja, ve i prevoenje u odraslo stanje. Tome se
pridruuje potreba da ne sme preostati nijedna enja
za detinjstvom, to jest da se prekriju zahtevi ozleenog
arhetipa. Ovo se deava na taj nain to se intimnoj
povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza,
naime ona sa klanom ili plemenom. U ovu svrhu slue
razliita te-lesna obeleja, kao obrezivanja i oiljci, kao i
mistine pouke koje mladi ovek stie prilikom
posveenja. Rituali posveivanja su esto izrazito
surovi.
Ovo je nain za koji, iz njemu nepoznatih razloga,
primitivni ovek smatra da je neophodan da udovolji
zahtevima arhetipa. Jednostavno odvajanje od roditelja
nije mu dovoljno, ve mu je potrebna drastina
ceremonija koja izgleda kao rtva onoj sili koja bi mogla
da zadri mladog oveka. Iz ovoga se bez daljnjega moe
prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog
oveka da postupa protiv prirode, da joj ne bi potpao. To je,
zapravo, poetak svih kultura, neizbena posledica
svesnosti sa njenim mogunostima da odstupi od
nesvesnih zakona.
Naem svetu su odavno postale strane ove stvari, ali
time priroda u nama nije nita izgubila u svojoj snazi.
Nauili smo samo da je potcenjujemo. Meutim, u
nedoumici smo kada se suoimo sa pitanjem, kako treba
da se ponaamo u susretu sa dejstvom nesvesnih
sadraja. Za nas vie ne vrede primitivni rituali. To bi bio
vetaki i nadasve neuspean korak unazad. Za to smo
ve isuvie kritini i psiholoki odmakli. Ako bi mi se
postavilo ovo pitanje, ja bih bio u nedoumici. Mogao bih
rei samo toliko da ve godinama kod velikog broja mojih
pacijenata po-smatram na koje e puteve instinktivno
zakoraiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadraja.
Naravno da bismo daleko prevazili okvire jednog
predavanja izvetajem ovakvim posmatranjima. U vezi
sa ovim uputio bih na strunu literaturu, gde je podrobno
razraeno ovo pitanje.
Ako mi je uspelo da u dananjem
predavanju prenesem saznanje da su u naoj sopstvenoj
nesve-snoj dui aktivne one snage koje je ovek odvajkada
u prostoru projektovao kao bogove i tu ih poastvo-vao
rtvama, onda sam potpuno zadovoljan. Sa ovim
saznanjem moemo uspeti da dokaemo da svi ovi
raznoliki religijski obredi i ubeenja, koji su odvajkada
imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji, ne potiu od
voljnih pronalazaka i miljenja pojedinaca, ve da mnogo
pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih
nesvesnih sila, koje ovek ne sme da zapusti bez
poremeaja duevne ravnotee. Ono to sam pomenuo u
vezi primera kompleksa majke, naravno da je samo jedan
od mnogih sluajeva. Arhetip majke je jedan jedini sluaj
kome se lako moe dodati niz drugih arhetipova. Ovo
mnotvo nesvesnih dominanti objanjava raznolikost
religijskih predstava.
Svi ovi faktori su jo uvek aktivni u naoj dui, samo
su prevazieni njihovi izrazi i njihova procena, ali ne i
njihovo stvarno postojanje i dejstvo. injenica da ih sada
moemo razumeti kao psihike veliine, je nova
formulacija, nov izraz koji e moda omoguiti da se
otkriju novi putevi, na kojima se mogu uspostaviti nove
veze sa njima. Ovu mogunost smatram vrlo znaajnom,

poto kolektivno nesvesno ni u kom sluaju nije neka
vrsta opskurnog ugla, ve svemona naslaga iskustva
predaka od pre bezbroj miliona godina, eho preistorijskih
svetskih zbivanja, kome je svako stolee dodavalo
nemerljivo mali iznos varijacija i diferencijacija. Poto je
kolektivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbi-
vanja koja se izraava u strukturi mozga i simpati-kusa,
onda ono u svojoj celovitosti znai neku vrstu
bezvremene, u neku ruku veite slike sveta koja je
suprotstavljena naoj trenutnoj svesnoj slici sveta. To
znai, izraeno drugaije, nita manje do drugi svet,
ogledalo sveta, ako se tako hoe. Ali za razliku od slike u
ogledalu, nesvesna slika ima njoj svojstvenu energiju,
nezavisnu od svesti, zahvaljujui kojoj moe razviti
snana dejstva na psihu, dejstva koja se ne ire na
povrini sveta, ve utoliko jae utiu na nas iznutra, iz
mranih dubina, nevidljiva za svakog onog ko nije
podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sliku sveta i na taj
nain i samom sebi ostao skriven. Da svet ima ne samo
jedno spolja ve i jedno unutra, koje ne samo da spolja
nije vidljivo, ve u bezvremenoj prisutnosti nadmono
deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije
pozadine due, smatrani saznanjem koje nezavisno od
injenice da je ono stara mudrost, u ovom obliku
zasluuje da se smatra novim faktorom koji formira
pogled na svet.
Analitika psihologija nije pogled na svet, ve nauka, i
kao takva liferuje grau ili orua, ime ovek moe
izgraditi, razoriti ili poboljati svoj pogled na svet. Danas
ima veliki broj onih koji u analitikoj psihologiji vide
pogled na svet. eleo bih da je to, jer onda bih bio
osloboen napora istraivanja i sumnji a izvan toga
mogao bih jasno i jednostavno da pokaem koji put vodi u
raj. Na alost, dotle jo nismo doli. Ja eksperimentiem
samo u okviru pogleda na svet, pokuavajui da
razjasnim sebi koji je znaaj i opseg novih zbivanja. A ovo
eksperimentisanje je u izvesnom smislu put, poto je,
najzad, i nae sopstve-no postojanje eksperimenat
prirode, pokuaj sa jednom novom kombinacijom.
Nauka nije nikada pogled na svet, ve samo orue za
tako neto. Da li e neko prihvatiti ovo orue ili ne, to
pitanje zavisi od protupitanja, koje dotinom ve slui kao
pogled na svet. Jer niko nije bez pogleda na svet. U
krajnjem sluaju on ima bar taj pogled na svet, koji mu je
nametnulo vaspitanje i okolina. Ako mu taj pogled na
svet, na primer, kae da je najvea srea dece ovog sveta
biti linost, onda e on bez ustezanja dobrovoljno
prihvatiti nauku i njene rezultate, da bi time kao oruem
izgradio pogled na svet a samim tim i samog sebe. Ali ako
mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije
orue, ve sama po sebi cilj i svrha, onda e on slediti
parolu, koja se od pre oko sto pedeset godina sve vie i
vie ispoljava kao punovana, praktiki presudna.
Pojedinci su se, dodue, oajniki ovome opirali, poto se
njihova ideja savrenstvu i smislu uzdizala iz
usavravanja ovekove linosti a ne iz diferenciranja
tehnikih sredstava koje neminovno vodi u krajnje
jednostranu diferencijaciju jednog nagona, na primer,
nagona za saznanjem. Ako je nauka svrha samoj sebi,
onda ovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. Ako
je umetnost svrha samoj sebi, onda kreativna sposobnost
znai jedinu o-vekovu vrednost, a intelekt dopada u sobu
za stare. Ako je sticanje novca svrha samom sebi, onda
nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje.
Niko ne moe osporiti da je moderna svest skoro
bezna-deno razbijena u ove svrhe po sebi. Na taj nain se
ljudi odgajaju samo kao pojedinani kvaliteti, tako da i
sami postaju orua.
Tokom poslednjih sto pedeset godina doiveli smo
mnogobrojne poglede na svet dokaz da je pogled na
svet diskreditovan, jer to je bolest tee leiti, tim vie za
nju ima lekova, a to vie ima sredstava, tim je svako
pojedinano ozloglaenije. Izgleda kao da je fenomen
pogled na svet kao zastareo postao neupotrebljiv.
Teko se moe predstaviti da je ovaj razvitak ist
sluaj, alosna i besmislena nastranost, poto neto po
sebi pogodno i valjano obino ne iezava sa vidika tako
alostivo i podozrivo. Taj pogled mora da je imao u sebi
neto nekorisno i loe. Stoga moramo postaviti pitanje: u
emu je greka pogleda na svet uopte?
Izgleda mi kao da se fatalna greka dosadanjeg
pogleda na svet sastoji u tome to ovaj polae pravo da je
objektivno punovana istina, u krajnjoj liniji ak neka
vrsta naune oevidnosti, to onda dovodi do
nepodnoljivih posledica da, na primer, isti dragi Bog
mora da pomogne Nemcima, Francuzima, Englezima,
Turcima i mnogobocima, i najzad svima protiv svih.
Moderna svest u svom daljem shvatanju svetskih zbivanja
sa grozom je odbacila ovakvu mon-struoznost, da bi
potom pokuala pre svega sa filozofskim surogatima. Ali
se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovanu
istinu. To ih je diskre-ditovalo tako da smo konano
dospeli do izdiferenci-ranih rascepa sa njihovim nita
manje nego preporuljivim posledicama.
7:;

Osnovna greka svakog pogleda na svet je njegova
udnovata sklonost da vai za istinu samih stvari, dok je
on u stvarnosti samo ime koje dajemo stvarima. Da li
emo se u nauci svaati oko toga da li ime planete Neptun
odgovara sutini ovog nebeskog tela i da je samim tim
jedino pravo ime? Nipoto i to je razlog zato se nauka
nalazi na viem stupnju, poto ona poznaje samo radne
hipoteze. Samo primitivan duh veruje u prava imena. U
bajci se patuljak Rumpeltilhen razbija u komade kada se
pozove pravim imenom. Poglavica krije svoje pravo ime i
za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime, da ga niko
ne bi omaijao pomou poznavanja njegovog pravog
imena. Egipatskim faraonima u rei i slici davana su u
grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada
pomou poznavanja pravog imena. Posedovanje pravog
imena Boga kabalisti (poznavaocu predan ja, tajanstvenog
tumaenja Starog zaveta) znai apsolutnu magijsku mo.
Ukratko: za primitivni duh pomou imena postavljena je
sama stvar. Ono to kae, bie, glasi stara izreka Ptaha.
Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne
pri-mitivnosti. Kao to je astronomiji nepoznato da su
stanovnici Marsa ovdanjima uloili reklamaciju zbog
pogrenog nazivanja njihove planete, isto tako moemo
mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno to
mislimo njemu. Ali zbog toga ne treba da prestanemo da
mislimo njemu. Mi to i ne inimo, ve nauka ivi dalje
kao erka i naslednica starih, propalih pogleda na svet.
ovek je onaj ko je osiromaio pri ovom preokretu. U
pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio
u stvari, svoj lik je smatrao licem sveta, sebe video kao
sliku i priliku Boga, iju divotu nije bilo isuvie teko
platiti kaznama pakla. U nauci, meutim, ovek ne misli
na sebe, ve samo na svet, na objekat on se odvojio i
svoju linost rtvovao objektivnom duhu. Zbog toga je
nauni duh etiki vii od pogleda na svet starog stila.
Ali mi poinjemo da oseamo posledice ovog
propadanja ovekove linosti. Svuda se postavlja pi
tanje pogleda na svet, pitanje smisla ivota i sveta. U nae
vreme su brojni i pokuaji vraanja na poglede na svet
starog stila, naime na teozofiju, odnosno za izgovor lake
antropozofiju. Mi imamo potrebu za pogledom na svet,
u svakom sluaju ima ga mlaa generacija. Ako ne elimo
da se razvijamo unazad, onda novi pogled na svet mora da
svako su-jeverje svede na njegovu objektivnu vanost, on
mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo
za ljubav nae due, a ne magijsko ime kojim postavljamo
objektivne stvari, Pogled na svet nemamo za svet, ve za
nas. Naime, ako ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda
neemo videti ni nas, poto smo mi ipak verni odraz
upravo tog sveta. A samo u ogledalu nae slike sveta
moemo se potpuno sagledati. Mi se pojavljujemo samo u
slici koju smo mi stvorili. Samo u naem stvaralakom
delu potpuno izlazimo na svetio dana i upoznajemo same
sebe kao celinu. Nikada svetu ne stavljamo lice drugaije
od naeg sopstvenog, i upravo zbog toga moramo to da
inimo da bismo nali sami sebe. ovek se nalazi iznad
samosvrhe nauke i umetnosti, ovek je tvorac svojih
orua. Nigde ne stojimo blie najveoj tajni porekla svega
nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno
uobraavamo da poznajemo. Ali dubine svemira su nam
poznatije od naih sopstvenih dubina, gde moemo skoro
neposredno da oslunemo stvaralako postojanje i
postajanje a da ih uopte ne shvatimo.
U ovom smislu analitika psihologija nam daje nove
mogunosti svojim upuivanjem na postojanje matanih
slika, koje izrastaju iz tamne psihike pozadine i tako nas
obavetavaju zbivanjima u nesve-snom. Sadraji
kolektivno nesvesnog su rezultat psihikog funkcionisanja
niza predaka, dakle u svojoj celovitosti prirodna slika
sveta, stopljena i saeta iz iskustva miliona godina. Ove
slike su mitske i stoga simboline, poto izraavaju sklad
doivljavajueg subjekta sa doivljenim objektom. Samo
po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja
proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga e i
sve budue ideje svetu i ljudima potei iz njega. Svakako
bi bilo pogreno pretpostaviti da se ove matane slike
nesvesnog mogu neposredno upotrebiti, tako rei kao
otkrovenje. One su samo sirovina kojoj je, da bi dobila
smisao, potrebno da se prevede na jezik odgovarajueg
doba. Ako uspe ovo prevoenje, onda je na saznajni svet
pomou simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa
praiskustvom o-veanstva; istorijski, opti ovek u nama
prua ruku upravo nastalom individualnom oveku,
doivljaj koji je blizak onome doivljaju primitivnog
oveka, koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa
totemom predaka.
U ovom smislu analitika psihologija je reakcija na
preteranu racionalizaciju svesti, koja se, u tenji da stvori
30
usmerene procese, izoluje protiv prirode i tako oveku
otima njegovu prirodnu istoriju i prenosi ga u racionalno
ogranienu sadanjost, koja prekriva kratak vremenski
period izmeu roenja i smrti. Ovo ogranienje raa
oseanje sluajnosti i besmislenosti i ovo oseanje je ono
to nas spreava da ivot proivljavamo sa onom
znaajnou, koja za-hteva da se potpuno iscrpi. ivot
postaje povran i vie oveka ne predstavlja potpuno. Na
taj nain mnotvo ovog neproivljenog ivota potpada
nesve-snom. ivi se kao kad se hoda u tesnim cipelama.
Kvalitet venosti, koji je tako karakteristian za ivot
primitivnog oveka, potpuno nedostaje naem ivotu.
Opkoljeni naim racionalnim zidinama mi smo izolovani
od venosti prirode. Analitika psihologija se trudi da
probije zidove, ponovo iskopavajui matane slike
nesvesnog, koje je nekada zaturio racionalni um. Ove slike
se nalaze s one strane zidova, one pripadaju prirodi u
nama,

koja duboko zatrpana lei na izgled iza nas a protiv
koje smo se uan-ili iza zidova razuma. Iz toga je nastao
konflikt sa prirodom, koji analitika psihologija nastoji da
otkloni, i to ne sa Rusoovim natrag prirodi, ve to, za-
dravajui sreno dostignuti moderni stupanj razuma,
obogauje nau svest sa poznavanjem prirodnog duha.
Ko je uspeo ovo da sagleda, opisuje utisak kao silan.
Ali taj se nee moi dugo da raduje ovom utisku, jer se
odmah postavlja pitanje, kako se moe asimilovati ovo
novo steeno. Naime, pokazalo se da je nespojivo ono s
ove strane i ono s one strane zida. Ovde se pojavljuje
problem prevoda na savremeni jezik ili moda problem
novog jezika uopte, a time je ve postavljeno pitanje
pogleda na svet, naime onog pogleda na svet, koji treba da
nam pomogne da sa naim istorijskim ovekom naemo
takav sklad iji duboki akordi nee biti zagueni
prodirnim tonovima racionalne svesti ili, obrnuto, da
neprocenji-va svetlost individualnog duha ne utrne u
beskrajnoj tami prirodne due. Jedva da smo dospeli do
ovog pitanja a ve moramo da napustimo podruje nauke,
poto nam je sada potrebna stvaralaka odluka da na
ivot poverimo ovoj ili onoj hipotezi; drugim reima ovde
poinje etiki problem, bez koga se ne moe zamisliti
pogled na svet.
Dakle, zakljukom da analitika psihologija dodue
nije pogled na svet, ali da je dala znaajan doprinos u
formiranju takvog pogleda, smatram da sam ovo na
zadovoljavajui nain razloio u prethodno reenom.


IV
STVARNOST I NADSTVARNOST
32

STVARNOST I NADSTVARNOST
nadstvarnosti ne znam nita. Stvarnost sadri sve
ono to ovek moe znati, poto je stvarno ono to deluje.
Ako ne deluje, tada se nita ne primeuje i tada se tome
ne moe nita ni znati. Stoga sam u stanju da neto
kaem samo stvarnim stvarima, meutim, nita
nadstvarnim ili nestvarnim ili pod-stvarnim. Izgleda kao
da je nekome palo na pamet da nekako ogranii pojam
stvarnosti, tako da atribut stvaran pripadne samo
odreenom iseku stvarnosti. Nain miljenja takozvanog
zdravog ljudskog razuma i uobiajenog govora zasniva ovo
ogranienje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj
stvarnosti ulima osetnih predmeta prema poznatoj
izreci: Nihil est in intellectu quod non antea fuerit in
sensu, a ovo bez tete po injenicu da u razumu postoji
mnotvo onoga to ne potie iz ulnih utisaka. U ovom
smislu stvarno je sve ono to direktno ili indirektno
potie ili bar izgleda da potie iz sveta primljenog ulima.
Ovo ogranienje slike sveta odgovara jednostranosti
zapadnog oveka, kojom se netano optereuje grki duh.
Ograniavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine
sveta dodue nemerljivo veliki, ali ipak tek komad i time
stvara tamno podruje, koje se mora nazvati nestvarno ili
nadstvarno. Istona slika sveta ne poznaje ove ograniene
okvire, zbog ega joj nije ni potrebna filozofska
nadstvarnost. Naa
[l] Objavljeno u: Querschnitt, XII (1933).

svojevoljno iseena stvarnost je stalno ugroena od
nadulnog, natprirodnog, nadovenog i slino.
Istona stvarnost ukljuuje sve ovo. Zona smetnji kod nas
poinje ve sa pojmom psihikog. U naoj stvarnosti
psihiko ne moe biti nita drugo do dejstvo iz tree ruke,
prvobitno stvoreno iz fizikih uzroka, sekret mozga ili ta
drugo u zavisnosti od ukusa. Pri tome se veruje da je ovaj
privesak materijalnog sveta kadar da prevazie samog
sebe i da spozna ne samo tajne fizikog sveta, ve i
samoga sebe u obliku duha, i to sve ovo a da mu ne pri-
pada nijedna druga do indirektna stvarnost.
Da li je misao stvarna? Da, samo utoliko ako se
prema ovom nainu miljenja odnosi na realnost
osetnu za ula. Ako to nije sluaj, onda je ona nerealna,
nestvarna, fantastina, i time se odbacuje kao
nepostojea. To se deava praktiki neprestano, iako je to
filozofska udovinost. Misao je bila i jeste, iako se ne
odnosi na opipljivu stvarnost, ona ak dejstvuje, inae je
niko ne bi znao. Poto reca je u naem nainu miljenja
nagovetava materijalno bivstvo, nerealna misao mora
se zadovoljiti sa mranim postojanjem u nadstvarnosti,
koja praktiki znai isto to i nestvarnost. A ipak misao je
za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarnosti, moda
je neko ak sa tim pekulisao i tako uzrokovao bolni
deficit u svom bankovnom potraivanju.
Shodno ovome naem praktinom pojmu stvarnosti
izgleda da je potrebna revizija, tako da ak i svakodnevni
italaki materijal poinje da u svoje horizonte uvlai
raznorazne nad-. Sa ovim se slaem jer stvarno neto
nije u redu sa naom slikom sveta. Naime, teorijski
isuvie malo a praktiki tako rei nikada ne mislimo na to
da se svest uopte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa
bilo kakvim materijalnim objektom. Mi opaamo
samo slike,

koje posredno primamo preko komplikovanog
nervnog aparata. Izmeu nervnih zavretaka ulnih
organa i slike koja se pojavljuje u svesti ukljuen je
nesvesni proces koji fiziku injenicu, na primer, svetlosti
preobraava u psihiku sliku svetlost. Bez ovog
komplikovanog i nesvesnog procesa preobraavanja svest
uopte ne moe da opazi nita materijalno.
Posledica ovog je da se neposredno doivljena
stvarnost sastoji od briljivo pripremljenih slika i da mi,
prema tome, neposredno ivimo samo u svetu slika. Da
bismo makar samo priblino utvrdili stvarnu prirodu
materijalnih stvari, potrebni su nam kom-plikovani
aparati i metode fizike i hemije. Ove nauke su, zapravo,
pomona sredstva koja treba da osposobe ovekov duh da
iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihiku stvarnost.
Dakle, daleko od toga da to bude materijalni svet,
psihiki svet je taj koji omoguuje indirektne i hipotetine
zakljuke svojstvima stvarne materije. Samo se psihiko
sree sa neposrednom realnou, i to u svim oblicima
psihikog, tavie i nerealnim predstavama i mislima,
koji se ne odnose ni na kakvo spolja. Ako ovakve
sadraje nazovemo uobraenje ili sumanutost, time nismo
nita oduzeli od njihovog dejstva, poto nema realne
misli koju ne bi mogla u datom sluaju nerealna misao
da odgurne u stranu, pri emu ova druga pokazuje znatno
veu snagu i dejstvo nego prva. Vea od svih fizikih
opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava,
kojima naa svest svetu hoe da ospori bilo kakvu
stvarnost. Na toliko slavljeni um i naa bezmerno
precenjivana volja pokazali su se nemoni naspram
nerealnih misli. Svetske sile koje dre u ruci napredak i
propast oveanstva su nesvesni psihiki faktori, a oni
stvaraju i svest a time i conditio sine qua non postojanja
sveta. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naa dua.
Na tome se moe proceniti veliina greke koju ini
naa zapadna svest, kada dui priznaje stvarnost jedino
proisteklu iz materijalnih uzroka. Istok je svakako
mudriji, koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u
dui. Izmeu nepoznatog sutastva duha i materije nalazi
se stvarnost duevnog, psihika realnost, jedina realnost
koju moemo neposredno iskusiti.
34

IVOTNA PREKRETNICA
Govoriti problemu ovekovih doba starosti je izvan
svega ambiciozan zadatak, poto se pod tim podrazumeva
nita manje do slika celokupnog duevnog ivota od
kolevke pa do groba. U okvirima jednog predavanja
moemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u optim
crtama; razumljivo da se ovde ne radi opisivanju
normalne pshilogije razliitih doba starosti, ve emo se
pozabaviti problemima, tekoama, sumnjama,
kolebanjima, jednom reju pitanjima na koja se moe dati
vie od jednog odgovora, uz to odgovora koji nikada nisu
dovoljno sigurni niti nesumnjivi. Zbog toga ne mali broj
stvari moramo zamisliti pod znakom pitanja, pa ak i gore
od toga poneto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad
moramo ak i da pekuliemo.
Kada bi se duevni ivot sastojao samo od injenica
to je, uostalom, jo uvek sluaj na primitivnom
stupnju tada bismo mogli da se zadovoljimo vrstom
empirijom. Ali duevni ivot kulturnog oveka pun je
problema, pa ak uopte se ne moe ni zamisliti bez
problema. Naa psihika zbivanja su najveim delom
razmiljanja, sumnje, eksperimenti sve one stvari koje
uopte ne poznaje nesvesna. instinktivna dua
primitivnog oveka. Za postojanje te problematike treba
da zahvalimo porastu svesti;
[1] Predavanje, u izvodu objavljeno u: Neue Zrcher
Zeitung, 14/16. mart 1930. U drugom obliku pod naslovom Die
Lebenswende objavljeno u: Seelenprobleme der
Gegenwart, Psychologische Abhandlungen III (1931).

problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje
sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je
priroda i hoe prirodu. Nasuprot tome svest moe da eli
samo kulturu ili njenu negaciju i bilo gde da je, na krilima
Rusoove enje, stremi povratku prirodi, kultivie
prirodu. Ukoliko smo jo priroda, mi smo nesvesni i
ivimo u sigurnosti instinkta lienog problema. Sve ono u
nama to je jo priroda zazire od problema, poto je ime
ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i
nesigurnost i mogunost razliitih puteva. Ali gde
izgledaju mogui razliiti putevi, tu smo daleko od
sigurnog vodstva instinkta i preputeni planji. Ovde bi
trebalo da naa svest ini ono to je priroda uvek inila za
svoju decu, naime da odluuje sigurno, nesumnjivo i
jednoznano. I tu nas ophrvava isu-vie ljudska planja
da svest, naa prometejska tekovina, na kraju ipak ne
moe da uini isto kao priroda.
Problem nas vodi u bezoinsku i bezmaterinsku
usamljenost, u besprirodnu naputenost, gde smo prisilno
upueni na svest i to ni na ta drugo do na svest. Mi ne
moemo nita drugo, ve moramo da na mesto prirodnog
zbivanja postavimo odluku i ree-nje. Tako svaki problem
znai mogunost proirenja svesti, ali istovremeno i
prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dejim i
prirodnim u oveku. Ova prinuda je toliko beskrajno
vana psihika injenica da predstavlja jedan od
najhitnijih simbolikih nastavnih predmeta hrianske
religije. To je rtva isto prirodnog oveka, nesvesnog,
naturalnog ivog bia, ija je tragedija zapoela ve
jedenjem jabuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u
svest izgleda kao bekstvo. U stvari tako nam izgleda svaki
problem koji nas prisiljava na veu svesnost, ime nas sve
vie udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado
skree pogled sa problema: ako je mogue njih ne treba
pominjati, ili bolje, ovek osporava njihovo postojanje.
ovek eli jednostavan, siguran i gladak ivot i zbog toga
su problemi tabu. ovek eli sigurnost a ne sumnju, eli
rezultate a ne eksperimente, ne uviajui pri tom da
sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati
samo kroz eksperimente. Tako se i vetakim odricanjem
problema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna je
dalja i via svest da bi se dospelo do sigurnosti i jasnosti.
Ovaj dui uvod bio mi je potreban da bi se razjasnila
sutina naeg predmeta. Tamo gde se radi problemima,
instinktivno se opiremo da proemo kroz mranosti i
nejasnosti. Mi elimo samo da ujemo jednoznanim
rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi
rezultati mogu uopte da postoje samo onda kada smo
proli kroz tamu. Ali da bismo mogli da prodremo kroz
tamu, moramo da anga-ujemo sve one mogunosti
rasvetljavanja kojima raspolae naa svest; kao to sam
ve rekao, moramo ak i pekulisati. Jer pri tretiranju
psihike problematike stalno se sapliemo principijelna
pitanja, koja su najrazliitiji fakulteti uzeli u zakup kao
sop-stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo nita
manje od filozofa, medicinare nita manje od va-spitaa,
mi ak tapkamo i po radnom podruju biologa i istoriara.
Ova ekstravagantnost ne potie iz nae radoznalosti, ve iz
stanja to je ovekova dua svojstvena meavina faktora,
koji su istovremeno predmet proirenih nauka. Jer, ovek
je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava.
One su simptomi njegove due.
Stoga, ako postavimo neminovno pitanje: zato
ovek, u prilino oitoj suprotnosti prema ivotinjskom
svetu, uopte ima probleme? tada dospevamo u
nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge
hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom
umetnikom delu neu da zapoinjem Sizifov posao, ve
u se samo potruditi da jednostavno iznesem ono to bi,
po mome miljenju, moglo da poslui kao doprinos
odgovoru na ovo principijelno pitanje.
Problema nema bez svesti. Stoga pitanje moramo
postaviti drugaije, naime: kako to da ovek uopte ima
svest? Ja ne znam kako je dolo do toga, jer nisam bio
prisutan kada su prvi ljudi postali svesni. Ali, formiranje
svesti i danas jo moemo posma-trati kod male dece.
Naime, moemo videti sledee: kada je
dete prepoznalo nekoga ili neto, tada ose-amo da dete
ima svest. Zbog toga je i drvo poznavanja u raju raalo
tako fatalne plodove.
Ali ta je prepoznavanje? Mi govorimo spoznaji
kada nam je uspelo da npr. nov opaaj uklopimo u ve
postojei spoj, i to tako to u svesti nemamo samo
opaanje ve istovremeno i komade ve postojeih
sadraja. Spoznavanje poiva, dakle, na zamiljenim
spojevima psihikih sadraja. Sadraj lien povezanosti ne
moemo prepoznati, a njega ne moemo ni biti svesni,
ukoliko se naa svest jo nalazi na tom dubokom,
poetnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupaan
naem posmatranju i saznanju, izgleda da je samo spoj
dva ili vie psihikih sadraja. Stoga je na ovom stupnju
svest jo uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova
spojeva, i zbog toga je samo sporadina i kasnije se ne
moe privesti u seanje. I stvarno za prve godine ivota ne
36
postoji kontinuirano seanje. Iz ovog perioda najvie to
postoji su ostrva svesti, kao pojedinana svetla ili
osvetljeni predmeti u mrkloj noi. Ova ostrva se-anja,
meutim, nisu oni najraniji, zamiljani spojevi sadraja,
ve ona sadre nov, vrlo vaan niz sadraja, naime onih
koji predstavljaju sami subjekt, takozvano Ja. Takoe i
ovaj niz je najpre samo predoen, kao prvobitni nizovi
sadraja, zbog ega dete ispravno u poetku govori sebi
u treem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja
kompleks, ve-rovatno putem uvebavanja, zadobio
sopstvenu energiju, nastaje oseanje Ja bivstva ili
oseanje subjekta. To bi mogao biti trenutak kada dete
poinje da govori sebi u prvom licu. Na ovom stupnju
izgleda da se nalazi poetak kontinuiteta pamenja. U su-
tini to bi, dakle, bio kontinuitet seanja sopstvenog Ja.
Deji stupanj svesti jo ne poznaje probleme, poto
jo nita ne zavisi od subjekta, ve je dete jo sasvim
zavisno od roditelja. Situacija je takva da izgleda kao da
dete jo nije potpuno roeno, ve kao da se jo nosi u
duevnoj atmosferi roditelja. Psihiko roenje a samim
tim i svesno razlikovanje od roditelja normalno se odvija
tek sa upadom seksualnosti u doba puberteta. Sa ovom
fiziolokom skopana je i duhovna revolucija. Naime,
preko somatskih pojava Ja je naglaeno u tolikoj meri da
sebi esto sasvim nesrazmerno pribavlja vanost. Otuda i
izreka mladost-ludost.
Do ovog doba psihologija individue je preteno
nagonska i stoga bez problema. Takoe i kada se
subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ogra-
nienja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta individue
sa samom sobom. Individua se potinjava ili izbegava
sukob, potpuno jedinstvena sa samom sobom. Ona jo ne
poznaje unutranji razdor zbog problema. Ovo stanje
moe naii tek kada spoljna ogranienja postanu i
unutranja, kada se jedan nagon buni protiv drugog.
Psiholoki izraeno to bi znailo sledee: problemsko
stanje, unutranji razdor javlja se onda, kada pored
Ja-niza nastane i drugi niz sadraja slinog intenziteta.
Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog
funkcionalnog znaenja kao Ja-kompleks, tako rei
drugaije, drugo Ja, koje u datom sluaju ak moe prvom
Ja oduzeti vodstvo. Iz toga proistie sukob sa samim
sobom, problemsko stanje.
Bacimo kratak pogled na upravo reeno: prvi oblik
svesti, isto prepoznavanje, je anarhino ili haotino
stanje. Drugi stupanj, naime stupanj formiranja
Ja-kompleksa, je monarhistika ili monistika faza. Trei
stupanj opet donosi napredak u formiranju svesti, naime
svest dvojstva, dualistiko stanje.
Ovde smo zapravo dospeli do nae teme, naime
problematike doba starosti. Najpre emo se zadrati
na mladalakom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od
godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine
ivotnog veka, koja se nalazi negde izmeu 35. i 40.
godine.
Sigurno bi mi neko eleo da postavi pitanje zato
poinjem sa drugim stupnjom ovekovog ivota
kao da deji stupanj nema problema? Dete je pod
normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom
komplikovanom psihom svakako da roditeljima,
va-spitaima i lekarima predstavlja prvorazredni problem.
Tek odrastao ovek moe sumnjati u samog sebe i stoga
biti nejedinstven sa samim sobom.
Izvori problema ovog doba starosti su svima nama
dobro poznati. Za veinu ljudi to su ivotni zahtevi, koji
esto napreac prekidaju deje snove. Ako je individua
dovoljno pripremljena, prelazak u profesionalni ivot moe
proi glatko. Ali ako postoje iluzije koje su u kontrastu sa
stvarnou, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u ivot
bez pretpostavki. Ove pretpostavke su obino pogrene,
one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se ovek
sree. esto se radi isuvie velikim oekivanjima, ili
potcenjivanju spoljnih tekoa, ili neopravdanom
optimizmu, ili negativizmu. Mogao bi se sastaviti dugi
spisak svih onih pogrenih pretpostavki koje izazivaju
prve svesne probleme.
Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa
spoljnim datostima ono to stvara probleme, ve moda
isto tako esto unutranje psihike tekoe; one postoje i
onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno esto to
je poremeaj psihike ravnotee uzrokovan seksualnim
nagonom, a moda isto toliko esto oseanje nie
vrednosti, koje moe dovesti do nepodnoljive osetljivosti.
Ovi unutranji konflikti mogu postojati i kada je spoljnje
prilagoava-nje postignuto na izgled bezbrino; izgleda
ak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teko bore za
opstanak, poteeni unutranjih problema, dok oni kod
kojih je prilagoavanje iz bilo kojih razloga proteklo lako,
razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti.
Problemske prirode su esto neurotske, ali bila bi
teka greka problematiku meati sa neurozom, poto je
odluujua razlika izmeu njih dveju ta to je neurotiar
bolestan poto nije svestan svojih problema, dok ovek

ophrvan problemima pati od svojih svesnih problema, a
da nije bolestan.
Ako se pokua da se iz skoro neiscrpne raznolikosti
individualnih problema mladalakog doba izvue
zajedniko i esencijalno, onda se sudaramo sa odreenom
karakteristikom koja izgleda da je prisutna u svim
problemima ovog stupnja vie ili manje jasno
zadravanje na dejem stupnju svesti, opiranje
sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoe da nas
upetljaju u ovaj svet. Neto eli da ostane dete, sasvim
nesvesno ili pak svesno samo svoga Ja, da odbije sve
strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da
nita ne ini ili da bar sprovede svoju mo ili svoje
zadovoljstvo. Tu lei neto od tromosti materije, to je
zadravanje u dotadanjem stanju ija je svest manja,
ua, egoistikija od svesti dualistike faze, u kojoj je
individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano
isto tako prihvati kao svoj ivot, da ga spozna i prihvati
kao takoe-Ja.
Otpor se usmerava prema proirenju ivota, koje je
bitna oznaka ove faze. Ve dugo pre toga zapoelo je ovo
proirenje, ta dijastola ivota, da se posluim Geteovim
izrazom. Ve sa roenjem, kada dete izlazi iz najue
ogranienosti u majinom telu, zapoinje ovo proirenje i
od tada se nezadrivo nastavlja, dostiui vrhunac u
problemskom periodu, kada individua poinje da mu se
opire.
ta bi se desilo individui kada bi se jednostavno
preobrazila u strano, drugo Ja, koje je isto tako Ja. a
dosadanje Ja jednostavno pustila da nestane u prolosti?
Izgleda da bi to bio sasvim utrven put. Ipak je namera
religijskog vaspitanja poev od svlaenja starog Adama
do rituala ponovnog raanja primitivnih naroda da
oveka preobrazi u ono to dolazi, novo, putajui staro
da odumre.
Psihologija nas ui da u dui, u izvesnom smislu,
nema niega starog, niega to bi stvarno moglo
odu-mreti, ak je i Pavlu ostao jedan kolac itav ivot
zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regredira u
prolost u istom je neurotskom sklopu kao onaj koji,
identifikujui se sa novim, bei od prolosti. Jedina
razlika je u tome to jedan otuuje prolost a drugi
budunost. Obojica principijelno ine
isto oni spaavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu
razbiju pomou kontrasta suprotnosti i da na taj nain
izgrade dalji i vii stupanj svesti.
Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se
sprovede u ovoj fazi ivota. Naime, izgleda da se priroda ni
najmanje ne nalazi na nekom viem stanju svesti, ak
naprotiv; i zajednica ne zna da ceni ove psihike vetine,
ona u prvoj liniji nagrauje dela a ne linost; cenjenje
linosti obino je posmrtno. Ove injenice iznuavaju
odreeno reenje. naime ograniavanje na dostupno,
diferenciranje odreenih sposobnosti, koje su sutinsko
bivstvo socijalno sposobne individue.
Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koji izgleda
da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje
za proirenje i uvrenje naeg fizikog postojanja, za
nae razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje
ovekove svesti, naime onoga to se naziva kultura. Za
mladalako doba svakako da je ovakva odluka normalna i
u svakom sluaju bolja od zadravanja u problemskom
stupnju.
Problem se, dakle, reava tako to se ono to je
prolou dato prilagoava mogunostima i zahtevi-ma
onoga to dolazi. ovek se ograniava na dostupno, to
psiholoki znai odricanje od svih drugih psihikih
mogunosti. Na ovaj nain jedan gubi deo dragocene
prolosti, drugi deo dragocene budunosti. Svi se seamo
nekih prijatelja i kolskih drugova, idealnih mladih ljudi
koji su mnogo obeavali a koje godinama potom sreemo
skuene i sasuene u nekom ablonu. To su takvi
sluajevi.
Veliki ivotni problemi nikada nisu zauvek re-eni.
Ako su u jednom trenutku verovatno reeni. onda je to
uvek gubitak. Njihov smisao i svrha izgleda da nisu u
njihovom reenju, ve u tome da neprekidno radimo na
njima. Jedino to nas uva od za-glupljivanja i statinosti.
Tako je i reenje problema mladalakog doba, pomou
ogranienja na dostupno, od ograniene vremenske
vanosti i, u osnovi uzev nije dugog veka. U svim
prilikama je znaajan podvig izboriti socijalnu egzistenciju
i svoju prvobitnu
prirodu tako preformirati da vie ili manje odgovori ovom
obliku egzistencije. To je unutranja borba sa samim
sobom i borba sa sredinom, koja se moe upo-rediti sa
borbom dejeg doba za egzistenciju sopstvenog Ja. Ta
borba se za nas obino odvija u tami, ali ako sagledamo sa
kojom se upornou kasnije zadravaju deje iluzije,
pretpostavke, egoistike navike itd., iz toga moemo
odmeriti koji je intenzitet ranije bio upotrebljen u
njihovom stvaranju. Tako se deava i sa idealima,
uverenjima, vodeim idejama, stavovima itd. koji nas u
mladosti uvode u ivot, za koje se borimo, patimo i sa
38
kojima pobeujemo oni srastaju sa naim biem, mi se,
na izgled, preobraavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad
libitum sa onom oitou, sa kojom mladi ovek svome Ja
nolens volens pribavlja vanost pred svetom ili pred
samim sobom.
to se ovek vie pribliava sredini ivota i to mu je
vie uspelo da se uvrsti u svom linom stavu i socijalnom
poloaju, tim mu vie izgleda da je otkrio pravi tok ivota i
prave ideale i principe ponaanja. Zbog toga se dri da su
oni veito vredni a nepromenljivi stav prema njima
oglaava se vrlinom. Pri tom se previa vrlo bitna injenica
da postavljanje socijalnog cilja ide na raun totalnosti
linosti. Na ovaj raun ide mnogo, isuvie mnogo ivot,
koji je moda mogao biti i proivljen, ostaje u prostoriji za
stare kao pranjiva seanja, ponekad ispod sivog pepela
nalazi se uareno ugljevlje.
Statistika pokazuje poveanu uestalost depresija
mukaraca oko etrdesete godine. Kod ena neurot-ske
smetnje po pravilu poinju neto ranije. U ovoj ivotnoj
fazi, upravo izmeu trideset pete i etrdesete, priprema se
znaajna promena ovekove due. Svakako da u poetku
to nije svesna i upadljiva promena, naprotiv radi se
indirektnim znacima promena, koje izgleda da imaju svoj
poetak u nesve-snom. Ponekad je to kao sporo menjanje
karaktera, drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se
izgubile u dejem dobu, ili dosadanje sklonosti i
intere-sovanja poinju da blede a na njihovo mesto stupa
ju druga, ili to je vrlo esto dotadanja uve-renja i
principi, naroito moralni, postaju sve krui i vri, to
postepeno, oko pedesete, moe prerasti u netrpeljivost i
fanatizam kao kada bi ovi principi bili ugroeni u svojoj
egzistenciji, tako da bi upravo stoga morali da se
potenciraju.
Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u od-
raslom dobu, ponekad se i zamuti. Ove pojave najbolje se
mogu zapaziti kod neto jednostavnijih ljudi. Ponekad se
ove javljaju ranije, nekad kasnije. Kako mi izgleda esto je
njihovo javljanje odgoeno injenicom to su roditelji
dotine osobe jo u ivotu. U tim sluajevima kao da je
mladalaka faza nepravedno produena. Ovo sam naroito
zapazio kod mukaraca gde je otac dugo iveo. Njegova
smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje, tako rei
katastrofalno.
Poznavao sam jednog pobonog oveka koji je bio
crkveni tutor; kod njega se posle etrdesete postepeno
razvila nepodnoljiva moralna i religiozna netrpeljivost. Pri
tom je njegova narav postajala pri-metno sve sumornija.
Konano je izgledao kao turobni crkveni stub. Tako je
dogurao do pedeset pete godine, kada je jednom, usred
noi, iznenada skoio iz postelje i rekao eni: Sad mi je
jasno. Ja sam zapravo propalica. Ova samospoznaja nije
ostala bez praktinih posledica. Poslednje godine svog
ivota proiveo je burno, na ta je otiao veliki deo njego-
vog imetka. Oigledno ne ba nesimpatian ovek. koji je
bio sposoban za oba ekstrema.
Vrlo esti neurotski poremeaji odraslog doba imaju
zajedniko jedno, naime elju da psihologiju mladalake
faze prenose preko praga etrdesete godine. Ko ne poznaje
onu dirljivu staru gospodu, koja uvek iznova mora da
podgreva studentske dane i jedino seanje na njihovo
homersko junako doba moe da zapali njihov ivotni
plamen, dok su, izvan ovoga beznadeno odrvenjeni
filistri. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za
potcenjivanje, naime da nisu neurotini, ve samo, za
obian svet, dosadni i stereotipni.
39
Neurotiar je upravo onaj kome u sadanjosti nikada
ne uspeva onako kako bi eleo pa zbog toga ne moe da
ga raduje ni prolost. Kao to ranije nije mogao da se
oslobodi detinjstva, tako i sada ne moe da se oprosti od
mladalake faze. Na izgled on ne moe da se snae u
sivim razmiljanjima starenja i zbog toga grevito gleda
unazad, poto mu je nepodnoljiv pogled unapred. Kao
to se detinjasti ovek uasava pred nepoznatostima sveta
i ivota, tako i odrasli uzmie pred drugom polovinom
ivota, kao da ga tamo ekaju nepoznati, opasni zadaci ili
kao da mu tamo prete rtve i gubici koje ne bi mogao da
preuzme, ili kao da mu dosadanji ivot izgleda tako lep i
skupocen da ne bi mogao bez njega.
Da li je to, moda, u krajnjoj liniji strah od smrti? To
mi ne izgleda verovatno, poto je po pravilu smrt jo uvek
daleko i zbog toga neto apstraktno. Naprotiv, iskustvo
pokazuje da je osnova i uzrok svih tekoa ovog prelaza
duboka, udnovata promena due. Da bih ovo
okarakterisao, uzeo bih za primer dnevnu sunevu
putanju. Treba zamisliti sunce, produhovljeno ljudskim
oseanjima i ljudskom sveu trenutka. Izjutra ono se
raa iz nonog mora nesvesnog i sagledava daleki, areni
svet, koji se iri sve vie to je sunce vie na nebeskom
svodu. U ovom irenju svog kruga uticaja, uzrokovanog
penjanjem, sunce e shvatiti svoj znaaj i svoj najvii cilj
sagledati u najvioj moguoj visini a time i u najveem
moguem obimu svog napretka. Sa ovim uverenjem sunce
dostie nepredvidljivu podnevnu visinu nepredvienu,
poto njegovo jednokratno individualno postojanje nije
prethodno moglo da poznaje kulminacionu taku. U
dvanaest asova, u podne poinje silazak. A silazak je
preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje
nedosledno, izgleda kao da skuplja svoje zrake. Svetlost i
toplota se smanjuju do konanog gaenja.
Sva poreenja hramlju. Ovo poreenje, meutim, ne
hramlje nita vie od drugih. Francuska izreka cinino i
rezignirano saima istinu ovog poreenja. Ona glasi: Si
jeunesse savait, si vieillesse pouvait (Kad bi mladost
znala, kad bi starost mogla).
95


Sreom, mi ljudi nismo sunca, inae bi bilo zlo sa
naim kulturnim vrednostima. Ali ipak je neto sunano
u nama, jutro i prolee i vee i jesen ivota nisu samo
sentimentalne prie, ve psiholoke istine, ak vie od
toga to su fizioloke injenice, poto podnevni prevrat
menja ak i telesna svojstva. Posebno kod junih naroda
sree se da se kod starijih ena razvijaju grub dubok glas,
porast naunica, zatim grub izraz lica i razliite druge
maskuline osobine. Obrnuto, fiziki muki habitus se
ublaava kroz enske crte, kao to su specifino taloenje
masnog tkiva i blai izraz lica.
U etnolokoj literaturi sree se interesantan iz-vetaj
jednom indijanskom poglavici i ratniku kome se u
ivotnom zenitu pojavio veliki duh u snu i saoptio mu da
od sada ostaje sa enama i decom, mora da nosi enske
haljine i da jede enska jela. On je posluao ovo
snovienje a da to nije tetilo njegovom ugledu. Ova vizija
je verni odraz psihike podnevne revolucije, poetka
zalaska. Vrednosti, pa ak i telo preobraavaju se u
suprotnost, bar naznaeno.
Mukost i enstvenost zajedno sa psihikim svoj-
stvima mogli bi se, na primer, uporediti sa odreenom
zalihom supstancije, koja se donekle neravno-merno troi
u prvoj polovini ivota. Mukarac utroi svoje velike zalihe
muke supstancije i preostaje mu jo samo mali iznos
enske supstancije, koja sada do-speva u upotrebu.
Obrnuto, ena aktivira do tada ne-korien iznos
mukosti.

Ova promena je mnogo vie uoljiva u psihikom
nego u fizikom domenu. Koliko esto se, na primer, sree
da je sa mukarcem svreno sa njegovom etrdeset petom
pedesetom godinom a da tada ena oblai pantalone,
otvara malu prodavnicu gde mu jo eventualno ima
ulogu pomonika. Ima ena ija se socijalna odgovornost i
socijalna svest uopte budi tek posle etrdesete godine. U
modernom drutvenom ivotu, naroito u Americi, posle
etrdesete godine break down, nervni slom je izvanredno
est dogaaj. Ako se tanije ispitaju rtve, onda se
vidi da ono to je slomljeno jeste dotadanji muki stil, a da je
preostao feminiziran mukarac. Obrnuto, u istim krugovima se
zapaaju ene koje u ovim godinama razvijaju neobinu
mukost i tvrdou uma, to gura srce i oseanja u pozadinu.
Vrlo esto su ovi preobraaji praeni branim katastrofama svih
vrsta, poto nije teko predstaviti ta se deava kada mukarac
otkrije svoja nena oseanja a ena svoj um.
Najgore u svemu ovome je to pametni i obrazovani ljudi
ive ne znajui za mogunost ovakvih promena. Oni sasvim
nespremni stupaju u drugu polovinu ivota. Ili, da li bilo gde
postoje kole, ne samo visoke, ve vie kole za
pedesetogodinjake, koje ih pripremaju za budui ivot i
njegove zahteve isto kao to osnovne i visoke kole uvode u svet
i ivot nae mlade ljude? Ne, krajnje nepripremljeni stupamo u
popodne ivota, jo gore, to inimo sa pogrenim
pretpostavkama naih dotadanjih istina i ideala. Mi ne
moemo popodne ivota iveti prema istom programu kao i
jutro, poto ono ega je izjutra mnogo, uvee e biti malo, i ono
to je izjutra istina, uve-e nee biti tano. Bavio sam se isuvie
velikim brojem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih dua,
tako da ne moe a da me ne potrese istina ovih osnovnih
pravila.
ovek koji stari treba da zna da se njegov ivot vie ne
uspinje niti iri, ve da neumoljivi unutranji proces neminovno
dovodi do suavanja ivota. Za mladog oveka je skoro greh ili
bar opasnost da se isuvie mnogo bavi samim sobom, za
starijeg je dunost i neophodnost da svoje bie podvrgne ozbilj-
nom razmatranju. Sunce uvlai svoje zrake da bi osvetlelo
samog sebe, poto je svoju svetlost rasulo po svetu. Umesto
ovoga mnogi starci radije postaju hipohondri, cicije,
princibdije i laudatores temporis acti ili ak veiti mladii,
jadna zamena za prosvet-ljavanje svog bia, ali neizbena
posledica sumanu-tosti da se drugom polovinom ivota mora
upravljati sa principima prve polovine.

97
Pretnodno sam rekao da nemamo kola za etr-
desetogodinjake. To nije sasvim tano. Nae religije su od
davnina ovakve kole ili su bile nekad. Ali za koga su one
to jo danas? Koliko je od nas ljudi koji stare u jednoj
ovakvoj koli stvarno vaspitano za tajnu druge polovine
ivota, za starako doba, smrt i venost?
ovek sigurno ne bi doiveo sedamdesetu i
osamdesetu, kada ova dugovenost ne bi odgovarala
njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne ivota mora da
ima sopstveni smisao i svrhu i ne moe biti samo alosni
41
privezak prepodneva. Smisao jutra je neosporno razvitak
individue, njenog utvrivanja i razmnoavanja u spoljnem
svetu i briga oko potomstva. To je oigledno prirodni cilj.
Ali kada je postignut ovaj cilj, ak obilato ispunjen, treba
li stica-nje novca, osvajanje i proirivanje egzistencije i da-
lje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla? Ko
ovakav zakon jutra, dakle, prirodni cilj, bez posebne
potrebe prenese i u popodne ivota, bie prinuen to da
plati psihikim gubicima, isto kao to mladi, koji hoe da
svoj deji egoizam prenese i u odraslo doba, svoju greku
plaa socijalnim neuspe-sima. Sticanje novca, socijalna
egzistencija, porodica, potomstvo su ista priroda a ne
kultura. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. Da
li onda kultura moe biti smisao i cilj druge polovine
ivota?
Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su
skoro uvek starci uvari misterija i zakona, a u ovima se u
prvoj liniji izraava kultura plemena. Kako u ovom
pogledu izgleda situacija kod nas? Gde je mudrost naih
starih? Gde su njihove tajne i snovienja? Kod nas stari se
skoro radije poistoveuju sa mladima. U Americi je skoro
ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogustvu
mlada sestra svoje erke.

Ne znam koliko se od ove zabludelosti moe dovesti u
vezu sa reakcijom na ranije preterano pridavanje znaaja
plemenitosti a koliko sa pogrenim idealima. Ovo
poslednje bez sumnje postoji ovim ljudima cilj nije
ispred ve iza njih. Zbog toga streme
unazad. ovek im se mora pridruiti teko je sagledati
koje bi ciljeve trebalo da ima druga polovna ivota osim
onih koje ima prva proirenje ivota, korist, uticajnost,
pravljenje dobrog utiska u socijalnom ivotu, promiljeno
guranje potomaka u pogodne brakove i dobra nametenja
dovoljno ivotnih ciljeva! Na alost nedovoljno smisla i
svrhe za mnoge koji u starenju vide samo oduzimanje i-
vota, dok ranije ideale oseaju izbledelim i istroe nim.
Sigurno da su ovi ljudi ve ranije svoju ivotnu zdelu bili
dobro napunili i ispraznili do dna, tada bi se u starosti
oseali drugaije, oni ne bi nita zadravali, jer sve to bi
jo htelo da gori, bilo bi ve sa-gorelo, tako da bi im
dobrodoao mir starosti. Ali ne smemo zaboraviti da je
vrlo mali broj ljudi umet-nik ivota i da je pri tom
umetnost ivljenja najplemenitija i najrea od svih vetina
kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga
velikom broju ljudi preostaje mnogo ta nedoivljeno
esto ak mogunost koja se i pored najbolje volje ne bi
mogla doiveti, i tako ovi prekorauju prag starosti sa ne-
ispunjenim zahtevom, to im onda automatski usme-rava
poglede unazad.
Za ovakve ljude je posebno ubitano da gledaju
unazad. Njima bi bio neophodan pogled unapred, cilj u
budunosti. Zbog toga i sve velike religije imaju obeanja
onog sveta, cilj iznad i izvan ovog sveta, koji smrtnom
biu omoguava da drugu polovinu ivota proivi sa istim
stremljenjem ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko dananjem
oveku bili prihvatljivi ciljevi proirenja i kulminacije
ivota, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja
nekakvog nastavka ivota posle smrti. A ipak kraj ivota,
naime smrt, moe biti razborit cilj samo onda ako je ivot
ili toliko bedan da je ovek najzad radostan to uopte
prestaje, ili kada vlada ubeenje da sunce sa istom
doslednou, sa kojom je u podne dospelo do zenita, trai
i svoj zalazak da bi obasjalo daleke oblake. Ali verovati
danas je postala tako teka vetina, da je postala skoro
nepristupana obrazovanom delu oveanstva. ovek se
isuvie navikao na misao da in puncto besmrtnosti i
slinih stvari postoje najrazliitija protivurena miljenja i
nikakvi ubedljivi dokazi. Poto sa vremena, uspena re
nauka ima na izgled bezuslovnu ubedljivost, ovek trai
naune dokaze. Meutim, oni meu obrazovanima koji
misle, sasvim tano znaju da ovakav dokaz spada u
filozofske nemogunosti. Naprosto, ovek tome ne moe
nita da zna.
Da li bih uz to jo smeo da primetim da ovek iz istih
razloga ne moe znati da li se ipak neto deava posle
smrti. Odgovor je non liquet, niti pozitivan, niti negativan.
Jednostavno ne znamo nita nauno tome i sa tim smo
u istovetnom poloaju kao, na primer, sa pitanjem da li
na Marsu ima ljudi ili ne; pri tome stanovnicima Marsa,
ako ih ima, je sasvim svejedno da li odriemo ili
potvrujemo njihovo postojanje.
Ali ovde se budi moja lekarska savest, koja ima neto
bitnije da kae po ovom pitanju. Naime, zapazio sam da je
ciljno usmeren ivot uopte bolji, bogatiji, zdraviji od
besciljnog, i da je bolje sa vremenom ii napred nego
protiv vremena unazad. Psihijatru izgleda starac koji ne
moe da se odvoji od ivota isto tako slabaak i boleljiv,
kao mladi koji nije kadar da izgradi ivot. I stvarno, u
velikom broju sluajeva radi se istoj detinjastoj poudi,

istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, kako kod sta-
rih tako i kod mladih. Kao lekar ubeen sam da je, tako
rei, higijenskije u smrti sagledati cilj kome treba da se
stremi, a da je opiranje neto nezdravo i nenormalno,
poto ono drugu polovinu ivota liava cilja. Zbog toga
smatram izvanredno razlonim sve religije sa ciljem na
onom svetu, posmatrano sa stanovita mentalne higijene.
Ako stanujem u kui za koju znam da e se u toku
sledeih etrnaest dana sruiti na moju glavu, onda e
sve moje ivotne funkcije biti pod uplivom ove misli;
nasuprot tome ako se oseam sigurnim, onda u njoj mogu
da ivim ugodno i normalno. Dakle, sa psihijatrijskog
stanovita bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da
je smrt samo prelaz, deo nepoznatog, velikog i dugog
procesa ivljenja.
Iako najvei broj ljudi ni izdaleka ne zna zato je telu
potrebna kuhinjska so, ipak iz instinktivne potrebe svi je
trae. Isto je i sa psihikim stvarima. Najvei broj ljudi je
od davnina oseao potrebu neprekidnosti. Zbog toga se sa
naom konstatacijom ne nalazimo postrani, ve usred
glavnog druma oveko-vog ivota. Stoga u smislu ivota
mislimo tano i onda kada ne razumemo ta mislimo.
Da li ikad razumemo ono to mislimo? Mi razumemo
samo ono miljenje, koje nije nita drugo do jednaina, iz
koje nikada ne proizilazi vie od onoga to je uloeno. To
je intelekt. Izvan njega, meutim, postoji miljenje u
pradavnim slikama, u simbolima, koje su, starije od
istorijskog oveka, uroene oveku od pradavnih vremena
i koje, nadivljavajui svaku generaciju, veito ive,
ispunjavaju dubine nae due. Potpuni ivot je mogu
samo u skladu sa njima, mudrost je vraanje njima. U
stvarnosti se ne radi ni veri niti znanju, ve
podudaranju naeg miljenja sa praslikama naeg
nesvesnog, koje su nepredstavljive majke svake misli koju
je ikada u stanju da dokui naa svest. A jedna od ovih
iskonskih misli je i ideja ivotu s onu stranu smrti
Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. To su
iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su
naprosto tu, i iju svrhovnost i opravdanost nauka moe
ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju titne
lezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom
mogla oglasiti besmislenim organom. Za mene su praslike
neto kao duevni organi, kojima vodim rauna, stoga
sam ponekad prinuen da kaem nekom starijem
pacijentu: Vaa slika Gospoda ili vaa ideja
besmrtnosti je atrofina, zbog toga se i poremetio
metabolizam vae due. Vispre-nije i dublje nego to
mislimo je staro , lek besmrtnosti.
Na kraju eleo bih da se za trenutak vratim naem
poreenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni naeg
ivotnog luka dele se u etiri dela. Prva isto-

na etvrt je detinjstvo, ono stanje bez problema, gde smo
problem za druge ali jo nismo svesni sopstve-ne
problematike. Svesna problematika se prostire preko
druge i tree etvrtine, dok u poslednjoj etvrtini, u
starakom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje gde,
nezavisno od stanja nae svesti, opet postajemo vie
problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su krajnje
razliiti ali imaju jedno zajedniko, naime uronulost u
nesvesno psihiko. Kako se dua deteta razvija iz
nesvesnog, psihologija deteta, iako teka, moe se ipak
raspraviti pre od psihologije starca, koji opet tone u
nesvesno, progresivno gubei se u ovoj tami. Detinjstvo i
starako doba su ivotna stanja bez problema, zbog toga
ih ovde nisam ni razmatrao.


VI
DUA I SMRT
45

DUA I SMRT
esto mi je upuivano pitanje ta mislim smrti,
onom neproblematinom kraju ovekove egzistencije.
Smrt nam je poznata naprosto kao kraj. To je zavrna
taka koja se esto stavlja pre kraja reenice, izvan koje
postoje samo jo seanja ili posle-dina dejstva kod
drugih. Za onoga koga je ovo snalo, meutim, poslednja
zrnca peska istekla su u donji deo stakla; zakotrljani
kamen se smirio i stao. S obzirom na ovakvu smrt ivot
nam obino izgleda kao protok, kao rad navijenog sata,
iji je konani prestanak rada razumljiv sam po sebi.
Nikada vie nismo ubeeni u protok ivota, nego kada se
ljudski ivot ugasi pred naim oima i nikada se prodor-
nije i neprijatnije ne postavlja pitanje smisla i vrednosti
ivota, nego kada smo svedoci kako poslednji dah
naputa jo ivo telo. Kako nam drugaiji izgleda smisao
ivota kada vidimo mladog oveka zaokupljenog dalekim
ciljem kako izgrauje svoju budunost nego kada
neizleivi bolesnik ili starac muno i nemono oekuju
svoj kraj. Mladost tako nam izgleda ima cilj,
budunost, smisao i vrednost. Ii do kraja je, meutim,
besmisleni prestanak. Ako se neki mladi plai sveta,
ivota i budunosti, svako ga saaljeva i smatra
nerazumnim i neurotinim kukavnim zabuantom. Ali
ako stariji ovek osea potajnu grozu, pa ak samrtni
strah pri pomisli da
[1] Prvi put objavljeno u: Europische Revue, (1934), zatim
u: Wirklichkeit der Seele, Psychologische Abhandlungen IV (1934).
46
njegova razumna ivotna oekivanja od sada iznose samo
jo toliko i toliko godina, tada se neprijatno podsetimo
izvesnih oseanja u sopstvenoj dui; ovek po mogustvu
skree pogled i razgovor prebacuje na drugu temu. Ovde
otkazuje optimizam sa kojim se osuuje mladost. Za svaki
sluaj ovek, dodue, ima pri ruci nekoliko pogodnih
ivotnih mudrosti, koje, kad se ukae prilika, tedro deli
drugima, na primer svako mora jednom umreti, niko ne
ivi veito, itd. Ali kada je ovek sam, a no pri tom tako
mrana i tiha da se nita ne uje i nita ne, vidi do misli,
koje saniraju i oduzimaju godine ivota kao duge nizove
onih neprijatnih injenica koje nemilosrdno pokazuju
koliko je ve odmakla kazaljka na asovniku, kada se
osea sporo i nezadrivo pribliavanje onog crnog zida,
koji e nepovratno progutati sve ono to volim, elim,
imam, emu se nadam i stremim, tada se sve ivotne
mudrosti izgube u nekom nepronalaljivom skrovitu, a
besanog oveka ophrvava strah kao pretea oma.
Kao to postoji veliki broj mladih ljudi koji se u
osnovi panino plae ivota za kojim ipak tako ude,
moda je jo vei broj starih ljudi koji ose-aju isti strah
pred smrti. Da, doao sam do zakljuka na osnovu mog
iskustva da upravo oni mladi ljudi koji se plae ivota,
kasnije isto toliko pate od straha od smrti. Dok su mladi,
tvrdimo da imaju infantilni otpor protiv normalnih
ivotnih zahteva; kad ostare, onda bi zapravo trebalo rei
isto, naime, da se isto tako plae normalnih ivotnih
zahteva. Ali, ovek je toliko ubeen da je smrt jednostavno
kraj odreenog toka, tako da nikome po pravilu uopte ne
pada na pamet da smrt slino shvati kao cilj i ispunjenje,
kao to se to bez daljnjega ini u susretu sa ciljevima i
namerama poletnog, mladalakog ivota.
ivot je energetsko oticanje kao i svako drugo. Ali
svaki energetski proces je u principu ireverzibilan i zbog
toga jednoznano usmeren na jedan cilj, a cilj je stanje
mirovanja. Svaki proces konano nije nita drugo do
poetni poremeaj tako rei veitog
stanja mirovanja, koje stalno tei da se ponova uspostavi.
ivot je ak teleoloko par excellence, stremljenje cilju a
ivo telo je sistem svrhovitosti, koje tee da se ispune. Kraj
bilo kog toka je cilj. Svaki tok je kao trka koji sa najveim
naprezanjem i naporom stremi da dostigne svoj cilj.
Mladalaka enja za svetom i ivotom, za ostvarenjem
veoma napregnutih nadanja i dalekih ciljeva je oevidno
stremljenje ivotnom cilju, koje se odmah preobraa u
strah od ivota, neurotske otpore, depresije i fobije ako se
zastane bilo gde u prolosti ili ustukne pred rizicima, bez
kojih se ne moe postii postavljeni cilj. Sa postizanjem
zrelosti i vrhunca biolokog ivota, koji se otprilike
podudara sa sredinom ivota, ni u kom sluaju ne
prestaje stremljenje ivotnom cilju. Sa istim intenzitetom i
nezadrivou, sa kojom se ilo uzbrdo do sredine ivota,
sada se ide nizbrdo, poto se cilj ne nalazi na litici, ve u
dolini, odakle je i poeo uspon. Krivulja ivota je kao
parabolina linija hica. Ometen u svom poetnom stanju
mirovanja, metak se penje i ponovo se vraa u stanje mi-
rovanja.
Psiholoka ivotna krivulja ne podudara se sa ovom
prirodnom zakonomernou. Neslaganje obino poinje
rano, pri usponu. Hitac se uspinje bioloki, ali psiholoki
okleva. ovek zastaje iza svojih godina, zadrava svoje
detinjstvo, kao neko ko ne moe da se odvoji od tla. On
zadrava kazaljku i pri tom uobraava da i vreme stoji.
Ako se, najzad, sa izve-snim zakanjenjem ipak uspeo na
liticu, onda se, psiholoki, tu ponovo organizuje odmor,
iako ve tada moe zapaziti da se na drugoj strani
neminovno sputa, ipak se bar pogledom grevito hvata za
jednom dostignutu visinu. Kao to se nekada planja
nalazila kao smetnja pred ivotom, tako se i sada nalazi
pred smrti. Dodue, priznaje se da se zbog straha pred
ivotom zakasnilo sa usponom, ali se upravo zbog
zakanjenja sada podie utoliko vei zahtev za
zadravanjem na postignutoj visini. Postalo je oigledno
da se ivot probio uprkos svih otpora (zbog kojih se sada
ah, tako mnogo, kaje), ali nezavisno
od svog saznanja ipak se pokuava da se zaustavi ivot.
Na taj nain psihologija jednog takvog oveka gubi svoje
prirodno tle. Njegova svest se nalazi u vazduhu, dok se
ispod nje parabola sputa sa uveanom brzinom.
Hranljivo tle due je prirodni ivot. Ko ovo ne prati,
ostaje da lebdi u vazduhu i ukoi se. Zbog toga odrveni
tako veliki broj ljudi u zrelom dobu, oni gledaju unazad i
grevito se hvataju za prolost sa potajnim strahom od
smrti u srcu. Bar psiholoki oni izmiu ivotnom procesu
i zbog toga ostaju ukopani kao spomen-stubovi od soli, sa
ivahnim seanjima na mladost ali ne nalazei kontakta
sa sadanjou. Od sredine ivota ostaje ivahan samo
onaj, ko eli da umre sa ivotom. Jer, ono to se deava u
tajnom asu ivotnog podneva jeste povraaj parabole, ra-
anje smrti. ivot u drugoj polovini nije uspon, razvitak,
umnaanje, prelivanje, presipanje, ve smrt, poto je
njegov cilj kraj. Ne eleti vrhunac ivota isto je to i ne
eleti njegov kraj. Oboje je: ne eleti iveti. Ne eleti iveli
isto znai to i ne eleti umreti Postajanje i nestajanje su
jedna te ista krivulja.
47
Ovu nesumnjivu istinu, ako je ikako mogue, svest
ne prihvata. ovek je po pravilu fiksiran za svoju prolost
i zastaje u mladalakim iluzijama. Biti star je krajnje
nepopularno. ovek izgleda da ne obraa panju na to da
je ne moi ostariti isto toliko besmisleno koliko i ne moi
izrasti iz dejih haljina. ovek od trideset, koji je jo
infantilan, za aljenje je, ali mladalaki
sedamdesetogodinjak, zar to nije prekrasno? A ipak su
oboje perverzni, bez stila, psiholoki protivprirodni.
Mladi, koji se ne bori i ne pobeuje, propustio je ono to
je najbolje u njegovoj mladosti, starac koji ne zna da
oslukuje tajnu potoia koji ubore sa litica u doline, bez
smisla je, duhovna mumija koja nije nita drugo do
skamenjena prolost. On stoji izvan svog ivota,
ponavljajui se, slino maini, do krajnje izanalosti.
Kakva je to kultura kojoj su potrebne ovakve kreature!
Naa statistiki postojea dugovenost je kulturna
tekovina. Primitivni ljudi samo izuzetno dostiu
duboku starost. Tako sam meu primitivnim plemenima u
istonoj Africi sreo samo mali broj ljudi sa sedom kosom,
koji su mogli biti stariji od ezdeset godina. Ali oni su bili
stvarno stari, i to tako kao da su oduvek bili stari, tako da
su se potpuno uiveli u svoju starost. Oni su u svakom
pogledu bili ono to su bili. Mi smo uvek samo vie ili
manje ono to smo zapravo. Izgleda tako kao da je naa
svest malo skliznula sa svog prirodnog poloaja i da se
vie dovoljno ne snalazi sa prirodnim vremenom. Kao da
patimo od neobuzdanosti svesti, koja nas obmanjuje da je
ivotno vreme ista iluzija i da se zato moe me-njati po
volji. (ovek se pita odakle svest zapravo crpi svoju
sposobnost da bude protivprirodna i ta znai ova
samovoljnost).
Kao to se putanja metka zavrava na cilju, tako i
ivot nalazi svoj kraj u smrti, koja je, prema tome, cilj
celog ivota. ak i njegov uspon i njegov vrhunac su samo
stupnjevi i sredstva da se postigne cilj, naime smrt. Ova
paradoksna formula nije nita drugo do logini zakljuak
iz injenice cilja i svrhovnosti ivota. Ne verujem da je ovo
silogistika igrarija sa moje strane. Usponu ivota
pridajemo cilj i smisao, zato ne i silasku? Roenje oveka
je vrlo znaajan trenutak, zato to nije i smrt? Mladog
oveka dvadeset i vie godina pripremaju za potpuno
razrastanje njegove individualne egzistencije, zato se
dvadeset i vie godina ne treba pripremati za svoj kraj?
Svakako, sa vrhuncem ovek je oito neto dostigao, on
jeste i on ima. Ali ta se postie smru?
Nesimpatino mi je, u trenutku kada bi se moglo
neto oekivati, iznenada izvaditi iz depa veru i od mog
itaoca zahtevati da ini upravo ono to nikada nije
mogao, naime da veruje u neto. Moram da priznam da ni
ja ne bih mogao. Zbog toga na ovom me-stu neu tvrditi
da je smrt drugo roenje i da prevodi oveka preko groba
u produeno postojanje. Smeo bih bar da pomenem da
consensus gentium ima izriita shvatanja smrti, koja se
jasno izraavaju u svim velikim religijama sveta. ak se
moe tvrditi da je veina ovih religija komplikovani sistem
pri
prema smrti, i to u takvoj meri da ivot stvarno u smislu
moje gornje paradoksne formule ne znai nita drugo do
pripremu za konani cilj, smrt. Za obe najvee ive religije,
hrianstvo i budizam, smisao postojanja se ispunjava u
svom kraju.
Sa epohom prosveivanja razvilo se i miljenje
bivstvu religija, koje zasluuje pomen zbog svoje iroke
rasprostranjenosti, iako je tipini prosvetitelj-ski
nesporazum. Po ovom miljenju religije su neto kao
filozofski sistemi i kao i ovi, mora da su izmiljeni u neijoj
glavi. Neko je nekad pronaao Boga i ostale dogme i sa
ovim fantazijama za ispunjenje elja vue oveanstvo za
nos. Ali ovom miljenju se suprotstavlja psiholoka
injenica da se religijski simboli upravo vrlo teko mogu
smisliti ovekovim umom. Oni uopte ne potiu iz duha,
ve od negde drugde, moda iz srca, u svakom sluaju iz
nekog psihikog dubokog sloja, koji vrlo malo slii svesti
koja je uvek samo povrina. Zbog toga religijski simboli
imaju izraziti karakter otkrovenja i predstavljaju
spontane produkte nesvesne psihike delatnosti. Oni su
sve drugo samo ne izmiljeni; oni su postepeno rasli tokom
hiljada godina, kao biljke, kao prirodna otkrovenja due
oveanstva. I danas jo uvek moemo posmatrati
spontano nastajanje pravih religijskih simbola kod
pojedinih individua, gde izrastaju iz nesvesnog kao strano
cvee, dok svest u nedoumici okleva, ne znajui zapravo
ta da otpone sa ovim roenjem. Bez velike tekoe da se
zakljuiti da ovi individualni simboli sadrajno i formalno
potiu iz istog nesvesnog duha (ili ma ta to bilo) kao i
velike religije oveanstva. U svakom sluaju iskustvo
pokazuje da religije ni u kom sluaju nisu ' produkt
svesnog uma, ve da potiu iz prirodnog ivljenja nesvesne
due, izraavajui ovu adekvatno. Naime, time se
objanjava njihova univerzalna rairenost i njihovo
strahovito istorijsko dejstvo na oveanstvo. Ovakvo
48
dejstvo bi bilo nerazumljivo, kada religijski simboli ne bi
bili bar psiholoke prirodne istine.
Znam da mnogi ljudi imaju tekoa sa reju
psiholoki. Zbog toga, u cilju smirivanja ovih kritiara,
dodajem da nijedan ovek ne zna ta je psiha i da se isto
tako malo moe navesti dokle dopire psiha u prirodi.
Zbog toga je psiholoka istina isto tako pristojna i dobra
stvar kao fizika istina, koje se, kao ova na psihu,
ograniava na materiju.
Kako smo videli u religijama izraeni consensus
gentium ide na ruku mojoj paradoksnoj formuli. Izgleda,
dakle, da optoj dui oveanstva vie odgovara kada smrt
smatramo smisaonim ispunjenjem ivota i njegovim
pravim ciljem umesto besmislenim prestankom. Onaj ko
dakle ispoveda prosvetiteljsko miljenje, psiholoki se
izolovao i nalazi se u suprotnosti sa svojim sopstvenim
opteljudskim biem.
Ova poslednja reenica sadri osnovnu istinu svih
neuroza, jer sutina neurotskih smetnji u krajnjoj liniji se
sastoji od otuenja instinkta, u otceplji-vanju svesti od
izvesnih psihikih osnovnih injenica. Stoga
prosvetiteljska miljenja neoekivano zapadaju u
neposredno susedstvo neurotskih simptoma. Ona su, u
stvari, kao i ovi, iskrivljeno miljenje koje stupa na mesto
psiholoki ispravnog miljenja. Ovo poslednje, naime,
ostaje uvek spojeno sa srcem, dubinom due, korenom.
Jer prosveivanje ili ne, svest ili ne priroda se
priprema za smrt. Kada bismo mogli da direktno
posmatramo i registrujemo misli mladog oveka tokom
sanjarenja, onda bi pored nekolicine slika seanja
uglavnom naili na fantazije koje se bave budunou. I
stvarno, daleko najvei deo fantazija sastoji se od
anticipacija. Stoga su fantazije velikim delom pripremne
radnje ili psihika uvebavanja usmerena na izvesne
budue realnosti. Kada bismo isti eksperimenat mogli da
sprovedemo sa nekim starijim ovekom naravno, da to
on ne primeti onda bismo zbog gledanja unazad nali
vei broj slika seanja nego kod mladog oveka, ali pored
toga iznenaujue veliki broj anticipacije budunosti,
ukljuujui i smrt. Sa gomilanjem godina razmiljanja
smrti umnaaju se u zauujuoj meri. Stariji ovek se
nolens volens priprema za smrt. Zbog
toga sam miljenja da ve sama priroda brine za pripremu
kraja. Pri tom je objektivno svejedno ta tome misli
individualna svest. Ali subjektivno je ogromna razlika da
li svest dri korak sa duom ili se vrsto dri miljenja
koja srce ne poznaje. Jer, isto je tako neurotino ne
postaviti se prerna smrti kao prema cilju, kao u mladosti
potiskivati fantazije koje se bave budunou.
U mom prilino dugom psiholokom iskustvu nainio
sam niz posmatranja kod osoba, iju sam ne-svesnu
duevnu aktivnost mogao da pratim sve do neposredne
blizine smrti. Po pravilu bliski kraj su karakterisali oni
simboli sa kojima se u normalnom ivotu najavljuju
psiholoke promene stanja, naime simboli ponovnog
raanja kao i promene mesta, putovanja i slino.
Ukazivanje na pribliavanje smrti viestruko sam mogao
da pratim u serijama snova sve do preko godinu dana
unazad, i u sluajevima gde spoljna situacija nije davala
povoda za takva razmiljanja. Umiranje, dakle, zapoinje
dugo pre stvarne smrti. Uostalom, to se esto manifestuje
i u specifinim promenama karaktera, koje mogu dugo
vremena prethoditi smrti. Sve u svemu zaudilo me koliko
se malo nesvesna dua bavila smru. Shodno tome smrt
bi bila neto srazmerno beznaajno, ili se naa dua ne
brine oko toga ta e sluajno snai individuu. Ali izgleda
da se nesvesno utoliko vie interesu je kako ovek umire,
naime da li stav svesti odgovara umiranju ili ne. Tako sam
jednom imao u tretmanu 62 godinju pacijentkinju. Ona
je bila jo svea i osrednje inteligentna. Njeni intelektualni
okviri nisu joj omoguavali da razume svoje snove. Na
alost bilo je isuvie jasno da ona nije htela

da stekne
uvid u situaciju. Njeni snovi su bili vrlo jasni, ali isto tako
neprijatni. Ona je sebi utuvila u glavu da je besprekorna
majka svojoj deci, ali deca uopte nisu delila ovo
miljenje, a i njeni snovi zastupali su sasvim suprotno
ubeenje. Posle nekoliko nedelja besplodnog napora bio
sam prinuen da prekinem terapiju, poto sam bio
mobilisan (ovo se deavalo za vreme rata). Meutim,
pacijentkinja se razbolela od
neizleive bolesti koja je, posle nekoliko meseci, dovela do
agonalnog stanja, koje je svakog trenutka moglo da oznai
kraj. Najvie vremena provodila je u nekoj vrsti delirijuma ili
somnambulizma, kada je u ovom specifinom duhovnom
stanju spontano ponovno prihvatila prekinutu analitiku
proradu. Ponovo je prepriavala svoje snove i pred sobom
pri-hvatala sve ono to je preda mnom uporno osporavala i jo
mnogo ta drugo. Ova autoanalitika obrada trajala je nekoliko
sati dnevno tokom est nede-lja. Na kraju ovog perioda ona se
smirila kao pacijent pod normalnom terapijom i potom umrla.

Iz ovog i bezbroj slinih iskustava moram, dakle, izvesti
zakljuak da naa dua nije ravnoduna na umiranje
individue. Prisila da se sve to je bilo pogreno ispravi, koja se
tako esto zapaa kod samrt-nika, slae se i dopunjava
prethodni zakljuak.
Kako se naposletku moraju tumaiti ova iskustva,
problem je koji prekorauje kompetence neke iskustvene
nauke kao i nae intelektualne mogunosti, poto u zakljuak
nunim nainom spada i iskustvo smrti. Na nesreu ovaj
dogaaj posmatraa prenosi u stanje koje mu onemoguava
objektivno saop-tavanje svojih iskustava i zakljuaka, koji
proisti-u iz smrti.
Svest se kree u uskim granicama, razapeta u kratkom
vremenskom intervalu izmeu poetka i kraja, koji je za oko
treinu skraen periodinim spavanjem. ivot tela traje neto
due, on poinje ranije i vrlo esto prestaje kasnije od svesti.
Poetak i kraj su neminovni aspekti svakog zbivanja. Ipak, pri
bliem razmatranju strahovito je teko odrediti gde neto
poinje i gde neto prestaje, poto dogaaji i zbivanja, poeci i
zavreci, tano uzev, ine nedelji-vu neprekidnost. Mi delimo
procese u svrhu diferenciranja i raspoznavanja, znajui pri
tom da je svako odvajanje u osnovi priblino i konvencionalno.
Time ne zahvatamo neprekidnost zbivanja u svetu, jer
poetak i kraj su u prvoj liniji neophodnosti naeg svesnog
procesa spoznaje. Sa dovoljnom sigurnou mogli bismo doi
do zakljuka da je indivi-

113
dualna svest dola do kraja u odnosu na nas same. Da li
je time prekinut i kontinuitet psihikog zbivanja ostaje
neizvesno, poto je ograniavanje psihe na mozak danas
nesravnjivo manje sigurno nego pre pedesetak godina.
Psihologija mora najpre da svari izvesne parapsiholoke
injenice, sa im nije jo ni zapoela.
Izgleda, naime, da nama nesvesnoj psihi pripadaju
svojstva koja bacaju sasvim udnovato svetlo na njen
odnos prema prostoru i vremenu. Pod ovim mislim na
prostorne i vremenske telepatske fenomene, koje je, kao
to je poznato, mnogo lake ignorisati nego objasniti.
Nauka se do sada, uz nekoliko slavnih izuzetaka, odnosila
vrlo komotno u ovom pogledu. Meutim, moram priznati
da su mi zadale teke glavobolje takozvane telepatske
sposobnosti psihe, poto izraz telepatija jo ni izdaleka
nita ne objanjava. Prostornovremensko ogranienje
svesti je nadmona injenica u tolikoj meri da bi svako
razbijanje ove fundamentalne injenice bio zapravo doga-
aj od najvee teorijske vanosti, poto bi se time
dokazalo da je prostornovremenska ogranienost
otklonljiva odreenost. Ponitavajui uslov bila bi psiha,
kojoj bi se, prema tome, vremenska prostornost
pridodavala kao relativno, uslovno svojstvo. U danom
sluaju, meutim, mogla bi da razbije ogranienje
vremenske prostornosti, i to nunim nainom zahvaljujui
njenom najhitnijem svojstvu relativne bezvremenosti i
besprostornosti. Ova, kako mi izgleda, vrlo bliska
mogunost je od nesagledivog dometa, tako da bi trebalo
da duh istraivaa podstak-ne na najvee napore. Na
dananji razvitak svesti je toliko zaostao (izuzeci
potvruju pravilo!), da mu jo nedostaju nauna i
misaona orua da bi mogao da u dovoljnoj meri oceni
telepatske injenice u njinom znaenju. Na ovu grupu
pojava samo sam ukazao da bih nagovestio da zatvaranje
psihe u mozak, to jest njeno prostorno ogranienje ipak
nije tako samo po sebi razumljivo i nepobitno, kao to se
smatra.
Ko ima uvida u neka saznanja ve postojeeg i
dovoljno proverenog parapsiholokog dokaznog materijala,
zna da su posebno takozvane telepatske pojave neosporne
injenice. Objektivno sagledavanje i kritika postojeih
zapaanja moraju utvrditi da se zbivaju opaanja koja se
delom odigravaju kao da nema vremena a delom kao da
nema prostora. Iz ovoga se naravno ne moe izvesti
metafiziki zakljuak da, shodno ovome, u stvarima po
sebi nema ni vremena ni prostora i da je zbog toga
ovekov duh u kategoriji vremena i prostora kao utkan u
maglovitoj iluziji. Naprotiv, prostor i vreme nisu samo
naj-neposrednija, najnaivnija izvesnost, ve i empirijska
oiglednost, budui da se sve i svaka opaajnost tako
zbiva kao da se deava u vremenu i prostoru. S obzirom
na ovu nadvladavajuu izvesnost shvatljivo je da razum
ima velike muke sa prihvatanjem telepatskih fenomena.
Ali onaj ko pravino sudi injenicama, taj nee moi a
da ne prizna da su prividna besprostornost i
bezvremenost najkarakteristinije svojstvo ovog
fenomena. Najzad, naivna shvatanja i neposredna
izvesnost su, strogo uzev, samo dokaz psiholokog
apriorizma opaajnih formi, koje naprosto ne doputaju
nijednu drugu formu. to naa mogunost opaanja
uopte nije u stanju da imaginira
besprostorno-bezvremenski oblik postojanja, na kraju
krajeva uopte nije dokaz da jedan ovakav oblik po sebi
nije mogu. I kao to se iz svojstva prividne bezvremene
50
besprostornosti ne sme izvui apsolutni zakljuak
bezvremeno-besprostornom obliku postojanja, isto tako
nije dozvoljeno iz prividnog opaanja
prostorno-vremenskog kvaliteta zakljuiti da nema
besprostorno-bezvremenskih oblika postojanja. Sumnja u
apsolutnu vanost vremensko-prostornog shvatanja ne
samo da je dozvoljena, nego, s obzirom na postojee
iskustvo poeljna. Hipotetika mogunost da psiha dotie
i bezvremeno-besprostorni oblik postojanja je nauno
znak pitanja, koje se do daljnjega mora uzeti ozbiljno.
Psiholozi se oprezno moraju pridruiti idejama i sumnji
dananje teorijske fizike, jer filozofski uzev, ogranienost
prostora ta znai drugo do relativizaciju kategorije pro-
stora? Vrlo lako moglo bi slino da snae i katego-
g
riju vremena (kao i kauzalnosti). Sumnje u ovom pogledu
su prema tome manje proizvoljne nego nekad.

Sutina psihe dopire u mranosti daleko izvan naih
kategorija poimanja. Dua sadri tako mnogo zagonetki
kao beskraj sa svojim galaksijama, pred ijom uzvienom
beskonanou jedino duh lien mate nee priznati svoje
nitavilo. Pri ovoj krajnjoj nesigurnosti ovekovog
shvatanja pomama za pro-sveivanjem drugih ne samo da
je smena ve sumorno prazna. Dakle, ako neko iz
duboke duevne potrebe ili slaui se sa prastarom
mudrosti oveanstva ili iz psiholoke injenice javljanja
telepatskih opaanja treba da izvue zakljuak da psiha
u svojim dubinama prelazi u besprostorno-bezvre-menski
oblik postojanja i da, prema tome, spada u ono to se
nedovoljno i simbolino naziva venost, onda mu kritini
razum ne moe suprostaviti nijedan drugi argumenat
osim naunikog non liquet. Povrh toga on bi bio u
prednosti koja nije za potce-njivanje, da se slae sa
penchant-om ovekove due, koje univerzalno
rasprostranjeno postoji jo od nezapamenih vremena. Ko
ne izvue ovaj zakljuak iz skepse, ili iz pobune protiv
tradicije, ili iz nedostatka hrabrosti, ili zbog povrnosti
psiholokog iskustva, ili zbog praznog ignorisanja, ima
statistiki malo verovatnoe da postane pionir duha, ali
pored toga apsolutnu sigurnost da e doi u sukob sa
istinama svoje krvi. Da li su one u krajnjoj liniji apsolutne
istine ili ne, nikada neemo moi dokazati. Dovoljno je da
su one prisutne kao penchant, a dobro nam je poznato
ta znai zapasti u nepromiljeni konflikt sa ovim
istinama znai isto to i svesno zapostavljanje
instinkata, naime iskorenjenje, dezorijentacija,
besmislenost i kako se ve zovu svi ti simptomi manje
vrednosti. Jedna od najzlokobni-jih sociolokih i
psiholokih greki, kojima je inae nae doba tako bogato,
je to to se tako esto smatra da, poev od nekog datog
trenutka, neto moe postati sasvim drugaije, na primer,
ovek se moe iz osnove promeniti, ili bi se mogao pronai
obrazac ili istina koja bi znaila sasvim novi poetak itd.
Jo
uvek je udo ako je neto postalo bitno drugaije ili se ak
poboljalo. Skliznue sa istina krvi prouzrokuje
neurotsku neumornost, neto ega bi danas malo-pomalo
mogli imati dovoljno. Neumornost, neprestana
zaposlenost neim dovode do besmislenosti, a
besmislenost ivota je duevna bolest, koju nae doba jo
nije obuhvatilo u njenom celokupnom obimu i njenom
celokupnom domaaju.


VII
SINHRONICITET KAO PRINCIP
AKAUZALNIH VEZA


PREDGOVOR
Sa sastavljanjem ovog spisa tako rei razrea-vam
obeanje koje se godinama nisam usuivao da ispunim.
Izgledale su mi isuvie velike tekoe problema kao i
njegov prikaz; isuvie velika intelektualna odgovornost, bez
koje se ne moe obraditi ovakav predmet; najzad, isuvie
nedovoljna moja nauna priprema. to sam ipak
prevaziao otpor i latio se ove teme, desilo se uglavnom
stoga to se, s jedne strane, iz decenije u deceniju gomilalo
moje iskustvo sa fenomenom sinhroniciteta, a s druge,
moja istraivanja istorije simbola, naroito onih simbolu
ribe, sve vie su mi pribliavala problem i najzad zbog toga
ve dvadeset godina u mojim spisima tu i tamo
nagovetavam postojanje pomenutog fenomena, bez
njegove blie obrade. eleo bih da privremeno dokrajim
nezadovoljavajue stanje pitanja, pokuavajui da
povezano iznesem sve ono to se odnosi na ovaj problem.
Ne bi trebalo da mi se prebaci uobra-enost zbog toga to
na sledeim stranicama postavljam neobine zahteve na
raun otvorenosti duha i dragovoljnosti mojih italaca. Od
njih se ne zahte-vaju samo ekskurzije u tamne, podozrive i
zabludama zaipljena podruja ljudskog iskustva, ve se i
optereuju mislenim tekoama, koje sobom donosi tre-
[
l
] Zajedno sa monografijom Wolfgang Pauli Der Einfluss
archetypischer Vorstellungen auf die Bildung natur-
wissenschaftlicher Theorien bei Kepler objavljeno kao sve-
ska Naturerklrung und Psyche,

Studien aus dem C. G. Jung
Institut IV.
n i
53
tiranje i rasvetljavanje jednog tako apstraktnog predmeta.
Kako ve svako moe zakljuiti listajui nekoliko stranica,
ni u kom sluaju se ne radi potpunom opisivanju i
razjanjenju zamrenog inje-nikog stanja, ve samo
pokuaju da se problem razvije tako da, ako ne svi a ono
bar mnogi njegovi aspekti i veze, postanu vidljivi a time da
se, kako se nadam, otvori prilaz jednom jo mranom
podruju, koje je meutim od najveeg znaaja za pogled
na svet. Kao psihijatar i psihoterapeut esto sam dolazio u
dodir sa ovim problemima i mogao sam da se uve-rim od
kolikog su znaaja za ovekovo unutranje iskustvo.
Najee se radi stvarima kojima ovek ne govori
glasno da ne bi bio izloen ismejavanju lienom duha.
Uvek iznova sam se udio koliko mnotvo ljudi je imalo
iskustva ovakve vrste i kako su briljivo uvali ove
neobjanjivosti. Stoga moj udeo na ovom problemu nije
zasnovan samo nauno, ve i ljudski.
Prilikom obavljanja moga rada uivao sam u
interesovanju i delotvornoj potpori od strane niza lica, koja
pominjem u tekstu. Na ovom mestu eleo bih da izrazim
posebnu zahvalnost gospoi dr L. Frej-Ron (Frey-Rohn).
Ona je sa velikom predanou obradila astroloki materijal.
Avgusta 1950. C. G. Jung
54

A. EKSPOZICIJA
Kao to je poznato rezultati moderne fizike su
doprineli znaajnoj promeni nae prirodnonaune slike
sveta, budui da je uzdrmala apsolutnu vanost prirodnih
zakona i pretvorila je u relativnu. Prirodni zakoni
su statistike istine, to jest oni su tako rei bez izuzetka
vaei samo tamo gde se radi makro-fizikim
veliinama. Meutim, u podruju vrlo malih veliina ova
predskazanja postaju nesigurna, odnosno nemogua,
poto se vrlo male veliine vie ne ponaaju shodno
poznatim prirodnim zakonima.
Filozofski princip, koji je u osnovi naeg opaaj a
prirodnih zakonomernosti, je kauzalnost. Ako se veza
uzroka i dejstva ispostavi samo kao statistiki vaea i
samo kao relativno istinita, onda se princip kauzalnosti u
krajnjoj liniji moe samo relativno koristiti za
objanjavanje prirodnih procesa i time pretpostavlja
postojanje jednog ili vie drugih faktora, koji bi bili
neophodni za objanjenje. To znai da je povezivanje
dogaaja ve prema okolnostima i druge a ne samo
kauzalne prirode i da zahteva i drugaiji princip
objanjenja.
U makrofizikalnom svetu ovek e se uzalud
obazirati za akauzalnim dogaajima, ve jednostavno
stoga to se uopte ne mogu predstaviti nekauzalno
spojeni, ne-objanjivi dogaaji. Ali to uopte ne mora da
znai da se ovakvi i ne deavaju. Njihovo postojanje
logino proizilazi bar kao mogunost iz premise
statistike verovatnoe.
55
Prirodnonauna pitanja su uperena na pravilne i,
ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne dogaaje. Na
taj nain ostaju izvan posmatranja jednokratna ili retka
zbivanja. Osim toga eksperimenat namee prirodi
ograniene uslove, poto je izaziva da daje odgovor na
pitanja koja su izmislili ljudi. Zbog toga je svaki odgovor
prirode optereen vrstom pitanja a rezultat predstavlja
meoviti produkt. Na ovome bazirani, takozvani
prirodnonauni pogled na svet stoga ne moe biti nita
drugo do psiholoki prejudicirani delimini pogled, kome
nedostaju svi oni ipak ne nevani aspekti, koji nisu
obuhvaeni statistiki. Da bi se ove jednokratnosti,
odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je
ovek upuen na isto tako jednokratne pojedinane
opise. Iz toga bi proistekla haotina zbirka kurioziteta,
koja podsea na one stare prirodnjake kabinete gde se,
pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog
nosoroga, koren mandragore i osuena morska sirena.
Deskriptivne prirodne nauke, pre svega biologija u
najirem smislu, vrlo dobro poznaju ovakve
jednokratnosti, njima je potreban, na primer,
samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje
neverodostojnog ivog bia, da bi se dokazalo njegovo
postojanje. Svakako da u ovom sluaju mnogi posmatrai
imaju prilike da se pomou sopstvenih ula osvedoe da
takvo bie postoji. Ali gde se radi prolaznim dogaajima,
koji ne ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim
moda tragova seanja u pojedinim glavama, tu nije do-
voljan usamljeni svedok a i vie njih nije dovoljno da
jednokratno zbivanje oznai kao bezuslovno ve-rovatno.
Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U
ovom sluaju se namee neophodnost ispitivanja da li je
na izgled jednokratni dogaaj stvarno jednokratan i da li
bilo gde postoje ista ili bar slina zbivanja. Pri tom
consensus omnium igra psiholoki dodue znaajnu, ali
empirijski neto tugaljivu ulogu. On se samo izuzetno
pokazao korisnim pri dokazivanju injenica. Empirija ga
dodue ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega.
Apsolutno jednokratni, prolazni dogaaji, ije se postoja
nje ne moe niti osporiti, niti dokazati nikakvim
sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene
nauke; meutim, rea zbivanja vrlo su poeljna ukoliko
postoji vei broj pouzdanih pojedinanih posma-tranja.
Pri tom takozvana mogunost ne igra nikakvu ulogu, jer
kriterijum ove izvodi se samo iz vremenski uslovljene,
shvatljive pretpostavke. Nema nijednog apsolutnog
prirodnog zakona iji bi autoritet mogao da prizove ovek
u cilju potpore svojih zabluda. On moe samo da zahteva
po mogustvu veliki broj pojedinanih posmatranja. Ako
ovaj broj, statistiki posmatrano, ostaje unutar sluajne
verovatnoe, onda je time dokazano da se radi sluaju;
ali time nije postignuto i objanjenje. Naen je izuzetak od
pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi
ispod verovatnog broja poremeaja koji se moe oekivati
kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom sluaju ne
opravdava pretpostavku da u tom sluaju nema
kompleksa. Ali to nije spreilo da se reakcijski poremeaji
smatraju sluajnostima.
Iako se upravo u biologiji kreemo na podruju gde
su kauzalna objanjenja esto nezadovoljavajua ili skoro
nemogua, ipak se ovde neemo baviti problemom
biologije, ve upravo pitanjem da li uopte ima ne samo
mogunosti ve i injeninosti akauzal-nih zbivanja.
U okviru naeg iskustva postoji beskrajno daleko
podruje, iji je opseg tako rei isto toliko velik kao i
domet zakonomernosti to je svet sluaja,* koji ne iz-
gleda da je kauzalno povezan sa koincidirajuim i-
njeninim stanjem. Zbog toga emo se najpre poblie
pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem sluaja. ovek je
navikao da pretpostavlja da je sluaj samo po sebi
razumljivo pristupaan kauzalnom objanjenju i da je
oznaen kao sluaj ili koincidencija samo zbog toga to
nije otkrivena ili jo nije otkrivena njegova kauzalnost.
Kako je ovek obino ubeen u ap-
* Re Zu-fall (sluaj, udes, sudbina) je kao i Ein-fall (upad,
prodor, nastajanje, doseanje, domiljanje) izvanredno ilustrativna
to je neto to se kree ka nekome, kao da je privueno od ovoga.
solutnu vanost zakona kauzalnosti, ovo objanjenje
sluaja smatra se zadovoljavajuim. Ali, ako je princip
kauzalnosti samo relativno vaei, onda iz toga proistie
zakljuak da, iako se pretena veina sluajeva moe
kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je
akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo
sluajne dogaaje i da akau-zalne odvojimo od kauzalno
objanjivih. Naravno da se moe pretpostaviti da broj
kauzalno objanjivih daleko nadmaa broj zbivanja
sumnjivih na akauzal-nost, stoga se, zbog povrnosti ili
predubeenja po-smatraa lako mogu prevideti relativno
retki akau-zalni fenomeni. im se pree na tretiranje
sluaja, namee se neophodnost brojanog svrstavanja
ispitivanog dogaaja.
Procena iskustvenog materijala ne moe uslediti bez
kriterijuma diferenciranja. Po emu treba akau-zalne
spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih, kada se sve
56
sluajnosti mogu istraivati na njihovu kauzalnost? Na
ovo se moe odgovoriti da se akau-zalni dogaaji najpre
mogu oekivati tamo gde, posle blieg razmatranja,
kauzalna veza izgleda nezamisliva. Kao primer moe
posluiti lekarima dobro poznati fenomen duplicitas
casuum, dupliranje sluajeva. Ponekad se radi
triplikatu pa i veem broju, tako da Kamerer (Kammerer)
govori zakonu serije, dajui izvanredne primere.* U
veini ovakvih sluajeva ne postoji ak ni udaljena
verovatno-a kauzalne povezanosti koincidentnih
dogaaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja
tramvajska karta ima isti broj kao i karta za pozorite.
koju sam uzeo neposredno posle vonje a isto vee jo
usledi telefonski poziv, kada mi se saoptava da me zove
taj isti broj, onda mi kauzalna povezanost izgleda preko
svake mere neverovatna, pa ak i uz pomo najsmelije
mate ne bi moglo da se smisli kako bi uopte mogla da
postoji neka veza, iako svaki sluaj za sebe evidentno
poseduje svoju kauzalnost. S druge strane poznato mi je
da sluajna zbivanja pokazuju tendenciju neperioinog
formiranja grupa.
* Kammerer: Das Gesetz der Serie.
to neophodno mora biti sluaj, poto bi inae postojao
periodini, redovan poredak dogaaja, to upravo
iskljuuje sluajnosti.
Kamerer je, u svakom sluaju, miljenja da go-
milanje
1
, odnosno serije sluajnosti, dodue izmiu
dejstvu jednog zajednikog uzroka,
2
to znai da su
akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opte moi ostajanja
u istom stanju.
3
Istovremenost gomilanja upo-rednih
istovetnosti on objanjava imitacijom.
4
Time protivurei
samom sebi, poto gomilanje sluajnosti ni u kom sluaju
nije pomereno izvan podruja objanjivog
5
, ve shodno
svim oekivanjima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako
se ne moe svesti na jedan zajedniki, onda se moe
dovesti u vezu sa vie uzroka. Njegovi pojmovi serijama,
imitaciji, atrakciji i inerciji spadaju u kauzalno zamiljenu
sliku sveta i ne kazuju nita vie od gomilanja sluajnosti
koje odgovara statistikoj i matematikoj verovatnoi.
Kamererov injenini materijal sadri samo gomilanja
sluajnosti, ija je jedina zakono-mernost verovatnoa,
to jest ne postoji nikakav vidljivi povod da se bilo ta trai
iza svega ovoga. Iz svojih tamnih razloga, meutim, on
ipak trai dalje i vie od onoga to krije ista verovatnoa,
naime zakon serije, koji bi eleo da uvede kao princip
pored kauzalnosti i finalnosti.
6
Kao to je reeno ova ten
dencija uopte nije zajamena njegovim materijalom. Ovu
oiglednu protivurenost mogu objasniti samo time da
autor poseduje tamnu, ali fascinantnu intuiciju
akauzalnog poretka i veza i to zbog toga to se on, kao sve
razumne i oseajne prirode, nije mogao oteti utisku
gomilanja sluajnosti i stoga se, shodno njegovoj naunoj
nastrojenosti, usudio na smeli pokuaj da potrai
akauzalne serije na osnovu iskustvenog materijala, koji se
nalazi u granicama verovat-noe. Na alost Kamerer nije
poduzeo brojano obu-hvatanje serija. Takav poduhvat
svakako da bi nabacio pitanja na koja bi se teko naao
odgovor. Ka-zuistika metoda sigurno da prua veliku
pomo op-toj orijentaciji; meutim, u odnosu na
sluajnosti, pozitivni rezultati mogu se pre oekivati od
brojanog obuhvatanja, to jest statistike metode.
Grupisanje sluajnosti i serija izgleda nam, bar za
nae dananje pojmove, besmisleno i da se sve skupa
nalazi u okvirima verovatnoe. Svakako da ima sluajeva
ija sluajnost moe dati povoda sumnji. Iz mnotva
izabrao sam sledei sluaj koji sam zabeleio 1. aprila
1949. godine. Danas je petak. Za ruak imamo ribu. Neko
je uz put podsetio na april-sku ribu. Pre podne sam
nainio zabeleku: Est homo totus medius piscis ab imo.
Popodne pokazala mi je jedna pacijentkinja, koju
mesecima nisam video, nekoliko upeatljivih slika riba,
koje je crtala u meuvremenu. Uvee su mi pokazali
stolnjak na kome su bile izvezene ribe. Drugog aprila, u
rano prepodne, nekadanja pacijentkinja koju godinama
nisam video ispriala mi je svoj san u kome je, stojei na
morskoj obali, spazila veliku ribu koja je plivala direktno
prema njoj i tako rei pristala kraj njenih nogu. U to
vreme bavio sam se prouavanjem istorijata simbola ribe.
To je znala samo jedna osoba koja bi u ovoj grupi dola u
obzir.
1
L. e, S. 130.
2
L. c, S. 36. 93. i 102
3
L. c, S. 117: "Zakon serije je izraz zakona inertnosti objekata koji
uestvuju u tvom ponavljanju. Iz nesrazmerno vee istrajnosti, koja jc,
svojstvena telesnom i energetskom kompleksu, objanjava se
zadravanje identine konstelacije i propratno javljanje ponavljanja
kroz vrlo duge vremenske intervale" itd.
4
L. c, S. 130.
5
L. c, S. 94.
6
Numinoznost serije sluajnosti raste proporcionalno broju
njenih lanova. To znai da je na taj nain uslovljena konstelacija
nesvesnih (po svoj prilici arhetipskih) sadraja, odakle se stie utisak
kao da je serija >>uzrokovana<< takvim sadrajima. Kako je to
mogue ne moe se tano predstaviti bez pomoi magijskih
kategorija, zbog ega se treba zadovoljiti samo utiskom.
57
V
Ovde je bliska sumnja da se radilo smisaonoj
koincidenciji, akauzalnoj povezanosti. Moram priznati da
me je impresioniralo ovo gomilanje. Ono je za mene imalo
izvestan numinozan karakter. U takvim prilikama obino
se kae: To ne moe biti

samo ist sluaj a da se pri tom ne zna ta se time kae.
Kamerer bi me ovde sigurno podsetio na svoje serije.
Jaina utiska, meutim, ne dokazuje nita protiv sluajne
koincidencije svih ovih riba. Sigurno je krajnje udno da
se tema riba tokom 24 sata ponavlja nita manje do est
puta. Ali ne sme se smetnuti s uma da je riba petkom
neto najobinije. Prvog aprila ovek se lako moe setiti
aprilske ribe. Tada sam se ve mesecima bavio simbolom
ribe. Ribe kao simbol nesvesnih sadraja esto se sreu.
Zbog toga ne postoji opravdana mogunost da se u tome
sagleda neto drugo do grupa sluajnosti. Gomilanja ili
serije, sastavljeni od stvari koje se esto sreu, do
daljnjega se moraju smatrati sluajnostima.
10
One, stoga,
bez obzira na njihov opseg, iskljuuju akauzalnu vezu,
poto nije jasno kako bi se ova mogla dokazati. Zbog toga
se pretpostavlja da su sve koincidencije sluajni pogoci i
stoga im nije potrebno nekauzalno objanjenje.
11
Ova
pretpostavka moe i ak mora vaiti kao tana sve dok se
ne pronae dokaz da uestalost njihovog javljanja prelazi
granice verovatnoe. Ali ako se nae ovakav dokaz, time
bi se istovremeno potvrdilo da se susreu pravi akauzalni
spojevi dogaaja, za ije se objanjenje ili shvatanje
morala potraiti
* Jung, Odabrana dela, ill

129
kauzalnost nemerljivog faktora. Tada bi se, naime, moralo
pretpostaviti da su dogaaji s jedne strane povezani kao
kauzalni lanac, a s druge pak u datom sluaju
meusobno spojeni nekom vrstom smisaonih poprenih
veza.
Na ovom mestu eleo bih da doe do izraaja
Sopenhauerova (Schopenhauer) rasprava prividnoj
hotiminosti u sudbini pojedinca (Parerga und
Paralipomena, Bd. I) koja je tako rei kumovala ovim
mojim razmatranjima. Radi se ipak problemu
isto-vremenosti. . . bez kauzalne veze, to se naziva slu-
ajem. . . (v. Koebersche Ausgabe, s. 40). Sopen-hauer
predoava ovu istovremenost pomou paralel-nih
krugova, koji predstavljaju popreni spoj
izmeu meridijana zamiljenih kao kauzalni lanci (1. c, s.
39). Svi dogaaji u ivotu oveka, shodno ovome, stajali
bi u znaku dve u osnovi razliite veze: prvo, u objektivnoj,
kauzalnoj povezanosti prirodnog toka; drugo, u
subjektivnoj povezanosti, koja je u spoju samo sa onim
to je doivela individua i koja je toliko subjektivna kao i
snovi dotine individue. Da istovremeno postoje ove dve
vrste veza i da se u aktuelni dogaaj obe tano uklapaju
kao karika dva sasvim razliita lanca, zbog ega sudbina
jednog uvek odgovara sudbini drugog i da je junak u
svojoj drami istovremeno statista u tuoj, to je naravno
neto to prevazilazi nau mo shvatanja i samo
zahvaljujui najdivnijoj harmonia praestabilita moe se
zamisliti kao mogue. (1. c, s. 45). Po njegovom shvatanju
subjekt velikog ivotnog prostora je . . . samo jedno
naime transcendentalna volja, prima causa, od koga zrae
svi kauzalni lanci sa pola i, zahvaljujui paralelnim
krugovima, meusobno se nalaze u smisaonoj relaciji
istovremenosti.
12
Sopenhauer veruje u apsolutni
determinizam prirodnog toka a uz to i u prvi uzrok. Ova
pretpostavka, kao i prethodna, nije niim zajemena. Ona
je filozofska mitologema i verodo-stojna samo onda kada
se istovremeno javlja u obliju stare paradoksije: "
, naime kao jedinstvo i verovatnoa. Prva
pretpostavka, da istovremene take na meridijanima
kauzalnog lanca predstavljaju smisaone koincidencije,
10
Radi dopune reenog eleo bih da napomenem da sam
ove redove pisao na obalama naeg jezera. Kada sam zavrio
reenicu, poao sam nekoliko koraka ka kamenoj ogradi
tu, na tom zidu nalazila se mrtva riba oko 30 cm duga, na
izgled bez ozleda. Prethodne veeri na tom mestu nije bilo
ribe. (Verovatno da ju je iz vode iznela kakva grabljivica ili
maka). Ova riba je bila sedma u nizu.
11
ovek je u nedoumici kako treba da shvati onaj fe-
nomen koji je Stekel (Stekel) oznaio kao Obaveza imena
{Molisene Zeitschrift f. Psychotherapie III, 1911, S. 110). Radi
se delom grotesknim koincidencijama imena i svojstava
tog oveka. Na primer gospodin Gross (veliki) pati od ludila
veliine, gospodin Kleiner (mali) od kompleksa nie vredno-
sti. Dve sestre Altmann (stari ovek), obe se udaju za 20 go-
dina starije ljude, gospodin Feist (gojazan, mastan) je mi-
nistar za ishranu, gospodin Rosstuscher (dambas) je advo-
kat, gospodin Frojd (Freud) zastupa princip zadovoljstva, go-
spodin Adler princip volje za moi, gospodin Jung ideju
ponovnog raanja, itd. Da li se ovde radi apsurdnoj slu-
ajnosti ili sugestivnom dejstvu imena, to izgleda smatra
i Stekel, ili smisaonim koincidencijama?
12
Stoga moj termin sinhronicitet.
58
ima izgleda na uspeh jedino kada je stvarno pouzdano
utvreno jedinstvo primae causae. Ali ako je ono, kao to
lako moe biti, verovatnoa, onda se mora sruiti
celo-kupno Sopenhauerovo objanjenje, nezavisno od ne-
davno sagledanog, statistiki vaeeg prirodnog zakona
koji ostavlja otvorenu mogunost indetermini-zma. Stoga
ni prosuivanje niti iskustvo ne jame redovno prisustvo
obe vrste veza, u kojima je subjekt i objekt jedno te isto.
Jedno vreme Sopenhauer je mislio i pisao da kauzalnost
kao kategorija ima a priori apsolutnu vanost i da se zbog
toga mora upo-trebiti za objanjenje smisaone
koincidencije. Ali, kao to smo videli, ona je u stanju da
odgovori ovom zadatku sa odreenom verovatnoom samo
uz pomo daljne voljne pretpostavke jedinstva primae
causae. Meutim, tada se javlja neophodnost da se svaka
taka na zamiljenom meridijanu nalazi u spoju smisaone
koincidencije sa svakom drugom na istom stupnju irine.
Ovaj zakljuak prevazilazi sve empirijske mogunosti, to
jest on pripisuje smisaonoj koincidenciji tako pravilno i
zakonomerno prisustvo ili javljanje, da njeno utvrivanje
ili uopte nije nuno ili da je najprostija stvar na svetu.
openhauerovi primeri su tako mnogo i tako malo
ubedljivi kao i svi drugi. Ali njegova najvea zasluga je u
tome to je sagledao problem i pri tom shvatio da ovde
nema jevtinih ad hoc objanjenja. Da ovo zadire u osnove
naeg saznanja uopte, on je u smislu njegove filozofije
izveo iz transcendentalne pretpostavke, naime
iz volje, koja stvara ivot i postojanje na svim stupnjevima
i oboje tako usklauje da ove harmonino odgovaraju ne
samo na istovremenim paralelama, ve s vremena na
vreme kao fatum ili provienje pripremaju ili odreuju
budunost.
Nasuprot Sopenhauerovom pesimizmu ovo gledanje
ima skoro prijatan i optimistiki prizvuk, koji danas jedva
da smo u stanju da ose timo. Na j sadrajnije a
istovremeno najsumnjivije stolee svetske isto-rije deli nas
od onog srednjovekovnog vremena, kada je filozofski duh
verovao da moe neto utvrditi i saznati s one strane sveg
iskustva. Ali ono doba imalo je jo vei i dalji pogled koji
se nije zaustavljao i smatrao da je dostigao granice tamo
gde je nauna putogradnja dospela do svog privremenog
kraja. Tako je Sopenhauer stvarnim filozofskim sagledava-
njem obuhvatio jedno podruje, iju svojstvenu fe-
nomenologiju dodue nije dovoljno obuhvatio, ali ju je
priblino tano ocrtao. On je spoznao da omina i
praesagia, astrologija i raznoliko varijabilne intuitivne
metode imaju zajedniki imenitelj, koji je nastojao da
pronae pomou transcendentne spekulacije. Pri tom je
spoznao, isto tako tano, da se radi principijelnom
problemu prvog reda, nasuprot svima onima koji su pre i
posle njega operisali sa nepodobnim predstavama
prenoenja sile ili ak pokuavali da celo podruje odbace
kao besmislicu da bi izbegii isuvie teak zadatak.
13

Sopenhauerov pokuaj je utoliko znaajniji to spada u
doba kada je strahoviti prodor prirodnih nauka ceo svet
uverio u to da jedino kauzalnost dolazi u obzir kao
konani princip objanjenja. Umesto da jednostavno
odbaci sva ona iskustva koja nisu htela da bez daljnjega
pokleknu pred iskljuivom dominacijom kauzalnosti, on
je, kao to smo videli, nainio pokuaj da ih podvede pod
svoja deterministika gledita. Time je Sopenhauer ono
to je stalno i odavno lealo u osnovi kao jedan, pored
kauzalno postojeeg, drugaiji poredak sveta, naime onaj
svet prefiguracije, korespondencije i prestabili-sane
harmonije, silom uterao u kauzalne eme, svakako gonjen
ispravnim oseanjem da zakoni prirode slike sveta, u iju
vanost nije sumnjao, ipak proputaju neto to je igralo
znaajnu ulogu u antikom i srednjovekovnom shvatanju
(kao i u tajanstvenom oseanju modernoga).
Podstaknuti velikim injeninim materijalom koji su
sakupili Gurnej, Majer i Podmor (Gurnev,
Myer, Podmore)
14
problemu rauna verovatnoe prili su
Darije (Dariex)
15
, Rie (Richet)'* i C. Flamarion
(Flammarion)." Darije je za telepatsko opaanje smrti
proraunao verovatnou od 1 : 4 114 545; objanjenje
jednog takvog sluaja kao sluajnosti je, dakle, preko
etiri miliona puta neverovatnije od telepatske odnosno
akauzalne, smisaone koincidencije. Astronom Flamarion
je za posebno dobro posmatran sluaj phantasms of the
living izraunao verovatnou ak od 1 : 804 622 222.
w
On
prvi put sumnjive dogaaje dovodi u vezu sa opaanjem
smrti za koju se tada interesovao. Tako iznosi on
1
* da je,
kada je u ovom delu obraivao atmosferu i to upravo kada
je pisao poglavlje jaini vetra, iznenadni nalet jakog
vetra sve listove sa njegovog pisaeg stola zbrisao kroz
prozor. Isto tako pominje zabavni dogaaj trostruke
koincidencije gospodina de Fontgibu sa pudingom od
ljiva.
20
Pominjanje ovih koincidencija u vezi sa
telepatskim problemom pokazuje da se kod Flamariona
IS
Kant se mora izuzeti. U svojoj raspravi Trume eines
Geistersehers, erlutert durch Trume der Metaphysik on je pokazao put
Sopenhaueru.
59
ve nasluuju obrisi, svakako jo nesvesno, daleko
obuhvatnijeg.principa.
Pisac Vilhelm fon Sole (Wilhelm von Scholz)" sakupio
je niz sluajeva koji pokazuju na kakav se udnovat i
nesvakodnevan nain ukradene stvari ponovo vraaju
sopstveniku. Izmeu ostalih pominje sluaj majke koja je
fotografisala svog etvorogodinjeg sinia u Svarcvaldu.
Film je poslala da se razvije u Strasburgo.. Zbog poetka
rata (1914) nije mogla da podigne film. Smatrala ga je
izgubljenim. U Frankfurtu na Majni 1916. kupila je film
da bi foto-grafisala u meuvremenu roenu ericu.
Prilikom razvijanja ispostavilo se da je film dva puta
eksponiran druga slika bio je snimak njenog sina koji je
nainila 1914. godine! Stari, nerazvijeni film nekako je
dospeo meu nove i tako ponovo doao u prodaju. Autor
dolazi do shvatljivog zakljuka da svi znaci upuuju na
privlanu snagu odnosnog. On pretpostavlja da je
zbivanje sreeno, kao kada bi nam san bio nesaznajno
vea i obuhvatnija svest.
Sa psiholoke strane problem sluajnosti obraivao
je Herbert Zilberer (Silberer).
22
On ukazuje da. su na
izgled smisaone koincidencije delom nesvesna obrada,
delom nesvesna voljna tumaenja. On ne razmatra ni
parapsihike fenomene niti sinhronicitet, a teorijski ne
izlazi iz okvira Sopenhauerovog kauza-lizma. Nezavisno od
neophodne kao i poeljne psiholoke kritike vrednovanja
sluajnosti, Zilbererova istraivanja ne sadre nikakva
ukazivanja na postojanje pravih, smisaonih koincidencija.
Odluujui dokaz postojanja akauzalnih povezivanja
dogaaja tek je u najnovije vreme, uglavnom preko
Rineovih (Rhine) eksperimenata
23
iznet na nauno
dovoljnoj visini, ali tako da autori nisu prepoznali
dalekosene zakljuke koji se moraju izvesti iz njihovih
rezultata. Do sada jo nije iznet neki kritiki argumenat
protiv ovih pokuaja, koji ne bi mogao biti odbaen.
Eksperimenat se u principu sastoji u tome to
eksperimentator otkriva seriju numerisa-nih karti, sa
ucrtanim jednostavnim geometrijskim
2
Der Zufall und die Koboldstreiche des Unbewussten.

Rhine, Extra-Sensory Perception. Idem, New Frontiers of the

Mind. Od ovoga je prevedeno na nemaki: Neuland der Seele. Pratt,
Rhine, Smith, Stuart and Greenwood: Extra-Sensory Perception after
Sixty Years. Opti pregled rezultata nalazi se u: Rhine, The Reach of the
Mind, isto i u knjizi Tyrrell, The Personality of Man. Kratak ali pregle-
dan rezime kod Rhine, An Introduction to the Work of Extra-Sensory
Perception, p. 164.
motivima, i to jednu za drugom. Istovremeno se osobi,
koja je prostorno odvojena od eksperimentatora, daje
nalog da navede odgovarajue znake. Koristi se serija od
25 karata, koja se sastoji od po pet karata sa istim
znakom. Pet karata je nosilo znak zvezde, pet
pravougaonika, pet krugova, pet dveju talasastih linija a
pet krsta. Karte je jednu za drugom prevrtao
eksperimentator, kome je, prirodno, bio nepoznat
re-dosled serije. Ispitivana osoba (i.o.), koja uopte nije
imala mogunosti da vidi karte, morala je, kako zna i
ume, da navede upravo otkriveni znak. Naravno da je
veliki broj pokuaja protekao negativno budui da rezultat
nije prelazio verovatnou od pet sluajnih pogodaka. Neki
rezultati su meutim iznosili znatno vie od verovatnoe.
Ovo je bio sluaj kod ispitivane osobe P. Prva serija testa
sastojala se u tome da svaka i.o. osam stotina puta
pokua da odgonetne karte. Proseni rezultat je iznosio
6,5 pogodaka na 25 karata, dakle 1,5 vie od matematike
verovatnoe, koja iznosi pet pogodaka. Verovatnoa da se
javi sluajna devijacija od 1,5 na broj pet, iznosi 1 :
250.500. Ova proporcija pokazuje da verovatnoa sluajne
devijacije nije upravo velika, poto se u 250.000 sluajeva
samo jednom moe oekivati sluajna devijacija ovog
iznosa. Individualni rezultati su varirali u zavisnosti od
specifine nadarenosti i.o. Jedan mladi ovek, koji je u
mnogobrojnim pokuajima postigao prose-no deset
pogodaka na svakih 25 karata (dakle dvostruko vie od
verovatnoe), jednom je proitao ispravno svih 25 karata,
to odgovara verovatnoi od 1 : 298 023 223 876 953 125.
Od mogunosti da se karte meaju na bilo koji priblian
nain, uvala je aparatura koja je karte meala
automatski, dakle, nezavisno od ruke eksperimentatora.
14
Phantasms of the Ltvtng.
Annales des sciences psychiques, 300.
' Proceedings of the Society for Psychical Research
17
L'inconnu et les problmes psychiques, p. 227,
L. c, p. 241.
L. c, p. 228
0
L. c, p. 231. Izvesni Deamp kao deak u Orleanu dobio je
komad pudinga od ljiva od gospodina de Fontgibu. Deset godina
kasnije u jednom parikom restoranu otkrio je puding od ljiva i
naruio jedan komad Meutim, ispostavilo se da je puding ve
poruen i to od strane g. de Font-gibua. Mnogo godina kasnije Deamp
je pozvan na prijem gde e se sluiti puding od ljiva kao poseban
raritet. Za vreme jela primetio je da sada nedostaje samo g. de Fontgi-
bu. U tom trenutku su.se otvorila vrata da bi uao usahnuli,
ezorijentisani starac g. de Fontgibu, koji se zbunio oko adrese i
pogreno upao u ovo drutvo.
11
Der Zufall. Eine Vorform des Schicksals
60
Posle prvih pokuanih serija u jednom
sluaju, prostorna distanca izmeu eksperimentatora i i.o.
iznosila je o 350 km. Proseni rezultat brojnih pokuaja
ovde je iznosio 10,1 pogodaka na 25 karata. U drugom
nizu pokuaja, kada su se eksperimentator i i.o. nalazili u
istoj sobi, 11,4 pogodaka na 25; kada je i.o. bila u
susednoj sobi, 9,7 na 25; udaljena dve sobe
12,0 na 25. Rine pominje eksperimente User (Uscher) i
Burta (Burt), koji se sa pozitivnim rezultatima prostiru na
preko 960 milja.
54
Potpomognuti sinhronizo-vanim
asovnicima eksperimenti su sa pozitivnim rezultatima
sprovedeni izmeu Darema (Durham. North Carolina) i
Zagreba u Jugoslaviji (oko 4000 milja)."
Okolnost da razdaljina u principu nema nikakvog
efekta dokazuje da se ne moe raditi energetskoj po
javi, .poto bi inae poveavanje distance i irenje u
prostoru moralo prouzrokovati smanjenje dejstva, tako da
ne bi bilo teko ustanoviti da se broj pogodaka smanjuje
proporcionalno kvadratu rastoja-nja. Kako ovo oigledno
nije sluaj, ne preostaje nita drugo do da se pretpostavi
da se ova distanca pokazuje psihiki varijabilnom, tako da
se, na primer, pomou psihikog stanja u datom sluaju
moe re-dukovati na nulu.
Jo udnovatije je da ni vreme u principu ne deluje
prohibitivno, to jest itanje u budunost poloene serije
karata pokazuje broj pogodaka koji prevazilazi istu
verovatnou. Verovatnoa Rineovih rezultata sa
vremenskim eksperimentom iznosi 1 :400.000, to znai
znaajnu verovatnou za postojanje faktora nezavisnog od
vremena. Rezultat vremenskog eksperimenta ukazuje
na psihiku relativnost vremena, poto se radi opaajima
dogaaja koji jo uopte nisu nastupili. U takvim
sluajevima izgleda kao da je iskljuen faktor vremena, i
to pomou neke psihike funkcije ili bolje pomou
psihikog stanja koje moe da eliminie i faktor prostora.
Ako ve kod eksperimenta sa prostorom moramo da
zakljuimo da se energija ne smanjuje sa distancom, onda
je kod vremenskog eksperimenta potpuno nemogue
uopte i pomisliti na bilo kakav energetski odnos izmeu
opaanja i budueg dogaaja. ovek stoga mora unapred
da odustane od svih energetskih objanjenja, to znai da
se dogaaji ove vrste ne mogu posmatrati sa
Rhine, The Reach of the Mind, p. 49.
85
Rhine and Humphrey A
Transoceanic ESP Experiment,

p. 52.
ugla kauzalnosti, poto kauzalnost pretpostavlja po-
stojanje prostora i vremena, budui da su u osnovi svih
posmatranja u krajnjoj liniji tela koja se kreu.
Meu Rineovim eksperimentima moraju se po-menuti
i pokuaji sa kockama. I.o. dobija nalog da baca kocke
(to je omogueno pomou aparata) sa eljom da po
mogustvu padne to vie sa tri take. Rezultati ovog
takozvanog PK eksperimenta (psiho--kineza) bili su
pozitivni i to utoliko bolje to je vie kockica korieno
odjednom.
8
" Ako se prostor i vreme pokazuju kao psihiki
relativni, onda mora da i pokretano telo poseduje
odgovarajuu relativnost, odnosno da je ovoj podreeno.
Neposredno iskustvo iz ovih eksperimenata je i-
njenica da posle prvog pokuaja poinje da opada broj
pogodaka, to dovodi do negativnih rezultata. Ali ako iz
bilo kog unutranjeg ili spoljnjeg razloga doe do
osveenja interesovanja i.o., onda se ponovo poveava broj
pogodaka. Nezainteresovanost i dosada deluju
prohibitivno; Udeo, pozitivno oekivanje, nada i vera u
mogunosti eksperimentatora poboljavaju rezultate i
stoga izgleda da su uopte preduslov javljanja rezultata. U
ovom smislu je interesantno da je poznati engleski medij
um Ajlin Garet (Mrs Eileen J. Garrett) u Rineovom
eksperimentu postigla vrlo loe rezultate i to stoga to,
kao to je sama izjavila, nije mogla da uspostavi nikakav
oseajni odnos prema bezdunim eksperimentalnim
kartama.
Ovo malo nagovetaja je dovoljno da itaocu prui
bar povran uvid u ove eksperimente. Gore po-menuta
Tirelova (C.N.M. Tyrrell) knjiga, tadanjeg predsednika
Society for Psychical Research, sadri vrlo dobar pregled
svih iskustava na ovom podruju. Urednik je i sam stekao
velike zasluge u ispitivanju eksperimentatora. Sa fizike
strane eksperimente ekstrasenzorne percepcije (ESP) je
Robert Mekonel (Robert A. McConnell) pozitivno ocenio u
lanku pod naslovom: ESP Fact or Fancy?'*'
Razumljivo da je pokuavano da se na sve mogue
naine objasne ovi rezultati koji se granie sa udom i
naprosto sa nemoguim. Ali ovakvi pokuaji su se uvek
razbijali injenice koje se do sada nisu mogle osporiti.

* The Reach of the Mind, p. 73.

*
7
G. Prof. Pauli mi je prijateljski ukazao na ovaj rad koji je
izaao u : The Scientific Monthly, LXIX (1949). br. 2.
28
Ne meati sa terminom prenos (transfer) u psi-
hologiji neuroza, koji oznaava projekciju srodnikog odnosa.
29
Kamerer (Kammerer) se bavio pitanjem protivdej-
stva sledeeg stanja na prethodno, ali ne ba ubedljivo.

Pomou Rineovih eksperimenata suoeni smo sa
injenicom da ima dogaaja koji su eksperimentalno, tj. u
ovom sluaju smisaono meusobno povezani a da se pri
tom nije moglo dokazati da je ovaj odnos kauzalan, budui
da prenos (transfer) ne pokazuje nikakva poznata
energetska svojstva. Zbog toga postoji osnovana sumnja
da li se uopte radi prenosu.
28
Naime, ovako neto vre-
menski eksperimenti principijelno iskljuuju, poto bi bilo
apsurdno pretpostaviti da se jo nepostojee, injenino
stanje koje treba da nastane tek u budunosti, moe kao
energetski fenomen preneti na sadanji prijemnik.
28

Naprotiv, izgleda da se objanjenje s jedne strane uklapa u
nau kritiku pojma prostora i vremena, a s druge se
postavlja kod tumaenja nesvesnog. Kao to je ve reeno,
nemogue je dananjim sredstvima extra sensory
perception, to jest smisaone koincidencije objasniti kao
energetski fenomen. Time se odbacuje i kauzalno
objanjenje, poto se dejstvo ne moe drugaije shvatiti
do kao energetski fenomen. Stoga se ne radi uzroku i
efektu, ve podudaranju u vremenu, nekoj
vrsti istovreme-nosti. Zbog oznake istovremenosti odabrao
sam izraz sinhronicitet, da bih time oznaio hipotetini
faktor objanjenja, koji se ravnomerno suprotstavlja
kau-zalnosti. U mome lanku Duh psihologije (Der Geist
der Psychologie Eranos Jahrbuch XIV, 1946) predstavio
sam sinhronicitet kao psihiki uslovljenu relativnost od
vremena i prostora. U Rineovim eksperimentima vreme i
prostor ponaaju se donekle elastino naspram psihe,
poto se na izgled proizvoljno mogu redukovati. Kod
prostornog poretka u eksperimentu se prostor, a kod
vremenskog vreme,
u izvesnoj meri redukuju priblino do nule; izgleda kao da
su prostor i vreme povezani sa psihikim uslo-vima ili kao
da po sebi i za sebe uopte i ne postoje i da se
postavljaju samo pomou svesti. Prostor i vreme su u
prvobitnim shvatanjima (to jest u primitivnim) krajnje
podozriva stvar. Oni su tek tokom duhovnog razvitka
postali vrsti pojmovi, i to kroz uvoenje merenja. Po sebi
prostor i vreme se sastoje od nitavila. Kao opredmetljeni
pojmovi oni proistiu tek iz diskriminativne delatnosti
svesti i formiraju neophodne koordinate za opisivanje
ponaanja tela koje se kree. Stoga su oni u sutini
psihikog porekla, to je svakako osnova koja je pokrenula
Kanta da ih shvati kao kategorije a priori. Ali ako su pro-
stor i vreme prividna svojstva tela koje se kree, stvorena
neophodnou razumevanja posmatraa, onda njihova
relativizacija pomou psihike uslovlje-nosti u svakom
sluaju vie nije nikakvo udo, ve se nalazi u podruju
mogueg. Ova mogunost, meutim, nastupa tek onda,
kada psiha ne posmatra spolj-no telo ve kada
posmatra samu sebe. To je naime sluaj kod Rineovih
eksperimenata odgovor ispitivane osobe ne sledi iz
posmatranja fizikih karata, ve iz iste imaginacije,
iz doseanja, u kojima se ma-nifestuje struktura
nesvesnog, koje i produkuje ove sadraje. Ovde bih eleo
jo jednom da ukazem na to da su presudni faktori
nesvesne psihe arhetipovi, koji ine strukturu kolektivno
nesvesnog. Ovo po-slednje, meutim, predstavlja kod svih
ljudi samom sebi identinu psihu, koja je, nasuprot
nama poznatog psihikog, neopaajna, zbog ega sam je
oznaio kao psihoid.
Arhetipovi su formalni faktori koji sreuju ne-svesna
duevna zbivanja oni su patterns of be-haviour.
Istovremeno arhetipovi imaju specifian naboj oni
razvijaju numinozna dejstva, koja se izraavaju u afektima.
Afekat izaziva partielles abaissement du niveau
mental, budui da odreeni sadraj dovodi do, dodue,
jasnosti nadnormalne visine, ali u istoj meri od drugih
moguih sadraja svesti oduzima toliko energije da ovi
tamne, postaju ne
svesni. Zbog dejstva afekata na suavanje svesti nastaje
snienje orijentacije koje je u skladu sa trajanjem afekta,
a koja, sa svoje strane, prua nesvesnom povoljnu priliku
da prodre u ispranjena'i naputena podruja. Zbog toga
je tako rei redovno iskustvo da u afektu probijaju i dolaze
do izraaja neoekivani, inae sputavani ili nesvesni
sadraji. Takvi sadraji su ne retko inferiorne ili primitivne
prirode i na taj nain odaju svoje poreklo u arhetipovima.
Kao to u potom jasnije osvetleti, izgleda da su
arhetipovi, u izvesnim prilikama, povezani sa fenomenima
istovre-menosti, to jest sinhronicitetom. To je razlog zbog
ega ih ovde pominjem.
U pravcu psihike prostorno-vremenske relativnosti
ukazuju moda sluajevi izvanredne prostorne orijentacije
kod ivotinja. Zagonetna vremenska orijentacija paiolo
crva polineanskih ostrva, iji se rep-ni segmenti, puni
polnih produkata, pojavljuju na morskoj povrini u
predveerje poslednje meseeve etvrti oktobra i
novembra,
30
mogla bi da spada u ovaj skup. Kao uzrok
ove pojave navodi se da u ovo vreme dolazi do ubrzanja
okretanja zemlje pod uti-cajem gravitacije meseca. Ali
astronomskim razlozima nemogue je potvrditi ovo
objanjenje." Po sebi nesumnjivo veza menstruacionog
perioda kod oveka sa meseevim kretanjem i menama,
izgleda da je u vezi sa mesecom samo cifarski a da s njim
62
stvarno ne koincidira. Takoe nije dokazano da je ikada
imao uticaja.
Problem sinhroniciteta ve me dugo okupira, i to
ozbiljnije od polovine dvadesetih godina" kada
* Tanije reeno ljubavni zanos poinje neto ranije i zavrava
se neto posle ovih dana. U taj dan je samo maksimum. Meseci su
razliiti u zavisnosti od mesta. Vavo sa Amboine treba da se pojavljuje
pri punom mesecu u martu (Krmer, ber den Bau der Korallenriffe).
Dahns, Das Schwrmen des Paiolo.
i Ve godinama pre toga kod mene se razvila sumnja u
neogranienu primenu principa kauzalnosti u psihologiji. U
predgovoru prvog izdanja Collected Papers on Analytical
Psychology (1916) p. XV, napisao sam: Causality is only one principle
and psychology essentially cannot be exhausted by causal methods
only, because the mind (= psyche) lives by
sam se, prilikom ispitivanja fenomena kolektivno ne-
svesnog neprestano sudarao sa vezama koje vie nisam
mogao da objasnim kao sluajno formiranje grupa ili
gomilanje. Radilo se naime koincidencijama koje su
bile smisaono tako povezane, da je njihov sluajan susret
predstavljao neverovatnost koja se morala izraziti pomou
neke nemerljive veliine. Samo primera radi naveu
jedan sluaj iz mojih posmatranja. Jedna mlada
pacijentkinja u odlunom trenutku terapijskog postupka
sanjala je da je dobila na poklon zlatnog kotrljana
(skarabej). Dok mi je prepriavala njen san, ja sam sedeo
leima okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza
mene zauo um kao da neko tiho otvara prozor. Okrenuo
sam se i video da neki letei insekt od spolja udara pro-
zorsko staklo. Otvorio sam prozor i uhvatio insekta. Radilo
se najblioj analogiji sa zlatnim skarabe-jom, naime
Scarabeide (zlatica), Cetonia aurata, insektu koji je,
suprotno svojim navikama, ba u ovom trenutku osetio
potrebu da prodre u tamnu sobu. Moram rei da mi se
ovakav sluaj nije desio ni pre ni posle ovog dogaaja, a
da je tadanji san pacijentkinje ostao u mom seanju kao
unikum.
U vezi sa ovim eleo bih da navedem drugi, za
rzvesnu kategoriju dogaaja tipian sluaj. 2ena jednog
mog pacijenta pedesetih godina ispriala mi je da se u
trenutku smrti njene majke i babe na prozoru sobe
samrtnika skupilo mnotvo ptica; pria koju sam toliko
puta uo od drugih ljudi. Kada se bliio kraju terapijski
postupak sa njenim muem, poto je bila otklonjena
njegova neuroza, javili su se kod njega u

poetku laki
simptomi koje sam dovodio u vezu sa oboljenjem srca.
Poslao sam ga specijalisti, koji meutim pri prvom
pregledu, kako me je pismeno oba-vestio, nije naao nita
zabrinjavajue. Na putu kui
aims as well. Psihika finainosi poiva na preegzistentnom smislu,
koji postaje problemski tek kada se radi nesvesnoj obradi. U ovom
sluaju mora se, naime, pretpostaviti neka vrsta znanja koje
prethodi svakoj svesnosti. Do ovog zakljuka doao je i H. Driesch (Die
Seele als elementarer Naturfaktor, S. 80).
sa ove konsultacije (sa lekarskim izvetajem u depu) moj
pacijent se iznenada sruio na ulici. Kada su ga doneli
kui u samrtnom ropcu, njegova ena je ve bila u
stranom nemiru i to zbog toga to se, neposredno posle
odlaska njenog mua lekaru, na njihovu kuu spustilo
veliko jato ptica. Naravno da se odmah setila slinih
dogaaja prilikom smrti njenih najbliih i plaila se
najgoreg.
Iako osobe koje imaju udela u ovom dogaaju
izvanredno dobro poznajem i stoga znam da se radi
istinskom injeninom izvetaju, ipak uopte ne smatram
da e neko, ko odluno ovakve stvari po-smatra kao iste
sluajnosti, zbog ovoga osetiti potrebu da men ja svoje
miljenje. Prikazivanje oba sluaja proistie iz namere da
se ukae na nain na koji se obino pokazuju smisaone
koincidencije u praktinom ivotu. Smisaona povezanost
u prvom sluaju je jasna u pogledu priblinog identiteta
glavnih objekata (naime oba skarabeja); nasuprot tome u
drugom sluaju na izgled se ne mogu meriti istim
merilima smrtni sluaj i jato ptica. Ali ako se uzme u obzir
da ve u vavilonskom hadu due nose odeu od perja a
da je u starom Egiptu ba, dua, zamiljana kao ptica,
38


tada uopte nije tako daleko pretpostavka arhetipskog
simbolizma. Da je ovaj dogaaj bio predmet sna, onda bi
komparativno-psiholoki bezuslovno dolo u obzir jedno
takvo tumaenje. U prvom sluaju izgleda da isto tako
postoji arhetipska osnova. Kao to sam pomenuo, radilo
se neobino tekom terapijskom postupku, koji do
pomenutog sna skoro uopte nije makao s mesta. Glavni
razlog ovde je bio, to moram pomenuti zbog razume van
ja situacije, u kartezijanskoj filozofiji odgajeni animus
moje pacijentkinje, koji se za svoje krute pojmove stvar-
nosti drao u toj meri vrsto, da nastojanja tri lekara
(naime ja sam bio trei) nisu bila u stanju da ga raz-
mekaju. Za ovo je oigledno bio potreban nekakav
iracionalni dogaaj, koji ja, samo po sebi razumljivo,
nisam mogao da stvorim. Ve je san blago uzdrmao

Kod Homera cvrkuu due mrtvih.

racionalistiki stav moje pacijentkinje. Ali kada je
skarabej stvarno doleteo, tada je njeno prirodno bie
moglo da probije opsednutost od strane animusa, ime je
63
proces promene, koji inae prati terapijski postupak, prvi
put uzeo ispravan tok. Sutinske promene stava znae
psihiku obnovu, koja je skoro po pravilu u snovima i
fantazijama praena simbolima ponovnog raanja.
Skarabej je klasini simbol ponovnog roenja. Prema
izlaganju staroegipatske knjige Am-Tuat mrtvi bog sunca
se na sedmoj postaji pretvara u kepera, skarabej, i kao
takav na dvanaestoj postaji stupa u brod koji podmlaeno
sunce izvodi na jutarnje nebo. U ovom sluaju jedina
tekoa se sastoji u tome to se kod obrazovanih teko sa
sigurnou mogu iskljuiti kriptomnezije (iako simbol nije
bio poznat mojoj pacijentkinji). Uz put prime-eno
psiholoko iskustvo se stalno sudara sa ovakvim
sluajevima
34
u kojima se pojava paralelnih simbola ne
moe objasniti bez hipoteze kolektivno ne-svesnom.
Sluajevi smisaonih koincidencija koje treba
razlikovati od grupa sluajnosti izgleda da poivaju
na arhetipskoj osnovi. Bar svi sluajevi iz mog iskustva
a njih je veliki broj ukazuju na ovu karakteristinu
oznaku. Sta to treba da znai ve sam maloas
pomenuo.
35
Iako e svako ko ima nekog iskustva na ovom
podruju bez tekoa prepoznati arhetipski karakter u
ovakvim dogaajima, ipak se psihiki uslovi Rineovih
eksperimenata ne mogu bez daljnjega dovesti u vezu sa
ovim, poto konstelacija arhetipa nije odmah vidljiva. Pri
tom se ne radi takvim emocionalnim situacijama kao u
mojim pri-merima. Ipak odmah treba ukazati na to da kod
Ri-nea u proeku prva serija pokuaja daje najbolje re-
zultate, koji potom brzo opadaju. Ali ako se uspe da se
probudi novo interesovanje za (inae dosadan)
eksperimenat, ponovo se poboljavaju rezultati. Iz
toga proistie da emocionalni faktor igra znaajnu ulogu.
Afektivnost, meutim, u velikoj meri poiva na
instinktima, iji je formalni aspekt upravo arhetip.
Ali postoji i psiholoka analogija izmeu oba moja
sluaja i Rineovog eksperimenta, to svakako nije tako
uoljivo. Ove na izgled sasvim razliite situacije imaju
zajedniku karakteristiku, naime
izvesnu nemogunost. Pacijentkinja sa skarabejom nalazila
se u nemoguoj situaciji utoliko to je njen terapijski
postupak zapinjao ne nalazei nigde izlaza. U takvim
situacijama, kada su ove dovoljno ozbiljne, obino se
javljaju arhetipski snovi koji ukazuju na mogunost
napretka, na koje ovek inae ne bi pomislio. Ovakve
situacije su uopte one koje sa velikom pravilnou
konsteliu arhetip. U izvesnim sluajevima psihoterapeut
je prinuen da pronae racionalno nereive probleme, na
koje e usmeriti pacijentova nesvesna doivljavanja. Ako je
ovo uspostavljeno, onda se na taj nain bude dublji slojevi
nesvesnog, naime praslike, ime se linost dovodi na put
promena.

U drugom sluaju postojala je polusvesna zabrinutost
s jedne strane, a s druge pretea mogunost letalnog
ishoda, pri emu nije postojala mogunost dovoljnog
poznavanja situacije. Kod Rineovog eksperimenta je,
najzad, nemogunost zadatka ono to skree panju na
unutranje procese i time daje ne-svesnom mogunost da
se manifestuje. Pitanja eks-perimentatora u eksperimentu
po sebi ve imaju emocionalno dejstvo, poto ova neto
nepoznato i apsolutno neznano postavljaju kao mogue
poznato i znano i na taj nain ozbiljno uzimaju u obzir
mogunost uda. Nezavisno od eventualnog skepticizma
ispitivane osobe, ovaj nagovetaj apeluje na nesvesno uvek
i svuda prisutnu spremnost da se doivi udo i na nadu
da je tako neto na kraju ipak mogue. Primitivno
sujeverje i kod najprosveenijih duhova nalazi se
neposredno ispod povrine, i upravo oni koji mu se najvie
opiru, najpre potpadaju njegovoj sugestivnoj moi. Kada
seriozni eksperimenat sa svojim vanim naunikim
autoritetom bilo gde dodirne
ovu spremnost, onda se neizbeno javlja emocija, koja
afektivno privlai ili odbija. U svakom sluaju nastaje afektivno
oekivanje, koje je prisutno i onda kada se osporava.
Korisno je ukazati na mogunost nesporazuma koji moe
nastati i zbog izraza sinhronicitet. Ovaj termin sam izabrao
poto mi je istovremenost dva smisaona, ali akauzalno
povezana dogaaja, izgledala kao najhitniji kriterij um. Dakle,
ovde koristim pojam sinhroniciteta u specijalnom smislu
vremenske koincidencije dva ili vie kauzalno meusobno
nepovezanih dogaaja, koji su istog ili slinog smisaonog
sadraja. Ovo nasuprot sinhronizmu koji predstavlja samo
istovremenost dva dogaaja.
Tako sinhronicitet znai najpre istovremenost izvesnog
psihikog stanja sa jednim ili vie spoljnih dogaaja, koji se
javljaju kao smisaone paralele prema trenutnom subjektivnom
stanju i u datom sluaju vice versa. Ovaj sluaj
S4
Ovo se naravno moe zakljuiti samo onda, kada lekar
raspolae neophodnim poznavanjem istorijata simbola.
35
Upuujem na moja izlaganja u: Der Geist der Psy-
chologie, Eranos-Jahrbuch XIV (1946). S. 448.
64
predoavaju oba moja primera na razliit nain. U sluaju
skarabeja jedno-vremenost je neposredno evidentna, nasuprot
tome u drugom ne. Dodue jato ptica pobuuje nejasnu brigu,
koja se, meutim, moe objasniti kauzalno. Zena mog pacijenta
prethodno svakako nije bila svesna zebnje koja se dala
uporediti sa mojom zabrinutou, poto simptomi (bolovi u
vratu) nisu bili takve prirode da laik odmah pomisli na najgore.
Meutim, nesvesno esto zna vie od svesti, zbog ega mi
izgleda mogue da je kod ove ene nesvesno ve nagoveta-valo
opasnost. Ovo se, svakako, ne moe dokazati, ali ipak postoji
takva mogunost ili ak verovatnoa. Dakle, ako iskljuimo
svesni psihiki sadraj, kao, recimo, predstavu smrtnoj
opasnosti, onda u ovom sluaju postoji evidentna
istovremenost jata ptica, u svom tradicionalnom znaenju, sa
muevljevom smru. Psihiko stanje izgleda, kada ga
sagledamo sa dodue mogueg, ali nedokazivog uzbuenja
nesvesnog, zavisno od spoljnih zbivanja. Psiha ene je ipak
obuhvaena utoliko to se jato ptica spustilo na njenu kuu i
to je ona to posmatrala. Zbog ovoga i meni se ini verovatnim
da su njena nesvesna podruja bila
JO Jung. Odabrana dfla III

145
konstelovana. Jato ptica ima tradicionalni proroki
znaaj.'"' Ovo se pojavljuje i u eninom tumaenju, i stoga
izgleda kao da ptice predstavljaju nesvesnu slutnju smrti.
Stari, romantini lekari ovde su govorili simpatiji ili
magnetizmu, ali, kao to je ve reeno, ovakvi fenomeni
se ne mogu kauzalno drugaije objasniti, a da se ad hoc
ne potrgnu fantastine hipoteze.
Tumaenje jata ptica kao omen, kao to smo vi-deli,
poiva na dvema ranijim koincidencijama sline vrste.
Ono jo nije postojalo kod smrti bake. Tamo je
koincidencija predstavljena samo kroz smrt i kroz
skupljanje ptica. Tada je ona bila neposredno evidentna;
u treem sluaju kao takva mogla je biti ve-rifikovana tek
kada je samrtnik donesen kui.
Navodim ovu komplikaciju zbog toga to je vana za
opseg pojma sinhroniciteta. Uzmimo sada drugi sluaj.
Jedna moja poznanica vidi i doivi u snu iznenadnu i
nasilnu smrt njenog prijatelja, sa karakteristinim
pojedinostima. Sneva se nalazi u Evropi a prijatelj u
Americi. Sledeeg jutra telegram potvruje smrt, a desetak
dana kasnije pismo iznosi pojedinosti. Uporeivanjem
evropskog vremena sa amerikim pokazuje da je smrt
nastupila najmanje jedan sat pre sna. Sneva je kasno
otiao u postelju i nije zaspao do jedan sat posle ponoi.
San je naiao oko dva izjutra. Sneni doivljaj nije
sinhron sa smru. Doivljaji ove vrste esto nastupaju
posle ili pre kritinog dogaaja. Dan (J. W. Dunne)*
7

navodi posebno instruktivan san, koji je sanjao poetkom
1902. godine kao uesnik burskog rata. Izgledalo mu je
kao da stoji na nekom vulkanskom bregu. To je bilo
ostr-vo kome je ve ranije sanjao i za koje je znao da je
neposredno ugroeno katastrofalnom vulkanskom
erupcijom (kao Krakatau!). Ispunjen strahom hteo je da
spase 4000 stanovnika ostrva. Na susednom nastanjenom
ostrvu pokuao je da pokrene francuske vla-
* Literarni primer su Ibikusovi dralovi. Ako se jato svraka
spusti na neku kuu, onda to znai da e tu neko umreti ltd. Treba se
setiti i znaaja auguriuma.
>

An Experiment with Time, p. 34.

sti da odmah mobiliu raspoloive brodove za spasilaku
akciju. Ovde je san poeo da se kroz motive uurbanosti,
buke i nedolaska razvija u tipini ko-mar, dok je sneva
neprestano ponavljao: etiri hiljade ljudi nai e smrt
ako ne ... Nekoliko dana potom Dan je dobio potu sa
jednim brojem Daily Telegrapha, a njegov pogled se
zaustavio na sledeoj vesti:
Volcano Disaster
in
Martinique Town Swept
Away An Avalanche of
Flame Probable Loss of
Over 40.000 Lives.
San se nije desio u trenutku stvarne katastrofe, ve
tek kada su mu se pribliavale novine sa veu. Tada mu
je promakla omaka pri itanju 4000 umesto 40.000.
Pogreno opaanje se kod snevaa uvrstilo kao
paramnezija, tako da je, kada bi prepriavao san, uvek
navodio 4000 umesto 40.000. Tek petnaest godina
kasnije, kada je kopirao taj novinski lanak, otkrio je
zabludu. Njegovo nesvesno znanje isto tako je nainilo
greku kao i on sam.
injenica da se kratko pre javljanja vesti ova sanja,
predstavlja relativno esto iskustvo, budui da san, na
primer, pomin je osobe od kojih sledea pota donosi
pismo. Vie puta sam imao prilike da konsta-tujem da je
u trenutku kada se odvijao san pismo ve bilo u
teritorijalnoj poti adresanta. Iz sopstvenog iskustva mogu
potvrditi omake pri itanju. Za vreme boinjeg raspusta

1918. godine bavio sam se orfiarima a posebno sa
orfikim fragmentom kod Maiala (Maiala) u kome se
primordijalna svetlost trojstveno oznaava kao metis,
fanes i ericepens. Pri tom sam uporno itao
umesto -, kao to je bilo u tekstu. (Dodue,
sreu se obe vrste izgovora). Ova omaka se zatim
fiksirala kao paramnezija, i ovog naziva sam se uvek seao
samo kao -- da bi tek trideset godina kasnije
otkrio da u tekstu kod Maiala pie
-
. Upravo u
ovo vreme jedna od mojih pacijentkinja, koju tada nisam
sreo ve etiri nedelje i koja uopte ni na koji nain nije
imala uvida u moja prouavanja, usnila je san u kome joj
je neki nepoznati ovek pruio list na kome je bila
ispisana latinska himna posveena bogu Ericipeusu.
Pacijentkinja je mogla da napie ovu himnu. Jezik ove bio
je udnovata mea-vina latinskog, francuskog i
italijanskog. Dama je raspolagala elementarnim kolskim
znanjem latinskog, neto vie je znala italijanski a teno je
govorila francuski. Ime Ericipeus bilo joj je potpuno ne-
poznato razumljivo, poto nije imala klasino
obrazovanje. Naa mesta stanovanja su meusobno
udaljena oko 90 kilometara, a ve mesec dana uopte se
nismo sretali. Vredno napomene je varijacija imena, to
jest omaka pri itanju upravo kod samoglasnika koji
sam i ja pogreno proitao, i to a umesto e; samo njeno
nesvesno je pogreilo u drugom smeru itajui i
umesto e. Stoga pretpostavljam da je ono nesvesno
proitala ne moju greku, ve tekst u kome se sree
latinska transkripcija Ericepaeus, pri emu joj je prividno
samo smetala moja greka pri itanju.
Sinhronistiki dogaaji poivaju na jednovre-menosti
razliitih psihikih stanja. Jedno je normalno, verovatno
(tj. kauzalno zadovoljavajue objanjivo) a drugo je ono
koje se ne moe kauzalno izvesti iz prvog, naime kritiki
doivljaj. U sluaju iznenadne smrti ovo drugo se ne moe
neposredno prepoznati kao extra-sensory perception
(ESP), ve se kao takvo moe verifikovati tek naknadno.
Ali i u sluaju ska-rabeja je neposredno doivljeno
psihiko stanje ili psihika slika, koje se od snene slike
razlikuje samo time to se moe neposredno verifikovati.
U sluaju jata ptica radi se kod ene nesvesnoj alteraciji,
odnosno zabrinutosti, koju sam ja svakako svesno
do-iveo i koja me je navela da pacijenta poaljem kar-
diologu. U svim ovim sluajevima, bez obzira da li se radi
prostornim ili vremenskim ESP, postoji jed-novremenost
normalnog ili uobiajenog stanja sa jednim kauzalno
neizvodljivim drugaijim stanjem ili dogaajem ija se
objektivnost obino moe veri-fikovati tek naknadno. Ova
se definicija mora imati na umu naroito onda kada
dolaze u obzir budui dogaaji. Naime oni evidentno
nisu sinkroni, ali su sin-hronistiki, poto se doivljavaju
kao sadanje psihike slike, kao da se ve desio objektivni
dogaaj Neoekivani sadraj, koji se neposredno ili
posredno odnosi na objektivni spoljni dogaaj, koincidira
sa uobiajenim psihikim stanjem: ovu pojavu nazivam
sinhronicitet i miljenja sam da se radi jednoj te istoj
kategoriji dogaaja, iako njihova objektivnost izgleda
odvojena od moje svesti u prostoru ili u vremenu. Ovo
gledite potvruju Rineovi rezultati, ukoliko ni prostor ni
vreme, bar u principu, ne upliviu na sinhronicitet.
Prostor i vreme, razumljive koordinate tela koje se kree,
su u osnovi jedno te isto, i zbog toga se govori
vremenskim prostranstvima-, a ve Filo Judeus (Philo
Judaeus) kae:
.
38
Prostorni sinhronicitet moe se isto tako shvatiti
kao opaanje u vremenu, ali znaajno je da se vremensko
ne moe tako lako shvatiti kao prostorno, jer ne moemo
predstaviti prostor u kome bi ve objektivno postojali
budui dogaaji, koji bi se redukcijom ove prostorne
distance mogli doiveti kao sadanji. Budui da, shodno
iskustvu u izvesnim okolnostima, izgleda kao da su vreme
i prostor redukovani priblino na nulu, onda tu otpada i
kauzalnost, poto je ova skopana sa postojanjem
prostora i vremena i sa te-lesnim promenama, jer i postoji
samo u uzastopnosti uzroka i dejstva. Ovo je razlog to se
fenomen sin-hroniciteta principijelno ne moe dovesti u
vezu ni sa jednom kauzalnom predstavom. Zbog toga se
spajanje smisaono koincidirajuih faktora nunim nai-
nom mora zamisliti kao akauzalno.
Ovde svakako padamo u iskuenje da, u nedostatku
ustanovljivog, pretpostavimo transcendentalni uzrok.
Uzrok, meutim, moe biti samo veliina
88
Rasprostiranje nebeskog kretanja je vreme (Philo
Alexandrinus, De opificio mundi, 26, I, p. 8).
koja se moe utvrditi. Transcendentalni uzrok je, naime,
contradictio in adiecto utoliko to se neto
transcendentalno ve per definitionem uopte ne moe
utvrditi. Ako se ne eli rizik pretpostavke akau-zalnosti,
onda ne preostaje nita drugo do da se sin-hronistiki
fenomeni oglase istim sluajnostima, ime se protivurei
Rineovim ESP rezultatima i drugim osvedoenim
injenicama. Ili ako smo prinueni da naa razmatranja
postavimo u stilu prethodnih a da principe naeg
objanjenja sveta podvrgnemo kritici, i to u tom smislu da
su prostor i vreme u odreenom sistemu konstante samo
66
onda kada se mere nezavisno od psihikih stanja. Ovo je
po pravilu sluaj kod prirodnonaunog eksperimenta. Ali
ako se zbivanje posmatra bez eksperimentalnih ogranie-
nja, onda kod posmatraa moe naii izvesno emocionalno
stanje, koje prostor i vreme menja u smislu kontrakcije.
Svako emocionalno stanje uzrokuje promenu svesti koju
je Zane (P. Janet) oznaio kao abaissement du niveau
mental, to jest dolazi do izvesnog suen ja svesti, to je
posebno u stanjima tekih afekata uoljivo ak i laiku.
Tonus nesvesnog se donekle poviava, zbog ega lako
dolazi do nagiba od nesvesnog ka svesti. Na taj nain
svest zapada pod uticaj nesvesnih instinktivnih podsticaja
i sadraja. Sadraji su, po pravilu, kompleksi koji u
krajnjoj liniji poivaju na arhetipovima, to jest na
instinctual pattern. Pored ovog u nesvesnom se nalaze i
subli-minalna opaanja (a isto tako zaboravljene, to jest
trenutne ili uopte reprodukciji nepristupane slike
seanja). Meu subliminalnim sadrajima su opaanja
koja treba razlikovati od onog to bih rado oznaio kao
nerazjanjivo znanje ili prisustvo. Dok se opaanja
mogu dovesti u vezu sa moguim ili vero-vatnim
podpragovnim ulnim razdraenjima, znanje ili
prisustvo nesvesnih slika ili nema poznatu osnovu, ili
postoje uoljive kauzalne veze sa izvesnim, ve prethodno
postojeim (esto arhetipskim) sadrajima. Ove slike,
meutim, svejedno da li se temelje na postojeoj osnovi ili
ne, nalaze se u analognoj, tj. ekvivalentnoj, smisaonoj vezi
prema objektivnim dogaajima, koji sa njima nemaju
nikakvu poznatu, pa ak ni zamislivu kauzalnu
vezu. Kako, na primer, moe neki prostorno ili vremenski
udaljen dogaaj da podstakne nastojanja odgovarajue
psihike slike, kada se za ovo ne moe ak ni zamisliti
neophodni energetski prenosni proces? Ma kako ovo
izgledalo nerazumljivo, ipak je ovek najzad prinuen da
pretpostavi da u nesvesnom postoji neto kao apriorno
znanje ili bolje prisustvo dogaaja, koje je lieno svake
kauzalne osnove. U svakom sluaju na pojam
kauzalnosti pokazao se nepodobnim za objanjenje
injenica.
U ovako zamrenom stanju stvari isplati se re-
kapitulirati gore pomenuti argumenat, to se svakako
najbolje moe uiniti na temelju naih primera. Kod
Rineovog eksperimenta nainio sam pretpostavku da,
zbog napetosti iekivanja, to jest emocionalnog stanja
i.o., ve ranije postojea, korektna ali nesvesna slika
rezultata osposobljava svest da prui vie od samo
verovatnog broja pogodaka. San skarabeju je svesna
predstava, koja proistie iz nesvesno ve postojee slike
koja e nastati sledeeg dana, naime kroz prepriavanje
sna i dolazak insekta na prozor. Zena mog umrlog
pacijenta posedovala je nesvesno znanje predstojeem
smrtnom sluaju. Jato ptica evociralo je odgovarajue
slike seanja a time i njen strah. Isto tako je skoro
istovremeni san nasilnoj smrti prijatelja proistekao iz
ve postojeeg nesvesnog znanja.
U svim ovim i slinim sluajevima izgleda kao da je
prisutno neko a priori postojee, kauzalno neobjanjivo
znanje o, u dotino vreme, neznanom injeninom stanju.
Fenomen sinhroniciteta dakle sastoji se od dva faktora:
1. Nesvesna slika dolazi direktno (verbalno) ili
indirektno (simbolizovano ili naznaeno) u svest kao san,
doseanje ili slutnja. 2. Sa ovim sadrajem koincidira
objektivno injenino stanje. Covek se podjednako moe
uditi i jednom i drugom. Kako se ostvaruje nesvesna
slika, ili kako koincidencija? Ja razumem isuvie dobro
zato se ulae toliki trud da se injeninost ovakvih stvari
podvrgne sumnji. Ovde bih samo nabacio pitanje. Da
pruim i odgovor, usudiu se tek tokom kasnijeg
ispitivanja.
S obzirom na ulogu koju igra afekat kod ostvarivanja
sinhronistikih dogaaja, eleo bih da napomenem da ovo
uopte nije nova ideja, ve da su je jasno sagledali ve
Avicena i Albertus Magnus. Magnus kae: U estoj knjizi
Avicenine Naturalia naao sam (u odnosu na magiju)
oigledno izlaganje tome da se u ovekovoj dui nalazi
izvesna snaga (virtus) da menja stvari i da su ovoj sili
podreene druge stvari; i to onda kada je gurnuta u
eksces ljubavi ili mrnje ili neega slinog (quando ipsa
fertur in magnum amoris excessum aut odii aut alicuius
ta-lium). Dakle, kada ovekova dua zapadne u veliki
eksces bilo koje strasti, onda se eksperimentalno moe
zakljuiti da ovaj (eksces) stvari (magino) povezuje i ove
menja u onom smislu za kojim stremi eksces (fertur in
grandem excessum alicuius passionis invenitur
experimento manifesto quod ipse ligat res et alterat ad
idem quod desiderat et diu non credidi illud) a ja dugo
nisam verovao (!), ali poto sam proitao nigromantike
knjige i one magijskim znacima (imaginum) kao i
magiju, naao sam da je (stvarno) emocionalnost (affectio)
ovekove due glavni izvor svih stvari, bilo da ove zbog
svoje velike emocije menjaju svoje telo i druge stvari,
emu ove tee, ili da su im zbog njihove plemenitosti
podreene druge, nie stvari, ili bilo da sa ovakvim
afektom, koji prevazilazi sve granice, paralelno protie
pogodni zvezdani as ili astroloka situacija ili kakva dru-

ga snaga tako da mi (zbog toga) verujemo da je (ono), to
ini ovu snagu proizilo iz due (cum tali affectio-ne
exterminata concurrat hora conveniens aut ordo coelestis
aut alia virtus, quae quodvis faciet, illud re-putavimus
tunc animum facere) . . . Dakle onaj ko eli da sazna
tajnu ovome da sve ovo proizvede i razrei, taj mora da
zna da svako na sve moe upli-visati magino samo ako
zapadne u veliki eksces . . . i to mora uiniti upravo u
onom asu u kome ga je spopao onaj eksces a da sa
stvarima ini ono to mu propisuje dua. Tada je dua.
naime, toliko pohlepna za stvari koje hoe da uini tako
da se sa svoje strane dokopava znaajnijeg i
boljeg zvezdanog asa, koji vlada i nad stvarima a koji
bolje odgovara i onoj, na-menjenoj stvari . . . I tako je
dua ta koja stvar intenzivno trai, koja ini stvari
dejstvenijim i slinijim (onome) to proistie . . . Na slian
nain, naime, funkcionie obnavljanje svega onog to
dua intenzivno prieljkuje. Naime, sve ono to ini sa
odreenim ciljem ima pokretaku snagu i dejstvo na ono
za im ezne dua itd."
Ovaj tekst jasno pokazuje da su sinhronistika
(magina) zbivanja smatrana zavisnim od afekta.
Naravno da Albertus Magnus, shodno duhu njegovog
vremena, ovo objanjava pomou pretpostavke magijske
mogunosti due, ne uzimajui u obzir da je psihiki
proces isto toliko odreen kao i koinci-dentna predstava,
koja anticipira fiziko, spoljno zbivanje. Koincidentna
predstava proistie iz nesvesnog i stoga spada u
cogitationes quae sunt a nobis independentes a koje,
kako smatra Arnold Gelinks {Arnold Geulincx), potiu od
Boga i ne nastaju iz sopstvenog miljenja.
40
Takoe i Gete,
u odnosu na sinhronistike dogaaje, misli na magian
nain. Tako on kae u Razgovorima sa Ekermanom: Mi
svi u sebi imamo neto od elektrinih i magnetskih sila i
kao magnet upranjavamo privlanu ili odbojnu silu, u
zavisnosti od toga da li dolazimo u dodir sa istovetnim ili
razliitim.
41
Posle ovog opteg razmatranja vratimo se naem
problemu empirijskih osnova sinhroniciteta! Dobavljanje
iskustvenog materijala koji omoguuje dovoljno sigurne
zakljuke, formira u prvom redu pitanje ije reenje, na
alost, nije lako. Ako ovek eli da pokua da proiri
osnovu prirodnih znanja, onda se mora odluiti na
najopskurniji ugao i skupiti hrabrost da se obrecne na
predubeenja naeg sadanjeg pogleda na svet. Kada je
Galilej pomou svog durbina otkrio Jupiterove mesece,
odmah se sudario sa predubeenjima svojih uenih
sugraana. Niko nije znao ta je durbin i ta se moglo
postii sa njim. Nikada pre toga niko nije govorio
Jupiterovim mese-cima. Naravno, svako doba smatra da
je prethodno patilo od predrasuda, a danas se to misli vie
no ikada ranije sa isto tako malo prava kao u svim ranijim
vremenima kada se tako mislilo. Kako esto je ve bacana
anatema na istinu. alosno je, ali na alost istinito da
ovek nita ne ui iz istorije. Ova injenica e nam
pripremiti najvee tekoe, jer ako smo se latili posla da u
jednoj tako tamnoj stvari nekako sakupimo iskustveni
materijal koji bi bacio svetla na ovo podruje, onda emo
ga sasvim sigurno nai tamo gde su nam svi autoriteti sa
sigurnou tvrdili da se ne moe nita nai.
Prianje udnovatih pojedinanih sluajeva pa
makar bili i vrlo verovatni je nekorisno i moe najvie
dovesti do toga da se onaj ko ih je ispriao smatra
lakovernim ovekom. ak i briljivo regi-strovanje i
verifikacija velikog broja sluajeva, koje sreemo u delu
Gurneja, Majersa i Podmora,
42
nije nainilo nikakav
utisak na nauni svet. Najvei broj strunjaka, naime
psihologa i psihijatara izgleda da ovome nema pojma.
45
Rezultati ESP i PK eksperimenata stvorili su brojano
obuhvatnu podlogu za fenomen sinhroni-citeta a
istovremeno ovi ukazuju na znaajnu ulogu koju pri tom
igra psihiki faktor. Ova injenica mi je nametnula pitanje
da li bi bilo mogue pronai metodu koja bi s jedne strane
dokazivala fenomen sinhroniciteta, a s druge omoguavala
da se psihiki sadraji upoznaju toliko da se time bar
moe stei izvestan oslonac u odnosu na prirodu
involviranog psihikog faktora. Pitao sam se da li ne
postoji me
toda koja bi omoguila merljive ili brojive rezultate a
istovremeno jamila uvid u psihike pozadine
sin-hroniciteta. Da su prisutni bitni psihiki uslovi feno-
mena sinhroniciteta, ve smo videli u ESP eksperi-
mentima, iako se ovi po itavom svom nainu ograni-
avaju na injenicu koincidencije, ne osveti j avaj ui blie
ovaj faktor. Ve odavno mi je bilo poznato da postoje
39
De mirabilibus mundi, knjiga cirike centralne biblio-
teke, nedatirana.
40
Metaphysica vera, pars III. secunda scientia, p. 187.
41
P. 359.
42
Phantasms of the Living.
** Nedavno se Pascual Jordan na zasluan nain zaloio za
nauno ispitivanje vidovitosti (Zentralblatt fr Psychotherapie, IX,
1936, Bd. 3). Zeleo bih da ukazem i na njegov spis Verdnsrung
und Komplementaritt, koji je vaan za odnose izmeu mikrofizike i
psihologije nesvesnog.
68
izvesne intuitivne (takozvane mantike) metode, koje
uglavnom polaze od psihikog faktora, pretpostavljajui
meutim kao samo po sebi razumljivu injeninost
sinhroniciteta. Najpre sam posebnu panju usmerio na
onu pomonu tehniku intuitivnog shvatanja celovitosti,
koja je karakteristina za Kinu, naime na I Ging (ili na I
ing). Kineski duh stremi, nasuprot grki odgajanom
zapadnom, ne shvatanju pojedinosti zbog njih samih, ve
za gleditem koje pojedinca vidi kao deo celine. Takva
operacija spoznaje je nemogua iz istom intelektu bliskih
razloga. Sud se stoga mora u poveanoj meri oslanjati na
iracionalne funkcije svesti, naime na oseanje (kao sens
du reel) i na intuiciju (kao opaanje uglavnom odreeno
pomou subliminalnih sadraja). I Ging, ova srne se
rei eksperimentalna osnova klasine kineske filozofije,
je metoda od davnina odreena za to da se celovito shvati
situacija a time i da se individualni problem postavi u
okvire velike igre suprotnosti Jang i Jin-a.
Obuhvatanje celovitosti je, samo po sebi razumljivo, i
cilj prirodnih nauka. Ali ovaj cilj je, nuno, vrlo daleko,
poto prirodne nauke, kad je ikako mogue, daju prednost
eksperimentu i u svakom sluaju statistici. Eksperimenat
se, meutim, sastoji od odreenog upitnika koji po
mogustvu iskljuuje sve ono to smeta ili to mu ne
pripada. On postavlja uslove, ove namee prirodi i na ovaj
nain daje povoda da se daju odgovori koji su u skladu sa
oveko-vim pitanjem. Pri tom se prirodi uskrauje da
odgovara iz obilja svojih mogunosti, poto su ove, ako je
ikako mogue, ograniene. U ovu svrhu u laborato-rijama
se stvaraju situacije ograniene na pitanja, koja
prisiljavaju prirodu da prui to je mogue jed
noznaniji odgovor. Pri tom je potpuno iskljueno
delovanje prirode u njenoj neogranienoj celovitosti.
Meutim, da bi upoznali ovu celovitost, potreban nam je
takav upitnik koji po mogustvu malo ili ak uopte ne
postavlja uslove, preputajui na taj nain prirodi da
odgovara iz svog obilja.
Poznati, odreeni, utvreni poredak u eksperimentu
formira nepromenljiv faktor rezultata upo-redne i sabirne
statistike. Nasuprot tome, intuitivnom ili mantikom
celovitom eksperimentu nisu potrebna nikakva pitanja
koja postavljaju bilo kakve uslove i time ograniavaju
celovitost prirodnih zbivanja. Ova zbivanja imaju sve
anse, koje uopte mogu imati. Kod I Ginga padaju i
kotrljaju se novii onako kako im upravo odgovara.
44
Na
nepoznato pitanje sledi nerazumljivi odgovor. Utoliko su,
dakle, upravo idealni uslovi za reakciju celovitosti. Ali,
pada u oi nedostatak i, nasuprot prirodno-naunom
eksperimentu, ne zna se ta se zbilo. Ovu nezgodu su ve
u 12. stoleu pre nae ere pokuavali da ublae dva
kineska mudraca tim to su, oslanjajui se na hipotezu
jedinstvenosti celokupne prirode, pokuali da
istovremenost nekog psihikog stanja sa fizikim
zbivanjem objasne kao istoznanost. Drugim recima oni su
pretpostavljali da se isto bivstvo izraava kako u
psihikom tako i u fizikom stanju. Da bi se veri-fikovala
ova hipoteza u ovom na izgled neogrania-vajuem
eksperimentu, ipak je potreban jedan uslov, naime
odreena forma fizikog zbivanja, metoda ili tehnika koja
prisiljava prirodu da odgovara u parnim ili neparnim
brojevima. Ovi su kao reprezentanti jin i janga svojstveni
nesvesnom kao i prirodi u obliju suprotnosti, naime
majke i oca sveg zbivanja i stoga formiraju tertium
comparationis izmeu psihikog unutranjeg i fizikog
spoljnjeg sveta. Tako su ova dva starca pronali metodu
koja bi se mogla predstaviti kako kao unutranje stanje
tako i kao spoljanje i vice versa. Tome je pripadalo i (intui
tivno) poznavanje znaenja svagdanjih prorokih figura.
Stoga se I Ging sastoji od zbirke sastavljene od 64
tumaenja, u kojoj je razjanjen smisao svake od 64
mogue jang-jin kombinacije. Ova tumaenja formuliu
unutranje, nesvesno znanje, koje se poklapa sa
aktuelnim stanjem svesti. Sa ovom psihikom
pretpostavkom koincidira sluajni rezultat metode, naime
parni i neparni brojevi, koji proistiu iz pada novia ili
sluajne podele stabljika hajduice.
4
* Metoda je, kao i sve
divinacijske, to jest intuitivne tehnike, zasnovana na
principu sinhronicitetne povezanosti.** Pri praktinom
izvoenju eksperimenta stvarno dolazi do mnogobrojnih i
oevidno predu-beenja lienih sluajeva, koji bi se
racionalno i prilino na silu mogli objasniti kao projekcija.
Ali, ako se pretpostavi da su stvarni, to uistinu i
izgledaju, onda se radi smisaonim koincidencijama, za
koje, prema naem znanju, nema kauzalnog objanjenja.
Metoda se sastoji u tome da se ili 49 stabljika hajduke
trave arbitrarno podeli u dve polovine i da se potom
odbroji po tri i pet, ili da se bacaju tri novia, pri emu
aktuelna dominacija lika (glave) ili nalija novia,
odnosno slike (tri) i vrednosti (dva) odluuje obliku
heksagrama.
47
Eksperiment se temelji na principu trijade
(dva trijagrama) i sastoji se od 64 mutacije, koje
odgovaraju isto tolikom broju psihikih situacija. Ove su
** Ako se eksperiment sprovodi sa klasinim stabljika-ma
hajduice, onda podela 49 stabljika predstavlja faktor sluajnosti
69
iscrpno opisane u tekstu i odgovarajuim komentarima.
Ali postoji i zapadna metoda, poreklom iz antike,
46
koja
uglavnom poiva na
Vidi dalje.
4
Ovu oznaku sam prvi put objavio u mojoj besedi u spomen
Riharda Vilhelma (Richard Wilhelm, 10. maj 1930. u Minhenu). Govor
je objavljen u drugom i sledeim izdanjima Das Geheimnis der
Goldenen Blte (1929. izdato zajedno sa Vilhelmom). Tamo stoji
ovako, p. XI: Nauka I Cinga ne poiva na kauzalnom principu, ve na
do sada hezimenom poto se kod nas ne sree principu, koji sam
ja ogledimice oznaio kao sinhronisfikt princip." (Ges. Werke XIII).
4
' Upuujem na Richard Wilhelm. I Ging, das Buch der
Wandlungen.
48
Ve se pominje u Liber etymologiarum, Isidor von Sevilla. Lib
Vili, cap IX. 13.
istom principu kao i I Ging. Samo na Zapadu ovaj princip
nije trijadni, ve, to je znaajno, tetradni, tako da rezultat
nije heksagram sastavljen od jang i jin linija, ve esnaest
kvaterniona, koji se sastoje od parnih i neparnih brojeva.
Dvanaest od ovih po izve-snim pravilima redaju se u
dvanaest kua astrolokog neba. Osnovu eksperimenta
ine etiri puta etiri znaka, koji se sastoje od sluajnog
broja taaka. Ove se od strane ispitivane osobe markiraju
zdesna na levo u pesku.
4
* Sadejstvo razliitih faktora
odvija se na isto zapadnjaki nain vie u pojedinostima
nego I Ging. I ovde dolazi do bogatih smisaonih koinciden-
cija, koje se uglavnom mogu tee obuhvatiti i zbog toga su
manje jasne od rezultata I Ginga. U zapadnoj metodi, koja
je od 13. veka poznata i daleko se proirila kao ars
geomantica ili vestina punkture, nema obuhvatnih
komentara, poto je njena upotreba bila samo mantika,
ali ne i filozofska kao ona I Ginga.
Rezultati oba postupka, I Ginga kao i oni od ars.
geomantica, nalaze se, dodue, u traenom pravcu, ali ne
daju nikakvog povoda za neko egzaktno shvatanje. Zbog
toga sam potraio neku drugu intuitivnu tehniku i pri tom
sam se sudario sa astrologijom, koja bar u svom
modernom obliku polae pravo da omoguuje relativno
celovite slike karaktera. U podruju ovog postupka,
dodue, ne nedostaje komentara. Postoji ih ak i previe,
to je samo znak da tumaenje nije jednostavna a jo
manje sigurna stvar. Smisaona koincidencija koju traimo
u ovom sluaju je oigledna bez daljnjega, poto suy jo
od najdavni-jih vremena prisutna stalna planetska
znaenja, zatim znaenja sazvea, onda zodijakalna i
gledina znaenja, na kojima se moe zasnovati neko
inje-niko stanje. Dodue jo uvek se moe prigovoriti da
se rezultat ne slae sa psiholokim poznavanjem situacije,
odnosno sa karakterom koji je u pitanju, uz
postavljanje tvrenja, koje je teko opovrgnuti, da je
upoznavanje karaktera neto krajnje subjektivno, poto
na podruju karakterologije ne postoje nesumnjive,
pouzdane, merljive ili brojive oznake; zamerka koja se, kao
to je poznato, upuuje i grafologiji, iako je njena primena
praktiki opte priznata.
Ova kritika i odsustvo sigurnih kriterij uma za
utvrivanje karakternih svojstava daju povoda miljenju
da su smisaona koincidencija horoskopske strukture i
karaktera neupotrebljivi u svrhu kojoj je ovde re. Stoga,
ako se eli da se astrologija koristi kao iskaz akauzalnim
spojevima dogaaja, onda se na mesto nesigurne
dijagnostike karaktera mora postaviti odreeno i
nesumnjivo injenino stanje. Jedno ovakvo je, na primer,
brana veza izmeu dve osobe.
5
'
Mitoloko i tradicionalno astroloko i alhemi-stiko
slaganje je odvajkada coiunctio Soli ( ) i Lunae ( ([ ),
ljubavni odnos Marsa ( a" ) sa Venerom ( 9 ), kao i odnosi
ovih sazvea prema ascendentima odnosno
descendentima. Ovaj drugi odnos mora se uzeti u obzir,
poto je ascendentna osa od davnina vaila kao posebno
vana za bivstvo linosti.
5
-
1
Zbog toga treba ispitati da li
se u horoskopima oenjenih i udatih sree vei broj
koincidentnih C iU o* $ aspekata nego kod
neenjenih i neudatih.
5
* Za
sprovoenje ovakvog ispitivanja uopte nije potrebna vera
u astrologiju, ve samo datumi roenja, tablica mesta
4
Za ovo se mogu koristiti zrna bilo koje vrste ili odreeni broj
kuglica.
* Najbolji prikaz kod Robert Fludd (15741637). De arte
geomantica. Videti i: A History of Magic and Experimental Science, II, p.
110.
51
Dalja jednoznana injenina stanja bila bi ubistvo i
samoubistvo. ovome postoje statistike kod v. Kloeckler (Astrologie als
Erfahrungswissenschaft), kojima na alost nedostaju poreenja sa
normalnim prosenim vrednostima, tako da su neupotrebljive za nae
svrhe. Nasuprot njemu Paul Flambart (Preuves et bases de
l'astrologie sctentijHque, p. 79) je grafiki predstavio statistiku taki
raanja duhovno nadarenih ljudi (123 lica). Sree se jasna uestalost
na uglovima vazdunog trigona (X, ssa ). Ovaj rezultat je potvren
preko daljih 300 sluajeva.
51
Ovde jedva da bi zadrao smeak vie ili manje ru-tinirani
astrolog, budui da su za njega ovakva slaganja jednostavno
razumljiva sama po sebi. Klasini primer je Geteo-va veza sa
Hristijanom Vulpijus, naime 5 HL <5 <C 7""L-

Ovo shvatanje sree se jo kod Ptolomeusa: Apponit

(Ptolomaeus) autem tres gradus concordiae: Primus cum Sol in viro,
et Sol, vel Luna in foemina, aut Luna in utrisque, fuerint in locis se
respicientibus trigono, vel hexagono aspec-
70
nebeskih tela i logaritamske tablice pomou kojih se moe
izraunati horoskop.
Metoda, adekvatna sutini sluajnosti je, kao to
pokazuju tri pomenute mantike procedure,
metoda brojanja. Odvajkada su se ljudi koristili brojevima
da bi utvrdili smisaone, to jest shvatljive koincidencije.
Broj je neto posebno, ak se moe rei i neto
tajanstveno. ovek nikada nije uspeo da sasvim savlada
numinozni nimbus broja. Ako se, tako kae udbenik
matematike, u grupi predmeta svakom pojedinom oduzmu
sva njihova svojstva, ipak na kraju preostaje odreeni broj
istih, zbog ega se broju pridaje karakter prividno
neprocenjive veliine. (Ovde ne razmatram logiku
matematikih argumenata, ve samo njenu psihologiju!).
Niz celih brojeva je neto neoekivano vie od postupnog
redan ja identinih jedinica on u sebi sadri celu
matematiku i sve ono to e se jo otkriti u njoj. Broj je
stoga nesa-glediva veliina, tako da sigurno nije sluaj to
je upravo brojanje adekvatna metoda za tretiranje slu-
ajnosti. Iako ne bih eleo da se pravim kadrim da bilo ta
doprinesem u rasvetrjavanju unutranje povezanosti dva
predmeta, koji izgledaju toliko nemer-ljivi kao
sinhronicitet i broj, ipak ne mogu a da ne naglasim da nije
samo odvajkada broj i brojanje dovoeno u vezu sa
sinhronicitetom, ve da oboje pose-duju numinoznost i
tajanstvenost kao zajedniko svojstvo. Broj je oduvek
sluio za obeleavanje nu-minoznog objekta, i svi brojevi
od jedan do devet su sveti, isto tako se i 10, 12, 13, 14,
28, 32 i 40 istiu svojim posebnim znaenjem.
Najelementarnije
tu. Secundus cum in viro Luna, in uxore Sol, eodem m o do
disponuntur. Tertius, si cum hoc alter alteram recipitat. Na istoj
stvari citira Cardanus den Ptolomaeus (De astrorum indici,): Omnino
vero constantes et diurni convictus permanent, quando in utriusque
coniugis genitura luminaria contigerit configurata esse concordi ter.
Kao neobino pogodno za brak on smatra konjunkciju mukog meseca
sa enskim suncem. Hieronymus Cardanus, Opero omnia: Commentario
in Ptolomaevm De astrorum

indieiis, lib. IV. p. 332.
svojstvo objekta je njegova jedinost i njegova mno-
gobrojnost. U sreivanju haotinog mnotva pojava u
prvoj liniji pomae broj. On je dati instrument za
uspostavljanje reda ili za shvatanje ve postojee, ali jo
nepoznate pravilnosti, to jest odreenosti. On je
najprimitivniji elemenat reda ovekovog duha, pri emu
najvea uestalost i opta rasprostranjenost pripada
brojevima od jedan do etiri, poto su primitivni ematski
redovi trijade i tetrade. Da broj po-seduje arhetipsku
pozadinu nije moja pretpostavka, ve onih izvesnih
matematiara kojima e jo biti rei. Zbog toga nije
isuvie odvaan zakljuak ako broj psiholoki definiemo
kao svesno postali arhetip reda.** Vredno napomene je da
spontano produkova-ne psihike celovite slike, odnosno
simboli ovekovog bivstva u mandala formi, sadre
matematiku strukturu. Po pravilu to su kvaterniteti (ili
njihovi mnoi-telji).
55
Ove slike ne izraavaju samo red,
ve i pro-uzrokuju takav red. Zbog toga se ove najee
javljaju u stanjima psihike dezorijentacije kao kom-
penzacija haotinog stanja, ili ove formuliu numi-nozna
iskustva. Pri tom se mora naglasiti da ove strukture nisu
nikakve izmiljotine svesti, ve spontani produkti
nesvesnog, to je dovoljno pokazalo iskustvo. Naravno da i
svest moe imitirati ove slike sreivanja, ali ovakve
imitacije uopte ne dokazuju da su i originali bili svesni
pronalazak. Iz ovih injenica neosporno proistie da
54
Symbolik des Geistes, S. 569 (Ges. Werke XI).
55
Up. Gestaltungen des Unbewussten (Zur Empirie des
Individuano nsprozesses i ber Mandalasymbohk. oboje u
Ges. Werke IX/I deo).
11 Jung, Odabrana dela. HI i i

nesvesno koristi broj kao faktor reda.
72

. PRETHODNICE IDEJE SINHRONICITETA
Kauzalni princip nam kazuje da je veza causa i
effectus neto neophodno. Princip sinhroniciteta nam
kazuje da su karike smisaone koincidencije spojene
pomou jednovremenosti i pomou smisla. Dakle, ako
pretpostavimo da ESP eksperimenti kao i mnoga
pojedinana posmatranja utvruju injenice, onda iz toga
proizilazi zakljuak da, pored povezanosti uzroka i
dejstva, u prirodi postoji jo jedan faktor koji se izraava u
poetku dogaaja, a koji nam se pojavljuje kao smisao.
Smisao je pridodato antropo-morfno znaenje, ali formira
neophodni kriterijum fenomena sinhroniciteta. U emu
onaj faktor, koji nam izgleda kao smisao, postoji po sebi,
izmie mogunostima spoznaje. Ali kao hipoteza on ne
predstavlja takvu nemogunost kao to bi se pomislilo u
prvom trenutku. Naime, mora se uzeti u obzir da nae
zapadnjako shvatanje i stav nije jedino mogue i
najobuhvatnije, ve da ono u izvesnom smislu predstavlja
predubeenje i jednostranost, koje bi moda trebalo
podvrgnuti korekciji. Vrlo stari kulturni narod Kineza od
davnina je u izvesnom smislu mislio drugaije od nas, a
ako slino hoemo da pronaemo i u naoj kulturi bar
to se tie filozofije onda bi trebalo da se vratimo sve do
Heraklita. Samo na nivou astrologije, alhemije i mantikih
procedura nema principijelnih razlika izmeu naeg i
kineskog stava. Zbog toga je i razvitak alhemije tekao
paralelnim putevima. kako na zapadu tako i na
73
istoku, ka istom cilju i sa delom identinim formiranjem
pojmova.
5
*
U kineskoj filozofiji od davnina postoji centralni
pojam, iju su oznaku Tao jezuiti preveli sa Bog. Ovo je,
meutim, tano samo u zapadnom smislu. Drugaiji
prevod, kao provienje i slino samo su pomagala za
nudu. R. Vilhelm (Wilhelm) je na genijalni nain Tao
protumaio kao smisao." Pojam Tao vlada nad celokupnim
miljenjem i pogledom na svet Kine. Ovu ulogu igra kod
nas kauzalnost, ali ona je ovo dostigla tek tokom dva
poslednja stolea, zahvaljujui nivelisanom uticaju
statistike metode s jedne i besprimernom uspehu
prirodnih nauka s druge strane, pri emu je izgubljena
metafiziki zasnovana slika sveta.
Tao Lao-Ce daje sledei opis u uvenom Tao Te
King:
Postoji neto to je bez razlike potpuno, Sto prethodi
nastanku neba i zemlje.
Kako tiho! Kako prazno!
Samostalno i nepromenjeno, Neometano
grede u krug. Moe se smatrati majkom
sveta. Ne znam njegovo ime.
Oznaavam ga kao Tao (Vilhelm: smisao) Po potrebi
zovem to: veliina.
Tao odeva i hrani sva bia a nije njihov gospodar.
Lao-Ce to oznaava kao nita, ime, kako kae Vilhelm,
samo dovodi do izraaja njegovu suprotnost prema svetu
stvarnosti. Lao Ce ovako opisuje njegovo bie:
Trideset paoca obuhvataju glavinu: Na
niemu poiva dejstvo kola

(doslovce: upotrebljivost), Covek pravi
inije i lonce za posude: Na niemu onda
poiva dejstvo suda. Covek otvara vrata i
prozore na sobi, Na niemu onda poiva
dejstvo sobe. Stoga: neto stvara stvarnost.
Nita stvara dejstvo.
Nita je oevidno smisao ili svrha i zbog toga
nazvano nita, poto se po sebi i za sebe nita ne deava u
smisaonom svetu, ve samo u njegovom poretku.** Tako
Lao Ce kae:
Covek gleda za njim i ne vidi ga.
to se zove imenom: vazdunost Covek
oslukuje za njim i ne uje ga,
to se zove imenom: razreenost. Covek
grabi za njim i ne hvata nita,

to se zove imenom: bestelesnost. To znai
bezoblino oblije, Nestvarna slika, To znai
magliastu nejasnost, Susrevi ga ne vidi mu
lik. Pratei ga ne vidi mu leda.
Radi se dakle, tako pie Vilhelm, koncepciji koja
lei na granici sveta pojava. Suprotnosti u njoj su
postavljene u nerazlinostima, ali potencijalno prisutne.
Ove klice nastavlja on ukazuju na neto to prvo
odgovara nekakvoj vidljivosti, neem slikovitom drugo
odgovara nekoj ujnosti, neemu reitom,, tree odgovara
nekom irenju, neemu uoblienom. Ali ovo trostruko nije
jasno odvojeno i definisano, ve je besprostorno (nema
gore i dole) i bezvremensko (nema napred i nazad) jedin-
stvo. Tako Tao Te King kae:
Tao (smisao) prouzrokuje stvari Sasvim
maglovito, sasvim nejasno Tako nejasne,
tako maglovite su u njemu slike. Tako
maglovite, tako nejasne su u njemu
stvari...
Stvarnost, smatra Vilhelm, je pojmovno saznaj-na,
poto se po kineskom shvatanju u samim stvarima krije
neto racionalno.*
0
Ovo je osnovna zamisao smisaone
koincidencije; ona je mogua zbog toga to obe strane
spaja isti smisao. Tamo gde pre-valira smisao, tu proizilazi
red:
Smisao (Tao) kao najvii je bezimenog prostora Kada bi ga
plemii i kraljevi mogli sauvati. Sve bi stvari najmili kao
goste. Narod bi bez naredbi, sam od sebe naao ravnoteu On
ne dela.
A ipak sve dolazi samo od sebe.
541
Up. Psychologie und Alchemie, S. 486 (Ges. Werke XII),
i Symbolik des Geistes, S. 115 (Ges. Werke XI); dalje uenje chen-jen
kod Wei Po-Yang, Isis XVIII (1932) i kod Ch'uang-tse (Dschuang-dsi).
57
Vidi Wilhelm i Jung, Das Geheimnis der Goldenen
Blte, S. 90 (Ges. Werke XIII).
58
Tao je kontigent, po recima A. Spajzera (Speiser), on
je isto nita (ber die Freiheit).
* Wilhelm, Chinesische Lebensxoeishext: Odnos smisla (Tao) i
stvarnosti ne moe se obuhvatiti kategorijom uzroka i dejstva ...
74
On je oputen A ipak zna da planira. Nebeska mrea je tako
velika, tako velika. irokih okaca a ipak nita ne gubi
Cang-Ce (Platonov savremenik) kae psiholokoj
pretpostavci Taoa: Stanje, gde Ja i ne-Ja vie ne stvaraju
suprotnost zove se stoer Taoa (smisla)."
1
Ovo zvui kao
kritika naeg prirodnonaunog pogleda na svet, kada
kae: Smisao (Tao) tamni kada se sagledavaju samo mali
gotovi iseci postojanja,** ili: Ogranienja nisu
prvenstveno zasnovana u smislu postojanja. Postavljena
znaenja nisu prvobitno svojstvena recima. Razlikovanja
potiu tek od subjektivnog naina posmatranja.** Majstor
starog veka, Cang Ce kae na drugom mestu,
pretpostavljajui
Wilhelm, L c, S. 19.

Dschuang Dsi, Das wahre Buch vom sdlichen Blu tenland. Buch II, S.
14. Buch II, S. 13. Buch II, S. 17 kao ishodnu taku stanje u
kome jo nije zapoelo postojanje stvari. Time je, u stvari,
dostignuta krajnja taka, preko koje se ne moe prei.
Najblia pretpostavka bila je da, dodue, ima stvari, ali da
jo nije zapoela njihova deljivost. Sledea pretpostavka
bila je da dodue u izvesnom smislu postoje izdvojenosti,
ali jo nije zapoelo potvrivanje i odricanje. Kroz razvitak
potvrivanja i odricanja bledi smisao (Tao).*
4
Spoljnje
sluanje ne srne prodreti dublje od uva; razum ne srne da
zaeli nekakvo van-redno postojanje, inae e dua postati
prazna i u sebe upiti svet. A smisao (Tao) je ono to osea
ovu prazninu. Ko ima uvida, kae Cang-Ce, taj koristi
svoje unutranje oko, svoje unutranje uvo da prodre u
stvari i nije mu potrebna umna spoznaja.*
5
Ovim se
oigledno ukazuje na apsolutno znanje nesvesnog, to jest
na mikrokosmiko postojanje makrokosmi-kih dogaaja.
Ovaj taoistiki pogled je tipian za kinesko miljenje
uopte. Ono je, ako je ikako mogue, celomto, kako istie
Granet (Granet), izvanredni poznavalac kineske
psihologije.
1
'* Ova svojstvenost moe se zapaziti i u
obinom razgovoru sa Kinezima nama na izgled
jednostavno, precizno pitanje nekoj pojedinosti daje
povoda kineskom misliocu za neoekivano obuhvatan
odgovor, upravo tako kao da se od njega traio vlat trave
on kao odgovor prua itavu livadu. Za nas pojedinosti
vrede za sebe; istonjakom duhu uvek dopunjuju
celokupnu sliku. U ovoj celovitosti su obuhvaene, kao u
primitivnoj ili u naoj (delom jo postojeoj)
srednjovekovnoj, pred-naunoj psihologiji i stvari iju vezu
sa ostalima moemo shvatiti samo jo kao sluajnu, to
jest kao koincidenciju, iji smisao izgleda arbitraran. Tu
spada i srednjovekovno prirodnofilozofsko uenje

corre-
li* Buch II, S. 15. s
Buch IV, S. 29.

La Pense chinoise. Takoe i Abegg. Ostasien denkt anders.

spondentia*'
1
a posebno ve antiko shvatanje simpatiji
svih stvari (-). Hipokrat kae: ,
, , ,
,
,
, .
63
Ali univerzalni
princip nalazi se i u najmanjem deliu, koji se stoga
podudara sa celinom.
Miljenje interesantno za naa razmatranja sree se
kod Fila (Philo) (rod. oko 25. pre n.e. a umro 42. g. n.e.):
Poto je Bog zaeleo da poetak i kraj postojeeg pod
sobom (tako) usaglasi da stvari budu povezane pomou
neophodnosti i prijateljstva, on je kao poetak nainio
nebo, a kao kraj oveka; prvo (je stvorio) kao najpotpunije
od neprolaznih opaajnih stvari, drugo kao najbolje od iz
zemlje roenih prolaznih bia, kao malo nebo ako se
hoe rei istina koje u sebi nosi odsjaj mnogih,
zvezdama slinih priroda. Kako su prolazno i neprolazno
suprotnosti, on je obome, poetku i kraju, dao najlepe
oblije; poetku, kao to je reeno, oblije neba, kraju
oblije oveka.**
Ovde je veliki princip ( ) ili poetak neba,
to jest firmamentum, dat oveku kao mikro-kosmos, poto
ovek sadri odsjaj zvezdanih priroda, dakle, kao najmanji
deo i kraj stvaralakog dela opet sadri celimi.
Prema Teofra^tu (371288. pre n.e.) nadulno i
ulno povezano je pomou spojnice srodnosti. Ova
spojnica ne moe biti matematika, ve po svoj pri-
7
Gospodin profesor V. Pauli mi je prijateljski skrenuo panju
da je Nils Bor u cilju oznake onog uoptavanja, koje posreduje izmeu
predstave diskontinuiteta (cestica) i kontinuiteta (talas), koristio
izrazom korespondencija, prvobitno formulisan (19131918) kao
princip korespondencije a kasnije (1927) kao argument
korespondencije.
88
Jedno slivanje, jeda?i udisaj (conflatio), sve se zajedno osea.
Sve u odnosu na celinu, ali i sve u odnosu na deo u svakom delu
(prisutni) deo sa namerom dejstva. Veliki princip dopire do
najspoljnijeg dela, iz najspoljnijeg dela dospeva se u veliki princip:
jedna priroda, bivstvo i nebiv-stvo. (De alimento. Traktat pripisivan
Hipokratu).
* Philo Alexandrinus. 1. c. 82. I. p. 28,


lici samo boanstvo.'
0
Isto tako su kod Plotino, poje-
dinane due, koje potiu iz jedne svetske due, sim-
patine ili antipatine u meusobnom odnosu, pri emu
udaljenost ne igra nikakvu ulogu.
71
Slini pogledi sreu se
ponova kod Pika dela Mirandola (Pico della Mirandola):
Est enim primum ea in rebus unitas, qua unumquodque
sibi est unum sibique constat atque cohaeret. Est ea
secundo, per quam altera alteri creatura unitur, et per
quam demum omnes mundi partes unus sunt mundus.
Tertia atque omnium principalissima est, qua totum
universum cum suo opifice quasi exercitus cum suo duce
est unurn." Pod trostrukim jedinstvom Piko
podrazu-meva neto prosto, koje shodno trini tetu ima
trostruki aspekt (unitas ita ternario distincta, ut ab
unitatis simplicitate non discedat). Za njega je svet
takorei jedno bie, vidljivi Bog, u kome je prirodno od po-
etka sve sreeno tako kako odgovara delovima ivog
organizma. Svet izgleda kao corpus mysticum Boga, kao
to je crkva ono to je Hristos, ili ono to je u
disciplinovanoj vojsci ma u ruci glavnokomanduju-eg.
Poredak svih stvari po Bojoj volji je gledite koje
kauzalnosti ostavlja vrlo skroman prostor. Kao to u
ivom telu razliiti delovi istovremeno funkcio-niu sa
smisaonim skladom, tako su i dogaaji u svetu u
meusobnoj smisaonoj vezi, koja se i.e moe izvesti iz
imanentne kauzalnosti. Uzrok ovog je to u jednom kao i
u drugom sluaju ponaanje delova zavisi od njima
nadreenog centralnog vodstva.
U svome traktatu De hominis dignitate Piko kae:
Nascenti homini omnifaria semina, et omni
genae vitae germina indidit pater . . ,*
n
Kao to Bog
predstavlja neku vrstu kopule sveta, tako i ovek
predstavlja isto to unutar onoga to je Bog stvorio.
Faciamus kae Piko, hominem ad imaginem nostrani,
qui non tarn quartus est mundus, quasi nova aliqua
natura, quam trium (mundus supercoelestis, sublunaris)
quos diximus complexus et colligatio.
T4
Covek je u telu i
duhu mali Bog sveta, mikroko-smosa (Deus. . .
hominem in medio (mundi) statuit ad imaginem suam et
similitudinem formarum). Kao i Bog tako je i ovek centar
zbivanja i sve stvari su usmerene na njega." Ovo
modernom shvatanju tako strano miljenje dominiralo je
slikom sveta sve do naeg vremena, naime sve dok
prirodne nauke nisu utvrdile da je ovekova podreenost
posledica njegove zavisnosti od prirode i njegove krajnje
zavisnosti od uzroka. Na taj nain je ideja po kojoj je
zbivanje usmereno i odreeno smislom (koji je otada vaio
kao ljudski) proterana u tako udaljeno i mrano podruje,
da je razum vie nije mogao pronai. Nje se Sopenhauer
setio tako rei naknadno, poto je kod Lajbnica ona jo
predstavljala teite objanjenja sveta.
Zahvaljujui svojoj mikrokosmikoj prirodi ovek je
sin neba, to jest makrokosmosa. Ja sam zve-zda, koja sa
vama prelazi svoju putanju glasi ispo-ved liturgije
Mitrasa.
7
* Mikrokosmos u alhemiji ima isto znaenje kao
i rotundum, od Zosima Panopolisa (3. vek) omiljeni simbol,
koji je oznaavan i kao monas.
Ideja da unutranji i spoljanji ovek zajedno
70
Zeller, Dte Philosophte der Griechen, II, 2. deo S. 654
7
1 Enneaden. IV, 3, 8, IV 4, 32. citirano u: Drews, Plettri,
p. 179.
74
U prvoj liniji u stvarima je jedinstvo pomou koga je svako
sjedinjen sa samim sobom, iz samog sebe postoji sa samim sobom se
slae. Drugo je (ono) to (jedinstvo), pomou kog se jedna kreatura
sjedinjuje s drugom i pomou kog konano svi delovi sveta
ine jedan svet. Tree i naj-glavnije je ono pomou kog je cela vasiona
sa svojim tvorcem jedno kao vojska sa svojim voom.* (Heptaplus, lib.
VI)
168
Opera omnia, p. 315 Pri roenju Otac je oveku usadio svuda
seme i klice raznovrsnog ivota.
74
Heptaplus, lib. V, cap. VI, p. 38. Dajte da od ljudi
stvorimo sliku nasu, koja dodue nije etvrti svet (dakle)
niti neka druga nova priroda, ve je naprotiv obuhvatnost
i spoj tri (sveta, tj nadnebesnog, nebeskog i sublunarnog).<;
75
Pikosovo (Pikos) uenje je karakteristian primer
srednjovekovnog korespondentnog gledita. Dobar prikaz ko-
smolokog i astrolokog slaganja sree se kod Alfonsa Rosen-
berga, Zeichen am Himmel. Das Weltbild der Astrologie.
76
Dieterich, Eine Mithrasliturgie, S. 9.
169

predstavlja celinu, Hipokratovo , naime mi
krokosmos, dakle onaj najmanji deo u kome je
ne-podeljeno prisutan veliki poetak ( ) kao
zamisao karakterie i duhovni stil Agripe fon Neteshajma
(Agrippa von Nettesheim). On kae: Est Piatonicarum
omnium unanimis sententia, quemad-modum in
archetypo mundo omnia sunt in omnibus, ita etiam in hoc
corporeo mundo, omnia in omnibus esse, modis tarnen
diversis, pro natura videlicet sus-cipientium: sie et
elementa non solum non sunt in istis inferioribus, sed et
in soelis, in stellis, in daemo-nibus, in angelis, in ipso
denique omnium opifice et archetypo.
77
Poslednja
interpretacija je ve vrlo bliska pojmu arhetipske
projekcije u modernoj psihologiji, iako jo iz Sineziusovih
(Synesius) dana sve do u novije vreme nije bilo spoznajne
kritike, a da ne govorimo njenom najnovijem obliku,
naime psiholokom. Agripa deli miljenje sa
platoniari-ma da u stvarima donjeg sveta lei izvesna
snaga (vis), zahvaljujui kojoj se sve veim delom slau sa
gornjim svetom, i da su stoga ivotinje spojene sa
boanskim telima (to jest nebeskim telima) i da od ovih
primaju snagu.
78
Uz to citira Vergilijev stih:
Haud equidem credo, quia sit divinius Ulis Ingenium, aut
rerum fato prudentia maior.
78
Time Agripa ukazuje na ivim biima uroeno
znanje ili zamiljanje, emu se u nae vreme vraa
Hans Dri (Hans Driesch).
8
* Covek nolens vo-lens zapada
u ovakvu nedoumicu im ozbiljno raz
misli ka cilju usmerenim procesima u biologiji ili tanije
istrai kompenzatomu funkciju nesvesnog ili zaeli da
razjasni fenomen sinhroniciteta. Ovi takozvani finalni
uzroci postavljaju ovek moe okretati stvar kako hoe
predznanje bilo koje vrste. Sigurno to znanje nije
spojeno sa sopstvenim Ja, dakle ne svesno, kao to ga
poznajemo, ve, naprotiv, u sebi sastojee ili prisutno
nesvesno znanje, koje bih ja oznaio kao apsolutno
znanje. Pod tim ne treba razumeti spoznaju, ve, kako je to
pogodno formulisao Lajbnic, predstavu koja se sastoji iz
bez-subjektivnih simulacra, iz slika, ili opreznije reeno,
izgleda da se sastoji. Ove postulisane slike su po svoj
prilici isto ono to ja pretpostavljam pod arhetipovima, koji
se kao formalni faktori mogu dokazati pri spontanom radu
mate. Izraeno modernim renikom ideja mikrokosmosa,
koji sadri slike svih kreatura, predstavljala bi kolektivno
nesvesno.
61
Pod spiritus mundi*, ligamentum animae et
coporis, quinta essentia
82
koja je zajednika Agri-pi i
amemiarima, svakako se misli na nesvesno. Ovaj duh
koji sve proima, to jest sve odraava, po Agripi je dua
sveta: Est itaque anima mundi, vita quaedam unica
omnia replens, omnia perfundens, omnia colligans et
connectens, et unara reddat totius mundi machinam . . .

Zbog toga stvari, u kojima je posebno jak ovaj duh, imaju
tendenciju da se stvaraju (sebi) slinim,
84
to jest da
proizvode korespondenciju odn. smisaone
koincidencije.^ Agripa daje
dugu listu svih stvari, zasnovanih na brojevima od jedan
do dvanaest.
44
Slinu, vie alhemistiki orijen-tisanu
tabelu korespondencije nalazimo u jednom traktatu
Egidijusa de Vadisa (Aegidius de Vadi).
87
Odavde bih
eleo samo da podvuem scala unitatis' poto je naroito
interesantna za istorijat simbolike: Jod (poetno slovo
tetragramatona. Bojeg imena)
77
De occulta philosophia libri tres, lib. I, cap. Vili, p. 12:
Jednoduno shvatanje svih Platoniara jeste da je, kao u arhetipskom
svetu, sve u svemu, isto tako i u telesnom svetu sve u svemu, dodue
na razliit nain u zavisnosti od prirode primljenog (bie ili stvar).
Tako i elementi nisu samo u ovom donjem svetu ve i na nebu, u
zvezdama, u demonima, u anelima i najzad (takoe i) u tvorcu i
arhetipu vasione.
L. c, lib. I, cap. LV, p. 69. Slino kod Paracelsusa.
79
Bar ja ne verujem da su oni nadareni boanskim duhom ili
sposobnou predvianja stvari koja je vea od proroanstva.
Driesch, 1. c, p. 80. i 82.
81
Up. moje izlaganje u: Der Geist der
Psychologie, Eranos-Jahrbuch XTV (1946), S. 385.
84
tome kae Agrippa (lib. I, cap. XIV, p. 19): Quod-dam
quintum super lila (elementa) aut praeter ilia sub-
sistens.
83
Lib. II, cap. LVII p. 203: Tako je dua sveta izvestan
jedinstveni ivot koji sve ispunjava, sve proima, sve spaja
i dovodi u sklad, stvarajui jedno iz maine celog sveta.
84
L. c. ... potentius perfectiusque agunt, tum etiam
promptius generant sibi simile.
85
Zoolog A. C. Hardy ima slina razmiljanja: ... Per-
haps our ideas on evolution may be altered if something
akin to telepathy unconscious no doubt were found to
be a factor in moulding the patterns of behaviour among
77


anima mundi sol lapis philosophorum cor
Lucifer.
88
Moram se zadovoljiti napomenom da se ovde
radi pokuaju sreivanja arhetipova. U ovom pogledu
postoje empirijski dokazive tendencije nesvesnog.
8i

Agripa je bio stariji savremenik Teofrastusa
Pa-racelzusa i na ovog izvrio znatan uticaj.*
0
Zbog toga
nije udno to su paracelzuske misli u svakom pogledu
proete idejom korespondencije. Tako Para-celzus kae:
Onaj ko hoe da bude filozof (i kao takav da ne bude
varalica) on mora tako vrsto poznavati osnove filozofije
(da nebo i zemlju stvori u jedan mikrokosmos) da ne
promai ni za dlaku. Dakle i onaj ko hoe da prepie
lekarstvo tom ne srne nita ni za dlaku nedostajati (i da
lekar nalazi u oveku) (samo ono to nebo i zemlja imaju; i
da ovo dvoje ne razdvaja meusobno (poto su oni jedno u
jednom)
itd.*' Psiholoki usmereno na lekara, kae se u
Pa-ragranumu:
9
* Zbog toga ne etiri ve jedan arcanum,
ali postavljen etvorougaono (kao kula na etiri vetra
.. .)
n
Sta znai upravo ova izjava za alhemiju iscrpno
sam pokazao na drugim primeri-ma u mojoj
knjizi Psychologie und Alchemie (Psihologija i
alhemija, 1944).
Slino je razmiljao i Johan Kepler (Johann Kepler).
Tako on u svom Tertius interueniens (1610)*
4
kae: (Donji
svet je vezan za nebo i njegovim silama upravlja se
odozgd) prema Aristotelovom uenju: naime da u ovom
donjem svetu ili zemaljskoj kugli postoji duhovna priroda,
geometrija, koja se javlja u geometrijskim i harmoninim
spojevima nebeskih svetlosnih zrakova ex instinctu
creatoris. sine ratio-cinatione erquicket. . .*
s
astrolokom karakteru, to jest astrolokom
sinhronicitetu, kae sledee: Ovaj karakter se ne prima
telom, jer je ovo isuvie nespretno za to, ve prirodom
same due koja se ponaa kao taka i zbog toga se moe
transformirati u svim takama con-fluxus radiorum . . .**
Za tree je ovo isto tako udnovata stvar da priroda, koja
prima ove karaktere, isto tako prinuava svoje pripadnike
na neto isto-vetno in constellationibus coelestibus . . .*'
etvrtom, ne zna svaka priroda svoj karakter
coele-stem. . .**
Kepler pretpostavlja da je tajna udesnog odgovora
zasnovana u zemlji, poto je ova nadahnuta
pomou anima telluris, za ije postojanje navodi niz
dokaza, izmeu ostalih stalnu podzemnu toplotu,
zemaljskoj dui svojstveno stvaranje metala, mine
rala i fosila, facultas formatrix, koja je slina materinskoj
utrobi i moe da stvori oblija u unutranjosti zemlje koja
se inae sreu samo spolja, naime oblija brodova, riba,
kraljeva, papa, monaha, vojnika, itd.,** nadalje, bavljenje
geometrijom, poto ona stvara pet tela i estougle figure u
kristalima. Anima telluris sve ovo ima zbog prvobitnog
podsticaja a ne zbog ovekovog prosuivanja i
zakljuivanja.
100
Sedite astrolokog sinhroniciteta nije u planetarna,
ve naprotiv u zemlji,
101
ali ne u materiji ve upravo u
anima telluris. Stoga svaka vrsta prirodne ili ive snage u
telu ima izvesnu boansku slinost.
101
members of a species. If there was such a non-conscious
group-behaviour plan, distributed between, and linking, the
individuals of the race, we might find ourselves coming back to
something like those ideas of subconscious racial memory of Samuel
Butter, but on a group than an individual basis. (The Scientific Evidence
for Extra-Sensory Perception, 328).
88
Lib. II, cap. IV cap. XIV.
87
Theatrum chemicum, I I : Dxalogus inter Naturam t
filium Philosophiae, p. 123.
88
Agrippa, 1. c. II. cap. IV, p. 104.
88
Up. istraivanje simbolike "Goldener Topf- od E.T.A Hoffman
kod Aniela Jaff, Bilder und Symbole aus ET.A. Hoffmanns Mrchen Der
Goldene Topf", u Gestaltungen des Unbewussten, Psychologische
Abhandlungen VII i Jung, Aion, Beitrag II u: Psychologische
Abhandlungen Vili (Ges Werke IX/2, deo).
Up Paxarelsus als gexsttge Erscheinung, S. 47, Ges Werke.
91
P. 35, slino u: Labyrinthus meicorvm. XI, p. 204. * L. c, p.
34.
93
Sline predstave sreu se i kod Jacob Bhme, De
signatura rerum, I, 7. Covek ima u sebi sva oblija sva tri
sveta, poto je on slika Boja ili bie svih bia ...
94
Opera omnia, I.
95
L. c, p. 605, Thesis 64.
94
L. c, Thesis 65.
97
L. c, Thesis 67.
98
L. c., Thesis 68.
78
Iz ove duhovne pozadine istie se Gotfrid Vil-helm
Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz (1646 1716) sa
svojom idejom prestabilirane harmonije, naime
apsolutnog sinhronizma psihikih i fizikih dogaaja. Ovo
uenje nalo je odjeka u psihofizikom paralelizmu.
Prestabilirana harmonija kao i ranije pomenuta
Sopenhauerova ideja jedinstvu primae causae izazvane
jednovremenosti i srodnosti kauzalno ne neposredno
vezanih dogaaja, u osnovi uzev nisu nita drugo do
ponavljanje peripatetikog gledita, svakako sa
modernijim deterministikim obrazloenjem u
Sopenhauerovom sluaju i deliminoj zameni kauzalnosti
pomou precediranog reda u Lajbnicovom. Za njega je Bog
tvorac reda. Tako on poredi duu i telo sa
dva sinhronizovana asoimika;
tnrt
i sa istim poreenjem izraava i meusobnu vezu monada
ili entelehija. Iako monade ne mogu imati meusobnog
dejstva (relativno odbacivanje kauzal-nosti!) poto nemaju
prozore,
104
ipak su tako stvorene da se uvek slau a da
jedna drugoj ne znaju. On svaku monadu shvata kao
mali svet ili kao ostvareno nedeljivo ogledalo.
105
ovek,
dakle, nije samo celina u svom zatvorenom
mikrokosmosu, ve svaka entelehija odnosno monada
uopte je priblino jedan takav mikrokosmos. Svaka
prosta supstancija ima veze koje istiskuje sve ostale.
Stoga je ona stalno, ivo ogledalo univerzuma.
100
On
naziva mo
nadska iva tela duama. Dua sledi njene sop-stvene
zakone a telo isto tako svoje, ali oni se susreu
zahvaljujui harmoniji koja vlada izmeu svih
supstancija, poto su sve ove predstava istog uni-
verzuma.
107
Ovim je jasno izgovorena misao da ovek
predstavlja mikrokosmos. Due su, kako kae Lajbnic
uopte ivo ogledalo ili slike univerzuma stvorenih stvari.
On ih s jedne strane razlikuje od duhova koje su slike
boanstva i koje su sposobne da spoznaju sistem
univerzuma da jedan njegov deo oponaaju stvarajui
uzorke, poto je svaki duh u svome podruju istovremeno
malo boanstvo
108
s druge strane razlikuje ih od tela koje
se upravlja prema zakonima dejstvenog uzroka ili po-
kreta dok due prema svrhovnom uzroku pomou
poudnih nagona, svrhe i sredstava.
10
* U monadi,
odnosno dui dolazi do promena iji je uzrok poudni
nagon.
110
Stanje podreeno promeni, koje obuhvata i
predstavlja mnotvo jedinstvene ili proste supstancije, nije
nita drugo do ono to ja nazivam predstava, kae
Lajbnic.
111
Predstava je unutranje, spoljnjem svetu
prikazano stanje monade, koje treba razlikovati od

Uporediti ve opisani san moje pacijentkinje.

100
... formatrix facultas est in visceribus Terrae, quae
feminae praegnantis more occursantes foris res humanas,
veluti eas videret, in fissilibus lapidibus exprimit, ut militum,
monarchorum, pontificum, regum et quicquid in ore homi-
num est... (Kepler, Opera omnia, V, p. 254; kao II, p. 270
i VI, p. 178).
101
... quod sci. principatus causae in terra sedeat, non
in planetis ipsis ... (1. e, II, p. 642).

... ut omne genus naturalium vel animalium fa-cultatum in

corporibus Dei quandam gerat similitudinem-(1. c. II, p. 643).
1M
G. W. Leibniz, Kleinere philosophische Schriften, VI: Zweite
Erluterung des Systems ber den Verkehr zwischen den Substanzen, S.
68. Na istoj strani Lajbnic kae: Odmah na poetku Bog je svaku od
ovih dveju supstancija (dua i telo) tako stvorio, da ove slede samo
svoje sopstvene zakone
koje su primile istovremeno sa svojim postojanjem, a da se ipak
meusobno slau kao da meu njima postoji naizmeni-no dejstvo ili
kao da je Bog, pored svog opteg dejstva, jo jednom posebno poloio
svoju ruku na njih. Ovde treba primetiti, na ta mi je ukazao profesor
Pauli, da je Lajbnic svoju ideju sinhronizovanim asovnicima
verovatno preuzeo od flamanskog filozofa Arnoida Guelincxa
(16251699). U Metaphysica vera III, u odnosu na octava
seientia (Arnaldi Geulincx Antverpiensis opera philosophica II, p. 194)
nalazi se primedba (p. 296) koja glasi: ... quod non amplius
boro-logium voluntatis nostrae quadret cum horologio motus in
corpore. Dalja primedba (p. 297) precizira: Voluntas nostra nullum
habet influxum. causalitatem, determinationem, aut efficaciam
quameunque in motum ... cum cogitationes nostras bene excutimus,
nullam apud nos invenimus ideam seu notionem determinationis ...
Restat igitur Deus solus primus motor et solus motor, qui et ita
motum ordinat atque isponit et ita simul voluntati nostrae licet
libere moderatur. ut eodem temporis momento conspiret et voluntas
nostra ad projiciendum v.g. pedes inter ambulandum, et simul ipsa
ilia pedum projectio seu ambulatio. U odnosu na nona sci-entia (p.
298) se primeeuje: Mens nostra... penitus inde-pendens est ab ilio
(sci. corpore) ... omniaque quae de corpore scimus jam praevie quasi
et ante nostram cognitionem esse in corpore. Ut illa quodammodo nos
in corpore legamus, non vero inscribamus, quod Deo proprium est.
Ovo gledite u izvesnom smislu anticipira Lajbnicovo poreenje sa
-sovnikom.
104
L. c. XV: Die Monadologie, Par. 7, S. 151: Monade
nemaju prozore kroz koje bi neto izalo ili ulo ... Zbog toga
u duu ne moe da ue ni supstancija ni akcidencija.
105
L. c. XI: Odgovor na primedbe u Bayleschen Wrter-
buch, S. 105.
1M
Monadologie, Par. 56, p. 163: Posledica ovog spajanja ili
prilagoavanja svih stvorenih stvari za svaku poje-
dinanu i svake pojedinane za sve ostale je da svaka prosta
supstancija ima veze koje izraavaju sve ostale, tako da je ova
posledino stalno ivo ogledalo
univerzuma.' i Monadologie, Par. 78, p. 169.
i8 Monadologie, Par. 83, p. 170, i Theodicee, B. Par. 147. '
Monadologie, Par. 79, p. 169. i' Monadologie. Par. 15, p. 153. '
Monadologie, Par. 14, S. 152.
1,2
L. c. XrV: U razumu zasnovani principi prirode i milost,
Par. 4, p. 140.
na Monadologie, Par. 14, p. 152. Up. raspravu M.L.V. Franz, Traum
des Descartes.
i'
4
Monadologie, Par. 48. . 11 i Theodicee, Par. 149.

svesnog sagledavanja. Predstava je
naime nesvesna.
11
- Ovde su greili kartezi-janci, smatra
on, poto nisu raunali ni u ta predstavu koju ovek ne
opaa.
113
Predstava monade odgovara znanju a njen
poudni nagon Bojoj volji.'"

Iz ovog izlaganja se vidi da
Lajbnic, pored kauzalnog spoja, pretpostavlja i
prestabilirani paralelizam dogaaja unutar i izvan
monade. Na ovaj nain
princip sinhroniciteta postaje apsolutno pravilo u svim
sluajevima gde se radi istovremenom spolj-njem i
unutranjem zbivanju. Ali nasuprot ovome moramo
napomenuti da sinhronistiki fenomeni koji se mogu
utvrditi empirijski, predstavljaju, daleko od toga da stvore
pravilo, relativno tako redak izuzetak, da se obino
sumnja u njihovo javljanje. Oni su svakako u stvarnosti
znatno ei no to se smatra da se moe dokazati, ali jo
je nepoznato da li i u kome iskustvenom podruju oni
formiraju takvu uestalost ili pravilnost da bi se moglo
govoriti zakonomer-nom javljanju.
1
" Do danas znamo
samo toliko da u osnovi svih takvih (srodnih) pojava mora
postojati princip pomou kog bi se mogle objasniti ove
pojave.
Primitivno shvatanje kao i antika i srednjove-kovna
gledita pretpostavljaju jedan takav princip pored
kauzalnosti. Jo kod Lajbnica kauzalnost niti je jedina a
jo manje jedino dominantna. Tokom 18. veka kauzalnost
je postala iskljuivi princip prirodnih nauka. Sa usponom
prirodnih nauka u 19. veku svakako da je
correspondentia nestala sa povrine, zbog ega je izgledalo
da je konano nestao magijski svet ranijih vremena, sve
do kraja ovog stolea kada su osnivai Society for
Psychical Research ovo pitanje ponova indirektno nabacili
pomou istraivanja takozvanih telepatskih fenomena.
Osnova gore opisanog srednjovekovnog naina
miljenja je magijska i mantika procedura, koja je
oduvek igrala veliku ulogu. Nekom srednjovekovnom
duhu Rineov eksperimentalni poredak izgledao bi kao
magijska radnja, iji efekat iz istog razloga ne bi bio
udnovat. On bi bio protumaen kao prenos, to je
uostalom i danas sluaj, iako, kao to je reeno, nema
mogunosti da se stvori empirijski zasnovana predstava
prenosioca mediuma.
12 Jung, Odabrana dela. III

177
Nije potrebno da naglaavam da primitivnom duhu
sinhronicitet predstavlja samu po sebi razumljivu
pretpostavku, zbog ega na njegovom stupnju i nema
sluajnosti. Nema tako rei zadesa, bolesti, smrtnog
sluaja koji bi bio sluajan a poivao na prirodnim
uzrocima. Sve se nekako zasniva na maginom dejstvu.
Krokodila, koji zgrabi oveka prilikom kupanja, poslala je
vraara; bolest je prouzrokovao duh toga i toga; zmija,
koja se javlja u grobu umrle majke, prirodno da je njena
dua itd. Samo po sebi je razumljivo da se na primitivnom
stupnju sinhronicitet ne javlja kao pojam sebe samog, ve
kao magijska kauzalnost. Ova predstavlja rani oblik
naeg klasinog kauzalnog pojma, dok je razvitak kineske
filozofije iz konotacije magijskog stvorio magijski pojam
Tao, smisaone koincidencije, ali ne i nauku koja bi
poivala na kauzalnosti.
U odnosu na ljudsku svest sinhronicitet pretpostavlja
aprioristiki smisao, koji izgleda da postoji i izvan
oveka.
116
Takva postavka se javlja pre svega u Platonovoj
filozofiji, koja pretpostavlja postojanje transcendentalnih
slika ili modela empirijskih stvari, takozvane (oblija,
species) iji su odraz () stvari. Ova pretpostavka u
ranijim stolei-ma ne samo da nije priinjavala nikakve
tekoe, ve je, naprotiv, bila neto to se razume samo po
sebi. Ideja a priori prisutnog smisla mogla bi da bude i u
predstavi stare matematike, kao to to pokazuje ma-
tematiar Jakobi (Jacobi) u svojoj parafrazi Silero-ve
pesme Arhimed i mladi. On iznosi proraun Uranove
putanje i zakljuuje recima:

Ono to vidi u kosmosu samo je boji odsjaj. U olimpijskom
vrhu sedi veiti broj.
IM U odnosu na mogunost da sinhronicitet nije samo
psihofizika pojava, ve da se moe deavati i bez uea o-vekove
115
Ovde svakako ponovo moram istai da se odnos tela i aue
moe shvatiti kao sinhronicitetni odnos. Ako bi se ova pretpostavka
jednom potvrdila, onda bi se moralo i korigo-vati moje gledite da je
sinhronicitet relativno redak fenomen. Videti u vezi sa ovim navode
C. A. Meier: 'Zeitgemsse Probleme der Traumforschung, S. 22.
80
psihe, eleo bih ve ovde da napomenem da se u ovom zamiljenom
sluaju vie ne bi smelo govoriti smislu, ve mnogo pre
istoronosti

ili konformitetu.
Velikom matematiaru Gausu pripisuje se izreka:
- ^. (Bog se bavi aritmetikom).
117
Pretpostavka sinhroniciteta i jednog, u sebi po-
stojeeg smisla, koja stvara osnovu klasinog kineskog
miljenja i naivnu pretpostavku srednjeg veka, danas nam
izgleda kao arhaizam koji treba, ako je ikako mogue,
izbegavati. Zapad se koliko je to mogue otresao ove
starovremske pretpostavke, ali svakako ne sasvim. Izvesne
mantike procedure izgleda da su izumrle, ali ostala je
astrologija koja je u nae vreme dospela do nikada ranije
dostignute visine. Cak ni determinizam prirodnonaunog
doba nije uspeo da sasvim ugasi ubedljivost principa
sinhroniciteta. Pri tom se, na kraju krajeva, ne radi
suje-verju, ve izvesnoj istini koja nije tako dugo sa-
gledana samo zbog toga to ima mnogo manje posla sa
materijalnim aspektom dogaaja, ve mnogo pre sa
njihovim psihikim aspektom. Moderna psihologija i
parapsihologija su te koje jasno pokazuju da kauzalnost
ne objanjava izvestan poredak stvari i da je princip
objanjenja koji dolazi u obzir u ovom sluaju formalni
faktor, naime sinhronicitet.
Zainteresovanima za psihologiju bih napomenuo na
ovom mestu da se neobina predstava po sebi postojeeg
smisaonog faktora nagovetava u snovima. Kada se
jednom u mome krugu diskutovalo ovom pojmu,
nabaena je primedba: Geometrijski kvadrat se ne sree
u prirodi, osim u kristalnim povrinama.' Jedna od
prisutnih dama prilikom ove diskusije sanjala je sledee
noi: u vrtu se nalazi velika udolina, na ijim se zidovima
raspoznaju sedimentai slojevi. Tu je otkrila u jednom sloju
tanke, duguljaste ploice od zelenog serpentina. Na jednoj
od ovih vi-dela je crne, koncentrino sreene kvadrate.
Crna
12

179
Doja nije dodata bojenjem, ve je to bila
preboje-nost unutranjosti kamena, slino arama ahata.
Sline are nalaze se jo na dvema-trima ploama koje
(snevaici povrno poznat) uzima gospodin A."
8
Drugi
sneni motiv iste vrste je sledei: sneva otkriva u divljoj,
krevitoj okolini naslagane slojeve kriljastog stenja iz
trijasa. On razdvaja ploice i na svoje bez-merno uenje
otkriva reljef ljudske glave u prirodnoj veliini. Ovaj san se
vie puta ponavlja u duim vremenskim razmacima."* U
drugom sluaju sneva na putu kroz sibirsku tundru
nalazi dugo traeno ivo bie: to je petao natprirodne
veliine od neega kao tanko, bezbojno staklo, ali petao je
iv i sluajno nastao upravo iz mikroskopskog
jednoelijskog bia, koje poseduje sposobnost da
najednom predstavi bilo koju ivotinju (koja se uopte ne
sree u tundri) ili ak orua bilo koje veliine kojima se
koristi ovek. U sledeem trenutku taj sluajni oblik se
nepovratno gubi. Dalji san ove vrste je sledei: sneva
seta po nekom umovitom pobru. Na strmoj nizbrdici on
sree tree rebro od upljikavog stenja i tamo nalazi
malog crnog oveka, ija je boja ista kao i boja stenja
mrka gvozdenog oksida.
120
Ovaj je zabavljen time da u
stenju klee malu jamu, u ijoj se pozadini u stenju vidi
sveanj iba. Na svakoj ibi sedi po jedna tamnomrka
ljudska glava sa velikim oima, koja je krajnje brino
isklesana iz vrlo vrstog kamena slinog lignitu. Mali
ovek oslobaa ova oblija od nataloenog amorfnog
konglomerata. Sneva prvo ne veruje svojim oima, ali
ipak mora da zakljui da se ova oblija stvarno nastavljaju
u ste-novitoj masi i da stoga mora da su nastala bez ove-
kovog udela. Sneva proraunava da je stenje staro
1,8
Prema pravilima tumaenja snova ovaj gospodin .. odgovara
animusu. koji kao personifikacija nesvesnog, kao lusus naturae
ponova uzima u sebe crtee, to jest svest za to nema razumevanja,
odnosno ne moe koristiti.
ne u ponavljanjima se izraava izvesno insistiranje nesvesnog
da sneni sadraj konano privede svesti.
!2
Radi se antroparionu, tzv. malom rudarubar 500.000
godina i da je stoga nemogue da je artefakt nainila
ljudska ruka.
181
Ovi snovi izgleda da ilustruju postojanje nekog
formalnog faktora u prirodi. Ne radi se samo lusu*
117
U jednom pismu iz 1830. godine Gaus pie: Moramo s
negodovanjem priznati da. ako je broj samo produkt naeg duha, onda
i prostor ima realnost izvan naeg duha. Leopold Kronecker, ber
den Zahlbeprift", Werke, /1, p. 252). Isto tako Hermann Weyl shvata
broj kao produkt uma (Wissenschaft als Symbolische Konstruktion des
Menschen, S. 375). Nasuprot tome, Markus Fierz (Zur -physikalischen Er-
kenntnis) vie naginje platonskim idejama.

naturae, ve smisaonoj koincidenciji jednog apsolutno
prirodnog produkta sa (od toga nezavisnom) ljudskom
predstavom. To je ono to snovi oigledno iskazuju
1

"
pokuavajui da pomou ponavljanja ovo priblie svesti.



















151
Up. ranije pomenute Keplerove ideje.
ls!
Kome ovo izjanjenje izgleda neshvatljivo, on e po prilici biti
sklon da na temelju predubeenja trai sasvim drugaiji skriveni
smisao. Fantazirati se moe svemu, pa snovima. Ja se trudim da
ostanem to je mogue blie snenom iskazivanju, pokuavajui da ove
formuliem shodno njihovom oiglednom smislu. Ako se pokae
nemoguim da se ovaj smisao dovede u vezu sa svesnim stanjem
snevaa. tada priznajem da ne razumem san ali se uvam da ne
mani-puliem sa svakakvim vetakim trikovima da bi ga uskladio sa
nekom teorijskom pretpostavkom.
82

C. REZIME
Ova moja razmatranja ni u kom sluaju ne smatram
konanim dokazom moga stava ve samo kao zakljuak iz
empirijskih premisa, kojima bih eleo da prosude i moji
itaoci. Iz meni raspoloivog injeninog materijala ne bih
mogao da izvedem nijednu drugaiju hipotezu, koja bi bila
dovoljna za njihovo objanjenje (ukljuujui i ESP
eksperimente). Pri tom sam dovoljno svestan da
sinhronicitt predstavlja krajnje apstraktnu i neopaajnu
veliinu. On pripisuje pokretnom telu izvesno psihoidno
svojstvo, koje kao prostor, vreme i kauzalnost znae
kriterijum njegovog ponaanja. Pri tom moramo da se
sasvim odreknemo psihe vezane za ivi mozak i da se
podsetimo smisaonog, odnosno inteligentnog
ponaanja niih ivih bia, koja nemaju mozak. Tu se ve
nalazimo vrlo blizu formalnog faktora, koji, kao to je
reeno, nema niega zajednikog sa delatnou mozga.
Kako izgleda ovde bi trebalo postaviti pitanje da li bi
odnos due prema telu trebalo posmatrati sa ovog ugla,
odnosno da li bi koordinaciju psihikih i fizikih zbivanja
u ivom biu trebalo shvatiti kao sinhronicistiki fenomen
umesto kauzalne relacije. Gelinks kao i Lajbnic smatrali
su koordinaciju psihikog i fizikog kao akt boji, dakle
principom koji se nalazi izvan empirijske prirode.
Pretpostavka kauzalne relacije izmeu psihe i tela s druge
strane vodi do zakljuka koji se vrlo loe slau sa
iskustvom ili su to fizika zbivanja koja uzrokuju
psihiko,
83
ili je to preegzistentna psiha koja ureuje materiju. U
prvom sluaju ne moe se videti kako heroijski stvaraju
psihike procese a u drugom kako nematerijalna psiha
stavlja u pokret materiju. Nije neophodno misliti na
Lajbnicovu harmonia praestabilita, koja bi, naime, bila
apsolutna i koja bi morala da se ispolji u optoj
correspondentia i sympathia, neto slino kao
Sopenhauerova smisaona koincidencija vremenskih taki
koje lee na istom stepenu irine. Sinhronicitet poseduje
svojstva koja eventualno dolaze u obzir za razjanjavanje
problema dua-telo. Pre svega to je injenica bezuzronog
poretka ili, bolje, smisaone sreenosti koja moe baciti
svetio na psihofiziki paralelizam. injenica apsolutnog
znanja, poznavanja koje nije posredovano ulnim orga-
nima i koje odlikuje sinhronistiki fenomen, podupire
pretpostavku, odnosno izraava postojanje jednog po sebi
postojeeg smisla. Ovaj oblik postojanja moe biti
samo transcendentalan, poto se on, kako to dokazuje
poznavanje buduih ili prostorno udaljenih dogaaja,
nalazi u psihiki relativnom prostoru i odgovarajuem
vremenu, to jest u neprikazivom pro-storno-vremenskom
kontinuumu.

Verovatno bi se isplatilo sa ovog ugla blie razmotriti
ona iskustva koja ine verovatnim postojanje psihikih
procesa u, prema svim miljenjima, nesve-snom stanju.
Ovde najpre mislim na udnovata zapaanja nainjena
kod dubokih sinkopa posle akutnih ozleda mozga.
Suprotno svim oekivanjima teka ozleda glave nema uvek
za posledicu odgovarajuu besvest. Spoljnem posmatrau
ozleeni izgleda ravnoduan, paralisan, izgubljen i bez
svesti. Meutim, subjektivno svest ni u kom sluaju nije
ugaena. ulna komunikacija sa spoljnim svetom je do-
due u velikoj meri ograniena, ali ne uvek potpuno
prekinuta, iako, na primer, borbena buka ustupa mesto
sveanoj tiini. U ovom stanju nastupa vrlo jasno i
ubedljivo oseanje slobodnog lebdenja i halucinacija,
budui da ranjeniku izgleda da se sa mesta na kome je
ranjen podie u vazduh. Ako je stajao podie se stojei,
onaj ko je leao leei, ako je sedeo
onda sedei. Ponekad izgleda kao da se sa njim podie i
okolina, na primer ceo bunker u kome se nalazio ozleeni.
Visina podizanja i::nosi izmeu pola i vie metara.
Potisnuto je oseanje teine. U malom procentu sluajeva
ranjenicima izgleda kao da rukama izvode pokrete
plivanja. Ako je prisutno opaanje okoline, onda ova
obino izgleda imaginarna, to jest da se sastoji od slika
seanja. Za vreme lebde-nja raspoloenje je preteno
euforino. Povieno, sveano, lepo, blaeno, oputeno,
sreno, puno iekivanja su srodni izrazi kojima se
obeleava ovo raspoloenje. To je neka vrsta doivljaja
vaznese-nja.
1
*
3
Jane i Beringer (Jantz, Beringer) s
pravom istiu da se ranjenici sa upadljivo lakim draima,
kao poziv po imenu, dodir, itd. mogu probuditi iz sinkope,
dok najjaa borbena buka nema nikakvog dejstva.
Slino se moe posmatrati i kod dubokih nesve-stica,
poreklom iz drugih uzroka. Naveo bih primer iz moje
lekarske prakse: jedna pacijentkinja, u iju pouzdanost i
istinoljubivost nemam nikakvog razloga da sumnjam,
ispriala mi je da je njen prvi poroaj bio vrlo teak. Posle
tridesetasovnih bezuspenih trudova lekar je smatrao da
je indikovano da poroaj zavri forcepsom. Ovo je
sprovedeno u lakoj narkozi. Bilo je praeno opsenim
rascepom meice i velikim gubitkom krvi. Kada su otili
lekar, majka i suprug i bilo sve spremljeno, bolniarka je
htela da poe na veeru, pacijentkinja ju je jo videla kod
vrata odakle ju je zapitala: elite li jo neto pre nego to
odem na veeru? Pacijentkinja je htela da odgovori ali
nije mogla. Imala je utisak kao da kroz postelju propada u
bezdanu prazninu. Primetila je jo kako je bolniarka
pohitala ka njenoj postelji, uhvativi je za ruku da joj
opipa puls. Iz naina kako je pri tom pokretala prst tamo
amo, pacijentkinja je zakljuila da je puls oigledno
neprimetan, da se ne moe napipati. Kako se sama
oseala vrlo dobro, zabavljao ju je bolniarkin strah. Ona
sama se nije ni najmanje plaila. To je bilo poslednje ega
se mogla
I5S
Jantz und Beringer: Das Syndrom des Schwebeerlebnisses
unmittelbar nach Kopfverletzungen, S. 202.
184
setiti tokom neodreeno dugog vremena. Sledee to joj je
dolo u svest bilo je da, bez oseanja sopstvenog tela i
njegovog poloaja, gleda sa jedne take na tavanici i sve
opaa ta se zbiva ispod nje u sobi videla je samu sebe
kako mrtvaki bleda lei u postelji. Pored nje je stajala
bolniarka. U sobi je uzbueno etao lekar a njoj je
izgledalo da je ovaj izgubio glavu i da zapravo ne zna ta
da radi. Njeni roaci su se pojavili na vratima. U sobu su
uli majka sa njenim muem i uplaeno je gledali.
Pacijentkinja je mislila da je isuvie glupo t oni misle da
ona ve umire. Pri tom je znala da se iza nje nalazi

udesan predeo, slian parku, pun svetlucavih ivahnih
boja a posebno smaragdno zelena poljana sa kratkom
travom, koja se prostirala na jednoj padini sve do vratnica
kroz koje se ulazilo u park. Bilo je pro-lee a mali areni
cvetovi, kakve nikada do tada nije videla, bili su rasuti po
travi. Okolina se kupala u jarkom suncu a sve boje su bile
neopisivo sjajne. Padinu je s obe strane guilo
tamnozeleno drvee. Poljana joj je izgledala kao proplanak
u praumi, na koji jo nije kroila ljudska noga. Znala
sam da je ovde ulaz za onaj svet i da u, ako se okrenem
da direktno sagledam sliku, pasti u iskuenje da proem
kroz vratnice a samim tim i da se rastanem sa ivotom.
Ovaj predeo nije stvarno videla poto mu je bila okrenuta
leima, ali ona ga je znala. Oseala je da je nita ne bi
spreilo da proe kroz vratnice. Znala je samo da e se
vratiti svome telu i da nee umreti. Zbog toga lekarevo
uzbuenje i zabrinutost njenih bliskih smatrala je glupim i
suvinim.
Sledee to se desilo bilo je da je u postelji dola sebi
iz nesvestice i videla bolniarku nagnutu nad njom.
Saznala je da je bila oko pola sata bez svesti. Sledeeg
dana, oko 15 sati posle ovog dogaaja, kada se ve oseala
jaom, kritiki je razmatrala lekarevo ponaanje za vreme
njene nesvestice, za koje je smatrala da je nekompetentno
i histerino. Bolniarka je, meutim, energino odbijala
kritiku tvrdei da je pacijentkinja oigledno bila potpuno
bez svesti i da zbog toga nije mogla nita da opazi od te
18
5
scene. Tek kada joj je opisala sve pojedinosti koje su se
odigrale za vreme nesvesti, bolniarka je morala da prizna
da je pacijentkinja dogaaje opazila onako kako su se
deavali u stvarnosti.
U ovom sluaju moglo bi se posumnjati da se radilo
psihogenom sumranom stanju, u kome je postojala
otcepljena polovina svesti. Meutim, pacijentkinja nikada
nije bila histerina, ve je imala genuini srani kolaps sa
sinkopom nastalom zbog anemije mozga, za to su govorili
svi spoljni i oigledno alarmantni znaci. Ona je stvarno
bila bez svesti i, shodno tome, psihiki potpuno zamrla, u
svakom sluaju bez mogunosti jasnog posmatranja i
istovremenog zakljuivanja. udnovato da to nije bilo
neposredno doivljavanje situacije pomou indirektnog,
nesvesnog posmatranja, ve je celokupnu situaciju
videla odozgo, kao da su se njene oi nalazile na
tavanici, kako je opisala.
Nije lako objasniti kako se u stanju tekog kolapsa
mogu odigrati tako intenzivni psihiki procesi, pristupani
kasnijem seanju, i kako su se mogli sa zatvorenim oima
opaziti stvarni dogaaji sa konkretnim pojedinostima.
Prema svim pretpostavkama oekivalo bi se da tako jasna
anemija mozga znatno oteava, odnosno spreava
nastajanje upravo visoko-kompleksnih psihikih zbivanja.
Slian sluaj, u kome je, meutim, bilo znatno vie
izraena ESP izneo je Okland Gedes (Sir Auckland
Geddes) u Royal Medical Society (27. februar 1927). Ovaj
pacijent je za vreme jednog kolapsnog stanja posmatrao
otcepljivanje integralne svesti od telesne svesti, pri emu
se ova druga postepeno rastapala u svoje (organske)
komponente. Pacijent je imao verifikovanu ESP.
124
Ovakva iskustva ukazuju na to da u stanjima
nesvesti, gde po svim ljudskim miljenjima postoje sve
garancije za to da je onemoguena delatnost svesti a pre
svega ulna opaanja, protiv svih oekivanja moe
postojati svest, predstave koje se^ mogu re
produkovati, akt procene i opaanja. Propratno oseanje
lebdenja, promena ugla posmatranja, gaenje sluha i
cenestetskih opaanja ukazuje u pravcu promene
lokalizacije svesti, na neku vrstu odvajanja od tela,
odnosno od kore velikog mozga ili samog mozga, gde se
smatra da je centar fenomena svesti. Ako su ovakva
razmiljanja ispravna, onda se ovek mora zapitati da li u
nama jo neki nervni supstrat osim mozga moe misliti i
opaati, ili se kod ovih psihikih zbivanja, koja se
odigravaju za vreme besvesti, radi sinhronikim
fenomenima, to jest dogaajima koji ne stoje ni u kakvoj
kauzalnoj vezi sa organskim procesima. Poslednja
mogunost se ne moe bez daljnega odbaciti, poto ima
opaanja nezavisnih od vremena i prostora, kao to su
ESP, koja se ne mogu objasniti biolokim supstratskim
procesima. Tamo gde su ulna opaanja po sebi nemogu-
a, ne moe se raditi ni emu drugom do
sinhro-nicitetu. Tamo gde su, meutim, prisutni prostorni
i vremenski uslovi koji bi mogli da omogue percepciju i
apercepciju a gde je samo ugaena delatnost svesti, dakle
po svoj prilici samo funkcija kore a gde se, uprkos tome,
kao to je sluaj u naem primeru, odvijaju svesni
fenomeni opaanja i procene, tu bi mogao da doe u obzir
neki nervni supstrat. U svakom sluaju skoro je aksioma
da su svesna zbivanja vezana za veliki mozak a da svi nii
centri sadre samo refleksne spojeve koji su po sebi
nesvesni. Ova aksioma u potpunosti vai za podruje
simpatikusa. Zbog toga se insekti smatraju refleksnim
124
Up. izvetaj kod Tyrrell, The Personality o f Man, p. 197. Na p.
199. opisan je drugi sluaj iste vrste.
85
automatima, poto nemaju cerebrospinalni nervni sistem,
ve samo gangliozni sprovodni sistem.
Ovo gledite je donekle poljuljano istraivanjima na
pelama, koje je preduzeo Fri (. . Frisch) u Gracu.
Naime, ispostavilo se da pele, pomou svoje svojstvene
igre, ne samo da saoptavaju da su nale mesto sa
hranom, ve i da pokazuju pravac i udaljenost. Pomou
ovog saoptenja nove pele su u stanju da direktno odlete
na mesto sa hranom.
128
Ovo saoptenje s u principu ne
razlikuje od informacija
meu ljudima. Meutim, u sluaju meuljudskih in-
formacija ove emo shvatiti kao svesne i namerne i jedva
da moemo zamisliti kako bi, na primer, optueni ili
njegov branilac mogao da dokae sudskom veu da je
neka takva radnja usledila nesvesno. U nevolji,
pozivanjem na psihijatrijsko iskustvo moglo bi se jo
prihvatiti da saoptenje neke stvarne informacije izuzetno
moe uslediti i u sumranom stanju, ali bi se izriito
negiralo da se saoptenja ovakve vrste normalno smatraju
nesvesnim. Uprkos tome bila bi mogua pretpostavka da
je opisani proces kod pela nesvestan. Ali time nije
dobijen odgovor na pitanje, poto smo i dalje konfrontirani
sa injenicom da gangliozni sprovodni sistem u principu
na izgled postie isto to i kora naeg velikog mozga.
Uostalom ne moe se dokazati da su pele nesvesne.
Na ovaj nain smo primorani na zakljuak da nervni
supstrat kao to je simpatikus, in puncto porekla i
funkcije tako razliit od cerebrospinalnog sistema,
oigledno isto tako dobro moe da ostvari zamisli i
opaanja. Za ta onda treba smatrati simpatikus kod
kimenjaka? Da li i ovaj sistem moe stvoriti ili prenositi
specifina psihika zbivanja? Friova posmatranja
dokazuju postojanje transcerebralnog miljenja i
opaanja. Ova se mogunost mora imati na umu kada se
hoe da objasni postojanje svesti unutar besvesti tokom
nesvestice. Naime, za vreme nesvestice simpatikus nije
paralisan i stoga bi mogao da doe u obzir kao mogui
nosilac psihikih funkcija. Ako je tako, onda bi se moralo
nabaciti pitanje da li bi se na isti nain mogla posmatrati
normalna nesvesnost spavanja, koja sadri svesti
pristupane snage? To jest, drugim recima da li snovi
manje potiu iz usnule delatnosti kore ili, naprotiv, iz
simpa-tikusa nepogoenog spavanjem, dakle da su
transce-rebralne prirode?*
Izvan jo potpuno neprovidnog psihofizikog pa-
ralelizma sinhronistiki fenomen ne predstavlja prolaznu i
lako dokazivu pravilnost. Zbog toga ovek isto tako mnogo
osea disharmoniju stvari kao to je zauen njihovom
usputnom harmonijom. Nasuprot ideji prestabilirane
harmonije sinhronistiki faktor iziskuje samo postojanje
principa neophodnog za spoznajnu delatnost naeg
razuma, koji bi se kao etvrti prikljuio priznatoj trijadi
prostora, vremena i kauzalnosti. Kao to su ovi dodue
neophodni, ali ne apsolutni veina psihikih sadraja je
bes-prostorna; vreme i kauzalnost su psihiki relativni,
tako se i sinhronistiki faktor ispostavlja kao tek uslovno
vaei. Za razliku od kauzalnosti, koja tako rei
neogranieno dominira slikom makrofizikog sveta, pri
emu je njena univerzalna dominacija ugroena tek kod
izvesnih niih domena sinhronicitet se potvruje kao
fenomen koji je izgleda uglavnom povezan sa psihikim
uslovima, naime sa zbivanjima u nesvesnom. Sa
relativnom praviinou i uestalou eksperimentalno se
dokazuju sinhronistiki fenomeni kod intuitivnih,
magijskih procedura, gde su dodue subjektivno
ubedljivi ali objektivno se jedva ili vrlo teko mogu
dokazati dok su statistiki neobuhvatni (bar zasada ne).
Na organskom stupnju mogla bi se moda bioloka
morfogeneza posmatrati sa ugla sinhronistikog faktora.
Prof. A. M. Dalk (Dalcq) iz Brisela shvata formu, uprkos
njene veze za materiju, kao ivoj materiji nadreeni
kontinuitet.
1
** U dogaaje bez uzroka, u koje kao to smo
videli spadaju i sinhronistiki, Dejms Dins (James
Jeans) ubraja i raspad radijuma. On kae: Radioaktivni
raspad predstavlja se kao dejstvo bez uzroka navodei na
pomisao da poslednji zakoni prirode nisu kauzalni.
1
" Ova
krajnje paradoksalna formulacija koja potie iz pera jed-
nog fiziara, karakteristina je za nedoumicu koja prati
radijumov raspad. Ovaj, odnosno fenomen po-
* La Morphogenese dans le cadre de la biologie generale. Up. gore
pomenuta razmiljanja zoologa A. C. Hardy.
> Phpsik uvd Philosophie. S. i 220.
luvrednosnog vremena, u stvari izgleda kao bezuz-roni
poredak, pod koji pojam potpada i sinhronici-tet, emu
e kasnije jo biti reci.
Kod sinhroniciteta se ne radi filozofskom gleditu
ve empirijskom pojmu, koji postulie jedan za spoznaju
neophodni princip. To nije ni materijalizam ni metafizika.
Nijedan ozbiljni istraiva nee tvrditi da je sutina
posmatranjem utvrenog postojanja ili priroda
125
Aus dem Leben der Bienen, S. 111.
* Najnovija istraivanja biologije snova (koja datira]-., iz
vremena posle Jungove smrti) su pokazala da snovi ne potiu iz
delatnosti kore ve iz centra koji se nalazi u neposrednoj blizini
produene modine (nucleus reticularis cau-dalis pontis). Vidi E.
Hartmann: Sleep and Dreaming Little Brown and Co. 1970. Boston.
(Prim. gl. urednika)
86
posmatranog, naime psiha, neto poznato i spoznato. Ako
se najnoviji zakljuci prirodnih nauka pribliuju
jedinstvenom pojmu bivstva, kome pogoduju aspekt
vremena i prostora s jedne i kauzalnosti i sinhroniciteta s
druge strane, onda tu nema niega zajednikog sa
materijalizmom. Naprotiv, izgleda da se ovde pokazuje
mogunost da se eli-minie neuporedivost izmeu
posmatraa i posmatranog. Ako je to sluaj, onda bi iz
toga proisteklo jedinstvo bivstva, koje bi moralo biti
izraeno pomou novog pojmovnog jezika, naime pomou
neutralnog jezika, kako je to pogodno formulisao Pauli.
Prostor, vreme i kauzalnost, ova trijada klasine
fizike slike sveta, bila bi pomou faktora sinhroniciteta
dopunjena u tetradu, naime u quaternio koji bi
omoguavao sud celovitosti.
prostor
kauzalnost ---------j -------- sinhronicitet
vreme
Ovde se sinhronicitet prema ostala tri principa
odnosi kao jednodimenzionalnost
1
*" vremena prema
trodimenzionalnosti prostora ili kao opreno etvrto
u Timajosu koje se meavini tih troje moe samo na silu
pridodati, kako kae Platon.
1
** Kao to uvoe-
,t8
Ja ne uzimam u obzir Diraeovn visedimenzionalnost vremena.
* Up. moj lanak Versuch einer psychologischen Deutung des
TriniUitsdogmas u: Symbolik des Geistes, S. 323 (Ges. Werke).
nje vremena kao etvrte dimenzije u modernu fiziku
uslovljava postulat neopaajnog prostorno vremenskog
kontinuiteta, tako i sinhronicitet sa njemu svojstvenim
smisaonim kvalitetom stvara sliku sveta jedne skoro
zbunjujue nepredstavljivosti.
130
Prednost ove dopune je
formiranje gledita, koje u opis i spoznaju prirode unosi
psihoidni faktor, naime apriori-stiki smisao
(jednorodnost). Time se ponavlja a istovremeno i reava
problem koji se kao crvena nit alhemistikih filozofa,
naime takozvani aksiom Marije, Jevrejke (ili Koptkinje):
(iz treeg sledi jedno [kao]
etvrto).
131
I ovo (opskurna opservacija) potvruje ono to
sam prethodno rekao da se, naime, principijelno nova
gledita po pravilu ne otkrivaju u ve poznatim
podrujima ve na zabaenim, izbegavanim ili ak
ozloglaenim mestima. Stari san alhemiara,
transmutacija hemij-skih elemenata, ova toliko
ismejavana ideja ostvarena je u nae vreme, a njena
simbolika, koja nije bila manji predmet ismejavanja,
postala je pravi majdan za psihologiju nesvesnog. Njena
dilema izmeu tri i etiri, koja se sree ve u okvirnim
priama Timajosa a dopire sve do scene Kabira u Faustu
II od strane alhemiara XVI veka Gerardusa Dorneusa,
shvaena je kao opredeljivanje izmeu hrianskog
trojstva i serpens quadricornutus (etvororoga zmija), to
jest avola. Kao da predosea ono to e naii on se uva
od neznaboakog kvaterniteta, koji je inae toliko leao
na srcu alhemiarima, poto je nastao iz binariusa
(dvobroj), dakle iz materijalnog, enskog i avolskog.
m
M.
L. fon Franc (von Franz) je ovo isticanje trini tarne zamisli
dokazala u paraboli Bernar-dusa Trevizanusa, zatim
u Amphitheatrum Kunrata
lso
Sir James Jeans (Physik und Philosophie) smatra da bi moglo
biti da poreklo dogaaja u ovom podsloju (tj. s one strane prostora i
vremena) obuhvata i nau sopstvenu duhovnu delatnost. Tako da budui
tok dogaaja jednim delom zavisi od ove duhovne delatnosti. U ovom
razmatranju kauzalizam mi ne Izgleda odriv.
1,1
Up. Psychologie und Alchemie (Ges. Werke XII).
iss
Theatrum chemicum I: De tenebris contra naturam, P. 518.
(Khunrath), kod . () i u Aquarium
Sapientum Anonimusa (Anonymus).
1
*
3
Pauli ukazuje na
polemiku izmeu Keplera i Roberta Fluda (Fludd), u kojoj
je uenje korespondenciji pripalo ovom drugom dok je
prvi morao da ustupi mesto uenju tri principa.
134

Odluivanju u prilog trojstva, koje stoji u izvesnoj
protivurenosti prema alhemijskoj tradiciji, sledilo je
prirodnonauno doba, koje vie nije poznavalo
correspondentia, ve se iskljuivo vezivalo za trijadnu
sliku sveta koja je nastavljala tip triniteta, naime sveta
koji je opisivan i objanjavan pomou prostora, vremena i
kauzalnosti.
Revolucija fizike izazvana otkriem radioaktivnosti
znatno je modifikovala klasina shvatanja. Promena je u
tolikoj meri znatna da moramo podvrgnuti reviziji klasinu
emu na koju sam se prethodno pozivao. Kako sam
zahvaljujui ljubaznom intereso-vanju koje je pokazivao
gospodin profesor W. Pauli prema mojim istraivanjima,
uivao prednost da di-skutujem ovo principijelno pitanje
sa strunim fizi-arem, koji je istovremeno razumevao
moje psiholoke argumente, bio sam u stanju da nainim
jedan predlog koji obuhvata i modernu fiziku. Pauli je
predloio da se protivstavljanje vremena i prostora u
klasinoj emi zameni pomou energija (odravanje)
prostor-vreme-kontinuuma. Ovaj predlog dao mi je povoda
da blie opiem par kauzalnost-sinhro-nicitet, u cilju

uspostavljanja izvesnog spoja izmeu ta dva heterogena
pojma. Shodno tome sloili smo se za sledei quaternio:
neunitiva energija
, , . nekonstantni spoj po-
konstantni spoj mo kontlngen/ei
pomou dejstva nosno
(kauzalnost) *

(sinnronicitet)

kontinuitet prostor - vreme
Ova ema s jedne strane zadovoljava postulate moderne
fizike, s druge pak psihologije. Psiholoko gledite zahteva jo
objanjenja. Kao to je ranije pomenuto, kauzalistiko
objanjenje sinhroniciteta izgleda iskljueno. Ono se uglavnom
sastoji od slu-ajnih< jednorodnosti. Njegov tertium
comparationis poiva na psihoidnim datostima, koje
obeleavam kao arhetipove. Ovi su nejasni, to jest samo
priblino odredivi i spoznajni. Oni su dodue pridrueni kau-
zalnim procesima, odnosno noseni od svih, ali oni vre neku
vrstu prevazilaenja okvira koju bih ja oznaio
kao transgresivitet, budui da se jednoznano i iskljuivo ne
pojavljuju samo u psihikom podruju, ve se isto tako mogu
pojaviti i u ne psihikim stanjima. (Jednorodnost spoljneg
fizikog zbivanja sa psihikim). Arhetipske jednorodnosti
ponaaju se prema kauzalnim zbivanjima kontingentno, to jest
izmeu njih i kauzalnih zbivanja nema zakonomer-nih veza.
Shodno tome oni izgleda da predstavljaju vanredni sluaj one
nezakonomernosti i sluajnosti ili onog nezakonitog stanja,
koje potpuno zakono-merno protie kroz vreme. kako to kae
Andreus Spajzer (Andreas Speiser).
13
"' Pri tom se radi onom
poetnom stanju koje nije odreeno mehanikim zakonom.
Ono je sluajna pretpostavka ili supstrat na koji se odnosi
zakon. Ako sinhronicitet. odnosno arhetipove uraunamo u
kontingente, onda ovaj do-bija specifini aspekt modusa, koji
funkcionalno ima znaenje uobliavajueg faktora. Arhetip
predstavlja psihiku verovatnost, poto odslikava proseno
instinktivno zbivanje u nekoj vrsti tipa. On je psihiki
specijalni sluaj opte verovatnoe koja se sastoji od zakona
sluaja i prirodi stvara pravila isto kao mehanika.
13
" Dodue
Spajzeru se mqra dati za pravo da su kontingenti, bar u
carstvu istog intelekta, bezoblina stvar, ali u psihikoj
introspekciji, ukoliko se obuhvate unutranjim opaanjem,
otkrivaju se kao slika ili bolje tip, koji nije samo u osnovi
psihike, ve zaudo i psihofizike jednorodnosti.
' L. c. p. 4.
,M
Speiser. 1. c. p. 5.
I Jung, Odabrana dela, III

19:
Teko je izbei kauzalistiku obojenost pojmovnog
jezika. Tako biti emu osnov, uprkos svojoj
kauzalistikoj ljuturi, ne odgovara neko uzrono i-
njenino stanje, ve samo postojanje ili bivstvova-nje, tj.
kontingencija koja se ne moe dalje reduko-vati. Ova
smisaona koincidencija ili jednorodnost jednog psihikog i
jednog fizikog stanja, koja se nalazi ni u kakvom
meusobnom kauzalnom odnosu, znai, opte uzev,
akauzalni modalitet, bezuzroni poredak. Postavlja se
sada pitanje da li bi naa definicija sinhroniciteta, koja se
odnosi na jednorodnost psihikih i fizikih zbivanja, bila
podlona proirenju, odnosno da li bi joj neto ovako bilo
potrebno. Ovaj zahtev izgleda da se namee onda kada se
nae prethodno shvatanje sinhroniciteta razmotri kao
bezuzroni poredak. Naime, pod ovaj pojam naprosto
potpadaju svi stvaralaki inovi, aprioristike datosti,
kao na primer svojstva celih brojeva, diskon-tinuiteti
moderne fizike itd. Time onda u krug naeg proirenog
pojma uvlaimo konstantne i eksperimentalno u svako
doba ponovive fenomene, to izgleda da ne odgovara
prirodi onoga to se podrazu-meva pod uim pojmom
sinhroniciteta. Ovi posled-nji su najee pojedinani
sluajevi kojima nedostaje eksperimentalna
reproduktivnost. U svakom sluaju ovo ne vai u svim
sluajevima, kako to pokazuju Rineovi eksperimenti i
mnogostruka iskustva sa vidovito nadarenim osobama.
Ove injenice dokazuju da u podruju meusobno
nemerljivih pojedinanih sluajeva, vulgo curiosa, ipak
ima izvesnih pravilnosti a samim tim i konstantnih
faktora odakle se mora zakljuiti da je na ui pojam
sinhroniciteta verovatno stvarno isuvie uzak i da je stoga
potrebno proiriti ga. U stvari sklon sam pretpostavci da
je sinhronicitet u uem smislu samo poseban sluaj opteg
bezuzronog poretka, i to onog jednorodnosti psihikih i
fizikih zbivanja, gde se posmatra nalazi u povoljnoj
133
. L. . Franz, Die Parabel von der Fontina des Gra-
f e n von Tarvis, za sada jo neobjavljen manuskript.
134
Vidi drugi prilog sveske Naturerklrung und Psyche.
88
situaciji da moe otkriti tertium compa-rationis. Ali sa
opaanjem arhetipske podloge on pada u iskuenje da
asimilaciju meusobno nezavisnih psihikit i fizikih
zbivanja svede na (kauzalno) dejstvo arhetipa i na taj
nain da previdi njegovu istu kontingenciju. Ova
opasnost se izbegava ako se sinhronicitet posmatra kao
vanredni sluaj opteg poretka. Time se izbegava
nedopustivo umnaanje principa objanjenja
arhetip je oblik aprioristi-kog psihikog poretka spoznat
pomou introspekcije. Ako se ovome pridrui spolj no
sinhronistiko zbivanje, onda ono sledi isto osnovno
obeleje, to jest ono je rasporeeno na isti nain. Ovaj
oblik poretka razlikuje se od poretka osobina celih brojeva
ili diskon-tinuiteta fizike po tome to su ovi drugi
odvajkada pravilni, dok prvi predstavljaju
stvaralake inove u vremenu. Uz put primeeno ovo je
dublji razlog zato sam upravo momenat vremena istakao
kao karakteristian za ove fenomene i obeleio ih
kao sin-hronistike.
Moderno otkrie diskontinuiteta (to jest poretka na
primer kvantuma energije, raspada radijuma itd.)
pripremilo je kraj iskljuive dominacije kauzalnosti a time
i trijasu principa. Teren, koji su ovi principi izgubili, ranije
je pripadao podruju correspondentia i sympathia,
pojmovi koji su dostigli svoj najvei razvitak u Lajbnicovoj
prestabiliranoj harmoniji. Sopenhauer je isuvie malo
poznavao empirijske osnove ideje korespondencije da bi
spoznao bezizlaz-nost svog kauzalistikog pokuaja
objanjenja. Danas smo u povoljnom poloaju poto,
zahvaljujui ESP eksperimentima, raspolaemo znatnim
iskustvenim materijalom. pouzdanosti ovih injenica
moe se stei slika kada se ovek upozna sa tim da, na
primer, rezultat ESP eksperimenata Sola (S. G. Soal) i
Goldnija (. . Goldney), kako istie Hainson (G. E.
Hutchinson)
137
poseduju verovatnou od 1:10
31
IO
31

odgovara zbiru molekula u 250.000 tona vode. U podruju
prirodnih nauka ima samo relativno malo
eksperimentalnih radova iji bi rezultati i priblino
dostizali tako visok stepen sigurnosti. Preterana skepsa u
odnosu na ESP stvarno nema dovoljno razloga koji bi joj
se mogli navesti u prilog. Njen bitni razlog je danas samo
jo nenaunost, koja na alost
Soal, Science and Telepathy, p. 5.
kao skoro neizbena posledica prati specijaliziranja i ve
po sebi sueni horizont posebnog prouavanja nepoeljno i
tetno zaklanja od viih i daljih gledita. Covek je ve
isuvie esto doiveo da takozvana sujeverna miljenja
sadre jezgro istine. Tako moe biti da prvobitno magino
znaenje rei: wnschen (eleti, koje je jo sadrano i u
rei Wnschelrute* (arobni tapi), nije samo prosto
elja u smislu traenja ve i da istovremeno izraava i
(magijsko) dej-stvo,
1
'" kao to i prastaro verovanje u
delotvornost molitve poiva ha iskustvu sinhronistikih
proprat-nih pojava.
Sinhronicitet nije nita zagonetniji ili tajanstve-niji od
diskontinuiteta fizike. Samo cementirano ube-denje
svemoi kauzalnosti je ono to priprema tekoe
razumevanja i dovodi do toga da izgleda nezamislivo da se
mogu desiti ili postojati bezuzroni dogaaji. Ali ako ih
ima, onda ih moramo oslovljavati kao stvaralaki in u
smislu creatio continua,
1
** delom odvajkada, delom kao
sporadino ponavljani poredak koji se ne moe svesti na
postojee antecen-dencije. Samo po sebi se razume da se
ovek mora uvati da svako zbivanje, kome je nepoznat
uzrok,
,:
Grimm, Deutsche Mythologie, I, S. 347. arobne stvari su
orue koje su iskovali patuljci. Zelja je boja snaga-
'* Pod pojmom creatio continua ne misli se samo na niz
sukcesivnih stvaralakih inova, ve i na veito prisustvo jednog
stvaralakog ina, u smislu semper patrem fuisse. et genuise verbum
(Origenes, De principiis, lib. I, cap. II. ili aeternus creator mentium
(Augustinus, Conjessiones. lib. XI, cap. XXXI). Bog je sadran u
njegovom stvaranju Nec indiget operibus suis, tanquam in eis
collocetur, ut ma-neat; sed in sua aeternitate persistit, in qua manens
omniy quaecumque voluit fecit in coelis et in terra. (Augustinus.
Enarratto in Ps. CXIII). Ono to se u vremenu deava sukcesivno,
bojem duhu je istovremeno: Mutabilium dispositio-nem immutabilis
ratio continet, ubi sine tempore simul sunt, quae in temporibus non
simul sunt. (Prosperus Aquitanus, Sententiee e.r Angustino
delibatae,

XLI). Ordo temporum in aeterna Dei sapientia sine tempore
est. (L. c. LVI1. Pre stvaranja uopte nije bilo vremena, ovo je poelo
tek sa kretanjem stvari: Potius ergo tempus a creatura, quam crea-
tura coepit a tempore. (L. c. CCLXXX). Non enim erat tempus ante
tempus, tempus autem cum mundo concreatum est. (Anonymus, De
triplici habitaculo. cap. V).
smatra bezuzronim. Ono je bezuzrono, kako sam ve
istakao, samo u onim sluajevima gde se uzrok ne moe
ak ni'zamisliti. Zamislivost je svakako pojam koji zahteva
najviu kritiku. Ako bi, na primer, atom odgovarao svom
prvobitnom filozofskom pojmu, onda bi njegova deljivost
bila nezamisliva. Smisaone koincidencije su zamislive kao
iste sluajnosti. Ali to se vie gomilaju i to je vee
slaganje, tim se vie smanjuje njihova verovatnost i tim
vie raste njihova nezamislivost, to jest, oni se vie ne

mogu smatrati istim sluajnostima, ve se zbog
nedostatka kauzalnog objanjenja moraju prihvatiti kao
poredak. Pri tom postoji, kao to je naglaeno, nedo-
statak objanjivosti ne samo zbog injenice da je
nepoznat uzrok ve i zbog toga to takvo objanjenje nije
zamislivo sa naim sredstvima razumevanja. Ovaj sluaj
se javlja onda kada prostor i vreme izgube svoj smisao,
odnosno postanu relativni, poto se u ovim uslovima vie
ne moe utvrditi pa ak ni zamisliti kauzalnost koja za
svoje postojanje pretpostavlja prostor i vreme.
Iz ovog razloga izgleda mi neophodno da se pored
prostora, vremena i kauzalnosti uvede jo jedna
kategorija koja ne omoguuje samo karakterizaciju
fenomena sinhroniciteta kao posebnu klasu prirodnih
dogaaja, ve i kontigente shvata kao s jedne strane neto
opte, odvajkada postojee a s druge kao zbir mnogih, u
vremenu odigranih, individualnih stvaralakih inova.
90

PRAKTINA UPOTREBIVOST ANALIZE SNOVA
Terapijska upotrebivost analize snova je jo uvek vrlo
osporavana tema. Mnogi je smatraju neophodnom u
praktinom leenju neuroza i time san po psihikoj
vanosti podiu do funkcije ekvivalentne svesti. Nasuprot
tome, drugi osporavaju vanost analize snova i time san
svode na neznatan psihiki sporedni produkt. Samo po
sebi je razumljivo da svako gledite koje nesvesnom
pripisuje odluujuu ulogu u izbijanju neuroza, priznaje i
snu, kao neposrednom izrazu tog nesvesnog, bitni
praktini znaaj. Isto tako je razumljivo da gledite koje ili
osporava nesvesno ili ga bar etioloki smatra bezvrednim,
ta-koe i analizu snova smatra nepotrebnom. Moe se
smatrati alosnim da je leta gospodnjeg 1931, vie od pola
stolea od kada je Karus stvorio pojam nesvesnog, vie od
stolea od kada je Kant govorio ne-merljivom polju
tamnih predstava, dve stotine godina od kako je Lajbnic
postavio temelje psihiki nesvesnog, a ne govorei
doprinosu jednog Zanea, Flurnoja i mnogih drugih, jo
uvek, prema svemu sudei, injeninost nesvesnog
kontroverzna. Ali na ovom mestu, gde se radi iskljuivo
praktinom pitanju, neu iznositi nikakve apologije
nesvesnog, iako se na posebni problem analize snova
podudara i skopan je sa hipotezom nesvesnom. Bez
nesvesnog san je samo lusus naturae, besmisleni
konglomerat
['l Predavanje odrano na VI Kongresu Opteg lekar-skog drutva
za psihoterapiju, Drezden 1931. publikovano u Kongresnom izvetaju.
Sabr. dela XVI. 1958
91
zdrobljenih dnevnih ostataka. Ako bi bilo tako, onda ne bi
postojao ak ni razlog izvinjenja za diskusiju
upotrebljivosti analize snova. Ovu temu moemo tretirati
samo na osnovu prihvatanja postojanja nesvesnog, poto
postavljena svrha analize snova nije nekakva misaona
veba, ve nalaenje i privoenje u svest do tada
nesvesnih sadraja, koji se smatraju znaajnim za
objanjenje ili leenje neuroze. Onome kome hipoteza
izgleda neprihvatljiva, za njega i ne postoji pitanje
upotrebivosti analize snova.
Poto na osnovu nae hipoteze nesvesno ima
etioloki znaaj, i poto su snovi neposredni odraz
nesvesne psihike delatnosti, pokuaj analize i tumaenja
snova najpre sa naunog gledita je teorijski opravdan
zahvat. Ukoliko ovaj pokuaj uspe, od toga bismo
prvenstveno mogli da oekujemo nauni uvid u strukturu
psihike etiologije, sasvim nezavisno od eventualnog
terapijskog dejstva. Ali kako praktiaru nauna otkria u
najboljem sluaju predstavljaju prijatan sporedni produkt
terapijske delatnosti, onda mogunost nekog isto
teorijskog rasvetljavanja etio-lokih pozadina jedva da bi
bio dovoljan motiv ili ak indikacija praktine primene
analize snova. Izgledalo bi kao da lekar od ovog
razmatranog rasvetljavanja oekuje terapijski efekat. U
ovom sluaju on podie primenu analize snova na nivo
lekarske dunosti. Kao to je poznato Frojdova kola
iroko zastupa stanovite da je osvetljavanje i objanjava-
nje, to jest potpuno privoenje u svest nesvesnih
etiolokih faktora od najveeg terapijskog znaaja.
Ako prihvatimo stanovite da je ovo oekivanje
opravdano injenicama, onda samo preostaje pitanje da li
je analiza snova iskljuivo ili relativno, to jest zajedno sa
drugim metodama podesna za iznalaenje nesvesne
etiologije ili uopte to nije. Pretpostavljam da je poznat
odgovor Frojdovog gledita. Ovaj odgovor mogu da
potvrdim utoliko to snovi, naroito inicijalni snovi, to jest
oni iz perioda neposrednog poetka leenja, ne retko
nedvosmisleno iznose na svetio dana etioloki bitne
faktore. Sledei primer moe posluiti kao ilustracija
reenog.
Jedan ovek na rukovodeem poloaju eleo je da me
konsultujjtjS jednom problemu. On pati od stra'jivosti.
nesigurnosti, vrtoglavice, ponekad sve do povraanja,
glavobolje, oteanog disanja; stanje koje jako podsea na
visinsku bolest. Pacijent iza sebe ima izvanredno usppnu
karijeru. 2ivot je poeo kao priljean sin siromanog
seljaka i, zahvaljujui velikom trudu i dobroj nadarenosti,
peo se stupanj po stupanj do rukovodeeg poloaja, koji je
imao izvanredne izglede za jo dalji socijalni uspon. U
stvari on je upravo dospio do prave odskone daske,
odakle bi mogao da zapone let u daljine, da se iznenada
nije urribala njegova neuroza. Pacijent nije imao kuda do
da'na ovom mestu izgovori onu toliko poznatu frazu, koja
poinje stereotipnim recima: I to upravo sada, kada . . .
itd. Simptomatologija visinske bolesti izgledala je posebno
pogodna da drastino prikae pacijentovu situaciju. Ve u
prvoj konsultaciji pacijent je ispriao dva sna iz prethodne
noi. Prvi san je glasio: Ponovo se nalazim u malom selu
gde sam roen. Na ulici je nekoliko seoskih mladia od onih
koji su ili zajedno sa mnom u kolu. J a se pravim kao da
ih ne poznajem i prolazim pored njih. Tada ujem kako
jedan od njih kae pokazujui na mene: Taj se ne vraa
esto u nae selo.
Nije potrebno nikakvo akrobatsko tumaenje da bi se
u ovom snu prepoznalo ukazivanje na skromni poetak
njegove karijere i razumelo ta ovaj nagove-taj hoe da
kae. Oigledno se misli: Ti zaboravlja kako si poeo
odozdo, kako si nekada bio duboko dole.
Drugi san glasi: U velikoj sam urbi, poto putujem.
Hou da se spakujem, ali ne nalazim stvari. Vreme leti,
vitue uskoro poi. Najzad uspevam du skupim ono malo
svojih stvari, urim na ulicu da bih otkri:} da sam zaboravio
torbu sa vanim papirima, bez daha trim natrag, najzad je
nalazim, ponovo trim na stanicu, ali jedva da se pomeram
napred. Najzad krajnjim naporom utravam na peron da
bih video kako vh upravo zamie iz stanine hale. On vozi
po udnovatoj krivini u obliku slova S, vrlo je
dug, a meni pada na pamet da, ako mainovoda ne bude
pazio i da punu paru im dospe do prave linije, tada e se
zadnji vagoni kompozicije jo uvek nala-zi u krivini i bie,
zbog ubrzanja, izbaeni iz kolo-seka. 1 stvarno,
mainovoda daje punu paru, pokuavam da viem,
poslednji vagoni se uasno klimaju i stvarno ispadaju iz
koloseka. Uasna katastrofa. Budim se sa strahom.
I 6vde nije potreban napor da bi se razumelo iz-
laganje sna. San najpre prikazuje uzaludnu, nervoznu
urbu da se dospe jo dalje. Ali kako napred mainovoda
bezobzirno vozi napred, pozadi nastaje neuroza: kolebanje
i ispadanje iz koloseka.
Pacijent je oigledno u sadanjem odseku ivota
dostigao vrhunac; nie poreklo i napori dugog uspona
iscrpli su njegove snage. On je trebalo da se zadovolji sa
postignutim, umesto toga njegovo asto-ljublje ga je teralo
dalje, sve vie u podruja sa, za njega, isuvie retkim
92
vazduhom na koji se jo nije navikao. Stoga ga je i snala
neuroza, kao opomena.
Iz sasvim privatnih razloga nisam mogao da pacijenta
zadrim dalje na leenju a i moje miljenje nije mu
posebno godilo. Ambiciozno je pokuao da iskoristi svoje
anse, ovom prilikom doslovce je ispao iz koloseka, tako
da je katastrofa postala stvarnost.
Ono to se iz svesne anamneze moe samo naslutiti,
naime visinska bolest kao simbolini prikaz nemogunosti
daljeg uspona, kroz san je potvreno kao injenica.
Ovde se sukobljavamo sa injenicom preko svake
mere znaajnom za upotrebljivost analize snova: san
pokazuje unutranju situaciju snevaa, iju istinitost i
stvarnost svest uopte ne priznaje ili samo silom. Svesno
on ne vidi ni najmanji razlog zbog ega ne bi trebalo da ide
dalje; naprotiv, on astoljubivo gura napred i odrie svoju
sopstvenu nesposobnost, koja zatim isuvie jasno dolazi
do izraaja kroz kasnije dogaaje u njegovom ivotu. U
podruju svesti uvek smo nesigurni u ovakvim
sluajevima. Njegova anamneza moe se protumaiti i
ovako i onako. Na
kraju krajeva i obian vojnik nosi maralsku palicu u
svom rancu, a nije samo jedan sin siromanih roditelja
dospeo do najveeg uspeha. Zato to i ovde ne bi bio
sluaj? Moja procena moe biti nejasna, zato bi moja
nagaanja bila bolja od njegovih? Sada se ovde uplie san
kao izraz nevoljnog, nesvesnog psihikog procesa,
izdvojenog od uticaja svesti, koji unutranju istinu i
stvarnost predstavlja onakvima kakve jesu; ne zbog toga
to ja nasluujem da su takve i ne onakve kakve bih eleo
da budu, ve kakve jesu. Stoga sam sebi od toga nainio
pravilo da snove u prvom redu posmatram kao fizioloke
izraze: ako se u mokrai utvrdi da postoji eer, onda je
to eer u mokrai, a ne belanevina ili urobilin ili bilo ta
drugo to bi moda mnogo bolje odgovaralo mojim
oekivanjima. Drugim recima, san prihvatam kao di-
jagnostiki upotrebljivu injenicu.
Moj mali primer sna dao je, to je uvek sluaj sa
snovima, neto vie od naih oekivanja. San nam nije
dao samo etiologiju neuroze, ve i prognozu, pa ak i vie
skoro neposredno smo saznali gde treba poeti sa
terapijom. Moramo da spreimo pacijenta da krene
punom parom. On je to, uostalom, sebi rekao u snu.
Za sada emo se zadovoljiti ovim tumaenjem i vratiti
se naim razmiljanjima, da li su snovi pogodni da
objasne etiologiju neke neuroze. U ovom smislu moj
primer sna je pozitivan sluaj. Ali vrlo lako bih mogao
navesti bezbroj inicijalnih snova u kojima nema ni traga
od etiolokog faktora, ak kada se radilo povezanim,
shvatljivim snovima. Ze-leo bih, naime, da privremeno
ostavim po strani snove, kojima su potrebni briljiva
analiza i tumaenje.
Kao to je poznato, ima neuroza ija stvarna
etiologija postaje jasna tek na kraju, a ima i neuroza ija
je etiologija vie ili manje beznaajna. Na ovaj nain
ponovo zadirem u hipotezu od koje smo poli. naime od
pretpostavke da je terapijski neophodno privoenje u
svest etiolokog faktora. U ovoj pretpostavci jo se krije
dobar deo stare teorije snova. Dodue, ni u kom sluaju
ne poriem injenicu da su
mnoge neuroze traumatogene, meutim, osporavam da su
sve neuroze uzrokovane traumatski u smislu presudnog
doivljaja u detinjstvu. Ovo shvatanje, naime, uslovljava
kauzalistiku, preteno na prolost usmerenu panju
lekara, koja onda uvek traga za onim zato ne vodei
rauna bitnom emu, esto na veliku tetu po pacijenta,
koji je na ovaj nain prinuen da u datom sluaju
godinama traga za nemoguim doivljajem iz detinjstva,
uz oevidno zanemarivanje stvari, koje bi neposredno bile
od vanosti. Cisto kauzalistiki stav je isuvie uzak i nije
podesan za istraivanje niti sutine sna niti sutine ne-
uroze. Zbog toga je pitanje, koje bi snove htelo da koristi
samo za nalaenje etiolokog faktora, prejudicirano i
previa najvei deo snenog uinka. Upravo na primer
moe pokazati cVa je, dodue, jasno istaknuta etiologija,
ali da je pored toga data jo i prognoza ili anticipacija a
izvan toga i terapijski mig. Ovde spada i veliki broj
inicijalnih snova, koji ne dodiruju etiologiju, ve se bave
sasvim drugim problemima, na primer, stavom prema
lekaru. Kao primer za ovo naveo bih tri sna iste
pacijentkinje, koja je sanjala u poetku terapije kod tri
razliita analitiara. Prvi san glasi: Treba da preem
dravnu granicu, meutim nigde je ne nalazim a niko mi ne
moe rei gde je granica.
Ova terapija je, kao bezuspena, prekinuta posle
kraeg vremena. Drugi san glasi: Treba da
preem granicu. No je tamna tako da nisam u stanju da
naem carinarnicu. Posle dugog traenja otkrivam slabu
svetlost u daljini i pomislim da je tu granica. Ali da bih
dospela tamo, moram da preem preko jedne doline i kroz
mranu umu, gde gubim orijentaciju. Tada primeujem da
neko prilazi. Ovaj me iznenada grevito grabi i ja se budim
u strahu.
Ovaj terapijski postupak je prekinut posle nekoliko
nedelja, poto je dolo do nesvesnog identiteta analitiara
93
i analizovane pacijentkinje, to je dovelo do potpune
dezorijentacije.
Trei san se zbio kada je pacijentkinja bila kod mene
na leenju. On glasi: Moram da preem gra
nicu, to jest ve sam je prela i nalazim se u vajcar-skoj
carinarnici. Imam samo runu torbu i ubeena sam da
nemam nita za carinjenje. Ali carinik pre-bira torbu i na
moje uenje izvlai iz nje dva dueka.
Za vreme terapijskog postupka kod mene paci-
jentkinja se udala, iako je u poetku gajila estok otpor.
Etiologija neurotskog otpora bila je jasna tek posle mnogo
meseci i u ovim snovima nije bila naznaena ni jednom
jedinom reju. Snovi su ovde bez izuzetka anticipacija i
odnose se na oekivane tekoe kod dotinog lekara.
Ovi primeri, umesto mnogih drugih slinih, mogu
pokazati da su snovi vrlo esto anticipacije, koje pri isto
kauzalistikom posmatranju sasvim gube svoj pravi
smisao. Ovi snovi daju sasvim nedvosmislenu informaciju
analitikoj situaciji, ije je ispravno poznavanje
terapijski od najveeg znaaja. Lekar br. 1 ispravno
shvativi situaciju uputio je pacijentkinju lekaru
br. 2. Kod ovog pacijentkinja je sama izvela zakljuak iz
njenih snova i dobrovoljno otila treem lekaru. Moje
tumaenje ju je, dodue, razoaralo, ali injenica da je
san najavljivao prelazak granice kao ve ostvareni korak,
pomogla joj je da izdri uprkos svim tekoama.
Inicijalni snovi su esto zauujue jasni i razumljivi.
AH sa uznapredovalom analizom snovi uskoro gube svoj
jasni karakter. Ako ga izuzetno zadre, onda ovek moe
biti siguran da analiza jo uopte nije dodirnula bitni deo
linosti. Po pravilu, uskoro po poetku analitikog
postupka snovi postaju sve nejasniji i zbrisaniji, ime je
znatno oteano njihovo tumaenje, ovo i stoga to se
obino uskoro dopire do onog nivoa gde lekar stvarno vie
ne sagledava situaciju. Dokaz za ovo je to snovi postaju
sve nejasniji, to je, naravno, sasvim (sa aspekta lekara)
subjektivni zakljuak. Razumevanju nije nita nejasno,
samo nerazumevanju stvari izgledaju nejasne i zamrene.
Po sebi snovi su, naravno, jasni, to jest, upravo onakvi
kakvi moraju biti u trenutnim uslovima. Ako se jednom u
kasnijem stadijumu terapijskog postupka
ili ak posle nekoliko godina ponovo sagledaju nekadanji
snovi, ovek se esto hvata za glavu kako je onda mogao
biti tako slep. Dakle, ako se sa uznapre-dovalom analizom
sreemo sa snovima koji su u po-reenju sa jasnim
inicijalnim snovima znatno tamniji, onda lekar ne treba
snovima da pripisuje zamrenost, zbunjenost, niti da
pacijenta optui za na-merni otpor, ve da nalaz shvati
kao znak svog rastueg nerazumevanja, isto kao i
psihijatar koji bi kada pacijenta naziva smetenim, ovo
trebalo da shvati kao projekciju i sebe nazove smetenim,
poto je njegovo razumevanje smeteno neobinim
ponaanjem bolesnika. Izvan ovoga terapijski je neobino
vano da se blagovremeno uvidi svoje nerazumevanje, jer
pacijentu nije nita nepodnoljivije do da ga uvek
razumeju. On se tako i tako preputa tajanstvenoj moi
lekara i time ovog uplie sa njegovom profesionalnom
tatinom, tavie on se bukvalno naseljava ivi na
samosigurnom, dubokom razumevanju lekara, gubei
na taj nain svako ulo za stvarnost, to je podloga za
tvrdokorna prenoenja i usporavanja terapijskog uspeha.
Razumevanje je, kao to je poznato, sasvim su-
bjektivni proces. Ono ne moe biti jednostrano tim pre to
lekar razume a pacijent ne. U ovom sluaju lekar smatra
svojom dunou da ubedi pacijenta, ako mu to ne uspe,
onda mu lekar prebacuje da gaj: odreeni otpor. U ovom
sluaju, to jest tamo gde je razumevanje jednostrano, ja
bih mirno govorio ne-razumevanju. poto je, u sutini
uzev, vrlo malo vano da li lekar razume; meutim, sve
zavisi od toga da li pacijent razumni Stoga razumevanje bi
pre trebalo da bude sporazum, saglasnost koja je plod
uzajamnog razmiljanja. Opasnost kod jednostranog
ra-zumevanja sastoji se, naime, u tome to lekar stvara
sud snu na osnovu predubedenja, koji se ortodoksno
slae sa nekim uenjem ili je ak, u krajnjoj liniji, u
sutini taan. Ali ovaj ne postie dobrovoljnu saglasnost
pacijenta i zbog toga je praktiki netaan: ne-taan i stoga
to anticipira a time i

paralie razvitak pacijenta. Naime
pacijenta ne moramo poduavati
nekoj istini u tom sluaju obraamo se samo njegovom
razumu ve on mora da se razvije prema ovoj istini, a tako
se dopire do njegovog srca, to inae dublje zahvata i jae
deluje.
Ako je jednostrano lekarevo tumaenje samo u skladu sa
nekom teorijom ili kakvim predubedenjem. onda se eventualno
pacijentovo ubeenje ili izvestan terapijski uspeh temelji
na sugestiji, to treba da bude svakome jasno. Sugestivno
dejstvo, istina, po sebi nije nita za odbacivanje, ali njegov

uspeh ima isuvie poznate granice, pri emu sugestija svojim
nepoeljnim sporednim dejstvom deluje na samostalnost
karaktera, to bi na due staze radije trebali da se izbegava.
Onaj ko se bavi analitikim terapijskim postupkom implicitno
veruje u smisao i vrednost privoenja u svest, pomou ega se
do tada ne-svesni delovi linosti podvrgavaju svesnom
izboru kritici. Na taj nain pacijent se suoava sa problemima
uz podsticaj da donese svesnu procenu i sve-snu odluku.
Meutim, to ne znai nita manje do direktnu provokaciju
etike funkcije, ime se angauj celokupna linost. Zbog toga
u odnosu na sazrevanje linosti analitiki postupak se nalazi
znatno vie od sugestije, koja je neka vrsta arobnog sredstva
koje dela u mraku i nikada ne postavlja neki etiki zahtev od
linosti. Sugestija je uvek varljiva i isto naredbodavno
sredstvo,i trebalo bi, ako je ikako mogue, da sc ne koristi i to
kao princip koji je nespojiv sa analitikim terapijskim
postupkom Naravno, ona se moe izbei samo tamo gde je
lekar svestan njene mogunosti. Nesvesno preostaje jo dosta i
previe sugestivnog dejstva.
Ko hoe da izbegne svesnu sugestiju, mora dakle
odreeno tumaenje sna smatrati nevaeim sve dok ne bude
naen onaj obrazac kojim se postie i pacijentova saglasnost.
Uzimanje u obzir ovih osnovnih pravila izgleda mi
neophodno prilikom obrade onih snova, ija neprozirnost
najavljuje nerazumevanje kako lekarevo tako i pacijentovo.
Ovakve snove lekar treba uvek da posmatra kao novum, kao
informaciju 0 uslovima ne-
1 4 Jung. Odabrana dela. Ili

20
poznate prirode, kojoj treba da naui isto onoliko koliko
i pacijent. Pri tom treba da je samo po sebi razumljivo da
lekar ne rauna ni sa jednom teorijskom pretpostavkom i
da je voljan da u svakom pojedinanom sluaju otkrije
sasvim novu teoriju snova, poto je ovde pionirskom radu
jo uvek otvoreno nemerljivo polje. Davno prevazieno
gledite je da su snovi samo potisnuto ispunjenje elja.
Sigurno da ima snova koji manifestno prikazuju ispunjene
elje ili strahovanja. Ali ega tu jo nema? Snovi mogu biti
nemilosrdne istine, filozofske sentence, iluzije, divlje
fantazije, seanja, planovi, anticipacije, pa ak telepatske
vizije, iracionalni doivljaji i bogzna ta jo. Naime, ne
smemo zaboraviti jedno: skoro _1. vina naeg ivota
odvija se u vie ili. manje nesvesnom stanju. Specifini
svesni izraz nesvesnog jeste snevanje. Kao to dua ima
jednu dnevnu stranu, svest, tako ima i nonu, nesvesno
psihiko funkcioni-sanje, koje se moe shvatiti kao sneno
matanje. Kao to i u svesti nema samo elja i strahovanja
ve i beskrajno mnogo drugih stvari, tako postoji i najvea
mogua verovatnoa da naa snena dua raspolae
slinim bogatstvom sadrajnih i ivotnih mogunosti,
moda ak i mnogo veim od svesti, ija je esencijalna
priroda koncentracija, ogranienje i iskljuivost.
Kod ovakvog stanja stvari nije neopravdano, ve
upravo preporuljivo da se smisao sna unapred ne
ograniava nekom doktrinom. Naime, mora se znati da ne
retko ima snevaa koji oponaaju ak i lekara u svojim
snovima prema staroj sentenci: Canis pa-nem somniat,
piscator pisces. Ovim nije reeno da ribe, kojima sanja
ribar, nisu uvek nita drugo do ribe. Nema jezika koji ne
bi mogao da se zloupotrebi. Lako se moe predstaviti kako
oveka sve ovo moe zavesti na pogrean put; ak izgleda
da nesvesno pokazuje tendenciju da lekara sasvim uplete
u njegove sopstvene teorije. Zbog toga upravo kod analize
snova udaljujem se koliko je mogue vie od teorija,
uostalom ne sasvim, jer nam je neto teorije uvek po-
trebno da bismo bili u stanju da jasno sagledamo stvari.
Tu spada i teorijsko oekivanje da san uopte ima neki
smisao. To se, naime, ne moe striktno dokazati u svim
sluajevima, poto ima snova koje ovek naprosto ne
razume, ni lekar ni pacijent. Ipak, moram da nainim
jednu ovakvu hipotezu da bih imao hrabrosti da uopte
neto zaponem sa snovima. Dalja teorija je da san
svesnoj spoznaji dodaje neto bitno i da je, stoga, san koji
tako neto ne ini, nedovoljno protumaen. I ovu hipotezu
morao sam da nainim da bih sebi objasnio zato uopte
analiziram snove. Meutim, sve dalje hipoteze, na primer
funkciji i strukturi sna, su ista zanatlijska pravila i
moraju biti pristupane stalnim modifikacijama. Pri ovom
radu ne srne se ni na trenutak izgubiti iz vida da se ovek
kree po varljivom tlu, gde je nesigurnost jedino sigurna.
Kada ne bi bilo paradoksno, ovek bi tumau snova skoro
doviknuo: Samo ne zaeli da razume!
Kod neprozirnog sna na prvom mestu se ne radi
tome da se razume i protumai, ve briljivoj obradi
konteksta. Pod tim ne mislim na beskonano slobodno
asociranje podstaknuto snenim slikama, ve na briljivo,
svesno rasvetljavanje onih asocijativnih spojeva, koji su
objektivno grupisani oko neke snene slike. Za ovaj rad
mnogi pacijenti moraju tek da se obue, poto oni, kao i
lekar, pokazuju nesavladivu sklonost da odmah razume ju
95
i protumae, naroito onda kada su pomou lektire ili
neuspene analize pripremljeni a samim tim i loe
upueni. Zbog toga oni prvo asociraju teorijski, to
jest<shvata-jui i tumaei, i najee, na tome i zapnu.
Kao i le-' kar tako i oni ele da odmah zau u neku ruku
iza sna u pogrenom uverenju da je san samo fasada koja
prekriva stvarni smisao. Takozvana fasada, meutim, kod
najveeg broja kua ni u kom sluaju nije varka ili lano
izobliavanje, ve odgovara sadraju kue i esto ga bez
daljnjega izdaje. Tako je i manifestna snena slika sam san
i sadri sav smisao. Ako naem eer u mokrai, onda je
to eer a ne amo fasada za belanevinu. Ono to Frojd
naziva fasadom sna jeste neprozirnost sna, to je,
meutim, u stvarnosti

-.4*
samo ista projekcija nerazumevanja. to jest ovek govori
fasadi samo stoga to nema uvida u san. Zato bolje recimo
da se radi neemu to je kao neki nerazumljivi tekst, kod
kojeg uopte nema fasade, ve kojeg jednostavno nismo u
stanju da proitamo Tada nije potrebno da tumaimo ta
je iza njega ve prvo moramo da nauimo da ga proitamo.
To se najbolje moe postii, kako sam rekao, pomou
obrade konteksta. Sa takozvanim slobodnim asooiranjem
ne dosp-evam do cilja, naime, isto toliko uspeno kao kad
bih pokuao da ovom metodom odgonetnem hetitsko
pismo. Naravno da tom metodom dolazni do svih svojih
kompleksa, ali za tu svrhu mi nije p.ireban san, ve mi za
to isto tako dobro moe posluiti neki saobraajni znak
zabrane ili neka re-enica iz novina. Sa slobodnim
asociranjem nailaze i kompleksi, ali smisao sna samo
izuzetno. Da bih ra-zumeo smisao sna, moram da se to je
mogue blie drim slike sna. Ako neko sanja sto od
jelovine, onda nije dovoljno ako sa tim asocira svoj pisai
sto. iz jednostavnog razloga to njegov pisai sto nije od
jelovine. San, meutim, izriito misli na sto od jelovine.
Uzmimo sada da se sneva ovde vie niega nt dosea,
onda ovaj zastoj ima objektivno znaenje, poto ukazuje da
u neposrednom susedstvu slike sna vlada posebna tama,
koja nekog moe zavesti na razliite misli. Naravno,
postojale bi desetine asocija cija sa jelovim stolom; ali
znaajno je da na izgled ne postoji nijedna. U ovom sluaju
potrebno je vratiti se slici sna, i ja obino kaem pacijentu:
Pretpostavimo da ja uopte ne znam ta znai re 'sto od
jelovine' i stoga mi opiite taj predmet i njegov isto-rijat sve
dok najzad ne shvatim kakvom se predmetu radi.
Na ovaj nain se uspeva da se priblino utvrdi
eelokupni kontekst slike sna. Kada se to uim za ceo san,
tada se moe preuzeti rizik tumaenja.
Svako tumaenje je hipoteza, samo jedan pokuaj
itanja nepoznatog teksta. R^ltko je da se jedan.
izoi**/ani, neprozirni san moe tumaiti bar sa priblinom
sigurnou. Stoga i tumaenju pojedinanih snova
pridajem malo vanosti. Relativnu sigurnost postie
tumaenje tek u seriji snova, pri emu sledei snovi
ispravljaju zablude u tumaenju prethodnih. Takoe se u
seriji snova mnogo lake mogu uoiti osnovni sadraji i
motivi. Zbog toga mojim pacijentima nalaem da briljivo
vode dnevnik svojih snova i tumaenja. Takoe ih
upuujem da snove pripremaju na naznaeni nain tako
svoj san zajedno sa ve zapisanim kontekstom mogu
doneti na idui as. Na ovaj nain pacijent ui da i bez
lekara sa svojim ne-svesnim ispravno postupa.
Kada bi snovi bili samo izvor informacija za eti-oloki
vane momente, onda bi se itava obrada snova mirno
mogla prepustiti lekaru. Ili ako bi lekar snove koristio
samo za to da iz njih dobije neki koristan mig ili da stekne
psiholoki uvid, onda bi moja metoda sigurno bila izlina.
Ali kako snovi, kao to pokazuju moji primeri, sadre
neto vie od onoga to bi moglo profesionalno da slui
lekaru, analizi snova se mora pokloniti posebna panja,
poto se ponekad radi ak neposrednoj ivotnoj
ugroenosti. Izmeu mnogih sluajeva ovakve vrste jedan
mi je ostao posebno upeatljiv. Radilo se kolegi lekaru.
koji je, neto stariji od mene, imao obiaj da me pri
obinim susretima zadirkuje zbog itanja snova. Tako
sam ga jednom sreo na ulici i on mi doviknu: Pa, kako si?
Jo uvek tumai snove? A propos, nedavno sam sanjao
nekakav blesavi san. Znai li to neto? On je
sanjao: Penjem se na visok breg ivicom strmog gleera.
Penjem se sve vie i vie, vreme je vanrednu lepo. Sto se
vie penjem, tim mi je prijatnije, imam oseanje kao da bih
mogao veito tako da se penjem. Moje oseanje sree i moj
zanos kada sam dospeo do vrha toliko su veliki da prosto
oseam da bih mogao dalje da se penjem u svemir.
Odjednom ovo sam u slanju i da uinim i diem se u
vazduh. Probudio sam se u punoj ekstazi.
Na ovo sam mu odgovorio: Dragi kolega, poto znam
da ipak neete napustiti planinarenje, hteo bih da vas tako
rei usrdno zamolim da se manete penjanja sami. Ako
idete, uzmite dva vodia kojima pod asnom rei obeajte
apsolutnu poslunost. On se nasmejao. Nepopravljiv si,
96
rekao je i oprostio se. Vie ga nisam video. Dva meseca
posle ovoga naiao je prvi udar. Kao usamljenog planinara
zatrpala ga je lavina, ali ga je ipak u poslednjem trenutku
spasla vojna patrola koja se sluajno nalazila na tom
terenu. Tri meseca kasnije doao je kraj: tokom penjanja,
bez vodia, sa jednim mladim prijateljem prilikom spusta
kroio je preko litice bukvalno u va-zduh, to je sve
posmatrao udaljeni vodi koji je stajao u podnoju, pao na
glavu prijatelja koji ga je ekao dole, da bi se obojica
smrskani skotrljali u ponor. To je bila ekstaza u svakom
pogledu.
I pored sve skepse i kritinosti nikada nisam do-speo
dotle da snove smatram za quantit ngligeable. Ako nam
izgledaju besmisleni, onda smo samo mi besmisleni,
oigledno bez mogunosti da tano proitamo zagonetnu
poruku nae none strane. Meutim, utoliko vie treba
lekarska psihologija da otri svoja ula pomou
sistematskog rada na snovima, poto se bar polovina
naeg duevnog ivota odigrava na ovoj nonoj strani, i u
istoj meri u kojoj naa svest zadire u tu no, nesvesno
prodire iz nje u na dnevni ivot. Niko ne sumnja u znaaj
svesnog doivljaja, zato bi se onda sumnjalo u znaaj
nesvesnog zbivanja? To je isto tako na ivot, ponekad ak
i opasniji ili korisniji od dnevnog ivota.
Kako nas snovi iz vesta va ju unutranjem, in-
timnom, skrivenom ivotu i razotkrivaju komponente
linosti pacijenta, koje u dnevnom ivotu znae samo
neurotske simptome, pacijent se, zapravo, onda ne
moe tretirati samo sa aspekta svesti i u svesnim pod-
rujima, ve mu je potrebna i terapija nesvesnog.
Koliko nae dananje znanje dopire, ovo se ne moe
postii drugaije do asimilacijom {nesvesnih sadraja
u svest. ~~^ZZZZ-~^

'Pod asimilacijom u ovom sluaju se misli na
meusobno proimanje svesnih i nesvesnih sadraja a ne
samo jednostrana procena, davanje drugog tumaenja i
iskrivljavanje nesvesnih sadraja pomou svesti, kako se
ovo obino zamilja a i praktikuje. U
ovom pogledu postoji mnogo pogrenih shvatanja
vrednosti i znaaju nesvesnih sadraja. Kao to je poznato
Frojdovo shvatanje vidi nesvesno u sasvim negativnom
svetlu, kao to je i primitivni ovek, prema miljenju te
kole, tako rei udovite. Bajke dadilja stranom
praoveku zajedno sa uenjem
infantilno-perverzno-kriminalnom nesvesnom doveli su do
toga da se neto prirodno, to nesvesno zapravo jeste,
smatra opasnim monstrumom. Kao da se sve dobro, sve
pristojno, sve vredno i sve lepo nalazi samo u svesti! Zar
nam svetski rat sa svojim grozotama stvarno jo nije
otvorio oi, tako da jo uvek nismo u stanju da sagledamo
da je naa svest jo de-monskija i perverznija od
prirodnog bia nesvesnog?
Nedavno mi je prebaeno da moje uenje asimilaciji
nesvesnog potkopava kulturu i nae najvee vrednosti
predaje primitivizmu. Ovakvo miljenje moe biti
zasnovano samo na potpuno pogrenoj pretpostavci da je
nesvesno monstrum. Ovo shvatanje potie iz straha od
prirode i od opipljive stvarnosti. U svrhu spaavanja od
imaginarnih pandi nesvesnog Frojdova teorija je pronala
pojam sublimacije. Ono to je stvarno i kao takvo
prisutno ne moe se alhemistiki sublimovati, a ono to je
na izgled subliminovano, to uopite nije ono to na osnovu
pogrenog tumaenja izgleda da jeste.

Nesvesno nije demonsko udovite, ve moralno,
estetski i intelektualno indiferentno prirodno bie. koje
postaje stvarno opasno samo onda kada je na svesni stav
prema njemu beznadeno pogrean. Opasnost od
nesvesnog raste u onolikoj meri, koliko potiskujemo. Ali u
onom trenutku kada pacijent zapone da asimiluje svoje
ranije nesvesne sadraje, smanjuje se i opasnost od
nesvesnog. Disocijacija linosti, straljivo razdvajanje
dnevne i none strane prestaje sa uznapredovalom
asimilacijom. Ono od ega se plae moji kritiari, naime
nadvlaivanje svesti od strane nesvesnog, upravo se
deava onda, kada je nesvesno potiskivanjem, pogrenim
tumaenjem ili obezvreivanjem ometeno u svojoj
kooperaciji sa sveu.
f
Osnovna greka u odnosu na bivstvo nesvesnog je
svakako ona, to se opte smatra da su njegovi sa-
draji jednoznani i snabdeveni nepromenljivim
predznacima. Ovo shvatanje je, po mome skromnom
miljenju, isuvie naivno. Dua kao samoreguliui
97
sistem je izbalansirana kao i ivot tela. Za sva eksce-sivna
zbivanja odmah i prisilno stupaju kompenzacije, bez njih
ne bi bilo ni normalne razmene materije ni normalne
psihe. U ovom smislu moe se uenje
kompenzaciji objasniti kao osnovno pravilo psihikog
ponaanja uopte. Isuvie malo ovde, dovodi do isuvie
mnogo tamo. Tako je i odnos izmeu sve-snog i nesvesnog
kompenzatoran. Ovo je jedno od najbolje potvrenih
praktikih pravila tumaenja snova. Pri praktinom
tumaenju uvek moemo korisno nabaciti pitanje: koji se
svesni stav kompen-zuje pomou sna?
Kompenzacija po pravilu nije samo iluziono
ispunjenje elje, ve injeninost koja je utoliko stvarnija
to se vie potiskuje. Kao to je poznato e ne prestaje
ako se potiskuje. Zbog toga sadraj sna treba ozbiljno
uzeti kao injeninost i kao takvog uvesti ga u svesni stav
kao saodredni faktor. Ako se to ne uini, onda se uporno
ostaje u onom ekscentrinom svesnom stavu, koji je i
uslovio nesvesnu kompenzaciju. U tom sluaju uopte se
ne moe predvideti kako treba dospeti do ispravnog suda
samom sebi i do uravnoteenog ivljenja.
Ako bi nekome palo na pamet a to je upravo ono
ega se plae moji kritiari da nesvesni sadraj stavi na
mesto svesnog, onda bi ovaj drugi bio, naravno, potisnut,
na koji nain bi se ranije svesni sadraj ponovo
kompenzatorno javio u nesvesnom. Time bi nesvesno
sasvim promenilo lik i postalo bojaljivo pristojno u
upadljivoj suprotnosti prema zadranom stavu. Smatra se
da nesvesno nije doraslo jednoj ovakvoj operaciji, iako se
ova neprestano deava i predstavlja njegovu
najkarakteristiniju funkciju. Zbog toga je svaki san
informacioni i kontrolni organ i stoga najdelotvornije
pomono sredstvo pri izgradnji linosti.
U nesvesnom po sebi i za sebe nisu nataloene
eksplozivne materije, osim ako neka ohola ili kukavika
svest nije tamo neto od takve materije potajno skrila.
Razlog vie da se tek tako ne prolazi pored nje!
Iz svih ovih razloga drim se heuristikog pravila da
sebi pri svakom pokuaju tumaenja sna postavim
pitanje: koji svesni stav se kompenzuje ovim snom? Na
ovaj nain kao to se vidi, san dovodim u najuu vezu sa
aktuelnim stanjem svesti; ak mogu da izriito tvrdim da
se san nikada, ak ni priblino sigurno, ne moe
protumaiti bez poznavanja svesne situacije. Samo iz
poznavanja svesne situacije mogue je odrediti koje
znaenje treba dodeliti nesvesnim sadrajima. San uopte
nije izolovani, od dnevnog ivota i njegovog karaktera
potpuno odseeni dogaaj. Ako nam tako izgleda, onda to
nije nita drugo do nae nerazumevanje, subjektivna
iluzija. U stvarnosti izmeu svesti i sna postoji najstroija
kauzalnost i najfinije odmereni uzajamni odnos.
Ovaj vaan postupak procene nesvesnih sadraja
eleo bih da ilustrujem primerom. Jedan mladi ovek
ispriao mi je sledei san: Moj otac odlazi od kue
njegovim novim kolima. On vozi vrlo nespretno tako da se
uzbuujem zbog njegove prividne gluposti. Otac vozi levo,
desno, napred, nazad, ime dovodA kola u opasan poloaj;
najzad nalee na neki zid, pri emu teko oteuje kola.
Van sebe od besa dovikujem mu da bi trebalo da se
ponaa pristojno. U tom trenutku moj otac se smeje i meni
postaje jasno da je on mrtav pijan. U osnovi ovog sna ne
nalazi se nikakav stvarni dogaaj ove vrste. Sneva je
siguran da se njegov otac, ak i kada bi bio pijan, nikada
ne bi ovako ponaao. On sam je voza, vrlo paljiv, u
odnosu na alkohol striktno umeren. naroito kada vozi;
on je u stanju da se preko svake mere uzbudi zbog
nespretne vonje ili sitnih oteenja kola. Odnos prema
ocu je pozitivan. On mu se divi, poto je neobino
uspean. Bez daljeg materijala pristupanog tumaenju
moe se rei da ovaj san prua krajnje nepogodnu sliku
njegovog oca. Dakle, u kom smislu je potrebno da
odgovorimo na pitanje znaaja ovog sna za sina? Da li je
njegov odnos prema ocu samo prividno dobar, dok se on
u stvarnosti sastoji od nat-kompenzovanih otpora? U tom
sluaju sadraju sna moralo bi se dati pozitivno znaenje,
to jest moralo bi se rei: To je va stvarni odnos prema
vaem ocu. Poto se ne mogu nai nikakve neurotske
dvosmislenosti, bilo bi nepravedno oseanja mladog o-
veka opteretiti tako destruktivnim mislima. Terapijski bi
to jednostavno bio promaaj.
Ako je, meutim, njegov odnos prema ocu stvarno
dobar, zato san onda mora da vetaki pronae tako
neverovatnu priu da bi diskreditovao oca? U nesvesnom
snevaa mora da postoji tendencija da produkuje jedan
ovakav san. Ako je tako, onda on gaji razne otpore, moda
iz zavisti ili inae nekih drugih manje vrednih motiva? Pre
nego to opteretimo njegovu savest, to je kod osetljivih
mladih ljudi prilino opasna stvar, radije bi trebalo da se
zapitamo ne zato, ve emu jedan takav san? U ovom
sluaju odgovor bi glasio: njegovo nesvesno oigledno eli
da degradira oca. Ako ovu tendenciju prihvatimo kao
kompenzatornu injenicu, onda smo prinueni da
donesemo zakljuak da je njegov odnos prema ocu ne
samo dobar ve ak isuvie dobar. On je u stvari ono to

Francuzi nazivaju fils papa. Otac je jo uvek potpuna
garancija njegovog ivota i sneva jo isuvie ivi ono to
ja nazivam provizornim ivotom. To je ak i njegova
posebna opasnost to od samog oca ne vidi svoju
sopstvenu stvarnost, zbog ega nesvesno potre vetaki
isforsiranu pogrdu da bi degradirao oca a time podigao
snevaa. Sigurno nemoralna procedura! Neuviavni otac
bi se uvao od toga, ali to je vanredno korisna
kompenzacija, poto sina goni u suprotnost ocu. bez koje
nikada ne bi dospeo do svesnog sagledavanja samoga
sebe.
Ovo poslednje tumaenje bilo je tano, i shodno tome
imalo je odgovarajui efekat, to jest dostiglo je spontanu
saglasnost snevaa a da pri tom nije oteena nijedna
stvarno postojea vrednost ni kod oca ni kod sina. Ovo
tumaenje, meutim, bilo je mogue samo pomou
briljivog rasvetljavanja celokupne
svesne fenomenologije odnosa otacsin.
Bez_pozna.-vanja svesne situacije stvarni smisao sna
ostao bi in suspenso.
Za asimilaciju sadraja sna je od najvee vanosti da
se ne ozledi ili ak uniti nijedna stvarna vred-nost svesne
linosti, jer u tom sluaju vie nikoga ne bi bilo ko bi
mogao da asimiluje. Zbog toga treba striktno paziti da
ostanu ouvane vrednosti svesne linosti, poto je
kompenzacija pomou nesvesnog de-lotvorna samo onda
kada sarauje sa integralnom sveu. Kod asimilacije se
nikada ne radi ili-ili. nego ili-i-ili.
Kao to je za tumaenje sna neophodno tano
poznavanje aktuelnog stanja svesti, isto tako je vano u
odnosu na simboliku sna uzeti u obzir filozofska,
religiozna i moralna ubeenja svesti. Praktiki je vrlo
uputno simboliku sna ne posmatra ti semiotski. to jest ne
kao znak ili simptom trajnog karaktera, ve kao stvarni
simbol, to jest kao izraz jednog u svesti jo neprepoznatog
niti pojmovno oformljenog sadraja i pored toga relativnog
u odnosu na aktuelno stanje svesti. Rekao
sam praktiki je uputno da se tako postupa, jer teorijski
ima relativno vrstih simbola, pri ijem tumaenju se
treba najstroije uvati da se dovode u vezu sa sadrajno
poznatim i pojmovno formulisanim stvarima. Ako nema
ovako vrstih simbola, onda se nita ne moe saznati
strukturi nesvesnog, poto u tom sluaju i ne postoji nita
to bi se nekako moglo obuhvatiti i oznaiti.
Moe izgledati udno to relativno vrstim simbolima
dodeljujem tako rei neodreeni sadrajni karakter. Da
nemaju ovakav karakter, onda ne bi bili simboli ve znaci
ili simptomi. Kao to je poznato Frojdova kola uzima
vrste seksualne simbole, to jest u ovom sluaju znake i
daje im naizgled definitivni sadraj seksualnosti. Na
alost, upravo je Froj-dov seksualni pojam neuveno
rastegljiv i nejasan u tolikoj meri da u datom sluaju sve
moe nai u njemu svoje mesto. Dodue re zvui nekako
poznato, ali njom obeleena stvar je isto toliko odreena
kao X, koje se preliva i neodreeno koleba izmeu eks
trema fizioloke aktivnosti lezda i najsuptilnijih iskra
duha. Zbog toga smatram da je bolje simbol oznaiti kao
nepoznatu, teko shvatljivu i u krajnjoj liniji nikada
sasvim odreenu veliinu, umesto da se priklanjam
dogmatskom ubeenju na osnovu iluzije da se poznatom
reju uvek oznaava i poznata stvar. Uzmimo za primer
takozvane falusne simbole, koji navodno ne treba da
obelee nita drugo do mem-brum. Posmatrano sa strane
psihe, meutim, i mem-brum je smisaona slika, kako
navodi Kranefelt (Kra-nefeldt) u jednom od novijih
radova,
2
za dalji, teko odredivi sadraj, kao to ni
primitivnim ljudima a ni starima, koji vrlo slobodno
raspolau falusnim simbolima, nikada nije palo na pamet
da falus, ritualni simbol, meaju sa penisom. Falus uvek
znai stvaralaku manu, neto izvanredno dejstveno, da
se posluim Lemanovim izrazom, lekovitu i plodonosnu
silu, koja se ekvivalentno izraava i kroz bika, magarca,
nar, Joni (enski polni organ), jarca, munju, konjsko
kopito, igru. magini snoaj na njivi, men-struaciju i
beskrajno mnogo drugih analogija isto kao u snu. Svim
analogijama, pa i seksualnosti, u osnovi je arhetipska
slika teko odredivog karaktera, kome je psiholoki
najblii primitivni simbol mane.
Svi ovi simboli su relativno vrsti, pri emu ni u
jednom konkretnom sluaju nemamo aprioristiku
sigurnost da bi simbol praktiki morao tako da se
protumai.
Praktiki zahtev moe biti sasvim drugaiji. Sigurno,
ako san treba da tumaim teorijski, to jest iscrpno
nauno, onda bismo morali ovakve simbole da dovedemo
u vezu sa arhetipom. Meutim, u praksi upravo to moe
biti greka, poto trenutna psiholoka situacija pacijenta
moda trai radije sve drugo do skretanje na neku od
teorija snova. Stoga je uputno u praksi pre svega
razmotriti kakav je relativni znaaj simbola u tom stanju
svesti, to jest sa simbolom postupati tako kao
da nije vrsto odreen. Drugim recima odreci se
predznanja i ubeenja.i radije
99
- Ko mpl ex und Myt hos .
istraivati ta te stvari znae za pacijenta. Samo po sebi
razumljivo da pri tom teorijsko tumaenje zastaje na pola
puta, po pravilu ak na samom poetku Ali ako se
praktiar isuvie bavi vrstim simbolima, potpuno potpada
istoj rutini i opasnom dogmatizmu, ili uslovljava da esto
sa tim prolazi pored pacijenta. Na alost, moram da se
odreknem toga da reeno ilu-strujem primerom, poto sam
primer zahteva takve podrobnosti, za ta ne bih imao
dovoljno vremena. Osim toga ovome sam publikovao ve
dosta materijala.
Vrlo esto ve u poetku terapijskog postupka nailazi
san, koji lekaru nadaleko otkrije celokupni program
nesvesnog. Ali iz praktikih razloga jo je nemogue
pacijentu razjasniti dublji znaaj sna. I ovde nas
ograniavaju praktiki obziri. Ovaj uvid lekaru omoguuje
poznavanje relativno vrstih simbola. Prognostiki i
dijagnostiki ovakav uvid moe biti od velike vrednosti.
Jednom su me konsultovali u sluaju jedne
sedamnaestogodinje devojke. Specijalista je izrazio
sumnju da se moglo raditi poetku progresivne miine
atrofije, drugi je bio miljenja da se radi histeriji. Zbog
ovog drugog miljenja pozvan sam na konsultaciju.
Somatski stvar je bila sumnjiva, ali stvarno je bilo
prisutno i dosta histe-rinog. Zapitao sam je snovima.
Pacijentkinja je odmah odgovorila: Da, imam strane
snove. Upravo sam sanjala kako nou dolazim kui.
Svuda je tiho. Vrata prema salonu su poluotvorena tako
da riim moju majku obeenu luster kako se njie na
hladnom vetru koji prodire kroz otvoren prozor. A zatim sam
sanjala kako je nou u kui nepodnoljiva buka. Proverila
sam zbog ega je to i otkrila da jedan divlji konj tri
po staiu. Najzad pronalazi izlaz u hodnik > skae kroz
prozor hodnika sa etvrtog sprata na ulicu. Sa uasom
posmatram kako je razmrskan ostao da lei na ploniku.'
Ve iz udnovatog karaktera snova nasluuje se neto
vano i neobino. Ipak i drugi ljudi ponekad imaju
straljive snove. Stoga moram neto blie razmotriti
znaenje oba glavna simbola majka i
konj. Mora da se radi ekvivalentima, poto oboje ine
isto. Oboje zavravaju suicidom. Majka je arhetip koji
ukazuje na poreklo, prirodu, pasivno stvaranje (otuda
materia), stoga je materijalne prirode, trbuh (materica) i
vegetativne funkcije, stoga je i nesvesno, prirodno i
nagonsko, fizioloko, telo u kome je ovek smeten i
sadran; poto je majka takoe i sud, uplja posuda (kao
i trbuh), nosea i hranijiva, ona psihiki izraava osnove
svesti. Sa biti-unutra ili biti-sadran povezani su tama,
no i strah (tesnac). Sa ovim napomenama, kao to vidite,
zahvatam veliki deo mitolokih i jeziko-istorijskih
varijacija pojma majke ili bitni deo pojma jin kineske
filozofije. To nije individualna tekovina
sedamnaestogodinje devcjke, ve kolektivno nasledno
dobro, s jedne strane jo ivo prisutno u govoru, a s druge
hereditarna struktura psihe i zbog toga se ponova moe
nai u svim vremenima i kod svih naroda.
Re majka, koja tako poznato zvui, odnosi se na
izgled na najpoznatiju individualnu majku, moju majku,
ali kao simbol na jednu pozadinu koja se uporno
suprotstavlja pojmovnoj formulaciji i koja bi se samo vrlo
neodreeno i tek nasluujui mogla oznaiti kao skriveni,
prirodni, telesni ivot, to je, meutim, ve isuvie usko i
iskljuuje mnoga neophodna sporedna znaenja. Psihika
prainjenica koja lei u osnovi ovog je neuveno
kompleksna i stoga se moe sagledati samo sa najireg
aspekta, pa i tada samo nejasno. Zbog toga su simboli i
potrebni.
Ako naeni izraz stavimo u san, sada tumaenje
glasi: Nesvesni ivot razara samog sebe. To je poruka
svesti svakome ko ima ui da uje.
Konj je iroko rasprostranjeni arhetip u mitologiji i
folkloru. Kao ivotinja zastupa neoveju psihu,
neljudsko, animalno, dakle psihiki nesvesno; zbog toga
su konji u. folkloru vidoviti a ponekad i govore. Kao
teglea marva u najblioj su vezi sa arhetipom majke
(Valkire koje nose mrtve junake u Val-hil, trojanski konj
itd.). Kao neto to se nalazi ispod oveka oni
predstavljaju trbuh i svet nagona koji iz njega zrai. Konj
je dinamika i prenosno sredstvo,
stoga oveka nosi kao nagon, ali- je isto tako kao nagoni
podloan panici, poto mu nedostaje vii kva-litet svesti.
Konj ima posla sa magijom, to jest sa iracionalnim,
arobnim dejstvom, naroito crni (odnosno noni) konji,
koji najavljuju smrt.
Kao to vidite konj je ekvivalenat majke sa lakim
skretanjem nijanse znaenja sa izvornog ivota na isto
animalni, telesni ivot. Ako ovaj izraz stavimo u tekst sna,
onda tumaenje glasi: animalni ivot razara samog sebe.
Iskazi oba sna su, dakle, skoro identini, pri emu se
drugi, kao to je po pravilu sluaj, izraava specifinije.
Primeujete posebnu finou sna on ne govori smrti
individue. Kao to je poznato ovek lako moe da sanja
sopstvenoj smrti, ali tada to nije ozbiljno. Ako stvarno
naznauje smrt, onda san govori sasvim drugaijim
jezikom.
100
Dakle, oba sna najavljuju teku organsku bolest sa
letalnim ishodom. Ova se prognoza uskoro potvrdila.
Sto se tie pitanja relativno vrstih simbola, to ovaj
primer moe pruiti priblinu ideju prirodi ovih simbola.
Njih ima beskrajno mnogo, od kojih se svi individualno
izdvajaju pomou suptilnih odstupanja u nijansi
znaenja. Nauno dokazivanje njihove prirode je mogue
samo pomou uporednog mitolokog, folkloristikog,
religijsko i jezikoistorij-skog istraivanja. Mnogo vie od
nae svesti otkriva se u snovima evolucija formiranja
bivstva psihe. U snu dolaze do rei njegove slike i nagoni
koji potiu iz najprimitivnije prirode. Stoga pomou
asimilacije nesvesnih sadraja ujednaavamo trenutni
svesni ivot koji ve po svojoj prirodi lako odstupa od
zakona prirode, sa ovim sadrajima i tako pacijenta
ponova dovodimo do njegove prirodne zakonomernosti.

Ovde sam izneo samo elementarna fakta. Okviri
predavanja ne dozvoljavaju da se ponovo saberu sve
potrebne ciglice tako da se izgradi pred vaim oima ona
graevina, koja nastaje prilikom svake pojedinane
analize nesvesnog i dovodi do konanog uspostavljanja
celokupne linosti. Put sukcesivne asimi-
lacije prua se daleko iza terapijskog uspeha koji bi mogao
da bude posebno interesantan lekaru. i konano vodi
dalekom cilju koji je moda prvi razlog ivljenja, naime do
potpunog ostvarenja celog oveka, do individuacije. Mi
lekari smo izgleda postali prvi svesni posmatrai ovog
tamnog prirodnog procesa. Ali mi po pravilu vidimo samo
bolesno izmenje-ni deo ovog razvitka i gubimo pacijenta
kada je izleen. Ali tek posle izleenja postoji stvarna
prilika da se prouava normalni proces koji se protee na
godine i decenije. Ako ovek ima neka znanja ciljevima
nesvesnih razvojnih tendencija i ako lekar ne crpi svoj
psiholoki uvid samo iz bolesne faze poremeaja, onda je
utisak zbivanjima u koje je svest stekla uvida
posredstvom snova manje zapleten i nerazumljiv tako da
se lake moe saznati na ta, u krajnjoj liniji, ciljaju
simboli. Po mome miljenju svaki lekar bi trebalo da bude
svestan injenice da svaki psihoterapijski postupak, a
posebno analitiki, prodire u jednu ciljanu povezanost i
zbivanje, as na ovom as na onom mestu, i da otkriva
pojedine faze ovog procesa koje izgledaju kao da su
protivurene u svom aktuelnom smeru. Svaka
individualna analiza pokazuje samo jedan deo
ili jedan aspekt osnovnog procesa, zbog ega kazuistika
poredenja najpre dovode do beznadenog haosa. Zbog
toga sam se ne tako nerado ograniio na elementarno i
praktino, poto je samo u najbliem kontaktu sa
svakodnevnom empirijom mogue doi do donekle
zadovoljavajuee sporazuma.


IX

ULIS MONOLOG




















Jung, Odabrana dela, III

ULIS MONOLOG
Naslov se odnosi na Dejms Dojsa (James Joyce) a ne na
domiljatog lutalicu Homerovog doba, koji je lukavstvom i
delom uspeo da izmakne neprijateljstvu i osveti bogova i ljudi i
da se posle munog putovanja vrati svom ognjitu. Dojsov
Ulis, Odisej, je u najstroijoj suprotnosti sa svojim antikim
imenjakom, nedelatna, samoopaajna svest, da, samo oko,
uvo, nos, usta, taktilni nerv, bez izbora i bez inhibi-cija
preputen zahuktanom, haotinom, luakom vodopadu
duevnih i fizikih datosti, a i ovo registru-jui skoro
fotografski.
Ulis
2
je knjiga iz koje buja i vrvi 735 dugih stranica;
vremenska struja od 735 sati ili dana ili godina, koje se sastoje
iz jednog jedinog, besmislenog naj-svakodnevnijeg dana, od
duboko beznaajnog 16. juna 1904, u Dablinu u kome se, u
sutini uzev, nita ne deava. Struja poinje u nitavilu i
zavrava u ni-tavilu. Jedna jedina, udovino duga, krajnje
zapletena i na uas itaoca nikada iscrpljena Strindbergov-
['] Ovaj esej, prvi put objavljen u Evropskoj reviji, nije nauna
rasprava. Ako ga uprkos tome uvrujem u zbirku Psiholoke rasprave,
onda je to zbog toga to je Ulis bitan i za nae vreme karakteristian
document humain a moj< miljenje tome je psiholoki dokument koji
pokazuje koju znaajnu ulogu u mojim delima igraju ideje u praktinu
primeni na konkretni materijal. Moj esej ne samo da j lien naunosti, ve i
svih didaktikih namera i zbog tog; italac treba da ga smatra samo
subjektivnim i neobavezno izraenim miljenjem. (Primedba autora).
2
Englesko izdanje, 10. izd. Pariz, 1928.
1 5
227
102
ska istina stotini ovekovog ivota? Moda sutini,
sigurno, meutim, deset hiljada povrina i njenih sto
hiljada osenenja. Koliko dopire moj pogled na ovih 735
strana nema smisaonih ponavljanja, ni jedno jedino
duevno ostrvo mira gde bi blagonakloni italac, opijen
seanjima, mogao da sedne da bi ponovo mogao da sa
zadovoljstvom razgleda preeni put recimo oko stotinu
strana pa makar to bilo samo seanje na jedno
najobinije mesto koje bi se u tekstu neoekivano ponovo
javilo; ne, nemilosrdna, neprekidna struja kulja, dok
njena brzina ili neprekidnost narasta, sve do poslednjih
40 stranica, ak do gubitka interpunkcije da bi dovela do
stranog izraza zaguujuu, do nepodnoljivosti prepunu
ili napetu prazninu od koje staje dah. Ova krajnje
bezna-dena praznina je osnovni ton cele knjige. Ona ne
poinje i ne zavrava samo u nitavilu, ona se i sastoji od
samih nitavila.
3
Sve je pakleno nitavno, kada se knjiga
posmatra sa ugla tehnikog umetni-kog dela, onda je to
upravo briljantan izrod pakla.'
Imao sam starog strica, koji je mislio sasvim
pra-volinijski. Jednom me je sreo na ulici i zapitao: Zna
li ime avo mui due u paklu? Poto nisam znao, on mi
ree: Puta ih da ekaju. To ree i nastavi svojim putem.
Ovoga sam se setio kada sam prvi put zaorao
kroz Ulisa. Svaka reenica je oekivanje koje se ne
ispunjava, najzad iz iste rezignacije ovek ne oekuje vie
nita i na svoj ponovni uas postepeno je siguran da je to
stvarno tano. Stvarno se ne deava nita, ne proistie
nita,
5

a ipak se od strane do strane provlai potajno
oekivanje nasuprot beznadenoj rezignaciji. Tih 735
stranica, koje ne sadre nita, ne sastoje se od belog,
istog papira, ve od natampanog, sitnog teksta. ovek
ita i ita, i smatra da razume ono to ita. Ponekad ovek
propada kroz neku va-
zdunu rupu u novu reenicu ali ovek se navikava na
sve kada je jednom dostigao pravi stupanj odanosti. Tako
sam i ja sa beznaem u srcu itao do 135. strane, pri
emu sam dva puta zaspao. Neuvena raznolikost
Dojsovog stila deluje jednolino i uspav-ljujue. italac
se ne sree ni sa im, sve se okree od njega i ostavlja mu
samo da blene za onim to je nestalo. Katkad oivi ali ne
zadovoljan samim sobom, ve ironino, sarkastino,
otrovno, prezirno, tuno, oajno, ogoreno i stoga
destruktivno privlai simpatije itaoca ukoliko spasonosni
san ne prekine ovo rasipanje energije. Dospevi do 135.
strane*, zapao sam u duboki san, posle razliitih
herojskih napora da se pribliim knjizi ili da joj
udovoljim kako se to obino kae. Kada sam se posle
dueg vremena probudio, moje miljenje se izbistrilo
toliko da sam poeo da knjigu itam od pozadi. Ova
metoda se pokazala primenljivom kao i uobiajena
metoda, to jest knjiga se moe itati i straga, poto u njoj
nema napred i nazad, nikakvo gore i dole. Sve je ve tako
bilo ili moe da bude u budunosti.
7
Konverzacija se sa
isto toliko uivanja moe itati ostrag, poto se time ne
teti poenta. Kao celina knjiga je uopte nema, a svaka
reenica je poenta. ovek moe da
Psihoterapeut, kao ja, uvek se bavi terapijom, pa i
sebe samog. Prenadraenost znai: Ti jo nisi sagledao
stvar. Zbog toga ovek treba da prati svoj bes i iri
naokolo ono to loe raspoloenje donosi: ta bezbrinost,
ta bezobzirnost u odnosu na dobrona-merni, shvatljivi,
dobroudni i pravini pokuaj
11
jednog obrazovanog,
inteligentnog predstavnika italake publike. Taj
solipsizam ide mi na nerve. To je, dakle, ta hladnokrvna
ogoljenost njegovog duha, koji izgleda da je potekao iz
3
Joyce to sam izraava (Work in Progress, u: transition, Pariz):
We may come, touch and go, from atoms and ifs, but we are presurely
destin
*
ed to be odds without ends.
Curtius (James Joyce und sein Ulysses,
*
Zrich, 1929) naziva
Ulis knjigom Lucifera... To je delo Antihrista.
Curtius: Metafiziki nihilizam je substancija Dojso-vog
dela.
* arobna rei sa kojom sam utonuo u san nalazi sc na str. 134.
dole i 135. gore. Ona glasi: that stony effigy in frozen music, horned
and terrible, of the human form di-Dine, that eternal symbol of
wisdom and prophecy tohich, it aught that the imagination or the
hand of sculptor has toroupht in marble of soultransfigured and of
soultransfi-purinp deserves to live, deserves to live. Ovde sam
sanjivo okrenuo jo jednu stranicu i pogled mi se zaustavio na
sle-deem mestu: a man supple in combat: stonehorned,
stone-bearded, heart of stone. Reenica se odnosi na Moj ija koga
nije zasenila mo Egipana. Ove reenice su sadrale narko-tikum
koji je iskljuio moju svest, poto su podstakle u meni jo nesvestan
tok misli koji je samo remetio svest. Kako sam kasnije otkrio, ovde
mi je prvi put zasvetlela spoznaja autorovog stava i konane ideje
njegovog dela.
7
Vrhunac dostie u: Work in progress. Carola Giedion--Welcker
pogodno kae: Stalno dolazee ideje obuene u veito promenljivo i
menjano ruho projektovane u apsolutno irealnu sferu. Vreme,
prostor. (Neue Schweizer Rundschau, Zrich. 1929).

epohe gmizavaca zabavljanje u i sa sopstvenom
utrobom kameni ovek, upravo onaj Moj sije kamenih
rogova, kamene brade i skamenjene utrobe, koji u
okamenjenom spokoj-stvu okree lea kako Pantenonu
tako i minulom blagostanju i na taj nain bezbono vrea
najlepa oseanja itaoca.
Iz ovog okamenjenog podzemnog sveta izranja vizija
peristaltine, zmijoliko ustalasane pantljiare, koja deluje
jednolino zbog svog veitog stvaranja proglotida. Dodue,
nijedna proglotida ne lii sasvim na drugu, ali su ipak do
zamene sline. U svakom, pa i najmanjem odseku knjige
Dojs je sam a istovremeno jedini sadraj poglavlja. Sve je
novo i uvek prisutno od poetka. Kakva vezanost za
prirodu! Kakvo bogatstvo i kakva dosada! Dnjs mi .je
dosadan dp suza, ali to jg opaka, "pag"a >?) icoju ne
bi mogla da rodi ni najzlobnija banalnost. To je dpsada
prirode^, pusto zavijanje vetra oko grebena Hebrida,
izlazak i zalazak sunca u Sahari, um mora sasvim
tano, kako Kuri jus kae motivi Vagnerove muzike a
ipak veito ponavljanje. Uprkos zapanjujue raznolikosti
kod Dojsa ima (nenamernih?) motiva. On, moda, ne bi
eleo da ih ima; poto kauzalnost kao i finalnost u
njegovom svetu nemaju ni prostora ni smisla, isto onoliko
malo kao i vrednosti. Motivi su neizbeni, oni su kostur
svih duevnih zbivanja pa ma kako se ovek trudio da
zbivanju ispije duu, to Dojs konsekventno i ini. Sve se
pojavljuje kao da je bez due, sva topla krv je ohlaena i u
elinom egoizmu protiu zbivanja i to kakva zbivanja!
U svakom sluaju nita prijatno, radosno, puno nada-nja,
ve sivo, odvratno, grozno, patetino, tragino i ironino,
sve doivljaji mrane strane, u toj meri ha-otini da se
povezanost motiva mora traiti lupom. A ipak ovi postoje,
najpre u obliku nepriznatog -sentimenta line prirode,
ostaci na silu presecene istorije mladosti; ruine istorije
duha uopte koja eks-hibicionistiki nudi 'zablenuto
mnotvo nemilosrdno ogoljenih bivstvovanja. Religijska,
erotska i porodina predistorija ogledaju se na mutnim
povrinama struje dogaaja; pa ak raspad njegove
linosti postaje oigledan u banalno-materijalnom
oseajnom oveku Blumu i skoro gasovitom,
spekulativnom duhovnom oveku Stivenu Dedalu, od
kojih prvi nema sina a drugi oca.
Moe postojati neki tajni poredak ili saobrae-nost
poglavlja u ovom pogledu postoje na izgled osnovane
sumnje
18
u svakom sluaju ove su tako dobro skrivene
da u poetku nisam nita zapazio od svega toga. Moja
razdraena nemo se uopte nije ni interesovala za to, isto
toliko malo koliko i za jednolinost bilo koje prosene
ljudske komedije.
Ulis, koga sam ve 1922. godine imao u rukama i
posle ne tako dugog itanja razoarano i ljutito odbacio,
dosauje mi i danas kao onda. Ali zato piem njemu?
Ovo bih isto tako malo uradio kao bilo kom obliku
surrealisme (ta je surralisme?) koji prevazilazi moj um.
Piem Dojsu poto me je izdava neoprezno zapitao ta
mislim njemu, odnosno Ulisu, kome su, kao to je
poznato, jo podeljena miljenja. Neosporno je jedno da
je Ulis knjiga od deset izdanja i da se njen autor as die u
zvezde as proklinje. Ali on stoji u centru diskusije i zbog
toga u svakom sluaju znai fenomen, pored koga psiho-
logija ne bi trebalo da proe bez daljnjega. Dojs ima
znatnog uticaja na savremenike. A to je injenica to sam
se najpre najvie interesovao za Ulisa. Da je ova knjiga
neujno i bez traga nestala u dubinama zaborava, sigurno
je vie ne bih vraao izdano me je ljutila, malo me
zabavljala, meutim, uglavnom mi je znaila preteu
dosadu; naime, plaio sam se da ona raa negativnu
stvaralaku ud, poto je na mene delovala samo
negativno.
Ali ja sam pun prediibeenja. Ja sam psihijatar a to
znai profesionalnu predubeenost naspram svih
psihikih pojava. Ali opominjem itaoca da to nije tano:
ovekova prosena tragikomedija, hladna, tamna strana
bitisanja, muno sivilo psihikog nihilizma su moj
svakodnevni hieb, izvedena melodija, bljutava i bez drai.
Ne potresa me i ne obuzima me nita od toga, poto
isuvie esto moram profesionalno da pomaem takvim
kukavnim stanjima. Ja moram stalno da inim neto
protiv toga i da samilost pruim samo tamo gde mi ovek
ne okree lea. Ulis mi okree lea. On nita ne eli; on
hoe da svoju beskonanu melodiju dalje peva do u
beskonanost, melodiju koju poznajem do presienosti,
zajedno sa stalno ponavljanim sistemom lankovitog
vegetativnog miljenja i delatnou mozga ogranienim
samo na opaanje, stanje koje hoe da potvrdi samo sebe i
ne pokazuje nikakvog nastojanja rekonstrukciji. (italac
se osea neprijatno prevarenim). Destruktivno izgleda da
je postalo samo sebi cilj.
Ali ne samo to, ve i simptomatologija! Isuvie
poznato zvui: to su beskrajni spisi duevnih bolesnika
11
11
Up. Curtius, 1: c, p. 25, i Gilbert, 1. c.
Curtius: Autor je izbegao sve ono to bi itaocu moglo da
olaka razumevanje.
104
koji raspolau fragmentarnom sveu i zbog toga pate od
totalne nekritinosti i atrofije vrednosti. Ali na mesto toga
esto se javlja povienje ulne delatnosti; najbriljivije
posmatranje, fotografsko pamenje opaanja, ulna
radoznalost, put spolja i unutra i prevaga retrospektivnih
motiva i resentimenta, de-lirantna meavina subjektivno
psihikog sa objektivnom stvarnou, prikaz koji svojim
neologizmima, fragmentarnim citatima, zvunim i
govornim asocijacijama, abruptnim prelazima i
smisaonim prekidima uopte ne obraa ni najmanje
panje na kaoca uz atrofiju oseanja
13
koja ne preza ni
od jedne besmislenosti, ni od kakvog cinizma. Laiku nee
biti
'* Gilbert. 1. c., p. 12 govori hotiminom smanjiva nju
oseanja.
naroito teko da sagleda analogiju izofrenog psihikog
stanja sa onim u Ulisu. Slinost je ak tako opasna da e
nezadovoljni italac lako odbaciti knjigu sa dijagnozom
izofrenija. Psihijatru je analogija frapantna; pa ipak on
e istai da upadljivo nedostaje
Za duevno bolesne prnHi^lrtg IfaraVtpritti^ati mair -----------------
stereotipia Ulis je sve drugo, samo ne jednolian u smislu
ponavljanja. (To nije opreno ranije reenom. Covek
uopte ne moe rei neto protivureno Ulisu). Izlaganje
je konsekventno i teno, sve je pokretno a nita nije
fiksirano. Celinu nosi podzemna, iva reka, koja pokazuje
jedinstvene tendencije i najstro-iji izbor; nepogreivi znak
postojanja jedinstvene, line volje i ciljno usmerene
namere. Duhovne funkcije se ne pojavljuju spontano i
bezizborno, ve pod-leu najstroijoj kontroli. Uvek i
svuda su forsirane funkcije opaanja, percepcija i
intuicija, dok su isto tako konsekventno potiskivane
funkcije donoenja suda, miljenje i oseanje. Ovi
poslednji se pojavljuju samo kao sadraji, kao objekti
opaanja. Opta je tendencija istai zasenenu sliku duha
i sveta, upr-kos estom neostvarenom iskuenju da se
podlegne iskrsloj lepoti. To su crte koje se ne mogu nai
kod obinog duevnog bolesnika. Ostao bi nam, dakle,
jo neobini duevni bolesnik. Ali za ovog psihijatru ne-
dostaju kriterijumi. Duevna nenormalnost moe biti i
zdravlje neshvaeno od prosene pameti ili nadmona
duhovna snaga.
Nikada mi ne bi palo na pamet da izjavim da
je Ulis izofreni produkt. Osim toga time ne bismo nita
dobili, poto elimo da saznamo zato Ulis ima tako veliki
uticaj, a ne da li je autor izofren u lakem ili teem
stepenu. Ulis je isto toliko malo bolesni produkt kao cela
moderna umetnost. On je u najdubljem smislu
kubistian, budui da se crte stvarnosti rastvara u
nesagledivo kompleksnu sliku, iji je osnovni ton seta
apstraktne stvarnosti. Kubizam nije bolest ve tendencija
da se stvarnost prikae groteskno predmetno ili isto tako
groteskno apstraktno. Ovome je samo analogija klinika
slika izofrenije, budui da izofreni bolesnici na izgled
imaju istu tendenciju da otuuju stvarnost, ili
obrnuto, da se otuuju od stvarnosti. Kod njega
svakako po pravilu ovo nije primetna namera, ve
simptom koji nevoljno proistie iz prvobitnog
raspada linosti u line fragmente (takozvani
autonomni kompleksi). Kod modernog umetnika
nije individualna bolest ta koja prouzrokuje ovakvu
tendenciju, ve pojava odreenog doba. Ona ne slua
individualni impuls, ve kolektivno strujanje, koje
sigurno nema svog izvora neposredno u svesti, ve
mnogo pre u kolektivno nesvesnom moderne psihe.
Poto se radi kolektivnoj pojavi, ona se identino
odraava na naj razlici ti ja podruja, u slikarstvu kao
u literaturi, u skulpturi kao u arhitekturi. (Uostalom
karakteristino je da je duhovni otac ove pojave bio
stvarni duevni bolesnik van Gog).
Sakaenje lepote i smisla pomou groteskne
stvarnosti ili pomou isto tako groteskne
nestvarnosti kod bolesnika je posledina pojava
razaranja njegove linosti, dok je kod umetnika
stvaralaka namera. Daleko od toga da u svom
umetnikom stvaranju doivi izraz razaranja svoje
linosti, moderni umetnik upravo u razorenom
nalazi jedinstvo svoje umetnike linosti.
Mefistofelovski preobraaj smisla u besmisao, lepote
u runou, besmisao koji skoro bolno lii smislu i
upravo draesna lepota runog, izraavaju
stvaralaki in, koji u slinom opsegu jo nije
doi-vela istorija duha, iako ovaj in po sebi i za sebe
nije nita principijelno novo. Neto slino zapaamo
u perverznom menjanju stila Amenofisa IV, u glupoj
simbolici jagnjenceta prvanjeg hrianstva, u jad-
nom ljudskom obliju prerafaelistikog primitivizma
i u pretrpanim arama razmahanog baroka. Uprkos
krajnje razlinosti sve ove epohe imaju unutranju
srodnost to su stvaralaka vremena inkubacije, iji
je smisao nedovoljno objanjen pomou kauzalnog
posmatranja. Ovakve kolektivne psiholoke pojave

otkrivaju svoj smisao samo onda, kada se
po-smatraju kao anticipacije, to jest teleoloki.
Epoha Amenofisa (EHNATON) je kolevka
mono-teizma, koji se odrao u svetu zahvaljujui
jevrejskoj tradiciji. Varvarski infantilizam ranog
hrianstva nije znaio nita drugo do preobraaj Rimske
imperije u boju dravu. Primitivni ljudi su prava pret-
hodnica odreene, iz sveta nestale jo u ranoj antici,
neuvene telesne lepote. Barok je poslednji ivi crkveni
stil koji u svom samounitenju najavljuje nat-kriljavanje
srednjovekovnog dogmatskog duha naunim duhom.
Jedan Tiepolo, koji ve dostie opasnu granicu slikarskog
prikaza, posmatran kao umetnika linost uopte nije
sluajna pojava, ve radi u stvaralakoj celovitosti na
razlaganju koje je postalo neophodno. Tuenje ranih
hriana od umetnosti i nauke, to svojevremeno za ove
ljude nije znailo gubitak, ve ljudsku dobit.
Zbog toga ne samo Ulisu ve i njemu duhovno
srodnoj umetnosti smemo da pripiemo pozitivnu
stvaralaku vrednost i smisao. U odnosu na ruenje
dosadanjih kriterij uma lepote i smisla Ulis natkri-ljava
sve do sada postojee. On vrea pridolo oseanje, on
brutalizuje dosadanja oekivanja od smisla i sadraja, on
je poruga svake sinteze. Bilo bi zlona-merno u njemu ak
i tragati za bilo kakvom sintezom ili uoblienou, poto
bi se u tom sluaju ako bi polo za rukom da se dokau
tako nemoderne tendencije Ulisu mogla dokazati
osetljiva estetska greka. Sve to ovek ima da izgrdi
u Ulisu samo dokazuje njegov kvalitet, poto grdi iz
resentimana nemodernog koji nee da sagleda ta mu
bogovi jo milostivo skrivaju.
Ono to se ne moe ukrotiti, ono neuhvatljivo, ono
to je kod Niea nabreklo u dionisikom preobi-lju i
preplavilo njegov psiholoki intelekt, najzad, se u istom
obliku sree u modernoj umetnosti. Cak i najtamnije
faze Fausta I I , pa ak Zaratustra i Ecce Homo ele da
ovako ili onako preporue svet. Ali tek su moderni postigli
da stvore umetnost poleine ili poleinu umetnosti, to jest
onu umetnost koja se vie ne preporuuje niti glasno a jo
manje tiho, koja konano jasno govori zbog ega u stvari
vie nee da sara-uje, koja govori sa onom upornom
protuvoljom, koja se kod svih prethodnika modernoga (ne
zaboraviti
Helderlina!) dodue bojaljivo ali primetno ometajui
pomaljala i dovodila do raspadanja starih ideala.
Sigurno je nemogue jasno sagledati emu se radi
samo na osnovu posmatranja pojedinanih podruja.
Nemamo posla samo sa jednim jednokratnim udarom koji
je usledio negde na odreenom mestu, ve sa skoro
univerzalnim preslojavanjem modernog oveka, koje
oigledno potresa ceo stari svet. Poto, na alost, ne
moemo da sagledamo budunost, to ne znamo koliko jo
u najdubljem smislu te rei pripadamo srednjem
veku. Ako smo posmatrano sa vie osmatranice
budunosti jo do uiju za-glibljeni u srednji vek, onda
me to ne bi udilo, jer samo takvo stanje stvari moglo bi
da objasni zato postoje knjige ili umetnika dela
tipa Ulisa. To su preko svake mere drastina purgativa
ije bi potpuno dejstvo bilo pucanj u prazno da ne nailazi
na odgovarajui uporan i skriven otpor. To je odreena
vrsta psiholokih drastinosti koje imaju smisla samo
tamo gde se radi najilavijem ili najvrem materijalu.
Sa Frojdovom teorijom imaju zajedniko to to fanatinom
jednostranou podrivaju vrednosti koje su i tako ve
malo uzdrmane.
Na izgled od skoro naune objektivnosti, delom ak
koristei nauni renik, Ulis je stvarno nena-uno
jednostran, on je ista negacija. Ali kao takav stvaralaki.
On je stvaralaka destrukcija, nikakva herostratska
gluma, ve ozbiljan trud da se stvarnost, bilo kakva da je,
poturi pod nos savremenicima, ne zlonamerno ve sa
nedunom naivnou umetnike objektivnosti. Knjiga se
mirno srne nazvati pesimi-stikom i ako se na krajnjem
kraju, otprilike na po-slednjoj strani kroz oblake probija
spasilaka sve-tlost. To je samo jedna strana protiv 734,
koje su sve izrasle iz pakla. Tu i tamo svetluca po koji
divan kristal u crnoj kaljuzi, pri emu i nemodernom
moe biti jasno da je Dojs umetnik koji moe to kod
dananjih umetnika ni u kom sluaju nije samo po sebi
razumljivo koji je ak. majstor; ali majstor koji se iz
viih ciljeva skrueno liava svojih mogunosti. Dojs je i
u preokretu (ne meati sa konvertovanjem) ostao
poboni katolik svoj dinamit uglavnom koristi za crkve
ili za inae od crkve stvorene ili njom uplivisane
psiholoke strukture. Njegov protiv svet je
visokosrednjovekovna, sasvim provincijska, eo ipso
katolika atmosfera Erina, koja grevito pokuava da
osvoji svoju politiku samostalnost. Iz svih zemalja
kojima je pisano u Ulisu autor je verno i netremice
posmatrao majku crkvu i Irsku, koristei stranu zemlju
samo kao sidro koje mora da osigura njegov brod pred
vrtlozima njegovih irskih reminiscencija i resentimenata.
Ali svet ga bar u Ulisu nije nikada dostigao, ak ni
kao utljiva pretpostavka. Ulis ne trai svoju Itaku, ve
106
naprotiv on ini oajnike napore da se oslobodi svog
irskog roenja.
Zapravo jedno samo lokalno interesantno raanje,
koje je ostali svet moglo da ostavi hladnim. Ali ono nas ne
ostavlja hladnim. Lokalni fenomen izgleda da je vie ili
manje univerzalan, sudei po njegovom savremenom
dejstvu. Dakle, on mora da sasvim odgovara
savremenicima. Mora da postoji Zajednica Moderne, koja
je toliko brojna da su njeni lanovi uspeli da od 1922.
godine progutaju deset izdanja Ulisa. Knjiga mora da im
neto kazuje, moda ak neto i otkriva, neto to pre
toga nisu znali i nisu oseali. Njima knjiga nije bila
pakleno dosadna, ve ih je podstakla, osveila, pouila,
preobratila ili obrnuto, oigledno prenela u neko prijatno
stanje koje je omoguilo itaocu da bez mrnje paljivo
proita knjigu od 1. do 735. strane i to bez fatalnih
napada pospanosti. Zbog toga podozrevam da
srednjovekovna, katolika Irska ima meni do sada
nepoznato, beskonano vee prostranstvo nego to je dato
na obinim geografskim kartama. Taj katoliki srednji vek
sa svojom gospodom Dedalusom i Blu-mom izgleda da je
tako rei univerzalan, to jest mora da postoje klase koje
su, kao Ulis, toliko vezane za lokalni duh da je Dojsu bio
potreban eksploziv da bi probio njihovu hermetiku
izdvojenost. Ubeen sam da je tako jo uvek smo
duboko u srednjem veku. Tu nema ta da se drmusa.
Zbog toga su bili potrebni takvi negativni proroci kao
Dojs (ili Frojd) da bi predrasudama ispunjenim
srednjovekovnim sa-vremenicima predoili stvarnost.
Ovaj gigantski zadatak naravno da bi loe ispunio
onaj ko sa hrianskom blagonaklonou nevoljno
pokuava da zaustavi pogled na tamnoj strani sveta. To bi
dovelo do sasvim neangaovane izlobe. Ne Dojs je u
tome majstor ovo otkrovenje mora da se odvija sa
odgovarajuim stavom. Jedino na taj nain se izaziva igra
negativnih emocionalnih snaga. Ulis pokazuje nain na
koji se mora izvriti Nieov zahvat sramotnog
skrnavljenja hrama. On to ini, hladno i stvarno, toliko
bezbono, kako sam Nie nije ni sanjao. A sve ovo sa
tihom, ali skroz tanom pretpostavkom da fascinantno
dejstvo lokalne duhovnosti nema nikakva posla sa
razumom ve samo sa emocijama. Covek ne treba da se
zbuni pomislivi da Dojs pokazuje jezivo pust, bezboni i
bezduni svet i da je zbog toga neshvatljivo ako je neko u
stanju da iz njegove knjige izvue bilo kakvo osve-enje.
Ma kako zvualo udno, ipak je tano da je Ulisov
svet bolji od onog sveta koji je beznadeno vezan za
turobnost svog lokalnog roenja. Ako i pretee zlo i
destruktivno, ipak ono ivi u svetlu pored ili ak moda
iznad dobrog, davnanjeg dobrog, koje se, meutim u
stvarnosti pokazuje kao netrpeljivi tiranin, kao
iluzionistiki sistem predrasuda, koji uasno suava
mogue carstvo stvarnog ivota i na sve one, potinjene
ovakvom sistemu, vri trajno nepodnoljivo nasilje nad
miljenjem i saveu. Pobuna robova u moralu bio bi
Nieov moto za Ulisa.

Spasenje za potinjenog je
objektivno upoznavanje svog sveta i svog bivstvovanja.
Kao to se i salonski boljevik raduje svom neobrijanom
licu, tako je i sputani duh srean kada jednom moe
objektivno da kae kako je u njegovom svetu. Dobro delo
je za-slepljenom podariti tamu a beskrajna pustinja je raj
za sunja. Za srednjovekovnog oveka znai naprosto
iskupljenje da jednom vie ne bude lepo, dobro i razumno;
jer za oveka senke ideali nisu stvaralaka dela niti
svetionici na visokim brdima, ve uvari
stege i reda i zatvori, neka vrsta metafizike policije, prvobitno
izmudrovana gore na Sinaju od strane Mojsija, tiranskog voe
horde, a zatim spretnim blefom nametnuta oveanstvu.
Kauzalno posmatrano Dojs je rtva katolikog autoriteta,
teleoloki, meutim, reformator kome je privremeno dovoljna
negacija; protestant koji do daljnega ivi od svog protesta. Ali
za Modernu je karakteristina atrofija oseanja koja se, shodno
iskustvu, sree kao reakcija uvek tamo gde je bilo prisutno
suvie a posebno suvie lanog oseanja.
Bezoseajnost Ulisa dozvoljava zakljuak beznadene
sentimentalnosti. Da li je ovek danas stvarno jo tako
sentimentalan?
Opet pitanje na koje bi trebalo dati odgovor iz jedne daleke
budunosti. Uostalom imamo nekog oslonca za tvrdnju da
obmana naih sentimenata po-seduje sasvim nedoline
proporcije. Pomislite samo na upravo katastrofalnu ulogu
popularnih sentimenata u vreme rata! Pomislite samo na nau
takozvanu humanost! Kako je svaki pojedinac bespomona
rtva svog sentimenta, ali rtva koja nije vredna aljenja,
tome bi zapravo najvie mogao da kae psihijatar.
Sentimentalnost je nadgradnja brutalnosti. Bezoseajnost je
tome odgovarajua protivpozi-cija, koja neminovno pati od istih

nedostataka. Uspeh Ulisa dokazuje da i njegova bezoseajnost
deluje pozitivno, zbog toga se mora zakljuiti da postoji viak
sentimenta, ije priguivanje individui izgleda podnoljivo. Ja
sam isto tako duboko ubeen da nismo ogrezli samo u
srednjem veku ve i u sentimentalnosti, i da zbog toga moramo
smatrati sasvim shvatljivim ako se pojavi prorok
kompenzatorne bezoseaj-nosti nae kulture. Proroci su uvek
nesimpatini i po pravilu imaju loe manire. Ali ponekad oni
pogaaju. Kao to je poznato ima velikih i malih proroka;
kojima pripada Dojs, tome e odluiti istorija. Umetnik je
razglasnik duevnih tajni njegove epohe, nevoljno, kao svaki
pravi prorok, ponekad nesvestan kao mesear. On uobraava
da govori iz samoga
: Jung. Odabrana rlela. Ill

241
sebe, ali duh epohe je vodi njegovih rei a ono to ovaj
kae jeste, jer dejstvuje.
Ulis je document humain naeg vremena i jo vie
on je tajna. Dodue, tano je da on moe osloboditi
duhovno podjarmljene, a da njegova hladnoa moe da
zaledi do sri sentimentalnost, pa ak i normalna
oseanja. Ali ova lekovita dejstva ne iscrpljuju njegovo
bie. Da je samo zlo kumovalo delu je interesantan ape^u,
ali nije dovoljan. Unutra je i ivot, a ivot nikada nije
samo zlo i razaranje. Dodue sve to najpre moemo
obuhvatiti u knjizi je negativno i razorno, ali ovek
nasluuje neto neshvatljivo, neku tajnu svrhu to joj
daje smisao a samim tim i dobro. Da li bi ovaj areni tepih
satkan od rei i slika na kraju trebalo da bude
simbolian? Za ime sveta, ja ne mislim na alegoriju, ve
na simbol kao izraz neshvatljive bivstvenosti. Kada bi to
bilo simbolino, onda bi skriveni smisao morao bilo gde da
zasvetluca kroz udnovatu grau, tu i tamo morali bi da
zabruje zvui koje je ovek nauo u drugim vremenima i
na drugim mestima, pa bilo to u retkim snovima ili
tamnim mudrostima zaboravljenih naroda. Ova
mogunost se ne moe osporiti, ali ja za nju nisam naao
klju. Naprotiv, knjiga mi izgleda da je napisana sa
najveom svesnou; to nije nikakav san niti otkrovenje
nesvesnog. Cak je sa izrazitijom na-mernou i sa
iskljuivijom tendencijom nego to je Nieov Zaratustra ili
Geteov Faust II. To je svakako razlog zbog
ega Ulisu

nedostaje simbolini karakter. ovek dodue
nasluuje arhetipsku pozadinu; iza Dedalusa i Bluma
stoje veite figure duhovnog i ulnog oveka, ga Blum
verovatno prekriva u ovo-stranost upletenu Animu, sam
Ulis bio bi junak ali delo ni na koji nain ne cilja na ove
pozadine ve upravo dalje od toga, u najiru i najjasniju
svesnost. Knjiga oigledno nije simbolina i nee da bude
ni pod kojim uslovima. Ako bi uprkos tome bila simbo-
lina u izvesnim partijama, onda bi to znailo da je
uprkos najveem oprezu probilo autorovo nesvesno. Jer
simbolino znai da u objektu, bio on duh ili svet,
skriveno postoji neshvatljiva, mona sutina, i
ovek ini uzaludan napor da izvan njega postojeu tajnu
svrsta u neki izraz. U ovu svrhu on mora da se posveti
objektu svim svojim duhovnim snagama i da prodre kroz
sve svetlucave opne da bi na svetio dana izneo zlato,
ljubomorno skriveno u nepoznatim dubinama.
Ali najpotresnije u Ulisu je da se iza hiljada opni
nita ne skriva, da se on ne obraa ni svetu ni duhu i da
hladno kao mesec, posmatrajui sa ko-smikih daljina,
14

puta da se odvija komedija postojanja, bivstvovanja i
proticanja. Ja se uistinu nadam da Ulis nije simbolian,
jer bi inae promaio svoj cilj. Kakva bi to morala biti
straljivo uvana tajna koja je sa besprimernom
briljivou skrivana na 735 nepodnoljivih strana? Bolje
ovek da ne gubi vreme i trud u besplodnom kopanju za
blagom. Iza toga ne srne biti niega jer bi inae naa svest
bila ponovo uvuena u duh i svet, ponavljajui u venost
Mrs. Dedalusa i Bluma, zaluena od deset hiljada
povrina. To upravo Ulis eli da sprei; on eli da bude
oko ija mo vienja slabi i raste sa mesecom, svest
odvojena od objekta, neosvojena niti od bogova niti od
pohote, koju ne vezuje ni ljubav ni mrnja, ni ubeenje ni
zabluda. Ulis ne kae ali on to ini: izdvajanje svesti
1
* je
cilj koji se nazire iza maglene zavese ove knjige. To je
svakako tajna nove svesti sveta, koja e biti jasna onome
ko nije savesno proitao 735 strana, ve 735 dana svoj
svet i svoj duh posmatrao Ulisovim oima. Ovaj vremenski
period treba shvatiti simbolino vreme, vremena i
polu-vreme potrebno je da bude dovoljno dugo vre-
mena, neodreenog trajanja, u kome se odvija preo-
braaj. Izdvajanje svesti homerovski velian-
14
Gilbert, 1. c, p. 406: ... posmatrajui kosmos tako
rei okom bojim.
15
Gilbert, 1. c, takoe podvlai ovo izdvajanje. On kae
na str. 11: Vedro izdvajanje odreuje dranje pesnika. (Iza
rei vedro morao bih staviti znak pitanja). Sve duhovne
ili materijalne, uzviene ili bezvredne injenice za umetni-
ka imaju istu vrednost. Ovo izdvajanje, koje je isto tako
apsolutno kao i ravnodunost prirode prema njenim stvo-
renjima, svakako je jedan od uzroka Ulisovog realizma.
108
16

243
stveni stradalnik Odisej, plovei kroz klanac mora izmeu
Scile i Haribde, izmeu lavirinata duha i sveta u
dablinskom paklu izmeu oca Don Kon-mia i
vicekralja Irske izguvana cedulja koju odmah ponovo
bace a koja otpliva niz Lifej: Elijah... skiff, light crumpled
throwaway, sailed eastward by flanks of ships and
trawlers, amin an archipelago of corks beyond new
Wapping street past Benson's ferry, and by the
threemasted schooner Rosevean from Bridgewater with
bricks."
1
Ovo izdvajanje svesti, ova depersonalizacija linosti,
da li to moe biti Itaka Dojsove Odiseje?
Moe se pomisliti da u svetu samih nitavila
pre-ostaje jedino Ja, Dejms Dojs. Ali niste li primetili da
se meu svim tim kobnim senkama Ja sree jedno jedino
stvarno Ja? Sigurno, svaka figura u Ulisu je nenadmano
stvarna, one i ne mogu biti drugaije nego to su; one su
to u svakom pogledu a ipak nemaju Ja, nijednu akutno
svesnu, ljudsku centralnu taku, ono Ja-ostrvo optoeno
toplom krvlju srca, koje je, iako tako maleno, ipak toliko
ivotno vano. Svi ti Dedalusi, Blumovi, Harisi, Lini,
Maligani i ve kako se zovu, svi oni govore i kreu se kao
u zajednikom snu, koji nigde ne poinje i nigde se ne
zavrava, koji je zato samo tu to ga sanja Niko,
nevidljivi Odisej. Niko ne zna, a ipak svi ive zato to ih
jedan Bog poziva da ive. Takav je ivot i zbog toga su
Dojsove prilike tako stvarne vita som-nium breve. Ali
ono Ja, koje ih sve obuhvata, nigde se ne pojavljuje. Niim
se ne izdaje, niti kroz neki sud, ni kroz kakav udeo, niti
kroz antropomorfizam. Uopte se ne moe nai Ja
stvaraoc ovih prilika. Izgleda kao da se rasplinuo u
bezbrojne figure Ulisa." A ipak ili naprotiv upravo zato sve
i svako, ak i izostala interpunkcija zavrnog poglavlja,
sve je sam Dojs. Njegova osloboena, posmatraka svest,
koja
P. 239.
" Kao to sam Dojs kae (A Portrait of the Artist Young
Man): Umetnik koji stoji kao Bog stvaranja u ili iza ili s onu stranu ili
iznad svog dela. nevidljiv je i bez _soDstvenos ivota, ravnoduan i
isti nokte.
bezvremenski skup dogaaja od 16 juna 1904. godine
odsutno obuhvata jednim pogledom, mora da je za ovu
pojavu rekla: Tat twam asi to si ti ti u viem smislu
ne ja, ve Sopstvenost (Selbst) poto samo Sopstvenost
obuhvata Ja i Ne-Ja, donji svet, utrobu, imagines et
lares i nebo.
Kada itam Ulisa, uvek mi se pred oima javlja
kineska slika Jogina, koju je objavio Vilhelm (Wilhelm), iz
ije glave izlazi 25 oblija.
1
" Ova slika ilu-struje duevno
stanje Jogina koji namerava da se oslobodi svoga Ja, da bi
preao u potpunije, objektivnije stanje bivstvovanja, u
stanje usamljenog, mirnog meseevog koluta, u
sat-it-ananda, pojam postojeeg nepostojanja
poslednji cilj istonjakog puta spasenja, dragoceni biser
mudrosti Indije i Kine, traen i slavljen milenijumima.
Zguvana cedulja koja se odmah ponovo baca < pliva
prema Istoku. Ova cedulja se tri puta sree u Ulisu, svaki
put tajanstveno skopana sa Elijasonv (Ilija). Dva puta se
najavljuje: Dolazi Ilija. I stvarno on se pojavljuje u sceni
burdelja (koju Mari Middleton Murry s pravom
uporeuje sa valpur-gijskom noi) gde na amerikom
slengu saoptava tajnu cedulje: Boys, do it now. God's
time is 12.25. Tell mother you'll be there. Rush your order
and you play a slick ace. Join on right here! Book through
to eternity junction, the nonstop run. Just one word more.
Are you a god or doggone clod? If the second advent came
to Coney Island are we ready? Florry
1
* Christ, Stephen
Christ, Zoe Christ, Bloom Christ, Kitty Christ, Lynch
Christ, it's up to you to sense that cosmic force. Have we
cold feet about he cosmos? No. Be on the side of the
angels. Be a prism. You have that something within, the
higher self. You can rub shoulders with a Jesus, a
Gautama, an Ingersoll. Are you all in this vibration? I say
you are. You once nobble that, congregation, and a buck
joy ride to
IH
Wilhelm und Jung: Das Geheimnis der Goldenen Blte.
' Fiori (Florry). Zoe (Zoe) i Kiti (Kitty) su tri burdelj-ske kurve,
ostale Stivenove saputnice.
heaven becomes a back number. You got me? It's a
lifebrigtener, sure. The hottest stuff ever was. It's the
whole pie with jam in. It's just the cutest snappiest line
out. It is immense, supersumptuous. It restores. -
Vidi se ta se ovde desilo: osloboenje ljudske a time
i skopano pribliavanje boanskoj svesti osnova
najvieg umetnikog uinka Ulisa avolski se izobliava
u pijanoj jazbini burdelja kada se njena misao javi u
ljuturi tradicionalnog obrasca rei. Ulis, patnik i lutalica,
ezne za svojim rodnim ostr-vom, za samim sobom,

budui da se probija kroz pometnju 18 poglavlja
oslobodivi se budalastog sveta iluzija, posmatrajui iz
daleka bez uzimanja uea. Na taj nain postie upravo
ono to su postigli Hristos ili Buda, naime pobedu nad
budalastim svetom, osloboenje od suprotnosti, to je bila
i Fausto-va tenja. I kao to se Faust rastapa u viem en-
skom, tako i u Ulisu ga Blum, koju Stjuart Dilbert
(Stuart Gilbert) s pravom naziva ozelenelom zemljom, ima
poslednju re u njenom monologu lienom interpunkcije i
njoj je dodeljena milost da posle svih kretavih avolskih
disonanci zabruji harmoninim zavrnim akordom.

Ulis je stvaralaki Bog u Dojsu, pravi demiurg, kome
je polo za rukom da se oslobodi uplitanja u svoj kako
fiziki tako i duhovni svet i da taj svet po-smatra sa
osloboenom sveu. Prema ljudima Doj-sov Ulis se
odnosi kao Faust prema Geteu, kao Za-ratustra prema
Nieu. Ulis je vie Sopstvenost, koja se iz slepog
ostvarenja sveta vraa u boanski zaviaj. U celini u knjizi
ne nastupa Ulis, sama knjiga je Ulis, mikrokosmos u
Dojsu, svet Sopstvenosti i Sopstvenost sveta u jednom.
Ulis se moe vratiti samo onda kada je elom svetu
okrenuo lea, duhu kao i fizisu. Tu zapravo lei dublja
osnova Ulisove slike sveta: To je 16. juni 1909,
najsvakodnevniji i najobiniji dan ovoga sveta, u kome e
beznaajno potencijalni ljudi neumorno rei i poiniti
besciljne
Jo Podvukao Jung, p. 478.
stvari bez nekog poetka i to sneno i snevano, pakleno,
ironino, negativno, runo i avolski, pa ipak tano to
je slika sveta koja oveka moe navesti na rune snove ili
prouzrokovati kosmiko raspoloenje pepeljave srede, ili
moda ono oseanje stvaraoca sveta na dan 1. avgusta
1914. Prema optimizmu sedmog dana stvaranja Demiurgu
mora da je bilo teko da se 1914. dalje identifikuje sa
svojim stvorenim delom. Ulis je pisan od 1914. do 1921.
godine nikakvog osnova za neku posebno vedru sliku
sveta a jo manje povoda da se ovaj svet zagrli sa puno
ljubavi (ali i od tada ne!). Stoga nikakvo udo to je stva-
ralac sveta u umetniku ocrtao negativnu sliku njegovog
sveta, tako negativnu, tako blasfemino negativnu da je
cenzura anglosaksonskih zemalja morala da sprei
skandal proti vurenosti sa iz vesta j em stvaranja sveta,
tako da je jednostavno zabranila Ulisa! Tako je pogreno
shvaeni demiurg postao Odisej koji trai zaviaj.
Od oseanja u Ulisu ne moe se nai mnogo ta, to
je sigurno prijatno svakom esteti. Ali postavimo da Ulisova
svest nije bila mesec, ve Ja u posedu trezvenog razuma i
oseajnog srca, onda put kroz 18 poglavlja ne bi bio samo
nezadovoljstvo, ve pravi put patnje, a uvee bi ovaj
lutalica, pokoren i oajan zbog sve bede i sveg besmisla
ovog sveta, pao u zagrljaj Velike Majke koja znai poetak
i kraj ivota. U Ulisovom cinizmu krije se veliko saaljenje,
trpljenje jednog sveta koji nije dobar i nije lep, koji je, jo
gore od toga, beznadean, poto se valja kroz ve-ito
ponavljanje svakodnevnih jednolinih dana, nosei sobom
svest u svojoj ludoj igri kroz sate, me-sece, godine. Ulis se
odluio za rez koji treba da razdvoji vezu svesti od njenog
objekta. On se oslobodio uea, uplitanja, opsena i zbog
toga moe da se vrati. On je vie od samo subjektivnog,
linog izraavanja miljenja; poto stvaralaki genije
nikada nije jedan, ve mnogi,

on u tiini due govori mno-
gima, iji je on smisao i sudbina isto tako kao i
umetnikov.
Sada mi izgleda kao da sve negativno, hladnokrvno,
bizarno banalno, groteskno infernalno da sve to
predstavlja vrlinu Dojsovog dela, zbog koje bi se ono
trebalo slaviti. Strahovita dosada i uasna monotonija
jednog neiskazno bogatog, bezbroj puta face-tiranog jezika
u poglavljima koja se unjaju kao pantljiara, epski su
velianstveni, prava Mahabha-rata nedovoljnosti jednog
ljudskog okastog sveta i njegovih budalasto avolskih
osnova. From drains, clefts, cesspools, middens arise on
all sides stagnant fumes." I u ovoj kaljuzi se ogledaju
skoro sve najvie i poslednje religijske ideje u blasfeminoj
izo-blienosti kao u snovima. (Zemljak i Ulis koji ivi u
velegradu je Kubinova Druga strana Alfred
Kubin: Andere Seite).
Ovo mogu da prihvatim i dobrovoljno jer se ne moe
osporiti. Naprotiv, ak pojava eshatologije u skatologiji
potvruje Tertulijanovu istinu: Anima naturaliter
Christiana. Ulis se pokazuje kao dobar antihrist i time
dokazuje postojanost svog katolikog hrianstva. On ne
samo da je hrianin ve budista, ivaista i
gnostiar (With a voice of waves) . . . White yoghin of the
Gods. Occult pimander of Hermes Trismegistos. (With a
voice of whistling sea-wind). Punarjanam patsypunjaub! I
won't have my leg pulled. It has been said by one: beware

the left, the cult of Shakti. (With a cry of
stormbirds). Shakti, Shiva! Dark hidden Father!... Aum!
Baum! Pyjaum! I am the light of the homestead, I am the
dreamery creamery butter.
i
Najvee i najstarije duhovno dobro, neizgublje-no ni
u nizinama otpadne jame, zar to nije dirljivo i znaajno?
To nije rupa u dui kroz koju spiritus divinus konano
moe da izdahne svoj ivot u svet smrada i prljavtine.
Stari Hermes, otac svih jere-tikih stranputica, tano je
zakljuio: Kako gore, tako dole. Stiven Dedalus,
vazduni ovek ptije glave, nalazi se u smrdljivom glibu
zernljine utrobe kada namerava da pobegne iz suvie
vazduastog
l
Ul ysses, scena u javnoj kui. p.
412. Ulysses, p. 48'.
248
vazdunog carstva i sree poglavara koji ponovo bei u
podzemlje. I tako beim na najdalji l kraj sveta... a
zavrna reenica je dokazna snaga Ulisove blasfemije.
1
*
Jo bolje: Blum, ulno, perverzno i impotentno njukalo,
u dubini prljavtine doivljava ono to mu se do tada
nikada nije desilo preobra-enje u bogooveka. Jo
jedna radosna vest: kada su se izgubili veiti znaci
nebeskog svoda, onda se na zemlji ponovo nalazi svinja
koja trai gomoljice; poto su one neunitivo i trajno
utisnute kako u gornjem tako i u donjem svetu, ne mogu
se uvek nai u od Boga prokletoj, mlakoj sredini.
Ulis je apsolutno objektivan i apsolutno poten i zbog
toga pouzdan. Covek moe imati poverenja u njegovo
svedoanstvo koje najavljuje mo i nitavnost duha i
sveta. Sam Ulis je smisao, ivot i stvarnost, u njemu je
ukljuena stvarna fantazmagorija duha i sveta, ljudi i
stvari. Ovde bih eleo da postavim jedno pitanje
gospodinu Dojsu: Da li ste pri-metili da ste vi predstava,
zamisao, moda Ulisov kompleks? Da on na sve strane,
kao hiljaduoki Argus, stoji oko vas i da vam je smiljao
svet zajedno sa antisvetom, da bi imali objekte, bez kojih
uopte ne bi mogli biti svesni svoga Ja? Ne znam ta bi
ce-njeni autor odgovorio na ovo pitanje. To me se, na
kraju krajeva, uopte ne treba da tie i uopte ne treba da
me brine ukoliko hou da se na svoju ruku bavim
metafizikom. Ulis naime daje podsticaja oveku na to,
kada sagledamo kako on iz makrohaos--kosmosa istori je
sveta precizno izdvaja mikro-kos-mos dablinskog 16. juna
1904. i preparira ga ispod staklene ploe, sa svim
njegovim ukusnim i neukusnim pojedinostima i opisuje
ga sa zapanjujuom akribijom, kao posmatra koji uopte
ne uestvuje u svemu tome. To su ulice, to su kue,
parki za etnju stvarni gospodin Blum se brine svom
pre-duzeu za oglase, stvarni Stiven se bavi aforistikom
filozofijom. Ne bi bilo uopte nemogue da gospodin Dojs
lino iskrsne u vidnom polju na nekom od da-blinskih
okova. Zato ne? T on je isto tako stva-
ss Verovatno aluzije na Psalm 139, 79, i Ulis, p. 476.
ran kao i gospodin Blum, zbog toga bi se i on mogao
uloviti, preparirati i opisati (na primer kao Portrait o f the
Artist as a Young Man).
Dakle, ko je Ulis? On je svakako simbol onoga to je
rezime, jedinstvo svih pojedinanih pojava celog Ulisa, Mr.
Bluma, Stivena, Mrs. Blum ukljuujui i . Dejms
Dojsa. Zamislimo samo: stvorenje koje nije samo
bezbojna kolektivna dua sastavljena od neodreenog
broja goropadnih i meusobno ne-pripadnih individualnih
dua, ve sastavljeno i od kua, vozila, crkava, reke Lifej,
vie javnih kua i jedne zguvane cedulje na putu ka
moru, a koje uprkos tome poseduje opaajnu i
reproduktivnu svest. Ova neizmislivost drai na
spekulacije, naroito zbog toga to ovek i onako ne moe
nita dokazati i po-sledino srne samo da nagaa. Moram
priznati da sumnjam da je Ulis, kao opsenija
Sopstvenost, subjekt, koji pripada svim tim objektima
ispod staklene ploe, bie, koje tako ini kao da je ono Mr.
Blum ili tamparija ili zguvana cedulja, a u stvarnosti
ono je ipak the dark hidden Father svojih objekata. Ja
sam onaj koji rtvuje i rtvovani a u govoru podzemlja: I
am the light of the homestead, I am the dreamery
creamery butter. Ako se sa ljubavnim zagrljajem obrati
svetu, onda c veta ju svi vrtovi! O and the sea .. . crimson
sometimes like fire and the glorious sunsets and the
figtrees in the Alameda gardens yes and all the queer little
streets and pink and blue and yellow houses and the
rosegardens and the jessamine and geraniums and
cactuses. . ., ali ako joj okrene lea dalje se odvija pusta
svakidanjica labi tur et labetur in omne volubilis
aevum (tee dalje i tee, i veito e tei
Horacije, Pisma, 1, 2, 43).
Prvo je demiurg u tatini stvorio svet koji je bio
sasvim po njegovoj zamisli; ali kada je pogledao navie,
video je svetlost koju nije stvorio. Na to se vratio tamo gde
je bio njegov zaviaj. Ali kada je ovo uinio, njegova
muka stvaralaka snaga preobrazila se u ensku revnost
tako da je morao da prizna:


Nedo vol jnost
Ovde postaje dogaaj;-
Neopisivost,
Ovde je izvrena;
Veito ensko
Vue nas navie.
Ispod staklene ploe na zemlji koja je duboko dole u
Irskoj, u Dablinu, Eccles Street 7, u svojoj postelji,
pospan, 17. juna 1904. oko dva sata po ponoi poruuje
glas oputene Mrs. Blum: O and the sea the sea crimson
sometimes like fire and the glorious sunsets and the fig
trees in the Alameda gardens yes and all the queer little
streets and pink and blue and yellow houses and the
rosegardens and the jessamine and geraniums and
cactuses' and Gibraltar as a girl where I was a Flower of
the mountain yes when I put the rose in my hair like the
Andalusian girls used or shall I wear a red yes and how
he kissed me under the Moorish wall and I thought well
as well him as another and then I asked him with my eyes
to ask again yes and then he asked me would I yes to say
yes my mountain flower and first I put my arms around
him yes and drew him down to me so he could feel my
breasts all perfume yes and his heart was going like mad
and ves I said yes I will Yes.
M
Ulisu, ti si stvarno pobona knjiga za prema
objektu pobonog, i od objekta prokletog belog oveka! Ti
si exercitium, askeza, muni ritual, magijska procedura,
osamnaest paralelno ukljuenih alhe-mijskih retorti u
kojima e se sa kiselinama, otrovnim parama, hladnoom
i vatrom izdestilisati ho-munkulus jedne nove svesti sveta!
Ti ne kae nita i nita ne poverava, Ulise, ali ti
deluje. Penelopa vie ne treba da tka beskrajnu odoru,
ona se sada eta po zemaljskim vrtovima poto se njen
suprug vratio sa svih lutanja. Jedan svet je nestao
i nastade nov.
Post scriptum: Ulis kao lektira ve napreduje u
snoljivim granicama.
* L. c, p. 735.
112

POSTAJANJU LINOSTI
Oslanjajui se neto slobodnije na jedan Geteov stih
esto se citira:
Najvea srea dece ove zemlje
Jeste samo linost.
2
a time i iskazuje miljenje da
krajnji cilj i najjaa elja svega lei u razvitku one
celovitosti ovekovog bia, koju oznaavamo
kao linost. Odgajanje linosti danas je postalo vaspitni
ideal nasuprot stan-dardizovanom kolektivnom ili
normalnom oveku, forsiranom od strane opte
masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske injenice da su
velika, osloboa-vajua dela svetske istorije proistekla od
vodeih linosti a nikada od uvek sekundarne, trome
mase, kojoj je ak i za najmanji pokret vazda potreban de-
magog. Razdragani pokli italijanske nacije upuen je
dueu, a jadikovke drugih nacija oplakuju odsustvo
velikog voe.' enja za linou je postala stvarni
problem, kojim se danas bave mnogi umovi, nasuprot
ranijim vremenima, kada je samo jedan jedini naslutio
ovo pitanje, Fridrih Siler (Friedrich Schiller) ija su pisma
estetskom odgajanju od svog nastanka naovamo
apsolvirala vie od stotinu godina literarnog trnoruiinog
spavanja. Mirno mo
2
West-stlicher Diran. Buch Suleika.
8
Otkako je napisana ova reenica i Nemaka je nala svog
firera.
113
emo tvrditi da sveto rimsko carstvo nemake nacije nije
primetilo Fridriha Silera kao vaspitaa. Nasuprot tome
furor teutonicus se obruio na pedagogiju, to jest na
vaspitanje dece, bavei se dejom psihologijom,
pronalazei infantilno u odraslom oveku i na taj nain od
detinjstva stvorio tako vano stanje za ivot i sudbinu
oveka da su sasvim gurnuti u stranu stvaralaki
znaaj i mogunosti ivota odraslih. Cak se nae doba
ushieno slavi kao era dece. Ovo bezmerno proirenje i
irenje dejeg vrtia istovremeno ide sa potpunim
previanjem vaspitne problematike koju je genijalno
naslutio Siler. Niko ne osporava vanost detinjstva niti ga
pak potcenjuje, isuvie su jasna teka, esto trajna
oteenja nastala zbog glupavog vaspitanja u kui a
kasnije koli i isuvie je neodbaciva neophodnost
razumnih pedagokih metoda. Meutim, ako ovek hoe
ovo zlo da stvarno dohvati u njegovom korenu, onda se
ozbiljno mora postaviti pitanje: kako je dolo do
toga i kako to da je i danas jo sluaj da se primenjuju
glupe i ograniene vaspitne metode? Ipak, oigledno i
jedino stoga to ima glupih vaspitaa, koji nisu ljudi ve
personificirani automati odreene metode? Ko_jeli
da \aspitava, treba da je sam vaspitan. Danas jo uvek
praktikovano uenje napamet i mehanika primena
metoda uopte nije vaspitanje, niti za dete. ni za samog
vaspitaa. Nepreetano se govori tome da dete mora biti
odgajano u linost. Ja se, naravno, divim ovom visokom
vaspitnom idealu. Ali ko odgaja te budue linosti? To su
na prvom i najvanijem mestu obini, nekompetentni
roditelji, koji su esto i sami celog ivota polu ili sasvim
deca. Ko e najzad oekivati od svih tih obinih roditelja
da budu linosti, i ko je

ikada mislio na to da smisli
metode kojima bi se linost mogla usaditi roditeljima?
Zbog toga se, prirodno, vie oekuje od pedagoga, od
obrazovanog strunjaka, koji je estito upuen u psi-
hologiju naime u gledita ovih ili onih, esto di-
jametralno suprotnih miljenja tome kakve su
ve-rovatno osobine deteta i kako ih treba tretirati. Za
mlade ljude, koji su pedagogiku odabrali za svoj i-
votni poziv, pretpostavlja se da su i sami vaspitani Niko
verovatno nee tvrditi da su istovremeno svi listom i
linosti. Oni su sve u svemu imali isto defektno vaspitanje
kao i deca koju treba da vaspitava-ju, i po pravilu su isto
toliko malo linosti kao i ova deca. Na vaspitni problem
uopte pati od jednostranog ukazivanja na dete koje se
treba vaspitati kao i od isto tako jednostranog
zatakavanja neodgojeno-sti odraslih vaspitaa. Sa
zavrenim studijama svako sebi izgleda kao kompletno
vaspitan, jednom reju kao odrastao. On sebi mora ovako
da izgleda, on mora imati vrsto ubeenje svoje
kompetentnosti, da bi mogao da izdri borbu za
egzistenciju. Sumnja i nesigurnost deluju paraliui i kao
prepreka koja upio-pauje neophodno poverenje u
sopstveni autoritet i ini ga profesionalno nesposobnim.
njemu hoe da se uje da moe i da je siguran u sebe a ne
da sumnja u sebe i u svoju nadlenost. Kompetencija je
bezuslovno prokletstvo strunjaka.
Svako zna da ovo nisu idealne prilike. Ali one su u
datim uslovima, cum grano salis najbolje mogue. Covek
uopte ne moe da sagleda kako bi mogle biti drugaije.
Od prosenog vaspitaa naprosto se ne moe oekivati
vie nego od prosenih roditelja. Ako su dobri strunjaci,
onda ovek sa njima mora biti zadovoljan isto onako kao i
sa roditeljima koji svoju decu vaspitavaju na najbolji
mogui nain.
Bolje je visoki ideal odgajanja linosti ne
prime-njivati na deci. Jer ono to se obino podrazumeva
pod linost, naime odreena psihika celovitost,
sposobna za otpor i nadarena snagom, je ideal odra-
slog, kojeg ovek hoe da doturi detinjstvu u dobu kada
jo nije svestan problema svoje takozvane zrelosti ili to
je jo gore kada ga svesno izbegava. Naime, ja
sumnjam da nae savremeno pedagoko i psiholoko
oduevljenje za decu ima nepotenu na-meru: govori se
detetu, ali se pri tom misli na dete u odraslom. U
odraslom se, zapravo, krije dete, veito dete,
1
jedno jo
uvek jormirajue ali nikada komple-
17 Juni>. Odabrana dela, III

257
tirano dete kome su stalno potrebni nega, panja i
odgajanje. To je deo ovekove linosti, koji tei da se
razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti ovek naeg
vremena udaljen je kao nebo od zemlje. U priguenoj
slutnji svog defekta on se dokopao vaspitanje deteta i
oduevljava se dejom psihologijom na osnovu omiljene
4
Up. Jung und Kerenyi: Das gt t l i che Ki nd i Ein-f hr i t ng
i n das Wes en der Myt hol ogi e.

pretpostavke da u njegovom sop-stvenom vaspitanju i
dejem razvitku mora da je neto ilo naopako, neto to
se moe izgladiti u slede-im generacijama. Ova namera
je, dodue, dostojna hvale, ali se razbija psiholoku
injenicu da na de-tetu ne mogu korigovatiTujenu"
greku koju jo uvek i sam inim. Prirodno da deca nisu
toliko glupa, kako to mislimo. Ona isuvie dobro
primeuju ta je pravo a ta nije. Andersenova bajka
kraljevoj novoj odei sadri besmrtnu istinu. Koliko ro-
ditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci
utede iskustvo koja su sami morali da iskuse u
de-tinjstvu. A kada bih ih zapitao: Ali da li ste sigurni da
ste prevazili ove greke?, oni bi bili sasvim ubeeni da
su kod njih sva oteenja davno korigo-vana. Ali u
stvarnosti to nije bio sluaj. Ako su kao deca bili odgajani
isuvie strogo, oni su svoju sop-stvenu decu upropaivali
neukusnom, neverovatnom tolerancijom; ako su im u
detinjstvu bila uporno skrivana izvesna ivotna podruja,
onda su svojoj deci otkrivali ista ta podruja sa istom
takvom upornou i prosvetiteljski. Oni su, dakle, padali
samo u drugu krajnost, najjai dokaz traginog daljnjeg
postojanja starih grehova! To su potpuno previali.
Sve ono to elimo da promenimo kod dece, treba
najpre da paljivo proverimo da to nije neto to bi bilo
bolje promeniti u nama, tako, na primer, na pedagoki
entuzijazam. Moda je to namenjeno nama. Moda
pogreno shvatamo pedagoku potrebu, poto bi nas
neprijatno podsetila na to da smo i sami jo uvek na neki
nain deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje.

U svakom sluaju izgleda mi ova sumnja bezu-slovno
umesna ako se eli da se ve deca odgajaju kao linosti.
Linost je klica u detetu, koja se po-
gfppgnn revija .^ | ' <9*"
Rp7
od-
Ttd'Wt&Ti, ceioritosti i sazreranja ne ispoljava se nijedna
linost. Ove tri osobine ne mogu i ne treba da budu svojstvene
detetu, jer bi ono sa njima bilo lieno detinjstva. Od deteta bi
postao neprirodno, prerano sazreli, odrastao ovek-surogat. Ali
ovakve monstrume ve je izvelo moderno vaspitanje, naime u
onim sluajevima gde su roditelji uloili pravi fanatizam, stalno
i uvek da ine sve najbolje za svoju decu i da ive samo za
nju. Ovaj tako esti ideal sasvim spreava roditelje u njihovom
sopstvenom razvitku, a osposobljava ih da svoje sopstveno naj-
bolje nameu deci. Ali ta j u stvarnosti ovo takozvano
najbolje, to je ono to su roditelji u velikoj meri zapustili kod
sebe. Na taj nain deca se pod-stiu na rezultate koji roditelji
nikada nisu postigli. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne
nakaznosti.
Linost ne moe da odgoji niko ko je sam nema. I ne dete,
ve samo odrastao moe da dostigne linost kao zreli plod ovom
cilju usmereuog ivotnog rsda. dostizanju linosti lei nita
manje do najbolji mogui razvitak celine jedne posebne jedinke.
Uopte se ne moe sagledati koliki je beskrajni broj uslova
neophodno ispuniti da bi se ovo postiglo. Za to je potreban ceo
ljudski ivot sa svim svojim biolokim, socijalnim i psihikim
aspektima. Linost je najvie ostvarenje uroenog svojstva
posebnog ljudskog bia. Linost je delo najvie ivotne
hrabrosti, apsolutna potvrda individualnog postojanja i
naj-uspenije prilagoavanje na univerzalnu datost uz najveu
moguu slobodu sopstvenog odluivanja. Nekoga za to odgajiti
izgleda mi da nije mala stvar. To je svakako najvei zadatak,
koji je postavio moderni duhovni svet. Opasan zadatak odista,
opasan u svom opsegu koji nije ni priblino naslutio ak ni
Siler, koji se prvi usudio da proroki zadre u ovu problematiku.
On je isto toliko opasan kao smeli i bezobzirni poduhvat prirode
da enama preputa raanje dece. Da li bi bilo zloinako
prometejsko ili pak lu-ciferovsko stavljanje na kocku, kada bi
se neki nad-ovek drznuo da u svojoj retorti stvori
homunkulusa,
17

259
koji bi se razrastao do hebrejskog Golema? A ipak ne bi
uinio nita vie od onoga to priroda svakodnevno ini.
Nema nijedne ljudske grozote i nenormalnosti koja nije
bila u krilu voljene majke. Kao to i sunce sija iznad
pravednih i nepravednih i kao to se nosea i majka
dojilja sa istom ljubavlju stara deci bojoj i deci sotone,
ne vodei rauna mogunim posledicama, tako smo i mi
delovi ove udne prirode, koji, kao i ona, u sebi nosimo
nesagledivo. ^ Linost se razvija tokom ivota iz teko ili
pak sasvim nejasno dokuivog klicinog zaetka, i tek kroz
naa dela postaje oigledno ko smo. Mi smo kao sunce
koje hrani ivot zemlje i stvara svakojake lepote, ret-kosti i
zla: mi smo kao majke koje u krilu nose nepoznatu sreu i
patnje. Mi najpre ne znamo kakva su u nama dela ili
nedela. kakva sudbina, kakva dobra i kakva zla: i tek
115
jesen moe pokazati ta je za-sejano u prolee, i tek je
uvee jasno ono to je poelo ujutru.
Linost kao potpuno ostvarenje celovitosti naeg bia je
nedostian ideal. Meutim, nedostinost nika-da nije
protiviazlog protiv ideala, jer ideali nisu nita drugo do
putokaz a nikada cilj.
Kao to dete mora da se razvija da bi se vaspita-valo,
tako i linost mora prvo da se razvija pre nego to moe
biti podvrgnuta odgajanju. I ovde ve poinje opasnost.
Imamo posla sa neim nesagledivim. mi ne znamo kako i
kuda e se razvijati postojea linost, a dovoljno smo
nauili od prirode i stvarnosti da s pravom budemo
nepoverljivi. Cak smo od strane hrianske nauke odgajani
u veri u prvobitno zlo u ljudskoj prirodi. Ali ak i takvi,
koji vie ne dre do hrianske nauke, prirodno da su
podozrivi i straljivi u odnosu na mogunosti koje lee u
njihovim osnovama. Cak i prosveeni, materijalistiki psi-
holozi kao Frojd daju nam vrlo neprijatnu ideju usnulim
duevnim ponorima ovekove prirode. Stoga skoro
predstavlja pravu smelost ak i zaloiti neku dobru re za
razvitak linosti. Ali ovekov duh skriva bezbroj
udnovatih protivurenosti. Mi slavimo sveto
materinstvo a ne mislimo da ga okrivimo za sve ljudske
nakaze, kao teke prestupnike, opasne duevne bolesnike,
idiote i bogalje svake vrste, koji se isto tako raaju. Ali
poduzima nas najtea sumnja kada ovekovoj linosti
treba da omoguimo slobodni razvitak. Pa onda bi bilo
sve mogue, kae se. Ili se ponovo podgrejava maloumni
prigovor individualizma- . Individualizam nikada nije bio
prirodni razvitak, vec neprirodna uzurpacija,
neprilagoena, impertinentna poza, koja svoju prazninu
esto dokazuje slomom pred najmanjim tekoama. Ovde
se .mi drugom.'
Niko, naime, ne razvija svoju linost zato to mu je
neko rekao da bi bilo korisno ili pametno da to ini.
Priroda nikada >ije ulivala strahopotovanje pomou
dobro smiljenih saveta. Samo kauzalno de-lotvorna
prisila pokree prirodu, takoe i ovekovu. Nita se ne
menja bez nude, a najmanje ovekova linost. Ona je
udovino konzervativna, da ne kaemo inertna. Samo
najopasnija nevolja moe da je pojuri. Tako se i razvitak
linosti ne pokorava nijednoj elji, nijednom nareenju i
nijednom pogledu, ve samo nevolji; njoj je potrebna
motiviua prisila unutranje ili spoljanje sudbine. Svaki
drugaiji razvitak bio bi individualizam. Zbog toga prigovor
individualizmu znai prostaku pogrdu, ako se on
stavlja prirodnom razvitku linosti.
Kao nigde drugde ovde vae rei: Mnogo zvanih,
malo odabranih, poto je razvitak linosti iz njenih
klicinih zaetaka do potpune svesnosti milostinja a
istovremeno i prokletstvo njena prva po-sledica je
svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazlinosti i
nesvesnosti stada. To je usamljivanje, i za to nema
utenije rei. Od toga ne oslobaa nikakvo, pa ma koliko
uspeno prilagoavanje ili ma kako glatko uklapanje u
postojei poredak, nikakva porodica, nikakvo drutvo i
nikakve pozicije. Razvitak linosti je takva srea da se
mora skupo platiti. Ali onaj ko najvie govori razvitku
linosti, najmanje misli posledicama od kojih se
uasavaju ve i manji umovi.
Razvitak linosti je meutim vie od
strahovanja od nenormalnih stvorenja ili usamljivanja, on
je i vernost sopstrenom ZgftTrTlU.
Umesto rei vernost ovde bih najradije koristio grku
re Novoga zaveta, naime , koja se pogreno prevodi
sa verovanje. Re zapravo znai pove-renje, poverljiva
lojalnost. Vernost sopstvenom. zako^ nu je poverenje u
ovaj zakon, lojalna istrajnost i po- . verljivo nadanie.
prema tome stav kakav treba da imareligiozan ovek
naspram Boga. Uvde postaje juno kako iz pozadine naeg
problema izranjaju uasno teke dileme naime, linost
se nikada ne moe razviti a da ovek svesno i sa svesnom
moralnom odlukom ne izabere sopstveni put. Ne samo
kauzalni motiv, nuda, ve i svesna moralna odluka mora
da pozajmi svoju snagu procesu razvitka linosti. Ako
nedostaje prvo, naime nuda, onda bi takozvani razvitak
bio samo akrobatika volje; ako nedostaje drugo, naime
svesna odluka, onda se razvitak zadrava_u__ tupim,
nesvesnim automatizmima}. ovek se, meu- J tim,
moralno moe odluiti za sopstveni put samo onda, kjida
ga smatra najboljim. Ako se bilo koji put smatra boljim,
onda se on doivljava na mesto sop- . stvene linosti a s
tim i razvija. Drugi putevi su konvencije, moralne,
socijalne, politike, filozofske i religiozne prirode.
injenica da konvencije uvek na neki nain c veta ju
dokazuje da ogroman broj ljudi ne bira sopstvej'
*

^ lrnnvonrijn i iislod tpga ne razvija samog sebe, ve,

"iptp^n a time kolektivna raun sopstvene celine
Kao to je duevni i socijalni ivot oveka na pri-
mitivnom stupnju iskljuivo grupni ivot uz
visoko-stepenu nesvesnost individue, tako je i kasniji
isto-rijski proces razvitka uglavnom stvar kolektiva i
svakako e tako i ostati. Zbog toga verujem u konvenciju

kao u kolektivnu neophodnost/Ona je pomagalo za
nudu, ali nikakav ideal, ni u moralnom niti u religijskom
odnosu, poto pokoravanje konvenciji uvek znai
odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih zadnjih
konzekvencija^j

Poduhvat razvitka linosti je u stvari nepopularna
smeonost, nesimpatino skretanje sa irokog puta.
isposnika udljiva tenja za podvojenou, ili ta se ve
misli usamljenim osobenjacima. Stoga nije nikakvo udo
da se odvajkada samo mali broj uputao u ovu avanturu.
Da su svi odreda bili budale, mogli bismo ih kao ,
kao duhovno privatne ljude da izbriemo iz vidnog polja
naeg interesovanja. Ali na nesreu, te linosti su po
pravilu legendarni junaci oveanstva, oboavani, voljeni,
slavljeni, pravi sinovi boji, ije ime ni u eonima ne
zalazi. Oni su pravi cvetovi i plodovi, plodonosno seme
drveta oveanstva. Pogled na istorijske linosti dovoljno
objanjava zato je razvitak linosti ideal i zato je prekor
individualizma pogrda. Veliina istorijskih linosti nikada
se nije sastojala od njihovog bezuslov-nog pokoravanja
konvencijama, ve naprotiv od njihovog oslobaanja od
konvencija. Kao planinska litica oni tre iz mase koja se
grevito dri kolektivnih strahova, ubeenja, zakona i
metoda i biraju sopstveni put. I uvek je obinom oveku
izgledalo udnovato da vrsto utabanim putevima sa
poznatim ciljevima treba da pretpostavi vrletni i uski
puteljak koji vodi u nepoznato. Zbog toga se uvek
smatralo da je jedan takav, ako ne sumanut a ono bar
opsednut nekim demonom ili bogom; poto bi se takvo
udo, da pojedinac moe initi drugaije nego to je
ovean-stvo inilo, odvajkada jedino moglo objasniti
nadarenou demonskom snagom ili boanskim duhom.
Na kraju krajeva ko bi drugi mogao da se opre celome
oveanstvu i veitoj navici do Bog? Stoga su oduvek
junaci imali demonske atribute. Prema nordijskom
shvatanju imali su zmijske oi; njihovo roenje i poreklo
bili su naroiti. Izvesni stari grki junaci imali su zmijsku
duu, drugi su imali linog demona, bili su arobnjaci ili
boji izabranici. Svi ovi atributi, koji se lako mogu
viestruko umnoiti, pokazuju da je za obinog oveka
izvanredna linost tako rei natprirodna pojava, koja se
moe objasniti jedino pomou dodavanja demonskog
faktora.
>6
3
Sta konano daje povoda nekom da bira sopstveni
put i da se na taj nain kao iz magle izdigne iz nesvesnog
identiteta sa masom? Nuda ne moe biti, jer nevolja
nailazi na mnoge i svi oni se spaavaju pomou
konvencije. Ne moe biti ni moralna odluka, poto se
ovek po pravilu odluuje za konvencije. Sta je to, dakle,
to neumoljivo odluuje u korist neobinog?
To je ono to se naziva unutarnje
opredjeljenje; iracionalni faktor koji sudbinskTgura~Ea~
emanrTpa^ cTjT_CjCl_sfda i njegovih utabanih puteva.
Prava linost uvekima opredeljenje i veru je u njega, ima
veru u njega kao u Boga, iako je to, kako bi rekao obini
ovek, samo individualno oseanje opredelje-nja. Ovo
opredeljenje, meutim, deluje kao zakon boji, od koga
nema odstupanja. Ova injenica, da mnogi stradaju na
svom sopstvenom putu, onome ko ima opredeljenje ne
znai nita. On mora da se povinuje sopstvenom zakonu,
kao da"je to demon koji mu apatom poveraviTnove, retke
puteve. Ko ima opredeljenje, uje unutranji glas, on
je opredeljen. Zbog toga legenda i veruje da on ima
privatnog demona, koji ga sa vetu je i ije zadatke ima da
izvrava. Najpoznatiji primer ove vrste je Faust, a
istorij-ski sluaj je daimonion Sokratov. Primitivni vrai
su imali svog zmijskog duha, kao to je i Eskulap, zatitni
patron lekara, predstavljan pomou epidau-rijske zmije.
Ovaj je osim toga imao privatnog demona Kabira
Telesfora, koji mu je izgleda itao ili davao recepte.
Imati unutarnje opredeljenje znai u praznae-nju: biti
oslovljen od nekog glasa. Najlepe primere ovoga nalazimo
u ispovestima starozavetnih proroka. Da ovo nije samo
starodrevni fagon de parler, dokazuju ispovesti istorijskih
linosti, kao Getea i Napo-leona da pomenemo samo
dva bliska primera koji od svog oseanja opredeljenosti
nisu pravili nikakvu tajnu.
Opredeljenje ili oseanje opredeljenja nije samo
prerogativ velikih linosti, ve i malih sve do najmanjeg
formata, samo sa smanjenjem veliine ovo
264
postaje sve maglovitije i nesvesnije. Izgleda kao da se glas
unutranjeg .demona sve vie udaljuje i da govori rede i

nejasnije. Naime, to je linost manja, tim vie postaje
neodreena i nesvesna i konano se ne-razliita stapa sa
zajednicom, predajui na taj nain svoju celovitost dok se
za to rasplinjuje u celini grupe. Na mesto unutranjeg
glasa stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija, a na
mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Ali ne malom broju
se deava, ta-koe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju,
da ih pozove individualni glas, usled ega se ovi odmah
razlikuju od drugih oseajui da su suoeni sa problemom
kome drugi nita ne znaju. Najee je nemogue
drugima objasniti ta se desilo, poto je ra-zumevanje
zacementirano pomou najjaih predrasuda. Covek je
kao svi ostali, tako neto ne postoji, a ako se javilo,
onda je naravno bolesna pojava, osim toga krajnje je
nekorisno misliti da takva preterana uobraenost moe
imati nekog znaaja, ve da je to nita drugo do
psihologija. Upravo ova poslednja zamerka je danas
izvanredno popularna. Ona proistie iz neobinog
potcenjivanja psihikog, koje se smatra kao neto lino
hotimino samim tim i beznaajno, to je paradoksalno i
pri svem psiholokom oduevljenju. Nesvesno nije nita
drugo do fantazija! Sve u svemu samo se neto izmilja
itd. Covek sebi izgleda kao mag koji opinjava psihiki
ivot uobliavajui ga po svojoj volji. Negira se neugodno a
sublimuje neeljeno, strah se objanjava, zablude
ispravljaju i na kraju se smatra da je sve vrlo spretno
aranirano. Pri tom se zaboravilo najvanije naime, da
je psihiko samo "svojim najsiunijim delom identino sa
sveu i njenim arobnjakim vetinama, dok je
nesravnjivo vei deo nesvesno, koje se nepokretno i
nepristupano, vrsto i teko kao granit ispreava izmeu
nas i stvarnosti, spremno da se uvek, shodno nepoznatim
zakonima, srui na nas. Gigantske katastrofe
koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizike ili bio-
loke prirode, ve psihika zbivanja. U uasnim
raz-merama nama prete ratovi i revolucije, koji nisu
26
5
nita drugo do psihike epidemije. U svako doba nekoliko
miliona ljudi moe podlegnuti nekoj sumanu-tosti, i tada e
ponovo izbiti svetski rat ili neka razorna revolucija. Umesto
da je izloen divljim ivotinjama, strmim liticama,
nabujalim vodama, dananji ovek je preputen svojim
psihikim elementar-". nim silama. Psihiko je velika sila,
koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile.
Prosveivanje, koje je obezboilo prirodu i ovekove
institucije, previdelo je boga uasa, ije je sedite u dui.
Ako je igde na me-stu strah od Boga, onda je to strah od
prevlasti psihikog.
Ovo je sve ipak ista apstrakcija. Svako zna da
sveznajui intelekt sve ovo moe rei ovako a ipak i
sasvim drugaije. Meutim, neto je sasvim drugo kada ovo
objektivno, kao granit vrsto i kao olovo teko psihiko
pristupi pojedincu kao unutranje iskustvo i saopti mu
razgovetnim glasom: Tako mora biti. Tada se on osea
opredeljen, upravo onako kao socijalne grupe kada ih
pozove rat, revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Nije uzalud
ba nae doba ono koje vapi za spasilakom linou, to
jest za onim ko se razlikuje od neizbene kolektivne sile i
time se bar psihiki oslobaa i drugima pali svetionik pun
nadanja, koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne
zlokobnom identitetu sa grupnom psihom. Zbog svoje
nesvesnosti grupa, naime, nema slobodnog odluivanja,
zbog ega u njoj psihiko deluje kao nesputani prirodni
zakon. Dolazi do kauzalno povezanog toka, koji se smiruje
tek sa katastrofom. Kada osea opasnost od psihikog,
narod uvek ezne za junakom koji ubija adaju, zbog toga
vapaj i krik za linou.
Ali kakva posla ima pojedinana linost sa nevoljom
mnogih? Ona je u prvom redu deo celine naroda, i isto kao
svi drugi preputena sili koja pokree celinu. Jedino to
jednog oveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo
opredeljenje. Njemu je ono nesavladivo, svuda prisutno
psihiko doviknulo da je njegova nevolja i nevolja naroda.
Ako poslua glas, onda postaje razliit i izolovan, poto se
resio da se
povinuje zakonu koji mu pristupa iz sopstvene unu-
tarnjosti. Njegovom sopstvenom zakonu, svi e
uz-viknuti. Ali on sam bolje zna, on mora bolje znati: to
je sam zakon, samo opredeljenje, tako malo njegovo kao
lav koji ga ubija, iako je to nesumnjivo lav koji ga ubija, a
ne nekakav drugi lav. Samo u ovom smislu moe se
govoriti njegovom opredeljenju, njegovom zakonu.
Ve sa odlukom da svoj put postavi iznad svih
puteva, on je najveim delom ispunio svoje spasilako
opredeljenje. Sebi je on ponitio vanost svih ostalih
puteva. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i
na taj nain se sasvim izdvojio, to ne samo da ne
spreava veliku opasnost ve ak i dovodi do opasnosti.
Konvencije su, naime, po sebi bez-dum mehanizmi, koji
nisu u stanju da uine nita vie od onopa to obuhvata
rutina ivota. Stvaralaki ivot je, meutim, uvek s one
strane konvencija. Zbog toga dolazi do toga da, kada
dominira ista rutina ivota u obliku starinskih
konvencija, mora uslediti destruktivna provala
118
stvaralakih snaga. Ovaj prodor je katastrofalan samo
kao masovna pojava, meutim, nikada u pojedincu koji se
svesno potinjava ovim viim silama, stavljajui im na ra-
spolaganje svoje moi. Mehanizam konvencija dri 1 j
ude nesvesno, poto tada kao divlja mogu poi
pu-tem "naviknutih pmmpna ho-? n^r^odnostisvesne od-
luke. Ovu nenamemo d*istvo i najboljih konvencija je
neizbeno, pa ipak ne manje uasna opasnost, -= to,
kao kod ivotinja tako i kod ljudi, koji kroz rutinu ostaju
nesvesni, dolazi do panike-sa svim njenim nesagledivim
posledicama, kada_jiaiu novi uslovi. nepredvieni starim
konvencijama.
Linost, meutim, ne dozvoljava da je obuzme panika
odraslih, poto su strahovi i uasi ostali iza nje. Ona je
dorasla promeni epohe i neznano i nevoljno postala voa.
Sigurno da su svi ljudi meusobno slini, jer inae ne
bi mogli da podlegnu istom ludilu, i sigurno da je psihika
osnova na kojoj poiva individualna svest univerzalno
istovetna, jer se inae ljudi me
usobno nikada ne bi mogli razumeti. Tako u ovom smislu
i linost sa njenim jedinstvenim psihikim svojstvima nije
neto apsolutno jednokratno i jedinstveno. Jedinstvenost
vai samo za individualnost linosti, kao to vai i za
svaku individualnost. Postati linost nije apsolutni
prerogativ genijalnog oveka. On moe ak biti genijalan a
da nema ili da nije linost. Ukoliko svaka individua ima
njoj uroeni ivotni zakon, onda svaka ima teorijsku
mogunost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj nain da
postane linost, to jest da dostigne celovitost. Ali kako iva
bia egzistiraju samo u obliku ivih jedinki, to jest
individua, ivotni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren
na individualno proivljen ivot. Dakle, iako objektivno
psihiko, koje se u osnovi ne moe zamisliti drugaije do
kao univerzalna i istovetna datost, znai isti psihiki
preduslov za sve ljude, ono Se ipak, im hoe da se pojavi,
mora individualizovati, poto nema drugog izbora do da se
odrazi kroz jedinku. Moe se meutim desiti da obuhvati
itavu grupu kada ono, shodno prirodi vodi do katastrofe,
i to jednostavno stoga to deluje samo nesvesno, to ga ni-
jedna svest ne asimiluje i to se uvruje u sve druge ve
postojee ivotne uslove.
Samo onaj ko sili nailog unutranjeg imperati-
va svesno moe rei da, postaje linost; ko joj, meu-
tim, podlegne, upada u siepi tok zbivanja i biva uni-
ten. Veliina i spaen je_svake prave linosti jer~u
tome to se sa slobodnom odlukom rtvuje svom
opredeljir)jii 1 ~" """^
1
"vjn if^^'iaP-
u stvarnost, to doivljeno nesvesno a grupi dovodi
samo do propasti.
Jedan od najblistavijih primera ivota i smisla
linosti, koji nam je sauvala istori ja, jeste Hristov ivot.
Prema rimskom ludilu veliine, od koga nije patio samo
Cezar ve i svaki Rimljanin ci vis Ro-manus sum ,
pojavio se protivnik u hrianstvu, koje je, usput
primeeno, bilo jedina religija koju su Rimljani stvarno
progonili. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se
sukobljavali kult Cezara i hri-anstvo. Ali kako
saznajemo iz nagovetaja evange
lista duevnom razvitku Hristove linosti, ova suprotnost
je igrala odluujuu ulogu i u dui tvorca hrianske
religije. Pria iskuenjima jasno nam pokazuje sa
kakvom se psihikom silom sukobio Hri-stos to je bila
avolska sila tadanje psihologije, koja ga je u pustinji
dovodila u ozbiljna iskuenja. Ovaj avo je bio objektivno
psihiko koje je u svojoj stezi dralo sve narode Rimske
imperije; zbog toga je i avo obeavao Hristu sva
zemaljska carstva, kao da je od njega hteo da stvori
Cezara. Sledei svoj unutranji glas, svoje
opredeljenje i poziv, Isus se dobrovoljno izloio napadu
imperijalistike sumanu-tosti, koja je sve ispunjavala
i pobednike i pobe-dene. Na taj nain je spoznao
prirodu objektivno psihikog, koje je ceo svet guralo u
patnje i negovalo enju za spasenjem, koja je nala svog
izraza i kod mnogoboakih pesnika. Ovaj psihiki napad,
kome se svesno izloio, on nije potisnuo niti je dozvolio da
ga ovaj potisne, ve ga je asimilovao. I tako je od
svemonog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od
imperium Romanum univerzalno, vansvetsko boje,
carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesiju oekivao
kako imperijalistiki tako i politiki delotvor-nog junaka,
Hristos je svoju mesijansku opredelje-nost manje ispunio
svojoj naciji nego rimskom svetu, i oveanstvu ukazao na
staru istinu da tamo gde vlada sila nema ljubavi, i da
tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. Religija
ljubavi bila je prava psiholoka suprotnost rimskoj
avolskoj sili.
Primer-hrianstva najbolje ilustruje moja prethodna,
apstraktna izlaganja. Ovaj na izgled .jedinstveni ivot je
postao-oboavani'simbol zbog toga to je psiholoki
prototip jedinog' smisaonog ivota, naime ivota koji
stremi individualnom^ to jest apsolutnom i bezuslovnom
ostvarenju svog, njemu svojstvenog zakona. U tom smislu
moemo da se sloimo sa Tertulijanovim uzvikom: Anima
naturaliter Christiana !
119
Oboavanje Hrista kao i Bude ne zauuje, ali
ubedljivo pokazuje ogromno uvaavanje sa kojim
oveanstvo susree ove junake a samim tim i ideal
razvijene linosti. Ako danas izgleda kao da e lepa i
destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti u
pozadinu ideal linosti, onda je to samo prolazna pobuna
protiv premoi istori je. I ako je pomou revolucionarne,
neistorijske a stoga i neobrazovane sklonosti novim
generacijama dovoljno razruena tradicija,
ipa_k_^e_Jierjyi^biti ponovo traeni i nalaenL. Ideal linosti
je neunitiva^potreDa Cove kove due, koja se, sve to je
nepodesnija tim fana-tinije brani. Cak i kult Cezara bio je
pogreno shvaeni kult linosti, a moderni protestantizam,
ija teologija sve vie potkopava Hristovo boanstvo, naao je
pribeite u Hristovoj linosti.
Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga to se naziva
linost. Sve to se tome moe rei uvek je nedovoljno i
neadekvatno tako da uvek preti opasnost da se diskusija
izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. Cak i pojam
linosti je u obinom govoru tako nejasno i loe definisana
re, da e se teko nai dva oveka koja pod tim razume ju
jedno te isto. Ako ovde predlaem odreeno shvatanje, onda
ne uobraavam da je time izreena poslednja re. Zeleo bih
da se sve ovo to sam ovde rekao posmatra kao pokuaj mog
pribliavanja problemu linosti, bez polaganja prava da se
ovaj i rei. Zapravo, moj pokuaj radije bih shvatio kao opis
psiholokog problema linosti. Ovde pomalo otkazuju sva
obina psiholoka sredstva i tinkture, isto kao i kod proble-
ma genijalnog ili kreativnog oveka. Izvoenje iz familijarnog
herediteta ne uspeva sasvim: danas tako omiljena romantika
detinjstva, blago reeno, kree se u svom prenosnom
znaenju; objanjavanje pomou nevolje bolest,
nedostatak novca itd. isuvie je povrno. Ovome se uvek
pridruuje neto iracionalno, neto to se ne moe racionalno
obraditi, neki deus ex machina ili asylum ignorantiae, ovaj
poznati nadimak Boga. Ovde izgleda da problem zadire i u
vanljudsko podruje, za to se oduvek postavlja neko od
imena bojih. Kao to se vidi i ja sam moram da pomenem
unutranji glas i da ga oznaim kao neto snano objektivno
psihiko, da bih okarakterisao
njegovo dejstvo u postaj an ju linosti, koje u datom
sluaju izgleda subjektivno. Mefistofel u Faustu nije
personifikovan stoga to to dramski ili scenski bolje
odgovara no kada bi Faust moralizovao sm ili na zidu
crtao sopstvenog avola. Prve rei posvete: Opet se
pribliujete, vi nestalne prilike ... neto su vie od
estetskog efekta. To je, kao avolov konkreti-zam,
priznanje objektivnosti psihikog iskustva, tiha ispovest
da je ipak tako bilo, ne iz subjektivnih elja, strahovanja
ili nahoenja, ve nekako iz samog sebe. Sigurno, samo
glupak bi mogao da misli na aveti, ali izgleda da neto kao
primitivni glupak vreba svuda ispod povrine razlone
dnevne svesti.
Zbog toga veita sumnja da li je na izgled objektivno
psihiko stvarno objektivno ili na kraju krajeva samo
uobraen je. Ali odmah se postavlja pitanje: da li sam
namerno tako neto uobrazio, ili je to u meni ve
zamiljeno? Problem je slian onome kod neurotiara koji
pati od uobraenog karcinoma. On zna i hiljadama puta
mu je reeno da je uobraenje, a on me opet straljivo
pita: Da, ali kako je dolo do toga da tako neto
uobrazim? Ja to uopte neu. Odgovor na ovo je: ideju
karcinomu on nije uobrazio, ve se ona uobrazila u
njemu bez njegovog predznanja i bez njegove dozvole.
Osnova ovog zbivanja je to to se u njegovom nesvesnom
odvija psihiko raste-nje, bujanje, koje se ne moe
privesti u svest. On osea strah od ove unutranje
delatnosti. Ali kako je sasvim uveren da unutra, u
njegovoj dui ne moe biti niega onog to on ne zna, onda
se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom,
kome zna da ne postoji. A ako uprkos tome ima strah od
toga, onda e mu stotine lekara potvrditi da je strah sa-
svim bez osnove. Tako je neuroza zatita od objektivne
unutranje delatnosti due ili neto skuplje plaeni
pokuaj da se umakne unutranjem glasu a samim tim i
opredeljenju, poto je ovo bujanje ona objektivna od
svesne volje nezavisna delatnost due, koja bi htela da
unutranjim glasom progovori kroz svest i da na taj nain
oveku privede njegovu celovitost. Iza neurotske
izvitoperenosti kriju se opredeljenost, sudbina i postajanje
linosti, potpuno ostvarenje ivotne volje uroene
individui. Covek bez amor fati je neurotian on
zanemaruje samog sebe, tako da nikada nee moi da
izrekne onu Nieo-vu misao: Covek se nikada ne izdie
vie do onda kada ne zna kuda e ga jo odvesti njegova
sudbina.
U istoj meri u kojoj ovek, neveran sopstvenom
zakonu, nije postao linost, propustio je smisao svog
ivota. Sreom dobroduna i trpeljiva prUoda
vulnl ljudi nikada ne postavlja pitanje smisla njihovog i-
vota. A tamo gde niKo ne pita, niko nema ni potrebe za
odgovorom.
Strah od karcinoma neurotiara dakle ima pravo, on
nije uobraenje ve posledini izraz psihike injenice koja
egzistira u izvansvesnom podruju, nedostinom volji i
120
uvidu. Ako bi sam sa sobom otiao u pustinju i u samoi
oslunuo samoga sebe, moda bi douo ono to bi mu
rekao unutranji glas. Ali po pravilu naopako obrazovani
kulturni ovek je sasvim nesposoban da percipira
doktrinarno nezajam-eni glas. Za ovo su znatno vie
sposobni primitivni ljudi, meu njima bar vrai mogu da
razgovaraju sa duhovima, drveem i ivotinjama, pa to
spada ak u njihov profesionalni postupak, to jest u ovim
oblijima oni susreu objektivno psihiko, psihiko ne-Ja.
Kako je neuroza poremeaj razvitka linosti, tako
smo mi psihijatri ve profesionalno prinueni da se
bavimo na izgled dalekim problemima linosti i njenim
unutranjim glasom. U praktinoj psihoterapiji ove inae
nejasne i esto u frazama izvrgle psihike injenice, izviru
iz tame njihove nezhanosti i pribliuju se vidljivijim
sferama. Ipak ovo s deava samo izuzetno retko
spontarfo kao kod starozavetnih proroka; po pravilu
moraju se teko i s naporom privoditi u svest ona
injenina stanja koja su uslovila poremeaj. Ali tako
sagledani sadraji sasvim odgovaraju unutranjem glasu
i znae sudbinsko opredeljenje, koje ako ih prihvati i
rasporedi svest, dovode do razvitka linosti.
5

U angloamerikom celokupnom izdanju ova izreka >.
pripisuje Kromvelu.
Kao to velika linost socijalno dejstvuje reava-jui,
razreavajui, preinaavajui i sreujui, tako i raanje
sopstvene linosti ima lekovito dejstvo na individuu. To
izgleda kao kada se ustajali movarni rukavac ponovo ulije u
maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen
navaljen nad semenom, koje tada moe da proklija i da
mladica otpone sa svojim prirodnim raenjem.
Unutranji glas je glas punijeg ivota, ire, obim-
nije svesti. Zbog toga se u mitolokom smislu raanje heroja
ili simbolino ponovno raanje poklapa sa izlaskom sunca,
poto postajanje linosti ima isto znaenje kao i poveanje
svesnosti. Iz istog razloga veina heroja se oznaava
atributima sunca, a trenutak raanja njihove velike linosti
naziva se prosvetlja-vanje.
Strah, koji veina prirodnih ljudi osea od unutranjeg
glasa, nije tako detinjast kao to bi moglo da se pomisli.
Sadraji koje susree ograniena svest, kako pokazuje
klasini primer Hristovog ivota ili isto tako karakteristian
doivljaj Mare iz legende Budi, uopte nisu tako bezazleni,
ve po,pravilu znae opasnost koja je specifina za dotinu
individuu. Po pravilu ono to nam prua unutranji glas nije
nita dobro, ve zapravo zlo. To mora biti pre svega zbog toga
to ovek obino nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko
mana, a i stoga to znatno manje pati od dobrog nego od zla.
Kao to sam prethodno pomenuo, unutranji glas prinosi
svesti ono od ega pati celina, to jest narod kome ovek
pripada, ili o-veanstvo iji smo deo. Ali ovaj glas to prua u
individualnom obliku, tako da ovek u poetku moe da
pomisli kao da je sve to zlo individualna osobina njegovog
karaktera. Unutranji glas unosi zlo tako ubed-Ijivo da bi
doveo do toga da mu ovek podlegne. Ako mu ne podlegne,
onda u nae Ja ne prodire nita od tog prividnog zla, i tada ne
moe doi do obnavljanja i izleenja. (Zlo unutranjeg glasa
nazivam prividnim, to zvui isuvie optimistiki). Ako Ja
potpuno podlee unutranjem glasu, tada deluju njegovi sa-
draji, kao kada bi umesto njih bilo isto toliko avo-
li Jung, Odabrana dela, III

273
la, drugim recima ovome sledi katastrofa.
Ako Ja podlegne samo delimino i uspe da se
samopotvrdom spase od potpunog unitenja, tada moe
asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo lo
privid, dok je u stvarnosti nosilac spasenja i
rasvetlja-vanja. Luciferino je pravi i nedvosmisleni
smisao karaktera unutranjeg glasa i zbog toga ono
postavlja oveka pred poslednju moralnu odluku, bez koje
on nikada ne moe da doe do svesnosti niti da postane
linost. U unutranjem glasu esto je pomeano najnie i
najvie, najbolje i najbezonije, istina i la, to sve otvara
ponor pometnje, obmane i razoaranja.
Naravno da je smeno kada se glasu prirode, koja je
prema svemu blagonaklona i razorna, pripisuje zloba. Ako
nam ona prvenstveno izgleda zla, onda to uglavnom potie
od stare istine da je dobro uvek neprijatelj boljeg. Ali mi
bismo bili luckasti kada se ne bismo drali od davnina
ukorenjenog dobrog, dok je god to mogue. Ali kako Faust
kae:

Kada dospemo do dobrog ovog sveta, Tada se
bolje naziva obmana i varka!
121
Dobro, na alost, nije veito dobro, poto inae ne bi bilo
niega boljeg. Ako treba da naie bolje, onda dobro treba
da uzmakne. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister
Eckhart): Bog nije dobar, jer bi inae mogao biti bolji.

Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (nae bi
moglo tu da spada), gde dobro mora da uzmie i zbog toga
izgleda ono to je odreeno da postaje bolje, u poetku
kao zlo. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti
pokazuje upravo izreena reenica; jer kako se lako moe
prokrijumariti zlo kada se jednostavno izjavi da je to
potencijalno bolje! Problematika unutranjeg glasa je
puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije
podruje, isto tako opasno i besputno kao sam ivot, ako
se odrekne ograda. Ali onaj ko nee da izgubi svoj ivot,
nee ga ni dobiti. Raanje junaka i ivot junaka uvek je
ugroen. Tipini primeri su Herine zmije koje
ugroavaj u/odo j e Hrkula, piton koji hoe da uniti
roenje boga svetlosti Apolona, vitlejemski pokolj dece.
Postajanje linosti je smelost, i tragino je da upravo
demon unutranjeg glasa istovremeno znai i najveu
opasnost i nezamenljivu pomo. Tragino je, ali logino.
Prirodno je da je tako.
Da li se zbog toga ovek moe ljutiti na oveanstvo i
na sve one dobronamerne pastire stada i zabrinute oeve,
kada podiu zatitne zidove, postavljaju delotvorne slike i
preporuuju prohodne pute ve koji zaobilaze ponore?

Na kraju krajeva heroj, voa i spasitelj je onaj ko
otkrije novi put ka vioj sigurnosti. Moglo bi se ostaviti sve
po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da
bude otkriven i da oveanstvo ne pati pod svim patnjama
Egipta, ve dok novi put nije pronaen. Neotkriveni put u
nama je kao neto psihiki ivo, to klasina kineska
filozofija naziva Tao i uporeuje sa vodenim tokom koji
neumoljivo tee svome cilju. Biti u Taou znai potpunost,
celovitost, ispunjeno opredeljenje, poetak i cilj i potpuno
ostvarenje smisla egzistencije koji je uroen stvarima.
Linost je Tao.















16


PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE
Psihoterapija, naime terapija due i psihika terapija,
danas je za popularno shvatanje identina sa
psihoanalizom.
Re psihoanaliza je postala opte dobro u tolikoj
meri da svakome ko koristi ovu re izgleda i da razume
ta se pod time misli. Ali ta ova re zapravo oznaava,
laiku je najee nepoznato: ona tano oznaava prema
elji njenog tvorca samo metodu koju je inaugurisao
Frojd, kojom psihike komplekse simptoma redukuje na
izvesna potisnuta nagonska zbivanja i poto ova
procedura nije mogua bez odgovarajuih shvatanja i
znanja, pojam psihoanalize ukljuuje i izvesne teorijske
pretpostavke, naime Frojdovu seksualnu teoriju, i to
onako kako je izriito postavio njen autor. Meutim,
nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize
naprosto za sve one moderne pokuaje kojima se
pokuava da se priblii psihi nauno-metodolokim
putem. Tako i Adle-rova kola mora sebi da dozvoli da se
uvrsti u rubriku sa oznakom psihoanaliza, iako su
Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo
suprotni Frojdovim. Zbog toga i Adler sam svoju
psihologiju ne oznaava kao psihoanaliza ve kao
individualnu psihologiju, dok ja za moje shvatanje dajem
prevagu izrazu analitika psihologija "i pod time mislim
na neto kao opti pojam koji u sebi obuhvata
[
l
] Objavljeno u: Schweizerisches Medizinisches Jahr-
buch (Basel, 1929). (Ges. Werke XVI, 1958).
279

psihoanalizu i individualnu psihologiju- i druga
nastojanja u podruju kompleksne psihologije.
Kako ipak postoji samo jedna ljudska dua, laiku e
izgledati da postoji i samo jedna psihologija, zbog ega e
razlike smatrati ili subjektivnim cepidlae-njem ili
poznatim pokuajem malog oveka da i sebi obezbedi
malo slave. Lako sam mogao da produim listu
psihologa samo da sam pornenuo druga nastojanja koja
nisu obuhvaena pod analitikom psihologijom. Stvarno
postoje mnogobrojne metode, gledita, shvatanja i
ubeenja, koja se meusobno bore. uglavnom zato to se
meusobno ne razumeju i zbog toga se ni meusobno ne
uvaavaju. Mnogostrukost i razlinost psiholokog
miljenja naeg vremena stvarno je zauujua i za laika
nepregledna i zamrena.
Ako ovek u udbeniku patologije nade da su za
neku bolest dati brojni lekovi najrazliitije prirode, onda
odatle moe izvui zakljuak da nijedno od tih sredstava
nije delotvorno. I, dakle, ako je naznaeno mnogo
razliitih puteva koji bi trebalo da vode do nae due,
onda ovek mirno moe pretpostaviti da nijedan od tih
mnogih puteva apsolutno sigurno nee postii svoj cilj, a
svakako najmanje onaj koji se fanatino hvali. Stvarno je
mnotvo savremenih psihologija izraz nedoumice. Pristup
dui pa ak i sama dua pokazuju se postepeno kao
velika tekoa, rogobatan problem da upotrebimo Nieov
izraz i stoga nikakvo udo to se gomilaju pokuaji da
se neuhvatljivoj zagonetki prie stalno s novog i novog
kraja. Iz toga neophodno proistie mnotvo gledita i
miljenja.
Svakako ste saglasni sa mnom da se, kada je
re psihoanalizi, ne ograniavamo na njenu uu defini-
ciju, ve da je re uopte uspesima i neuspesima svih
onih nastojanja koji se danas preduzimaju u cilju reenja
problema duevnog ivota a koje saimamo i pod pojmom
analitike psihologije.
Uostalom, zato je ovekova dua kao iskustvena
injenica danas odjednom postala tako interesantna!
Tokom milenijuma to nije bilo. Ovo na izgled suvi-
280
no pitanje samo bih nabacio, ali ne bih davao odgovor na
njega. Naime, ono spada ovde, poto su po-slednje
namere dananjeg psiholokog interesovanja nekako
podzemno povezane sa ovim pitanjem.
Sve ono to danas ide pod laikim pojmom psi-
hoanaliza ima svog porekla u lekarskoj praksi, zbog ega
je najvei deo u tom pojmu medicinska psihologija. Soba
za konsultacije lekara utisla je ovoj psihologiji svoj
oigledni peat, to se ne odraava samo u terminologiji,
ve i u teorijskom shvatanju. Svuda na prvom mestu
sreemo nauno-bioloke pretpostavke lekara. Iz toga je
najveim delom nastalo otuivanje izmeu akademskih
duhovnih nauka i moderne psihologije, jer psihologija u
osnovi objanjava iz iracionalne prirode, dok se, nasuprot
tome, one prve zasnivaju na duhu. Ovo nastojanje, koje se
ve i onako teko moe premostiti, poveava se kroz medi-
cinsko bioloku nomenklaturu, koja esto deluje prilino
prestruno i obino postavlja isuvie velike zahteve u
odnosu na blagonaklono razumevanje.
Poto sam izrazio miljenje da prethodno pome-nute
opte primedbe u odnosu na pojmovnu pometnju na ovom
podruju jo nisu sreene, hteo bih da se posvetim naem
pravom zadatku, naime, da se pozabavimo rezultatima
analitike psihologije.
Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja nae psi-
hologije mogue je samo uz najvee napore da se postave
rezimirajua gledita. Stoga, ako bih pokuao da namere i
rezultate razvrstam u klase, ili bolje reeno u stupnjeve,
onda bi se to odvijalo uz izriitu igradu privremenog
poduhvata, kome se moda moe prebaciti ista
proizvoljnost kao i trigonometrijsko] mrei rasprostrtoj
iznad neke zemlje. U svakom sluaju usudio sam se da
opti rezultat osmotrim sa ugla od etiri stupnja,
naime i spovesti , r azj anj avanj a, va -<pi t avanj a i
preobr aavanj u.

Prapoetak sveg analitikog psihikog postupka lei u
prauzoru ispovedanja. Kako ovo poreklo nema uzronu
vezu. ve samo iracionalnu, psihiku dubinsku
povezanost, oveku sa strane nije bez daljnjega
281
mogue da osnove psihoanalize dovede u vezu sa re-
ligioznom institucijom ispovedanja.
Cim je ljudskom duhu uspelo da pronae ideju
greha, nastalo je psihiki skriveno, u analitikom govoru
potisnuto. Skriveno je tajna. Posedovanje tajni deluje
kao psihiki otrov, koji nosioca tajne otuuje od zajednice.
Dodue, ovaj otrov u malim dozama moe biti neprocenjiv
lek, ak nezamenljivi pred-uslov za individualnu
diferencijaciju, toliko da ovek ve na primitivnom
stupnju osea neodoljivu potrebu ak da iznalazi tajne, da
bi se pomou njih sauvao od stapanja u nesvesnost
zajednice kao od smrtne ugroenosti due. Ovom

instinktu diferenciranja, kao to je poznato, slue toliko
rairena i prastara posveenja sa svojim kultskim
tajnama. Cak su i hrianske svete tajne jo u pracrkvi
vaile kao mysteria i. kao i krtenje, praznovane su u
izdvojenim prostorijama i pominjane samo alegorijskim
jezikom.
Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa
mnogima, toliko je destruktivna samo lina tajna. Ona
deluje kao krivica, koja nesrenog posednika od-seca od
zajednice sa drugim ljudima. Ako je ovek svestan onoga
to krije, teta je znatno manja nego ako ne zna da i ta
krije. U ovom poslednjem sluaju skrivani sadraj se vie
ne skriva svesno, ve ga ovek taji ak i od samoga sebe;
on se epa kao samostalni kompleks i izdvaja od svesti i u
podruju nesvesne psihe poinje da vodi neku vrstu
vanrednog postojanja, neometanog od strane svesnog
meanja ili korektura. Kompleks tako rei formira malu
zatvorenu psihu, koja, kako je pokazalo istustvo, samo-
stalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. Fantazija je
uopte samodelatnost psihe koja probija svuda gde.
svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu, kao recimo u
snu. Tokom spavanja fantazija izgleda kao san. Ali i
na-javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti, a ovo
naroito zahvaljujui potisnutim ili inae nesvesnim
kompleksima. Usput reeno, ne sastoje se nesvesni
sadraji samo od prvobitno sve-snih i naknadno, preko
potiskivanja, nesvesno posta-lih kompleksa, ve i
nesvesno ima svojstvene sadra-
282
je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno
doprli do svesti. Nesvesna psiha ni u kom sluaju se ne
srne predstaviti samo kao rezervoar sadraja koje je
odgurnula svest.
Svi nesvesni sadraji koji se ili odozdo pribliavaju
pragu svesti ili su se samo neto malo spustili, obino
deluju na svest. Ova dejstva su poto se sadraj kao
takav ne pojavljuje u svesti nunim nainom posredna.
Najvei broj takozvanih omaki svesti dovode se u vezu sa
ovim poremeajima, isto tako svi takozvani neurotski
simptomi, koji su sve u svemu kako to medicina kae
psihogene prirode. (Izuzeci su takozvano dejstvo oka, kao
kod eksplozija itd.). Najblai oblici su omake svesti na
primer govorne omake, trenutna nemogunost seanja
imena ili podataka, neoekivana nespretnost koja dovodi
do ozlede ili slino, nesporazumi ili takozvane halucinacije
seanja ovek misli da je tako neto rekao ili uinio,
netano shvatanje proitanog ili onoga to se ulo itd.
U svim ovim sluajevima pomou temeljnog
istraivanja moe se dokazati postojanje sadraja, koji je
posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje
svesti.
Opte uzev oteenja zbog nesvesne tajne su stoga
vea nego zbog svesne. Video sam mnoge pacijente koji
su, zbog tekih ivotnih prilika u kojima su se slabije
prirode teko mogle odbraniti od suicidalnih podsticaja,
razvijali samoubilake sklonosti, ali ove putem racionalne
obrade spreavali da postanu svesne i na taj nain
dovodili do stvaranja nesvesnog samoubilakog
kompleksa. Nesvesni samoubilaki podstrek sa svoje
strane dovodio je do svakojakih opasnih sluajnosti, npr.
do iznenadnog napada nesvestice na nekom opasnom
mestu, do okle-vanja pred automobilom, zamenjivanje
sirupa za kaalj sublimatom, iznenadne elje za opasnim
akrobat-skim zahvatima i slino. Ako u ovim sluajevima
doe do toga da samoubilaki podstrek dopre u svest,
onda svesna razboritost moe delovati inhibitorno i na taj
nain pomoi poto se tim putem svesno mogu prepoznati
i izbegnuti suicidogene mogunosti. 5
Svaka lina tajna deluje kao greh i krivica, bez obzira
da li je to ili ne, posmatrano sa gledita opte prihvaenog
morala.
Drugi oblik skrivanja je uzdrljivost, smernost. Ono
to se obino suzbija su afekti. I ovde se mora istai da je
uzdrljivost korisna i spasonosna vrlina, zbog ega se
samodisciplina sree kao jedna od najranijih moralnih
vestina jo kod primitivnih naroda gde predstavlja deo
rituala posveivanja, uglavnom u obliku stoikog
podnoenja bola i straha i asketske uzdrljivosti. Ali ovde
se uzdrljivost ui u okvirima tajnog skupa, kao poduhvat
koji se deli sa drugima. Ali ako je uzdravanje samo lino
i bez povezanosti sa religioznim shvatanjem onda
ono moe kao lina tajna da deluje tetno. Zbog toga se
kod onih sa isuvie vrlina sreu poznata stanja loeg
raspoloenja razdraljivosti. Suzbijeni afekat je
isto tako neto to se skriva, *5$^ to se moe skriti i
pred samim sobom, vestina kojom uglavnom bolje vladaju
mukarci, dok ene. osim retkih izuzetaka, imaju pri-
rodnu odvratnost da afekat mue suzbijanjem. Suzbijeni
afekat deluje isto tako izolirajue i neprijatno kao i
nesvesna tajna, i isto tako podstie oseanje krivice. Isto
kao to nam priroda donekle zamera ako pred
oveanstvom imamo neku tajnu, tako nam isto uzima za
zlo ako nae emocije uskraujemo blinjima. U ovom
pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na
125
due vreme nije nita toliko nepodnoljivo kao mlaka
harmonija na temelju suzdranih afekata. Potisnute
emocije su esto isto to i tajna. Meutim, esto uopte ne
postoji neka tajna vredna pomena. ve samo nesvesno
zadrani afekti, koji imaju svoje poreklo u nekoj sasvim
svesnoj situaciji.
Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava
najverovatnije razliite oblike neuroza. U svakom sluaju
je sa afektima vrlo tedra histerija uglavnom zasnovana
na tajni, dok okoreli psihasteniar pati od poremeene
probave afekata.
Tajna i uzdrijivost su oteenja na koja priroda na
kraju I'eagUje boleSCU shvaeno samo onda kao
oteenje ukoliko su tajna i uzdrljivost iskljuivo line
prirode. Meutim, ako su podeljeni sa nekim drugim,
onda je priroda zadovoljna, ak onda ovo mogu biti
korisne vrline. Nepodnoljivo je samo lino uskraivanje.
To je kao kada bi oveanstvo imalo neugasivo pravo na
sve ono to je tamno, nepotpuno, glupo i krivo kod
blinjih, jer ovo su stvari koje se potajno uvaju u cilju
samozatite. Izgleda da je prirodni greh prikrivati svoje
slabosti, isto kao i iskljuivo iivljavati svoju manju
vrednost. Izgleda kao da postoji neka vrsta savesti
oveanstva, koja znatno kanjava svakog onog ko ne
odbaci ponos svojih vrlina i vrednosti u korist ispovesti
svoje grene ove-nosti. Bez ovog njega deli neprobojni
zid od oseanja da je ovek medu ljudima.
Ovim se objanjava neobini znaaj istinite i
ne-klauzulisane ispovesti, istina koja je svakako bila po-
znata svim inicijacijama i tajanstvenim kultovima starog
veka, to potvruje antika izreka: Oslobooi se onog to
ima i bie primljen.
Ovu izreku lako moemo pridodati kao moto prvom
stupnju psihoterapijske problematike. Naime, poeri
psihoanalize u osnovi nisu nita drugo do ponovno
nauno otkrie stare istine; ak je i ime koje je dato prvoj
metodi, naime kutar2a ienje, dobro poznati pojam
antikih ispovesti. Prvobitna ka-tartika metoda u sutini
se sastoji u tome to se bolesnik po mogustvu premesti u
pozadinu njegove svesti, sa ili bez pomoi hipnoze, dakle u
stanje koje se u istonjakom joga sistemu smatra
stanjem meditacije ili kontemplacije. Ali za razliku od joga
predmet posmatranja je sporadino izranjanje nejasnih
tragova predstava, slika ili oseanja. koji se u tamnoj
pozadini odvajaju iz nevidljivosti nesvesnog. Na ovaj nain
ponovo se vraa potisnuto i izgubljeno. Ve je i to dobitak
- iako ponekad neprijatan poto manje vredno. pa ak i
odbaeno pripada meni i daje mi bivstvo i telo, to je
moja senka. Kako mogu da postojim a da nt bacam
senku? I tamno pripada mojoj celini, a poto sam postao
svestan moje senke, vraa mi se seanje da sam ovek kao
svi drugi ljudi. U svakom sluaju je ovim tekim ponovnim
otkriem sopstvene celine uspostavljeno ranije stanje, iz
koga je proistekla neuroza, odnosno ot-cepljeni kompleks.
Preutkivanjem izolacija se moe produiti sa samo
deliminim poboljanjem. Meutim, pomou ispovesti
oveanstvo mi ponovo hrli u naruje, osloboeno tereta
moralnog izgnanstva. Ka-tartika metoda smera potpunu
ispovest, i to ne inte-lektualno sagledavanje nekog
injeninog stanja, ve i provociranje zadranih afekata,
utvrivanje injeninog stanja srcem.
Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je
veliko, sa esto zauujuim terapijskim efektom. Ipak,
glavni uinak nae psihologije na ovom stupnju ne bih
eleo da sagledam samo u tome to se na taj nain izlei
odreen broj bolesnika, ve mnogo pre u sistematskom
isticanju znaaja ispovesti. Ovo se, naime, tie svih nas.
Svi smo mi od svih nekako odvojeni nekim tajnama, a
ponori izmeu ljudi su spojeni varljivim mostovima
miljenja i iluzija, to predstavlja lakomislenu zamenu za
postojani most ispovesti.
Ovo ne bih eleo ni za ta na svetu da se shvati kao
neki poziv. Covek ne moe ni da zamisli kako bi neukusno
bilo opte meusobno ispovedanje gre-hova. Psihologija
samo donosi zakljuak da ovde lei ranjiva taka prvog
reda. Ova taka se ne moe uzeti neposredno u postupak,
poto je po sebi opet vrlo specifian problem sa naroito
iljastim rogovima, to e nam objasniti sledei stupanj,
naime razjanjavanje.
Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala
na stupnju ispovesti, da se katarza pokazala kao
svemono lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe-va se uvek
da se pacijenti priblie nesvesnom toliko da su u stanju
da opaze Senku. Naprotiv, mnogi su i to posebno
komplikovane, jake prirode tako usidreni u svest da ih
odatle nita ne moe pokrenuti. Oni su u stanju da razviju
najei otpor protiv svakog pokuaja potiskivanja svesti;
oni ele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno
iznesu i razloe svoje tekoe. Za ispovedanje imaju oni
dosta, radi toga se ne moraju obraati nesvesnom. Ovakvi
pacijenti zahtevaju itavu tehniku pribliavanja ne-
svesnom.
Ovo je injenica koja unapred znatno ograniava
katartiku metodu u njenoj primeni. Drugo ogranienje
126
dolazi naknadno i odmah vodi u problematiku drugog
stupnja, razjanjavanja. Pretpostavimo da je u odreenom
sluaju dolo do katartike ispovesti i da se izgubila
neuroza, to jest simptomi su postali nevidljivi. Pacijent
moe biti otputen kao izleen. Ali on ili posebno ona
ne moe da ode. Pacijent je na izgled preko ispovesti vezan
za lekara. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno
prekine, dolazi do neprijatnog vraanja u ranije, sada gore
stanje. U izvesnim sluajevima ne mora doi do vezivanja
pacijent odlazi na izgled izleen i fasciniran je svojom
psihikom pozadinom u tolikoj meri, da nastavlja sa
katarzom sa samim sobom na raun svog ivotnog
prilagoavanja. On je vezan za nesvesno, za sebe samog, a
ne za lekara. Sa ovim pacijentima se oigledno deavalo
kao negda Tezeju i njegovom sa-putniku Peiritu, koji su
sili u had da bi izveli boginju podzemnog sveta, pa kada
su umorni od sputanja seli za trenutak, vie nisu mogli
da ustanu jer su vrsto srasli za stenje.
Ovi udnovati i nepredvieni sluajevi zahtevaju
razjanjavanje kao i prvo pomenuti sluajevi, koji su se
pokazali nepristupani dobrim namerama katarze. Iako
su obe kategorije pacijenata na izgled sasvim razliite,
razjanjavanje za obe poinje na istoj taki, naime kod
fiksacije, kako je to ispravno pri-metio Frojd. Ova
injenica postaje neposredno jasna kod poslednje
kategorije a naroito u sluajevima koji su posle katarze
vezani za lekara. Slino je ve primeeno kao neprijatna
posledica pri terapijskom postupku hipnozom, bez
mogunosti razumevanja unutranjih mehanizama jedne
ovakve veze. Ispostavilo se da ta veza u sutini odgovara
vezi izmeu oca
i deteta. Pacijent zapada u neku vrstu deje zavisnosti,
kojoj se ne moe odupreti ni pomou razboritog uvida.
Fiksacija moe imati ak izvanredni, snagu, u tolikoj meri
zauujuu da se iza toga smeji; nasluivati sasvim
neobini motivi. Ali kako je vezivanje proces koji protie
izvan svesti, pacijent ne moe iskazati nita svesno
tome; zbog toga se postavlja pitanje kako se moe
doskoiti ovoj novo; tekoi. Oigledno se radi
neurotskoj vezi. novom simptomu, koji je provociran
terapijskim postupkom Oevidni spoljni znak poloaja je
da je oseajno naglaena slika seanja oca prenesena na
lekara. zbog ega se lekar nolens volens pojavljuje kao
otac i kao takav pacijenta u neku ruku ini detetom.
Naravno detinjatost pacijentova nije nastala tek sada, ve
je bila uvek prisutna, samo je prethodno bila potisnuta
Sada izbija na povrinu i hoe ponovo da uspostav.
detinjasto porodinu situaciju, poto je ponovo naen ve
dugo izgubljeni otac. Ovaj simptom Frojci je veoma tano
nazvao prenus. Da dolazi do izvesn zavisnosti od lekara
sposobnog da prui pomo, zapravo je sasvim normalna i
ljudski razumljiva pojava. Nenormalno i neoekivano u
tome je njena neobina ilavost i nepristupanost svesnoj
korekturi.
Jedna od glavnih Frojdovih zasluga je to je prirodu
ove veze objasnio u njenom biolokom aspektu i time
omoguio znaajan napredak psiholokog saznanja
uopte. Danas je nedvosmisleno dokazano da je veza
prouzrokovana postojanjem nesvesnih fantazija. Ove
fantazije uglavnom imaju takozvani incestunzni

karakter.
Time je injenica da fantazije ostaju nesvesne na izgled
dovoljno objanjena, jer se i od najskrupuloznije ispovesti
ne moe oekivati da poveri ovakve fantazije, koje jedva da
su ikada bile privedene u svest. Iako Frojd incestuoznim
fantazijama uvek govori tako kao da su ove potisnute,
ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broju sluajeva
ili nikada nisu bile sadraj svesti ili su bile svesne samo u
obliku maglovitog nagovetaja. zbog ega i nisu mogle biti
svesno i namerno potisnute. Prema novijem iskustvu je
verovatnije da si
incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne, sve do
trenutka kada su pomou analitike metode istrgnute na
svetio dana. Time, meutim, nije reeno da je izdizanje
sadraja iz nesvesnog zahvat u prirodi koji treba izbegava ti.
Naravno da je to neto kao hi-rurka operacija koja je,
meutim, neophodna, poto incestuozne fantazije omoguuju
prenos kompleksa simptoma. Ovo je na izgled vetaki
produkt, ali stoga nema manje nenormalan aspekt.
Dok katartika metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo
vraa sadraje koji se mogu privesti u svest, koji bi normalno
trebalo da budu sastavni delovi svesti, dotle razjanjavanje
prenosa iznosi sadraje koji jedva da su u takvom obliku
ikada bili svesni. To je principijelna razlika izmeu stupnja
ispovesti i stupnja razjanjavanja.
Prethodno smo govorili dvema kategorijama sluajeva,
takvima za koje se ispostavi da su nepristupani katarzi, i
drugima koji posle uspene katarze potpadaju pod fiksaciju.
Ve je bilo rei onima koji razvijaju fiksaciju, odnosno
prenos. Ali pored ovih, kao to je napomenuto, ima i takvih
kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara, ve naprotiv za

sopstveno nesvesno u ije mree se onda upletu. U ovim
sluajevima slika roditelja se ne prenosi na ljudski objekt, ve
ostaje predstava fantazije, koja, meutim, ima istu privlanu
snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Prva
kategorija, koja se bezuslovno ne preputa katarzi, u svetlu
Frojdovog istraivanja objanjava se injenicom da se dotini
pacijenti jo pre terapijskog postupka nalaze u
iden-tifikacionom odnosu sa roditeljima, to im prua
autoritet, nezavisnost i kritinost, zahvaljujui kojima se
uspeno suprostavljaju katarzi. To su uglavnom obrazovane,
izdiferencirane linosti, koje, kao drugi, ne postaju
bespomone rtve nesvesne delatnosti imaga roditelja, ve se
ovoj aktivnosti suprostavljaju na taj nain to se nesvesno
postavljaju identino sa roditeljima.
Naspram fenomena prenosa otkazuje ista ispo-vest, to
je i dalo povoda Frojdu za bitne promene
19 Jung, Odabrana dela, III

289
prvobitne Brojerove katartike metode. Ono to je on inio
nazvao je metoda tumaenja.
Ovakav razvitak je sasvim logian, poto odnos
prenosa posebno zahteva razjanjavanje. Koliko se mnogo
ovoga ini tome laik jedva da ima pojma, meutim, tim
vie to uvia lekar koji se iznenada nalazi upleten u mreu
nerazumljivih, fantastinih shvtanja. Ono to pacijent
prenosi na lekara mora biti protumaeno, odnosno
razjanjeno. Kako sam bolesnik uopte ne zna ta prenosi,
lekar je prinuen da dobijene delie fantazije podvrgne
analitikom tumaenju. Najneposredniji i najvaniji pro-
dukti ove vrste su snovi. Stoga je Frojd podruje snova
istraivao iskljuivo na potisnute i zato neprihvatljive elje i
ovakvim radom otkrio one incestuo-zne sadraje, kojima
sam prethodno govorio. Naravno, ovakvim istraivanjem
nije se dobio samo incestuozni materijal u uem smislu,
ve sve zamisli-ve prljavtine uopte, za koje je sposobna
ovekova priroda. A ovaj spisak je, kao to je poznato, vrlo
dugaak. On ve zahteva rad jednog itavog ivota, da bi se
donekle iscrpeo.
Rezultat Frojdove metode razjanjavanja je mi-
nuciozna obrada ovekove tamne strane, kakvu jo nije
poznavalo nijedno doba pre nas. To je najdelo-tvorniji
protivotrov protiv svih idealistikih iluzija ljudskom biu.
Stoga se ne treba uditi to se svuda "podigao snaan
otpor protiv Frojda i njegove kole. Ne bih eleo da govorim
principijelnim iluzionistima, ve bih eleo samo da
istaknem da meu protivnicima metode razjanjavanja nije
mali broj onih koji nemaju iluzija ovekovoj tamnoj strani
a ipak stavljaju prigovor da se ovek ne srne jednostrano
tumaiti sa svoje tamne strane. Konano
4
tamna senka nije
bitna, ve telo koje stvara senku.
Frojdova metoda tumaenja je unazadno, tako-
zvano reduktivno

razjanjavanje i ako je preterana i
jednostrana, onda je destruktivna. Ali velika korist, koju je
psihologija izvukla iz Frojdovog tumaenja, jeste injenica
da ovekova priroda ima i tamnu stranu, i to ne samo
ovek, ve i njegova dela. nje-
gove institucije i ubeenja. Cak i naa najistija i
najsvetlija ubeenja poivaju na dubokim tamnim
osnovama, a ovek konano ne moe kuu razjasniti
samo od krova nanie ve i od podruma navie,
emu ovo drugo objanjenje ima prednost da je ge-
netski ispravnije poto se kua ne zida od krova vet
od temelja, a osim toga sve to se stvara, poinje od
jednostavnog i sirovog. Nijedan razuman ovek ne
moe porei da je smisaona Rajnahova (Reinach) pri-
raena primitivnih totemistikih gledita na tajnu ve-
eru. Zbog toga e on isto tako malo odbiti primenu
hipoteze incestu na grke mitove bogovima. Si-
gurno da je za oseanje bolno svetle stvari tumaiti
sa tamne strane i tako ih na izvestan nain kaljati
tunom prljavtinom poetaka. Ali ako se ita od
lepote upropasti zbog razjar4Manja sa tamne strane,
onda to smatram slabou tih lepih stvari ili slabou
oveka. Uasavanje nad Frojdovim tumaenjima po-
tie iskljuivo iz nae varvarske ili detinjaste naiv-
nosti, zbog koje ovek ne zna da visoko uvek stoji
na dubokom a da les extremes se touchent stvarno
spadaju u konane istine. Nctano je samo kadu
steknemo miljenje da svetlost vie ne postoji polo
se sve objanjava sa tamne strane. To je alosna za-
bluda kojoj je podlegao i FrojdL^ vetlosi pripada
-
senci, dobru pripada zlo i obrnuto. Zbog toga ne
mogu da se tuim na potres, koji je izazvalo razja-
njavanje naih zapadnih iluzija i ogranienosti, ve
tu metodu pozdravljam kao neophodnu istorijsku
128
ispravku od skoro nesagledivog znaaja; jer sa njom
prodire filozofski relativizam, koji je danas matema-
tiko-fiziki otelotvoren u Ajntajnu, a u osnovi da-
lekoistona istina, ije se dejstvo jo ne moe
sagledati. _J
Nema nieg nedelotvornijeg od intelektualnih ideja/Ali
ako j neka ideja psihika injenica, koja prodire na sasvim
razliita podruja, na izgled bez istorijske kauzalne
povezanosti, tada je treba paljivo razmotriti, poto ideje, koje
su psihike injenice, logiki i moralno predstavljaju
nepobitne i neuhvatljive snage koje su jae od oveka i
njegovog uma.
19-

291
On dodue veruje da stvara ove ideje, ali u stvarnosti one
stvaraju njega, tako da nesvesno on postaje samo ^njihov
glasnogovornik.
Da bi se vratili naem problemu fiksacija, hteo 'jih da
se pozabavim pitanjem dejstva razjanjavanja. Vraanje
fiksacije na njene tamne pozadine obezvreuje pacijentovu
poziciju; on ne moe bez daljnjega da sagleda bezvrednu
detinjatost svojih zahteva, zbog ega on, u jednom sluaju,
sa povienog gledita voljnog autoriteta pada na skromniji
nivo izyesne moda lekovite nesigurnosti, dok Tdrugom
sluaju spoznaje neminovnost da je postavljanje zahteva
drugima infantilna ugodnost koja se mor^a zameniti
veom sopstvenom odgovornou.
Onome kome unutarnji uvid moe neto rei, taj
odatle izvlai svoje moralne zakljuke i, naoruan
ubeenjem sopstvenoj nedovoljnosti, obruava se u
ivotnu borbu da u neprekidnom radu i doivljavanju
utroi one snage i enje, koje su mu dotada davale
povoda ili da se uporno dri detinjastih snova ili bar da
ezne za njima. Normalno prilagoavanje i trpeljivost u
odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove
vodee moralne ideje, uz mogue odsustvo
sentimentalnosti i iluzija. Neophodna posledica toga je
otuivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i
zastranjivanja, kao sa polja moralnog i socijalnog poraza.
Problem koji se sada postavlja pacijentu
jeste vaspitavanje ka socijalnom oveku. Time dostiemo
trei stupanj. Sam uvid, koji za mnoge moralno osetljive
prirode poseduje dovoljno motivacione snage, zakazuje
kod ljudi sa oskudnijom moralnom fantazijom. Ako kod
ovakvih neka spoljna, preka nevolja ne podigne svoj bi,
sama uviavnost nije dovoljna ak i kada su najdublje
ubeeni u njihovu istinitost; a da ne govorimo svima
onima koji su razumeli tumaenje, ali u osnovi ipak
sumnjaju u sve to. A to su upravo opet duhovno
izdiferencirani ljudi koji dodue uviaju istinu reduktivnog
razjanjavanja, ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obe-
zvreivanjem svojih oekivanja i ideala. I u ovim
sluajevima otkazuje snaga uvida. Metoda razjanjavanja
uvek pretpostavlja osetljive prirode, koje iz uvida mogu
samostalno izvlaiti moralne zakljuke. Uostalom
razjanjavanje dopire dalje od puke, nerazjanjene
ispovesti, poto ono bar formira duh i time budi uspavane
snage, koje takoe mogu pomoi. Ali ipak ostaje injeniea
da u mnogim sluajevima i razjanjavanje ostavlja iza sebe
dodue uviavno, ali stoga nita manje nesposobno dete.
Osim toga osnovni Frojdov princip
objanjenja zadovoljstva i njegovog zadovoljenja je
jednostran i stoga nedovoljan, kao to je pokazao dalji
razvitak. Sa.ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi.
Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao, ali on nije svuda glavni i
odsudan. Poklonimo li gladnome lepu sliku, on bi radije
hleba. Proglasimo li zaljubljenog predsednikom
Sjedinjenih Amerikih Drava, on bi mnogo radije imao
svoju draganu u zagrljaju. U proeku se svi oni ljudi koji
nemaju tekoa sa socijalnim prilagoavanjem i socijalnim
poloajem pre mogu objasniti sa ugla zadovoljstva, nego
oni koji su ispod nivoa prilagoenosti, tj. drugim recima
zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za
uvaavanjem i moi. Starijeg brata, koji ide oevim
stopama i dospeva do socijalne moi, muie njegova
zadovoljstva, nasuprot tome mlaeg brata, koji se osea
potisnutim i ornalovaenim od strane oca i starijeg brata,
stalno e podbadati asto-Ijublje i potreba za uvaavanjem
i on e sve drugo podrediti ovoj strasti, tako da
zadovoljstvo nee predstavljati nikakav problem, bar ne
ivotno vaan problem.
U sistemu razjanjavanja ovde se nalazi oset-ljiva
praznina u koju je stupio Frojdov bivi uenik Adler. On je
ubedljivo dokazao da se brojni sluajevi neuroza bolje i
zadovoljavajue mogu objasniti nagonom za moi nego
principom zadovoljstva. Zbog toga je cilj njegovog
tumaenja da se pacijentu pokae kako on za osvajanje
fiktivne vanosti aranira simptome i koristi svoju
neurozu. Kako ak u tu svrhu i njegov prenos i njegove
ostale fiksacije slue zahtevu moi i tako predstavljaju

muki protest protiv uobraenog ugnjetavanja. Ono to je
Adler imao na umu oigledno je psihologija ugnje-tenog ili
socijalno neuspenog, ija je jedina strast potreba za
uvaavanjem. Ovi sluajevi su neurotski stoga to jo uvek
varljivo mataju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode
borbu protiv vetrenjaa, pri emu potpuno onemoguuju
upravo onaj cilj kome najvie streme.
Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razja-
njavanja, i to razjanjavanja u gore navedenom smislu, i
utoliko apeluje na unutarnji uvid. Ali karakteristino je za
Adlera da on ne oekuje isuvie mnogo ad istog uvida,
ve da je izvan toga jasno spoznao neophodnost socijalnog
vaspitavanja. Dok_je Frojd istraiva i tuma, Adler je
uglavnom vaspita. Tako on postaje negativni Frojdov
naslednik, budui da dete u bolesniku, sa njegovim
korisnim uvidom, ne ostavlja bespomonim, ve pokuava
da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno
prilagoenog oveka. Ovo se oigledno deava na temelju
ubeenja da su socijalno prilagoavanje i normalizacija
krajnji cilj kome se stremi, a koji je bezuslovno neophodno
i eljeno ispunjenje ovekovog bia. Iz ovog osnovnog stava
Adlerove kole proistie njegovo raireno socijalno dejstvo
a isto tako udaljivanja od nesvesnog, koje ponekad, kako
izgleda, ide do potpunog negiranja. Kolebanje prema
Frojdovom potenciranju nesvesnog je neminovna reakcija,
koja, kako sam ve prethodno pomenuo, odgovara
prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi
prilagoava-nju i leenju. Jer ako nesvesno stvarno nije
nita , drugo do spremite svih neprijatnih tamnih strana j
ovekove prirode, ukljuujui preistorijski nataloeni mulj,
onda oveku stvarno nije jasno zato bi u toj j movari, u
koju je jednom upao, ostajao due nego to je neophodno.
Za istraivaa ta lokva moe zna-iti svet prepun uda, za
obinog oveka. meutim, to je stvar kojoj se radije okreu
lea. Kao to pra-budizam nerna bogova, poto bi se morao
osloboditi pozadine panteona od oko dva miliona bogova,
tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati od
jedne tako u biti negativne stvari kao to je Froj-dovo
nesvesno. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju
se upravo onde gde prestaje Frojd i na taj nain
odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle steenog
uvida nau i put u normalan ivot. Samo po sebi je
razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle
dola njegova bolest, poto je retko uvid u uzrok bez
daljnjega doveo i do uklanjanja zla. Naime, ne treba
smetnuti s uma da iz pogrenih neurotskih puteva nastaje
isto toliko mnogo upornih navika, koje se uprkos sveg
uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim
navikama, koje se mogu postii samo pomou uenja i
uvebavanja. Ovaj rad se moe postii samo pomou
vaspitavanja. Pacijent mora biti u najpotpunijem smislu
znaenja te rei upuen na druge puteve, to se moe po-
stii samo pomou vaspitavanja volje. Stoga je razumljivo
zato Adlerov pravac ima najvie eha upravo meu
uiteljima i svetenicima, dok se Frojdov pravac svia
uglavnom lekarima i intelektualcima, koji su svi skupa
loi bolniari i vaspitai.
Svaki stupanj razvitka nae psihologije ima u
sebi neto specifino konano. Katarza sa svojim pra-
njenjem navodi oveka da poveruje da je sada sve
izalo na videlo, sve upoznato, doivljen svaki strah
i prolivena svaka suza i da od sada mora biti sve
dobro. Razjanjavanje isto tako ubedljivo zakljuuje:
sada znamo odakle je dola neuroza, iskopana su naj-
ranija seanja, iupani poslednji koreni, a prenos
nije bilo nita drugo do eljena detinjasta fantazija
ili vraanje u porodini roman; slobodan je put u
ivot lien iluzija, odnosno u normalnost. Vaspitava-
^ dolazi na kraju i ukazuje na to da se krivo izraslo
drvo ne moe ispraviti ni ispovedanjem ni razjanja-
vanjem, ve da ga samo vesti batovan moe uvrstiti
u pravilni drvored. Tek sada je postignuto normalno/
prilagoavanje. /
Ova udna konanost, koju sadri svaki stupanj,
donela je sa sobom da danas ima katartiara, koji na
izgled nisu nita uli tumaenju snova, frojdista koji ne
razumeju nijednu Adlerovu re, i adlerista koji nee ni da
uju za nesvesno. Svako je obuhvaen specifinom
konanocu sopstvenog stupnja i zbog toga dolazi do one
konfuzije miljenja i shvatanja, koja toliko oteava
orijentaciju u ovom podruju.
Ali odakle potie oseanje konanosti, koja na sve
strane prouzrokuje tako mnogo autoritativnih
tvrdoglavosti?
Tu pojavu ne mogu drugaije objasniti do injenicom
da u osnovi svakog stupnja lei i konana istina, i da stoga
uvek iznova ima sluajeva koji uver-ljivo dokazuju
posebnu istinu. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda
neto tako dragoceno, da niko ne eli da je izgubi zbog
nekoliko takozvanih izuzetaka, koji se ne slau sa njom. A
ko sumnja u istinu neiz-beno se smatra nevernom
tetoinom i zbog toga se svuda u diskusiji mesa nota
fanatizma i netrpeljivosti.
A ipak svako nosi baklju spoznaje samo jedan deo
puta, dok mu je ne uzme sledei. Ako bi ovaj proces
shvatili drugaije a ne lino, mogli bismo, na primer,
130
pretpostaviti da mi nismo lini stvaraoci nae istine, ve
njeni izloitelji, glasnogovornici savreme-nih psihikih
neophodnosti, ime bi se izbeglo mnogo otrova i gorine, a
na pogled bi bio slobodan da sagleda duboke i nadline
povezanosti ovekove psihe.
Covek uglavnom ne vodi rauna tome da praktiki
katartiar nije samo apstraktna ideja, koji automatski ne
moe izneti nita drugo do katarzu. I katartiar je ovek
koji dodue misli ogranieno u svojim sferama, ali u
svojim postupcima dela kao obian ovek. Ne nazivajui to
tako i nesvestan toga, on nevoljno sprovodi itav deo
razjanjavanja i vaspitava-nja, kao to i drugi sprovode
katarzu a da to principijelno ne naglaavaju.
Sve ivo je iva istorija, ak i hladnokrvne ivotinje
ive jo u nama kao s/jus-entendu. Tako i tri do sada
obraena stupnja ariaiitikep^mologije uopte nisu
istine od kojih je poslednja progutala i zamenila dve
prethodne, ve su to, naprotiv, principijelni aspekti jednog
te istog problema i meusobno ni na koji nain ne
protivuree, isto tako malo koliko oprotaj protivurei
ispovesti.
Isto vai i za etvrti stupanj, preobraavanje. I ovaj
stupanj ne treba da sebe smatra jedino vaeom istinom.
Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili
prethodni stupnjevi, ali ono ispunjava dalju potrebu koja
prevazilazi do sada postignuto.
Da bi razjasnili ta namerava stupanj preobraavan
ja i ta znai moda neto udnovat naziv preobraaj,
moramo najpre poloiti rauna tome koje potrebe
ovekove psihe nisu zapaene tokom ranijih stupnjeva;
drugim recima, koji bi zahtev mogao biti dalji i vei, do biti
prilagoeno, socijalno bie? Biti normalan ovek,
najkorisnije je i najpodesnije to se moe zamisliti. Ali ve
u pojmu normalan ovek, kao i u pojmu prilagoavanja
lei ogranienje na prosenost, koja nekom izgleda kao
eljeno poboljanje, nekome koga ve kota truda da izae
na kraj sa obinim svetom, nekome ko je, na primer, zbog
svoje neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzi-
stenciju. Normalan ovek je idealni cilj za neuspe-ne, za
sve one koji se nalaze ispod opteg nivoa prilagoavanja.
Ali za ljude koji mogu daleko vie od prosenog oveka,
ljude kojima nikada nije teko padalo da postignu uspehe
i da urade vie od proeka, za takve je ideja ili moralna
prisila da moraju biti nita drugo do normalni, pojam
Prokrustove postelje, nepodnoljive, samrtne dosade,
sterilnog, beznade-nog pakla. Shodno ovome ima Isto
toliko neurotiara Itoji-se razbolj^vlt]u~samo zato Sto su
normalni, kaol takvih kojTSTTboleshi jer ne~m~dgu biti
normalni. Za-misao da neicoTrlozeniirTiaTdeju da ove
prve vaspi-tava u pravcu normalnosti, za ove ljude znai
isto to i ruan san, jer u stvari njihova najdublja potreba
je da mogu voditi nenormalan ivot. ~ Covek moe da nae
zadovoljenje i ispunjenje samo u onome to jo nema, kao
to se ne moe ni zasititi onim ega ve ima previe. Biti
socijalno i prilagoeno stvorenje nema nikakve drai za
onoga kome je ovakvo stremljenje kao deja igra. Pravi-
nost je_pravinom na dugo uvek dosadna, dok je veno
nepravinom potenje potajni daleki cilj.
Potrebe i neophodnost ovekove su razliite. Ono to je
za jednog osloboenje, za drugog je zatvor. Ista stvar je sa
normalnou i prilagoavanjem. Iako ve bioloka izreka
kae: ovek je ivotinja stada i zbog toga dostie svoje
potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biu, ipak ve
sledei sluaj okree tumbe ovu reenicu dokazujui nam da
je ovek potpuno zdrav samo onda kada ivi nenormalno i
nesocijalno. oveka moe da dovede do oajanja to u
stvarnoj psihologiji nema opte vaeih recepata ili
normi. y Ima samo individualnih sluajeva sa najrazliitijim
potrebama i zahtevima, toliko razliitim da ovek, u osnovi
uzev, nikada unapred ne moe znati kojim e putem poi
odreeni sluaj, zbog ega je najbolje da lekar ne rauna sa
prethodno steenim miljenjima. To ne znai, meutim, da
ih odbaci, ve da ih pri-meni na sluaj kao hipotezu
mogueg objanjenja. I ovo ne da bi poduio ili ubedio, ve
vie da bi pokazao bolesniku kako lekar reaguje na njegov
poseban sluaj. Jer bez obzira kako se stvar postavila, odnos
izmeu lekara i pacijenta je lina veza unutar bezlinog
okvira lekarskog postupka. Nikakvim vetakim postupkom
ne moe se zaobii injenica da je terapijski postupak
produkt meusobnog uticaja u kome uestvuje celo bie
kako pacijenta tako i lekara. U terapijskom postupku dolazi
do susreta dveju iracionalnih datosti, naime dva oveka koji
nisu ograniene, odredive veliine, ve pored svoje moda
odreene svesti sa sobom donose i neodreeno veliku sferu
nesvesnog. Zbog toga je i za rezultat psihike terapije esto
beskrajno mnogo vanija linost lekara (kao i pacijenta),
nego ono ta lekar kae i misli, iako ovo poslednje moe biti
smetnja ili korist, i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje.
Susret dve linosti je kao meanje dva razliita hemijska tela
ako uopte doe do jedinjenja, onda se oba menjaju. Kao
to smemo oekivati u svakom stvarnom psihikom
terapijskom postupku, lekar ima uticaja na pacijenta.
Meutim, do ovog uticaja moe. doi samo ako pacijent utie
na njega. Lekaru nita ne koristi ako izbegava pacijentov
uticaj ograujui se obla
131
kom oinsko profesionalnog autoriteta. Time samo sebi
onemoguuje korienje krajnje korisnog organa
upoznavanja. Nesvesno ipak pacijent utie na njega i
uslovljava promene u nesvesnom lekara, ove, mnogim
psihoterapeutima poznate, isto profesionalne, psihike
smetnje ili zapravo oteenja, koja na najbolji nain
predstavljaju tako rei hemijski uticaj pacijenta. Jedna od
najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani
protiu-prenos. Ali ee su dejstva mnogo suptilnije
prirode, koja se drugaije ne mogu formulisati do pomou
stare ideje prenoenja neke bolesti na zdravog, koji onda
svojim zdravljem mora da savlada demona bolesti, a ovo
ne bez negativnog uticaja na svoje opte stanje.
Izmeu lekara i pacijenta postoje iracionalni faktori,
koji prouzrokuju meusobno menjanje. Pri tom stabilnija,
jaa linost daje konanu odluku. Ve sam imao prilike da
vidim mnoge sluajeve gde je pacijent asimilovao lekara
uprkos svih teorija i profesionalnih namera, i to najee,
ali ne uvek, na tetu lekara.
Stupanj preobraavan ja zasniva se na injenici za
ije je jasno sagledavanje bilo potrebno vie od etvrt veka
opsenog praktinog iskustva. U priznavanju ove injenice
ak je i Frojd prihvatio moj za-htev da i lekar sam mora
biti analiziran.
Sta znai ovaj zahtev? On ne znai nita drugo do da
je lekar isto tako u analizi kao i pacijent. On je isto tako
sastavni deo psihikog procesa terapijskog postupka kao i
pacijent. Zbog toga isto tako izloen promenljivim
uticajima kao i on. Da, u toj meri da ako se pokae da je
lekar nepristupaan ovom uticaju, onda je lien i uticaju
na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvestan, u
njegovom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogu-
uje da tano sagleda pacijenta. U oba sluaja
kom-promitovan je rezultat terapije.
Dakle, lekar je optereen istim zadatkom sa kojim bi
eleo da optereti pacijenta, naime, na primer, socijalno
prilagoeno stvorenje, ili, u drugom sluaju, da bude
upravo neprilagoen. Terapijski zahtev moe
biti, prirodno, odeven u hiljade razliitih formula ve
prema stanovitu lekara. Jedan veruje u preva-zilaenje
inf ntilizma, on dakle mora da je preva-ziao svoj
sopstveni infantilizam. Drugi veruje u ab-reagovanje svih
afekata, dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene
afekte. Trei veruje u potpunu svesnost, on mora da je
dostigao svesnost samoga sebe, ili bar da stalno stremi da
ispuni svoje terapijske zahteve ako hoe da osigura
ispravan uticaj na svoje pacijente. Sve ove terapijske
vodee ideje znae znaajne etike zahteve, koji se svi
zajedno saimaju u jednu istinu: Ti mora biti onakav
kakav bi hteo da deluje. Samo prianje oduvek je vailo
kao prazno i naprosto nema tako spretnog i vetog po-
stupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova jednostavna
istina. Ne u ta je ovek uveren, ve da je ovek uveren
delovalo je u svim vremenima.
Dakle, etvrti stupanj analitike psihologije
za-hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog
lekara, i to sa istom nepotednou, konsekventnou i
istrajnou, koje lekar primenjuje na pacijentu. ~~ Kada
ovek pomisli sa kakvom panjomAi kritinou psihijatar
mora slediti svog pacijenta da bi otkrio sve njegove
pogrene puteve, promaaje, sve infantilne tajne, onda
uopte nije mali posao da to isto ini i na samom sebi.
Covek obino samom seb\ nije dovoljno interesantan, a i
niko nas ne plaa za intro-spektivne napore. A osim toga
nipodatavanje ove-kove due je svuda tako veliko, da se
samoposmatra-nje i bavljenje samim sobom ve skoro-
smatra bolesnim. Covek oigledno ne nasluuje zdravlje u
sopstvenoj dui zbog ega ve bavljenje njome mirie na
bolesniku sobu. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod
samog sebe, jer kako moe neko vaspitavati ako sam nije
vaspitan, kako da razjanjava kada je samom sebi u
mraku i kako da oisti kada je sam jo neist?
Korak od vaspitavanja do samovaspitanja je logiki
napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. Zahtev
stupnja preobraavanje, naime, i da se lekar menja da bi
bio sposoban da promeni bolesnika je,
lako razumljivo, nepopularan zahtev; prvo, jer izgleda
nepraktian, drugo, jer bavljenje samim sobom podlee
neprijatnim predrasudama i tree, jer je ipak ponekad vrlo
bolno da lekar ispuni sva ona iekivanja koja u datom
sluaju usmerava na pacijente. Naime, poslednja taka
doprinosi nepopularnosti ovog zahteva, jer onaj ko eli da
sebe samog vaspita i tretira, uskoro e otkriti da u
njegovom biu ima stvari koje se nepovratno
suprostavljaju normalizaciji ili da, uprkos temeljnom
razjanjenju i abreago-vanju, jo uvek lebde i ometaju. ta
e uraditi sa tim stvarima? On dodue zna i za to je
profesionalno
^obavezan ta treba sa tim da uini pacijent. Ali ta da
uradi sa tim on sam, i to iz najdubljeg ubeenja, kada se
radi njemu lino? Ili njegovim najbliima? U svojim
samoistraivanjima on e u sebi otkriti neku manju
vrednost koja mu opasno pribliava njegove pacijente i
moda ak slabi njegov autoritet. Sta da zapone sa ovim
132
neprijatnim otkriem? Ovo donekle neurotsko pitanje
duboko e ga potresti, nezavisno od toga kako on sebi
izgledao normalan. On e takoe otkriti da poslednja
pitanja, koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove
pacijente, nee razreiti nikakav terapijski postupak, da je
reenje koje pruaju drugi jo uvek detinjasto i da ostaje
detinjasto i da, ako se ne nae reenje, pitanje ponovo
mora biti potisnuto.
Neu dalje razmatrati niz problema proisteklih iz
samoistraivanja, poto za njih, danas, zbog nepo-
znavanja psihe, postoji isuvie malo in.teresovanja.
Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitike
psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora
ovekove linosti a da u prvi plan stavlja linost lekara
kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome, ime se
zahteva sopstveni preobraaj, naime
^ samovaspitanje vaspitaa. Na taj nain se sve ono to se
objektivno odigralo u istoriji nae psihologije ispovest,
razjanjavanje i vaspitavanje, podie na stupanj subjekta,
drugim recima ono to se deava pacijentu treba da se
deava i lekaru, da njegova linost ne bi imala nepovoljno
povratno dejstvo na pa
cijenta.. Lekar ne srne da pokuava da se izvue od
sopstvenih tekoa na taj nain to e tekoe drugih
tretirati tako kao da on sam nema nikakvih problema.
Kao to se ranije Frojdova kola, zahvaljujui
opsenom otkriu nesvesne tamne strane, iznenada nala
u situaciji da mora da raspravlja ak i
religij-sko-psiholoka pitanja, tako je i najnoviji zaokret
doveo do toga da je etikista^lejc^rapostaj
neizbe-.^i^mObl^m. Sa ovim^ptanjem^nedeljivo povezana
samokntinost i samoistraivanje zahteva shvatanje psihe
sasvim drugaije od dosadanjeg, isto biolokog; poto
ovekova dua naprosto nije samo objekt prirodrio-nauno
orijentisane medicine, ona nije samo bolesnik ve i lekar,
ne samo objekt, ve i subjekt, ne samo funkcija mozga, ve
apsolutni predu-slov nae svesti.

Ono to je nekada bila medicinska terapijska metoda
ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom
horizont nae psihologije iri u nenaslu-ena podruja.
Odluujue vie nije lekarska diploma, ve ljudski kvalitet.
Ovaj zaokret je znaajan, poto'se na taj nain celokupni
pribor psihijatrijske vestine, koji se razvio i sistematizovao
u stalnoj ve-bi na bolesniku, stavlja u slubu
samovaspitanja. samokompletiranja i time analitika
psihologija razbija okove koji su je vezivali za
konsultativnu le-karsku ordinaciju. Ona prevazilazi samu
sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila
psihiki nedostatak zapadnih naspram istonjakih
kultura. Mi smo poznavali samo psihiko potinjavanje i
savlaivanje, ali ne i metodski razvitak psihe i njenih
funkcija. Naa kultura je jo mlada, a mladim kulturama
su potrebne sve vestine ukrotitelja zveri da bi se bar u
odreenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Za to je
potreban jedan put, jedna metoda, to nam je, kao to sam
rekao, nedostajalo. Izgleda mi da saznanje i iskustva
analitike psihologije mogu dati bar osnove za to, poto u
onom trenutku, kada prvobitna lekarska psihologija uzme
za predmet samog lekara, ova prestaje da bude samo
terapijska
metoda za bolesnika. Ona sada obrauje i zdrave ili bar
takve, koji polau moralnog prava na psihiko zdravlje,
ija bolest, stoga, jedino moe biti patnja koja sve mui.
Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opte
dobro i to u jo veoj meri od prethodnih stupnjeva, koji
su, svaki za sebe, ve nosioci opte istine. Ali izmeu ovog
zahteva i dananje stvarnosti lei ponor preko koga nema
mosta. On se mora tek izgraditi kamen po kamen.

SUPROTNOST FROJD I

JUNG
razlikama izmeu Frojdovih i mojih nazora pre bi
trebalo da pie neko ko se nalazi izvan zaaranog kruga
ideja koje se zovu Frojd i Jung. Ne znam da li
zasluujem da mi se poveri ona objektivnost koja bi
trebalo da mi omogui da se nepristra-sno izdignem ak
iznad mojih sopstvenih ideja. Da li to iko uopte moe?
Sumnjam u to. A ako neko na izgled izae na kraj sa
ovom Minhauzenovom veti-nom, onda se mogu opkladiti
da njegove ideje, u krajnjoj liniji, nisu bile njegove
sopstvene.
Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju
jedino njihovom takozvanom tvorcu, naprotiv on je sam
rob svoje ideje. Takozvane istinite ideje, koje zanose,
imaju u sebi neto osobito; one potiu iz bezvremenosti,
kao da su ve uvek bile prisutne, iz materinskog,
duevnog prauzroka, iz koga izrasta efemerni duh jednog
oveka kao biljka koja cveta, donosi plod i seme, vene i
umire. Ideje vode poreklo iz veeg nego to je individualni
ovek. Mi ih ne stvaramo, ve smo stvoreni pomou njih.
Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne
iznosi na svetio dana samo ono najbolje u nama, ve i
nae poslednje nekompetentnosti i lini jad. A tek ideje
psihologiji! Odakle drugde mogu poticati do iz
najsubjektivnijih podruja? Da li nas iskustvo objektu
moe sauvati od subjektivnog predubee-
[] Objavljeno u: Klnische Zeitung (Kln, 7. maj 1929) Ges.
Werke IV.
134
nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem sluaju bar do
polovine subjektivno tumaenje? S druge strane i subjekt
je objektivna datost, deo sveta; i ono to proistie iz njega
u krajnjoj liniji proistie iz sveta, kao to i naj rede i
najneverovatnije ivo bie nosi i hrani nama svima
zajednika zemlja. Tako su upravo naj subjektivni je ideje
one koje su najblie prirodi i biu, i stoga se mogu nazvati
i najistinitijim. Ali ta je istina?
Za nau psiholoku upotrebu pre svega u sasvim
odbaciti pomisao da smo mi, dananji ljudi uopte u
stanju da utvrdimo bilo ta istinito ili pravo bivstvu
due. Najbolje to moemo stvoriti je pravi izraz. Pravi
izraz je ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno
naenog. Jedan e posebno teite stavljati
na uobliavanje i stvaranje naenog i zbog toga e
uobraavati da je tvorac svog otkria, drugi e
isticati stav i zbog toga govoriti pojaut, pri emu je
svestan svog bia koje prima i percipira. Istina je negde
izmeu pravi izraz je stav koji uobliauo i stvara.
U tom primanju i u tom stvaralakom aktu sadrano
je sve ono ime se moe pohvaliti i najambiciozniji zahtev
dananjih psihologa. Naa psihologija je vie ili manje
sreno uobliena ispovest nekoliko pojedinaca; ukoliko su
ovi vie ili manje tipini, onda njihovu ispovest mogu
prihvatiti mnogi drugi kao vaei opis. Ukoliko takvi, koji
pripadaju nekom drugom tipu, ipak jo pripadaju
ljudskom rodu, srne se ak zakljuiti da su i oni, svakako
u manjoj meri, pogoeni ovom ispoveu. Ono to Frojd
ima da kae ulozi seksualnosti, infantilnog zadovoljstva i
njegovog konflikta sa principom realnosti, incestu i
slinom u prvoj liniji je pravi izraz njegove line
psihologije. To je sreno uoblieni izraz subjektivno
naenog. Ja nisam Frojdov protivnik, iako taj peat hoe
da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih
uenika. Nijedan iskusni psihijatar ne moe osporiti da
nije sreo bar tuce sluajeva ija se psihologija u svim
bitnim elementima slae sa Frojdovom. Zbog toga je Frojd
sa svojom subjektivnom ispovestipomogao roenju velike
ljudske istine. On sam je kolski primer njegove
psihologije, i svoj ivot i rad posvetio je ispunjenju ovog
zadatka.
Covek vidi onako kakav jeste. A kako drugi imaju i
drugu psihologiju, oni i vide drugaije i drugaije se
izraavaju. To je najbolje pokazao jedan od najranijih
Frojdovih uenika, naime Alfred Adler on je istovetni
iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla;
njegov nain sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao
Frojdov, poto i Adler reprezen-tuje jedan tip psihologije
koji se esto sree. Znam da mi zastupnici obe ju kola
bez dvoumljenja ne daju za pravo, ali meni e dati za
pravo istori ja i svi prav-doljupci. Nisam u stanju da
utedim prekor obema kolama da oveka tumae sa
isuvie patolokog ugla. polazei od njegovih defekata.
Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogunost da
shvati religijski doivljaj1
Nasuprot ovome ja bih eleo da razumevanje za
oveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bolesnika
oslobodim ove psihologije koju Frojd izlae na svakoj
stranici njegovog dela. Nisam u stanju da sagledam gde
Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako
oslobaa bolesnika od onog zla od koga jo pati i lekar.
Njegova psihologija je psihologija neurotskog stanja
odreenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru
odgovarajueg stanja. U okvirima ovih granica Frojd je
istinit i vaei, pa i tamo gde govori neistinu, poto i evo
pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest.
Ali to nije zdrava psihologija, osim toga a to je simptom
bo-lesnosti zasnovana je na nekritikovanom,
nesve-snom gledanju na svet, koje je podesno da znatno
suzi horizont doivljavanja i sagledavanja. Frojd se
nepravedno odricao filozofije. Nikada nije kritikovao svoje
pretpostavke, ak ni svoje line psihike premise. U svetlu
mojih dosadanjih navoda ovo e se lako shvatiti kao
neophodnost, poto bi mu kritika njegovih sopstvenih
osnova uskratila mogunost da
2
Up. Freud, Die Zukunft einer illusion.
naivno
3


1Up. Freud, Die Tr aumdeut ung.
prikae svoju svojstvenu psihologiju. U svakom
sluaju oprobao bi tekoe sa kojima se ja susreem.
Slatko-gorki napitak kritike filozofije nikada nisam
prezrivo odbijao, ve sam ga paljivo ispijao bar in refracta
dosi. Isuvie malo, rei e moji protivnici. Skoro isuvie
mnogo, govore mi sopstvena oseanja. Lako, isuvie
lako-samokritika truje izvanredno blago naivnosti, onaj
dar koji je neophodan svakom stvaraocu. U svakom
sluaju filozofska kritika mi je pomogla da sagledam
subjektivni, ispoved-ni karakter svake psihologije
takoe i moje. Ali mojoj kritici moram da zabranim
uskraivanje moje sopstvene mogunosti uobliavanja. Ja,
dodue, znam da iza svake rei koju izgovaram stoji moje
posebno i samo jednokratno bie na njemu specifinim
svetom i njegovom istorijom, ali ja u slediti potrebu da
135
sebi samom govorim iza paravana navodnog iskustvenog
materijala. Samo time ve sluim cilju ljudskog saznanja,
kome je hteo da slui i Frojd i kome je, uprkos sVemu, i
sluio. Saznanje ne poiva samo na istini, ve i na zabludi.
Uvid u subjektivni karakter svake psihologije -stvorene
od pojedinca mogli bi biti obeleje koje me najjae odvaja
od Frojda.
Kao dalje diferentno obeleje izgleda mi injenica to
nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga
nekritine pretpostavke. Kaem nastojim, jer ko je
sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostavki? Ja
nastojim da izbegnem bar gruba predubeenja i zbog toga
sam sklon da priznam sve mogue bogove pod
pretpostavkom da ovi deluju u ovekovoj dui. Ja ne
sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u
psihikom podruju, bilo da je to Eros ili elja za moi. ali
ja ne sumnjam ni u to da se ovi nagoni sudaraju
sa duhom, jer oni se uvek sudaraju sa neim i zato ovo
neto ne bi trebalo nazvati duh? Koliko malo znam ta je
duh po sebi i za sebe, isto toliko malo znam ta su nagoni.
Jedno mi je isto toliko tajanstveno koliko i drugo, a isto
tako nisam u stanju da jedno objasnim kao nesporazum
drugog; jer nije nesporazum da zemlja ima
samo jedan mesec u prirodi nema nesporazuma, ovih
ima samo u podruju onog to ovek naziva razum.
Nagon i duh su u svakom sluaju s one strane mog
shvatanja, to su pojmovi koje koristimo za neto
nepoznato, ali mono dejstveno.
Stoga je moj stav prema svim religijama pozitivan. U
njihovom pounom sadraju ja ponovo prepoznajem one
figure koje se sreu u snovima i fantazijama mojih
pacijenata. U njihovom moralu vidim iste ili sline
pokuaje koje ine moji pacijenti, iz sopstvenog izuma ili iz
nadahnua, da bi nali pravi put ophoenja sa silama
psihe. Sveta radnja, ritual, inicijacija i askeza su mi preko
svake mere interesantni kao naizmenine i raznovrsne
tehnike u stvaranju pravoga puta. Isto tako je pozitivan
moj odnos prema biologiji, prema prirodno-naunoj
empiriji uopte, koja mi izgleda kao snaan pokuaj da se
dua shvati od spolja ka unutra kao to mi je, obrnuto,
religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat ljudskog
duha da iz due dopre do saznanja. U mojoj slici sveta
postoji jedno veliko spolja i jedno isto tako veliko unutra,
a izmeu ova dva pola stoji mi ovek, as okrenut jednom
as drugom polu i, u zavisnosti od temperamenta
smatrajui as jedno as drugo apsolutnom istinom i, u
zavisnosti od toga da jedno ili drugo osporava ili da se za
njega rtvuje. .
Ova slika je pretpostavka sigurno, ali jedna koju
neu napustiti jer mi je isuvie dragocena kao hipoteza.
Ona mi je potvrena heuristiki i empirijski a osim toga
potvrena kroz consensus gentium. Iz ove hipoteze, koja
sigurno potie iz mene lino iako uobraavam da sam je
stekao iskustvom proistekla je moja tipologija a isto
tako moje pomirenje sa tako divergentnim gleditima, kao
na primer sa Frojdovim.
Iz slike suprotnosti, u kojoj vidim svet, proizala mi je
ideja psihike energije koja isto tako mora da potie iz
suprotnosti kao i energija fizikih zbivanja, koja uvek
pretpostavlja neki pad, to jest postojanje suprotnosti kao
toplohladno, visokoduboko itd. Dok Frojd skoro
iskljuivo predstavlja seksualnost kao psihiku nagonsku
snagu, poevi tek posle moga odvajanja da uzima i druge
faktore u obzir, ja sam sve vie ili manje ad hoc
konstruisane psihike nagone ili snage obuhvatio
energetskim pojmom, da bih iskljuio skoro neminovne
proizvoljnosti jedne psihologije snage. Zbog toga vie ne
govorim snagama ili pojedinim nagonima, ve
intenzitetima vrednosti
4
. Time se ne osporava vrednost
seksualnosti u psihikom zbivanju, kako Frojd tvrdoglavo
misli, ve se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom
terminologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno
pravo mesto.
Seksualnost je konano a toga se nikada nee
odrei zdrav ljudski razum samo jedan od biolokih
instinkata, samo jedna od psihofiziolokih funkcija, iako
vrlo vana i sa znaajnim posledicama. Ali ta bi se desilo
kada, na primer, vie ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo
da je psihika sfera kojoj pripada seksualnost danas
znatno ometena, a kada oveka jako boli zub, onda izgleda
da se ceo psihiki ivot sastoji samo od zubobolje. Vrsta
seksualnosti koju opisuje Frojd je ona oigledna
seksualna opsesija, koja se sree svuda gde pacijent treba
da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije
ili stava, neka vrsta ustavljenog seksualiteta, koji se
odmah smanjuje do normalnih proporcija im se oslobodi
put razvitka. Najei zastoj je u porodinom
resentimentu, u emocionalnim dosadama takozvanog
porodinog romana, to dovodi do staze ivotne energije,
a ova staza je ono to se neizbeno javlja u obliku
takozvane infantilne seksualnosti. Pri tom se radi
nepravoj seksualnosti, neprirodnom pranjenju
napetosti, koja zapravo pripada jednom drugom ivotnom
podruju. Kakva je onda u krajnjoj liniji korist od plovidbe
136
po ovom poplavljenom podruju? Zapravo mnogo je bitnije
bar tako izgleda pravolinijskom razumu otvoriti
oticajne ka-
* Up. Uber psychische Energetik und das Wesen der Trume.
naie, to jest nai one mogunosti ili stavove, koji nude
energiji njoj potreban nagib, pad, inae ne dolazi do
niega drugog nego do circulus vitiosusa, na ta mi i lii
Frojdova psihologija. Njoj nedostaje mogunost da
izmakne iz neumoljivih stega biolokog zbivanja. Oajniki
se moramo pridruiti uzviku svetog Pavia: Ko e me
osloboditi od dodira sa smru, mene, sirotog oveka? A
na kulturni ovek u nedoumici se pridruuje Faustu: Ti
si svestan samo jednog nagona, naime putene veze koja
vodi unazad do oca i majke, ili unapred do dece, koja
potiu iz nae utrobe, incest sa prolou i incest sa
budunou, praotaki gr eh ovekoveen u porodinom
romanu. Odatle nas nita ne moe spasiti do duh, onaj
drugi pol svetskog zbivanja; slobodu doivljavaju ne deca
tela ve deca boja. U Barlahovom (Barlach) Mrtvom
danu demon majke kae u traginom zavretku
porodinog romana: udnovato je samo to da ovek nee
da naui da je Bog njegov otac. To je ono to Frojd nije
nikada eleo da naui i protiv ega se bore svi slino
nastrojeni ili bar mu ne nalaze klju reenja. Teologija ne
dolazi u susret onome ko trai jer ona zahteva verovanje,
koje je prava pravcata karizma koju niko ne moe da na-
pravi. Mi moderni ljudi upueni smo na to da ponovo
doivimo duh, to jest doemo do praiskustva. To je jedina
mogunost da se prekine zaarani lanac biolokog
zbivanja.
Ovaj zauzeti stav je trei znak koji odvaja moja
shvatanja od Frojdovih. Zbog toga mi se prebacuje
misticizam. Ja se, meutim, ne smatram odgovornim za
injenicu to je ovek uvek i svuda na prirodan nain
razvio religijske funkcije i da je stoga ove-kova dua jo
od pamtiveka proeta i natopljena religijskim oseanjima i
predstavama. Ko ne vidi ovaj aspekt ovekove due, on je
slep, a ko eli da ga razjanjavanjima ili prosveivanjem
ukloni, taj nema smisla za injenice. Ili moda kompleks
oca, koji potpuno proima celu Frojdovu kolu od glave do
pete, dokazuje da dolazi do znaajnog oslobaanja od fa-
talnosti porodinog romana? Ovaj kompleks oca sa
svojom fanatinom krutou i preosetljivou je pogreno
shvaena religijska funkcija, misticizam koji je ovladao
biolokim i porodinim. Sa svojim pojmom Nad-Ja Frojd
ini stidljivi pokuaj da staru sliku Jehove prokrijumari
u psiholoku teoriju. Ovakve stvari najbolje je odmah
jasno rei. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam
onim imenom, kojim su oduvek nazivane.
Toak istorije ne treba vraati unazad i ne treba
poricati korak oveanstva ka duhovnom, koji se ini ve
kod primitivne inicijacije. Sigurno da nauka ne samo srne
ve mora da sa ogranienim teorijama izdvaja delove
pojedinih podruja, dua je, meutim, svesti nadreena
celovitost, majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo
jedna od njenih funkcija, koja nikada nee iscrpsti obilje
njenog ivota. Psihijatar ne srne da se zavue u njen
patoloki ugao i da se grevito brani od zakljuka da je i
bolesna dua ljudska dua, koja i pored svoje bolesti
nesvesno ima udela u celini duevnog ivota oveanstva.
Da, on e ak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga
to je odseeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za
oveanstvo tako i za duh. Ja je stvarno mesto straha,
kako to Frojd
2
tano tvrdi, naime samo dotle dok se ne
vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim
pitanjem: Moe li on po drugi put ui u utrobu svoje
majke i ponovo se roditi? Istorija se ponavlja si parva
componere magnis licet kao kuna raspra moderne
psihologije.

2 Das Ich und das Es.
Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo-vedaju
roenje iz duha, a udnovato da ovek stalno iznova
zaboravlja da razume boansko zaee. To ne ukazuje na
posebnu jainu duha, ali posledice nesporazuma
manifestuju se kao krljavljenje, ogorenost, skuenost i
pusto. Lako je odagnati duh, ali orbi nedostaje so, so
zemlje. Ipak duh stalno pokazuje svoju jainu u tome to
se bitno uenje starih posveivanja dalje prenosi iz
generacije u generaciju. Uvek iznova ima i ljudi koji su
razumeli ta to znai da je

Bog njihov otac. U ovoj sferi ostaje ouvana ravnotea
izmeu puti i duha.
Suprotnost izmeu Frojda i mene sutinski poiva na
razlici principijelnih pretpostavki. Pretpostavke su
neizbene, a poto su neizbene, ovek nikada ne srne
davati utisak kao da ih uopte nema. Zbog toga sam pre
svega na svetio dana izneo principijelne aspekte, poto se
137
pomou njih najlake mogu razumeti raznovrsne, sve do u
pojedinanosti zadirue razlike izmeu Frojdovog r mog
shvatanja.


ARHAIAN COVEK.
Arhaian znai poetan, prvobitan. Rei neto
temeljnije dananjim civilizovanim ljudima spada u
najtee i naj nezahvalni je zadatke koji se mogu zamisliti,
poto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim
pretpostavkama i zaslepljen istim pre-dubeenjima kao
oni kojima treba da saopti svoja razmiljanja. Meutim,
u odnosu na arhainog oveka nalazimo se u na izgled
povoljnijoj situaciji. Mi smo vremenski daleko od njegovog
sveta, nadmoniji u duhovnoj diferenciranosti, tako da
smo u mogunosti da sa vie osmatranice sagledamo
njegovu narav i njegov svet.
Ovom reenicom istovremeno sam predmetu mog
predavanja postavio jedno ogranienje, bez koga ne bi
bilomogue da se u optim potezima opie dovoljno
obimna slika duevne pojave arhainog oveka. Naime,
ejeo bih da se ograniim na ovu sliku, budui da iz
razmatranja iskljuujem antropologiju primitivnog oveka.
Ako uopte govorimo oveku, onda ne mislimo upravo
na anatomiju, njegov oblik lobanje i njegovu boju koe,
ve mislimo na njegov ljudski psihiki svet, na njegovu
svest i njegov nain ivljenja. A sve ovo je predmet
psihologije. Stoga emo morati da se pozabavimo
uglavnom arhainom, tj. primitivnom psihologijom.
Uprkos ovog ogranienja ovim emo proiriti nau temu,
jer arhaina psi-
P] Predavanje odrano u italakom klubu Hotingen u Cirihu,
oktobra 1930. Objavljeno u: Europische Revue. Berlin, 1931. (Ges.
Werke X).

hologija nije samo psihologija primitivnog, ve i modernog
civilizovanog oveka; ne moda psihologija pojedinih
regresivnih pojava u modernom drutvu, ve naprotiv,
svakog civilizovanog oveka koji je, bez obzira na visinu
svoje svesti, u dubljim slojevima psihe jo uvek arhaian
ovek. Kao to je nae telo jo uvek telo Sisara, koje u sebi
sadri itav niz ostataka iz jo ranijeg stupnja ivotinja sa
hladnom krvi, tako je i naa dua razvojni produkt, koja,
praena od njenih poetaka, obelodanjuje jo uvek
bezbrojne arhaizme.
Svakako u poetku, kada ovek doe u prvi dodir sa
primitivcima ili kada prouava nauna dela primitivnoj
psihologiji, nee propustiti a da ne stekne duboki utisak
stranos, i udesnosti arhainog oveka. Upravo Levi-Bril,
autoritet u oblasti primitivne psihologije, neumorno istie
ovu vanrednu razlinost etat

prelogique od nae svesti.
Njemu, kao civili-zovanom oveku, izgleda prosto
neshvatljivo kako primitivni ovek jednostavno prelazi
preko oiglednog iskustva i sa direktnim odricanjem
opipljivih uzroka svoje representations collectives
smatra eo ipso vaeim, umesto da ih razjanjava
jednostavnim sluajem ili sa razumnom kauzalnou. Pod
representations collectives Levi-Bril podrazumeva opte
rasprostranjene ideje sa aprioristikim karakterom istine
kao to su duhovi, vradbine, snaga vraa itd. injenica
da, na primer, ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog
poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama
po sebi razumljiva, ali primitivnom oveku ne. Nijedan
ovek ne umire zbog duboke starosti, kao argumenat
navee da ima ljudi koji su do-iveli jo dublju starost.
Nijedan ovek ne umire zbog neke bolesti, poto je toliko
ljudi ozdravilo ili se uopte nije ni razbolelo od iste bolesti.
Pravo objanjenje za njega je uvek magija. Ili je oveka
ubio duh ili vradbina. Mnogi samo smrt u borbi smatraju
prirodnom. Drugi, svakako i ovu smrt smatraju
ve-takom poto je ili protivnik bio arobnjak ili je nosio
opinjeno oruje. Ponekad ova groteskna ideja poprima jo
znatno upeatljiviji oblik. Tako je jedan
Evropejac ustrelio krokodila u ijem je elucu naao dve
narukvice. Domoroci su prepoznali ove narukvice, pripadale su
dvema razliitim enama koje su neko vreme pre toga bile
proderane. Odmah se razvila buna diskusija oko vradbina,
budui da je ovaj sasvim prirodni dogaaj, koji nijednom
Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, pomou duhovne
predodre-enosti (Levi-Brilova representations collectives)
primitivnog oveka dobio sasvim neoekivano objanjenje.
Krokodila je pozvao nepoznati arobnjak i naredio mu da
uhvati i da mu donese ove dve ene. Krokodil je izvrio ovo
nareenje. Ali narukvice u elucu ivotinje? Krokodili, objasnili
su, nikada ne jedu ljude bez nareenja. Krokodil je dobio
narukvice od arobnjaka kao nagradu.
Ovaj dragoceni sluaj je jedan od zanimljivijih primera
samo vol jnosti objanjenja u etat prlo-gique, preloginog
oigledno stoga to nam jedno ovakvo objanjenje izgleda
apsurdno nelogino. Ali to nam izgleda samo zato to polazimo
od sasvim drugaijih pretpostavki nego primitivni ovek. Da
smo, kao on, ubeeni u postojanje arobnjaka i drugih
tajanstvenih sila, kao to smo ubeeni u takozvane prirodne
uzroke, njegov zakljuak bio bi nam sasvim logian. U sutini
primitivni ovek nije loginiji ili neloginiji od nas. Samo je
njegova pretpostavka drugaija. I u tome lei razlika. Primitivac
misli i ivi sa sasvim drugaijim pretpostavkama nego mi. Sve
to se ne odvija po nekom redosledu, sve to ga zbog# toga
uznemirava, plai ili udi, on smatra da poiva na neemu to
bismo mi oznaili kao natprirodno. Za njega to svakako nije
natprirodno, ve spada u njegov iskustveni svet. Nama je
prirodno objanjenje: ova kua je izgorela jer je u nju udario
grom. Za primitivca je isto tako prirodno da kae: arobnjak je
iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuu. Naprosto u
svetu primitivnog oveka nema niega to se ne bi moglo, ako
je samo donekle neobino ili upeatljivo, podvrgnuti ovome ili
principijelno slinom objanjenju. Pri tome on postupa isto kao
i mi: on ne razmilja svojim pretpo-
21 Jung, Odabrana dela, III

321
stavkama. Za njega je a priori sigurno da je bolest i si.
prouzrokovana pomou duhova ili vradbina. isto kao to
smo i mi ubeeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok.
Mi razmiljamo isto toliko malo vradbinama koliko i on
prirodnim uzrocima. Njegovo duhovno funkcionisanje po
sebi i za sebe principijelno se ne razlikuje od naeg.
Razlika je, kao to sam ve rekao, iskljuivo u
pretpostavci.
Pretpostavljalo se da primitivni ovek ima drugaija
oseanja i drugaiji moral, to jest da u neku ruku ima
preloginu narav. U svakom sluaju primitivni ljudi
140
imaju drugaiji moral nego mi. Jedan crnaki poglavica,
zapitan razlici izmeu dobra i zla, rekao je: ako ja mom
neprijatelju otmem enu, onda je to dobro, ali ako mi ih
on ukrade, onda je to zlo. U mnogim mestima je uasna
uvreda stati nekome na senku, ili je neoprostiv greh kou
morskog psa guliti metalnim noem umesto kremenom.
Ali budimo pravini: zar i kod nas nije greh ribu jesti
noem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove
stvari kod nas isto kao i kod primitivnog oveka nemaju
niega zajednikog sa etosom. Postoje estiti i lojalni lovci
na ljudske glave, ima takvih koji pobono i savesno izvode
grozne rituale, ubica iz najsvetijeg ubeenja; i sve ono
emu se divimo u etikom stavu, u osnovi ceni isto tako i
primitivac. Njegovo dobro je isto tako dobro kao nae,
njegovo zlo je isto tako rdavo kao nae. Samo su oblici
drugaiji, ali etika funkcija je ista.
Isto tako se smatralo da su njegova ula otrija ili
drugaija od naih. Meutim, on ima samo profesionalnu
diferencijaciju prostornog ula ili ula sluha i vida. Ako se
postavi pred stvari koje su izvan njegovog podruja, onda
je i on zauujue spor i nespretan. Domorocima-lovcima,
koji su imali vid kao u sokola, pokazao sam ilustrovane
novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo
ljudske figure. Ali moji lovci su okretali i okretali slike dok
najzad nije jedan, prstima pratei konture, iznenada
uzviknuo: pa to su beli ljudi! to je onda slavljeno kao
veliko otkrie.
Cesto neverovatno ulo orijentacije u prostoru
mnogih primitivaca je profesionalno i objanjava se
apsolutnom neophodnou snalaenja u umama i sa-
vanama. Cak i Evropljanin poinje posle kraeg vremena
iz straha da uprkos kompasu fatalno ne zaluta da
pazi na stvari kojima do tada nije ni sanjao.
Nita ne ukazuje na to da primitivni ovek u principu
drugaije misli, osea ili opaa. Psihike funkcije su u biti
iste. Ali pretpostavke su diugaije. Pored toga relativno
malo znai to je opseg njegove svesti manji ili izgleda da
je manji od naeg, ili da se on vrlo malo ili uopte ne moe
da usredsredi na misaonu delatnost. Ovo poslednje
Evropejac zapaa kao neto strano. Tako moje crnako
vee nisam mogao nikada da zadrim due od dva asa,
jer po isteku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su
umorni. Isuvie im je bilo teko a pri tom, u
neusiljenorn razgovoru, postavljao sam im vrlo
jednostavna pitanja. Meutim, isti ljudi u lovu ili na
putovanjima pokazivali su zauujuu koncentraciju i
izdrljivost. Moj pismonoa je, na primer, neprekidno
trao 120 kilometara u jednom pravcu; ili posmatrao sam
jednu enu u estom mesecu trudnoe, koja je nosila
bebu na leima i puila dugu lulu, kako je skoro celu
dugu no pri 34 igrala oko razbuktale vatre, a da nije
pala od iscrpljenosti. Dakle, ne moe im se odrei sposob-
nost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso-vani.
Ako i mi moramo da se skoncentriemo na neinteresantne
stvari, uskoro primeujemo kako je mala sposobnost nae
koncentracije. Mi smo isto tako malo nezavisni od
emocionalnih impulsa kao i primitivan ovek.
Sigurno da su primitivni ljudi jednostavniji
detinjastiji od nas, u dobru kao i u zlu. Ali to nam ne
deluje strano. A ipak, kada doemo u dodir sa svetom
arhainog oveka, oseamo neto udovino strano.
Koliko mogu da analizujem ovo oseanje, ono uglavnom
preteno potie iz toga to se arhaina pretpostavka u
bitnim elementima razlikuje od nae, to jest primitivni
ovek ivi tako rei u jednom drugom svetu nego mi. To
od njega stvara teko razumljivu zagonetku sve dotle dok
ne upoznamo njegove pretpostavke. Isto tako mogli bismo
rei: im upoznamo nae pretpostavke, primitivni ovek
nam vie nije zagonetka.
Naa racionalna pretpostavka je da sve ima svoje
prirodne, opaajne uzroke. U to smo ubeeni a priori.
Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naih najsvetijih
dogmi. U naem svetu nema legitimnog prostora za
nevidljive, samovoljne, takozvane natprirodne sile, osim
ako sa modernim fiziarima ne siemo u najsi-uniji
tamni svet unutranjosti atoma, gde se. kako izgleda,
deavaju udnovate stvari. Ali do toga je jo daleko. Mi
gajimo izrazitu odbojnost prema nevidljivim silama, poto
nije prolo tako mnogo vremena od onda kada smo se
oslobodili onog straljivog sveta snova i sujeverja i stvorili
sliku sveta, dostojnu nae racionalne svesti, najmlaeg i
najveeg ovekovog dela. Nas okruuje svemir koji se
povinjava racionalnim zakonima. Dodue, mi ne
poznajemo sve uzroke, ali oni e se otkriti, i oni e
odgovarati razumnim oekivanjima. To je isto tako naa
sama po sebi razumljiva nada. Dodue ima i sluajnosti,
ali one su naprosto sluajne, tako da se ne moe dirati u
njima svojstvenu kauzalnost. Sluajnosti su nemile svesti
koja voli red. One na smean i zbog toga iritirajui nain
ometaju zakonomerni tok sveta. Slinu odbojnost kao
prema sluajnostima gajimo i prema nevidljivim
svojevoljnim silama. One nas isuvie mnogo podseaju na
avolia ili na samovolju nekog deus et machina. One su
najgori neprijatelji naih brinih prorauna i stalna

opasnost pri svakom naem poduhvatu. One su uz to
nerazumne i zasluuju svaku osudu, ali ne treba im
uskratiti potovanje. Arapi u ovom pogledu imaju vie
potovanja. Oni na svakom pismu piu: Inalah, ako je
Bogu pravo ovo pismo e stii. Jer, uprkos svom
ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je
tano da smo uvek i svuda izloeni nepredvidivim
sluajnostima. A ta je nevid-ljivije i svojevoljnije od
sluaja? Sta je neizbenije i fatalnije?
U osnovi uzev mogli bismo isto tako rei: zakonitost,
kauzalni tok je teorija koja se praktiki potvruje u
pedeset procenata, u ostalih pedeset preputena je volji
demona sluaja. Sigurno da i sluaj ima svoje sasvim
prirodne uzroke, iju banalnost moramo, na nau
nevolju, isuvie esto da otkrivamo. Rado bismo se odrekli
kauzalnosti, jer ono to ljuti u sluajnostima je neto
sasvim drugo: naime, da se mora desiti ovde i to ba
sada, drugim recima da je tako rei namerna. Ona bar
tako deluje, i u datom sluaju proklinje je i krajnji
racionalista. Kako god da se sluaj tumaio, to nita ne
menja na injenici njegove moi. Sto su bolje regulisani
uslovi postojanja, tim je vie iskljuen sluaj i tim manje
je potrebno uvati se od njega. Ipak, praktiki se svako
uva od sluaja ili se nada i veruje u sluaj, iako zvanino
prihvaeno uverenje nema klauzulu sluajnosti.
To je naa pretpostavka: pozitivno ubeenje da sve
bar teorijski opaljivo ima takozvane prirodne uzroke.
Meutim, pretpostavka primitivnog oveka je: sve izmie
nevidljivoj samovoljnoj sili, drugim recima sve je sluaj,
samo on to ne naziva sluaj nego namera. Prirodna
kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena.
Kada tri ene odu po vodu na reku, pa krokodil dograbi
srednju i odvue je pod vodu, onda nae shvatanje kae:
ista je sluajnost da je od tri ene stradala srednja. Da je
krokodil uopte dograbio enu sasvim je prirodno, poto
krokodili pokatkad deru ljude.
Ovim objanjenjem situacija je sasvim nejasna. U
itavoj uzbudljivoj prii nije nita objanjeno. S pravom
arhaini ovek ovakvo objanjenje smatra povrnim ili ak
apsurdnim, jer prema ovom shva-tanju isto tako je moglo
i da se ne desi nita i tome bi odgovaralo isto objanjenje.
Evropejac uopte ne uvia kako je malo rekao ovim
objanjenjem. To je njegovo predubeenje.

Nasuprot tome primitivni ovek ima daleko vee
zahteve. Za njega je ono to mi nazivamo sluajem,
samovolja. Zbog toga je bila oigledna namera kro-
Rodila da dograbi srednju od tri ene, to je svako mogao
da vidi. Ali otkud krokodilu ova namera? Krokodili obino
ne deru ljude. To je tano kao i injenica da u Sahari
obino ne pada kia. Krokodili su nedruevne ivotinje
koje je lako zaplaiti. U -denju sa bezbroj krokodila
broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Dakle, neoekivano
je i neprirodno kada oveka pojede krokodil. To mora biti
objanjeno. Od koga je krokodil dobio nareenje da ubije?
Jer po pravilu on to ne ini zbog svoje sopstvene prirode.
Primitivni ovek se u najveoj meri zasniva na
injenicama sredine koja ga okruuje i s pravom se udi i
pita se specifinim uzrocima kada se desi neto
neoekivano. Dovde se ponaa upravo kao i mi. Ali on ide
dalje od nas. On ima jednu ili vie teorija samovoljnoj
sili sluaja. Mi kaemo: nita drugo do sluaj. On kae,
sraunata samovolja. On baca glavno teite na onih
drugih pedeset procenata svetskog zbivanja, dakle ne na
iste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, ve na
zamrena i zapletena ukrtanja kauzalnog lanca koja
nazivamo sluajnostima. On je odavno prilagoen
zakonitostima prirode, zbog toga se plai od sile
nepredvidivog sluaja kao od samovoljnog, nepoznatog
agensa. 1 u tome ima pravo. Zbog toga je razumljivo to
mu sve neobino tera strah u kosti. U predelima juno od
Elgona, gde sam boravio due vremena, ima prilino
mnogo mravo-jeda. Mravojed je nona, vrlo plaljiva
ivotinja i zbog toga se vrlo retko vida. Ali ako se desi da
se mravojed vidi danju, onda je to tako krajnje neprirodno
i deluje tako zapanjujue kao kada bismo otkrili potok u
kome voda tee uzbrdo. Kada bi stvarno bili poznati
sluajevi gde voda razvija negativnu siiu tee, onda bi to
bilo krajnje zabrinjavajue otkrie. Naime, poznato nam je
kolike nemerljive koliine vode nas okruuju, tako da
bismo lako mogli zamisliti ta bi se desilo kada bi se voda
ponaala suprotni) zakonima. U otprilike ovakvoj situaciji
nalazi se primitivni ovek. On tano poznaje ivotne
navike mra-vojeda. ali on ne zna njegov dejstveni donni
kada mravojed iznenada probije svetski poredak. Primi-
tivni ovek je u tolikoj meri pod utiskom postojeeg, da
krenje njegovog svetskog poretka ima nesagle-dive
mogunosti. To je portentum, omen, kao kometa ili
eklipsa. Kako ova neprirodnost za primitivnog oveka ne
moe imati prirodne uzroke, onda to mora biti nevidljiva

samovoljna sila, koja je naterala mra-vojeda da se pojavi
po danu. Zastraujua manifestacija samovolje koja moe
razbiti svetski poredak, naravno da zahteva vanredne
mere odbrane ili ublaavanja. Susedna sela se pozivaju i
mravojed se s velikom mukom iskopava i ubija. Posle toga
najstariji ujak (po majinoj liniji) oveka koji je prvi
ugledao mravojeda mora da rtvuje bika. Taj ovek silazi u
jamu i dobija prvi komad mesa rtvovane ivotinje. Potom
jedu i ujak i ostali uesnici ceremonije. Na ovaj nain
okajana je opasna samovolja prirode.
Mi emo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda
iznenada pone da tee uzbrdo, ali ne ako danju
ugledamo mravojeda, ili ako se rodi albino, ili ako doe do
pomraenja sunca. Mi poznajemo znaaj ovih dogaaja i
njihov opseg dejstva, ali primitivni ovek ne. Ono to se
obino deava za njega je vrsto sklopljena celina u koju
je i on ukljuen svim svojim biem. Zbog toga je on
krajnje konzervativan i ini stvari koje su oduvek injene.
Ako se bilo gde desi neto to probija ovu celinu. onda je
za primitivca nastala rupa u poretku sveta. Tada je
bogzna ta sve mogue. Odmah se sa tim dovode u vezu
svi, na bilo koji nain znaajniji dogaaji. Jedan misionar
je pred svojom kuom uvrstio motku na kojoj je hteo da
istakne zastavu svoje zemlje. Ovo nevino zadovoljstvo
skupo ga je stajalo, poto je neko vreme posle njegovog
buntovnog postupka usledila razorna oluja, koja je,
naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je
bilo dovoljno da se podigne opli ustanak protiv
misionara.
Za primitivnog oveka sigurnost sveta se sastoji u
pravilnosti obinih zbivanja. Svaki i/.uzetak od ovog
izgleda mu kao opasni akt samovolje, koji se na
odgovarajui nain mora okajati, jer to nije samo
trenutni prekraj obinog, ve istovremeno predznak
daljih vanrednih dogaaja. To nam izgleda apsurdno ali
potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tumaili
nai dedovi i pradedovi: na svet je dolo tele sa dve glave i
pet nogu; u susednom selu petao je sneo jaje; jedna stara
ena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u
susednom gradu izbio je poar; godinu dana posle ovih
dogaaja izbio je rat. To je stari nain pisanja istorije,
poev od starog veka sve do u XVIII vek. Ovo nama
besmisleno gru-pisanje za primitivca je naprosto smisleno
i uver-ljivo. I u tome je on, naime, neoekivano u
pravu. Njegovo posmatranje je pouzdano. Iz najstarijeg
iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. Ono
to je za nas, koji jedino pazimo na smisao i kauzalnost
svojstvenu pojedinom dogaaju, samo besmisleno
gomilanje pojedinih sluajnosti, za primitivnog oveka je
logini niz omina i time najavljenih dogaaja, fatalna, ali
potpuno konsekventna provala demonske samovolje.
Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, poto je tele
bilo samo anticipacija rata. Ova veza primitivnom oveku
izgleda tako sigurna i oigledna zbog toga to je za njega
samovolja sluaja nesravnjivo znaajniji faktor nego
zakonomerno i pravilno odvijanje svetskih zbivanja i zbog
toga to je on, briljivo pratei vanredne dogaaje, daleko
ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije sluajnosti.
Kod nas svaka klinika poznaje zakon duplicitas casuum.
Jedan stari vircburki psihijatar obiavao je redovno da
kae, kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak
sluaj: Gospodo! Ovo je jedinstven sluaj. Sutra emo
primiti jo jedan. Lino sam bio u situaciji da nainim
slina posmatranja. Za vreme mog osmogodinjeg rada u
duevnoj bolnici upuen nam je jednom naroito redak
sluaj sumranog stanja, prvi koji sam video. U roku od
dva dana doao je drugi, a potom vie nijedan. Duplicitas
casuum je s jedne strane klinika ala, s druge pak
prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istraiva ak
je oformio zakljuak: Magic is the science of the jungle.
Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili
nauka starog veka.
Ono to se redovno deava, vidi se tako i tako. Covek
je pripremljen na to. Znanje i vestina isplate se samo tamo
gde mrana samovolja ometa ono to je dato. Cesto je
najpametnijem i najlukavijem oveku plemena, vrau,
poveren zadatak da tumai me-tereologiju dogaaja.
Svojim znanjem on mora da objasni sve ono to je
neuveno i da ga pobedi svojom vetinom. On je uenjak,
strunjak, ekspert sluaja, a istovremeno arhivar naune
tradicije plemena. Okruen potovanjem i strahom on
uiva najvei autoritet, a ipak ne tako veliki da njegovo
pleme potajno ne bi smatralo kako susedno pleme ima
boljeg vraa. Najbolji lek nikada nije blizu, ve se moe do-
biti samo iz najvee mogue udaljenosti. Uprkos iz-
vanrednom strahu koji je pleme, kod koga sam jedno
vreme stanovao, osealo pred starim vraom, ipak su ga
zvali samo za lake bolesti ivotinja i ljudi; u svim
ozbiljnijim sluajevima konsultovan je izvanredni
autoritet, m'ganga (arobnjak), koga bi uz visoku naknadu
dovodili iz Ugande partout comme chez nous.
Sluajnosti se deavaju prvenstveno u manjim i
veim serijama ili grupama. Staro oprobano pravilo
vremenske prognoze je da e, ako je vie dana padala kia
i sutra biti kiovito. Poslovica kae: Nesrea nikada ne
dolazi sama. Ova mudrost poslovice je primitivna nauka
143
u narodu u nju veruju i plae je se, dok je obrazovani
ismejavaju, uz preduslov da se njima nije desilo neto
izvanredno. Ovde moram da iznesem jednu neprijatnu
priu. Meni poznata dama probudila se izjutra u sedam
sati zbog udnovatog zveckanja na nonom stoiu. Posle
kraeg istraivanja otkrila je uzrok gornji rub njene
ae, kruno u komadu irine oko 1

santimetar, prsnuo je
i odvalio se. To joj je izgledalo udno. Zvonila je po drugu
au. Posle oko pet minuta istovetno zveckanje i ponova
se odlomio gornji rub ae. Ovaj put uznemirena zatraila
je treu au. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i
ponova se odlomio gornji rub
ae. Tri sluajnosti uzastopno bilo je isuvie i za njeno
obrazovanje. Odbacila je na licu mesta vero-vanje u
prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu
representation collective, ubeeni
1
stojanju samovoljne
sile. To je sluaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu
tvrdoglavi, kada se suoe sa dogaajima kod kojih je
otkazala prirodna kauzalnost. Zbog toga se i osporavaju
ovakvi dogaaji. Oni su neprijatni poto oni i u tome se
krije na jo ivahan primitivizam probijaju na svetski
poredak, a ta onda vie n i j e mogue?
Sa svojim verovanjem u samovoljne sile primitivni
ovek ne stoji, kako se do sada verovalo, sasvim u
vazduhu. ve se oslanja na iskustvo. Grupacija
sluajnosti opravdava ono to mi nazivamo suje-verjem,
poto je stvarno verovatno da se neobine stvari
podudaraju po vremenu i mestu. Ne zaboravimo da nas
ovde nae iskustvo ostavlja na cedilu. Mi nedovoljno
posmatramo poto smo drugaije nastrojeni. Nama, na
primer, nikada nee ozbiljno pasti na pamet da sledei niz
injenica posmatramo kao povezane jednu s drugom:
izjutra jednom oveku ule-tela je ptica u sobu, sat kasnije
svedok je saobraajnog udesa na ulici, po podne umire
bliski roak, uve-e kuvarica isputa iniju sa orbom, a
nou, kasno doavi kui. on otkriva da je izgubio
kljueve. Meutim, primitivnom oveku ne bi promakao ni
najsitniji detalj na ovom lancu dogaaja. Svaka nova
karika lanca potvrdila bi njegova oekivanja, i on zbog
toga ima prava, ak mnogo vie prava nego to mu
priznajemo. Njegovo straljivo iekivanje je potpuno
opravdano, ak korisno. To je koban dan, i tog dana ne
treba nita preduzimati. U naem svetu ovo sujeverje bi
bilo za osudu, u primitivnom svetu, meutim,
najsvrsishodnija mudrost, poto je tamo ovek izloen
sluajnostima u mnogo veoj meri nego mi u naem
zatienom i regulisanom ivotu. Covek ne moe da
nzikuje isuvie sluajnosti ako se nalazi u divljini. I
Evropljanin mora to da oseti.
se Pueblo-indijanac ne osea u skladu sa samim
sobom, on nee otii na skup mukaraca. Ako bi
se stari Rimljanin pri izlasku iz kue spotakao prag,
odustajao bi od svoje namere. To nam izgleda besmisleno,
ali u primitivnim uslovima ovakav omen upuuje bar na
opreznost. Ako nisam u skladu sa samim sobom, onda su
moji pokreti sputani, panja ometena, rasejan sam, zbog
toga se negde sudaram sa neim, sapliem, isputam
neto, zaboravljam. U civilizovanim prilikama sve same
nitavnosti, u praumi pogibeljna opasnost! Saplesti se
tamo znai ovek se oklizne sa brvna klizavog od kie
koje, kao most pet metara visok, vodi preko reke pune
krokodila. U visokoj travi gubim kompas, zaboravljam da
napunim puku i u dungli nailazim na trag nosoro-ga.
Zamiljen sam i gazim na zmiju otrovnicu. Uve-e
zaboravljam da blagovremeno obuem zatitnu odeu od
moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom
napadu tropske malarije. Da, dovoljno je ak prilikom
kupanja zaboraviti da se dre zatvorena usta pa da se
ovek razboli od smrtonosne dizente-rije. Sigurno da
sluajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne
uzroke u neto rastresenom psiholokom stanju, ali za
primitivnog oveka to su objektivno uslovljena omina ili
vradbine.
Ali moe biti i drugaije. U podruju Kitoija juno od
Elgona poao sam na izlet u Kabras praumu. Tamo sam
u gustoj travi natrapao na otrovnu /.miju. U poslednjem
trenutku uspelo mi je da je preskoim. Po podne moj
prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt drhtei celim telom
skoro ga je ujela preko sedam stopa duga mamba. koja
je naletela na njega sa jednog termitnjaka. Njen ujed bi
bio smrtonosan. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku,
sa udaljenosti od nekoliko koraka, ubije zmiju. Uvede u
devet sati na logor je napao opor izgladnelih hijena, koje
su prethodnog dana ve napale jednog usnulog oveka i
rastrgle ga. Uprkos vatri prodrle su u kolibu naeg
kuvara. koji je, uz veliku dreku, po-begao preko zida.
Zatim se na itavom putu nije desilo nita. Ovakav dan
bio je pun materijala za moje Crnce. Za nas jednostavno

redanje sluajnosti, za njih prirodno ispunjenje omena.
koji se odigrao prvog
dana naeg izleta u divljinu. Tamo smo, naime, sa naim
kolima, zajedno sa mostom preko koga smo prelazili, pali
u potok. Moji pratioci crnci su se pogledali kao da su hteli
rei: Ba je lepo poelo. Na to je naila tropska nepogoda
koja nas je sasvim promoila tako da sam vie dana bio u
groznici. Uvee ovog dana mi beici smo se zgledali i nisam
imao kud do da kaem mom prijatelju lovcu: Skoro mi
izgleda da je ovo poelo znatno ranije. Sea li se sna koji
si mi ispriao jo u Cirihu, neposredno pre naeg puta?
Naime, tada je on sanjao vrlo upeatljiv san. Sanjao je kao
da je u Africi u lovu i da ga je iznenada napala dinovska
mamba. Probudio se glasno viui od straha. San je
nainio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je
mislio da to znai smrt nekoga od nas. Prirodno da je
pretpostavljao moju smrt, jer dobar drug je, kako se
nadamo, uvek neko drugi. Ali on je bio taj koji je kasnije
oboleo od teke malarije koja ga je bila dovela skoro do
ivice groba.
Ovaj razgovor, naveden ovde gde nema zmija ni
anopheles-komaraca, zvui prazno. Ali treba zamisliti
somotski plavu tropsku no, dinovsko crno pra-umsko
drvee, zagonetne glasove none daljine, usamljenu vatru,
napunjeno oruje oslonjeno pored vatre, mree protiv
komaraca, prokuvanu vodu za pie uzetu iz movare i uz
sve to ubeenje, koje je pretoio u rei stari iskusni
Afrikanac: You know, this isn't men's it's God's
country. Tamo nije ovek kralj ve priroda, ivotinje,
biljke i mikrobi. Ovo raspoloenje" spada k tome i ovek
shvata da se najavljuju povezanosti koje smo ranije
ismejavali. To je svet bezgraninih sila, sa kojima se
svakodnevno sree primitivni ovek. Neobino za njega
nije nikakva ala. On odatle izvlai zakljuke To nije
dobro mesto, dan nije povoljan i ko zna koliko puta je
izbegao opasnosti zahvaljujui ovom upozorenju!
Magic is the science of the jungle. Portentum
prouzrokuje trenutnu promenu dosadanje delatnosti,
izostavljanje planiranog poduhvata, promenu psiholokog
stava. Sigurno sve same svrsishodne mere
sa aspekta grupacije sluajnosti, uzimajui u obzir
potpunu nesvesnost psihikih kauzalnosti primitivnog
oveka. Mi smo nauili, zahvaljujui jednostranom
davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima, da
razdvajamo subjektivno psihiko od objektivno prirodnog.
Nasuprot tome primitivni ovek ima svoju psihu napolju u
objektima. Nije on taj koji se udi, ve je to objekt, koji je
mana, obdaren arobnom snagom, zbog ega sva
nevidljiva dejstva, koja bi mi shvatili kao sugestiju ili
snagu uobrazilje, za njega dolaze od spolja. Njegov predeo
nije ni geografski ni geoloki ni politiki. On sadri
njegovu mitologiju i njegovu religiju-, sve njegovo miljenje
i oseanje, ukoliko mu je' ovo nesvesno. Njegov strah je
loka-lizovan na izvesna mesta, koja nisu dobra. U svakoj
umi borave duhovi umrlih predaka. U svakoj peini
nalazi se avo, koji davi svakoga ko kroi unutra. U
svakom brdu boravi velika zmija, u svakom breuljku je
grob nekog kralja iz pria, na odreenom izvoru, litici ili
drvetu sve ene zatrudne, u pilji vreba zmijski demon,
veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude.
Primitivni ovek nema psihologije. Psihiko je objektivno i
zbiva se napolju. Cak su i njegovi snovi realnosti, ili ih
uopte ne zapaa. Moji ljudi iz Elgonija, na primer, sasvim
su ozbiljno tvrdili da uopte ne sanjaju, samo vra katkad
sanja. Kada sam ovog zapitao, odgovorio mi je da vie ne
sanja od kada su Englezi u zemlji. Da, jo njegov otac je
sanjao velike snove, on je znao kuda je odlutalo stado, gde
su krave sa teladima, kada e izbiti rat ili naii poast.
Sada District Commissioner zna sve, a oni ne znaju nita.
On je bio rezigniran slino izvesnim Papuancima koji su
vero-vali da je veliki deo krokodila preao na stranu engle-
ske administracije. Naime, jedan kanjenik uroenik
pobegao je iz zatvora i pri pokuaju da prepliva reku teko
ga je osakatio krokodil. Zbog toga su smatrali da je to
morao biti policijski krokodil. Sada u snu Bog razgovara
sa Englezima a ne sa vraem Elgonija, poto oni imaju
silu. Funkcija snevanja je odlutala. Tako ponekad
odlutaju i njihove due i vra ih
potom hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju strane due i
prouzrokuju bolesti.
Ova projekcija psihikog prirodno da stvara veze
izmeu ljudi, izmeu ljudi i ivotinja i stvari, koje
izgledaju neshvatljive. Jedan beli lovac ubija krokodila.
Neposredno posle toga iz susednog sela dojuri mnotvo
ljudi i u najveem uzbuenju trai odtetu. Krokodil je,
naime, bio izvesna ena u selu, koja je umrla u istom
trenutku kada je ispaljen metak. Njena umska dua
oigledno je bio ovaj krokodil. Jedan drugi je ubio
leoparda koji je napadao njegovu stoku. U isto vreme
umrla je jedna ena u susednom selu. Ona je bila
istovetna sa ovim leopardom.
Levi-Bril je za ove udnovate odnose skovao izraz
participation mystique. Meni izgleda da re mistian
nije sreno izabrana, jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni
145
emu mistinom, ve neemu sasvim prirodnom.
Samo nama to izgleda udnovato, poto su nam na izgled
nepoznata ova psihika otcep-Ijenja. U stvarnosti se ovo,
meutim, sree i kod nas, samo ne u ovom naivnom, ve
neto civilizovanom obliku. Tako je praktiki samo po sebi
razumljivo da ovek kod drugog pretpostavlja svoju
sopstvenu psihologiju, da se drugom moraju sviati iste
stvari ili da e izazvati divljenje ono emu se i mi divimo;
ono to smatramo loim, mora i za druge biti loe. Nae
pravosue, na primer, tek je u najnovije vreme dostiglo
stepen psiholoke relativizacije presude. Izreka Quod licet
Jovi non licet bovi jo uvek izaziva otpor kod ljudi
jednostavnije naravi. Jednakost pred zakonom znai jo
uvek skupocenu tekovinu. I sve loe i manje vredno, sve
ono to ovek ne moe da sagleda kod sebe, sasvim
sigurno ima ovaj drugi, i zbog toga ovek mora da ga
kritikuje, da se bori protiv njega, dok se pri tom nije desilo
nita drugo do to je jedna manje vredna dua iz jedne
odlutala u drugu. Svet je jo uvek pun betes noires i
onih na kojima se kola lome, kao to je nekad sve vrvelo
od vetica i vukodlaka.
Psiholoka projekcija, dakle Levi Brilova "par-
ticipation mystique, koja se zaslueno istie kao po-rebno
karakteristino svojstvo primitivnog oveka, je jedna od
najobinijih psihikih pojava koju mi samo obeleavamo
drugim recima i po pravilu neemo da je prihvatimo. Sve
to je na nama nesvesno, otkrivamo kod suseda i shodno
tome ophodimo se prema njemu. Danas ga ovek vie ne
primorava na probu otrovom, ne pee ga usijanim
gvoem i ne stavlja na muke. ali mu nanosi moralnu
patnju tonom najdubljeg ubeenja. Ono u njemu protiv
ega se borimo po pravilu je naa sopstvena manja
vrednost.
Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim povezanog
potpunog nedostatka samokritinosti primitivni ovek
jednostavno projektuje neto vie od nas. A poto mu sve
izgleda apsolutno objektivno, to je njegov jezik
odgovarajue drastian. ovek sebi kao alu moe
predstaviti enu-leoparda, isto kao gusku, kravu,
kokoku, zmiju, vola, magarca, kamilu itd. koji su
svakome poznati kao ephitheta ornantia. Samo je pojam
primitivne umske due lien moralnog prizvuka sa prop
ratnom uvredljivom notom; uz to je arhaini ovek isuvie
naturalistian i suvie pod utiskom dogaaja, tako da je
znatno manje od nas sklon za donoenje sudova. Pueblo
domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumaili da pripadam
totemu medveda, dakle da sam medved, poto se ne
sputam slobodno kao ovek niz lestve, ve natrake, sa
sve etiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi oglasio
peinskim medvedom, onda bi to bilo isto sa neto
drugaijom nijansom. Motiv umske due, koji nam
izgleda tako udnovat kod primitivnog oveka, kod nas je
postao govorna figura kao mnogo ta drugo. Prevedimo
metaforu u konkretno, pa emo dobiti primitivno gledite.
Uzmimo na primer rukovoditi leenjem. Primitivno
izraeno to je rukopola-ganje, obraditi rukama, upravo
ono to vra ini sa svojim pacijentima.
Nama je teko razumljiv pojam umskoj dui
samo zbog toga to smo zapanjeni zbog konkretne
predstave otcepljivanja due i njenog boravka u
nekoj divljoj ivotinji. Ali ako nekoga nazovemo kamilom,
onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati
sisar kamila, ve smatramo da je kamila samo u
odreenom smislu. Na taj nain od dotinog otcepljujemo
komad linosti ili due i odlom-ljeni komad
personifikujemo kao kamilu. Tako je i ena-leopard ovek,
samo njena umska dua je leopard. Poto je za
primitivnog oveka sve nesvesno psihiko u njemu i
konkretno, onda
-
onaj koga je oznaio kao leoparda ima i
duu leoparda ili, pri jo dubljem cepanju, dua leoparda
ivi kao stvarni leopard u umarku.
Projekcijom prouzrokovano oznaivanje neega
identinim sa neim drugim stvara svet u kome ovek nije
samo fiziki ve je i psihiki potpuno prisutan, na neki
nain on se stapa sa njim. On nigde nije njegov gospodar,
ve njegov deo. Tako su primitivci jo daleko od ljudskog
partikularizma. Oni ne sanjaju tome da budu gospodari
stvaranja. Njihova zooloka klasifikacija se ne krunie sa
homo sapien-som, ve najvee bie je slon, zatim dolazi
lav, onda dinovska zmija ili krokodil, zatim ovek i onda
nia bia. Covek je jo podreen prirodi. On ne misli na to
da bi mogao ovladati prirodom, zbog toga se njegova
najvea tenja sastoji u tonie da se sauva od njenih
opasnih sluajnosti. Civilizovani ovek, meutim,
pokuava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova
najvea tenja usmerena prirodne uzroke, koji mu
daju kljueve reenja skrivenih dela prirode. Zbog toga mu
je krajnje neprijatna i pomisao na samovoljne sile i
mogunost njihovog postojanja, jer s pravom on u njima
nasluuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna tenja da se
ovlada prirodom.
Saeto hteo bih da konstatujem: principijelno
svojstvo arhainog oveka je njegov stav u odnosu na
146
samovoljnost sluaja, poto je ovaj faktor svetskog
zbivanja za njega od nesravnjivo veeg znaaja nego
prirodni uzroci. Samovolja sluaja sastoji se s jedne strane
od stvarne grupacije sluajnosti, s druge pak u projekciji
nesvesne psihe, u takozvanoj participation mystique. Za
arhainog oveka ova razlika sva-

kako da ne postoji, poto je kod njega psihiko
-jektovano toliko potpuno da se ne razlikuje od objek-
tivnih, fizikih zbivanja. Zbog toga su za njega sluajnosti
intervencije duhova, to jest namerni akt samovolje, poto
on ne osea da ga neobinost potresa samo zbog toga to
mu on pozajmljuje snagu sopstvenog uenja ili straha.
Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. Da li je neka
stvar lepa zato to joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno
lepota stvari prisiljava da je priznam? Poznato je da su se
veliki duhovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce
obasjava svetove, ili blistavo ljudsko oko. Arhaini ovek
veruje u sunce, civilizovani u oi ukoliko ne pati od
pesnike bolesti, ili ukoliko uopte razmilja. On mora da
prirodi oduzme duu da bi mogao da ovlada njome, to
znai da mora da joj oduzme sve arhaine projekcije, bar
tamo gde tei da bude objektivan.
U arhainom svetu sve ima duu: dua oveka, ili
bolje reeno, dua oveanstva, kolektivno nesvesno;
poto pojedinac jo nema duu. Ne zaboravimo da
hrianske svete tajne krtenja predstavljaju vrlo
znaajan kamen mea u psihikom razvitku ove-
anstva. Krtenje daruje sutastvenu duu; to ne ini
pojedinani, magijski ritual pokrtavanja, ve ideja
krtenja, koja oveka izdie iz arhainog identiteta sa
svetom i preobraava ga u bie nadmonije od tog sveta.
Sto je oveanstvo dospelo do visina ove ideje, to je u
najdubljem smislu krtenje i raanje duhovnog, ne
prirodnog oveka.
U psihologiji nesvesnog vai osnovno pravilo da svaki
relativno samostalni deo due ima karakter linosti, to
jest on se odmah personificira im mu se ukae prilika za
samostalno ispoljavanje. Najlepi primeri ovoga sreu se u
halucinacijama duevnih bolesnika i u medijumistikom
kontaktu. Tamo gde se projektuje samostalni psihiki deo,
nastaje nevidljiva osoba. U spiritizmu tako nastaju
duhovi, kod primitivnog oveka isto. Ako se bitniji deo
due projektuje na nekog oveka, onda ovaj postaje mana,
to jest neobino moan, dakle arobnjak, vetica, vu-
kodlak itd. Primitivna ideja da vra odlutale delove
22 Jung, Odabrana dela. III
dua hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnije ilustruje
prethodno reeno. Ove projekcije ine da vra poseduje
manu, one ine da govore ivotinje, drvee i kamenje i
iznuavaju, poto su zapravo de-lovi due, bezuslovnu
poslunost individue. Iz ovog razloga je duevni bolesnik
nepovratno preputen njegovim glasovima, poto su
projekcije njegova sop-stvena psihika delatnost, iji
svesni subjekt je on isto tako kao to je i sve ono to uje,
vidi i emu se pokorava.
Psiholoki posmatrano primitivna teorija, po kojoj je
samovolja sluaja izliv namera duhova i arobnjaka,
predstavlja neto najprirodnije, poto ona predstavlja
neizbeno zakljuivanje. Ali ne varajmo se u ovom
pogledu! Naime, ako bi jednom pametnom primitivcu
izloili nae potpuno nauno objanjenje, on bi nas
okrivio da patimo od smenog sujeverja i upravo
odvratnog nedostatka logike, poto on veruje da sunce
osveti java svet a ne oko. Tako sam jednom od mog
prijatelja, koji se zvao Planinsko Jezero i bio
Pueblo-poglavica, doiveo postidan poziv na red kada sam
pokuao da vesto nametnem argumenat sv. Augustina:
Non est hic sol dominus noster, sed qui ilium fecit.
Srdito je uzviknuo: Ono, to tamo ide-pokazujui na
sunce na je otac. Ti moe da ga vidi. Od njega dolazi
sva svetlost, sav ivot nema niega to ono nije stvorilo.
Uzbudivi se traio je odgovarajue rei i konano
uzviknuo: ak i ovek u planini, koji luta sam, ne moe
bez njega ak ni vatru da uegne. Jedva da se lepe moe
karakterisati ovo arhaino stanovite do ovim recima. Sva
snaga je napolju, i samo pomou nje umemo da ivimo.
Bez daljnjega se vidi kako religiozno miljenje i u ove
bezbone dane odrava u ivotu arhaino stanje duha.
Bezbrojni milioni jo uvek misle ovako.
Kada smo prethodno govorili primitivnom
osnovnom stavu prema samovolji sluaja, zauzeo sam
gledite da je ovakav stav neto svrsishodno a samim tim i
pametno. Hoemo li bar za trenutak da odvagnemo
hipotezu da li primitivna teorija samovoljnih sila nema
samo psiholokog ve i stvarnog


opravdanja? Ja ne bih s neba pa u rebra mog itaoca
ubeivao u iniehinost postojanja vradbina. Ja bih hteo
samo s njim da razmotrim do kakvog bi zakljuka doao
ovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi
sva svetlost, da su stvari lepe a da je komad ovekove
due leopard, jednom reju da prihvati primitivnu
mana-teoriju. Po ovoj teoriji le-pota pokree nas, i
nismo mi ti koji stvaramo lepotu. Neko jeste avo, mi
nismo nae zlo projektovali u njega i na taj nain nainili
ga avolom. Ima upeatljivih ljudi, takozvanih
mana-lino'sti, koji su linost sami po sebi i za svoje
postojanje ne treba da zahvale naoj uobrazilji. Naime,
mana-teorija kazuje da postoji neto kao opte
rasprostranjena sila koja objektivno stvara izvanredno
dejstvo. Sve to jeste, deluje, stvara, inae nije stvarno. A
to moe biti samo zahvaljujui njegovoj energiji. Postojanje
je polje sile. Kao to se vidi, primitivna mana-ideja je
neto kao dodatak energtici.
Dovde se lako moe pratiti primitivno shvatanje. Ali
ako ovo gledite, konsekventno samom sebi. ide dalje i
psihike projekcije, kojima smo prethodno govorili,
preobraa u njihovu suprotnost tvrdei: ne pretvara moja
uobrazilja niti moje emocije vraa u arobnjaka, ve on
jeste arobnjak i na mene projektuje magiko dejstvo. ja
ne haluciniram duhove ve mi se oni javljaju zbog toga to
oni tako ele ako se postave ovakva tvrenja, koja su
dodue logini derivat mana-teorije, onda poinjemo da
oklevamo i da se osvremo za naim lepim psiholokim
projekcionim teorijama. Naime, ne radi se ni emu
manjem do pitanju: nastaje li psihika funkcija, dua ili
duh ili nesvesno u meni, ili je psiha u poecima stvaranja
stvarno napolju u obliku hoti-minosti i samovoljnih sila i
postepeno urasta u oveka tokom psihikog razvitka? Da
li su takozvani otcepljeni delovi due bili stvarno nekada
delovi cele due neke individue, ili su 4iaprotiv bili po sebi
postojee psihike jedinke, primitivno izraeno: duhovi,
due predaka ili slino, koji su se tokom razvitka

inkarnirali u ljudima, postepeno stvarajui u njemu onaj
svet koji sada nazivamo psihom?
Ovaj zakljuak svakako da zvui zabrinjujui
paradoksno. Ali, u osnovi uzev, on nije sasvim neshvatljiv.
Ne samo da je religijsko shvatanje, ve je delom i
pedagoko da moemo u ljudima zasaditi neto psihiko,
ega prethodno nije bilo u njemu. Postoje sugestije i
uticaji, pa ak i najmoderniji biha-viorizam u ovom
pogledu gaji ekstravagantna oekivanja. Ideja
kompleksnog sraenja psihe, samo po sebi razumljiva,
izraava se u primitivnom shvatanju u razliitim oblicima,
na primer u opte proirenom verovanju u opsednutost
duhovima, inkarnaciji due predaka, doseljavanju dua,
na primer prilikom kija-nja, kada jo i danas kaemo na
zdravlje, ime se misli: Nadamo se da ti nova dua nee
tetiti. To je neto kao kompleksno raenje, ujedinjenje,
kada oseamo kako tokom naeg sopstvenog razvitka iz
protivurenog mnotva postepeno dospevamo do jedinstva
linosti. Nae telo se sastavlja od mnotva Mendelovih
naslednih jedinica; stoga ne izgleda sasvim nemogue da
psiha moda ima slinu sudbinu.
Materijalistika shvatanja naeg doba imaju slino
uverenje, koje zajedno sa arhainim ima istu tendenciju,
to jest vodi do istog konanog reenja naime, da je
individua samo rezultat, koji se u jednom sluaju slio iz
prirodnih uzroka, u drugom, primitivnom, nastao iz
samovoljnih sluajnosti. U oba sluaja ovekova
individualnost izgleda kao nebitni sluajni produkt neke
dejstvene supstancije iz spolj-njeg sveta. Ovo gledite je
sasvim konsekventno u svetlu arhaine slike sveta, u
kojoj obian, pojedinani ovek nikada nije sutinski, ve
neogranieno promenljiv i krajnje prolazan. Materijalizam
se zaobilaznim putem preko najstroijeg kauzalizma pono-
vo vratio primitivnom shvatanju. Ali materialista je
radikalniji, poto je sistematiniji od primitivca. Pri-
mitivan ovek ima prednosti nekonsekventnosti on
izdvaja mana-linost. Ova se tokom istorijskog razvitka
vinula do poasnog mesta bojih figura, do heroja i
boanskih kraljeva, koji, jedui veno postojeu hranu
bogova, imaju udela u besmrtnosti. Ova ideja besmrtnosti
individue, a time njene nesmanjene vrednosti, susree se
jo na ranom arhainom stupnju, pre svega u verovanju u
duhove; zatim u mitovima vremenu u kom jo nije bilo
smrti, koja je jednom dola na ovaj svet zbog nekog glupog
nesporazuma ili zbog neijeg nemara.
148
Primitivni ovek nije svestan ove protivureno-sti u
njegovim shvatanjima. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne
znaju nita tome ta se sa njima deava posle smrti.
Covek je tada mrtav, vie ne die, le se odnosi u umu
gde e ga pojesti hijene. Tako oni misle danju, meutim
nou vrvi od duhova mrtvih, koji donose bolest ljudima i
ivotinjama, napadaju i dave none putnike itd. Zbog ovih
i slinih protivu-renosti, od kojih prosto vrvi primitivni
duh, Evro-pejac bi skoro iskoio iz sopstvene koe. On,
naime, ne misli na to da i na kulturni svet to isto ini.
Ima univerziteta koji ideju boijoj intervenciji smatraju
indiskutabilnom, a pored toga imaju i svoj teoloki
fakultet. Jedan materijalistiki naunik koji smatra
skarednim da ak i najmanju varijaciju neke ivotinjske
vrste dovede u vezu sa aktom boje samovolje, u drugoj
fioci ima potpuno oformljenu hri-ansku religiju, koja se
moda svake nedelje oevidno potvruje. Zato bi se onda
uzbuivali zbog primitivne nekonsekventnosti?
Iz pramisli oveanstva je upravo nemogue izvesti
ikakav filozofski sistem, ve same antinomije, koje,
meutim, u svim vremenima i u svim kulturama
formiraju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne
problematike. Da li su representations collectives
arhainog oveka duboke, ili one samo tako izgledaju? Da
li je smisao postojao ve u poetku, ili ga je tek kasnije
stvorio ovek? Na ovo najtee pitanje ne mogu da
odgovorim, ali zbog toga bih, na kraju, hteo da iznesem
jedho zapaanje koje sam nainio kod brdskog plemena
Elgonija. Raspitivao sam se i tragao levo i desno, uzdu i
popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i
ceremonija i tokom vie nedelja nisam naao nita. Ljudi
su mi omoguili da sve vidim i spremno su mi davali
obavetenja svemu. Bio sam u stanju da neposredno
razgovaram sa njima, bez prepreke tumaa-uroenika,
poto je veliki broj starijih ljudi govorio nareje
suaheli. U poetku su, dodue, bili uzdrani, ali kada je
probijen led, naiao sam na prijateljski prijem. Oni nisu
znali nita religijskim obiajima. Ali ja nisam poputao.
Jednom, pri kraju jednog od mnogih bezuspenih
razgovora, iznenada je uzviknuo jedan starac: Izjutra,
kada izlazi sunce, izlazimo iz koliba, pljujemo u ake i
pruamo ih prema suncu. Zamolio sam da mi pokau i
tano opiu tu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u
ake koje dre pred ustima i zatim ih okreu sa dlanovima
prema suncu. Zapitao sam ih ta to znai, zato to ine,
zato duvaju ili pljuju u ake. Uzalud oduvek se tako
inilo, rekli su mi. Bilo je nemogue dobiti bilo kakvo
objanjenje, tako da mi je postalo sasvim jasno da oni
stvarno znaju samo da to ine ali ne i ta ine. U toj radnji
oni ne vide nikakvog smisla. Istim gestovima oni
pozdravljaju i mladi mesec.

Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam
doao u ovaj grad da bih istraivao vladajue obiaje. Prvo
bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih-bergu, i tako bih
uspostavio susedske odnose sa stanovnicima ovih kua.
Onda bih zapitao gospodu Mi-lera i Majera: Ispriajte mi,
molim vas, neto vaim religijskim obiajima. Oba
gospodina su zabezeknuta. Oni nikada ne idu u crkvu, ne
znaju nita i emfatino odriu da uopte sprovode ikakve
obiaje. Prolee je i dolazi Uskrs. Jednog jutra zatiem go-
spodina Milera na neobinom poslu on revnosno hoda
po vrtu i skriva obojena jaja dodajui im svojstvene idole
zeca. On je uhvaen in flagranti. Zato ste mi preutali
ovu krajnje interesantnu ceremoniju? pitam ga. Kakva
ceremonija? To nije nita. To se uvek ini za Uskrs. Ali
ta znae ova jaja. idoli, skrivanje? Gospodin Miler se
lupa po glavi. On ne zna ni sam, isto tako ne zna ta znai
boina jelka, a ipak to ini, isto onako kao i primitivni
ovek. Da li su. moda, daleki preci primitivnog ove-
ka bolje znali ta su inili? To je krajnje neverovat-no.
Arhaini ovek samo ini, a tek civilizovani zna ta ini.
Sta znai prethodno opisana ceremonija Elgoni-ja?
Oigledno se radi rtvovanju suncu, koje je za ljude u
trenutku njegovog izlaska i samo tada mun-gu, to jest
mana, boansko. Ako je pljuvaka, onda je to supstancija
koja prema primitivnom shvatanju sadri linu manu
lekovitu, magijsku i ivotnu snagu. Ako je dah, onda je to
coho, arapski ruh, hebrejski ruah, grki pneuma, vetar i
duh. Radnja dakle kazuje: ja nudim bogu moju ivu duu.
To je nema molitva, koja se izvodi pokretima i koja bi isto
tako mogla da glasi: Oe, u ruke tvoje predajem duh
svoj.
Da li se ovo deava samo tako ili je ova misao bila
miljena i naumljena jo pre oveka? Sa ovim nereenim
problemom zavrio bih moje predavanje.
149

BRAK KAO PSIHOLOKA VEZA
Kao psiholoka veza brak je komplikovana tvorevina.
Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti,
koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu
imam nameru da se ograniim na psiholoki problem
braka, prinuen sam da uglavnom izostavim objektivne
datosti pravne i socijalne prirode, iako ove injenice u
izvanrednoj meri upli-viu na psiholoke odnose izmeu
suprunika.
Bilo kad da govorimo psiholokoj vezi, ovoj
pretpostavljamo svest. Ne postoji psiholoka veza izmeu
dva oveka, od kojih su oba u nesvesnom stanju. Sa
psiholokog gledita oni bi bili lieni nekog odnosa.
Posmatrano sa nekog drugog stanovita, na primer sa
fiziolokog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak
ovakva veza ne bi se mogla nazivati psiholokom. Svakako
da ne dolazi u obzir pretpostavljena totalna besvest, ipak
ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. U onoj meri u
kojoj je izraena ovakva nesvest, ograniena je i
psiholoka veza.
Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog du-
evnog ivota, najpre kao pojedinana ostrva, koja se
postepeno sjedinjuju u kontinent, u povezanu svest.
Uznapredovali duhovni proces razvitka znai irenje
svesti. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je
mogunost psiholokog odnosa. Svest je, koliko
l
1
] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Eine neue Sinngebung im
Zusammenklang der Stimmen fhrender Zeitgenossen. (Ges. Werke X).
150
dopire nae shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio
svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe
razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo
razlikovanje, moe doi do psiholoke veze. Iako uglavnom
dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, poto
su verovatno opsena podruja duevnog ivota nesvesna.
U odnosu na nesvesne sadraje ne dolazi do razlikovanja,
i zbog toga u njihovom podruju ne moe biti
uspostavljena nikakva psiholoka veza; u njihovom
podruju jo uvek vlada poetno nesvesno
stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle
potpuno odsustvo povezanosti.
Mladi u dobu zrelom za brak poseduje svest Ja
(devojka po pravilu vie od mladia), ali jo nije tako
daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle poetne
nesvesnosti. Stoga mladi poseduje daleka podruja koja
jo uvek lee u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru,
ne omoguuju uspostavljanje psiholoke veze. To
praktino znai da je mladiu dato samo nepotpuno
saznanje drugom kao i sebi samom, a i zbog toga moe
biti samo nedovoljno oba-veten motivima drugog kao i
svojim sopstve-nim. Po pravilu on postupa najveim
delom iz nesvesnih motiva. Naravno da mu subjektivno
izgleda kao da je vrlo svestan; poto ovek uvek precenjuje
svesne sadraje, jeste i ostaje veliko i iznenaujue otkrie
da je ono to smatramo konano osvojenim vrhom, u
stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo dugog stepenita.
Sto je vei opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju
braka radi slobodnom izboru, to se subjektivno
primeuje kroz prisilu sudbine, jasno uoljive u
zaljubljenosti. Gde nema zaljubljenosti, ipak moe
postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku.
Jo nesvesne motivacije su line i opte prirode.
Najpre to su motivi, koji potiu iz roditeljskog uti-caja. U
ovom pogledu za mladia je merodavan odnos prema
majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen
vezanosti sa roditeljima nesvesno upli-vie, olakava ili
oteava izbor branog druga. Svesna ljubav prema ocu
potpomae izbor branog dru
ga slinog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna vezanost
(koja svesno uopte ne mora da se izraava kao ljubav)
oteava ovakav izbor i dovodi do specifinih modifikacija.
Da bi ove razumeli, mora se u prvoj liniji znati odakle
potie nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima
ova prisilno modifi-kuje ili ak spreava svesni izbor.
Po pravilu se sav? iz vetakih motiva spreeni ivot, koji su
roditelji mogli iveti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to
jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj ivotni pravac
koji treba da kompenzuje neispunjeno u ivotu
roditelja^Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni
roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni
i raskalani otac ima bolesno asto-ljubivog sina itd.
Najgore posledice ima vetaka ne-svesnost roditelja. Na
primer, majka, koja se vetaki odrava nesvesnom, da ne
bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za
sebe, donekle kao zamenu za mua. Zbog ovoga je sin
gurnut ako ne ba u homoseksualizam a onda je bar
prinuen na njemu zapravo neodgovarajue modifikacije
izbora. On e se, na primer, oeniti devojkom koja je oi-
gledno podreena majci (sinovljevoj) i tako ne moe biti
konkurent majci, ili e se prepustiti eni tiranskog i
energinog karaktera, koja treba da ga donekle oslobodi od
majke. Izbor branog druga, pri nezakrljalom instinktu
moe ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili
kasnije, postaju smetnja. "Vie ili manje isto instinktivni
izbor sa gledita odravanja vrste bio bi svakako najbolji,
ali sa psiholokog stanovita on nije uvek srean, poto iz-
meu isto instinktivne i individualno izdiferencira-ne
linosti esto postoji neobino velika razlika. U takvom
sluaju pomou instinktivnog izbora moe se istina
popraviti ili osveiti rasa, ali zato se unitava individualna
srea. (Pojam instinkt, naravno, nije nita drugo do zbirni
pojam svih moguih organskih i psihikih faktora, ija nam
je priroda najveim delom nepoznata).
Ako bi individuu trebalo smatrati samo instrumentom
odranja vrste, onda bi daleko najbolja





stvar bila instinktivni izbor branog druga. Ali poto su
njegove osnove nesvesne, to se na njemu moe zasnovati
samo neka vrsta bezlinog odnosa, to vrlo lepo moemo
posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopte moemo
govoriti vezi, onda je to samo bledi, distancirani odnos
izrazito bezline prirode, potpuno regulisan pomou
prenetih navika i predrasuda, uzor svakog
konvencionalnog braka.
Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna
briga roditelja nije aranirala brak dece, i ukoliko kod
dece primitivni instinkt nije osakaen niti pogrenim
vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i
nagomilanih kompleksa roditelja, izbor branog druga e
proistei iz nesvesnih, instinktivnih motivacija.
Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje, ne-svesni
identitet. Praktina posledica je da jedan drugome
pretpostavlja istovetnu psiholoku strukturu. Normalna
seksualnost kao zajedniki i prividno istovetan doivljaj
pojaava oseanje jedinstva i identiteta. Ovo stanje se
obeleava kao potpuna harmonija i uznosi se kao velika
srea (jedno srce i jedna dua); svakako s pravom, jer
vraanje onom poetnom stanju nesvesnosti i besvesnog
jedinstva je kao vraanje u detinjstvo (stoga detinjasto
ponaanje svih zaljubljenih), pa ak i vie od toga, kao
vraanje u majino krilo, u slutnjama prepuno more jo
nesvesnog, stvaralakog obilja. Da, to je pravi i neosporni
doivljaj boanstva, ija nadmo gasi i guta sve ono to je
individualno. To je zapravo komunija (tajna veera
zajedniki obed vernih sa Hristom) sa ivotom i bezlinom
sudbinom. Sama se do tada odravana tvrdoglavost biva
savladana, ena postaje majka, mukarac otac i tako se
oboma orobljava sloboda inei od njih orue dalje
protiueg ivota.
Veza ostaje unutar granica biolokog instinktivnog
cilja, odranja vrste. Kada je ova svrha kolektivne prirode,
shodno tome je i meusobna psiholoka veza suprunika
uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psiholokom
smislu ne moe smatrati individualnom vezom.
individualnoj moemo govoriti tek onda kada je shvaena
priroda nesvesnih
-
152
motivacija i potpuno uklonjen poetni identitet. Ret-ko ili
tako rei nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u
individualnu vezu. Bez bolova se ne moe postati svesnim.
Mnogi su pute vi koji vode tom postaj an ju svesnim,
ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopte uzev preobraaj
poinje sa poetkom druge polovine ivota. Sredina ivota
je doba najvee psiholoke vanosti. Dete poinje svoj
psiholoki ivot u skuenosti " u ogranienom krugu
majke i porodice. Sa uznapredovalim sazrevanjem iri se
horizont i sop-stvena sfera uticaja. Nade i namere
usmerene su na proirenje line sfere moi i posedovanja,
pouda sve vie poveava opsege prodora u svet. Volja
individue postaje sve vie identina sa prirodnom svrhom
nesvesnih motivacija. Tako ovek u neku ruku udahnjuje
stvarima svoj ivot, sve dok ove konano ne zaponu da
ive same od sebe i da se umnaaju, sve dok ga
neprimetno ne prerastu. Deca prestiu majke, oeve
prestiu njihova dela, a ono to se teko, s mukom unelo
u ivot, vie ne moe da se zadri. U poetku je to strast,
onda postaje obaveza i konano neizdrivi teret, vampir
koji je isisao ivot svom stvaraocu. Sredina ivota je
trenutak najveeg razvitka, kada je ovek jo u svom delu
sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom
trenutku raa se i vee, poinje druga polovina ivota.
Strast menja svoje lice i sada se zove dunost, htenje neu-
moljivo postaje moranje a zaokreti ivotnog puta. koji su
ranije bili iznenaenje i otkria, postaju navika. Vino je
prevrelo i poinje da se bistri. Ako sve ide kako treba,
ovek razvija konzervativne sklonosti. Umesto napred,
nehotino se esto gleda unazad i poinje da se polae
rauna nainu kako se do tada odvijao ivot. Trae se
sopstvene stvarne motivacije i ine se otkria. Kritiko
posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omoguuje
oveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne
pritiu mu tek onako, bez daljnjega, poto se ovakva
saznanja stiu samo preko jakih potresa.
Kako su ciljevi druge polovine ivota drugaiji od
onih u prvoj, zbog isuvie dugog zadravanja mladalakog
stava nastaje neujednaenost htenja. Svest tera i dalje
napred donekle povinujui se svojoj sop-stvenoj
delatnosti; nesvesno, meutim, zadrava i tera nazad,
poto su iscrpljene snaga i unutranja volja za dalju
ekspanziju. Ova neujednaenost sa samim sobom stvara
nezadovoljstvo i kako ovek nije svestan svoga stanja, on
po pravilu razloge projek-tuje na branog druga. Na taj
nain nastaje kritina atmosfera, neophodni preduslov
postajanja svesnim. Ovo uostalom kod suprunika po
pravilu ne poinje istovremeno. Ni najbolji brak ne moe
tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje
suprunika bilo apsolutno identino. Obino se jedan u
braku bre snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na
pozitivnom odnosu prema roditeljima, imae male ili
uopte nee imati tekoa u prilagoavanju na branog
druga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom
vezanou za roditelje. Zbog toga e ovaj tek kasnije
dospeti do potpune prilagoenosti a, poto je teko
steena, verovatno e se i due odrati.
Razlike' u tempu s jedne i opseg duhovne linosti s
druge strane su momenti koji stvaraju tipinu tekou
koja svoju aktivnost razvija u kritinom trenutku. Ne bih
eleo da se stekne utisak kao da pod opsegom duhovne
linosti uvek podrazumevam posebno bogate ili nadarene
prirode. Pod tim pre podrazumevam
izvesnu komplikovanost

duhovne prirode, koja se moe
uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot
jednostavnoj kocki. To su mnogostrane, po pravilu
problematine prirode, optereene sa vie ili manje
meusobno uskladivim psihiki na-sleenim osobinama.
Prilagoavanje na ovakve prirode ili njihovo
prilagoavanje na jednostavnije prirode uvek je teko.
Ovakvi ljudi sa donekle disoci-ranom osnovom po pravilu
su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na
due vreme i da se na taj nain prividno jednostavno
razviju, ili njihova mnogostranost moe davati posebnu
dra njihovom sloenom karakteru. U ovakvoj neto
lavirintskoj
prirodi lako se moe izgubiti onaj drugi, to jest on u njima
nalazi takvo obilje doivljajnih mogunosti, tako da se njegov
lini interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na
prijatan nain, poto se njegovo bavljenje esto sastoji u tome
da traga na svim stranputicama i zaokretima prvoga. Ipak i
na taj nain se postie mnotvo doivljajnih mogunosti, tako
da se njima okupiraju ak potpuno zanesu jednostavnije
prirode; on.e se utapaju u opsenijim linostima tako da ne
vide nita vie izvan njih. To je skoro redovna pojava: ena
koja je duhovno skoro potpuno prisutna u muu, mu koji je
153
oseajno skoro potpuno prisutan u eni. Ovo bi se moglo
oznaiti kao problem sadranog i onog koji sadri.
Sadrani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraa
nepodeljen drugome, prema vani ne postoje neke bitne
obaveze niti interesi. Neprijatna strana ovog inae idealnog
stanja je uznemiravajua zavisnost od donekle nesagledive i
stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane linosti. Prednost je
sopstve-na nepodeljenost faktor koji nije za potcenjivanje
u odnosu na psihiku ekonomiju.
Onaj koji sadri i koji shodno svojoj neto diso-ciranoj
osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo-deljenoj ljubavi
prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, bie u ovoj tenji
koja mu teko pada pre-stignut od jednostavnije linosti. Dok
u drugome trai sve mogue finese i komplikacije, koje bi tre-
balo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama,
on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u
svim obinim uslovima u prednosti prema komplikacijama,
on mora ubrzo da prestane sa pokuajima da jednostavnu
prirodu dovede na suptilne i problematine reakcije. I njemu
e drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu tra-
i jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati briga na taj
nain to e upravo pomou oekivanja jednostavnih
odgovora konstelovati (kako glasi tehniki izraz)
komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povue
pred ubedljivom snagom jednostavnosti. Duhovno (svesni
proces uopte) znai za
Jung. Odabrana dela, III

353
oveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje
prednost jednostavnosti, ak i onda kada nije istinita.
Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuvie
mala soba, koja ne obezbeuje dovoljno prostora.
Nasuprot tome komplikovana priroda daje jednostavnijoj
isuvie soba sa isuvie mnogo prosto a tako da ova vie
ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodno "dolazi do toga
da komplikovaniji u s-'oi sadri jednostavnijeg. Onaj,
meutim, u ovome ne moe da se sadri, on ga okruuje
a da pri tom sam nije okruen. Ali kako moda ima jo
veu potrebu od ovog drugog da bude okruen, on se
osea izvan braka i zbog toga katkad igra problematinu
ulogu. Sto^ je god sadrani vri, tim se vie onaj koji
sadri osea istisnut. vrsto drei se prvi prodire
unutra, i sve to vie prodire, tim manje moe to isto da
uini onaj drugi. Stoga onaj koji sadri stalno vie ili
manje osmatra kroz prozor, u poetku svakako nesvesno.
Ali kada dospe do sredine ivota, onda se u njemu budi
jaka enja za onim jedinstvom i nede-Ijivou, koje bi
mu, ' -di
_
n7^5voj
_
dTsociranoj prirodi, bila naroito nu
a i tada se obino deavaju stvari koje mu prinose
konflikt do svesti. Onpostaje svestan da trai dopunu,
sadranost i nedeljivost, to mu je uvek
nedostajalo. Za sadranog ovaj dogaaj najpre znai
potvrdu esto bolno doivljene nesigurnosti; on otkriva
da u sobama, koje prividno pripadaju njemu, ive i drugi,
nepoeljni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo
razoaranje ga vraa njemu samom ako mu ne uspe da,
pomou oajnikih i nasilnikih napora, drugog natera da
klekne i da na kolenima prizna da njegova enja sa
jedinstvom nije nita drugo do detinjasta ili bolesna
fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu
prihvatanje odricanja pripravlja veliko dobro, naime
saznanje da se ona sigurnost koju je stalno traio u
drugom nalazi u njemu samom. Na taj nain on otkriva
samog sebe a

time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one
komplikacije koje je uzalud u njemu traio onaj koji
sadri.
Ako se onaj koji sadri ne skrha pri pogledu na
ono to se obino naziva brani nesporazum, ve po-
veruje u unutranju opravdanost svoje enje za je-
dinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija
se ne leci otcepljivanjem, ve rastrzavanjem. Sve_
snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo sto
znai samog-sebe-hteti podii e se protiv rastrzava-
nja i na taj nain postae mu svesna mogunost unu-
tranjeg'sjedinjavanja koju je ranije uvek traio spo-
lja. Nepodeljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi
samom. ______ ....
Ovo se izvanredno esto zbiva u vreme ivotnog podneva,
i na ovaj nain udnovata ovekova priroda iznuava onaj
prelazak iz prve u drugu polovinu ivota, preobraaj iz stanja
u kome je ovek bio samo orue sopstvene nagonske prirode,
u drugaije stanje u kome on vie nije orue, nego ono to je

ve uvek bio - preobraaj od prirode u kulturu, od nagona u
duh. -
Covek bi zapravo trebalo da se uva da ovaj neophodni
razvitak prekida pomou moralnog nasilja, poto je stvaranje
duhovnog stava pomou otceplji- I van ja i potiskivanja
nagona u stvari falsifikovanjel ita ruje ogavnije od potajno
seksualizovahe duhovnosti; ona je isto toliko neista koliko i
precenjena ulnost. Prelaz je, meutim, dugi put i veina
zastaje na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihiki razvitak u
braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao to je
sluaj kod primitivnog oveka, onda bi se ovi preobraaji mogli
sprovesti potpunije i bez isuvie velikog trenja. Meu
takozvanim primitivcima sreu se produhovljene linosti, pred
kojima se moe osetiti samo strahopotovanje, kao pred
potpuno sazrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govo-
rim iz sopstvenog iskustva. Gde se, meutim, meu
dananjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu
osakaene nekim moralnim nasiljem? Mi smo jo uvek
dovoljno varvari da bismo verovali u isposni-tvo a i u njegovu
suprotnost. Ali toak istorije se ne moe vratiti. Mi moemo da
stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji e nam
dozvo-
"3

355
liti da ivimo onako kako je svojstveno neometenoj
opredeljenosti primitivnog oveka. Samo pod ovim
uslovom smo u stanju da duh ne izopaujemo u ulnost
niti ulnost u duh, poto oboje moraju iveti, poto jedna
dobija ivot od drugog.
Bitni sadraj psiholoke veze u braku je ovaj ovde
tako ukratko izneti preobraaj. Imalo bi se mnogo ta
rei iluzijama, koje slue svrhama prirode i doprinose
onim preobraajima, koji su karakteristini za srednje
doba ivota. Prvoj polovini ivota svojstvena brana
harmonija (ukoliko je ikada uopte dolo do ovakvog
prilagoavanja) bitno je zasnovana (to se ispostavlja u
kritinoj fazi) na pro-jekcijama izvesnih tipinih slika.
Svaki ovek nosi sliku ene oduvek u sebi, ne
sliku te odreene ene, ve jedne odreene ene. Ova
slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potie iz pradavnih
vremena, ugraena u ivi sistem nasledne mase, tip
(arhetip) sveg iskustva niza predaka enskog roda,
precipitat svih utisaka eni, nasleeni psihiki sistem
prilagoavanja. Kada ne bi bilo ena, moglo bi se iz ove
nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u
psihikom pogledu ena trebalo da izgleda. To isto vai i
za enu, i ona ima svoju uroenu sliku mukarcu.
Iskustvo ui da treba tanije rei: sliku
mukarcima, dok se kod mukarca radi slici eni.
Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno
projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhitnijih
razloga strasne privlanosti i njene suprotnosti. Ovu
sliku sam oznaio kao anima i stoga skolastino pitanje:
Habet mulier animam? smatram vrlo interesantnim,
poto sam miljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko
to izgleda da je sumnja opravdana. ena nema animu,
ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni,
animus rezonujui karakter i stoga najvei deo onog to
mukarci mogu da kau enskoj erotici i oseajnom
ivotu ene uopte, poiva na projekciji njine sopstvene
anime i stoga je krivo. Zauujue pretpostavke i
fantazije ena mukarcima poivaju na delatnosti
animusa, koji je
neiscrpan u stvaranju neloginih sudova i pogrene
kauzalnosti.
Anima kao i animus karakterie neobina mno-
gostranost. U braku je uvek sadrani taj koji ovu sliku
projektuje na onog koji sadri, dok ovom drugom samo
delimino uspeva da ovu sliku projektuje na branog
druga. Sto je ovaj jednoznaniji i jednostavniji, tim
manje uspeva projekcija. U svakom sluaju ova krajnje
fascinantna slika visi u praznom prostoru i eka da je
ispuni neki realan ovek. Ima tipova ena koje izgleda
kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju
projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti odreenom
tipu. Neophodan je takozvani sfinga karakter,
dvosmislenost ili vie-smislenost; ne maglovita
neodreenost u koju se nita ne moe uloiti, ve
neodreenost puna obeanja, sa utanjem koje govori
jedne Mona Lize koja je i stara i mlada, i majka i
erka, sumnjive ednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti
koja razoruava mukarca.
3

- Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She, i Benoit, L'Atlantide.
Ne moe svaki ovek
stvarnog duha biti animus, poto on mora imati manje
dobrih ideja a vie dobrih rei, znaajnih rei u koje se
moe smestiti jo mnogo to neizgovoreno. On mora biti i
pomalo neshvaen od okoline ili bar da na neki nain
stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se
155
u sve uklopi i ideja rtvovanja. On mora biti dvosmisleni
heroj, neko sa mogunostima, pri emu uopte nije
sigurno da projekcija animusa nije ve toliko puta
iznala stvarnog junaka znatno ranije nego to je to u
stanju spori razum takozvanog pro-seno inteligentnog
oveka.
4
Za mukarca kao i za enu, ukoliko oni spadaju u
gorepomenuti tip koji sadrava ispunjenje ove slike maci
doivljaj pun tekih posledica, poto se ovde pojavljuje
mogunost da sopstvena komplikovanost nae odgovora
u odgovarajuoj raznolikosti. Ovde izgleda da se
otvaraju oni iroki prostori, u kojima se ovek moe
oseati kao da je obuhvaen i kao da je u neemu
sadran. Izriito kaem izgleda, poto se radi
dvosmislenoj mogunosti. Kao to projekcija animusa
ene stvarno moe da nasluti nekog od mase
nezapaenog oveka od znaaja, i jo vie od toga, da
mu, moralnom podrkom moe pomoi u njegovoj
sopstvenoj destinaciji, tako i mukarac pomou
projekcije anime moe da sebi razbudi femme
inspiratrice. Ali moda je to ee iluzija sa destruk-
tivnim ishodom. Neuspeh stoga, to verovanje nije bilo
dovoljno jako. Pesimistima moram rei'da u tim
psihikim praslikama lee izvanredno pozitivne vred-
nosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da
se uvaju od zaslepljujue fantastike i mogunosti
najapsurdnijih stranputica.
Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individualna i
svesna veza. To nije niukom sluaju. Ona stvara prisilnu
zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali drugaijih od
biolokih motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike
kakav udnovati svet predstava lei'u osnovi projekcije
anime. To su uglavnom duhovni sadraji, esto u
erotskoj odori, oigledni komadi primitivnog mitolokog
mentaliteta, koji se sastoji od arhetipova i ija celokupna
slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno
ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a
ne individualna. (Benoit, koji je u Atlantide stvorio fanta-
stinu figuru koja se do u pojedinosti podudara
sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela).
Ako kod jednog od suprunika doe do ovakve
projekcije, onda se nasuprot kolektivno bioloke veze
uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore
opisano rastrzavanje onoga koji sadri. Ako mu uspe da
se odri iznad povrine vode, onda e upravo kroz
konflikt nai samoga sebe. U ovom sluaju po sebi
opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u
individualnu vezu. To znai isto to i potpuna svesnost
veze u braku. Kako je svrha ovog lanka analiza
psihologije braka, ne moemo se zadravati na psihologiji
projektivnih odnosa. Zato u se zadovoljiti samo
spominjanjem ove injenice.
Jedva da se moe i zapoeti rasprava psihikoj
vezi u braku a da se bar .usputno ne pomene priroda
kritinih prelaza, reskirajui opasnost nesporazuma. Kao
to je poznato u psiholokom pogledu ne shvata s nita
drugo do ono to je ovek sam iskusio. Ova injenica,
meutim, nikoga ne spreava u ubeenju da je njegov
sud jedino taan i kompetentan. Ova iznenaujua
injenica potie iz neophodnog prece-njivanja aktuelnog
sadraja svesti. (Bez ovog nago-milavanja panje sadraj
uopte ne bi mogao biti svestan). Na taj nain dolazi do
toga da svako ivotno doba ima svoju sopstvenu
psiholoku istinu, tako rei svoju programatsku istinu,
isto kao i svaki stupanj psiholokog razvitka. Ima ak
stupnjeva do kojih dospeva samo mali broj (to je)
pitanje rase, porodice, vaspitanja, nadarenosti i strasti.
Priroda je aristokratska. Normalan ovek je fikcija, iako
postoje izvesne opte vaee zakonomernosti. Duevni i-
vot je razvitak koji moe da se zaustavi ve na najniim
stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima
specifinu teinu shodno kojoj se individua podie ili
sputa ka stupnju na kome dostie svoju granicu.
Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube-enja.
Stoga nije udo to najvei broj brakova svoju najviu
psiholoku granicu dostie sa biolokom de-stinacijom,
bez tete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali
broj zapada u'dublju neslogu sa samim sobom. Tamo
gde je mnogo spoljanje nevolje konflikt ne moe dostii
dramatini napon zbog nedostatka energije. Ali
proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psiholoka
nesigurnost, najpre nesvesno" i prouzrokuje neuroze;
zatim svesno i prouzrokuje rastave, svae, razvode i
ostale brane nesuglasice . Na jo viem stupnju
uoavaju se nove mogunosti psiholokog razvitka, kcije
se granie sa religijskom sferom, gde kritiki sud dostie
svoj kraj.

4
Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay, The Evil Vineyard. Dalje,
Elinor Wylie, Jennifer Lorn: a sedate extravaganza, i Selma Lagerlf,
Gsta Berling.
Na svim ovim stupnjevima moe doi do trajnog
zastoja sa potpunom nesvesnou onome to je moglo
da usledi u sledeem stupnju razvitka. Po pra-

vilu je ak prilaz sledeem stupnju zabarikadiran
najeim predrasudama i sujevernim strahovima, to je
sigurno krajnje svrsishodno, poto bi ovek, koji bi
sluajno mogao da ivi na njemu isuvie visokom
stupnju, od sebe nainio nekorisnu budalu.

Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterina.
Ali nijedan razborit ovek se zbog toga nee dati zavesti
da uva tajne, jer on isuvie dobro zna da se tajna
duevnog razvitka nikada ne moe izdat' jednostavno
zbog toga to je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.

Knjinica TRAVNO

S A D R A J
I. Duh i ivot _ _ _ _ _ _ _ _ _ 7
III.
II. Osnovni problem dananje psihologije 29
IV.
Analitika psihologija i pogled na svet 51
Stvarnost i nadstvarnost 79
V. ivotna prekretnica 85
VI. Dua i smrt _ _ _ _ _ _ 105
VII. Sinhronicitet kao princip akauzalnih veza 119
Predgovor
A)
121
B)
Ekspozicija 123
C)
Prethodnice ideje sinhroniciteta 162
Rezime _ _ _ _ _ _ _ _ _ 182
VIII. Praktina upotrebivost analize snova 201
IX. Ulis monolog _ _ _ _ _ _ _ _ 227
. postajanju linosti 255
XI. Problemi moderne psihoterapije 279
XIII.
XII. Suprotnost Frojd i Jung _ _ _ _ 307
XIV.
Arhaian ovek _ _ _ _ 319
Brak kao psiholoka veza 347