Veselin Deletovic Pavlov

Ovo su moje oprotajne reci

koje prinosim vremenu to sledi,
moda ce nekom ranu da zaleci
nekog ce drugog ljuto da uvredi
Zovem se Johan, Nemac po rodenju,
od oca Hansa i majke Grete
naa je kuca znana po cuvenju,
u raskoi iveh ko jedino dete.
Nasledih fabrike, silna imanja,
nepregledne ume i brojna stada
radost mi trajae sve do saznanja
da teka bolest mnome vlada.
Doktori rekoe da necu dugo
godinu jednu il moda dve
svet mi se srui, o moja tugo,
u jednom danu nestade sve.
Rekoe necu izdrat vie
najbolji doktori koji postoje,
jedini lek je, svi se sloie,
da zamene drugim srce moje.
O, sudbo moja, o divni casi,
najlepi moj ivotni trene,
kada iz bolnice stigoe glasi,
nali su doktori srce za mene.
Za cenu covek tada ne haje,
i ne znam da li za to postoji,
nisam cak pito ni ko ga daje,
kad ivot novi meni predstoji.
Operacija prode u najboljem redu
sa novim srcem nestae boli,
tek onda shvatih, kad skinuh bedu,
koliko se ivot ceni i voli.
* * *
Nedugo zatim, kroz noci tavne
u snu mi prilaze lica neka
i zvona crkve pravoslavne,
budi me njihova tuna jeka.
Jasno vidim predele strane,
prelepe ume i polja plodna,
livade i potoke razigrane
brdaca blaga i vinorodna.
Vidim i dvorite izmedu plota,
ambar i talu, stazu do kuce,
starinu neku to duvan mota,
dok gleda kera i zviduce.
Starica krhka ivinu vabi
dok baca proso iz male zdele,
a onda urno ka tali grabi
da pusti na vodu areno tele.
Prelepa ena, gipka ko srna,
dvoritem hita da rucak stavi
za njom vijori kosa joj crna
i malo dete ociju plavi.
O, ta me slika hodila cesto,
snovima mojim davala srecu,
spavao nisam al to je mesto,
stvaralo ljubav u meni vecu.
* * *
A onda dodoe runi snovi,
koje ne mogah da prebrodim,
nastae neki predeli novi,
kojima svezan, u koloni hodim.
Ugurae nas zatim u neka kola,
put je trajao beskrajno dugo,
uz psovke, pretnje, trenutke bola,
od zveri se nismo nadali drugo.
U utoj kuci, u gradu Burelju,
saznasmo tako je mestu ime,
u albanskom privatnom mardelju,
tamnicie nas do pocetka zime.
Poslednja slike koje se jeim
bee zelena maska doktorska
i lice koje videh, dok leim,
kako se kezi mrcina mrska.
I svetlo jako, jace od sunca,
koje mi seva mozgom ko strela
dok me na ivo seku ko junca
i krv dok iklja, poslednja vrela.
Zadnje to videh bejahu ruke,
iptarske kako dignute stoje,
na njima drhtec uz teke muke
jo uvek kuca to srce moje.
* * *
Taj urlik straan to nebo para
vraco me stalno iz nocnih mora
sve sam mislio da san me vara
i spas da donosi jedino zora.
Krenuh na put, nepoznat, dalek
da nadem izvor nesanih noci,
da reim jednom, ali za navek,
kud srce vuce gde moram poci?
Kosovo bee cilj moga puta
tamo me povede dua i telo
krenuh ko putnik koji ne luta
kome je poznat i kraj i selo.
Ugledah crkvu iz snova mojih
pred njom je straa, to me zacudi,
sa vojskom neku rec prozborih
kau da cuvaju crkvu od ljudi
Kakvi su ljudi to bi da srue
lepotu ovu iz srednjeg veka
imaju li oni bar malo due
znaju li kakva ih sudbina ceka?
Pred mojim ocima puklo selo
oko njega svuda bodljikava ica
ko da ga neto za vek proklelo
i ljude u njemu zgrcenih lica.
Gledaj, Evropo, zavritah tada
pogledaj, svete, tu pravdu nau
dokle ce ovaj narod da strada,
a drugi i dalje orujem mau.
Iznad te tuge, iznad te ice,
osetih pogled koji me trai
ugledah poznato decije lice
koje me nocu snovima blai.
I pride meni kroz ica splet,
zagrli rucicom oko vrata
to Boje bice, nebeski cvet,
prozbori neto: Tata, tata.
A srce moje ko ludo skace,
avovi hoce da popucaju,
ta li te reci njemu znace
da li se moda prepoznaju?
Nisam ni hteo al moje ruke
krenue k njemu nekako same
to dete neno, o moje muke,
bee ko zracak iz ljute tame.
ena iz snova dojuri s vrata,
iz onog istog dvorita preko,
Milane, sine, to nije tata,
on je na nebu negde daleko.
Na Jovan, sine, Kosovo cuva
zajedno gore s Lazarom svetim
cujem ga uvek kad vetar duva,
tebe kad gledam njega se setim.
Stojimo tako, ica nas deli,
a srce spaja ljubavlju istom,
i svet je zastao, upravo celi,
zaustavljen boanskom iskrom.
U povratku malo zastah po strani
zadivljen, ponosan i prepun srece,
dok Jovan i mrtav Kosovo brani,
Srbima ga niko oduzeti nece.
Od juce ja sam Petrovic Janko,
rodenjem Nemac, Srbin po veri,
napisah ovo jer elim arko,
istinu da saznaju svetske zveri.
Od stida malo da pognu glavu,
zlocince kazne dobro ih znaju,
rtvama srpskim da odaju slavu,
imena njihova vecno da traju.