UDC 82.0:001.

4
O UPOTREBI TERMINA ANR U NOVIJOJ SRPSKOJ
I HRVATSKOJ TEORIJI KWIEVNOSTI*
Jovan Popov
SAETAK: U radu se razmatra problem neujednaenosti
upotrebe termina anr, prvenstveno u uxbenicima teorije kwi-
evnosti. Osamdesetih godina HH veka izalo je nekoliko pod-
sticajnih tekstova na ovu temu, ukquujui Pavliievu studiju
Kwievna genologija, ali se anr i daqe koristi ili kao sino-
nim za rod i vrstu ili u neprecizno definisanom hijerarhij-
skom odnosu prema ovim terminima. Iako je dosadawe isku-
stvo pokazalo da utvrivawe vrstog pravila u ovoj oblasti ni-
je izvesno, autor se zalae za upotrebu koja bi bila u skladu sa
ve ustaqenom praksom u savremenoj kwievnoj kritici.
KQUNE REI: kwievni rod, vrsta, anr, terminolo-
gija, klasifikacija, teorije kwievnosti (prirunici).

Da stvarawe sistema klasifikacije u oblasti nauke o kwievnosti

nije jednostavan posao, jasno je ve iz iwenice da, za razliku od eg-
zaktnih nauka, wen predmet ine umetnike tvorevine koje se, po svojoj
prirodi, opiru egzaktnom prouavawu. Ipak, relativno su retki eks-
tremni stavovi, poput onog Kroeovog (Croce) o jedinstvenosti kwi-
evnih dela i izlinosti pokuaja da se ona grupiu i razvrstavaju
shodno zajednikim osobinama. Klasifikacija posmatranih pojava jedan
je od primarnih zadataka svakog naunog bavqewa, a pored vrstih kri-
terijuma i naela klasifikovawa, nuan element svake podele jeste i
postojawe adekvatne terminologije.
Jo sredinom ezdesetih godina prolog veka Svetozar Petro-
vi je u tekstu Rjenik kwievnih termina i pojam kwievne termi-
* Ovaj rad nastao je kao rezultat istraivawa na projektu anrovi u srpskoj kwi-
evnosti poreklo i poetika oblika. Za nesebinu pomo u vidu saveta i upuivawa na
literaturu autor se zahvaquje dr Nikoli Grdiniu, profesoru Filozofskog fakulteta u
Novom Sadu.
nologije"
1
pokazao da ovo pitawe ne samo da nije novo na domaem tlu
ve da je, naprotiv, veoma staro. Meutim, za razliku od naih pretho-
dinika s poetka stolea, koji su o ovom problemu umeli suvislo da
razmiqaju, mi, i kad govorimo o pojedinom kwievnom terminu, mi-
slimo o wemu redovito kao o lanu izgraena sistema", veli autor i
zakquuje: nae je vrijeme prenijelo teite s razgovora o kwiev-
nim terminima na razgovor o kwievnoj terminologiji" (Petrovi,
1972, 210). Kao potvrdu ove tvrdwe, on ukazuje na pojavu karakteristi-
nu za tadawi trenutak nauke o kwievnosti u svetu: procvat renika
kwievnih termina. Ipak, Petrovi zadrava razumnu uzdranost u
pogledu mogunosti, pa i potrebe terminolokog ujednaavawa: Rje-
niku kwievnih termina osnovna svrha zato nije da nas neujednaeno-
sti rijei, ve da je proui, shvati i opie" (Petrovi, 1972, 235),
poruuje on na kraju svog teksta.
Jedna od tih, naizgled neotklowivih neujednaenosti jeste i ter-
min koji je i sam Petrovi upotrebio nazvavi rad na terminolokom
reniku osobitim naunim anrom". Posezawe za ovim izrazom po
svemu sudei nije puka koincidencija, poto je isti autor, u jednom
referatu iz 1967. godine, zapazio kako se kwievni anrovi poiwu
[] ponovo vidjeti kao bitne kwievne iwenice, kao realni naini
postojawa kwievnoga djela" (Petrovi, 1967, 271272). U tri i po de-
cenije koje nas dele od tog trenutka dogodilo se mnogo toga. Izmeu
ostalog, objavqen je i dugo pripremani Nolitov Renik kwievnih ter-
mina u redakciji Dragie ivkovia. Znaaj ovog poduhvata neupore-
div je u naim okvirima, ali je potpuno razumqivo to su mnoge nedo-
umice ostale gde su i bile, izmeu ostalih i ona koja se tie termina
anr. Doista, kad govorimo o kwievnom anru, moramo imati na
umu da je rije o jednom od najkontroverznijih pojmova u istoriji kwi-
evnoistorijskog miqewa" (Lei, 1985, 123), pie Zdenko Lei u
svojoj kwizi objavqenoj iste godine kada i Renik. I zato naa namera
nije da ovde nekakvim Aleksandrovim maem preseemo terminoloki
vor, ve da razmotrimo jesu li i koliko tome doprinele teorijske di-
skusije voene u meuvremenu i koliko bi, u tom poslu, od pomoi mo-
gla biti savremena kritika praksa. Jer anr je u tekuoj kwievnoj,
pa i umetnikoj kritici uopte, uveliko prihvaen tehniki termin i
upotrebqava se, reklo bi se, s mawe nedoumica nego u teoriji. To mo-
da i nije udno, bar sudei prema Klaudiju Giqenu (Guilln) koji tvr-
di da je teorija anrova jo od Platona i Aristotela tradicionalno
sluila kao instrument u praksi pesnika i kritiara. Pojam anra
zauzima srediwe mesto u izuavawu kwievne istorije", kae autor,
vrlo verovatno zato to je tako dobro i toliko dugo uspevao da premo-
sti jaz izmeu kritike teorije i prakse kwievne kritike" (Giqen, b.
g., 106).
458
1
Umjetnost rijei, IX, 1, Zagreb 1965. Isti tekst je pod naslovom Pojam kwievne
terminologije" ukquen u Petrovievu kwigu Priroda kritike (1972) i mi emo ga po
tom izdawu i navoditi.
Istiemo, takoe, da je na interes usmeren pre svega na sam ter-
min anra. No da li je mogue baviti se terminom nezavisno od pojma?
Moe li se povui otra granica izmeu, recimo, pojmovnika i reni-
ka termina? Insistirawe na ovom podvajawu liilo bi na zastarelo
razdvajawe sadrine i forme, razdvajawe neega sutinski jedinstve-
nog. Pojam bez termina postoji samo virtuelno, dok je termin izvan
pojma prazna, neupotrebqiva apstrakcija. Stoga e i nae bavqewe
terminom anra, kada se to pokae neizbenim, biti i bavqewe poj-
mom koji se wime imenuje.

U naoj nauci o kwievnosti termin anr odomaen je pre nego

to je otvorena teorijska rasprava o wemu. U iru upotrebu uao je u
drugoj polovini HH veka i to posrednim putem. Mada je, naime, re o
transkripciji francuske imenice genre i mada je srpska nauka o kwi-
evnosti izmeu dva rata daleko najvie uticaja trpela ba iz Fran-
cuske, izgleda da je termin preuzet tek nakon Drugog svetskog rata, i to
od sovjetskih teoretiara (up. kreb, 1985). Od tada on postaje nezao-
bilazan i u naim uxbenicima teorije kwievnosti. Ali ve na prvi
pogled uoava se da meu wihovim autorima postoji tek minimum sagla-
snosti u pogledu wegovog znaewa. Svi oni ga, naime, uzimaju kao jedan
od osnovnih pojmova tradicionalnog uewa o rodovima i vrstama, ali
ga, u tom kontekstu, razliito definiu i situiraju.
1) U poglavqu pod naslovom Kwievni rodovi i vrste" svoje Teo-
rije kwievnosti Dragia ivkovi usvaja jo od Getea i Hegela uo-
biajenu podelu celokupne lepe kwievnosti" na liriku, epiku i
dramu, kao i podelu svakog od ova tri kwievna roda na niz kwiev-
nih vrsta". U zakquku kae sledee: Kwievni rodovi i vrste nazi-
vaju se optim imenom kwievni anrovi, a deo teorije kwievnosti
koji se wima bavi zove se kwievna genologija (od lat. rei genus
rod)" (ivkovi, 1994, 99).
2) U svojoj Teoriji kwievnosti (poglavqe Klasifikacija kwi-
evnosti" odeqak Pojam kwievne vrste") Milivoj Solar
2
upozorava
da oznaavawe kwievnih vrsta razliitim nazivima esto izaziva ne-
sporazume. U nas se uglavnom kwievna vrsta (ili: anr) razlikuje od
kwievnog roda tako da se 'rod' smatra irim pojmom od 'vrste' [].
Ponekad se pak naziv 'kwievni rod' upotrebqava istoznano s nazi-
vom 'anr' i tada se ne prihvaa stupwevawe: rod, vrsta, podvrsta, nego
se govori samo o kwievnim rodovima (odnosno anrovima)" (Solar,
1983, 124). Neto eksplicitniji Solar je bio u poglavqu Teorije
459
2
Solarov prirunik izaao je u Zagrebu 1974. godine i ubrzo doiveo veliki broj
izdawa (ovde navodimo iz 1983). S obzirom na to da je bio neto moderniji od iv-
kovievog, da je srpkohrvatski kulturni prostor tada bio jedinstven, kao i da je Solar
bio poznat po svom jugoslovenskom opredeqewu (to se odraavalo na wegov izbor pri-
mera, pa i na jezik), ovaj uxbenik bio je vrlo dobro prihvaen u Srbiji i korien upo-
redo sa ivkovievim.
kwievnih rodova"
3
u kwizi Pitawa poetike iz 1971. Tamo je, u uvod-
noj fusnoti, objasnio da razliitost ovih upotreba dolazi usled utica-
ja razliitih stranih terminologija: pod nemakim uticajem prihvae-
ni su termini roda i vrste, a pod francuskim i angloamerikim ter-
min anra. Budui da su, u tom trenutku, kod nas sva tri termina jedna-
ko zastupqena, autor se zalae za kompromisno reewe: ini nam se
prirodno da analizirajui Hegelove ili tajgerove [Staiger] stavove
govorimo o rodovima, a povodom ruskih formalista, na primer, spomi-
wemo anrove" (Solar, 1971, 61). Ovaj eklekticizam on pravda namerom
da ak i ovakvom vetakom terminolokom distinkcijom ukae na su-
tinsku, unutrawu dvostrukost u klasifikaciji koja i jeste wegova
prava tema. S jedne strane, objawava on, do kwievne vrste (anra)
dolazi se induktivnim putem, utvrivawem skupa del povezanih zajed-
nikim osobinama, a s druge, deduktivnim, ustanovqavawem nekog ide-
alnog tipa koji se zasniva na pojedinim elementarnim mogunostima
kwievnog izraavawa.
3) Vrlo podrobno ovim pitawem bavi se i Petar Milosavqevi,
autor jedne od posledwe dve Teorije kwievnosti. U poglavqu pod na-
slovom Kwievna genologija" on iznosi razliite mogunosti poima-
wa anra, da bi ga sm definisao kao termin koji oznaava neto op-
te u skupu pojedinanih umetnikih objekata (artefakata)" (Milosa-
vqevi, 1997, 259). Autor uspostavqa razliku izmeu kwievne vrste i
roda Razlika izmeu kwievnih vrsta i kwievnih rodova u prak-
si se najvie pokazuje u obimu pojmova. Kwievne vrste su pojmovi ma-
weg obima" (Milosavqevi, 1997, 263) ali ne kae jasno gde bi bilo
mesto anra u toj hijerarhiji. Iz pojedinih iskaza ak bi se dalo na-
slutiti da anrove izjednaava sa poezijom, odnosno kwievnou u
celini. Tako, na primer, odeqak Najpoznatije klasifikacije kwiev-
nosti" poiwe reenicom: Prvu relevantnu klasifikaciju anrova
dao je Platon", a naredni pasus: Ta najrasprostrawenija podela an-
rova na liriku, epiku i dramatiku utemeqena je u Hegelovoj Estetici
[]" (Milosavqevi, 1997, 262 kurziv na).
4) Najkoncizniji je autor najnovije Teorije kwievnosti (poglavqe
Razvrstavawe kwievnih dela", odeqak Naini podele") Ivo Tarta-
qa, koji kae: Za teoriju kwievnosti je, ipak, najvanija podela koja
se zasniva na osobenostima naina izgradwe kwievnih dela. Kao naj-
optija, takva je podela na stih i prozu. Temeqnija je i boqe razraena
podela na rodove i vrste, poznate i pod zajednikim naslovom kwiev-
ni anrovi" (Tartaqa, 1998, 174). Neto podrobniji autor je bio pri-
likom sastavqawa odrednice Kwievni rodovi i vrste" koju je sasta-
vio za Renik kwievnih termina. Tamo je stajalo: Uz izvesno koleba-
we terminologije, nazivaju se k[wievni] r[odovi] i v[rste] jo i an-
rovi" (RKT, 1985, 44). A pod anr, kwievni" Tartaqa pie: Prema
francuskoj upotrebi termina k. . oznaava kwievna dela koja imaju
460
3
Objavqen najpre pod naslovom Pitawe kwievnih rodova" u asopisu Umjetnost
rijei, XII, 4, Zagreb 1968.
izvesne zajednike i samo wima svojstvene osobine, pri emu se obino
ne pravi razlika da li je u pitawu kwievni rod ili kwievna vrsta,
odnosno podvrsta" (RKT, 1985, 894).
Uxbenike teorije kwievnosti uzeli smo za reprezentativne jer bi
oni trebalo da budu literatura u kojoj se stiu osnovni pojmovi nauke o
kwievnosti, bukvar" teorije za uenike gimnazija, stalni pratilac
studija kwievnosti i uvek koristan prirunik kako za nastavnike i
profesore tako i za poetnike u bavqewu kritikom. Iako je mogue i
poeqno pisati ih sa razliitih metodolokih polazita i na osno-
vu razliitih koncepcija, u wima bi, uopte uzev, stvari morale biti
izloene najsaetije i najpreciznije. Mahom tako i jeste, ali termino-
loko odreewe anra oito predstavqa suprotan primer. ivkovi i
Tartaqa anr shvataju kao opti termin koji obuhvata i rod i vrstu, a
Milosavqevi ga, ako smo dobro razumeli, uzima jo ire. Ni za jed-
nog od wih termin nije preterano obavezujui, budui da doputaju we-
govo iroko, prilino proizvoqno koriewe. Solar pak jedini uo-
ava problem dvojake upotrebe, ali se ne izjawava decidno ni za jednu
ni za drugu.
Moglo bi se pomisliti da do nesuglasica dolazi prvenstveno zbog
onoga na ta je ovaj posledwi i ukazao u pitawu je strana re koja se
na srpski jezik prevodi na vie naina, najee ba kao rod ili vr-
sta, ali i kao nain, obiaj, navika. Dovoqno bi, moda, bilo potru-
diti se da otkrijemo ono pravo", jedinstveno znaewe i tako reimo
problem. Ali stvar i jeste u tome to takvog jednoznanog prevoda ne
moe biti. Izvodei etimologiju za genre iz latinskog genus, francu-
ski tezaurusi nude takvo obiqe znaewa i sinonima da nam se prosto
zavrti u glavi. Razumqivo je otuda to se i evropska nauka o kwiev-
nosti jer termin je u ostale evropske jezike uvezen iz francuskog
suoava sa slinim problemom kao i naa. Velek i Voren navode da je
termin genre kasno uveden u engleski jezik poetkom HH veka on tek
poiwe da ulazi u jeziku upotrebu engleskih kritiara. Nemci takoe
koriste termin Genre u izvornoj grafiji i izgovoru, kao alternativu
terminu Gattung ijim su prevoewem nastala naa dva starija genolo-
ka termina, rod i vrsta. Specifinost nae terminologije je, dakle,
u tome to smo, kao i u mnogim drugim sluajevima, trpeli uticaje sa
razliitih strana i u razliitim razdobqima, to je rezultiralo ter-
minolokom arolikou izrazitijom nego u izvornim sredinama.
Moemo li se iz ovoga nekako ispetqati? Treba li se zadovoqiti po-
stojawem veeg broja sinonima ili bismo, moda, ovu dodatnu poteko-
u mogli pretvoriti u prednost, tako to bismo viak termina isko-
ristili za stvarawe preciznije terminologije?

Postavqena pitawa zvue retorski, ali, sudei po najsveijim pri-

merima, reklo bi se da pozitivan odgovor nije nimalo izvestan. Izme-
u pojave Solarove i Milosavqevieve Teorije proteklo je gotovo e-
461
tvrt veka, a nejasnoe, ini se, ne samo da nisu otklowene nego su i
produbqene. U meuvremenu je, meutim, voena jedna veoma interesant-
na rasprava na ovu temu, objavqeno vie dobrih tekstova, nekoliko re-
levantnih poglavqa u kwigama i jedna posebna studija, sve to na tada
jedinstvenom, jugoslovenskom ili barem srpskohrvatskom kulturnom pro-
storu. Istina, naelne rasprave o pojmovima i terminima kwievne
genologije vodile su se uglavnom u zapadnom delu tadawe drave, pa je
gro tekstova na ovu temu izaao iz pera zagrebakih autora kreba,
Solara, Pavliia ili Sarajlije Leia. Moda i u tome lei deo
razloga to se u dva najnovija srpska uxbenika teorije kwievnosti,
objavqena nakon raspada Jugoslavije, osea malo ta od tih diskusija.
No vaqa podsetiti da se jedan wihov deo odvijao i u Beogradu, u okviru
simpozijuma koji je organizovao Institut za kwievnost i umetnost
(1921. septembra 1982), da su u wegovom radu aktivno uestvovali i
srpski naunici, te da je ista institucija, u periodu 19851992, pu-
blikovala etiri zbornika radova sa svog projekta Kwievni rodovi i
vrste teorija i istorija. Za nas je ovde najzanimqiviji prvi, budui
da je doneo izlagawa sa pomenutog skupa.
O sloenosti zadatka svedoi ve uvodni ekskurs Miloslava u-
tia, u kojem itamo da se na jedinstven nain nije mogao da rei ni
jedan od vanijih problema vezanih za prouavawe kwievnih rodova i
vrsta problem terminologije. Razliita upotreba osnovnih kwiev-
no-genolokih termina rod, anr, oblik, tip, vrsta, podvrsta je
neminovnost koja prati i pratie neprekidno istraivawa u ovoj obla-
sti" (uti, 1985, 5). Autor kao posebnu tekou istie to to se ter-
min anr nekad koristi kao sinonim za termine rod ili vrsta, a nekad
kao specifina terminoloka jedinica". On ukazuje na to da pojedi-
ni teoretiari dovode u pitawe postojei terminoloki korpus" jer
predlau iskquivawe nekih od ovih termina iz upotrebe, ali kada
tvrdi da je termin anr najpoeqnije upotrebqavati u pridevskom ob-
liku, zapravo se i sm implicitno zalae za wegovo izbegavawe.
Iz tekstova koji slede jasno je na koje je teoretiare uti mi-
slio. U prvom redu na Zdenka kreba, koji ne vidi potrebu da se ter-
min anr uopte zadri u naoj terminologiji. Obaveteno i akri-
bino, kreb izlae relevantne stavove vodeih svetskih teoretiara,
ali lino anr shvata kao uslovni pojam o ijem se znaewu tek treba
dogovoriti. tavie, izraz se otro protivi fonolokom sistemu
srpskoga i hrvatskoga jezika i nagruje nae reenice toliko se lak-
e moemo wega odrei to imamo dobru domau zamjenu u terminu
kwievna vrsta" (kreb, 1985, 12).
4
Oigledno je da kreb anr uzi-
ma za sinonim vrste, samo to je, iz navedenih razloga, prema wegovoj
462
4
Ovaj stav zastupao je kreb i ranije: Ruski termin anr, nezgrapna translite-
racija francuske rijei genre, koja potjee od latinske imenice genus, a ta potpuno odgo-
vara grkoj rijei genos ne odgovara nikako naem fonolokom sistemu, pa e se u
ovoj kwizi upotrebqavati termin vrsta" (kreb, 1971, 11). Identinu formulaciju zate-
i emo i u tekstu Znanost o kwievnosti" kojim poiwe tree izdawe Uvoda u kwiev-
nost, iji je kreb i redaktor.
upotrebi mnogo mawe blagonaklon od drugih teoretiara. Ako doista
postoji potreba za daqwim posebnim nazivom klasifikacije mogao bi
se on zamijeniti terminom tip" (kreb, 1985, 18). Na Solarovu pri-
medbu da nema adekvatne zamene za pridevsku izvedenicu anrovski, au-
tor je lakonski odgovorio u svom prikazu simpozijuma objavqenom u
asopisu Umjetnost rijei: Moramo li se sluiti ba pridjevom?"
(kreb, 1983, 204). Reklo bi se da krebu termin anr ne lei ni u
kom obliku, ali iz wegovog prikaza vidi se da je re jo o neem: U
zavrnoj sam diskusiji istakao kako mi se ini da se s pojmovima koji-
ma je bio posveen simpozij tjera idolatrija. Pa ti pojmovi treba da
slue, da sreuju grau i uine je preglednom, a ne da dominiraju i
prave tekoe" (kreb, 1983, 206). Ovako izraena potreba za termi-
nolokim ujednaavawem sasvim izvesno protivrei naoj intenciji
nagovetenoj u pitawu postavqenom na kraju drugog odeqka ovog rada.
Podui tekst o teoriji novele apostrofiranog Milivoja Solara
zanimqiv je jer autor u wemu revidira jedan svoj stav iz Pitawa poe-
tike. Ukazavi kako kod nas ne postoji izgraen i opteprihvaen
metajezik znanosti o kwievnosti" (Solar, 1985, 50), on opisuje zbrku
koja vlada na poqu domae genoloke terminologije, gde se uporedo sa
terminom vrste upotrebqavaju i termini rod, anr, tip, oblik i podvr-
sta. Za kojim e izrazom neko u datom trenutku posegnuti gotovo da je
stvar slobodnog izbora, a esto zavisi od toga sa kojeg su stranog jezika
u konkretnom sluaju prevedeni nazivi. Autor taj eklekticizam, kojem
je, videli smo, ranije i sm nagiwao, vie ne smatra dopustivim, tvr-
dei da vrsto odreeni termini pripadaju jedino suglasnosti zajed-
nice i nitko ih ne moe samostalno, po vlastitoj voqi 'utvrivati' "
(Solar, 1985, 50). Nudei argumente zbog kojih odbacuje termine tip i
oblik,
5
on kae kako se rod, vrsta i anr mogu shvatiti ili kao sino-
nimi ili kao niz u kojem pojedini lanovi mogu izmeniti mesta, mada
naelno vai hijerarhija rod vrsta podvrsta. Kako je na poetku
istog teksta ve objasnio da termin anr upotrebqava u znaewu uem
od termina kwievne vrste, odnosno kao sinonim za podvrstu, jasno je
da se, posle dueg kolebawa, Solar ipak priklonio drugom od dva po-
menuta gledita i da u wemu anr ima svoje mesto.
S druge strane, Zoran Konstantinovi u tekstu Preobraaji ro-
dovskih struktura", u kojem, slino krebu a u duhu Kurcijusove ideje,
daje istorijat upotrebe genolokih termina, anr ponovo koristi kao
sinonim za rod i vrstu. Ipak, on upuuje na tek izalu studiju Pa-
vla Pavliia Kwievna genologija,
6
u kojoj je uspostavqena hijerarhija
slina Solarovoj. Tako u na vidokrug ulazi autor koji nije uestvovao
463
5
'Tip' ima tako dosta jak odnos prema porijeklu i onom to je karakteristino u
jednom primjerku za itavu klasu, 'oblik' izaziva prirodno primisli na opoziciju prema
'sadraju' ili prema 'tvari'" (Solar, 1985, 50).
6
Pavliieva kwiga objavqena je 1983. godine, dakle nakon odravawa beogradskog
skupa. Meutim, kako se zbornik radova pojavio sa velikim zakawewem, autori su ima-
li mogunost da poneto naknadno dopiu, pa i da u svoje tekstove unesu nove referen-
ce. Tako je s Pavliiem naknadno polemisao i kreb.
na simpozijumu, no s kojim je kreb zapravo najvie polemisao. Slo-
ivi se sa svojim mlaim kolegom oko kwievne vrste kao temeqnog
pojma genologije, on se usprotivio odbacivawu termina roda, pod uslo-
vom da se ovaj oslobodi svog izvornog znaewa prvotne i iskonske mo-
gunosti umjetnikog oblikovawa i da se shvati kao uvjetni grupni po-
jam" (kreb, 1985, 18). Prelazei na razmatrawe Pavliievih ideja,
vraamo se, dakle, osnovnim genolokim pitawima, poevi od pita-
wa podele kwievnosti na rodove.

Pre bilo kakvog kritikog komentara, vaqa istai vrline Pavli-

ievog poduhvata koji u novim srpskim teorijama kwievnosti nije
ostavio mnogo traga (sa izuzetkom iwenice da Milosavqevi, jedini
od pomenutih autora, poglavqe o rodovima i vrstama naziva Kwievna
genologija"). Kao tvorac do danas jedine monografije na ovu temu na
naim prostorima, Pavao Pavlii se znalaki i odvano uhvatio u
kotac s haotinom situacijom (kako ju je sm nazvao) na terenu geno-
lokih pojmova i termina. Uinio je to sa zdravom namerom da razne
nazive ne svede na jedan ili na dva, ve da ispita implikacije postoje-
ih termina, wihovu upotrebu i istorijski kontinuitet. Ideja kako bi
se wihova mnogobrojnost mogla korisno upotrebiti za paqivije ra-
lawavawe kwievnih formi potpuno se podudara sa idejom koju smo i
mi izneli na poetku ovog rada. Naravno, u tako obimnom tekstu posve-
enom relativno uskoj temi uvek e se pronai dosta toga to izaziva
reakciju.
krebova kritika upuena je Pavliievom shvatawu o prevazie-
nosti upotrebe termina kwievni rod, tanije o wegovoj inkompati-
bilnosti sa savremenom klasifikacijom kwievnosti. U stvari, Pa-
vliievo osporavawe mnogo je dubqe od terminolokog nivoa. On, na-
ime, otvoreno kae da podjela na rodove ne moe legitimno sluiti
ni teoriji, ni povijesti ni kritici kwievnosti" i da za nastanak
kwievnoga djela kao umjetnine i za wegovo razumijevawe pojam roda
nije neophodan" (Pavlii, 1983, 52). Ovako radikalni stavovi prois-
tiu iz shvatawa da se tradicionalna podela kwievnosti na rodove
zasniva na filozofskoj dedukciji kojom se najpre postuliraju apstrakt-
ni, idealni pojmovi lirskog, epskog i dramskog kao tri vida ovekove
egzistencije i tri tipa odnosa subjekta prema svetu. Potom se iz wih
izvode pojmovi lirike, epike i drame, kao odgovarajuih mogunosti
wihovog literarnog ispoqavawa, da bi se onda pojedinana dela grupi-
sala u vrste pri emu se polazi od ovih postulata. Na taj je nain fi-
lozofska dimenzija svagda ukquena i u razumijevawe pojedinanoga
djela", zakquuje autor. Zbog toga je i prirodno da koncepcija ELD
7
464
7
Pavlii koristi skraenice ELD za epika lirika drama, odnosno PPD za
proza poezija drama.
najboqe vidi i razumijeva sadrajne, odnosno smislene aspekte kwi-
evnoga djela" (Pavlii, 1983, 37). Pavlii detaqno elaborira pred-
nosti i nedostatke ovog deduktivnog, na sadraj usmerenog naina ro-
dovske podele, da bi potom izloio i alternativni, empirijski nain,
onaj koji dolazi iz angloamerike nauke o kwievnosti. Do wega se
stie suprotnim, induktivnim putem, i to polazei od najoptije
formalne odlike kwievnog teksta od toga da li je on napisan u
prozi, stihu ili u obliku dramskog dijaloga. Zbog praktinosti svoje
primene, taj sistem se relativno lako prihvata i u onim sredinama ko-
je obino ne pridaju vanost (Francuska) ili ak odbacuju podelu kwi-
evnosti na rodove (Italija). Prihvatio ga je, naposletku, i Milivoj
Solar u svojoj Teoriji kwievnosti.
Pavlii ukazuje na jednu temeqnu slinost iz koje proizlaze sve
meusobne razlike" ovih dvaju koncepcija: iako obe pretenduju na uni-
verzalnost, nijedna od wih ne predstavqa globalni opis stawa u lite-
raturi", a svaka zapravo podrazumeva jednu poetiku: s jedne strane je
poetika koja kwievnost dovodi u vezu s drugim duhovnim discipli-
nama i s nekom koncepcijom svijeta uope", a s druge ona koja samu
literaturu i pojave unutar we [] razumijeva kao konvenciju [] i ne
bavi se gonetawem uzroka i izvora tih konvencija" (Pavlii, 1983,
45). Budui da poivaju na ovako suprotnim polazitima, autor smatra
da ne postoji mogunost wihovog alternativnog primewivawa, odnosno
upotrebe dobrih strana i jedne i druge: one predstavqaju dva suprotna
stava izmeu kojih, bez logike pogreke, ne moe biti kompromisa"
(Pavlii, 1983, 46), zakquuje on. Osim toga, obe ove koncepcije, sma-
tra Pavlii, kada ele da prikau stawe u celoj evropskoj kwievno-
sti, mogu samo da ga interpretiraju, a ne i da ga opiu. Poetike razdo-
bqa i wihovi anrovski sistemi konstituiu se uvek oko anrova i
vrsta, jer se pojam vrste ne zasniva ni na kakvoj vankwievnoj katego-
riji i mogue ga je prouavati bez obzira na neko opte poimawe kwi-
evnosti, pa ak i bez ikakvog znawa o tome. Zbog toga je, prema autoru,
jasno da su pojmovi roda i vrste razliiti i po poreklu i po prirodi
i da ne stoje u nunoj meusobnoj vezi" (Pavlii, 1983, 51). A kako je
osnovni pojam kwievne klasifikacije kwievna vrsta (u emu se
kreb slae sa Pavliiem), logika posledica je neminovna: rodo-
ve, dakle, treba vratiti natrag u onu sferu iz koje su i potekli i u ko-
joj su i stekli onoliki autoritet, naime u sferu filozofije" (Pavli-
i, 1983, 57).
Miqewa smo da je kreb imao pravo kada se usprotivio ovom
stavu, ako ni zbog ega drugog ono zbog onoga to je sam Pavlii pri-
znao jo u uvodnom delu svoje studije: da na najoptijem nivou klasi-
fikacije kwievnosti termin rod jo uvek najboqe funkcionie jer je
uvreen i iroko prihvaen. Primedba da je re o terminu koji samo u
filozofiji moe imati svoj dignitet, adekvatnu egzaktnost i primen-
qivost uveliko je prevaziena, ak i meu konzervativnijim kwiev-
nim teoretiarima, rezervisanim u pogledu ideje objediwavawa sveko-
likog teorijskog miqewa, ukquujui i filozofsko i kwievnonau-
465
no, u jednu, sveobuhvatnu oblast. Hteli mi to ili ne, granice meu di-
sciplinama, pa i wihovim pojmovima i terminima, izbledele su i te-
ko da e, u skorije vreme, biti ponovo otro povuene. Drugo je, na-
ravno, pitawe kakve bismo pojmove imenovali terminom kwievnog ro-
da, odnosno koje bi elemente mogla da obuhvati neka savremena osnovna
podela.
Smatramo da formalni kriterijum, uzet kao primarni, nije dobar.
Rizikujui da ispadnemo metodoloki anahroni, pribei emo izazov-
nom poreewu sa zoolokom klasifikacijom. acima koji se sa wom
prvi put susretnu nije ba lako da prihvate da je kit morfoloki bli-
i slepom miu nego ajkuli, a pingvin vrapcu nego moru. Moda bi
neka empirijska podela, recimo na letee, plivajue i kopnene ivo-
tiwe (po uzoru na rodove vojske), bila lake pojmqiva (vodozemci bi i
tu ostali gde su, ba kao to se i drama odrava u raznim podelama,
bez obzira na kriterijume). Oigledno je, meutim, da ono to prvo
upada u oi nije uvek i najvanije. to se kwievnosti tie, sasvim
dobro to je izrazio jo Aristotel: Jer istoriar i pesnik ne razliku-
ju se po tome to prvi pie u prozi, a drugi u stihovima jer bi se i
dela Herodotova mogla dati u stihovima, pa bi ona isto tako bila isto-
rija u stihovima, kao i u prozi nego se razlikuju po tome to jedan
govori o onome to se istinski dogodilo, a drugi o onome to se mo-
glo dogoditi" (Aristotel, 1990, 59). Prema tome, proza kao zamena za
epiku nije najsrenije reewe, tim pre to je re o prevodu engleske
rei fiction, a u woj je, osim spoqaweg izgleda teksta, naznaeno i to
da je re o neemu izmiqenom, neemu to se nije dogodilo nego se
moglo dogoditi". Zato i Pavlii, mada usvaja ustaqeni prevod, osea
potrebu da ga dopuni, pa o romanu govori kao o narativnom fikcio-
nalnom delu u prozi", to bi neki pedantni anglista mogao smatrati
tautologijom.
Kao najmawe nesreno reewe podrali bismo prevod imenice fic-
tion kao 'umetnika proza'. Tako je, uostalom, naslovqeno jedno od eti-
ri poglavqa posveenih pojmovima kwievne genologije u treem, iz-
mewenom izdawu popularnog zagrebakog prirunika Uvod u kwiev-
nost (ostala tri poglavqa naslovqena su: Lirska pjesma", Epsko pje-
snitvo" i Drama, dramaturgija, kazalite"). Zdenko kreb, koji je u
diskusiji na beogradskom simpozijumu iskazao odbojnost prema magiji
broja tri" u genolokoj klasifikaciji, ovde je, zajedno s Antom Stama-
em kao kourednikom, tu magiju i uklonio. U stvari, samo je podelio
dotadawu epiku na epsko pesnitvo i umetniu prozu i od tri roda
napravio etiri. Zanimqivo je, meutim, da je time uinio upravo ono
to je Pavlii ocenio neizvodqivim bez logike pogreke": ukr-
stio je dva postojea sistema rodovske podele. Logian ili ne, tek novi
sistem se, ini nam se, sasvim dobro dri, a ni Pavlii se nije
ustruavao da se prihvati pisawa poglavqa o epskoj poeziji, uporedo sa
pisawem Kwievne genologije (oba teksta objavqena su iste godine). To
to je izbegao re epika ne znai da je zaobiao i shvatawe da postoji
neka sveobuhvatnija kategorija od vrste, makar je i ne zvao rodom. Kada
466
ve u prvom pasusu ponudi zajedniku definiciju epa i epske pesme, da
bi potom sistematski izloio wihove zajednike odlike, on to posred-
no i potvruje.
Osim ovoga, pomiwawe Aristotela i narativnosti nepotpuno je
bez podseawa na Platonovu podelu na mimesis i diegesis. Moda bi se,
u eri naratologije, neko novo razvrstavawe na rodove moglo zasnivati
na ideji opozicije izmeu pripovednih i nepripovednih umetnikih
dela, pored neizbenog dramskog podraavawa? Ili izmeu fabularnih
i nefabularnih? No tu se stvar vraa na poetak, na pitawe odgovara-
jueg termina. Kako nazvati nepripovednu, nefabularnu kwievnost?
Negativni oblik termina nije termin. Lirika i poezija ve su oproba-
ne u drugim sistemima klasifikacije. Moda bi se moglo pokuati sa
terminom refleksija koji je kreb ponudio na beogradskom simpoziju-
mu? Slutim da bismo takvim ili nekim slinim predlogom proli
isto kao to je proao i on bez ikakve reakcije. Navike su navike i
treba ih mewati samo ako se time zaista neto dobija, a u ovom sluaju
ne bi, poto bi opet ostalo napretek primera koji se ne uklapaju u
shemu. Koliko su, recimo, roman toka svesti ili francuski novi ro-
man pripovedni ili fabularni? Zar, primera radi, nema vie radwe i
pripovedawa u Poovom Gavranu, da i ne govorimo o svim onim narativ-
nim delima u stihu koja inae nazivamo epskim pesnitvom?
Zakquujemo, dakle, o rodovima: 1) ukoliko oseamo potrebu da
kwievna dela objedinimo u grupe ire od vrste a mislimo da je
moraju oseati ako ne kwievni kritiari, a ono svakako istoriari i
teoretiari (prvi da bi lake objasnili pojedine strukturne veze iz-
meu dela koja pripadaju razliitim kwievnim vrstama, a drugi da bi
tu pojavu pojmovno i terminoloki obuhvatili) podela na rodove i
daqe ima svoje mesto na vrhu kwievnogenoloke lestvice, naravno li-
ena transcendentalnih implikacija; 2) ako ve prihvatimo tradicio-
nalnu podelu na rodove, onda je najboqe biti dosledan, pa zadrati i
termine epike, lirike i drame; 3) budui da se kao nepremostiv posta-
vqa problem to su moderne prozne vrste, roman i novela, nastale
uporedo sa formirawem graanske, individualistike, emancipovane
svesti, nasuprot epskoj, arhajskoj i tribalnoj, kao i da je vrlo teko
utvrditi neku dubqu, zaista sutinsku vezu izmeu klasinog epa i mo-
dernog romana recimo ba izmeu Odiseje i Uliksa moglo bi se
prihvatiti uvoewe umetnike proze kao etvrtog roda lepe kwievno-
sti.

Ovu raspravu zakquiemo komentarom Pavliievog shvatawa ter-

mina koji i jeste predmet naeg neposrednog interesovawa termina
anra. Poto je, dakle, iz nauke o kwievnosti uklonio neugodni,
spekulativni pojam roda, uspostavio je hijerarhijski sled: vrsta pod-
vrsta anr. Vrstu definie kao grupu dela koja se po nekom bitnom
svojstvu razlikuju od drugih grupa, a kada se unutar we uoi mawa grupa
467
dela povezanih nekim bitnim zajednikim formalnim ili sadrin-
skim aspektom koji nije svojstven ostalim delima vrste, onda je re o
podvrsti. Ostaje sada da se, na najniem nivou klasifikacije, onom na
kojem se dela najotrije razlikuju" od dela drugih grupa, definie
anr, a da se ta definicija ipak dovoqno razlikuje od definicije
podvrste. U uvodnom delu kwige autor to ini, reklo bi se, kvantita-
tivno, na osnovu veeg broja posebnih osobina u odnosu na podvrstu.
8
U
pretposledwem poglavqu, naslovqenom Kwievni anrovi i kriti-
ka", on nudi naizgled preciznije odreewe: anr je mawa skupina dje-
la unutar vrste, koja sadri sve osobine koje ima vrsta, ali i neke dru-
ge; u tome smislu, anr predstavqa interpretaciju vrste svojstvenu ne-
koj kwievnoj struji ili nekome razdobqu" (Pavlii, 1983, 101). U
daqem tekstu on ovome dodaje kako anr suava pojedina, iroka i vi-
eznana pravila vrste da bi od nastale jednoznanosti nainio sop-
stvenu normu, a zatim objawava i ta podrazumeva pod interpreta-
cijom vrste": ako su pravila vrste formula, onda su pravila anra
stvarne vrijednosti uvrtene u tu formulu" (Pavlii, 1983, 102).
Kritiki osvrt najpre zasluuje ideja o anru kao interpretaciji
vrste". ini nam se da termin interpretacija ovde nije najsrenije
odabran, niti da se anr prema vrsti uopte odnosi na taj nain. Po-
gotovo ne stoji kasnije precizirawe po kojem pravila anra stvarne
vrednosti uvrtene u formulu vrste. Po tome bi anr ispao nekakva
konkretizacija vrste, verovatno nieg nivoa od one o kojoj je govorio
Ingarden. Ako se pravila propisana" za neku kwievnu vrstu shvate
kao formula to samo po sebi priziva neeqenu normativnost
onda bi se, po naem razumevawu, unoewem stvarnih vrednosti"
(mada uvek ostaje pitawe ta bi to moglo biti) dobilo samo stvarno"
kwievno delo, a ne neka meuinstanca koja takoe ima svoju for-
mulu".
Bitnija je, meutim, druga primedba. Ona bi se odnosila na ter-
min podvrste koji je autor uveo na poetku kwige, ali se, poto je
obrazloio svoje ideje o rodu i vrsti, vie na wu nije vratio. Kao da
ju je usput negde zaturio ili izjednaio sa anrom. U sutini, vrlo te-
ko bi bilo povui jasnu granicu izmeu podvrste i anra. Jer ako ro-
man uzmemo kao vrstu umetnike proze, koji bi nas vrst kriterijum
mogao opredeliti da pikarski roman uvrstimo meu anrove, a ne meu
podvrste ili obrnuto? Mislimo da vezivawe anra samo za odreenu
struju ili razdobqe" u tom smislu vaqda su i uvedene one stvarne
vrednosti" predstavqa degradaciju pojma, kao to degradaciju termi-
na predstavqa wegovo smetawe ispod termina podvrste koji je mawe u
upotrebi i nema naroit dignitet. Tano je da bi se mogao uspostaviti
niz roman avanturistiki roman pikarski roman, ali zato bi
468
8
Specifinost je anra u tome to wegovi predstavnici sadre vie takvih
osobina, a ne samo jednu. Zbog toga je pripadnik anra kao kwievno djelo preciznije
odreen i ogranien svojom pripadnou anru i sliniji je drugim pripadnicima iste
skupine nego to je to sluaj kod pripadnika drugih formi, vrsta ili podvrsta" (Pavli-
i, 1983, 21).
on bio mawe vredan od, recimo, niza roman roman lika pikarski
roman? Slino pitawe moglo bi se postaviti i kad je re o obrazovnom
romanu itd. Ispostavilo bi se, dakle, da anr, kao specifiniji nivo
klasifikacije, obuhvata vie podvrsta, kao optijih nivoa klasifika-
cije, to je logiki neodrivo. Zato mislimo da termin podvrste nije
neophodan i da samo odmae precizirawu terminologije. Sastavqau ne-
kog budueg prirunika teorije kwievnosti, a naroito kwievnom
kritiaru, zadavao bi vie nevoqa nego koristi. Posmatrajui iz ovog
ugla, mislimo da genoloki sistem koji poiva na trijadi termina rod
vrsta anr prua najboqu i najprimenqiviju mogunost klasifiko-
vawa kwievnih dela.
ini nam se, najzad, da savremena kwievna kritika svojom prak-
som potvruje ovakvo shvatawe i da je za wu anr postao temeqni po-
jam. Posvetivi znatan prostor ovom pitawu, Pavlii je zakquio:
anr se tako ukazuje kao razmjerno jasno ograniena, ali i prilino
teko uhvatqiva kategorija, kao kategorija koju treba uvijek iznova de-
finirati. I doista, to se vrlo esto i ini, implicitno i u praksi.
To ini kwievna kritika" (Pavlii, 1983, 103). Ovaj utisak delimo
i mi, ali teoretiaru to ne moe biti izgovor da odustane od svog pri-
rodnog nastojawa da na osnovu materijala koji mu je pribavio kritiar
d eksplicitnu definiciju anra, imajui pri tom u vidu mogunost
wene primene u kritici. On ne treba da se obazire na to to kriti-
ar, u eqi da tumaewem dela obuhvati to vei broj wegovih aspeka-
ta, esto uvia da ono sadri odlike dva ili jo veeg broja anrova.
Genres tranchs, isti anrovi retki su u praksi, verovatno i mawe za-
nimqivi, ali ih teorija mora definisati. I ma kako to inila, po-
eqno je da definicijom obuhvati i sadrinu i formu dela, ba kao
to su to svojim odreewem pokazali Velek i Voren.
9
Samo tada defi-
nicija e biti primenqiva u okviru razliitih vrsta i razliitih ro-
dova, a ipak dovoqno precizna i jasna. Jer jasnost je, uprkos svemu, jo
uvek i zauvek, kapitalni kvalitet teorijskog miqewa. Zato emo se na
kraju, ne pretendujui da damo konanu definiciju, potruditi da izlo-
eno shvatawe kwievnog anra formuliemo najjasnije to moemo:
anr saiwavaju dela meusobno povezana kako pripadnou istoj kwi-
evnoj vrsti tako i nekim specifinim formalnim i sadrinskim ka-
rakteristikama koje su od bitne vanosti za nastanak i tumaewe tih
dela.
469
9
anr treba, po naem miqewu, shvatiti kao oblik grupisawa kwievnih dela
teorijski zasnovan kako na spoqwoj formi (odreeni metar ili struktura), tako i na
unutrawoj (stav, ton svrha grubqe reeno, predmet i publika). Prividnu osnovu mogu
saiwavati jedna ili druga forma (na primer za 'pastoralu' i 'satiru' unutrawa; za
dipodni stih i pindarovsku odu spoqwa); no tada e problem za kritiara biti izna-
laewe one druge dimenzije, upotpuwavawe dijagrama" (Velek/Voren, 1985, 270).
LITERATURA
Aristotel, O pesnikoj umetnosti, preveo M. N. uri, Zavod za uxbenike i na-
stavna sredstva, Beograd 1990.
Rene Velek Ostin Voren, Teorija kwievnosti, preveli A. I. Spasi i S.
orevi, Nolit, Beograd
3
1985.
Klaudio Giqen, Kwievnost kao sistem, preveo T. Vukovi, Nolit, Beograd
b. g.
Dragia ivkovi, Teorija kwievnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sred-
stva, Beograd
11
1994.
Zoran Konstantinovi, Preobraaji rodovskih struktura", Kwievni rodovi
i vrste teorija i istorija, , Institut za kwievnost i umetnost
Rad, Beograd 1985.
Zdenko Lei, Kwievnost i wena istorija, Veselin Maslea, Sarajevo 1985.
Petar Milosavqevi, Teorija kwievnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sred-
stva, Beograd 1997.
Pavao Pavlii, Kwievna genologija, Liber, Zagreb 1983.
Svetozar Petrovi, Problem kwievne terminologije", Umjetnost rijei, H, 3,
Zagreb 1967.
Priroda kritike, Liber, Zagreb 1972.
Renik kwievnih termina, urednik D. ivkovi, Nolit, Beograd 1985.
Milivoj Solar, Pitanje poetike, kolska knjiga, Zagreb 1971.
Teorija knjievnosti, kolska knjiga, Zagreb
8
1983.
Teorija novele", Kwievni rodovi i vrste teorija i istorija, , In-
stitut za kwievnost i umetnost Rad, Beograd 1985.
Ivo Tartaqa, Teorija kwievnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva,
Beograd 1998.
Uvod u knjievnost, urednici Z. kreb i A. Stama, Grafiki zavod Hrvatske, Zagreb
3
1983.
Zdenko kreb, Studij knjievnosti, kolska knjiga, Zagreb 1971.
Simpozij o knjievnim rodovima i vrstama", Umjetnosti rijei, XXVII, 3, Zagreb
1983.
O problemu osnovne sheme podele na rodove i vrste", Kwieni rodovi i
vrste teorija i istorija, , Institut za kwievnost i umetnost Rad,
Beograd 1985.
Miloslav uti, Uvodni informativno-problemski ekskurs", Kwievni ro-
dovi i vrste teorija i istorija, , Institut za kwievnost i umetnost
Rad, Beograd 1985.
Jovan Popov
DE L'EMPLOI DU TERME GENRE DANS LES THORIES LITTRAIRES
RCENTES EN SERBIE ET EN CROATIE
R s u m
L'analyse de l'emploi du terme genre dans les manuels de la thorie littraire pu-
blis rcemment en Serbie montre une grande divergence, malgr une discussion fructu-
euse mene dans les annes 1980s parmi les thoriciens serbes et croates de l'ex-You-
goslavie. la multitude des significations du terme genre en franais, s'ajoute le fait
que la constitution de la terminologie littraire serbe et crote a subi d'influences suc-
470
cessives provenantes de diffrentes traditions: allemande, franaise et russe en premier
lieu. En examinant la tentative entreprise par Pavao Pavlii dans sa Gnologie littrai-
re (Knjievna genologija, 1983) de mettre en ordre l'tat chaotique" dans ce domaine,
nous avons critiqu certaines de ses conclusions, telles que l'ide d'exclure le terme rod
(trad. de Gattung) du systme de la classification littraire ou d'y introduire le ternie
podvrsta (sous-espce), ainsi que celle d'utiliser le terme genre pour ne runir que des
oeuvres appartenantes une poque donne de l'histoire littraire. Aprs avoir soutenu
l'ide d'tendre la division gnrale hrite (lyrisme-pos-drame) par la notion de la
fiction en prose, nous avons plaid pour garder la triade rod-vrsta-anr dans la termino-
logie serbe, ainsi que pour un emploi du terme genre qui correspondrait la pratique
actuelle en critique littraire o il est devenu la notion-cl Enfin nous en avons offert la
dfinition suivante: Constituent un genre les oeuvres littraires qui sont lies par certa-
ines caracteristiques de leur forme et de leur contenu ayantes l'importance essentielle
pour leur cration de mme que pour leur interprtation".
471