Srbi u istonoevropskoj dijaspori

Dr Ljubivoje Cerovi
Srbi u Belorusiji
Vladimir Pieta - pisac Istorije Belorusije
Ana Jaki Glinska na Ruskom dvoru
Jurko Kriani Srbljanin - pretea panslavizma
General Simeon Zori - gospodar klova
Dositej Obradovi na posedima generala Zoria
Boravak arhimandrita Gerasima Zelia
Sava Tekelija na strievim posedima u Belorusiji
Pustolovi Zanovii u klovu
Simeon Pievi u Mogiljevskoj guberniji
Teodor Jankovi Mirijevski - reformator ruskog kolstva
Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji
Danilo Srdi - nosilac najviih vojnih priznanja u SSSR-u
Srbi iz Bake i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama
Belorusi pripadaju zajednici istonoslovenskih naroda; posebno su bliski Rusima i Ukrajincima.
Prolost ovog naroda odvijala se u znaku vekovne borbe za ouvanje etnikog identiteta i za
nacionalnu emancipaciju. Od 1991. godine Belorusija je nezavisna i suverena evropska drava.
Tokom poslednje polovine milenijuma Srbi su u Belorusiju dolazili raznim povodima i u raznim
vremenima. Bili su to pripadnici plemikih rodova, propagatori sveslovenskih ideja, kulturni
pregaoci, prosvetni reformatori, naunici raznih struka, crkveni dostojanstvenici, vojne stareine.
Ratne oluje u 20. veku donosile su i u beloruska prostranstva srpske borce, koji su se, daleko od
zaviaja, rame uz rame sa Belorusima borili protiv zajednikog neprijatelja.
Vladimir Pieta - pisac Istorije Belorusije
Istoriju Belorusije u vremenu kada je ova zemlja postala jedna od sovjetskih socijalistikih
republika, sainio je Vladimir Ivanovi Pieta (1878-1947), rektor i profesor Univerziteta u
Minsku, beloruski i ruski akademik. Potie iz porodice Ivana Hristiforovia Piete, Srbina iz
Mostara, koji je po dolasku u Rusiju 1858. godine zavrio univerzitetske studije, a potom
predavao kao profesor i bio rektor duhovnih seminarija u Vitebsku i Poltavi. U Poltavi mu se
rodio sin Vladimir. U rodnom gradu Vladimir Pieta je zavrio gimnaziju, a zatim i Istorijsko-
filoloki fakultet na Moskovskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu "Agrarne reforme
Sigismunda Avgusta u Litvansko-ruskoj dravi". Kao profesor istorije radio je u vie gradova.
Profesorsku karijeru otpoeo je kao srednjokolski nastavnik, a okonao kao akademik i ef
Katedre za istoriju Zapadnih i Junih Slovena na Moskovskom univerzitetu. Bio je profesor i
rektor Univerziteta u Minsku (1921-1930). U vreme staljinistikih progona, bio je od 1930. do
1935. u Sibiru. Predavao je u mnogim prosvetnim ustanovama u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji.
lan Beloruske akademije postao je 1928. a Ruske akademije 1946. godine.
Izdava:
Ministarstvo Republike
Srbije za veze sa Srbima
izvan Srbije
Glavni i odgovorni
urednik: Slavko
Vejinovi
Beograd, 1997.
Nauna preokupacija Vladimira Piete bila je usmerena u pravcu istraivanja istorije slovenskih
naroda. Na poetku karijere zanimao se za prolost Junih Slovena. Kao rezultat ovih
interesovanja pojavio se rad o Jurju Krianiu. Napisao je nekoliko zapaenih monografija:
"Istorija litavske drave do Lublinske unije (1569)", "tampa u Belorusiji u 16. i 17. veku",
"Agrarna reforma i reim u Belorusiji u 16. i 17. veku".
Istorija Belorusije iji je autor Vladimir Pieta predstavlja sveobuhvatnu monografiju, koja
govori o prolosti beloruskog naroda na teritoriji dananje Belorusije.
U ranom srednjem veku na teritoriji dananje Belorusije ivelo je vie slovenskih plemena:
Severani i Drevljani, Radimii i Vjatii, Krivii i Dragovii. Neki od njih, kao to su bili
Dragovii i Severani, odselila su se najpre u Panonsku niziju, a potom i na Balkansko poluostrvo.
Deo Belorusije nalazio se u sastavu Kijevske Rusije. Krajem 10. veka Belorusi su primili
hrianstvo od vizantijskih propovednika. U tom vremenu isticali su se gradovi Polock na
Zapadnoj Dvini i Turov na Pripjatu. U njima su upravljali kneevi, koji su se nalazili u vazalnom
odnosu prema kijevskom velikom knezu. Tokom 11. i 12. veka na podruju Belorusije postojali
su gradovi: Minsk, Grodno, Vitebsk, Druck i Pinsk.
U 11. veku osnaeno belorusko plemstvo pokuavalo je da se osamostali od Kijevske Rusije, u
emu se isticao polocki knez Vseslav (1044-1101). Uspeo je da oko sebe okupi vie beloruskih
kneevstava kao to su bila: Minsko, Vitebsko, Drucko. Posle smrti Vseslava, kneevina se
raspala. U vreme tatarske najezde istoni deo Belorusije je potpao pod njihovu vlast, dok se
jedan deo naao u sastavu Litvanije.
Naziv Belorusija pominje se od 13. veka. U to vreme su poeli da se razvijaju i beloruski jezik i
nacionalna kultura.
U neprestanoj borbi za nacionalnu slobodu, beloruski narod je 1440. godine protiv Litvanaca
digao ustanak pod vostvom mtsilvskoga kneza Jurija Lungvenjevia, koji je osvojio i Polock i
Vitebsk. Stvorio je savez sa smolenskim knezom za rat protiv Litvanije. Meutim, ovaj pokuaj
je osujetio litvanski knez Kazimir. Tada je nastao period litvanske vladavine nad Belorusijom.
Livonski rat, koji je ruski car Ivan IV Grozni 1563. godine otpoeo protiv Litvanije, pokrenuo je
beloruski narod u oslobodilaku borbu. Deo Belorusije osvojio je i pripojio Rusiji Ivan IV
Grozni.
Veliki deo Belorusije u 16. veku se naao u sastavu Poljske, koja je pokuala da pokatolii
belorusko pravoslavno stanovnitvo.
Beloruski narod vodio je dugu borbu protiv poljske vladavine. Dizao je vie buna, da bi 1590.
godine digao ustanak u oblastima Mogiljeva i Bihova. Posle vie godina ustanak je bio uguen.
Veliki ustaniki talas zahvatio je Belorusiju u vremenu od 1602. do 1603. godine. Ustankom su
bile obuhvaene oblasti Ora, Mstislava, Krieva, Mogiljeva, Gomelja i dr.
itava Belorusija bila je zahvaena ustanikim plamenom 1648. godine. Oslobodilaka borba
beloruskog naroda protiv poljske vladavine trajala je itavu deceniju i uvrstila uverenje naroda
da se moe spasiti ropstva.
Nova prilika za osloboenje od poljske vlasti ukazala se u vreme Severnog rata (1701-1721),
kada su meusobno ratovale Rusija i vedska. Veliku pomo ruskoj vojsci pruili su beloruski
ustanici. Posle vie ratova u periodu od 1772. do 1795. godine izmeu Rusije i Poljske,
Belorusija je u celini ula u sastav Ruskog carstva.
Belorusija je 1812. godine ponovo postala poprite ratnih sukoba, kada je na Rusiju krenula
vojska Napoleona Bonaparte. Prodor Francuza izazvao je estok otpor Belorusa. Uspeno
okonan rat uvrstio je zajednitvo dva bratska istonoslovenska naroda - Rusa i Belorusa.
U sastavu Ruske imperije, narod Belorusije se zajedno sa ruskim narodom borio protiv
feudalizma, diui ustanke. Zajedno sa ruskim proleterijatom, vodio je klasnu borbu.
Veliku prekretnicu u istoriji Belorusije predstavljala je Oktobarska socijalistika revolucija 1917.
godine. Ve 25. oktobra 1917. godine bio je u Minsku formiran Savet radnikih i vojnikih
deputata, koji je preuzeo vlast u glavnom gradu Belorusije. Kontrarevolucionarne snage su
formirale Komitet za spas domovine. Bio je to poetak graanskog rata. Decembra 1917. godine
kontrarevolucionarne snage su uzele vlast u Belorusiji. Ubrzo su nemake, intervencionistike
snage zauzele vei deo Belorusije. Van okupacione zone ostale su Mogiljevska i Vitbeska
gubernija. Jedinice Crvene amrije su potisnule nemake osvajae, kada je osloboen i Minsk. U
Belorusiji je januara 1919. godine uspostavljena sovjetska vlast. Februara 1919. konstituisana je
Beloruska Sovjetska Socijalistika Republika. Godine 1922. u SSSR su se ujedinile Rusija,
Belorusija, Ukrajina i Zakavkaska Federacija. Oktobra 1939. godine zapadni delovi Belorusije
izdvojeni us iz sastava Poljske i prikljueni SSSR-u. Dve godine kasnije poela je agresija
Nemake na SSSR. Prva na udaru se nala Belorusija, kada je 22. juna 1941. godine napadnut
Brest. Za vreme Drugog svetskog rata, sve do isterivanja nacistikih snaga, beloruski narod se
hrabro borio protiv faista u okviru partizanskih jedinica. Godine 1944. osloboena je Belorusija,
kada su joj priznate granice uspostavljene 1939. godine.
Minsk, glavni grad Republike Belorusije, sa preko 1,5 milion stanovnika, prostire se na obalama
Svisloa, pritoke Beresine, u slivu Dnjepra. Grad se prvi put pod nazivom Menesk pominje 1067.
godine. Poetkom 12. veka postao je sredite Meneske kneevine, koja je u 14. veku dola u
vazalni poloaj prema Litvaniji. Od 15. veka postao je centar sredinjeg dela Belorusije. Od 16.
veka u Insku se organizuju sajmovi, to jaa ekonomske veze sa Rusijom, Poljskom i Litvanijom
i dovodi do privrednog uspona grada. Do kraja 18. veka nalazio se u sastavu Poljske. Vie puta je
razaran i iz temelja podizan. Posebno teka razaranja doiveo je u vreme Severnog rata, kad su
ga 1708. veani do temelja razorili. Sledee razaranje grad je doiveo 1812. godine u vreme
Napoleonovog pohoda na Rusiju. Minsk je u vreme Drugog svetskog rata ponovo bio do temelja
uniten.
Minsk se u sastavu Rusije naao posle druge podele Poljske, 1793. godine, da bi 1796. postao
sreditem gubernije. Posle Oktobarske revolucije, kada je stvoren SSSR 1919. odine, Minsk je
postao glavni grad Beloruske Sovjetske Socijalistike Republike.
Danas je Minsk glavni grad nezavisne i suverene Republike Belorusije i njeno politiko,
privredno, nauno, prosvetno i kulturno sredite.
Ana Jaki Glinska na Ruskom dvoru
Kerka srpskog vojvode Stefana Jakia - Ana, bila je udata za kneza Vasilija Ljvovia
Gliniskog, iji su se posedi nalazili u Belorusiji. Njihova kerka Jelena udala se 1526. godine za
moskovskog kneza VasilijaIII Ivanovia, koji je ovom zemljom vladao od 1505. do 1533.
godine. Njihov sin IvanIV Vasiljevi Grozni vladao je Rusijom najpre kao veliki knez (1533-
1547), potom kao car (1547-1584).
Znamenita srpska vojvodska porodica Jakia, koja potie iz doba srpskih despota, vladala je
itavo stolee Pomorijem. Ovde su, na obe obale Moria, 1465. godine od ugarskog kralja
Matije Korvina dobili osamdesetak naselja sa seditem u Nadlaku. Zahvaljujui vitekim
podvizima, podizanju i darivanjima manastira, sauvani su u narodnoj tradiciji i opevani u
narodnim pesmama. Porodica vojvode Stefana Jakia je udajama kerki stekla razgranate
rodbinske veze sa ruskim carskim, srpskim despotskim, modavskim vojvodskim, hrvatskim
bosanskim i italijanskim vlastelinskim porodicama.
Kneevi Glinski, Mihailo i Vasilije, su krajem 15. i poetkom 16. veka vladali podrujem Polesja
i Berestja u Belorusiji i severnim delom Ukrajine. Sedite kneevine, koja je priznavala vrhovnu
vlast litvanskog velikog vojvode Sitismunda, nalazilo se u Turovu na reci Pripjatu, u Belorusiji.
Krajem 15. i poetkom 16. veka veliki moskovski knez Ivan III Vasiljevi (1462-1505) poveo je
akciju za okupljanje ruskih zemalja. Na taj nain su se pod njegovom vrhovnom vladavinom kao
"gospodari cele Rusije", nale kneevine: vladimirska, moskovska, novgorodska, pskovska,
tverska, jugorska i permska. Legitimitet svojoj vlasti ostvario je enidbom sa Sofijom Paleolog,
neakinjom poslednjeg vizantijskog cara Konstantina DI Dragaa, iz uvene dinastije
Paleologa, koji su Istonim Rimskim Carstvom vladali gotovo dva veka (1261-1453). Inae,
Konstantin je bio unuk srpskog desptoa Konstantina Dragaa Dejanovia.
Poetkom 16. veka Mihailo i Vasilije Glinski pripremali su se na obraun sa litvanskim velikim
knezom, sa namerom da se izdvoje iz sastava Litvanije. Saveznika u tim nastojanjima videli su u
velikom moskovskom knezu Vasiliju III, koji je na prestolu "gospodara sve Rusije" nasledio oca
Ivana III. Zajednika akcija protiv Litvanije bila je u skladu sa krajnjim ciljem da Rusija postane
naslednikom Vizantijskog carstva. Kao protivmeru, litvanski knez je sklopio savez sa krimskim i
kazanjskim kanom. Vojne snage ruskog velikog kneza Vasilija IIIi Glinskhi napale su 1507.
godine Litvaniju, krenuvi prema glavnom gradu Vilnu. Poto je napad odbijen, Glinsi su 1508.
godine morali da izbegnu u Moskvu. Ovde su dobili posede i vii poloaj meu ruskim bojarima.
Vasilije je umro 1515. godine. Mihailo je posle smrti Vasilija III1533. godine pokuao da se
domogne ruskog prestola, u emu je bio osujeen. Poto je baen u tamnicu, umro je 1534.
godine.
Kerka Vasilija Glinskog i Ane Jaki - Jelena udala se 1526. godine za ruskog velikog kneza
VasilijaIII Ianovia, s kojim je 1530. godine rodila sina Ivana Vasiljevia, potonjeg ruskog cara
Ivana IV Groznog. Poto je Vasilije III umro 1533. godine, prema njegovoj oporuci, u ime
maloletnog sina Ivana vladala je majka Jelena do svoje smrti 1538. odine. Brigu o unuku i
staranje o upravljanju dravom preuzela je njegova baka kneginja Ana Jaki Glinska do svoje
smrti 1547. godine. Iste, 1547. godine Ivan IV Grozni krunisan je za cara cele Rusije kojom je
vladao do 1584. godine.
Negujui tradicije slavne srpske prolosti, Ana Jaki Glinska unela je u Ruski dvor, a preko
njega i u itavo Carstvo, kult srpskog svetitelja Save Nemanjia. Od izuzetnog znaaja bila je
injenica da je ruski car Ivan IV Grozni, meu ijim precima su se nalazili pripadnici srpskih
vlastelinskih porodica Dejanovia i Jakia, prihvatio kult svetog Save, uzimajui ga za lini
uzor. U njegovo vreme nastao je "Letopisni licevoj svod", najvei knjievni poduhvat u Rusiji
16. veka. U ovoj sveoptoj istoriji, na 61 listu sa 122 minijature i sa oko 250 malih slika, prati se
pria o velikom srpskom svetitelju. U Letopisu su sadrana itija i drugih srpskih svetitelja.
Koliko je bio razvijen kult srpskih svetitelja na Ruskom dvoru svedoi i podatak da su po nalogu
cara Ivana IV Groznog u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja ivopisana etiri lika koji
ne pripadaju krugu ruskih vladara. Pored vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, prikazani su i
likovi Simeona - Stefana Nemanje, Svetog Save i kneza Lazara.
Jurko Kriani Srbljanin - pretea panslavizma
Jurij Kriani (1618-1683), u Rusiji poznat kao Jurko Kriani Srbljanin koji je delovao i u
Belorusiji, bio je prvi nosilac ideje sveslovenstva kao jezike i etnike celine i crkvene unije, kao
i njegovog duhovnog i kulturnog jedinstva. Sredite svoga delovanja usmerio je na Rusiju, koju
je smatrao jedinom slovenskom dravom koja je uspela da ouva svoju slobodu i da ima vladara
slovenskog porekla.
Roen u Prokuplju kraj Karlova, u plemikoj porodici, zavrio je jezuitsku gimnaziju u Zagrebu,
filozofiju u Gracu, a teologiju u Bolonji i Rimu. Doktorirao je na Kolegijujumu grekumu,
namenjenom osposobljavanju prelata za misionarski rad na istoku Evrope. To je bilo u skladu sa
Krianievim sveslovenskim opredeljenjima za misionarsku delatnost u Rusiji.
U skladu sa ovim njegovim opredeljenjem, katolika crkva ga alje u Smolensk sa zadatkom da
deluje meu pravoslavnima u zapadnoj Rusiji i Belorusiji. Kratko vreme, 1647. godine, proveo
je u Moskvi, da bi se ponovo vratio meu Beloruse. Neko vreme proveo je na studijskom
putovanju po zapadnoj Evropi, prouavajui literaturu o slovenskim narodima. U Rim se vratio
1656. godine, gde je iveo i radio u Zavodu svetog Jeronima. Ovde je nastavio da prouava
prolost Slovena, to je bilo neophodno za misionarski rad u Rusiji.
Zbog naglaenih sveslovenskih ideja, za put nije dobio odobrenje od papske kurije, pa se preko
Bea samovoljno i samoinicijativno uputio u Rusiju. U Moskvu je stigao 1659. godine. Ovde se
"Srpskim pismom" obratio caru Alekseju Romanovu. Predstavio se kao sin srpskog trgovca, kao
"Serbljin Jurija Ivanova Bilia". U slubu je primljen kao "istoriar - letopisac". U Moskvi se
odmah prihvatio pisanja rasprava o potrebi reforme ruske irilice, posle ega je planirao da pree
i na izradu gramatike. Koncipirajui ovaj zamaan projekat, formulisao je svoje filoloke nazore.
Zbog svoje naglosti i nepromiljenosti, pogotovu kada je u pitanju bilo propagiranje unije to je
nailazilo na podozrenje careve okoline posebno grkih savetnika, Kriani je prognan u Tobolsk
u Sibiru, gde je proveo punih petnaest godina (od 1661. do 1676). Ovde je, kako istie istoriar
Nikola Radoji, iveo "u vrlo humanoj formi i sa naroitom potedom, kako su, uostalom, Rusi
uvek postupali sa propagatorima unije". U progonstvu je primao i platu koja mu je omoguavala
pristojan ivot i plodan stvaralaki rad.
U progonstvu je napisao svoje ivotno delo "Politika ili Razgovori o vladateljstvu".
Razmiljajui o Rusiji i smiljajui kako bi je trebalo urediti, izneo je svoje originalne, a esto i
duboke, nazore o najteim politikim i ekonomskim pitanjima Rusije i celog Slovenstva. Iz
najdubljeg uverenja zalagao se za neogranieno samoodranje, kao jedini, teorijski i praktino
opravdani sistem vladavine.
U socijalistikom pogledu u "Politici" je podravan postojei drutveni poredak. U skladu sa
"bojim zakonom", prema kojemu "ko ne radi taj neka ne jede", osudio je "optu nepravdu koja
se ini svima dobrim ljudima, odnosno da jedni zarauju svoj hleb svojim znojem i svojom
krvlju, a drugi deru krv ivei u dokolici i puni prkosa", konstatujui da "ima gotovo isto toliko
tirana i drutvenih otimaa, koliko ima plemia". Kriani je ipak podrao staleku podelu
drutva, sa povlasticama za plemstvo, to je smatrao prirodnim i neprikosnovenim.
U spisu "Tumaenja istorijskih proroanstava" razradio je sveslovenske ideje, okrenute prema
Rusiji.
Posle progonstva vratio se u Moskvu, da bi otiao u Vilno, gde je preao u dominikance.
Nesmiren, "jer je opet sa svojim nemirom, nepokornou i tuakanjem dodijao brzo celoj
dominikanskoj provinciji u Poljskoj", otiao je u Varavu. Odatle je zajedno sa vojskom poljskog
kralja Jana Sobjeskog otiao na opsednuti Be. Pod zidinama Bea, kada je poljska vojska
razbila turski obru, zavrio se ivot Jurja Kriania.
Ocenjujui delo Jurka Kriania Srbljanina, istoriar Nikola Radoji je zakljuio: "Bio je
tipian predstavnik slovenskih plemena, kao jedan od prvih slovenskih mislilaca, predlagao je
reavanje zamrenih politikih, ekonomskih i prosvetnih problema, koje je on jo onda imao
jasno pred oima, kada o njima veina njegovih slovenskih savremenika nije ni slutila".
General Simeon Zori - gospodar klova
General Simeon Zori (1743-1799), vlasnik velikih zemljinih kompleksa sa desetinama hiljada
"muika", sa seditem u klovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji, okupljao je mnoge
znamenite Srbe. Zato je meu Srbima bio cenjen kao mecena i "dobrodjetelj", "slavni i
plemeniti" pokrovitelj kulturnih pregalaca.
Otac Simeonov Gavrilo Nerandi, poreklom iz Dalmacije, doao je u Rusiju u vreme seoba
Srba sredinom 18. veka. Mladog Simeona Nerandia usvojio je general ruske vojske Maksim
Zori poto nije imao mukih potomaka. Od tada je Simeon Nerandi primio prezime svoga
pooima Maksima Zoria.
Inae, Maksim Zori se doselio u Rusiju 1752. godine, u vreme seobe Srba u Slavjanoserbiju pod
vostvom Jovana evia. Zbog uspene vojnike karijere carica Katarina II mu je dodelila posed
u okolini Pskova.
Simeon Zori je rano stupio u vojniku slubu, pa je ve 1760. godine uestvovao u
Sedmogodinjem ratu protiv Pruske. Tada je dobio oficirski in. Uestvovao je i u guenju
poljskog ustanka.
Simeon Zori je uestvovao u ratu koji je vodila Rusija protiv Turske (1768-1774). U inu
premijera-majora, punih sedam meseci je sa svojom posadom odolevao turskoj opsadi, da bi se
zatim predao brojnijem neprijatelju. U turskom zarobljenitvu proveo je vie od etiri godine, a
po okonanju rata bio je osloboen.
Posle zakljuivanja mira izmeu Rusije i Turske, Simeon Zori se vratio u Petrograd. Ubrzo je
poslat u diplomatsku misiju u tokholm, posle ega je bio primljen kod carice Katarine II, koja
ga je odlikovala Ordenom Svetog Georgija.
Na preporuku kancelara Gligorija Aleksandrovia Potemkina doao je u milost carice Katarine
II, pa je 1777. godine proizveden u in general-majora. Tada je otpoeo njegov vrtoglav uspon.
Dobio je palatu u Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Neto kasnije dobio je imanje
klov u Mogiljevskoj guberniji, u Belorusiji. Bilo je to imanje kneeva artoriskih sa brojnim
selima i zaseocima, sa 16.000 dua, grupisanih u 12 optina. Neposredno iza toga, carica
Katarina II poklonila je Zoriu imanja u Polockoj guberniji u Belorusi, koje je imalo 7.000 dua.
U klovu Zori je izgradio dvorac, koji je postao sredite oko kojeg su se okupljali pripadnici
raznih nacija, religija, stalea i profesija. U dvorcu je imao stalnu pozorinu trupu i muziki
orkestar. Vaio je za velikodunog oveka, koji je "bio dobar ak i prema Jevrejima, koji su tada
iz reda gonili i prezirali. Nikog od svojih poznanika nije zaboravljao, davao je penzije i slube s
dobrim prihodima, cela imanja na uivanje".
Svoje bogatstvo ulagao je u fabrike koe, uarije, proizvodnju alkohola, graenje laa, kao i za
preradu metala.
Svake godine, na cariin imendan, kada je bio vaar u klovu, organizovao je viednevna slavlja.
Prireivani su raskoni balovi, maskarade, pozorine predstave, vatrometi, vonje amcima
Dnjeprom id. Dolazili su mu gosti iz Petrograda i Moskve.
Kada je carica Katarina II pola da obie Belorusiju 1780. godine posle prikljuenja pet zapadnih
gubernija i da se u Mogiljevu sastane sa austrijskim carem Josifom II, zadrala se i u klovu.
Ovde joj je Simeon Zori priredio sveani doek. Cariin boravak u klovu opisao je knez
Bezborodko, njen lini sekretar. Navodi da je u klov carica dola posle Polocka. Zapisao je da
je Zori na opravku inae raskonog dvorca potroio 4.000 dukata; iz Saksonije je nabavio
raznog porculanskog posua za 6.000 rubalja, a na ulasku u klov podigao je velianstvenu
trijumfalnu kapiju. U cariinu ast doveo je operu iz Nemake, da bi na kraju priredio i bal.
Kada su iz Mogiljeva u klov svratili carica Katarina II i car Josif II, stanovnici naselja "gromko
su pozdravili uzviene goste". U centru grada vrteli su se peeni volovi, napravljeni su vodoskoci
od vina, postavljeni su ogromni stolovi puni hleba i raznih jestiva. Prireena je pozorina
predstava i maskarada. Iz parka je ispaljeno 50.000 raketa, a itavu iluminaciju pripremio je
italijanski strunjak Melisino.
O raskonom ivotu na dvoru Zoria u klovu ostavio nam je svedoanstvo i Aleksandar, sin
generala Simeona Pievia, autora "Memoara" u kojima je ovekoveio srpske seobe u Rusiju
sredinom 18. veka. U svojoj "Autobiografiji", Aleksandar Pievi je zapisao utiske posle
boravka u dvorcu Zoria u klovu kada se nalazio na proputovanju u svoj novi garnizon. On
kae: "Siavi sa svog visokog poloaja, general Zori je i dalje hteo da igra vanu ulogu. Zato
su se oko njega skupljali svakojaki ljudi: poljski plemii da bi se koristili njegovom protekcijom,
Rusi da mu diu novac na kartama, jer je bio strastan igra, a nije umeo da igra, Srbi iz Rusije i
Austrije, zato to se on pred njima umeo da pravi vanim i velikodunim. Uopte on je hteo da u
klovu produi raskoni ivot u minijaturi. Jednom reju uvek je tu bilo mnogo ljudi raznog
zvanja, tako da se svi nisu mogli smestiti u Zorievom dvorcu, ve u varoi na njegov raun,
zbog ega su ogromni rashodi uvek - premaivali prihode. Meu gostima je uvek bilo i svetskih
protuva kojima su na kraju krajeva za poinjena nevaljalstva "eali lea knutom".
Posle svih ovih trokova bez pokria, "Zorievo imovno stanje naglo je posrnulo". Od propasti
ga je spasila carica Katarina II. Posle njene smrti 1796. godine naslednik na carskom tronu Pavle
I znatno je pomogao Zariu, sve do njegove smrti 1799. godine.
Najznaajnije delo koje je stvorio general Simeon Zori predstavljala je klovska plemika
kola, koju je otvorio 1778. godine. Za kolu je podigao posebnu zgradu, sa bolnicom i
otvorenim manjeom za uenje u jahanju, angaovao nadzornike i nastavnike, osnovao
biblioteku, fiziki kabinet, zooloki muzej i galeriju slika. Na osnivanje kole potroeno je
80.000 rubalja. Kapacitet kole iznosio je stotinak uenika. Polovinu je izdravao Zori, dok su
za polovinu roditelji obezbeivali odeu i obuu. Godinji trokovi za izdravanje kole iznosili
su oko 50.000 rubalja.
O poetku rada Zorieve kole, utiske je zabeleio Aleksandar Pievi u ve pomenutoj
"Autobiografiji". tim povodom zapisao je: "Ua kadetskom korpusu uilo se do stotinu mladih
plemia. Uspeh je bio gotovo nikakav, a glavna briga izgleda da je bila nainiti ih dobrim
tancmajstorima i glumcima; skakati umeju odlino i dosta dobro govore na bini, igraju balete sa
dvadeset devojaka, odabranih iz Zorievog sela, zbog kojih se i uitelji rado gube sa kulisama".
Ovako nepovoljnu ocenu Pievi je dopunio opaskom: "Ali docnije se ova kola popravila".
Poetnike greke u radu kole su bile ispravljene i kolvska plemika kola postala je prva
moderna vojna kola u Rusiji. Zori je kao prvog uenika primio svog roaka Vasilija Rajkovia.
Nastojao je da za nastavnike angauje i uene Srbe. Nameravao je da dovede Dositeja
Obradovia i Emanuela Jankovia.
Tokom gotovo dve decenije postojanja (1778-1797), Vojnu Plemiku kolu u klovu je zavrilo
268 polaznika. Iako prvenstveno vojna, kola je pruala sluaocima opte obrazovanje, posebno
iz matematike, knjievnosti, muzike, slikarstva, pozorita, plesa.
Car Pavle I je reskriptom iz 1797. godine Simeona Zoria proizveo u in general-lajtanta. S
obzirom da se sa slubom nalazio u puku u Moskvi, Zorieva Vojna kola je pretvorena u
dravnu, pod njegovom vrhovnom upravom.
Veliki poar koji je 1797. godine unitio zgradu Vojne kole u klovu i deo dvorca duboko je
potresao Simeona Zoria. Dve godine kasnije je umro, ne mogavi da preali svoje ivotno delo.
Car Pavle I je 1800. klovsku kolu preimenovao u Kadetski korpus i izmestio ga u Grodno u
Belorusiji. Ubrzo je Zorieva vojna kola premetena u Moskvu, kada je preimenovana u Vojnu
gimnaziju.
Imanje Simeona Zoria nasledio je njegov brat David. Kada je umro, vlasnik je postao Zoriev
sestri Simeon Pavlovi arnojevi. Kada je i ovaj umro 1821. godine, ostavivi za sobom velike
dugove, Komisija za pregled i isplatu dugova je rasprodala itav klovski spahiluk.
U stvari, posle velikog poara i smrti generala Zoria, spahiluk je naglo poeo da propada. O
tome je svedoanstvo ostavio mitropolit moskovski Platon u svome "Puteestviju u Kijev", 1804.
godine. "Proli smo kroz slavno mesto klov, ali ga nismo mogli razgledati, samo smo uli da bi
se gledanjem takvih stanovnika uvredili i pogled i dua naa".
Zakljuujui kazivanje o ivotnom putu generala Simeona Zoria, knjievnik Milo
Moskovljevi je zabeleio: "Danas u klovu nema nieg to bi opominjalo na Zoria i njegovo
vreme".
Dositej Obradovi na posedima generala Zoria
Od kraja 1787. do polovine 1788. u klovu, kao i na posedima generala Simeona Zoria u
Sesvegenu u Litvaniji, boravio je Dositej Obradovi (1739-1811).
Najznamenitiji predstavnik srpskog prosvetiteljstva i racionalizma, svojim ivotom i celokupnim
knjievnim radom u potpunosti je izrazio protivrenosti izmeu starih i novih shvatanja, nastalih
sredinom 18. veka; preao je mukotrpan put od kelije pravoslavnog manastira do sluaonica
modernih evropskih univerziteta. Veiti putnik, entuzijasta po prirodi, Dositej je svojom
pojavom ilustrovao vreme u kojem je iveo i ciljeve kojima je nesebino teio. Pripadnik
graanke klase koja se tek raala, rano ostavi bez roditelja, svoj ivotni put otpoeo je odlaskom
u manastir. Uoivi sopstvenu suvinost u sholastikoj sredini, Dositej naputa manastir. Tada
poinju njegova "stranstvovanja".
eljan saznanja, boravei po evropskim kulturnim metropolama osamdesetih godina 19. veka,
svodi steeno bogato saznanje u okvirne granice stvaralake erudicije, kao plodotvorne baze za
dalje ostvarenje ciljeva svog ivotnog opredeljenja. U zrelom dobu, oseajui neodoljivu potrebu
da se vrati u otadbinu svojih predaka, Dositej odlazi u ustaniku Srbiju. Ovde je pruio
maksimum vlastitih sposobnosti u konstituisanju i organizovanju mlade drave. Linim
primerom je uticao na jaanje slobodarskih ideala. Ovde se 1811. godine zavrio njegov ivotni
put.
Kada je doavi iz Moldavije, Dositej u Lajpcigu, 1783. godine tampao "ivot i prikljuenija"
etiri primerka je poslao Simeonu Zoriu u klov. Ovo je oduevilo Zoria, koji mu je 30.
novembra 1783. godine odgovorio pismom u kojem je naglasio da je primio "etiri egzemplara
knjige poslate rez itelje mora grada". Zahvaljujui na poiljci, Zori dalje kae: "Nahodei u
njoj takov ist stilus jezika nae mile nacije, tako jasno i polezno naravouenije, ja sam je itao s
tolikim zadovoljstvijem, to vam ne mogu zadosta izrei koliko mi je drago to ste mi je poslali".
U pismu Zori je u klov pozvao Dositeja reima: "Onda bi ja imao radost pokazati vam koliko
ja umem potovati ljude vaega razuma". Zamolio ga je da mu to pre odgovori.
Dositej mu je odgovorio 17. januara 1784. godine. U kitnjastom zahvaljivanju istie: "Da sam
slobodan, na mesto ovoga mojega pisanija samoga bi sebe na potu dao i krila bi elio, da koliko
pre pred nogam slavnoga Mecena mojega za tako milostivo i carskoduno pismo ne samo da
blagodarim, nego, ako bi se ikako moglo, sav u blagodarnost da se preobrazim i pretvorim.
Prvu knjigu koju je posle toga tampao - "Sovjete zdravago razuma" 1784. godine, Dositej je je
posvetio svom "milostivjeelju i blagodatnjejelju patronu". To je izrazio "Stihima", u kojima
velia generala, a koje zavrava reima: "O Zoriu, diko i obrano moja!"
Kada je Dositej obilazio evropske metropole dolo je do prekida prepiske. Poto se iz Londona
vrato u Lajpcig, zatekao je novo pismo generala Zoria, koji ga poziva u klov za nastavnika
vojne kole. To je uinio u isto vreme kada je za nastavnika fizike i matematike pozvao
Emanuila Jankovia (1758-1792), jednog od istaknutih propovednika racionalistikih ideja u
Srba.
U poetku Dositej nije prihvatio poziv, jer je bio vezan za Lajpcig, gde je mogao da tampa svoje
radove. Kada je Zori obeao da e nabaviti tampariju, Dositej je prihvatio poziv da doe u
klov.
Krajem 1787. godine Dositej se pojavio u klovu. ekao je punih est meseci da Zori obezbedi
tampariju.
U leto 1788. godine Dositej je napustio klov. Tim povodom je zapisao: "Ovo je esti mesec
kako se eka ovde tipografik; po svoj prilici nee odrati re. Zato nameravam poi u Liflandiju,
gde u se na dobram gospodina generala Zoria mesec dana baviti".
Juna 1788. godine Dositej se naao u Liflandiji (Litvaniji) u Sesvegenu, na jednom od poseda
Simeona Zoria. Ovde je proveo mesec dana, to se vidi iz pisma u kojem govori o svojem
"puteestviju" po grkim zemljama. Iz Rige u Letoniji je pismo datirao sa 3. avgustom 1788. i
govori o svom boravku meu Albancima u Epiru. Iz klasena u Kurlandiji, gde je opisao
putovanje preko Venecije i Zadra u Dalmaciju, javio se 28. avgusta 1788. godine. Boravkom u
Kenigsbergu odakle se javio 14. septembra 1788. godine, okonao je putovanje po baltikim
zemljama. Ovde je opisao svoj boravak u Beu, kao i u rodnom Banatu. U Berlin je dospeo
krajem septembra 1788. godine gde je opisao svoje puteestvije po zapadnoj Evropi, do odlaska
u Englesku.
Kada se vratio u Lajpcig januara 1789. godine zabeleio je: "U klovu ekao sam ravno est
meseci tipografa, i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju re odrati, pohitao sam u
Lajpsik doi. Moj blagodetelj general Zori mi je dao za ovo est meseci koliko je obetao bio za
celu godinu, to jest etiri stotine rublji. Darovao mi je i jednu lisiinu, to vredi sto rublji. Tu sam
rasprodao, za ne potezati breme sa sobom, ove moje knjige nemecke i francuske, latinske i
talijanske, kromje onih ingleskih, koje sam na dar u Londonu poluio. Nemecke uzeo je general
za svoju bilioteku."
Boravak arhimandrita Gerasima Zelia
U klovu je boravio i arhimandrit Gerasim Zeli (1752-1838), rodom iz egara u Dalmaciji.
Rano se zamonaio u manastiru Krupi, da bi se 1782. uputio u svet, na Krf, gde je uio da
ivopie ikone. Potom se uputio u Mirgorod u Novu Serbiju, gde je naao mnoge Srbe koji su se
ovamo doselili pre tri decenije. Uenje ivopisanja je nastavio u Kijevu, da bi doao u Carigrad,
gde ga je 1785. godine jerusalimski patrijarh proizveo u arhimandrita. Poto je neko vreme
proveo ponovo u Krupi, krajem 1786. je krenuo u Rusiju, preko Poljske.
Rusku granicu preao je na podruju Belorusije. Stigao je u grad Bjelini, nedaleko od Mogilejva
i klova. U autobiografskom tekstu "itije" Zeli navodi da je nameravao da najpre dospe u
klov, kod generala Zoria. Ruski graniari nisu pustili Zelia da pree granicu, jer je bio
zabranjen ulazak u zemlju licima koja su nosila sveteniku odedu. Sa sobom je vodio neaka
kojega je eleo da ostavi u klovu da ui vojnu kolu generala Zoria. Lukavstvom je ipak
preao granicu. Svoj boravak u klovu Zori opisuje u "itiju". "U klovu potraim nekoga
Dimitrija Ponjavicu, Srbina iz Sarajeva koji stajae u Zoria i koga sam saznao u Zadru, jer je
bio ujak Zorza i Matea iria i naem ga. Ovaj ovde Zoriu, kae da sam doao sa djetetom i
predtavi me u jednoj strani dvora njemu, jer je onda imao mlogo gostiju od gospode ruske".
Kada ga je ugledao u svetenikoj odedi, upozorio ga je da ako za to saznaju graniari i uhvate
ga "da me mogu jot u Sibiriju poslati". Poto je Zoriu poverio roaka i dobio 15 holandeza u
zlatu, Zeli se vratio u Poljsku.
To se dogaalo u vreme kada su se irile vesti "da imperatorica rosijska Ekaterina Vtora ide kroz
Sklov u Kijev i u Krimeju, da se krunie (ljeta 1787) i da e joj imperator Josif Drugi i Stanislav
kralj poljski u Kijevo u susret doi", navodi u svome "itiju".
Put je Zelia vodio u Kijev, potom u Petrograd. Do kraja ivota, kao episkopski vikar, branio je
pravoslavlje u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Srpska knjievna zadruga objavila je: "itije mene
Gerasima Zelia, arhimandrita, bivega generala-vikarija vostonog blagoestija u Dalmaciji i po
tom vikarija u Boki Kotorskoj, svega od lj. 1796. do konca lj. 1811".
Sava Tekelija na strievim posedima u Belorusiji
Neto posle Zelia, kod generala Zoria u klovu je boravio Sava Tekelija (1761-1842), najvei
dobrotvor u istoriji srpske kulture, prvi doktor pravnih nauka u Srba, pripadnik aristokratske
aradske porodice, doivotni predsednik Matice Srpske.
Tekelija je tri puta putovao u Rusiju. Prvi put je iao 1787. godine kod strica Petra u Mirgorod, o
emu je ostavio zapis u "Opisaniju ivota". Drugi put je iao 1811. godine, u vezi sa nasleem
Petra Tekelije. Putovao je preko Erdelja, Bukovine i Moldavije. Idue godine se vratio preko
Jaa, Batoana, Suave i Klua. Godine 1816. putovao je jo jednom u Rusiju istim povodom.
Prilikom prvog putovanja u Rusiju, kada je u Ukrajini 1787. godine posetio strica Petra, boravio
je u Petrogradu i proao i kroz Belorusiju.
U "Opisaniju ivota" navodi da je, poto je proveo etiri meseca u Petrogradu, krenuo za klov
sa namerom da se tamo nae sa generalom Zoriem, "ne bi li sela strica moga vidio u Vitebskoj
Guberniji". Krenuo je po cii - zimi. Opisao je ovo dramatino putovanje: "Kada iz Peterburga
izido, to putem sve koje, i dole, mislei najpre, da je tako neravna zemlja, posle da je vetar naveo
tako te je bregove nainio, kad koji s puta mi svrnuo to su mu konji skoro do uiju upali u sneg,
ja mislim da je tu anac pokraj puta, i u tim mneniju putova nekoliko dana dok mi se nije
preglodala rokunica, to bi u jelovoj umi, ja poslo strametera koji, kako se siao s puta upade
do grudi u sneg, ja se nasmeja mislei da je u ancu upao i rekao mu da ide dalje." Tek uz pomo
stanovnika okolnih sela uspeli su da krenu dalje i dou klov.
Bio je lepo primljen kod Zoria. Nasuprot dvorca, veli Tekelija, "dao je on nainiti kadetski tift
za 30 kadeta, koji je on svojim trokom snabdio i sodravao. Uprkos ljubaznosti Zoria, Tekelija
veli: "Sela moga strica vidio nisam, jeli koga sam pitao nije mi znao kazati, a zimi traiti teko
bi, i tako proavi Mohilov doido jednu potu pred ernigov". Nastavio je putovanje Ukrajinom.
Pustolovi Zanovii u klovu
U Zorievom dvoru boravili su i mnogi pustolovi, meu kojima posebno mesto pripada brai
Zanoviima. Poetkom 1781. godine u klov su stigli sa Zorievim bratom Davidom - Marko i
Anibal Zanovi, iz plemena Patrovia. Bili su to uveni avanturisti o kojima su itave knjige
napisane. Poticali su iz bogate plemike kue, dobili solidno obrazovanje, putovali po svetu i
stekli mnoge poznanike. Vodili su rasipniki ivot i straili svu imoviu, pa su putujui po svetu
iveli od avantura i kocke. Starii brat Marko prevario je jednog holandskog bankara za 300.000
franaka, u ime mletakog poslanika, zbog ega je dolo do krize u diplomatskim odnosima
izmeu Holandije i Mletaka.
U nastojanjima da se domognu novca, uz pomo Davida, brata Zorieva, dospeli su u klov.
Doli su u trenutku kada i posed 100.000 rubalja prihoda, Zori nije mogao da se oslobodi
dugova, menica i zaloga. Zato su Zanovii predloili Zoriu da im preda na upravu imanje, a oni
su se obavezali da isplate sve njegove dugove i da mu godinje daju po 100.000 rubalja.
Pod izgovorom da proda neko svoje imanje, Anibal je otiao u inostranstvo, da bi se februara
1783. godine vratio sa lanim novanicama u apoenima od po 100 rubalja. Ubrzo se saznalo da
se u klovu rasturaju lane rublje, pa je Anibal uhapen. Ovo je kompromitovalo i Zoria.
Simeon Pievi u Mogiljevskoj guberniji
Ruski general srpskog porekla Simeon Pievi (173-1797) doao je u Rusiju prilikom seobe
Srba, na podruje Slavjanoserbije, 1753. godine, kao austrijski graniarski kapetan.
U slubi Ruskog dvora, ostvario je blistavu vojniku i diplomatsku karijeru. Ostao je poznat u
knjievnosti i istoriografiji po "Istoriji Srba" i "Memoarima".
Posle dve decenije predanog rada, 1795. godine Simeon Pievi je okonao "Istoriju Srba". Puni
naslov ovog dela glasi: "Knjiga o naciji srpskoj, o vladaocima, carevima, kraljevima, kneevima
i despotima, kao i o svim dogaajima u narodu srpskom". Nil Popov, ruski istoriar i poznavalac
srpske istorije, o ovom delu je rekao da "predstavlja ne uvek potpuni svod svesti iza istorije
srpske od poetka srednjeg veka do 18. veka, uzetih iz raznih knjiga - sadravalo je i podatke o
poloaju Srba u Ugarskoj do reforama Marije Terezije, koje su uticale na ivot srpskog naroda -
kao i o nemirima do kojih je dolo posle tih reforama, i seobama nezadovoljnika u Rusiju. Ti
podaci imali su karakter porodinih predanja i linih opaanja".
Motive koji su ga pokrenuli da napie "Istoriju Srba" Pievi je obrazloio reima: "Uvek sam
eleo da svom narodu uinim neko dobro i da mu budem od neke koristi. Uvek sam o tome
mislio i koliko mije bilo mogue to i u delo privodio." Ovo vredno delo ostalo je samo u
rukopisu. Nalazi se u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.
"Memoare", odnosno "Izvetaj o doivljajima Simeona Stepanova Pievia, general-majora i
kavaljera Ordena sv. ora", pisao je pune etiri decenije, od 1744. do 1784. godine.
Povodom "Memoara", obraajui se "blagonaklonom itaocu", Pievi istie: "U ovoj knjizi
govoriu o samom sebi, i to ne krasnoreivo, nego kratko i prosto, onako kako su se sreni i
nesreni doivljaji u mom ivotu reali, jedan za drugim." U obraanju itaocu, dalje kae: "Ova
moja knjiga imae tri dela. Prvi e govoriti o doivljajima moje rane mladosti, o mome
kolovanju, i mojoj slubi u austrijskoj vojsci - od poetka pa do mog dolaska u Rusiju. Drugi e
govoriti o mom ivotu u Rusiji, i o svemu to mi se tamo deavalo do polaska u rat sa Poljskom
1767. godine. Trei e govoriti o konfederaciji u Poljskoj i o ratu sa Poljskom, posle kog je
doao strani i dugogodinji rusko-turski rat. Zavriu sa poslednjim godinama moga ivota u
penziji, za koje sam vreme prebrao i pregledao sve svoje ranije beleke, iz kojih je postalo ovo
delo."
Simeon Pievi je "Memoare" namenio prevashodno svojim sunarodnicima koji su iveli u
Rusiji, a manje ruskoj italakoj publici.
Ocenjujui vrednost "Memoara" Simeona Pievia, kojima se sluio prilikom pisanja "Seoba",
Milo Crnjanski je naglasio: "Meu onim Srbima, avanturistima i oficirima, koji su za doba
carice Jelisavete i Katarine postali enerali i vojskovoe u Rusiji, ima jedan od nas jo nepoznat.
to je Simeon Pievi, autor Zapisa (Memoara), koji ne sme da ostane zaboravljen i da nam
linost i ivot ovog enerala i stvaraoca ostanu neznani."
U treem delu "Memoara" Pievi pominje Belorusiju. Govori najpre o Grodnom, kroz koji je
1767. prolazio u toku rata sa Poljskom. Za Grodno kae da se nalazi "na maloj uzvisini, pored
same reke. Grad je velik i naroda je u njemu mnogo". Opisujui putovanje prema jugu Belorusije
kae: "Posle Grodna put je bio vie umovit, movaran i vrlo rav. Teke i glomazne karuce nisu
mogle ii sporednim seoskim putevima, i zato sam bio primoran da se drim druma. Uz put sam
nailazio na varoice, ali sam uvek prolazio kroz njih i zadravao se na noitu redovno u selima."
Za slavu Rusije i Carskog dvora, Pievi se borio godinama. Slavu je stekao u rusko-turskom
ratu (1768-1774). O tome u "Memoarima" kae: "Komandovao sam husarskim pukom, a esto
sam pod svojom komandom imao i deo konjikih i peadijskih pukova. I muke sam podneo
velike." Meutim, njegovi vojniki kvaliteti nisu ostali nezapaeni, pa zato kae: "Moju slubu
su priznavali komandanti i odavali mi veliku ast i hvalu".
O njegovim ratnim uspesima saznao je i ruski Carski dvor. To je bio razlog, istie Pievi, "da
sam se udostojio da primim svojeruno pismo carice Katarine Druge za moj rad. U znak carske
blagonaklonosti, udostojen sam vojnim Ordenom velikomuenika i pobednosca Georgija."
Godine 1777. stigla su nova priznanja iz Carskog dvora. Carica Katarina II dodelila mu je in
general-majora. Sem toga, veli Pievi, "udostojio sam se da dobijem sela kao nagradu za svoj
rad, a linim potpisom njenog imperatorskog velianstva". Tom prilikom dobio je posed od
hiljadu dua u Mogiljevskoj guberniji. To se dogodilo priblino u vreme kada je i general
Simeon Zori od carice dobio posede u istoj guberniji.
Posle toga, Pievi je "ve kao star ovek, posle mnogih tekoa otiao, sve pod najviom
milosti njenog velianstva, u penziju". U tiini svog imanja, okonao je pisanje "Memoara".
Umro je 1797. godine.
Teodor Jankovi Mirijevski - reformator ruskog kolstva
Teodor Jankovi Mirijevski (1741-1814), prvi reformator srpskog i rumunskog kolstva u
Habzburkom carstvu, izveo je slian poduhvat i u Rusiji, kada je na poziv carice Katarine II
1782. godine doao u Petrograd. Neposredno poto je doao u
Rusiju, Mirijevski je od carice dobio nasledno plemstvo i spahiluk Nork u Mogiljevskoj
guberniji, u Belorusiji.
Teodor Jankovi Mirijevski, pedagog i filozof racionalista svestranog obrazovanja i visoke
kulture, poticao je iz imune srpske porodice, koja se poetkom 18. veka doselila u Sremsku
Kamenicu iz okoline Beograda, iz Mirijeva. kolovao se u Karlovcima, a filozofiju je zavrio u
Beu. Po zavretku kolovanja doao je u Temivar, gde je postao sekretar episkopa Vikentija
Jovanovia Vidaka. Reenjem Ilirske dvorske deputacije, 1773. godine potavljen je za prvog
direktora srpskih i rumunskih osnovnih kola Temivarskog Banata. U tom svojstvu postao je
lanom Komisije, koju su po odluci Bekog dvora, pored njega, sainjavali karlovaki mitropolit
Vikentije Joanovi Vidak i carski komesar Metenzen. Po nalogu Bekog dvora, na temelju
kolskog ustava, Komisija je izradila plan za reorganizaciju kolstva u Temivarskom Banatu.
Reformom je Mirijevski obezbedio da rad osnovnih kola u Temivarskom Banatu bude
zasnovan na tekovinama tadanje savremene nauno-pedagoke teorije.
Posle uspeno sprovedene kolske reforme u Temivarskom Banatu, Ilirska dvorska deputacija je
u dogovoru sa Ugarskom dvorskom kancelarijom donela Zakon o kolama, na osnovu kojeg su
pravoslavne kole reformisane i u drugim krajevima gde su iveli Srbi - u Ugarskoj i Hrvatskoj i
Slavoniji. Mirijevski je obezbedio i izradu udbenika i prirunika neophodnih za reformu
kolstva. Za kratko vreme, od 1776. do 1781. godine, broj srpskih i rumunskih kola, kao i
uenika se upetostruio.
Doavi u Petrograd polovinom 1782. godine na poziv ruske carice Katarine II Mirijevski se
ukljuio u osmiljavanje i realizaciju reforme osnovnih kola u Ruskom carstvu. Postavljen je za
lana Komisije za ureenje osnovnih kola sa zadatkom da se prvenstveno stara o unapreivanju
nastave.
Na inicijativu Mirijevskog donet je nastavni plan za osnovne kole i otpoelo se sa
organizovanjem "normi", pedagokih teajeva za uitelje osnovnih kola, to je presudno uticalo
da se za osnovne kole izrade najosnovnija nastavna sredstva i udbenici. Dekretom carice
Katarine II postavljen je 1783. godine za direktora osnovnih kola u Petrogradskoj guberniji.
Njegovom zaslugom ovde je osnovan Zavod za spremanje uitelja, iji je postao upravnik.
Nekoliko godina kasnije Zavod je prerastao u Uiteljsku seminariju, 1786. godine. Iz nje je 1804.
godine izrastao u Pedagoki institut. Zaslugom Mirijevskog Uiteljska seminarija postala je
uzorno ureena kola opremljena nastavnim uilima, aparatima i modelima za matematiku i
fiziku, atlasima i kartama za geografiju, sa zoolokom i mineralokom zbirkom, dobro
snabdevenom bibliotekom itd.
Teodor Jankovi Mirijevski je doprineo i radu na pripremi i zavrnoj redakciji Ustava narodnih
kola 1786. godine, kojim su predviene dve vrste narodnih kola i to glavne - u svim gradovima
gubernije po jedna sa etiri razreda i kursom nastave od pet godina, i male - u manjim
gradovima, koje su bile dvorazredne, o kojima su se starale gradske uprave. I glavne i male kole
bile su opteobrazovnog karaktera sa istim nastavnim predmetima za prve dve godine (itanje,
pisanje, raun, svetena istorija, kratki katihizis, ruska gramatika, crtanje i kurs pod nazivom
Dunosti oveka i graanina). U treem i etvrtom razredu predavali su se ruska i opta istorija,
prirodopis, matematika i geometrija, fizika, mehanika, geografija, graanska arhitektura, crtanje,
latinski jezik i jedna od ivih jezika (francuski ili nemaki).
U nastojanjima da osavremeni kolstvo, Mirijevski je insistirao na veem korienju nastavnih
sredstava, odstranjivanju mehanikog uenja, voenju brige o individualnosti uenika itd.
Najveu panju Mirijevski je posveivao strunom osposobljavanju buduih uitelja, pre svega
preko uiteljskih teajeva i uiteljske seminarije, putem sticanja teorijskih i praktinih
pedagokih didaktiko-metodikih znanja. Mirijevski je bio autor didaktiko-metodikog spisa
"Uputstvo za uitelje I i II razreda narodnih kola".
Publikovao je vei broj udbenika, kao to su bili: "O dunostima oveka i graanina", "Ruski
bukvar za obuavanje mladih u itanju", "Kratka ruska gramatika", "Kratki zemljopis ruske
drave", "Kratko uputstvo za matematiku geografiju", "Opta istorija za narodne kole",
"Kratko uputstvo za geometriju", "Uputstvo za mehaniku" i dr.
Srbi u Prvom svetskom ratu i Oktobarskoj revoluciji
Veliku prekretnicu u istoriji oveanstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv
svoje volje, na Istonom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, nalo se vie od
100.000 Srba.
Ratne strahote koje su na Istonom frontu preivljavali nasilno mobilisani Srbi u austrougarsku
vojsku, ovekoveio je u "Dnevniku o arnojeviu", na veliki knjievnik Milo Crnjanski, koji je
i sam uestvovao u njima: "Bataljon se vukao celu no kroz neka mokra polja i strnjike...
Prolazilo se kroz neke bele, prazne kue, izgaene bate. Po nekim breuljcima leali smo u
gomilama; znali smo da se skupljamo sa svih strana. Padale su prve magle zornjae; u
praskozorje hladno dovukli smo se pod neki breuljak i poeli se ukopavati... Polako je zemlja
poela, da biva sve rumenija. Tada sinu, sevnu kao divlje lajanje iza nas. Pucali su nekoliko hvati
nad glavama naim. Neko opsova i pade u jarak. Onda tresnu zemlja visoko gore, a neki konji
poee da tre sa brega. Gore su oblaci i dalje igrali mure i samo se ulo: kao da teki,
natovareni vozovi puze po zraku... Sav zrak oko mene drhta kao da je bio pun tanadi. Pado u
neku ra. Zemlja se kovitlala i prskala preda mnom u vis. Ja trim kao lud. Sjurismo se u neke
bare... Moji ljudi, koji su jo pre dva-tri dana pevali, leali su pred tim rovovima sa razlupanim
elima. Ljudi valjivi, neumiveni, slabani, uti, smradni; neki jo ivi sa blesavim pogledom,
izdiui."
Veliki broj Srba koji su se nali na Istonom frontu predavao se Rusima, zahtevajui da se
ukljue u redove dobrovoljaca koji su se pripremali da odu u Srbiju i bore se u sastavu srpske
vojske za nacionalno osloboenje.
Najvei deo dobrovoljaca okupljao se u Ukrajini, u Odesi. U Belorusiji se nalazilo nekoliko
punktova - u Minsku, Gomelju, Bobrujsku i drugim mestima. U uslovima rastueg
revolucionarnog raspoloenja, meu srpskim dobrovoljcima poele su da e ire revolucionarne
ideje. One su dobile jo vie pristalica posle Februarske revolucije 1917. godine. Tada je meu
vojnicima i podoficirima, kao i mlaim oficirima, potekla inicijativa za stvaranje vojnikih
sovjeta. Ovu inicijativu podravali su i podsticali okolni sovjeti po beloruskim naseljima. Ova
akcija dobila je nov podsticaj kada je u leto 1917. godine formiran Jugoslovenski revolucionarni
savez. Po izbijanju Oktobarske socijalistike revolucije u redovima Crvene armije borili su se i
srpski dobrovoljci. Oni su se borili najpre u sastavu srpskih sovjetskih jedinica, koje su u kasnijoj
fazi dobile naziv jugoslovenske.
Srpski borci u sastavu Crvene armije herojski su se borili. O njihovom herojstvu rei pohvale
izrazio je pred Krimskom armijom legendarni maral Semjon Mihajlovi Buoni: "Evo, vidite
ove ljude - Srbe! To su pravi revolucionari. Jer mi, Rusi, borimo se u svojoj zemlji; ovde bijemo
svoju buroaziju i oficirstvo. A ti ljudi idu zajedno s nama. Oni nemaju u Rusiji ni rodbine, ni
svoje domove, ni sela, a kako se hrabro bore! To su pravi internacionalni borci!"
Danilo Srdi - nosilac najviih vojnih priznanja u SSSR-u
Najvia ratna priznanja i najvii vojni poloaj u SSSR-u kao general-pukovnik Crvene armije,
stekao je Srbin iz Like Danilo Srdi. ON je na poetku i na kraju vojnike karijere bio vezan za
Belorusiju. Njegov borbeni put ujedno odraava uee Srba u Prvom svetskom ratu na teritoriji
Ruskog carstva i u Oktobarskoj revoluciji.
Danilo Srdi je roen u srpskoj porodici 1896, u Vrhovinama. Rano je sa roditeljima preao u
Beograd, gde je zavrio osnovnu kolu i dva razreda gimnazije. kolovanje nije mogao da
nastavi zbog siromanog stanja roditelja, pa se zaposlio najpre kao fiziki radnik, a potom kao
kancelarijski slubenik. U svojoj biografiji napisanoj u Sovjetskom Savezu naveo je da je kao
esnaestogodinji mladi, oduevljen ratnim podvizima Srbije u Prvom balkanskom ratu, 1912.
godine krenuo za Rusiju, elei da stupi u Vojnu kolu. To mu je marta 1914. godine i uspelo
kada je stupio u Vojnu kolu u beloruskom gradu Grodnu.
Iz Vojne kole je izaao sa inom vieg podoficira, kada je poeo vojnu karijeru u garnizonu u
Grodnom, u sastavu konjikog puka. odatle je po izbijanju Prvog svetskog rata otiao u Odesu i
ukljuio se u sastav Prve srpske dobrovoljake divizije. U njenom sastavu se borio u Dobrudi
protiv vojske Centralnih sila. Za ratne zasluge dobio je Orden viteza Georgijevskog reda.
U vreme Februarske revolucije 1917. godine ukljuio se u revolucionarni pokret. Zbog uea u
demonstracijama u Petrogradu, u leto 1917. godine bio je zatvoren. Osloboen je po izbijanju
Oktobarske revolucije, 25. oktobra 1917. godine, kada je uestvovao u osvajanju Zimskog
dvorca u Petrogradu. Postao je komandir u Petrogradskom odredu. Zatim je otiao u Ukrajinu i
ukljuio se u redove srpskih dobrovoljaca. Hrabar i neustraiv, sa smislom za komandovanje,
ubrzo je postao komandant Prvog srpskog revolucionarnog odreda u Jekaterinoslavsku, krajem
novembra 1917. godine, a kada je formiran Prvi srpski sovjetski revolucionarni bataljon, postaje
njegov komandant. Potom se bataljon ukljuio u Caricinski front. Komandant Caricinskog fronta
bio je Kliment Jefimovi Voroilov. U danima odbrane Caricina od belogardejskih napada "borci
pod komandom Danila Srdia uili su kako da ratuju protiv neprijatelja". Srpski dobrovoljci sa
Srdiem na elu borili su se na najsloenijim odsecima caricinske odbrane: "Stupili su u estoku
borbu protiv nadmonijih protivnikih snaga podravanih artiljerijom i konjicom. Srbi su preli u
napad u rejonu stanice Log. Borili su se junaki, do poslednje kapi krvi, do poslednjeg daha. Taj
podvig uao je u slavne stranice istorije odbrane Caricina". Zajedno sa sovjetskim
crvenoarmejcima, oistio je put ka istoku.
Krajem avgusta 1918. godine, kada je formiran Prvi jugoslovenski revolucionarni puk, Srdi je
postao njegov komandant. Novembra 1918. godine, kada je rasformiran Jugoslovenski puk,
postao je komandant Treeg krimskog konjikog puka. Na tom mestu nasledio je legendarnog
Semjona Konstantinovia Timoenka. Divizijom je komandovao Semjon Mihajlovi Buoni.
U sastavu Prve konjike armije kojom je komandovao Mihail Vasiljevi Frunze, uestvovao je u
razbijanju belogardejske vojske generala Krasnova i Donjikina, kura i Mamontova. U
oslobaanju Voronjea i Donbasa, Rostova i Severnog Kavkaza, borio se protiv stranih
intervencionista i generala Vrangela. istio je Don i Ukrajinu od kontrarevolucionarnih snaga.
Puk Danila Srdia posao je uzor heroizma u bitkama na Junom frontu. Njegovi vojnici su ga
zbog smelosti, hrabrosti i odvanosti prozvali "neustraivi".
Herojstvo Danila Srdia do punog izraaja je dolo u vreme napada na Aksaj. Tada "ni
neprijateljsko opkoljavanje, ni druge sloene vojne situacije nisu obeshrabrile Srdia. Uvek je
nalazio izlaz, delovao je smelo, odvano i uvek pobeivao". Za uspena dejstva u bici za
ongarsko poluostrvo, za Krim, Danilo Srdi, komandant crvene konjike divizije, bio je
odlikovan Ordenom crvene zastave.
Obraajui se tokom 9. kongresa Ruske komunistike partije (boljevika) dvojici srpskih
revolucionara Danilu Srdiu i Aleksi Dundiu, Vladimir Ili Lenjin im je rekao: "Svojim
ueem u borbi Crvene armije vi ostvarujete internacionalizam na delu".
U periodu posle Graanskog rata Danilo Srdi je ostao u redovima Crvenearmije. Godine 1930.
po drugi put dobio je Orden crvene zastave kao komandant 12. konjike divizije. Potom je
studirao na Vojnoj akademiji "Frunze". Slubovao je posle studija u Vitebsku, Krasnodaru,
Novgorodu, da bi 1936. godine doao u Minsk. Ovde je kao general-pukovnik postao komandant
Treeg konjikog korpusa i naelnik garnizona u glavnom gradu Belorusije. Bio je jedan od
esnaest komandanata korpusa u SSSR-u. Iste godine postao je lan Centralnog komiteta KP
Belorusije. "Talentovani visoki vojni rukovodilac davao je svoj veliki doprinos izgradnji i
jaanju oruanih snaga Sovjetskog Saveza. I ovde je Srdi uivao kod potinjenih ogroman
autoritet. Njega su iskreno voleli, potovali, ponosili se s njim - aktivni uesnici graanskog rata,
pripadnici Konjike armije", rekao je o velikanu Oktobarske revolucije Danilu Srdiu maral
Semjon Mihajlovi Buoni.
U vremenu priprema Nemake za osvajake pohode, general-pukovnik Srdi se naao na
isturenom poloaju Sovjetskog Saveza na mestu mogue agresije u Belorusiji. U tom smislu, pod
rukovodstvom marala Mihaila Nikolajevia Tuhaevskog, naelnika Generaltaba SSSR-a,
pripremio je vojnu vebu o moguem napadu hitlerovskih snaga na Sovjetski Savez na podruju
Belorusije. Tada su Tuhaevski i Srdi izneli procenu da e neprijatelj na ovom sektoru izvesti
iznenadni napad u jaini 200 divizija. Predlog nije prihvaen, jer se smatralo da na ovom sektoru
moe da se u proboju nae 130 divizija, a da je iznenadni napad iskljuen. Dogaaji posle pet
godina dali su za pravo Tuhaevskom i Srdiu. Tada njih dvojica ve nisu bili meu ivima.
Postali su rtve Staljinovih istki u vojnom rukovodstvu Crvene amrije.
Dve i po decenije posle, govorei o liku Danila Srdia, njegov saborac maral Buoni je rekao:
"Tragina smrt crvenog komandanta Danila Srdia u godinama kulta linosti Staljina, bolno je
odjeknula u srcima svih koji su ga poznavali. Postavi rtva podle klevete, samovolje i
bezakonja, na drug ostao je u seanju boraca Prve konjike armije, ostalih ratnika Sovjetske
armije, kao kristalno ist ovek, kao pravi komunist".
Srbi iz Bake i Baranje u beloruskim partizanskim jedinicama
Kada su posle aprilskog rta 1941. godine maarske hortijevske snage okupirale Baku i Baranju,
otpoeo je organizovani otpor srpskog stanovnitva. Veina srpskog naroda predstavljala je
potencijalnu opasnost za okupatorsku vlast. Zbog toga je najistaknutije meu njima trebalo
neutralisati, odnosno izolovati od sredine i tako ih onemoguiti da se ukljue u
Narodnooslobodilaki pokret, koji je plamteo itavom Jugoslavijom. Zato je uvedena prinudna
mobilizacija u radne ete. U sutini, odluka o odvoenju Bavana i Baranjaca na prinudni rad
bila je sastavni deo opte politike maarske faistike vlasti da neutraliu njihovo borbeno
raspoloenje i razbiju Narodnooslobodilaki pokret.
Najvei broj prisilno mobilisanih Bavana i Baranjaca radio je na teritoriji Maarske, i to je
okarakterisano kao vid graanske obaveze. Radilo se najee na onome to je doprinosilo
odravanju ratnog potencijala Maarske i ispunjavanju obaveza koje je ona imala prema
Nemakoj kao njen ratni saveznik. Sem toga, ova radna snaga nije bila plaena, a moral se
upotrebiti svuda, pa i na frontu. Takva radna snaga bili su i logorai. Naime, neposredno po
okupaciji Bake, maarske vlasti otpoele su sa logorisanjem Srba i Jevreja. Hapeni su i
internirani u sabirne logore svi oni koji su mogli biti opasni po okupatora. Oko ovoga se
angaovala vojna, ali i civilna vlast.
Logor u aropataku u Maarskoj, formiran 1942. godine, razlikovao se od vih drugih logora.
Ovde su logorisani oni graani, preteno srpske nacionalnosti, koje je okupator hapsio, ali nije
im se moglo suditi, jer nisu mogli da se prikupe dokazi o njihovoj krivici. Zato su, posle
izvesnog vremena putani kuama, ali su i dalje ostali pod stalnim nadzorom. Postojala je i
kategorija onih koji nisu bili hapeni, ali su se nalazili na spiskovima nepouzdanih.
U okolnostima koje su nastale 1942. godine kada je Maarska u prolee morala da se vojno
angauje na Istonom frontu protiv SSSR-a, trebalo je pokupiti sve sumnjive i uputiti ih na front.
Logor u aropataku bilo je mesto odakle su logorisani Srbi iz Bake i Baranje upuivani na
Istoni front. Treba napomenuti da se meu njima nalazio manji broj antifaista iz redova
Maara, Bunjevaca, Slovaka i Rusina.
U vezi sa odlukom da se Druga armija poalje na ratno podruje, Hortijeva vlada izdala je
nareenje da se sa tom armadom poalju sve kanjenike jedinice, odnosno svi oni koji
ispoljavaju bilo kakvu opasnu delatnost po javni poredak, ili na bilo koji nain ometaju ratne
napore u privredi. Tako bi se onemoguila njihova tetna delatnost, "a oni primorali da rtvuju
svoje ivote za domovinu kao i ostali graani".
Na osnovu ove odluke, logorai su iz aropataka januara 1943. godine prebaeni na okupiranu
teritoriju u Belorusiju, a delimino i u Ukrajinu. Odande su prebaeni u pozadinu maarske
Druge armije. Meutim, ofanziva Crvene armije onemoguila je maarske vojne vlasti da
logorae prebace na front. Dezorganizovana maarska Druga armija nije bila u stanju da prihvati
logorae, pa su oni predati Nemcima, koji su ih bacili na najtee radove. Tek poetkom maja
1943. godine, ostaci maarske Druge armije uspeli su da se konsoliduju i preuzmu logorae.
Drugom polovinom 1942. godine maarska Druga armija je drala front u duini od 200 km
juno od Voronjea do naselja Sagunja, juno od velike okuke Dona, tzv. Okuke smrti, kako su
je nazvali Maari. Na ovom mestu dolo je do proboja Crvene armije. ovde je neposredno iza
linije fronta bilo upueno 120 zanatlija iz June Bake, zajedno sa devet stotina politikih
osuenika, pokupljenih iz svih maarskih zatvora, svrstanih u pet specijalnih kanjenikih eta.
Prve su stigle zanatlije. Okupili su se na zbornom mestu u Somboru. Posle nekoliko dana su
upueni u okolinu Budimpete. Potom su krenuli u pravcu Belorusije, da bi se zadrali dve
nedelje kod Gomelja. Nastavili su put prema Kursku i Voronjekoj oblasti, stigavi u Ostrogosk
na Donu. Bilo je to avgusta 1942. godine. Ovde su ili na najopasnija mesta, kao to je bilo
kopanje rovova i postavljanje prepreka. Jo im je tee padala surova zima. Kada je januara 1943.
crvena armija izvrila proboj, u vrtlogu povlaenja gotovo svi su izginuli. Samo je nekolicina
uspelo da se predaju crvenoarmejcima.
Nov talas mobilisanih na Istoni front usledio je novembra i decembra 1942. godine, kada dolaze
politiki zatvorenici koje su maarski sudovi u Bakoj osudili na robiju.
Septembra 1942. godine od 900 politikih zatvorenika formirane su kanjenike ete u
Budimpeti, Vacu, Kikereu i Segedinu. Krenuli su sa dva transporta, u oktobru i novembru
1942. godine. Idui Ukrajinom dospeli su do Sonceva i Belgoroda, a odatle, peice, praeni
straom, na istok. Na poloajima u blizini fronta bili su smeteni u zemunice, a neki u tale
oblinjeg kolhoza. Kopali su pod najteim uslovima, po vejavici i ledu.
Uprkos svoj predostronosti, desetak politikih zatvorenika je uspelo da pobegne na sovjetsku
stranu, dok su ostali bili podvrgnuti estokim represalijama.
Kanjenike ete stizale su na odredita u Donu sve do kraja 1943. godine. Ubrzo, 12. januara
1944. godine Crvena armija je probila front na Donu, to je dovelo do rasula maarske Druge
armije. Mnogi politiki zatvorenici su nali smrt prilikom povlaenja Hortijeve vojske. Oni koji
su preiveli saekali su povoljan trenutak i predali se Crvenoj armiji. To se dogodilo kod sela
Radohoa u blizini grada Korostenja. Ovde su se ukljuili u Zdrueni odred generala Malikova
u sastavu itomirske partizanske jedinice "Nikolaj ore". Jedinica je imala zadatak da prikuplja
nove borce, da ih proverava i alje u ete i odrede. Uestvovali su u vie diverzantskih akcija.
Dejstvovali su i na podruju Lavova.
Sve kategorije prinudno mobilisanih radnika nosili su zajedniki naziv "munkai", odnosno na
maarskom - radnici.
Marta 1943. godine po bakim selima deljeni su pozivi kojima su Srbe vojne vlasti pozivale na
prinudni rad. U ovoj akciji podeljeno je preko 600 poziva. Za rad su odabrani najsposobniji
mukarci izmeu 20 i 32 godine starosti. Imali su da se jave vojnim komandama u Nakereu,
Solnoku i Cegledu. Na odreditima "munkai" su dobijali uniforme, kao i njihove stareine.
Formiranje bataljona i eta okonano je do 20. aprila 1943. godine, kada je nareen pokret.
Preko Ukrajine, kompozicija je stigla do Ovrua, a posle toga prela je u Belorusiju, u Polesje.
Kod Mozira, kompoozicija je prela reku Pripjat. Neto dalje, kod Kalinkovia, krenulo se na
severoistok do Vasiljevia. Odatle je krenula sporednim kolosekom na jug, prema gradiu
Hojniku, najveem naselju izmeu reka Pripjata i Dnjepra.
Veina logoraa iskrcana je na stanici Avramovka, dok je manji broj produio u Hojnike. Bilo je
to jula 1943. godine.
itavo vreme boravka "munkai" su bili maltretirani u kraju u kojem su dejstvovali beloruski
partizani. Zato su stanine i ostale zgrade, peroni i dvorita, bili obezbeeni kao odbrambeni
vorovi, sa pukarnicama, visokim osmatranicama i mitraljeskim gnezdima. Posle kratkog
vremena "munkai" su doli u dodir sa mesnim stanovnitvom, interesujui se za partizane. Nou
30. jula 1943. godine, posle nekoliko pojedinanih, organizovano je kolektivno prebegavanje
"munkaa" meu beloruske partizane. Odmah su poloili zakletvu, koja je glasila: "Zaklinjem se
da u se, zbog spaljenih gradova i sela, krvi i smrti naih ena i dece, oeva i majki, nasilja i
muenja nad mojim narodom estoko svetiti neprijatelju, i stalno, ne zaustavljajui se ni pred
ime, uvek i svuda, smelo, odluno i bez milosti unitavati nemake okupatore".
Prebegli Srbi ukljueni su u sastav partizanskog odreda "Suvorov" kao Srpska eta. Ubrzo su,
meutim, srpski partizani bili rasporeeni u okolne partizanske beloruske jedinice. Kao srpska
jedinica ostao je samo vod tekih mitraljeza. U odredu "Suvorov" borilo se preko stotinu srpskih
partizana.
U odnosu na itav SSSR, Belorusija je bila primer partizanske borbe protiv okupatora, pa nije
bilo teko dospeti do partizana.
Ne postoji precizna dokumentacija o tome u kojim je sve borbenim jedinicama u Belorusiji i
Ukrajini bilo srpskih partizana, koji su ovamo dovoeni kao "munkai". Najpotpunije podatke
daje istoriar i novinar Stevan Vrgovi u knjizi "Rame uz rame" (Uee Jugoslovena u
partizanskom pokretu u SSSR). Srpski partizani iz Bake i Baranje su se borili u sledeim
vojnim formacijama: brigadama "Za roinu", "Boenko", "Frunze" i Mozirskoj "Aleksandar
Nevski", itomirskoj partizanskoj diviziji "Nikolaj ors"; odredima "Staljin", "Molotov",
"Mstitelj", "erinski", "Buoni", "Suvorov", "apajev" i Tarnopoljskom "Staljin".
Partizani iz Bake i Baranje su u sastavu Mozirske brigade decembra 1943. godine izveli napad
na prugu Ovru-Mozir. Bila je to zamana akcija, jer je bila napadnuta pruga u duini od 30 km.
Posle nekoliko diverzantskih akcija pripadnika Mozirske brigade "Aleksandar Nevski",
poetkom 1944. godine, Crvena armija je oslobodila itav region Mozirja. Do aprila 1944.
godine nastaljene su borbe zajedno sa Crvenom armijom, ali samo do zapadnih granica
Mozirskog rejona.
U brigadi "Boenko" borili su se Srbi iz Bake i Baranje. Ovu jedinicu karakterisalo je stalno
menjanje formacije, to je zavisilo od odreene borbene situacije. Na taj nain ova brigada je bila
operativna jedinica, veoma pokretljiva. U odreenim prilikama delovala je i u okviru operativnih
planova regularnih formacija. U sastav ove brigade jula 1943. godine ukljuilo se pedesetak
Bavana i Baranjaca. Delovala je na podruju od itomira, na jugu, preko Pinska do Bresta, na
severu. Januara 1944. dospela je do Volinske oblasti, da bi februara 1944. godine, posle susreta
sa Crvenom armijom, bila podeljena na dva samostalna partizanska odreda "Podpudrenko" i
"Poljski".
Brigada "Za roinu" dejstvovala je na podruju jugoistone Belorusije izmeu Lojeva, Hojnika,
Reice i Kalinkovia. Njeni odvani mineri esto su prelazili Dnjepar i minirali elezniku prugu
ernigov-Gomelj.
Mnogi Srbi iz Bake i Baranje mobilisani su i kao vojnici; ukljueni su u sastav Hortijeve armije,
koja se borila na Istonom frontu. Najpre su jula 19412. godine regrutovani svi mladii roeni
izmeu 1920. i 1922. godine. Septembra 1941. pozvani su na vojnu slubu. Maja 1942. godine
pozvani su svi rezervni kao i neki aktivni oficiri bive jugoslovenske vojske, a od aprila 1942.
godine i ostali vojni obveznici. Regrutacija i mobilizacija izvrena je od februara do oktobra
1943. kao i 1944. godine. Poto su prikupljani u gradovima Maarske, odatle su upuivani u
Belorusiju u posadne jedinice, da uvaju eleznike pruge Brest-Bereza i Brest-Kobrin-Antipolj-
Pinsk.
Neposredno po dolasku u Belorusiju, nasilno mobilisani Srbi u sastavu Hortijeve armije traili su
mogunost da se prikljue partizanima. Prva prebegavanja zabeleena su novembra 1943. godine
u okolini naselja Pjoski. Posle dvadesetak kilometara peaenja dospeli su u logor partizanskog
odreda koji je nosio naziv "Kalinjin". U prvoj polovini 1944. godine uestvovali su u diverzijama
na podruju Bresta, u zapadnoj Belorusiji.
Krajem 1943. godine, Beloruskim partizanima su prebegli nasilno mobilisani Srbi koji su bili
rasporeeni du pruge od Bresta do Pinska. Ovde su dejstvovali u okviru odreda "Kirov", koji se
ukljuio u redove Crvene armije. Uestvovali su u oslobaanju gradova: Janov, Brest, Pinsk,
Horodec, Antipolj i Kobrin.
Tokom 1944. godine osloboeni su delovi Belorusije, Ukrajine i drugih podruja SSSR-a, a
Crvena armija je nastavljala prodor u Poljsku, Rumuniju, Maarsku i dospela do Jugoslavije.
Uporedo sa ovim aktivnostima, rasformirani su svi partizanski odredi koji su delovali u pozadini
neprijatelja. Najvei broj Jugoslovena - sovjetskih partizana - prebaen je prvo u antifaistiki
logor u Krasnogorsku, a potom, po slobodnom opredeljenju svakog pojedinca, u jugoslovenske
vojne jedinice u SSSR-u, koje su tamo formirane.
Polovinom decembra 1943. godine, u okolini grada Kolomne, 120 km jugoistono od Moskve,
od Jugoslovena koji su se nali na teritoriji SSSR-a formirana je Prva jugoslovenska brigada.
Bila je sastavljena od politikih emigranata i politikih osuenika iz maarskih zatvora, zatim
prisilno mobilisanih, kao i logoraa, zarobljenika i drugih.
Prva jugoslovenska brigada je krajem jula 1944. godine krenula za domovinu. Na putu za
Jugoslaviju, ova brigada se nala privremeno u sastavu Drugog ukrajinskog fronta. Posle uspeno
izvedenih akcija na podruju Moldavije, u oblasti Kiinjeva i Jaa i prodora Crvene armije u
Rumuniju, put prema otadbini bio je otvoren.
Na osnovu nareenja Vrhovne komande narodnooslobodilake vojske Jugoslavije, 6. oktobra
1944. godine Prva jugoslovenska brigada je prela kod Kladova u Srbiju, gde je stavljena pod
komandu 23. udarne divizije, odnosno 14. korpusa NOV Jugoslavije.
Imajui u vidu dobru opremljenost i obuenost boraca, Vrhovna komanda je rasporedila Prvu
jugoslovensku brigadu prema podruju Ibra, odakle su se povlaile nemake jedinice iz Grke.
Ovde je na podruju oko aka dola u sukob sa nemakom divizijom "Princ Eugen". Brigada je
ovde imala velike gubitke. Posle Beogradske operacije borbeni put Prve brigade je nastavljen u
sastavu Pete udarne krajike divizije koja je upuena na Sremski front. Posle proboja Sremskog
fronta aprila 1945. godine, brigada je nastavila ratni pohod prema zapadnim granicama
Jugoslavije. Do kraja rata u sastavu brigade ostala je petina boraca koji su krenuli iz SSSR-a.
Druga jugoslovenska brigada, formirana u SSSR-u decembra 1944. godine, dospela je u
Panevo. Njeni borci su ukljueni u sastav este like divizije i ostali su u njenim redovima do
konanog osloboenja zemlje.
Druga jugoslovenska tenkovska brigada formirana je kod Tule u Rusiji, a sastavljena je od bivih
partizana koji su se borili u Belorusiji i Ukrajini. Brigada je formirana 5. marta 1945 godine.
Poto je dobila nove tenkove, krenula je u Jugoslaviju, uestvujui u proboju Sremskog fronta
aprila 1945. godine.
Na teritoriji Belorusije, u sastavu pedesetak partizanskih jedinica borilo se blizu tri stotine Srba
iz Bake i Baranje, to se moe videti na osnovu spiskova iz nekadanjeg Partijskog muzeja u
Minsku, iako ovim spiskovima nisu bili obuhvaeni svi srpski partizani koji su se borili u sastavu
beloruskih partizanskih jedinica.
Borba protiv zajednikih faistikih neprijatelja uvrstila je prijateljstvo dva slovenska i
pravoslavna naroda - Srba i Belorusa.