1

Dozef R. De arden







EKOLOKA ETIKA
UVOD U EKOLOKU FILOZOFIJU

ETVRTO IZDANJE


Poglavlje 4.
ODGOVORNOST PREMA BUDUIM GENERACIJAMA: ODRIVI
RAZVOJ
(125 159)


S engleskog preveo
Aleksandar Dobrijevi




Slubeni glasnik
Beograd, 2006
2
4. ODGOVORNOST PREMA BUDUIM GENERACIJAMA:
ODRIVI RAZVOJ


DISKUSIJA: Populacija i potronja

Pria se da je svetsko stanovnitvo 12.
oktobra 1999. godine doseglo broj od est
milijardi ljudi, pri emu je trideset pet godina bilo
potrebno da se ono dvostruko uvea. Demografi
procenjuju da je ukupna svetska populacija prvu
milijardu dosegla 1804. godine. Od tada je bilo
potrebno da protekne sto dvadeset tri godine da bi
se dosegao broj od dve milijarde, trideset tri
godine do tri milijarde, ertnaest godina do etiri
milijarde, trinaest godina do pet milijardi, te
priblino dvanaest godina da se dosegne broj od
est miijardi ljudi. Cini se da svetska stopa rasta
pomalo jenjava, nagovetavajui da
sedmomilijarditi ovek nee biti roen do 2015.
godine, osmomilijarditi do 2032. godine, a
devetomlijarditi do 2050. godine.
Ovaj porast stanovnitva ne dogada se po
nekoj nasuminoj stopi diljem sveta. Centri
naseljenosti postaju sve gui. Broj ljudi koji ive
u gradovima za poslednjih etrdeset godina se
udvostruio. Godine 1990. esnaest gradova
brojalo je vie od milion stanovnika. Do 2000.
godine trista dvadeset est gradova brojalo je vie
od milion, a etrnaest gradova vie od deset
miliona ljudi. Porast stanovnitva po viim stopama
dogaa se i u manje razvijenim zemljama. Prema
Ujedinjenim nacijama, zemlje koje se nalaze meu
prvih deset, rangirane prema broju stanovnika u
1998. godini i uporeene sa projektovanim brojem
stanovnika 2050. godine, jesu sledee:



Takva kretanja, i u broju stanovnitva i u
gustini naseijenosti, zajedno sa odgovarajuim
ekolokim optereenjem, vodila su mnoge pisce
zakljuku da se ljudska bia pribliavaju
granicama rasta. U svojoj knjizi iz 1972. godine
Granice rasta Dej Forester, Donela Medouz,
Denis Medouz i Jorgen Renders objavili su
rezultate svog kompjuterskog prikaza zasnovanog
na tada postojeoj populaciji, iskorienim
resursima i ekonomskim kretanjima. Zakljuili su
da e se, ukoliko ta kretanja ostanu nepromenjena,
planeta Zemlja u narednom veku suoiti s
ekolokom i ekonomskom propau. Iako su se
neka kretanja promenila naboije, njihova dvadeset
godina kasnije aurirana knjiga Preko granica
(Beyond Limits) nagovetava da smo, sudei po
broju ljudske populacije, ve premaili neke
ekoloke granice. Na primer, Ujedinjene nacije su
procenile da je 1996. godine bez pristupa istoj
pijaoj vodi ivelo milijardu i sto miliona ljudi,
dve milijarde i devetsto miliona ljudi bilo je lieno
zdravstvenih usluga, a osamsto etrdeset jedan
milion ljudi (estina svetskog stanovnitva te
godine) neuhranjeno.
Poveane efikasnosti u poljoprivredi,
ribolovstvu, rudarstvu i prozvodnji energije
prividno su odobrile korienje resursa da bi se
drao korak s porastom populacije. Kako se
smanjivala upotreba poljoprivrednog zemljita
tako se uveavala proizvodnja hrane.
Prilagoavajui se inflaciji, trina cena fosilnih
goriva ostala je stabilna, dok je cena minerala i
prirodnih resursa pala. Ipak, postoje neki znakovi
optereenja. Ujedinjene nacije procenile su da
svake godine erozija odnosi izmeu pet i sedam
miliona hektara poljoprivrednog zemljita.
Podzemne vode, ukljuujui i vodeni sloj Ogalala
koji lei ispod veeg dela amerikog Srednjeg
zapada, presuuju. Neka od najproduktivnijih
lovita riba u severnom Atlantiku i pacifiim
vodama nalaze se pod opterenjem, a itavoj
populaciji jednorodnih riba i morskih vrsta preti
propast. Ogromna podruja Meksikog zaliva u
blizini delte Misisipija gotovo su liena ivota, a to
je posledica poljoprivrednog i industrijskog
zagaenja koje se taloi na Misisipiju. Nadalje,
premda ekonomska cena prua jednu meru
3
raspoloivosti prirodnih resursa, puki brojevi
prikazuju drukiju sliku. Godine 1999. upotreba
nafte irom sveta iznosila je nekoliko hiljada
barela dnevno. Do 1997. godine ta brojka je
dostigla sedamdeset dva miliona, a 2003. godine
sedamdeset pet miliona barela dnevno. Godine
1990. ukupna upotreba svih metala iznosila je
dvadeset miliona tona godinje. Godine 1997. ta
suma je iznosila milijardu i dvesta miliona tona.
Konano, poveana proizvodnja gasova staklene
bate i razaranje ugljenino-apsorbujuih uma
itavoj planeti preti promenom klime i gbobalnim
zagrevanjem.
Kao i broj stanovnika i gustina
naseljenosti, tako ni samo korienje resursa nije
jednako raspodeljeno diljem planete. Industrijske
zemlje procentualno koriste mnogo vie prirodnih
resursa od manje razvijenih zemalja. Jedna
procena sugerie da Sjedinjene Drave, uz manje
od pet posto svetskog stanovnitva, godinje troe
trideset posto od svojih iskorienih resursa.
Uoptenije govorei, jedna milijarda najbogatijih
ljudi troi osamdeset posto svetskih resursa,
ostavljajui ostalih pet milijardi ljudi da dele
preostalih dvadeset posto. Podaci Svetske banke iz
2003. godine pokazuju da je godinji ukupan iznos
nacionalnog dohotka po glavi stanovnika u
Sjedinjenim Dravama iznosio 37.600 dolara, u
Japanu 34.500 dolara, a u Velikoj Britaniji 28.300
dolara. Dohodak svih dvadeset pet zemalja na dnu
te liste proseno je iznosio 350 dolara, ili jedan
dolar dnevno. Podstaknute takvim siromatvom,
siromanije zemlje u itavom svetu bore se za
ekonomsku stopu rasta koja bi njihovim
graanima omoguila da obezbede pristojan ivot.
Medutim, Amerika geoloka uprava je
1998. godine procenila da bi se, kad bi itav svet
ameriim tempom troio resurse, potronja resursa
po glavi stanovnika estrostruko uveala. Ova
procena ukljuije i sedmostruki porast u potronji
minerala, petostruki porast drvnih proizvoda, i
jedanaestostruki porast u potronji sintetiih
proizvoda.
Pogotovo ekonomije Kine i Indije postaju
sve vie nalik zapadnim potroaim drutvima. Obe
zemije svrstavaju se u svetski najbre razvijajue
ekonomije. Godine 2003. u Kini se broj
automobila popeo na milion i osamsto hiljada,
tempom koji bi svake etiri godine udvostruio
broj automobila u kineskom viasnitvu. Kad bi se
broj automobila u kineskom v1asnitvu ravnao
prema ameriim stopama, u Kini bi 2004. godine
bilo vie automobila nego u itavom svetu. Kad bi
Kina troila naftu po amerikim stopama, to bi
iziskivalo osamdeset miliona barela dnevno, vie
od sedamdeset pet miliona barela, koliko se 2003.
godine irom sveta dnevno proizvodilo. Kina ve
troi onoliko svinjskog mesa po osobi koliko i
Sjedinjene Drave, a poela je i da poveava
potronju govedine i ribe. Kad bi Kina podigla
potronju govedine po ameriim stopama, to bi
iziskivalo trista etrdeset tri miliona tona itarica
svake godine iznos koji je jednak itavoj
amerioj proizvodnji itarica. Kad bi Kina troila
ribu po japanskoj stopi, to bi iziskivalo sto miliona
tona morske hrane godinje iznos koji je jednak
proizvodnji celokupnog svetskog ribarstva.
1



UVOD

Vei deo ranog filozofskog promiljanja o
ekologiji uklapa se u model primenjene etike.
Kako su filozofi dospevali do toga da prepoznaju
ozbiljnost ekolokih izazova, tako su naginjali
tome da se radi rukovodenja okrenu etiim
teorijama i principima. ,,Etika je bila data, bila je
oblast u kojoj su filozofi nezavisno razvijali svoje
teorije i, prema potrebi ili interesu, primenjivali te
teorije na praktinija pitanja. To je podrazumevalo
negativnu i konzervativnu funkciju etike. Uloga
teorije bila je da ocenjuje i analizira probleme, a
manje panje se pridavalo izgraivanju neke
pozitivne ekoloke etike. Taj model je bio
konzervativan u smislu da je primenjivanje
standardnih teorija sluilo ojaavanju filozofskog
status quo-a. Teorije koje su se primenjivale bile
su teorije koje su se aktuelno prihvatale, a njihovo
primenjivanje na nove probleme sluilo je
definisanju tih problema na uobiajene naine.
Vei deo ovog tipa ekoloe etike bio je posveen
analiziranju argumenata za specifine ekoloke
zakljuke i protiv njih.

1
Ovaj primer u raspravi razvijen je uz pomo State of the
World 1999, ed. Lester Brown et. al. (New York:
Norton/Worldwatch Institute, 1999); G. Tyler Miller, Living
in the Environment (Belmont, Calif.: Wadsworth Publishing,
1993); the United Nations Population Information Network
(posebno dokumenti od The Commission on Population and
Development, Thirty-third session, March 27-3 1, 2000
(www.undp.org/popin/unpopcom/33rdsess); Lester Brown,
Eco-Economy (New York: Norton, 2001); i Jasper Becker,
,,The Price of Growth in China, National Geographic, mart
2004, str. 6895.
4
Ovo i naredno poglavlje ispituju na koji
nain interakcija sa ekolokim pitanjima proiruje
te standardne pristupe etici i postavlja etike
izazove koji su se ranije retko kad uzimali u obzir.
Poglavlje 4 se osvre na nain na koji problemi
populacije i potronje postavljaju moralna pitanja o
naim odgovornostima prema buduim
generacijama. Meu filozofima ovo pitanje nije
izazivalo mnogo panje sve do kasnog
devetnaestog veka, kada je standardnu etiku
teoriju usmerilo u nove pravce. Poglavlje 5
razmatra pitanje moralnog dostojanstva i ispituje
rane napore da se standardne etike teorije proire
kako bi obuhvatile nova ekoloka prava i ljudskih
i neljudskih bia. Opet valja rei, filozofi su do
1970. godine retko razmatrali ove teme. Poglavlje
5 takoe detaljno ispituje sistematinije pokuaje
da se moralno dostojanstvo proiri i na ivotinje.


POPULACIJA, POTRONJA I EKOLOKA
ETIKA

Poev od kasnih ezdesetih godina porast
stanovnitva postao je glavni fokus ekoloke
problematike. U bestseleru Pola Erliha iz 1968.
godine Demografska bomba tvrdilo se da je za
rasprostranjeno ekoloko razaranje odgovoran
eksplozivni porast stanovnitva. Neki drugi, kao
Beri Komoner u svojoj knjizi Krug koji se
zatvara iz 1971. godine, tvrdili su da je
potroaki stil ivota industrijskih drutava, pre
nego brojnost populacije per se, za to bio
odgovorniji.
2
Ove debate su rezimirane formulom
koja se u ekolokim raspravama i dalje nairoko
koristi: U = PIT. Ova formula potvrduje tri
osnovne varijable koje utiu na ivotnu sredinu: U
(uticaj na ivotnu sredinu) zavisi od populacije
(P), potronje i izobilja (I) i tehnologije (T).
Na izvesne oigledne naine, povean broj
stanovnitva zaista uveava ekoloku tetu koju
izazivaju ljudska bia. Uvean broj ljudi zahteva
obezbeivanje vie energije, domova, hrane i
zaposlenja, i stvara vie smea, zagaenja, kao i
vei razvoj. Pod uslovom da su ostale stvari

2
Videti klasinu knjigu Pola Erliha, The Population Bomb
(New York: Ballantine, 1968) i noviju The Population
Explosion (New York: Doubleday, 1990). Za dobro poznatu
kritiku shvatanja da porast stanovnitva predstavlja klju
ekolokog pustoenja, videti Barry Commoner, The Closing
Circle (New York: Alfred A. Knopf, 1971).
jednake, to postoji vie ljudi, to e vie ljudi,
tome doprinosei, trpeti zagaenje, troenje
resursa, globalno zagrevanje i slino. ak i sada,
na poetku dvadeset prvog veka, ekoloki
problemi kao to su sua, erozija, irenje gradova,
nestajanje obradivih zemljita i zagaenje stvorili
su deset miliona ,,ekolokih izbeglica, najvee
svetske klase beskunika i ljudi bez zemlje.
3

Ekoloko pustoenje se intenziviralo kada
je ekonomski rast kakav su te uvecavajue
populacije iziskivale obuhvatio i potroaki stil
ivota i ekoloki destruktivne tehnologije. U
industrijskim zemijama, kao to su Sjedinjene
Draave, ekoloka teta je po glavi stanovnika
vea nego u mnogim manje razvijenim zemijama.
Na primer, uz manje od pet posto svetskog
stanovnitva, Sjedinjene Drave koriste trideset tri
posto nepovratne energije i mineralnih resursa
sveta i stvaraju vie od dvadeset posto izduvnih
gasova ugljen-dioksida. to manje razvijene
zemlje vie tee viem standardu ivota (kako bi
ekonomisti rekli) kakav su postigle industrijske
zemije, pretnja po ivotnu sredinu znaajno se
uveava.
4

S obzirom na jasne znakove da se uticaj na
ivotnu sredinu, U, ve pribliava kritinom
stadijumu, etiki izazov se sastoji u
usredsreivanju panje na svaku od ove tri
osnovne varijable: P, I i T. Postoji li neki moralno
poeljan cilj populacije? Ako postoji, kakve su
filozofske osnove za uspostavljanje tog cilja i
kakve bi politike trebalo potpomoi da bi se on
postigao?
5
Da li su ljudska bia obavezna da se

3
Kako je saopteno u: Miller, Environmental Science, str 11.
Miler navodi, bez daljeg upuivanja, Institut Woridwatch
kao izvor tih brojki. Ekoloke izbeglice su ijudi koji su
razmeteni ili izgnani zahvaljujui ekolokim pustoenjima i
opasnostima po ivotnu sredinu.
4
Ibid., str. 1315. Na ova dva problema ovde se ukazuje
kao na ,,prenaseljenost ljudima i potronju usled
prenaseljenosti Za dalji razvoj ovih tvrdnji, videti Anne
Ehrlich and Paul Ehrlich, The Population Explosion (New
York: Doubleday, 1990).
5
Pri ispitivanju odgovornosti prema buduim generacijama,
filozofi ponekad razlikuju dva opita problema: kakve
odgovornosti imamo u odnosu na to da stvaramo ili ne
stvaramo budue generacije? ta, ako ita, dugujemo onim
buduim generacijama za koje pretpostavljamo da e
postojati? Prvi skup problema, koji moemo nazvati
demografskom politikom bavi se pitanjima budue
brojnosti populacije, porasta stanovnitva i upravljanja
stanovnitvom. Drugi skup problema, koji se ponekad
poziva na nau dunost prema potomstvu usredsreuje se
na sadraj i tip sveta koji e budue generacije naslediti od
nas. Ovo je jedna gruba distinkcija po tome to oigledno
postoji preklapanje. Na primer, moralno odgovorne odluke o
5
uzdravaju od toga da imaju decu? Da li ljudi u
industrijskim zemljama sveta isuvie troe? Da li
je nepravedno da najbogatijih esnaest posto
svetskog stanovnitva troi osamdeset posto
svetskih resursa? Da li ljudi u industrijskom svetu
imaju direktne moralne obaveze prema
siromanima u svetu? Da li sadanja generacija
ima odgovornost da sauva resurse za budue
ljude? Da li smo obavezni da izbegavamo
tehnologije kao to je nuklearna energija koja bi
budue generacije mogla dovesti u opasnost?
Ujedinjene nacije su osamdesetih formirale
komisiju za prouavanje pitanja o ekonomskom
razvoju, zatiti ivotne sredine i buduim
generacijama. Dobivi ime po svom
predsedavajuem, norvekoj premijerki Gro
Harlem Bruntland, Bruntland komisija se
usredsredila na dugorone strategije koje bi
nacijama mogle pomoi da postignu ekonomski
razvoj a da se ne ugrozi kapacitet planete u
pogledu opstanka svih oblika ivota. Svoje
zakljuke Bruntland komisija je objavila 1987.
godine u knjizi pod naslovom Naa zajednika
budunost (Our Common Future). Izmeu ostalog,
ova knjiga je nudila neto to je postalo standardna
definicija odrivog razvoja: odriv razvoj jeste
razvoj koji zadovoljava potrebe sadanjice, a da ne
dovodi u pitanje sposobnost buduih generacija da
zadovolje vlastite potrebe. Ovaj izvetaj je
proitan na konferenciji Ujedinjenih nacija o
ekologiji i razvoju u Rio de aneiru 1992. godine,
a koja se esto naziva Samitom o planeti Zemiji.
Poev od ovog izvetaja, pojam odrivosti i

razmnoavanju trebalo bi da uzmu u obzir stanje sveta kakvo
e nai potomci naslediti. Ipak, to je koristan nain da se
urede mnoga etika i filozofska pitanja kakva postavlja opta
tema o naim dunostima prema buduim generacijama.
Koliko ja mogu da utvrdim, razliku izmedu demografske
politike i dunosti prema potomstvu prvi je napravio Jan
Narveson u lanku Future People and Us u: Obligations to
Future Generations, ed. R. I. Sikora and Brian Barry
(Philadelphia: Temple University Press, 1978), str. 3860.
Takode je upotrebljena u: Ernest Partridge, ed.,
Responsibilities to Future Generations (Buffalo, N. Y.:
Prometheus, 1980) i u lanku Mery En Voren, Future
Generations u: And Justice for All, ed. Tom Regan and
Donald VanDeVeer (Totowa, N. J.: Rowman and Allanheld,
1982), str. 7490. Sve te knjige ostaju vrlo korisni izvori za
ove teme. Navedena knjiga Sikore i Berija, zajedno sa
Bejlsovom (Michael Bayles) Ethics and Population
(Cambridge, Mass.: Schenkman, 1976), prevashodno se
usredsreuje na probleme demografske politike. Partridlova
knjiga, zajedno sa knjigom Energy and the Future (Totowa,
N. J.: Rowman and Littlefield, 1983) koju su priredili Daglas
Meklin (Douglas MacLean) i Piter Braun (Peter Brown),
prevashodno se usredsreuje na dunosti prema potomstvu.
odrivog razvoja upravljao je veim delom
svetskog promiljanja o globalnom ekonomskom
rastu i razvoju. U ekolokim krugovima se od tada
uzima kao dato da sadanja generacija ima
dunosti prema buduim generacijama.
No, razmijanja o odgovornostima prema
buduim generacijama mogu naglo postati
zbunjujua. Prvo, svaka rasprava o buduoj srei
ili o pravima ljudi budunosti primorava nas da
razmatramo ko bi mogli biti ti budui ljudi i
kako e oni izgledati. Poto ti ljudi ne postoje i ne
znamo da li e ikada postojati, teko je shvatiti
kako uopte moemo da govorimo o
odgovornostima prema njima. Ipak, o takvim
odgovornostima moramo govoriti ukoliko od
sadanjih generacija treba da zahtevamo da
podnesu znaajne rtve u korist buduih ljudi.
Dakle, prvi filozofski izazov tie se plauzibilnosti
samog pojma posedovanja odgovornosti prema
ljudima koji sada ne postoje i moda nikada nee
postojati. Tek nakon to ustanovimo da smo
odgovorni prema buduim generacijama, moemo
se posvetiti pitanju o prirodi tih odgovornosti.


DA LI SMO ODGOVORNI PREMA
BUDUIM GENERACIJAMA?

Protiv shvatanja da smo odgovorni prema
buduim generacijama ponueno je nekoliko
argumenata. Tri takva glavna argumenta moemo
identifikovati kao: argument iz neznanja,
argument ,,iezavajuih uivalaca i argument
na osnovu vremenske lokacije. Poto
pretpostavka koja lei u osnovi mnogih ekolokih
pitanja, a naroito u ideji odrivosti, glasi da je
smisleno i razumno govoriti o obavezama prema
buduim generacijama, bie korisno da ove
argumente detaljno razmotrimo.
Argument iz neznanja naglaava da malo
znamo o ljudima budunosti
6
. Ne znamo ko e oni
biti, da li e postojati, kako e izgledati, niti kakve
e biti njihove potrebe, elje ili interesi. Poto tako
malo znamo o njima, gotovo da nema smisla

6
Videti Gregory Kavka, The Futurity Problem u: Sikora
and Barry, eds, Obligations to Future Generations, str.
180203, za iscrpnu analizu ovog argumenta. Kavka
navodi tekst Martina Goldinga, Obligations to Future
Generations Monist 56 (1972): 9798, kao interesantnu
varijantu argumenta iz neznanja.
6
specifikovati bilo kakve obaveze koje bismo
prema njima mogli imati.
Meutim, teko je shvatiti zato bismo
izvukli ovaj zakljuak. Zasigurno imamo sasvim
dobru ideju o tome ta e ljudima budunosti biti
potrebno i kakvi e im biti interesi ako treba da
vode prilino dobar ivot. U minimalnom smislu,
to bi podrazumevalo adekvatnu zalihu istog
vazduha i iste vode, umerenu klimu, zatitu od
otrova i bolesti i tako dalje. Na primer, znamo
posledice radijacije i kako ona utie na iva bia.
Takoe znamo da e nuklearni otpad ostati
toksian mnogo hiljada godina. Dakle, sve dok se
ljudska biohemija ne izmeni, izlaganje nuklearnoj
radijaciji predstavljae opasnost za ljudska bia.
Nadalje, ve priznajemo odgovornosti koje
se podudaraju s odgovornostima prema buduim
generacijama. Prema graanskom pravu, ljude
smatramo odgovornima za postupke koji
rezultiraju nenamernim ali predvidivim tetama po
druge. Na primer, zamislimo da se na neije pare
imanja smesti skladite nekog toksinog otpada.
Zamislimo da se nekoliko godina kasnije iz tog
skladita izliju toksini koji truju susedna imanja.
Zamislimo da zagadiva prua odbranu zasnovanu
na argumentu iz neznanja: ,,Nisam znao ko bi
mogao biti povreen, niti sam pouzdano znao da
bi iko mogao biti povreen, a zasigurno nisam
znao da bi ti ijudi mogli da budu naroito
zainteresovani za zdravlje. Kako se moe rei da
sam imao obavezu prema njima? Ba kao u
sluajevima pravnog nehata, u kojima ljude
smatramo odgovornima za nenamerne ali
predvidive i tete koje je mogue izbei, koje e se
dogoditi u budunosti, smisleno je govoriti o
predvidivim ali nepoznatim tetama prema
buduim generacijama.
Drugi argument protiv shvatanja da smo
odgovorni prema buduim generacijama nazvan je
argumentom na osnovu ,,iezavajuih uivalaca
Ova perspektiva tvrdi da ne samo to nismo
odgovorni za to da budue generacije donesemo
na svet, ve je besmisleno ak i govoriti o
moralnim obavezama prema buduim
generacijama
7
. Kraa verzija ove tvrdnje dri do
toga da ne moemo imati nijednu obavezu

7
Za verzije ovog argumenta, videti Derek Parfit, On Doing
the Best for Our Children u: Bayles, ed., Ethics and
Population Policy, str. 100115, i Thomas Schwartz,
Obligations to Posteritc u: Sikora and Barry, eds.,
Obligations to Future Generations, str. 313. Fraza
,,iezavaiui uivaoci potie iz varcovog lanka
Obligations to Posterity: str. 3.
(zasnovanu ili na utilitaristikom principu
,,maksimuma sree ili na deontolokim
dunostima da se potuju prava buduih ljudi) da
neku generaciju donesemo na svet, jer ne postoje
nikakvi odreeni ljudi prema kojima je ta
odgovornost usmerena.
Razmotrimo sledee: godine 1997.
predstavnici sto ezdeset naroda sveta sastali su se
u Kjotu, u Japanu, da razmotre predloge koji bi u
znaajnoj meri ograniili koliinu gasova staklene
bate koji se isputaju u atmosferu. Ova
konferencija je sledila sporazum koji je postignut
na Samitu o planeti Zemiji 1992. godine, a kojim
su se industrijske zemlje zaloile da emisije
gasova staklene bate smanje na nivoe do 1990.
godine. Na konferenciji u Kjotu Sjedinjene Drave
su izloile plan koji ne bi ispunjavao nivoe do
1990. godine, tvrdei da bi znaajno smanjenje
gasova staklene bate imalo katastrofalne
ekonomske posledice.
Mnogi ekolozi su tvrdili da treba da
prihvatimo te kratkorone posledice da bismo
zatitili interese buduih generacija. Mnogi ljudi
su tvrdili da moramo redukovati oslanjanje na
fosilna goriva da bismo svet zatitili od globalnog
zagrevanja u budunosti. Intuitivno bismo mogli
rei da je smanjenje izduvnih gasova staklene
bate moralno poeljna odluka, jer e ljudima koji
su roeni u takvom svetu biti bolje nego to bi im
bilo kad bismo zadrali status quo i nastavili da se
snano oslanjamo na fosilna goriva. Bie im
bolje nego to bi im bilo pretpostavlja da bi isti ti
ljudi postojali kad bismo izabrali alternativu.
Moralna intuicija koja se nalazi u osnovi ove
odluke jeste intuicija da e jedan skup ljudi
budunosti biti ili oteen ili beneficiran naim
odlukama.
No, alternativne politike odluke, pogotovo
one to su znaajne koliko i odluke koje zahtevaju
da se postignu znaajna smanjenja u emisijama
ugljen-dioksida, zasigurno e rezultirati raanjem
drugaiijih ljudi. Prema ovom prigovoru,
postojanje bilo koje osobe zavisi od izuzetnog
broja sluajnosti. (Zamislite sve one dogaaje koji
su vae roditele ili pra-pra-roditelje mogli da
spree da se upoznaju ili da ih navedu da trenutak
vaeg zaea odloe za godinu, mesec, pa ak i za
jedan minut.) Dakle, alternativne politike odluke
rezultirae ne jednim, ve dvama skupovima ljudi
budunosti: oni koji e se roditi ako izaberemo
politiku A i oni koji e se roditi ako izaberemo
politiku B. (Naravno, to pojednostavljuje ovaj
problem. Alternativne politike usvojene u Kjotu
7
bile bi samo jedan od mnogih faktora koji
odreuju ko e se roditi.) Poto grupa koja bi bila
otecena jednim izborom ne bi postojala da nismo
napravili taj izbor, gotovo da nema smisla rei da
bi im bilo bolje da smo napravili drugi izbor
(otuda su oni ,,iezavajui uivaoci). Poto
razliite politike odluke rezultiraju razliitim
buduim generacijama, jednostavno ne postoji
nijedna budua generacija kojoj bi bilo bolje ili
gore na osnovu jedne ii druge odluke.
Razmotrimo sledea dva odgovora na
argument iezavajuih uivalaca. Filozof Aneta
Bajer prosuduje da ima smisla u tvrdnji da nai
postupci mogu nekome prirediti gore stanje ak i
ako, u nekom alternativnom postupku, ta osoba
uopte ne bi postojala. S jedne strane, moemo
priznati znaenje nepravednog ivota, ivota u
kojem osoba moe rei: ,,Bolje bi bilo da se nisam
ni rodio
8
. Moemo zamisliti svet toliko zagaen i
tako bedan u kojem bi stanovnitvo priznalo da bi
njegovim lanovima bilo bolje da uopte nisu
iveli i patili. Nadalje, pojam moralnih prava
prua nam nain da objasnimo gore stanje ak i
kada je alternativa nepostojanje.
Ukoliko priznamo da sva ljudska bia
imaju i da e nastaviti da imaju prava na izvesna
dobra ili na izvesne zatiene interese, onda nai
sadanji postupci mogu naruiti prava ljudi
budunosti. Dakle, ako nastavimo da istovarujemo
ogromne koliine zagaivaa u atmosferu, ljudima
budunosti ne nanosimo tetu time to im
prireujemo gore stanje nego to bismo im
priredili povreujui njihova prava. Odnosno,
izneverili smo nau dunost da tim ljudima, ma
kakvi oni bili, obezbedimo izvestan moralni
minimum. Ti ljudi mogu rei da su oteeni ne
zbog toga to bi njima bilo bolje u nekoj
drugaijoj budunosti, ve zbog toga to su u
budunosti u kakvoj oni postoje nai postupci
ugrozili izvesne njihove sredinje interese (na
primer, zdravlje). U tom smislu, nae obaveze nisu
obaveze prema bilo kojim odreenim ljudima
budunosti, ve prema interesima koje e ti ijudi

8
Annette Baier, For the Sake of Future Generations u:
Earthbound: New Introductory Essays in Environmental
Ethics, ed. Tom Regan (New York: Random House, 1984),
str. 214215. Bajerova ovo uporeuje sa pravnim pojmom
,,nepravednog ivota iz, na primer, sluaja Karlender protiv
bionaunih laboratorija (106 Cal. App. 3d 811 [1980]), u
kojem je kalifornijski sud doneo presudu u korist deteta
roenog sa Tej-Saksovom boleu nakon to je roditeljima
reeno da nisu bili nosioci Tej-Saksovog gena.
imati, ma kakvi oni bili. Ti interesi ne nestaju s
alternativnim odlukama.
Filozof Men En Voren razvila je neto
drugaiji odgovor
9
. Ona pravi razliku izmeu
moguih ljudi, onih ljudi koji bi mogli ali ne
moraju postojati, i buduih ljudi, onih ljudi koji
e u budunosti postojati. Vorenova priznaje da je
apsurdno sugerisati da imamo obaveze prema
pukim moguim ljudima. Poto je broj moguih
ljudi neogranien, takvo shvatanje gotovo je lieno
smisla. Meutim, smisleno moemo uporeivati
sreu ili patnju buduih ljudi. To moemo initi
zato to moemo uporeivati tipove ljudskog
ivota i prepoznati da je paeniki ivot gori od
srenog ivota. Otuda, iako pod alternativnim
odlukama moe ,,ieznuti bilo koji odreeni
potencijalni uivalac, relativna koliina patnje ili
sree ne iezava. Prema ovom shvatanju, nae
obaveze prema buduim generacijama nisu
obaveze prema specifinim moguim ljudima, ve
obaveze da priznamo izvesne minimalne zahteve
morane odgovornosti. Kako Vorenova to shvata:
Neodgovorno je i oholo prema blagostanju
buduih osoba namerno donositi na svet osobe
koje e gotovo sigurno biti nesrene. To je
pogreno jer rezultira nepotrebnom patnjom u
budunosti, patnjom one vrste pojedinaca
(buduih ljudi) koja, iz vanvremenske perspektive
gledano, nije manje stvarna od nas
10
. Dakle,
sledei Bajerovu i Vorenovu, moda je smisleno
govoriti o odgovornostima prema buduim
generacijama. Imamo dobre osnove da verujemo
da nai sadanji postupci mogu biti ogranieni
moralnim obavezama koje dugujemo ljudima
budunosti.
Trei argument koji se protivi sadanjim
odgovornostima prema buduim generacijama
usredsreuje se na vremensku lokaciju buduih
generacija i zakljuuje da ne moemo biti
odgovorni u sadanjosti prema ljudima koji e
postojati tek mnogo godina kasnije. Odgovornost
za nuklearne otpade opet predstavlja koristan
primer za razmiljanje o ovoj tvrdnji.
Riard Silvan i Val Plamvud trae od nas
da zamislimo putovanje meugradskim vozom
prepunim sveta
11
. Pre nego to napusti odreenu
stanicu, na taj voz neki ovek ukrcava paket koji

9
Waren, Future Generations
10
Ibid., str. 154.
11
Richard Sylvan and Val Plumwood, ,,Nuclear Power uU:
Regan and VanDeVeer, eds., And Justice for All, str. 116
138.
8
sadri krajnje toksian i eksplozivan gas. Gas je
spakovan u izvesnu posudu za koju poiljalac zna
da nije jaka i da gas lako moe iscuriti pre nego
to dospe do odredita. On e, zasigurno, iscuriti
ukoliko voz zadesi nesrea ili ako isklizne iz ina,
ili ako neki putnik sluajno ili namerno mea gas,
njime pogreno rukuje ili pokua da ga ukrade.
Sve se to dogaalo u prolosti. Ma kakvo curenje
verovatno e ubiti one ljude koji se nalaze u
njegovoj blizini i naneti ozbiljnu tetu drugima.
Neki, ako ne i svi, putnici znaju za tu posudu i
niko nije dao saglasnost da se gas ukrca na voz.
Ovi pisci sugeriu da bi veina ljudi
energino osudila osobu koja je taj paket ukrcala
na voz. ak i da se taj poiljalac nada i veruje da
se nikakva nesrea nee dogoditi, pa ak i da
poiljalac nije imao nijedno drugo prevozno
sredstvo za slanje tog paketa, niti je sebi mogao
priutiti neku skuplju posudu, tu bismo osobu
osudili za ugroavanje ivota i zdravlja mnogih
ljudi.
Naa politika stvaranja i skladitenja
nuklearnih otpada je, prema Silvanu i Plamvudu,
potpuno slina ovom primeru. Krajnje toksine
otpade eleznicom aljemo u budunost buduim
svetskim populacijama, koje moda broje
etrdeset hiljada generacija, kao putnicima. Krivi
smo za veliku nepravdu stoga to ljude budunosti
izlaemo ozbiljnom riziku samo zato to elimo da
izbegnemo da menjamo svoj udobni potroaki stil
ivota.
Prema Silvanu i Plamvudu:

Poput poiljaoca robe u paraboli s vozom,
savremeno industrijsko drutvo predlae, ne bi li
sebe izvuklo iz zbrke nastale vlastitim stilom
ivota - stvaranjem ekonomije takvom da zavisi od
obilja nepovratne energije koja postoji u
ogranienim zalihama da se trokovi i rizici
ozbiljnog priinjavanja tete prenesu na one koji ne
stiu odgovarajue koristi... Ukoliko na nuklearnu
situaciju primenimo standarde ponaanja i u
savremenom svetu optepriznate moralne porincipe
(u naeli, ako ne tako esto u stvarnosti), nije lako
izbei zakljuak da nuklearni razvoj u velikoj
razmeri povlai za sobom nepravdu u pogledu
budunosti.
12



12
Ibid., 118 119; podvukli Ratlijevi (Richard i Val
Routley)
Samo dva puta izbegavaju ovaj zakljuak:
ili da pokuamo da poreknemo da buduim
generacijama dugujemo bilo kakav obzir, ili
moramo tvrditi da vlastite brige nadvladavaju nae
odgovornosti prema buduim generacijama.
Obino smo sasvim spremni da ljude
smatramo odgovornima za postupke koji e u
nekoj budunosti izazvati tetu. Odgovoran sam za
to to vas trujem, ak i ako se posledice tog
trovanja neko vreme ne vide. Prema tome, vreme
priinjavanja tete nema neku ulogu u utvrivanju
naih odgovornosti.
Otuda, iako shvatanje da je sadanja
generacija odgovorna prema buduim
generacijama pobuuje neke stvarne nedoumice,
ini se da moemo smisleno govoriti o takvim
odgovornostima. Imamo dobar raziog da verujemo
da e ljudi postojati u budunosti i da e nam biti
dovoljno slini da moemo imati dobru ideju o
tome ta iziskuje njihovo blagostanje. Znajui to i
znajui da nai sadanji postupci mogu uticati na
njihovo budue blagostanje, razumno je zakljuiti
da trenutno iva ljudska bia moraju imati
nekakav moralni obzir prema buduim ljudima.
Razmotrimo sada sadraj tih odgovornosti.


TA DUGUJEMO BUDUIM
GENERACIJAMA?

Pod pretpostavkom da se smisleno moe
rei da smo odgovorni prema buduim
generacijama, ta im to dugujemo i kako da
utvrdimo u emu se sastoje te odgovornosti?
Kakva je etika osnova tih odgovornosti? Ovaj
odeljak odgovara na ta pitanja iz perspektive tri
etike tradicije: utilitaristike tradicije, pristupa
koji je zasnovan na pravima i etike staranja.
Kao to smo videli kad smo raspravijali o
poziciji Vorenove, jedan nain da se odgovori na
navedena pitanja sastoji se u usredsreivanju na
minimiziranje nepotrebne patnje. Utilitaristiko i
intuitivno plauzibilno shvatanje sugerisalo bi da u
minimalnom smislu imamo obavezu da umanjimo
patnju buduih generacija, a u najpovoljnijem
smislu obavezu da maksimiziramo njihovu sreu.
Meutim, pokuaj da se blie odredi ta obaveza
vodio je izvesnim problemima.
Da li bi neko mogao na utilitaristikim
osnovama tvrditi da su, iako imamo odgovornosti
9
prema ljudima budunosti, te odgovornosti
nadvladane interesima ljudi koji sada ive?
Zasigurno, ako se bavimo osnovnim interesima
ljudi sadanje generacije na primer, njihovim
ivotnim interesima, zdravljem i slobodom a u
manjoj meri osnovnim interesima buduih ljudi da
ive jedan udoban ivot, bilo bi razumno da
sadanji interesi nadvladaju budue interese. Ali
ta je sa sluajevima u kojima su osnovni interesi
buduih ljudi ugroeni manje vanim sadanjim
interesima? Neki tvrde da sadanji interesi uvek
nadvladavaju budue interese, jer zbog
neizvesnosti potonjih iste moramo da umanjimo.
Ideja umanjivanja interesa
13
ljudi
budunosti ima korene u klasinom utilitarizmu
Deremija Bentama. Bentam je tvrdio da
neizvesna ili daleka zadovoljstva vrede manje od
izvesnih i neposrednih. Ova praksa umanjivanja
buduih interesa savremeni izraz nalazi u
ekonomskom pojmu sniavanja sadanje vrednosti
buduih uplata. Po tom shvatanju, jedan dolar koji
se sada poseduje vredi vie od jednog dolara koji
e se posedovati u nekom buduem vremenu,
poto taj dolar moemo uloiti danas, na njemu
zaraditi, pa tako u toj budunosti imati vie od
jednog dolara. Otuda se budui dolari moraju
,,sniziti da bi bili ekvivalentni sadanjoj
vrednosti. Kao rezultat toga, praksa umanjivanja
buduih interesa uobiajena je u ekonomskim
analizama ekolokih pitanja.
Kao to smo napomenuli u poglavlju 3,
ekonomska analiza predstavlja metodologiju kojoj
zvanina politika pri odluivanju najee
pribegava. Stoga, ono to moe izgledati kao
apstraktna i tajanstvena zamisao zavrava
igranjem znaajne uloge u ekolokoj politici.
Jedna implikacija ove prakse, na primer, mogla bi
od nas zahtevati da maksimiziramo sadanju
vrednost naih resursa koristei ih u sadanjem
trenutku, te da snizimo njihovu vrednost za
potonje generacije. Na taj nain, zapravo,
ispunjavamo svoju odgovornost prema buduim
ljudima, izvlaei u ovom trenutku iz svojih
resursa najvie to moemo
14
.
Dva neposredna razmatranja bacaju
sumnju na logiku umanjivanja interesa. Prvo, ma
koliko bila mala diskontna stopa, svako

13
Umnjivanje interesa =diskontovanje (primedba: SM)
14
Za raspravu o ovom ekonomskom pristupu, videti Colin
Clark, Mathematical Bioeconomics: The Optimal
Management of Renewable Resources (New York: Wiley,
1976).
smanjivanje e budue vrednosti jednog dana
svesti na nita. Najzad, bili bismo obavezni da
kaemo da budui ljudi uopte ne vrede. Drugo,
izgledalo bi da pojedine vrednosti, kao to su
zdravlje i ivot, ni u jednom sluaju ne bi trebalo
umanjivati. Jedan dolar koji bi posedovao moj pra-
pra-unuk moe manje da vredi (u kupovnoj moi)
od jednog dolara koji ja posedujem, ali bilo bi
neobino tvrditi da e ivot mog pra-pra-unuka
(pod pretpostavkom da e moja deca i deca
njihove dece imati decu) biti manje vredan od mog
ivota.
Filozof Meri Vilijams razvila je uverljiv
primer, na utilitaristikim osnovama, protiv
umanjivanja buduih interesa
15
. Vilijamsova tvrdi
da umanjivanje budue vrednosti resursa moe biti
saglasno sa utilitaristikim ciljevima sve dok ti
resursi i u budunosti nastavljaju da proizvode
vrednost. U tom sluaju, maksimiziranje sadanje
vrednosti takoe maksimizira zbir ukupne
vrednosti, poto e u budunosti ti resursi nastaviti
da proizvode vrednost. Meutim, im resursi sa
buduom vrednou budu mogli da se skinu sa
proizvodnje, to se dogaa im sadanje generacije
iscrpu nepovratne resurse (ili iscrpu obnovljive
resurse po cenu niske odrivosti), zbir ukupnog
dobra nije maksimiziran.
Dakle, argument Vilijamsove prua
utilitaristiku osnovu za tip odrivog razvoja
kakav je opisala Bruntland komisija. Sutinska
poenta ovog argumenta, za nae svrhe, jeste
sledea: pri izraunavanju buduih posledica naih
sadanjih ekolokih politika, kreatori politike
imaju sklonost da se oslanjaju na ekonomsku
praksu umanjivanja buduih vrednosti
(isplativosti). Kao to smo videli u poglaviju 3,
etika osnova ovog pristupa jeste jedna verzija
utilitarizma. Medutim, ak i na utilitaristikim
osnovama, umanjivanje drutvenih vrednosti u
ekolokim sluajevima pre osujeuje nego to
doprinosi maksimumu ukupne sree. To se dogaa
zbog toga to su nae tekue politike iscrple do
take gaenja one resurse koji bi proizveli buduu
vrednost. Tvrdnja Vilijamsove glasi da radije nego
da ivimo od kamata od naih ,,ulaganja, suvie
esto troimo svoje uteevine na takav nain da

15
Mary Williams, Discounting versus Maximum
Sustainable Yield u: Sikora and Barry, eds., Obligations to
Future Generations, str. 169185. Jo jedan, optiji prikaz
kritika drutvenog diskontovanja moe se nai u lanku
Dereka Parfita, Energy Policy and the Further Future: The
Social Discount Rate u: MacLean and Brown, eds., Energy
and the Future, str. 3 137.
10
emo, konano, ostati bez uteevina da
realizujemo isplatu kamata.
Njena alternativa je zastupati ekoloku
politiku maksimalno odrive proizvodnje
Odnosno, trebalo bi da nastojimo da
maksimiziramo sadanji prihod od svojih ulaganja
(na primer, od ekolokih i poljoprivrednih
resursa), a da ne ugrozimo sama ulaganja. Trebalo
bi, kako bi ekonomisti rekli, da ivimo od vlastitih
kamata, a ne od vlastitog kapitala. Da upotrebimo
jedan poljoprivredni izraz, trebalo bi da nastojimo
da maksimiziramo proizvodnju svog
poljoprivrednog zemljita na nain koji garantuje
da e to zemljite nastaviti da bude produktivno u
neogranienoj budunosti. Odrive prakse nam
omoguuju da maksimiziramo ukupno blagostanje
u neogranienoj budunosti, to je, jasno je,
optimalan utiitaristiki ishod. Umanjujui budue
vrednosti, odve olako dozvoljavamo sadanjoj
generaciji da troi, kako svoj kapital tako i svoje
kamate, a time ne postiemo dugoronu optimalnu
sreu.
Drugi problem u vezi sa utilitaristikim
opisima nae odgovornosti prema buduim
ljudima mnogo je tee savladati. Pretpostavimo da
smo usvojili utilitaristiko shvatanje, te tvrdimo da
imamo odgovornost da maksimiziramo sreu
buduih generacija. Da li bi ta maksimalna srea
trebalo da nas obavee da uveamo zbir ukupne ili
prosene sree?
16
Ako svoje brige ograniimo na
sadanjicu, ova razlika nije toliko vana za
utilitarizam, jer - u odnosu na konstantnu brojnost
populacije - ukupna i prosena srea vrede isto.
Meutim, im prepoznamo da se jedna od naih
odluka u vezi sa buduim generacijama tie broja
postojeih ljudi u budunosti, uviamo da je
razlika izmeu ukupne i prosene sree veoma
vana.
Na primer, pretpostavimo da smo izabrali
shvatanje ukupne sree i prihvatili ekoloke
politike koje tee uveanju ukupne budude sree.
Jedna implikacija ovog shvatanja moe nas
potpuno obavezivati na uveavanje budue
brojnosti populacije. ini se da nas to obavezuje
na ono to je Derek Parfit nazvao ,,protivrenim
zakljukom
17
. Sve dok se uveava ukupna
svetska srea, treba da stvaramo to je mogue vie
ljudi. Na taj nain bismo mogli biti obavezni da
stvorimo svet sa milijardama i milijardama
delimino srenih ijudi pre nego svet sa mnogo

16
Kavka, The Futurity Problem, str. 186203.
17
Parfit, ,,On Doing the Best str. 100.
manjim brojem mnogo srenijih ljudi. (Ili
pretpostavimo da smo se obavezali na svet u
kojem je ukupna patnja minimizirana. Da li bi
takav budui svet mogao biti lien ljudskih bia?
Da li bi nas to shvatanje obavezivalo na
uzdravanje od pravljenja dece?)
Alternativa ukupne sree ne izgleda
privlano. ini se da nas ona obavezuje na
rtvovanje sree pojedinih ljudi budunosti zarad
apstraktne zamisli nekakvog zbira ukupne sree.
Da li je dozvoljeno donositi na svet bezbroj ljudi
koji e patiti, sve dok se ukupna koliina svetske
sree uveava?
S druge strane, shvatanje prosene sree
takoe bi nas moglo voditi putem propasti do
odreenog protivrenog zakljuka. Moglo bi se
tvrditi da demografska politika, zbog toga to ce
ljudi koji ive u osiromaenim, neindustrijskim
zemljama stvoriti budue generacije koje
verovatno ne bi uveale prosenu sreu, treba da
ogranii reproduktivnu slobodu svetski
siromanih. Zemlje s relativno visokim ivotnim
standardima, koje raspolau obilnom i
pristupanom hranom, zdravstvenom negom,
obrazovanjem, resursima i energijom, imale bi
moralni zahtev na reproduktivno prvenstvo. Od
onih zemalja u kojima su ivotni izgledi neke
osobe relativno niski (pa ak i da su umereno
sreni) trebalo bi zahtevati niu stopu raanja.
Izgleda da to podrazumeva davanje minimalnog,
ali nepravednog prvenstva status quo-u. Bogati
dobijaju bogatije, a siromani dobijaju
kontracepciju.
ini se da bi zastupnici shvatanja prosene
sree morali rei neto vie o raspodeli i sree i
resursa koji su neophodni da se srea ostvari.
Treba imati u vidu da ovaj problem predstavlja
verziju pravedne kritike usmerene protiv
utilitarizma u poglaviju 2. Ova kritika, zajedno sa
problemima zapostavljanja ivota buduih ljudi,
nagovetava da e deontoloki i na pravima
zasnovan opis odgovornosti prema buduim
ljudima biti onaj koji moda vie zadovoljava.
Kao to smo videli, umanjivanje interesa
buduih ljudi dozvoljava da nai interesi za
udobnim stilom ivota nadvladaju njihove ivotne
i zdravstvene interese. Obino bismo smatrali da
ivot i zdravlje jesu prava koja bi trebalo da
predstavljaju adut naspram pukog komfora.
Filozofi koji ozbiljno shvataju prava buduih
generacija (ili nae obaveze prema njima) poriu
da moemo nadvladati sredinje interese buduih
11
ljudi
18
. Izazov kakav predstavija distributivno
shvatanje u odnosu na shvatanja o ukupnoj i
prosenoj srei takoe sugerie da povreujemo
prava buduih ljudi na jednak tretman i jednaku
ansu. Prema tome, postavija se pitanje: ,,Moe li
se za budue generacije rei da imaju prava i, ako
je tako, kakva prava one imaju (ili bi ih imale)?
Da li je smisleno rei da budue generacije
imaju prava u ovom trenutku? Ako smo skloni
tome da prava smatramo nekom vrstom osobine
koja pripada ljudima, a u svetu postoji da bi bila
otkrivena, teko je zakljuiti kako bi se ta tvrdnja
mogla braniti. Ako vlasnici prava ne postoje, kako
bi oni mogli imati prava? No, ako o pravima
razmiljamo shodno njihovoj funkciji, davanje
prava buduim generacijama postaje loginije.
Prava funkcioniu tako to ograniavaju ponaanje
drugih ljudi. Moja prava ograniavaju vae
ponaanje tako to vam nameu izvesne obaveze.
Prava ograniavaju ponaanje da bi zatitila
izvesne osnovne interese vlasnika prava.
No, ini se da bi pokuaj da se specifikuju
prava buduih ljudi naiao na ozbiljne tekoe.
Iskoristimo primer ouvanih resursa. Po definiciji,
svaka upotreba nepovratnih resursa znai da e oni
drugima u manjoj meri biti dostupni za upotrebu.
Ali, ako su sadanje generacije dune da ih
ouvaju iz potovanja prema pravima bliskih
buduih generacija, zar one ne treba da ih ouvaju
iz potovanja prema pravima jo daljih buduih
generacija? Ako bliska budunost ima pravo da
koristi te resurse, zato ga mi ne bismo imali?
Filozof Brajan Beri daje interesantan
odgovor na ove probleme
19
. Berijeva pozicija jeste
takva da sadanjim generacijama doputa da
nastave s korienjem nepovratnih resursa, ak i
ako to znai stavijanje buduih generacija u
relativno nepovoljan poloaj, sve dok
obeteujemo one ljude koje smo doveli do tog
nepovoljnog poloaja. Beri smatra da pravda, u
minimalnom smislu, zahteva jednak tretman. Kada

18
Kvalifikacija u zagradi je nuna, poto neki filozofi tvrde
da, iako nema smisla pripisivati prava ljudima koji ne
postoje, ipak ima smisla rei da mi imamo obaveze prema
budunosti. Videti radove: Richard DeGeorge, ,,The
Environment, Rights, and Future Generations, str. 157
166, i Ruth Mackim, Can Future Generations Be Said to
Have Rights?, str. 151156, u: Partridge, ed.,
Responsibilities to Future Generations.
19
Brian Barry, Intergenerational Justice in Energy Policy,
u: MacLean and Brown, eds., Energy and the Future, str.
1530.
koristimo nepovratne resurse, budue generacije
liavamo jednake anse na korienje tih resursa.
Pravda zahteva da liavanje jednakosti
bude obeteeno. Buduim generacijama ne
moemo nadoknaditi nestanak resursa tako to
bismo im iste vratili, ali im moemo nadoknaditi
gubitak onih ansi i izbora koje ti resursi iziskuju.
Sredinji ljudski interes ne nalazi se u samim
resursima (na primer, u nafti, plinu ili uglju), ve u
onim vrednostima u koje ulaemo energetske
resurse. Prirodna bogatstva koristimo da bismo
stvorili dobra i usluge koji su nam potrebni. Beri
kae da je gubitak jednake anse na korienje tih
dobara (gubitak tog ,,produktivnog kapaciteta) taj
koji zahteva nadoknadu.
Sada se moemo obraunati s onim to
pravda prema buduim generacijama zahteva. to
se tie prirodnih bogatstava, troenje bi trebalo
nadoknaditi tako da potonjim generacijama ne bi
trebalo ostaviti gore stanje (u terminima
produktivnog kapaciteta) od onog u kakvom bi
bile bez troenja
20
. Interesantno je da se takav
zakljuak blisko podudara sa utilitaristikim
zakljucima o maksimalno odrivoj proizvodnji
kakvu je branila Meri Vilijams, i blisko se slae sa
odgovornou prema budunosti kakvu je
zastupala Bruntland komisija. Naa odgovornost
prema ljudima budunosti ne sastoji se u tome da
im obezbedimo specifina dobra ili resurse, ve
pre da im pruimo jednake i pravine anse.
Budui ljudi trebalo bi da imaju istu onu ansu
kakvu smo imali mi u voenju zdravog, srenog i
zadovoljavajueg ivota. Osnovni interesi buduih
ljudi u moralnom smislu nisu ni vie ni manje
vani od naih osnovnih interesa.
Beri priznaje da su u specifikaciju onoga
to bi bilo potrebno da se neutralizuje gubitak
produktivnog kapaciteta umeane mnoge praktine
tekoe. Ipak, neke implikacije moemo izvui.
Poto su resursi koje koristimo relativno dostupni,
buduim generacijama dugujemo kapitalna i
tehnoloka ulaganja koja e isplatiti budue
dividende shodno njihovoj moi da otkriju i
ekstrahuju prirodna bogatstva. Isto tako je mogue
da im dugujemo ulaganje u istraivanje i razvoj
alternativnih energetskih izvora i odrive
poljoprivrede. ini se da bi bilo razumno rei da
im dugujemo i onoliko veliko naslee prirodnih
bogatstava koliko je to praktino izvodljivo.
Troenje bilo kog resursa naroito predstavija

20
Ibid., 23.
12
neosetljivo krenje njihovog prava na jednaku
ansu.
Kakvi bi se jo zakljuci mogli izvui iz
ove rasprave o naim odgovornostima prema
buduim generacijama? Ja nudim tri zakljuka.
Prvo, duni smo da uloimo iskren i ozbiljan
napor da razvijemo alternativne energetske izvore.
Postoje stvarni rizici od neprekidnog oslanjanja na
fosilna goriva i nuklearnu energiju. Opravdano
moemo predvideti opasnosti koje slede iz
oslanjanja na te energetske izvore, a u naoj je
moi da ih minimiziramo. Proputanje da
preduzmemo korake kako bismo te opasnosti
izbegli jednako je grubom nemaru.
Drugo, duni smo da ouvamo resurse.
Sudei po sadanjem tempu, poznate rezerve
fosilnih goriva i uranijuma istroiemo za dvesta
godina. Troenje tih resursa, pogotovo kada
poznate tehnologije mogu toliko poveati
efikasnost da ih moemo ouvati bez znaajnog
rtvovanja udobnosti, ljude budunosti liava
pravine anse da dostignu stil ivota koji je
srazmeran naem. Princip ekoefikasnosti
predstavlja dobru polaznu taku za ouvanje.
Konano, buduim ljudima dugujemo
razumnu ansu za sreu. Planeta Zemlja ne moe
nastaviti da prua oslonac demografskoj
eksploziji. Rast populacije moramo ograniiti tako
da na svet ne donosimo ljude koji e imati male
anse da vode minimalno pristojan ivot. Pored
toga, moramo priznati da je siromatvo glavni
faktor koji u isti mah i pogorava i podstie
hiperpopulaciju.
Stoga se ini da bi budue generacije imale
snane pretenzije na nae korienje raznih resursa
koji su od sutinske vanosti za njihovo
blagostanje. istoa vazduha i vode, stabilna
atmosfera i klima, plodna poljoprivredna
zemljita, te ista i dostupna energija sve to je
na oigledne naine vezano za sredinje interese
ljudi budunosti. Ali, ta je sa drugim, manje
sutinskim resursima? Da li budue generacije
imaju pravo na nerazvijene obale, oblasti divljine,
movarna zemljita i podnoja planina? Da li smo
duni da radi buduih generacija zatitimo
ivotinjske i biljne vrste? Da li je zatita tih
resursa srodnija postupanju iz milosra nego
postupanju iz dunosti? Da li budue generacije
imaju pravo na takve resurse?
Moemo razumeti da bi budue generacije
poput nas mogle da uivaju takve resurse. No,
opet, moda i ne bi mogle. Ovo pitanje postaje jo
tee im priznamo da ono to e budue generacije
uivati, ili to e eleti, uglavnom zavisi od tipa
sveta kakav e naslediti od nas. Da li e im svet
bez plavog kita nedostajati? Da li e budue
generacije koje nikad nisu upoznale oblasti
divljine, tropske kine ume ili grizlija mariti za
takve stvari? Da li nam nedostaje ptica dodo?
Golub pismonoa? Da li bi nam zaista nedostajala
riba-pu ili kaiifornijski kondor?
Moemo izneti nekoliko argumenata u
prilog tome da smo duni da zatitimo oblasti
divijine i biljne i ivotinjske vrste. Mogli bismo
tvrditi da bioloki diverzitet kakav se titi u oblasti
divljine, a predstavljaju ga biljne i ivotinjske
vrste, ima potencijal da ljudskim biima bude od
veoma velike koristi. Poljoprivredni i medicinski
potencijal biolokog diverziteta prua snane i
razborite razloge za njegovu zatitu.
Kao to emo videti u poglavijima koja
slede, nekolicina filozofa je tvrdila da bi ivotinje,
biljke i eko-sistemi trebalo da budu direktni
uivaoci naih odgovornosti. Prema ovom
shvatanju, trebalo bi da ih zatitimo radi njih
samih. Meutim, pre nego to se okrenemo ovim
pitanjima, razmotrimo jednu odbranu zatite koja
nema nikakve veze sa razboritou ili linim
interesom. Ta odbrana tvrdi da bismo takva
prirodna bogatstva trebalo da zatitimo zbog toga
to se staramo o buduim generacijama. Staramo
se za to kakav e tip ljudi oni postati i verujemo da
je ivot u svetu u kojem su oblasti divijine i retke
vrste zatiene bolji, bogatiji ivot od njemu
suprotnog.
Ova pozicija nas vraa na raspravu o etici
vrline iz poglavija 2. U etikoj tradiciji Aristotela i
Tome Akvinskog vrline predstavljaju one
karakterne osobine koje obrazuju jedan dobar i
smislen ljudski ivot. Etika vrline se ne pita kako
bi trebalo da postupam? ve kakav bi tip osobe
trebalo da budem? Na vrlinama zasnovan pristup
odgovornosti prema buduim ljudima se ne pita
kakva su njihova prava?, ve ,,kakav tip ljudi
oni treba da budu? i koji je tip sveta za njih
dobar da u njemu ive i da proive?.
Razmotrimo kako bi roditelji mogli da
razmiljaju o odgovornostima prema vlastitoj deci.
Jedan deo dobrog roditeljstva podrazumeva
pruanje onih stvari koje deca iziskuju i ele. Te
odgovornosti se podudaraju sa upravo opisanim
utilitaristikim i na pravima zasnovanim
pristupima. Budue generacije su sline naoj
deci, te bi nae resurse trebalo da koristimo
13
tedljivo da bi one imale razumnu ansu da steknu
ono to im je potrebno i to ele. No, drugi deo
odgovornog roditeljstva podrazumeva nastojanje
da se oblikuju i razviju prikladne elje, kako deca
ne bi stekla jedino to to ele, ve da imaju i elju
da ele dobre i prikladne vrste stvari. Ovaj deo
roditeljstva obuhvata moralno vaspitanje i moralni
razvoj i umnogome se podudara s Aristotelovim
naglaavanjem vrlina u vidu negovanja
odgovarajuih navika karakternih osobina. Ako
nam je stalo do buduih ljudi, trebalo bi da
vodimo rauna o tipu ivota kakav bi oni mogli
voditi i o tipu ljudi kakav bi oni mogli postati.
Ali, moemo li mariti za ljude koji ne
postoje? Moe li nam naa briga za interese
buduih ljudi za tip ivota sa kakvim e se oni
suoavati i za tip ljudi kakav e postati pruiti
raziog za sadanje ponaanje? Moe li to pruiti
razlog koji je u stanju da nadvlada nae line
interese? Izraeno na ovaj nain, ini se da bi bilo
lako odgovoriti na ovo pitanje. Snano obrazloeni
empirijski dokazi sugeriu da su ljudi esto
motivisani da delaju iz brige za interese ljudi
budunosti. Na politikom nivou, odluke da se
zatite oblasti divijine, da se osnuju nacionalni i
dravni parkovi, da se zatite ume i obale, da se
izgrade muzeji i biblioteke, te da se finansira
istraivanje i razvoj u medicini, industriji i
nacionalnoj odbrani imaju smisla jedino ako
priznamo da e uivaoci tih odluka biti jo
neroene generacije. Na privatnom nivou, odluke
da se osnuju dobrotvorne i obrazovne zadubine,
te da se finansiraju umetnike, kulturne i
drutvene organizacije takoe izgledaju oigledno
motivisane, makar delimice, brigom da se ljudima
budunosti obezbedi pristojan i human svet. Na
linom nivou, odluka tako jednostavna kao to je
zasaivanje hrasta (jedne od bezbroj vrsta biljaka
koje se razvijaju kroz dug period) sugerie da su
pojedinci motivisani brigom za daleku budunost.
Meutim, nasuprot ovim empirijskim
dokazima lei snana filozofska tradicija koja dri
do toga da ljudska bia motivie jedino lini
interes. Ovo shvatanje, koje se naziva psiholokim
egoizmom, povezano je sa tradicijom miljenja
koja see od grkih sofista preko Hobsa do
savremene ekonomije. Ova filozofska tradicija
smatra da racionalni ljudi delaju samo kada veruju
da je takvo injenje u njihovom linom interesu.
(Setimo se ekonomista pomenutih u poglavlju 3
koji sugeriu da bi alternativa zahtevala da se
prekraja ljudska priroda.)
Naravno, ova tradicija ne porie da ljudi
delaju na naine koji koriste drugima ili pokazuju
brigu za njih. Ona ne tvrdi da su svi ljudi usko
sebini. Ona tvrdi samo to da na osnovni razlog
za postupanje u korist drugih lei u linom
interesu. Prema ovom shvatanju, drugima
pomaem zato to u od toga zauzvrat imati
koristi. Kada poklanjamo u dobrotvorne svrhe ili
prilaemo neto potomstvu, traimo uvaavanje,
status ili poresku olakicu koja sledi iz takvih
darovanja. Dakie, egoizam po ugovornom modelu
tumai altruizam ili prijateljstvo: Uiniu ti
uslugu ako mi uini uslugu. Prema tome, poto
ljudi iz daleke budunosti ne mogu da uine nita
to bi posluilo mom linom interesu, gotovo da
nema smisla govoriti o staranju za budue ljude.
Potomstvo za mene nikada nita nije uinilo.
No, ovo zasigurno predstavlja nepotpuno
razumevanje staranja za druge. Ako otkrijemo da
neko za nas brine samo zbog toga to je takvo
injenje u linom interesu te osobe, opravdano
emo poricati stvarno postojanje bilo kakvog
staranja. ini se da staranje o drugima pre
iskljuuje lini interes, nego to predstavlja jedan
njegov oblik. Staranje zahteva da, to je vie
mogue, zauzmemo taku gledita drugog.
U pronicljivoj analizi uloge staranja u etici
i obrazovanju, filozof Nel Nodings sugerie da je
razumevanje realnosti drugog, to je mogue
dublje uivljavanje u ono to on osea, sutinski
deo staranja sa take gledita onoga koji se stara.
Jer, ako prihvatim realnost drugog kao mogunost
i ponem da oseam njegovu realnost, osetiu da
se i ja moram ponaati u skladu s tim; odnosno,
primoran sam da se ponaam kao da to ne inim u
svoje ime, ve u ime drugog
21
.
Starati se o drugome znai zauzeti taku
gledita drugog. To ne znai pitati se ta bih ja
radio kad bih se nalazio u toj poziciji?, ve,
onoliko koliko je to mogue, pitati se ta bi za tu
osobu, iz njene perspektive gledano, bilo
najbolje?. Kao to Nodings kae: Kada je moje
staranje usmereno na iva bia, moram uzeti u
obzir njihove prirode, naine ivljenja, potrebe i
elje. I premda to nikada ne mogu u potpunosti
ostvariti, pokuavam da razumem realnost tog
drugog
22
. Dakle, pitanje da li se moemo starati o
buduim generacijama jeste pitanje da li svet

21
Nel Noddings, Caring: A Feminine Approach to Ethics
and Moral Education (Berkeley: University of California
Press, 1984), str. 16.
22
Ibid., 14.
14
moemo sagledati iz njihove perspektive. Da li
vlastite interese, potrebe i elje moemo zameniti
interesima, potrebama i eljama ljudi budunosti?
Na prvi pogled, izgleda da bismo mogli.
ini se da su prijateljstvo i roditeljstvo dve
najoiglednije i najee situacije u kojima ljudi
zauzdavaju svoje line interese radi interesa
drugih. Kad ne bi bilo mogue biti motivisan
interesima drugih, ne bi mogli da postoje ni
prijateljstvo ni roditeljstvo. Racionalni egoizam
kako ga moemo nazvati, uinio bi vernost,
ljubav, rtvovanje, potenje i itav niz drugih
vrlina i stavova racionalno nemoguim.
Meutim, prijatelji i deca su stvarni ljudi
koji imaju stvarne interese i potrebe. Budui ljudi
ne postoje, i moda to jeste relevantna razlika. Ali
zato bi to bilo vano? Moda bismo mogli tvrditi
da bismo se mogli starati samo za one ljude, i
zauzeti njihovu taku gledita, koji su stvarno ivi.
Ipak, ini se da se mnogi ljudi revnosno staraju o
svojim precima (u drugim kulturama to je moda
jo uobiajenije). Izgleda da su ljudi u stanju da se
ponaaju na naine koji bi njihove pretke uinili
ponosnim, koji slave svoje pretke, pokazuju
potovanje prema njima i odaju im poast.
Moda bismo, umesto toga, tvrdili da,
stoga to e interesi i elje ljudi budunosti
delimino zavisiti od tipa sveta kakav od nas
nasleuju, nemamo nijedan nain da unapred
znamo kakvi e biti ti interesi i te elje. Ali, ako to
ne znamo, svet ne moemo sagledavati iz njihove
perspektive, pa bismo stoga nali da je nemogue
biti motivisan njihovim interesima i eljama. O
njima se ne moemo starati, jer ne moemo znati
ta bi se to ubrajalo u njihovu korist.
Meutim, ova argumentacija ne moe da
razume istinsku prirodu motivacije da se zatite
resursi od nesutinske vanosti za budue ljude.
Oblasti divljine ili ugroene vrste ne nastojimo da
zatitimo zato to verujemo da e ljudi eleti te
stvari u budunosti. Ovaj prigovor je ispravan po
tome to dri da, kad ne bi znali za te stvari, ljudi
budunosti ih ne bi ni eleli (niti bi im one
nedostajale). Ali, motivacija da se prua zatita
radi budunosti ne poiva na sadraju tih elja.
Ona zavisi od naeg suda da je ivot voen s
mogunou poznavanja i eljenja tih stvari puniji
i smisleniji od ivota voenog bez toga.
Moemo izneti jedan paralelan argument
koristei primer slavnih umetnikih dela. Na
primer, ako ne uspemo da sauvamo nijednu
renesansnu sliku i za budue generacije, ako ne
sauvamo nijedan zapis o toj umetnosti, izvesno je
da one ne mogu rei da im ta umetnost nedostaje.
Ako budue generacije ne bi nita znale o tom
slikarstvu, ne bi mogle ni da osete njegov gubitak.
No, njihovi ivoti bi tim gubitkom ipak bili
osiromaeni. Naa briga u pogledu toga nae
staranje da oni ne ive osiromaenim ivotom
jeste to to nas motivie da sauvamo za
budunost velika umetnika dela.
Dakle, ini se da je smisleno starati se o
buduim ljudima. U meri u kojoj sebe moemo
zamisliti u njihovim pozicijama, moemo
prepoznati da bi takvom ivotu mnogo ta
nedostajalo kad ne bi poznavao divljinu ili bogatu
sloenost biolokog diverziteta. Moemo se starati
o tipu ljudi kakvim e budue generacije postati i
o tipovima ivota kakve e voditi. To staranje nas,
sugeriem, motivie i moe nas motivisati da
delamo.
Da rezimiramo: moe se navesti ubedljiv
primer da imamo moralnu odgovornost prema
buduim generacijama. Iz potovanja prema
njihovim pravima, duni smo da im pruimo
ansu, koja je jednaka naoj sopstvenoj, da vode
zdrav i srean ivot. Razmiljajui o njihovoj
buduoj srei, duni smo da im obezbedimo resurse
koji e im biti potrebni da bi vodili srean ivot.
Zato to se staramo o njima, duni smo da
zatitimo ona prirodna i kulturna bogatstva koja e
njihove ivote uiniti smislenim.


POTRONJA I ODRIV RAZVOJ

U vezi s ovom raspravom o moralnom
statusu buduih generacija trebalo bi da se vratimo
pitanjima koja su implicitno sadrana u formuli U
= PIT. Da li sadanja populacija, potroaki
obrasci i tehnologije imaju takav uticaj da kre
odgovornosti kakve imamo prema buduim
generacijama?
Moglo bi biti korisno, u vidu misaone
vebe, praviti otre distinkcije i tvrditi da je ili
populacija ili potronja pravi glavni uzrok
ekolokog razaranja. No, zasigurno je istina da su i
jedna i druga odgovorne. U razliitim stepenima i
u razliitim okolnostima, i jedna i druga sutinski
doprinose ekolokoj nevolji. I uveana populacija i
poveana potronja resursa e za svaki postojei
ogranieni eko-sistem predstavljati optereenje u
15
pogledu sposobnosti tog sistema da odrava ivot
na dui period.
Ipak, u bliskoj budunosti ne moemo
oekivati nita drugo sem uveanja svetske
populacije. Iako stopa rasta globalne populacije
moe da se uspori, ukupan broj globalne
populacije nastavlja da se poveava i poveavae se
u predvidivoj budunosti. ak i po znatno
smanjenoj stopi rasta od jedan posto (stopa rasta
populacije tokom sredine devedesetih bila je
priblino 1,7 posto), svetska populacija e se za
sedamdeset godina udvostruiti. Razmatranja nalik
na ova mnoge ljude su navela da se usredsrede na
preostale varijable u formuli U = PIT na
potroake obrasce i tehnologiju.
Mnogi ekolozi veliaju ideju odrivog
razvoja kao deskriptivni i normativni okvir za
razumevanje odgovarajueg stila ivota sadanjih
generacija. Model odrivog razvoja nas podsea
da je ekonomija jedan podskup u eko-sferi i da je
ograniena produktivnim kapacitetom te eko-sfere.
Ukoliko brojnost populacije ili ekonomski rast i
potronja postanu suvie veliki, eko-sfera nee biti
u stanju da podnese ljudski ivot. Iz ove
perspektive gledano, jedina odbranjiva zvanina
politika jeste politika koja tei optimalnom nivou i
populacije i ekonomske aktivnosti. Na dui period,
odriv razvoj zahteva demografske politike koje
tee stabilnoj brojnosti populacije. Na krai
period, odriv razvoj e zahtevati udaljavanje od
potroakih obrazaca modernih industrijskih
drutava. Odriv razvoj tei najproduktivnijem i
najefikasnijem korienju resursa koje je u skladu
sa kapacitetom eko-sfere ove planete da prua
konsistentnu, stabilnu i dugoronu produktivnost.
Poslednjih decenija pojavila se alternativa
klasinoj, na tritu zasnovanoj ekonomiji.
Odriva ekonomija, koja se jo naziva ekolokom
ekonomijom, predlae jedan drugaiji nain
razmiljanja o ekonomiji u svetlu naih sadanjih
ekolokih izazova i oiglednog neuspeha klasine
trine ekonomije da se suoi s tim izazovima.
Ekonomista Herman Deli moda je
najpoznatiji pobornik odrive ekonomije. Prema
Deliju, razlika izmeu razvoja i rasta nalazi se u
sreditu odrive ekonomije.

Rasti znai prirodno porasti u veliini uz pomo
dodatne materije kroz asimilaciju ili srastanje.
Razviti se znai proiriti ili ostvariti potencijale;
postepeno dovoditi do punijeg, veeg ili boljeg
stanja. Kada neto raste, ono postaje krupnije.
Kada se neto razvija, ono postaje drugaije. Eko-
sistem nae planete se razvija (evoluira), ali ne
raste. Njegov podsistem, ekonomija, mora konano
prestati da raste, ali moe nastaviti da se razvija.
Termin odriv razvoj je, otuda, za ekonomiju
smislen, ali samo ako se razume kao razvoj bez
rasta
23
.

Odriva ekonomija moe se shvatiti kao
suprotstavljena tradicionalnoj trinoj ekonomiji.
Tradicionalni model upuuje dva fundamentalna
pitanja: kako resurse podeliti (pitanje o
proizvodnji) i kako na taj nain stvorena dobra i
usluge raspodeliti (pitanje o distribuciji)? Na prvo
pitanje trina ekonomija odgoara u terminima
cena; resurse treba podeliti na one upotrebe za
koje su korisnici spremni najvie da plate. Na
pitanje o distribuciji takoe se odgovara u trinim
terminima; dobra i usluge trebalo bi raspodeliti
shodno potroakom zahtevu, pri emu oni koji su
spremni da plate najvie dobijaju proizvode.
Odriva ekonomija dodaje treu dimenziju
ekonomskoj analizi. Pored podele i raspodele,
odriva ekonomija se bavi i brzinom kojom resursi
prolaze kroz tu ekonomiju. Najpre moramo
prepoznati da svi inioci koji ulaze u proizvodnju
prirodna bogatstva, kapital i rad u stvari
potiu iz produktivnog kapaciteta nae planete. U
svetlu toga, itav klasini model pokazae se
nestabilnim ukoliko resursi prou kroz taj sistem
brzinom koja prekorauje produktivni kapacitet
ove planete ili premauje njen kapacitet da
apsorbuje otpade i nusprodukte te proizvodnje.
Dakie, potrebno je da razvijemo
ekonomski sistem koji resurse koristi samo
jednom podnosivom brzinom kroz dug period i
koji reciklira i ponovo upotrebljava i nusprodukte
tog proizvodnog procesa i same proizvode.
Potrebno je da kolo i obrazac tog ekonomskog
sistema zatvorimo pre po modelu cirkularnog eko-
sistema nego po linearnom modelu klasine
ekonomije.
Ovaj alternativni model imao bi znaajne
drutvene, ekonomske i komercijalne implikacije.
Potroaki zahtevi vie ne bi predstavljali
nadvladavajui faktor u proizvoakim
odluivanjima. Proizvoaka odluivanja koja
obuhvataju resurse to se mogu obnoviti, poput

23
Herman Daly, Sustainable Growth: An Impossibility
Theorem, pretampano u: Valuing the Earth, ed. Herman
Daly and Kenneth Townsend (Boston: Massachusetts
Institute of Technology Press, 1987), str. 267268.
16
onih kakve daju umarstvo i poljoprivreda, bila bi
ograniena brzinom kojom bi se ti resursi mogli
popuniti. Odluivanja koja obuhvataju nepovratne
resurse bila bi ograniena brzinom kojom se
razvijaju alternative ili nadokauju izgubljene
prilike. Konano, odgovornost za proizvode
protezala bi se preko ivotnog veka samog
proizvoda. Optimalni nivo takvih stvari kao to
su otpadi i zagaenje ne bi se odreivao
spremnou da se plati, ve kapacitetom nae
planee da iste asimiluje.
Okreui se od nivoa zvanine politike ka
nivou linog morala, razmotrimo odgovornost
individualnih potroaa. Da li isuvie troimo?
Odgovor na ovo pitanje zavisie od toga ta
podrizumevamo pod mi. Ne troe sva iva bia
na isti nain i u istoj koliini. Na primer, jedna
procena nagovetava da milijarda i dvesta miliona
ljudi irom sveta dnevno ivi sa manje od jednog
dolara, a dve milijarde i osamsto miliona ljudi sa
manje od dva dolara
24
. Nasuprot tome, dvanaest
posto svetskog stanovnitva koje ivi u Severnoj
Americi i Zapadnoj Evropi odgovorno je za
ezdeset posto potroako-gotovinskih izdataka u
svetskim razmerama. Najbogatijih dvadeset pet
posto svetskog stanovnitva troi pedeset osam
posto energije, etrdeset pet posto meso i ribu,
osamdeset etiri posto hartiju, osamdeset sedam
posto prevozna sredstva, a odgovorno je za
osamdeset est posto ukupnih privatnih
potroako-gotovinskih izdataka. Preko jedne
treine svetskog stanovnitva (priblino dve
milijarde ljudi) ivi u podsaharskoj Africi i Junoj
Aziji. Oni su zajedno odgovorni za manje od etiri
posto ukupnih privatnih potroako-gotovinskih
izdataka
25
.
Prema tome, uzmimo da ovo pitanje
ukazuje na one meu nama to spadaju u
potroaku klasu koja ivi u ekonomski razvijenim
zemljama. Da li potroaka klasa u razvijenim
ekonomijama isuvie troi? Razne ekoloke
injenice, sagledane u svetlu etike analize naih
odgovornosti prema buduim generacijama,
nagovetavaju da je to sluaj.
Na primer, naa analiza utilitaristikih
razmiljanja sugerie da dugorona izraunavanja
najveeg ukupnog dobra od sadanjih generacija

24
Juliet Shor, Why Do We Consume So Much?, u:
Contemporary Issues in Business Ethics, 5th eds., Joseph
Dejardins and John McCall, eds., (Belmont, Calif.:
Wadsworth Publishing, 2005), str. 373379.
25
State of the World 2004, Worldwatch Institute,
Washington, D.C.
zahtevaju da ouvaju produktivni kapacitet
prirodnih bogatstava. Pojam maksimalno odrive
proizvodnje Meri Vilijams savetuje sadanjim
generacijama da se uzdravaju od korienja
resursa brzinom koja se na dugi period ne moe
podneti. Slino tome, Brajan Beri zakljuuje da, u
minimalnom smislu, budue generacije imaju
pravo na anse koje su jednake onima to ih
uivaju sadanje generacije. Prema ovom
shvatanju, sadanjost ima obavezu da budunosti
ne ostavi gore stanje u pogledu ansi kakve
pruaju prirodna bogatstva od onog stanja kakvo
sama sadanjost ima.
Da li sadanji obrasci potronje i
populacije, u sutini, ostavljaju buduim
generacijama prirodno okruenje koje je makar
onoliko produktivno koliko i ono koje smo mi
nasledili? Iako se kvalitet vazduha i vode u
pojedinim industrijskim zemljama, ukljuujui i
Sjedinjene Drave, u poslednjih nekoliko decenija
poboljao, kvalitet vazduha i vode ostao je glavni
problem u svetskim razmerama. Rastui
konsenzus medu naunicima glasi da je globalna
promena klime (poveana mogunost globalnog
zagrevanja kao posledica poveanja gasova
staklene bate u atmosferi, uglavnom usled
sagorevanja fosilnih goriva) ve otpoela.
Korienje iste pijae vode u mnogim delovima
sveta ostaje izuzetak. Okeanska lovita riba
opadaju, uglavnom zbog prevelike potronje i
zagaenja. Poljoprivredna produktivnost se irom
sveta poveava, ali samo po cenu znatno
poveanog oslanjanja na hemijske pesticide i
vetaka ubriva. Cena mnogih nepovratnih
resursa ostala je niska, ali malo se uradilo u pravcu
podsticanja alternativa naem velikom oslanjanju
na fosilna goriva. Iz ovekove ekonomske
ekspanzije proizalo je nestajanje prirodnih
stanita i najvei broj istrebljenja vrsta jo od
izumiranja dinosaurusa od pre ezdeset pet
miliona godina. Bilo bi zaista teko tvrditi da
sadanje generacije preduzimaju sve to bi trebalo
da bi se realizovale nae odgovornosti prema
vlastitim potomcima
26
.

26
O nekima koji se ne slau da se nalazimo usred ekoloke
krize, videti Julian Simon, The Ultimate Resource
(Princeton, N. J.: Princeton University Press, 1981); Gregg
Easterbrook, A Moment on the Earth (New York: Viking
Penguin Books, 1995); i Joseph Bast, Peter Hill, and Richard
Rue, Eco-Sanity: A Common Sense Guide to
Environmentalism (Palatine, Ill.: The Heartland Institute,
1994).
17
No, uz ovu tvrdnju, moramo pomenuti tri
stvari koje upozoravaju na nekritiko prihvatanje
paradigme odrivosti. Prvo, kada ujemo da se
govori o odrivosti, trebalo bi da uvek budemo
spremni da upitamo: ta se to odrava? Pokazalo
se da je jezik odrivosti prulino popularan, ak i
meu onima koji se inae ne bi mogli
identifikovati kao ekolozi.
To bi trebalo da nas malo zauzda. ini se
jasnim to to se esto pretpostavlja da odrivost
znai ,,odravanje sadanjih obrazaca i nivoa
potronje. U tom smislu, odbrana nekog modela
kao odrivog u ivotu, jednostavno, znai
odravanje status quo-a. Neki su ak govorili o
odrivom rastu, to, kao to smo videli iz citata
Hermana Delija, nije mogue. U meri u kojoj
sadanji potroaki obrasci, naroito oni zasnovani
na potroaki voenim industrijskim
ekonomijama, izazivaju ekoloko propadanje,
status quo je upravo ono to moramo da menjamo.
Tip ekonomskog rasta koji karakterie sadanje
ekonomske modele nije odriv. Odriv ivot i
odriv razvoj zahtevae izmenjenu ekonomiju i
izmenjeno drutvo. Zahtevae i sutinsko
zatvaranje ekonomskog jaza izmeu bogatih
industrijskih zemalja i siromano razvijenog sveta.
Moramo da budemo oprezni i da odriv razvoj ne
koristimo na pomodan nain kao kada se govori o
neprekidnom ekonomskom rastu i potronji.
Mark Segof je pobudio drugo zanimanje za
odrivost
27
. On upozorava na preterano oslanjanje
na ekonomske i lino-interesne argumente u prilog
zatiti ivotne sredine. Segof tvrdi da se ekoloka
perspektiva ponekad oslanja na pogrena shvatanja
troenja i oskudice prirodnih bogatstava i na
opasnost kakvu predstavlja tehnologija. Neki
dokazi sugeriu da nismo potroili resurse i da
ekoloki dobroudne tehnologije mogu pre
poboljati nego otetiti eko-sferu. Ako se ekoloka
perspektiva osloni na takve tvrdnje, i ako se
ispostavi da prirodnih bogatstava ima u izobilju, a
da je tehnoloka genijalnost posve inovativna,
moemo postati nemoni da se suprotstavimo
neprekidnom ekolokom razaranju.
Umesto toga, Segof eli da ukine isticanje
argumenata o oskudici i preteranoj potronji, te da

27
Mark Sagoff, ,,Do We Consume Too Much?, u: Atlantic
Monhtly 279; no. 6 (jun 1997), str. 8096. Za odgovor
Segofu videti takoe Paul R. Ehrlich, Gretchen C. Daily,
Scott C. Daily, Norman Myers, and James Salzman ,,No
Middle Way on the Environment Atlantic Monhtly 280, no.
6 (decembar 1997), str. 98104, Ic Segofov odgovor u
istom broju, u vidu pisma uredniku.
se osloni na pristup koji je zasnovan na
vrednostima, odnosno, koji naglaava duhovne,
estetske i etike vrednosti. Konzumerizam moda
iscrpljuje prirodna bogatstva neodrivim
brzinama, a moda i ne, pa stoga moda kri nae
odgovornosti prema buduim generacijama, a
moda i ne. Ali, konzumerizam je stil ivota u
kojem se materijalna posedovanja shvataju kao
zamena za dobra kao to su samopotovanje,
lepota, saaljenje, skromnost i ast. Segof
upozorava i na preterano oslanjanje na argumente
o oskudici, poto oni sugeriu primarnu vrednost
prirode kao resursa. Ovaj problem iznosi trei
rizik.
Rasprave o odrivom razvoju i odrivom
ivotu neki su kritikovali kao previe
antropocentrine. Argumentisanje protiv potronje
i prenaseijenosti na temelju toga da oni iscrpljuju
resurse i prete blagostanju sadanjih i buduih
generacija moe da zapostavi tete prinjene
samom svetu prirode. Ovo okretanje od
antropocentrine etike u narednim poglavljima e
se pojaviti kao sredinja tema. Ipak, razmiljanje o
sadanjim obrascima populacije i potronje i o
pojmu moralnih odgovornosti prema buduim
generacijama obezbeuje filozofsku potporu
pojmu odrivog razvoja. Odrivost moda ne
predstavlja celovitu ekoloku perspektivu, ali
prua jedan plauzibilni model u kom pravcu
sadanji stilovi ivljenja treba da se upute.


ZAKLJUAK

im su filozofi usmerili panju na
ekoloka pitanja, postalo je jasno da jednostavno
primenjivanje standardnih etikih teorija ne bi
pruilo zadovoljavajue analize tih pitanja. Kao
to ovo poglavlje pokazuje, neki od najhitnijih
ekolokih izazova primoravaju nas da detaljno
razmotrimo moralne posledice naih postupaka po
ljude budunosti. I pored toga, vei deo
tradicionalne filozofije esto je ignorisao ovo
pitanje, pa je bio potreban rad koji probija zid.
Bilo je potrebno da se filozofska etika prui preko
tradicionalnih granica.
Poglavlje 5 pokazuje na koji nain se te
granice mogu proiriti jo dalje. Veina pitanja
koje smo dosad razmatrali usredsreivala su se na
to kakve posledice razne ekoloke politike imaju
po ljudska bia. Poglavlje 5 opisuje fundamentalni
18
zaokret u naoj filozofskoj perspektivi. Da li smo
direktno odgovorni prema drugim vrstama? Iako
su mnogi filozofi pretresali ovo pitanje, gotovo su
svi odbacili mogunost da bilo ko sem ljudskih
bia, i moda buduih ljudskih bia, poseduje
moralno dostojanstvo. Prevashodno reagujui na
ekoloke probleme, filozofi su poslednjih godina
nastojali da etika promiljanja proire i na bia
drugaija od ljudskih.