Sa Bogom čoveku nije uvek lako.

Vekovima se stalno ponavlja isti podvig, pa ipak, malo ih je koji poznaju proces prirodnog razvitka hrišćanskog
podviga. Zbog toga se mnogi gube na tom putu. Gospod je rekao: Jer su uska vrata i tesan put što vodi u život, i
malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7,14).
Put Hrišćanina je u glavnim crtama sledeći: U početku čovek biva privučen Bogu darom blagodati. Posle tog
privlačenja nastaje dugi period ispitivanja. Bog proverava čevekovu slobodu i njegovo poverenje prema NJemu,
i to kadkad veoma "surovo". U početku obraćenja k Bogu, Bog obično brzo i na čudesan način ispunjava sve
molbe, i male i velike, a da ih čovek maltene još nije ni izrekao. Ali kada naiđe period ispitivanja, sve se menja i
nebo kao da se zatvara i postaje gluvo za sve molitve. Za revnosnog hrišćanina sve u životu postaje teško.
Odnos ljudi prema njemu se pogoršava. LJudi se odnose prema njemu nepoverljivo i prestaju da ga uvažavaju.
Ono što se drugima prašta, njemu se ne prašta. NJegov trud se gotovo uvek plaća ispod norme. Telo mu postaje
lako podložno bolestima, a priroda, okolnosti i ljudi - sve se okreće protiv njega. I pored svih svojih prirodnih
darova, koji nisu manji nego kod drugih, on ne nalazi mogućnosti da ih primeni. Uz sve to, njega muče još i
mnogi napadi demonskih sila. I poslednje, najteže i nepodnošljivo stradanje koje mu se dešava jeste - napuštanje
od strane Boga. Tada njegova stradanja dostižu vrhunac, jer potresaju celog čoveka, na svim planovima
njegovog bića.
Bog ostavlja čoveka? Zar je to moguće? Doživljeno osećanje blizine Božije smenjuje suprotno osećanje - to jest,
da je Bog beskrajno i nedostižno daleko, dalje od zvezdanih svetova, i sva prizivanja Boga gube se nemoćno u
beskrajnim prostorima. Duša svom snagom pojačava svoj unutrašnji krik k NJemu, ali ne vidi niti pomoć, niti
da se obraća pažnja na njene vapaje. Tada sve postaje teško, iznad sila. Sve se postiže tek uz krajnje napore.
život postaje mučan i čoveku se čini kao da se nad njim nadnosi Božija kletva i gnev. Međutim kada ova
ispitivanja prođu, čovek saznaje da ga je čudesni Božiji promisao brižljivo čuvao na svim njegovim putevima.
Hiljadugodišnji opit prenošen sa kolena na koleno i sa pokoljenja na pokoljenje svedoči o jednome: kada Bog
vidi vernost podvižnikove duše, kao što je video kod Jova, On čoveka vodi po takvim dubinama i visinama koje
drugi ne poznaju. Ukoliko je veća i dublja čovekova vernost i poverenje prema Bogu, utoliko će strožije biti
proveravanje i savršeniji opit, koji može da dospe do krajnjih ljudskih moći.
Sve dok se ne oslobodi velike gordosti, čovek je podložan nastupima izuzetno mučnog adskog očajanja koje
izopačava njegove predstave o Bogu i o putevima NJegovog promisla. Mučeći se u adskom mraku, gorda duša
smatra da je Bog vinovnik njenih patnji i predstavlja Ga beskrajno surovim. Kako ne poznaje istinsko biće u
Bogu, ona sve posmatra kroz prizmu svog bolesnog, paćeničkog stanja, i počinje da mrzi, kako vlastiti život,
tako i sve što postoji. Živeći van Božanske svetlosti, duša u svome očajanju ide tako daleko, da joj se i biće
samoga Boga čini kao beznadežna besmislica, usled čega se sve više udaljuje od Boga, a njen prezir prema
čitavom biću postaje sve veći i veći.
Oni koji veruju nisu podložni ovakvom očajanju i mržnji. Jer, čovek se verom spasava - verom u Božiju ljubav i
milosrđe, verom u NJegovu reč, verom u svedočanstvo otaca Crkve. Većina bogobojažljivih hrišćana možda i
nisu doživeli u toku svoga života vaskrsenje svoje duše, ali vera u njega ih je krepila. Starac je često govorio o
toj veri, pozivajući se na reči Gospoda: Blaženi koji ne videše, a verovaše (Jn.20,29). Doći će vreme kada će ova
vera izvesti čoveka iz mraka i teskobe ropstva i uzneti ga u oblast istinskog, netruležnog života, čija je
uzvišenost posebna, sasvim različita od uobičajene ljudske ideje o uzvišenosti i lepoti.
Drukčije postupa neprijatelj - đavo sa onima koji ga primaju, a drukčije sa onima koja sa njim stupaju u borbu.
Jedno je stradanje gordog očajanja, a drugo je stradanje pobožne duše kada Bog satani dozvoli da stupi u borbu
sa njom. Ovo poslednje iskušenje je inzvanredno teško i retko se dopušta.
Kad čovek po Božijem promislu prvi put oseti bogoostavljenost i približavanje satane, čitavo njegovo biće, i
dušu i telo, pritisnu velika stradanja i strah. Ovaj strah se ne može uporediti sa strahom od razbojnika i ubica, jer
je u njemu mrak večne pogibli. Duša tada saznaje šta je đavo, saznaje snagu njegove surovosti, i užasnuta
veličinom zla koje stoji pred njom - sva pretrne. Od užasa, očajanja i velikog straha duša tako malakše, da više
ne nalazi u sebi snage za molitvu. Ona više ne oseća sebe kraj Boga - Zaštitnika, a vrag joj govori: "Ti si u
mojoj vlasti... U Boga se ne uzdaj i zaboravi Ga. On je neumoljiv". U takvim trenucima duša koja ne želi da
prihvati đavola ili ćutke zamire sa mišlju o Bogu, ili pak, u boljem slučaju, nalazi u sebi dovoljno snage da
priziva Božije ime. Ona tek kasnije saznaje da je u toj borbi Bog ni jedan trenutak nije ostavljao.
Iz starčevih beležaka će čitalac videti da je on dva puta doživeo ovakvu borbu sa satanom. Prvi put spaslo ga je
izgovaranje Isusove molitve. NJu još nije bio ni završio, a Gospod mu se javio. Drugi put, pak imajući već više
snage i hrabrosti, uzmogao je da sedne i Bogu se obrati molitvom. Tada je kao odgovor čuo ove neobične reči:
"Drži um svoj u adu, i ne očajavaj".
Tako je on poznao kakvim se oružjem, pobeđuje đavo. Naime, prilikom svakog približavanja đavola, duša svu
svoju mržnju okreće na sebe i kao svog najvećeg neprijatelja samu sebe osuđuje na večnu muku, dodajući: "Bog
je svet, istinit i blagosloven vavek".
Naoružana ovakvim oružjem, duša se oslobađa od svakog straha i vragu postaje nepristupačna. Ovakvo
"iskusna" duša pri svakom napadu satane sa velikim gnevom sebe baca u bezdan večne tame, smatrajući da je i
to zaslužila. Tada se đavo udaljuje od nje ne izdrživši snagu ognja na koji je naišao, a duša, slobodna od njega,
može čistim umom da se molitveno obrati Bogu.
"\avo je pao zbog gordosti". Gordost je izvor greha. Iz nje proističu svi vidovi zla: taština, slavoljublje,
vlastoljublje, hladnoća, surovost, ravnodušnost prema stradanjima drugih, maštanje uma, prevelika živost
uobrazilje, demonski izraz očiju, demonski karakter čitavog lika, sumornost, tuga, očajanje, mržnja, zavist,
poniznost, kod mnogih bura telesne pohote, mučno unutrašnje nespokojstvo, neposlušnost, strah od smrti, ili pak
želja da se okonča život, i najzad, što nije redak slučaj, potpuno ludilo. To su znaci demonske duhovnosti. Ali,
dok se oni ne projave na vidan način, mnogi ih ne zapažaju.
Nisu svi nabrojani znaci karakteristični za onoga koji je "prelešćen" demonskim pomislima, ili viđenjima, ili
"otkrivenjima". Kod nekih preovlađuje megalomanija, slavoljublje i vlastoljublje, kod drugih tuga, očajanje,
prikriveno nespokojstvo, kod nekih, pak, zavist, ili sumornost i mržnja, kod mnogih telesna pohota. Ali, kod
svih se neizostavno javljaju uobraženost i gordost, koja može da se skriva čak i pod vidom najveće poniznosti.
"Prelešćen" đavolom čovek ne razume šta je satana i polazi za njim. On ne zna težinu direktne borbe sa
satanom, kao ni to da strada zato što ga satana odvlači od svetlosti pravog života u mrak, u kojem sam živi. Ta
stradanja na sebi nose pečat duhovne slepoće. U nekim slučajevima đavo pruža čoveku izvesnu nemirnu nasladu
gordim saznanjem njegove umišljene veličine, dok kod drugih izaziva silne duševne muke i podbada dušu da
ustane protiv Boga. Ne shvatajući pravi uzrok svojih stradanja, duša se s mržnjom odnosi prema Bogu.
Pobožna, pak, duša, koja je poznala Božiju ljubav, strada zbog otvorene borbe sa neprijateljem i zbog velike
moći satanskog zla ustremljenog na nju u toj borbi. ^ovek tu jasno vidi, da ova sila može potpuno da ga savlada.
U prvom slučaju duša se obično dugo bori, a da pri tome ne nalazi put ka Bogu. U dugom, pak, Bog se javlja
čoveku u velikoj svetlosti, ali tek pošto duša prođe kroz proveru, čije trajanje i intezitet Bog odmerava. Kod
nekih provera traje otprilike tri minuta, kod drutih sat ili više, a kod jednog podvižnika je potrajala tri dana.
Trajanje ovog zavisi, sa jedne strane, od napregnutosti borbe, a sa druge, pak, od izdržljivosti čoveka, budući da
duševne moći nisu kod svih jednake.
Nema većeg iskušenja nego što je napred opisana borba duše sa satanom. To zlo je veće od svake druge bede
koja može da zadesi čoveka na ovoj zemlji. Ali, postoji jedno stradanje mučnije i od ovoga. To je stradanje duše
koja je u dubini ranjena ljubavlju prema Bogu, ali koja ne može da dostigne Traženog.
Neshvatljiv je način Božijeg postupanja sa dušom. On u njoj izazove žarku ljubav, a zatim se na čudesan način
prikrije od nje. Kad duša iznemogne, mučena osećanjem ostavljenosti, tada On ponovo tiho prilazi sa Svojom
neizrecivom utehom. U izvesnim trenucima muka zbog bogoostavljenosti prevazilazi sva adska stradanja. Ali,
ova muka se odlikuje time što sadrži životvornu Božiju silu koja ovaj bol pretvara u sladosno blaženstvo Božije
ljubavi.
^ovek ne može biti nepokolebljiv sve dok živi u ovom zemnom telu. U retkim trenucima čiste molitve
podvižnikova duša dotiče istinsko večno biće. To i jeste krajnji i jedini cilj. Međutim, kad se takva molitva
završi, opet se dospeva u stanje ili osrednjeg bogoosećanja, ili čak čulnog osećanja sveta sa kojim se vraća mrak
tela i slabi moć unutrašnjeg osećanja.
Kod mnogih ljudi čulno osećanje sveta je u tolikoj meri čvrsto da i ne znaju za druto. Tako oni postaju "plot"
koja ne prima Božji zakon. Međutim, podvižnik ovo vraćanje iz čiste molitve u grubost čulnog osećanja sveta,
doživljava kao udaljavanje od Gospoda. Apostol Pavle govori:... znamo da dok boravimo u telu, udaljeni smo
od Gospoda... i postajemo smeli i više volimo otići iz tela i nastaniti se kod Gospoda (2.Kor. 5,6;8). Samo
neprekidnim podvigom podvižnik može da izbegne spuštanje, na šta ga svojom težinom neprestano vuče
njegovo telo. I što su češća i trajnija njegova duhovna stanja, toliko je bolniji silazak u čulno osećanje sveta.
Moleći se plamenim plačem, budući podstaknut duhom Božije ljubavi, podvižnik dostiže stanje iznad kojeg se
više ne može uzdići. Tada on doživljava spokojstvo duha zbog blizine Božije. Ali, kada se molitva završi, ovo
spokojsvto potraje još neko vreme, nekad duže, nekad kraće, a zatim duša ponovo počinje da se muči.
Smenjivanje ovih stanja može da ima različite posledice. Neki na svom duhovnom putu dostižu do molitve koja
dušu privodi strahu i trepetu, da bi se zatim postepeno spustili na niži stupanj, gde molitva počinje da slabi.
Druge, pak, hrabre duše neumorno uzrastaju težeći za što savršenijom punotom molitve, sve dok se u njihovoj
duši ne ukoreni želja, čak i potreba, da se ni malo ne štede, pri čemu kao da "mrze i pogubljuju" svoju dušu. No,
kako iz starčevih spisa vidimo, ni ovo nije najveća ljubav koju Gospod može da daruje Svojim slugama. Sa
sladošću te ljubavi čovek lako podnosi stradanja, pa i samu smrt.
Blaženi starac je bio potpuno siguran da je ljubav kojoj ga je učio Sveti Duh, po svojoj ontološkoj suštini
nesumnjiva Istina. Ovo je spoznao u trenutku kada mu se javio Gospod. On je govorio da duša ne može a da ne
pozna svoga Tvorca i Boga kada joj se Sam Gospod javi. Dejstvom Svetoga Duha on se udostojio sagledavanja
savršene svetosti Boga i svim svojim bićem je stremio ka sticanju te svetosti.
Onaj koji ide ovim putem ne može se povoditi za apstraktnim razumskim mišljenjem, čak ni kada se radi o
tajnama vere. NJegova duša odbacuje svako "misaono rasuđivanje", budući da ono unosi raspad celovitosti i
jedinstva života duha koji je molitveno ustremljen ka Bogu. Neprestano prebivanje u molitvi slabi sećanje na
sve spoljašnje, i kada ne bi bilo navike iz ranijih godina, kojom je on obavljao svakodnevne poslove, on ih ne bi
mogao ni izvršiti.
"Duša koja je poznala Gospoda i sladost Svetoga Duha, izgleda kao bezumna. Ona sedi, ćuti i neće da govori.
Kao bezumna ona posmatra svet i neće ga, i ne vidi ga. A ljudi ne znaju da ona sagledava ljubljenog Gospoda, i
da je svet ostao iza nje kao zaboravljen, i da neće da misli više na njega, jer u njemu nema sladosti".

Arhimandrit Sofronije: Starac Siluan, str.181 -186.