TAMNI VILAJET 2 - Znak Sagite

PI SMO
Zlatko Nagli



Ljubljana 15. april 1895.
Cenjeni!
In medias res: Zna se kada kome zvona zvone...
Probudivi se iz omamljenosti osetih tako blisku ali ipak udaljenu osobu vremena
Vaeg preko koje Vas mogu obavestiti o bedi svojoj. Da se ne razotkrije, da ne
zaali, da ne odustane; nita se ne sme! - moram joj verovati.
Kroz jo zamagljene vidike primeujem naginje se nada mnom ljubazna bolniarka.
Sa ohrabrujuim osmehom, nudi mi piti i hladnom krpom znoj otire sa mog ela.
Kroz izmaglicu posmatram neobrazovano oveanstvo kako se mie. Lee na
posteljama okrvavljenih glava, povezanih udova. U dubokoj unutranjosti mojoj
ujem njihove uzdisaje i vapaje. Pijem. Osmehnem se zahvalno i zamurim da bih
to pre mir svoj stekao. U navratima se jo uvek gubim u nekoj dremljivosti. Svie
lagano. Svea senke duge baca, a u nepreglednom prostranstvu takaste zvezdice
sijaju tako udno i gusto kao sino! kada je na Henrik otiao Tamo... Polako mi se
seanje vraa.
Iz Ljubljane sam - ako ne ba iz Vaeg kraja - slovenako devoje, a pre zime mi
valja dete roditi. Njegov otac k meni ne moe. Stisnuti smo - ali ta ja priam. To je
zapravo ono ega nema i ja na to ne mogu uticati - zato se Vama obraam i od Vas
pomo traim.
Sluajno sam u asopisu "Literatura", br. 6 za l989. ovo itala. Nadam se da se ne
radi o literarnom matanju. Zato uostalom. Ve broj 5 je bio oglaen kao poslednji
prologodinji.
Raspis o Vaem cenjenom takmienju koje e danas zapoeto biti. Rukopise iri
nema nameru ukljuiti. alim, to neko meu Vama ljudi i ene ne ume na daljinu
komunicirati. Znai, nadati mi se je da naoh duha koji ume pisaom mainom
rukovati da bi moj jezik jednostavnijim stvorio - o, da znam, pomeala sam sve,
Janeia, Pleternika, Breznika, Ramova, Bajca, Bezla, Urbania, Pogorelia,
Toporiia, Vugu,... - i pri tom jo i pismo prekjueranjima poslati. Da imam elja
vie, ne bi mi se neumesnim inile, ak ako bih Vam honorarom, ili ne daj Boe,
nagradom bar malo trokove nadoknadila. Trokove koje ete imati. Pa Sokoli e
morati bar jesti i piti - rad izgrauje, verujem.
A sada na posao! Dogaaj je takav da ga je mogao Stvoritelj jedino, nikako
snimatelj, ili umetnik shvatiti. Ali, kojim se ipak - pomislie neko; matora i u
fantastici preteruje, da bi dogaaj koji i zakoni prirode nadviuju kao istiniti,
pokuala razjasniti. Takvom velim: Seti se rei Don Huana: u tajanstvenom svetu
ivimo i jueranja neobinost postaje svakidanjica; dananja ekstremnost
sutranja norma. I dodajem: ali to "sutra" jo moramo ustanoviti. Skoro razumete,
emu...
Deseta sam ki jednog stajskog momka i sirote spremaice. Teko su nas roditelji
odgojili, ali su nali vremena da u nas usade ljubav prema knjizi. itati, itati i opet
itati govorili su uvek. A kako i da ne govore. Zato na rod, kada je od pamtiveka
rod blizak i rod slugu, a ve petnaest pokolenja ita: Prvi je na tu rasko navikao
moj pra...ded, fanatian luteranac. Dobri blagi baron Khisel ga je u mladosti za
knjiara u Fuinama uzeo. Kasnije kada je pop Hrenovo vreme dolo, ostareli
oveuljak, sebi se i svojima mir nae kod plemenitih Codelijih. Umeo je raljama
vodu nalaziti. I pra...baka je rukama bolesne isceljivala. Bavili smo se tako zamalo
svim strukama i ljudskim vetinama, i tako je arka elja sve vie i vie i sve dalje
gurala nas. Crkveni mi drugaije i ne moe nego eleti svim arom - tako je majka
stalno naglaavala, otac je govorio: Voljom se sve dosei moe! Znanje i gvozdena
vrata otvara. I predano sam elela knjige. Tako strano sam ih elela da ni primetila
nisam kako sam ih poela otvarati, i kada sam sa guskama uzletela, odrpanka jedna
oko Kodeljevog dvorca, umesto proste mate dogaaji su preplavili glavu. Tek
unazad od noi one kada u baronovu knjinicu zalutah telom i duhom poelo se
klupko odmotavati i shvatih odakle se stvorio mete u mojoj glavi. Prepoznavala
sam poruku za porukom; kod Platona, Jambula, Morusa, Kampanela, Fransisa
Bekona, de Bereraka, Merserija, de la Bretona, Kabeta, Velsa,... Da, da Velsa!
Pretpostavimo, Bajt - prodavnica svetova - misli ta hoe, ali doe vreme kada se
stalnost sila stvaranja prospe na veliko. Zastraujua teorija, da samo ovek mo
dosei moe. Upamtite ta Vam govorim! Ve u prvoj godini nakon otkria ove svoje
sposobnosti provalila sam u preko tri stotine biblioteka - linih, gimnazijskih,
fakultetskih, manastirskih, radniko prosvetnih, crkvenih - bilo duhom ili telesno i
pohlepno itala sve. Moete misliti koliko mi je glava od toga narasla, a ba nita
nisam zaboravila! U toj novoj stvarnosti nestajala sam ponekad posle nedeljnog
odlaska u crkvu. Izgubim se u umi ka Golovcu, a dua moja peva stihove koje
Cankar sastavi:
Dozvoli mi da gledam Gospode, dane prelepe one, koje nam opisuju, Tolstoj i
Belami!
Ali potpuno me nisu ubedili ni Platon, ni Verse, ni Volter, ni Sovestr... Nekako su bile
sanjarske njihove poruke, ocenila sam. Ja sam, pored budnih probuena elela da
gledam u budunost. Sve sam detaljno htela da osmotrim: ta e biti sa mnom, sa
mojima, kuda idu Slovenci. Sve. I polako su pitanja poela dobijati odgovore.
esto smo praznicima odlazili na prepodnevnu misu u Trnovo, posle toga smo uvek
odlazili ujaku i ujni u batu na porodini skup.
to se mene tie sve je bilo odlueno na Veliki petak, jednom. Ja u enskom
drutvu, Henrik u mukom. Pogledali smo jedno drugo u oi cepajui venost i stavili
jedno drugom do znanja: Ti si moja Julija! Ti si moj Romeo! I nikada nam kasnije
nije palo na pamet da izjavljujemo ljubav, zato bi, znalo se, tako je i bilo. Rastao je
moj Simplicij kao biljka u polju, kao vue meu vukovima. Njegov otac je izuio
vrtlarski zanat, podmladio se! Snaao se ubrzo. Prodavao je subotom cvee ili soivo
i posle preko nedelje iveo kao gospoda izmeu estice i marne gore. I jo svuda
naokolo na okupu su bila braa sa kriglama i posmatrajui njih u tom se trenutku
mogla primetiti Lesaeova teza, koju je mnogo kasnije i dr. Mencinger potvrdio - da
avo ui zatoen u boci - varljiv je. Pratio je modu, pa je na vrtlar i sa mnogim
damama vian - ak i sa gospoama - njemu je cvetalo. Pored svega posle jedne
propijene noi do jutra je ostao sa kafanskom devojkom... Dete je retko vialo oca.
Ali kasnije je priao, da je o ocu skoro sve znao i da ga je ve u namerama mogao
prozreti. Znao je da je otac hteo da ode tunom Soholu, da bi prihvatio ponudu
gradskih oeva, da osnuje dobrovoljnu vatrogasnu brigadu. Na drugoj strani govorili
su da se na vatrogasnim zabavama najbolje naui kako jednom stariu dolikuje piti.
Otac je voleo da razmilja; kako je nepopustljivo narodan bio: krv mu je u oi navrla
na logorovanju l869 u Vimarju. Blajvajs je svoj govor oprezno zapoeo zakljunom
reenicom: Dajte nam Sloveniju! Momci su, mislei na tvrdnje Nemaca iz onog
vremena, da kroz par decenija Slovenaca vie nee biti, suprotstavili se tako da to
do groba nee zaboraviti. Kako je duom alio kada je '71 doznao za krah Pariske
komune! Kako je alio Karlovu smrt, kako ju je domae nazivao. Ali kako je on
doznao da je u Novom svetu Prvog maja 1886. u ikagu radnitvo pobijeno, slomilo
se neto u njemu. Nije pio vie radoznalosti radi, ve da utoli tugu. Ali svreno je s
njim tek predprole godine, kada je dr M. objavio da ubijaju nas Slovence. Tada je
definitivno nestao. Poelo se priati da je stajski momak i koija u Beu (confratur
orevi); koji je nekada radio u semenari i da nije izdrao strogo vaspitanje; da
nosi velike brkove; da je ovek posebnog kova; da provaljuje u trezore za potrebe
tajne anarhistike loe; da sprema atentate na krunisane (confratur Conrad - tajni
agent); da moe arobnom kuglom podrediti devojku i ene, da e jednog dana
gvozdenim putem doi u obeanu zemlju...i tako dalje... Po pravdi i savesti tvrdim
da bi moj Henrik ostao nestalim zauvek da mene sreo nije. Ptiica bez pravog
gnezda beala je od kue katkada - ak do Trsta, i ogledala se u vodi na holu San
Karla, ali su ga andari uvek majci vraali. Nije prestajao sanjariti o lagodnom
ivotu! Ugledao se na oca. Jo vie je eleo ugledati se na oca od onog dana kada ga
je sa sobom otac odveo u krmu. Komiluk je priao ovo i ono, i re je na novac
baena. Ocu je pala na pamet srena misao. Neko bi i nae blagajne mogao pruiti
ruke (c D). Te misli mu ne dadoe mira, kao da mu je avo na ramenu stajao!
Probdeo je prole nedelje u grmlju pored crkve dok su okupljani darovi. Sa njim je
bio neki bogat momak koji je sve ali ne i dovoljno nestaluka. unjali su se kao
jazavci. I valjda ba na Svetu nedelju Henrik se nae unutra. Stajao je pred novcem
sloenim u stubie. I sada ga zadesi najvea slabost - uzeti nije ni krunicu mogao. Ni
ja u bibliotekama pozajmiti knjigu nisam mogla. Kada smo se sreli drugi put sve smo
videli. Trei put smo se dogovorili za nedeljni izlet na Studenac. Imali smo 17 godina
i vreme je bilo na naoj strani, urili smo da bi videli lepotu prirode. Ve ludosti su
budile interesovanje u drutvu, a nas su posebno ogovarali. Kau da u duhu vidimo
svetove srenije i pravednije od najboljih i svemoguih. Zato nam je nedeljni put
bio srean. Odlaemo dolazak sa mnogim stankama i ljubaznim promatranjima,
hrane i pia imamo sa sobom, ljuljaju nas ljubav i sunce. Odjednom ispred nas se
uzdie veliki zid! Uspnemo se gore - iznenada se naosmo drei se za ruke -
ujedinjujui zauvek - pred odluujuim korakom. Zato i kako ne znamo, ali ljubav je
silna pretesno joj je u nama, htela bi poplaviti svet, preliti se preko svih aa... U
tom momentu skoismo na zid - prizemljili smo se - neka niko ne pomisli da sada
izgovaram la - besedu - ona putuje iz godine Druge Internacionale u leto 1880. u
sred prazninog raspoloenja dolazi. Car Franjo Josif je i sam zadovoljan i oaran i
eta meu sadnicama osrednjeg drvoreda...
Sada sve ovo a posle je sve bilo drugaije. Istina ve peta godina prolazi, a ja sam
sluavka Pod skalico, istina tako se isto i Henrik muio od jutra do mraka - od
prolea do jeseni kao radnik na njivi, preko zime kao loa. Nokti su mu se polomili i
ruke ogrubele jo do Boia one godine. Jo uvek nismo verovali opomenama majki
naih da ivot nije samo pesma, ipak radovali smo se jedno drugom. Svi dani su bili
sretni kada smo bili zajedno!
Hteli smo zai i u vremena u kojima su se mogli nai mnogi glumci, plesaice, hodai
na ici - ivi. Sreni smo se podsmevali tvrdnji, da je ljubav isto kao Kaenovo
znamenje u rod ljudski utkano prokletstvo. Zapali smo i u ozbiljnije situacije! Seam
se kada smo Arhimedu prikazali taku jednom, a drugi put nismo ni gredu istesati
mogli. Ili kada smo videli varnice nesrenih. Ili kada smo helikopterom uzleteli, da bi
se Leonardo odrao. Ili kada smo sluali Galilejeve teorije. Ili kada se Kristu slomio
vr. Hodali smo kroz ivot otvorenih oiju, hrlili smo nesnosno i neumorno ka sve
jaoj i jaoj svetlosti.
Henrik se kraj mene navikao ne samo na marljivost, polakomio se za mudrou. Bio
je posluan kada sam ga terala da ui i ubrzo je teno svu literaturu. Mlado i staro
ga je imitiralo i predstavljalo kao naunika. Odbacio je renik za par dana, ali je i on
meni bio od koristi! Zameram ustvari Henriku to nikada nee biti ozbiljan literaran
tip. Na tu opasku on se grohotom nasmeje, tako da jedva doe do daha. U Luane
sa one strane kraj inivca gde je imao rodbinu, takve tipove zovu itaocima stajskih
ivotinja. Kasnije je itao Erjaveca. Iz putne torbe izvadih potvrdu letopisa Matice
Slovenake. Radi se o raznim metaforama. Nikada nee literata, moe biti samo
pismen ovek.
Mnogo vremena smo proveli i bez knjiga: ja sam mu priala o stvarima o kojima
sam itala. Voleo je da slua sve, nezavisno da li se odnosi na poloaj radnike klase
u Engleskoj, ili na zvezdu Kec, ili na Kekeca. eleo je da pomogne momku u
Gorenjskoj kao i Donu kod Lajdena - ak smo ili pogledati njegovo ubogo telo - ali
zapamtio je samo onu istinu koja nam je odgovarala.
Najvie od svega mogle su nas ganuti tvrave i dvorci! Obili smo svu ljubljansku
gospodu kao i onu iz okoline. Ubrzo spoznasmo da je atmosfera u Fuini, u Selu i
Kodeljevini nesnosna (sada znamo da je skrivano od preduzea Giva i Staninvesta
jedna vebaonica - jo uvek ne moemo raspoznati da li su te devojke i mladii
Sokoli ili turisti), na Gradu (zbog renoviranja) jedva izdrivo. No Rakovnik nam je
prijao, ali svo vreme nas je bilo pomalo sram i nismo se mogli osloboditi iz uzdi
(razumljivo, ako znamo da dvorac dananji pripada pobonim), nezaboravni su,
meutim, dogaaji na Bokalcama i u okolini. uli smo jednom da u okolini izvora u
umici pored tvrave ivi velianstvena i ogromna etvoronoga zmija, koja proganja
one koji su u smrtnom grehu. Vie puta smo je hteli kuati, ali je nije bilo na videlu.
Zamislili smo se: moda eli nenadano da nas prepadne. Uputismo se u Veronu, da
nas otac Lorenco osveti, kako je to nama priliilo, ali smo mu pri tome morali
obeati, da emo uiti od istorije, te nae jedine nauke. Od tada svoj mir naosmo u
bokalskim vrtovima (njeni dananji prebivaoci, koji uspomenu na zmiju ne uvaju
istinito i prolost prekomerno zanemaruju, a ba ta prolost njih ponitava). Jo
Matija baron troblhof, zasluan je za dananju arhitekturu dvorca, nas nije izbacio,
slepi mi je bio zauen: ali mi smo ve u zlatnom veku Aleksandra Kolentajna?!
Ali i toj naoj neobuzdanosti bio je kraj. Na takav dugo nismo smeli ni pomisliti:
kapela u Kodeljevini. Nekada ipak izbegnemo i pobedimo poslednju pomisao. Neke
noi kada nam nita nije smetalo, lupkanje kegli, uljani vazduh koji mirie na luk i
kranjske kobasice, ulazimo u rastvorljivu lepotu i zvuci daljine odnesu nas u neku
neodreenu davninu u sredinu ponone mise. Otac poje osmi psalm - Veselovog
prevoda:
Pa malo ga pod Sobom ponizi, slavom i estitou ovenavi ga, da gospodari ovek
tvoj nad tvojim rukama stvorenim.
I ovog trenutka, iznenada, presee nas srueni Ecce homo, ipak ne Sapienti sat -
Homo sapiens! sa nama kree ka Homo mensuru i vidimo dole kraj orgulja da
Slovenac Slovenca tue. Brata mori i tei od uvene Liberte, Egalite, Fraternite ka
hitnije, vie, jae! I kraj je sadanjici pod nebeskom predstavom Jelovskom nae
stalne poniznosti, gde su bili nai drugovi i drugovi ostaemo, kraj pohlepnosti, gde
su bili nai Slovenci i Slovenci ostaemo. Zato, psalm nam je rekao: i nas dvoje
smo odabrani svi jednako izglasani, a neki manje, drugi vie. Duboka srca i iroke
due imamo i ne bi bilo zlodela da povedemo rod na i rod oveanstva u godinu
4000-tu, ali bez Abadonove pomoi! Zato je ovde budunost presudan trenutak, a
dozvoljavamo joj da bezbrino prolazi, to je! Ali: Tomorrow belongs to me!
Opijeni zaosmo u Fuinske Toplice i u momentu kada no vie nije no, a jutra jo
nema, uivali smo u slasti doivljaja u kome bi hteo ostati ovek za sva vremena:
tako jako smo se drali za ruke, da smo se iznenada nali nasred sruenog prelaza
kraj Ljubljanice ali u 1970. godini, kada i iru okolinu pripremaju za izgradnju
tefanskog naselja. Sada su se nama tek svi svetovi na svetu ukazali! Teko sam se
navikla na dolaske u budunost, najrae sam kod kue, ali s druge strane Henrik nije
imao mira.
Dosta znanja nam se nakupilo vremenom! Pred aparatima za igru u Monte Karlu
sanjarili smo sa nekim Lukasom i Reganom o ratu zvezda. Tesli smo priapnuli, da bi
mogli energiju kao strelom prenositi. Milorada Pavia teili smo u dugim noima,
kada su Hazari ve sanjali o njemu. esto smo ili i gledali ta radi na vrnjak,
mladi Anton Kodeljev, veseliji i pun iskrica mate! Kakvo nam oduevljenje donosi,
vonja Bencovim motornim koijama u 1898. godini. To je prvi auto na Balkanu!
Putujemo u Nicu. Sa uivanjem udiemo mirisni vazduh, koji obogauje proleno
cvee. etamo du saobraajnica i prelazimo raskra. Usput sa radou oekujemo
dan kada e Anton uspeti preneti slike na daljinu.
U vae vreme tek od prolog avgusta dolazimo. Poziva nas slasno obilje po
bibliotekama. Sa zahvalnou se seamo ve pezionisane gospoe Smole iz radnike
biblioteke, i njene mlade saradnice Metke, i svih drugih slubenika i slubenica -
takoe i u pionirskoj biblioteci, i u biblioteci Joeta Mazovca. Ali u Nuk nerado
odlazimo - prevelikom nam se ini zgrada Plenikova!
Mnogo smo dobili ovih meseci! Sakupljali smo obavetenja jedna za drugim! Najpre
France sa Pingvinskih ostrva! Posle Bradburi, koji mi je pomogao da shvatim da je
moja memorija, koja Henriku i meni toliko zadovoljstva priinjava, drutveno korisna
i da nikada ne bi trebala posustati! I istinito me je ganuo Hans-Martin oner, kada
mi je u toku mog poslednjeg redigovanja Okologie nach Nietsche namignuo rekavi:
"Nije sve to sija zlato!" Od tada sam u diskusijama sa Fransisom Bekonom otrija,
priznajem, i sa Sokratom strpljivija, jer stari ovek bi ma ta ipak mogao i ispustiti u
izlaganju.
Kako me je iznenadilo kada sam jednog lepog dana proitala poruku - Prostor ide do
avola! Usput pitam vas da li znate autora? Ne seam ga se, a i Mladine iz 1963.
vie ne mogu nai. Sada, kada znam, da u imati dete, radosna sam. esto
dotaknem trbuh i volim gledati sunce na zalasku: nekada e se ugasiti i ono... to
nam je initi? Quo vadis... I ko smo i ta smo? Doktor Mencinger je kroz avolja usta
progovorio: Mete gornji, koji u nas uvlai bezbrojne strasti i bede - haos, u njemu
plove eros i autieras, ljubav i mrnja. S ljubavlju raati, s mrnjom umreti - to su
kretanja do kojih se meu zemljanima ivotna bitka vodi.
Tome se kraj nazire - tvrdim!
Zato na dolazak ovamo najavljen prolog avgusta ne moe biti! Da smo se odmah
po najavi, skoro zbog gluposti tu i nali - ja sam se spotakla, a Henrik je lovei me,
izgubio ravnoteu i tako svaka posledica ima svoj uzrok kao i sve drugo! Stojimo
tako iznenaeni pred dvorcem u Fuinama - oj, kako ga je tuno gledati ali i raduju
me Cunjakovi planovi. Spremni smo i kuni duhovi zamka postati ak. Posle neka
nas nezadriva sila, po stopama mnogim, odnese preko mosta i dalje putem seanja
i drugarstva. Dolazimo na raskrsnicu Trpineve i Litijske ceste i vidimo
razmimoilaenje: kakvo zamisliti ne bismo mogli: Kupe i jarci, a sa leve strane kraj
Puta ne ba estetski odgovarajuu vrlo udnu crvenu zemlju dovoze. udimo se
kiperima, ali Henrik znalaki primeti: Ni cvet ni voka na ovoj zemlji u ljubavi nee
rasti. I zaista je drugaije izgledala od drugih - kao da uzima a da ne daje. I neto
kao veiti vetar je dolazilo sa Golovca. Jo smo se poalili, da e kozama tek sada
neka hrana stii - i onako su je dovoljno izgubili kada je vojska civilima ustupila taj
zemljani trougao za obradu - a zaboravili su ga obraditi. Ostalo bi vie hrane da zima
kod nas takva nije bila - neobino tvrda i luda da ve deset godina takve nije bilo. I
za kraj marta nam je priroda mnogo kie podarila pa smo kod nas u etnji po suncu
dolazili. I jo toga lepog smo preiveli - seam se kada su deca iz Bizovika motornu
letelicu putali - i tako smo eleli da kraj nas sleti! Ali zna sve vreme kraj Zasipine
hodamo, tako smo je nazvali, i primetismo da se kao krtica pri rovanju i izbacivanju
zamara! Sama je ! Niko i nizata kod nje ne dolazi. Nita ne raste na zemlji. A ona
ne staje - radi - ini nam se da je popunjena! Sva je iroka kao da je trudna. Podseti
to nas na nae dete i primetismo da nam misli bee, pa smo shvatili da tu neto nije
u redu. Grebemo malo prstima po zemlji toj, lii na terra rosu, ali se toliko razlikuje!
Svata nalazimo, ali tu nema nieg obrazovanog, nieg izvajanog, sve kao da jo
oblika nema, kao da se sprema da neto tek postane, unesimo neku ideju... Bojim
se... Seam se vesti sa ovim naslovom: Dek Fini, npr., neka ena izgubi psa, koga
ve dve godine nema; esnaestogodinja devojica se pojavljuje u prevelikoj
spavaici i opet je kao svoja jedanaestogodinja prilika. U uasu pomiljamo: zabuna
u vremenu - moda je i u materiji?! Ovo nisu vetrenjae! Posmatramo dalje, zanima
nas sudbina naeg deteta a i naa. Od kako smo bezbrini i sretni se hteli pridruiti
svima onima koji po Putu su etali, prole nedelje, neto nas nastoji ubediti da je
ovo neko zatije pred buru. Pred provalom istine, koju mi ve poznajemo, ako je jo
uvek skrivati moramo, na to moemo uticati, na lepo zvidukanje, ili lepom pevanju i
muzici iz muzike kutije: La raskoi ne volim, ali u srcu sam bogat! Pa, kako jesti,
kako spavati, kako na svetu iveti, uila me je mati... samo zbog dobrote tvoje ivim
ja...
I meni e dete nekada zahvalno biti, za dar ivota? ta li ga eka? I tog trenutka me
pod srcem presee, kao da se je uzburkano prvi put pomerilo! apuem Henriku:
Moramo se uveriti u budunost - upoznati je, a on e meni: ta bude bie, sve mi je
jedno! Prouavam ta se dogaa?! Poi u sa tobom, pokuaemo ugovoriti, ali
obraa mi se mudro: S njim ne! Greh bi bio da ga u nemaru izgubi!
Sada kada sam pogreila jer me je doktor zbunio, kroz pritvorene vekove vidim kako
usamljenoj apuu: jo nedelju dana odmora!
Razmiljam kako smo u urbi svoju istinu zaboravili i znam da bih sa Henrikom
morala ostati. Ili u Vae vreme doi...
Sino smo spremili kolica, sa naim stvarima i odeom. Henrik se toplo obukao i u
toj gustoj i poznoj noi krenusmo k Vama. Vremenski se prebacimo k Vama i
shvatimo da smo se prebrojali: kod Vas je skoro dan! Zaboravili smo na letnje
vreme. Niste samo nominalno ve i sutinski promenili vreme! Ali ta je, tu je! Na
Putu jo je bilo etaa, a ovaj ili onaj kao glupavo tele gleda u nas ne znajui odakle
smo se stvorili. Ali nemamo vremena da se obaziremo. Ozbiljni smo. Ako je ovo
mala odiseja za oveanstvo za nas je to najvea proba. Ne ljubismo se, gore mi
ruku Henrik stie. Ja ne mogu da gledam kako e nestati, i mislimo za mene k
nama, za njega u budunost i zapoinje svoj put...
Zamiljeno sam koraala kroz travu pored donje Hruice, mimo Gornje i tepanjeg
sela, nadajui se i oekujui novosti, da ne bi o meni gospoda kod kue brinula.
esto zastanem da oslunem srce nae... Konano mi se Henrik javi: kae, sreo je
Aelito, deo puta proveo je pored Drejka i sa tri Marsovca, sa svemirskim pilotom
Laslom Bigsom, posmatrao eline upljine i oblinju ivotinjsku farmu, proputovao
je mimo nekog krasnog ludog sveta ali ne zna kako mu je ime, naleteo je na
Gordona Pima - namerno su zali u 1984. - divili su se kometi koju je pronaao
Frantiek Behunek i kasnije oko toga brinuo i diskutovao sa Klarkom, rukovao se i sa
Ambroem Birkom itd. Razmiljam, pribliavajui se gradu, da ga eka dug put. Ako
ne bude umeo - kako ja ve ne bih - a previe sam radoznala - teko se borim sa
eljama. ta ako Tonybee ima pravo i ako ekaju nas jo 1.743.000 civilizacije...
Javljeno mi je da je uspeo izboriti se Agentom Druge galaktike vlade i da je blizu
Zelandije. A ja se kreem kroz mir i mrak. Nije ba najpristojnije za jednu devojku.
Prilazim Stolnici i nalazim se kraj Robove fontane kada je pozvonilo 11:15. Svi ve
spavaju. Zar se ljudi umaraju od etnji osunanom stranom?! Ovu nedelju
zapamtiemo kao vesnik prolea, mislim, a nita ne znam. Neki udan tip je oko 4.
aprila obavestio drutvo kako je prole veeri osetio podrhtavanje tla. Naravno niko
to ozbiljno ne shvata. Titanik smo koji plovi ka svojoj sudbini. ujem neku tutnjavu
iz zemlje koju Henrik eli nadglasati i kae da je doao negde, gde je oduevljen
krajolikom, koji podsea na dom. Svuda unaokolo je trag Boije rei: obilje
raznovrsnog drvea dobrog za prehranu i lepog za gledati i drvo ivota i istine (dobra
i zla) su ovde. Neverovatno je lepo ovde! ujem ga kako apue - svakog momenta
saznajem vie, ovde sve bei, izdahne. Izveo sam sve iz sebe i vidim sve do dna
Sizifovog suda... ujem kako odlazi u daljinu. Skupio sam snagu! Bez mene je
otiao, zamalo da mu poruim: ostani tamo, ostani tamo gde si mudar i jak! Budi
slobodan! Nije me sluao i skoro je Tamo i dospeo... Kue oko mene stenju, krovovi
lete, i bol me obuzima, ali ujem Henrika kako kae: Zasipina se je rairila do
horizonta. Nekadanji zasadi lotosa je prekrivaju. oveanstvo se eta od Nikuda ka
Nigde. Neko se podsmeva. Niko nee na drugo mesto otii ni prekoraiti liniju.
Napravi li novi korak opet si Tamo gde si i ranije bio i gde jesi. avo je ogroman,
mogli bi se uplaiti, ali njima je sve jedno, ne baca ni senku. Svako bi morao Tamo
otii, jer ovde se osea kao Anton. Nai emo put Tamo jer ovek pripada svetu,
gde sinovi primaju veru i moralni su, znaju amove... Od tih Henrikovih rei groznih
razbudih se iz omamljenosti... Svo vreme oseam da se odmie od mene i da vie
nee govoriti. Poeo je da se smeje. Neke meni neznane Aristotelove misli mu u
glavu dolaze, ne vidim ni senku vie... Panja, sada e moda progovoriti... Da, da!
Iznenada prepoznajem je kao telo svog tela, sve vee i vee je, da imam oseaj da
mi se udovi udaljavaju, a grudi postaju ogromne kao kupole Svetog Petra u Rimu i
penju se u nebo. Vrhovi tela se u pomrini gube i gubim oseaj za njih. Ali
unutranjost ostaje. Ogromna provalija izmeu uma mojega i stvarnosti. Stavljam
ruke pred oi da ne gledam promene i razilaenje i ekam da okolina okameni i da
vreme stane. Tada emo pamtiti Uskrs, kaem Vam, bilo je upisano i mora se
ispuniti: uzdizanje nam predstoji...
Dolo je vreme da stanemo kao mu i ena udrueni. Uvek smo u istoriji dozvoljavali
da nas drugi spaavaju, a sada se moramo spasiti sami - moramo spasiti i ostale jer
smo izabrani meu izuzetnima za to. Pomozite mi da ovde opet Henrika dozovem jer
sama ne mogu uspeti. Zovite ga! Zovite cenjene takmiare i takmiarke Vae i druge
ljude dobre volje da pomognu. Nemamo vremena na pretek. Drugu mom sve e pa
ak i lotos pobei, nestati. Nee imati od ega da ivi. Moramo uporno misliti. Znate
onu - ljubav na usta ulazi. Ko i do lotosa doe namuie se jer je posebna muka kui
ga odneti. Lotos ne hoda sam. I to nije volja naa! Znam mnogi putevi vode ka
reenju, ali samo je Jedan onaj pravi!
Bilo bi najjednostavnije da putujemo napred i tako e vor biti razvezan. "Sa
mudrou svetlog maa!" A ko e stii u budunost? Ja ovako potpuno sama ne.
Pitam Vas da li me neko do Henrika dovesti zna. Ili moda znate dvojicu, preciznije
reeno dvoje koje bi ljubav silna tamo odvela. Potrebno je samo Henrika razbuditi.
Moda mogu da sednem u vazduhoplov i za odreeno vreme se naem Tamo?
Doktor Ajntajn mi je nemono jezik pokazao, kao malo dete... Ako nauka ne zna
put moda mi magija moe pomoi... Zasipinu moram posetiti bar uz pomo Sokola.
Neka kod Franikanske crkve uu u autobus br. 20 i izau kod okretita u Novoj
Fuini. Neka koraaju pravo jo deset koraka ne obazirui se na Ljubljanicu,
Tripnievo, imo i Troto. Tih deset koraka po Putu neka naprave i kod dvanaestog
drveta s leve strane memorijalnog drvoreda neka se okrenu stajae pred Zasipinom.
Manje je udobna linija 13. Potrebno je vratiti se par stotina koraka nazad do
odvajanja za Litijsku cestu ka Putu. Automobile ili motorcikle ostavite kod elektrine
centrale 3, tik kraj mosta, uz gostionicu Babnik, koja e brinuti o osveenju. Ako je
dan lep posluenje moete oekivati i u vrtu. Nije mi jasno da li e tako budunost
biti uklonjena. Moda onda nee vie pretiti. Da li je budunost strogi linearni
raspored uzroka i posledica ili je budunost ujedinjenje sveg postojeeg?
Napred, tek sada uviam da smo sa Henrikom imali pogrean proraun. Morali smo
prethodno proveriti ta je sa zemljom: odakle je dospela, zato je ba tu... Odakle
joj osobine potiu! Gde su je uopte nali, ko ju je razvozio. Da li je to moda van
domaaja ljudi. Budi otpadak, budi namera. Zar se iza svega ne skriva plan? Moda
je ovde re o estetskoj obradi krajolika? Da li je planer ovde imao skrivene namere?
Da li se to slae sa vienjima Sokola? I ako su namere dobre da li je to dovoljno?
Plan nekog dobrog "U ime Oca-Sina-Svetoga Duha", ili se radi o deijoj osveti,
razoarenju Jehovinom, novom Velikom potopu?
Dozvolite da se svet dalje sam vrti, a vi dignite oveanstvo protiv samozvanih
krojaa istorije! Samo oveanstvo, itavo! Obini ljudi e moda pomisliti da se blii
kraj sveta jer e primetiti okupljanje Sokola. Moda e ga rairenih ruku doekati.
ta znamo o tome? ta ako ne moemo dalje i ako se sve pokae kao prevara? Ako
ta organizacija i uspe u namerama moda e vrata Raja biti zauvek zatvorena!
Roj pitanja opseda mi glavu. Znam da ekam odgovor na u stvari nepostavljeno
pitanje. Vae vreme je tako dragoceno, a nemate slobodno. Ne snalazim se vie,
gubim iluzije, bojim se da vremenom i vera me ne napusti. Bog e se valjda
smilovati. Ako bih mogla k Vama? To je neverovatno, seem lopatom tamo gde sam
Henrika poslednji put videla - kao da ga nigde nema... Postajem sumnjiava - ne
verujem da je sve ovo istina, realnost?! Ne mislim matematiki. Da li je uopte bio
tamo i da li je odlazio ne znam. Ja zapravo nisam bila kod Vas ve sam o vaem
ivotu obavetena i... ta da radim? Razmiljam i ne znam! Od tuge ni dobar dan
vie ne govorim. Sve mi je jedno gde plovim - da li sa Haronom, Noom, ili kod lepe
Vide ili Marice ili u umreti ne dostiui skriveni duh meu zvezdama. Ne poriem:
nastupie potop. Za nama, deco nae dece, svi koji me ujete!
Budi vrst, elian ovek. Uverite me bolje ranije nego kasnije da nada moja nije bila
uzaludna i da Henrikova pogibija nije uzaludna. Smirujem se i srce mi se greje jer se
obraam na pravu adresu. Takva je moja misao o ovom problemu: Ni nauka ni
tehnika, pomae nam samo mata! Nestrpljivo ekam Vae odgovore, imajte ih u
glavi svo vreme. Na Linhartovoj 86. Ili jo vie bih volela da vidim osobu sa kojom
bih mogla razgovarati.
Vaa odana Margareta F.
PS: Dunost mi je da Vas upozorim da je zakljuak Henrikov i moj o sudbini Zasipine
krajnje pogrean. Ve spomenuti gospodin Fini ustanovio je: Da li ste u opisima
avoljih prijatelja primetili rastui otpor prema sadanjosti.
Kada sam bio mlad ljudi nisu govorili tako...

Copyright 1999 by SF-BAY. Sva prava zadrana. All rights reserved. You are free to read this document
online and make links to it. Copying or duplication of this document is not allowed.