PARALELNI

SVETOVI
Takoe od Miija Kakua
Ajntajnov kosmos
Fizika budunosti
Hiperprostor
Fizika nemogueg
Kaku_0385509863_4p_all_r1.qxd 10/27/04 7:07 AM Page iv
MI I O K A K U
Kaku_0385509863_4p_all_r1.qxd 10/27/04 7:07 AM Page v
PARALELNI
SVETOVI
PUTOVANJE KROZ
POSTANAK, VIE DIMENZIJE
I BUDUNOST KOSMOSA
Prevod
Ana Jei
Naslov originala
Michio Kaku
PARALLEL WORLDS
Copyright Michio Kaku
Copyright 2012 za srpsko izdanje, Heliks
Izdava
Heliks
Za izdavaa
Brankica Stojanovi
Lektor
Aleksandra Dragosavljevi
tampa
Newpress, Smederevo
Prvo izdanje
Knjiga je sloena
tipografskim pismima
Eureka i Bureau Agency
ISBN: 978-86-86059-35-2
Smederevo, 2012.
www.heliks.rs
Ovu knjigu posveujem mojoj voljenoj supruzi izue
SADRAJ
zahvalnice xi
predgovor xv
DEO 1: KOSMOS
prvo poglavlje: Slike tek roenog svemira 3
drugo poglavlje: Paradoksalni svemir 19
tree poglavlje: Veliki prasak 39
etvrto poglavlje: Inacija i paralelni univerzumi 65
DEO II: MULTIVERZUM
peto poglavlje: Meudimenzionalni portali
i putovanje kroz vreme 95
esto poglavlje: Paralelni kvantni univerzumi 125
sedmo poglavlje: M-teorija: majka svih struna 155
osmo poglavlje: Stvoreni kosmos? 205
deveto poglavlje: Oslukujui odjeke iz jedanaeste dimenzije 217
DEO III: BEG U HIPERPROSTOR
deseto poglavlje: Kraj svega 245
jedanaesto poglavlje: Bekstvo iz svemira 259
dvanaesto poglavlje: I dalje od multiverzuma 293
napomene 309
nauni pojmovnik 325
preporuena literatura 345
indeks 349
o autoru 365
I ZJAVE ZAHVALNOSTI
Hteo bih da se zahvalim naunicima koji su ljubazno odvojili svoje vreme
za razgovore. Njihovi komentari, zapaanja i ideje umnogome su oboga-
tili ovu knjigu i doprineli njenoj dubini i fokusu:
Stiven Vajnberg, dobitnik Nobelove nagrade, Teksaki univerzi-
tet u Ostinu
Mari Gel-Man, dobitnik Nobelove nagrade, Institut Santa Fe i
Kalifornijski tehnoloki institut
Leon Lederman, dobitnik Nobelove nagrade, Tehnoloki institut
Ilinois
Dozef Rotblat, dobitnik Nobelove nagrade, Bolnica Sveti Varto-
lomej (u penziji)
Volter Gilbert, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Harvard
Henri Kendal, dobitnik Nobelove nagrade, Masausetski tehno-
loki institut (preminuo)
Alan Gut, fziar, Masausetski tehnoloki institut
ser Martin Ris, engleski kraljevski astronom, Univerzitet u
Kembridu
Friman Dajson, fziar, Institut za napredne studije, Prinstonski
univerzitet
Don varc, fziar, Kalifornijski tehnoloki institut
Lisa Rendal, fziar, Univerzitet Harvard
D. Riard Got III, fziar, Prinstonski univerzitet
Nil de Gras Tajson, astronom, Prinstonski univerzitet i Hajdenov
planetarijum
Pol Dejvis, fziar, Univerzitet u Adelaidi
Ken Krosvel, astronom, Kalifornijski univerzitet u Berkliju
Don Goldsmit, astronom, Kalifornijski univerzitet u Berkliju
Brajan Grin, fziar, Univerzitet Kolumbija
Kumrun Vafa, fziar, Univerzitet Harvard
xii I Z JAVE Z AHVAL NOS T I
Stjuart Samjuel, fziar, Kalifornijski univerzitet u Berkliju
Karl Segan, astronom, Univerzitet Kornel (preminuo)
Danijel Grinberger, fziar, Siti koled u Njujorku
V. P. Nair, fziar, Siti koled u Njujorku
Robert P. Kirner, astronom, Univerzitet Harvard
Piter D. Vord, geolog, Vaingtonski univerzitet
Don Barou, astronom, Univerzitet u Saseksu
Mara Bartusijak, nauni novinar, Masausetski tehnoloki
institut
Don Kasti, fziar, Institut Santa Fe
Timoti Feris, nauni novinar
Majkl Lemonik, nauni kolumnista, asopis Time
Fulvio Melija, astronom, Univerzitet Arizona
Don Horgan, nauni novinar
Riard Maler, fziar, Kalifornijski univerzitet u Berkliju
Lorens Kraus, fziar, Univerzitet Kejs Vestern Rizerv
Ted Tejlor, projektant atomske bombe
Filip Morison, fziar, Masausetski tehnoloki institut
Hans Moravec, raunarski naunik, Univerzitet Karnegi Melon
Rodni Bruks, raunarski naunik, Laboratorija za vetaku inte-
ligenciju, Masausetski tehnoloki institut
Dona irli, astrofziar, Laboratorija za mlazni pogon
Den Vertimer, astronom, SETI@home, Kalifornijski univerzitet
u Berkliju
Pol Hofman, nauni novinar, asopis Discover
Fransis Everit, fziar, Gravitaciona sonda B, Univerzitet
Stenford
Sidni Perkovic, fziar, Univerzitet Emori
Voleo bih da uputim izraze zahvalnosti i sledeim naunicima na sti-
mulativnim diskusijama o fzici u proteklim godinama koje su mi znatno
pomogle da uobliim sadraj knjige:
T. D. Li, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Kolumbija
eldon Glaou, dobitnik Nobelove nagrade, Univerzitet Harvard
Riard Fajnman, dobitnik Nobelove nagrade, Kalifornijski teh-
noloki institut (preminuo)
Edvard Viten, fziar, Institut za napredne studije, Prinstonski
univerzitet
I Z JAVE Z AHVAL NOS T I xiii
Dozef Liken, fziar, Fermilab
Dejvid Gros, fziar, Institut Kavli, Santa Barbara
Frank Vilek, fziar, Kalifornijski univerzitet, Santa Barbara
Pol Taunsend, fziar, Univerzitet Kembrid
Peter Van Nievenhojzen, fziar, Dravni univerzitet Njujorka,
Stoni Bruk
Miguel Virasoro, fziar, Rimski univerzitet
Bandi Sakita, fziar, Siti koled u Njujorku (preminuo)
Aok Das, fziar, Roesterski univerzitet
Robert Marak, fziar, Siti koled u Njujorku (preminuo)
Frenk Tipler, fziar, Univerzitet Tulejn
Edvard Trajon, fziar, Koled Hanter
Miel Begelman, astronom, Univerzitet u Koloradu
Zahvalnost dugujem i Kenu Krosvelu na brojnim komentarima o
knjizi.
eleo bih da se zahvalim i svom uredniku, Roderu olu, koji je izvan-
redno uredio sve moje knjige. Sigurnom rukom znatno ih je unapredio,
a njegovi komentari uvek su pomagali da se razjasni i produbi sadraj i
izlaganje. Na kraju, zahvalio bih se svom agentu, Stjuartu Krievskom,
koji je predstavljao moje knjige sve ove godine.
PREDGOVOR
Kosmologija je nauka o kosmosu kao celini i obuhvata i njegovo roenje,
a moda i kraj. Ne iznenauje to je kosmologija doivela mnoge preo-
braaje u svojoj sporoj, bolnoj evoluciji, esto pod senkom verske dogme
i sujeverja.
Prvu revoluciju u kosmologiji pokrenula je pojava teleskopa u prvoj
deceniji sedamnaestog veka. Galileo Galilej, nadovezujui se na rad veli-
kih astronoma Nikole Kopernika i Johana Keplera, uspeo je da pomou
teleskopa uini rasko nebesa dostupnim ozbiljnom naunom istraiva-
nju po prvi put u istoriji. Napredak ove prve faze kosmologije dostigao
je vrhunac u delu Isaka Njutna, koji je defnisao fundamentalne zakone
kretanja nebeskih tela. Umesto magije i misticizma, zakoni nebeskih tela
sada su posmatrani kao subjekti izraunljivih i reproduktivnih sila.
Za drugu revoluciju u kosmologiji zasluni su veliki teleskopi dva-
desetog veka, poput onog na planinskom vrhu Maunt Vilson sa svojim
ogromnim reektujuim ogledalom od 25 metara. Dvadesetih godina
prolog veka astronom Edvin Habl opovrgao je pomou ovog dinovskog
teleskopa vekovnu dogmu po kojoj je kosmos statian i vean, pokazavi
da se nebesa udavaljaju od Zemlje ogromnom brzinom odnosno, da se
vasiona iri. Bila je to potvrda Ajntajnove teorije opte relativnosti po
kojoj arhitektura prostorvremena nije ravna i linearna, ve dinamina
i zakrivljena. To nam je pruilo prvo prihvatljivo objanjenje porekla
kosmosa kosmos je roen u kataklizminoj eksploziji zvanoj Veliki
prasak, kada su se zvezde i galaksije zavitlale u prostranstvo svemira. S
pionirskim radom Dorda Gamova i njegovih kolega na teoriji Velikog
praska, te Freda Hojla na poreklu elemenata, postavljene su osnove za
iscrtavanje obrisa evolucija kosmosa.
U toku je trea revolucija. Traje tek pet godina. Pokrenuo ju je arse-
nal novih, visokotehnolokih instrumenata kao to su svemirski sateliti,
laseri, detektori gravitacionih talasa, teleskopi X-zraenja i superkom-
pjuteri ogromnih brzina. Raspolaemo dosad najmerodavnijim podacima
xvi PRE DGOVOR
o prirodi kosmosa, ukljuujui njegovu starost, sastav, a moda i znanje
o njegovoj budunosti i smrti u nekom trenutku.
Astronomi sada uviaju da se svemir izmie ogromnom brzinom,
ubrzavajui bez ogranienja, sve vie se s vremenom hladei. Ako se to
nastavi, suoiemo se s mogunou Velikog smrzavanja kada e kosmos
zapasti u tamu i hladnou, a itav inteligentni ivot e izumreti.
Ova knjiga govori o toj treoj velikoj revoluciji. Razlikuje se od mojih
prethodnih knjiga iz fzike, Posle Ajntajna i Hipersvemir, koje su pomogle
javnosti da se upozna s novim konceptima viih dimenzija i teorije super-
struna. U knjizi Paralelni svetovi umesto na prostorvreme usredsreujem
se na revolucionarne pomake u kosmologiji tokom poslednjih nekoliko
godina, na osnovu novih dokaza iz laboratorija irom sveta i rezultata
dosezanja najudaljenijih granica svemira, kao i novih dostignua u teo-
rijskoj fzici. Zamislio sam je kao tivo koje se moe itati i razumeti bez
prethodnog poznavanja kosmologije.
U Delu 1 ove knjige, bavim se naukom o kosmosu i dajem kratak pre-
gled pomaka u ranim fazama kosmologije s kulminacijom u vidu tako-
zvane inatorne teorije koja nam prua dosad najnapredniju formula-
ciju teorije Velikog praska. Tema Dela 2 je nova teorija multiverzuma
svet nainjen od veeg broja svemira od kojih je jedan na. U ovom
delu knjige razmatram mogunost crvotoina, zakrivljenja prostora i
vremena, te kako bi vie dimenzije mogle da ih povezuju. Teorija super-
struna i M-teorija pomerile su nas za jedan veliki korak preko Ajntaj-
nove teorije i potvrdile da bi na univerzum mogao da bude tek jedan od
mnogih. Na kraju, u Delu 3, govorim o Velikom smrzavanju i o tome ta
naunici sada vide kao kraj kosmosa. Moi ete da proitate i ozbiljno,
premda spekulativno razmatranje kako bi napredne civilizacije u dalekoj
budunosti mogle pomou zakona fzike da bilionima godina u budu-
nosti napuste na svemir i dospeju u drugi, gostoljubiviji kosmos gde bi
zapoeli proces preporoda ili odakle bi se vratili u prolost kada je vasi-
ona bila toplija.
Plima novih podataka, novi instrumenti poput svemirskih satelita
koji mogu da pretrauju nebesa, novi detektori gravitacionih talasa i novi
akceleratori veliine gradova ija izgradnja se blii kraju, uvruju fzi-
are u uverenju da moda ulazimo u zlatno doba kosmologije. Ukratko,
ovo je sjajan trenutak da se bavimo fzikom i uestvujemo u potrazi za
razumevanjem naeg porekla i sudbine svemira.
PARALELNI
SVETOVI
PRVI
DEO
KOSMOS
PRVO POGLAVLJE
Slike tek roenog svemira
Pesnik hoe samo da bude glavom u nebesima. Logiar
eli da nebesa spusti u svoju glavu. Njegova glava onda
se podvaja.
G. K. esterton
K
ad sam bio dete, moja lina uverenja bila su u sukobu. Roditelji su
mi vaspitavani u budistikoj tradiciji, ali ja sam nedeljom pohaao
asove veronauke na kojima sam rado sluao biblijske prie o kitovima,
barkama, stubovima soli, rebrima i jabukama. Fascinirale su me alegorije
iz Starog zaveta koje su mi bile omiljeni deo asova veronauke. inilo mi
se da su te alegorije o velikim poplavama, grmlju u vatri i razdvajanju
mora bile neuporedivo uzbudljivije od budistikog mantranja i medita-
cije. Zapravo, te drevne pripovesti o herojstvu i tragediji slikovito su ilu-
strovale duboke moralne i etike lekcije koje su me pratile kroz ivot.
Na jednom asu veronauke prouavali smo Postanje. Dok sam itao
kako Bog grmi s nebesa: Neka bude svetlost!, to mi se inilo mnogo dra-
matinije od nemog meditiranja o nirvani. Iz naivne radoznalosti, zapi-
tao sam uiteljicu veronauke da li je Bog imao majku. Obino je odgovarala
brisko, dopunjujui odgovor dubokoumnim naravouenijem o moralu.
Meutim, ovog puta je ustuknula. Ne, odgovorila je oklevajui, Bog vero-
vatno nije imao majku. Ali otkud Bog?, pitao sam. Promrmljala je kako
bi o tome morala da se posavetuje sa svetenikom.
Nisam uviao da sam sluajno nabasao na jedno od velikih pitanja
teologije. Bio sam zbunjen, jer u budizmu nije bilo nikakvog boga
samo bezvremene vasione bez poetka i kraja. Kasnije, kada sam se dao
4 Paralelni svetovi
u prouavanje velikih svetskih mitologija, nauio sam da se u religiji
razlikuju dva tipa kosmologije: prvi se zasniva na trenutku kada je Bog
stvorio svemir, dok se drugi temelji na ideji da je vasiona oduvek posto-
jala i da e je uvek biti.
Meutim, nisu obe mogle biti tane.
Kasnije sam poeo da otkrivam da ove zajednike teme proimaju
mnoge druge kulture. Na primer, po kineskoj mitologiji, na poetku je
postojalo kosmiko jaje. Novoroeni bog Pangu bivstvovao je gotovo itavu
venost unutar jajeta koje je plutalo u bezoblinom moru Haosa. Kada
se napokon izlegao, Pangu je dikljao preko tri metra na dan, tako da je
gornja polovina ljuske jajeta postala nebo, a donja zemlja. Posle 18.000
godina, umro je stvorivi na svet: od njegove krvi nastale su reke, od
oiju Sunce i Mesec, a glas mu postade grom.
Mit o Panguu na mnogo naina odslikava temu prisutnu u brojnim
drugim religijama i drevnim mitologijama: creatio ex nihilo vasione (pojava
vasione ni iz ega). U grkoj mitologiji, kosmos je na poetku bio u stanju
haosa (zapravo, re haos vodi poreklo iz grke rei sa znaenjem ponor).
Ta bezoblina praznina esto se opisuje kao okean na primer, u vavi-
lonskoj i japanskoj mitologiji. Ova tema se moe nai u drevnoj egipat-
skoj mitologiji u kojoj se bog Ra izlegao iz plutajueg jajeta. U polinezij-
skoj mitologiji, umesto kosmikog jajeta pojavljuje se kokosov orah. Maje
su verovale u slian mit po kome vasiona umire pet hiljada godina po
nastanku samo da bi se ponovo rodila, i sve tako redom, u beskrajnom
ponavljanju raanja i unitenja.
Ovi creatio ex nihilo mitovi upadljivo se razlikuju od kosmologije po
budistikom i, u izvesnim varijantama, hinduistikom tumaenju. U
ovim mitologijama, kosmos je bezvremen, bez poetka i kraja. Ima mnogo
nivoa postojanja, ali najvii je nirvana, vean i dostian samo kroz naj-
istiju meditaciju. U hinduistikoj mahapurani zapisano je: Ako je Bog
stvorio svet, gde je bio pre stvaranja?... Svet nije stvoren, ve kao vreme
nema kraja ni poetka.
Ove mitologije protivree jedna drugoj i izmeu njih naizgled nema
nikakvog slaganja. Meusobno su iskljuive: kosmos je ili imao poetak
ili nije. Izgleda da nema srednjeg reenja.
Meutim, reenje se danas, po svemu sudei, pomalja iz sasvim dru-
gog pravca iz sveta nauke kao rezultat nove generacije monih nau-
nih instrumenata koji krstare svemirom. Drevna mitologija se u tumae-
nju porekla sveta oslanjala na mudrost pripovedaa. Danas se naunici
slue arsenalom svemirskih satelita, detektora gravitacionih talasa,
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 5
interferometara, superkompjutera ogromnih brzina i internetom spro-
vodei revoluciju u naem razumevanju kosmosa i pruajui nam do sada
najubedljiviji prikaz njegovog stvaranja.
Malo-pomalo, iz podataka dobijamo veliku sintezu dve suprotstavljene
mitologije. Naunici spekuliu da se postanje ponavljalo u bezvreme-
nom okeanu nirvane. U toj novoj slici, na svemir mogao bi se uporediti
s mehurom koji pluta u mnogo veem okeanu, pri emu se neprestano
stvaraju novi mehurovi. Prema ovoj teoriji, svemiri se, poput mehuria
u kipuoj vodi, neprestano stvaraju, plutajui u mnogo veem okrue-
nju, nirvani jedanaestodimenzionalnog hipersvemira. Sve vie fziara
smatra da je na svemir nastao iz ognjene kataklizme, Velikog praska,
ali i da je u venom okeanu drugih univerzuma. Ako smo u pravu, veliki
praskovi se odigravaju i dok itate ovu reenicu.
Fiziari i astronomi irom sveta razmatraju kako bi ovi paralelni sve-
tovi mogli da izgledaju, kojim zakonima se pokoravaju, kako su roeni i
kako bi mogli da umru. Moda su jalovi, bez osnovnih elemenata ivota.
Mogue je i da lie na na svemir, razdvojeni od nas jednim kvantnim
dogaajem zbog kog su poeli da divergiraju od naeg kosmosa. Ima i fzi-
ara koji ukazuju na mogunost da jednog dana, kako na kosmos bude
stario, a ivot u njemu moda postao neodriv, budemo prinueni da ga
napustimo i izbegnemo u drugi svemir.
Ove nove teorije pokree plima podataka dobijenih od svemirskih
satelita koji snimaju ostatke samog stvaranja. Naunici sada ostvaruju
izvanredne pomake u opisivanju deavanja od samo 380.000 godina posle
Velikog praska, kada je odsjaj stvaranja tek ispunio svemir. Moda i naj-
ubedljiviju sliku ovog zraenja dobijamo od novog instrumenta, satelita
zvanog WMAP (Wilkinson Microwave Anisotropy Probe

Vilkinsonova
mikrotalasna anizotropna sonda).
S AT EL I T WMAP
Neverovatno! Revolucionarno! takve epitete su uzvikivali februara
2003. poslovino suzdrani astrofziari opisujui dragocene podatke to
im je dostavio njihov najnoviji satelit. WMAP je sonda nazvana po pio-
niru kosmologije Dejvidu Vilkinsonu i putena je u rad 2001. WMAP je
neverovatnom preciznou pruio naunicima detaljnu sliku ranog sve-
mira starog tek 380.000 godina. Ve milijardama godina naim kosmo-
som krui kolosalna koliina energije preostale od izvorne vatrene lopte
6 Paralelni svetovi
iz koje su se izrodile zvezde i galaksije. Danas ju je WMAP najzad zabele-
io na flmu u izvanrednim detaljima, stvarajui dosad nevienu mapu,
fotografju neba koja nas ostavlja bez daha svojim detaljnim prikazom
mikrotalasnog zraenja nastalog u Velikom prasku, ehom postanja,
kako ga je nazvao asopis Time. Astronomi vie nikada nee gledati u
nebo na isti nain.
Po reima Dona Bakola sa Instituta za napredne studije pri Prinstonu,
otkria satelita WMAP predstavljaju in preobraenja kosmologije od spe-
kulacije u preciznu nauku. Ovakav priliv podataka iz tog ranog perioda
istorije svemira sada je omoguio kosmolozima da precizno odgovore na
najdrevnija pitanja koja zbunjuju i kopkaju ljudski rod otkad smo prvi
put pogledali u plamteu zvezdanu lepotu nonog neba. Koliko je star
svemir? Od ega je sazdan? Kakva mu je sudbina?
(Godine 1992, prve, mutne slike ovog zraenja koje ispunjava nebo dao
nam je satelit COBE Cosmic Background Explorer, Istraiva kosmikog poza-
dinskog zraenja. Taj rezultat, premda revolucionaran, bio je razoarava-
jui zbog nefokusirane fotografje ranog svemira koju smo dobili. To nije
spreilo medije da tu sliku ushieno proglase licem Boga. Ali precizniji
opis mutnih slika dobijenih sa satelita COBE bio bi da su to fotografje
novoroenog svemira. Ako bismo dananji svemir uporedili s osamdeseto-
godinjakom, onda bi ga fotografje koje je napravio prvo COBE, a kasnije
i WMAP, prikazivale kao novoroene ni ceo jedan dan staro.)
Nono nebo je poput vremeplova i upravo zato WMAP moe da nam d
bez premca najjasnije slike novoroenog svemira. Poto se svetlost kree
konanom brzinom, zvezde nou vidimo onakve kakve su nekada bile,
a ne kakve su danas. Svetlost od Meseca do Zemlje putuje neto due od
jedne sekunde i kada pogledamo u Mesec vidimo ga kakav je bio sekundu
ranije. Razdaljinu od Sunca do Zemlje svetlost pree za oko osam minuta.
Slino tome, mnoge nama poznate zvezde koje vidimo na nebesima toliko
su daleko da je njihovoj svetlosti potrebno od 10 do 100 godina da stigne
do vaih oiju. (Drugim reima, udaljene su izmeu 10 i 100 svetlosnih
godina od Zemlje. Svetlosna godina priblino iznosi 9,5 biliona kilome-
tara i predstavlja razdaljinu koju svetlost pree za godinu dana.) Sve-
tlost dalekih galaksija moe biti stotinama miliona ili milijardama sve-
tlosnih godina daleko. Zato ona predstavlja fosilnu svetlost, u nekim
sluajevima emitovanu jo pre pojave dinosaurusa. Neki od najudaljenijih
objekata koje moemo da vidimo naim teleskopima zovu se kvazari. To
su ogromni galaktiki motori koji stvaraju neverovatno velike koliine
energije blizu granica poznatog svemira. Kvazari su udaljeni od Zemlje
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 7
i do 13 milijardi svetlosnih godina. WMAP je detektovao jo i starije zra-
enje od izvorne vatrene lopte koja je stvorila kosmos.
Da bi opisali svemir, kosmolozi ponekad prizivaju sliku koju bismo
videli s vrha Empajer Stejt Bildinga, zgrade s preko stotinu spratova koja
se uzdie nad Menhetnom. Gledajui odozgo, jedva nazirete ta se deava
dole na ulici. Ako uporedimo prizemlje Empajer Stejt Bildinga s Velikim
praskom, onda bi se, posmatrano odozgo, udaljene galaksije nalazile na
desetom spratu. Daleki kvazari vidljivi zemaljskim teleskopima bili bi
na sedmom spratu. Pozadinsko kosmiko zraenje koje registruje WMAP
satelit nalo bi se samo centimetar nad ulicom. Satelit WMAP sada nam
je omoguio da starost svemira izmerimo sa zadivljujuih jedan posto
preciznosti: 13,7 milijardi godina.
Veliki napori astrofziara u preko deset godina kulminirali su u misiji
satelita WMAP. Koncept ovog satelita predloila je NASA 1995. godine,
a odobren je dve godine kasnije. NASA je 30. juna 2001. godine poslala
WMAP na raketi Delta II u solarnu orbitu izmeu Zemlje i Sunca. Paljivo
je odabrano da destinacija bude Lagranova taka broj 2 (ili L2, to je
posebna taka relativne stabilnosti blizu Zemlje). Iz te perspektive, Sunce,
Zemlja i Mesec uvek usmeravaju satelit da mu se ne bi ispreili u pregle-
danju kosmosa. WMAP skenira itavo nebo svakih est meseci.
Konstrukcija ovog satelita plod je najnovijih tehnologija. Svojim mo-
nim senzorima moe da registruje slabo mikrotalasno zraenje zaostalo od
Velikog praska prisutno svuda u svemiru, ali koje naa atmosfera apsor-
buje u velikom stepenu. Aluminijumsko-kompozitni satelit dimenzija je
3,8 metara s 5 metara, a tei 840 kilograma. Ima dva naspramna teleskopa
koja fokusiraju mikrotalasno zraenje iz kosmosa i alju podatke putem
radio-talasa na Zemlju. Napaja se snagom od samo 419 vati (ravno snazi
pet obinih sijalica). Vie od milion i po kilometara daleko od Zemlje,
WMAP je na bezbednoj udaljenosti do Zemljinih atmosferskih poreme-
aja koji mogu da maskiraju slabo mikrotalasno pozadinsko zraenje, te
moe neprestano da ga oitava na celom nebu.
Satelit je svoje prvo osmatranje celog neba dovrio aprila 2002. est
meseci kasnije, ostvareno je drugo puno skeniranje neba. Satelit WMAP
daje nam do sada najsveobuhvatniju, najdetaljniju mapu ovog zrae-
nja. Pozadinsko mikrotalasno zraenje koje je WMAP registrovao prvi
su predvideli Dord Gamov i njegovi saradnici. On je zapazio i da ovo
zraenje ima karakteristinu temperaturu. WMAP je izmerio da je ta
temperatura tek neto vea od apsolutne nule, odnosno izmeu 2,7249 i
2,7251 stepeni Kelvina.
8 Paralelni svetovi
Ta mapa nainjena na osnovu podataka dobijenih od satelita WMAP
laiku bi bila prilino nezanimljiva na prvi pogled, to je samo skup nasu-
mino razbacanih taaka. Meutim, taj skup taaka pojedinim astrono-
mima gotovo da je izmamio suze, jer take predstavljaju uktuacije ili
nepravilnosti u prvobitnoj, vatrenoj kataklizmi Velikog praska nepo-
sredno po stvaranju svemira. Te male uktuacije su poput semena
koja su narasla u eksploziji svemira. Danas su ta majuna semena pro-
cvetala u galaktika jata i galaksije koje nam osvetljavaju nebesa. Dru-
gim reima, naa galaksija Mleni put i sva galaktika jata koja vidimo
oko sebe nekad su bili te sitne uktuacije. Merei raspodelu ovih uktu-
acija, vidimo kolevke galaktikih jata, poput taaka na kosmikoj tapi-
seriji okaenoj o nono nebo.
Obim astronomskih podataka koje danas dobijamo prevazilazi okvire
naunih teorija. Zapravo, rekao bih da ulazimo u zlatno doba kosmolo-
gije. (Koliko god impresivan bio satelit WMAP, verovatno e ga zaseniti
satelit Plank, kog Evropljani lansiraju 2007. godine; Plank e astrono-
mima pruiti jo detaljniju sliku ovog mikrotalasnog pozadinskog zra-
enja.*) Kosmologija danas napokon sazreva, izranjajui iz senke nauke
posle mnogo godina provedenih u barutini spekulacija i slobodnih pret-
postavki. Kosmologe je tokom istorije pratila unekoliko loa reputacija.
* Satelit Plank lansiran je 2009. godine. (Prim. prev.)
Ovo je slika novoroenog svemira, starog samo 380.000 godina, koju je nainio
satelit WMAP. Svaka taka najverovatnije predstavlja majunu kvantnu uktuaciju
u aru stvaranja koja se razvila u galaksije i galaktika jata koja vidimo danas.
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 9
Strast s kojom su istupali sa svojim grandioznim teorijama o svemiru
graniila se samo sa zapanjujuom oskudnou u podacima. Nobelovac
Lav Landau esto je u ali govorio: Kosmolozi neretko gree, ali retko
sumnjaju. Stara je izreka meu naunicima: Postoje spekulacije, potom
jo spekulacija, a onda sledi kosmologija.
Kao student fzike na Harvardu krajem ezdesetih, jedno kratko vreme
razmiljao sam da studiram kosmologiju. Jo od malih nogu opinjavalo
me je pitanje porekla svemira. Meutim, saet pregled situacije u toj
oblasti otkrio mi je da je kosmologija sramotno primitivna. Uopte nije
bilo rei o eksperimentalnoj nauci u kojoj se mogu testirati hipoteze
pomou preciznih instrumenata, ve o skupu neodreenih teorija rav-
nih najslobodnijim spekulacijama. Kosmolozi su se uputali u estoke
rasprave oko toga da li je svemir roen u kosmikoj eksploziji ili je odu-
vek postojao u stabilnom stanju. Ali podaci su bili turi a teorije su ih
brzo brojano nadmaivale. Zapravo, to je bilo manje podataka, vatre-
nija je bila rasprava.
Tokom istorije kosmologije, oskudnost pouzdanih podataka izazivala
je i dugogodinje zavade meu astronomima koje su esto trajale dece-
nijama. (Na primer, predavanje koje je trebalo da odri na univerzi-
tetu astronom Alana Sendida iz Opservatorije Maunt Vilson, prethodni
govornik sarkastino je najavio: Ono to ete sada uti je netano. A
Sendid je, saznavi da je suparnika grupa pridobila veliku panju jav-
nosti, povikao: Kakve baljezgarije! Ovo je rat!)
S TAROS T KOSMOS A
Astronome je oduvek posebno kopkalo koliko je star svemir. Vekovima su
naunici, svetenici i teolozi pokuavali da procene starost kosmosa na
jedini dostupan nain: pomou rodoslova oveanstva od Adama i Eve.
U poslednjem veku, geolozi su se sluili preostalim zraenjem u stenama
kako bi najtanije procenili starost Zemlje. Poreenja radi, pomenuu
da satelit WMAP danas meri eho samog Velikog praska kako bismo dobili
najmerodavniju procenu starosti svemira. Podaci dobijeni od satelita
WMAP otkrivaju da je kosmos roen u ognjenoj eksploziji pre 13,7 mili-
jardi godina.
(Kosmologija je dola na zao glas jer se smatralo, i to zbog pogre-
nih podataka, da je svemir po proraunima bio mlai od planeta i zve-
zda. Godinama je to bila jedna od najsramotnijih injenica u vezi s
10 Paralelni svetovi
kosmologijom. Starost svemira je ranije procenjivana na tek jednu do
dve milijarde godina, to se nije slagalo sa starou Zemlje (4,5 milijardi
godina) i najstarijih zvezda (12 milijardi godina). Takvih kontradikcija
vie nema.)
WMAP je uneo novi, bizarni momenat u debatu o sastavu kosmosa, to
je pitanje koje su postavili jo stari Grci pre vie od dve hiljade godina.
Naunici su tokom prolog veka verovali da znaju odgovor. Posle hiljada
i hiljada marljivo izvedenih eksperimenata, naunici su zakljuili da
svemir u osnovi sainjava oko sto razliitih vrsta atoma ureenih u peri-
odni sistem poev od vodonika. To je osnova moderne hemije i predaje
se u okviru nastave hemije u svakoj srednjoj koli. WMAP je opovrgao
to verovanje.
Potvrdivi rezultate prethodnih eksperimenata, satelit WMAP pokazao
je da vidljiva materija koja nas okruuje (ukljuujui planine, planete,
zvezde i galaksije) ini triavih etiri posto ukupne materije i energije
svemira. (Od tog procenta, najvei deo je u obliku vodonika i helijuma, a
verovatno samo 0,03 posto je u vidu tekih elemenata.) U sastavu kosmosa
prevlauje tajanstveni, nevidljivi materijal potpuno nepoznatog porekla.
Poznati elementi koji ine na svet predstavljaju samo 0,03 posto kosmosa.
U izvesnom smislu, nauka je vraena vie vekova u prolost, u doba pre
uspona hipoteze o atomu, dok se fziari rvu s injenicom da vasionom
dominiraju potpuno novi, nepoznati oblici materije i energije.
Prema satelitu WMAP, 23 posto svemira nainjeno je od udne, neodre-
ene supstance zvane tamna materija (engl. dark matter), koja ima teinu,
pravi dinovski oreol oko galaksija, ali je sasvim nevidljiva. Tamna mate-
rija je toliko prevlaujua i obilna da masom deset puta nadmauje sve
zvezde u naoj galaksiji Mleni put. Iako je ta udna materija nevidljiva,
naunici mogu da je opaze posredno jer krivi svetlost poput stakla, te se
moe locirati na osnovu stepena optike deformacije koju stvara.
Don Bakol, astronom s Prinstona, rekao je u vezi s udnim rezulta-
tima dobijenim pomou satelita WMAP: ivimo u nemoguem, ludom
kosmosu, ijih smo karakteristika sada ipak svesni.
Meutim, moda i najvee iznenaenje koje su nam priredili dobijeni
podaci, rezultati koji su izazvali pravu pometnju meu naunicima, bilo
je to da je ak 73 posto kosmosa nainjeno od sasvim nepoznatog oblika
energije zvanog tamna energija, odnosno od nevidljive energije skrivene
u vakuumu svemira. Ta tamna energija energija nitavila ili praznog
prostora, koju je prvi put pomenuo lino Ajntajn 1917. godine da bi je
se kasnije odrekao nazvavi je svojom najveom zabludom sada se
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 11
ponovo javlja kao pogonska sila itave vasione. Smatra se da tamna ener-
gija stvara novo antigravitaciono polje koje razdvaja galaksije. Tamna
energija e odrediti konanu sudbinu samog kosmosa.
Niko u ovom trenutku ne zna otkud energija nitavila. Iskreno govo-
rei, naprosto ne razumemo. Znamo kakav je njen uticaj, ali nemamo
pojma kako se tu nala... niko nema predstavu o tome, priznaje Kreg
Hogan, astronom na Vaingtonskom univerzitetu u Sijetlu.
Pokuamo li da izraunamo vrednost ove tamne energije na osnovu
poslednje teorije o subatomskim esticama, doi emo do brojke koja je
pogrena 10
120
puta (to je cifra jedan iza koje sledi 120 nula). Ovo nesla-
ganje izmeu teorije i eksperimenta bez daljnjeg je najdublja pukotina
u istoriji nauke. To je jedna od naih najveih sramota da pomou naj-
bolje teorije ne moe da se izrauna vrednost najveeg izvora energije u
itavom svemiru. Nema sumnje, polica puna Nobelovih nagrada eka na
preduzimljive pojedince koji su u stanju da razotkriju misteriju tamne
materije i tamne energije.
I NF L ACI JA
Astronomi jo uvek pokuavaju da se snau u poplavi podataka dobijenih
od satelita WMAP. Iz ruevina starih ideja o ustrojstvu svemira pomalja
se nova kosmoloka slika. Postavili smo temelj objedinjene koherentne
teorije o svemiru, kae arls L. Benet, voa meunarodnog tima koji je
doprineo konstrukciji i analizi satelita WMAP. Za sada prevlauje teorija
inatornog kosmosa, varijanta teorije Velikog praska, koju je prvi izneo
fziar Alan Gut s Masausetskog tehnolokog instituta. Po infatornom
scenariju, tokom prvog bilionitog dela bilionitog dela sekunde, tajnovita
antigravitaciona sila odgovorna je za to to se svemir irio mnogo bre
nego to se isprva mislilo. Period inacije bio je nepojmljivo eksplozi-
van i svemir se tokom njega irio brzinom veom od svetlosne. (To ne
naruava Ajntajnov aksiom da nita ne moe da putuje bre od svetlo-
sti, jer se iri prazan prostor. Svetlosna barijera ne moe se probiti kada
je re o materijalnim objektima.) Za deli sekunde, svemir se proirio
nezamislivih 10
50
puta.
Da biste sebi predoili silu ovog inatornog procesa, zamislite balon
koji se munjevito naduvao, s galaksijama iscrtanim na povrini. Kosmos
koji vidimo naseljavaju zvezde i galaksije smetene na povrini tog balona,
a ne u unutranjosti. Nacrtajte sada mikroskopski krug na balonu. Ovaj
12 Paralelni svetovi
majuni krug predstavlja vidljiv svemir, sve to moemo da vidimo naim
teleskopima. (Poreenja radi, pomenimo da bi i s vidljivim svemirom
malim poput subatomske estice, svemir u celini bio mnogo vei od tog,
vidljivog dela.) Drugim reima, inatorna ekspanzija bila je tako inten-
zivna da van vidljivog svemira postoje itave oblasti koje e nam uvek
biti nedostupne.
Inacija je bila toliko mona, da nam balon izgleda ravan u naem
okruenju, to su potvrdila merenja koja je obavio WMAP. Kao to nam
se ini da je Zemlja ravna jer smo majuni u poreenju s njenim preni-
kom, tako nam i svemir izgleda ravan samo zato to je zakrivljen u mnogo
veoj razmeri. S pretpostavkom da je rani svemir proao kroz ovaj proces
inacije, mogu se lako objasniti mnoge zagonetke u vezi sa kosmosom,
kao to je privid da je svemir ravan i ujednaen.
Komentariui teoriju infacije, fziar Doel Primak je rekao: Nijedna
teorija divna poput ove do sada nije bila pogrena.
MULT I VERZ UM
Inatorni kosmos, premda u skladu s podacima satelita WMAP, ipak ne
daje odgovor na pitanje ta je izazvalo inaciju. Ko je pokrenuo antigravi-
tacionu silu koja je odgovorna za inatorno irenje svemira? Postoji preko
pedesetih predloenih objanjenja ta je iniciralo i okonalo inaciju,
stvorivi svemir oko nas. Ipak, nema jedinstveno prihvaenog odgovora.
Mnogi fziari su prigrlili sredinju ideju perioda munjevite infacije, ali
nije predloeno konano objanjenje pokretake snage iza te inacije.
Poto se ne zna tano kako je otpoela inacija, uvek postoji mogunost
da e se ponovo pokrenuti itav mehanizam, odnosno da se inatorne
eksplozije mogu ponavljati. Tu ideju izneo je ruski fziar Andrej Linde
sa Stenfordskog univerziteta: koji god mehanizam izazvao iznenadnu
inaciju jednog dela svemira, i dalje je na snazi, moda nasumino pod-
stiui inaciju drugih, udaljenih oblasti kosmosa.
Prema ovoj teoriji, deli kosmosa mogao bi iznenada da ue u ina-
ciju i da procveta, raajui kosmos erku ili kosmos novoroene, koji
bi i sam mogao da rodi novi svemir, te bi se to cvetanje nastavilo zauvek.
Zamislite sebe kako duvate balonie od sapunice u vazduh. Ako duvate
dovoljno jako, videete kako se neki mehurii prepolovljuju, stvarajui
nove balonie. Slino tome, svemiri bi mogli neprestano da raaju nove
svemire. Po ovom scenariju, veliki praskovi se neprestano odvijaju. Ako
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 13
je to tano, moda ivimo u moru takvih svemira, a na kosmos je poput
mehura koji pluta u moru drugih univerzuma. Zapravo, umesto univer-
zum bolje bi bilo rei multiverzum ili megaverzum.
Linde ovu teoriju zove vena, samoreprodukujua inacija, ili hao-
tina inacija, jer zamilja beskrajan proces neprestane inacije para-
lelnih svemira. Inacija nam namee ideju vie svemira, kae Alan
Gut, koji je prvi pomenuo teoriju infacije. Po ovoj teoriji, i na kosmos
bi u nekom trenutku mogao da rodi novi svemir. Moda je na svemir i
nastao kao izdanak drevnijeg, ranijeg svemira.
Ser Martin Ris, britanski Kraljevski astronom, rekao je: Ono to se
uobiajeno naziva svemirom mogao bi da bude samo jedan od mnogih
svemira. Mogle bi da postoje bezbrojne varijante zakona. Univerzum u
kome smo nastali pripada neobinom podskupu u kome je mogu razvoj
kompleksnosti i svesti.
Istraivanja ideje o multiverzumu pobudila su spekulacije o tome
kako bi ti drugi svemiri izgledali, ima li ivota u njima, ak i da li je
mogue ostvariti kontakt s njima. Naunici s Kalifornijskog tehnolo-
kog instituta, Masausetskog tehnolokog instituta, Prinstona i drugih
Sve je vie teorijskih dokaza u prilog postojanju multiverzuma u kome svemiri
izniu na starim svemirima. Ova teorija, ako je tana, objedinila bi dve velike ver-
ske mitologije Postanje i Nirvanu. Postanje bi se neprestano odigravalo u tkanju
bezvremene Nirvane.
14 Paralelni svetovi
akademskih centara, obavljaju proraune da bi odredili je li prelazak u
paralelni svemir u skladu sa zakonima fzike.
M-T EORI JA I JEDANAE S TA DI MENZI JA
Naunici su nekada s podozrenjem gledali na ideju o paralelnim svemi-
rima, smatrajui da njome pre treba da se bave mistici, arlatani i zanese-
njaci. Naunik koji bi se usudio da radi na paralelnim svemirima riziko-
vao je da bude izloen podsmehu i ugroavao je svoju karijeru, jer ak ni
danas nema eksperimentalnih dokaza o postojanju paralelnih svemira.
Meutim, nedavno je dolo do dramatinog preokreta koji je podstakao
najbolje umove planete da udarniki krenu u istraivanja u ovoj obla-
sti. Razlog za ovu iznenadnu promenu je pojava nove teorije teorije
struna i njene poslednje verzije, M-teorije, koja obeava da e otkriti
ne samo prirodu multiverzuma, ve i da e nam omoguiti da dokuimo
boji um, kako je Ajntajn to jednom matovito sroio. Ako se pokae da
je ta ideja tana, onda bi ona predstavljala krunu istraivakih napora
poslednje dve hiljade godina, jo otkad su Grci poeli da tragaju za jedin-
stvenom, koherentnom i obuhvatnom teorijom o kosmosu.
Broj objavljenih radova iz oblasti teorije struna i M-teorije je impo-
zantan re je o desetinama hiljada. O ovim teorijama odrane su sto-
tine meunarodnih konferencija. Svaki veliki univerzitet na svetu ima
grupu koja radi na teoriji struna ili oajniki pokuava da je savlada.
Iako se ova teorija jo uvek ne moe testirati postojeim instrumentima,
pobudila je ogromno interesovanje meu fziarima, matematiarima,
ak i meu eksperimentatorima koji se nadaju da e je u budunosti
ugrubo testirati pomou monih detektora talasa u spoljnom svemiru i
ogromnih akceleratora.
Ova teorija mogla bi da odgovori na pitanje koje je muilo kosmo-
loge jo otkad je prvi put pomenuta teorija Velikog praska: ta se desilo
pre Velikog praska? Za to moramo da prizovemo u pomo svu silu naeg
znanja iz fzike, sve to znamo o svakom fzikom otkriu iz proteklih
vekova. Drugim reima, potrebna nam je teorija svega, teorija o svakoj
fzikoj sili koja pokree svemir. Ajntajn je proveo poslednjih trideset
godina svog ivota tragajui za tom teorijom, ali bez uspeha.
Za sada, vodea (i jedina) teorija koja bi mogla da objasni raznovr-
snost sila to upravljaju svemirom jeste teorija struna, ili njeno poslednje
ovaploenje, M-teorija. (M oznaava membranu, ali moe da predstavlja
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 15
i misteriju, magiju, ak i majku. Premda su teorija struna i M-teorija u
sutini identine, M-teorija je misteriozniji i istananiji teorijski okvir
koji objedinjuje razliite teorije struna.)
Jo od starih Grka, flozof su razmatrali ideju da bi osnovni gradivni
blokovi materije mogle biti majune estice zvane atomi. Zahvaljujui
monim akceleratorima estica, danas moemo da rastavljamo atome
na elektrone i jezgra, koji se i sami mogu razloiti na jo manje suba-
tomske estice. Ali umesto da se nae elegantan i jednostavan teorijski
okvir, akceleratori su nam otkrili stotine subatomskih estica s udnim
imenima poput neutrina, kvarkova, mezona, leptona, hadrona, gluona,
W-bozona i tako dalje. Teko je poverovati da bi priroda na najosnovnijem
nivou mogla da napravi haotinu dunglu udnih subatomskih estica.
Teorija struna i M-teorija zasnivaju se na jednostavnoj i elegantnoj
ideji da je zasenjujua raznovrsnost subatomskih estica to obrazuju
svemir slina zboru nota koje se mogu odsvirati na struni violine ili na
membrani kao na glavi bubnja. (To nisu obine strune i membrane, ve
postoje u hipersvemiru od deset ili jedanaest dimenzija.)
Fiziari su elektrone tradicionalno smatrali takastim, infnitezi-
malno malim esticama. To znai da su fziari morali da uvedu drugaiju
takastu esticu za svaku od stotina naenih subatomskih estica, to je
bilo vrlo zbunjujue. Ali, po teoriji struna, kada bismo imali supermikro-
skop koji bi mogao da dopre do srca elektrona, videli bismo da nije re o
takastoj estici, ve o siunoj vibrirajuoj struni. Samo nam je izgledao
kao takasta estica, jer su nai instrumenti previe grubi.
Ova malecna struna vibrira razliitim frekvencijama i u raznim rezo-
nancama. Ako bismo dotakli tu vibrirajuu strunu, promenila bi reim
vibriranja i postala druga subatomska estica, na primer kvark. Dotaknete
li je ponovo, pretvorie se u neutrino. Zahvaljujui tome, prisustvo svih
tih subatomskih estica moemo da objasnimo poredei ih s razliitim
notama odsviranim na struni. Sada stotine subatomskih estica opaenih
u laboratoriji moemo da zamenimo jednim objektom strunom.
U ovom novom reniku, zakoni fzike, paljivo konstruisani posle
hiljada godina eksperimentisanja, nisu nita vie do harmonijski zakoni
koji se mogu napisati za strune i membrane. Zakoni hemije su melodije
koje se mogu izvoditi na ovim strunama. Svemir je simfonija struna. A
boji um o kome je Ajntajn tako nadahnuto pisao, kosmika je muzika
koja odjekuje kroz hipersprostor. (To navodi na drugo pitanje: ako je sve-
mir simfonija struna, gde je, onda, kompozitor? O ovom pitanju govo-
riu u poglavlju 12.)
16 Paralelni svetovi
MUZIKA ANALOGIJA STRUNSKI PANDAN
Muzika notacija Matematika
Violinske ice Superstrune
Note Subatomske estice
Zakoni harmonije Fizika
Melodije Hemija
Svemir Simfonija ica
Boji um Muzika koja odjekuje
hipersvemirom
Kompozitor ?
KR AJ UNI VERZ UMA
WMAP nam daje ne samo najprecizniji uvid u rani svemir, ve i najde-
taljniju sliku kraja svemira. Kao to je razdvojila galaksije na poetku
vremena, misteriozna antigravitaciona sila sada gura svemir u smrt.
Astronomi su pre toga mislili da se svemir iri uravnoteeno. Sada uvi-
amo da je irenje svemira zapravo ubrzano i da se galaksije udaljavaju
od nas rastuom brzinom. Tamna energija koja ini 73 posto materije i
energije ubrzava irenje svemira, razdvajajui galaksije sve bre i bre.
Kosmos se ponaa kao voza koji usporava pribliavajui se semaforu sa
upaljenim crvenim svetlom, a potom pritiska gas kada se upali zeleno,
kae Adam Ris iz Naunog instituta Hablovog svemirskog teleskopa.
Sem ako se ne desi neto da obrne smer ove ekspanzije, galaksija
Mleni put mogla bi da postane prilino usamljena u narednih 150 mili-
jardi godina, poto se svih 99,99999 posto oblinjih galaksija ubrzano
udaljavaju od nas preko granice vidljivog svemira. Poznate galaksije s
nonog neba toliko brzo e nam izmicati, da njihova svetlost nikada
nee dopreti do nas. Same galaksije nee nestati, ali bie previe daleko
da bi nai teleskopi bili u stanju da ih opaze. Iako vidljiv svemir sadri
oko 100 milijardi galaksija, za 150 milijardi godina vidljivih e biti samo
nekoliko hiljada galaksija u lokalnom superjatu galaksija. Jo kasnije,
itav vidljivi svemir e se svesti samo na nau lokalnu grupu od oko tri-
deset est galaksija, dok e milijarde galaksija hitati preko granice hori-
zonta. (Razlog je to to je gravitacija u okviru lokalne grupe dovoljno jaka
da nadjaa ovu ekspanziju. Ironino je to astronom iz te mrane ere
S L I K E T E K ROE NOG S V E MI R A 17
moda uopte ne bi mogao da opazi irenje svemira dok udaljene galak-
sije nestaju iz vidokruga, jer se lokalna grupa galaksija ne iri interno.
U dalekoj budunosti, astronomi koji analiziraju nono nebo po prvi put
moda nee uvideti da je na delu ekspanzija, te bi mogli da zakljue kako
je svemir statian i da ga ini samo trideset est galaksija.)
Ako ova antigravitaciona sila nastavi da deluje, kosmos e na kraju
umreti u Velikom smrzavanju. Sva inteligentna iva bie umree u ago-
niji, smrznue se kako se temperatura dubokog svemira bude pribliila
apsolutnoj nuli, kada i sami molekuli gotovo da nee moi da se kreu.
U nekom trenutku, bilionima godina u budunost, zvezde e prestati da
sijaju njihove nuklearne vatre e se ugasiti poto potroe sve gorivo,
bacajui nono nebo u veitu tamu. Kosmika ekspanzija e za sobom
ostavljati samo hladan, mrtav svemir zvezda crnih patuljaka, neutron-
skih zvezda i crnih rupa. Jo kasnije, crne rupe e odaslati svu svoju
energiju i preostae samo beivotna, hladna izmaglica lutajuih elemen-
tarnih estica. U tom sumornom, hladnom svemiru, inteligentan ivot,
kako god ga defnisali, fziki je nemogu. Neumoljivi zakoni termodi-
namike zabranjuju prenos bilo kakvih informacija u takvom ledenom
okruenju, i ivot e neizbeno nestati.
Ideja o umiranju svemira u ledu prvi put je pomenuta u 18. veku.
Komentariui onespokojavajuu mogunost da je sav inteligentan ivot
osuen na propast zbog zakona fzike, arls Darvin je napisao: Verujui
da e ovek u dalekoj budunosti biti mnogo savrenije bie nego danas,
ne mogu podneti pomisao da su on i sav ostali ivi svet osueni na pot-
puno unitenje posle tako dugog, neprekidnog, sporog procesa. Naa-
lost, najsveiji podaci poslati sa satelita WMAP po svemu sudei potvr-
uju Darvinove najgore slutnje.
BEG U HI PERS VEMI R
Zakoni fzike nalau da e smrt u jednom trenutku zadesiti itav inteli-
gentan ivot u svemiru. Ali, po zakonu evolucije, kada se promeni okru-
enje, ivot mora da ga napusti, da se prilagodi ili da umre. Poto je
nemogue prilagoditi se svemiru koji se smrzava nasmrt, preostaje izbor
izmeu smrti i naputanja kosmosa. Da li je mogue da e civilizacije bili-
onima godina u budunosti ovladati tehnologijom preseljenja iz naeg
svemira u drugi, mlai i topliji, pomou dimenzionalnog amca za spa-
savanje? Moda e primeniti svoju superiornu tehnologiju da naprave
18 Paralelni svetovi
vremensku crvotoinu i otputuju u sopstvenu prolost, kada su tempe-
rature bile vie?
Pojedini fziari su izneli veliki broj moguih, premda izuzetno spe-
kulativnih scenarija, zasnovanih na najnaprednijim otkriima u fzici,
pokuavajui da na najrealniji nain sagledaju verovatnou dimenzio-
nalnih portala ili kapija u drugi svemir. Table u fzikim laboratorijama
irom sveta pune su apstraktnih jednaina, dok fziari raunaju mogu
li da nau prolaz do drugog svemira pomou egzotine energije i crnih
rupa. Moe li napredna civilizacija, milionima ili milijardama godina
naprednija od nas u tehnologiji, da iskoristi zakone fzike kako bi prela
u druge svemire?
Kosmolog Stiven Hoking s Kembrikog univerziteta jednom se naa-
lio: Crvotoine bi, samo da postoje, bile idealne za brzo putovanje kroz
svemir. Mogli biste kroz crvotoinu da odete na drugu stranu galaksije,
i potom da se vratite na vreme za veeru.
Ako su crvotoine i dimenzionalni portali premali za konaan egzo-
dus iz svemira, postoji jo jedna mogunost: da se ukupan informacioni
sadraj napredne, inteligentne civilizacije svede na molekularni nivo i
da se ubrizga kroz prolaz, da bi se civilizacija ponovo sama sklopila na
drugoj strani. Na taj nain, itava civilizacija mogla bi da ubrizga svoje
seme kroz dimenzionalni prolaz i da se ponovo formira u punoj slavi.
Hipersvemir bi, umesto to je igraka za fziare, mogao postati konaan
spas za inteligentan ivot u umiruem svemiru.
Ali, da biste u potpunosti shvatili implikacije ovog ishoda, morate da
znate kako mukotrpno su kosmolozi i fziari dolazili do ovih zapanjuju-
ih zakljuaka. U knjizi Paralelni svetovi osvrnuemo se na istoriju kosmo-
logije s posebnim akcentom na paradokse koji su vekovima optereivali
ovu oblast, i s kulminacijom u vidu teorije inacije koja nas, usklaena
sa eksperimentalnim podacima, upuuje na ideju o vie svemira.
DRUGO POGLAVLJE
Paradoksalni svemir
Da sam prisustvovao stvaranju, dao bih par korisnih
predloga za bolju ureenost svemira.
Alfonso Mudri
Doavola sa Sunevim sistemom! Osvetljenost loa, pla-
nete predaleko, komete gnjave, majstorluk slab, sam bih
napravio bolji svemir!
lord Defri
U
komadu Kako vam drago, ekspir je napisao besmrtne rei:
Pa ceo svet je glumite gde ljudi
I ene glume, svaki ima tu
Izlazak svoj i odlazak.*
Tokom Srednjeg veka, svet je odista bio pozornica, ali mala, statina,
takva da ju je inila samo majuna, ravna Zemlja oko koje su se nebeska
tela kretala nedokuivo u svojim savrenim nebeskim orbitama. Komete
su, smatralo se, najavljivale smrt kraljeva. Kada je Velika kometa 1066.
godine proletela nebom iznad Engleske, preplaila je saksonske vojnike
kralja Harolda koje je neposredno posle toga porazila nadirua, pobed-
nika vojska Viljema Osvajaa, udarivi temelje moderne Engleske.
* Kako vam drago (in II, Scena 7), Celokupna dela Viljema ekspira (BIGZ, Narodna knjiga,
Nolit, Rad), 1978, u prevodu Borivoja Nedia i Velimira ivojinovia.
20 Paralelni svetovi
Ista ta kometa opet je preletela preko Engleske 1682, nanovo izazvavi
stravu i strah u itavoj Evropi. inilo se da su svi, od seljaka do kraljeva,
bili opinjeni ovim neoekivanim posetiocem koji je prohujao nebesima.
Odakle je dola ta kometa? Kuda je ila i ta je njena pojava znaila?
Kometa je toliko zaintrigirala izvesnog imunog gospodina, Edmunda
Haleja, astronoma amatera, da je zatraio miljenje jednog od najve-
ih naunika tog doba, Isaka Njutna. Kada je zapitao Njutna koje bi to
sile mogle da kontroliu kometu, ovaj je mirno odgovorio da se kometa
kree po elipsi zbog zakona obrnutog kvadrata (odnosno, zato to sila
koja deluje na kometu opada s kvadratom udaljenosti od Sunca). Njutn
je objasnio da je utvrdio, pratei kretanje komete teleskopom koji je sam
izumeo (reektujui teleskop koga danas koriste astronomi irom sveta),
kako je njena putanja u skladu sa zakonom gravitacije koji je defnisao
dvadeset godina ranije.
Halej je u neverici zapitao: Kako znate? Njutn je odgovorio: Izra-
unao sam. Halej ni u najluim snovima nije mogao pretpostaviti kako
e saznati da se tajna nebeskih tela, koja je zbunjivala oveanstvo
otkad su se prvi ljudi zagledali u nebesa, moe objasniti novim zako-
nom gravitacije.
Impresioniran ovim otkriem od golemog znaaja, Halej je veliko-
duno ponudio da plati da se ta nova teorija objavi. Godine 1687, uz Hale-
jevu podrku i fnansiranje, Njutn je objavio svoj monumentalan rad
Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (Matematiki principi prirodne lo-
zoje). To delo smatra se jednim od najvanijih ikad objavljenih tekstova.
Jednim potezom, naunici koji nisu znali za najvee zakone Sunevog
sistema najednom su stekli mogunost da predviaju kretanje nebeskih
tela sa izuzetnom preciznou.
Uticaj teksta Principia u salonima i dvorovima Evrope bio je toliko
veliki, da je pesnik Aleksandar Pop napisao:
Priroda i zakoni njeni u noi behu skriveni,
Bog ree: Nek bude Njutn!, i sve svetlost bi.
(Halej je shvatio da je mogue izraunati kada bi kometa mogla ponovo
da se pojavi nad Londonom ako je orbita komete elipsa. Pretraujui stare
zapise, otkrio je da su komete iz 1531, 1607, i 1682. godine zaista jedna te
ista kometa. Kometa koja je imala tako presudan uticaj na stvaranje
moderne Engleske 1066. godine viana je kroz itavu zabeleenu istoriju,
a meu onima koji su je videli bio je i Julije Cezar. Halej je predvideo da
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 21
e se kometa vratiti 1758, mnogo vremena posle njegove i Njutnove smrti.
Kada se kometa zaista ponovo pojavila na Boi te godine, nazvana je
Halejeva kometa.)
Njutn je otkrio univerzalni zakon gravitacije dvadeset godina ranije,
kada je Kembriki univerzitet bio zatvoren zbog kuge, te je bio primoran
da se povue na svoje imanje u Vulstorpu. U dragom seanju ostao mu je
trenutak kada je, tokom etnje po imanju, video jabuku kako pada. Posta-
vio je sebi jednostavno pitanje koje e izmeniti tok istorije: ako jabuka
pada, da li i Mesec pada? U blistavom trenutku spoznaje kakva se jav-
lja samo geniju, Njutn je shvatio da se jabuka, Mesec i planete pokora-
vaju istom zakonu gravitacije, da pripadaju istom svetu zakona obrnutog
kvadrata. Kada je utvrdio da je matematika sedamnaestog veka previe
primitivna eda bi defnisala taj zakon sile, izmislio je novu granu mate-
matike, difrencijalni raun, kako bi odredio kretanje jabuka i meseca
koji padaju.
U delu Principia, Njutn je zapisao i zakone mehanike, zakone kretanja
koji odreuju putanje svih zemaljskih i nebeskih tela. Ovi zakoni posta-
vili su osnovu za konstrukciju maina, upotrebu snage pare i proizvod-
nju lokomotiva, koji su utrli put Industrijskoj revoluciji i modernoj civi-
lizaciji. Danas se svaki neboder, most i raketa grade pomou Njutnovih
zakona kretanja.
Osim to nam je dao vene zakone kretanja, Njutn je preokrenuo
nae vienje sveta, ponudivi drastino drugaiju sliku kosmosa u kome
su tajnoviti zakoni kojima se vode nebeska tela identini zakonima to
upravljaju Zemljom. Nad pozornicom ivota nisu se vie nadvijali ua-
savajui nebeski predznaci; zakoni koji su vaili za glumce, upravljali
su i scenom.
BENT L I JE V PAR ADOKS
Principia je bilo ambiciozno delo koje je pobudilo prve uznemirujue para-
dokse u vezi sa strukturom svemira. Ako je svet pozornica, koliko je
velika? Da li je beskonana ili konana? To je drevno pitanje koje je zao-
kupljalo ak i rimskog flozofa Lukrecija. Kosmos nije ogranien ni u
jednom smeru, pisao je. Da jeste, morao bi negde da ima granicu. Ali
jasno je da stvari ne mogu da imaju granicu sem ako ih neto spolja ne
ograniava... U svakoj dimenziji, na ovoj ili onoj strani, nagore ili nadole,
kroz itav svemir, kraja nema.
22 Paralelni svetovi
Ali Njutnova teorija je otkrila i paradokse koji prate svaku teoriju o
konanom ili beskonanom kosmosu. Najjednostavnija pitanja vode do
mora kontradikcija. ak je i Njutn, u svoj slavi koja ga je pratila po objav-
ljivanju dela Principia, otkrio da njegova teorija gravitacije krije nereive
paradokse. Godine 1692. duhovnik, Riard Bentli napisao je Njutnu jed-
nostavno, ali ubedljivo pismo. Bentli je zapazio sledee: ako je gravita-
cija uvek privlana, a nikada odbojna, svaki skup zvezda bi se prirodno
uruio u sebe. Kada bi kosmos bio konaan, nono nebo bi, umesto veno
i statino, bilo poprite neverovatnog pokolja u kome bi zvezde ile jedna
na drugu stapajui se u vatrenu superzvezdu. Ali Bentli je istakao i ovo:
ako je vasiona beskonana, onda bi i sila koja deluje na svaki objekat,
gurajui ga nalevo ili nadesno, bila beskonana, te bi i zvezde morale da
se kidaju na komadie u ognjenim kataklizmama.
Isprva se inilo da je Bentli doskoio Njutnu. Kosmos je bio konaan
(uruen u vatrenu loptu) ili beskonaan (te su sve zvezde morale biti
raznesene). Obe mogunosti bile su kobne po novu teoriju koju je Njutn
defnisao. Ovaj problem je otkrio delikatne paradokse svojstvene svakoj
teoriji gravitacije primenjenoj na itav svemir.
Paljivo razmislivi, Njutn je odgovorio Bentliju. Napisao je da je
otkrio rupu u njegovom rasuivanju. Miliji mu je bio beskonaan sve-
mir, ali samo ako je potpuno ujednaen. Ako zvezdu nadesno gura sila
od beskonano mnogo zvezda, to delovanje ponitava jednaka, suprotno
usmerena sila takoe od beskonano mnogo zvezda. Sve sile u svim sme-
rovima se meusobno potiru stvarajui statinu vasionu. Dakle, ako je
gravitacija uvek privlana, jedino reenje Bentlijevog paradoksa je uni-
forman, beskonaan svemir.
Njutn je zaista naao slabu taku Bentlijevog rasuivanja. Ali bio je
dovoljno pametan da uvidi slabost svog odgovora. Priznao je u pismu da
je njegovo reenje, iako tehniki ispravno, bilo nepopravljivo nestabilno.
Njutnov ujednaen ali beskonaan svemir bio je poput kule od karata: nai-
zgled stabilan, ali sklon uruavanju pri najmanjem remeenju. Mogue
je raunski pokazati da e blago gurkanje makar ijedne zvezde izazvati
lananu reakciju i grupacije zvezda e odmah poeti da se uruavaju.
Njutnovo neubedljivo reenje bilo je pozivanje na boansku mo koja
spreava da se srui njegova kula od karata. Napisao je: Neophodno je
udo bez prestanka ne bi li se spreilo da se Sunce i nepomine zvezde
spoje pod uticajem gravitacije.
Za Njutna je svemir bio poput golemog asovnika koji otkucava otkad
ga je Bog navio na poetku vremena, radei u skladu s njegova tri zakona
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 23
kretanja bez boanske intervencije. Ali povremeno je ak i Bog morao da
umea prste i malo dotera svemir kako bi spreio da se ne urui. (Drugim
reima, Bog mora tu i tamo da intervenie kako se kulise na pozornici
ivota ne bi sruile na glumce.)
OL BERSOV PAR ADOKS
Pored Bentlijevog paradoksa, postojao je jo dublji paradoks u srcu svake
teorije o beskonanom svemiru. Olbersov paradoks poinje pitanjem zato
je nono nebo crno. Jo u vreme Johana Keplera astronomima je postalo
jasno da bismo, ako je svemir ujednaen i beskonaan, videli svetlost
od beskonano mnogo zvezda gde god da pogledamo. Ako se zagledamo
u bilo koju taku na nonom nebu, pogled bi nam izvesno bio usmeren
u nebrojeno mnogo zvezda, te bi presretao beskonanu koliinu svetlo-
sti zvezda. To znai da bi nono nebo moralo da plamti! injenica da je
nono nebo crno, a ne belo, vekovima je bio suptilan, ali dubok kosmiki
paradoks.
Olbersov paradoks je poput Bentlijevog obmanjujue jednostavan, i
muio je mnoge generacije flozofa i astronoma. Oba paradoksa se jav-
ljaju usled zapaanja da bi se u beskonanom svemiru, sabiranjem gra-
vitacionih sila i svetlosnih zraka dobijale besmislene, beskonano velike
vrednosti. Tokom vekova nueni su brojni netani odgovori. Keplera je
taj paradoks toliko uznemiravao pa je naprosto postulirao da je kosmos
konaan, omeen ljuturom, te samo konana koliina svetlosti moe
dopreti do naih oiju.
Ovaj paradoks izazivao je takvu zabunu, da je, prema istraivanju iz
1987. godine, ak 70 posto udbenika iz astronomije navodilo netaan
odgovor.
Odgovor koji bi se isprva nametnuo kao reenje Olbersovog paradoksa
jeste da oblaci praine apsorbuju svetlost zvezda. To objanjenje dao je
sam Hajnrih Vilhelm Olbers 1823. godine kada je prvi put jasno opisao
paradoks. Olbers je napisao: Na Zemlju sreom ne dospeva svetlost zve-
zda iz svakog kutka nebeskog svoda! Ipak, s takvom nepojmljivom sve-
tlinom i toplotom, do 90.000 puta intenzivnijim nego to doivljavamo,
Svemogui je lako mogao da napravi organizme koji su u stanju da se pri-
lagode takvim ekstremnim uslovima. Olbers je zakljuio kako mora biti
da oblaci praine apsorbuju tako intenzivnu toplotu spreavajui da se
Zemlja kupa u okruenju arkom poput sunevog diska i omoguavajui
24 Paralelni svetovi
ivot na Zemlji. Na primer, uareno jezgro nae galaksije Mleni put, koje
bi po svim pravilima trebalo da dominira nonim nebom, zapravo je skri-
veno iza oblaka praine. Pogledamo li u smeru sazvea Strelca, gde se
nalazi centar Mlenog puta, vidimo tamu a ne arku vatrenu loptu.
Ali Olbersov paradoks se ne moe sutinski objasniti oblacima praine.
Tokom beskonano dugo vremena, oblaci praine apsorbovae svetlost od
beskonano mnogo zvezda i u nekom trenutku zablistae poput povrine
zvezde. Dakle, ak bi i oblaci praine morali da blete na nonom nebu.
Slino tome, moda bi neko mogao da pretpostavi kako zvezda na veoj
udaljenosti slabije svetli. To je tano, ali ne moe biti reenje paradoksa.
Pogledamo li u neko pare nonog neba, videemo da su vrlo udaljene
zvezde zaista blede, ali to dalje gledate, vie je zvezda. Ova dva efekta
bi se potrla u uniformnom svemiru, te bi nono nebo bilo belo. (Razlog
je to to intenzitet zvezdane svetlosti opada s kvadratom rastojanja, to
potire injenica da broj zvezda raste s kvadratom rastojanja.)
Zanimljivo je da je ovaj paradoks prvi razreio ameriki pisac miste-
rija, Edgar Alan Po, koji se godinama interesovao za astronomiju. Nepo-
sredno pred smrt, objavio je mnoga svoja zapaanja u vidu nepovezane,
flozofske pesme Eureka: pesma u prozi. U jednom izvanrednom pasusu,
napisao je:
Kada bi se zvezde nizale bez kraja, pozadina neba predoavala bi nam
se ravnomerno osvetljena, kao to je u Galaksiji jer u itavoj toj pozadini
ne bi moglo biti nijedne take u kojoj ne bi bilo zvezde. Zato, s takvim stanjem
stvari, jedino objanjenje zato vidimo praznine koje nai teleskopi nalaze
u nebrojeno mnogo pravaca dobijamo ako pretpostavimo da je udaljenost
od nevidljive pozadine toliko golema da nijedan zrak odatle jo uvek nije
uspeo da stigne do nas.
Zavrio je zapaanjem da je ideja odvie lepa da ne bi u svojoj sri skri-
vala Istinu.
To je klju tanog odgovora. Kosmos nije beskrajno star. Nastao je jed-
nog trenutka. Svetlost koja dopire do naih oiju ima granica. Jo uvek
nije prolo dovoljno vremena da bi svetlost najudaljenijih zvezda doprla
do nas. Kosmolog Edvard Harison koji je prvi ukazao na to da je Po reio
Olbersov paradoks, napisao je: Kada sam proitao Poove rei, zapanjio
sam se: kako je pesnik, ne vie od naunika amatera, doao da isprav-
nog objanjenja pre sto etrdeset godina, dok se na naim fakultetima
jo uvek predaje pogrean odgovor?
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 25
Godine 1901. kotski fziar lord Kelvin takoe je doao do tanog odgo-
vora. Uvideo je da se nono nebo vidi onakvo kakvo je bilo u prolosti,
ne kakvo je sada, jer je brzina svetlosti, iako ogromna po zemaljskim
merilima (trista hiljada kilometara u sekundi), ipak konana, i svetlosti
udaljenih zvezda potrebno je izvesno vreme da doe do Zemlje. Po Kel-
vinovim proraunima, da bi nono nebo bilo belo kosmos bi morao da se
prostire stotinama biliona svetlosnih godina. Ali kako od poetka sve-
mira nisu proli bilioni godina, nono nebo je neizbeno crno. (Postoji
i dodatni razlog zato je nono nebo crno konaan ivotni vek zvezda
koji se meri milijardama godina.)
Nedavno je postalo mogue eksperimentalno potvrditi ispravnost Poo-
vog objanjenja, pomou satelita kakav je svemirski teleskop Habl. Ovi
moni teleskopi nam omoguavaju da odgovorimo na pitanja koje ak i
deca postavljaju: gde je najudaljenija zvezda; ta je iza nje? Tragajui za
odgovorom na ova pitanja, astronomi su programirali teleskop Habl da
ispuni istorijski zadatak: da napravi snimak najudaljenije take u sve-
miru. Registrovanje izuzetno slabog zraenja iz najudaljenijih uglova
vasione iziskivalo je dotad nevieni poduhvat: teleskop je morao da pre-
cizno cilja u jednu taku na nebu blizu sazvea Orion vie stotina sati.
Za to je bilo neophodno da teleskop bude u savrenoj liniji tokom etiri
stotine orbita Zemlje. Projekat je bio izuzetno teak pa je morao da se
razvue na etiri meseca.
Godine 2004, zadivljujua fotografja osvanula je na naslovnim stra-
nama i u udarnim vestima medija irom sveta. Prikazivala je skup deset
hiljada novoroenih galaksija kako zgusnute nastaju iz haosa Velikog pra-
ska. Moda smo videli kraj poetka, objavio je Anton Kekemer iz Nau-
nog instituta svemirskog teleskopa (Space Telescope Science Institute).
Na fotografji se vidi masa bledih galaksija udaljenih preko 13 milijardi
svetlosnih godina od Zemlje odnosno, njihovoj svetlosti je potrebno 13
milijardi godina da doe do Zemlje. Kako je svemir star samo 13,7 mili-
jardi godina, te galaksije su se formirale otprilike pola milijarde godina
po stvaranju kosmosa, kada su prve zvezde i galaksije poele da se kon-
denzuju u supi gasova preostalih od Velikog praska. Habl nas vodi
tamo dokle je dobacio sam Veliki prasak, rekao je astronom Masimo
Stivaveli iz Instituta.
Ali, to nas navodi da se zapitamo ta je iza najudaljenijih galaksija? Na
ovoj izuzetnoj fotografji upadljivo je da je izmeu galaksija samo crnilo.
Zbog tog crnila, nono nebo je crno. To je krajnja granica za svetlost uda-
ljenih zvezda. Meutim, to crnilo je zapravo pozadinsko mikrotalasno
26 Paralelni svetovi
zraenje. Dakle, konaan odgovor na pitanje zato je nono nebo crno
glasi: nono nebo uopte nije crno. (Kada bi nae oi mogle da vide mikro-
talasno zraenje, a ne samo vidljivu svetlost, videli bismo kako se nono
nebo kupa u zraenju nastalom samim Velikim praskom. Na neki nain,
zraenje od Velikog praska javlja se svake noi. Kada bi nae oi mogle da
registruju mikrotalasno zraenje, bili bismo u stanju da vidimo da nas
iza najudaljenije zvezde eka samo postanje.)
AJN TAJN BUNT OVNI K
Njutnovi zakoni su bili toliko uspeni da je nauci za naredni sudbono-
sni korak, Ajntajnova otkria, bilo potrebno preko dvesta godina. Ajn-
tajn je karijeru zapoeo kao najneubedljiviji kandidat za takvog revo-
lucionara. Poto je zavrio osnovne studije na Politehnikom institutu
u Cirihu u vajcarskoj 1900. godine, naao se u beznadenoj situaciji
kao novopeeni zaposlenik. Karijeru su mu ometali njegovi profesori
kojima se nije sviao taj bezobrazan, drzak student koji je esto propu-
tao predavanja. Njegova opravdavajua, tuna pisma svedoe o dubini
njegovog oaja. Sebe je smatrao neuspehom i bolnim fnansijskim tere-
tom za roditelje. U jednom pismu punom gorine, priznao je da je ak
razmiljao o samoubistvu: Za nesreu mojih sirotih roditelja koji ve
godinama nisu doiveli trenutak sree, najvei sam krivac... Ja sam
samo teret mojoj porodici... Nema sumnje, bolje bi bilo da nisam iv,
tuno je napisao.
Oajan, razmiljao je da promeni profesiju i da se zaposli u osiguravaju-
oj kompaniji. Poeo je ak da dri privatne asove deci, ali posvaao se s
poslodavcem i dobio otkaz. Kada je njegova devojka, Mileva Mari, nepla-
nirano zatrudnela, uvideo je tunu injenicu da e mu se dete roditi kao
vanbrano jer nije imao sredstava da se vena s Milevom. (Nije poznato
ta se na kraju desilo s njegovom vanbranom erkom, Lizerl.) Dubok,
lini ok koji je osetio kada mu je otac iznenada umro, ostavio je emocio-
nalni oiljak koji nikada nije potpuno zarastao. Ajntajnov otac je umro
uveren da mu je sin promaen sluaj.
Iako je period 19011902. bio moda najgori u Ajntajnovom ivotu,
karijeru mu je spasila preporuka kolege sa studija, Marsela Grosmana,
koji je povukao neke veze i obezbedio mu posao nieg inovnika u Zavodu
za patente u Bernu.
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 27
PAR ADOKSI REL AT I VNOS T I
Na prvi pogled, Zavod za patente nije mesto s kog bi potekla najvea
revolucija u fzici jo od Njutna. Ali, imao je svojih prednosti. Poto je za
kratko vreme uspevao da obradi prijave za patente to su se gomilale na
njegovom stolu, Ajntajn bi se zavalio u stolicu i vraao matanjima koja
ga nisu naputala jo odmalena. Ajntajn je u mladosti proitao knjigu
Arona Berntajna Narodni prirunik iz prirodne nauke, delo koje je po sop-
stvenom priznanju naprosto progutao. Berntajn je pozivao itaoca da
zamisli kako juri sa strujom koja prolazi kroz telegrafsku icu. Ajntajn
je sebi, sa svojih esnaest godina, postavio slino pitanje: kako bi izgle-
dao svetlosni zrak ako biste mogli da ga sustignete? Priseao se: Takav
princip proizaao je iz paradoksa na koji sam naiao ve kao esnaesto-
godinjak: ako jurim za zrakom svetlosti brzinom c (brzina svetlosti u
vakuumu), trebalo bi da ga vidim kao elektromagnetno polje oscilatorno
u prostoru koje miruje. Meutim, izgleda da takve stvari nema, sudei
po iskustvu ili Maksvelovim jednainama. Ako bismo mogli da se utr-
kujemo rame uz rame sa svetlosnim zrakom, mislio je mladi Ajntajn,
trebalo bi da nam se ini da je zamrznut, poput talasa koji se ne kree.
Ali, niko nikada nije video zamrznutu svetlost, te se u Ajntajnovom
rasuivanju morala kriti strana greka.
Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, fzika je poivala na dva
velianstvena stuba: Njutnovoj teoriji mehanike i gravitacije i na Mak-
svelovoj teoriji svetlosti. ezdesetih godina devetnaestog veka, kotski
fziar Dejms Klerk Maksvel pokazao je da se svetlost sastoji od vibri-
rajueg elektrinog i magnetnog polja koja neprestano prelaze jedno u
drugo. Ajntajn je, na svoje zaprepaenje, otkrio da su ova dva stuba
meusobno suprotstavljena i da je jedan od njih morao pasti.
U okviru Maksvelovih jednaina naao je reenje zagonetke koja ga je
proganjala deset godina. Otkrio je neto to je i Maksvelu promaklo: Mak-
svelove jednaine pokazivale su da se svetlost kree konstantnom brzi-
nom, koliko god brzo se vi kretali pokuavajui da je sustignete. Brzina
svetlosti c bila je ista u svim inercijalnim referentnim sistemima (odno-
sno, referentnim sistemima koji se kreu konstantnom brzinom). Bilo
da mirujete, putujete vozom ili sedite na kometi koja ubrzava, svetlosni
zrak videete kako hita ispred vas istom brzinom. Koliko god brzo se kre-
tali, nikada ne biste mogli da prestignete svetlost.
To je pokrenulo lavinu paradoksa. Zamislite na trenutak astronauta
kako pokuava da dostigne svetlosni zrak. U svojoj raketi, astronaut daje
28 Paralelni svetovi
gas dok ne sustigne svetlost. Posmatra na Zemlji koji prati ovu hipote-
tinu trku rekao bi da se astronaut i svetlosni zrak kreu rame uz rame.
Meutim, astronaut bi bio potpuno drugaijeg miljenja: po njemu, sve-
tlosni zrak ga je preiao, ba kao da njegova raketa miruje.
Pitanje s kojim se Ajntajn suoavao bilo je kako dvoje ljudi mogu da
na toliko razliit nain tumae isti dogaaj? U Njutnovoj teoriji, svetlost
se uvek mogla sustii, dok je u Ajntajnovom svetu to bilo nemogue.
Sinulo mu je da se u samoj osnovi fzike krije fundamentalna greka.
Ajntajn se priseao kako mu je u prolee 1905. godine besnela oluja u
glavi. Jednim potezom napokon je doao do reenja: vreme tee razliito,
zavisno od toga koliko brzo se kreete. Zapravo, to se bre kreete, vreme spo-
rije otkucava. Vreme nije apsolutno kako je Njutn nekad mislio. Prema
Njutnu, vreme tee ravnomerno u itavom svemiru, tako da je jedna
sekunda na Zemlji identina sekundi na Jupiteru ili Marsu. Satovi otku-
cavaju u apsolutnoj sinhronizaciji u celoj vasioni. Meutim, Ajntajn
je uvideo da satovi u razliitim delovima svemira otkucavaju razlii-
tim brzinama.
Tako je zakljuio: ukoliko bi vreme moglo da se menja u zavisnosti
od brzine, onda bi i drugi parametri kao to su duina, materija i ener-
gija morali da se menjaju. to se bre kreete, utvrdio je Ajntajn, vie
se saimaju rastojanja (to se ponekad naziva Lorenc-Ficderaldova kon-
trakcija). Takoe, tei ste kad se bri. (Zapravo, kako se budete primicali
brzini svetlosti, vreme bi se usporavalo dok ne bi stalo, duine bi se sai-
male do nule, a masa bi vam postala beskonano velika, to je apsurdno.
To je razlog zato ne moete probiti barijeru brzine svetlosti koja pred-
stavlja krajnju graninu brzinu u svemiru.)
To udno izoblienje prostorvremena navelo je jednog pesnika da
napie sledee stihove:
Bee mome po imenu Fisk
na mau brz bez sankcije
toliko hitre bee akcije,
da Ficderaldove kontrakcije
svedoe njegov rapir na disk.
Na isti nain na koji je Njutnovo otkrie objedinilo zemaljsku i nebe-
sku fziku, Ajntajn je objedinio prostor i vreme. Ali pokazao je i da su
materija i energija objedinjeni te zato mogu da prelaze jedno u drugo.
Ako objekat postaje tei to se bre kree, to znai da se energija kretanja
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 29
transformie u materiju. Vai i obrnuto, odnosno da se materija moe pre-
tvoriti u energiju. Ajntajn je izraunao koliko energije bi se pretvorilo
u materiju i doao do jednaine E = mc
2
koja pokazuje da se ak i majuna
koliina materije m mnoi ogromnim brojem (kvadratom brzine svetlo-
sti) prilikom pretvaranja u energiju E. Tako se pokazalo da je tajni izvor
energije zvezda bila konverzija materije u energiju, na nain predstav-
ljen ovom jednainom, koja je zasluna za svetlost svemira. Tajnu zve-
zda moe reiti jednostavan iskaz: brzina svetlosti ista je u svim inerci-
jalnim referentnim sistemima.
Poput Njutna pre njega, Ajntajn je promenio nae vienje pozornice
ivota. U Njutnovom svetu, svi uesnici su znali tano koje je vreme i
kako da se izmere duine. Protok vremena i dimenzije pozornice nikada
se nisu promenili. Ali, relativnost nam nudi udan nain poimanja pro-
stora i vremena. U Ajntajnovom svemiru, svi uesnici imaju rune satove
koji pokazuju razliita vremena. To znai da je nemogue sinhronizovati
sve satove na pozornici. Ako se proba zakae u podne, to nee imati isto
znaenje za sve glumce. Zapravo, udne stvari se deavaju kada uesnici
ponu da jure po sceni. to se bre kreu, satovi im sporije otkucavaju,
a tela im postaju tea i spljotenija.
Godine su prole pre nego to su naunici u veem broju prihvatili
Ajntajnovo otkrie. Ali, Ajntajn se nije zaustavio, ve je hteo da svoju
novu teoriju relativnosti primeni na gravitaciju. Ajntajn je uviao teinu
tog zadatka: oponirae najuspenijoj teoriji svog vremena. Maks Plank,
jedan od utemeljivaa kvantne teorije, upozorio ga je: Kao stariji prija-
telj, moram da te posavetujem da ne radi to, jer, pre svega, nee uspeti,
a ak i ako uspe, niko ti nee verovati.
Ajntajn je shvatao da je njegova nova teorija relativnosti narua-
vala njutnovsku teoriju gravitacije. Prema Njutnu, gravitacija se tre-
nutno rasprostire svemirom. Ali to je upuivalo na pitanje koje ak i deca
ponekad postavljaju: ta bi se desilo kad bi Sunce nestalo? Po Njutnu,
informacija o nestanku Sunca doprla bi u isto vreme do svih mesta u sve-
miru. Ali, prema specijalnoj relativnosti, to je nemogue, poto je infor-
macija o nestanku zvezde ograniena brzinom svetlosti. Po ovoj teoriji,
iznenadni nestanak Sunca pokrenuo bi sferini udarni talas gravitacije
koji bi se irio brzinom svetlosti. Izvan talasa, posmatra bi zakljui-
vao da Sunce i dalje sija, poto gravitacija nije imala vremena da stigne
do njih. Ali posmatra unutar talasa bi rekao da je Sunce nestalo. Da bi
reio ovaj problem, Ajntajn je morao da uvede potpuno drugaiju sliku
prostora i vremena.
30 Paralelni svetovi
SI L A K AO Z AKRI VL JENJE S VEMI R A
Njutn je prostor i vreme video kao ogromnu, praznu pozornicu na kojoj
se sve zbiva u skladu s njegovim zakonima kretanja. Pozornica je obilo-
vala udima i misterijom, ali bila je u sutini neaktivna i nepokretna,
pasivni svedok plesa prirode. Meutim, Ajntajn je ovu ideju potpuno
preokrenuo. Zakljuio je da je sama pozornica vaan deo ivota. U Ajn-
tajnovom svemiru, prostor i vreme nisu bili statino poprite deava-
nja kako je Njutn pretpostavio, ve dinamino okruenje koje se savija
i krivi na udne naine. Zamislite da umesto pozornice ivota imamo
trambulinu na ijoj mrei akteri blago tonu pod sopstvenom teinom.
Takva scena postaje vana kao i sami akteri.
Zamislite kuglu za kuglanje postavljenu na krevet kako lagano tone u
duek. Ispalite sada kliker na zakrivljenu povrinu dueka kretae se
po orbiti oko kugle. Njutnov sledbenik bi, videvi iz daljine kako kliker
krui oko kugle, zakljuio da postoji tajnovita sila kojom kugla deluje
na kliker. Moda bi zakljuio da se kliker kree ka centru zbog privlane
sile kugle s trenutnim dejstvom.
Relativisti, koji kretanje klikera po krevetu moe da prati izbliza,
jasno je da nikakve sile nema. Postoji samo udubljenje u krevetu usled
kog se kliker kree po krivoj liniji. On zna da nema privlane sile, ve
samo odbojne sile kojom udubljeni krevet deluje na kliker. Zamenite kli-
ker Zemljom, kuglu Suncem, a krevet praznim prostorvremenom, i vide-
ete da se Zemlja okree oko Sunca ne zbog gravitacionog privlaenja,
ve zato to Sunce zakrivljuje prostor oko Zemlje stvarajui privlaenje
zbog kog Zemlja mora da se kree kruno.
Dakle, Ajntajn je doao na ideju da je gravitacija pre nalik tkanju
umesto nevidljivoj sili s trenutnim dejstvom u itavom svemiru. Ako se
tkanje naglo protrese, formiraju se talasi koji se prostiru po povrini
konanom brzinom. To reava paradoks Sunca koje nestaje. Ako je gra-
vitacija sporedna posledica krivljenja tkanja prostorvremena, onda se
nestanak Sunca moe uporediti sa iznenadnim podizanjem kugle s kre-
veta. Kako se krevet vraa u poetni oblik, talasi se kreu po aravu
konanom brzinom. Tako je Ajntajn, svodei gravitaciju na savijanje
prostora i vremena, uspeo da pomiri gravitaciju i relativnost.
Zamislite mrava kako prelazi preko zguvanog lista papira. Hodae kao
pijani mornar, teturajui se nalevo i nadesno, pokuavajui da savlada
naboranu podlogu. Mrav e se aliti kako nije pijan, ve da ga misteriozna
sila ljulja nalevo i nadesno. Za mrava, prazan prostor pun je tajanstvenih
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 31
sila koje ga spreavaju da se kree pravolinijski. Meutim, pogledamo
li ga izbliza, vidimo da nikakve sile nema, ve da ga odgurkuju prevoji
zguvanog lista papira. Sile koje deluju na mrava su iluzija usled zakriv-
ljenja prostora. Privlaenje silom je zapravo odbijanje do kog dolazi
dok mrav hoda preko prevoja papira. Drugim reima, ne privlai gravi-
tacija, ve prostor odbija.
Do 1915. godine, Ajntajn je napokon uspeo da dovri ono to je nazvao
opta teorija relativnosti i ona je postala arhitektura po kojoj se danas
zasniva itava kosmologija. U ovoj zadivljujuoj novoj slici, gravitacija
nije bila nezavisna sila koja ispunjava svemir, ve posledica savijanja
prostora i vremena. Njegova teorija bila je toliko mona da je mogla da
se predstavi jednainom dugakom tek koji centimetar. U ovoj briljan-
tnoj novoj teoriji, stepen zakrivljenja prostora i vremena odreivala je
koliina prisutne materije i energije. Zamislite da ste hitnuli kamen
u baru od mesta udara krenue da se prenosi niz nabora. to je vei
kamen, namrekanija e biti povrina bare. Slino tome, to je vea zve-
zda, zakrivljenje prostorvremena oko nje bie intenzivnije.
R AANJE KOSMOL OGI JE
Pomou ove slike, Ajntajn je pokuao da opie svemir u celini. Nije slutio
da e morati da se suoi s Bentlijevim paradoksom formulisanim veko-
vima ranije. Dvadesetih godina prolog veka, veina astronoma verovala
je da je svemir jednoobrazan i statian. Zato je Ajntajn krenuo od pret-
postavke da je kosmos ravnomerno ispunjen prainama i zvezdama. Po
jednom modelu, svemir se mogao uporediti s velikim balonom ili mehu-
rom. ivimo na povrini mehura. Zvezde i galaksije koje vidimo oko nas
mogu se uporediti sa takicama nacrtanim na povrini balona.
Na svoje iznenaenje, kad god je pokuao da rei svoje jednaine,
otkrio bi da je svemir postao dinamian. Pred Ajntajnom je bio isti pro-
blem s kojim se Bentli suoio vie od dvesta godina ranije. Poto je gra-
vitacija uvek privlana, a nikada odbojna, konaan skup zvezda trebalo
bi da se urui u sebe u vatrenoj kataklizmi. Meutim, to se kosilo sa pre-
vlaujuom slikom s poetka dvadesetog veka, po kojoj je svemir bio sta-
tian i uniforman.
Ma koliko revolucionaran bio, Ajntajn nije mogao da veruje da bi
kosmos mogao biti u pokretu. Poput Njutna i mnogih drugih, Ajntajn
je verovao u statian svemir. Zato 1917. godine nije imao drugog izbora
32 Paralelni svetovi
do da u svoje jednaine uvede novi faktor za nametanje rezultata,
antigravitacionu silu koja je razdvajala zvezde. Ajntajn je to nazvao
kosmoloka konstanta. Bilo je to runo pae koje se inilo kao naknadna
zakrpa Ajntajnove teorije.
Ajntajn je potom proizvoljno upotrebio antigravitaciju da poniti
gravitaciono prevlaenje, stvorivi tako statini svemir. Drugim reima,
kosmosu je nareeno da bude statian: kontrakcije ka unutra usled gravi-
tacije ponitene su delovanjem ka spolja tamne energije. (Tokom sedam-
deset godina ovu antigravitacionu silu smatrali su otpadnikom, sve do
otkria iz proteklih par godina.)
Godine 1919, dve grupe su potvrdile Ajntajnovo predvianje da svetlost sa udaljene
zvezde skree prolazei kraj Sunca. Dakle, izgledalo bi kao da se zvezda pomerila
sa svoje normalne pozicije u prisustvu Sunca. Razlog je to to Sunce zakrivljuje
prostorvreme oko sebe. Gravitacija zato ne privlai, ve prostor gura.
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 33
Godine 1917, holandski fziar Vilem de Siter doao je do drugog ree-
nja Ajntajnove teorije po kome je svemir bio beskonaan, ali potpuno
lien bilo kakve materije tanije, sastojao se samo od energije vakuuma,
kosmoloke konstante. Ova ista antigravitaciona sila bila je dovoljna da
pokree munjevito, eksponencijalno irenje svemira. ak i bez materije,
ta tamna energija mogla je da stvori kosmos koji se iri.
Fiziari su sada bili u dilemi. Svemir je imao materiju, ali bio je nepo-
kretan. De Siterova vasiona bila je u pokretu, ali bez materije. U Ajntajno-
vom kosmosu, kosmoloka konstanta bila je neophodna da bi ponitila gra-
vitaciono privlaenje i stvorila statian svemir. U De Siterovom svemiru,
kosmoloka konstanta je bila dovoljna da stvori kosmos koji se iri.
Na kraju, godine 1919, kada je Evropa pokuavala da se povrati od
unitavanja i krvoprolia Prvog svetskog rata, ekipe astronoma irom
sveta proveravale su valjanost nove Ajntajnove teorije. Ajntajn je jo
ranije izneo hipotezu kako je zakrivljenost prostorvremena u okolini
Sunca dovoljna da savije svetlosne zrake koji prolaze kraj njega. Svetlost
zvezda trebalo bi da se savija oko Sunca precizno i u izraunljivoj meri,
nalik savijanju svetlosti pri prolasku kroz au. Ali kako Sunce preko
dana bleti dovoljno da nadjaa svetlost svake druge zvezde, naunici
bi morali da ekaju na pomraenje Sunca ne bi li izveli eksperiment sa
defnitivnim rezultatima.
Grupa koju je predvodio britanski astrofziar Artur Edington otplo-
vila je u Gvinejski zaliv na obali zapadne Afrike kako bi snimila krivlje-
nje svetlosti zvezda kraj Sunca prilikom pomraenja Sunca. Druga ekipa
na elu sa Endruom Kromlinom je otplovila za Sobral u severnom Bra-
zilu. Podaci koje su prikupili ukazivali su na proseno odstupanje zvez-
dane svetlosti od 1,79 lunih sekundi, to je potvrdilo Ajntajnovo pred-
vianje od 1,74 lunih sekundi (u granicama eksperimentalne greke).
Drugim reima, svetlost se zaista savijala u blizini Sunca. Edington je
kasnije govorio kako je potvrda Ajntajnove teorije bila najblistaviji tre-
nutak njegovog ivota.
estog novembra 1919, na sastanku Kraljevskog drutva i Kraljevskog
astronomskog drutva u Londonu, D. D. Tompson, nobelovac i predsed-
nik Kraljevskog drutva, sveano je izjavio da je to jedno od najveih
dostignua u istoriji ljudske misli. Nije to otkrie nekog zabaenog ostrva,
ve itavog kontinenta novih naunih ideja. Re je o najveem otkriu u
vezi s gravitacijom jo otkad je Njutn objavio svoje principe.
(Legenda kae da je kasnije jedan novinar rekao Edingtonu: Pria
se da samo troje ljudi na itavom svetu razume Ajntajnovu teoriju. Vi
34 Paralelni svetovi
ste sigurno jedan od njih. Edington je utao, te je novinar dodao: Ne
budite skromni, Edingtone. Edington je slegnuo ramenima i odgovo-
rio: Nisam nimalo, samo sam se pitalo ko bi mogao biti trei.) Slede-
eg dana, na naslovnoj strani asopisa London Times osvanulo je: Revo-
lucija u nauci Nova teorija svemira Njutnove ideje opovrgnute.
Naslov je oznaio trenutak kada je Ajntajn postao svetski poznat, iza-
slanik zvezda.
Toliko velianstvena bila je ta objava i tako radikalno je bilo Ajntaj-
novo razilaenje s Njutnom, da su pobudili negativne reakcije meu
uglednim fziarima i astronomima koji su osporili teoriju. Na Univer-
zitetu Kolumbija, arls Lejn Por, profesor nebeske mehanike, prednjaio
je u kritici relativnosti, govorei: Oseam se kao da sam lutao sa Alisom
po Zemlji uda i da sam pio aj s Ludim eirdijom.
Relativnost se kosi s naim zdravim razumom ne zato to je pogrena,
ve zato to na zdrav razum ne predstavlja realnost. Mi smo nepravil-
nost u kosmosu. Naseljavamo neobinu parcelu na kojoj su temperature,
gustine i brzine prilino umereni. Meutim, temperature u pravom
kosmosu mogu biti pakleno visoke u centrima zvezda, ili otupljujue
niske u spoljnom svemiru, a uobijaene brzine subatomskih estica to
hitaju kroz kosmos blizu su brzine svetlosti. Drugim reima, na zdrav
razum razvio se u veoma neobinom, udnom delu svemira, na Zemlji,
te ne udi to ne uspevamo uvreenom logikom da sagledamo svemir u
pravim bojama. Problem nije u relativnosti, ve u pretpostavci da na
zdrav razum odraava stvarnost.
BUDUNOS T VASI ONE
Iako je Ajntajnova teorija uspeno objanjavala fenomene poput savi-
janja svetlosti oko Sunca i blagog odstupanja u orbiti planete Merkur,
njena kosmoloka predvianja i dalje su bila zbunjujua. Situaciju je
prilino razjasnio ruski fziar Aleksandar Fridman koji je otkrio naj-
optija i najrealistinija reenja Ajntajnovih jednaina. ak i danas se
predaju na svakom kursu o optoj relativnosti na osnovnim studijama.
(Fridman ih je otkrio 1922, ali umro je tri godine kasnije i njegov rad je
godinama bio zaboravljen.)
Ajntajnova teorija se inae sastoji od niza izuzetno tekih jedna-
ina koje se esto ne mogu reiti bez raunara. Meutim, Fridman je
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 35
pretpostavio da je kosmos dinamian, a potom je usvojio dve pojedno-
stavljene pretpostavke (zvane kosmoloki princip): da je univerzum izo-
tropan (izgleda isto kuda god gledali iz date pozicije) i homogen (unifor-
man je gde god se nali u svemiru).
Uz te dve pojednostavljene pretpostavke, ove jednaine prestaju da
vae. (Zapravo, i Ajntajnovo i De Siterovo reenje bili su posebni slu-
ajevi Fridmanovog optijeg reenja.) Zadivljujue je da su Fridmanova
reenja zavisila od samo tri parametra:
1. H, koji odreuje stopu irenja svemira. (Danas se naziva Hablova
konstanta po astronomu koji je uspeo da izmeri stepen irenja
svemira.)
2. Omega, koji odreuje prosenu gustinu materije u svemiru.
3. Lambda, energija pridruena praznom prostoru takozvana tamna
energija.
Mnogi kosmolozi su tokom itave svoje karijere pokuavali da pronau
tane vrednosti ova tri broja. Istanana povezanost izmeu ove tri kon-
stante odreuje budui razvoj cele vasione. Na primer, kako je gravitacija
privlana, gustina Omega svemira ponaa se poput neke vrste konice,
ija svrha je irenje svemira, obrtanje toka nekih efekata stope irenja
iniciranog Velikim praskom. Zamislite kako ste hitnuli kamen u vaz-
duh. Uobiajeno je da je gravitacija dovoljno jaka da obrne smer kretanja
kamena koji e pasti natrag na zemlju. Meutim, ako biste kamen bacili
dovoljno brzo, on bi izbegao Zemljinoj gravitaciji i vinuo bi se u svemir
za sva vremena. Poput kamena, kosmos se izvorno irio zbog Velikog pra-
ska, ali materija, odnosno Omega, ponaa se kao konica za ekspanziju
kosmosa na isti nain na koji Zemljina gravitacija koi kamen.
Pretpostavimo, na trenutak, da Lambda, energija pridruena praznom
prostoru, iznosi nula. Neka Omega bude gustina kosmosa podeljena kri-
tinom gustinom. (Kritina gustina svemira je priblino 10 atoma vodo-
nika po metru kubnom. Da biste shvatili koliko je svemir prazan, rei u
samo da kritina gustina svemira odgovara meri od jednog atoma vodo-
nika u zapremini tri koarkake lopte.)
Kada bi vrednost Omega bila manja od 1, naunici zakljuuju kako
u kosmosu ne bi bilo dovoljno materije da obrne smer izvornog irenja
usled Velikog praska. (Analogno tome, da masa Zemlje nije dovoljno
velika, kamen bi u nekom trenutku napustio Zemlju.) Usled toga svemir
36 Paralelni svetovi
bi nastavio da se iri zauvek, dospevi na kraju u stanje Velikog zamr-
zavanja kada se temperature budu pribliile apsolutnoj nuli. (To je
princip rada friidera ili klima-ureaja. irei se, gas se hladi. Na
primer, gas u klima-ureaju se, cirkuliui u cevi, iri, hladei cev i
prostoriju.)
Kada bi vrednost Omega bila vea od 1, bilo bi dovoljno materije i gra-
vitacije u kosmosu da preokrenu smer kosmikog irenja. Posledica bi bilo
obustavljanje irenja posle ega bi svemir poeo da se saima. (Analogno
kamenu baenom u vazduh koji bi, u sluaju da je masa Zemlje dovoljno
velika, dostigao maksimalnu visinu, a potom poeo da pada ka zemlji.)
Temperature bi poele da rastu unedogled dok bi zvezde i galaksije hitale
jedne ka drugima. (Ako ste ikada pumpali gumu bicikla, znate da kom-
presija gasa stvara toplotu. Mehaniki rad upumpavanja vazduha kon-
vertuje se u toplotnu energiju. Na isti nain, kompresija svemira konver-
tuje gravitacionu energiju u toplotnu.) Na kraju bi temperature postale
toliko visoke da bi sav ivot bio istrebljen, dok bi svemir neizbeno morao
da doivi vatreno Veliko saimanje. (Astronom Ken Krosvel ovaj proces
opisuje kao put od kreacije do kremacije.)
Trea mogunost je da Omega iznosi tano 1, odnosno gustina sve-
mira jednaka je kritinoj gustini. U tom sluaju, svemir je izmeu dva
Evolucija svemira ima tri mogue istorije. Ako je Omega manje od 1 (a Lambda je
0), svemir e se neprestano iriti sve do Velikog smrzavanja. Ukoliko je Omega vee
od 1, kosmos e se uruiti u Velikom saimanju. Ako je Omega jednako 1, kosmos
je ravan i irie se zauvek. (Rezultati dobijeni od satelita WMAP pokazuju da zbir
Omega i Lambda iznosi 1, to znai da je kosmos ravan. Ovo je u saglasnosti sa
inatornom teorijom.)
Veliina
kosmosa
Vreme
>1
<1
=1
PAR ADOK S AL NI S V E MI R 37
ekstrema, ali i dalje e se iriti zauvek. (Videemo da ovaj scenario naj-
vie odgovara inatornoj predstavi.)
Na kraju, postoji mogunost da e se svemir posle Velikog saimanja
povratiti u novom Velikom prasku. Ova teorija opisuje takozvani oscili-
rajui svemir.
Fridman je pokazao da svaki od ovih scenarija odreuje zakrivlje-
nost prostorvremena. Pokazao je sledee: ako je Omega manje od 1, i
svemir se neprestano iri, beskonani su i vreme i prostor. Za takav
svemir kae se da je otvoren, odnosno beskonaan je i u prostoru i u
vremenu. Kada je Fridman izraunao zakrivljenost ovakvog kosmosa,
otkrio je da je negativna. (Zakrivljenost ovakvog kosmosa je kao kod
sedla ili trube. Kada bi na takvoj povrini ivela buba, otkrila bi da se
paralelne linije nikada ne seku i da je zbir unutranjih uglova u trou-
glu manji od 180 stepeni.)
Ako je Omega vee od 1, nikada nee doi do Velikog saimanja. Vreme
i svemir su konani. Fridman je utvrdio da je zakrivljenost ovog kosmosa
pozitivna (kao kod sfere). Na kraju, ako je Omega jednako 1, prostor je
ravan, a ni vreme ni prostor nemaju granice.
Fridman je ne samo postavio prvi sveobuhvatni pristup Ajntajnovim
kosmolokim konstantama, ve je dao i najrealnije pretpostavke o Sud-
njem danu, konanom kraju svemira, odnosno o tome da li e kosmos
nestati u Velikom smrzavanju, izgoreti u Velikom saimanju ili e zauvek
Kada bi Omega bilo manje od 1 (a Lambda jednako 0), svemir bi bio otvoren, a nje-
gova zakrivljenost negativna, kao da ima oblik sedla. Paralelne linije nikada se ne
bi presecale, a zbir unutranjih uglova trougla bio bi manji od 180 stepeni.
38 Paralelni svetovi
oscilovati. Odgovor zavisi od presudnih parametara: gustine svemira i
energije vakuuma.
Ali Fridmanova predstava ostavila je prazninu koju valja popuniti.
Ako se kosmos iri, to znai da je moda imao poetak. Ajntajnova teo-
rija nita ne kae o trenutku ovog poetka. Nedostajao je trenutak stva-
ranja, Veliki prasak. A tri naunika e nam dati najubedljiviju predstavu
Velikog praska.
Sa Omega vee od 1, imali bismo zatvoreni svemir sa pozitivnom zakrivljenou,
nalik sferi. Paralelne linije uvek e se presecati, a zbir uglova trougla je vei od
180 stepeni.