Klajv Barker

KABAL
Noni soj





Sa engleskog preveo
ALEKSANDAR MARKOVI



Prvo izdanje










Edicija

Komar

1991


Horor edicija KOMAR
knjiga 2

Klajv Barker
KABAL

Naslov originala:
CABAL

Copyright 1988 by Clive Barker
Pravo obezbeeno preko agencije G.P.A, Mtinchen

Urednik
Goran Skrobonja

Naslovna strana
D. Bob ivkovi


















Klajv Barker: KABAL Samoslalno auitorsko prevodilako izdanje:
Aleksandar Markovi Recenzent: Dragana Jovanovi Lektura i
korektura: Goran Skrobonja Slog i prelom: ZNAK SAGITE
tampa i povez: Progres, Negotin Tira: 1000 primeraka

Za Eni





















Svi smo mi ivotinje mate...
DOMINGO D'YBARONDO Zverinjak due

KLAJV BARKER

4

PRVI DEO


LOKO
















Roena sam iva. Zar to nije dovoljna kazna?
Meri Hendrikson, na suenju zbog ubistva oca

KABAL

5

I
Istina

Od svih naglih i kasnih nonih obeanja datih u ime ljubavi,
Bun je sada znao, ni za jedno nije tako sigurno da e biti pogaeno kao
za ono: Nikad te neu ostaviti.
to ti vreme ne ukrade ispred nosa, hoe okolnosti. Uzaludno
je bilo nadati se da nee biti tako, beskorisno sanjati da ti svet ipak
misli dobro. Sve to neto vredi, sve ega se dri da bi sauvao
razum, istrulie ili biti oteto tokom vremena, i ispod tebe e se otvoriti
ambis kao to se sad otvorio pod Bunom, i iznenada, bez traga nekom
objanjenju, tebe vie nema. Sve je progutao pakao ili neto gore,
ljubavna priznanja i sve.
Njegovi pogledi nisu uvek bili tako pesimistiki. Bilo je
vreme ne tako davno kada je oseao da se sa njega uzdie teret
duevne patnje. Bilo je manje psihotinih epizoda, redi su bili dani
kada je oseao da bi radije presekao vene nego da eka duge sate do
sledee doze lekova. Tada je izgledalo da bi moda mogao da bude
srean.
Upravo je to izvuklo iz njega izjavu ljubavi, one rei: Neu
te nikada ostaviti, proaptane u Lorino uvo dok su leali u uskom
krevetu za koji se nikad nije usuivao da se nada da e jednog dana
morati da bude dovoljno prostran za dvoje. Rei mu nisu dole na
vrhuncima strasti. Njihov ljubavni ivot, kao i mnoge druge stvari
meu njima, bio je protkan problemima. Ali gde su druge ene
odustajale od njega, ne opratajui mu neuspeh, ona je ustrajala:
govorila je da ima vremena da sve doe na mesto, da imaju sve vreme
na svetu. Uz tebe sam dokle god to bude eleo, izgledalo je da mu
poruuje njeno strpljenje.
Nikad mu niko nije ponudio takvu posveenost, i on je hteo da
ponudi svoju za uzvrat. Te rei: Nikad te neu ostaviti. Bile su to.
Seanje na njih, i na njenu kou, gotovo luminoznu u tmini
njegove sobe, na zvuk njenog disanja kada je konano zaspala kraj
njega - sve je to jo imalo mo da stegne srce, i da stee dalje dok ne
zaboli.
KLAJV BARKER

6

eznuo je da se oslobodi kako od seanja tako i od rei, sada
kad su mu okolnosti oduzele svaku nadu u njihovo ispunjenje. Ali nisu
dale da ih zaboravi. Ostajale su da ga mue, u njegovoj slabosti. Neka
mrava uteha bila je pomisao da ona verovatno u isto vreme pokuava
da izbrie svoja seanja, i da e joj to s vremenom moda poi za
rukom. Nadao se samo da e ona shvatiti njegovo negiranje sebe kada
je izgovorio ono obeanje. Nikada ne bi rizikovao ovaj bol da je samo
posumnjao da mu je ozdravljenje konano mogue i blisko.
Samo sanjaj!
Deker je naglo okonao njegove iluzije, onog dana kada je
zakljuao vrata kabineta, navukao roletne preko sunanog, prolenog
dana u Alberti, i rekao, glasom jedva jaim od apata:
Bune, mislim da smo u velikoj nevolji, ti i ja.
Drhtao je, Bun je to video, tu injenicu nije bilo lako sakriti na
tako velikom telu. Deker je imao fizikus oveka koji je svakodnevni
angst izbacivao sa znojem u teretani. ak i njegova odela, saivena po
meri, uvek crna kao ugalj, nisu mogla da ukrote tu masu. Bun je u
poetku njihove saradnje bio pomalo nervozan zbog toga, oseao se
ugroen lekarevim fizikim i mentalnim autoritetom. Sada se bojao
nestabilnosti te snage. Deker je bio Stena, bio je Razum, bio Spokoj.
Ovaj nemir bio je suprotan svemu to je znao o tom oveku.
Neto nije u redu? upita Bun.
Sedi, hoe li? Sedi i rei u ti.
Bun poslua. U ovoj sobi Deker je bio gospod Bog. Doktor se
zavali u konu fotelju i udahnu kroz nos, usta zakljuanih u nadole
povijen luk.
Reci mi... ree Bun.
Odakle poeti.
Svejedno.
Mislio sam da ti je bolje, ree Deker. Zaista sam mislio.
Obojica smo mislili.
Ja i dalje tako mislim.
Deker kratko odmahnu glavom. Bio je ovek sa intelektom
dostojnim potovanja, ali njegove rigidne crte lica malo su toga
odavale. Osim moda oiju, koje tog trenutka nisu posmatrale
pacijenta, ve sto izmeu njih.
Poeo si da govori za vreme seansi, ree Deker, o
zloinima koje misli da si poinio. Sea li se bilo ega u vezi s tim?
Zna da se ne seam. Transevi u koje ga je Deker dovodio
bili su preduboki: Seam se tek kada pusti traku.
KABAL

7

Ove ti neu putati, ree Deker. Izbrisao sam ih.-
Zato?
Zato... to se plaim, Bune. Za tebe. Zastade. Moda za
obojicu.
U Steni se otvarala pukotina i Deker nije mogao nita da uini
da je sakrije.
Kakvi su to zloini? upita Bun, s oklevanjem u glasu.
Ubistva. Opsednut si njima. U prvom trenutku verovao sam
da se radi o snovima o zloinu. Uvek si imao agresivnu crtu u sebi.
A sada?
Sada se bojim da si ih zaista poinio.
Nastalo je dugo utanje, dok je Bun prouavao Dekera, vie
radoznalo nego ljutito. Roletne nisu bile potpuno sputene. Odseak
suneve svetlosti padao je preko Dekera, i dalje preko stola izmeu
nijh. Na staklenoj ploi nalazila se boca obine vode, dve olje i velika
koverta. Deker se nagnu i dohvati je.
Ovo to radim verovatno je samo po sebi zloin, ree Bunu.
Privatnost pacijenta je jedna stvar, skrivanje ubice sasvim druga. Ali
jedan deo mene jo se moli Bogu da se pokae da sve to nije istina.
Hteo bih da poverujem da sam uspeo. Dajmo uspeli. Zajedno. Voleo
bih da verujem da ti je dobro.
I jeste mi dobro.
Umesto odgovora Deker razreza kovertu. Hteo bih da
pogleda ovo, ree, zavlaei ruku u kovertu i vadei na svetlost
sunca sveanj fotografija. Upozoravam te, nisu prijatne.
Poloio ih je na svoj odraz, okrenuvi ih Bunu na uvid.
Upozorenje je bilo na mestu. Gornja fotografija bila je kao
fiziki udarac. Suoen s tim, oseti kako u njemu raste strah kakav nije
osetio otkako je pod Dekerovim staranjem, da bi slika mogla da ga
posedne. Gradio je zidove oko tog sujeverja, ciglu po ciglu, ali oni su
se sada tresli, i pretili da padnu.
To je samo slika.
Tano, odvrati Deker. Samo slika. ta vidi?
Mrtvog oveka.
Ubijenog oveka.
Da. Ubijenog oveka.
Ne tek samo ubijenog: iskasapljenog. ivot je bio iseen iz
njega u pomami rezova i uboda, krv je isprskala seivo koje mu je
odnelo vrat, odnelo mu lice, na zid iza njega. Bio je samo u orcu, tako
daje bilo Iako izbrojati rane na njegovom telu, i pored krvi. Bun to i
KLAJV BARKER

8

uini, da bi spreio da ga uas potpuno obuzme. ak i ovde, u ovoj
prostoriji gde je lekar klesao svoje drugo ja u bloku stanja u kome se
nalazio njegov pacijent, Bun se nikad nije guio od uasa, kao sada.
Oseao je u dnu usta ukus doruka, ili obroka od prole veeri, koji mu
se podizao iz utrobe, protiv prirode. Izmet u ustima, kao prljavtina
dela.
Izbroj rane, govorio je sebi, kao da su perle u brojanicama.
Tri, etiri, pet na trbuhu i grudima: jedna posebno iskidana, vie
ereenje nego rana, toliko razjapljena da se videla ovekova
iznutrica. Jo dve, na ramenu. A zatim lice, rainjeno posekotinama.
Bilo ih je tako mnogo da se nisu mogle izbrojati, ak i od
najposveenijeg posmatraa. Ostavile su rtvu van svake mogunosti
prepoznavanja: oi iskopane, odseene usne, nos u dronjcima.
Dosta? ree Deker, kao da je pitanje potrebno. Da.
Ima jo dosta da se pregleda.
Otkrio je sledeu, ostavljajui prvu pored svenja. Na ovoj je
bila ena, ispruena na sofi, iskrivljenog gornjeg dela tela u odnosu na
donji na nain koji ivot ne bi dopustio. Iako najverovatnije nije bila u
srodstvu sa prvom rtvom, kasapin je stvorio jezivu slinost. I ovde je
postojalo isto odsustvo usana, isti nedostatak oiju. Roeni od
razliitih roditelja, postali su blizanci u smrti, uniteni istom rukom.
A ja sam njihov otac? Bun se zatee u pomisli.
Ne, odgovarao je svaki njegov instinkt, ja to nisam
uinio.
Ali dve stvari ga spreie da to iskae glasno. Prvo, znao je da
Deker ne bi ugroavao pacijentovu ravnoteu na taj nain da nije imao
dobar razlog. Drugo, odbijanje krivice bilo je bezvredno kada su
obojica znali kako je lako Bunov um obmanjivao sebe u prolosti.
Ako je i bio odgovoran za to bezumlje, nije mogao da bude siguran da
b. znao za to.
Zato je ostao nem, ne usuujui se da pogleda prema Dekeru
iz straha da e otkriti da je Stena smrvljena.
Sledeu? ree Deker.
Ako moramo.
Moramo.
Otkrio je trei; fotografiju, i etvrtu, polaui ih na sto kao da
ita Tarot karte, samo to su ovde sve bile sa likom Smrti. U kuhinji,
leei u otvorenim vratima friidera. U spavaoj sobi, pored lampe i
budilnika. Na vrhu stepenita, na prozoru. rtve su bile svih uzrasta i
rasa; ljudi, ene i deca. Koji god vampir da je bio poinitelj, nije
KABAL

9

pravio razlike. Jednostavno je zatirao ivot gde god bi ga pronaao. Ne
brzo, i nikako efikasno. Sobe u kojima su umrli ti ljudi nosile su jasan
peat o tome kako se ubica, zabavljajui se, igrao sa njima. Nametaj
je bio isprevrtan kada su rtve teturale pokuavajui da izbegnu coup
de grace, ostavljajui krvave otiske na zidovima i slikama. Jedna je
izgubila prste na otrici, moda kada je uhvatila, u oajanju; veina je
ostala bez oiju. Ali niko nije preiveo, koliko god da se hrabro
branio. Svi su na kraju pali, zaplevi se u sopstveni ve, ili traei
zaklon iza zavese. Pali jecajui; pali povraajui.
Bilo je ukupno jedanaest fotografija. Svaka je bila razliita
prostorije velike ili male, rtve nage ili u odei. Ali su sve takoe bile
iste: sve o ludilu na delu, snimljene kada je glumac ve napustio
scenu.
Svemogui Boe, zar je on taj ovek?
Ne nalazei odgovor, obrati se Steni, i progovori ne diui
pogled sa sjajnih karata.
Jesam li ja to uinio? ree.
uo je kako Deker uzdie, ali odgovor nije dolazio, zato se
usudi da pogleda svog tuitelja. Kada su sve fotografije bile poloene
pred njega, oseao je lekarev ispitivaki pogled kao bol u korenu kose.
Ali sada jo jednom naie na te oi skrenute u stranu.
Molim te, reci mi, ree. Jesam li to bio ja?
Deker obrisa vlane vreice koe ispod sivih oiju. Vie nije
drhtao.
Nadam se da nisi, ree.
Odgovor je bio smeno blag. Ovde se nije radilo o nekom
beznaajnom prekraju. Ovde je to bila smrt puta jedanaest, i koliko bi
jo moglo da ih bude; daleko od pogleda, daleko od srca?
Reci mi o emu sam govorio, ree Bun. Koje su bile
rei...
Uglavnom buncanje.
Pa ta te onda navodi da pomisli da sam to ja uradio! Morao
si imati neki razlog.
Potrajalo je, ree Deker, dok nisam povezao celu stvar.
Pogledao je dole na mrtvanicu na stolu, ispravljajui srednjim prstom
fotografiju koja je leala malo ukrivo.
Duan sam da pravim tromesene izvetaje o naem
napredovanju. To zna. Zato putam jednu po jednu traku sa naih
prethodnih seansi da bih dobio uvid kako napredujemo... Govorio je
sporo, umorno. ... i primetio sam da se u tvojim odgovorima
KLAJV BARKER

10

ponavljaju iste fraze. Uglavnom skrivene u drugom materijalu, ali
prisutne. Izgledalo je kao da neto ispoveda, ali neto tako
nezamislivo grozno da ni u transu nisi mogao da navede sebe da to
izgovori. Umesto toga je bio ovaj... kod.
Bun je znao za kodove. uo ih je svuda, kada mu je bilo loe.
Poruke od zamiljenog neprijatelja u utanju izmeu stanica na
radiju, ili u brujanju saobraaja u zoru. Iznenadilo ga je to je i sam
savladao vetinu.
Raspitivao sam se malo, kao uzgred, nastavi Deker, kod
policajaca koje sam leio. Nisam pitao nita odreeno. Rekli su mi za
ubistva. Neke detalje sam, naravno, pronaao u tampi. Izgleda da to
traje ve dve i po godine. Nekoliko ubistava ovde u Kalgariju; ostala
najdalje sat vonje odavde. Sva delo istog oveka.
A to sam ja.
Ne znam, ree Deker, konano pogledavi u Buna. Da sam
bio siguran, sve bih prijavio.
Ali nisi.
Sigurno je da ne elim da verujem u to, ba kao i ti. Neu biti
ovenan slavom ako se pokae da je istina. Bilo je besa u njemu, loe
skrivenog. Zato sam i ekao. I nadao se da e biti ovde kod mene
kada se dogodi sledee ubistvo.
Hoe da kae da je neko od onih ljudi umro kada si ve
znao?
Da, ree Deker suvo.
Isuse!
Pomisao podie Buna iz stolice; nogom zakai sto. Prizori
ubistava poletee.
Ne podii glas, zatrai Deker. Ljudi su umirali, a ti si
ekao?'
Rizikovao sam zbog tebe, Bune. Mora to da potuje.
Bun se okrenu od njega. Oseao je hladan znoj po leima.
Sedi, ree Deker. Molim te sedi i reci mi ta ove
fotografije znae za tebe.
Bun nesvesno pokri rukom donju polovinu lica. Znao je iz
Dekerovih objanjenja ta u jeziku tela znai taj gest. Njegov um je
koristio telo da sprei neko nevoljno otkrie; ili da ga potpuno uutka.
Bune. Trebaju mi odgovori.
Nita; ne znae mi nita, ree Bun, ne okreui se.
Ba nita?
Ba nita.
KABAL

11

Pogledaj ih ponovo.
Ne. Bun je bio uporan. Ne mogu.
uo je kako lekar uzdie, i oekivao novi zahtev da se suoi sa
uasima. Ali, ba naprotiv, Dekerov ton bio je umirujui.
U redu je, Arone, ree on. Sve je u redu. Skloniu ih.
Bun pritisnu dlanove na zatvorene oi. Duplje su mu bile
vrele i mokre.
Nema ih vie, Arone, ree Deker.
O da, ima.
Jo su bile s njim, savreno upamene. Jedanaest soba i
jedanaest tela, zamrznuta slika u njegovoj glavi, bez mogunosti za
egzorcizam. Zid za koji je Dekeru bilo potrebno pet godina da ga
izgradi, sruen je za isto toliko minuta, i to rukom arhitekte. Bun je
ponovo bio nasamo sa svojim ludilom. uo ga je kako mu zavija u
glavi; iz jedanaest preseenih grkljana, jedanaest otvorenih trbuha.
Dah i gas iz creva; pevajui lude stare melodije.
Zato mu je odbrana tako lako popustila, posle toliko truda?
Njegove oi su znale odgovor, suze su tekle iz njih priznajui ono to
jezik nije mogao. Kriv je. ta drugo? Ruke koje je upravo trljao o
pantalone, suei ih, muile su i ubijale. Ako bi se i dalje pretvarao
samo bi ih naveo na novi zloin. Bolje da prizna, iako nita ne pamti,
nego da im dozvoli samo trenutak bez nadzora.
Okrenuo se i suoio sa Dekerom. Fotografije su bile
sakupljene i poloene licem nadole na sto.
Setio si se neeg? ree lekar, itajui promenu na Bunovom
licu.
Da, odgovori on.
ega?
Ja sam to uinio, ree Bun jednostavno. Ja sam ih sve
ubio.
KLAJV BARKER

12

II
Akademija

Deker je bio najmilostiviji tuilac koga bi optueni mogao da
dobije. Sati koje je posle tog prvog dana proveo sa Bunom bili su
ispunjeni paljivo postavljanim pitanjima dok su - ubistvo po ubistvo -
zajedno ispitivali dokaze o Bunovom tajnom ivotu. Uprkos
pacijentovoj upornosti da su zloini njegovo delo, Deker je savetovao
oprez. Priznanje krivice nije dokaz koji ima odluujuu teinu. Morali
su pre svega da se osiguraju da priznanje nije jednostavno Bunova
samodestruktivna tendencija na delu, prihvatanje krivice iz gladi za
ispatanjem.
Bun nije bio u poziciji da se raspravlja. Deker je poznavao
Buna bolje nego on sam. A pamtio je i Dekerovo zapaanje da e, ako
se potvrde najcrnja predvianja, lekareva reputacija moi da se baci
psima: nijedan nije mogao da dozvoli sebi da pogrei. Jedini nain da
bude siguran bio je da proue sve pojedinosti u vezi sa ubistvima-
datume, imena i mesta u nadi da e to navesti Buna da se priseti. Ili
da otkriju ubistvo koje se dogodilo kada je neosporno bio u neijem
drutvu.
Jedini deo procesa u kome je Bun odbijao da sarauje bilo je
razgledanje fotografija. etrdeset osam asova se opirao Dekerovom
blagom pritisku, poputajui samo kada bi nestalo ljubaznosti i Deker
se okomio na njega, optuujui ga za kukaviluk i neiskrenost. Nije li
to samo igra, pitao se Deker, veba iz samounitenja koja nijednog od
njih nee uiniti mudrijim? Ako je tako, Bun moe da se nosi u tri lepe
iz njegove ordinacije da puta sebi krv u neije tue vreme.
Bun je pristao da proui fotografije.
Ali u njima nije bilo niega to bi mu podstaklo seanje.
Veliki deo detalja u sobama bio je izbrisan sevanjem blica; ostale su
samo uobiajene stvari. Jedini prizor koji bi moda izazvao reakciju
kod njega - lica rtava - izbrisala je ruka ubice, isekla do
neprepoznavanja; ni najstruniji obdukcionist ne bi bio u Manju da
sastavi te razbijene fasade jo jednom. Tako se sve svodilo na banalne
detalje: gde je Bun bio ove ili one noi; sa kim; ta je radio. Nikad nije
KABAL

13

vodio dnevnik te mu je bilo teko da potvrdi injenicu, ali je
uglavnom - ne raunajui asove koje je proveo sa Lori ili Dekerom, a
oni se po svemu sudei nisu podudarali sa noima kada su se dogodila
ubistva - bio sam, i bez alibija. Potkraj etvrtog dana sluaj protiv
njega poeo je da izgleda vrlo ubedljivo.
Dosta je, rekao je Deker u. Dovoljno smo pokuavali.
Voleo bih da ovo pretresemo jo jednom.
emu to? ree Bun. Hou da zavrim sa tim.
Poslednjih dana - noi mnogi simptomi, znaci bolesti za
koju je mislio da je sasvim blizu da je se zauvek oslobodi, vratili su se.
Nije mogao da spava due od nekoliko minuta pre nego to bi ga
udovine vizije trgle iz sna, izbezumljenog; nije mogao da jede;
drhtao je iz dna utrobe, svaki minut dana. Hteo je da tome uini kraj;
hteo je da propeva i da primi kaznu.
Daj mi jo malo vremena, ree Deker. Ako sada odemo u
policiju, oni e te preuzeti od mene. Verovatno mi nee dozvoliti
pristup. Bie sam.
Ve jesam, odvrati Bun. Otkako je video fotografije
prekinuo je svaki kontakt, ak i sa Lori, plaei se svoje sposobnosti
da nanese zlo.
Ja sam udovite, ree. Obojica to znamo, imamo sve
potrebne dokaze.
Ne radi se samo o dokazima.
Nego o emu?
Deker se oslonio na okvir prozora, teina mu je u poslednje
vreme predstavljala teret.
Ne mogu da te shvatim, Bune.
Bunov pogled skrenu sa oveka na nebo. Danas duva sa
jugoistoka; vetar nosi pramenje oblaka. Lep ivot, pomisli Bun, bili
tamo gore, laki od vazduha. Ovde je sve teko: meso i krivica lome
kimu.
Potroio sam etiri godine pokuavajui da razumem tvoju
bolest, nadajui se da u moi da je izleim. I ve pomislih da mi
uspeva. Pomislih da postoji mogunost da se sve okona...
Uutao je, u ponoru svog neuspeha. Bun nije bio toliko obuzet
svojom mukom da ne bi primetio koliko taj ovek duboko pati. Ali
nije mogao da uini nita da ublai taj bol. Umesto toga posmatrao je
kako prolaze oblaci, tamo gore u svetlosti, i znao da ga ekaju mrana
vremena.
KLAJV BARKER

14

Kada te policija odvede... mrmljao je Deker, nee samo ti
biti sam, Bune. Biu i ja sam. Bie pacijent nekom drugom: nekom
psihijatru kriminologu. Vie neu moi do tebe. Zato te molim... daj
mi jo malo vremena. Dopusti da saznam koliko mogu pre nego to
bude gotovo izmeu nas.
Govori kao ljubavnik, pomisli odsutno Bun, kao da je to to je
bilo izmeu nas ceo njegov ivot.
Znam da se mui, nastavi Deker. Zato sam ti nabavio
lekove. Pilule, tla te sauvaju od najgoreg. Samo dok ne zavrimo...
Ne verujem sebi, ree Bun. Mogao bih da povredim
nekoga.
Nee, odgovori Deker, sa radosnom sigurnou. Lekovi
e te drati mirnim tokom noi. Ostatak vremena e biti sa mnom. Sa
mnom e biti siguran.
Koliko ti treba vremena?
Najvie nekoliko dana. Ne traim previe, zar ne? Hou da
otkrijem zato nismo uspeli.
Pomisao na ponovni polazak krvavim tragom bila je
zastraujua, ali postojao je dug koji je trebalo platiti. Uz Dekerovu
pomo ukazao mu se bar traak novih mogunosti; dugovao je lekaru
priliku da izvue bar neto iz ruevina te vizije.
Neka bude brzo, ree.
Hvala ti, ree Deker. Ovo mi mnogo znai.
1 bie mi potrebne te pilule.

Dobio je pilule. Deker se postarao za to. Tako jake da nije bio
siguran kako se zove kada bi ih uzeo. Pilule koje su san inile lakim, a
buenje posetom poluivotu iz koga je sa radou ponovo beao.
Pilule od kojih je, posle dvadeset etiri asa, ponovo bio zavisan.
Bila je dovoljna Dekerova re. Kada bi zatraio jo, stizalo je,
i pod tim otupljujuim uticajem vratili su se poslu dokazivanja, i lekar
je ponovo prelazio, pa opet i opet prelazio detalje Bunovih zloina, u
nadi da e ih shvatiti. Ali nita se nije razjanjavalo. Sve to je Bunov
sada jo pasivniji um mogao da povrati iz ovih seansi bili su zamueni
prizori vrata kroz koja se uunjavao i stepenita kojima se uspinjao
kada je iao da ubija. Bio je sve manje svestan Dekerovih nastojanja
da sauva bar neto vredno iz zatvorene svesti svoga pacijenta. Bun je
KABAL

15

znao samo za san, krivicu i nadu, sada jo dragoceniju, da uini svemu
kraj.
Samo je Lori, ili tanije seanje na nju, ometala reim
narkotika. Ponekad bi uo njen glas, u unutranjem uhu, jasan kao
zvono, kako ponavlja rei koje mu je govorila u svakodnevnim
razgovorima, rei koje je on crpeo odnekud iz prolosti. U tim
izrazima nije bilo povezanosti; moda su bili u vezi sa nekim
pogledom ouvanim u seanju, ili dodirom. Sada vie nije pamtio ni
dodir ni pogled - lekovi su gotovo uklonili njegovu sposobnost da
zamisli. Ostale su mu samo o%'e reenice van konteksta, uznemirujui
ga ne samo zato to su bile kao da ih je izgovorio neko tu kraj njega,
ve i zato to nisu imale neku njemu poznatu uzronost. I najgore od
svega, podseale su ga na enu koju je voleo a vie je nee videti, osim
moda u publici na suenju. enu kojoj je dao obeanje, prekreno
ve nekoliko nedelja kasnije. U oajnom stanju u kome je bio, jedva
sposoban da povezano misli, prekreno obeanje inilo mu se
podjednako udovino kao zloini na fotografijama. Obeleavalo ga
je za Pakao.
Ili Smrt. Bolje smrt. Nije bio siguran koliko je prolo otkako
je sklopio pogodbu sa Dekerom, zamenivi ovu otupelost za jo
nekoliko dana istraivanja, ali bio je siguran da je ispunio svoj deo
pogodbe. Ispraznio se. Vie nije bilo nieg da se kae ili uje.
Preostalo mu je samo da se preda zakonu i prizna zloine, ili da uini
ono to drava vie nije bila u stanju, i ubije monstruma.
Nije smeo da dopusti Dekeru da nasluti ta mu je na pameti;
znao je da bi lekar uinio sve to je u njegovoj moi da sprei
pacijentovo samoubistvo. Zato je jo jedan dan glumio rezigniranu
osobu. I, poto je obeao Dekeru da e sledeeg jutra ponovo doi kod
njega, vratio se kui i pripremio se za samoubistvo.
Tamo ga je ekalo jo jedno Lorino pismo, etvrto otkako je
prekinuo svaki kontakt. Zahtevala je da zna u emu je problem.
Proitao ga je koliko su mu dozvoljavale pomuene misli, i pokuao
da odgovori, ali nije mogao da unese smisao u rei koje se muio da
ispie. Zato je strpao u dep zaklinjanja koja mu je poslala, i poao u
sumrak da potrai smrt.

Kamion, pod ije se tokove bacio, nije hteo da mu udovolji.
Izbio mu je vazduh ali ne i ivot. Ugruvan, krvarei iz brojnih
KLAJV BARKER

16

povrinskih rana, pokupljen je i odvezen u bolnicu. Kasnije je shvatio
kako je sve bilo zapisano da se tako dogodi, i da mu namerno nije
dozvoljeno da umre pod tokovima. Ali je, dok je u bolnici ekao u
beloj sobi da se pobrinu za one kojima je bilo gore nego njemu, mogao
samo da proklinje svoju lou sreu. Tue ivote je mogao da oduzme
sa stranom lakoom: njegov sopstveni mu se opirao. ak je i u ovome
bio podeljen i protiv sebe.
Ali ta soba je - iako to nije znao kada su ga uneli - u sebi nosila
obeanje koje su njeni zidovi poricali. U njoj e uti ime koje e, kad
doe vreme, nainiti od njega novog oveka. Na njegov e poziv da
poe, kao monstrum, to i jeste, nou, da sretne udesno.
Ime je bilo Midijan.
Imao je sa njim mnogo zajednikog, iznad svega mo da daje
obeanja. Ali dok su se njegova zaklinjanja na venu ljubav pokazala
praznim za samo nekoliko nedelja, Midijan je davao obeanja -
ponona kao i njegova, iz najdubljeg mraka - koja ni smrt ne moe da
prekri.
KABAL

17

III
Rapsodist

U godinama svog bolovanja unutar i izvan duevnih bolnica i
azila, Bun je sreo samo mali broj sapatnika koji nisu imali nekakav
talisman, neki znak ili lozinku da uva kapije njihovog srca i glave.
Brzo je nauio da ne potcenjuje te amajlije. Neto da te provede kroz
no bio je aksiom koji je shvatao iz teko steenog iskustva. Mnogi od
ovih uvara haosa bili su lini predmeti korisnika. Ukrasi, kljuevi,
knjige, fotografije: podsetnici na dobra vremena sauvani kao odbrana
od zlih vremena. Ali neki su pripadali kolektivnom seanju. Bile su to
rei koje je vie nego jednom uo: besmislene rime ija je metrika
drala bol na odstojanju; imena bogova.
Medu njima, Midijan.
uo je kako to ime pominju moda desetak puta ljudi koje je
sreo premetajui se iz ustanove u ustanovu, obino oni koji su
sagoreli sve svoje snage. Kada bi se pozvali na Midijan to je znailo
utoite; mesto gde e biti povedeni. I vie: mesto gde e svi njihovi
gresi - stvarni ili zamiljeni - biti oproteni. Bun nije znao poreklo
ovog mita, niti se ikad zainteresovao da sazna. Nije mu bio potreban
oprotaj, ili je bar tako mislio. Sada je mislio drugaije. Bilo je mnogo
toga to je trailo proienje; izopaene stvari koje je njegov um
skrivao od njega dok ih Deker nije izneo na svetlost, stvari kojih niko
koga on zna nije mogao da ga oslobodi. Preao je u novu kategoriju
ivih bia.
Midijan je zvao.
Zatvoren u svoj jad, nije ni bio svestan da sada deli belu sobu
sa nekim drugim, sve dok nije uo hrapavi glas. Midijan...
Isprva je pomislio da ponovo uje glas iz prolosti, kao to je
bio Lorin. Ali kada se uo jo jednom, nije mu bio kraj glave, kao njen
glas, ve na drugom kraju sobe. Otvorio je oi. Levi kapak bio mu je
zategnut od krvi iz posekotine na slepoonici. Pogledao je prema
govorniku. Jo jedna ranjena nona ptica, oigledno, dopremljena na
leenje i ostavljena da se snae dok ne doe na red za krpe. ovek je
sedeo u uglu sobe, daleko od vrata u koja je upravio divlje oi, kao da
KLAJV BARKER

18

e se svakog asa pojaviti spasitelj. Bilo je praktino nemogue
naslutiti njegovu starost ili pravi izgled: prljavtina i skorena krv
sakrivali su oboje. Verovatno izgledam isto ili gore., pomisli Bun.
To mu nije mnogo smetalo; ljudi su oduvek zurili u njega. U svom
sadanjem stanju on i ovek u uglu bili su od onih koje ljudi iroko
zaobilaze na ulici.
Ali iako je stranac, u dinsu, kratkim izmama i crnoj majici
bio samo jo jedan nikogovi, oko njega je bilo neeg jedinstvenog,
to ga je obeleavalo. Dugaki kaput koji je nosio imao je neku
monaku ozbiljnost; siva kosa, zategnuta unazad, padala mu je do
sredine lea, vezana koom u rep. Oko vrata je imao nakit, gotovo
sakriven visokim okovratnikom, a na palevima dva vetaka nokta
po izgledu od srebra, savijena u kuke.
Konano, to ime, koje je ponovo izgovorio.
Hoete li me povesti? upitao je, moleivo. U Midijan?
Pogled mu ni trenutka nije naputao vrata. Izgledao je
nesvestan Buna sve dok nije bez upozorenja okrenuo izranjavljenu
glavu i pljunuo preko sobe. lspljuvak proaran krvlju pogodi pod kraj
B u novih nogu.
Da se nosi u tri lepe odavde! ree ovek. Zbog tebe ne
dolaze po mene. I nee, sve dok si tu.
Bun je bio suvie umoran da bi se pobunio i suvie ukoen od
povreda da bi ustajao. Pustio je nepoznatog da bulazni.
Ma gubi se! ree ovaj jo jednom. Nee da se pokau pred
tobom. Kako ti nije jasno?
Bun ponovo spusti glavu i pokua da sprei da ovekov bol
obuzme i njega.
Sranje! ree ovek. Izgubio sam ih. Izgubio sam ih!
Ustao je i priao prozoru. Napolju je bila potpuna tama.
Ve su otili, promrmlja, iznenada rezigniran. Sledeeg
trenutka bio je na korak od Buna, cerei se kroz troku.
Ima neto protiv bolova? interesovao se.
Bolniarka mi je ostavila neto, odgovori Bun.
ovek ponovo otpljunu, ovaj put ne prema Bunu, ve na pod.
Pie, ovee... ree. Ima neto za pie?
Nemam.
Osmeh smesta ispari i lice mu se zgri, odjednom obliveno
suzama. Okrenuo se od Buna, jecajui, i ponovo zapoeo da bogoradi.
Zato nee da me uzmu? Zato ne dou po mene?
KABAL

19

Moda e doi kasnije, ree Bun. Kad ja odem. ovek se
okrenu da ga pogleda. ta ti zna o tome? ree.
Vrlo malo, bio je odgovor, ali Bun zadra tu injenicu za sebe.
U glavi mu je bilo sasvim dovoljno fragmenata mita o Midijanu da bi
odrao ovekovu radoznalost. Zar to nije bilo mesto gde su nalazili
utoite ljudi koji nisu vie imali kuda da odu? I zar i on sad nije jedan
od njih? Vie mu nije preostao ni jedan izvor utehe. Ni Deker, ni Lori,
ak ni Smrt. Iako je Midijan bio samo jo jedan talisman, hteo je da
uje priu o njemu.
Priaj mi o njemu, ree on.
Pitao sam te ta zna, odgovori stranac, hvatajui kou
ispod svoje neobrijane brade kandom leve ruke. Znam da odnosi
bol, ree Bun. I?
Znam da nikog ne odbija.
Nije tano, bio je odgovor. Ne?
Da nikog ne odbija misli da ne bih ve bio tamo? Misli da
to ne bi bio najvei grad na svetu? Naravno da odbija...
ovekove oi, sjajne od straha, fiksirale su Buna. Da lije
shvatio da ne znam nita? pitao se Bun. Izgledalo je da nije, nastavio
je da govori, spreman da razmatra tajnu. Ili tanije, svoj strah od nje.
Nisam tamo jer moda nisam dostojan, ree. A oni ne
oprataju lako. Oni uopte ne oprataju. Zna ta rade... sa onima koji
nisu dostojni?
Buna je manje zanimao ritual ulaska u Midijan nego
ovekova sigurnost da mesto zaista postoji. Nije govorio o Midijanu
kao nekoj luakoj utopiji, ve kao o mestu koje se moe nai, dospeti
u njega, i sklopiti sa njim mir.
Zna put do tamo? upita ga.
ovek pogleda u stranu. Buna obuze panika na ovaj prekid
kontakta oima: bojao se da e kopile zadrati ostatak prie za sebe.
Moram da znam. ree Bun. ovek ga ponovo pogleda.
To vidim, ree, i u glasu mu se oseti promena,
nagovetavajui da ga zabavlja spektakl Bunovog oajanja. Nalazi se
severno od Atabaske.
Da?
Tako sam uo.
To je pust predeo, odvrati Bun. Mogao bi da luta zauvek,
ako nema mapu.
Midijan nije ni na jednoj mapi, ree ovek. Mora da trai
istono od Reke Pomirenja, blizu Golog Vrata, severno od Dvajera.
KLAJV BARKER

20

U njegovom recitovanju nije bilo trunke sumnje. Verovao je u
Midijanovo postojanje jednako, a moda i vie, nego u postojanje
etiri zida koji su ga uvali.
Kako se zove? upita Bun.
Izgledalo je kao da ga je pitanje zbunilo. Prolo je mnogo
vremena otkako je nekog interesovalo njegovo ime.
Narcis, konano ree. Ti?
Aron Bun. Niko me ne zove Aron. Samo Bun.
Arone, ree drugi. Gde si uo za Midijan?
Tamo gde i ti, ree Bun. Na istom mestu gde svi uju. Od
drugih. Ljudi u bolu.
Monstrumi, ree Narcis.
Bun nije razmiljao o njima na taj nain, ali su nepristrasnim
oima moda ba tako izgledali; oni to bulazne i oni to cvile,
nemoni da svoje komare dre pod katancem.
Samo su oni dobrodoli u Midijan, objasni Narcis. Ako
nisi zver, onda si rtva. To je istina, zar ne? Moe da bude jedno ili
drugo. Zbog toga se ne usuujem da poem sam. ekam prijatelje da
dou po mene.
Ljudi koji su ve otili?
Tako je, ree Narcis. Neki od njih su ivi. Drugi su umrli i
otili posle.
Bun nije verovao da je dobro uo. Otili posle? ree.
Stvarno nema nita za bol, ovee? ree Narcis; glas mu se
ponovo menjao, ovaj put u cvile.
Imam neke pilule, ree Bun, setivi se ostataka Dekerove
zalihe. 'Oe njih?
Ma daj bilo ta.
Bun je bio srean to e ih se osloboditi. Okivale su mu um,
dovele ga do toga da mu bude svejedno da li je iv ili ne. Sada mu vie
nije bilo svejedno. Imao je gde da ode, i tamo e moda najzad nai
nekog ko e razumeti uase koje je proiveo. Pilule mu nee biti
potrebne da stigne do Midijana. Trebae mu snaga, i volja da mu bude
oproteno. Ovo poslednje je imao. Ono prvo e njegovo ranjeno telo
tek morati da pronae.
Pa gde su? ree Narcis; apetit mu je oiveo crte lica.
Bunu su svukli konu jaknu kada su ga primili u bolnicu, zbog
pomnog pregleda tete koju je naneo sebi. Sada je visila na naslonu
stolice, dvaput odrana koa. Zavukao je ruku u unutranji dep i otkrio
na svoje zaprepaenje da boica nije tamo.
KABAL

21

Neko mi je preturao po depovima.
Pretraio je i ostale depove. Svi su bili prazni. Lorina pisma,
njegov novanik, pilule: nieg nije bilo. U samo par sekundi shvatio je
zato im je bilo potrebno da saznaju ko je on i sve posledice toga. Ve
je pokuao samoubistvo; nema sumnje da su verovali da je spreman da
to ponovo uini. U novaniku je bila Dekerova adresa. Lekar je
verovatno ve bio na putu da pokupi svog zabludelog pacijenta i preda
ga policiji. Ako ga se zakon domogne, nikada nee videti Midijan.
Rek'o si da ima pilule! dreknu Narcis.
Uzeli su ih!
Narcis mu otre jaknu iz ruku i poe divlje da prevre po njoj.
Geler urlao je. Gde?'
Lice mu se ponovo zgri kada je shvatio da nee dobiti svoj
fiks olakanja. Ispustio je jaknu i odmakao se od Buna, opet su mu
suze tekle niz lice, ali klizile su niz obraze samo da se sretnu sa
irokim osmehom.
Znam ta sad radi, ree, upirui prst u Buna. Smeh i jecaji
su se izjednaili. Midijan te posl'o. Da vidi jesam li dostojan. Doao
si da vidi jesam li jedan od vas!
Nije pruao Bunu nikakvu priliku da se usprotivi,
oduevljenje mu je ve polo uzlaznom spiralom ka histeriji.
Ja sedim ovde i molim se da neko dode, preklinjem, a ti si
sve vreme ovde, gleda kako serem po sebi. Gleda kako serem.
Nasmeja se, jako. A onda, smrtno ozbiljan:
Nikad nisam sumnjao. Nijednom. Oduvek sam znao da e
neko da doe. Trebalo je da znam da e poslati nekog novog. Pa i
logino je. A ti si video, jel da? uo si. Ja se ne stidim. Nikad me nisu
naterali da se stidim. Pitaj bilo koga. A pokuavali su. Pokuavali i
pokuavali. Uli su mi pravo u jebenu glavu i pokuali da me rastave,
da iupaju One Divlje iz mene. Ali ja sam izdrao. Znao sam da ete
doi, pre ili posle, i hteo sam da budem spreman. Zato i nosim ovo.
Gurnuo mu je paleve pred lice. Da bih mogao da vam
pokaem.
Okrenuo je glavu levo pa desno.
Da vidi? ree.
Nije mu bio potreban odgovor. Ruke su mu ve bile sa obe
strane lica, kuke su dodirivale kou ispod uiju. Bun je posmatrao,
znao je da bi rei zabrane ili molbe bile beskorisne. Bio je to trenutak
koji je Narcis vebao bezbroj puta; nee dozvoliti da bude odbijen.
Nije bilo zvuka kada su kuke, otre kao ileti, rasporile kou, ali krv
KLAJV BARKER

22

mu odmah potee niz vrat i ruke. Izraz lica mu se nije promenio, samo
se pojaao: maska u kojoj su bile ujedinjene komika i tragedija. Zatim
se prsti rairie sa obe strane lica i on povue istovremeno obe kuke
niz liniju vilice. Bio je hirurki precizan. Rane su se otvarale savreno
simetrino, sve dok mu se kuke ne sastadoe kod brade.
Tek tada je spustio jednu ruku niz bok, pustivi da krv kaplje
sa kuke i zgloba, dok je drugom traio komad koe koji je odvojio.
Oe da vidi? ree ponovo.
Bun proapta:
Nemoj.
Niko ga nije uo. Otrim trzajem nagore, Narcis odvoji konu
masku od miia ispod i poe da kida, otkrivajui svoje pravo lice.
Bun zau kako iza njega neko vriti. Vrata su bila otvorena i
na pragu je stajala jedna od bolniarki. Video je krajikom oka: njeno
lice blee od bele uniforme, otvorena usta, a iza nje hodnik, i sloboda,
ali nije mogao da natera sebe da odvoji pogled od Narcisa; ne dok je
krv u vazduhu izmeu njih skrivala otkrovenje.
Hteo je da vidi ovekovo skriveno lice: Onog Divljeg ispod
koe, koji ga je inio dostojnim prijema u Midijan. Crvena kia je
poputala. Vazduh se proiavao. Sada je video lice, mali deo, ali nije
mogao da sagleda njegovu sloenost. Je li to bila anatomija zveri to
se grila i reala pred njim, ili ljudsko meso mueno
samosakaenjem? Jo trenutak, i znao bi Tada ga neko stegnu,
obuhvatajui mu miice i vukui ga prema vratima. Spazio je jo kako
Narcis podie oruje svojih ruku da bi odbio spasioce od sebe, zatim
ga zaklonie uniforme. Bun iskoristi trenutak pometnje. Odgurnu
bolniarku, dograbi svoj konjak i pojuri prema neuvanim vratima.
Njegovo ozleeno telo nije bilo pripremljeno za nasilnu akciju.
Zatetura se, munina i raskidajui bolovi borili su se za ast da ga
obore na kolena, ali prizor opkoljenog i poraenog Narcisa bio je
dovoljan da mu ulije snagu. Ve je odmakao niz hodnik pre nego to je
iko stigao da poe za njim.
Dok je urio prema vratima i noi iza, uo je Narcisov glas
podignut u protest, urlik gneva koji je bio srceparajue ljudski.
KABAL

23

IV
Nekropola

Iako je od Kalgarija do Atabaske bilo jedva neto vie od tri
stotine milja, putovanje je vodilo putnika na granice jednog novog
sveta. Dalje na severu bilo je vrlo malo autoputeva, a stanovnika jo
manje, poto su bogate ravnice provincije ustupale mesto umama,
movarama i divljini. Tu su negde bile i granice Bunovog iskustva.
Kratka epizoda kada je radio kao kamiondija, odvela ga je do
Bonivila na jugoistoku, Barheda na jugozapadu i do Atabaske. Ali
teritorija iza te linije bila mu je potpuno nepoznata, osim kao imena na
mapi. Ili, tanije, odsustvo imena. Tu su bila velika prostranstva
zemlje proarana samo malim farmerskim naseljima; jedno od njih
nosilo je ime koje je Narcis upotrebio: Goli Vrat.
Mapu sa ovim informacijama pronaao je, zajedno sa taman
toliko sitnine da kupi bocu brendija, za onih pet minuta u ulozi lopova,
u predgrau Kalgarija. Otvorio je tri vozila, ostavljena u podzemnom
parkiralitu, i poao rva p
u
t, opremljen mapom i novcem, pre nego to
je osiguranje lokalizovalo zvuk alarmnih ureaja u kolima.
Kia mu je umila lice, bacio je krvavu majicu, srean to mu
je omiljena jakna uz golu kou. Zatim je autostopom stigao do
Edmontona, pa dalje kroz Atabasku do Visokih Prerija. Bilo je lako.

Lako? Ii u potragu za mestom o kome je uo iz legendi koje
krue meu luacima? Moda i nije bilo tako Iako. Od trenutka kada
ga je izneverio kamion pod ijim je tokovima izabrao da umre, ovo
putovanje ga je vuklo. Moda ak mnogo pre toga, samo to on nije
shvatio poziv. Oseajpravednosti ovakvog postupka gotovo je
napravio fatalistu od njega. Ako Midijan postoji, i spreman je da ga
prigrli, znai da se uputio prema mestu gde e konano nai malo
razumevanja i mira. Ako ne ako postoji samo kao amajlija
uplaenih i izgubljenih i to je pravedno, i sustii e ga kazna,
KLAJV BARKER

24

predviena za one koji tee nemoguem. Bolje i to nego pilule, bolje
nego Dekerovo jalovo traganje za sazvujima i razlozima.
Doktorova misija da izdvoji udovite u Bunu bila je osuena
na neuspeh. To je bilo jasno kao vedro nebo nad glavom. Bun ovek i
Bun monstrum nisu mogli da budu razdvojeni. Bili su jedno, ili su
istim putem, u istom telu i duhu. I ta god da je ekalo na kraju puta,
smrt ili slava, bie im zajednika sudbina.

Istono od Reke Pomirenja, rekao je Narcis, blizu mesta
zvanog Goli Vrat; severno od Dvajera.
Morao je da prespava napolju u Visokoj Preriji, sve dok se
sledeeg jutra jedno vozilo nije zaustavilo da ga poveze do Reke
Pomirenja. Vozila je ena u kasnim pedesetim, ponosna na regiju koju
je znala od detinjstva i srena da mu da brzu lekciju iz geografije. Nije
joj pominjao Midijan, ali znala je za Dvajer i Goli Vrat - ovaj
poslednji je bio gradi od pet hiljada dua neto dalje od Autoputa 67 u
pravcu istoka. Utedeo bi dobrih dvesta milja da nije iao sve do
Visoke Prerije, rekla mu je, i da je ranije skrenuo na sever. Nije
strano, rekla je, ona poznaje mesto u Reci Pomirenja gde se farmeri
zaustavljaju da jedu pre nego to krenu nazad na imanja. Tamo e
pronai nekoga da ga poveze do mesta koje trai.
Imate nekog tamo? pitala je. Odgovorio je da ima.
Bio je ve skoro sumrak kada ga je poslednji ljubazni voza
ostavio milju ili manje od Dvajera. Posmatrao je kako kamion odmie
niz zemljani put u tamnee plavetnilo; zatim poe kratkim putem
prema varoi. No provedena na otvorenom, i putovanje farmerskim
vozilima putevima koji su videli i bolje dane, uzeli su danak njegovom
ve uzdrmanom sistemu. Trebalo mu je sat vremena da stigne
nadomak prvih kua u Dvajeru, i ve se spustila no. Sudbina mu je
jo jednom ila na ruku. Da nije bilo mraka moda ne bi ni primetio
sevanje svetlosti tamo napred, ne u znak dobrodolice, ve
upozorenja.
Policija je stigla pre njega, tri ili etiri vozila, po njegovoj
proceni. Bilo je mogue da su u poteri za nekim drugim, ali on je
sumnjao u to. Bilo je verovatnije da je Narcis, izgubljen za stvarnost,
ispriao zakonu ono to je ispriao Bunu. U tom sluaju, ovo je odbor
za doek. Mogue je da ga ve trae, od kue do kue. A ako su ovde,
bie i u Golom Vratu. Oekivali su ga.
KABAL

25

Zahvalan zbog zatite noi, skrenuo je sa puta i zaao u polje
repice, gde e moi da legne i isplanira sledei potez. Svakako da ne bi
bilo mudro da ide u Dvajer. Bolje da odmah poe da trai Midijan, da
zaboravi na glad i umor i poveri se zvezdama i instinktu da mu pokau
put.
Ustao je, miriui na zemlju, i uputio se u pravcu za koji je
verovao da vodi na sever. Znao je da moe Iako da za vie milja
promai pravac oslanjajui se na tako grube odrednice, ili da
jednostavno propusti da vidi ono to trai. I pored svega toga, nije
imao izbora, to mu je na neki nain prualo utehu.
U svojoj petominutnoj karijeri lopova nije naao nikakav
sat, tako da mu je jedini pokazatelj proteka vremena bilo lenjo
pomeranje sazvea iznad glave. Vazduh je postao sve, zatim
mrazan, ali on je odravao jedan bolni tempo, izbegavajui puteve
kad god je bilo mogue, iako bi mu bilo lake da peai tuda nego po
uzoranom i zasejanom zemljitu. Taj oprez se pokazao ispravnim kada
su dva policijska vozila, i izmeu njih crna limuzina, buno projurila
putem koji je on preao minut ranije. Nije imao nikakvu potvrdu za
oseaj koji ga je obuzeo kada su kola prola kraj njega, ali je vie
nego snano osetio da je putnik u limuzini bio Deker, njegov dobri
doktor, i dalje u poteri za razumevanjem.

A onda, Midijan.
Kao da se spustio s neba, Midijan. No je jednog trenutka bila
bezlina tama, ve sledeeg izrodila je skupinu zgrada na horizontu,
obojeni zidovi su sivo-plavo svetlucali u svetlosti zvezda. Bun je
stajao nekoliko minuta i posmatrao prizor. Ni na jednom prozoru, niti
na tremu, nije gorela svetlost. Do sada je ve prolo pola noi, i ljudi i
ene u mestu su spavali, rano ujutru ih je sigurno ekao posao. Ali ni
jedno jedino svetio? To mu se uini udno. Moda je Midijan neveliko
mesto - zaboravljeno od kartografa i ispisivaa putokaza - ali da niko u
njemu ne pati od nesanice? Nijedno dete da zaeli umirujue prisustvo
lampe koja e goreti kroz none sate? Mnogo je verovatnije da ekaju
njega - Deker i zakon - pritajeni u senkama, da postane dovoljno
neoprezan da zakorai u zamku. Bilo bi najjednostavnije uhvatiti
maglu i ostaviti ih da straare, ali vie nije imao dovoljno energije.
Ako se sad povue, koliko e morati da eka pre nego to pokua da se
vrati, kada prepoznavanje i hapenje svaki as postaju izvesniji?
KLAJV BARKER

26

Odlui da pode ivicom mesta i upozna zemljite. Ako ne bude
otkrio nikakav trag o prisustvu policije, ui e, i saekati posledice.
Nije preao toliki put da bi sad okretao leda.
Midijan mu nita nije otkrivao dok je iao njegovom
jugoistonom stranom, osim svoje pustoi. Ne samo to nije bilo traga
policijskim vozilima na ulicama, ve uopte nije bilo vozila: ni
kamiona, ni poljoprivrednih maina. Poeo je da se pita nije li to jedna
od onih verskih zajednica o kojima je itao, ije dogme zabranjuju
elektrifikaciju ili motor sa unutranjim sagorevanjem. Ali dok se
uspinjao padinom breuljka na ijem se vrhu nalazio Midijan, pade
mu na pamet drugo, prostije objanjenje: nije bilo nikoga u Midijanu.
Pomisao ga sledi u mestu. Zagledao se u kue, tragajui za znacima
propadanja, ali ne nae ni jedan. Krovovi su bili neoteeni, i koliko je
mogao da vidi, nije bilo ruevnih zgrada. Ipak, u noi tako tihoj da je
mogao da uje vuu kometa iznad glave, iz naselja se nita nije ulo.
Da je u Midijanu neko samo zajeao u snu, no bi mu donela taj zvuk,
ali svuda je bila samo tiina.
Midijan je bio mrtav grad.
Nikada u ivotu nije osetio takvo beznae. Stajao je kao pas
koji se vratio kui da otkrije da je gospodar otiao, nije znao kakvu
svrhu ima sada njegov ivot, niti da li e je ikad imati.
Trebalo mu je nekoliko minuta da se prene i nastavi da krui
oko grada. Dvadeset metara od mesta gde je stajao, visina breuljka
otkri mu prizor tajanstveniji i od naputenog Midijana.
Na drugom kraju naselja nalazilo se groblje. Njegovo
uzvieno stajalite omoguilo mu je nesmetan pogled, uprkos visokim
zidovima koji su opasivali groblje. Bilo je, po svemu sudei,
izgraeno da opsluuje ceo region, jer je bilo znatno vee nego to su
bile potrebe mesta kakvo je Midijan. Mnogi mauzoleji su bili
impresivne veliine, moglo se zakljuiti i sa te daljine, a sam plan
staza, drvea i grobnica davao je groblju izgled manjeg grada.
Bun pode prema groblju niz obronak , koji ga je jo uvek
vodio dalje od samog naselja. Posle navale adrenalina kada je konano
pronaao Midijan i pribliio mu se, oseao je kako mu rezerve snage
ubrzano opadaju; bol i iscrpljenost koje je to iekivanje bilo otupilo
sada su se osvetniki vratili. Nee proi mnogo, znao je, i miii e mu
potpuno otkazati. Moda e iza zidova groblja moi da pronae neko
udubljenje da se skloni od gonilaca i odmori kosti.
Postojala su dva mogua prilaza. Mala kapija u bonom zidu,
ili velika dvokrilna kapija koja je gledala prema naselju. Izabrao je
KABAL

27

ovu prvu. Bila je zatvorena ali ne i zakljuana. Blago je gurnuo i uao.
Utisak koji je imao na brdu, o slinosti groblja sa gradom, ovde se
pokazao taan, grobnice su se uzdizale oko njega, velike kao zgrade.
Njihove dimenzije i izrada, sad kada je mogao da ih proui izbliza,
bile su zauujue. Koje su to velike porodice ivele u mestu i oko
njega, sa dovoljno novca da sahranjuju svoje mrtve u ovakvoj raskoi?
Male prerijske zajednice drale su se zemlje kao hraniteljke, ali ih je
ona retko inila bogatim, i u retkim sluajevima kada jeste, naftom ili
zlatom, nikada u tolikom broju. Pa ipak su svuda oko njega leali
velianstveni spomenici, avenija za avenijom spomenika, sagraenih
u svim stilovima, od klasinog do baroknog, i obeleenih iako nije
bio siguran u verodostojnost svojih zamorenih ula motivima iz
razliitih vera.
Nije mario za sve to. Bio mu je potreban san. Grobovi su bili
tu ve stolee ili vie; zagonetka e ga ekati do jutra.
Pronaao je zaklonjeno mesto izmeu dva groba i legao.
Prolena trava slatko je mirisala. esto je imao gore uzglavlje, i opet
e.
KLAJV BARKER

28

V
Neka druga zverka

Probudi ga glasanje neke ivotinje, njeno rezanje ga pronae
u snovima o lebdenju i povue nazad na zemlju. On otvori oi, i
uspravi se. Nije video psa, ali je i dalje mogao da ga uje. Da nije iza
njega? Zbijenost spomenika svuda je bacala odjeke. Okrenuo se, vrlo
polako, i pogledao preko ramena. Tama je bila duboka, ali nije
potpuno skrivala krupnu zver, neodredive vrste. Meutim nije bilo
sumnje u pretnju koja joj je dolazila iz grla. Nije joj se dopadao njegov
ispitivaki pogled, sudei po tenoru rezanja.
'Ej, deko... ree on blago. Sve je u redu.
Krenuo je da ustane, dok su mu ligamenti kripali, znao je da
e, ako bude ostao na zemlji, ivotinja imati lak pristup njegovom
grlu. Udovi su mu se ukoili od leanja na hladnom tlu; kretao se kao
starac. Moda je upravo to zadravalo ivotinju od napada; samo ga je
posmatrala, polumeseci njenih beonjaa - jedini detalj koji je mogao
da razazna - irili su se dok ga je njen pogled pratio u stojei poloaj.
Naavi se na nogama, okrenuo se prema stvorenju, koje je polo
prema njemu. U njegovom kretanju bilo je neeg to ga je navelo da
pomisli da je ranjeno. uo ga je kako vue nogu iza sebe, povijene
glave, grevitih pokreta.
On zausti da izgovori neto uteno kada mu se neija ruka ovi
oko vrata, ostavljajui ga bez daha i bez rei. Mrcini i rasporiu te.
Uz pretnju mu druga ruka kliznu oko tela i prsti mu se
zakopae u stomak takvom silinom da nije bilo sumnje da e ovek
ispuniti obeanje, i to golim rukama.
Hun plitko uzdahnu. ak i taj neznatni pokret izazva stezanje
pogubnog zahvata na vratu i stomaku. Oseti kako mu krv tee niz
trbuh u farmerke.
Koji si sad ti, jebote? glas upita.
Uvek je bio lo laov; istina je bila sigurnija.
Zovem se Bun. Doao sam ovamo... doao sam da naem
Midijan.
KABAL

29

Da li je to stisak na stomaku malo popustio kada je otkrio
svrhu svog dolaska?
Zato? upita sad novi glas. Bunu nije trebalo vie od
otkucaja srca da shvati da je glas doao iz senki tamo ispred njega, gde
se nalazila ranjena ivotinja. U stvari, ba od ivotinje.
Moj drugar te je neto pitao, ree mu glas kraj uva.
Odgovori mu.
Bun, dezorijentisan napadom, ponovo usmeri pogled na ono
neto to je obitavalo u senkama i otkri da ne moe da poveruje
roenim oima. Glava njegovog ispitivaa nije bila vrsta, izgledalo
je kao da udie svoje nejasne crte-, supstanca im je tamnela i tekla
ponovo napolje kroz kapke i nozdrve.
Nestade svake pomisli na pogibelj, zameni ih ushienje.
Narcis nije lagao. Ovde je bila cela nestalna istina.
Doao sam da budem sa vama, ree, odgovarajui na
pitanje koje mu je postavilo to udo. Doao sam zato to pripadam
ovde.
Kroz tihi smeh iza njega izbi pitanje.
Kako ti izgleda, Pelokvine?
Stvor je popio svoje zversko lice. Ispod su se nalazile ljudske
crte, usaene u telo koje je bilo vie reptilsko nego sisarsko. Ud koji se
vukao bio je rep, njegov ranjeno epanje bilo je kretanje gutera
niskog trupa. Tek to je uspeo da sve to sagleda, drhtaj promene
potrese povijenu kimu bia.
Izgleda kao Prirodni, odgovori Pelokvin. Mada to ne mora
nita da znai.
Zato njegov napada ne moe sam da vidi, upita se Bun.
Pogleda aku na svom trbuhu. Imala je est prstiju koji se nisu
zavravali noktima ve kandama, zarivenim gotovo par santimetara u
njegov mii.
Nemojte me ubiti, ree. Preao sam dug put da budem
ovde.
uje li ga, Deki? ree Pelokvin, odbacujui se od zemlje
da stane uspravno pred Buna. Njegove oi, sada u nivou sa Bunovim,
bile su svetio plave. Dah mu je bio vreo kao vazduh iz otvorene pei.
Onda, kakva si ti zver? hteo je da zna. Transformacija je
bila gotovo dovrena. ovek ispod monstruma nije bio ni po emu
izuzetan. Oko etrdeset godina, mrav i oputene koe.
Trebalo bi da ga povedemo dole, ree Deki. Lajlsberg bi
sigurno hteo da ga pogleda.
KLAJV BARKER

30

Verovatno, ree Pelokvin. Ali ja mislim da bi samo
izgubio vreme. Ovaj je Prirodni, Deki. Odmah ih nanjuim.
Prolio sam krv... promrmlja Bun. Ubio jedanaestero.
Plave oi ga odmerie. Bilo je zanimanja u njima.
Ne bi se reklo, ree Pelokvin.
Nije do nas, upade Deki. Ne moe sam da sudi o
njemu.
to, imam oi u glavi, zar ne? ree Pelokvin. Provalim
istunca im ga vidim. Pripretio je Bunu prstom. Nisi ti Noni soj,
ree. Ti si meso. Eto ta si. Meso za zver.
Uz ove rei mu nestade humora iz oiju i zameni ga glad.
Ne moemo to, pobuni se drugo stvorenje.
Ko e znati? ree Pelokvin. Ko e ikad znati?
Krimo zakon.
Pelokvinu je izgleda bilo svejedno. Ogolio je zube, i iz otvora
pokulja tamni dim i pode mu uz lice. Bun je znao ta sledi. ovek je
izdisao ono to je trenutak ranije udahnuo: svoju ulogu gutera.
Proporcije glave su mu se ve neznatno promenile, kao da su se kosti
lobanje rastavile i reorganizovale ispod maske od mesa.
Ne smete da me ubijete! ree Bun. Ja sam jedan od vas.
Da li je to bilo odbijanje u dimu onog lica ispred njega? Ako i
jeste, izgubilo se u promeni. Vie nee biti raspravljanja. Zver se
spremala da ga prodere...
Osetio je otar bol u trbuhu i video kako mu se kande izvlae
iz mesa. Nestade i stiska oko vrata, i bie iza njega ree:
Idi.
Nije mu bilo potrebno ubeivanje. Pre nego to je Pelokvin
dovrio svoju rekonstrukciju, Bun kliznu iz Dekijevog zagrljaja i
potra. I ono malo oseaja za orijentaciju izgubilo se u dramatici
trenutka, u oaju hranjenom rikom besa gladne zveri, u zvuku -gotovo
trenutnom, izgledalo mu je potere.
Nekropola je bila lavirint. Beao je slepo, skreui desno ili
levo im bi mu se otvorio put, ali nije bilo potrebe da se osvre da bi
znao da mu se ljudoder pribliava. U trku je uo njegovu osudu u
mislima:
Nisi ti Noni soj. Ti si meso. Meso za zver.
Rei su bile agonija, dublja od bola u nogama i pluima. ak i
ovde, medu udovitima Midijana, on nije pripadao. A ako ne ovde,
gde onda? Beao je, kao to uvek plen bei sa gladnima za petama, ali
to je bila trka koju nije mogao da dobije.
KABAL

31

Stao je. Okrenuo se.
Pelokvin je bio pet ili est metara iza njega, telo mu je jo bilo
ljudsko, nago i ranjivo, ali je glava bila potpuno zverska, usta iroka i
oiviena zubima nalik na trnje. Stade i on, moda oekujui da Bun
potegne oruje. Poto se to nije dogodilo, on podie ruke prema rtvi.
Iza njega, Deki se dotetura u vidokrug, i Bun po prvi put vide i tog
oveka. Ili moda bolje ljude? Na njegovoj naduvenoj glavi bila su
dva lica, oba iskrivljenih crta: oi su bile razmetene tako da su
gledale svuda pre nego napred, usta su se spajala u jedan prorez,
nosevi rupe bez kostiju. Bilo je to lice vaarskog fetusa.
Deki pokua jo jednom da zamoli, ali su se Pelokvinove
ispruene ruke ve menjale od vrhova prstiju do lakata, delikatnost
ustupala mesto zadivljujuoj snazi.
I pre no to se mii oformio, on krenu na Buna, skaui da
obori rtvu. Bun pade ispred njega. Sada je bilo prekasno da ali zbog
svoje pasivnosti. Oseti kako mu kande kidaju jaknu da otkriju meso
na grudima. Pelokvin podie glavu i isceri se, za ta njegova usta nisu
bila graena; zatim zagrize. Zubi nisu bili dugaki, ali bilo ih je
mnogo. Bolelo je manje nego to je Bun oekivao, sve dok Pelokvin
ne trgnu unazad, kidajui zalogaj mesa, odnosei s njim kou i
bradavicu.
Bol trgnu Buna iz rezignacije; poe da se otima pod teretom
Pelokvinove mase. Ali zver ispljunu meso iz ralja i vrati se po jo,
izdiui miris krvi u lice plena. Postojao je razlog za ovaj izdisaj: sa
sledeim dahom e isisati i Bunovo srce i plua iz grudnog koa. Bun
zavapi za pomo, i ona doe. Pre nego to je fatalni dah bio udahnut
Deki obuhvati Pelokvina i odvue ga od hrane. Bun oseti kako se sa
njega podie teina stvorenja i kroz maglu agonije vide kako se njegov
zatitnik bori sa Pelokvinom, izukrtanih pomahnitalih udova. Nije
ekao da pozdravi pobednika. Podie se na noge, pri tiskaj ui dlanom
ranu na grudima.
Ovde nije bilo sigurnosti za njega; Pelokvin - sigurno nije
jedini ovdanji stanovnik sa apetitom za ljudsko meso. Mogao je da
oseti druge kako ga posmatraju, dok je glavinjao kroz nekropolu, i
ekaju da oslabi i padne da bi ga dograbili bez muke.
Pa ipak, njegov sistem, koliko god da je bio poremeen, ne
otkaza. U miiima mu je bilo poleta koji nije osetio otkako je
pokuao da se uniti, a sama pomisao na to bila je odvratnija nego
ikad. ak je i rana, koja mu je pulsirala pod rukom, imala neki svoj
ivot, i slavila ga. Bol je otiao, zamenila ga je ne utrnulost ve
KLAJV BARKER

32

osetljivost koja je bila gotovo erotina, izazivajui ga da posegne u
grudi i pogladi svoje srce. Zauen ovim besmislicama, dopustio je da
ga vodi instinkt i uskoro se naao pred dvokrilnom kapijom. Reza je
odolevala njegovim rukama klizavim od krvi i on se uzvera na kapiju
sa lakoom koja ga natera da se nasmeje. Sledeeg trenutka ve je bio
sa druge strane i na putu prema Midijanu, trao je, ne iz straha od
potere, ve iz zadovoljstva u miiima zbog kretanja, i u ulima zbog
brzine.
KABAL

33

VI
Glinene noge

Grad je zaista bio prazan, kao to je mislio da e biti. Iako su
zgrade sa razdaljine od pola milje bile naizgled u dobrom stanju, blie
ispitivanje pokaza da im je duga nenastanjenost ipak nanela dosta
tete. Mada ga je jo dralo ono oseanje snage i poleta, bojao se da e
ga vremenom gubitak krvi ipak oboriti. Trebalo mu je neto da povee
ranu, ma koliko bilo primitivno. U potrazi za nekakvom zavesom ili
komadom arava, otvorio je vrata jedne od kua i utonuo u tamu
unutranjosti.
Nije bio svestan, dok se nije naao unutra, da su mu ula
postala neobino izotrena. Oi su mu bez tekoa prozirale pomrinu,
razaznajui jadni kr ostavljen od nekadanjih stanara, prekriven
prainom koju su godine u suvoj preriji nanele kroz polomljene
prozore i izglavljena vrata. Pronaao je platno, komad tkanine sa
mrljama od vlage, koji je pokidao zubima i iscepao u trake desnom
rukom, dok je levom pritiskao ranu.
Jo je bio u tom poslu kada je uo kako kripe daske na tremu.
Zavoj mu ispade iz zuba. Vrata su bila otvorena. A na pragu silueta
oveka koga je Bun znao, iako mu je lice bilo sama tama. Namirisao je
Dekerovu kolonjsku vodu; uo je Dekerov puls; okusio Dekerov znoj
u vazduhu.
Pa, ree lekar. Tu si.
Na ulici obasjanoj zvezdama upravo se odvijalo razmetanje
snaga.
Bun je sluao, svojim natprirodno otrim sluhom, zvuke:
nervozni apat, kranje gasova u crevima, repetiranje oruja u
pripremi da obore luaka ako pokua da se izmigolji.
Kako si me naao? ree on.
Narcis, ako se ne varam? ree Deker. Tvoj drugar u
bolnici?
Je li mrtav?
Bojim se da jeste. Umro je opirui se.
Deker zakorai u kuu.
KLAJV BARKER

34

Povreen si, ree. ta si to uradio sebi?
Neto je spreilo Buna da odgovori. Da li su tajne Midijana
bile tako bizarne da se bojao da mu nee verovati? Ili je oseao da su
takve prirode da se to Dekera ne tie? Ovo poslednje sigurno ne.
Dekerov entuzijazam da shvati monstruozno uopte nije dolazio u
sumnju. Ko bolji od njega, dakle, da sa njim podeli svoje otkrie? Pa
ipak je oklevao.
Reci mi, ree Deker ponovo. Kako si se ranio?
Kasnije, ree Bun.
Nee biti kasnije. Mislim da to zna.
Preiveu, ree Bun. Nije tako loe k'o to izgleda. Bar ja
tako oseam.
Nisam mislio na ranu. Mislim na policiju. ekaju te.
Znam.
A ti nee da poe mirno, zar ne?
Bun vie nije bio siguran. Dekerov glas ga je tako snano
podseao na vreme kada je bio bezbedan, da je gotovo poverovao da
to moe ponovo da se ostvari, ako tako doktor samo poeli.
Ali Deker vie nije govorio o bezbednosti. Samo o smrti.
Ti si viestruki ubica, Bune. Oajan. Opasan. Bilo je upavo
dok ih nisam ubedio da me puste do tebe.
Drago mi je to si uspeo.
I meni, odvrati Deker. Hteo sam da se oprostim sa tobom.
Zato mora da bude ovako?
Ti zna zato.
Nije znao; ne sve. Ono to je znao, i bio sve uvereniji u to, bilo
je da je Pelokvinu rekao istinu. Nisi li Noni soj, rekao je. I nije -
neduan je. Nisam nikog ubio, promrmlja. Znam, odgovori
Deker.
Zbog toga nisam mogao da se setim onih soba. Nikada nisam
ni bio u njima.
Ali sada se sea.
Samo zato... Bun zastade i zagleda se u oveka u odelu boje
uglja. ...zato to si mi ti pokazao.
Nauio te, ispravi ga Deker.
Hun nastavi da zuri, ekajui objanjenje koje nee biti kao
ono u njegovoj glavi. To nije mogao biti Deker. Deker je bio Razum,
Deker je bio Spokoj.
Veeras je dvoje dece umrlo u Vestloku, nastavio je lekar.
Tebe optuuju za to.
KABAL

35

Nisam nikad bio u Vestloku, pobuni se Bun.
Ali ja jesam, odvrati Deker. Postarao sam se da vide slike;
tamonji ljudi. Ubice dece su najgori. Bolje da umre nego da te
predaju njima.
Ti? ree Bun. To si bio ti?
Da.
Sve njih?
I jo neke.
Zato?
Deker se zaas zamisli.
Zato to volim to, ree jednostavno.
I dalje je izgledao tako normalno, u svom dobro skrojenom
odelu. ak mu ni lice, koje je Bun sada mogao jasno da vidi, nije
odavalo traak ludila pritajenog ispod povrine. Ko bi se dvoumio,
videvi krvavog oveka i drugog, istog, ko je bezumnik a ko njegov
vidar? Ali pojave su privid. Samo su udovita, Midijanova deca,
preobraavala svoje meso da se pokau onakva kakva jesu. Drugi su
se krili iza svog spokoja, i planirali smrt dece.
Deker izvue pitolj iz unutranjosti sakoa.
Naoruali su me, ree. U sluaju da izgubi kontrolu.
Ruka mu je podrhtavala, ali sa te razdaljine bilo je teko
promaiti. Uskoro e sve biti gotovo. Zrno e poleteti i on e umreti,
sa svim ovim nerazjanjenim misterijama. Njegova rana; Midijan;
Deker. Tako mnogo pitanja na koja nee nikad odgovoriti.
Nee biti drugog trenutka posle ovog. Zavitlavi tkaninu, koju
je jo imao u ruci, na Dekera, istovremeno se baci u stranu, iza nje.
Deker opali, i hitac ispuni prostoriju zvukom i svetlou. U trenutku
kada je platno dodirnulo pod, Bun je ve bio kod vrata. Moda je bio
na metar od njih kada bijesnu novi pucanj. asak kasnije doe i zvuk.
A sa zvukom i udarac u lea koji ga odbaci napred, kroz vrata i na
trem.
Pratio ga je Dekerov uzvik.
Ima oruje!
Bun zau kako se senke pripremaju da ga obore. On podie
ruke u znak predaje; zausti da povie da nije kriv.
Ljudi, sakriveni iza automobila, videli su samo njegove
krvave ruke; dovoljna krivica. Otvorie vatru.
Bun je uo kako dolaze meci - dva sa leva, tri sa desna, a jedan
pravo napred, usmeren u njegovo srce. Imao je vremena da se udi
kako su spori, i muzikalni. Zatim ga pogodie: u gornji deo bedra,
KLAJV BARKER

36

trbuh, slezinu, rame, obraz i srce. Stajao je uspravno nekoliko sekundi;
tada neko ponovo opali, i nervozni prsti poslae drugi pljusak olova.
Dva zrna iroko promaie. Ostala pronadoe metu: krilo, koleno, dva
u grudi, jedan u slepoonicu. Ovaj put ga oborie.
Kada je udario o zemlju, osetio je kako se rana koju mu je
zadao Pelokvin gri kao drugo srce; njeno prisustvo bilo je za udo
uteno u trenucima dok mu se gasila svest.
Negde u blizini uo je Dekerov glas, i njegove korake kako
mu se pribliavaju, kada je izaao iz kue da pregleda telo.
Sjebasmo kopile, ree neko.
Mrtav je, ree Deker.
A ne, nisam, pomisli Bun.
Zatim vie nije mislio.
KABAL

37

DRUGI DEO


SMRT JE KUKA
















I udesno se raa, ima svoj vek i umire...
Karmel Sends, Ortodoksije
KLAJV BARKER

38

VII
Teki putevi

Saznanje da je Bun otiao od nje, bilo je dovoljno teko, ali je
ono to je usledilo bilo mnogo gore. Pre svega, naravno, onaj
telefonski poziv. Samo je jednom srela Filipa Dekera, i nije mu
prepoznala glas dok se nije predstavio.
Bojim se da imam neke loe vesti.
Pronali ste Buna.
Da.
Povreen je?
Sa druge strane tiina. Znala je ta sledi pre nego to je tiina
prekinuta.
Na alost, mrtav je, Lori.
I konano su bile tu, vesti za koje je napola znala da e doi,
zato to je bila tako srena, a to nije moglo da potraje. Bun joj je
promenio ivot do neprepoznavanja. Njegova smrt e imati iste
posledice.
Zahvalila je doktoru za to to joj je lino saoptio, umesto da
dunost prepusti policiji. Zatim je spustila slualicu, i ekala da
poveruje.
Mnogi iz njene okoline govorili su da joj se ovek kao Bun
nikada ne bi udvarao da je bio zdrav, time nisu hteli da kau da je u
svojoj bolesti slepo birao, ve da njegovo lice, koje je izazivalo toliko
uznemirenje kod onih osetljivih na tuda lica, nikada ne bi bilo u
drutvu takve lepote da um iza njega nije neuravnoteen. Ove
primedbe bi je duboko ujele, jer je u svom zlatnom srcu poverovala da
su istinite. Bun je imao malo od imovine, ali njegovo lice bilo je
njegovo blago, i privlailo je ljude da ga zaneseno prouavaju, to bi
ga uvek uznemirilo i posramilo. Nije mu se ni malo dopadalo to zure
u njega. Lori se vie nego jednom pobojala da e se unakaziti u nadi da
e tako pokvariti ono ime je privlaio panju, i taj njegov poriv se
ispoljavao u potpunom zanemarivanju spoljnog izgleda. Znao je
danima da ide neopran, nedeljama bez brijanja, po pola godine
KABAL

39

neoian. Ali to nije mnogo obeshrabrilo njegove oboavaoce.
Opsedao ih je jer je i sam bio opsednut; nita drugo.
to se tie nje, nije gubila vreme da razuverava prijatelje.
Umesto toga svodila je razgovore o njemu na najmanju meru, posebno
kada bi se povela re o seksu. Spavala je sa Bunom ukupno tri puta,
svaki pokuaj je bio katastrofa. Znala je ta bi govorkanja uinila od
toga. Ali njegov nean, eljan postupak govorio joj je da su njegove
predigre bile vie od pukog otaljavanja dunosti. On jednostavno nije
mogao da ih dovri, to ga je dovodilo do bezumnog besa, a posle
svega do takve depresije da je morala da se dri dalje od njega,
umirujui njihove razmene emocija da ne bi izazvala dalje neuspehe.
Ali esto je sanjala o njemu, i postavke su bile nesumnjivo
seksualne. Samo ona i Bun u golim sobama, u jebaini. Ponekad bi
ljudi lupali na vrata da ih puste da udu i gledaju, ali nikada nisu ulazili.
Pripadao joj je potpuno, u svoj svojoj lepoti i jadu.
Ali samo u snovima. Sada vie nego ikad, samo u snovima.
Njihova pria bila je zavrena. Vie nee biti onih crnih dana,
kada su njegovi razgovori bili krug poraza, niti trenutaka iznenadnog
razvedravanja kada bi sluajno pronala rei koje bi mu dale nadu. Ne
da je bila nepripremljena za nagli kraj. Ali na ovakav, jeste. Jeste na
Buna demaskiranog kao ubicu i ustreljenog u nekom mestu za koje
nikad nije ula. Ovo je bio pogrean kraj prie.
Ali koliko god bio lo, sledilo je neto gore.
Posle telefonskog poziva dolo je neizbeno unakrsno
ispitivanje u policiji: da li je ikad posumnjala da se on bavi
nezakonitim radnjama? Da li je bio nekad nasilan prema njoj? Rekla
im je nekoliko puta da je nikada nije dotakao osim u ljubavi, a i tad uz
mnogo ohrabrivanja sa njene strane. Izgledalo je da u njenoj prii
nalaze preutno priznanje njegove nenormalnosti, i razmenjivali su
znaajne poglede dok im je crvenei priala o njihovom voenju
ljubavi. Kada su zavrili sasluanje, predloili su joj da identifikuje
telo. Pristala je. Iako je bila upozorena da to nee biti prijatna dunost,
htela je da se oprosti od njega.
Tada su okolnosti, koje su u poslednje vreme bile udne,
postale jo udnije.
Bunovo telo je nestalo.
Isprva niko nije hteo da joj kae zato je identifikacija
odloena; bila je odbijena sa izgovorima koji su nekako uplje zvuali.
Konano su, ipak, morali da joj kau istinu. Le, ostavljen preko noi
u policijskoj mrtvanici, jednostavno je nestao. Niko nije imao pojma
KLAJV BARKER

40

kako je ukraden mrtvanica je bila zakljuana, i nje bilo tragova
provale - niti zato. Istraga je bila u toku ali je, sudei po zbunjenim
licima prenosilaca novosti, bilo malo nade da e pronai kradljivce
tela. Pretres sluaja Arona Buna morae da bude nastavljen bez
njegovog lea.

Muilo je to to on moda nikada nee poinuti u miru.
Pomisao na njegovo telo kao igraku nekog perverta, ili jo gore, kao
neku stranu relikviju, opsedala ju je dan i no. Uasnula ju je
sopstvena mo da zamisli sve zloupotrebe njegovih jadnih ostataka,
mata joj je pola silaznom spiralom morbidnosti koja ju je po prvi
put u ivotu - uinila zabrinutom za mentalne procese svoga uma.
Bun je za ivota bio misterija, njegova naklonost udo koje joj
je prualo oseanje o sebi kakvo nikad nije imala. Sada se, u smrti, ta
misterija produbila. Izgledalo joj je da ga uopte nije poznavala, ak i
u onim trenucima potresne lucidnosti izmeu njih, kada je bio
spreman da bukvalno otvori lobanju sve dok ona ne izgna sav nemir iz
njega; ak i tada krio je onaj tajni ivot ubice od nje.
Izgledalo joj je nemogue. Kada bi ga sada zamislila, kako
pravi idiotske grimase pred njom, ili jeca u njenom krilu, pomisao da
ga nikada nije poznavala je bolela kao fizika povreda. Mora nekako
da zalei tu ranu, ili da se spremi da nosi ig njegovog izdajstva
doveka. Mora da sazna zato ga je njegov drugi ivot povukao u
ponor. Moda je najbolje reenje da poe u potragu od mesta gde su ga
nali. Da poe u Midijan. Moda e tamo otkriti odgovor.
U policiji su joj naloili da ne naputa Kalgari, ali ona je bila
stvorenje impulsa kao njena majka. Probudila se u tri ujutru sa idejom
da ide u Midijan. U pet se ve pakovala, i sat posle svitanja bila je na
Autoputu br.2, prema severu.

U poetku je ilo dobro. Prijalo joj je da se malo odvoji od
posla - gde e nedostajati, ali koga briga? - i od stana, sa svim onim
podsetnicima na njen ivot sa Bunom. Nije putovala na slepo, ali
prokleto blizu toga; nije nala nijednu mapu na kojoj bi bilo obeleeno
mesto po imenu Midijan. ula je, ipak, kako se pominju druga mesta,
KABAL

41

kada je bila u policiji. Jedno je bilo Goli Vrat, seala se a njega je
bilo na kartama. To e joj biti cilj.
Znala je malo ili nita o predelu kojim je putovala. Njena
porodica dola je iz Toronta sa civilizovanog Istoka, kako ga je
zvala njena majka do poslednjeg dana ivota, prebacujui muu zbog
selidbe koja ih je bacila u provinciju. Njene predrasude vremenom su
ipak izbledele. Prizor itnih polja koja se prostiru dokle dopire pogled
nikada nije bio previe inspirativan za Lorinu matu, i za sve vreme
vonje nije videla nita to bi joj promenilo miljenje. itarice su bile
ostavljene da rastu, njihovi sejai i eteoci otili su nekim drugim
poslom. Monotonija pustih polja umarala ju je vie nego to je
oekivala. Prekinula je putovanje u Mek Lenanu, na sat vonje od
Reke Pomirenja, i prespavala no na miru u motelu, da bi se probudila
rano, ila, i nastavila put. Oekivala je da do podneva stigne do Golog
Vrata.
Ali stvari se nisu odvijale tako dobro. Negde istono od Reke
Mira se izgubila, i morala je da vozi ezdeset kilometara u pravcu za
koji je pretpostavljala da je pogrean dok nije naila na benzinsku
pumpu i nekoga da joj pokae put.
Na pumpi su se dva deaka igrala plastinim armijama u
praini kraj stepenica ureda. Njihov otac, iju su plavu kosu nasledili,
zgnjeio je cigaretu izmeu bataljona i doetao preko do kola.
ime mogu da vas usluim?
Nalijte benzin, molim. 1 jedna informacija, ako moe?
To kota, rekao je, bez osmeha.
Traim mesto koje se zove Goli Vrat. Poznajete li ga?
Ratne igre iza njega se zaotrie. On se okrenu prema deci. Hoete da
umuknete? ree.
Deaci se pogledae ispod oka, i umirie se, sve dok se nije
okrenuo ka Lori. Duge godine na suncu uinile su ga prerano starim.
ta ete u Golom Vratu? ree.
Pokuavam... da naem nekog.
Jel' te? odgovori on, neskriveno zainteresovan. Uputi joj
osmejak, predvien za bolje zube od njegovih. Neko koga znam?
Ovuda ne prolazi mnogo stranaca?
Pomislila je da nee koditi ako pita. Posegnula je nazad u
kola i izvadila fotografiju iz torbe.
Ovog oveka sigurno niste videli?
Na stepenicama je besneo Armagedon. Okrenuo se prema
deacima pre nego to je pogledao fotografiju.
KLAJV BARKER

42

Rek'o sam da zaepite jebene gubice! ree, zatim se ponovo
okrenu da proui sliku. Istog trenutka je reagovao: Vi poznajete ovog
ovde?
Lori je oklevala. Sirovo lice pred njom je piljilo. Bilo je kasno
da glumi neznanje.
Da, rekla je, trudei se da zvui ravnoduno. Znam ga.
I znate ta je uradio? Usna mu se izvi dok je govorio. Bile
su slike o njemu. Video sam. Ponovo se okrenu deacima. Ma 'oete
da kuujete, bre?
Nisam ja, pobuni se jedan.
Jebe mi se koji je! stie odgovor.
Poao je prema njima, podignute ruke. Za sekund su mu
nestali iz domaaja, napustivi svoje armije u strahu od njega. Njegov
bes na decu i gaenje na sliku stopie se u jednu sveobuhvatnu
ogorenost.
Jebena ivotinja, ree on, okreui se Lori. Eto ta je bio.
Jebena ivotinja.
Besno joj je vratio izguvanu fotografiju. Vraki je dobro to
su ga smakli. ta ete vi, da idete da blagoslovite mesto?
Bez rei je uzela fotografiju iz njegovih uljanih prstiju, ali on
dobro shvati njen izraz lica. To ga ne pokoleba da nastavi tiradu.
Takvog oveka treba umlatiti k'o psa. K'o jebenu dukelu.
Ona ustuknu pred njegovom estinom, ruke su joj tako drhtale da je
jedva otvorila vrata automobila.
Zar vam ne treba benzin? ree on iznenada. Idi do avola,
odvrati ona. Izgledao je zapanjen. Ma koji vam je? izdra se.
Ona okrenu starter, molei se poluglasno da je kola ne zafrknu
ba sad. Imala je sree. urno vozei dalje, pogledala je u ogledalo i
videla kako ovek vie za njom kroz prainu koju je podigla.
Nije joj bilo jasno otkud njegov bes, ali znala je na koga e se
obruiti: na decu. Beskorisno je nervirati se zbog toga. Svet je pun
nasilnih oeva i tiranskih majki; a ako emo pravo, i okrutne i
bezobzirne dece. To je jednostavno tako. Nije na njoj da menja celu
vrstu.
Olakanje zbog srenog uzmaka odloilo je za nekih deset
minuta svaku drugu reakciju, ali tada i ono proe, i obuze je drhtavica,
tako silovita da je morala da stane na prvi znak civilizacije i nae neko
mesto da se smiri. Uskoro je naila na mali restoran usred aice
prodavnica, gde je naruila kafu i pare slatke pite, zatim je otila u
toalet da ispljuska zajapurene obraze hladnom vodom. Samoa, makar
KABAL

43

i ugrabljena, bila je pravi poticaj za suze. Zurei u svoje podnadulo,
zgreno lice u ogledalu, poela je da jeca tako estoko da je nita
ak ni ulazak nove goe nije moglo zaustaviti.
Pridolica nije uinila ono to bi Lori uinila u slinoj
situaciji, i povukla se. Umesto toga ona ree, hvatajui Lorin pogled u
ogledalu:
ta je? Mukarci ili novac?
Lori izbrisa prstima suze.
Molim? ree.
Kada ja plaem... ree devojka, provlaei etku kroz kosu
obojenu kanom, ...to je uvek zbog mukaraca ili zbog novca.
A tako. Devojina otvorena radoznalost pomogla joj je da
zadri nove suze. Mukarac, ree Lori.
Ostavio te, a?
Ne ba.
Isuse, ree devojka. Da se nije vratio? To je moda jo
gore.
Primedba izmami od Lori slabaan osmejak.
Obino se vraaju ono pogreni, jel' da? nastavi devojka.
Lepo im kae da odjebu, a oni se samo vraaju, kao kuii...
Ove poslednje rei podsetie Lori na scenu u garai, i suze
poee ponovo da naviru.
Ma uuti ve jednom, eril, izgrdi se pridolica, samo e
da uprska jo vie.
Ne, ree Lori. Zaista ne. Potreban mi je razgovor.
eril se nasmei.
Tako gadno kao meni kafa?
Zvala se eril Margaret Klark, i umela je da navede anela na
ogovaranje. Na kraju drugog sata razgovora i posle pete kafe, Lori joj
je ispriala celu tunu priu, od prvog susreta sa Bunom do trenutka
kada su ona i eril izmenjale poglede u ogledalu. eril je i sama imala
svoju priu vie kominu nego traginu o strasti njenog
ljubavnika prema automobilima, o njenoj strasti prema njegovom
bratu, to se zavrilo tekim recima i razlazom. Otputovala je da malo
proisti glavu.
Nisam to radila jo od detinjstva, priala je, da tek tako
poem kud mi se efne. Zaboravila sam kako to prija. Moda bismo
mogle da nastavimo put zajedno. Do Golog Vrata. Uvek sam htela da
vidim to mesto.
Stvarno?
KLAJV BARKER

44

eril se nasmeja.
Ma ne. Ali taj pravac je dobar k'o i svaki drugi. Skitarama je
svejedno kuda idu.
KABAL

45

VIII
Tamo gde je pao

Tako su pole dalje zajedno, raspitavi se za put kod vlasnika
restorana, koji je tvrdio da prilino dobro zna gde bi mogao da bude
Midijan. Uputstva su bila valjana. Pravac ih je vodio kroz Goli Vrat,
koji je bio vei nego to je Lori oekivala, i dalje, neobeleenim putem
koji je trebalo da vodi u Midijan.
ta ete tamo? zanimao se vlasnik restorana. Tamo vie
niko ne ide. Naputeno je.
Piem lanak o zlatnoj groznici, odgovorila je eril, kao
roeni laov. Ona razgleda.
Nagledae se, bio je komentar.
Primedba je bila ironina, ali pokazala se tanijom nego to je
oekivao onaj koji je izgovorio. Bilo je kasno popodne, svetlost se
zlatila na zemljanom putu, kada se naselje pojavilo na vidiku, i sve
dok se nisu nale u njegovim ulicama bile su sigurne da to nije pravo
mesto, jer koji bi grad duhova izgledao tako prijatno? Ali, kada je
zalo sunce, taj utisak se promenio. U tim naputenim zgradama bilo
je neke turobne romantike, ali prizor je postepeno postajao
obeshrabrujui i prilino sablasan. Lorina prva pomisao, kada je
videla mesto, bee:
Zato bi Bun dolazio ovamo?
A sledea:
Nije doao svojevoljno. Bio je progonjen. Ovde je dospeo
pukim sluajem.
Ostavile su kola na sred glavne ulice, koja je, izuzevi tu i
tamo poneki sokak, bila i jedina.
Nema potrebe da zakljuava, ree eril. Nema ko da ih
ukrade.
Sada kada su bile tu, Lori je erilino prisustvo bilo drae nego
ikad. Njena ivost i dobro raspoloenje bili su kontrast ovom tmurnom
mestu, odbijali su ono ime je bilo posednuto.
Duhove moe da rastera smehom; jad je ve jae grae. Prvi
put posle Dekerovog telefonskog poziva osetila je neto nalik na
KLAJV BARKER

46

ojaenost. Bilo je tako lako da zamisli Buna ovde, samog i
izgubljenog, svesnog da mu se progonitelji pribliavaju. Jo je lake
bilo nai mesto gde su ga ustrelili. Rupe od zalutalih metaka bile su
obeleene belom kredom, mrlje i takice krvi upile su se u daske na
tremu. Stajala je nekoliko minuta podalje od tog mesta, nesposobna da
mu prie ali i nesposobna da se povue. eril je taktino odlutala da
istrauje za sebe; nije bilo niega to bi raskinulo hipnotike veze
kojima ju je dralo mesto njegove smrti.
Nedostajae joj zauvek. Pa ipak, nije bilo suza. Moda ih je
isplakala u toaletu onog restorana. Ono to je oseala umesto toga bilo
je uenje kako je ovek koga je znala i volela ili tanije volela i
mislila da poznaje - mogao da umre ovde, zbog zloina za koje nikada
nije posumnjala da bi on mogao da ih poini. Moda je njen gnev
spreio suze, injenica da je i pored obeanja vene ljubavi toliko
mnogo krio od nje, a sad je van domaaja njenih zahteva za
objanjenje. Zar nije mogao bar da ostavi neki znak? Uhvati sebe kako
zuri u mrlje od krvi, pitajui se da li bi otrije oko moda moglo da
pronae u njima neko znaenje. Ako sudba moe da se ita iz mulja na
dnu kafene oljice, sigurno je da poslednji beleg koji je Bun nainio na
ovom svetu ima bar neku vanost. Ali ona nije tuma. Znakovi su bili
samo deo mnogih nerazjanjenih tajni, a najvea je bila oseanje koje
je glasno izrazila, gledajui u stepenice kue:
I dalje te volim, Bune.
To j e zaista bila zagonetka, taj oseaj da bi i pored besa i
zapanjenosti dala ono ivota to joj je preostalo samo da on sad izae
na ona vrata i zagrli je.
Ali njena objava ostade bez odgovora, makar i
najmaglovitijeg. Nikakvog sablasnog daha uz njen obraz; nikakvog
uzdaha u njenom unutranjem uhu. Ako je Bun i bio ovde u nekoj
senovitoj formi, bio je nem, bez daha; ne osloboen u smrti, ve njen
suanj.
Neko joj izgovori ime. Ona podie pogled.
...zar ne misli? govorila je eril.
Izvini?
Da idemo, ponovi eril. Zar ne misli da je vreme da
poemo?
A.
Nemoj da me shvati pogreno-, izgleda k'o govno.
Hvala.
Lori prui ruku u potrazi za podrkom, i eril joj je stegnu.
KABAL

47

Videla si sve to je trebalo, duo, ree ona.
Da...
Pusti sad to.
Zna, sve je jo tako nestvarno, ree Lori. ak i to to
stojim ovde. to posmatram ovo mesto. Ne mogu da poverujem. Kako
je mogue da je tako... nedostian'! Mora da postoji neki nain da
dosegnemo, ta misli, neki nain da dopremo do njih i dotaknemo
ih.
Koga?
Mrtve. Inae je sve besmislica, zar ne? Sadistika
besmislica. Prekinu svoj dodir sa eril, poloi aku na elo i protrlja
ga vrhovima prstiju.
ao mi je, ree, ba priam gluposti, zar ne?
'Oe iskreno? Pria.
Lori joj uputi pokajniki pogled.
uj, ree eril, ovo mesto oigledno nije ono to je bilo.
Da mi lepo odemo odavde i ostavimo ga da se raspada na miru. Vai?
Ima moj glas.
Mislim se... eril se prekinu.
ta?
Drutvo mi nije po volji, ree ona. Ne mislim na tebe,
dodade urno.
Pa ko onda?
Sav ovaj mrtav svet.
Kakav mrtav svet?
Preko brda. Ono jebeno groblje.
Stvarno?
Nije ba idealan prizor za tvoje stanje, brzo se dopunila. Ali
je iz Lorinog izraza lica odmah videla da nije trebalo da joj to
saoptava.
Ne eli to da vidi, ree eril. Veruj mi, ne eli.
Samo na minut, ree Lori.
Ako jo ostanemo, voziemo se natrag po mraku.
Ovo je poslednji put da vidim ovo mesto.
Ma nemoj mi rei. Zar e da propusti ovakve znamenitosti.
I to kakve. Kue mrtvih ljudi. Lori se malo nasmei.
Biu brza, ree, polazei niz ulicu prema groblju. eril je
oklevala. Demper joj je ostao u kolima, a ve je postajalo hladnije.
Ali sve vreme dok su bile ovde nije mogla da se oslobodi oseaja da ih
KLAJV BARKER

48

posmatraju. Sada, sa pribliavanjem sumraka, nije htela da ostane
sama na ulici.
Evo i mene, ree, i sustie Lori koja je ve bila nadomak
grobljanskog zida.
Zato je tako veliko? pitala se Lori glasno.
Bog sveti zna. Moda su svi poumirali odjednom.
Svi ovi ovde? Varo je suvie mala.
Ima pravo.
A pogledaj veliinu onih grobnica.
Je 1' treba da budem impresionirana?
Jesi li ulazila?
Jok. I ne mislim da sad ulazim.
Samo na kratko.
Gde sam to ve ula?
Lori nije odgovorila. Ve je bila na kapiji groblja, i pruala
ruku kroz reetke da podigne rezu. Uspelo joj je. Gurnula je jedno
krilo kapije tek toliko da se provue, i prola. eril je nevoljno sledila.
Zato ih je tako mnogo? ree Lori ponovo.
Nije je samo radoznalost nagnala da izgovori pitanje; ovaj
tajanstveni prizor navodio ju je da se jo jednom zapita da li je Bun bio
tek sluajno pritenjen ovde, ili je Midijan bio njegovo odredite. Da li
je tu sahranjen neko koga se nadao da e pronai ivog? Ili je na
njegovom grobu hteo da prizna svoje zloine? Iako je sve to bilo
nagaanje, avenije grobova kao da su nudile neku neznatnu nadu za
razumevanje, razumevanje koje sva ona prolivena krv ne bi dozvolila
dok je zemlje i neba.
Kasno je, podseti je eril.
Jeste,
I hladno je.
Je li?
Volela bih da poemo, Lori.
O... oprosti. Da. Naravno. Ionako postaje suvie mrano da
bi se ita videlo.
Primetila si.
Krenue uz brdo prema naselju. eril je ila vrlo urno.
Kada su stigle do prvih kua, nestalo je i ono malo svetlosti.
Ostavivi eril da zapuca pravo ka kolima, Lori se zaustavi da jo
jednom pogleda groblje. Sa ovog mesta izgledalo je kao tvrava.
Moda su visoki zidovi bili tu da zadre ivotinje napolju, iako se
inilo da bi to bila suvina predostronost. Bili su potpuno bezbedni
KABAL

49

ispod svojih kamenih spomenika. Bilo je verovatnije da su ti zidovi
sluili ivima da spree uticaj mrtvih. Zemljite je, unutar kapija, bilo
sveto obitavalite preminulih, odravano u njihovo ime. Napolju, svet
je pripadao ivima, a ovi nisu imali ta da naue od onih koje su
izgubili.
Lori nije bila tako ohola. Ove noi je toliko toga htela da kae
mrtvima, i da sazna. Koliko je u tome bilo ironije!
Vratila se u kola udno uzbuena. Tek kada su vrata bila
zakljuana i motor pokrenut, eril ree:
Neko nas je posmatrao.
Sigurna si?
Kunem se. Videla sam ga kada sam ulazila u kola. ustro je
trljala grudi. Boe, bradavice mi uvek utrnu kad mi je hladno.
Kako je izgledao? ree Lori.
eril slegnu ramenima. Bilo je suvie mrano, ree. Vie
nije vano. Kao to si rekla, vie se neemo vraati ovamo.
Istina je, pomisli Lori. Mogu sad da se odvezu pravo niz put i
da se ne osvrnu. Moda im mrtvi stanovnici Midijana zavide na tome,
iza zidina svoga utvrenja.
KLAJV BARKER

50

IX
Dodirnuta

Nije im bilo teko da izaberu smetaj u Golom Vratu; na
raspolaganju su bila samo dva mesta, jedno je ve bilo prekrcano
kupcima i prodavcima sa sajma poljoprivredne mainerije koji se
upravo odravao, a dosta ih je uzelo sobe u drugom konaitu:
gostionici Slatka trava. Da nije bilo erilinog nasmejanog nastupa
moda bi ih i tu odbili; ali im je posle krae debate pronaena
dvokrevetna soba. Prosta, ali udobna.
Zna ta mi je majka uvek govorila? ree eril, dok je
raspakivala minku u kupatilu.
ta?
Govorila je: tamo negde postoji ovek za tebe, eril; hoda
okolo obeleen tvojim imenom. Podseam te da to kae ena koja je
traila tog svog odreenog oveka trideset godina, i nije ga nala. Ali
svejedno se drala te romatine priice. Zna ono: ovek tvojih snova
eka te iza ugla. Pa je i mene zarazila, prokletnica.
Do danas?
Kako da ne. I jo traim. Pomislie da bi ve bilo vreme da
se opametim, posle svega to sam prola. Hoe prva pod tu?
Neu. Samo napred.
U susednoj sobi poinjala je zabava, zidovi su bili pretanki da
prigue buku. Dok se eril tuirala, Lori je leala na krevetu i preturala
u mislima dogaaje dana. To zanimanje ne potraja dugo. Sledeeg
trenutka je kraj nje bila eril, koja se istuirala i spremila za no u
gradu, i sada je budila.
Ide? htela je da zna.
Suvie sam umorna, ree Lori. Lepo se provedi.
Ako budem imala gde... ree eril sumnjiavo.
Nai e ti ve, ree Lori. I daj im neto da te zapamte.
eril obea da hoe, i ostavi Lori da se odmara, ali otrica
njenog umora u meuvremenu je otupela. Mogla je samo da drema, a i
u tome ju je povremeno prekidalo pijano divljanje u susednoj sobi.
KABAL

51

Ustala je i pola u potragu za automatom za sodu, i vratila se
sa aom za laku no u svoj nimalo odmarajui krevet. Odluila je da
se poasti dugim kupanjem, dok pie ili umor ne utiaju susede.
Utonuvi do brade u vruu vodu, osetila kako joj se miii oputaju, i
kada je izala iz vode, ve je bila znatno pospanija. Kupatilo nije
imalo ispariva, i oba ogledala bila su zamagljena. Bila im je zahvalna
na diskreciji. Spisak njenih slabih taaka bio je predug za jo jednu
rundu samoispitivanja koja bi ga uveala. Vrat joj je bio predebeo, lice
preusko, oi suvie krupne, nos suvie mali. U sutini, zbir
preteranosti, i svaki njen pokuaj da to ispravi jo vie ih je
zaotravao. Njena kosa, koju je putala da sakrije grehe svog vrata,
bila je tako raskona i tamna da joj je lice u tom okviru izgledalo
bolesno bledo. Usne, do poslednje obline nasleene od majke, bile su
prirodno, ak raspusno crvene, ali je pokuaj da ih ukroti bledim
ruem samo postigao da joj oi izgledaju vee i ranjivije nego ikada.
Ne da je zbir njenih crta bio neprivlaan. Imala je vie nego
dovoljno mukaraca koje je oborila svojim izgledom. Ne, problem je
bio u tome to nije izgledala kao to se oseala. Imala je slatko lice, ali
nije bila slatka; nije htela da bude slatka, ili da za nju misle da je slatka.
Moda e snani utisci u poslednjih nekoliko sati pogled na krv, na
grobove ostaviti trag na njoj. Nadala se tome. U njoj je jo bilo ivo
seanje na njih, i od toga je bila bogatija, koliko god da su bili bolni.
Jo gola, uetala je u sobu. Slavljenici u komiluku su se
utiali, ba kao to se nadala. Muzika vie nija bila rokenrol, ve neto
zavodljivo sporo. Sela je na ivicu kreveta i prevukla prstima preko
grudi, uivajui u njihovoj glatkoi. Dah joj je preuzeo ritam muzike
koja je dopirala kroz zid, muzike za ples karlicom uz karlicu, ustima
uz usta. Ispruila se nazad na krevet, i desna ruka joj skliznu niz telo.
Oseala je duvanski dim star nekoliko meseci u pokrivau na kome je
leala. Pomisao na svoju nagost u ovakvoj sobi, i miris njene iste
koe na ustajalim aravima, bili su izrazito uzbuujui.
Ukliznula je sa oba kaiprsta i srednjaka u piku, malo se
uzdiui u susret ovom pretraivanju. Bila je to radost koju je sebi
tako retko doputala; njeno katoliko vaspitanje je postavilo krivicu
izmeu nagona i prstiju. Ali ove noi bila je druga ena. Brzo je
pronala mesta koja joj oduzee dah, odupirui se nogama o ivicu
kreveta i iroko ih razmiui da bi obema rukama dala prostora da se
poigraju.
Kada su doli prvi talasi jeze nije mislila na Buna. Bolje da ga
zaboravi. Lice mu je bilo lepo, ali ona ga vie nee poljubiti. I kurac
KLAJV BARKER

52

mu je bio lep, ali ona ga vie nee gladiti, ili imati u sebi. Sve to joj je
ostalo jeste ona sama, i uivanje zbog uivanja. To je i sada
zamiljala: sam akt koji je inila. Cisto golo telo na ne tako istom
krevetu. ena u nepoznatoj sobi koja uiva u nepoznatoj sebi.
Vie je nije pokretao ritam muzike. Pronala je svoj ritam koji
se uzdizao i opadao, uzdizao i opadao, penjui se svaki put vie. Nije
bilo vrhunca. Samo vis za visom, sve dok se nije sva kupala u znoju, i
krkljala od oseanja. Zatim je nekoliko minuta leala mirno. Tada je,
svesna da je san ubrzano obuzima i da ne moe da provede no u
sadanjem poloaju, odbacila sve pokrivae osim jednog arava,
poloila glavu na jastuk, i propala u prostor iza sklopljenih oiju.

Znoj na njenom telu osuio se ispod tankog pokrivaa. U snu
je bila u Midijanovoj nekropoli, i niz avenije je, da je doeka, dolazio
vetar, iz svih pravaca odjednom sa severa, juga, istoka i zapada -
rashlaujui je dok joj je ibao iznad glave, i zavlaio joj se u bluzu.
Vetar nije bio nevidljiv. Imao je teksturu, kao da je nosio teret praine,
estice su joj uporno punile oi i zatvarale nozdrve, pronalazile put u
donji ve i dalje u njenu utrobu tim prolazima.
Tek kada ju je praina potpuno zaslepila, shvatila je ta je to
prah mrtvih, drevnih mrtvaca, noen unakrsnim vetrovima iz
piramida i mauzoleja, iz grobnica i dolmena, iz mrtvanica i
krematorij uma. Prah mrtvakih sanduka, ljudski pepeo i kost stucanu
u prah, sve je vetar donosio u Midijan, i sada ju je to sretalo na
raskrima.
Oseala je mrtve u sebi. Ispod kapaka, u grlu; kako joj putuju
kroz kanale u utrobu. I pored hladnoe, i divlje pomame etiri oluje,
nije ih se bojala, niti elela da ih se oslobodi. Trebala im je njena
toplota i enstvenost. Nije ih odbila.
Gde je Bun? upitala je u snu, pretpostavljajui da bi mrtvi
morali da znaju. I on je jedan od njih.
Znala je da je on nedaleko od nje, ali vetar se pojaavao,
gruvajui u nju iz svih pravaca, urlajui joj oko glave.
Bun? rekla je. Hou Buna. Dovedite mi ga.
Vetar je uo. Zavijanje se pojaalo.
Ali jo neko je bio tu, ne dajui joj da uje odgovor.
On je mrtav, Lori, ree glas.
KABAL

53

Pokuala je da ignorie njegovo bezumno uplitanje, i da se
usredsredi na tumaenje vetra. Ali kontakt je bio prekinut, i morala je
da pone iznova.
Rekla sam: hou Buna, ree. Pronaite mi...
Ne!
Opet taj prokleti glas.
Pokuala je i trei put, ali je estina vetra postala nasilna na
nov nain; tresao je.
Lori! Probudi se!
Borila se da ostane u snu; da sanja o vetru. Ko zna, moda bi
joj i rekao ono to je htela da zna ako jo samo trenutak odoli naletu
jave.
Bune! Pozvala je ponovo, ali vetrovi su se povlaili od nje, i
odnosili mrtve sa sobom. Oseala je svrab njihovog istakanja iz vena i
ula. Sa njima je izmicalo i ono to su znali. Bila je nemona da ih
zaustavi.
Lori.
Nestali. Svi su nestali. Odnela ih oluja.
Nije imala izbora, morala je da otvori oi, znajui da e videti
eril, od krvi i mesa, kako sedi na ivici kreveta i smei joj se.
Runi snovi? ree ona. Ne. U stvari nisu.
Pominjala si mu ime.
Znam.
Trebalo je da izae sa mnom, ree eril. Da ga izbaci iz
sistema.
Moda.
eril je blistala; oito je imala novosti. Upoznala si nekoga?
nagaala je Lori.
erilin osmeh pretvori se u cerenje.
Ko bi to pomislio? ree. Mama je moda i bila u pravu.
Toliko je dobro?
Toliko dobro.
Priaj.
Nema tu mnogo prie. Izala sam da potraim neki bar, i
srela jednog monog dasu. Ko bi to pomislio? ponovi. U sred jebene
prerije? 'Oe me ljubav, pa to ti je.
Bilo je uivanje posmatrati njeno uzbuenje; jedva je
obuzdavala oduevljenje dok je ispovedala Lori svoju nonu romansu.
Zvao se Kertis, bankar, rodom iz Vankuvera, razveden i odskora
nastanjen u Edmontonu. Priala je da se savreno slau: astroloki
KLAJV BARKER

54

znaci, omiljena jela i pia, porodino poreklo. I to je najbolje, iako su
priali satima, ni jednom nije pokuao da je nagovori da skine gaice.
Bio je dentlmen: suzdran, inteligentan i okrenut sofisticiranom
ivotu Zapadne Obale, gde je izjavio da bi se vratio ako pronae pravu
saputnicu. Moda je to ba ona.
Videu ga ponovo sutra uvee, ree eril. Moda ak
ostanem ovde par nedelja ako sve bude kako treba.
I hoe, odvrati Lori. Zasluila si da ti krene.
A ti, vraa se sutra u Kalgari? upita eril.
Da, bio je odgovor koji je pripremala. Ali onaj san je bio
bri, i odgovorio je neto sasvim drugo.
Mislim da u prvo da se vratim u Midijan, ree san. Hou
jo jednom da vidim ono mesto.
Samo ne trai da te pratim, ree. Nisam spremna za jo
jednu posetu.
Bez brige, odgovori Lori. Rado u da poem sama.
KABAL

55

X
Na suncu i u senci

Nebo je bilo vedro nad Midijanom, vazduh bistar. Nestalo je
nemira koji je oseala kada je prvi put bila ovde.
Iako je to i dalje bilo mesto gde je Bun umro, nije mogla da ga
mrzi zbog toga. Moda pre suprotno: bili su saveznici, oboje obeleeni
smru jednog oveka.
Ipak, nije bila ovde zbog samog mesta, ve zbog groblja, i nije
bila razoarana izborom. Sunce je blistalo na mauzolejima, otre
senke isticale njihovu kompleksnost. ak je i trava, iznikla izmeu
grobova, danas bila zelenija. Nije bilo vetra, ni sa jedne strane sveta,
ni daka od oluje iz sna, koja je donela mrtve. Izmeu visokih zidova
vladala je neobina tiina, kao da spoljanji svet vie ne postoji. Ovo
je bilo mesto posveeno mrtvima, koji nisu bili upokojeni ivi, ve
jedna gotovo nova vrsta, sa ritualima i obiajima svojstvenim samo
njima. Sa svih strana bila je okruena tim znacima: epitafima na
engleskom, francuskom, poljskom i ruskom; likovima ena pod velom
i razbijenim urnama, svecima ija je iskuenja bilo teko i zamisliti,
kamenim psima usnulim na grobovima gospodara celokupnom
simbolikom vezanom za taj soj. I to je vie istraivala, vie se pitala
isto to i dan ranije: zato je groblje tako ogromno? I zato, a to je bilo
sve vidljivije to je vie ploa prouila, tu lei toliko mnogo nacija?
Pomislila je na svoj san, na vetar koji je doao sa sve etiri strane
sveta. Kao da je bilo neeg proroanskog u tome. Ta pomisao je nije
zabrinjavala. Ako svet tako funkcionie posredstvom predznaka i
proroanstava - onda je to bar neki sistem, a ona je predugo ivela bez
sistema. Ljubav ju je izneverila: moda ovo nee.
Trebalo joj je sat vremena da doe do zadnjeg zida groblja,
gde je naila na red grobova ivotinja - make pokopane pored ptica,
psi pored maaka; u miru jedno kraj drugog kao da su ista vrsta. Bio je
to udan prizor. Iako je znala i za druga groblja kunih ljubimaca,
nikad nije ula da ih polau u isto posveeno zemljite kao njihove
vlasnike. Ali zar ovde neto treba da je udi? Mesto je imalo svoje
zakone, izgraeno daleko od onih koji bi brinuli ili osuivali.
KLAJV BARKER

56

Okrenuvi se od zida, nije videla ni traga od glavne kapije, niti
je mogla da se seti koja od avenija vodi do nje. Nije ni bilo vano.
Oseala se sigurna u samotnosti mesta, a bilo je jo dosta toga to je
htela da vidi: grobnice ija je arhitektura, nadnevi ih nad ostale,
pozivala na divljenje. Izabrala je put koji e obuhvatiti nekoliko
najzanimljivijih, i pola na dokono putovanje nazad. Na suncu je sada
bilo sve toplije, pribliavalo se podne. Iako je ila polako, oznojila se,
i grlo joj se polako suilo. Bie duga vonja do prvog mesta gde moe
da se ugasi e. Ali, suvog grla ili ne, nije se urila. Znala je da nee
ponovo dolaziti ovamo. Htela je da ode dobro opremljena
uspomenama.
Usput je naila na nekoliko ploa koje su bukvalno izvrnule
biljke izrasle ispred njih. Bili su to uglavnom etinari, podsetnici na
veni ivot, drvee zatieno zidovima, dobro hranjeno u bogatoj
zemlji. U nekim sluajevima njihovo korenje, irei se, naelo je same
mauzoleje kraj kojih je posaeno da prui hlad i zatitu. Ove prizore
zelenila i ruevnosti smatrala je naroito sugestivnim. Upravo je
zastala kod jednog takvog kada je neto naruilo dotad savrenu tiinu.
Skriven u liu, neko je dahtao. Ili neto. Ona automatski koraknu
nazad, iz senke drveta na vrelo sunce. Iznenaenje joj natera srce da
divlje bije, i njegov zvuk u uima zaglui um koji je uznemirio.
Morala je da saeka nekoliko trenutaka, i pomno da slua, da bi se
uverila da joj se nije priinilo. Nije bilo greke. Neto se krilo iza
grana drveta, toliko optereenih bremenom lia da su gotovo doticale
zemlju. Taj zvuk, sad kad je bolje oslunula, nije bio ljudski; niti je bio
zdrav. Njegova promuklost i isprekidanost ukazivala je na umiruu
ivotinju.
Stajala je na suncu, minut ili vie, zurei u masu lia i senki,
pokuavajui da nazre ivotinju. Povremeno bi se nagovestio nekakav
pokret: telo koje uzaludno pokuava da se uspravi, oajniki grebui
zemlju. Dimu je bespomonost stvorenja. Ako ne pokua bar neto,
ivotinja e sigurno uginuti, znajui - ova pomisao je i pokrenula - da
je neko uo njenu agoniju i ignorisao je.
Vratila se u senku. Dahtanje na trenutak potpuno prestade.
Moda se stvorenje plailo i - protumaivi njeno pribliavanje kao
agresiju - spremalo se za poslednji in odbrane. Spremna da uzmakne
od kandi i zuba, razmakla je spoljne grane i provirila kroz iblje. Prvi
utisak nije bio zvuk ve miris: gorko-slatki zadah, ne tako neprijatan,
a njegov izvor ivotinja bledih bokova, sada vidljiva u senci, koja ju je
posmatrala rairenih oiju. Mlada ivotinja, nagaala je, ali nije mogla
KABAL

57

da odredi vrstu. Neka vrsta divlje make, valjda, ali koa joj je bila
vie nalik jelenskoj nego majem krznu. ivotinja je uznemireno
posmatrala, vrat joj je jedva izdravao teinu delikatno izvajane glave.
Ba kada joj je uzvratila pogled, ona kao da je odustala od ivota. Oi
joj se sklopie i glava joj klonu na zemlju.
Njeno utoite od grana spreavalo je dalje pribliavanje.
Umesto da pokua da ih raskrili, Lori poe da ih lomi ne bi li dospela
do stvorenja na samrti. Bilje je bilo kao ivo, i opiralo se. Na pola puta
joj se jedna posebno debela grana vrati u lice takvom estinom da joj
izmami uzvik bola. Poloi dlan uz obraz. Popucala joj je koa sa desne
strane usana. Obrisavi krv, napala je granu obnovljenom estinom, i
konano se probila do ivotinje. Ova jedva da je reagovala na njen
dodir, kapci joj trenutno zatreptae kada joj je pomilovala bok, i
ponovo se sklopie. Nije mogla da pronae nikakvu ranu, ali je telo
ispod njene ruke bilo u groznici, drhtalo je.
Kada se pomuila da je podigne, ivotinja poe da urinira,
kvasei joj ruke i bluzu, ali ona nije isputala mrtvi teret u rukama.
Pored greva koji su joj potresali nervni sistem, u miiima ivotinje.
Udovi su joj mlitavo visili, glava takoe. Samo je miris koji je isprva
osetila imao neku snagu, i pojaavao se sa pribliavanjem poslednjih
trenutaka stvorenja.
Do nje dopre neto kao jecaj. Ona se sledi.
Ponovo taj zvuk. Sa leva, malo dalje, i pomalo priguen. Ona
uzmaknu iz senke etinara, nosei umiruu ivotinju sa sobom/Kada
je sunce obasjalo stvorenje, ono odgovori estinom koja je bila
potpuno neoekivana posle prividne slabosti, divlje tresui udovima.
Lori se ponovo vrati u senku, instinkt joj je govorio da je svetlost kriva
za to. Tek tada je pogledala u pravcu iz koga je doao jecaj.
Vrata jednog od mauzoleja, nie u aleji - masivne graevine
od napuklog mermera - bila su odkrinuta, i u bloku tame iza mogla se
nazreti ljudska figura. Nejasna, jer je bila odevena u crno, i naizgled
pod velom.
Nije mogla da shvati prizor. ivotinja na samrti, uasnuta
svetlou, ena u suzama bez sumnje ena u dovratku, u crnini.
ta ih povezuje? Ko je to? pozvala je.
ena u crnom kao da se povue dublje u senke na njen poziv,
zatim se pokaja i ponovo priblii vratima, ali sa toliko bojazni da je
veza izmeu nje i ivotinje postala oigledna.
I ona se boji sunca, pomisli Lori. Zajedno su, ivotinja i
oaloena. ena je plakala za stvorenjem u Lorinim rukama.
KLAJV BARKER

58

Lori pogleda u stazu koja ju je delila od mauzoleja. Moda bi
mogla da stigne do vrata grobnice a da ne izae na sunce, i tako ubrza
agoniju stvorenja. Planirajui pravac, pola je preko do mauzoleja,
koristei senke kao kad bi prelazila reku preko kamenja. Nije gledala u
vrata - panja joj je bila usmerena na to da sauva ivotinju od
svetlosti - ali mogla je da oseti prisustvo one ene, i njeno podsticanje
da nastavi. ena se jednom i oglasila, ali ne recima ve blagim
zvukom, umirujuim zvukom, upuenim umiruoj ivotinji a ne Lori.
Kada su vrata grobnice bila tri ili etiri metra daleko, Lori se
usudi da podigne pogled. ena na vratima vie nije mogla da se strpi.
Pruila je ruke iz svog utoita, gole jer je crnina skliznula sa njih,
izloivi ih suncu. Koa joj je bila bela kao led, kao hartija - ali
samo na trenutak. Kada su se prsti ispruili da oslobode Lori tereta,
pocrnee i nadue se kao da su iznenada povreeni. Oaloena
uzviknu od bola, i gotovo se srui nazad u grob, trgnuvi ruke, ali ne
pre no to joj je koa popucala i potoii praine - ukaste kao polen -
potekli sa prstiju i pali kroz sunevu svetlost na prag.
Sekund kasnije Lori je bila na vratima; zatim kroz njih u
sigurnost tame iza. Prostorija je bila tek predvorje. Odatle su vodila
dvoja vrata: jedna u neku vrstu kapele, druga pod zemlju. ena u
crnom stajala je u ovim drugim, to je dalje mogla od ozleujue
svetlosti. U urbi joj je pao veo. Otkrio je lice finih kostiju, usko
gotovo do izgladnelosti, to je samo pojaavalo snagu njenih oiju u
kojima se odraavala, ak i u ovom najmranijem uglu, svetlost sa
otvorenih vrata, tako da su izgledale kao da gore.
Lori se nije uplaila. Ova ena je bila ta koja je drhtala
privijajui uz sebe ozleene ruke, preleui pogledom sa Lorinog
uzbuenog lica na ivotinju.
Bojim se da je mrtva, ree Lori, pitajui se kakva to bolest
mui enu, ali prepoznajui njenu alost iz svojih tako sveih
uspomena.
Nije, ree ena, sa spokojnim ubeenjem. Ona ne moe da
umre.
Njene rei su bile tvrdnja, ne molba, ali se odsustvo pokreta u
Lorinim rukama suprotstavljalo toj sigurnosti. Ako stvorenje i nije
bilo mrtvo, nije mu bilo povratka.
Hoe li mi je dati? zamoli ena.
Lori je oklevala. Iako su je ve bolele ruke od teine tela, i
elela je da se oslobodi odgovornosti, nije se usuivala da poe dublje
u prostoriju.
KABAL

59

Molim vas, ree ena, pruajui ozleene ruke.
Lori popusti, i ostavi sigurnost vrata i sunanog predvorja.
Napravila je dva ili tri koraka, kada zau zvuk aputanja. Izvor je
mogao da bude samo jedan: stepenice. U kripti je bilo ljudi. Stala je,
dok su se u njoj budili strahovi iz detinjstva. Strah od groblja; strah od
silazeih stepenica; strah od Podsveta.
Nema nikoga, ree ena, sa bolom na licu. Molim te, daj
mi Babet.
Kao da eli da umiri Lori, zakoraila je dalje od stepenica,
mrmljajui ivotinji koju je nazvala Babet. Te rei, ili njena blizina, ili
moda hladovita tama prostorije, izazvae odgovor kod stvorenja:
drhtaj koji mu prostruja niz kimu kao elektrini udar, tako jak da Lori
zamalo da izgubi svoj teret. enino mrmljanje postade glasnije, kao da
opominje umirue bie, njeno nestrpljenje da ga preuzme postade
hitnja. Ali to je bilo neostvarivo. Lori nije bila voljna da prie ulazu u
kriptu, kao i ena da zakorai prema njoj, i u toj ukoenosti ivotinja
pronae novi ivot. Jedna apa joj se spusti na Lorinu dojku kada je
bie stalo da se uvija u njenom naruju.
Opomena postade krik...
Babet!
...ali ako je stvorenje i ulo, nije htelo da poslua. Pokreti mu
se pojaae: uvijanje u transu i senzualnosti. Jednog trenutka se treslo
kao u mukama, sledeeg se kretalo kao zmija koja se oslobaa koe.
Ne gledaj, ne gledaj! ula je enu, ali nije mogla da odvoji
pogled od ove zastraujue igre. Niti je mogla da preda ivotinju
eninoj brizi, jer je apa tako pritiskala da bi svaki pokuaj da se
razdvoje pustio krv.
Ali to Ne gledaj! imalo je razlog. Sada je bio red na Lori da
podigne glas u panici, kada je shvatila da se deava neto protivno
razumu.
Isuse Boe!
ivotinja se preobraavala pred njenim oima. U raskoi
uvijanja i grenja, gubila je svoju bestijalnost; nije preureivala svoju
anatomiju ve je omekavala elom povrinom sve do kostiju - dok
ono to je bilo vrsto nije postalo bezoblina materija. Ovo je bio izvor
gorko-slatkog mirisa koji je osetila ispod drveta: materijal u koji se
.ivotinja pretapala. U trenutku kada je izgubila vrstinu, tvar zamalo
da joj izmakne iz ruku, ali nju je sutina tog bia volja, moda,
moda dua okupljala u procesu ponovnog oblikovanja. Poslednje
to se istopilo bile su kande, i njihovo rastapanje izazva drhtaj
KLAJV BARKER

60

uivanja u Lorinom telu. Ali zbog toga nije zaboravila da je sada
slobodna. Uasnuta, pouri da se oslobodi onoga to je imala u
rukama, gurajui ga u enine ispruene ruke kao neist.
Isuse, ree, uzmiui. Isuse. Isuse.
Ali na eninom licu nije bilo uasa, samo radosti. Niz njene
blede obraze tekle su suze dobrodolice i kapale u topionik na njenim
rukama. Lori odvrati pogled prema suncu. Bilo je zaslepljujue posle
tmine unutra. Na trenutak je bila dezorijentisana, i zamurila je da se
oporavi i od grobnice i od svetlosti.
Jecanje je natera da otvori oi. Ovaj put to nije bila ena, ve
dete, devojica od etiri ili pet godina, koja je leala na mestu gde se
nalazilo blato promene.
Babet, ree ena.
Nemogue, odgovorio je razum. Ovo tanuno bledo dete nije
moglo biti ona ivotinja koju je prenela sa mesta pod drvetom. Bio je
to neki maioniarski trik, ili neka idiotska zabuna u koju je upala.
Nemogue; sve je nemogue.
Voli da se igra napolju, priala je ena, podigavi oi sa
deteta prema Lori. 1 ja joj govorim: nikad, nikad na sunce. Nikad se
ne igraj na suncu. Ali to je dete. Ne razume.
Nemogue, ponovi razum. Ali negde u dubini bia Lori je ve
prestala da porie. ivotinja postoji. Transformacija se odigrala. Sada
je tu ivo dete, plae u majinim rukama. I ono je stvarno. Svaki
trenutak koji je protraila govorei NE onom to je bilo tako jasno, bio
je izgubljen za shvatanje. To to njeno poimanje sveta ne moe da
podnese ovakvu misteriju a da ne razori samo sebe, njen je lini
problem, i morae da ga ostavi za neki drugi dan. Sada joj je na pameti
bilo da se nae to dalje od tog mesta, na suncu, gde su se ovi menjai
oblika bojali da je slede. Ne usuujui se da odvoji pogled od njih dok
ne bude na svetlosti, posegnula je prema zidu da nae oslonac za svoje
nesigurne korake unazad. Ali Babetina majka je htela da je zadri jo
malo.
Dugujem ti neto... poe.
Ne, odgovori Lori. Ne elim... nita... od vas.
Oseala je potrebu da iskae svoju odvratnost, ali prizor
ponovnog sastanka pred njom - dete je prualo ruku da dotakne majin
obraz, jecaji su se smirivali - bio je tako nean. Gnuanje se pretvori u
zauenost, strah u zbunjenost.
Hou da ti pomognem, ree ena. Znam zato si dola.
Sumnjam, ree Lori.
KABAL

61

Ne gubi vreme ovde, odgovori ena. Ovde nita nee
nai. Midijan je dom za Noni soj. Samo za Noni soj.
Glas joj se spustio; bio je jedva ujan apat.
Noni soj? ree Lori, malo glasnije.
Zena je izgledala kao da je neto mui.
... ree. Ovo ne bi trebalo da ti govorim. Ali dugujem ti,
bar ovoliko.
Lori se vie nije povlaila prema vratima. Instinkt joj je
govorio da saeka.
Znate li oveka koji se zove Bun? ree.
ena zausti da odgovori, lice joj je odavalo sukobljena
oseanja. Htela je da odgovori, videlo se, ali strah ju je spreavao da
progovori. Nije ni bilo vano. Njeno oklevanje bilo je dovoljno reito.
Znala je Buna, ili ga je bila znala.
Rejel.
Glas je doao sa vrata koja su vodila pod zemlju. Muki glas.
Odlazi, naredio je. Nema ta da kae. ena pogleda prema
stepenicama.
Gospodine Lajlsberg, ree, s potovanjem. Spasila je
Babet.
Znamo, doe glas iz tame. Videli smo. Ipak, mora da
poe.
Mi, pomisli Lori. Koliko ih jo ima pod zemljom, koliko jo
od Nonog soja?
Oseajui se sigurno zbog blizine vrata, ona se suprotstavi
glasu koji je hteo da uutka njenog informatora.
Spasila sam dete, ree. Mislim da zasluujem neto za
uzvrat.
U tami zavlada tiina; zatim se u njenom srcu zacrvene taka
uarenog pepela i Lori shvati da gospodin Lajlsberg stoji gotovo na
vrhu stepenita, gde bi ga svetlost spolja morala osvetliti, ma koliko
slabo, ali senke oko njega bile su nekako zgusnute, i inile ga
nevidljivim, osim ara njegove cigarete.
Dete nema ivot koji bi se mogao spasiti, obrati se on Lori,
ali ono to ima je vae. Ako elite. Zastade. elite li to? Ako elite,
uzmite je. Ona sad pripada vama.
Uasnu je misao iza ovih rei.
ta mislite da sam ja? ree.
Ne znam, odgovori Lajlsberg. Vi ste zahtevali nagradu.
KLAJV BARKER

62

Ja samo traim odgovor na neka pitanja, pobuni se Lori.
Neu to dete. Nisam divljak.
Ne, ree glas blago. Niste. Zato idite. Ovde nemate ta da
traite.
Povukao je dim iz cigarete i u njenoj slaboj svetlosti Lori
opazi govornikovo lice. Oseala je da se namerno pokazao ba sada,
naputajui zastor senki da bi se pogledali u oi. I on je, kao Rejel,
bio izmraveo, njegova mravost jo naglaenija zbog krupnih kostiju
koje su traile solidniju popunjenost. Sada, sa oima utonulim u
duplje, i miiima lica suvie pljosnatim ispod papirnate koe,
dominirao je luk obrva, nakostreen i nezdravog izgleda.
Ono nije bilo planirano, ree on. Nije trebalo da vidite.
Znam, ree Lori.
Onda sigurno znate da bi pominjanje ovoga imalo neeljene
posledice.
Ne pretite mi.
Ne za vas, ree Lajlsberg. Za nas.
Ona oseti ujed stida zbog svog nerazumevanja. Nije bila od
onih ranjivih, ona je mogla da ide po suncu. Nita neu rei, ree
mu.
Zahvaljujem vam, ree on.
Ponovo je povukao, i tamni dim mu izbrisa lice. Ono to je
dole... ree iza zastora, ... ostaje dole. Rejel na ovo tiho uzdahnu,
gledajui dete i blago ga ljuljajui.
Odlazi, ree joj Lajlsberg, i senke koje su ga skrivale
pomerie se niz stepenice.
Moram da idem, ree Rejel, i okrenu se da pode za njim.
Zaboravi da si bila ovde. Ne moe nita da uini. ula si
Gospodina Lajlsberga. Ono to je dole...
...ostaje dole. Da, ula sam.
Midijan je za Soj. Ovde nikom nisi potrebna...
Samo mi reci, zatrai Lori. Je li Bun ovde?
Rejel je ve bila na vrhu stepenica, i sada poe dole.
Jeste, zar ne? ree Lori, naputajui bezbednost otvorenih
vrata, polazei kroz prostoriju prema Rejel. Znai da ste vi ukrali
telo.
U tome je bilo nekog uasnog, morbidnog smisla. Ovi
obitavaoci grobova, ovaj Noni soj, onemoguio je Bunov konani
poinak.
Jeste! Vi ste ga ukrali!
KABAL

63

Rejel zastade i pogleda unazad ka Lori, lice joj je bilo jedva
vidljivo u tami stepenita.
Nita mi nismo ukrali, ree. U odgovoru nije bilo gorine.
Gde je onda? zahtevala je Lori.
Rejel joj okrenu lea i senke je potpuno zaklonie.
Reci mit Molim te Boe! Lori zavapi za njom. Iznenada
zaplaka, u kovitlacu gneva i straha i frustracije. Reci mi, molim te!
Oajanje je ponese niz stepenice za Rejel. Njeni zahtevi
postadoe molbe.
ekaj... priaj sa mnom.
Napravila je tri koraka, zatim jo jedan. Na petom koraku se
zaustavi, tanije njeno telo stade, miii nogu joj se protiv volje
ukoie, odbijajui daje ponesu i korak dalje u tamu kripte. Koa joj se
iznenada najei; puls joj je grmeo u uima. Nikakva snaga volje nije
mogla da savlada taj animalni poriv, koji joj je zabranjivao da silazi
dalje; mogla je samo da stoji, prirasla za mesto, i da zuri u dubine. ak
su joj se i suze naglo osuile, i usta su joj bila suva, tako da nije mogla
ni da govori. To ne znai da je jo elela da zove kroz tamu; bojala se
da e sile odozdo odgovoriti na njeno dozivanje. Iako ih nije videla,
oseaj joj je govorio da su mnogo strasnije od Rejel i njenog
deteta-zveri. Menjanje oblika je bilo gotovo normalna stvar u odnosu
na vetine koje su znali oni drugi. Oseala je njihovu izopaenost kao
sastojak vazduha. Udisala je i izdisala. Pekla joj je plua i pourivala
srce.
Ako su uzeli Bunovo telo kao igraku sada vie ne moe do
njega. Morae da se tei nadom da mu je dua na nekom svetlijem
mestu.
Poraena, zakorai nazad. Senke kao da nisu htele da je puste.
Oseala je kako joj se upliu u bluzu i kae joj se o trepavice, u hiljadu
siunih niti koje su joj usporavale povlaenje.
Neu nikome rei, promrmljala je. Molim vas, pustite me
da idem.
Ali senke su i dalje drale, njihova snaga bila je obeanje
odmazde ako im bude prkosila.
Obeavam, ree ona. ta jo mogu?
I one iznenada popustie. Nije shvatala koliko je snaan
njihov zahvat dok ga nije nestalo. Ona se zatetura unazad uz stepenice
prema svetlosti predvorja. Okrenu lea kripti i pojuri prema vratima i
suncu, napolje.
KLAJV BARKER

64

Bilo je suvie svetlosti. Pokrila je oi i pridrala se rukama za
kameni dovratak da bi se odrala na nogama, dok se ne navikne na
silinu sunca. Ostala je tako nekoliko minuta, oslonjena na zid
mauzoleja, naizmenino se tresla i bila ukoena. Pokuala je da hoda
tek kada je bila u stanju da pogleda kroz polusklopljene trepavice, i
njen put do glavne kapije bio je haos orsokaka i pogrenih skretanja.
Ali kada je konano stigla do kapije, ve se donekle navikla
na brutalnost svetlosti i neba. Njeno telo jo nije potpuno odgovaralo
na komande razuma. Noge odbie da je ponesu vie od nekoliko
koraka uz brdo prema Midijanu, pretei da e je potpuno izdati. Njen
sistem, preplavljen adrenalinom, ruio se. Ali bar je bila iva. U
jednom trenutku, na stepenicama, bila je na samoj ivici. Senke koje su
je drale mogle su da je uzmu, nije sumnjala u to. Da je uzmu u ime
Podsveta, i ugase je kao svecu. Zato su je pustile? Moda zato to je
spasila dete, moda su poverovale njenoj zakletvi da e utati. Nita
od toga nije nalikovalo na motive monstruma, a ona je morala da
veruje da ono to ivi ispod Midijanovog groblja zasluuje to ime. Ko
bi drugi, ako ne monstrum, savio gnezdo meu mrtvima? Nazvali su
se Noni soj, ali ni rei, ni postupci, ni dobra volja nisu mogli da
sakriju njihovu istinsku prirodu.
Pobegla je demonima - stvorenjima trulei i opaine - i moda
bi ak izmolila zahvalnicu za svoje osloboenje da nebo nije bilo tako
iroko i blistavo, i oigledno lieno boanstva koje bi je ulo.
KABAL

65

TREI DEO


MRANA VREMENA
















... napolje u grad, i to sa dve koe. Koa i meso. Tri ako rauna i ono
prethodno. I sve e to biti dirano veeras, gospodine moj. Sve eljno
da bude glaeno maeno i voljeno veeras, bato moj.
Carls Kajd Visei o niti
KLAJV BARKER

66

XI
Lovite

Dok je vozila nazad u Goli Vrat, pojaavi radio do daske da
sebi potvrdi da jo postoji i da ujedno sprei da ta svest ne odluta,
svakom preenom miljom bila je sigurnija da njeno obeanje nije
podrazumevalo i injenicu da nee biti u stanju da sakrije iskustvo od
eril. Kako da to ne bude oigledno, na njenom licu, u glasu? Ali ta
strahovanja se pokazae bespredmetnim. Ili je bila vetija u skrivanju
nego to je mislila, ili je eril bila manje pronicljiva. Kako bilo, eril
je pitala samo najoptije stvari o Lorinoj drugoj poseti Midijanu, pre
nego to je poela da pria o Kertisu.
Hou da te upoznam sa njim, ree eril, tek da se uverim
da ne sanjam.
Putujem kui, eril, ree Lori.
Sigurno nee veeras. Kasno je.
Bila je u pravu, dan je suvie odmakao da bi planirala
povratak kui. A nije uspela da smisli dobar izgovor da odbije erilin
zahtev bez uvrede.
Nee se oseati suvinom, obeavam, ree eril. On je
traio da te upozna. Ispriala sam mu sve o tebi. Dobro... ne ba sve.
Ali dovoljno, zna, o tome kako smo se srele. Napravila je tuno lice.
Kai da hoe.
Ou.
Fenomenalno! Odma' u da ga zovem.
Dok je eril telefonirala, Lori se tuirala. Za dva minuta
stigoe novosti o veernjem izlasku.
ekae nas u restoranu koji zna od ranije, oko osam,
galamila je eril. ak e da dovede prijatelja za tebe...
A, to nikako, eril...
Mislim da se alio, stie odgovor. eril se pojavi na vratima
kupatila. Ima malo udan smisao za humor, ree ona. Zna, kad
nisi sigurna da li se ali ili ne. On ti je takav.
Sjajno, pomisli Lori, propali komiar. Ali je u povratku
erilinoj detinjastoj zanesenosti bilo neeg umirujueg. Njeno
KABAL

67

beskrajno avrljanje o Kertisu - koje je Lori pruilo tek ovlanu skicu
tog oveka: samu povrinu, bez unoenja bilo je savreno sredstvo
za skretanje misli sa Midijana i tamonjih otkria. Rano vee je tako
bilo ispunjeno dobrim raspoloenjem i ceremonijalom pripreme za
izlazak, da se Lori povremeno pitala da li je ono to se dogodilo u
nekropoli bila halucinacija. Ali ostao joj je beleg koji je potvrivao
seanje: posekotina kraj usta, od one odapete grane. Moda je to bio
nedovoljan dokaz, ali taj otar bol ju je uvao od sumnje u sopstveni
razum. Bila je u Midijanu. Nosila je u naruju bie koje menja oblik, i
stajala na stepenitu kripte zurei u tminu, tako duboku da bi poljuljala
veru sveca.
Iako je zlokobni svet ispod groblja bio za Lori dalek od eril i
njenih vetropirastih romansi kao no od dana, nije zbog toga bio
manje stvaran. Jednom e morati da se suoi sa njim; da mu pronae
mesto, iako je protivan razumu i logici. Za sada e to sauvati u
mislima, sa onom posekotinom kao uvarem, i uivati u
zadovoljstvima veeri pred njom.

Opet ala, ree eril, dok su stajale ispred Zalaska na uu
Hadsona. Zar ti nisam rekla da ima otkaen smisao za humor?
Restoran koji im je pomenuo bio je potpuno opustoen
vatrom, pre nekoliko nedelja, sudei po stanju drvenih greda.
Jesi li sigurna da ima pravu adresu? upita Lori.
eril se nasmeja.
Kaem ti da je ovo jedna od njegovih ala, ree. Dobro,
nasmejale smo se, ree Lori. Kad emo da jedemo?
Verovatno nas odnekud posmatra, ree eril, pomalo
usiljeno vesela.
Lori pogleda okolo, traei neki znak prisustva njihovog
voajera. Iako se na ulicama Golog Vrata nisu imale ega bojati, ak i
subotom uvee, okolina nije izgledala nimalo gostoljubivo. Sve radnje
su bile zatvorene - neke za stalno - i plonici su bili pusti u oba pravca.
To nije bilo mesto gde bi trebalo da se zadravaju.
Ne vidim ga, ree.
Ni ja.
I ta emo sad? ree Lori, svojski se trudei da joj se u glasu
ne oseti bes. Ako Lepi Kertis ovako zamilja dobar provod, erilin
KLAJV BARKER

68

ukus je u ozbiljnoj sumnji; ali ko je ona da sudi, ona koja je volela
bezumnika i na kraju ga izgubila?
Mora da je tu negde, nadala se eril. Kertis? pozvala je,
gurnuvi nagorela vrata.
Zato ga ne bismo saekale ovde napolju, eril?
Sigurno je unutra.
Mesto je moda opasno.
Njena molba nije uvaena.
eril.
ula sam te. Sve je u redu. Ve se stopila sa tamom
unutranjosti. Miris spaljenog drveta i tkanine zapee Lorine nozdrve.
Kertis? ula je kako eril zove.
Kraj Lori proe automobil; motor mu je bio suvie glasan.
Mladi, prerano elav, nagnu se kroz prozor. Treba vam pomo?
Ne hvala, povika Lori u odgovor, nesigurna da li je pitanje
bilo provincijska ljubaznost ili poziv. Verovatno ovo drugo, odluila
je, kada su kola ubrzala i nestala. Ljudi su svuda isti. Njeno
raspoloenje, koje je raslo u skokovima u erilinom drutvu, sada je
brzo splanjavalo. Nije joj se dopadalo da bude na ovoj pustoj ulici,
dok je zamiralo i ono malo preostale dnevne svetlosti. No, koja je
oduvek bila vreme za obeanja, potpuno je pripadala Soju, koji je
nosio njeno ime. Zato ne? Sve tame su na kraju jedna tama. Tama
due ili neba; jedna tama. Verovatno su i sada, u Midijanu, otvarali
iznutra vrata grobnica, znajui da svetlost zvezda ne moe da ih
sagori. Zadrhtala je na tu pomisao.
Neto nie, u jednoj od ulica, zau se kako zavija motor
automobila, zatim zaurla, i zakripae gume. Jesu li se Samariani
vraali da jo jednom pogledaju?
eril, pozvala je. Gde si?
ala, ako je i bila ala a ne erilina greka, odavno je izgubila
i ono malo duhovitosti. Htela je da se vrati u kola i odveze, pravo u
hotel ako treba.
eril? Jesi li tu?
Iz unutranjosti zgrade doe do nje smeh; erilin grleni smeh.
Posumnjavi odjednom u erilino sauesnitvo u elom
zameateljstvu, Lori zakorai unutra u potrazi za prevarantima.
Ponovo se zau smeh, zatim se prekide i eril ree:
Kertis, tonom podrugljivog zgraavanja koje se pretvori u
novi prigueni smeh. Znai da veliki valer jeste ovde. Lori je
poluozbiljno razmiljala da se vrati na ulicu, da se odveze i ostavi ih
KABAL

69

njihovim idiotskim igrarijama. Ali pomisao na samotno vee u
hotelskoj sobi, uz zvuke tueg orgijanja, provue je dalje izmeu
gomila spaljenog nametaja. Da nije bilo svetlih podnih ploica koje
su odbijale svetlost sa ulice prema krovnim gredama, moda se ne bi
usudila da produi. Ali je neto dalje nazirala lukove kroz koje je
dolutao erilin smeh. Poe prema njima. Senke u lukovima motrile su
svaki njen oprezni korak. Oseala je njihove poglede.
Hajde, drutvo, ree ona. Dosta zezanja. Gladna sam.
Nije bilo odgovora. Iza nje, na ulici, galamili si Samariani.
Povlaenje nije bilo preporuljivo. Nastavila je, prola ispod lukova.
Prva pomisao bila joj je: samo je delimino lagao, ovo je bio
restoran. Istraivanje je dovede u kuhinju, gde je verovatno izbio
poar. Kuhinja je bila u belim ploicama, garavim od dima, ali jo
dovoljno svetlim da mestu daju neku udnu luminescenciju. Stajala je
na vratima i osmatrala prostoriju. Najvei tednjak nalazio se u centru,
nad njim su jo visili redovi sjajnih posuda, zaklanjajui joj vidik.
aljivdije su se verovatno krili sa drugi strane; bio je to jedini zaklon
u prostoriji.
Osetila je, i pored uzrujanosti, odjek igara murke, iz nekog
davnog vremena. Prvih igara, zato to su bile najjednostavnije. Kako
je volela kad bi je otac zastraivao, gonio i hvatao. Kad bi on sad bio
tu, uhvatila se u pomisli, i vrebao da je zagrli. Ali je rak uhvatio njega,
odavno, i to za grlo.
eril? pozvala je. Predajem se. Gde si?
Jo dok je to izgovarala, put je doveo u vidokrug jednog od
igraa, i igra se zavri.
eril se uopte nije krila, ako smrt nije skrivanje. Sedela je
naslonjena na tednjak, zabaene glave, iseenog lica, s tamom oko
nje suvie vlanom da bi bila senka.
Gospode Boe.
Iza nje; zvuk. Neko je dolazio da je nade. Kasno da se krije.
Uhvaena je. I to nee biti nene ruke, nee biti otac, koji se igra
udovita. Ve udovite lino.
Okrenula se da mu vidi lice pre nego to je dohvati, ali je
umesto lica videla krpenu lutku koja joj je prilazila: rajsferlus umesto
lica, dugmad umesto oiju, monstrumovo lice prekriveno proivenim
belim platnom, tako zategnutim da je pljuvaka napravila tamnu mrlju
na mestu gde su bila usta. Bio je bez lica, ali ne i bez zuba. Drao ih je
visoko iznad glave, noeve koji su blistali, seiva finih kao vlati trave,
KLAJV BARKER

70

itavih, na putu da joj iskopaju oi. Trgla se van njihovog domaaja,
ali on odmah pode za njom, usta iza zatvaraa izgovorie njeno ime.
Bolje da to odmah obavimo, Lori.
Otrice ponovo posegnue za njom, ali ona je bila bra. Maska
kao da se nije urila; zaokruivala je sigurnim korakom, besramno
samopouzdana.
eril je imala dobru zamisao, ree on. Samo je stala i
saekala da se dogodi.
Jebi se.
Moda kasnije.
Preao je jednim od seiva du obeenih posuda, izazivajui
kripu i varnice.
Kasnije, kad se malo ohladi. Nasmejao se kroz zjapei
otvara. I da ti priznam, jedva ekam.
Pustila ga je da govori, pokuavajui da sagleda svoje anse
da se izvue. Vesti nisu bile povoljne. Pomoni izlaz bio je blokiran
nagorelim gredama; jedini izlaz bio je luk kroz koji je ula, a Maska je
stajala izmeu nje i spasa, otrei zube jedan o drugi.
Ponovo je poao prema njoj. Vie nije bilo prie; vreme za
razgovor je isteklo. Dok joj se pribliavao, ona pomisli na Midijan.
Nije valjda preivela one uase da je iskasapi neki psihotini
samotnjak?
Jeb 'o mater svoju!
Kada noevi kliznue prema njoj, ona dograbi sa stalka jedan
lonac sa drkom i zavitla ga prema njegovom licu. Zapanji je
sopstvena snaga. Pogodak je bio direktan. Maska se zanese, ispustivi
jednu otricu. Pa ipak iza platna nije bilo zvuka. Samo je premestio
preostalo seivo iz leve u desnu ruku, tresui glavom kao da hoe da je
razbistri, i ponovo poao na nju, munjevito.
Jedva je imala vremena da parira podignutim loncem. Seivo
skliznu niz posudu i zakai joj ruku. Isprva nije bilo bola, ak ni krvi.
Zatim oboje naidoe, obilno, i lonac joj ispade iz ruku. Od Maske sad
dode zvuk, gugutav zvuk, i on nagnu glavu u stranu tako da je bilo
oito da zuri u krv koja je potekla iz rane iji je bio tvorac.
Ona pogleda prema vratima, proraunavajui vreme za koje
bi mogla da stigne tamo uzevi u obzir brzinu progonitelja. Ali pre
nego to je uspela i da pokua, Maska poe u konani napad. No nije
bio podignut. Niti njegov glas, kada je progovorio.
Lori, rekao je. Moramo da razgovaramo, ti i ja.
Samo dalje od mene.
KABAL

71

Na njeno zaprepaenje, on poslua. Iskoristila je te kratke
sekunde da uzme njegov no sa poda. Nije bila ba veta sa
neozleenom rukom, ali on je bio krupna meta. Mogla bi da ga rani;
ako je mogue kroz srce.
Time sam ubio eril, ree on. Da sam na tvom mestu,
spustio bih ga lepo na pod.
elik joj je bio lepljiv u ruci.
Da, to je razrezalo malu eril, od uva do uva, nastavio je.
A sada su tvoji otisci na njemu. Trebalo bi da nosi rukavice, kao ja.
Uasnu je pomisao na sve to je ta otrica uinila, ali nije
imala nameru da je odbaci, i ostane nenaoruana.
Naravno, uvek moe da okrivi Buna, govorila je Maska.
Da kae policiji da je on to uinio.
Otkud ti zna za Buna? ree ona. Zar se eril nije zaklela da
nita nije priala svom bogovskom dasi?
Ti zna gde je? upita Maska.
Mrtav je, odvratila je.
Krpeno lice je odmahivalo, odbacujui izjavu.
Ne, bojim se da nije. Ustao je i otiao. Bog zna kako, ali je
ustao i otiao. Moe li da zamisli? Bio je pun olova. Da si videla
koliko je bilo krvi...
Sve vreme nas je posmalrao, pomisli ona. Pratio nas je do
Midijana, onog prvog dana. Ali zato? To nikako nije mogla da
shvati, zalo?
...sva ta krv, i ti meci, a on nije hteo da umre.
Neko je ukrao telo, ree ona.
Ne, doe odgovor, nije bilo tako.
Koji si ti sad avo?
Dobro pitanje. Nema razloga da ne dobije odgovor.
Ruka mu poe do lica i on smaknu masku. Ispod nje je bio
Deker, znojav i nasmejan.
to nisam poneo kameru, ree. Da vidi kakvo si lice
napravila.
Nije mogla da se sabere, iako joj je bilo mrsko da ga zabavlja.
Od iznenaenja je zevala kao riba. Deker je bio Kertis, erilin
Gospodin Onaj Pravi.
Zato? upitala je.
Zato ta?
Zato si ubio eril?
KLAJV BARKER

72

Iz istog razloga kao i sve ostale, ree on veselo, kao da ga
pitanje uopte nije dotaklo. Zatim, smrtno ozbiljan: Iz zabave,
naravno. Iz zadovoljstva. O, priali smo nairoko i nadugako o tome
zalo, Bun i ja. Kopali duboko, razume, pokuavali da shvatimo. Ali
kada se svede na sutinu, to je zato to volim to da radim.
Bun je bio nevin.
Bun jeste nevin, ma gde da je. to predstavlja problem, jer
sad zna kako stoje stvari, i moda bi jednog dana mogao da nae
nekog ko e mu poverovati.
A ti hoe da ga zaustavi?
Ti ne bi? Posle svih mojih muka da umre kao krivac. ak
sam mu lino prosvirao jedan metak ali on je ipak ustao i otiao.
Rekli su mi da je mrtav. Bili su sigurni.
Mrtvanica je otkljuana iznutra. To ti nisu rekli? Na kvaki
su bili njegovi otisci, njegovi tragovi na podu; ni to ti nisu ispriali?
Naravno da nisu. E pa da ti ja kaem. Ja znam. Bun je iv. A tvoja smrt
e ga isterati iz jazbine, mogu da opkiadim. Morae da se pokae.
Polako je, uz te rei, podizao no.
Bar da te oali.
Iznenada je bio kraj nje. Ona postavi seivo koje je ubilo eril
izmeu sebe i njega. To ga uspori, ali ne i zaustavi.
'Jesi li sigurna da bi mogla? ree on. Ne verujem. Govorim
ti iz iskustva. Ljudi se snebivaju ak i kad im je ivot u pitanju. A taj
no je, naravno, ve istupljen na eril. Morae dobro da ga zarije da
bih uopte primetio.
Govorio joj je gotovo aljivo, sve vreme se pribliavajui.
Voleo bih da pokua, ree. Stvarno bih voleo. Da
pokua.
Krajikom oka je videla da joj se na nekoliko santimetara od
lakta nalazi nekoliko hrpa naslaganih tanjira. Moda bi joj to dalo
vremena da stigne do vrata, pitala se. U direktnoj borbi sa ovim
manijakom sigurno bi izgubila. Ali moda moe da ga nadmudri.
Hajde. Probaj. Ubij me ako moe. Zbog Buna. Zbog
sirotog, aknutog Buna.
Kada se rei pretvorie u smeh, ona prui ranjenu ruku prema
tanjirima, obuhvati ih i povue na pod ispred Dekera. Sledila je druga
hrpa, pa trea. Svuda okolo se razletee komadii porcelana. On
zakorai unazad, rukama zaklanjajui lice, i ona iskoristi svoju jedinu
ansu i pojuri prema lukovima. Prola ih je i nala se u restoranu pre
nego to su se zauli zvui potere. A tada je ve imala dovoljnu
KABAL

73

prednost da stigne do ulaza i baci se napolje, na ulicu. Dospevi na
plonik, okrenu se vratima, oekujui ga da se pojavi. Ali on nije imao
nameru da je prati na svetlost.
Bistra si, kuko, ulo se iz tame. Imau te ja. Vratiu se po
tebe kada zavrim sa Bunom, a ti moe da broji koliko e puta da
udahne vazduh do tada.
Oiju prikovanih u vrata, povukla se niz plonik prema
kolima. Tek tada je shvatila da joj je ubilako oruje jo u ruci, stezala
ga je tako snano da joj se zalepilo za dlan. Nije imala izbora, morala
je da ga ponese sa sobom, i da ga preda, uz svedoenje, policiji.
Posegnula je rukom iza sebe, otvorila vrata automobila i ula,
skrenuvi pogled sa spaljene zgrade tek kada se zakljuala. Tada je
odbacila no na pod ispred drugog sedita, pokrenula motor, i odvezla
se.

Mogla je da bira: policija ili Midijan. No u sasluanjima ili
povratak u nekropolu. Ako izabere ovo prvo, nee moi da upozori
Buna na Dekera. Ali ta ako je Deker lagao, ako Bun nije preiveo
pucnjavu? Pored toga to e izgledati kao da je pobegla sa mesta
zloina, ponovo e se nai izloena Nonom soju, i to bez razloga.
Dan ranije odluila bi da se obrati zakonu. Verovala bi da bi
zakonski postupak pomogao da se razjasne sve misterije, da bi se
njenoj prii verovalo, i da bi Deker bio predat pravdi. Ali jue je jo
verovala da zveri jesu zveri, a deca da su deca; verovala je da samo
mrtvi borave pod zemljom, i da su tamo na miru. Verovala je da lekari
lece, i da e, kada se podigne luaka maska, moi da kae: Pa
naravno, to je lice luaka.
I sve je bilo pogreno; tako pogreno. Jueranje predrasude
prohujale su s vihorom. Sada je sve bilo mogue.
Bilo je mogue da je Bun jo iv.
Uputila se prema Midijanu.
KLAJV BARKER

74

XII
Iznad i ispod

Putem su joj se u susret valjala privienja, izazvana
postefektima oka i gubitkom krvi iz loe previjene ruke. Poela su
kao sneg noen vetrom na prednje staklo, zaslepljujue pahulje
ignorisale su staklo i proletale oko nje, zavijajui. Pospanost ju je sve
vie savladavala, inilo joj se da prema njoj lete lica, i ive zapete
nalik na fetuse, koje su aputale, prevrui se. Ovaj spektakl je nije
uznemiravao; naprotiv. Kao da je potvrivao scenario nastao u
njenom halucinirajuem umu: da ona, kao Bun, ivi zaarani ivot. Da
nita ne moe da joj se dogodi, ne ove noi. Iako joj je ranjena ruka
toliko utrnula da nije mogla da dri volan, ostavivi je da jednom
rukom upravlja kolima na neosvetljenom putu, u punoj brzini, sudbina
nije dopustila da preivi Dekerov napad samo da bi se ubila u vonji.
U vazduhu se oseala blizina ponovnog susreta. Zbog toga su
joj dolazile vizije, jurei u susret farovima, izmiui iznad kola da se
rascvetaju nad njenom glavom u kiu bele svetlosti. Pozdravljale su je.
U ime Midijana.

U jednom trenutku uinilo joj se da u retrovizoru vidi neka
kola, ugaenih farova. Ali kada je ponovo pogledala, nije ih bilo.
Verovatno nisu ni postojala. Ispred nje je bilo naselje, zgrada
zaslepljenih farovima njenog automobila. Povezla je glavnom ulicom,
do grobljanske kapije.
Dvostruka intoksikacija, zbog gubitka krvi i iscrpljenosti,
potpuno joj je otupela strah od tog mesta. Ako je uspela da preivi
opakost ivih, sigurno e moi da preivi mrtve, i njihove sustanare. A
tu je i Bun, i konano e moi da ga zagrli.
Nekako se iskobeljala iz kola, i gotovo pala na lice.
Ustaj... naredi sebi.
Svetla su i dalje naletala prema njoj, iako se vie nije kretala,
ali su nestali svi ostali detalji. Ostao je samo'sjaj, ija je estina pretila
KABAL

75

da preplavi ceo svet. Svesna da joj je neizbean potpuni kolaps, prila
je do kapije, zovui Bunovo ime. Odgovor je odmah stigao.
On je ovde? ree neko. Bun je ovde!
Ona okrenu olovno teku glavu, visei na ogradi, i kroz plimu
svetlosti ugleda Dekera, na nekoliko koraka od nje. Iza njega, njegova
neosvetljena kola. ak i ovako oamuena, shvatila je da je bila
iskoriena. Deker joj je dozvolio da pobegne, znajui da e ona za
njega potraiti njegovog neprijatelja.
Glupao! ree sebi.
Ovaj, moglo bi se rei. Ali ta ti je preostalo? Bez sumnje si
mislila da bi mogla da ga spase.
Nije vie imala snage, ni mudrosti da mu se suprotstavi.
Ostavivi oslonac kapije, zateturala se u groblje.
Bune! vikala je. Bune!
Deker nije pourio za njom, nije bilo potrebe. Ona je bila kao
ranjena ivotinja u potrazi za drugom ranjenom ivotinjom. Pogledala
je iza sebe i videla ga kako proverava pitolj u svetlosti ulinih lampi.
Zatim je raskrilio kapiju i poao u poteru.
Zbog vodoskoka svetlosti u glavi jedva je nazirala staze
ispred sebe. Ila je kao lepa, jecajui kada bi se spotakla. Vie nije
bila sigurna da li je Deker ispred ili iza nje. Svakog asa bi mogao da
je odstreli. Jedan metak, i njen zaarani ivot bi se okonao.

Pod zemljom, Soj je uo njen dolazak, izotrenih ula za
paniku i oaj. Poznavali su i korak lovca; tako esto su ga sluali iza
sebe. Sada su ekali, alei enu u njenim poslednjim trenucima ali
suvie vezani za svoje utoite da bi ga izloili opasnosti.
Vie nije bilo mnogo mesta gde bi udovini nali mir. Nee
ugroziti svoj azil zbog jednog ljudskog ivota.
Pa ipak su ih boleli njeni pozivi i preklinjanja. A za jednog
meu njima ti zvui bili su nepodnoljivi.
Pustite me da odem do nje.
Ne moe. Zna da ne moe.
Mogu da ga ubijem. Niko nee znali da je bio ovde.
Nee biti poslednji. Bie i drugih koji ekaju iza zidova. Seli
se kako su doli po tebe.
Ne mogu da je pustim da umre.
Bune. Boe, pomozi mi...
KLAJV BARKER

76

Bilo je to gore od svega to je propatio, sluati kako ga zove,
znajui da mu zakoni Midijana zabranjuju da odgovori. Sluajte je
zaboga! ree. Sluajte!
Kada smo te primili, poloio si zakletve, podseti ga
Lajlsberg.
Znam. I razumem.
Pitam se. Nismo ih traili tek lako, Bune. Prekri ih i nisi
nigde. Nisi sa nama. Niti sa njima.
Traile od mene da sluam kako umire?
Zaepi ui. Bie brzo gotovo.

Vie nije imala daha da izgovori njegovo ime. Nije vano. On
nije tu. A ako i jeste, mrtav je, pod zemljom, i raspada se. Nema
pomoi. Ni njemu ni njoj.
Bila je sama, a ovek sa pitoljem joj se pribliavao.
Deker izvadi masku iz depa, masku sa dugmetima iza koje se
oseao tako sigurno. O, bilo je trenutaka u onim zamornim danima sa
Bunom, kada ga je uio datumima i mestima gde su se dogodila
ubistva koja e se pripisati njemu, kada je Dekerov ponos zamalo
prevladao a on estoko udeo da ponovo prisvoji svoje zloine. Ali
rtveni jarac mu je bio potrebniji od kratkog zadovoljstva priznanja,
da skine sumnju sa sebe. Bunovo priznanje zloina ne bi sve okonalo,
razume se. Vremenom bi Maska ponovo progovorila, zahtevajui od
svog vlasnika da pije krv, i ubistva bi se nastavila. Ali ne pre no to bi
Deker uzeo novo ime, i izabrao drugi grad da otvori ordinaciju. Bun je
pokvario ove dobro smiljene planove, ali nee imati priliku da ispria
ono to zna. Stari Dugmenko e se postarati za to.
Deker navue masku. Mirisala je na njegov uzbuenje. im je
udahnuo digao mu se. Ali ne zbog seksa, ve zbog smrti; zbog
ubijanja. Njuio je vazduh umesto njega, kroz tof pantalona i donji
ve. Maska nije marila da li je rtva ensko, dizao joj se na sve. U
svoje vreme posebno se palio na starce, koji su se upiavali padajui
pred njim; na devojke, ponekad; ponekad na ene; ak i na decu. Stari
Dugmenko je istim proivenim oima posmatrao ceo svet.
Ova ovde, ova ena tamo u mraku, za Masku nije znaila nita
vie od ostalih. Kada jednom ponu da se unereuju i da krvare, svi su
isti. Pratio ju je odmerenim korakom; bio je to zatitni znak Starog
Dugmenka, hod delata. A ona je beala pred njim, njeni vapaji guili
KABAL

77

su se u slini i jecajima. Iako vie nije imala daha da priziva svog
heroja, sigurno je u sebi jo molila da doe po nju. Sirota kukica. Zar
ne zna da se oni nikad ne pojavljuju? Sluao je kako ih prizivaju, Svete
Oeve i Majke, junake, zatitnike; niko od njih nikad se nije pojavio.
Ali njena agonija uskoro e se okonati. Hitac u potiljak da je
obori, a onda e uzeti veliki no, onaj teki, za njeno lice, kao to je
uinio i sa ostalima. Cik-cak, cik-cak, kao konci u njegovim oima,
dok ne bude preostalo nita osim mesa.
Aha! Ona pada. Vie nema snage da bei.
Stari Dugmenko otvori elina usta i obrati se paloj devojci.
Budi mirna, ree.
Bie bre gotovo.

Ona pokua poslednji put da ustane, ali noge su joj bile
potpuno oduzete, i bela plima je ve gotovo sve progutala. Okrenula je
oamuenu glavu u pravcu Dekerovog glasa, i videla, kroz bele talase,
da je ponovo stavio masku. Bilo je to lice smrti.
Podigao je pitolj...
Osetila je podrhtavanje u zemlji pod sobom. Je li to moda bio
zvuk pucnja? Vie nije videla pitolj, ni Dekera. Odneo ga je poslednji
talas. Ali njeno telo je osealo ljuljanje zemlje, i, kroz pitanje u glavi,
ona zau kako neko zove ime oveka koga je traila ovde, sa nadom
da e ga nai. Bune!
Nije ula odgovor moda ga nije ni bilo ali ponovo se
zau poziv, kao da ga priziva pod zemlju.
Pre nego to je uspela da sakupi ostatke snage da ponovi
poziv, njena zdrava ruka popusti pod njom i ona se nae licem prema
zemlji.
Stari Dugmenko je koraao prema svom plenu, razoaran to
ena nee biti pri svesti da uje njegov poslednji blagoslov.
Nameravao je da joj uputi nekoliko rei, prigodom njenih poslednjih
trenutaka, rei koje nije planirao, ali su mu navirale kao poezija kroz
zakopana usta. Ponekad bi se nasmejali njegovoj propovedi, i tada bi
postajao okrutan. Ali ako bi zaplakali, a esto jesu, uzimao bi im to za
dobro, i postarao bi se da poslednji as, upravo poslednji, bude brz i
bezbolan.
Prevrnuo je nogom na lea, da vidi hoe li je probuditi. I
zaista, njene oi neznatno zatreptae.
KLAJV BARKER

78

Vrlo dobro, ree on, uperivi pitolj u njeno lice.
Dok je ekao da mu mudrost potee sa usana, zau zavijanje.
To mu na trenutak skrenu pogled sa ene. Odnekud se podie
bezvuni vetar, i zatrese drvee. Zemlja mu se zaljulja pod nogama.
Maska se ne pokoleba. Lutanje po groblju nije mu podizalo
kosu na glavi. Bio je Nova Smrt, lice sutranjice na dan dananji: zato
bi se bojao praine?
Nasmejao se melodramatinosti svega toga. Zabacio je glavu
i nasmejao se.
Kraj njegovih nogu, ena zastenja. Vreme je da je uutka.
Nanianio je u njena otvorena usta.
Kada je prepoznao re koju je oblikovala, tama se razdvoji, i
ta re izae na videlo.
Bune, rekla je.
Bio je on.
Pojavio se iz senke uskomeanog drvea, obuen ba onako
kakvog ga se Maska seala, u prljavu majicu i farmerke. Ali u
njegovim oima gorelo je neto to Maska nije pamtila, i hodao je i
pored svih metaka koji su ga pogodili kao ovek koga u ivotu nita
nije zabolelo.
Zaista udno. Ali to nije bilo sve. Jo dok je izlazio na videlo,
poeo je da se menja, izdiui veo dima koji je zamenjivao njegovo
meso fantazijom.
Bio je to rtveni jarac; pa ipak nije. Nikako nije.
Maska pogleda dole prema eni da se uveri da dele istu viziju,
ali ona vie nije bila svesna. Morao je da veruje svojim proivenim
oima, one su mu govorile o uasima.
Miii Bunovog vrata i ruku treperili su svetlou i senkom;
prsti su mu se produavali; njegovo lice, iza dima koji je izdisao,
izgledalo je kao da se topi u zaslepljujue mlazeve koji su ocrtavali
skriveno oblije u njegovoj glavi, kome su se pokoravali meso i kosti.
A iz tog previranja glas. Ne onaj glas koga se Maska seala.
Ne glas rtvenog jarca, priguen krivicom. Bio je to krik pomame.
Mrtav si, Dekeru! zaurla monstrum.
Maska je mrzela to ime, tog Dekera. ovek je bio samo meso
koje bi povremeno uzimala. Ovako dran da ubije, Stari Dugmenko se
jedva seao da je Deker uopte iv.
A monstrum ga je zvao ba tim imenom.
uje li me, Dekeru? govorio je.
KABAL

79

Kopilanski nakot, pomisli Maska. Isputeni poluabortirani
kopilanski nakot. Uperila je pitolj u Bunovo srce. Stvor je upravo
izdahnuo svoj novi lik, i stajao dovren pred neprijateljem, ako se
stvar roena na kasapskom panju mogla nazvati dovrenom. Od majke
vuice, oca klovna, bila je groteskna do histerije. Za ovog nee biti
blagoslova, odluila je Maska. Samo e pljunuti u njeno hibridno lice
kada bude leala mrtva u praini.
On pritisnu obara, bez daljeg razmiljanja. Metak otvori rupu
usred Buhove majice i u preobraenom mesu ispod, ali stvor se samo
isceri.
To si ve pokuao, Dekeru, ree Bun. Zar nikada nee
nauiti?
Ja nisam Deker, odvrati Maska, i ponovo opali. Pored prve
zinu jo jedna rana, ali ni iz jedne nije bilo krvi.
Bun poe prema pitolju. Ne poslednjim, teturavim koracima
ve pouzdanim hodom koji Maska prepozna kao sopstveni, delatov
hod. Mogla je da oseti zadah zveri, ak i kroz platno preko lica.
Bio je gorko-sladak, i terao je na povraanje. Budi miran,
ree monstrum.
Bie brice gotovo.
Ukradeni korak ve je bio dovoljna uvreda, ali da istotu
sopstvenih rei uje iz onog neprirodnog grla, Masku dovede do
bezumlja. Zavrita iza platna i naniani u Bunova usta. Ali pre nego
to je mogao da raznese njegov prljavi jezik, Bunove naduvene ruke
pruie se i oduzee mu oruje. Jo dok joj je pitolj bio otiman,
Maska povue obara i opali u Bunovu aku. Meci mu odnese
najmanji prst. Lice mu se smrai od nezadovoljstva. Istrgnu pitolj iz
Maskinih ruku i odbaci ga daleko. Zatim posegnu za svojim
muiteljem i privue ga sebi.
Suoeni sa bliskim krajem, Maska i njen nosilac se
razdvojie. Stari Dugmenko nije verovao da moe da umre. Deker
jeste. Zubi mu zakripae o kavez preko usta, i on poe da moljaka.
Bune... nemoj, ne zna ta radi.
Osetio je kako mu se maska zatee oko glave, besna zbog
ovog kukaviluka, ali on nastavi da govori, pokuavajui da pronae
onaj ton kojim je uspevao da umiri svog pacijenta, nekad davno.
Bolestan si, Bune.
Ne moljakaj, uo je Masku, da se nisi usudio da moli. A ti
moe da me izlei, je li? ree monstrum. O da, odgovori Deker.
Svakako. Samo mi daj malo vremena.
KLAJV BARKER

80

Bunova osakaena ruka pogladi masku. Zato se krije iza te
stvari? upita.
Ona me primorava. Ja ne bih, ali me ona primorava.
Maskina pomama bila je bezgranina. Vritala je u Dekerovoj
glavi, sluajui ga kako izdaje gospodara. Ako preivi ovo vee,
zahtevae drastinu kaznu za njega. Rado e ispatati, sutra. Ali prvo
mora da nadmudri zver da bi iveo toliko dugo.
Mora da se osea isto kao ja, ree. Iza te koe koju mora
da nosi.
Isto? ree Bun.
Zarobljen. Primoran da proliva krv. Sigurno je da ne eli
da proliva krv, kao to ja ne elim.
Nisi razumeo, ree Bun. Ja nisam iza ovog lica. Ja jesam
ovo lice.
Deker odmahnu glavom.
Ne verujem. Mislim da je negde u dubini jo onaj stari Bun.
Bun je umro. Buna su izreetali pred tobom. Sea se? I sam
si pucao u njega.
Ali preiveo si.
Ne iv.
Dekerova telesina se tresla. Sada se smiri. Svaki mii u telu
mu se ukoi, kao da su mu se razjasnile sve tajne.
Oterao si me u udovitima u ruke, Dekeru. Pa sam i ja
postao jedan od njih. Ali ne tvoj soj monstruma. Ne od onih bez due.
Privukao je Dekera sasvim blizu, lice mu je bilo par santimetara od
maske. Umro sam, Dekeru. Tvoji meci mi ne mogu nita. Midijan je
u mojim venama. A to znai da u uvek ozdravljivati. to se tebe
tie...
Ruka koja je gladila masku sada epa platno.
...ti, Dekeru... kada umre, mrtav si. A ja hou da ti vidim
lice kada se to dogodi.
Bun povue masku. Bila je vrsto vezana i nije htela da
popusti. Morao je da uvue kande u tkanje i da ga pokida da bi skinuo
masku i otkrio ono oznojeno lice. Koliko je proveo sati posmatrajui
ga, hvatajui svaki traak odobravanja? Toliko izgubljeno vreme. Ovo
je bilo pravo stanje njegovog iscelitelja: izgubljen, slab i plaljiv.
Bojao sam se, ree Deker. Ti me razume, zar ne? Otkrili
bi me i kaznili. Trebao mi je neko koga bi okrivili.
Izabrao si pogrenog oveka.
KABAL

81

oveka? javi se blag glas iz tame. Sme da se nazove
ovekom?
Bun se ispravi.
udovite.
Zau se smeh. Zatim:
Pa, 'oe da ga ubije ili nee?
Bun skrenu pogled sa Dekera prema govorniku koji je uao
na jednoj grobnici. Lice mu je bio masa oiljaka. Da li me se sea?
ovek upita Buna.
Ne znam. Sea se? Bun se okrenu Dekeru. Zove se
Narcis. Deker je samo zurio.
Jo jedan iz Midijanovog plemena, ree Bun.
Nikad nisam bio siguran da pripadam, priao je Narcis.
Sve dok nisam poeo da vadim metke iz lica. Mislio sam da sanjam.
I plaio se, ree Bun.
Bogami jesam. Zna ta rade sa prirodnima. Bun potvrdi.
Zato ga ubij, ree Narcis. Proderi mu oi ili u ja umesto
tebe.
Ne dok ne dobijem od njega priznanje.
Priznanje... ree Deker, i oi mu se rairie zbog ovog
odlaganja pogubljenja. Ako to hoe, samo kai.
Poeo je da pretura po depovima, kao da trai olovku.
Koji e ti kurac njegovo priznanje? ree Narcis. Misli da
e sad da ti oproste? Pogledaj se.
Skoio je sa grobnice.
Vidi, aputao je, ako Lajlsberg sazna da sam ovde gore,
proterae me. Ajde, daj mi njegove oi, u ime starih dana. Ostalo ja
tvoje.
Ne daj mu da me dira, Deker je molio Buna. Sve to
hoe... puno priznanje... sve. Samo mu ne daj da me dira!
Prekasno; Narcis je ve posegnuo za njim, sa ili bez Bunove
dozvole. Bun pokua da ga zadri slobodnom rukom, ali on je bio
suvie eljan osvete da bi bio zaustavljen. Progurao se izmeu Buna i
plena.
Gledaj dok moe, iskezi se, podiui naoruane paleve.
Ali Dekerovo pretresanje depova nije bilo samo iz oajanja.
Kada su mu Narcisove ruke pole ka oima, on tre iz skrovita u jakni
veliki no i zari ga u napadaev trbuh. Dugo je i marljivo izuavao tu
vetinu. Rez koji je nainio Narcisu bio je rasparajui manevar nauen
od Japanaca: duboko u utrobu pa gore prema pupku, obema rukama
KLAJV BARKER

82

vukui seivo nasuprot teini mesa. Narcis zajea - vie iz seanja na
bol nego zbog samog bola.
Deker lakim pokretom izvue no, znajui iz svojih studija da
e za njim poi i utroba. Nije se prevario. Narcisova creva se prosue,
pljuskajui na kolena svog vlasnika kao mesnata pregaa. Ranjavanje
koje bi smesta oborilo ivog oveka od Narcisa napravi klovna.
Zavijajui od gaenja na prizor sopstvenih iznutrica, Narcis se obesi o
Buna.
Pomozi mi, drao se, raspadam se.
Deker iskoristi priliku. Pojuri prema kapiji, dok je Bun jo bio
vrsto dran. Kada je uspeo da se otrgne od Narcisa, neprijatelj je bio
nadomak neposveenog zemljita. Bun poe za njim, ali pre nego to
je preao pola puta do kapije uo je kako Deker treska vratima
automobila i pokree motor. Doktor mu je umakao. Doavola,
umakao!
ta u sad s ovim, jebem mu? uo je Narcisa kako cvili.
Okrenu se od kapije. Narcis je omotao svoja creva oko ruku kao vunu.
Idi dole, ree Bun mirno. Bilo je beskorisno da psuje
Narcisa zbog uplitanja. Neko e ti pomoi, ree.
Ne mogu. Znae da sam izlazio.
Misli da ve ne znaju? odvrati Bun. Oni sve znaju.
Vie nije mislio na Narcisa. Panju mu je privuklo telo,
isprueno na stazi. U svojoj gladi da mui Dekera, potpuno je
zaboravio na Lori.
Oterae nas obojicu, govorio je Narcis.
Moda.
ta da radimo?
Samo idi dole, ree Bun umorno. I reci gospodinu
Lajlsbergu da sam te ja nagovorio.
Ti me nagovorio? ree Narcis. Zatim, zagrejavi se za ideju,
Da, mislim da jesi.
I odepa, nosei svoja creva.
Bun kleknu kraj Lori. Vrtelo mu se u glavi od njenog mirisa,
mekoa njene koe pod njegovim dlanovima bila je izluujua. Jo je
bila iva, puis joj je bio jak uprkos potresima koje mora da je pretrpela
od Dekera. Zurei u njeno neno lice, potrese ga pomisao da bi mogla
da se probudi i ugleda ga u obliju koje je nasledio od Pelokvinovog
ujeda. U Dekerovom prisustvu se sa ponosom nazvao udovitem:
epurio se svojom pripadnou Nonima. Ali sada, dok je posmatrao
KABAL

83

enu koju je nekada voleo i bio voljen zbog svoje slabosti i ljudskosti,
oseao je stid.
Udahnu, njegova volja uini da mu se meso zadimi, i plua
uvukoe taj dim nazad u telo. Proces je bio toliko lak koliko je bio
udan. Kako se brzo navikao na neto to je ne tako davno nazivao
udesnim.
Ali nije on bio udo; ne u poreenju sa ovom enom.
injenica da je imala dovoljno vere da pode da ga trai kada je njoj
samoj smrt bila za petama, bila je vie nego to bi normalan ovek
mogao da se nada; a za ovakvog kao on, istinsko udo.
Njena humanost inila ga je ponosnim: na ono to je jednom
bio, a sada mogao da zamilja da jeste.
Zato je bio u ljudskom obliju kada je podigao, i paljivo je
poneo pod zemlju.
KLAJV BARKER

84

XIII
Proroko dete

Lori je sluala pomamu glasova. Izdao si nas! Ovaj je bio
Lajlsbergov. Nisam imao izbora! Drugi, Bunov.
I tako si ugrozio Midijan, zbog svojih finijih oseanja?'
Deker nee nikome rei, odvrati Bun. ta da kae? Da je
pokuao da ubije devojku ali ga je spreio mrtav ovek? Razmisli
malo.
A li si iznenada poslao strunjak. Nekoliko dana ovde i ve
preinauje zakon. Epa to moe da radi na nekom drugom mestu.
Povedi enu i odlazi.
Lori je htela da otvori oi i prie Bunu, da ga umiri pre nego
to ga gnev navede da izgovori neto nerazumno. Ali je telo nije
slualo. ak su i miii odbijali da se pokore. Mogla je samo da
nepomino lei, i slua kako besni svaa.
Ja pripadam ovde, ree Bun. Sada sam od Nonog soja.
Vie nisi.
Ne mogu da ivim lamo napolju.
Mi jesmo. Generacije i generacije morale su da ive u strahu
u svetu prirodnih, i taj svet nas je gotovo iskorenio. Sada si doao li i
zamalo unitio nau jedinu nadu u opstanak. Ako otkriju Midijan,
biete krivi vas dvoje. Razmiljajte o tome na putu.
Nastade duga tiina. Onda Bun ree: Dajte mi priliku da
ispravim greku.
Prekasno. Zakon ne zna za izuzetke. I onaj drugi mora da
ide.
Narcis? Nemojte. Slomiete mu srce. Potroio je pola ivota
pokuavajui da dospe ovamo.
Ko ga je doneo? Ti? Ili Bafomet?
Na zvuk tog imena Lori oseti kako se ledi. Re joj nita nije
znaila, ali onim drugima bez sumnje jeste. ula je kako oko nje
odjekuje apat; ponavljane fraze kao rei oboavanja.
Zahtevam da govorim sa njim, ree Bun.
Ne dolazi u obzir.
KABAL

85

ega se boji? Da e izgubili autoritet u plemenu? Hou da
vidim Bafometa. Ako ima nameru da me zaustavi, uini to odmah.
Kada je Bun poloio izazov, Lori otvori oi. Iznad nje je bila
zasvoena tavanica, tamo gde je poslednji put bilo nebo. Pa ipak, bila
je oslikana zvezdama; bio je to vie vatromet nego nebeska tela;
vatreni tokovi koji su rasipali varnice kotrljajui se nebesima od
kamena.
Malo je okrenula glavu. Nalazila se u kripti. Sa obe njene
strane bili su zapeaeni mrtvaki sanduci, uzdignuti uz zidove. Levo
od nje grozdovi debelih kratkih sveca od aavog voska, slabog sjaja
kao to je ona bila slaba. Desno je na podu sedela Babet, paljivo je
posmatrajui. Detinjaodea bila je crna; u oima joj se sabirao plamen
sveca i tu se smirivao. Nije bila lepa. Lice joj je bilo suvie ozbiljno za
lepotu. ak ni osmeh koji je uputila Lori, videvi da se probudila, nije
mogao da ublai tugu u njenim crtama. Lori pokua da uzvrati pogled
dobrodolice, ali nije bila sigurna da su je miii posluali.
Mnogo nas je povredio, ree Babet.
Lori pomisli da je re o Bunu. Ali je sledee rei razuverie.
Rejel je oistila ranu. Vie ne pee.
Podigla je desnu ruku. Bila je povezana tamnom tkaninom,
oko palca i kaiprsta. A ni tebe.
Napreui volju, Lori podie desnu ruku sa boka. Bila je
identino previjena.
Gde je... Rejel? upita Lori, glasom koji je i njoj bio jedva
ujan. Babet je ipak jasno ula pitanje.
Negde blizu, ree.
Moe li da mi je dovede?
Babetina neprekidna zabrinutost se pojaa.
Jesi li dola zauvek? upita.
Ne, doe odgovor, ali ne od Lori, ve od Rejel, koja se
pojavila na vratima, ne, nije. Ona odlazi, uskoro.
Zato? ree Babet.
ula sam Lajlsberga, promrmlja Lori.
Gospodina Lajlsberga, ree Rejel, prilazei mestu gde je
Lori leala. Bun je prekrio zakletvu kada je poao gore po tebe. Sve
nas je izloio opasnosti.
Lori je razumela tek mali deo prie o Midijanu, ali dovoljno
da je maksima koju je prvo ula od Lajlsberga io je dole, ostaje
dole bila daleko od prazne fraze. Bio je to zakon po kome su se
KLAJV BARKER

86

stanovnici Midijana zaklinjali da e iveti, u protivnom su gubili
pravo boravka na ovom mestu.
Pomozi mi, hoe li? upita ona. Oseala se ranjivom leei
tako na podu.
Rejel ipak nije bila ta koja joj je pomogla, ve Babet,
poloivi malu, umotanu aku na Lorin stomak. Njen sistem odmah
reagova na detinji dodir, i odjednom je napusti svaki trag utrnulosti.
Setila se istog oseaja, ili slinog, prilikom poslednjeg kontakta sa
devojicom: oseaja prenosa energije koja je prostrujala kroz nju kada
joj se ivotinja istopila na rukama.
Veoma se vezala uz tebe, ree Rejel.
Izgleda. Lori sede. Je li povreena?
Zato ne pita mene? ree Babet. I ja sam ovde.
Oprosti, ree Lori, postiena. Jesi li se i ti posekla?
Nisam. Ali osetila sam tvoj bol.
Ima jaku empatijsku sposobnost, ree Rejel. Osea ta
drugi oseaju; posebno ako je emotivno vezana uz nekoga.
Znala sam da dolazi ovamo, ree Babet. 'Videla sam ti u
oima. Moe i ti da vidi kroz moje.
Je li to istina? Lori upita Rejel.
Veruj joj, bio je odgovor.
Lori nije bila sigurna da je spremna da se osloni na sopstvene
noge, ali odlui da proveri u kakvom je stanju. Pokazalo se lake nego
to je oekivala. Ustala je bez napora, bistre glave, oseajui snagu u
udovima.
Hoete li me odvesti do Buna? zatrai.
Ako je to ono to hoe.
Sve vreme je bio ovde, zar ne?
Da.
Ko ga je doveo?
Doveo?
U Midijan.
Niko.
Bio je gotovo mrtav, ree Lori. Neko je morao da ga
izvede iz mrtvanice.
Ti jo ne razume, zar ne? ree Rejel mrano.
O Midijanu? Pa i ne razumem.
Ne samo o Midijanu. O Bunu, i zato je ovde.
On misli da pripada Nonom soju, ree Lori.
Pripadao je, dok nije prekrio zakletvu.
KABAL

87

Otii emo, odgovori Lori. To je ono to Lajlsberg hoe,
zar ne? A ionako ne elim da ostanem.
Kuda ete otii?
Ne znam. Moda nazad u Kalgari. Ne bi trebalo da bude
teko dokazati da je Deker krivac. Tada emo moi da ponemo novi
ivot.
Rejel odmahnu glavom.
To nee biti mogue, ree ona.
Zato ne? Da ne mislite da je on sad va?
Doao je ovamo zato to je kao mi.
Mi. ta to znai? odvrati Lori otro. Bilo joj je dosta
okolianja i nagovetaja. Ko ste vi? Bolesni ljudi koji ive u mraku.
Bun nije bolestan. On je normalan. Normalan, zdrav ovek.
Predlaem da ga pita koliko se osea zdrav, bio je Rejelin
odgovor.
O, i hou, kada bude vreme za to.
Babet nije ostala ravnoduna na ovu razmenu gorkih rei.
Ne sme da ide, ree ona Lori.
Moram.
Ne na svetlost. Grevito je dohvatila Lorin rukav. Ne
mogu sa tobom tamo.
Mora da ide, ree Rejel, pruajui ruku da odvoji dete.
Ona nije kao mi.
Babet se nije dala odvojiti.
Mogla bi da bude, ree, pogledavi Lori. Lako je.
Ali ona ne eli, ree Rejel. Babet se zagleda u Lori.
Istina? ree.
Reci joj, ree Rejel, uivajui u Lorinoj nelagodnosti.
Reci joj da i ona pripada bolesnima.
Ali mi ivimo veno, ree Babet. Pogleda majku, Zar ne?
Neki od nas.
Svi. Moemo da ivimo zauvek ako hoemo. A jednog dana,
kada ne bude sunca...
Dosta! ree Rejel. Ali Babet je htela da kae do kraja.
...kada se ugasi sunce, i kada bude samo no, iveemo
napolju. Zemlja e biti naa.
Sada je bio red na Rejel da se uznemiri.
Ona ne zna ta govori, promrmlja.
Mislim da zna, i to vrlo dobro, odvrati Lori.
KLAJV BARKER

88

Babetina blizina, i pomisao da je na neki nain vezana uz dete,
iznenada je prestrai. Ono malo mira to ga je njen razum sklopio sa
idejom Midijana, brzo je nestajalo. elela je, vie od svega, da bude
to dalje odatle, od dece koja govore o kraju sveta, od sveca,
mrtvakih sanduka i ivota u grobu.
Gde je Bun? upita ona Rejel.
Otiao je u Tabernakl. Kod Bafometa.
Ko je, ili ta je Bafomet?
Na pomen Bafometa Rejel naini ritualni znak, dotiui
kaiprstom jezik i srce. Ovo joj je bilo tako svojstveno, i tako esto
ponavljano da je Lori posumnjala da je uopte svesna da to ini.
Bafomet je Krstitelj ree ona. Onaj Koji Je Stvorio
Midijan. Koji nas je pozvao ovamo.
Prst ponovo dotae jezik i srce.
Hoe li da me odvede do Tabernalda? upita Lori. Rejelin
odgovor je bio jednostavan i spreman: Ne.
Bar me uputi.
Ja u te povesti, javi se Babet.
Ane, nee, ree Rejel, zgrabivi ovaj put detinju ruku sa
Lorinog rukava takvom brzinom da Babet nije imala priliku da
reaguje.
Vratila sam ti dug, ree Rejel, zaleila sam ti ranu. Nas
dve vie nemamo posla.
Uzela je Babet, i podigla je u ruke. Babet se izvi u majinom
naruju da bi mogla da pogleda Lori.
Htela bih da vidi lepe stvari za mene.
uti, prekori je Rejel.
to ti vidi, vidcu i ja! Lori klimnu glavom. Hoe? ree
Babet. Hou.
Pre nego to je dete moglo da kae sledeu alostivu re,
Rejel je odnese iz sobe, ostavljajui Lori u drutvu sanduka.
Ona zabaci glavu i polako uzdahnu. Mirno, pomisli, samo
mirno. Uskoro e biti gotovo.
Naslikane zvezde nadnosile su se nad nju, inilo se da rotiraju
dok ih je posmatrala. Da li je njihova estina samo hir umetnika, pitala
se, ili nebo zaista tako izgleda Soju, kada nou izau iz svojih
mauzoleja da se nadiu vazduha?
Bolje za nju da ne zna. Bilo je ve dovoljno zla u tome to ta
stvorenja imaju decu i umetnost; pomisao da imaju i viziju bila je
suvie opasna da bi se njom zanimala.
KABAL

89

Kada ih je prvi put srela, na pola stepenita u podzemlje,
bojala se za ivot. I sada se tako oseala, u nekom zabaenom kutku
bia. Ne zato to bi joj oduzeli ivot, ve zato to bi ga promenili; to
bi je na neki nain uprljali svojim obredima i vizijama, i vie ne bi
mogla da ih spere iz svesti.
to pre izae odavde, sa Bunom kraj sebe, pre e se vratiti u
Kalgari. Tamo su ulice jarko osvetljene. Svetlost zvezda je ukroena.
Umirena ovim mislima, ona pode da trai Krstitelja.
KLAJV BARKER

90

XIV
Tabernakl

Ovo je bio istinski Midijan. Ne onaj pusti grad na brdu, niti
nekropola nad njenom glavom, ve ova mrea tunela i odaja, koja se
izgleda prostirala elom povrinom groblja. Neke od grobnica
zauzimali su samo neuznemiravani mrtvaci; njihovi kovezi su na
miru trunuli u niama. Jesu li to bili prvobitni stanari groblja, poloeni
da tu poivaju pre nego to je doao Noni soj? Ili su i oni bili od Soja,
ali su napustili taj polovini ivot, uhvaeni na suncu, moda, ili
iscrpljeni nostalgijom? Ko god da su bili, bili su u manjini. Vei broj
prostorija okupirale su ivahnije due; njihova stanita bila su
osvetljena lampama ili sveama, ili ih je, povremeno, osvetljavao sam
stanar: bie koje je gorelo sopstvenom svetlou.
Samo jednom je nazrela takvo stvorenje, isprueno na leaju u
uglu svojeg budoara. Rilo je nago, krupno i bespolno, mlohavo telo
mu je bilo meavina tamne uljaste koe i larvastih erupcija koje su
luile fosforescenciju, natapajui prosti krevet. Izgledalo je da svaki
dovratak vodi u podjednako tajanstven odeljak, a njene reakcije bile
su jednako problematine kao ona na prvi prizor. Je li to bilo samo
gaenje od koga joj se okretao stomak, na prizor stigmate u punoj
plimi izluevina, dok su otrozubi paraziti buno sisali njene rane; ili
uzbuenje zbog susreta sa otelovljenom legendom o vampiru? A ta
da radi sa ovekom ije se telo rasprilo u ptice kada je video da ga
posmatra, ili sa psoglavim slikarem koji se okrenuo od svoje freske i
mahnuo joj da se pridrui njegovom pomoniku koji je meao boje? Ili
sa mainskim zverima koje su trale uz zidove na kracima estara?
Posle desetak koridora vie nije razlikovala uas od fascinacije.
Moda nikad i nije.
Mogla je da provede dane izgubljena u pukom posmatranju,
ali su je srea ili inistinkt doveli toliko blizu Bunu da je dalje
napredovanje bilo nemogue. Ono to se pojavilo pred njom bila je
Lajlsbergova senka, kao da je iskoraila iz vrstog zida.
Ne moe dalje.
Hou do Buna, ree ona.
KABAL

91

Tebe niko ne optuuje, ree Lajlsberg. To je poznato, ali
za uzvrat mora da nas razume: ono to je Bun uinio sve nas je
dovelo u opasnost...
Onda mi dozvolite da govorim s njim. Odavde emo samo
zajedno.
To je moda bilo mogue, maloas, ree Lajlsberg, glas je
dopirao iz njegovog senovitog ogrtaa, odmeren i autoritativan kao
uvek.
A sada?
Sada je van mog domaaja. I tvog. Obratio se jednoj
drugaijoj sili.
Jo je govorio kada iz dubine katakombe doe buka, buka
kakvu Lori nikad nije ula. Za trenutak je bila sigurna da joj je izvor
zemljotres. Zvuk kao da je izbijao i vraao se u zemlju oko njih. Ali
kada je doao drugi talas, ona zau u njemu neto ivotinjsko: jecaj
bola, moda, ili ekstaze... To je sigurno bio Bafomet - Koji Je Stvorio
Midijan, rekla je Rejel. Koji bi drugi glas mogao da uzdrma same
temelje ovog mesta?
Lajlsberg potvrdi njeno nagaanje.
Sa njim je Bun otiao da pregovara, ree on. Ili bar veruje
da je tako.
Pusti me da odem do njega.
Ve ga je progutao, ree Lajlsberg. Uzeo ga je u plamen.
Ne ekajui vie ni trenutka, ona se progura kraj Lejlesberga,
oekujui otpor. Ali joj ruke utonue u tamu kojom se ogrnuo, i
dotakoe zid iza njega. On uopte nije bio od materije. Nije mogao da
je zadri, bila je slobodna da ide kuda zaeli.
I tebe e ubiti, ula ga je kako je upozorava, dok je urila u
susret zvuku. Iako je zvuk bio svuda oko nje, oseala mu je izvor.
Pojaavao se svakim korakom, i postajao sloeniji: slojevi sirovog
zvuka koji su vibrirali u razliitim delovima njenog tela: glavi, srcu,
donjem trbuhu.
Brz pogled unazad potvrdio je ono to je ve naslutila: da
Lajlsberg nee ni pokuati da je sledi. Zamakla je za ugao, i jo jedan,
a podstruje u onom glasu su se mnoile, tako da je bila primorana da
im hoda u susret kao protiv jakog vetra, pognute glave, napetih
ramena.
Sada du hodnika vie nije bilo odaja; a zbog toga ni svetlosti.
Napred je ipak bilo nekakvog sjaja - treperavog i hladnog, ali dovoljno
KLAJV BARKER

92

jakog da osvetli tle kojim se spoticala, sada golu zemlju, i srebrnasti
led na zidovima.
Bune? pozvala je. Jesi li tamo? Bune?
Posle onoga to je rekao Lajlsberg, nije se preterano nadala da
e uti odgovor, ali ga je ipak dobila. Njegov glas joj dode iz srca
svetlosti i zvuka tamo napred. Ali sve to je ula u tom haosu bilo je:
Ne...
Ne ta? pitala se.
Ne idi dalje? Ne ostavljaj me ovde?
Usporila je, i ponovo pozvala, ali je buka koju je dizao
Krstitelj doslovno davila zvuk njenog glasa, kao i mogui odgovor.
Ali kada je ve stigla ovako daleko, morala je dalje, ne znajui da li je
njegov odgovor bio opomena ili nije.
Pred njom je hodnik postajao pad - strm pad. Zastala je na
vrhu i pokuala da prozre svetlost. Bila je sigurna da se nalazi u
Bafometovoj odaji. Buka koju je pravio odronjavala je zidove padine i
nosila joj prainu u lice. Oi joj se napunie suzama, reagujui na
nadraaj, ali nije ih bilo dovoljno. Zagluena zvukom, zaslepljena
prainom, odravala se na vrhu padine, nesposobna da poe napred ili
da se vrati.
Krstitelj iznenada uuta, i slojevi zvuka istovremeno zamree,
potpuno.
Tiina koja je usledila bila je zlokobnija od prethodne
grmljavine. Da li se umirio jer je osetio uljeza? Ona zadra dah, ne
usuujui se da naini i najmanji pokret.
Na dnu padine nalazilo se svetilite; nije se ni trenutka
dvoumila o nameni tog mesta. Stojei u velikim katedralama Evrope,
pre vie godina, posmatrajui prozore i oltare, nije oseala ni priblino
prepoznavanje, kao sad. Niti je, otkad je znala za sebe - u snu ili na
javi imala u sebi tako protivrene impulse. Oajniki je elela da
pobegne sa tog mesta - da ga zanemari i zaboravi; pa ipak ju je
prizivalo. I nije je vuklo Bunovo prisustvo, ve neka sveta privlanost,
ili neastiva, ili obe u jednoj; i tome se nije mogla odupreti.
Oi su joj se oslobodile praine. Sada joj je kukavluk bio
jedini izgovor da ostane gde jeste. Pola je niz padinu. Bio je to silazak
od nekih tridesetak metara, ali nije prela ni treinu puta, kada na dnu
ugleda poznatu figuru.
Poslednji put je videla Buna na povrini, kada se pojavio da se
suoi sa Dekerom. U onih nekoliko sekundi pre nego to je izgubila
svest, videla ga je kakav nikad ranije nije bio: videla je oveka koji je
KABAL

93

potpuno zaboravio bol, i poraz. Ne i sada. Sada se jedva drao
uspravno.
Ona proapta njegovo ime; re je dobijala na teini, kotrljajui
se prema njemu.
On je uo, i podigao glavu prema njoj. ak i u najteim
trenucima, kada ga je ljuljala u naruju da odagna njegove uase, nije
mu na licu viala takvu patnju kao sada. Suze nisu prestajale da
naviru, lice mu je bilo iskrivljeno od tuge kao detinje.
Nastavila je da silazi, i svaki um koji bi nainila njena
stopala, i najtii uzdah, pojaavala je akustika padine.
Videvi je kako dolazi, on napusti svoj oslonac, pokuavajui
da joj mahanjem da znak da se vrati, ali pri tom izgubi ravnoteu i
skotrlja se. Ona poe bre, ne obazirui se na buku koju je podizala.
Ta sila na dnu jame, ta god bila, znala je za njeno prisustvo.
Najverovatnije je znala i njenu istoriju. Lori se na neki nain tome i
nadala. Nije strahovala od presude. Imala je ivotni razlog za svoj
upad; dola je nenaoruana, i sama. Ako je Bafomet zaista bio
Midijanov arhitekta, morao je da razume ranjivost, i nee joj nauditi.
Sada je bila samo pet metara od Buna. Nameravao je da se okrene na
lea.
ekaj! ree ona, uznemirena njegovim oajem. Ali on nije
gledao u njenom pravcu. Bafomet je bio taj kome je okrenuo oi kada
se naao na leima. Njen pogled poe za njegovim, du prostorije sa
zidovima od smrznute zemlje, i istim takvim podom, ali rascepljenim
od ugla do ugla, sa zjapeom pukotinom iz koje se dizao plameni stub
etiri ili pet puta vii od oveka. Odatle je, umesto jare, dopirao otar
mraz, i svetlost iz sredita, koja uopte nije bila umirujua. Umesto
toga se utroba te stvari uvlaila u samu sebe, okreui se i okreui
oko neke gomile tvari koju Lori isprva nije mogla da prepozna, ali joj
uasnut pogled ubrzo objasni.
U vatri je bilo telo, raskomadano u delove, tek toliko ljudske
da ih prepozna, ne vie. Bafometovo delo, po svemu sudei, neko
muenje izmiljeno za uljeze.
Bun glasno izgovori Krstiteljevo ime, i ona se pripremi da mu
vidi lice. I zaista, videla ga je, ali unutar plamena, kada je ono bie
tamo - ne mrtvo, ve ivo, ne Midijanov podanik, ve njegov tvorac -
obrnulo glavu u vrtlogu ognja i pogledalo u njenom pravcu.
Ovo je bio Bafomet. Ova raereena, razdvojena stvar.
Videvi mu lice, ona vrisnu. Nikakva pria ili filmsko platno, nikakvo
oajanje ili ushit nisu je pripremili za tvorca Midijana. Morao je biti
KLAJV BARKER

94

svet, kao to je sveta svaka krajnost. Stvar izvan svega. Izvan ljubavi
ili mrnje, ili njihovog zbira; izvan divote ili monstruoznosti, ili
njihovog zbira. I konano, izvan njenih sposobnosti da shvati ili
svrsta. U trenutku kada je skrenula pogled ve je izbrisala iz svesnog
seanja i poslednji detalj prizora i zatvorila ga negde gde je nikakva
muka ili potreba nee naterati da pogleda.
Nije poznavala svoju snagu sve dok je panini nagon da se
udalji od onog prisustva nije nagnao da podigne Buna na noge i
povue ga uz padinu. On joj je u tome bio od male pomoi. Vreme
koje je proveo u Krstiteljevevoj blizini izvuklo mu je i poslednje
ostatke snage iz miia. Njihovo teturanje do vrha padine izgledalo je
Lori kao venost u ledenoj svetlosti plamena koja je pruala njihove
senke ispred njih kao proroanstva.
Hodnik na vrhu padine bio je pust. Bila je gotovo sigurna da
e je tamo negde oekivati Lajlsberg, sa kohortama od solidnije
materije, ali se tiina donje odaje proirila kroz tunele. Kada je
odvukla Buna nekoliko metara od obronka padine, zastala, plua su joj
gorela od napora. Bun se upravo budio iz omamljenosti patnje i uasa,
u kojoj ga je zatekla.
Kako se izlazi odavde? upita ga ona.
Mislim da znam, ree on.
Morae malo da mi pomogne. Neu moi dugo da te
nosim.
On klimnu glavom, zatim se osvrnu prema ulazu u
Bafometovu jamu.
ta si videla? upita.
Nita.
Dobro.
On pokri lice rukama. Nedostajao mu je jedan prst, videla je,
rana je bila sveza. Njemu je bilo svejedno, inilo se, zato ga nije nita
pitala ve se usredsredila na to da ga nagovori da podu. Bio je
neodluan, gotovo mrzovoljan, posledica nedavnih burnih oseanja,
ali ona ga je vukla dalje, sve dok nisu stigli do strmog stepenita koje
ih je odvelo gore kroz jedan od mauzoleja, u no...
Vazduh je posle zatvorenog prostora u zemlji mirisao na
daljinu, ali ona je, umesto da zastane i uiva u tome, nastojala da izau
iz groblja, nagaajui put do kapije kroz lavirint grobnica. Bun
zastade na kapiji.
Kola su tu, napolju, ree ona.
Drhtao je, iako je no bila sasvim topla.
KABAL

95

Ne mogu... ree.
ta ne moe?
Moje mesto je ovde.
Ne, nije, ree ona. Mesto ti je uz mene. Pripadamo jedno
drugom.
Stajala je sasvim uz njega, ali on je okrenuo glavu prema
senkama. Uzela mu je lice u ruke i primorala ga da je pogleda.
Pripadamo jedno drugom Bune. Zato si ostao iv. Zar ne
vidi? Posle svega ovoga. Posle svega to smo proli. Preiveli smo.
Nije sve ba tako jednostavno
Znam. Oboje smo imali teke trenutke. Svesna sam da ne
moe da bude isto. Ne bih ni volela da bude.
Ali ti ne zna... poeo je.
Rei e mi, ree ona. Kada bude vreme. Mora da
zaboravi Midijan, Bune. On je tebe ve zaboravio.
Njegovo drhtanje nije bilo od hladnoe, ve vesnik suza, koje
sad izbie.
Ne mogu da idem, ree on. Ne mogu da idem.
Nemamo izbora, podseti ga ona. Sad imamo samo jedno
drugo.
Bol patnje ga gotovo presamiti.
Uspravi se, Bune, ree ona. Zagrli me. Soj te nee, nisi im
potreban. Meni jesi. Bune. Molim te. Ispravio se, polako, i zagrlio je.
Jako, ree mu ona. Dri me jako, Bune.
Njegov zagrljaj se pojaa. Kada je spustila ruke sa njegovog
lica da mu uzvrati, pogled mu se vie nije vraao na nekropolu. Video
je samo nju.
Sada idemo u gostionicu da uzmemo moje stvari, vai?
Moramo. Tamo su pisma, fotografije stvari koje ne smeju da budu
pronaene.
A zatim? upita on.
Zatim emo pronai mesto gde nas niko nee traiti, i
pokuaemo da dokaemo da nisi kriv.
Smeta mi svetlost, ree on.
Sklanjaemo se, odgovorila je. Dok se ne izlei od ovog
prokletog mesta.
Na njegovom licu nije bilo niega to bi odalo bar odjek
njegovog optimizma. Oi su mu blistale ali to su bili samo tragovi
suza. Sve drugo na njemu bilo je tako hladno, i dalje nalik na tamu
Midijana. Posle svega to im je donela no (i dani koji su joj
KLAJV BARKER

96

prethodili), udila ju je sopstvena sposobnost da se nada. Ali je ipak
postojala, jaka kao otkucaji srca, i ona nije nameravala da dozvoli da
je strahovi, kojima ju je poduio Soj, odagnaju.
Volim te, Bune, ree, ne oekujui odgovor.
Moda e jednom progovoriti. Ako ne rei ljubavi, onda bar
razjanjenja. A ako i ne progovori, ako ne bude mogao, ni to nee biti
tako loe. Sada poseduje neto bolje od objanjenja. Ima njega, od krvi
i mesa. Njegovo telo, stvarno, u naruju. Kakvu god vlast je Midijan
zadobio nad njegovim seanjem, Lajlsberg je bio savreno jasan:
nikada mu nee biti dozvoljeno da se vrati. Umesto toga e nou
ponovo biti kraj nje, samo njegovo prisustvo dragocenije od bilo
kakvog izliva strasti.
A ona e mu vremenom zaceliti Midijanove rane, kao nekada
rane samoizazvanog ludila. Njena nastojanja nisu bila uzaludna, kao
to su je ubedile Dekerove lai. Bun nije krio od nje nikakav tajni
ivot; bio je neduan. Kao i ona. Oboje nevini, i upravo to ih je
provelo kroz ovu nesigurnu no u bezbednost novog dana.
KABAL

97

ETVRTI DEO


SVECI I GRENICI
















Hoe moj savet? Poljubi avola, progutaj crva.
Jan de Muj
Druga stvar; ili Novi ovek
KLAJV BARKER

98

XV
Danak

Sunce se uzdiglo kao striptizeta, krijui svoj sjaj iza oblaka
sve dok nije izgledalo da predstave nee ni biti, a onda je odbacilo sve
sa sebe, do poslednje krpice. Sa svetlou se pojaavala i Bunova
nelagodnost. Preturajui po kaseti, Lori je iskopala naoari za sunce, i
Bun ih je uzeo da bar donekle zatiti osetljive oi. ak je i tada morao
da obori glavu, krijui lice od sve svetlijeg Istoka.
Malo su govorili. Lorina umorna svest bila je zaokupljena
vonjom, a Bun nije ni pokuavao da narui tiinu. Mislio je svoje
misli, ali nita od toga nije mogao da ponovi eni do sebe. Lori mu je u
prolosti mnogo znaila, znao je to, ali vie nije mogao da dopre do tih
oseanja. Oseao se potpuno izolovanim od svog ivota sa njom; u
stvari od samog ivota. U godinama bolesti uvek se drao uzronosti
koju je video u ivotu: kako se jedna stvar odraava u drugoj, ovo
oseanje u onom oseanju. Prolazio je kroz ivot, makar i nesigurnim
koracima, gledajui kako se preeni put pretvara u put pred njim. Sada
vie nije video ni ispred ni iza sebe, osim kroz maglu.
Najjasniji mu je u svesti bio Bafomet Razdvojeni. Od svih
stanovnika Midijana bio je najmoniji i najranjiviji, rastrgnut od
drevnih neprijatelja, ali sauvan, u venim mukama, u plamenu koji je
Lajlsberg nazvao Vatrom Iskuenja. Bun je poao u Bafometovu jamu
nadajui se da e moi da brani svoj sluaj; ali Krstitelj je bio taj koji
je govorio, proroanstva iz odseene glave. Nije se seao
izgovorenog, ali znao je da su rei bile teke.
Od uspomena iz vremena kad je bio jedno, i ovek, najotrije
su bile one na Dekera. Jo je mogao sa sastavi neke fragmente njihove
zajednike istorije, i bio je svestan da bi trebalo da ga razljute, ali u
sebi nije mogao da pronae mrnju prema oveku koji gaje doveo u
Midijanove dubine, kao to nije mogao da voli enu koja ga je izvela
iz njih. Oboje su predstavljali deo neije tue prie; ne vie njegove.
Nije znao koliko je Lori razumela njegovo stanje, ali je
nasluivao daje njena predstava uglavnom nejasna. I ako je neto
nagaala, inilo se da je spremna da ga prihvati kakav jeste, a na neki
KABAL

99

jednostavan, animalni nain i njemu je njeno prisustvo bilo suvie
potrebno da bi rizikovao da joj prizna istinu, ako bi i pronaao prave
rei. Bio je, ni manje ni vie, ono to jeste. ovek. udovite. Mrtav.
iv. U Midijanu je video sva ova stanja u jednom biu: bila su mu,
najverovatnije, podjednako prirodna. Jedini koji su mogli da mu
pomognu da shvati kako takve suprotnosti mogu da postoje zajedno,
ostali su iza njega, u nekropoli. Bejahu tek zapoeli dug, dug proces
poduavanja o istoriji Midijana kada ih je izneverio. Sada je izgnan iz
njihovog drutva, zauvek, i nikada nee saznati.
A paradoks je postojao. Lajlsberg ga je dovoljno jasno
upozorio, dok su stajali zajedno u tunelima i sluali Lorine pozive u
pomo; nedvosmisleno mu je rekao da e, ako oda njihovu tajnu,
raskinuti savez sa Sojem.
Seti se ta si sada, rekao je. Ne moe da je spase, i da
sauva nae utoite. Zato mora da je ostavi da umre.
Ali nije mogao. Iako je Lori pripadala drugom ivotu, ivotu
koji je zauvek izgubio, nije mogao da je prepusti onom demonu. Sta je
to znailo, ako je neto znailo, tog trenutka je bilo van njegove moi
poimanja. Bio je izolovan sa tih nekoliko misli koje su kruile, u trenu
koji je proivljavao, i u sledeem trenu, i u sledeem-, kretao se kroz
ivot iz sekunda u sekund kao to su se kola kretala drumom, ne
znajui gde su bila i kuda su se uputila.

Bili su gotovo nadomak gostionice Slatka trava kada se
Lori seti da je mogue da e, ako je u Sutonu nad zalivom Hadsona
otkriveno erilino telo, njihovo odredite vrveti od policije.
Zaustavila je automobil.
Neto nije u redu? upita Bun.
Ona mu ree.
Moda je sigurnije da odem sama, ree ona. Ako ne bude
opasno, uzeu stvari i doi po tebe.
Ne, ree on. To nije ba najbolje reenje.
Nije mogla da mu vidi oi iza tamnog stakla, ali u glasu mu je
bio strah.
Biu brza, ree ona.
Ne.
Zato ne?
KLAJV BARKER

100

Bolje da ostanemo zajedno, odgovori on. Sakrio je lice u
ake, kao na kapiji Midijana. Ne ostavljaj me samog, ree,
priguenim glasom. Ne znam gde sam, Lori. Ne znam ak ni ko sam.
Ostani uz mene.
Povila se prema njemu, i poljubila mu aku. On pusti da mu
ruke skliznu sa lica. Poljubila mu je obraz, zatim usne. Povezli su se
zajedno u gostionicu.
Njene bojazni pokazale su se nepotrebnim. Ako su i pronali
erilino telo preko noi - to je bilo teko oekivati, s obzirom na
mesto gde se nalazilo - sluaj nije povezan sa gostionicom. Ne samo
to nije bilo policajaca da ih zaustave, ve je uopte bilo malo znakova
ivota. Samo je u nekoj od soba kevtao pas, i negde plakala beba. ak
je i recepcija bila naputena, slubenik je bio suvie okupiran
jutarnjim programom da bi sedeo na svom mestu. Celim predvorjem i
uz stepenice do prvog sprata pratio ih je zvuk smeha i muzika. Uprkos
tome to je sve bilo tako lako, u trenutku kada su stigli do sobe, Lorine
ruke toliko su se tresle da nije mogla da uvue klju u bravu. Okrenula
se Bunu za pomo, ali vide da on vie nije kraj nje, ve da stoji na vrhu
stepenita, osvrui se po hodniku. Jo jednom je proklela naoari za
sunce koje joj nisu dozvoljavale da prozre njegova oseanja. Sve dok
nije uzmakao uz zid, traei prstima nepostojei oslonac.
Bune, u emu je problem?
Ovde nema nikoga, odgovorio je.
Pa, tim bolje za nas, zar ne?
Ali, osea se...
ta se osea?
Odmahnuo je glavom.
Reci mi.
Oseam krv.
Bune?
Oseam tako mnogo krvi.
Gde? Odakle?
Nije odgovorio, niti je pogledao, samo je zurio niz hodnik.
Brzo u ja, ree mu ona. Ti samo ostani tu, eto me odmah nazad.
Kleknuvi, nekako je ugurala klju u bravu, zatim ustade i
otvori vrata. Soba nije mirisala na krv, oseao se samo parfem od
prole noi. Ovo je odmah podseti na eril, i na prijatne trenutke koje
su provele zajedno, iako je vreme za obe bilo teko. Nisu prola ni
dvadeset etiri asa otkako se smejala u ovoj istoj sobi, i o ubici
govorila kao o oveku svojih snova.
KABAL

101

Mislei na to, Lori se osvrnu da pogleda Buna. Jo je stajao uz
zid, kao da je samo tako bio siguran da se svet nee sruiti. Ostavivi
ga u tom poloaju, ona ude u sobu i pozabavi se pakovanjem stvari.
Prvo u kupatilu, gde je pokupila toaletu, a zatim ponovo u sobi,
sakupljajui razbacanu odeu. Tek kada je podigla torbu na krevet,
ugledala je pukotinu na zidu. Izgledala je kao da je neto sa druge
strane neobinom snagom udarilo u zid. Maker se osuo u komadima, i
prekrivao je pod izmeu kreveta. Par trenutaka je zurila u pukotinu.
Zar je zabava postala toliko divlja da su poeli da bacaju nametaj?
Zainteresovana, prie zidu. Zid je bio tek neto deblji od
gipsane pregrade, i udarac sa druge strane zaista je napravio otvor u
njemu. Sklonila je komad napuklog maltera i prislonila oko uz otvor.
U susednoj sobi su jo bile navuene zavese, ali sunce je bilo
dovoljno jako da ih probije, stvarajui u prostoriji polumrak u
tonovima okera. Sinona zabava je izgleda bila jo raspusnija od one
prethodne veeri, pomislila je. Na zidovima mrlje od vina, slavljenici
pozaspali na podu.
Ali taj miris: nije bio od vina.
Ustuknula je od zida, oseajui kako joj se prevre stomak.
Ne postoji voe sa takvim sokom... Jo jedan korak.
Ve meso. A ako je namirisala krv znai da je i videla krv, a
ako je to krv znai da usnuli ne spavaju; ko e lei da spava u klanici?
Samo mrtvi.
Pourila je ka vratima. Na poetku hodnika, Bun vie nije
stajao, ve uao u dnu zida, obgrlivi kolena. Kada se okrenuo prema
njoj, videla je kako mu se lice uznemireno gri.
Ustaj, naredi mu. Oseam krv.
U pravu si. Zato ustani. Brzo. Pomozi mi.
Ali on je bio ukoen, prirastao uz pod. Znala je taj poloaj od
ranije: uuren u uglu, drhtei kao iiban pas. Nekada je za njega
imala utene rei, ali sada za to nije bilo vremena. Moda je neko u
onoj sobi preiveo pokolj. Ako je tako, ona mora da pomogne, bio tu
Bun ili ne. Uhvatila je kvaku na vratima klanice, i otvorila ih.
Kada joj je miris smrti doao u susret, Bun poe da jei.
...krv... ula ga je da govori.
Svuda krv. Stajala je i zurila itav minut pre nego to se
prisilila da prekorai prag i potrai neki znak ivota. Ali je ve
letimian pogled na svako telo pokazao da je svih estoro odneo isti
komar. Znala mu je i ime. Ostavio je svoj beleg, izbrisavi im lica
svojim noevima, kao to je uinio sa eril. Troje je zatekao in
KLAJV BARKER

102

flagrante delicto. Dva mukarca i ena, delimino obnaeni i
meusobno prepleteni na krevetu. To preplitanje bilo je smrtonosno.
Ostali su leali po sobi komirani od pia, moda ih nije ni probudio. Sa
dlanom rta ustima, da zadri miris napolju i jecaje unutra, uzmakla je
iz sobe, oseajui u ustima ukus sopstvene utrobe. Zakoraivi u
hodnik, krajikom oka ugleda Buna. Vie nije sedeo, iao je sa ciljem
kroz hodnik, prema njoj.
Moramo... napolje... odavde, ree ona.
On uopte ne pokaza da je uo, i proe kraj nje prema
otvorenim vratima.
Deker... ree ona. ...to je bio Deker.
Ni sada nije odgovorio.
Reci neto, Bune.
On na to neto promrmlja...
Moda je jo ovde, ree ona. Moramo da pourimo.
...ali on je ve zakoraio u sobu, da izbliza bude svedok onog
krvoprolia. Njoj je bilo dosta. Poe umesto toga u susednu sobu da
dovri svoje urno pakovanje. U tom poslu je ula kako se Bun kree
po sobi; disanje mu je bilo gotovo bolno. Bojei se da ga ostavlja
samog, ograniila se da pokupi samo optuujue stvari - pre svega
fotografije i adresare - i pourila nazad u hodnik.
Tamo je doeka zavijanje policijskih sirena, njihova panika
samo nahrani njenu, lako su jo bile daleko, nije sumnjala u njihovo
odredite. Svakog trenutka glasnije, pribliavale su se Slatkoj travi,
po tragu krivice.
Ona pozva Buna.
Gotova sam! ree. Hajdemo!
Nije bilo odgovora iz sobe.
Bune?
Pola je prema vratima pokuavajui da ne gleda tela. Bun je
bio na drugom kraju sobe, ocrtavao se naspram zavesa. Dah mu vie
nije bio ujan.
uje li me? ree ona.
Nije mu se pomerio nijedan mii. Nije mogla da mu vidi
izraz lica - bilo je suvie mrano - ali videla je da je skinuo naoari.
Nemamo mnogo vremena, ree ona. Ide li?
U tom trenutku on ispusti dah. Nije to bio normalan dah, znala
je, i pre nego to mu je iz grla pokuljao dim. On na to podie ruke ka
ustima, kao da je hteo da ga zadri, ali mu se ake zaustavie u visini
obraza i poee da se gre.
KABAL

103

Izlazi, ree, u istom dahu kojim je izbacio dim.
Ona nije mogla da se pokrene, niti da skrene pogled. Tama
nije mogla da sakrije od nje nailazeu promenu, nain na koji se
njegovo lice preureivalo iza zastora dima, svetlost koja mu je buktala
iz dlanova i puzala mu u talasima uz vrat da istopi kosti glave.
Ne elim da me vidi, molio je, sve nerazgovetnijim
glasom.
Prekasno. U Midijanu je videla oveka sa vatrom u mesu, i
psoglavog slikara, i druge: Bun je u svom sistemu imao sve njihove
bolesti, i razodevao je svoju ljudskost pred njenim oima. U njemu je
bila sva materija komara. Nikakvo udo to je zavijao, zabaene
glave dok mu se lice pretvaralo u la.
Ali taj zvuk gotovo potpuno prekrie sirene. Bie im potreban
moda minut do vrata. Ako odmah poe, ima nade da ih preduhitri.
A pred njom je Bun bio ponovo stvoren, ili razoren. Spustio je
glavu, dok su oko njega isparavali poslednji ostaci dima. Zatim se
pokrenuo, kao atleta, njegove nove tetive lako su ga nosile. Nadala se,
ak i sada, da on shvata opasnost i da je poao prema vratima, da se
spasi. Ali ne. Uputio se prema mrtvima, gde je jo leao onaj menage
a trois, i pre nego to je uspela da skrene pogled, dograbio rukom
naoruanom kandama jedno telo iz gomile, i prineo ga ustima.
Ne, Bune! vrisnula je. Nemoj!
Njen glas ga pronae, ili bar onaj njegov deo koji je jo bio
Bun, izgubljen u haotinoj pomraenosti udovita. Ono naas pusti
da meso padne, i pogleda uvis prema njoj. Jo je imalo njegove plave
oi, sada pune suza.
Ona poe prema njemu.
Nemoj, molila je.
Izgledalo je da na trenutak odmerava ljubav i apetit. Tada
zaboravi na nju, i podie ljudsko meso ka ustima. Nije gledala kako
mu se eljusti sklapaju na plenu, ali do nje je dopirao zvuk, i, da bi
ostala pri svesti, bila je prisiljena da ga slua kako kida i vae.
Odozdo se ulo kako kripe konice i lupaju vrata. Uskoro e
opkoliti zgradu, i vie nee biti nae u bekstvo; sekund kasnije e ih
uti na stepenicama. Nije imala izbora, morala je da ostavi zver njenoj
gladi. Bun je bio izgubljen za nju.
Nije pola putem kojim je dola, izabrala je pomono
stepenite. Odluka je bila ispravna: tek to je zamakla za ugao
hodnika, ula je policajce na drugom kraju, kako udaraju u vrata.
Gotovo odmah zatim zau odozdo zvuk nasilnog ulaska, i uzvike
KLAJV BARKER

104

gaenja. To nije moglo biti zato to su pronali Buna; on nije bio iza
zakljuanih vrata. Oigledno su pronali neto drugo na istom spratu.
Nema potrebe da zbog toga slua jutarnje vesti. Instinkt joj je jasno i
glasno govorio kako je Deker bio temeljit prole noi. Negde u zgradi
nalazio se iv pas, i u pomami je zaboravio na bebu, ali uzeo je sve
ostale. Vratio se pravo iz svog poraza u Midijanu i pobio svaku ivu
duu u zgradi.
Dole i na spratu, istraitelji su upravo otkrivali ovu istinu, i
ok ih je uinio neopreznima. Nije joj bilo teko da se iskrade u grmlje
iza zgrade. Tek kada je stigla u zaklon drvea, iza ugla se pojavio
jedan policajac, ali i on je imao prea posla nego da je trai. Naavi se
van vidokruga kolega, on povrati doruak u prainu, zatim pedantno
obrisa usta maramicom, i vrati se na posao.
ekala je, uverena da nee poeti istragu napolju dok ne
zavre sa unutranjou zgrade. ta e uiniti Bunu kada ga nau?
Verovatno e ga izreetati. Nije uspevala da smisli nikakav nain da to
sprei. Ali minuti su prolazili, i iako je iznutra dopirala vika, nisu se
uli pucnji. Do sada su morali da ga nadu. Moda e bolje videti ta se
dogaa ako ode do prednjeg dela zgrade.
Gostionica je bila zaklonjena sa tri strane bunjem i drveem.
Nije joj bilo teko da se privue kroz rastinje do mesta bono od
zgrade, dok su u suprotnom pravcu poli policajci, naoruani
pukama, da se raire kod sporednog izlaza. Upravo su pristizala jo
dva patrolna automobila. U prvom se nalazilo jo naoruanih
policajaca, dok su se u drugom dovezla lica povezana sa sluajem.
Sledila su ih dva ambulantna vozila.
Bie ih potrebno vie, pomislila je, mrano. Mnogo vie.
Iako je toliki skup vozila i naoruanih ljudi privukao publiku
sastavljenu od prolaznika, itava scena bila je nekako priguena,
gotovo obina. Jednak broj ljudi stajao je i posmatrao zgradu i ulazio
da je istrai. Sada se znalo pravo stanje stvari. To mesto bilo je
mrtvaki koveg na dva sprata. Tu je u jednoj noi ubijeno vie ljudi
nego u Golom Vratu od njegovog osnivanja. Saznanje ih je uutkalo.
Panja joj se preselila sa svedoka na grupu ljudi oko
komandnog vozila. Prostor koji se otvorio u krugu pregovaraa
dozvoli joj da ugleda oveka u centru. Besprekorno odeven, polirane
naoari blistale su mu na suncu. Deker je vodio glavnu re. Za ta se
zalagao: da mu prue priliku da izmami svog pacijenta na otvoreno?
Ako je to bila poen ta njegove besede, bio je odbijen, od jedine osobe
u uniformi unutar kruga, verovatno efa policije u Golom Vratu, koji
KABAL

105

se odbacio zahtev odmahnuvi rukom, a zatim se povukao iz rasprave.
Sa njene udaljenosti bilo je nemogue videti Dekerovu reakciju, ali
izgledalo je da savreno vlada sobom, naginjui se da saopti neto na
uvo jednom od ostalih, koji na proaptanu primedbu potvrdno klimnu
glavom.
Lori je prethodne noi videla Dekera bez maske: kao
bezumnika. Sada je elela da ga ponovo demaskira. Da mu srui onu
fasadu civilizovane zabrinutosti. Ali kako? Ako se pokae i suoi sa
njim ako pokua da objasni ta je videla i doivela u poslednjih
dvadeset etiri asa - uzee joj meru za luaku koulju im zine.
On je bio u dobro skrojenom odelu, sa doktoratom i
prijateljima na visokim poloajima, on je bio mukarac; glas razuma i
analize, a ona - obina ena - i sa kakvim preporukama? -ljubavnica
luaka i povremene zveri. Dekerovo nono lice bilo je bezbedno.
Iz zgrade odjednom provalie povici. Policajci oko ulaza na
naredbu pretpostavljenog uperie oruje prema vratima; ostali se
povukoe nekoliko metara. Dva policajca, sa pitoljima okrenutim
prema nekom unutra, odstupie od vrata. Trenutak kasnije, Bun, sa
lisicama na rukama, bi gurnut na svetlost. Bio je gotovo oslepljen.
Pokuao je da se okrene od sjaja, nazad u senku, ali tamo ga doekae
jo dva oveka sa orujem, koji ga poterae napred.
Nije bilo ni traga od bia u koje se pretvorio pred Lori, ali je
podsetnik na njegovu glad bio upadljiv. Krv mu je zalepila majicu na
grudi, i poprskala mu lice i ruke.
Neki u publici zapljekae, uniformisani i oni drugi, na prizor
ubice u lancima. Deker se pridrui, klimajui glavom i smeei se, dok
su odvodili Buna, glave okrenute od sunca, i zatvorili ga u jedno od
vozila.
Lori je posmatrala tu scenu dok su se u njoj borila za prevagu
razliita oseanja. Olakanje to Buna nisu ubili na licu mesta,
pomeano sa uasom saznanja ta je on u stvari; bes zbog Dekerove
lakrdije, i prezir prema onima koji su sve to progutali.
Toliko maski. Da li je ona jedina koja nije ivela tajnim
ivotom, ili krila drugo ja u sri i u umu? Ako je tako, onda njoj moda
i nije mesto u toj igri obrazina; moda su tu pravi ljubavnici Bun i
Deker, razmenjujui udarce i lica, ali neophodni jedan drugom.
A ona je grlila onog oveka, zahtevala da on nju grli, doticala
mu usnama lice. Vie to nikada nee moi, znajui ta lei iza
njegovih usana, iza njegovih oiju. Nikada nee moi da poljubi zver.
Zato joj onda srce zatutnji u grudima na tu pomisao?
KLAJV BARKER

106

XVI
Sad ili nikad

ta mi to govorite? Da je jo ljudi umeano u ovo? Neka
vrsta kulta?
Deker udahnu da jo jednom saopti svoje upozorenje o
Midijanu. Policajci su svog efa nazivali svakojakim imenima, osim
onim krtenim, iza leda. Pet minuta u njegovom drutvu i Dekeru je
bilo jasno zato; deset i ve je kovao planove da ga rastrgne. Ali ne
danas. Danas mu je potreban Irvin Ajgerman: a Ajgermanu je, iako to
ovaj ne zna, potreban Deker. Midijan je ranjiv dok traje dan, ali
moraju da poure. Gotovo je jedan posle podne. No je jo daleko, ali
i Midijan. Poslati tamo specijalnu jedinicu da prekopa mesto,
predstavlja posao od nekoliko sati; svaki minut izgubljen u raspravi
jeste minut izgubljen za akciju.
Ispod groblja, ree Deker, poinjui ponovo tamo gde je
poeo pola asa ranije.
Ajgerman jedva da se pretvarao da slua. Njegovo uzbuenje
raslo je u proporciji sa brojem tela iznetih iz Slatke trave, brojem
koji se do tog trenutka zaustavio na esnaest. Imao je sve razloge da
oekuje jo. Jedino preivelo ljudsko bie bila je jednogodinja beba
pronaena u gomili okrvavljenih arava. Lino ju je izneo iz zgrade,
svestan kamera koje su snimale. Sutra e cela zemlja znati njegovo
ime.
Nita od toga ne bi bilo mogue da nije bilo Dekerove prijave,
naravno, zbog ega ga je i trpeo, ali neka bude proklet, ako u ovoj fazi
dogaaja, sa svim onim reporterima i blicevima, potegne ak onamo
zbog aice perverznjaka koji vole drutvo leeva, kao to mu je
sugerisao Deker.
Izvukao je ealj i poeo da timari svoju istanjenu ubu, u
nadi da e zavarati kamere. Znao je da nije neki lepotan. A i kada bi
zaboravio, tu je bila Eni da ga podseti. Izgleda kao krmak, volela je
da pri meti, obino subotom, pre spavanja. Ali ljudi vide samo ono to
ele da vide. Posle dananjeg dana izgledae kao heroj.
Sluate li vi? ree Deker.
KABAL

107

uo sam. Neki ljudi pljakaju grobove. uo sam.
Ne pljakaju grobove. I nisu ljudi.
udaci, ree Ajgerman. Vid'o sam takve.
Ovakve niste.
Da neete da kaete da je neko od njih bio u Slatkoj travi?
Ne.
Znai imamo pravog krivca?
Da.
Pod kljuem.
Da. Ali ima ih jo u Midijanu.
Ubice?
Verovatno.
Niste sigurni?
Samo vi poaljite ljude tamo.
emu tolika urba?
Rekao sam vam ne jednom nego deset puta.
Pa ponovite mi.
Moraju biti opkoljeni jo za dana.
Sto, ta su oni? Neke krvopije? Zakikota se za sebe. Ba
to, a?
Recimo da jesu, odvrati Deker.
E pa recimo da vam ja kaem da to mora da saeka. Ovde
ljudi ekaju da me intervjuiu, doktore. Ne mogu da ih pustim da
cupkaju. Nije uljudno.
Jebe uljudnost. Imate pomonike, zar ne? Ili je ovo mesto sa
jednim pandurom?
Ajgerman na ovo vidno planu.
Imam ja pomonike.
Mogu li onda da vam predloim da poaljete par njih u
Midijan?
I ta tamo da rade?
Neka malo kopaju okolo.
Ono je verovatno posveena zemlja, mister, odvrati
Ajgerman. to znai sveta.
Ono ispod nije, odgovori Deker, s ozbiljnou koja uutka
Ajgermana. Poverovali ste mi jednom, Irvine. Verujte mi i sad.
Midijan mora da se prekopa.

KLAJV BARKER

108

Bilo je strahota, da, ali ostali su stari imperativi: telo je trailo
da jede, da spava. Napustivi Slatku travu, Lori je zadovoljila onu
prvu potrebu, lutajui ulicama dok nije nala dovoljnu anonimnu i
prometnu prodavnicu i kupila hranu koju je mogla odmah da upotrebi:
krofne sa kremom od vanile, holandsku jabuku, okoladno mleko, sir.
Tada je sela napolje, na sunce, i jela; njen oamueni mozak odbijao je
da se pozabavi neim drugim osim jednostavnog zadatka odgrizanja
zalogaja, vakanja i gutanja. Od hrane je postala toliko pospana da
nije uspela da sprei kapke da se sklope. Kada se probudila, njena
strana ulice, koja se kupala u sunevoj svetlosti, bila je u senci.
Kameni stepenik bio je hladan, i celo telo ju je bolelo. Ali su joj hrana
i odmor, iako primitivni, ipak donekle pomogli. Misli su joj ve bile
povezanije.
Imala je malo razloga za optimizam, sigurno, ali situacija je
bila jo beznadenija kada je prvi put prola kroz grad, na putu da
pronae mesto gde je Bun pao. Tada je verovala da je ovek koga voli
mrtav; bilo je to udoviko hodoae. Sada je bar znala da je iv, iako
samo Bog zna kakav ga je uas, zaraen u grobovima Midijana,
zaposeo. U takvoj je situaciji moda bilo dobro to se nalazi u rukama
zakona, iji e joj spori proces dati vremena da razmisli o izlazu iz
njihovih nevolja Pre svega da pronae nain da razotkrije Dekera.
Niko ne moe da ubije toliko ljudi bez ikakvog traga za sobom. Moda
ih je ostavio u restoranu, gde je ubio eril. Sumnjala je da e tamo
poslati policiju, kao to ih je uputio u Slatku travu. Poznavanje svih
mesta zloina isuvie bi navodilo na pomisao o sauesnitvu sa
optuenim. Ne, saekae da erilino telo bude sluajno otkriveno,
znajui da e zloin biti pripisan Bunu. Sto znai moda da je
mesto netaknuto, i da je mogue da pronae neki dokaz koji bi ga
optuio; ili bar otvorio pukotinu na tom svetenikom licu.
Povratak na mesto gde je eril umrla, i gde je ona sama
preivela Dekerovo izazivanje, nee biti izlet, ali to je jedina
alternativa porazu koju ima.
Pola je, urno. Nadala se da e po danu sakupiti hrabrost da
zakorai kroz ona spaljena vrata. Nou bi to bilo sasvim drugaije.

Deker je posmatrao kako Ajgerman upuuje pomonike,
etiri oveka koji su sa svojim efom delili izgled pripitomljenih
siledija.
KABAL

109

Imam poverenje u na izvor podataka, ree Ajgerman
velikoduno, pogledavi prema Dekeru, i ako on kae da dole u
Midijanu neto smrdi, mislim da ga vredi posluati. Hou da malo
kopate okolo. Da vidite ima li ega.
ta u stvari traimo? hteo je da zna jedan iz etvorke. Zvao
se Petin. etrdesetogodinjak sa irokim, praznim licem lakrdijaa;
preterano glasan, sa preteranim trbuhom.
Sve to je uvrnuto, ree mu Ajgerman.
Kao ono kad se ljudi zezaju sa mrtvima? ree najmlai od
etvorice.
Moe biti ba to, Tomi, ree Ajgerman. I vie od toga,
upade Deker. Mislim da Bun ima prijatelje na groblju.
Onaj sjebani ima prijatelje? ree Petin. Posere me ako ne
bi' vol'o da vidim kako oni izgledaju.
Pa dovedite ih ovamo, momci.
A ako nee da idu?
ta 'oe da kae, Tomi?
Moemo da primenimo silu?
Deko moj, uini drugom pre nego to on uini tebi.
Dobri su to momci, ree Ajgerman Dekeru, kada je kvartet
poao na zadatak. Ako tamo ima neto da se nade, oni e da ga nadu.
To se trai.
Idem da vidim zatvorenika. Hoete i vi?
Nagledao sam se Buna za ceo ivot.
Nema problema, ree Ajgerman, i ostavi Dekera njegovim
kalkulacijama.
Deker je ve gotovo bio odluio da pode sa policajcima u
Midijan, ali ovde je bilo jo toliko posla na pripremi buduih otkria.
A otkria e bili. Iako je Bun do tog trenutka odbio da odgovara i na
najjednostavnija pitanja, jednom e progovoriti, i Deker e i sam
morati da odgovori na neka pitanja. Nije bilo mogunosti da mu se
prikai krivica za neto za ta bi ga Bun optuio pa taj ovek je
pronaen sa ljudskim mesom u ustima, krvav od glave do pete ali u
poslednjim dogaajima postojali su elementi koji su zbunjivali i
Dekera, i dok poslednja nepoznata u scenariju ne bude reena, on nee
biti miran.
ta se to, na primer, dogodilo sa Bunom? Kako je rtveni
jarac, napunjen olovom i proglaen mrtvim, postao krvoedno
udovite koje zamalo da ga ubije prole noi? Bun je i sam izjavio da
je mrtav, zaboga - i Deker umalo da sam podlegne toj psihozi u
KLAJV BARKER

110

strahoti trenutka. Sada je ve video jasnije. Ajgerman je u pravu. Ono
jesu nakaze, malo udnije od uobiajene sorte. Stvari protivne prirodi,
koje treba iakati ispod njihovog kamenja i politi benzinom. On e
rado sam upaliti ibicu.
Dekeru?
On se okrenu od svojih misli da bi video Ajgermana kako
zatvara vrata pred brbljanjem novinara napolju. Obilno se znojio.
OK. ta se to kog mog dogaa?
Imamo neki problem, Irvine?
Govna do gue, to je na problem.
Bun?
Naravno da je Bun.
ta je?
Lekari su ga upravo pregledali. Takva je procedura.
I?
Koliko puta ste ga pogodili? Tri, etiri? 'Valjda.
E pa zrna su jo u njemu.
Nisam iznenaen, ree Deker. Rekao sam vam da nemamo
posla sa obinim ljudima. ta kau lekari? Da bi trebalo da umre?
On jeste mrtav. ' Kada je umro?
Ne mislim da lei mrtav, dupeglavcu, ree Ajgerman.
Mislim da sedi u mojoj jebenoj eliji, mrtav! Mislim da mu srce ne
kuca.
To je nemogue.
Tamo su dva jebivetra koji tvrde da je tip hodajui le, i zovu
me da sam posluam. ta ima da kae na to, doktore!
KABAL

111

XVII
Delirijum

Lori je stajala na drugoj strani ulice, preko puta izgorelog
restorana, i posmatrala ga pet minuta, oekujui da uoi nekakvu
aktivnost. Nije je bilo. Tek je sada, na svetlosti dana, primetila
oronulost tog kraja. Deker je dobro izabrao. anse da ga neko primeti
kako nou ulazi ili naputa zgradu bile su ravne nuli. ak i sada, usred
popodneva, nije se mogao videti prolaznik na ulici, u oba pravca, a
onih nekoliko vozila koja su tuda prola urila su prema nekom mestu
koje je vie obeavalo.
Neto u tom prizoru - moda vrelina sunca, u kontrastu sa
erilinim neobeleenim grobom - podseti je na njenu samotnu
avanturu u Midijanu; ili preciznije, na susret sa Babet. I nije samo njen
um bio taj koji joj je oiveo seanje na devojicu. inilo joj se da
celim telom proivljava njihovo prvo vienje. Oseala je na grudima
teinu zveri koju je ponela sa mesta ispod drveta. U uima joj je bilo
njeno ubrzano disanje, njen gorko-slatki miris pekao joj je nozdrve.
Senzacije su dole tako snano da su se gotovo pretvorile u
prizivanje; preivljena opasnost upozoravala je na sadanju.
Priinjavalo joj se da vidi dete kako je posmatra iz naruja, iako nikad
nije nosila Babet u ljudskom obliku. Detinja usta su se otvarala i
zatvarala, oblikujui molbu koju Lori nije mogla da proita sa samih
usana.
Tada se slike izgubie, kao kad se filmsko platno zatamni
usred projekcije, i ona ostade sa osetima koje je prethodno imala: tu su
bili ulica, sunce, spaljena zgrada preko puta.
Vie nije bilo smisla da odlae ponovno suoenje sa zlom.
Prela je ulicu, stala na plonik, i ne dozvolivi sebi da uspori korak
zakoraila kroz ugljenisani dovratak u tamu. Tako se brzo smrailo!
Tako brzo zahladnelo! Jedan korak sa sunca, i nala se u drugaijem
svetu. Sada joj je korak bio sporiji, traila je put kroz ruevine izmeu
ulaza i kuhinje. U svesti joj je gorela samo ona osnovna namera: da
iskopa bar traak dokaza protiv Dekera. Morala je da potiskuje sve
KLAJV BARKER

112

druge misli: odvratnost, alost, strah. Morala je da ostane hladna i
mirna. Da igra Dekerovu igru.
Prikupivi hrabrost, prola je ispod luka.
Ali ne u kuhinju: u Midijan.
Znala je gde se nalazi, istog trenutka - studen i mrak grobnica
nisu se mogli zameniti ni sa im drugim. Kuhinja je prosto nestala:
svaka ploica.
Na drugom kraju prostorije stajala je Rejel, pogleda
podignutog prema tavanici, uznemirenog lica. Na trenutak je
pogledala prema Lori, ne pokazujui iznenaenje zbog njenog
prisustva. Zatim se ponovo posveti posmatranju i oslukivanju.
ta se dogaa? ree Lori.
Tiho, otro proapta Rejel, a tada kao da poali zbog svoje
grubosti i prui ruke. Doi meni, dete, ree.
Dele. Znai to je. Ne nalazi se u Midijanu, ve u Babet,
posmatrajui kroz oi deteta. Ona seanja koja su joj tako snano
dola na ulici bila su preludijum za sjedinjenje umova.
Je li ovo stvarno? ree ona.
Stvarno? apnu Rejel. Naravno da je stvarno... Rei joj
se presekoe, i ona pogleda ker, ispitivaki. Babet? ree. Nije...
odgovori Lori. Babet. ta si to uinila?
Ona poe prema detetu, koje se povue pred njom. Pogled
kroz ukradene oi vrati joj ukus prolosti. Rejel je izgledala
nemogue visoka, njeno pribliavanje nezgrapno.
ta si uradila? upita ponovo.
Dovela sam je, ree devojica. Da vidi.
Rejelino lice postade izbezumljeno. Posegnu za kerkinom
rukom. Ali dete je bilo prebrzo za nju. Odmaglila je pre nego to je
mogla biti uhvaena, van Rejelinog domaaja. Lorin um poe za
njom, oamuen od brzine vonje.
Vraaj se ovamo, aputala je Rejel.
Babet je ignorisala nareenja, i uputila se prema tunelima,
zamiui za uglove sa lakoom nekoga ko poznaje svaki metar
lavirinta. Put je odvodio trkaa i njegovog putnika dalje od glavnih
saobraajnica u mranije, ue prolaze, sve dok Babet nije bila sigurna
da je ne prate. Naioe na otvor u zidu, suvie mali za odraslu osobu.
Babet se provue unutra, u prostor ne vei od unutranjosti friidera, i
podjednako hladan: detinje skrovite. Tu sede da povrati dah,
prozirui neprobojnu tamu osetljivim oima. Oko nje je bilo
okupljeno njeno neveliko blago. Lutka nainjena od trave, sa krunom
KABAL

113

od prolenog cvea-, dve ptije lobanje, mala kolekcija oblutaka. I
pored svoje razliitosti, Babet je bila kao svako drugo dete: osetljiva,
sklona ritualima. Ovo je bio njen svet. To to je dopustila Lori da ga
vidi bilo je veliko priznanje.
Ali Lori nije bila tu samo da bi videla njenu riznicu. Odozgo
su se uli glasovi, dovoljno glasno da se sve razume.
O-paaa! Vide li ti ovo sranje? Tu moe 'ladno da sakrije
celu jebenu armiju!
Ne reci dvaput, Kes.
ta je, usr'o si gae, Tomi?
Jok ja.
Ali tako bazdi.
Ma jebi se.
Zaveite, obojica. Imamo druga posla.
Odakle da ponemo?
Prvo da vidimo ima li tragova prkanja.
Ovde ima ljudi. Oseam. Deker je bio u pravu.
'Ajde da isteramo govna da moemo da ih vidimo.
Misli... da idemo dole? Ja ne silazim tamo.
Nema ni potrebe.
Jebote, pa kako misli da ih isteramo, dupe glupo? Odgovor
nisu bile rei ve pucanj, koji zazvoni o kamen. To ti je k'o da lovi
ribu u buretu, ree neko. Ako nee da izau neka ostanu dole za
stalno.
A ne treba ni da ih sa'ranjuje.
Ko su li ljudi? pomisli Lori. I tek to se to zapitala, Babet se
ve uspinjala uskim kanalom koji je polazio iz njene sobe za igranje.
Bio je jedva prostran za njeno maleno telo; Lori za trenutak oseti
klaustrofobiju. Ali odmah zatim doe nagrada. Gore ih je ekala
svetlost dana, i sveina otvorenog prostora, koja, ugrejavi Babetinu
kou, ugreja i Lori.
Prolaz je bez sumnje bio neka vrsta sistema za odvod vode.
Dete se provlailo kroz naplavljeni materijal, zastavi samo da
razgleda ostatke krtice, uginule u kanalu. Glasovi sa povrine bili su
uznemirujue blizu.
Ja sam za to da ponemo odavde i otvorimo svaku prokletu
rupagu dok ne naemo neto da ponesemo kui.
Nema te stvari koju bi ja odavde pon'o kui.
Ne seri, Petin, zna da hou zarobljenike*. Onoliko
zajebanata koliko moemo da povedemo.
KLAJV BARKER

114

A da se prvo javimo? upita etvrti glas. Ovaj glas opozicije
sada se prvi put javio. Moda ef ima nova uputstva za nas.
Jebe efa, ree Petin.
Samo ako me zamoli', odgovori Kes.
Uz opti smeh koji je usledio razmenjeno je jo nekoliko
opaski, uglavnom prostakluka. Petin je bio taj koji je prekinuo veselje.
OK. Navalimo sad na stvar.
to pre to bolje, ree Kes. Moe, Tomi?
Ja, uvek.
Sada se video i izvor svetlosti prema kome je puzala Babet:
reetkasti poklopac na zidu kanala.
uvaj se sunca, uhvati se Lori u pomisli.
U redu je, odgovori joj Babetina misao. Oigledno da nije
prvi koristila ovu pijunku. Kao zatvorenik bez nade u osloboenje,
zabavljala se kako je znala da bi prekratila vreme. Jedna od tih zabava
bilo je posmatranje sveta sa ovog mesta, i izabrala je dobar vidikovac.
Reetka je omoguavala pogled na staze groblja i bila je tako
postavljena u zid mauzoleja da na nju nije padala direktna suneva
svetlost. Babet priljubi lice uz reetku, da bi jasnije videla ta se
deava napolju.
Lori je mogla da vidi trojicu od etiri govornika. Svi su bili u
uniformama, svi su izgledali - i pored odvanih reci - kao da bi mogli
da smisle tuce pogodnijih mesta da se provede vreme od ovoga. ak i
u sred dana, naoruani do zuba i bezbedni na suncu, bili su nervozni.
Da su doli da preuzmu najopasnije robijae bilo bi manje osvrtanja i
uznemirenih pokreta nego to ih je bilo sada. Ali ovo je bila teritorija
koja je pripadala Smrti, i oseali su se kao uljezi.
U svakoj drugoj prilici uivala bi u njihovoj nelagodnosti. Ali
ne ovde, ne sada. Znala je ta ljudi u strahu, i oni u strahu od njihovog
straha, mogu da urade.
Otkrie nas, ula je kako Babet misli.
Nadajmo se da nee, odgovorie njene misli. Ali hoe,
ree dete. Vidoviti tako kae. Ko?
Babetin odgovor bio je slika stvorenja koje je Lori videla N
dok je ila hodnicima traei Buna, stvorenja prekrivenog larvastim
ranama koje je lealo na prostirki u praznoj eliji. Sada ga je videla u
drugim okolnostima, kako lebdi nad glavama skupa, noeno od dva
pripadnika Soja niz ije oznojene ruke tee njegova gorua krv.
Govorilo je, iako mu nije ula rei. Proroanstva, pretpostavljala je;
meu njima, i ovaj dogaaj.
KABAL

115

Pronai e nas, i pokuati da nas pobiju, pomisli dete.
Pa, hoe li uspeli?
Dete je bilo nemo.
Hoe li, Babet?
Vidoviti ne zna, jer je medu onima koji e umreti. Moda u i
ja.
Ova misao nije imala glasa, dola je kao isto oseanje, talas
tuge kojoj Lori nije mogla da se odupre niti da je izlei.
Jedan od policajaca, Lori primeti, pribliio se kolegi, i potajno
je pokazivao prema grobnici desno od njih. Vrata grobnice bila su
malo odkrinuta. Unutra se neto kretalo. Lori je znala ta e se
dogoditi; i dete sa njom. Osetila je kako Babetinim leima prolazi
drhtaj, kako joj prsti steu reetku u iekivanju zla koje e doi.
Obojica se odjednom naoe kod vrata, naglo ih otvarajui. Iznutra se
zau povik; neko pade. Prvi policajac se u sekundi obreo unutra,
njegov partner odmah za njim, akcija iznenada povue i drugu
dvojicu.
S puta! naredi policajac iznutra. Njegov kolega se povue, i
provaljiva, trijumfalno se cerei, izvue svog zarobljenika iz
skrovita, dok ga je drugi policajac terao otpozadi. Lori je uspela samo
da nazre njihovu rtvu, ali je otrooka Babet odmah imenova milju.
Onaka.
Na kolena, maru! naredi policajac koji je iao za njim, i
saplete ga udarcem po nogama. ovek se srui, savijajui vrat da
ostane pod zatitom eira sa irokim obodom.
Dobar pos'o, Gibse, iskezi se Petin.
Ali gde su ostali? upita najmlai od etvorice, mrav
momak nauljene kratke kose.
Pod zemljom, Tomi, odvrati etvrti policajac. Ba k'o to
je Ajgerman rek'o.
Gibs se okomi na Onaku.
Sad e ovaj pizdonja da nam pokae, ree on. Pogleda
Tomijevog kompanjona, oniskog, irokog oveka. Ti ume da
postavlja pitanja, Kes.
Nema tog koji mi je rek'o ne, odgovori ovaj. Je 1' tako ili
nije?
Tako je, ree Gibs.
Je 1' 'oe da te on malo preuzme? Petin se obrati Onaki.
Zarobljenik ne ree nita.
Mislim da te nije uo, ree Gibs. Pitaj ga ti, Kes.
KLAJV BARKER

116

Jakako.
Pitaj ga jae
Kes prie Onaki, posee rukom i smaknu mu eir sa glave.
Onaka smesta poe da vriti.
Zaepi jebenu gubicu! zaurla Kes i ritnu ga u stomak.
Onaka nastavi da vriti, skrivajui rukama elavu glavu od
sunca dok se uspravljao na noge. Oajniki traei utehu tame, poao
je prema vratima grobnice, ali je mladi Tomi ve bio tamo, prepreivi
mu put.
Odlino, Tomi! drao se Petin. Dr' ga, Kes!
Oteran nazad na sunce, Onaka poe da se trese kao opsednut.
ta je sad, jebote? ree Gibs.
Zarobljenikove ruke vie nisu imale snage da zatite glavu.
Padoe niz bokove, dimei se, ostavljajui Tomija licem u lice sa
njim. Mlaani policajac ne ree nita. Samo naini dva teturava
koraka unazad, usput ispustivi puku.
ta to radi, kure glupi? razdra se Petin. Hitro dograbi
Onaku za miicu da bi ga spreio da uzme odbaeno oruje. U toj
pometnji Lori je bilo teko da vidi ta se zatim dogodilo, ali izgledalo
je kao da se meso Onakine miice rascepilo. Kes ispusti uzvik
gaenja; Petinov krik bio je izbezumljen kada je povukao ruku,
isputajui punu aku tkanine i praine.
ta to bi jebote?' viknu Tomi. ta to bi jebote? ta to bi
jebote?'
Umukni! naredi mu Gibs, ali mladi je potpuno izgubio
kontrolu. Neprestano je ponavljao isto pitanje: ta to bi jebote?'
Nepometen Tomijevom panikom, Kes poe da obori Onaku
nazad na kolena. Ali je udarac koji je uputio imao vei uinak nego to
je nameravao. Onakina ruka se odlomi kod lakta, i pade na zemlju kod
Tomijevih nogu. Njegovi povici pretvorie se u povraanje. ak i Kes
ustuknu, tresui glavom u neverici.
Onaki vie nije bilo pomoi. Noge popustie pod njim, telo
mu je bilo sve lomnije pod udarima sunca. Ali njegovo lice sada
okrenuto Petinu - izazva najglasnije povike, jer sa njega je otpadalo
meso i iz onih duplji izlazio dim kao da mu je mozak u plamenu.
Vie nije vritao. U telu nije bilo snage za to. Samo se spustio
na zemlju, zabaene glave kao da eli da pouri sunce, i okona
agoniju. Pre nego to je dodirnuo tlo, neka spona u njemu prekide se sa
zvukom kao pucanj. Njegovi raspadajui ostaci razletee se u oblaku
krvave praine i kostiju.
KABAL

117

Lori pokua da navede Babet da skrene pogled, koliko zbog
sebe toliko i zbog deteta. Ali ona odbi da poslua. ak i kada se
stravini prizor zavrio - i Onaki no telo lealo razbacano po stazi
ona je pritiskala lice uz reetku, kao da eli da zapamti svaki detalj ove
smrti na suncu. Ni Lori nije mogla da pogleda na drugu stranu, sve
vreme dok je dete posmatralo. Delila je svaki drhtaj Babetinih udova;
kuala suze koje je zadravala, ne doputajui da joj zamagle pogled.
Onaka je bio mrtav, ali njegovi delati jo nisu zavrili posao.
Nameravala je da motri dok god bude imala ta da vidi.
Tomi je pokuavao da obrie sopstvene bljuvotine sa
uniforme. Petin je prevrtao nogom deo Onakinih ostataka; Kes je uzeo
cigaretu iz depa na grudima Gibsove koulje.
Daj da upalim, 'leba ti, ree Kes. Gibs zavue ruku u dep
pantalona traei ibice, ne odvajajui oi sa gomile koja se puila.
Nikad nisam video ovako neto, ree Petin, gotovo
nezainteresovano.
Ovaj put si se usr'o, Tomi? ree Gibs.
Ma jebi se, doe odgovor. Tomijevo bledo lice bilo je
zajapureno crveno. Kes je rekao da treba prvo da nazovemo efa,
ree. Bio je u pravu.
Koji kurac zna Ajgerman? primeti Petin, i otpljunu u crvenu
prainu kraj nogu.
Jesi vid'o lice onog skota? ree Tomi. Jesi vid'o kako me je
gledao? Zamalo da umrem, kaem ti. Ubio bi me k'o nita.
ta se to ovde deava? ree Kes. Gibs zamalo da pogodi
odgovor.
Sunce, ree. uo sam za takvu bolest. Sredilo ga sunce.
Nema eme, ovee, ree Kes. Tako neto nikad nisam uo
ni video.
E sad smo uli i videli, ree Petin, ne bez zadovoljstva.
Ovo nije bila halucinacija.
I ta emo sad? interesovao se Gibs. Imao je potekoa da
drhtavim prstima prinese ibicu cigareti u ustima.
Da naemo ostale, ree Petin, eto ta emo.
Jok ja, ree Tomi. Ja iz ovih stopa zovem jebenog efa.
Nemamo pojma koliko ima onih nakaza. Moda na stotine. Sam si
rek'o. Moe da sakrije jebenu armiju, rek'o si.
ega se toliko plai? odvrati Gibs. Video si ta je bilo sa
ovim na suncu.
KLAJV BARKER

118

Dobro. A ta e da bude kad sunce zade, krele? bio je
Tomijev odgovor.
Plamen ibice opee Gibsu prste. On je ispusti, psujui.
Gledao sam filmove, ree Tomi. Stvari izlaze nou.
Sudei po Gibsovom pogledu, i on je gledao iste filmove.
Moda da ipak pozove pojaanje, ree on. za svaki
sluaj.
Lorine misli se urno obratie detetu.
Mora da upozori Rejel. Da joj kae ta smo videle.
Oni ve znaju, bio je Babetin odgovor.
Ipak im reci. Zaboravi na mene! Reci im, Babet, pre nego to
bude kasno.
Neu da te ostavljam.
Ne mogu da li pomognem, Babet. Ne pripadam vama. Ja
sam...
Pokuala je da sprei ovu misao da se formira, ali bilo je
prekasno.
Ja sam normalna. Sunce ne moe da me ubije kao vas. Ja sam
iva. Ljudsko bie. Ne pripadam vama.
Nije imala priliku da objasni ovaj ishitreni odgovor. Kontakt
je istog trenutka bio prekinut nestao je pogled iz Babetinih oiju
i Lori se ponovo nae na pragu kuhinje.
Zujanje muva joj je bilo glasno u glavi. To nije bio odjek
Midijana, ve realna injenica. Kruile su po prostoriji ispred nje.
Vrlo dobro je znala kakav ih je miris privukao, pune jaja i gladne, i
znala je, podjednako dobro, da posle svega to je videla u Midijanu
nee podneti da prie makar i korak leu na podu. Suvie je smrti bilo
u njenom svetu, u njenoj glavi i izvan nje. Ako joj se ne iupa,
poludee. Oseala je da mora nazad, na sve vazduh, gde e slobodno
disati. Moda da nae neku prostodunu prodavaicu sa kojom e
razgovarati o vremenu, o cenama toaletnog papira; o svemu to je
banalno, i predvidljivo.
Ali muve su joj zujale oko uiju. Pokuala je da ih otera
mahanjem. No one su nalelale i nalelale, iznova, krilima umaenim
smru, noicama crvenim od smrti.
Ostavite me na miru, zajecala je. Ali njen nemir ih je
privlaio, u sve veem i veem broju, podigao ih je sa njihove trpeze,
skrivene od pogleda iza penica. Njen um se borio da prihvati realnost
u koju je bila nasilno vraena, telo da se okrene i napusti kuhinju.
KABAL

119

Nije uspelo, ni telo ni um. Oblak muva iao je na nju, njihova
brojnost bila je tolika da su postale tama za sebe. Maglovito je
zakljuila da je takvo mnotvo nemogue i da joj je pomuena svest
doarala ovu novu strahotu. Ali ta misao bila je predaleko od nje da bi
je sauvala od ludila; njen um je oajniki posezao za njom ali oblak je
ve bio tu. Oseti njihove noice na rukama i licu, kako ostavljaju trag
materije u kojoj su gacale: eriline krvi, eriline pljuvake, znoja i
suza. Bilo ih je toliko da nisu sve mogle da pronau deli koe da ga
zauzmu, pa su poele da joj se zavlae izmeu usana i da joj mile u
nozdrve i po oima.
Zar nisu jednom, u snu o Midijanu, mrtvi doli kao praina, sa
sve etiri strane sveta? A ona stajala u srcu oluje milovana,
raznoena - i bila srena zbog saznanja da su mrtvi u vetru? Ovo je bio
parnjak onom snu - uasan u odnosu na divotu prvog. Svet muva
nasuprot svetu praine; svet besvesnog i slepila, mrtvih bez pokopa,
bez vetra da ih ponese. Samo muve, da se goste, da u njima leu i
izvedu jo muva.
I znala je, poredei prainu i muve, ta bi pre odabrala; znala
je, dok je naputala svest, ako Midijan umre a ona to dopusti ako
Petin, Gibs i prijatelji raskopaju utoite Nonog soja, da e ona,
jednog dana i sama praina, dotaknuta Midijanovim stanjem - ostati
bez mesta za poinak, i pripadati, telom i duom, muvama.
Tada joj pod polete u susret.
KLAJV BARKER

120

XVIII
Gnev pravednih

Za Ajgermana su dobre ideje i pranjenje creva bili
nerazdvojivo povezani; najbolje je mislio sa sputenim pantalonama.
Vie nego jednom objanjavao je, uz aicu, svakome ko bi hteo da ga
slua, da bi svetski mir i lek za rak bili ostvareni preko noi samo kad
bi mudri i dobri seli da kenjaju zajedno.
Treznog bi ga uasnula pomisao da sa nekim deli
najprivatniju od svih funkcija. Klonja je mesto za pojedinana
stremljenja, gde oni optereeni visokim dunostima mogu da ukradu
malo vremena da poinu i razmisle o svom teretu.
Prouavao je grafite na vratima ispred sebe. Nije bilo nieg
novog meu prostaklucima, i to ga je ohrabrilo. Uvek isti nepoeani
svrabovi. Ta injenica mu je ulivala hrabrost da se suoi sa
problemima.
A ovi su, u sutini, bili dvojaki. Kao prvo, imao je mrtvaca na
uvanju. To je, kao i grafiti, bila stara pria. Ali zombijima je ve bilo
mesto u pononim projekcijama, kao sodomiji na zidu klozeta. U
stvarnosti za njih nije bilo mesta. to je vodilo drugom problemu:
uspanienom pozivu Tomija Kana, koji mu je javljao da se neto
gadno dogaa u Midijanu. Ovima je upravo dodao i trei: doktora
Dekera. Jeste da nosi fino odelo, i govori fine reci, ali u njemu ima
neeg nenormalnog. Ajgerman je tek sada, sedei na kenjari, priznao
sebi ovu sumnju, ali je, kad malo razmisli, stvar prosta k'o njegov
doka. Baraba zna vie no to priznaje: ne samo o Mrtvaku Bunu, ve i
o Midijanu i onome to se tamo deava. Ako misli da smesti
najboljima u Golom Vratu, ima da zaali, sigurno k'o sranje, kad
kucne as da se svedu rauni.
A ef, u meuvremenu, treba da donese neke odluke. Poeo je
dan kao heroj, predvodei hapenje Ubice Iz Kalgarija, ali instinkt mu
je govorio da stvari mogu lako da izmaknu kontroli.
Suvie je nepoznanica, suvie pitanja na koja on nema
odgovor. Naravno, postoji i laki nain. Da nazove pretpostavljene u
Edmontonu i prosledi celu zajebanciju njima da lupaju glavu. Ali ako
KABAL

121

se odrekne problema, odrekao se slave. Alternativa je da reaguje
odmah - pre noi, ponavljao je Tomi, to znai da ostaje koliko? tri,
etiri sata - da istera nakaze iz Midijana. Ako uspe, udvostruie se
broj njegovih poklonika. Izvesti ljudsko smee pred lice pravde i
oistiti slivnik u kome su se skrivali, sve u jednom danu: primamljiva
pomisao.
Ali tada one reene zagonetke ponovo podigoe glave, i
uopte nisu bile dopadljive. Ako je trebalo verovati doktorima koji su
pregledali Buna i izvetajima iz Midijana, onda su stvari za koje je uo
samo u bapskim priama postale istina. Da li e zaista imati posla sa
ivim leevima i zverkama koje ubija sunce?
Sedeo je i kenjao, i omeravao alternative. Za to mu je bilo
potrebno pola sata, ali je konano doneo odluku. Kao i obino, kada je
prestalo znojenje, stvar je izgledala prosto. Moda danas svet nije ba
kao to je bio jue. Sutra e, ako Bog da, biti onaj stari: mrtvi e biti
mrtvi, a sodomija na zidovima gde joj je i mesto. Ako propusti ovu
ansu da postane ljubimac sudbine, nee biti druge, bar dok ne omatori
toliko da mu jedina briga postanu hemoroidi. Ovo je bogomdana
prilika da pokae od ega je. Ne srne da je propusti.
Sa novim pouzdanjem u srcu obrisao je dupe, podigao
pantalone, pustio vodu i poao uzdignute glave u susret izazovu.

Trebaju mi dobrovoljci, Kormak, da pou sa mnom u
Midijan i da tamo kopaju.
Kad su ti potrebni?
Odmah. Nemamo mnogo vremena. Poni od karana. Uzmi
Holideja sa sobom.
ta da im kaemo, za ta su nam potrebni? Ajgerman se
zaas zamisli: ta rei.
Kai da gonimo pljakae grobova. To bi trebalo izazove
prilian odaziv. Svako sa pukom i lopatom je dobro doao. 'Ou da su
na okupu za jedan sat. I pre ako moe.
Deker se nasmei kada je Kormak otiao.
Zadovoljan? ree Ajgerman.
Drago mi je to ste prihvatili moj savet.
Tvoj savet, govno.
Deker se samo smeio.
KLAJV BARKER

122

Gubi se odavde, ree Ajgerman. Imam posla. Vrati se kad
nae oruje.
Moda ne bi bilo loe.
Ajgerman ga je posmatrao kako odlazi, zatim podie
slualicu. Postojao je jedan broj koji je mislio da okrene otkako je
odluio da ide u Midijan; broj koji dugo nije imao razloga da okree.
Sada jeste. Za par sekundi imao je na vezi Oca Eberija.
Neto ste mi bez daha, Oe.
Eberi je i bez pitanja znao ko zove.
Ajgerman.
Pogodak iz prve. ta ima novo?
Bio sam napolju na tranju.
Dobra ideja. Da se iznoje prljave misli.
ta hoe?
ta misli da hou? Popa.
Nita nisam uinio.
Ja nisam tako uo.
'Vie ne plaam zbog toga, Ajgermane. Gospod mi je oprostio
grehe.
Niko te i ne proziva.
Onda me ostavi na miru.
Ne prekidaj vezu!
Eberi je bio brz da primeti iznenadni nemir u Ajgermanovom
glasu.
Vidi, vidi, ree. ta?
Ima problema.
Moda ih imamo obojica.
A oni su?
'Ou da se stvori ovde i to brzo, sa svime to je nalik raspeu
i svetoj vodici.
Zato?
'Veruj mi, trebae ti.
Eberi se nasmeja. Nisam ti vie na uzici, Ajgermane.
Moram da brinem o svom stadu.
Uini to za njih.
O emu govori?
Propoveda o Sudnjem Danu, zar ne? E pa preko u Midijanu
su se ba zagrejali za tako neto.
Ko?
KABAL

123

Ne znam ko i ne znam zato. Samo znam da nam je potrebno
malo svetosti na naoj strani, a ti si jedini pop koga imam.
Snai se sam, Ajgermane.
Ne verujem da si me uo. Govorim o ozbiljnom sranju
ovde.
Vie ne igram tvoje glupe igre.
Ozbiljno mislim, Eberi. Ako ne doe dobrovoljno,
naterau te.
Spalio sam negative, Ajgermane. Slobodan sam.
Sauvao sam kopije. Otac je utao. Zatim: Zakuni se.
Lagao sam, bio je odgovor.
Ti si ubre, Ajgermane.
A ti nosi ipkasti ve. Kad stie ovamo?
Tiina.
Eberi, neto sam pitao.
Daj mi sat vremena.
Ima etrdeset pet minuta.
Jebi se.
Eto to volim: pobone dame.

Mora da je zbog ove vruine, pomisli Ajgerman kada je video
koliko su Kormak i Holiej sakupili ljudi za jedan sat. Od vruine
zasvrbe prsti: za malo bludnienja, moda, ili za ubijanjem. A u
Golom Vratu, takvom kakav je, gde nije ba tako lako nai priliku da
tera kera, glad za dobrom pucnjavom postala je poprilina. Napolju,
na suncu, okupilo se dvadeset ljudi, ak i tri-etiri ene eljne da se
provozaju, plus Eberi sa svojom svetom vodicom.
U toku tog sata stigla su jo dva poziva iz Midijana. Jedan od
Tomija, kome je nareeno da se vrati na groblje i pomogne Petinu da
zadri neprijatelja dok ne stigne pojaanje, drugi od samog Petina,
koji je obavetavao Ajgermana da je jedan od stanovnika Midijana
pobegao. Umakao je kroz glavnu kapiju kada su njegovi drugari
napravili diverziju. Opis diverzije ne samo to je objasnio zato se
Petin guio dok je izvetavao, ve i zato nisu bili u stanju da pou u
poteru. Neko je zapalio gume na automobilima. Poar je ubrzo
zahvatio i vozila, zajedno sa radio-stanicom preko koje je poslat
izvetaj. Veza se prekinula upravo kada je Petin objanjavao da nee
biti novih javljanja.
KLAJV BARKER

124

Ajgerman je sauvao ovu informaciju za sebe, iz bojazni da bi
mogla da ohladi apetite za predstojeu avanturu. Ubijanje nikom nije
smetalo, ali nije bio siguran da bi toliko njih bilo spremno da poe
kada bi se proirila vest da je izvestan broj one kopiladi spreman da
uzvrati udarac.
Kada se konvoj pokrenuo, on pogleda na asovnik. Ostalo im
je moda dva i po sata do sumraka. Tri etvrti sata do Midijana, to
ostavlja sat i tri etvrti da se postaraju za ona govna pre nego to no
bude na njihovoj strani. Sasvim dovoljno, ako se dobro organizuju.
Najbolje da se ovo tretira kao rutinska racija, razmiljao je Ajgerman.
Isterati barabe j. svetlost i saekati ta e se dogoditi. Ako popucaju
po avovima, kao to tvrdi onaj seronja Tomi, bie to sasvim dovoljna
dokaz za Sudiju da su one kreature bile crne k'o sam pakao. Ako ne -
ako je Deker lagao, a Petin se opet fiksa, i cela stvar ispadne mlaenje
prazne slame on e ve pronai nekog za odstrel, da im se isplati
put. Moda e lepo da se vrati i prosvira metak kroz onog zombija u
eliji Pet; onog bez pulsa sa krvavim licem.
Kako god bilo, nee dozvoliti da se dan zavri bez suza.
KABAL

125

PETI DEO


ZA LAKU NO
















Nijedan te ma nee dotai. Ako ne bude moj. Zakletva
zaljubljenog
(Anon)
KLAJV BARKER

126

XIX
Lice bez milosti

Zato je morala da se probudi? Zato uvek postoji povratak?
Zato joj nije dato da tone i tone dublje u nitavilo u koje je uzmakJa?
Ali ono je nije htelo. Izronila je otuda, nevoljno, nazad u stari bol
ivljenja i umiranja.
Muve su otile. 1 to je neto. Podigla se na noge, oseala je
telo kao neto nezgrapno, poniavajue. Dok je pokuavala da oisti
prainu sa odee, zaula je kako neko izgovara njeno ime. Izgleda da
se nije probudila od svoje volje. Neko ju je pozvao. Jedan uasavajui
trenutak bila je uverena da je glas erilin, da su muve uspele u svojoj
nameri, i izludele je. Ali kada je poziv ponovo doao, dala mu je drugo
ime: Babet. Dete je zvalo. Okrenuvi leda kuhinji, podigla je torbu i
pola kroz kr prema ulici. Svetlost se promenila otkako je prvi put
prela prag; u snu je provela sate. Njen sat na ruci, slomljen pri padu,
odbijao je da kae koliko.
Na ulici je jo bilo sparno, ali podnevna ega odavno je
prola. Popodne je bilo pri kraju. Sumrak nije mogao biti daleko.
Pola je, ne osvrnuvi se prema restoranu. Kakvu god krizu
realnosti imala tamo unutra, Babetin glas ju je vratio, i oseala se
neobino laka, kao da su joj se razjasnile neke od tajni o ustrojstvu
sveta.
Znala je ta je to, bez potrebe da o tome intenzivno razmilja.
Neki njen vitalni deo, srce ili glava ili oboje, sklopio je mir sa
Midijanom i onim to se u njemu nalazilo. Nita u onim podrumima
nije bilo tako muno kao ovo sa im se suoila u izgoreloj kui:
samotnost erilinog tela, zadah prikradajueg raspadanja, neizbenost
svega toga. udovita Midijana tako promenljiva, raznolika,
ambasadori sutranjeg mesa i podsetnici na jueranje izgledala su
joj, u poreenju sa ovim stvarima, tako puna mogunosti. Zar nije
bilo, medu tim stvorenjima, vetina na kojima im je zavidila?
Sposobnost letenja, mo preobraavanja, spoznaje prirode zveri,
prkoenja smrti?
KABAL

127

Sve to je elela i zbog ega je bila ljubomorna na pripadnike
svoje vrste sada joj je postalo beznaajno. Sanjarije o savrenijoj
anatomiji - o licu za sapunsku operu, telu za poster zaluivale su je
obeanjima istinske sree. Praznim obeanjima. Koa ne moe da
zadri rasko, niti oi sjaj. Uskoro e se pretvoriti u nita.
A udovita su tu zauvek. Onaj zabranjeni deo nje. Njena
mrana, promenljiva ponona strana. Oseala je udnju da bude s
njima.
Postojalo je mnogo toga sa ime jo nije mogla da se pomiri,
pre svega njihova glad za ljudskim mesom, kojoj je bila svedok u
Slatkoj travi. Ali mogla je da naui da ih razume. Drugog izbora u
stvari nije ni bilo. Dotakla su je znanja koja su izmenila njen
unutranji pejza do neprepoznavanja. Vie nije bilo povratka
bezbojnim poljanama detinjstva i rane zrelosti. Morala je da pode
dalje. A veeras je to znailo dalje ovom pustom ulicom, u susret
onome to sprema no.
Ravnomeran zvuk motora automobila na drugoj strani ulice
privue joj panju. Pogleda u tom pravcu. Svi prozori na vozilu bili su
zatvoreni uprkos sparini u vazduhu i to joj se uini udnim. Nije
mogla da vidi vozaa; oba prozora i vetrobran bili su suvie zamazani.
Ali u njoj poe da raste nelagodna sumnja. Osoba u kolima oigledno
eka nekoga. A poto na ulici nema nikog drugog, taj neko vrlo lako
moe da bude ona.
A ako je tako, za volanom moe biti samo jedna osoba, jer
samo jedna osoba zna da ona ima razlog da bude ovde: Deker.
Potrala je.
Zvuk motora se pojaa. Osvrnula se. Kola su kretala sa svog
mesta, polako. Nije mu se urilo. Na ulici nije bilo nikoga. Bez sumnje
bi negde mogla da dobije pomo, kad bi znala kuda da poe. Ali
automobil je ve prepolovio rastojanje izmeu njih. Trala je dalje,
iako je znala da ne moe da mu umakne, a zvuk motora je bio sve
glasniji iza nje. ula je kako kripe gume, eui se o ivicu plonika.
Onda se kola pojavie kraj nje, pratei je uporedo.
Vrata se otvorie. Ona nastavi da tri. Kola se odravala njenu
brzinu, vrata su grebala beton. Tada iz kola stie poziv. Ulazi. Gad,
kako je samo hladan.
Ulazi, uje, pre nego to nas uhapse.
To nije bio Deker. Ovo saznanje nije sporo prodiralo do njene
svesti, ve je delovalo kao iznenadno buenje: nije je Deker zvao iz
kola. Stala je, borei se celim telom da doe do daha.
KLAJV BARKER

128

Zaustavie se i kola.
Upadaj, ponovi voza.
Ko...? pokuala je da kae, ali njena plua su suvie
ljubomorno uvala vazduh da bi ga troila na reci. Odgovor ipak doe.
Bunov prijatelj. Ona se ipak drala dalje od vrata. Babet mi je rekla
kako da te naem, nastavi ovek. Babet?
'Oe li ti da ulazi! eka nas posao. Ona prie vratima.
Dok je to inila, ovek ree: Nemoj da vriti.
Nije imala vazduha da proizvede zvuk, ali je sigurno imala
nameru, kada joj je pogled pao na lice u tamnoj unutranjosti
automobila. Bilo je to jedno od Midijanovih stvorenja, bez sumnje, ali
ne i sabrat udesnih stvari koje je videla u hodnicima. ovekov izgled
bio je stravian. Lice mu je bilo od crvenog mesa, kao sirova
digerica. Da je bilo drugaije moda mu ne bi verovala, znajui ono
to je znala o pretvaraima. Ali ovo bie nije moglo da se pretvara:
njegova rana bila je nemilosrdna istina,
Zovem se Narcis, ree on. 'Oe da zatvori vrata, molim
te. Da ne ulazi svetlost. I muve.

Njegova pria, bar ono najvanije, provezla ih je kraj dva
bloka zgrada. Kako je upoznao Buna u bolnici; kako je kasnije otiao
u Midijan, i ponovo sreo Buna; kako su zajedno prekrili Midijanov
zakon, izaavi na povrinu. Priznao joj je i da nosi uspomenu na tu
avanturu; ranu na trbuhu kakvu jedna dama ne treba nikad da ugleda.
I tako su te oterali, kao i Buna? ree ona.
Pokuali su, ree on. Ali ja sam se muvao onuda, nadajui
se da e mi oprostiti. Tada su doli oni policajci i ja pomislih: pa, ove
smo im mi navukli na vrat. Da ja poem da potraim Buna. Da
pokuamo da zaustavimo ovo to smo pokrenuli.
Tebi ne smeta sunce?
Moda nisam dovoljno dugo mrtav, ali ne smeta mi mogu
da ga svarim.
Zna da je Bun u zatvoru?
Aha, znam. Zato sam i rekao maloj da mi pomogne da te
naem. Mislim da zajedno moemo da ga izvuemo.
Kako za ime Boje da to izvedemo?
KABAL

129

Ne znam, prizna Narcis. Ali znam da moramo vraki da se
potrudimo. I to to bre. U Midijanu su dosad moda ve isterali onaj
narod, prekopavajui.
Ali ako i oslobodimo Buna, ne vidim ta tu moemo da
uinimo.
Iao je u Krstiteljevu odaju, odgovori Narcis, dotiui
prstom usnu i srce. Govorio je sa Bafometom. Koliko ja znam, jo je
samo Lajlsberg to uinio, i ostao iv. Verujem da je Krstitelj preneo
Bunu neke trikove. Neto to e nam pomoi da spreimo propast.
Lori prizva u seanje Bunovo uasnuto lice kada se vratio iz
odaje.
Sumnjam da mu je Bafomet bilo ta rekao, ree Lori.
Jedva se izvukao.
Narcis se nasmeja.
Ali se izvukao, zar ne? Misli da bi Krstitelj to dopustio da
nije imao neki razlog?
U redu... kako da doemo do njega? Oni tamo sigurno nee
dozvoliti da im iv umakne.
Narcis se nasmei.
ta je smeno?
Zaboravlja ta je on sada, ree Narcis. Sada ima moi.
Ne zaboravljam, odvrati Lori. Jednostavno ne znam.
Nije ti rekao?
Ne.
Otiao je u Midijan jer je mislio da je prolio krv.
Toliko znam i sama.
Ali nije, naravno. Bio je nevin. to je od njega nainilo
plen.
Misli, bio je napadnut?
I zamalo ubijen. Ali je pobegao, do naselja.
Gde gaje ekao Deker, ree Lori, dovravajui priu; ili je
poinjui. Bio je prokleto srean to ga nijedan pogodak nije ubio.
Narcisov osmeh, koji mu je lebdeo na licu jo od one Lorine
izjave da Bunu nee dozvoliti da umakne iv.
Kako to misli... ree on, ... da ga nijedan nije ubio? ta
misli, kako se vratio u Midijan? I zato su mu po drugi put otvorili
grobove?
Ona ga je bezizraajno posmatrala.
Ne mogu da te pratim, ree, zaelevi da je utala. ta ti to
meni govori?
KLAJV BARKER

130

Ujeo ga je Pelokvin, ree Narcis. Ujeo i zarazio. Melem
mu je dospeo u krv... Zastao je. ...Hoe da nastavim?
Da.
Melem mu je dospeo u krv. Obdario ga moima. Podario mu
glad. I omoguio mu da ustane sa odra i da ode...
Pri kraju su mu rei bile sve tie, zbog uasa koji je ovladavao
Lorinim licem.
On je mrtav? promrmljala je.
Narcis klimnu glavom.
Mislio sam da si to shvatila, ree. Mislio sam da si se
maloas alila... kad si rekla da mu nee dozvoliti... Rei mu se
izgubie u tiini.
Ovo je previe, ree Lori. Prsti joj se sklopie oko ruice na
vratima, ali nije imala snage da ih otvori, ...previe.
Smrt nije loa, ree Narcis. Nije ni toliko razliita. Samo
je... neoekivana.
Govori iz iskustva?
Aha.
aka joj pade sa ruice. Napusti je i ono malo snage. Nemoj
sad da me izneveri, ree Narcis. Mrtvo; sve mrtvo. U njenim
rukama, u njenoj glavi. Lori. Odgovori mi. Reci neto, pa bilo to i
zbogom.
Kako... moe... da se ali sa tim? upita ga. Ako nije
smeno, ta je? Tuno. Neemo da budemo tuni. Nasmei se, 'oe?
Ima da spasimo tvog dragog, ti i ja. Nije odgovorila.
Da shvatim utanje kao pristanak? I dalje nije progovarala.
Shvatio.
KABAL

131

XX
Gonjeni

Ajgerman je pre ove prilike samo jednom bio u Midijanu,
kada je pojaao jedinice iz Kalgarija u poteri za Bunom. Tada je i sreo
Dekera - koji je bio junak dana, rizikujui ivot u pokuaju da
nagovori svog pacijenta da se preda. Naravno, omanuo je. Cela stvar
se zavrila Bunovom egzekucijom, kada je izaao na otvoreno. Ako je
ikad neko trebalo da legne i umre, onda je to bio taj ovek. Ajgerman
nikad nije video toliko metaka u jednom komadu mesa. Ali Bun nije
hteo da legne. To jest, nije ostao da lei. Nastavio je da hoda okolo, sa
zaustavljenim srcem i koom boje mrtve ribe.
Da ti se smui. Ajgerman bi se sav najeio kad bi pomislio na
to. Mada to nikom ne bi priznao. ak ni svojim saputnicima na
zadnjem seditu, sveteniku i doktoru, iako su obojica imali svoje
tajne. Eberijevu je znao. Voleo je da nosi enski ve, to je Ajgerman
sluajno otkrio i iskristio kao zalog za oprotaj nekih sopstvenih
sagreenja. Ali Dekerove tajne su ostale misterija. Njegovo lice nije
odavalo nita, ak ni Ajgermanovom oku, izvebanom da prepozna
krivicu.
Podeavajui ogledalo, on pogleda Eberija, koji mu uputi
sumoran pogled.
Jesi li ikad vrio egzorcizam? upita ga.
Ne.
Ilii posmatrao kako se to radi?
Ponovo, Ne.
Ali veruje, ree Ajgerman.
Verujem u ta?
U Raj i Pakao, zaboga.
Definii mi to.
A?
ta su po tebi Raj i Pakao?
Boe, sad mi samo treba posrana debata. Ti si pop, Eberi.
Trebalo bi da veruje u avola. Je 1' tako, Dekeru? Doktor neto
proguna. Ajgerman pokua da ga navede.
KLAJV BARKER

132

Svakome se desi da vidi neto to ne moe da objasni, zar
ne? A naroito doktorima, je 1' tako? Verovatno si imao pacijente koji
su govorili tuim glasovima...
Ne bih rekao da jesam, odvrati Deker.
Zaista? Sve na naunoj bazi, a?
Rekao bih.
Ti bi rekao. A ta kae za Buna? bio je uporan Ajgerman.
Da li je jebeni zombi takoe na naunoj bazi?
Ne znam, promrmlja Deker.
Vidite li vi ovo? Imam tu popa koji ne veruje u avola, i
doktora koji ne razlikuje nauku od svog upka. To me zaista ini
spokojnim.
Deker nije odgovorio. Eberi jeste.
Ti stvarno misli da tamo ima neega, zar ne? ree on. Vidi
kako si se oznojio.
Ne vuci me za jezik, srce, ree Ajgerman. Nego spremi
tvoju knjiicu Egzorcizama. 'Ou da poaljem one nakaze u tri lepe,
odakle su i dole. A ti bi trebalo da zna kako.
Postoje i druga objanjenja ovih dana, Ajgermane, ree
Eberi. Ovo nije Salem. Neemo da pravimo lomae.
Ajgerman se okrenu Dekeru, spokojno prelazei na sledee
pitanje.
ta ti misli, doco? Moda da pokuamo da smestimo
zombija na tvoj kau? Da ga pitamo da li je nekad poeleo da jebe
roenu sestru? Ajgerman pogleda Eberija. Ili da oblai njene
gae?
Ja mislim da zaista idemo u Salem, odgovori Deker. U
glasu mu se osealo neto to Ajgerman dotad nije uo. A mislim i da
tebe boli dupe u ta ja verujem ili ne verujem. Ti e ionako da ih
spali.
Ba tako, ree Ajgerman, prigueno se smejui.
I mislim da je Eberi u pravu. Umire od straha.
Ovo uutka smeh.
upino, ree Ajgerman tiho.
Ostatak puta vozili su se u tiini, Ajgerman je predvodio
konvoj poveanom brzinom, Deker je posmatrao kako svetlost svakog
trenutka postaje slabija, a Eberi je, posle nekoliko minuta
zamiljenosti, uzeo da lista Molitvenik, urno okreui fine stranice,
traei Obrede Isterivanja.
KABAL

133


Petin ih je ekao pedeset metara od kapije nekropole, aav u
licu od dima iz automobila koji su jo goreli.
Kako stoje stvari? interesovao se Ajgerman. Petin pogleda
prema groblju.
Posle onog bekstva nije bilo znakova kretanja. Ali se neto
uje.
Kao na primer?
Kao da sedimo na mravinjaku, ree Petin. Neke stvari se
kreu pod zemljom. Ne samo da moe da ih uje, ve i da ih oseti.
Deker, koji je putovao u drugim kolima, doe i umea se u
razgovor, prekinuvi Petina u sred izvetaja, obraajui se Ajgermanu.
Imamo jo sat i dvadeset minuta pre nego to zae sunce.
Umem i ja da raunam, odvrati Ajgerman.
Dobro, kada emo poeti da kopamo?
Kada ja kaem, Dekeru.
Deker je u pravu, efe. Ona kopilad se boji sunca. Kaem
vam, bolje da ne budemo ovde kada padne no. Ima ih prilino tamo
dole.
Ostaemo koliko bude potrebno da poistimo govna, ree
Ajgerman. Koliko ima kapija?
Dve. Ova velika, i jo jedna na severoistonoj strani.
U redu. Znai da nee biti teko da ih zadrimo. Postavi
jedan kamion ispred glavne kapije, a posle emo da razmestimo ljude
du zida da se osiguramo da niko ne izae. Kada ih zapeatimo unutra,
nastupamo.
Vidim da ste doveli osiguranje, primeti Petin, gledajui
Eberija.
Nego ta.
Ajgerman se okrenu sveteniku.
Moe da blagoslovi vodu, je 1' tako? Da postane sveta?
Da.
E pa uradi to. Svu vodu koju naemo. Blagoslovi je. Podeli
ljudima. Moda pomogne ako ne pomognu meci. A ti, Dekeru, da se
skloni u stranu. Ovo je posao za policiju.
Razdelivi nareenja, Ajgerman poe prema grobljanskoj
kapiji. Prelazei pranjavu ledinu, ubrzo je shvatio ta je Petin mislio
kada je spomenuo mravinjak. Pod zemljom se neto dogaalo. ak mu
se inilo da uje glasove koji su ga navodili da misli o shranjivanju
KLAJV BARKER

134

ivih. Video je to jednom; ili bar posledice. Uestvovao je u
iskopavanju ene koju su uli da vriti ispod zemlje. Imala je i razloga:
porodila se i umrla u mrtvakom sanduku. Dete, nakaza, preivelo je.
Zavrilo u nekom sanatorijumu, verovatno. Ili je moda u zemlji sa
ostalim kukinim sinovima.
Ako jeste, moe da izbroji preostale minute ivota na svojoj
estoprstoj aci. im pomole glave, Ajgerman ima da ih utne tamo
odakle su doli, sa kurumom u lobanji. Neka samo dou. On se ne
boji. Neka dou. Neka probaju da se iskopaju.
eka ih njegova tikla.

Deker je posmatrao organizaciju trupa, sve dok nije poela da
ga nervira. Tada se povukao u brdo. Mrzeo je da bude posmatra
tueg rada. Oseao se nemonim. Zudeo da im pokae svoju mo. A to
je uvek bio opasan nagon. Jedine oi koje su mogle bezbedno da
pogledaju u njegove bile su one koje e se uskoro ugasiti, a i njih je
morao zatim da izbrie, bojei se da ne odaju ono to su videle.
Okrenuo je leda groblju i pozabavio se planovima za
budunost. Kada budu presudili Bunu, bie slobodan da pone iznova
Maskino delo. Sa udnjom je oekivao taj trenutak. Proirie polje
delovanja. Potraiti mesta za klanicu u Manitobi i Saskaevanu; ili
moda preko u Vankuveru. Oseao je plamen uitka ve pri samoj
pomisli. Gotovo je mogao da uje kako u tani koju je nosio Stari
Dugmenko uzdie kroz srebrne zube.
Tiho, uhvati sebe kako govori Maski.
ta je to?
Deker se okrenu. Na metar iza njega stajao je Petin.
Jeste li neto rekli? zanimao se policajac.
On ide na zid, ree Maska.
Da, odgovori Deker.
Nisam vas uo.
Rekao sam neto za sebe.
Petin slegnu ramenima.
Poruka od efa. Kae da uskoro idemo unutra. Hoete li da
pomognete?
Ja sam spremna, ree Maska.
Ne, ree Deker.
Ne zameram vam. Jeste li samo doktor za glavu?
KABAL

135

Da. Zato?
Mislim da e nam uskoro zatrebati medicinari. Ovi se nee
predati bez borbe.
Ne mogu da vam pomognem. Ne podnosim krv.
Iz torbe se uo smeh, tako glasan da je Deker bio siguran da e
ga Petin uti. Ali nije.
Onda bolje da se drite podalje, ree on, i okrenu se da poe
nazad, u akciju.
Deker privue torbu prema grudima, i stegnu je vrsto
rukama. Iznutra se ulo kako se rajsferlus otvara i zatvara, otvara i
zatvara.
Zaepi jebenu gubicu, proapta.
Ne zatvaraj me, pitala je Maska. Samo ne veeras. Ako
ne voli da gleda krv pusti me da gledam umesto tebe.
Ne mogu.
Duguje mi, ree ona. Ignorisao si me u Midijanu, sea
se?
Nisam mogao drugaije.
Sad moe. Pusti me malo da diem. Zna da e ti se
dopasti.
Videe me.
Uskoro onda. Deker ne ree nita. Uskoro! vrisnu
Maska. uti.
Reci to.
...molim te...
Reci.
Da. Uskoro.
KLAJV BARKER

136

XXI
Ta elja

U policijskoj stanici su ostala dva oveka na dunosti, da
uvaju zatvorenika u eliji Pet. Ajgerman im je dao jasna uputstva.
Da se ni po koju cenu ne otkljuavaju vrata elije, ma kakav se zvuk
uo iznutra. Nikome sa strane Sudiji, doktoru ili Gospodu Bogu
ne dozvoliti pristup zatvoreniku. I da ove zapovesti dobiju na teini,
ako bude neophodno da budu izvrene, slubenicima Kormaku i
Kostenbaumu povereni su kljuevi arsenala, i odreene ruke da
upotrebe krajnja sredstva ako bezbednost stanice bude ugroena. Nisu
bili iznenaeni. Goli Vrat verovatno nikad vie nee videti
zatvorenika kome je rezervisano mesto u analima izopaenosti, kakav
je bio Bun. Kada bi im pobegao, Ajgermanovo ime bi proklinjali od
obale do obale.
Ali u toj prii bilo je jo neega, i obojica su to znali. Iako se
ef nije otvoreno izjasnio o stanju njihovog zatvorenika, glasine su se
proirile. Tip je bio na neki nain uvrnut, opsednut silama koje su ga
inile opasnim, ak i iza zakljuanih i neprobojnih vrata.
Kormak je zbog toga bio zahvalan to je odreen da uva
glavni deo stanice, dok je Kostenbaumu zapalo da pazi na samu eliju.
Celo mesto bilo je tvrava. Svaki prozor i vrata blindirani. Sada je
trebalo samo odsedeti smenu, sa pukom pri ruci, dok se konjica ne
vrati iz Midijana.
To nee trajati dugo. Onaj ljudski ljam koji e, po svemu
sudei, zatei u Midijanu narkosi, perverti, radikali bie
opkoljen za par sati, i eto konvoja kako se vraa da odmeni strau. A
sutradan e po zatvorenika doi oni iz Kalgarija, i stvari e se vratiti u
uobiajeni tok. Kormak nije priao policijskoj slubi da bi sada sedeo i
znojio se bio je u slubi zbog onog lagodnog oseanja koje su
donosile letnje veeri kada bi se odvezao dole do ugla June i
Emetove, i ubedio neku od profesionalki da provede pola sata sa licem
u njegovom krilu. Zbog toga je voleo zakon. Sigurno ne zbog ove
tvrave pod opsadnim sranjem. Pomozite mi, neko ree.
KABAL

137

Rei su se ule sasvim jasno. Onaj koji ih je izgovorio ena
- bio je na ulaznim vratima.
Pomozite mi, molim vas.
Molba je bila tako dirljiva da nije mogao da je ignorie.
Otkoivi oruje, priao je vratima. Na njima nije bilo stakla, ak ni
pijunke, tako da nije mogao da vidi ko je na pragu. Ali je ponovo uo.
Prvo jecaj; zatim slabo kucanje koje je odmah prestalo.
Morate da odete na drugo mesto, ree on. Ja sad ne mogu
da vam pomognem.
Ranjena sam, uini mu se da je rekla, ali nije bio siguran.
Prislonio je uvo na vrata.
Jeste li me uli? upita. Ne mogu da vam pomognem. Idite
dole do apoteke.
Nije mu odgovorila ni jecajem. ulo se samo slabo disanje.
Kormak je voleo ene; voleo je da izigrava gospodara i
hranitelja. ak i heroja, ako to ne bi bilo suvie zamorno. inilo mu se
neprirodno da ne otvori vrata eni koja moli za pomo. Glas joj je bio
mlad, i pun oaja. Neto otvrdnu, i to nije bilo njegovo srce, na
pomisao o njenoj bespomonosti. Uverivi se prethodno da
Kostenbauma nema u blizini da bude svedok nepotovanja
Ajgermanovih nareenja, on apnu:
Saekajte.
I otkljua donju i gornju bravu ha vratima.
Otvorio ih je moda nekoliko santimetara kad kroz otvor
sevnu ruka, rasekavi mu palcem lice. Rana mu je promaila oko za
santimetar, ali prskajua krv pretvori pola sveta u crveno. Poluslep, on
odlete nazad kada sila na drugoj strani grunu u vrata, otvarajui ih. Ali
nije isputao puku, ve opali, prvo prema eni (metak proe daleko
od nje), zatim u njenog sauesnika, koji je jurio prema njemu,
sagnuvi se da izbegne metke. Drugi hitac, iako neprecizan kao prvi,
uspeo je da pusti krv. Ali ne njegovom protivniku. Pogodio je
sopstvenu izmu, razarajui meso i kost u njoj, razastirui ih po podu.
Isuse Jebeni Hriste!
Puka mu u uasu ispade iz prstiju. Znajui da nee uspeti da
se sagne i podigne je a da ne izgubi ravnoteu, okrenuo se poeo da
skakue prema stolu, ge mu je bio pitolj.
Ali Srebrni Palac ve je bio tamo, gutajui metke kao pilule.
Ostavi bez odbrane, i znajui da nee moi da ostane
uspravan vie od nekoliko sekundi, on poe da urla.
KLAJV BARKER

138


Kostenbaum je ostao na svom mestu, ispred elije Pet. Dobio
je nareenja. Bez obzira ta se dogaalo iza vrata koja su vodila u
stanicu, njegovo je bilo da uva eliju, branei je od pokuaja napada,
iznutra ili spolja. To je i sada nameravao, a Kormak nek' se dere do
mile volje.
vaui cigaretu, otvorio je poklopac na vratima elije i
provirio kroz pijunku. Ubica je u poslednjih nekoliko minuta
promenio mesto, uzmiui postepeno u ugao, kao da ga progoni slab
zrak suneve svetlosti koji je padao kroz mali prozor visoko iznad
njega. Sad vie nije imao kuda. Bio je zarobljen u uglu, grevito
sklupan. Na stranu to to pomerio, izgledao je isto kao pre: kao ruina.
Nikakva opasnost od njega.
Izgled zna da prevari, naravno; Kostenbaum je predugo bio u
uniformi da bi ostao zelen po tom pitanju. Ali je isto tako poznavao
poraenog kada bi ga video. Bun nije ni podigao glavu kada je
Kormak ponovo vrisnuo. Samo je iskosa posmatrao klizei sunev
zrak, i drhtao.
Kostenbaum zalupi poklopac pijunke i okrenu se da motri
vrata kroz koja su Kormakovi napadai ta god bili morali da
dou. Nai e ga kako ih eka, spreman za paljbu.
Nije imao vremena da razmilja o sebi kao poslednjem
bedemu odbrane, jer snana eksplozija raznese bravu i sa njom
polovinu vrata, ispunjavajui vazduh dimom i krhotinama. On opali'u
taj haos, videvi nekog kako ide prema njemu. ovek odbaci puku
kojom je razneo vrata, i podie ruke, koje zasvetlucae pribliavajui
se Kostenbaumovim oima. Policajac zastade dovoljno dugo da vidi
napadaevo lice neto to je trebalo da bude pod zavojima, ili dva
metra pod zemljom zatim opali. Metak pogodi metu, ali je ne
uspori, i pre nego to je mogao ponovo da pritisne obara, naao se
pribijen uz zid, a ono lice bez koe na nekoliko santimetara od
njegovog. Sada je mogao jasno da vidi ta je svetlucalo u ovekovim
akama. Kuka je lebdela zastraujue blizu njegovog oka. Druga mu je
bila ispod pojasa.
Biraj bez ega e da ivi, ree ovek.
Nema potrebe, javi se ena, pre nego to je Kostenbaum
imao priliku da izabere izmeu vida i mukosti. O, dopusti mi, ree
Narcis.
KABAL

139

Ne dajte mu, promrmlja Kostenbaum. Molim vas... ne
dajte mu.
Sada je mogao da vidi i enu. Ono to je mogao da vidi inilo
se sasvim normalno, ali nije mogao da se kladi ta je imala ispod
bluze. Verovatno ima vie sisa nego kuka. Nalazio se u rukama onih
nakaza.
Gde je Hun? ree ona.
Nije bilo potrebe da rizikuje muda, oko ili neto drugo. Oni e
ga nai i bez njega.
Ovde, ree, pogledavi prema eliji Pet.
Kljuevi?
Na mom opasau.
ena posegnu rukom i uze kljueve.
Koji klju? ree.
Sa plavim priveskom, odgovorio je. Hvala vam.
Prola je kraj njega prema vratima. ekajte... ree
Kostenbaum. ta?
...recite mu da me pusti.
Narcise, ree ona.
Kuka mu se odmae od oiju, ali ostade ona ispod stomaka,
bockajui ga.
Moramo da budemo brzi, ree Narcis. Znam, odgovori
ena.
Kostenbaum zau kako se otvaraju vrata. Okrenu glavu da je
vidi kako ulazi u eliju. Kada je pogledao nazad doeka ga pesnica, i
on se srui na pod, vilice slomljene na tri mesta.

Kormak je primio isti takav udarac, ali je upravo u tom
trenutku izgubio ravnoteu, i umesto da izgubi svest, ostao samo
oamuen i brzo se povratio. Otpuzao je do vrata i podigao se, polako
se odupirui rukama, na zdravu nogu. Zatim se nekako oteturao do
ulice. Popodnevna saobraajna guva se proredila, ali vozila su i dalje
prolazila u oba pravca, i pojava policajca sa raznesenim stopalom, koji
je epao sredinom kolovoza, uzdignutih ruku, bila je dovoljna da ih
zaustavi u mestu, uz kripu konica.
A jo dok su vozai i njihovi saputnici izlazili iz kamiona i
automobila da mu pomognu, Kormak oseti kako mu odloeni ok
zbog samoranjavanja iskljuuje sistem. Rei koje su mu upuivali
KLAJV BARKER

140

njegovi pomagai dolazile su do njegovog pomuenog uma kao
besmislice. Uini mu se (ponadao se) da je neko rekao:
Idem po pucu.
Ali nije mogao da bude siguran.
Nadao se (molio) da e im njegov zapleteni jezik uspeti da
saopti gde su napadai, ali je u to jo manje mogao da se pouzda.
Kada je krug lica oko njega izbledeo, on se ipak doseti da je
ozleenom nogom ostavio trag koji e ih odvesti do uljeza. Uteen
ovom spoznajom, onesvestio se.

Bune, rekla je.
Njegovo mravo telo, nago do pojasa iarano oiljcima,
bez jedne bradavice na grudima zadrhta kada mu je izgovorila ime.
Ali nije hteo da je pogleda.
Nagovori ga da pode, hoe li?
Narcis je stajao na vratima, zurei u zatvorenika.
Ne dok ti die galamu, ree mu ona. Ostavi nas malo
same, vai?
Nema vremena za fuki-fuki.
Samo izai.
OK. Podigao je ruke u parodiji predaje. Idem. Zatvorio je
vrata. Ostali su samo ona i Bun. iva sa mrtvim. Ustani, rekla mu je.
On je samo drhtao.
Hoe li da ustane? Nemamo toliko vremena.
Onda me ostavi, ree on.
Ignorisala je njegov ton, ali ne i injenicu da je progovorio.
Priaj sa mnom.
Nije trebalo da se vraa, ree on, s porazom u svakoj rei.
Bez razloga se izlae opasnosti.
Ovo nije oekivala. Moda gnev, to je dopustila da ga uhvate
u Slatkoj travi. Ili sumnju to se pojavljuje sa nekim iz Midijana. Ali
ne i ovo gunavo, slomljeno stvorenje, saterano u ugao kao bokser
koji je imao suvie borbi. Gde je ovek koga je gledala u gostionici,
kako menja ustrojstvo sopstvenog mesa pred njom? Gde je ona
nesvesna snaga koju je videla, i glad? Sada joj je izgledao nesposoban
da podigne glavu, a kamoli da pomisli na meso.
Ali upravo je u tome stvar, odjednom je shvatila. To
zabranjeno meso.
KABAL

141

Jo uvek oseam taj ukus, ree on.
U glasu mu je bilo toliko sramote; ljudsko u njemu grozilo se
onog u ta se pretvorio.
Ali tada nisi bio pri sebi, ree mu ona. Nisi mogao da se
kontrolie.
Ali sada mogu, odvratio je. Nokti mu se zarie u miicu,
videla je, kao da se obuzdava. I neu to dozvoliti jo jednom. ekau
da dou da me obese.
To nee pomoi, Bune, podsetila ga je.
Isuse... re se ugui u suzama. Ti zna sve?
Da. Narcis mi je rekao. Da si umro. emu onda elja da
bude obeen? Oni ne mogu da te ubiju.
Pronai e nain, ree on. Moda da mi odseku glavu. Ili
prospu mozak.
Ne govori tako!
Moraju da me dovre, Lori. Da me oslobode ovih muka.
Ja ne elim da se oslobodi muka, ree ona.
Ali ja elim! odvrati on, prvi put je pogledavi. Videvi mu
lice, setila se koliko ga je toga ranjavalo, i shvatila. Bol nije mogao
imati ubedljivije emisare od njegovih kostiju, i njegovih oiju.
Hou napolje, rekao je. Napolje iz ovog tela. Iz ovog
ivota.
Ne moe. Potreban si Midijanu. Unitavaju ga, Bune.
Pa neka! Neka sve propadne. Midijan je samo rupa u zemlji,
puna stvari koje bi trebalo da su mrtve. Znaju to, svi oni. Samo nemaju
muda da urade pravu stvar.
Nita nije pravo, uhvatila je sebe kako govori (koliki put je
prela do ove bezdune relativnosti), osim onog to osea i zna.
Njegov slabani bes se utia. Tuga koja ga je zamenila bila je
dublja nego ikad.
Oseam se mrtvo, ree on. 1 ne znam nita.
Nije istina, odgovorila je, polazei prema njemu prvi put
otkako je ula u eliju. Trgao se kao da je oekivao da e ga udariti.
Zna mene, rekla je. Osea mene.
Uzela ga je za ruku, i povukla gore prema sebi. Nije imao
vremena da stisne aku. Poloila ju je na svoj stomak.
Misli da mi se gadi, Bune? Misli da me uasava?
Nijedno od toga.
Povukla mu je ruku prema grudima.
KLAJV BARKER

142

Jo te elim, Bune. Potreban si Midijanu, ali meni vie. Hou
te hladnog, ako takav mora da bude. Hou te mrtvog, ako nije
mogue drugaije. Ako ti nee, ja u doi tebi. Pustiu da me ubiju.
Ne, ree on.
Njen stisak na njegovoj ruci sada je bio sasvim lak. Mogao je
da se oslobodi. Ali on izabra da ostanu u dodiru, izmeu njih samo
tanki materijal bluze. Poelela mu je mo da ga istopi voljom, da joj
njegova ruka miluje golu kou izmeu grudi.
Doi e po nas, pre ili kasnije, ree ona.
Nije ga obmanjivala. Spolja su se uli glasovi. Sakupljala se
rulja za lin. Moda monstrumi jesu veni. Ali veni su i njihovi
progonitelji.
Unitie nas oboje, Bune. Tebe zbog onoga to jesi. Mene
zato to te volim. I vie te nikada neu zagrliti. Ne elim to, Bune. Ne
elim da budemo praina na istom vetru. Ve krv i meso.
Jezik joj je bio bri od namere. Nije mislila da to kae tako
otvoreno. Ali sad je bilo izreeno; i bilo je istina. Nije se stidela.
Neu ti dozvoliti da me odbaci, Bune, rekla mu je.
Pokrenue je sopstvene rei. Povedoe joj ruku ka Bunovoj hladnoj
glavi. epala je punu aku njegove guste kose.
Nije joj se opirao. Umesto toga mu ruka na njenim grudima
zahvat bluzu, i on se spusti na kolena ispred nje, pritiskajui lice u
njeno krilo, liui kao da hoe jezikom da je oslobodi odee i prodre u
nju, jezikom i duhom istovremeno.
Bila je vlana ispod tkanine. Osetio je miris njene elje za
njim. Znao da ga nije lagala. Ljubio joj je piku, ili materijal koji joj je
krio piku, ponovo i ponovo i ponovo.
Pomiri se sa sobom, Bune.
On potvrdi.
Stegnula ga je jae za kosu, i povukla mu glavu dalje od
divote svoga mirisa.
Reci to, naredi mu. Reci da oprata sebi.
On podie pogled iz svoga uivanja, i pre nego to je
progovorio ona vide da je nestalo sramote sa njegovog lica. Iza
iznenadnog osmeha posmatrale su je oi monstruma, tamne, i sve
tamnije dok je ponovo posezao za njom.
Pogled joj je nanosio bol.
Molim te... mrmljala je, ...voli me.
Povukao joj je bluzu. Pokidao je. Ruka mu se glatkim
pokretom nala u otvoru, i dalje, ispod grudnjaka traei dojku. Bila je
KABAL

143

to ludost, naravno. Rulja e se zaas baciti na njih ako odmah ne
izau. Ali ludost je ve uvela u krug praine i muva; odakle
iznenaenje to je putovanje dovelo do novog bezumlja? Bolje i to
nego ivot bez njega. Bolje nego bilo ta drugo.
Ustao je, milovanjem joj oslobaajui dojku, obuhvatio je
hladnim usnama njenu zaarenu bradavicu, poigravajui se, liui je,
jezikom i zubima u savrenom skladu. Smrt je od njega napravila
ljubavnika. Podarila mu poznavanje gline, i vetine da je oivi; uinila
mu bliskim misterije tela. Bio je svuda oko nje, trljao bokove o njene u
sporim, tesnim krugovima putovao jezikom od njenih grudi do
jamice izmeu kljunih kostiju, i navie du nagiba vrata do brade,
zatim do usana.
Samo je jednom u ivotu osetila takvu mahnitu glad. U
Njujorku, pre vie godina, upoznala se i pojebala sa ovekom kome
nikad nije saznala ime, ali su je njegove ruke i usne poznavale bolje
nego ona sama.
Da odemo na pie? rekla mu je, kada su se razdvojili. Rekao
joj je ne gotovo saaljivo, kao da joj predvia patnje zbog
nepoznavanja pravila. Posmatrala ga je kako se oblai i odlazi, besna
na sebe zbog ovog pitanja, i na njega zbog njegove uhodane
otuenosti. Ali ga je sledeih nedelja sanjala vie puta, ponovo
proivljavajui one trenutke u bludu, udei da se ponove.
I dobila ih je, ovde. Bun je bio njen ljubavnik u tom mranom
kutku, savreniji nego pre. Hladan i grozniav, uurban i sistematian.
Ovaj put je znala ime; ali on je jo bio stranac za nju. I osetila je, u
pomami njegovog uzimanja, i u svojoj uspaljenosti za njega, da je onaj
drugi ljubavnik, kao i svi usputni ljubavnici pre njega, sagoreo. Ostao
je samo njihov pepeo u njoj gde su bili njihovi kurevi i jezici - i
uspomene su konano bile u njenoj vlasti.
Bun se otkopavao. Uzela mu ga je ruku. Sada je bio red na
njega da uzdahne, kada je prela prstima du donje strane njegove
ukruenosti, uvis od jaja do mesta gde je oiljak obrezivanja
okruivao peurku mekog mesa. Gladila ga je tamo, minimalnim
pokretima u saglasju sa prodiranjem njegovog jezika u njena usta.
Tada se, po iznenadnom obostranom impulsu, poigravanje zavrilo. I
ve joj je podizao suknju, kidao ve, i prsti su mu se nali tamo gde su
tako dugo bili samo njeni. Gurnula ga je do zida; smakla mu Farmerke
sa bokova. A onda, obgrlivi ga jednom rukom, drugom uivajui u
svilastoj glatkoi njegovog kurca pre nego to se izgubio u njoj, uzela
ga je unutra. On se usprotivi njenoj brzini, i nastade slatki rat elja koji
KLAJV BARKER

144

je za nekoliko sekundi dovede do vriteih visina. Nikad nije bila tako
otvorena, niti je bilo potrebno da bude. Ispunjavao ju je do prelivanja.
Tada to zaista otpoe. Posle obeanja, dokaz. Oslanjajui se
ramenima o zid, izvio se da joj jae zasadi svoj jeb, koristei njenu
teinu kao sopstvenu snagu. Ona mu obliza lice. On se naceri. Ona ga
pijunu. On se nasmeja i pijunu nazad.
Da, ree ona. Da. Ajde. Da.
Mogla je samo da potvruje. Da, za njegovu pljuvaku; da, za
njegov kurac; da, za ivot u smrti, i za uivanje u ivotu u smrti za
vena vremena.
Njegov odgovor je bio sam u medu bokova; nemuti rad,
stisnutih vilica, namrtenih obrva. Izraz njegovog lica potrese joj
piku serijom greva. Videla ga je kako zatvara oi pred njenim
uivanjem; znala je da ga prizor njene ozarenosti dovodi opasno blizu
praga izdrljivosti. Imali su takvu mo, jedno nad drugim. Zahtevala
je njegove pokrete svojim pokretima, odupirui se jednom rukom o
cigle kraj njegove glave da se uzdigne du njegove zakrivljenosti, da
bi se ponovo natakla. Nije bilo slaeg povreivanja. Zaelela je da
nikada ne prestane.
Ali sa vrata doe glas. ula ga je kroz sopstveno
zapomaganje.
Brzo
Bio je to Narcis.
Brzo. uo ga je i Bun; i galamu u pozadini tog glasa; rulja
se okupljala. On odgovori na njen novi ritam; ustremi se navie, u
susret njenom nabijanju.
Otvori oi, ree ona.
On poslua, smeei se nareenju. Bilo je to suvie za njega:
susret sa njenim oima. Prejako za nju, da pogleda u njegove.
Uspostavivi kontakt, razdvojie se, tako da joj je pika srknula samo
vrh njegovog kurca tako vlaan da joj je beao iz stiska zatim se
spojie u konanom zaveslaju.
Ekstaza tog pokreta natera je da uzvikne, ali on ugui jezikom
njen krik, zatvarajui zajedniku erupciju unutar njihovih usana. Ali
ne i tamo dole. Osloboeno posle mnogo meseci, preplavi je njegovo
seme i potee joj niz noge, hladnije od njegove glave i poljubaca.
Narcis je bio taj koji ih je vratio iz njihovog sveta za dvoje u
svet mnogih. Vrata su bila otvorena i on ih je posmatrao bez stida.
Gotovi? interesovao se.
KABAL

145

Bun obrisa svoje usne o Lorine, rastrljavajui joj njihovu
pljuvaku po obrazima.
Za sada, ree, gledajui samo nju. Znai moemo da
idemo? ree Narcis. Kud hoe. Kad hoe.
U Midijan, odmah doe odgovor. U Midijan.
Ljubavnici se razdvojie. Lori podie gaice. Bun je
pokuavao da smesti kurac, jo ukruen, u pantalone.
Napolju se okupila prilina gomila, ree Narcis. Kako
emo, dovraga, da proemo kraj njih?
Svi su oni isti... ree Bun, ...prestraeni.
Lori, okrenuta leima Bunu, oseti promenu u vazduhu. Uz
zidove, levo i desno, uzdizala se senka, irei joj se leima, milujui
joj potiljak, kimu, butine, i ono izmeu njih. Bila je to Bunova tama.
Rastao je sa njom.
ak je i Narcis bio zaprepaen.
Sveto Sranje, promrsio je, a onda je raskrilio vrata da
oslobodi no.

Rulja je bila eljna zabave. Neki su doneli puke i pitolje;
drugi su vebali vezivanje vorova na konopcima koji su srenim
sluajem bili deo njihove putne opreme; oni bez konopca ili puke
naoruali su se kamenjem. Za opravdanje im je bilo dovoljno da vide
rasprene ostatke Kormakovog stopala na podu stanice. Kolovoe -
koji su odmah ustolieni prirodnom selekcijom (po pravu jaeg glasa i
monijeg oruja) - povedoe grupu po krvavom tragu, kada im buka iz
pravca elija privue panju.
Neko iz pozadine gomile poe da galami:
Pobijmo barabe!
Gladni pogledi predvodnika nisu odmah pali na Bunovu
senku. Ugledali su Narcisa. Njegovo uniteno lice izazva uzdah
gaenja kod nekih u gomili, ali bilo je mnogo vie uzvika kojima se
traila krv.
Pucaj u gada!
Gaaj ga u srce!
Voe nisu oklevale. Trojica otvorie vatru. Jedan od njih
pogodi, metak dohvati Narcisa u rame i proe kroz njega. Ovo izazva
veselje u gomili. Ohrabreni prvim ranjavanjem, ljudi nagrnue u
stanicu u jo veem broju, oni u pozadini eljni da vide krvoprolie,
KLAJV BARKER

146

oni napreci uglavnom slepi za injenicu da njihova meta nije pustila ni
kap krvi. A nisu je ni oborili: to su videli. Zatim jedan ili dvojica
odluie da to isprave: ispalie itavu kanonadu prema Narcisu.
Najvei broj hitaca promai; ali ne svi.
Kada je i trei metak naao metu; urlik besa potrese
prostoriju, raznosei u komadie stonu lampu, podiui prainu sa
tavanice.
Zauvi ga, nekoliko onih koji su tek prelazili prag promenie
miljenje. Odjednom ravnoduni na to ta e susedi misliti, poee da
se probijaju na sve vazduh. Na ulici je bilo jo svetlosti; bilo je
toplote koja e ponititi jezu to je svima pojurila niz kimu, na zvuk
onog glasa. Ali za one na elu nije bilo uzmaka. Vrata su bila
zakrena. Mogli su samo da ostanu gde jesu, i da upere oruje, kada se
otac onog urlika pojavio iz tame u zadnjem delu stanice.
Jedan od prisutnih bio je svedok u gostionici Slatka trava
tog jutra, i poznao je oveka koji im se pokazao, kao uhvaenog ubicu.
Znao mu je i ime.
To je on! zagalamio je. To je Bun!
ovek koji je prvi pogodio Narcisa, podie puku.
Obori ga! neko povika.
ovek opali.
Buna su pogaali i ranije, i pogaali i pogaali. Ovo malo
zrno, koje mu je prodrlo u grudi i okrznulo nemo srce, bilo je
beznaajno. Samo se nasmejao i nastavio put, oseajui u sebi
promenu, izdiui je. Njegovo ustrojstvo postade teno. Razbilo se u
kapljice i postalo neto novo; delom zver nasleena od Pelokvina,
delom senkin ratnik kao Lajlsberg, delom Bun bezumnik, konano
pomiren sa svojim vizijama. I ah! Kakvo samo bese zadovoljstvo
osetiti da su mu moi dozvoljene i blagoslovene; okomiti se na ono
ljudsko krdo i videti ga kako se lomi pred njim.
Mogao je da im namirie toplotu, i oseao je u sebi glad.
Video je njihov uas, i hranio se njim. Uzeli su sebi toliku vlast, ovi
ljudi. Proglasili se za arbitre dobra i zla, prirodnog i neprirodnog,
opravdavajui svoju svirepost jednostranim zakonima. Sada su videli
na delu jedan jo prostiji zakon, i osetili u utrobi najstariji od strahova:
strah lovine.
Razbeae se pred njim, u panici koja se irila njihovim
neorganizovanim redovima. Puke i kamenje behu zaboravljeni u
pometnji, zahtevi za krvlju postadoe pozivi na bekstvo. Gazei se
meusobno u guvi, borili su se da se probiju na ulicu.
KABAL

147

Jedan od strelaca ostao je na mestu, ili ga je prikovao strah.
Bunova narastajua ruka iupa mu oruje, i on se baci u gomilu da bi
izbegao dalje suoenje.
Na ulici je jo vladala dnevna svetlost, i Bunu je bilo mrsko da
stupi na nju, ali je Narcis bio ravnoduan na takve finese. Kada mu se
ukazao prostor, on se probi na svetlost, promiui neopaeno izmeu
ljudi u bekstvu, dok nije stigao do kola.
Bun primeti da se odvija nekakvo grupisanje snaga. Grupa
ljudi neto dalje na ploniku - ohrabrenih suncem, i razdaljinom od
zveri uzbueno je raspravljala, kao da ele da se ponovo
organizuju. Pokupili su odbaeno oruje sa zemlje. Bilo je samo
pitanje vremena kada e se oporaviti od oka zbog Bunovog
preobraaja i ponoviti napad.
Ali Narcis je bio hitar. Kada je Lori stigla do vrata, on je ve
bio u kolima i pokrenuo motor. Bun joj je uvao lea, dodir njegove
senke (koju je vukao oko sebe kao dim) bio je vie nego dovoljan da
otkloni i poslednje ostatke njenog straha od njegovog preureenog
ustrojstva. ak se uhvatila u razmiljanju kako bi bilo pojebati se sa
njim u ovakvom obliku; otvoriti se za senku i za zver u srcu senke.
Automobil je sad bio kod ulaza, zaustavljajui se uz kripu
konica, u dimu sopstvenih gasova.
Krei! ree Bun, gurajui je kroz dovratak, pokrivajui
svojom senkom plonik da bi zavarao neprijatelja. Sa razlogom. Hitac
raznese zadnji prozor upravo kada se bacila u kola; usledi kia
kamenja. Bun je ve bio kraj nje, zatvarajui s treskom vrata.
Poi e za nama! ree Narcis.
Neka ih, odgovori Bun.
U Midijan?
Ionako vie nije tajna.
Istina je.
Narcis nagazi gas, i kola jurnue.
Poveemo ih u Pakao, ree Bun, kada je kvartet vozila
poao u poteru za njima, ako je to ono to hoe.
Glas mu je bio potmuo, iz grla bia u koje se pretvorio, ali je
smeh koji je usledio bio Bunov smeh, iako je izgledalo da je uvek
pripadao zveri; humor ekstatiniji nego to je doputala njegova
ljudskost, koji je konano pronaao svoju svrhu i svoje lice.
KLAJV BARKER

148

XXII
Trijumf Maske

Ako vie nikad ne doivi ovakav dan, razmiljao je Ajgerman,
nee se aliti Bogu, kada konano bude pozvan. Pre svega, prizor
Buna u lancima. Zatim ono iznoenje deteta pred kamere, znajui da
e mu se lice nai na naslovnim stranama novina u celoj zemlji ve
sledeeg jutra. I sada ovo: velianstveni prizor Midijana u plamenu.
Bila je to Petinova ideja, i to vraki dobra, da uliju zapaljeni
benzin u grobnice, da bi isterali one dole na svetlost. Delovalo je bolje
nego to je iko od njih oekivao. im se zgusnuo dim i vatra poela da
se iri, neprijatelj je bio prinuen da napusti svoj slivnik i izae na
otvoreno, gde je Boje sunce odmah rasturilo neke od njih na komade.
Ali ne sve. Neki su imali vremena da se pripreme, zaklonivi
se od svetlosti ime su znali, u oajanju. Ali sve im je bilo uzalud.
Lomaa je bila opkoljena: kapije uvane, ljudi su zaposeli zidove.
Nemoni da umaknu put neba, sa krilima i glavama pokrivenim zbog
sunca, bili su oterani nazad u poar.
U drugim okolnostima Ajgerman ne bi dozvolio sebi da tako
otvoreno uiva u spektaklu. Ali ova stvorenja nisu bila ljudska to je
bilo jasno i sa bezbedne udaljenosti. Bila su to izopaena kopilad, ni
dva jednaka, i on je bio siguran da se i sveci na nebu vesele njihovoj
propasti. Obraunavanje sa avolom je Bogu drag sport.
Ali to nee moi veno da traje. Uskoro e no. A kada se to
dogodi, kada njihov najjai saveznik napusti bojite, srea moe da se
okrene. Morae da ostave vatru da gori cele noi, i tek ujutru da se
vrate da ieprkaju preivele iz njihovih rupa i dovre ih. Sa raspeima
i svetom vodicom na zidovima male su anse da neko umakne pre
zore. Nije bio siguran koje sredstvo ima mo da odbije udovita:
vatra, voda, svetlost dana, vera; sve to, ili neka njihova kombinacija.
Nije mu ni bilo vano. Bilo je vano samo to da mu je u rukama mo
da slomi kimu.
Uzvik iz podnoja brda prekinu Ajgermanov sled misli.
KABAL

149

Mora da zaustavi ovo! Bio je to Eberi. Izgledao je kao
da je priao suvie blizu plamenu. Lice mu je bilo poluskuvano,
obliveno znojem.
ta da prekinem?' viknu Ajgerman u odgovor.
Ovaj pokolj.
Ne vidim nikakav pokolj.
Eberi je sad bio na nekoliko metara od Ajgermana, ali je i
dalje morao da vie da nadjaa buku ispod njih: galamu nakaza i
benjenje poara koje je povremeno prekrivala glasnija buka kada bi
od toplote popucala neka ploa, ili se uruila grobnica.
Oni nemaju nikakvu ansu! urlao je Eberi.
Ne treba ni da je imaju, primeti Ajgerman.
Ali ne zna ni ko je tamo dole! Ajgermane!... Ne zna ni koga
ubija!
ef se isceri.
Znam ja to prokleto dobro, ree, sa pogledom koji je Eberi
video samo kod besnih pasa. Ubijam mrtve, i ta tu ima loe? A?
Odgovaraj, Eberi. ta ima loe u tome da se mrtvi nateraju da ostanu
mrtvi?
Dole ima dece, Ajgermane! odvrati Eberi, upirui prstom u
pravcu Midijana.
Kako da ne. Sa oima k'o fenjeri! I zubima! Jesi li video
kakve zube imaju gadovi? To su avolova deca, Eberi.
Ti nisi normalan.
A ti nema muda da poveruje u sve ovo, zar ne? Nema
muda, eto ta je!
On zakorai prema sveteniku i epa kraj crne odore.
A moda si ti vie nalik njima nego nama, ree. Je li u
tome stvar, Eberi? Zov divljine, a?
Eberi istrgnu odoru iz Ajgermanovih ruku. Materijal se
pokida.
U redu... ree on. Pokuao sam da ti otvorim oi. Ako se
tvoji delati boje Boga, moda e ih On zaustaviti.
Da si ostavio moje ljude na miru! ree Ajgerman.
Ali Eberi je ve bio na pola puta niz brdo, glas mu se
prolamao iznad buke.
Stanite! vikao je. Sklonite oruje!
Poto se nalazio u srcu zbivanja, ispred glavne kapije, bio je
vidljiv mnogima u Ajgermanovoj armiji, i mada je samo poneki stupio
u crkvu posle venanja ili od krtenja, posluae ga. Bilo im je
KLAJV BARKER

150

potrebno neko objanjenje prizora koji im je priredio poslednji sat,
prizora od kojih bi rado umakli, da ih nije zadravao neki nagon koga
jedva da su bili svesni, sa dejim molitvama na usnama.
Ajgerman je znao da su mu samo prinudno odani. Nisu mu se
pokoravali zato to vole zakon. Sluali su jer nisu mogli da odole
opinjenosti posmatranja agonije bespomonih, kao da posmatraju
mrave pod uveliavajuim staklom.
Eberi bi mogao da ih preobrati. Na njegovoj strani je mantija,
i retorika. Ako ga ne zaustavi, mogao bi jo da pokvari dan.
Ajgerman izvue pitolj iz futrole, i poe za svetenikom niz
brdo. Eberi ga je ugledao kako dolazi, i video oruje.
Povikao je jo glasnije.
Ovo nije Boja volja! grmeo je. A nije ni vaa volja. Ne
treba vam krv nevinih na rukama.
Pop do poslednjeg daha, pomisli Ajgerman, zastrauje ih
krivicom.
Umukni pederu!, razdra se.
Eberiju nije padalo na pamet da to uini; ne sad kad je imao
sluaoce u aci.
Oni unutra nisu ivotinje! ree on. To su ljudi. A vi ubijate
samo zato to vam je naredio ovaj luak.
Njegove rei su imale teinu, ak i meu ateistirrta. Govorio
je o sumnji koju je osetilo vie njih ali se niko nije usudio da je iskae.
Pet ili est civila povukoe se prema vozilima, ugaene elje za
istrebljenjem. ak je i jedan od Ajgermanovih ljudi napustio svoje
mesto kod kapije, njegovo sporo povlaenje pretvori se u trk kada je
ef ispalio hitac u njegovom pravcu.
Na svoje meslo! zaurlao je. Ali je ovek ve nestao, izgubio
se u dimu.
Ajgerman usmeri sav bes na Eberija.
Imam loe vesti za tebe, ree, polazei prema sveteniku.
Eberi je gledao oko sebe traei nekog ko bi mu pomogao, ali
niko se nije pomakao.
Gledaete kako me ubija? molio je. Za ime Boje, zar mi
niko nee pomoi?
Ajgerman podie pitolj. Eberi nije imao nameru da se
utrkuje sa metkom. Pade na kolena.
Oe na... poeo je da moli.
Sam si, sisoje, preo je Ajgerman. Niko te ne slua.
Nije tano, ree neko.
KABAL

151

A?
Molitva se pokoleba. Ja ga sluam.
Ajgerman okrenu lea sveteniku. Na nekih deset metara od
njega, u dimu se nazirala ljudska figura. On uperi pitolj prema
pridolici.
Ko si ti?
Sunce samo to nije zalo, ree onaj drugi. Jo jedan korak
i pucam.
Pa pucaj, ree ovek, i zakorai prema oruju. Veo dima
koji ga je zaklanjao se razie, i pred Ajgermana stupi zatvorenik iz
elije Pet, svede koe, jo svetlijih oiju. Bio je potpuno nag. Imao je
rupu od metka usred grudi i jo mnogo rana koje su mu iarale telo.
Mrtvak, ree Ajgerman.
Mo' se kladi.
Gospode Boe.
Uzmakao je korak, zatim jo jedan.
Najvie deset minuta, do zalaska, ree Bun. A onda je svet
na.
Ajgerman odmahnu glavom.
A, nee me se doepati! ree. Neu ti dozvoliti!
Njegovi koraci unazad se ubrzae i sledeeg trenutka je beao
punom brzinom, ne osvrui se. Da se osvrnuo, video bi da Bun nije
zainteresovan da ga goni. Umesto toga je poao prema opsednutoj
kapiji Midijana. Eberi je jo kleao tamo.
Ustaj!, naredi mu Bun.
Ako e da me ubije, uini to, vai? ree Eberi. Da
zavrimo s tim.
Zato bih te ubio? ree Bun.
Ja sam svetenik.
Pa?
A ti si udovite.
A ti nisi?
Eberi podie pogled.
Pod tom odorom je ipka, ree Bun.
Eberi skupi poderanu mantiju.
Zato je krije?
Ostavi me na miru.
Pomiri se sa sobom, ree Bun. Ja jesam. Pode kraj
Eberija prema kapiji. ekaj! ree Eberi.
KLAJV BARKER

152

Da sam na tvom mestu, poao bih odavde. U Midijanu ne
vole mantiju. Loe uspomene.
Hou da vidim, ree Eberi. Zato?
Molim te. Povedi me sa sobom.
Ide na svoj rizik.
Spreman sam.

Iz daljine je bilo teko utvrditi ta se deava dole na ulazu u
groblje, ali doktor je bio siguran u dve stvari: Bun se vratio, i nekako
porazio Ajgermana. im ga je ugledao, Deker se sklonio u jedno od
policijskih vozila. I tu je sada sedeo, sa tanom u ruci, pokuavajui da
smisli sledei potez.
Bilo je to teko, uz dva glasa koji su savetovali razliite stvari.
Njegova javna strana zahtevala je povlaenje, pre no to situacija
postane jo opasnija.
Poi sad, govorila je. Jednostavno se odvezi. Neka svi
pocrkaju zajedno.
Bilo je mudrosti u tome. Sa noi na pragu, i Bunom da ih vodi,
stanari Midijana jo su mogli da pobede. A ako se to dogodi, i ako
pronau Dekera, iupae mu srce iz grudi.
Ali tu je bio i onaj drugi glas, i zahtevao njegovu panju.
Ostani, govorio je.
Maskin glas, iz torbe na njegovom krilu.
Ve si me jednom odbio, ovde, ree glas.
I jeste, znajui pri tom da e doi vreme da vrati dug.
Ne sad, proaptao je.
Sad, ree glas.
Znao je da razum nema teinu da nadvlada njenu glad, niti
molbe.
Ima oi, ree glas. Vidi da imam posla.
ta to ona vidi, ta on nije video? Zagledao se kroz prozor.
Zar je ne vidi? Sada je i on video. U svojoj opinjenosti
Bunom, koji je stajao nag na kapiji, propustio je novu pridolicu:
Bunovu ensku.
Vidi li kuku? ree Maska.
Vidim.
Pravi as, a? Ko e u ovom baosu da vidi kako je sreujem?
Niko. A kad ona ode, nee biti nikog ko zna nau tajnu. Tu je Bun.
KABAL

153

Taj nikada nee svedoili, nasmeja se Maska. Pa ovek je
mrtav, zaboga. Ko e posluati zombija, reci li meni? Niko, ree
Deker.
Tano. On nam nije opasan. Ali ena jeste. Pusti me da je
uulkam.
ta ako te vide?
Pa neka me vide, ree Maska. Mislie da sam od onih iz
Midijana.
Ne ti, ree Deker.
Pomisao da njegovo dragoceno Drugo Ja bude zamenjeno sa
Midijanovim degenericima izazivala mu je muninu. Ti si ista,
ree.
Daj da to dokaem, ubeivala ga je Maska.
Ali samo enu?
Samo enu. Zatim odlazimo.
Znao je da savet ima smisla. Nikada nee imati bolju priliku
da umlate kuku.
Poeo je da otkljuava tanu. Maska je unutra bila sve
nemirnija.
Brzo ili emo je izgubili.
Prsti mu skliznue sa brojanika dok je pritiskao kombinaciju
brave.
Brzo, proklet bio.
I poslednji broj kljocnu na mesto. Brava odskoi, otkljuana.
Stari Dugmenko nikad nije izgledao lepe.

Iako je Bun savetovao Lori da ostane sa Narcisom, prizor
Midijana u plamenu bio je dovoljan da njenog pratioca odvue iz
okrilja brda prema kapiji groblja. Lori je pola za njim, ali njeno
prisustvo je bilo uljez u njegovoj patnji, i zato se drala nekoliko
koraka iza njega, i uskoro ga izgubila u dimu i sve dubljem sumraku.
Naila je na prizor krajnje pometnje. Otkako je Bun poterao
Ajgermana, prestao je svaki pokuaj napada na nekropolu.
Ajgermanovi ljudi i civilno pojaanje povukli su se sa poloaja na
zidovima. Neki su se ve odvezli, strahujui od onoga to e se
dogoditi kada sunce nestane iza horizonta. Veina ih je ipak ostala,
bili su spremni da se povuku ako bude potrebno, ali jo opinjeni
spektaklom unitenja. Prelazila je pogledom od jednog do drugog,
KLAJV BARKER

154

pokuavajui da otkrije znake onoga to su oseali, ali sva lica bila su
prazna. Izgledaju kao posmrtne maske, pomislila je, izbrisan im je
svaki izraz. Ali ona je sada znala mrtve. Bila je sa njima, govorila sa
njima. Videla da oseaju, videla im suze. Ko je tu zaista mrtav? Oni sa
zamuklim srcima, to jo znaju za bol, ili njihovi muitelji staklastih
oiju?
Prozor u dimu otkri sunce koje se ljuljalo na ivici sveta.
Crvena svetlost je zaslepi. Zatvorila je oi, u odbrani. U mraku zau
disanje malo dalje iza sebe. Otvori oi i poe da se okree, znajui da
dolazi neko zlo. Kasno da ga izbegne. Maska je bila na metar iza nje,
prilazei.
Imala je moda par sekundi pre nego to je stigao no, ali to je
bilo dovoljno da sagleda Masku, kao nikada ranije. Tu je bila ona
praznina koju je videla na licima ljudi, poboljana do savrenstva;
ljudska manijakalnost pretvorena u mit. Nema svrhe da je zove Deker.
Nije to bio Deker. Niti je bilo svrhe da je uopte imenuje. Ta stvar je
bila iznad imenovanja koliko je bila iznad njene moi da je savlada.
Stvar joj zasee ruku. 1 jo jednom.
Vie nije bilo poigravanja. Doao je da je raerei.
Rane su pekle. Instinktivno je podigla ruku do njih, to mu je
pruilo priliku da je saplete udarcem po nogama. Nije imala vremena
da ublai pad. Udar o zemlju ostavi je bez daha. Grcajui
zavazduhom, okrenula je lice prema zemlji da ga skloni od noa.
Zemlja kao da se zatrese ispod nje. Iluzija, sigurno. Ali potres se
ponovi.
Ona kriom pogleda prema Maski. I on je osetio potres, i
gledao je prema groblju. Ova njegova odsutnost joj je jedina ansa;
mora da je iskoristi. Otkotrljala se iz njegove senke i podigla se na
noge. Nije bilo traga od Narcisa, ili Rejel, niti se mogla nadati
pomoi od posmrtnih maski, koje su zaboravile cilj svoga pohoda i
urno se povlaile iz dima, dalje od sve jaeg podrhtavanja. Ne
skidajui pogled sa kapije kroz koju je proao Bun, zateturala se
nizbrdo, dok joj je pranjavo tle podrhtavalo pod nogama.
Midijan je bio izvor potresa. Zalazak sunca, i nestanak
svetlosti koja je zarobila Soj pod zemljom, bio je znak za njihov
poetak. Soj je pravio ove zvuke od kojih se tresla zemlja, dok je
unitavao svoje utoite. Ono to je bilo dole vie nije moglo tamo da
ostane.
Noni Soj se dizao.
KABAL

155

Ovo saznanje nije bilo dovoljno da je odvrati od cilja. ta god
da se oslobaalo iza kapije, odavno je sklopilo mir sa njom, i mogla je
da se nada milosti. Od onog uasa to je pratio u stopu nije mogla da je
oekuje.
Sada joj je osvetljavala put samo vatra iz grobova, put posut
ostacima opsade: kantama od benzina, lopatama, odbaenim orujem.
Bila je ve gotovo na kapiji kada je ugledala Babet kako stoji uz zid, sa
uasom na licu.
Bei, uzviknu, u strahu da e Maska povrediti dete.
Babet poslua, i telo kao da joj se pretvorilo u zver kada se
okrenula i pojurila kroz kapiju. Lori je ila nekoliko koraka iza nje, ali
kada je prela prag dete je ve nestalo, izgubilo se u stazama
prekrivenim dimom. Potresi su ovde imali takvu snagu da su podizali
ploe sa staza, i obruavali mauzoleje, kao da neka podzemna sila
Bafomet, moda, Onaj Koji Je Stvorio Midijan trese njegove
temelje, u nameri da srui sve. Nije oekivala ovakvo pustoenje;
izgledi da preivi kataklizmu sada su joj izgledali minimalni.
Ali bolje da bude sahranjena u ruevinama nego da pripadne
Maski. I da bude srena, na kraju, to joj je sudbina ponudila bar da
izabere kraj.
KLAJV BARKER

156

XXIII
Pustoenje

U onoj eliji u Golom Vratu Buna su opsedala seanja na
Midijanov lavirint. Zatvorivi oi na suncu, ponovo bi se izgubio u
njemu, samo da bi ih opet otvorio i pronaao ga u vijugama na
jagodicama prstiju i venama na rukama - venama kroz koje nita nije
teklo; podsetnicima, kao i Midijan, na njegovu sramotu.
Lori je rainila to prokletstvo oaja, doavi ne da moli, ve
dazahteva od njega da oprosti sebi.
Sada, ponovo na stazama iz kojih je poteklo njegovo udesno
stanje, oseao je njenu ljubav kao ivot koji njegovo telo vie nije
posedovalo.
Bila mu je potrebna ta uteha, u ovom pandemonijumu. Noni
Soj nije samo ruio Midijan, brisao je svaki trag o svojoj prirodi i
uspomenu na svoje postojanje. Video ih je svuda na delu, kako
dovravaju ono to je zapoela Ajgermanova istka. Kako skupljaju
ostatke svojih mrtvih i bacaju ih u vatru; kako spaljuju postelje, odeu,
sve to nisu mogli da ponesu sa sobom.
Nisu to bile jedine pripreme za bekstvo. Video je Soj u
oblicima koje nikad ranije nije imao ast da vidi: irila su se krila,
ispruali udovi. Jedan se pretvarao u mnotvo (mukarac, u jato);
mnogi su postajali jedno (troje ljubavnika, oblak). Svuda oko njega,
rituali naputanja.
Eberi je jo bio kraj Buna, zanemeo.
Kuda idu?
Zakasnio sam, ree Bun. Naputaju Midijan. Poklopac
groba pred njima odlete i avetinjsko oblije se uzdie kao raketa u
nono nebo.
Divno, izusti Eberi. ta su oni? Zato ih nikada nisam
sreo?
Bun zatrese glavom. Nije imao naina da opie Soj, osim onih
starih. Nisu pripadali Paklu; ali ni Raju. Bili su ono to vrsta kojoj je
nekada pripadao nije mogla da podnese da bude. Neljudi, nevrsta;
vrea ljudskosti, rasparana i ponovo uivena, sa mesecom unutra.
KABAL

157

I sada, pre nego to je dobio priliku da ih upozna i
poznajui ih, upozna sebe - ostajao je bez njih. U elijama svojih tela
nalazili su sredstva za put, i podizali se u no.
Prekasno, ponovio je, a bol rastanka punio mu je oi
suzama.
Naputanje je postajalo sveopte. Svuda su se otvarala vrata,
prevrtale ploe, dok su duhovi uzlazili u bezbrojnim ustrojstvima.
Nisu svi Ieteli. Neki su odlazili kao koza ili tigar, hitajui kroz plamen
prema kapijama, ali su neki - iju plodnost nije mogla da uspori ni
smrt ili sa porodicama od estoro ili vie, sa najmlaima u naruju.
Bio je svedok, znao je, odlaska jednog doba, kraja koji je poeo kada
je prvi put kroio na zemljite Midijana. Bio je tvorac ovog
pustoenje, iako nije zapalio nijednu vatru, niti oborio nadgrobnu
plou. Doveo je ljude u Midijan. I unitio ga. ak ga ni Lori ne bi
ubedila da jo jednom oprosti sebi. Ova pomisao mogla ga je odvesti u
plamen, da nije uo kako dete zove njegovo ime.
Bila je ljudsko bie tek toliko da bi upotrebila rei, ostatak je
bio zver.
Lori, rekla je.
ta je sa njom?
Napala je Maska.
Maska? Mogao je to da bude samo Deker.
Gde?

Blizu, i sve blie.
Znajui da ne moe da bude bra od njega, pokuavala je da
bude drskija, da pode tamo kuda on nee smeti. Ali on je bio suvie
edan njene krvi da bi ga se otresla. Poao je za njom u oblast gde im
se zemlja otvarala pod nogama, i padala kia kamenja koje se puilo.
Ali nije njegov glas bio taj koji je pozvao.
Lori! Ovamo!
Usudila se na jedan oajniki pogled i Bog ga blagoslovio!
ugledala Narcisa kako joj domahuje. Napustila je stazu, ili ono to
je ostalo od nje, i pola prema njemu, saginjui se dok je prolazila
izmeu dva mauzoleja kada se razletelo njihovo obojeno staklo, i
struja senke, proarana oima, napustila svoje skrovite prema
zvezdama. Izgledala je kao da je i sama deo neba, pomisli zadivljeno.
Pripadala mu je.
KLAJV BARKER

158

Prizor je usporio za jedan, kobni korak. Maska proguta
razdaljinu izmeu njih i dograbi joj bluzu. Ona se baci napred da
izbegne ubod koji je morao da usledi, i tkanina se pocepa u padu. Ovaj
put ju je imao. Jo dok je posezala za zidom da bi se upravila, osetila je
njegovu ruku u rukavici na potiljku.
Govnaru! dreknu neko.
Podigla je pogled i ugledala Narcisa na drugom kraju prolaza
izmeu grobnica. Bilo je oigledno da je privukao Dekerovu panju.
Stisak na vratu popusti. Nedovoljno da se izmigolji, ali ako Narcis
nastavi da mu odvlai panju, moda i uspe.
Imam ovde neto za tebe, ree Narcis, i izvadi ruke iz
depova, pokazujui srebrne kuke na palevima.
Kuke zazvonie jedna od drugu. Iskoie varnice.
Deker dopusti da mu Lorin vrat isklizne iz prstiju. Ona se
otkotrlja dalje od njega, i poe, povodei se, prema Narcisu. Ovaj je
iao niz prolaz prema njoj, ili tanije prema Dekeru, koga je fiksirao
pogledom. Nemoj... prodahtala je. Opasan je.
Narcis je uo i iscerio se na njeno upozorenje ali nije
odgovorio. Samo je proao kraj nje da presretne ubicu.
Lori se osvrnu. Kada su se nali na metar jedan od drugog,
Maska izvue drugi no, iroke otrice kao maeta, iz sakoa. Pre nego
to je Narcis pomislio na odbranu, kolja uputi brz udarac nadole koji
glatko odsee Narcisovu levu aku. Tresui glavom, Narcis zakorai
unazad, ali Maska poe za njim, sa maetom iznad glave, i zakopa
oruje u lobanju svoje rtve. Udarac rascepi Narcisovu glavu od
temena do vrata. Bila je to rana koju ni mrtvi ne mogu da preive.
Narcisovo telo se potrese, i - kao i Onaka, uhvaen na suncu razlete
se uz prasak, i uz hor urlika i jecaja koji se ustremi uvis.
Lori zajea, ali odmah ugui naredni izliv. Nije bilo vremena
za tugovanje. Ako saeka da pusti i jednu suzu, Maska e je se ponovo
doepati, i Narcisovo rtvovanje bie uzaludno. Poela je da uzmie,
izmeu zidova koji su se ljuljali, znajui da treba da bei to bre, ali
nemona da odvoji pogled od Maskine izopaenosti. Preturajui po
krvavim ostacima, Maska nataknu polovinu Narcisove glave na onu
finiju otricu, zatim poloi no na rame, zajedno sa trofejom, zastavi
pre nego to e nastaviti lov.
Sada je potrala, napolje iz senke mauzoleja na glavnu stazu.
ak i da joj je seanje moglo posluiti kao vodi, svi spomenici su se
pretvorili u ruevine, i nije mogla da razlikuje sever i jug. Ali je, na
kraju krajeva, to bilo svejedno. Gde god da se okrene iste ruevine,
KABAL

159

i isti progonitelj. Ako bude iao za njom do sudnjeg dana a znala je
da hoe kakva korist od ivota u strahu od njega? Neka bude na
njegov, otri nain. Srce joj je prejako tuklo da bi ga dalje
optereivala.
Ali upravo kada se predala njegovom nou, poploano
zemljite izmeu nje i ubice se otvori, i perjanica dima je zakloni od
Maske. Sledeeg trenutka bi progutana cela staza. Ona pade. Ne na
zemlju. Nije je bilo. Ve u njenu utrobu...

...pada! ree dete.
ok je gotovo obori sa Bunovih ramena. On podie ruke da je
pridri. Ona divlje dograbi njegovu kosu. U redu? ree on. Da.
Nije dozvolila da Eberi poe sa njima. Ostavili su ga da se
sam snalazi u vrtlogu, dok oni trae Lori.
Tamo napred, ree ona, upravljajui ga. Nije daleko.
Vatre su zamirale, progutavi sve to su mogle da dohvate.
Suoene sa hladnim kamenom, mogle su samo da ga liu dok ne
pocrni, i da se ugase. Ali podzemni potresi nisu prestali. Od njihovog
rada kamen je i dalje kripao o kamen. A ispod grmljavine se uo jo
jedan zvuk, koji Bun nije toliko uo koliko ga je oseao: u utrobi,
testisima i zubima.
Dete mu okrenu glavu vukui svoje uzde. Ovuda, ree.
Proreeni plamenovi olakavali su prolaz; njihov sjaj je
smetao Bunovim oima. Sada je iao bre, iako su staze bile preorane
potresima i morao je da gazi prevrnutu zemlju.
Koliko jo? upitao je.
Tiho, naredi ona.
ta je?
Budi miran.
I ti uje? ree on.
Da.
ta je to?
Nije odmah odgovorila, ve je oslunula ponovo.
Zatim ree: Bafomet.
Bun se u zatoenitvu vie puta priseao Krstiteljevih odaja;
onih ledenih trenutaka koje je proveo pred raskomadanim bogom. Zar
mu nije govorio proroanstva? aputao mu u glavi i zahtevao da se
njegov glas potuje? Predvideo je ovu pusto. Rekao mu da je
KLAJV BARKER

160

Midijanov kraj neizbean. Pa ipak nije bilo optubi, iako je morao
znati da govori sa ovekom koji je odgovoran za sve. Umesto toga je
bio gotovo intiman, to je Buna uasavalo vie od bilo kakvog napada.
On nije mogao da bude poverenik boanstva. Doao je Bafometu kao
jedan od nedavno umrlih, da moli za mesto pod zemljom. A bio je
pozdravljen kao uesnik neke budue drame. On to nije traio.
Nikakvu slavu, niti ime. Odupro se tome, okrenuo lea Krstitelju;
iskobeljao se odande, tresui glavom da odagna apat.
Ali nije uspeo. Na pomisao o Bafometu, one su se rei, i to
ime, vraali kao Furije.
Ti si Kabal, rekao mu je.
Tada to nije hteo da prihvati; nije ni sada. Koliko god da je
alio Bafometovu tragediju, znajui da ovaj ne moe da izbegne
unitenje, imao je hitniji poziv sa druge strane svega onog to mu je
bilo drago.
Nije mogao da spasi Krstitelja. Ali jo moe da spasi Lori.
Ona je tamo! ree dete.
Gde?
Pravo napred. Pogledaj!
Mogao je da vidi samo haos. Staza pred njim je zjapila; iz
zemlje su kuljali svetlost i dim. Nije bilo znakova ivota. Ne vidim
je, ree on.
Pod zemljom je, odgovori dete. U jami.
Povedi me.
Ne mogu dalje.
Zato?
Spusti me. Povela sam te dokle mogu. U glasu joj se pojavi
jedva obuzdavana panika. Spusti me, zahtevala je. Bun kleknu, i
dete skliznu sa njegovih lea. ta se deava? ree on.
Ne smem da idem s tobom. Zabranjeno mi je.
Posle uasa kroz koje su proli, njen nemir je bio zastraujui.
ega se boji? ree on.
Ne smem da vidim, odgovorila je. Ne Krstitelja.
On je ovde?
Ona potvrdi, uzmiui kad je novi potres jo vie otvorio
pukotinu pred njima.
Idi kod Lori, ree mu. Izbavi je. Samo si joj ti ostao.
Zatim ode, dve noge postadoe etiri dok je beala,
ostavljajui Buna pred jamom.
KABAL

161


Lori je pri padu izgubila svest. Kada se posle nekoliko
sekundi povratila, leala je na pola puta uz, ili niz, strmu padinu.
Tavanici iznad nje jo je stajala, ali je bila teko oteena, i upravo su
se otvarale nove pukotine, nagovetavajui konano uruavanje. Ako
se odmah ne skloni, bie iva sahranjena. Pogledala je prema vrhu
padine, Tunel je tamo bio otvoren prema nebu. Poela je da baulja, u
tom pravcu, dok joj je zemlja curila na glavu, a zidovi kripali kao ih
neto prisiljava na predaju.
Ne jo, mrmljala je. Molim vas, ne jo...
Bila je na par metara od vrha kada su njena pomuena ula
prepoznala padinu. Ve je jednom iznela Buna ovom putem, dalje od
sile koja je obitavala u prostoru na dnu. Da li je jo tamo, i posmatra je
kako se mui? Ili je kataklizma bila posledica njegovog odlaska:
graditeljev oprotaj? Nije oseala da je posmatraju, ali je ionako malo
toga mogla da oseti. Telo i um su joj funkcionisali po nalogu instinkta.
Na vrhu uspona ekao je ivot. Napredovala mu je u susret, muno,
santimetar po santimetar.
Jo jedan minut, i stigla je do tunela, ili bar njegovih ostataka
bez tavanice. Neko vreme je leala na leima, posmatrajui nebo.
Kada je dola do daha, ustala je i ispitala ranjenu ruku. Posekotine su
bile zaguene prljavtinom, ali su bar prestale da krvare.
Primorala je noge da se pokrenu, ali tada neto pade ispred
nje, vlano, u prainu. Narcis pogleda gore u nju, polovinom lica. Ona
kroz jecaj izgovori njegovo ime, i okrenu se da se suoi sa Maskom.
Opkoraio je tunel kao da je kopao grob, a onda skoi dole da joj se
pridrui.
Vrh noa ciljao joj je u srce. Da je bila jaa, pogodio bi je, ali
je zemlja na vrhu padine popustila kada je uzmakla i ona nije imala
snage da se odri, ve se otkotrlja, prevrui se preko glave, niz nagib.
Njen krik pokaza Bunu put. Popeo se preko izvrnutih ploa i
spustio u otvoreni tunel, zatim se uputio prema njoj kroz lavirint
uruenih zidova i umiruih vatri. Ali ona figura napred u prolazu, koja
se okrenula da ga doeka, sa spremnih noevima, nije bila njena.
Bio je to doktor, konano.
Iz sumnjivog okrilja padine, Lori vide kako se Maska okree
od nje, odvraena od svoje namere. Uspela je da se zaustavi, uhvativi
se zdravom rukom za pukotinu u zidu, i odrala se dovoljno dugo da
spazi Buna gore u hodniku. Videla je ta je maeta uinila Narcisu.
KLAJV BARKER

162

ak su i mrtvi ponekad bili smrtnici. Ali pre nego to je uspela da
izusti i re upozorenja Bunu, talas ledene sile pode uz padinu iza nje.
Bafomet nije napustio svoj oganj. Jo je bio tamo, i njegov uticaj joj je
odvajao prste sa oslonca u pukotini.
Nemona da se odupre, ona skliznu nazad niz padinu, u
uzavreli prostor.
Ekstaze Soja nisu dirnule Dekera. Poao je na Buna kao
radnik u klanici, da dovri zapoeto ereenje: bez dramatizovanja,
bez emocija.
To ga je inilo opasnim. Udario je munjevito, bez upozorenja.
Tanko seivo proe kroz Bunov vrat.
Bun samo poe korak nazad da razorua neprijatelja. No
iskliznu uz Dekerovih prstiju, zarobljen u Bunovom mesu. Doktor nije
pokuavao da ga ponovo uzme. Umesto toga je obuhvatio svoj cepa
lobanja dvorunim zahvatom. Konano se i oglasio: dubokim
stenjanjem koje se pretvorilo u kratke uzdahe kada je krenuo da
raskomada rtvu.
Bun se povi da izbegne jedan horizontalan zamah, i seivo se
zari u zid tunela. Obojicu zasu zemlja kada je Deker iupao no.
Tadazamahnu ponovo, promaivi lice svoje mete za duinu prsta.
Izgubivi ravnoteu, Bun zamalo da padne, i njegov oboreni
pogled zaustavi se na Dekerovom trofeju. Nije mogao da ne prepozna
osakaeno lice. Narcis, iseen i mrtav u praini.
Ti skote! zaurla.
Deker na trenutak zastade, i zagleda se u Buna. Zatim
progovori. Ne svojim glasom, ve nekim tuim, iscerenim zavijanjem.
. Ti moe da umre, ree glas.
Govorei to, razmahivao je otricom, bez namere da dotakne
Buna, ve da bi mu pokazao svoju nadmonost. Seivo je zavijalo kao
glas: zujanje muve u mrtvakom sanduku, slepi let od zida do zida.
Bun se povue pred ovim razmetanjem, sa samrtnim strahom
u utrobi. Deker je bio u pravu. Mrtvi mogu da umru.
On udahnu, kroz usta i raseeno grlo. Zamalo da naini kobnu
greku, ostajui u ljudskom obliku pred Maskom. A zato? Zbog neke
apsurdne ideje da konani obraun treba da bude ovek protiv oveka;
da u borbi razmene rei, i da porazi doktorov ego pre nego to mu
uzme ivot.
Ali nije moglo da bude tako. Ovo nije bila pacijentova osveta
pokvarenom iscelitelju: nali su se zver i kasapin, zubi i no.
KABAL

163

Izdahnuo je, i prava priroda njegovih elija potee kao med.
Ushienje mu zapljusnu nerve; telo mu je treperilo dok se nadimalo.
Za ivota se nikad nije oseao tako iv, kao u ovim trenucima,
oslobaajui se ljudskosti i opremajui se za no.
Nikad vie... ree, i pusti da iz njega probije zver.
Deker podie maetu da dokraji neprijatelja pre nego to
promena bude dovrena, ali Bun nije ekao. Preobraujui se,
zamahnuo je kandama prema koljaevom licu, trgajui masku
dugmeta, rajsferlus i sve da otkrije nemo ispod nje.
Deker vrisnu, razotkriven, podiui ruku ka licu da ga bar
donekle sakrije od pogleda zveri.
Bun podie masku sa zemlje, i poe da je razdire, kidajui
platno kandama. Dekerovi krici se pojaae. Spustivi ruku sa lica,
zamahnu prema Bunu sa bezumnom estinom. Otrica dokai Buna u
grudi, otvarajui ih, ali kada se vratila da ponovo zasee, Bun ispusti
krpe i odbi udarac, pribijajui mu ruku uz zid takvom silinom da kosti
popucae. Maeta pade na zemlju, i Bun posegnu prema Dekerovom
licu.
Zavijanje prestade kada su kande pole na njega. Usta se
zatvorie. Crte lica se opustie. Bun je za trenutak posmatrao lice koje
je nekada satima prouavao, traei spas u svakoj rei. Na tu pomisao,
ruka mu skliznu sa Dekerovog lica na vrat, i stegnu guu koja je
izrodila tolike lai. Zatvorio je aku, probadajui kandama Dekerovo
meso. Zatim povue. Cela mainerija se odvoji, u poplavi krvi.
Dekerove oi se rairie, prikovane za onog koji mu je oduzeo govor.
Bun ponovo trgnu, i jo jednom. Oi se ispraznie. Telo poe da se
trza, zatim se polako umiri.
Bun mu nije dozvoljavao da padne. Drao ga je kao u plesu, i
komadao meso i kosti kao to je komadao masku; komadi Dekerovog
tela pljuskali su po zidovima. U glavi mu je bilo samo maglovito
seanje na Dekerove zloine prema njemu. Kidao je sa strau Soja,
udovino uivajui u svom udovinom delu. Dovrivi najgore,
odbaci ostatak tela na zemlju, i zavri ples sa partnerom pod nogama.
Za ovo telo nije moglo biti vaskrsenja. Niti nade u spas na
ovom svetu. Bun je u vrhuncu pomame zadrao ujed koji bi udahnuo
posmrtni ivot u Dekerov sistem. Njegovo meso e pripasti muvama, i
njihovom porodu; uspomena na njega udima onih koji budu hteli
da priaju njegovu priu. Buna se to vie nije ticalo. Bilo mu je
svejedno ako mu zauvek budu pripisivani zloini koje mu je Deker
natovario navrat. Ionako vie nije bio nevin. Ovim klanjem postao je
KLAJV BARKER

164

ubica, ba kao to ga je Deker uveravao. Ubivi proroka, obistinio je
proroanstvo.
Ostavio je telo da lei, i poao da potrai Lori. Mogla je da
ode samo na jedno mesto: niz padinu u Bafometovu odaju. Ima nekog
smisla u tome, pomisli on. Krstitelj ju je doveo ovde, otvorivi zemlju
ispod njenih nogu da bi privukao Buna za njom.
Plamen u kome je obitavalo Bafometovo razdvojeno telo baci
mu hladni sjaj u lice. On pode niz padinu prema njemu, odeven u krv
svoga neprijatelja.
KABAL

165

XXIV
Kabal

Izgubljenog u pustoi, Eberija je pronala svetlost koja je
treperila izmeu razlomljenih ploa na zemlji. Njeni zraci su bili
okrutno hladni, i lepljivi, kako svetlost nije smela da se ponaa,
prijanjajui mu za rukav i aku pre no to su se povukli.
Zainteresovan, on poe prema njihovom izvoru, od jedne do druge
erupcije, svaki put blistavije od prethodne.
Kao kolarac u mladosti, poznao bi Bafometovo ime da mu ga
je neko apnuo, i shvatio bi zato ga je svetlost, izvurui iz boanskog
plamena, tako privlaila. Poznao bi boanstvo kao boga i boginju u
jednom telu. Setio bi se kako su njegovi poklonici postradali zbog
svog idola, spaljivani kao jeretici, ili zbog protivprirodnih dela.
Moda bi se prestraio sile koja je zahtevala tolike rtve; i postupio bi
mudro.
Ali nije bilo nikoga da mu kae. Samo svetlost koja ga je
vukla dalje.

Krstitelj nije bio sam u svojoj odaji, otkrio je Bun. Izbrojao je
jedanaest pripadnika Soja du zidova, kako klee povezanih oiju,
okrenuti leima plamenu. Meu njima, gospodin Lajlsberg i Rejel.
Na zemlji, desno od ulaza, leala je Lori. Ruka joj je bila
krvava, i lice, a oi zatvorene. Ali kada je poao da joj pomogne, stvar
u plamenu ga pogleda, okreui ga ledenim dodirom. Imala je posla s
njim, i nije nameravala da eka.
Prii, ree. Po svojoj volji.
Bojao se. Plamen iz zemlje bio je dvostruko vii nego to je
bio kada je prvi put doao ovde, i doticao je tavanicu prostorije.
Komadii zemlje, pretvoreni u pepeo ili u led, padali su na pod u
svetlucavoj kii. Na desetak metara od plamena udar energije bio je
brutalan. Bafomet ga ipak pozva jo blie.
KLAJV BARKER

166

Bezbedan si, ree. Doao si u krvi tvoga neprijatelja. Ona e
te grejali.
On zakorai prema vatri, lako su ga u ivotu posle smrti
ranjavali metak i seivo, i nijedno nije osetio, sada je jasno oseao
studen Bafometovog ognja. Probadala je njegovu golotinju, pravila
mu ledene are na oima. Ali Bafometove rei nisu bile prazno
obeanje. Krv koju je nosio na sebi postajala je toplija na vazduhu koji
je bivao sve hladniji. To ga umiri, i ohrabri za sledea dva koraka.
Oruje, ree Bafomet. Odbaci ga.
Zaboravio je na no u vratu. Izvue ga iz mesa i odbaci u
stranu.
Jo blie, ree Krstitelj.
estina plamena otkrivala je samo nagovetaje onog to je
obitavalo u njemu, ali dovoljno da potvrdi ono to je saznao u svom
prvom susretu sa Bafometom: ako je boanstvo i nainilo stvorenja po
uzoru na svoj lik, on ih nije video. ak i u snovima, nije bilo niega
slinog Krstitelju. Bio je jedan, jedini.
Odjednom jedan njegov deo posee za Bunom iz plamena. Da
li ud, ili organ, nije imao priliku da vidi. Zgrabilo ga je za vrat i
povuklo prema vatri. Dekerova krv vie mu nije bila od pomoi; led
mu opri lice. Ali nita nije mogao da uini da se oslobodi. Zaronilo
mu je glavu u plamen, vrsto ga drei. Znao je ta se dogaa istog
trenutka kada mu se vatra zatvorila oko glave: Krtenje.
I da to potvrdi, Bafometov glas u njegovoj glavi. Ti si Kabal,
ree glas.
Bol se ublaio. Bun otvori usta da udahne, i vatra mu potee
niz grlo u stomak i plua, zatim kroz ceo sistem. Sa sobom je nosila
njegovo novo ime, krstei ga iznutra.
Vie nije bio Bun. Bio je Kabal. Savez mnogih.
Posle ovog proienja imae krv i toplinu, i moi e da ima
decu: bio je to Bafometov dar, boanski blagoslov. Ali odsad e biti
ranjiv, ili ranjiviji. Ne samo zbog toga to je mogao da krvari, ve zato
to je bio ispunjen svrhom.
Moram bili sakriven noas, ree Bafomet. Svi mi imamo
neprijatelje, ali moji su ivcli due i nauili vie o svireposti od
drugih. Odneete me odavde i sakrili od njih.
Sada je prisustvo Soja dobilo smisao. Ostali su da ponesu
delove Krstitelja i sklone ih od sila koje e ih progoniti.
Ovo je tvoje delo, Kabale, ree Bafomet. Ne optuujem te.
Moralo se dogoditi. Nijedno utoite nije veno. Ali te zavetujem...
KABAL

167

Da? ree on. Reci mi.
Izgradi ponovo ono to si unitio.
Novi Midijan.
Ne.
ta onda?
Mora da pronae mesto za nas u svetu ljudi. Pomozi mi.
Ne mogu. Od sada mora li da pomae meni. Poruio si svet.
Sada mora ponovo da ga stvori.
Plamen zadrhta. Ritual Krtenja bio je pri kraju. Kako da
ponem? ree Kabal.
Isceli me, odgovori Bafomet. Pronai me, i isceli me. Izbavi
me od neprijatelja.
Glas koji mu se isprva obratio potpuno se promenio. Nestao je
iz njega svaki trag zahtevanja. Ostala je samo molitva za izleenje, i
spas od patnje, izgovarana tiho u njegovo uvo. ak mu je nestalo i
ome oko glave, ostavivi ga da slobodno gleda desno i levo. Poziv
koji on nije uo okupi Bafometove staraoce. I pored poveza na oima,
koraali su pouzdano do ivice plamena, koji je mnogo izgubio na
estini. Podigli su ruke, preko kojih je bilo prebaeno platno, i zid
ognja se razdvoji da propusti delove Bafometovog tela. Spremne ruke
putnika hitro ih umotae i sklonie.
Ovo razdvajanje delova bilo je puno agonije. Kabal je oseao
taj bol kao sopstveni, kako ga ispunjava dok nije postao gotovo
neizdriv. On poe da se povlai iz plamena, da bi ga se oslobodio.
Ali dok je to inio, jedan deo, koji je tek trebalo preuzeti,
dolebde mu pred oi. Bafometova glava. Okrenula se prema njemu,
velika i bela, velianstvene simetrije. Celo telo mu oive na taj prizor:
pogled, pljuvaka i batina. Srce mu zakuca, izleivi oteenu stranu
tom prvom kontrakcijom. Njegova zgruana krv se otopi, kao svete
mosti, i poe da struji. Testisi mu se zategoe i iz kurca mu potee
sperma. Ejakulirao je u plamen, koji ponese perle semena da dotaknu
Krstiteljevo lice.
Randevu se zavrio. Izaao je iz vatre ba kada je Lajlsberg
poslednji od sledbenika u odaji primio glavu iz ognja i umotao je-
Naputen od uvara, plamen udvostrui snagu. Kabal posrnu
unazad kada se oganj oslobodio sa zastraujuom energijom...
Gore na povrini, Eberi oseti kako udar sile raste, i pokua da
se povue, ali um mu je bio ispunjen onim to je video, i taj teret ga je
usporio. Vatra ga zahvati, ponevi ga kada se ustremila ka nebesima.
On zavrita na njen dodir, i na tragove Bafometa koji mu preplavie
KLAJV BARKER

168

sistem. Sagoree njegove mnoge maske. Prvo mantija, zatim ipka bez
koje nije mogao da provede dan otkako je odrastao. Sledea je bila
seksualna anatomija u kojoj i onako nkad nije mnogo uivao. I
konano, njegovo meso, ostavljajui ga istog. Pao je nazad na zemlju
obnaeniji nego to je bio u majinoj utrobi, i slep. Pad mu je
nepovratno unitio noge i ruke.
Pod zemljom, Kabal se razbudi iz zanosa otkrovenja. Vatra je
nainila otvor u tavanici, i irila se odatle u svim pravcima. Progutae
ih podjednako lako kao zemlju i kamen. Moraju to dalje odatle pre
nego to stigne do njih. Lori je bila svesna. Sumnja u njenim oima
govorila mu je da je videla Krtenje, i da ga se boji.
'Ja sam, ree joj on. I dalje sam to ja.
Pruio joj je ruku. Ona je uze, i on je povue na noge.
Ja u te nositi, ree on.
Ona odmahnu glavom. Pogled joj skrenu na neto to je lealo
na podu. Pratio je njen pogled. Blizu raspukline u zemlji leala je
Dekerova otrica, koju je dobacio pre Krtenja, dok je jo bio ovek.
Hoe je? upita je.
Da.
Zaklanjajui oi od krhotina sa tavanice, on se vrati i podie
no.
Mrtav je? upitala je, kada joj je priao. Mrtav je.
Nije bilo lea koji bi to potvrdio. Tunel ga je ve pokopao,
uruavajui se, kao to je pokopao sav Midijan. Grobnica za grobnicu.
Poto je gotovo sve bilo sravnjeno sa zemljom, nije im bilo
teko da pronau put do glavne kapije. Usput nije bilo ni traga od
Miijanovih stanovnika. Ili je vatra progutala njihove ostatke, ili ih je
prekrilo kamenje, i zemlja.
Ispred same kapije, ostavljena na mestu gde nisu mogli da je
primete, nalazila se uspomena na nekog za koga se Lori nadala da je
umakao neozleen. Babetina lutka - ispletena od trave, okrunjena
prolenim cveem leala je u malom krugu od kamenja. Kada su
Lorini prsti dotakli igraku, uini joj se da poslednji put gleda kroz
detinje oi - u pejza koji brzo promie dok je neko pouruje prema
bezbednosti. Vizija je suvie kratko trajala. Nije imala vremena da
detetu uputi molitvu za sreu, jer je prenu zvuk iza leda. Okrenula se i
videla kako se rue stubovi koji su podupirali kapiju Midijana. Kabal
je povue za ruku u trenutku kada su se kameni monoliti sudarili,
zaljuljali zajedno kao zagrljeni rvai, i pali u stranu na mesto gde su
sekund ranije stajali njih dvoje.
KABAL

169

Iako nije imao sat da odredi vreme, Kabal je imao jasan oseaj
Bafometov dar, moda - koliko je preostalo do svanua. U mislima
je mogao da vidi planetu, kao brojanik sata ukraen morima, i
maginu granicu noi kako se prikrada oko nje.
Nije se bojao izlaska sunca. Krstitelj mu je podarilo snagu
oduzetu njegovoj brai i sestrama. Sunce ga nee ubiti. Znao je to,
nepogreivo. Bilo je sigurno da se nee oseati ugodno. Izlazak
meseca e uvek biti poeljniji prizor od zore. Ali njegov zadatak nee
moi da se ogranii na none sate. On nee kriti glavu od sunca kao to
su ostali iz Soja morali da ine. Upravo u ovom asu oni trae neko
sklonite od dana.
Zamiljao ih je na nebu iznad Amerike, ili kako hitaju njenim
putevima, kako se grupe dele kada bi se neko umorio, ili pronaao
sigurno pristanite: ostali su putovali dalje, svakog trenutka sve
oajniji. Nemo im je poeleo sigurno putovanje i bezbednu luku.
I vie: obeao je da e ih jednom ponovo nai. Da ih okupi i
ujedini kao to je Midijan uinio. Doneo im je zlo, nenamerno. Sada je
bilo na njemu da ga otkloni, koliko god to potrajalo.
Moram da poem jo noas, ree on Lori. Ili e im se
ohladiti trag. A tada ih nikad neu nai.
Nee poi bez mene, Bune.
Ja vie nisam Bun.
Zato?
Sedeli su na brdu iznad nekropole, i on joj prenese sve to je
saznao na Krtenju. Teke lekcije, za koje su mu nedostajale rei. Bila
je umorna, i drhtala je, ali nije mu dozvolila da stane.
Nastavi, govorila je, kada bi uutao. Reci mi sve.
Znala je najvei deo prie. Bila je Bafometovo orue, kao i
on, ili vie. Deo proroanstva. Bez nje on se nikad ne bi vratio u
Midijan da ga spasi, i da mu namera propadne. Posledica tog povratka
i neuspeha bio je zadatak pred njim.
Ipak se pobunila.
Ne moe da me ostavi, rekla je. Ne posle svega to se
dogodilo.
Poloila je ruku na njegovu nogu.
Seti se zatvorske elije... promrmljala je.
On je pogleda.
Rekla si mi da oprostim sebi. Bio je to dobar savet. Ali ne
znai da treba da okrenem lea svemu to se ovde dogodilo.
KLAJV BARKER

170

Bafometu, Lajlsbergu; svima... razorio sam jedini dom koji su ikada
imali.
Nisi ga li razorio.
Da nisam doao ovamo, jo bi postojao, odvrati on.
Moram da popravim tetu.
Povedi me sa sobom, ree ona. Ii emo zajedno.
Ne moemo. Ti si iva, Lori. Ja nisam. Jo si ljudsko bie. Ja
nisam.
Moe to da promeni.
ta to govori?
Moe da me uini jednakom tebi. Nije teko. Jedan ujed i
Pelokvin te je zauvek promenio. Ti izmeni mene.
Ne mogu.
Misli, nee.
Okrenula je Dekerov no u praini.
Ne eli da bude sa mnom. U tome je stvar, zar ne?
Nainila je mali, ukoen smeak. ta je, nema tri iste da prizna?
Kada dovrim ono to moram da uinim... odgovorio je.
Moda tada.
O, za sto godina, otprilike? promrmljala je, u suzama.
Tada e doi po mene, je 1' da? Da me otkopa. Da me prekrije
poljupcima. Da mi kae da bi doao ranije, ali je vreme prosto
proletelo?
Lori.
uti, ree ona. Ne elim nove izgovore. Samo me vrea.
Prouavala je seivo, umesto njega. Ima svoje razloge. Mislim da
smrde, ali treba da ih se dri. Bie ti potreban nekakav oslonac.
On se ne pomeri.
ta eka? Neu ti rei da je sve u redu. Samo idi. Ne elim
vie da te vidim.
On ustade. Njen bes je ozleivao, ali lake nego suze. On poe
par koraka unazad; zatim videvi da ga ona nee udostojiti osmeha,
niti pogleda okrenu lea.
Tek tada je podigla pogled. On je gledao u drugom pravcu.
Sad ili nikad. Uperila je vrh Dekerovog noa u stomak. Znala je da
nee moi da zada ubod jednom rukom, i zato se spustila na kolena,
oslonila drku noa o zemlju, i pustila da je teina tela natakne na
otricu. Strano je bolelo. Ona uzviknu u agoniji.
KABAL

171

On se okrenu i vide je kako se uvija, dok joj je krv isticala u
zemlju. Potrao je do nje, i okrenuo je na lea. Ve su je tresli samrtni
grevi.
Lagala sam, mrmljala je. Bune... lagala sam. Ti si sve to
hou da vidim.
Nemoj da umre, ree on. O Boe nebeski, nemoj da
umre.
Ne daj mi.
Ne znam kako.
Ubij me. Ujedi me... daj mi melem. Bol joj iskrivi lice. Ona
zastenja.
Ili me pusti da umrem, ako nee da me povede. Bolje i to
nego da ivim bez tebe.
Uzeo je u naruje; suze su mu kapale na njeno lice. Zenice su
joj nestale iza kapaka. Pojavio se jezik, grei se izmeu usana.
Uskoro e otii, znao je. A kada umre, on nee moi da je prizove.
Da li... to znai..ne? ree ona. Vie ga nije videla.
Otvorio je usta da odgovori, prinosei njen vrat za ujed. Koa
joj je oporo mirisala. Zagrizao je duboko u mii, oseajui mesnati
ukus njene krvi na jeziku; melem mu se peo uz grlo da prodre u njen
krvotok. Ali je njeno telo ve prestalo da podrhtava. Opustila se u
njegovom zagrljaju.
On podie glavu od njenog pokidanog vrata, gutajui ono to
je odgrizao. Predugo je ekao. Neka je proklet! Ona je bila njegov
uvar i zatitnik, a on joj je dopustio da ode. Smrt ju je uzela pre nego
to je imao vremena da pretvori bol u obeanje.
Poraen ovom poslednjom i najteom krivicom, on je poloi
na zemlju ispred sebe.
Kada joj je izvukao no ispod tela, ona otvori oi.
Nikad te neu ostaviti, ree.
KLAJV BARKER

172

XXV
Budi uz mene

Petin je bio taj koji je pronaao Eberija, ali je Ajgerman
prepoznao ostatke. Svetenik je jo imao ivota u sebi, injenica s
obzirom na teinu povreda - koja se graniila sa udom. U narednim
danima amputirane su mu obe noge, i jedna ruka iznad lakta. Posle
operacija nije se budio iz kome, niti je umro, iako su svi hirurzi bili
miljenja da su mu izgledi praktino ravni nuli. Ali ista sila koja ga je
osakatila obdarila ga je natprirodnom snagom. Izdrao je, protiv svih
prognoza.
U danima i noima svoje besvesti nije bio sam. Ajgerman je
bio kraj njega, dvadeset od dvadeset etiri asa, motrei kao pas ispod
stola na neki otpadak odozgo, ubeen da svetenik moe da ga odvede
do zla koje je obojici unitilo ivote.
Dobio je vie nego to je traio. Kada je Eberi konano
izronio iz ambisa, posle dva meseca na rubu smrti, izronio je usluan.
Lud, ali usluan. Imenovao je Bafometa. Imenovao je Buna. Ispriao
je, u hijeroglifima beznadeno ludih, kako je Soj uzeo delove tela svog
boanstva i sakrio ih. I vie od toga. Rekao je da moe da ih nae
ponovo. Dodirnut Krstiteljevom vatrom, dodirnut od preivelih, eleo
je jo jednom taj dodir.
Oseam miris Boga, stalno je ponavljao.
Moe li da nas povede do njega? pitao je Ajgerman.
Odgovor je uvek bio potvrdan.
Ja u biti tvoje oi, predloio je Ajgerman. Poi emo
zajedno.
Niko drugi nije eleo dokaze koje je nudio Eberi, bilo je
suvie besmislica da bi ga prihvatili zdravo za gotovo, a da ne dou u
sukob sa realnou. Zasluivali su jedan drugoga, bilo je opte
miljenje. Ni traga razuma kod obojice.
Eberi je potpuno zavisio od Ajgermana: nesposoban, bar u
poetku, da se hrani, sere, ili da se opere bez pomoi sa strane.
Iako mu je bilo muno da vodi brigu o imbecilu, Ajgerman je
znao da je Eberi boji dar. Kroz njega je jo mogao da se osveti za
KABAL

173

ponienja u Midijanovim poslednjim asovima. U Eberijevom
buncanju bili su kodirani kljuevi o neprijateljskim poloajima.
Vremenom e ih deifrovati.
A kada to uini - o, kada to uini - bie to dan pred kojim e
pobledeti trube Stranog Suda.

Stranci su doli preko noi, kradom, i sklonili se gde god su
mogli.
Neki su se vratili mestima koja su bila draga njihovim
precima, mestima pod beskrajnim nebom, gde su vernici jo pojali
nedeljom, i svakog se prolea kreile tarabe. Drugi su otili u gradove:
Toronto, Vaington, ikago, nadajui se da e tamo gde su ulice
najivlje ostati neotkriveni, tamo gde je jueranji greh bio dananji
posao. Na takvim mestima e biti neprimeeni godinu dana, ili dve ili
tri. Ali ne zauvek. Bilo da su se sakrili u gradovima, kanjonima,
rukavcima ili pustarama niko se nije zavaravao da e tu i ostati.
Kad-tad e ih otkriti, i poterati. Vladala je neka nova pomama,
naroito medu njihovim starim neprijateljima hrianima, koji su bili
svakodnevni spektakl, govorei o svojim muenicima i zazivajui
oienje u Ime Njegovo. Progoni e poeti onog trenutka kada otkriju
Soj u susedstvu.
Lozinka je bila diskrecija. Uzimae meso tek kada glad
postane ubica, a rtve e biti samo oni koje ne budu mogli da izbegnu.
uvae se da ne zaraze druge, da ne bi upozorili na svoje prisustvo.
Ako jedan bude otkriven, drugi nee rizikovati da se to njemu dogodi,
i nee mu pritei u pomo. Teka pravila za ivot, ali ne tako teka kao
to bi bile posledice njihovog nepotovanja.
Ostatak je bio u strpljenju, a na to su ve bili naviknuti.
Njihov oslobodilac e jednom doi, samo ako preive ekanje. Malo
ih je znalo u kom e se obliku pojaviti. Ali svi su znali njegovo ime.
Kabal, zvali su ga. Koji Ja Sruio Midijan.
Bio je u svim njihovim molitvama. Neka samo doe. Ako ne
sada, onda sutra.
Moda se ne bi tako usrdno molili da su znali kakve e
promene doneti njegov dolazak. Moda se uopte ne bi molili da su
znali da se mole sebi. Ali ta otkria su ih tek oekivala. Za sada su
brinuli banalnije brige. Da nou dre decu dalje od krovova; da ugue
KLAJV BARKER

174

krike ojaenih; da leti spree mlade da se zaljube u ljudska bia. Bio je
to ivot.
KABAL

175

Sadraj
KABAL .......................................................................................... 1
PRVI DEO ................................................................................... 4
I .............................................................................................. 5
II ............................................................................................12
III ...........................................................................................17
IV ..........................................................................................23
V ............................................................................................28
VI ..........................................................................................33
DRUGI DEO ..............................................................................37
VII .........................................................................................38
VIII ........................................................................................45
IX ..........................................................................................50
X ............................................................................................55
TREI DEO................................................................................65
XI ..........................................................................................66
XII .........................................................................................74
XIII ........................................................................................84
XIV ........................................................................................90
ETVRTI DEO ..........................................................................97
XV .........................................................................................98
XVI ...................................................................................... 106
XVII .................................................................................... 111
XVIII ................................................................................... 120
PETI DEO................................................................................. 125
XIX ...................................................................................... 126
XX ....................................................................................... 131
XXI ...................................................................................... 136
XXII .................................................................................... 148
XXIII ................................................................................... 156
XXIV ................................................................................... 165
XXV .................................................................................... 172