Todor Kulji

Filozofski fakultet
Beograd

Istorijske, politike i herojske generacije
- nacrt okvira i primena -

Abstract: Razmotreni su kriteriji razlikovanja istorijskih, politikih i herojskih generacija i
prikazani njihovi konkretni primeri u SAD, SR Nemakoj, NR Kini, Srbiji i Hrvatskoj. Ratovi i
revolucije su uoeni kao glavni generacijski formativni dogaaji, ali su prikazani i oblici
konstruisanog i pripisanog generacijskog samoopisa. Generacija je rastumaena kao manje ili
vie prepoznatljiva grupa formirana proimanjem biografskog i kolektivnog pamenja. Kao
jedna od kategorija u mrei sloenih vremenskih struktura generacija je korisna kod
redukovanja i objanjenja sloenosti prolosti. Otvoreno je pitanje koliko su generacije realni
akteri promena,a koliko tek simboliki vremenski zaviaj tj. efemerna zajednica seanja? Blie
su analizirani uzroci nastanka, priroda i aktuelnost balkanskih herojskih generacija. U
Zapadnoj Evropi ova vrsta generacija odavno nije aktuelna. Uoeno je da se heroizacijom
iskustva jedne generacije mogu uspeno nametati vrednosti vladajuih grupa.
Kljune rei : istorijske, politike i herojske generacije, generacijsko vreme, realno i pripisano
generacijsko iskustvo.
Zusammenfassung:
Historische, politische und heroische Generationen
- Grundriss des Rahmes und die Anwendung -

Es werden die Kriterien zur Differenzierung von historischen, politischen und heroischen
Generationen und ihren Hauptarten in USA, BR Deutschland, China, Serbien und Croatien errtert. Die
Kriege und die Revolutionen werden als zentrale generationsschaffende Erreignisse markiert. Es sind auch
die konstruierte wie auch zugeschriebene Generationsidentittsarten dargestellt. Die Generation ist als eine
mehr oder wenig klare Gruppe gedacht, die durch Zusammensetzung von biographischen und kollektiven
Gedchtnis entstanden ist. Die Generation als eine Art von Zeitstruktur ist in der Reduktion und Erklrung
der Vergangenheit anwendbar. Es ist immer eine offene Frage in welchem Masse sind Generationen die
reale handelnde Subjekten, oder nur blosse symbolische Heimat, dh. eine durchgngige
Erinnnerungsgemeinschaft ? Es wird hingewiesen auf die Grnden der Entstehung der balkanischen
heroischen Generationen, ihre Natur und Aktualitt. In West Europa diese Generationsversion ist schon
lange nicht mehr aktuell. Es wird auch hingewiesen dass mit Heroisierung eines Generationserfahrung die
Herrschaftsgruppen eigene Werte oktroyieren knnen.

Schlsselwrter: die historische, politische und heroische Generationen, die reale und zugeschriebene
Generationserfahrung.

U v o d
Generacije nastaju sa modernim dobom, diferenciranjem velikih porodica i
uvoenjem mladei (omladine) kao pojma za istraivanje razvoja. U tom smislu je i Pjer Nora
uoio da je pojam generacija erka demokratije i ubrzanja istorije. Re je o modernoj kategoriji
samoopisa koju je podstakla Francuska revolucija ruei osnovne biblijske kanone.
U Bibliji stoji Ja sam bog Avrama i bog Isakov i bog Jakovljev (Sveto
Jevanenje po Mateju 22.32.), reju ja sam bog generacija. Potovati roditelje, jeste nalog boga
mladim generacijama. Deca i mladi su vrsto uklopljeni u tradiciju vere. Boji je nalog
izmirenje generacija. Bog ukida generacijski sukob i spreava da sin ustane na oca. Po
Jevanelju bog je na otac, a mi njegova deca. Ono to sve generacije vee jeste Hristos i
zajednika vera u njega. Hristos je temelj generacijskog jedinstva (Greinen 2002). Otuda sledi
uputstvo da mladi treba da su pokorni starijima, a deca da sluaju roditelje.
Ruenjem biblijske slike zagrobnog ivota prolost je sve snanije
negirana u ime budunosti, a ivot i egzistencija sticali su nadmo nad duhom i istorijom (Bude
2005:32). U generaciji je zapravo mobilisana budunost, a snaga za prekid istorije uoena je u
realnom, a ne u bojoj volji. Samoopis mlade generacije je nesvakodnevni i s one je strane
normalnosti sveta odraslih, pa se iskazuje u naroitoj spremnosti da se ostavi staro i potrai
novo. Na delu je zaborav obinog i opsednutost budunou kao oblau jo neostvarenog
ivota. Zato je razlikovanje generacija postalo mogue, kako je zapazio R.Koselek, tek kada je
istorija u 18. veku shvaena kao diskontinuitet, a ne kao prosto ponavljanje prolosti i
budunosti (Koselleck 2000:45-47). U premodernim kulturama budunost dece bila je istovetna
sa sadanjicom odraslih. Sa probojem prosvetiteljstva ova vremena poela su se razlikovati.
Budunost je sve vie zavisila od aktivnosti mladih. Bio je to zaokret od ciklinog venog
vraanja istog ka linearnom poimanju vremena (Luscher/Liegle 2003:98). Kod postmodernog
miljenja vreme se shvata modalno. Iskustvo vremena postaje mogue samo u obliku
razbijenih pojedinanih opaanja, pa rasuta istovremenost skrauje univerzalnu istorijsku
dimenziju. Kontinuitet se potiskuje istovremenim i protivrenim mnotvom mogunosti.
Posledica je relativizacija starosti i slabljenje znaaja objektivnog generacijskog jedinstva.
Postmoderna naglaava da svakog pojedinca karakterie viegeneracionalnost (mladi
poduavaju starije novoj tehnici, iako materijalno zavise od njih) (Luscher/Liegle 2003:100).

Tvrditi da se generacijska vremena razlikuju upravo s obzirom na snagu i nain
dovoenja u pitanje iskustva starijih, nikako ne znai prihvatiti relativizam postmoderne.
Objektivistiki gledano, samo besprimerno iskustvo tvori jedinstvo nove generacije (ratovi,
migracije, prosveivanje), a proces generacionalizovanja tekao je i unutar Evrope vrlo
neravnomerno. Pre svega otuda to su generacijski prelomna iskustva morala biti proivljena da
bi stvorila zajednika seanja. Osim toga, za sazrevanje generacijskog samovienja i samosvesti
bile su potrebne ustanove koje su se takoe neravnomerno razvijale. Najpre su kola i vojska
poele da stvaraju u starosnom pogledu homogene grupe sa vlastitim samovienjem. Mladi
ovek je iskoraio iz kruga porodice u javnost drutva. kolskim obrazovanjem i vojnom
disciplinom stvarane su muke grupe vrnjaka, koje su traile vlastito pravo kao mladi. Tek
nakon Prvog svetskog rata, epohalnog preloma koji je razgraniio ne samo stolea nego i
politike kulture, generacija se otrije profilira i povezuje zajednikim interesima u masovnim
socijalistikim i faistikim pokretima mladei.

Dakle, tek kada je izmenjena slika istorije mogla je biti mobilisana budunost u
pojmu generacija. Iako je nastala ruenjem ciklinog teolokog vremena, generacija ipak nije
pojam koji pripada novoj svetovnoj teleologiji. Naprotiv, re je o u osnovi laikom, ali
antievolucionistikom pojmu nastalom u kretanju od Hegela ka Nieu. Generacija je istakla
prekid, diskontinuitet i novo, a ne trajnost, postojanost i uvanje starog. Nije sluajno to su ovaj
pojam najpre osmislili Diltaj i Manhajm (Kulji 2007). Radi se o pojmu srodnom pojmu
istorinost, koji je bio suprotnost skladnoj i jedinstvenoj univerzalnoj istoriji. Sa pomeranjem od
istraivanja genealogije ka uoavanju istovremenosti, ideja organskog naslea zamenjena je
slikom istorijskog reza - diskontinuiteta (Bude 2005:38). Pokazalo se da autentine generacije
nisu povezani nizovi iste vrste, nego novi poeci drugaije vrste: ratovi, revolucije. Centriranje
slike prolosti oko diskontinuiteta potisnulo je genealogiju i organsko. Tek kada je naputena
vizija kontinuiranog i apsolutnog vremena kao ose evolucije, morala se pronai generacijska
celina trajnija od opte istorije i line biografije (Bude 2005:40). Prosto reeno vie se nije
podudaralo individualno ivotno doba, kolektivno generacijsko doba i slubeno dravno vreme.
Univerzalnoj istoriji istorizam je suprotstavio neravnomernost istovremenog. Pored istorizma,
generaciji je krio put i vitalizam. U osnovi generacijskog protesta je vitalnost mladei,
dinamika napetost izmeu starog i mladog. Izvori napetosti pomereni su sa socijalnih na
starosne inioce. Uoeno je da se mlade sa ignorancijom i arogancijom odnosi prema prolosti i
okree budunosti, svesna da je to njen istinski kapital.

Ve time je generacija postala politiki mobilan pojam i poela da potiskuje
pojmove klasa i nacija iz 19. veka i da se proima sa njima. Ovo podudaranje i uzajamno
proimanje raznih oseanja pripadnosti teklo je prostorno i vremenski vrlo neravnomerno. U
tom smislu je Hajnc Bude, sociolog iz Kasela, ironino primetio da Nemci imaju generacije,
Britanci klase, a Francuzi republike. Uprkos razliitoj upadljivosti, pojam generacija nezadrivo
je prodirao u uporedna istraivanja. U inflaciji istraivanja otvorena je dilema da li su generacije
mladih odista dinamiki faktori drutvenih i kulturnih promena ili moda danas pretee
integrativna funkcija generacije kao simbolikog zaviaja individualizovanih pojedinaca lienih
klase, mesta i nacije ?
Uz labavu neobaveznost, kojoj se opire pojmovna strogost, generacija je lako
postala izazov jo neprokuanog miljenja. Ipak, tek od kraja 19. veka generacija se poinju
shvatati kao drutveni akteri, pa ovaj pojam postaje sve uestaliji u analizi drutvene strukture,
ali i istorijskog toka. Meutim, ne vodi se uvek dovoljno rauna o tome da je pojam generacija
vieznaan. Najpre treba pomenuti dvostruku semantiku pojma i zaborav njegovog genealokog
smisla u moderni. Generatio i genesis oznaavaju u latinskom i grkom stvaranje, ali i genos
(rod). U pojmu se skriva sloeni meuuticaj prirode i kulture, kolebanje izmeu nastanka i
razvoja, porekla i pamenja. Iako drutveno ublaava bioloko, ono je i dalje kontaminirano
biolokom metaforom (generatio). Danas je upadljiv zaokret od genealoke ka sinhronoj
perspektivi (zajedniko seanje na formativni nulti as). Drugim reima, generacije nisu toliko
nizovi koji se hronoloki nastavljaju jedni na druge (usko genealoko poimanje kontinuiteta),
ve su sve vie novi poeci drugaije vrste (ire poimanje kulturnog diskontinuiteta).
Genealoko tumaenje drutvenog razvoja postupno je potiskivano. Ve sa uvoenjem prvih
dravnih penzija porodica je liena kontinuiteta, jer je drava poela da preuzima brigu o
starima, a sa dravnim kolstvom i brigu o vaspitanju mladih. Time je moralna ekonomija
osiguranja budunosti pomerena sa porodice i srodnike grupe na dravu. Sa rastom univerziteta
unutar kohorte mladih studenti se postupno izdvajaju kao najaktivniji faktor promena, jer se
nalaze u procesu najintezivnijeg obrazovanja i sazrevanja, pa bioloki i socijalno predstavljaju
najotvoreniji deo drutva. Ovaj proces ubrzavali su i podsticali ratovi i revolucije. Ve samim
tim poele su se javljati otre suprotnosti izmeu i unutar generacija.
I moda jo vie od toga, pripadanje odreenoj generaciji postajalo je vana
kategorija samoopisa. Radilo se o pripadnosti naroitom kolektivnom miljenju, oseanju i
delanju. im se govori o generaciji re je o iskustvu razlike. Generacije uokviruju razliita
iskustva, ali i razgraniavaju vlastitu od drugih generacija. Generacijska grupa, iako rasuta,
kolebljiva i empirijski teko obuhvatna, ipak je u osnovi iskustvena kategorija, koja oznaava
naroitu starosnu zajednicu utemeljenu na slinoj raslojenosti doivljaja, opaanja i tumaenja.
Pored doivljajnog i iskustvenog aspekta, pada u oi da je generacija i delatna kategorija, jer
poiva na pretpostavki da pojedinani i kolektivni obrasci opaanja i tumaenja vode naroitom
drutveno relevantnom delanju. Ukoliko bi delanje bivalo usmereno i politikim promenama,
delatni potencijal generacija bivao je vei. I ve samim tim se istorijska zbivanja i promene
mogu bolje objasniti ako se ima na umu generacijska pripadnost aktera. Dakle, konstrukcija
identiteta (sazrevanje samovienja), odnos prema kolektivu, zajednica iskustva i relevantnost
delanja jesu aspekti koji objanjavaju heuristiku pretenziju pojma generacija (Jureit/ Wildt
2005:9).

1. Istorijsko i generacijsko vreme: kvalitativne generacije i kvantitativne kohorte
Politika generacija (koja obuhvata istorijske i herojske generacije) je
biopolitiki pojam. Njen osobeni grupni oseaj nije obina potraga za vremenskim
zaviajem.Vie je vee oseaj naroitog zajednikog istorijskog poloaja, a ne toliko klasna ili
nacionalna solidarnost. Aktivna politika generacija prisutna je kada postoji isto iskustvo, ali i
isto tumaenje istorijskog deavanja koje se ispoljava u volji za promenom politikih okvira. To
je u starosnom pogledu najee homogena grupa koja je istovremeno produkt biolokih i
socijalizacijskih procesa, ali je i sama akter promena.
I u biolokom i u politikom pogledu re je o zajednici novog poetka. to je istorija vie
ispunjena diskontinuitetom i zaokretima, to je politika generacija kao zajednica novog poetka
vanija kao instrument analize i periodizacije prolosti. U tom smislu ovaj pojam pouzdanije
redukuje sloenost prolosti na balkanskom nego na skandinavskom poluostrvu. Ratovi su
najei generatori politikih generacija, a heroizacija i deheroizacija uslonjava, ali i
olakava njihovo razdvajanje. U sociolokom smislu politika generacija je pojam koji obuhvata
mnotvo srodnih sadraja i odnosa: aktere, sukobe, neravnomernost, diskontinuitet,
kontingentnost, razgraniavanje, obrasce pripisivanja. Vano je uoiti da je smena politikih
generacija antiteza pravolinijskom razvoju, jer je uvek skopana sa novim ili sa pretenzijom na
novi poetak u obliku kritike ili sumnje. Ako je nova generacija uvek slom kontinuiteta
oekivanja (Bude 2005:36-37), onda je kod politikih generacija arolikost nadanja jo vea.
Politika generacija slui da iskae istorijske promene saete u kolektivnim biografijama i da na
taj nain pregledne cikluse promena objasni biopolitikim iniocima. Drugaije reeno, ivotna
doba pojedinca, generacijska doba i istorijska doba jesu povezane iskustvenoistorijske
kategorije, podjednako znaajne za opaanje i sreivanje istorije.
Politike generacije mogu se razlikovati s obzirom na (1) vrstu formativnog doivljaja
ili nain njihove konstrukcije (doivljaj rata, blizina smrti, progon i sl), kada se uglavnom kao
retrospektivna socioloka konstrukcija stvara generacijsko samovienje; (2) nain kojim smena
starosnih kohorti u sklopu drutveno-kulturnih promena gradi drugaije generacijske odnose
(kontinuitet, diskontinuitet, inovacija, restauracija, napetost, sukobe ili solidarnost). Koliko god
bili vani sadraji generacijskog jedinstva, uvek je njegova spona naroita vremenska dimenzija.
Treba se zadrati na pomenutoj razlici da bi se stekla potpunija slika o vezi
drutvenokonstruisanog vremena i generacije. Vreme nije apriorna veliina, pisao je Kant, niti
forma opaanja koja se ne moe nauiti, ve je vaan mehanizam drutvene integracije upravo
zato to nije utemeljeno u svesti pojedinca, nego je drutveno zasnovano. tavie, vreme je
jedna od najvanijih konvencija koja nastaje iz pragmatinih potreba ljudske egzistencije.
Drugim reima, vreme je sredstvo sinhronizacije i koordinacije drutvenih aktivnosti. Postoji
jedno objektivno prirodno i vie subjektivnih drutvenih vremena. Hegemono drutveno vreme
uvek odreuje pojedinane mogunosti raspolaganja vremenom, zato to se vlastita podela
vremena mora rukovoditi prema drutvenom vremenu (npr.praznici odreuju ritam ivota,
razlikujui sveane od obinih dana). Na neki nain, generacije su sistemi unutar drutvenog
vremena, dok kohorte vie pripadaju fizikom vremenu (Albrecht 2005). Funkcionalistiki
reeno, s obzirom na to da je okolina uvek sloenija od sistema, nuna je izbor drutvenog
vremena kojim bi se svladala sloenost prolosti. Tome slue i generacije kao pojmovne
vremenske strukture. One najee slue kao okvir i obrazac za pripovedanje istorijskih
zbivanja. Daleko tee je odgovoriti na pitanje u kojim uslovima jedno generacijsko jedinstvo
moe biti istorijski relevantno, tj. delatno?
Pre toga treba istai jo jednu razliku izmeu kohorte i generacije. Dok se
vrnjake grupe mere fizikim vremenom roenja, osnova generacije je mesto u istorijskom
vremenu. Kod obe grupacije slino iskustvo oblikuje slian pogled na svet. Meutim, za razliku
od kohorte, nema generacije bez samorefleksije, tj. generacije za sebe u Manhajmovom smislu.
Naime, refleksivni odnos postoji tek onda kada se akteri pozivaju na istoriju kod samoopisa (mi
smo jo 1968-i) ili kada govore o promenama (mi to vie nismo). Razliita pripisivanja
samoopisa utiu na potencijal delanja. Da bi iz kolektivnog samoopisa nastao kolektivni akter,
nuan je snaan interesni motiv (Corsten 2003:88). A generacija kao kategorija kolektivnog
samoopisa postaje objektivna tek kada se aktivira.
Zadrimo se najpre na njenoj prvoj redukcionistikoj ulozi. Istorijske generacije
jesu ugaone kategorije u mrei sloenih vremenskih struktura. Za razliku od sinhrone
perspektive, koja generacije vidi kao razlike izmeu ivotnih doba, a napetosti uoava izmeu
mladih i odraslih, istoriari gledaju dijahrono i poimaju generacije kao kohorte odreene
kljunim doivljajima, pa starosna granica generacije see sve do doba kljunog doivljaja. Zato
to kod istorijskih generacija identitet nije odreen biolokom starou (Roseman 2003), one
nisu samo analitika sredstva kod sreivanja i tumaenja sadanjosti, nego i kod snalaenja u
prolosti. Uoavati istoriju u generacijama nije pouzdano sredstvo periodizacije, ali je korisna
pretpostavka jedne proirene drutvene istorije (Cit.D.Mhlberg, prema Hermann 2003:176-
177). Ipak je pojam istorijska generacija manje koristan kod istraivanja mirnih faza razvoja, a
pogodniji je za tumaenje promena vrednosti kod otrih zaokreta: ratova, revolucija, kriza i sl.
Treba li uopte pominjati da istorijski zaokreti ne samo to otrije od perioda bezdogaajnog
mira dele poeljne vizije drutva, nego odsenije podvajaju i tumaenja istog iskustva? Da li to
znai da su generacijama potrebni veliki istorijski dogaaji da bi se tek tada iskazale u politiki
razvijenom obliku? Verovatno, ali treba dodati i to da dubina i smer preokreta ne zavise samo od
karaktera i homogenosti generacijskog jedinstva, nego i od rasprostranjenosti karakteristinog
oekivanja samih aktera. Za razliku od kvantitativnih kohorti, kvalitativne generacije se, kako
istiu hermeneutiari, raspoznaju rekonstrukcijom smisla biografija izabranih aktera ili
dubinskom hermeneutikom generacijskog iskustva. U tom smislu mrea generacija jeste
diferencirana semantika istorijskih vremena. R.Koselek je uoio da sukob iskustvenih prostora i
horizonta oekivanja lei u osnovi kulture moderne koja je sruila provienje i zapisano. Razlike
koje izbijaju u ovim sukobima govore o vanim razlikama izmeu generacija (Kohler 2002).
Prostije reeno, re je o osobenim konjukturama (non) konformizma. U tom pogledu pada u oi
kontrast generacija u SAD. Ovde su najakutnije godine formiranja politike generacija bile 1960-
te, kada su studenti traili reformu univerziteta, graanska prava i zaustavljanje Vijetnamskog
rata. Ve 1970-ih stigao je konzervativni talas. Dok je 1960-ih prevladavala opomena Ne veruj
nikome iznad 30-te, ista je 1980-ih preformulisana u pragmatini slogan Ne veruj nikom ispod
30 000 dolara (Braungart / Braungart 1991:297). Ni nemake oscilacije ove vrste nisu manje
poune. Pripadnici Flakhelfers generacije (Hitlerjugend) socijalizovani su u nacizmu i bili su
idealisti u ratu, ali su 1950-ih vrlo brzo postali apolitina skeptina generacija. Ali, kasnija
istraivanja su kod ove generacije ustanovila visok stupanj rasizma (Kohler 2002). Njima
nasuprot 1968-i su bili ogoreni protivnici kapitalizma (zato to je stvorio Auvic i Vijetnam) i
gerontokratskog univerziteta ordinarijusa. Ve krajem 1970-ih sa hapenjem frakcije Crvene
armije, slabi ova kritika. Sa porastom nezaposlenosti postupno jaa No-Future-Mentalitt kao
alternativa veri u napredak i optimizmu 1968-a. Pocepanu ezdesetosmaku generacijsku
kulturu zahvatio je virus ljudskih prava, konverzije i potroakih oekivanja. Slino SAD, i ovde
antialternativni i antiasketski delovi omladine, kao Yuppies poetkom 1980-ih, poinju da neguju
svest koja je pravdala politiku apstinenciju. Vano je uoiti da kod konformista nema
normativne kritike postojeeg, pa se oekivanja stvaraju i zadovoljavaju na tritu kulturne
industrije koja je u ekspanziji. Ovu pojavu prati konzervativno miljenje da su politike
generacije mladih devijacija i patologija slobodnog drutva. Sa obrtom 1989. pocepana
generacija iz 1980-ih se u Nemakoj suoila sa novim izazovom. Godina ruenja Zida bila je
univerzalno generacijsko raskre u celoj Evropi, za razliku od 1968. koja nije obuhvatila
Istonu Evropu. Sa slomom bipolarnog sveta iskrsla je mrea novih oekivanja koja je u sudaru
sa otrenjavajuim iskustvima smanjivala razlike izmeu generacija i kohorti. Konformizam je
potiskivao nonkonformizam - istinsko vrelo generacijskog jedinstva.

Ve iz reenog je vidljivo da se istinske kvalitativne nonkonformistike generacije
razlikuju od pasivnih kvantitativnih kohorti po tome to se konstituiu preko osobene aktivnosti
u istoriji koja namee drugaiju raslojenost doivljaja. I pre Manhajma je uoeno da se
generacije upadljivije diferenciraju posredstvom jednog centralnog dramatinog dogaaja ili
prekretnikog iskustva u mladosti (ratovi, revolucije). Osim reenog, da bi se generacijski efekat
formirao, zbivanja moraju biti snana i sabijena u vremenu, a ne razvuena. Pored toga, i sama
oekivanja dramatinih zbivanja iz mladosti jesu vana za markantnost situacije. Tako je
poredei kohorte iz 1945, koje su formirane za vreme nacizma, sa kohortama iz 1989, koje su
formirane u DDR-u, F.Vajl (Weil) zakljuio da je istonoevropski komunizam bio slabiji
generacijski dogaaj od nacizma izmeu ostalog i otuda to je kao deavanje bio razvueniji. Da
bi se formirao efekat politike generacije osnovni dogaaj mora biti snaan i upadljiv u moru
retkih i laganih politikih i ekonomskih promena. Drugim reima, zbivanja moraju biti
zgusnutija, pa time i dramatina, ako ne i traumatina, jer nedramatini efekat iezava i bledi
ve sa nastupanjem novog iskustva i novog dogaaja (Wilenski 2002).
Koja su zbivanja u pomenutom smislu kadra da generacionalizuju drutvenu
strukturu? Ako se npr. porede svetski ratovi, faizam, slom hladnog rata ili uruavanje
razvijenog evropskog socijalizma, verovatno je generacijski najplodniji bio Prvi svetski rat. ak
postoji dilema da li su 1968-i prva globalna generacija ili su to ve bili mladi iz 1914
(Lindner 2003:207). Prvi svetski rat bio je ne samo prvi globalni ratni sukob, nego i prekretniki
evropski proboj republikanstva i socijalizma. Utoliko se moe rei da istinski nove generacijske
obrasce opaanja i tumaenja ne stvara ni ratno ni poratno iskustvo, nego tek sveobuhvatna
izmena sistema koja menja sve ivotne sfere i oekivanja, razara postojei poredak i omoguava
nastanak novog. I ve samim tim ponovno ujedinjenje Nemake nije duboko izmenilo Bonsku
republiku, niti je okantni 11. septembar 2001. radikalno izmenio amerike vrednosti. ak je i
sveobuhvatni Drugi svetski rat na sasvim drugi nain stvarao generacije nego Prvi svetski rat.
Budui da su u bivim faistikim dravama 1945. ratni pobednici nametnuli i oktroisali
pluralistiku demokratiju, kao i socijalizam u Istonoj Evropi, to nove vrednosti ovde nisu bile
generacijski projekat. Tek e od sredine 1960-ih (ali opet pod uticajem meunarodnog protesta
protiv rata u Vijetnamu) u nekim evropskim zemljama na zakasneli nain nova generacija
spontano traiti krupne drutvene promene.

Izvan Evrope su druga dramatino sabijena deavanja stvarala istorijske generacije.
U Kini je Kulturna revolucija snano raslojila doivljaj masa. Period od maja 1966. do aprila
1969. za mnoge mlade ovde je znaio prekid studija i povratak na selo. Zajedniko iskustvo
oblikovalo je generaciju kulturne revolucije ili izgubljenu generaciju zahvaena nasiljem
crvenih gardista. Povratak na univerzitet bio je mogu tek nakon provedene dve godina rada na
selu, a zavisio je i od politike podobnosti. Krajem 1970-ih vraa se sa sela u gradove skoro sva
obrazovana omladina. Ovu generaciju nisu inile sve kohorte, nego samo urbani graani roeni
izmeu 1947 i 1960-te, koje je kao uenike ili kao studente zahvatila revolucija obrazovanja.
Ona nije zahvatala seosku populaciju, ve samo gradsku omladinu (Bonnin 2006:253). Njoj ne
pripadaju ni oni koji su pre toga okonali studije i dobili posao. Ve od 1970. opada slanje
mladih na selo, a od 1973. obrazovana omladina je slata samo u seoska predgraa gradova.
Koliko god druga deavanja u istoriji socijalistike Kine bila vana, ipak je kulturna
revolucija ostala mea koji je razgraniio politike generacije na: (1) ortodoksnu, koja je
prola formativne godine pre kulturne revolucije izmeu 1949. i 1966, (2) generaciju Kulturne
revolucije ili izgubljenu generacija, kojoj pripadaju svi koji su 1966. bili u dobu izmeu 10 i
25 godine, i (3) reformsku generaciju. Upravo zato to je iskusila dramatine dogaaje u
formativnim godinama, generacija Kulturne revolucije iskazala je snanu generacijsku svest u
knjievnosti, umetnosti i drutvenim naukama. Mnogi su nakon povratka sa sela postali vani
komunistiki kadrovi, ali su se mnogi i poneli kreativno, kritiki i disidentski (Bonnin
2006:265). Ne manje snaan potencijal ova generacija iskazala je i u snanim promenama u Kini
krajem 20 veka.

Nisu samo u Kini bili aktivni domai, a ne meunarodni generacijski formativni
dogaaji. Istorijske generacije u Jugoslaviji takoe nisu formirane iskljuivo na iskustvu
globalnih evropskih preokreta, nego domaih. Naime, neke vane istorijske promene bile su
ovde autarhine (samostalni antifaistiki pokret, otpor Staljinu, raspad drave 1990-ih). Tako je
u radikalnom slomu monarhizma i kapitalizma 1945. dola na vlast republikanska generacija
istekla iz skoro 800 000 boraca NOR-a. Borci su jo u ratu postupno prihvatali nove vrednosti, a
nakon rata nova iskustva doterali su u korak i stopili u novu boraku institucionalno negovanu
snanu generacijsku zajednicu seanja koja je postala jezgro komunistike ideologije i
drutvenointegrativne misli uopte. Nee se pogreiti ako se kae da je za razliku od drugih
delova Evrope u Jugoslaviji Drugi svetski rat bio u generacijskom pogledu kreativniji od Prvog.
Sruene su vrednosti monarhije i kapitalizma, a preko planski negovane zajednice seanja skoro
pola veka je nova politika generacija odravana u mobilnom stanju. Unutar jugoslovenskog
socijalizma, dugog perioda mira, nije nastala kvalitativno nova politika generacija razliita od
one iz 1945-te, ve je samo stasavao niz potroakih i medijskih generacija. Na prvi pogled
politika generacija formirana izmeu 1990. i 1995. jeste radikalno nova alternativa. Meutim,
ako se blie razmotre vrednosti istekle iz generacijskog iskustva ovog razdoblja, onda nije teko
uvideti da je zaokret u sutini bio restaurativan: obnovljeni su kapitalizam, religija i
nacionalizam. Osim reenog, hegemonija restaurativne generacije u Srbiji je kasnila itavu
deceniju, pa su iskustvo trijumfa nove generacije i nova zajednica seanja slubeno oktroisani
tek 2000-te. Ako se, uz reeno, doda i to da je generacijska zajednica seanja na stabilnost
socijalizma i na Tita, jo uvek prilino rairena kod obinog oveka, onda se jo vie moe
dovesti u sumnju tvrdnja da je od 1990-ih nastupila nova generacija.
Naravno da to nije podjednako vailo za ostale nove balkanske drave.
Izmeu njih postoje vane generacijske razlike. Kako izgleda to je prostor bio vie zahvaen
ratom, to je bio generacijski produktivniji. Uz to, to je rat vie slubeno shvatan kao pobeda, to
su se generacije jasnije razgraniavale od predratnog stanja. Nema sumnje da je danas to
najupadljivije u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu. U Hrvatskoj je slubena zajednica seanja na
Domovinski rat u generacijskom pogledu najslinija Titovom Savezu boraca, jer slui kao
snana okosnica realnog i pripisanog oslobodilakog uinka i iskustva. Kod Srba je trauma
izazvana progonima takoe bila aktivni inilac izdvajanja nove generacije. U Srbiji je odsustvo
radikalne promene i proivljene ratne traume dugo bilo nadmono nad diskontinuitetom nunim
za stvaranje nove generacije. ak ni agresija NATO pakta 1999. nije mogla postati rtvena ni
generacijska zajednica seanja, jer je slubeno podseanje na ovaj dogaaj nova vlast nakon
2000-te po prirodi stvari smatrala disfunkcionalnom zbog okretanju ka EU. Jednom reju,
pokazuje se da je samo donekle oktobar 2000. stvorio novu srpsku politiku generaciju. Ali i
ovde je vana smetnja nastanku politike generacije bio raskol u pobednikom taboru DOS-a i
razliita svojatanja prekretnikog ina kod nove vladajue elite. Premda traumatino, ubistvo
premijera Srbije 2003. jo vie je podstaklo raskole, pa je diskontinuitet prelaza u kapitalizam
lien markantnosti zbog snanih raskola unutar nove politike elite i razliito konstruisanih
generacijskih jedinstava: kod jednih je uporina taka seanja, tj. generacijski nulti as, bio
protest iz 1996, kod drugih oktobar 2000, kod treih okantni doivljaj ubistva premijera.
Samim tim je jedinstvo nove politike generacije decentrirano. Unutar jo uvek aktivnih
politikih sukoba u Srbiji upadljivo je odsustvo zajednikog smisla generacijskog jedinstva
(nalik onome koji je pruala NOB ili Domovinski rat). Sve u svemu nedostaje neprikosnoveni
autoritet opteprihvaenog oslobodilakog diskontinuiteta, tj. saglasnost oko nultog asa, kao
oseajno jezgro obuhvatne generacijske zajednice seanja. Utoliko napetost izmeu razliitih
generacijskih jedinstava i sporovi oko prekretnikih nultih asova relativizuju saglasnost oko
formativnog diskontinuiteta, liavaju prekretnicu patetike, spreavaju zgruavanje oseanja i
formiranje hegemone zajednice seanja. Potreba za zajednicom politikog Mi oseanja koja je
nuna za razgraniavanje od drugaijih generacijskih iskustava nije svuda bila ista. Ve je
uoeno da je generacijsko diferenciranje prigueno nacionalnim homogenizovanjem.
Generacionalizovanje je u Srbiji bilo vidljivo tek u pojedinim kriznim situcijama masovnog
bunta (protesti protiv vlasti 1992, 1996, 2000), ali je i tada opoziciona zajednica starih i mladih
neutralisala profilisanje nove politike generacije. Generacijsko jedinstvo izbijalo je povremeno
u nasilnim kretanjima zbog dinamike i bolje fizike spreme mlaih, ali u idejnom pogledu nije
bilo dovoljno prepoznatljive generacijske svesti. Homogeni frontovi nacionalizma ili opozicije
spreavali su diferenciranje politikih generacija 1990-ih, na isti nain kao to je skoro pola
veka pre toga to inio opti leviarski duh vremena, antistaljinizma i titoizma. Dakle, katkad su
inioci koji spreavaju formiranje politikih generacija nadmoni nad onima koji ih podstiu,
bez obzira na to to postoji razliito iskustvo i razliito vienje prolosti kod razliitih kohorti. U
situacijama kada razni hegemoni sadraji (nacionalni ili socijalni) jaaju nadgeneracijsku
saglasnost po pravilu slabe vrednosne razlike, raslojenost doivljaja i razilaenja u iskustvu
izmeu mlaih i starijih. Drugim reima, generacija se povlai pred klasom ili nacijom, ali ne
uvek spontano, ve vie planski, jer nadmone saglasnosti esto jesu rezultat otvorene ili
manipulativne sistemske i medijske prinude.
Ipak treba dodati da klase i generacije nisu suprotnosti, nego razliite socioloke
perspektive. Dok klasa i sloj polaze od odreene postojanosti grupisanja, smena generacija
svedoi da postoje kontingentna uticanja na drutveno grupisanje koja vremenom postaju
konstitutivna: ratovi, revolucije, inflacije ili uvoenje evra. Iskustvo osavremenjavanja
socijalnog je osnova konjukture pojma generacija (H.Bude). Generacije se zapravo konstituiu
tek onda kada bliska godita uzajamno osete jedinstvo kod doivljavanja vanog.

Koliko u svetlu reenog izneto razlikovanje generacijskih poloaja i
generacijskih jedinstava moe doprineti razumevanju istorije Jugoslavije nakon Drugog
svetskog rata? Koliko je bio realan, a koliko pripisan formativni doivljaj ve pomenutih
jugoslovenskih generacija iz ovoga perioda? Da li je bilo dovoljno snanog prekretnikog
iskustva koji bi generaciji dao ime? Da li je uopte bilo kvalitativnog generacionalizovanja
kvantitativnih kohorti ? Na ova pitanja moe se dati provizoran odgovor, ali uz nekoliko rezervi.
Najpre treba imati na umu da je kod svakog tumaenja smene generacija na delu i naknadno
konstruisanje generacija od sociologa i istoriara. Zatim se treba zapitati ta je istinsko
iskustvo? Pod ovim pojmom T.Adorno je razumeo produktivno integrisano iskustvo koje
obogauje ivot, a koje ne postoji kod odve snanih utisaka, jer fasciniranost paralie i
svladava unutranje snage prerade. U tom smislu ratovi su remetili ravnoteu izmeu lekovitog
zaborava i lekovitog seanja, pa se ivot pretvarao u bezvremeni sled okova sa paraliuim
meuprostorima (Cit. Adorno prema Schulz-Hageleit 2003: 25). Ova zapaanja upozoravaju na
to da se svaki krupni dogaaj ne moe po automatizmu proglasiti generacijski formativnim. U
tom smislu i manhajmovski sociologizam, koji se iskazuje u inertnoj tezi da to su promene
dinaminije, to rastu i anse za formiranje razliitih generacija, treba prihvatiti sa oprezom.
Naime, odve brze promene krajem 20. veka spreavale su zgruavanje generacijskog
jedinstva jer su vodile stalnom premetanju i prekrivanju generacijskih sklopova (Schulz-
Hageleit 2003:38). Pre bi se moglo rei da postoji spiralni odnos izmeu drutvene promene i
formiranja generacije. Naime, samo do odreene brzine dinamika promena podstie stvaranje
prepoznatljivih generacija, a suvie brze promene to spreavaju zbog istovremenog preklapanja
generacijskih jedinstava (Schulz-Hageleit 2003:39). Uz reeno treba imati na umu da krupne
promene ne moraju biti napredne, ve mogu formirati i restaurativne generacije. Katkad su
generacije simboliki zaviaj za one pojedince koji su izgubili klasu, naciju ili prostornu
zajednicu, pa slue kao rezidualna kategorija (pojam kontejner) za uokviravanje drutveno
izmetenih pojedinaca.

Kakvo je, dakle, domae iskustvo u ovom pogledu? Antifaistiku jugoslovensku
Baby boom generaciju inila su virtuelna deca rata. Ona nisu iskusili rat, ali su ivela u drutvu
proetom antifaistikom kulturom seanja. Uticajni autoriteti (roditelji i vladajua partija) bili
su borci i priznate rtve faizma. Mladima je prostor slobode osiguravala nada u budunost
socijalizma, a delom potroaka i bit potkultura. Tome nasuprot formativni doivljaj generacije
stasale polovinom 1980-ih bio je drugaije raslojen: skeptina generacija pogoena je
raskolom izmeu obeanja i blokade budunosti (nestabilnost posletitoizma, ekonomska kriza,
nacionalne napetosti). U prelazu skeptika u nacionaliste jaala je napetost izmeu tradicionalne
herojske nadnacionalne prolosti NOB-a i nove nacionalne budunosti koja se vie nije mogla
pravdati starom prolou. Sa uruavanjem socijalizma nestala je i slika prolosti koja je
pravdala njegovu budunost. Generacijski doivljaj graanskog rata i raspada SFRJ bio je
raslojen u toj meri da ne samo to je traio novu budunost (Evropsku Uniju), nego i novo
vrednovanje etnike, ustake i domobranske prolosti. Ne manje upadljivo je novi generacijski
poloaj traio novu (nacionalnu) generacijsku vezu. Iako je svuda sredinji formativni
generacijski dogaaj bio graanski rat, ipak je rat postao osnivaki mit nove dravne
samostalnosti samo tamo gde je ostvarena pobeda (Hrvatska i Slovenija). Utisak je da je kod
Srba, koji su ostali razdeljeni u vie drava i prognani, ratni generacijski efekat uglavnom
izostao. Liena slavne pobede srpska generacija iz 1990-ih ostala je bez vanog generacijskog
simbola. Premda je svuda nova generacija bila spoj novog iskustva, vrednosti i seanja, nije
svuda bila herojska i markantna, pa otuda nisu svuda kohorte mladih stekle generacijski dignitet.
Moda bi se u Srbiji pre moglo govoriti o meugeneraciji ili generaciji pristigloj nakon
poraza. To nipoto ne znai da ova bleda generacija ne moe biti priprema naredne
markantne generacije preko vlastitih filtera opaanja, granica saznanja, uzora i obrazaca
miljenja i izraavanja.
Kod poslesocijalistikih reima generacijske sukobe su u istom periodu
otupljivali razni inioci. Porodica je bila ustanova koja je ublaavala generacijske sukobe,
pripremajui tipina reenja za tipine probleme (Punken 2006). Vanost porodice nakon sloma
socijalizma porasla je ne samo zbog ekonomske krize i nezaposlenosti, nego i otuda to odmah
nakon sloma komunistikih partija nije bilo ustanova za stvaranje politikog smisla. Tek neto
kasnije u ovaj prostor ubacuje se crkva. Zbog rasta nejednakosti i opadanja solidarnosti u
mnogim poslesocijalistikim drutvima socijalizam je ostao kao izgubljena zajednica u seanju
starijih. Nedostatak solidarnosti i razliite generacijske perspektive porodica je prekrivala
nadgeneracijskim kontinuitetom. Poto je u pripojenom delu Nemake ruenje Zida bio dogaaj
koji je podvojio generacije, to su unutar porodice razvijane strategije optenja kojima su akteri
otupljivali generacijske razlike (Punken 2006). Trebalo je isticati nadgeneracijsko jedinstvo koje
integrie porodicu i neutralizuje sukobe unutar nje. Iako u istononemakim porodicama nema
generacijskog jedinstva, Punken zapaa da nema ni sukoba generacija. Premda je u ovom
periodu u Srbiji bilo intenzivnog generacijskog sukoba miljenja unutar porodice (ikari
2004:568), ipak se i ovde unutar pluralizma porodinih generacijskih perspektiva razvila i
svakodnevna obrada razlika (ikari 2004:566-567). Kako izgleda, koliko god da su tegobe
tranzicije otvarale generacijske politike razlike, ne manje uspeno ih je kriza u porodici
neutralizovala. Ali i onda kada se sukob generacija unutar porodice ne primeuje, postoje
generacijske razlike u obrascu pripovedanja, retorici i naraciji, koji su oevidni naroito onda
kada treba uokviriti preokrete i protivrene elemente i izglaati autobiografski kontinuitet.
Politike generacije nije lako razdvojiti od kohorti ne samo zbog odsustva
otvorenih sukoba, nego i stoga to su ove prve najee prolazne zajednice vrednosti, iskustva i
seanja. Smene generacija jesu smene slika prolosti, vrednosti sadanjice i vizija budunosti.
Generacijska povezanost neumitno slabi vremenom, pa ostaju samo rasuta seanja koja se na
drugi nain povezuju, montiraju i stvaraju celinu sa novim smislom. Kada unuci nacista priaju
da je deka pucao iskljuivo u samoodbrani, a da je baka krila Jevreje i kada bivi komunisti
tvrde da su uvek bili unutranji emigranti, onda se generacijsko seanje prilagoavava tekuem
hegemonom smislu. Seanje konvertita vie zamagljava nego to objanjava osobenost vremena
u kom se generacija formirala. Kada se herojskoj generaciji pridruuju saputnici sa
iskonstruisanom i izmiljenom prolou, onda njihove preraene autobiografije stvaraju
dodatni haos. Jo u jednoj stvari se generacije menjaju. Novo iskustvo neizbeno potiskuje
seanje na staro. Npr. sveija iskustva iz zrelih godina (preduzimako ili nacionalistiko) mogu
potisnuti ili preraditi iskustva iz mladosti (leviarsko i internacionalistiko). Iskustvo iz
osvajanje Skuptine 2000. potiskuje iskustvo iste generacije sa Gazi Mestana 1989. Opoziciona
aktivnost planski, ali i spontano slabi seanje na raniju reimsku karijeru. Dakle, konstruisano
unutranje vreme jedne generacije ne mora se podudarati sa spoljnim objektivnim vremenom.
Generacijsko vreme stvara nove periodizacije i konstruie nove nulte asove. Otuda za
razumevanje dinamike ovih procesa treba razlikovati istorijsko vreme, ivotno vreme i
generacijsko vreme. A hermeneutiko razumevanje unutranjeg smisla raznih generacijskih
vremena verovatno je jo tee.
2. Generacija i javni neprijatelj (hostis)
Posmatrano vrlo uopteno generacija jeste pojam koji obeleava raskid i
diskontinuitet i poiva na iskustvu upada. Ne radi se o razvoju istog, nego o regeneraciji
posredstvom razliitog. Ono to je za jednu generaciju vredno, za narednu moe biti bezvredno.
U vezi s tim i generacijski neprijatelji su razliiti. Dakle, istoriju generacija karakteriu ideoloki
zaokreti, novi kulturni poeci i drutvena pomeranja. Kod toga se generacija uvek raspoznaje
pre svega u razgraniavanju od druge.

Kada je u pitanju integracija preko javnog neprijatelja (hostis), generacija se ipak
razlikuje donekle od politike grupe. Skoro da ne treba podseati da su generacijske kohorte
prepune suprotnosti. Ne manje je uoljivo da se generacijsko jedinstvo konstituie nuno preko
protivnika: protiv NATO pakta, totalitarizma, zagaivanja prirode. U Jugoslaviji su markantni
javni neprijatelji bili faizam, staljinizam, birokratija i na kraju sama Jugoslavija. Ovi neprijatelji
su na razliitit nain inscenirani retorikom medija: radio, TV, internet. To je vano dodati zato
to se tek u sloenoj povezanosti realne opasnosti od neprijatelja, naina predstavljanja
neprijatelja i naroite retorike (argona) konstituie generacijska slika neprijatelja.
Moda to moe doarati provizorno ralanjavanje slike neprijatelja kod
jugoslovenskih politikih generacija, ije je jedinstvo formirao spoj razliitih vrednosti i seanja.
(1)O-ruk generacija formirana je krajem 1940-ih u duhu socijalistike izgradnje i radnih
akcija, a u mladosti je nosila iskustvo rata i sukoba sa Hitlerom i Staljinom. Neprijatelj je bio
centriran oko faizma, staljinizma i informbirovaca, a u sklopu herojske retorike klasne pravde.
(2) Od polovine 1960-ih vie latentno nego otvoreno nastupala je potroaka generacija
gastarbajtera i Trsta, okrenuta modi, standardu i letovanju. Premda herojska retorika nije
slabila, ipak je alternativni ivotni stil traio novu socijalistiku potroaku retoriku. Unutar ove
japi generacije javili su se politizovani 1968-i, kritiari socijalizma s leva, koji su napadali
socijalistiku birokratiju (3) Od kraja 1989. i opet u otrom protivstavu prema sadanjici
nahrupila je restaurativna generacija noena antikomunizmom, nacionalizmom i religijom.
Klasnog neprijatelja istisnuo je nacionalni, prolost je oivljena, ali sada centrirana oko
stradanja vlastite nacije u novoj herojskoj retorici nacionalne pravde. (4) Od poetka 21. veka
opet vie latentno i manje buno probija se E-mail generacija posnih patriota okrenuta
globalizaciji i kapitalizmu. Negativno seanje na tegobne 1990-te bila je okosnica novog
generacijskog jedinstva. Otrina meugeneracijskog sukoba razlikovala se po herojskim ili
neherojskim vrednostima, po retorici i po moralizovanoj taki prolosti oko koje je centrirano
seanje (klasna ili nacionalna nepravda). Ritam smene generacija karakterie smenjivanje
otvorenog i latentnog odbacivanja prethodnog. Naravno da se generacijsko nezadovoljstvo
aktualnim stanjem nije uvek moglo nekanjeno i slobodno ispoljavati: 1960-ih tee zbog
autoritarnog socijalizma, ali i 1990-ih zbog normalizovanog nacionalizma, ija je kritika nosila
zvuk izdaje. Zato su na pomenutim prekretnicama socijalizam i nacionalizam samo izokola i
skriveno kritikovani. Uprkos reenom, manje upadljivi uinci tihe i skrivene kritike od strane
politikih generacija nisu manje znaajni od burnog i otvorenog osporavanja postojeeg.
Na slian nain se kod krizne ruske generacije1990-ih u skladu sa promenjenom sveu o
Rusiji kao super sili izmenila i slika ruskih neprijatelja. Neprijatelji iz Hladnog rata postali su
kriznoj generaciji prijatelji, a ovaj zaokret je posebno upadljiv kod promene odnosa prema SR
Nemakoj. Ipak, istovremeno se nasleuje i stara slika o SAD kao najvanijem protivniku
(Golovin 2006), dok se bive socijalistike drave sada vide kao neprijatelji Rusije.
Generacijske razlike uoljive su i u odnosu prema ruskom etnikom identitetu. Stariji slabije
oseaju taj identitet od mlaih, zbog sovjetske prolosti u kojoj sui formirani. U Rusiji se
fomira Novi euro rasizam i euroazijski antiamerikanizam kao konzervativna revolucija mladih
(Umland 2006), to je u SSSR-u bilo nezamislivo i nedozvoljeno. Na slian nain se u Srbiji u
istom periodu takoe menja slika spoljnog neprijatelja. Do jue hegemoni SSSR preobraa se u
prijateljsku Rusiju, a bivi bratski jugoslovenski narodi u nacionalne neprijatelje. Viziju
socijalizma kao svetskog procesa zamenjuje nova nada uprta u EU. Dakle, sliku neprijatelja kod
politikih generacija nameu i spoljnopolitike promene koje utiu na formiranje drugih
generacijskih vrednosti.
Dalje, bilo bi pogreno tvrditi da su politike generacije kao zajednice politikih
normi i vrednosti uvek jasno razdvojene starosne grupe. Ovde se ipak radi o grupama
stanovnitva koje dele slina ubeenja i politiku kulturu. Radi se o uverenjima koja su
formirana unutar odreenog ueg kruga i manje ili vie dobrovoljno prihvatana. Dakle istoj
politikoj generaciji moe pripadati 80-njak i 15-godinjak. Ali kada? Samo u periodima
dovoljno snanih preokreta vrednosti koji zahvataju sve uzraste. Npr u Jugoslaviji su 1968-i
bili relativno uzak intelektualni krug, dok je politiki aktivna generacija s poetka 1990-ih bila
masovan i snaan inioc potonjeg rata i raspada drave. Viepartijski sistem, provala
nekanjenog antikomunizma i slom drave bili su generacijski konstitutivni inioci. U
medijskom pogledu oblikovala ih je TV, a od formativnih zbivanja graanski rat. Dok su se na
Zapadu 1990-ih mnoile nove generacije knjiga o generacijama, u Srbiji je prekrajanje drave i
permanentno pregrupisavanje opozicije u istom periodu stvaralostvaralo nove frakcije politike
generacije devedesetih (Depos, etai, DOS). Nisu to bile generacije u kolektivu, ve
kohorte u previranju, prepune protivrenosti. Vrednosti politikih generacija nisu statine, ali se
ipak brzo ne menjaju i ne mogu redukovati na stranaka politika pregrupisavanja. Dok su 1990.
godine prevladavale herojske nacionalistike vrednosti, poetkom 21. veka tradicionalizam se
poeo sve vie ispoljavati kroz religiju (Panti 2006).
Ve samim tim politike generacije treba tako definisati da se moe obuhvatiti
i promena ponaanja, odnosno ukljuiti mogunost da se izvorni generacijski samoopis moe sa
starenjem menjati. Ako sam nekada i bio 68-a, sada sam 89-a. Dakle, formativni period nije
uvek presudan za generacijski profil, katkad moe biti presudniji drugi ili trei potonji sloj koji
prekriva izvorne doivljaje. Drugim reima, za stvaranje generacijskog sklopa moe biti
konstitutivno i iskustvo iz poznijih godina. Gledano na taj nain dvadesetogodinjaci i
etrdesetogodinjaci mogu biti pripadnici iste politike generacije. Ali ne uvek, nego samo u
trenucima kada nova kriza (npr.nacionalizam i rat u YU 1990-ih) uspe da snano potisne
razliite formativne doivljaje iz mladosti. Treba dobro zapaziti da se i tada nova kriza prelama
kroz razliito iskustvo, pa se ne moe govoriti o istovetnom doivljaju uprkos prihvatanju istih
vrednosti. Na neki nain iskustvo, a naroito ono iz formativnog perioda uvek ostaje jai ili
slabiji filter docnijeg iskustva. Npr.1945-a trajno je utisnuta u iskustvu vie godita u Evropi,
1989-a takoe. U tom pogledu za formiranje politike generacije nije presudna bliskost godita.
Ipak je pitanje da li su restauraciju kapitalizma i nacionalizma 1990-ih na isti nain tumaili
stariji i mlai. Zato se politike generacije ne mogu tako otro razgraniiti po kohortama kao
porodine generacije. Njihov nastanak i promene jeste sloeniji, pa se ne mogu precizno
razvrstati hronoloki kao porodine generacije ili demografske kohorte. Kako izgleda nove
nacionalistike generacije iz 1990-ih su u pogledu godita neuhvatljive i nespecifine.

S tim u vezi je i pitanje da li se u srpskoj generaciji posnih patriota s poetka 21. veka
moe raspoznati ono to je uoio H.Bude u nemakoj generaciji Berlin : novi pragmatini stav,
koji posreduje oseaj sadanjice. Naime, nakon hladnoe Vajmarske generacije, zatim skepse
flakhelfera (poslednjih firerovih junaka) i socijalne kritike 1968-a, sadanja nemaka
Generacija Golf potuje u antiutopijskom duhu samo mo, znanje i novac. U njihovim
ivotima zgusnuta je lina i drutvena istorija. Kontrast generacija je upadljiv. Kako izgleda u
Zapadnoj Evropi se 1968. zbila poslednja revolucija proeta utopijskom energijom i principom
nade. Istoriar iz Jene Tanja Birgel zapaa da ve za sledeu generaciju budunost vie nije bila
obeanje nego pretnja. Poslednji revolt u istoriji Zapada koji nije postavio granice verovanju u
napredak i modernizaciju bio je studentski protest iz 1968. Danas mladi vie nemaju utopiju,
gledaju u budunost kao u crnu rupu i ne mogu predviati svoj ivot vie od dve godine unapred.
Suoeni sa rastom kolarine, obezvreenim diplomama na tritu i nesigurnou zaposlenja
moraju preuzeti odgovornost za ugroenu zemlju i vlastiti nepredvidljivi poloaj (Brgel
2007:4). Ulrih Bek je takoe konstatovao epidemiju egoizma i apolitini pragmatizam mladih.
Nalazi empirijskih istraivanja u SR Nemakoj potvruju tu tezu (Brgel 2007:4). Generaciju iz
1968, noenu utopijom, smenila je generacija koja je prihvatila potroake vrednosti. U tom
smislu generacija Golf je kulturna i socioloka injenica, a ne imaginarna zajednica. Ima
miljenja da je nemaka drava harmonina etvorogeneracijska porodica koju vee nepoljuljani
kvalitet folksvagenovog Golfa. Odsustvo utopije i herojskog jedinstva raa neprometejske
potroake generacije ija su naela ako misli na sebe, misli na sve ili samo ja mogu sebi
pomoi. Neoliberalni egoizam je izvor globalizacijske depolitizacije i konformizma: mislim
samo na sigurnost svog radnog mesta i na sigurnost svoje porodice (Kemnitzer 2007). Dok su se
68-i borili protiv rata, drutvene nepravde, kolonijalizma i birokratizma, generacija Golf trai
ansu za karijeru, sigurnost i bogatstvo za sebe.

Na prvi pogled i savremena srpska generacija tranzicije neguje ideal pojedinca
preduzetnika. Da li to znai da je napokon stigao realizam nakon utopije prve partizanske (1945)
i antistaljinske (1948) generacije neposredne demokratije, zatim ara O-ruk gen (iz 1950-ih),
antibirokratske generacije 68-a i njihove kritike titoizma s leva, i potonje tenje za nacionalnom
umesto za klasnom pravdom generacije s poetka 1990-ih? Kao da u prilog tome govori
upadljiva smena sistema vrednosti: najpre (1) planski, a zatim (2) trini i samoupravni
socijalizam (sa egalitarnim vrednosnim sistemom- jednakost, znanje i modernizacija), potom (3)
zalaganje za doslednu neposrednu demokratiju proizvoaa i saveta 1968-a,. Kako izgleda sve
to odbacila je (4) restaurativna generacija iz 1990-ih koja je naciju, religiju i kapitalizam
prihvatila kao nove okvire vlastite budunosti. Empirijska istraivanja su,meutim, pokazala
da je stanje sloenije od pomenute evolutivne sheme. Krajem 1990-ih glavne osobine mlae
srednje generacije u Srbiji bile su ksenofobija, egalitarizam i posveenost iskljuivo privatnim
problemima (Ili 2000:47). Uoeno je antizapadno raspoloenje, snani recidivi nepreduzetnike
privredne etike (Ili 2000:44) i isticanje Tita kao najznaajnije linosti domae istorije (Ili
2000:26). Istraivanje obavljeno neposredno nakon bombardovanja SRJ u vrlo akutnoj krizi
pokazalo je kombinaciju oprenih vrednosti (ovinistikih i egalitarnih) kod srpske mlae
srednje generacije. Reenom modernijim argonom ova generacija moe se nazvati
generacijom gubitnika koja je liena socijalne drave i kod koje prevladava iskustvo suvinosti
i anomije (Gloger 2007:7). Ti nema ansu, ali iskoristi je, glasi naslov jednog bestselera o
mladima koji se mue da zarade hleb da bi mogli da odrastu. Neoliberalnom drutvu lienom
utopije nije cilj zadovoljan i socijalno zatien pojedinac, nego nezasiti potroa.

Nije dovoljno rei da je vizija budunosti okvir hegemonih generacijskih
vrednosti. Treba dodati da slika neprijatelja jo upeatljivije markira generacijsko jedinstvo: to
je bio hegemoni antistaljinizam kod gen 1948, birokratski socijalizam kod generacije 1968,
totalitarni komunizam kod generacije 1990-te, Zapad kod generacije 2000 (Ili 2000:36). Slika
neprijatelja jeste vana spona manje ili vie iskonstruisane slike mrane prolosti i emotivno
jezgro generacijskog jedinstva.
Lako je pojmljivo da je i kod politikih generacija prelomno zbivanje proivljeno u
formativnim godinama na naroiti nain emocionalizovano u mrnji prema neprijatelju. Ovde
zajedniko uee u prelomnom dogaaju ini pojedinca ne obinim, nego borbenim delom
grupe. Seanje na prekretnike revolucije slui kao rezervoar emocija, ali jednako tako i vizija
traginog herojskog sloma moe biti oseajna okosnica politikog smisla. Na drugoj strani
podeljenost seanja na revoluciju ili na rat izmeu kohorti uesnika i naknadno roenih prirodno
pokazuje heterogeno tumaenje generacijskih doivljaja i njihovu promenu u procesu seanja.
Meutim, uprkos ovom razlazu, biografska pria pojedinca postaje mikro pria istorije tek u
grupi, dok bi van nje pria bila razbijena (Weigel 2005:118). Dakle, upravo oni sadraji koji su
vani za integraciju grupe istovremeno jesu i vezivno tkivo generacijskog samoopisa. Zato to
je generacijsko iskustvo drutveno priznato, generaciji se prikljuuju pojedinci lieni realnog
iskustva. Ima li uopte situacija u kojima pobednikim borcima nisu prilazile razne neborake
kohorte? Nema, ali u tome nema nieg neobinog. Naprotiv, neobino je odustajanje od
saobraavanja autobiografije istorijskoj pobedi.

Ovim se ne eli otvarati moralistiki, nego vaan sociolokosaznajni problem.
Naime, ako generaciju ini ono to se moe u isto vreme uoiti iz dve perspektive, istorije i
ivotne istorije, onda politike generacije na osoben nain povezuju drutveno i istorijsko
vreme. Politika generacija nastaje kada istorijski dogaaji znaajno promene strukturu
politikog iskustva, a to se podudari sa kritinim fazama u ivotnom ciklusu vrnjaka u kojima
se javlja naroita prijemljivost za odreene politike doivljaje ili pojaana spremnost za
uee u odreenim politikim delatnostima (faza odrastanja), to formira politike delatne
usmerenosti (Cit.R.J.Dalton prema Best 2003:59). Ili, reeno drugaije, politiku generaciju ine
oni lanovi jedne starosne kohorte koji, suoeni sa odreenim kljunim deavanjima, dospevaju
u slina svesna sukobljavanja sa vodeim idejama i vrednostima politikog poretka u kom
odrastaju (Cit. H. Fogt, prema Moeller 2003:84). Odmah treba dodati da prekretniki politiki
dogaaj ne formira spontano generaciju, nego to ini tek uzajamno delovanje iskustva i
tumaenja. Dakle, tek u kulturnoj preradi doivljaj postaje delatan. Tako je smisao potpuno
razliito proivljenih i ocenjenih nemakih borbi protiv Napoleona kod akademske generacije iz
1800. godine uoblien tek u studentskim udruenjima. U ovim udruenjima studenti kohorte
1800. socijalizovali su se u politiku generaciju. Pri tome je sukob sa oevima imao centralnu
ulogu, jer je starija generacija optuivana za saradnju sa Napoleonom (Moeller 2003:85).
Studenti su gradili samoopis u protivstavu prema generaciji koja se po njima prilagodila
Napoleonu. Na slian nain su i jugoslovenski 68-i videli sebe kao antitezu birokratizovanim
roditeljima. To to se kod ovih procesa osmiljavanja i onaj ko se nije borio mogao svrstati u
oslobodilaku generaciju bie da je pre pravilo nego izuzetak.
Da se, naime, neko moe oseati borcem i hvaliti izmiljenim iskustvom
vidljivo je u raznim vremenima. Na raznim stranama primetno je konstruisanje i antidatiranje
formativnih zbivanja kao delova samoopisa. Generacijski samoopis (Ja sam borac sa Sutjeske
ili sa Vukovara) jeste spona izmeu male line i velike slubene istorije, a uloga mu je da
uskladi autobiografiju i drutveno priznatu prolost. Po pravilu je iskonstruisano pamenje
iskljuivije od autentinog (bivi marksisti su najei antimarksisti). U tom smislu generacija,
kao oblik grupnog samoopisa, vana je iskustvena osnova usmene istorije. Treba je tumaiti kao
proimanje biografskog i kolektivnog pamenja i kao obrazac redukovanja sloene prolosti.
Lako je pojmljivo da se kod svrstavanja sebe u odreenu politiku generaciju na osoben nain
uoava podela na rtve i delate. Generacijski diskurs danas je zamagljen nacionalnim
diskursom u kom se raspoznaje odbrana od krivice. Naime, kada neko menja samoopis, menja i
prolost (nisam vie komunista ni Jugosloven, nego Hrvat i katolik), a generacija kao zajednica
seanja funkcionie kao posrednik politike sa prolou. Zato je poslehladnoratovsko naknadno
nacionalizovanje leviara svuda trailo ne samo novu zajednicu iskustva, nego i novu zajednicu
seanja (u Hrvatskoj centriranu oko Vukovara, u Srbiji oko Kosova). Pri tome je neprijatelj,
realni ili fiktivni, vana mobilizacijska spona generacijskog jedinstva. Istini za volju katkad ni
vizija neprijatelja nije kadra da osigura eljeno jedinstvo. Deava se da se izglaano
generacijsko iskustvo raspadne kada se zbog potonjeg ivotnog toka jave politike frakcije
unutar kohorte. Desilo se to kada su nacionalne frakcije Titovog Savez boraca posle 1990-te na
dijametralno suprotan nain poele da tumae smisao zajednike borbe iz 1940-ih. U Hrvatskoj
se ak i secesionistiki Domovinski rat tumai kao nastavak jugoslovenske NOB-e. to se
jedinstvo herojske jugoslovenske partizanske generacije lako raspalo posledica je zasienosti
dugo nametanim, planski emocionalizovanim, ali i pripisanim antifaistikim iskustvom.
3. Herojska generacija

Upravo zbog pomenutih zaokreta jeste i za razumevanje herojskih generacija
vano razlikovati s jedne strane vreme njenog istorijskog konstituisanja, a s druge njenu
retrospektivnu konstrukciju. Svako herojsko tumaenje prolosti krije opasnost prenaglaavanja
vlastite generacijske perspektive od strane generacijski pristrasnog svedoka vremena koja se
zgruava u naknadnoj razmeni i usaglaavanju miljenja sa vrnjacima ili sa onima koji su
zainteresovani za heroizaciju. Utoliko je svedok vremena prirodni neprijatelj istoriara
(Reulecke 2003:X). Toga je bio svestan i B.Breht kada se ironino zapitao Svet je mesto
boravka heroja, a gde emo mi ?

Na neki nain herojske generacije su ogoljeni oblici politikih generacija. Naroito
herojsko generacijsko samovienje konstituie se u rizinim prelomnim situacijama kada je
ivot ugroen. Integracija vlastitog ivotnog doba u istorijski tok kod ovih generacija tee na
patetian nain. Patetina heroizacija formira grupu tako to smanjuje znaaj pojedinca i istie
kao moralno nadmoniju univerzalnu sudbinu u retorici o rtvovanoj, izgubljenoj ili
pokoenoj generaciji. Ni kod herojskih generacija autentinost seanja nije glavni kriterij
pripadanja, nego je to sam akt konstrukcije, odnosno okolnost da se i onaj ko se ne sea trudi da
se ukljui u drutveno priznatu prolost. U tom smislu generaciju konstituie svako ono seanje
koje prua smisao (proivljeno ili konstruisano), a kadro je da se uoblii u afektivni sa drugima
podeljeni akt ozajedniavanja. Visoko integrisane borake grupe uvruju svoje jedinstvo tek
onda kada se raspoznaju kao politika generacijska jedinstva. One dinamizuju vlastiti delatni
potencijal i jaaju probojnost onda kada polje delovanja vide kao istorijski generacijski projekat
(Schulz/Grebner 2003:22).

Po pravilu se to deava nakon prelomnih po ivot riskantnih deavanja kada se i
generacija politizuje tako to trai pravo na vlast na osnovu osvedoenog borakog uinka. Ali i
tu se stvari menjaju. Dok su u prvoj polovini 20. veka generacije bile u osnovi klasifikovane kao
ratne i poratne, odeljene iskustvom dva svetska rata, dotle je u drugoj polovini veka u Zapadnoj
Evropi drava obilja jaala meugeneracijske veze (osiguranjem renti, socijalnom pomoi,
osiguranjem ivota u starosti), a time i generacijsku solidarnost. Za dananje generacije zapadne
Evrope manje je vana formativna uloga ratova i revolucija od reformi penzija, obrazovanja i
socijalne pomoi. Ovde su herojske generacije potisnute i drugim neherojskim grupama
(potroakim, medijskim, muzikim i sl.). Na Balkanu su, meutim, i u ovom periodu herojske
generacije preivele, pa se vrele ratne generacije ovde mogu otrije razdvojiti od hladnih
zapadnoevropskih generacija socijalne drave. Bie da je to u vezi s tim to se politike
vrednosti na osoben nain ispoljavaju u poimanju smisla ivljenja i u stilu ivljenja. Ni danas
nije teko razdvojiti herojski stav prema ivotu od pragmatinog ili otvorenost prema drugima
od konzervatizma. U tome nema niega neobinog, ali treba zapaziti da se ovi stavovi u raznim
situacijama preko raznih ideologija razliito osmiljavaju, organizuju i zgunjavaju u novu
epohalnu svest, ime izotravaju generacijske razlike. O tome svedoi i okolnost da su herojske
generacije skoro iskljuivo vezivane za mukarce (kadre da unite, ali i da nose rizik pogibije).
ene su marginalizovane, pre svega kod ratnih generacija. I Manhajm je preutno izjednaavao
generacije sa mukim kohortama (Benninghaus 2005:131). Daleko manje panje obraano je
enskim generacijama koje su takoe formirane prekretnikim zbivanjima kao to su uvoenje
enskog prava glasa ili dozvoljavanje upisa na univerzitet enama. Kod markiranja istorijskih,
politikih i herojskih generacija u prvom planu bilo je muko delanje, hrabrost, autonomija i
borbenost. Razlog je jednostavan. Prevladava slavna, ratnocentrina, a ne kritika slika
prolosti.
Unutar slavne prolosti mogu se uoiti dve vrste herojskih generacija: (1)
formirane oko dogaaja, tj. krupnih istorijskih prekretnica. i (2) povezane procesima, tj.
oseanjem dunosti da se obave dugoroni zajedniki osnovni zadaci. Prve su vie vezane za
kohorte vrnjaka, a druge su alke generacijskog saveza, tj. pokuaja sinova i unuka da dovre
ono to su oevi zapoeli (nacionalno osloboenje, formiranje drave i sl.). Za obe verzije
karakteristina je kumulativna heroizacija, a preduslov je bio da u modernom dobu lienom
sudbine i teleologije heroji nastupaju protiv struje istorijskih procesa. Heroja je, naime, uvek
bilo, ali su razlikovali po tome da li su radili ili drali da mogu da rade sa istorijom ili protiv
njenog toka. Dok su Hegelovi heroji Aleksandar, Cezar i Napoleon bili poslodavci svetskog
duha, u 20. veku vie su heroizovani buntovnici protiv zacrtane sudbine.

Ovde je vano skrenuti panju na neto drugo. Naime, nisu samo krupna zbivanja i
veliki pojedinci signatura istorijskih generacija, nego to mogu biti i veliki istorijski zadaci koje
obavlja vie generacija. Treba navesti nekoliko primera. Ako se konstituisanje Nemake kao
moderne drave shvati kao osnovni, ali i dugoroni zadatak, na njemu se moe uoiti uinak tri
simultano ili naknadno heroizirane generacije: (1) Bizmarkove generacije oeva koja je htela da
zastane na ostvarenom ujedinjenju 1871; (2) vilhelmovske generacije sinova koja je ula u Prvi
svetski rat sa irim ciljevima, i (3) nacistike generacije unuka roenih izmeu 1900. i 1910.
koja je sjaj sruene carevine htela da obnovi Treim Rajhom (Kitttsteiner 2005:217). Na slian
nain se i srpske istorijske generacije, koje su takoe nerazdvojno povezane sa ratovima, mogu
razvrstati na: (1) generaciju prve novovekovne srpske monarhije 1870-ih; (2) generaciju
solunaca iz Prvog svetskog rata i (3) nacionalistiku etniku generaciju iz 1940-ih. I kod
Hrvata se moe uoiti rad vie generacija na istom cilju: (1) generacija nacionalistikih pravaa
s kraja 19. veka; (2) ustaka generacija iz 1940-ih; (3) generacija Hrvatskog proljea 1970-ih;
(4) generacija Domovinskog rata 1990-ih. Da se heroizirane, ali i stigmatizovane nacionalistike
generacije nisu meale sa jugoslovenskim, bilo bi ih svakako lake markirati. Meutim, na
istom, ali sinhronom kumulativnom zadatku reenja nacionalnog pitanja unutar jugoslovenske
vizije, radilo je takoe vie herojskih generacija koje su okupljale razliite kohorte sa raznim
verzijama jugoslovenstva (Baki 2004): mladohrvati i mladobosanci poetkom 20.veka,
jugoslovenska omladina od liberala do komunista izmeu dva svetska rata i komunistika
partizanska generacija posle Drugog svetskog rata. Manhajmovski reeno razliita generacijska
jedinstva, spajao je isti zadatak kao meugeneracijska veza. Veberovski gledano, herojska
patetika harizmatizovala je skoro spontano sudbinske spone, ali i nepomirljive sukobe
balkanskih politikih generacija.

Pomenuto ralanjavanje generacija predlae se i otuda to su ratovi, a ne periodi
mira, u domaem kolektivnom pamenju i u istoriografiji jo uvek markirani kao slavne
istorijske prekretnice. U tom sklopu uopte nije neprirodno to to se lake heroiziraju
oslobodilake ratne generacije, a ne kompromisne mirotvorake. Ko bi npr. danas mogao da u
mreu monumentalnih prolosti novih balkanskih drava ukljui kao herojske jugoslovenske i
komunistike meunacionalne kompromise? U normalizovanom nacionalizmu pre e biti da je
tu re o izdaji. Uz to treba dodati da epitet herojski stie gotovo iskljuivo generacija pobednika.
Dok je pamenje pobede institucionalno regulisano, dotle je poraz, koliko god bio herojski,
preputen zaboravu. Dakle, herojsku generaciju odreuje pobeda, a ne borba po sebi. U
Jugoslaviji je verovatno za herojsku najdue vaila partizanska generacija formirana poetkom
1940-ih godina ije je jedinstvo bilo slubeno zatieno skoro pola stolea. Generacijsko
jedinstvo partizana nije osiguravao samo u korak doterani i stilizovani realni doivljaj
zajednike borbe, neprijatelja i pobede, nego i zajednika komunistika ideologija i
beskonkurentski voa. Po svemu sudei bila je to poslednja herojska generacija na ovim
prostorima. Izuzetak je Hrvatska, koja je konstruisala novu herojsku generaciju 1990-ih
glorifikovanjem pobednikog Domovinskog rata. Da bi monumentalizacija bila uverljivija,
Hrvati pomenuti sukob tumae kao odbranu od okupatora, a ne kao graanski rat. Kod ostalih
novih balkanskih drava heroizacija je izostala, jer nije bilo trijumfa pobede. Dakle, pobedniki
rat daleko uspenije usklauje razne doivljaje i stvara generacijski identitet, nego to to ini
poraz. Zato to se potiskuje i slubeno ne pamti, poraz ostaje rasut u pojedinanim seanjima. U
Srbiji nema herojske generacije koja bi negovala seanje na otpor NATO bombarderima 1999.
Okretanje ka EU trai brisanje seanja na saveznike bombe. Tome nasuprot, seanje na
pobedu lako se organizuje. Ako se heroizacija shvati kao oseajni kanal mobilizacije mladih,
onda je u tom pogledu Hrvatska danas generacijski najmonija na Balkanu, jer je tu formirana
politika generacija u znaku seanja na skoro apsolutno prihvatljivi poetak novog doba
dravnu nezavisnost. Na drugoj strani, liena slinog slavnog i sveeg nultog asa Srbija danas
ima raznovrsniji i efemerniji spektar politikih generacija, ali bez herojske verzije. Ovde je
generacijska zajednica herojskog seanja manje homogena, raznobojnija i liena zajedniko
novog poetka: pocepana je na titoiste, miloevievce, dosovce itd.

Ako se politika generacija ne shvati kao obina posledica doivljaja jedne
starosne kohorte u fazi odrastanja, nego u kulturnoistorijskom smislu kao stvaranje politike
zajednice na osnovi vrnjatva koje gradi naroito poverenje (Moeller 2003:90), onda je
izuzetnost njene herojske verzije jo vea. Kod heroiziranja obino tek docnije osmiljavanje
stvara generaciju sa vlastitom tradicijom, zacrtanim zadacima, ali i buduom ulogom. Herojska
generacija kao verzija politike, moe, ali i ne mora biti vidljiva u politikim stavovima ili u
partijskoj pripadnosti. Vie se raspoznaje po karakteristinoj politikoj retorici i po obrascima
argumentovanja. Kod drutveno priznatih boraca vano je uoiti mreu optenja unutar koje se
politike ideje heroiziraju, uobliavaju i menjaju, pa se formira naroita vrsta generacijske
jednakosti i ekskluzivnosti. Dakle, tek heroizacija pretvara borake kohorte u generaciju.

Tako je bilo na svim prekretnicama kada je nestajao slubeni poredak i propadalo
dotadanje slubeno pamenje. U novom vakuumu nastajale su nove generacije kao zajednice
novog manje ili vie propisanog ili poeljnog seanja. Ipak se okviri pamenja nikada ne mogu
do kraja izmeniti, jer se prepliu, poto ih ne ini samo slubeno nego i privatno pamenje.
Osim toga, uvek opstaje vie politikih struja (levica i desnica) sa vlastitim seanjem. Ratni
porazi odnose u zaborav dotadanje herojsko pamenje i ustoliuju novo. Pri tome malo koga
udi to to je pamenje pobednika viestruko iskonstruisano. U meri u kojoj pamenje
pobednika prelazi u ortodoksiju, slabi sumnja u konstrukciju. U Jugoslaviji je poetkom 1990-ih
nastalo reaktivno naknadno iskonstruisano antikomunistiko generacijsko seanje sa mnotvom
pripisivanja koje je lagano i neosetno postalo ortodoksno.

Lako je pojmljivo da nema herojske generacije bez fiksiranja novog poetka.
Delom i otuda to je generacija spoj biologije i istorije, pa njena dinamika poiva na mehanizmu
smene starog i novog. Na neki nain generacije nastaju iz prava na apsolutni novi poetak i iz
oseaja baenosti u osobeni istorijski poloaj. Politike generacije ne mogu se odeliti bez
realnog ili iskonstruisanog novog poetka najee formulisanog u obliku patetine formule:
obnova, revolucija, slom. Svaka generacija sa snanom istorijskom samosveu mora traiti i
seati se vlastitih traumatinih i trijumfalnih poetaka (Giesen 2003:64). Ali generaciju treba
shvatati i kao sastavni deo drutvenoistorijske celine sa drugaijom vizijom budunosti. Po sebi
se razume da nije svako generacijsko nezadovoljstvo povezano s osmiljenim aktivistikim
stanovitem. Radikalizam, naime, moe biti i deklarativan i ne mora iskazivati vlastito
autentino iskustvo. Heroiziranjem i univerzalizovanjem jednog generacijskog iskustva i
propagiranjem odreenog ivotnog stila i vrednosti (borbenost, odricanje, rtvovanje) u
Jugoslaviji su dugo uspeno vezivana difuzna, protivrena i arolika iskustva pojedinaca za
hegemonu perspektivu koja je veliala antifaizam i revoluciju. U sreditu generacijskog
jedinstva boraca bilo je herojsko oseanje ivota. Jezgro kulture seanja bila je oslobodilako,
herojsko, nadideoloko i u moralnom pogledu nadmono. Ekskluzivni ratni doivljaj borake
generacije dugo je odravan i institucionalno prenoen na mlade preko raznih komemoracija,
udbenika i filmova. Ali, nisu samo herojske, nego su i mirnodopske politike generacije
nosioci nade u obnovu i osloboenje. Generacija nikada ne moe biti zatvorena niti omeena
oblast istraivanja, jer se stalno domilja i sazreva u sklopu istorijskog smisla savremenika. to
su nade izrazitije, to su i kod generacije vidljivije vizije radikalnog poetka, utopije, iluzije, ali i
razoarenja i otrenjavanja.

Socioloki gledano, formiranje generacija je u poslednja dva stolea bio
uglavnom projekt srednjeg sloja. Re su vodili predstavnici obrazovanog graanstva, knjievnici
i publicisti (Maase 2005:230). Danas, pak, za znaajne delove obrazovanih mladih srednjih
slojeva ponuda da se svrstaju u generaciju jeste tek pomono sredstvo samoopisa. Poslednja
herojska generacija jesu 1968-i, a nakon njih nastupa raznobojna skromnost (Maase 2005).
Opisujui stranca i sebe 1968-i su ostavili model kako se sluajnost ivljenja u istom dobu sa
mnotvom vrnjaka u istoj zemlji moe preobratiti u izvor mentalne procene i stilskog
oblikovanja pojedinane egzistencije. Bila je to generacija za svakoga. Nastala kao radikalna
opoziciona manjina, irila se, jer je bilo sve vie onih koji su se iz raznovrsnih razloga
ukljuivali u tu generacijsku grupu iako nisu imali protestnog iskustva.
I niz drugih primera izabrane generacije nagoni na potrebu samorefleksivnog
preispitivanja u kojoj meri je vlastita generacijska svest meavina iskustva i pripisivanja.
Verovatno su herojske generacije ponajvie rezultat samopripisivanja razliito heroizovanih
borakih i disidentskih uinaka. Da li je to aroliko domiljanje ve dovoljan dokaz
dijagnostike neupotrebljivosti ovog pojma? Ili tome u prilog govori i prevaga neherojskog
iskustva u savremenosti? Moda jer je heroizacija naroito rastegljiva kategorija samoopisa.
Opisi generacija i svrstavanje u njih slue za pregledno sreivanje drutva i za
samopozicioniranje u nepreglednim istorijskim i umetnikim promenama. Poto na
publicistikom tritu vladaju zakoni stalnog diferenciranja, to se iz komara linog iskustva
nuno grade generacijski obrasci. Na tom planu mediji potiskuju nauku (Maase 2005:240).
Utisak je da u SAD jo od 1970-ih, a u Zapadnoj Evropi od 1990-ih mladu generaciju vie ne
formiraju vani istorijskopolitiki dogaaji nego male stvari iz potroake svakodnevice. Npr.
od 1980-ih sve su upadljivije generacije detinjstva (Zinnecker 2003:53), koje se razlikuju po
potroakim, a ne po politikim vradnostima. Ovde generacijsko jedinstvo stvara zajedniki
deji svet, to podstie podmlaivanje generacijske svesti i biografskog seanja i prianja. Veza
i jedinstvo mogu biti banalni, npr. kolektivni doivljaj odreene TV serije. Berlinski novinar
Florian Ilis (Illies) roen 1971, pisac bestselera Generacija Golf, tvrdi da je autoigraka
najupeatljivije to se toj generaciji zbilo (Cit. prema Zinnecker 2003:53). Medijski probojna
formulacija Generacija Golf pomerila je kljune godine sa mladosti na detinjstvo. Biografski
znaaj detinjstva za stvaranje generacijske svesti poeo je da ugroava mladost. Kao da
raznobojna skromnost markantnih neherojskih generacija sve vie ugroava slavu herojske
generacije. Osim toga, pokuaji da se lino iskustvo i seanja, ali i zajednike potrebe, izloe u
obliku samodefinicije kao pripadnitvo generaciji, sve su prolazniji i sve manje obavezni. Da li
mnotvo ponuda identiteta ide sa mnotvom generacijskih pripadnosti i da li se uopte znatni
delovi jedne kohorte mogu ujediniti na temelju koherentne ponude samoopisa? Nije li manje
izgledna integracija preko herojske generacije i stoga to postmoderna proklamujui kraj
eshatologije i istorijskih generacija zagovara multigenerativnost? Da li je zbog reenog odsustva
herojskih generacija u Evropi savremena hrvatska generacija branitelja anahrona?

U evropskom kontekstu svakako jeste, ali u balkanskom moda jo nije.
Na Balkanu je 20. vek estim prekrajanjem dravnih mapa stvorio skalu otrih diskontinuiteta
koje obeleavaju godine 1914, 1918, 1941, 1945, 1992, 2006. Pojedinci ije su detinjstvo i
mladost odreivali pomenuti zaokreti, raspolau drugaijom iskustvenom i vrednosnom
pozadinom od lanova generacija, koje su odrastale nakon ovih prekretnica. Ova ocena mora
ipak biti uoptena jer je pojam generacije relativno fluidan. Istorija socijalizacije 20. veka bi
samo delom mogla razjasniti istoriju generacija. Poistoveivanje pojedinca sa generacijom
neretko izvire iz napetosti izmeu doivljaja unutar porodice i istorijskopolitikog doba. to su,
naime, ei politiki sukobi i to su nestabilnije porodine vrednosti, to je snaniji uticaj
zajednikog iskustva unutar vanporodinih grupa. Na neki nain kult mladih uvek izrasta iz
bespomone generacije roditelja. Verovatno i zato u periodu dugog mira u Jugoslaviji od 1945.
do 1991. nije bilo uslova za konstruisanje nove herojske generacije. Uz monopolsku
partizansku, mogle su se raspoznati tek potroake ili medijske generacije.
Sutina herojskih generacija moe biti neto jasnija ako se opie nain
njihovog stvaranja i zatite. Porodine generacije kao zajednice oseanja uvruju se preko
porodinih portreta, slika i albuma i to najpre kod graanskih porodica. Ali na slian nain grade
se i politike generacije preko slike palog borca ili uniformisane borake zajednice. Svaka
organizovana grupa kao zajednica kolektivnog seanja raspolae emotivnim simbolima i
figurama seanja koje pojedinci prihvataju kao vrednosne obrasce delanja. Porodine
fotografije, koje od druge polovine 19. veka uvodi graanstvo, jesu emotivno kodiranje
generacijskih iskustava. Sa otkriem fotografije portreti postaju razmenjivi i jeftiniji. Poto
umrli preci postaju oevidni, oni ovekoveavaju porodicu i jaaju joj stabilnost. Time je
aristokratija, koja je do tada jedino mogla da iznajmi slikara, izgubila monopol na genealoku
ubedljivost. Fotografija je,naime, istu uverljivost omoguila graanstvu, a potom i niim
slojevima. Prosto reeno, poreklo se poelo ovekoveavati prilino jeftino. Fotografije postaju
orijentiri i slike vremena u modernom graanskom ivotu, presek javnog i privatnog. Ve od
Prvog svetskog rata rata slika vojnika postaje generacijski fokus koji formira porodina i grupna
jedinstva. Tipina slika vojnika okruenog drugovima poslata porodici spajala je naela
sinhrone i dijahrone generacionalnosti (Knoch 2005:307). Fotografija nosioca nacionalne
odgovornosti postaje kultna zatitna slika porodice i kue. Porodini borci postaju herojski
rodonaelnici generacija, iako nisu uvek bili drutveno priznati. Reimi koji su manipulisali
herojskim oseanjima i ija je integracija dugo poivala na priznatoj borakoj zasluzi, naglo bi
bili uruavani kada bi stizali novi heroji u auri nove domovinske herojske retorike. U tom
pogledu nije teko na jugoslovenskom prostoru u 20. veku uoiti nasilno svrgavanje starih i
intronizovanje novih herojskih generacija. Signature ovih obrta jesu godine 1918, 1945. i 1992.
to je prva godina oznaila srpsku pobedu, druga jugoslovensku, a trea hrvatski trijumf nije
samo svedoanstvo promenljive ratne sree, nego i razliitih uslova u kojima heroiziranje
generacije postaje vano sredstvo integracije.

Kao i ostali procesi i heroizacija zavisi od tehnikih mogunosti. Getingeki
istoriar Habo Knoh zapaa da su od 1870-ih fotografije postale vodei posrednik nadsmisla jer
su omoguavale vizuelnu oseajnu vezu sa umrlim, katkad ak spiritualni odnos npr. majke sa
mrtvim detetom. Uprkos autentinosti, fotografija je ipak oznaila pobedu spoljanjeg, povrnog
i oseajnog, a V.Benjamin je zapazio da je ak razorila istinsko tradiranje jer je uvala samo ono
povrno. Fotografija je vrlo brzo medijima omoguila traumatizovanje masa autentinim
snimcima nesrea. Masama se lake upravljalo slikama, pa se postupno uvrivao obrazac
stvaranja generacija preko isticanja katastrofa. Trebalo je na neki nain konstruisati zajednike
traumatine doivljaje kao zamenu za izolovanu graansku sigurnost. okantna izgubljenost u
masovnoj katastrofi bila je antiteza buroaskoj slici uspenog pojedinca. Katastrofino i
traumatino preneto fotografijom postaje posrednik izmeu intenzivnog doivljaja i
diskontinuiteta iskustva i time inilac formiranja herojske generacije. Nisu samo hrabri postajali
heroji, nego svi koji su trpeli. Mediji preko samoimaginacije rtve povezuju pojedince. Iz kulta
politizovane omladine s kraja Prvog svetskog rata izrasla je herojska vizija generacije. Snagu je
crpla iz autentinosti fotografije uokvirene slikovitim jezikom omladinske martirologije. Upravo
su fotografije rtava rata i revolucije uverljivo oliavale herojski ideal novog oveka i nove
generacije (Knoch 2005: 309).
Svuda su fotografisani preci u uniformama postali predmet romantizovanog
seanja, koje preko slika palih vojnika istie venu mladost. U milionskom tirau vojnikih
portreta izgubljena generacija stekla je dodatni inventar pamenja koji je trebao da osigura
porodino integrativno seanje. Sa prelazom na visoko tehnizirani i brutalni pozicioni rat linija
romantizovane uzviene smrti mladih gubila je uverljivost. Smrt od anonimnih bombi i granata
tee se heroizovala od smrti nanete hladnim orujem u duelu pojedinaca. Ipak je
generacionalnost i u veku ekstrema romantinom heroizacijom vizuelno uspeno doarana
preko fotografije. Vizuelno postaje oseajni temelj isticanja simbolike rtve. Fotografije lako
bude oseanja, u razliitoj meri su trajne i mobiliu, a znaaj emotivnog poistoveivanja (preko
zajednikih ciljeva, iskustva ili neprijatelja) odmah je raspoznat u klasinoj teoriji o generaciji
1920-ih. Fotografije su zapravo bile nepobitan dokaz da generacije nisu samo ex post facto
konstrukti. Autentinost snimka omoguavala je poistoveivanje bez mnogo mate i time lake
mobilisala oseanja. Naroiti harizmatski potencijal kadar da podstakne divljenje, hilijazam ili
osvetu najprisutniji je kod herojskih generacija. Ali to su oseanja jaa, to su pripisivanja
junatva ea. Jedinstvo herojske generacije ne jaaju samo osvedoeni ratnici (Tito, e
Gevara) nego i konstruisani (Rambo), ili oivljeni (mitski Kosovski junaci). Na prostoru
Jugoslavije 1990-ih dolo je do retradicionalizacije generacijske svesti i okretanja verskim i
herojskim tradicijama i mitovima iz blie i dalje prolosti. Skoro da nije potrebno podseati da
su esto izmiljeni ili domiljeni podvizi heroja iz prolosti postali uzor ujednaavanja doivljaja
mlade generacije.
Ako se, dakle, imaju na umu razni naini stvaranja generacijskih zajednica,
onda se odmah javlja i sumnja u to da se generacije uopte mogu posmatrati kao homogeni
kolektivi koji se mogu razgraniiti meu sobom. Zato treba precizno rei da li su generacije
zajednice iskustva, zajednice seanja, imaginarne zajednice, zajednice potroaa ili od svega
pomalo? Da li slino iskustvo, tj. kolektivno proivljena traumatina prekretnika zbivanja
(ratovi, slom sistema) odista spontano stvaraju generaciju, ili, pak, generacijsko pripisivanje
nastaje tek naknadno u sklopu totalne promene sistema koji namee novi smisao? Drugim
reima, da li generacije nastaju iz realno proivljene traume, ili iz tek naknadno formulisane
zajednike saglasnosti o novom kod razliitih grupa jednog drutva? Koliko god zajedniko
iskustvo bilo traumatino, ne manje je izvesno da takoe kulturne i politike elite unose
generacijska pripisivanja u javnu debatu i time stvaraju generacije. Naknadno konstruisano
generacijsko vreme ne treba potcenjivati kao goli konstrukt, ali ni objektivistiki precenjivati
kao nepobitno istovrsni doivljaj.


Zakljuak

Da li je politika generacija iskonstruisano kolektivno
samotumaenje ili objektivno obeleje grupe? Kada generacija doivljaja postaje delatno
jedinstvo? S obzirom na to da se sa starou menjaju uverenja i radikalizam da li su generacije
uopte pogodne za istraivanje dugoronih politikih promena?
Grubo reeno to je u istorijskom razvoju drutva vie diskontinuiteta to je
odgovor na gornja pitanja vie potvrdan nego odrean. Kako izgleda, danas nema generacija kao
otro profilisanih politikih kategorija, niti kao drutvenih aktera koji eksplicitno brane interese
odreene starosne grupe. Tamo gde nema ratova ni revolucija manje je politikih, a vie
potroakih generacija. Na neki nain posleherojske generacije smenjuju herojske.
Deheroizacija slabi sukob politikih generacija, jer ove liava naroito mobilne patetike. Vie
istraivanja je pokazalo da iako kod mladih prevladava negativna slika o starima, u realnosti je
stav prema starijima sa kojima se redovno komunicira pozitivan (Lscher /Liegle 2003:50).
Nesklad izmeu javnih stereotipa i realnih opaanja jaa utisak o generacijama kao imaginarnim
zajednicama. Pored reenog, irenje novih medija za informisanje i zabavu sve vie mea doba
detinjstva, zrelosti i starosti, pa se menjaju i pedagoke uloge generacija. Mlai su obaveteniji
od starijih, a mo i ugled starijih slabe i otuda to TV i Internet otvaraju deci nezavisan pristup
svetu.

Lako je pojmljivo da liene herojskog profila politike generacije gube markantnost, pa
se tee raspoznaju. U neherojskim uslovima slabi i generacijska svest. Smene generacija obino
postaju upadljive tek kada idu sa zabranama ili rtvama. Ovi razlazi se u politici iskazuju u
drugaijoj ideologiji ili drugaijoj politikoj kulturi, ali i u novim umetnikim stilovima i novim
naunim prioritetima. Istini za volju ne mora uvek biti snanih suprotnosti, dovoljne su i male
razlike da bi se istakao vlastiti identitet prema roditeljima ili prethodnim grupama. Pored
reenog uvek treba razlikovati konkretna formativna generacijska iskustva i doivljaje s jedne i
delatne generacije s druge strane. Prva tvore generacijsko jedinstvo na temelju pasivno
proivljenog deavanja zajednikog prelomnog dogaaja (rtve progona i bombardovanja), a
druge vee jedinstvo stvoreno u toku akcije (akteri oslobodilakih poduhvata). Naravno da
zajedniko iskustvo ne vodi uvek i zajednikoj akciji, naroito onda kada se generacije
naknadno konstruiu. Naime, naroito emfatini grupni oseaj u potrazi za identitetom lako
konstruie generacijsku zajednicu jer se neretko radi o oseanju pripadanja izabranoj grupi, ali
koji se stvara tek naknadno. Dodue i naknadno konstruisana generacija pojaana pridolicama
moe biti delatna grupa, ali se njen delatni potencijal razlikuje od autentinog uinka realne
generacijske grupe.

Okolnost da generacionalnost, tj. svojstvo pojedinca uslovljeno starou, moe biti
realno ili pripisano jeste kod politikih generacija verovatno najvidljivija. Pojedinci biraju
prolost i vremensku grupu koju oseaju kao zajednicu. Uprkos pripisivanju, ovim pojmom se
ipak moe struktuirati vremenska dimenzija drutva. Ali najpre treba kritiki razloiti unutranje
najee emfatino (visokoparno i prenaglaeno) generacijsko samovienje. Ono je najvidljive
kod herojskih generacija. Opte uverenje u Hrvatskoj da je generacija Domovinskog rata bila
rtva agresije, a ne secesije, ili podjednako raireno gledanje da je Srbija dobijala ratove, a
gubila u miru, jesu radikalizacije naroitog generacijskog iskustva koje esto nije proivljeno,
nego je rezultat revanistikog pripisivanja. Koliko je heroizacija podlona pripisivanju
pokazuje poreenje Balkana sa Zapadom gde se generacije ne markiraju po istorijskim
datumima nego po markama automobila (Golf) ili odee. Dodue i iza robnih simbola se katkad
skriva razliit stav prema ivotu: Jeans je stav, a ne pantalone (E.Wibeau), to govori i o
sloenosti generacijskih neherojskih simbola. Sloenost je jo vea ako se ima na umu da
generacija moe reagovati protestnom uzdranou. Unutar evropskog socijalizma jo 1980-ih
bila je vidljiva distancirana generacija koja je sve tee prihvatala kljune marksistike
vrednosti. Politiko generacijsko jedinstvo mladih dugo je bilo potiskivano. Omladina nije
masovno reagovala 1956. na zbivanja u Maarskoj, niti 1968. na dramatina zbivanja u
ehoslovakoj. Tek je generacija formirana krajem 1980-ih reagovala na promene, ali i tada
nakon signala odozgo (perestrojka).

Uprkos odsustvu burnih prekretnica u Evropi u naem veku, ipak je teko izriito rei
da je doba paradigmatinih politikih generacija bespovratno prolo sa dvadesetim vekom. Jo
je tee predvideti koji e zaokreti i krize podstai mlade da formiraju svoj novi odgovor na
drutvene promene. Zato je pitanje da li je sa globalizacijom i irenjem EU eksplanatorni
potencijal generacijske paradigme na Zapadu iscrpljen? Da li je otuda tranzicija na Istoku i
stvaranje novih tradicija novo podruje primene generacijske paradigme? Verovatno su izazovi
opredeljenja mladih na Istoku Evrope dramatiniji nego na Zapadu. Difuzna lienost orijentacije
podstaknuta nezaposlenou i raznim krizama, kao i novi meunarodni sukobi mogu uvek biti
podsticaj novog generacijskog protesta. Pitanje je, meutim, da li e sticanjem i uzajamnim
pojaavanjem razliitih aspekata krize, doi do nove generacijske alternative postojeem?
Na kraju, treba biti kritian prema raznim verzijama konstruisanja generacije.
Danas se generacije kroje raznim uoptavanjima, saimanjima i polarizacijama po medijskim
obrascima probojnosti naslova. Mediji stvaraju sliku generacije koja odgovara vladajuim
grupama. Mlada generacija je u tome ponajmanje aktivna. Stariji vide mlade kao motor promene
i kada u njima vide oslonac vlastite nade u budunost i kada ih opaaju kao opasne subjekte
promena. U debatama koje stariji vode o mladima uvek se posredno ili direktno ogledaju
oekivanja starijih od mlaih. To to u naunim prouavanjima generacija takoe pretee
perspektiva starijih jo vie upozorava na potrebu samorefleksije kod analitiara.



Literatura:

Albrecht, Manuela. 2005. Die individuelle und soziale Konstruktion von Wirklichkeit im
Hinblick auf die Zeit. Inaugural-Dissertation Mnster
miami.uni-muenster.de/servlets/DerivateServlet/Derivate-3110/diss_albrecht.pdf

Baki, Jovo. 2004. Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-
1941, Zrenjanin GNB.

Best, Heinrich 2003. Geschichte und Lebenslauf in: Schulz,A./Grebner,G. hrsg.
Generationswechsel und historischer Wandel: 57-71.

Bonnin, Michel. 2006.The "Lost Generation":Its Definition and its Role in Today's Chinese
ElitePolitics Social Research Vol 73: No.1: 245-273.
Braungart, M., Braungart R.1991. The Effects of the 1960s Political Generation on Former Left-
and Right-Wing Youth Activist Leaders, Social Problems, Vol. 38, No. 3: 297-315.
Bude, Heinz. 2005. Generation im Kontext.Von den Kriegs- zu den
Wohlfahrtstaatsgenerationen, in Jureit/Wildt, hg. Generationen: 28-45.
Brgel, Tanja hg. 2006. Generationen in den Umbrchen Postkommunistischer
Gesellschaften, Erfahrungstransfers und Differenzen vor dem Generationswechsel in Russland
und Ostdeutschland, SFB Mitteilungen 580 Heft 20.
Brgel T. 2007. Die 89er Generation - gibt es sich wirklich? in Generationen, Ausgabe 2: 4-7.

ikari, Lilijana. 2004. Politika kultura iz generacijske perspektive, Socioloki pregled
g.XXXVIII,no.4: 561-583.

Giesen, Bernhard. 2003. Generation und Trauma, in Reulecke,J. hg. Generationalitt und
Lebensgeschichte im 20.Jahrhundert: 59-73.

Golovin, Nikolay. 2006. Zur politischen Sozialisation der Generation der Krisengesellschaft
in Russland (Geburtsjahrgnge 1972 bis 1980), in Brgel, T. hg. Generationen: 83-101.

Hermann, Ulrich. 2003. Ungenau in dieser Welt- kein Krawall, kein Protest: der
unaufhaltsame Aufstieg um 1940 Geborener in einer Generationen-Lcke, in Reulecke, J. hg.
Generationlitat und Lebensgeschichte im 20. Jahrhundert: 159-187.

Ili, Vladimir. 2000. Stav prema Zapadu: mlaa srednja generacija kao mogui akter promene, u
Potencijal za promene, Helsinke sveske No 2, Beograd, HO: 7-72.

Jureit, Ulrike/Wildt, Michael, hg. 2005. Generationen Zur Relevanz eines wissenschaftlichen
Grundbegriffs, Hamburg:HIS.

Kittsteiner, Heinz, D. 2005. Die Generationen der Heroischen Moderne. Zur kollektiven
Verstndigung ber eine Grundaufgabe, in Jureit,U./Wildt,M., hg. 2005. Generationen: 200-220.

Knoch, Habbo.2005. Gefhlte Gemeinschaften Bild und Generation in der Moderne in,
Jureit,U./Wildt,M, hg. 2005. Generationen: 295-319.

Koehler, Thomas. 2002. Jugendgenerationen im Vegleich: Konjunkturen des (Non-
)Konformismus, Aus Politik und Zeitgeschichte B 5.

Kohli, Martin/ Szydlik, Marc. hrsg. 2000. Generationen in Familie und Gesellschaft, Opladen,
Leske, Budrich.

Koselleck, Reinhart. 2000. Vergangene Zukunft Zur Semantik geschichtlichen Zeiten,
Frankfurt: Suhrkamp (1. Auflage 1989).

Kulji,T. 2007. Problem generacija: nastanak, sadraj i aktuelnost
ogleda Karla Manhajma (rad u tampi u asopisu Sociologija).

Lindner, Bernd. 2003.Bau auf, Freie Deutsche Jugend und was dann? Krieterien fr ein
Modell der Jugendgeneration der DDR, in Reulecke, J. 2003. hg. Generationalitt und
Lebensgeschichte im 20. Jahrhundert:187-217.

Lscher, Kurt/Liegle Ludwig. 2003.Generationenbeziehungen in Familie und Gesellschaft,
Konstanz.UVK.

Maase, Kaspar.2005. Farbige Bescheidenheit Anmerkungen zum postheroischen
Generationsverstndnis, in Jureit,U./Wildt,M, hg. Generationen: 220-244.

Moeller,Frank. 2003. Vom revolutionaren Idealismus zur Realpolitik, in Schulz,A./Grebner,G.
hrsg. Generationswechsel und historischer Wandel: 71-93.

Panti, Dragomir. 2006. Lengeri za promene, Politika 8.01.2006.

Punken, Mirko. 2006. Transformation und Generationendifferenz.
Zur intergenerationellen Kommunikation in ostdeutschen Familien, in
Brgel T. (Hg), Generationen in den Umbrchen: 65-83.

Roseman,Mark. 2003. Generationen als ,imagined communities u Schmidt, Rudi. hg. 2003.
Systemumbruch und Generationswechsel 2, Heft 9, Sonderforschungsbereich 580:33-41.

Reulecke, Jrgen. 2003. hg. Generationalitt und Lebensgeschichte im 20. Jahrhundert,
Mnchen,R.Oldenbourg.

Schulz,Andreas/Grebner,Gundula. hrsg. 2003. Generationswechsel und historischer Wandel,
Mnchen, Oldenbourg.

Schulz,Andreas/Grebner,Gundula. 2003. Zur Renaissance eines umstrittenen
Forschungskonzepts in: Schulz,A./Grebner,G. hrsg. Generationswechsel und historischer
Wandel: 1-25.

Schulz-Hageleit, Peter. 2003. Zur Problematik des Durcharbeitens lebensgeschichtlicher
Erfahrungen, in Reulecke, J. 2003. hg. Generationalitt und Lebensgeschichte im 20.
Jahrhundert:17-33.

Umland, Andreas. 2006. Postsowjetische Gegeneliten und ihr wachsender Einfluss auf
Jugendkultur und Intellektuellendiskurs in Russland. Der Fall Aleksandar Dugin, in Brgel
T.(Hg) Generationen in den Umbrchen:21-47.

Weigel, Sigrid. 2005. Familienbnde, Phantome und die Vergangenheitspolitik der
Generationsdiskurses Abwehr von un Sehnsucht nach Herkunft, u Jureit, Wildt (hg.),
Generationen 108-127.

Wilensky,Harold. 2002. Rich Democracies: Political Economy,
Public Policy, and Performance, Berkeley: University of California Press: 187-208, 51-61, 680-
681.
http://skylla.wz-berlin.de/pdf/2003/i03-201.pdf.

Zinnecker, Jrgen. 2003.Das Problem der Generationen. berlegungen zu Karl Mannheims
kanonischem Text, in Reulecke, J. hg. Generationalitt und Lebensgeschichte im
20.Jahrhundert: 33-59.