POEZIJA

Toliki mravinjak sudbina

Hranite se ulične pare sa ovom prohibicijom
ljudske dobrote
Koliko se taj ČOVEK preliva u spektru pločnika
koji brzinom svetlosti dolazi na crni deo
kraja

Čizme koje označavaju nemoć

rastvorene na sredini, udaraju po ulici
takt sudbine prozirnih nogu
sa naglašenim kolenima
koja su obeležena dodirom bludnika

Tako nemoćan korak, da prolaznici

prezrivim pogledom i glasom
guraju te noge koje dišu osećajem patnje
Okolni skriveni prolazi
skrivaju uzdahe pohotnih ljudi
koji iz dana u dan prekrivaju
i pretvaraju prekrasne cvetove u senke
koje prelaze u fantaziju
a iza njih ostaje smrad korova
koji tetura pored ivica bezdana

Kosti koje nemaju usta

koja će da provare njihove paukove niti
njihove sadržine
al' one donose spas avetima
koje nestaju posipane zastršujućom sudbinom
u opštem trnju
Ne mogu da prebolim to propadanje
remek dela, koje krije toliko tajni u sebi
neshvatajući svoje prikrivene mogućnosti
ali samo jedan trenutak slabosti i poraza
pokreće sudbinu na drugu stranu
Tada se oseća smrt na licu
miris umrlih ptica i ljudski znoj
koji smrdi istopljen na sunčevoj toplini
Ruže
Zar ne osećate kukavicu u sebi
čije gnezdo nikada nije neposredna ideja
tu je vaša mladost koja treba hrane
za svoj opstanak
al' ona još uvek guta ta prolazna zadovoljstva
i puni mozak duhom mržnje
prema toj dugi u daljini

Bojite se svoje slike u toj noći

iz koje ste ponikle, zašto,
pa postoji nešto osim vaše pohotljivosti
osim vašeg zaborava te stvarnosti
koja stvara prijatelja
Kad ne znate što da uradite
sa vašim nepronađenim vremenom
pustite korak kroz izgubljene svetove
koji tako blizu svetle i dahću
potonuli u glib iz kojeg se širi
smrad ružinih sokova

To nije milostinja koja se pruža

ispruženim rukama, već zavet i molba
za tajnu života skrivenu u tim sitnim presecima
dlanova koji udarani bezmilosnim vetrom,
svojom hrapavošću ocrtavaju
slova zapisana na toj granici
dana i noći, tim vratima
kroz koja ulazimo u prirodu
koja nam se čini izgubljena
ali, ne verujte toj zabludi
koju vam donosi miris lažnih boja
već stanite na tu granicu
i udahnite svoju dušu bez koje ste rođeni
Rekao sam malo
a osećao sve
i malo tuđih JA
još moram uništiti u sebi
da dođem do svoga jastva

Ali pokretač je otišao

Daleko sam sam
Moji stihovi lutaju u magli
i nestaju u viru Dunava
a ja sedim
na klupi koja tone
u blatu
a goruće zjene gledaju oazu
na pučini
Trnje mi zabada bol u dušu
koja izdiše
al' melem mi donosi ČOVEK
u zgusnutoj gomili
koji me neguje i rukama svojim mi zadržava krv
tu tečnost, tu ambroziju koja ne teče vašim venama
nego se fiksate krvlju onih koji su rođeni, a ne
stvoreni

A kada dođe nestanak, drhitte od bolova u kostima

Ponovni trudovi pred rođenje
al' opet vaše pojave ne vide
i krupnim koracima gazite jedan preko drugih
na počinak u svili

Vrata su još uvek zatvorena

brava još uvek pognuta prema dole
a zavesa treperi pod zrakom topline
te zvezde života i smrti

Priđite im, stisnite svoj vlastiti sram

otvorite svoju dušu okovanu
u toj promeni mističnoj koja se zove DAN
Četverodimenzionalna sudbina promatra
nas iza vrata
skrivenim pogledom
Zar ne vidite njene oči koje bulje u vas
užarene i prelivene akvamarinskom bojom
Zagledajte se dobro ispred tog
čudnog otvora koji se prostire ispred vas
Nešto vas mami da zavirite
u tu promuklu atmosferu pakla iz koje ste započele
vaš prvi korak
Ruže....to je vaš život
U ovoj promukloj noći, nesigurno otvaram vrata
i vođen daždvenjakom koji svetlošću
svojih očiju utire moj put
prema nejasnoj providnosti
Sunčevog bljeska u daljini
koji treperi u izmeničnim intervalima

U tom infitezimalnom trenutku prelaska

dana u noć, priroda je u svojoj biti,
ostalo je prevara našeg bića slomljenog
rđavom beskonačnošću
Zaista čudno cveće je ruža
To telo prekriveno nevinošću
koja se krije u trnju koje uspaljuje
svaku ljudsku požudu
za lakim osvajanjem njene lepote i čistote

Privid tog čarobnog sveta koji svoje lice

krije iza tih maski, prikazuje svoju sliku
u istinskom stvaranju tih ruža
koje skrivaju jednu stvarnost koju žele
da izbrišu iz postojanja svojim prezirom
i uništavanjem
Zadah oznojenih tela
Ne zatvarajte oči, budite hrabri u posmatranju
onih na kojima počiva naš uspeh
a koji zaboravljeni pronalaze vlastite sudbine
opisane rečnikom bez osećaja
i samilosti
Što, što, ne podnosite zadah iza tih vrata
Vratite se, vratite se u svoje oklope
i nadišite se sveže smrti
Postojimo li kada spavamo ??
Stavite obeležje oko svoje ruke
i sigurno nećete ujutro
biti u njemu, jer prekriveni ste zadahom smrti

Svaku noć hodate iza vrata

jer vas nema u krevetu u koji ste legli kao slika
ali vaš negativ se nalazi tamo gde vaša
eterska duša čuva svoj tajni napitak
za razvijanje vaše unutrašnje kopije
Vrata percepcije koja nam sprečavaju
da ugledamo stvarnost, tako je lako otvoriti
samo ako to želimo, al' ipak se tu zaustavljamo

Da li iz straha ili iz nebrige

za tu ljudskost
Odškrinite ta vrata za trenutak
samo polako jer uzbuđujete ljudsku patnju
svojim pogledom

Ne bojte se oni neće odgristi vašu dušu

jer zlo dolazi sa pojavom našom
koji koristimo te neposredne ideje za vlastitu slavu
O, ruže, usmerite svoj pogled prema nebeskom
groblju iznad vas
Da li primećujete pokret, izbrazdanost
u ravnomernim razmacima ??

Ono se polako spušta i sve više vas pritiska

Ti kalupi pevaju posmrtni marš
i prekrivaju vaše zamišljene duše
koje lebde u neizvesnosti
za vlastitim bogatstvom
i dobijaju oblik bezvrednog truljenja
Što je život za ljude iza vrata, tajna: NE
on za njih nije skup čestica zbijenih u sliku
koju drže u svojim albumima, već vulkan zbivanja
koji ne zna za kraj svojim erupcijama

Zašto provoditi život u slikama

toj čudnoj i primitivnoj impresiji vlastite smrti
koja drži foto-aparat u ruci
i beleži svaki trenutak kada VI prestajete
da budete VI i kada postajete rđava beskonačnost
Mistična promena dana i noći
to poniranje jedno u drugo
Taj prelaz iz stanja potpune obmane
u jedan svet stvarnih muzikalnih slika
koje nisu statične već kompleksan sled pokreta
pomešan sa jednim ćutanjem prema nepoznatoj
kreaturi koja primećuje samo telesnu katastrofu

Otkrit ćete samo dan, tu njihovu telesnu nagriženost

al' ta noć, duša puna skrivenih jauka sudbine,
ostaje za vas samo noćna mora kojoj ne smete
prići otvorenih očiju jer strah prolazi
kroz vas, ili je to možda grižnja savesti
zar ne...
Izvore
u tvojoj plitkosti i čistoti
opstaju životinje koje dišu
a moja glava uronjena u tu dubinu
gubi dah
ali opstaju misli
koje razgovaraju sa tim bićima izvornim
kojima preti pogled pauka

Granje suvo u okolini

to je svet koji se ruši
i pod pesmom leptira
Poslednja ptica sletela je
i svila gnezdo na njegovu
providnost
Svi su ugradili cigle u njega
jedino ja guram taj kamen
za koji nema mesta
poklekao i skrhan
na grobu ćutanja
i gledam u ogledalu
zida
oslikanog kostura
Proleće procvetava latice na visini stabljike
al' što se dešava sa dračom gde Sunce ne probija

Taj čudni početak koji nas muči,

taj pritisak haulcinacija na porođaju
čiji plač prekriva naše rame stalnim pritiskom
zabija u dušu obećanje dato u mislima

Drhatanje ljudskog dostojanstva

koje neprimetno prelazi u ruke snobova
čije osećanje prekriva miris hladnog neba
Otšrinuta vrata cvile
svojim zlogukim glasom
a magnetska sila usisava moj pogled
preko te granice koja uništava privid

Bojim se tog vrtloga koji me sve više

vuče u svoje dubine
koje nemaju kraja kao ni patnja

Zamasi vodene struje, koja me šamara

po duši koja krklja na Krstiću
odnose me u tu utrobu koja poređa
NEPOSREDNOG ČOVEKA
Kako protiče ova reka koja se muti
sa svakom kišom, ali ostaje ona bistrina
u njenom delu bezvremenom
koji je pun sećanja na prošlo proleće
kada su cvetale ideje u podvodnom svetu

Jezovit drhtaj, nemoćni ležite na živom krevetu

koji diše neujednačenim udisajima
i sve više otvara svoju utrobu
koja je puna mučenja
koje čupa vaše udove
Ruže
To lepo ime niste dobile
od ovih likova bez vida
već od glasa iz groba koji je tih...
neopisivo tih...
i on zaliva suzama tu zemlju
iz koje niču vaša bludnička tela
prekrivena nevinošću pokreta
Rađamo se u mnoštvu mehura
koji nastaju porođajem
izvorske vode

Raspršujemo se na sve strane

ali samo smrt Lika
stvara žubor koji čuju već nagluve
uši neba
Kada se moj duh uznemiri u sebi
nisi nikada zapisala ono što je on rekao
ZAŠTO ??
Odgovorila si da te moj duh plaši
a JA se nisam usudio da ponovo zapitam
i postavim ono otrcano pitanje ZAŠTO ??
Jer enterijer duše koja voli i koja
je voljena ponekad uništava

A, ja sam sedeo u stolici za ljuljanje

i nisam značio ništa, ni za književnost,
ni za produženje ljudske vrste
i pitao sam se zašto ničemu neslužim

A, ljubavne pesme...
Odgovorio sam da ljubavne pesme
pišemo za one koje nikada nećemo voleti
već samo zato da bi zadovoljili užitak
u njihovom telu i zato se plašim da ti napišem
samo jedan stih
jer telo bi bilo samo jedno od mnogih
zaboravljeno i bez sudbine zatrpano mojim mislima !!

I zato želim da budeš opštost sveta,

kažeš da jesi, onda sedi pored mene
i progovori i znaj....
do sada sam pisao iz prošlosti
da bi doživeo budućnost
koja je ostvarena i koju dodirujem
TO JE MOJA POEZIJA I PRVA DRAMA
koja budi đavola u nama

ZAPAMTITE.....ZAPAMTITE......
Pritisni svoje ruke
na vrat i stegni ga,
otisak je boje osećaja
izlaska u smrt

Padaš među hiljade škorpija

mirne su,
al' samo jedan susret
sa tim pretećim očima
i repovima beskrajnim
koji vraćaju sliku trudova
dovodi te u snažnu oluju i vrisak

Zašto sam izlazila

kroz taj prozor
kada želite da me vratite
u to seme
i stvorite vezanu okovima, lutku
koja radi na baterijama,
i čiji su pokreti usmereni
rukama vlasnika

Zar toliko tuđih života

živi na mojim udisajima i izdisajima
Ali
Niste uspeli da okujete
tu lutku
pobegla je u noć tog kanala

Ne želim laskavost
u svojim željama
za taj dan,
jer ona neće promeniti
tugu u tvojoj duši
iznad koje lebde inekcije morala
umočene u kalež otrova

Tvoj mozak je kao trpeza

za ogladnele glupake
koji nemaju vlastiti pokret

Dobila si menstruaciju
na glavi,
i isisavam gnoj pomešan krvlju
koji u ustima ostavlja
brazde patnje zamagljene
plačem koji se javlja
na istoku tvog života

Ne uzbuđuj svojim percepcijama

mrtve
jer oni znaju
kada treba da ti pruže spas

Ne budi nestrpljiva
Osama se prelijevala preko uspavanih
ulica
Prolazio sam tiho pored grobova
slavnih i tražio savjet umrlog
spasitelja
Zaustavljam se pored male humke
Plačem i pričam nepravdu tišine
Razum me napušta i odlazi od mene
sa prvim vjetrovima sjećanja
Iz groba ustaje duša spasitelja i
pored mene prikazuje slike
njegovog slavnog života
Nagla promjena u meni izaziva strah
ali prvi pokret mog tijela
mi dokazuje suprotno
Tišina izlazi iz mene, a ulazi snaga
BOŽIJA
Zabluda odlazi od ovog mjesta i kreće put drugih
voda
Ostavlja me da plačem nad spomenikom
ČOVJEKA NAJDRAŽEG