Jugoslavija Razaranje I Njegovi Tumači, Jovo Bakić

Jovo Baki
JUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAI

Pravna biblioteka
Edicija
Studije
Urednik edicije
Prof. dr Jovica Trkulja
Glavni i odgovorni urednik
Slobodan Gavrilovi
Jovo Baki
Jugoslavija: razaranje
i njegovi tumai
JP Slubeni glasnik, 2011
Sadraj
Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1. Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje razbijanja
Jugoslavije i za saznajno-socioloko razumevanje
razliitih pokuaja objanjenja njenog nestanka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
1.1. Takmienje, sukob oko moi i ostvarenja hegemonije
vorni pojmovi politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
1.2. Cilj istraivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
1.3. Takmiarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov znaaj
za nastanak, odranje i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
1.4. Primena interakcionistike teorije na objanjenje dinamike
nacionalistikog takmienja u vienacionalnoj Jugoslaviji . . . . . . . 28
1.5. Saznajno-socioloka kritika razliitih objanjenja
nestanka Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
2. Socioloko-istorijsko objanjenje procesa nestajanja
i ina razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
2.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41
2.2. Unutranji inioci dugog trajanja suprotstavljene
nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene
vizije jugoslovenstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
2.3. Unutranji inioci srednjeg trajanja pokuaj
institucionalizovanja nacionalnog pitanja
u obliku socijalistike etnofederacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
2.4. Unutranji inioci kratkog trajanja interaktivna igra srpske,
slovenake i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija . . . 81
2.5. Spoljni inilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije . . . . . . . . 89
2.6. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105
3. Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za ideoloku hegemoniju . . . . 109
3.1. Osnovni pojmovi i metod analize diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109
3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloamerikoj
tampi 1. januar 1990. 25. jun 1991. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117
3.3. Okvir predstavljanja Zapada u Politici
1. januar 1990. 25. jun 1991. godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
3.4. Imperija zadaje udarac, 26. jun 1991.
21. novembar 1995. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120
6 Jovo Baki Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai
3.5. Nacionalistiki diskurs u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130
3.6. Intermezzo: 19961997. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132
3.7. Kosovo: zavrni in jugoslovenske tragedije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135
4. Predvianja kraja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.2. Neakademska predvianja kraja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.3. Predvianja izgleda Jugoslavije na opstanak polovinom
osamdesetih godina XX veka u angloamerikoj
i jugoslovenskoj drutveno-naunoj misli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142
4.4. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156
5. Prvobitna ideoloka hegemonija: sukob civilizacija,
balkanizam i kritika balkanistikog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
5.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
5.2. Jugoskeptina hipoteza: ideoloke funkcije okvira
sukoba civilizacija i balkanistikog diskursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160
5.3. Borba za ideoloku hegemoniju: kritike okvira sukoba
civilizacija i balkanistikog diskursa iz okvira agresorrtva
i upotrebom humanitarno-imperijalistikog diskursa . . . . . . . . . 180
5.4. Balkan uzvraa udarac balkanska postmodernistika
dekonstrukcija balkanizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
5.5. Mit o etnikom sukobu i antinacionalistika
kritika balkanizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201
6. Srbocentrina hipoteza: ideoloka hegemonija
o raspadu Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
6.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
6.2. Neposredno i izriito pripisivanje odgovornosti Srbiji
za raspad Jugoslavije i rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222
6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima
za raspad Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267
7. Srbocentrini diskurs samoviktimizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279
7.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279
7.2. Teorijska etnocentrinost i ideoloka samoviktimizacija . . . . . . . 280
8. Odstupanja od ideoloke hegemonije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 301
8.1. Jugoslovenstvo proputena prilika za spas Jugoslavije . . . . . . .301
8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje drave . . . . . . . . . . . . . . . 301
8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh socijalistike
modernizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310
Sadraj 7
9. Nacionalizam, spoljni inilac i nestanak Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . . 319
9.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319
9.2. Nacionalizam kao glavni inilac raspada Jugoslavije . . . . . . . . 321
9.3. Odnosi Slovenije i Srbije; raspad Jugoslavije i strani inilac . . . . . 329
9.4. Viefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest . . . . . . . . . . 333
10. Uokviravanje rata u BiH . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
10.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
10.2. Noel Malkolm o Bosni i Hercegovini: britanski
konzervativni imperijalizam, balkanski islam,
vieetninost i konstrukcija nacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 343
10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bonjaka i demonizacija Srba . . . . . . . . 385
10.4. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385
10.5. Vieetnika Bosna i sekularizovani muslimani
kao ideal objektivnost kao rtva ideala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 386
10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bonjaka
nauka kao propaganda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 412
10.7. Muslimani Balkana su veite rtve
Zapad je saveznik Srba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 434
10.8. BiH i Bonjaci kao saznajno-etiki i politiki tit
Hrvatske Hrvatska kao jemac BiH . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 442
10.9. Bosna i sociologija moral i saznanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 490
10.10. Saznajno vredni doprinosi prouavanju rata u BiH . . . . . . . . . . 508
11. Leviarski izazov ideolokoj hegemoniji o kraju Jugoslavije . . . . . . . . 527
11.1. Leviarsko-anarhistika kritika amerikog
imperijalizma i tumaenje nestanka Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . 527
11.2. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 527
11.3. Leviari i kraj hladnog rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 529
11.4. Leviarsko tumaenje razbijanja Jugoslavije . . . . . . . . . . . . . . . 532
11.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji novog militaristikog
humanizma u slubi amerikog imperijalizma . . . . . . . . . . . . . 540
11.6. Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje
leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida . . . . . . . . . . . 554
11.7. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 554
11.8. Ko je razbio SFRJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 559
11.9. Bosna i Hercegovina graanski rat ili srpska agresija;
koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija,
genocid . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 568
11.10. Priroda srebrenikog pokolja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 580
11.11. Kosovo humanitarna intervencija
ili imperijalna agresija SAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 584
12. Ka uporednim istraivanjima nestanka vienacionalnih
drava i oruanih etnikih sukoba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
12.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 593
12.2. Uporedno-istorijska ili uporedno-institucionalistika
istraivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 594
12.3. Objanjenje prisustva etnikog nasilja
prilikom nestajanja SFRJ i odsustva nasilja
prilikom nestajanja SSSR i SSR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 618
12.4. Etniki progon i genocid uporedna istraivanja . . . . . . . . . . . 626
13. Zakljuak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 639
Izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 655
Navoena i analizirana literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 657
Nenavoena relevantna literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 681
Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 711
Recenzija rada: Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai . . . . . . . . . . . . . . . . . . 733
Predgovor
Navrava se dvadeset godina od kraja Jugoslavije. Autor ove studije
prvih dvadeset godina ivota proveo je u razliitim krajevima Jugoslavije
(roen u Beogradu, a iveo u Niu, Prizrenu, Sarajevu, Podgorici i Beogradu),
a u drugih dvadeset prouavao je njen nastanak, trajanje i nestanak. No,
ne radi se samo o zainteresovanosti graanina za razloge nestanka drave
u kojoj se oseao dobro i kojoj je bio privren, ve i o saznajno-sociolo-
koj zainteresovanosti za jednu od najuzavrelijih naunih debata ne samo
u jugoslovenskim dravama naslednicama, ve i u zapadnoj akademskoj
zajednici u kojoj su rivalska objanjenja bila povezana sa rivalskim politi-
kama, dodatno polarizujui nauno miljenje i esto im dajui visoko politi-
zovan karakter (Dragovi Soso, 2008: 1). Knjiga koja se nalazi pred itaocem
proizvod je viegodinjeg rada, zapoetog jo diplomskim radom iz 1996. u
kojem sam analizirao sadraj pisanja strane tampe tokom prve tri godine
ratova za jugoslovensko naslee. Veim delom, meutim, re je o prerae-
noj, skraenoj i dopunjenoj doktorskoj disertaciji Razvoj tumaenja procesa
nestajanja Jugoslavije koja je odbranjena u februaru 2009. pred komisijom u
ijem su sastavu bili sociolozi prof. dr Todor Kulji (mentor) i prof. dr Mladen
Lazi, kao i istoriar dr Predrag Markovi, nauni savetnik. Njima dugujem
blagodarnost za veoma korisne primedbe koje su pomogle da tekst izgleda
bolje no to je bio u originalu. Pomo u nabavci literature i veoma drago-
cene kritike su mi, itajui razliite delove studije, uputile i moje kolege: soci-
olog prof. dr ore Stefanovi sa Univerziteta Halifaks (Halifax) u Kanadi,
istoriar doc. dr Milo Kovi, istoriar dr Stanoje Bojanin, nauni saradnik,
sociolozi prof. dr Vladimir Ili i prof. dr Vladimir Vuleti, strunjak za Balkan
dr Rinna Kullaa, istoriar dr Vladimir Unkovski Korica, kao i dr Gordana eri,
vii nauni saradnik, prof. dr Pl Kolst, te prof. dr Stef Jansen i prof. dr Ger
Dejzings. Naravno, autor ovih redaka nije sve kritike prihvatio, pa manjka-
vosti u radu idu iskljuivo na njegovu duu.
Neki delovi ove knjige ve su se pojavljivali u naunoj periodici i zborni-
cima radova, pa dugujem zahvalnost izdavaima to su dozvolili objavljivanje
i u ovoj celovitoj studiji. Radi se o sledeim radovima, manje ili vie izmenje-
nim u ovoj knjizi: inioci predvianja kraja Jugoslavije, Sociologija, vol. LII, str.
121147; Osvrt na srbocentrino vienje raspada SFRJ u delu Dejmsa Gaua,
Teme, vol. XXXIV/no. 1, str. 389394; Bosna i sociologija moral i saznanje:
Kritiki osvrt na knjigu: Keith Doubt: Sociologija nakon Bosne Socioloki pre-
gled, vol. XLIII/no. 1, str. 125134; Srbocentrina hipoteza o raspadu SFRJ u
delu Sabrine Petre Ramet, Sociologija, vol. LI/no. 1, str. 93104; Znaenje i
znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje leviarskih ideologija posle pada Ber-
linskog zida, str. 139179, u: (ur.) Ivica Mladenovi i Milena Timotijevi, Slo-
boda, jednakost, solidarnost i internacionalizam: izazovi i perspektive savremene
levice u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd; Leviarsko-anarhistika kri-
tika amerikog imperijalizma u tumaenju nestanka Jugoslavije, str. 227256,
u: (ur.) Sreten Vujovi, Drutvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi
u dananjoj Srbiji, Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta, Beo-
grad, 2008; Baki Jovo i Pudar Gazela, Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za
simboliku hegemoniju, u: (ur.) Gordana eri, Intima javnosti, str. 249279.
Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd.
Tokom pisanja studije autor je celu kolsku 20032004. godinu proveo na
Univerzitetu Oksford, koristei stipendiju Chevening Scholarship of the FCO/OSI;
takoe, u leto 2006. boravio je na letnjem seminaru War, Conflict and Identity
koji je finansirala Kokkalis fondacija, a tokom tri godine (20072009) bio je
deo tima na istraivanju Spinning out of control: Rhetoric and Violent Conflict.
Representations of self-other in the Yugoslav successor states koje su finansirali
Norwegian Research Council i Norwegian Center for International Coopera-
tion in Higher Education (174860); dok je tokom jesenjih meseci 2009. boravio
u sklopu programa Erasmus Mundus na Univerzitetu Helsinki u svojstvu IMESS
naunika. Naposletku, tokom mesec i po dana u letnjim mesecima 2010. bora-
vio je i na Univerzitetu Masausets. Svuda je imao velike koristi od saradnje sa
kolegama i korienja izvrsnih biblioteka. Naposletku, ali nikako ne i posled-
nje po znaaju, uee na dva istraivaka projekta Ministarstva nauke Repu-
blike Srbije (Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 19902010, eviden-
cioni broj 149005 i Izazovi nove drutvene integracije u Srbiji: koncepti i akteri,
evidencioni broj 179035) znatno je pomoglo istraivanje, ba kao i ljubazno
osoblje Univerzitetske biblioteke u Beogradu.
Na kraju, postoje ljudi koji vie nisu meu ivima a predstavljali su mi
inspiraciju u razliitim aspektima linog, profesionalnog ili javnog ivota.
Radi se o mojim pradedovima: Luka Baki (18721920, borac sa pukom u
ruci za osloboenje Srba, Hrvata i Slovenaca i to protivu Turske 1912, Bugar-
ske na Bregalnici 1913, Austro-Ugarske i Nemake 19141918, natpis na spo-
meniku) i uro Drljevi (18821974, jedan od ustanika u Toplikom ustanku)
sa crnogorske strane, te Milen Veljkovi i Milorad urkovi, sa srbijanske
strane, koji se iz Prvog svetskog rata nisu vratili. Uz Luku se i njegov sin Jovo
(18961984) borio kao borac ak dobrovoljac za osloboenje i ujedinjenje
svih Jugoslovena 19121918 (rei koje je dao da se upiu na spomenik), dok
je sin ura Drljevia, Savo (19121994), uestvovao u antifaistikoj borbi
za Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu. Od svih ovih ljudi upoznao sam tek
Predgovor 11
dvojicu na kraju pomenutih, kao i praeda ura u ranom detinjstvu, dok sam
o ostalima samo sluao. Slino tome, sociologa Vojina Milia sam jednom
u ivotu video, ali sam iz njegovih knjiga mnogo nauio; a sa Desimirom
Toiem sam naalost samo nekoliko puta priao, ali iz tih razgovora, nje-
govih javnih nastupa i knjiga imao ta da nauim o Jugoslaviji, graanskoj
estitosti i hrabrosti. Sve ove linosti bile su na svoj nain odane idealu Jugo-
slavije, iako su neke od njih istovremeno bile srpski nacionalisti, a druge kri-
tiari srpskog nacionalizma. Njihovim senima se i ovom prilikom klanjam, a
sledee retke posveujem buduim naratajima koji se jedino mogu boriti
za stvarnost umniju od ove.
U Beogradu
20. maja 2011.
Jovo Baki
1. Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje
razbijanja Jugoslavije i za saznajno-socioloko
razumevanje razliitih pokuaja objanjenja
njenog nestanka
Kako da naemo smisao u Kratkom dvadesetom veku, to e rei u
godinama od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR-a, koje,
kako sada moemo videti u retrospektivi, sainjavaju koherentan
istorijski period koji se sada zavrio?
Erik Hobsbaum
1.1. Takmienje, sukob oko moi i ostvarenja
hegemonije vorni pojmovi politike
Kada se stvara ili nestaje neka drava, onda je posredi politiki proces par
excellence. Svaka drava je uvek povezana sa moi kao sredinjim pojmom poli-
tike, a sve politike tvorevine upotrebljavaju silu, iako sa promenljivom jainom
i razliitim nainima upotrebe, te razliitom ekspanzivnou prema spoljnom
svetu (Veber, 1976: II: 15). To sledi ve i iz teorijskog odreenja drave kao poli-
tike organizacije sa karakterom ustanove iji upravni aparat s uspehom polae
pravo na monopol legitimne fizike prinude i monopol oporezivanja prihoda i
imovine zarad odranja poretka. Politiko delanje ima za cilj da utie na upravlja-
nje nekom politikom grupom, a naroito na prisvajanje, prinudno oduzimanje ili
novu raspodelu ili dodeljivanje izvrne vlasti (Veber, 1976: I: 38; Elijas, 2001: 390).
Prema tome, neka drava nastaje i odrava se ako je njen upravni aparat
sposoban da upotrebljava legitimnu, tj. od graana uglavnom prihvaenu, fiziku
prinudu na precizno ogranienom prostoru i nad ljudima koji naseljavaju taj pro-
stor. Tada drava vri legitimnu vlast u odnosu na stanovnitvo usredsreeno
na tu ogranienu teritoriju i uiva unutranji suverenitet. Istovremeno, meu-
tim, da bi dolo do potpunog priznanja legitimnosti neke drave i njene vlasti,
potrebno je i meunarodno priznanje (spoljni suverenitet) (Held, 1997: 124).
To ini veoma bitan segment postojanja drave jo od 1648, a naroito sa jaa-
njem meunarodnog prava, uprkos svim njegovim ogranienjima i ideolokim
zloupotrebama, te eroziji dravnog suvereniteta posle dvaju svetskih ratova,
i posebno otkad je globalizacija uhvatila maha s krajem Hladnog rata.
1
1 Sluajevi humanitarnih intervencija, otcepljenja Kosova i gruzijskih provincija Juna Ose-
tija i Abhazija mogu svedoiti o ponovnom slabljenju znaaja meunarodnog prava i UN
kao njegovog loginog oslonca u XXI veku.
Politike zajednice, njihove elite u prvom redu, stalno se meusobno
porede, jer kako je to jo pre trista godina primetio nemaki merkantilistiki
pisac Fon Hornik (von Hornigk), da li je neka drava mona i bogata ili nije,
ne zavisi od obilja ili sigurnosti njene moi, i bogatstva, ve prvenstveno od
injenice da li njeni susedi poseduju vie ili manje toga od nje (cit. pr. Kenedi,
1999: 17). U politici stoga vladaju takmiarski odnosi, a esto i sukobi u cilju
sticanja i uveanja moi shvaene kao izgleda da se u okviru jednog dru-
tvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to
na emu se zasnivaju ti izgledi (Veber, 1976: I: 37). Maks Veber (Max Weber)
odreivao je takmienje kao miroljubivi sukob ili kao miroljubivi pokuaj
zadravanja kontrole nad mogunostima i prednostima eljenim od drugih.
Poto uvek ima vie takmaca u igri za sticanje moi, neminovni su sukobi koji
katkad zavravaju ratovima. Drutveni sukob, pak, definisan je kao drutveni
odnos koji se namerno izvrava protiv otpora drugih delatnika, bilo da se radi
o pojedincima ili o grupama (Kalberg, 1994: 75).
Razume se, dinamika moi utie na strukturisanje takmiarskih odnosa
izmeu razliitih politikih zajednica: buenje pretenzija za presti na bilo kom
mestu to je, normalno, posledica akutnog politikog ugroavanja mira na
osnovu neizbene dinamike moi odmah izaziva konkurenciju svih drugih
moguih nosilaca prestia (Veber, 1976: 16). Linost, drutvena grupa ili drava
koji uspeno nametnu svoju volju i izau iz sukoba kao pobednici usredsre-
uju steenu mo koristei je u drugim takmienjima prema drugim delatni-
cima, a katkad i protiv njih u meusobnim sukobljavanjima. Stoga nije udo to
je ve odavno, iako poneto zaotreno, primeeno da politiko delanje odre-
uje razlikovanje izmeu prijatelja i neprijatelja, jer tek ono daje ljudskim
radnjama i motivima politiki smisao (mit 1943, cit. pr. Kulji, 1983: 4041).
Na unutranjopolitikom planu odvija se, nezavisno od granica, takmi-
enje organizovanih i manje ili vie legitimnih politikih grupa bilo da su
u pitanju politike stranke u parlamentarnom sistemu, bilo klike oko vladara
u razliitim sistemima nepodeljene line vlasti ili etniki odreene politike
elite u vienacionalnim jednopartijskim socijalistikim federacijama za sti-
canje moi. Jednako tako, u meunarodnim i globalnim razmerama u posled-
nje vreme odvijaju se borbe za presti na osnovu moi izmeu nacionalnih
drava ili nadnacionalnih saveza takvih drava, pa i transnacionalnih organi-
zacija (Vuleti, 2006), a ove pretenzije za prestiom odvajkada predstavljaju
vrlo uticajan elemenat u nastanku ratova (Veber, 1976: II: 1516).
Takmienje meu dravama odvijalo se kroz istoriju putem jaanja pri-
vrede, trgovinskih odnosa (gde je bilo i saradnje osim takmienja), sklapanje
saveza (to je, takoe, ukljuivalo dvostran odnos saradnje i takmienja), i kroz
diplomatska i ratna sukobljavanja. Sutina je bila kako uveati sopstvenu mo,
koristei je za sticanje prestia moi na meunarodnom planu, i razliite vrste
prebendi za dinastije, politiko-privredne elite, birokratiju i vojsku, a kadto i
Teorijsko-interpretativni okvir za objanjenje razbijanja Jugoslavije ... 15
graane, na unutranjem planu. Nije daleko od pameti da su vienacionalne
federacije mogle ponoviti isti obrazac takmienja i sukobljavanja unutar viena-
cionalne politike zajednice, a tada bi se, u krajnjem sluaju sukobljavanja, ume-
sto o meunarodnom ratu radilo o graanskom ratu sa etnikom pozadinom.
Veber velikim silama smatra upravo one politike zajednice koje se u
datom trenutku pojavljuju kao nosioci prestia moi, kadre da pripisuju sebi
i uzurpiraju za sebe zainteresovanost za politike i ekonomske procese nekog
velikog opsega, koji danas veinom obuhvata celu povrinu planete (Veber,
1976: II: 17). Kada je neka sila u stanju da nametne svoju volju i svoj poredak
drugim vanijim silama, (i) ostaje bez ozbiljnijeg izazova, pa u svetu vlada
nametnuto stabilno stanje drutvene distribucije moi, onda je na delu hege-
monija te sile u svetskom sistemu (Valertajn, 2005: 29).
Na slian nain, kada je neka nacionalna grupa, tj. njena elita, u stanju da se u
datoj vienacionalnoj politikoj zajednici pojavi kao nosilac prestia moi i uzur-
pator zainteresovanosti za politike i ekonomske procese u toj politikoj zajed-
nici u tolikom stepenu da drugima nametne svoju volju ostajui bez ozbiljni-
jeg izazova, jer vlada stabilno stanje drutvene raspodele moi, onda je na delu
hegemonija te nacionalne grupe u nekoj vienacionalnoj politikoj zajednici.
Do slobodne konkurencije za mo uopte, pa i u vienacionalnoj politikoj
zajednici, dolazi onda kada je potranja usmerena na mogunosti koje nisu u
posedu nekog pojedinca ili grupe izvan takmiarskog kruga (Elijas, 2001: 427).
Uopte, takmienje za ostvarenje monopola na mo traje na svim nivo-
ima politikog ivota i u svim istorijskim periodima:
Sve dok se ne pojavi apsolutno dominantna mo, koja bi definitivno nad-
maila sve suparnike i tako zauzela monopolistiki poloaj u ovom sistemu
ravnotee, slabije jedinice pokuavaju da ustanove blok prema toj jedinici koja
je, udruivanjem brojnih podruja, najblia sticanju prevlasti. Formiranje jed-
nog bloka izaziva stvaranje drugog; i ma kako dugo ovaj proces trajao, sistem
kao celina uvek tei vrem spajanju sve veih podruja oko jednog sredita,
da bi se stvarna mo odluivanja vezala za sve manji broj jedinica i konano
za jedan jedini centar (Elijas, 2001: 405).
Takmienje i sukobljavanje kao pokreta drutvenih promena primetili su i
odlino objanjavali sociolog Norbert Elijas (Elias) kada je re o srednjovekovnim
politikim zajednicama
2
i uopte (Elijas, 2001), kao i istoriar uspona i padova
2 Elijas je zabeleio da je ve Stogodinji rat (13371453) izmeu Engleske i Francuske uka-
zao na pojavu koja e do punog izraaja doi u Tridesetogodinjem ratu (16181648):
itav evropski kontinent pretvara se u sistem meuzavisnih zemalja, sistem s poseb-
nom dinamikom ravnoteom, unutar kojeg svako pomicanje snage, posredno ili nepo-
sredno utie na svaku jedinicu, svaku zemlju (Elijas, 2001: 423). Drugim reima, stvarala
se struktura takmiarskih odnosa u Evropi koja se uvek iznova restrukturisala sa svakim
novim pretendentom na osvajanje monopola moi. U tim sukobima poeli su se poma-
ljati i novi identiteti i nove politike zajednice, jer vee jedinice koje polako izrastaju iz tih
velikih sila, Pol Kenedi, koji navodi da je ratoborno suparnitvo izmeu raznih
evropskih kraljevina i gradova-drava, kao i odsustvo vrhovnog autoriteta u Evropi
XVI veka, podsticalo na stalno traganje za vojnim poboljanjima, koje je delovalo
u plodotvornoj uzajamnoj vezi sa sve novijim tehnolokim i komercijalnim izu-
mima koji su takoe nastajali u ovoj takmiarskoj, preduzetnikoj sredini, a inje-
nica da je bilo manje prepreka za promene uticala je na evropska drutva da uu
u navie okrenutu spiralu ekonomskog rasta i uveane vojne efikasnosti, koje
e ih vremenom dovesti ispred svih drugih regiona planete (Kenedi, 1999: 12).
Naalost, na ovom mestu pravilnost iz meunarodnih odnosa ne vai i
za vienacionalne politike zajednice, jer njih takmienja koja se doivljavaju
kao nepotena, po pravilu, paraliu i onemoguuju da se razvijaju, poto svu
energiju potrebnu za drutveni razvoj ulau u neproduktivna sukobljavanja.
No, moda jo vanije, takmienje velikih sila u globalnoj kapitalistikoj areni
i u nekom regionu moe taj region ostaviti u strukturno podreenom poli-
tikom i privrednom poloaju. Tako, britanski sociolog Don Olkok (John All-
cock) tvrdi da sukob i drobljenje politikog prostora na Balkanu predstavljaju
njegove odlike samo zbog toga to je region bio arena u kojoj su vei sukobi
evropskih sila bili usredsreeni (Allcock, 2000: 24).
Razume se, velike sile se kroz istoriju menjaju. Ona koja je jue bila velika
sila, npr. SSSR, danas ne mora vie ni postojati, a moe tek postepeno slabiti,
npr. Velika Britanija. Tako, pretendentkinje na presti moi bile su od 1660. do
1815. Francuska, Britanija, Rusija, Austrija i Pruska, dok su panija i Holandija,
rivalke iz prethodnog perioda, pale u drugi plan (Kenedi, 1999: 13).
Treba primetiti da su SAD, nastale tek antikolonijalnim ratom 17751783,
kojim su se odvojile od svoje metropole Velike Britanije, za neto vie od jed-
nog veka postale hegemona sila kapitalistikog sveta blagodarei raznolikim
iniocima: prostranstvu zemlje udruenom sa retkom naseljenou i velikim
mogunostima za useljavanje preduzetnih i nemirnih duhova, ali i genocidu
nad prvobitnim stanovnitvom Severne Amerike (Mann, 2005); vrednoi i
tedljivosti protestantskih useljenika (Veber, 1997), njihovom takmiarskom
potencijalu, preduzimljivosti i dotad nevienoj primeni nauno-tehnolokih
dostignua na prostranoj teritoriji, ali i pohlepi, te izrabljivanju robovskog rada
pravdanog rasizmom; geografskoj sjajnoj izolovanosti u jo veoj meri nego
to je to bio sluaj s nekadanjom metropolom, a to je omoguavalo usme-
ravanje dravnog novca u privreivanje i flotu umesto u opremanje jake sta-
jae vojske;
3
imperijalistikom eksploatisanju bogatstava June Amerike, to
borbi, dananja Francuska i Engleska, u svesti ljudi koji ih stvaraju isto su tako malo pri-
sutne kao to je za nas (Elijas je studiju pisao u prvoj polovini 1930-ih, prim. aut.), na pri-
mer, politika jedinica Evropa (Elijas, 2001: 423424).
3 Uprkos utrostruenju redovne vojske SAD posle 1900, ona je jo uvek izgledala bezna-
ajna, ak i u poreenju sa evropskim zemljama srednje veliine kao to su Srbija ili Bugar-
ska, dok je manje od 1% BNP izdvajano za odbranu (Kenedi, 1999: 283).
je omoguio hegemoni poloaj SAD na zapadnoj hemisferi postignut prime-
nom Monroove doktrine obrazovane 1823. godine. Tako su SAD do I svetskog
rata ve postepeno preuzimale ulogu hegemona u svetskom kapitalistikom
sistemu od Velike Britanije, to se konano ostvarilo 1919, posle ekonomskih
gubitaka i poremeaja kod starijih Velikih sila uzrokovanih I svetskim ratom
(Kenedi, 1999: 278).
Poev od Francuske revolucije jaaju nacionalizmi velikih i malih nacija, a
imperijalna pregnua velikih sila veoma esto su predstavljala nastavak naci-
onalistikih tenji za uveanjem prestia moi ne samo drave, ve i njenog
etnikog jezgra koje joj je stajalo u osnovi (Smith, 1995). Vremenom su drav-
nici velikih sila poeli shvatati da se nacionalno pitanje moe koristiti i kao sred-
stvo slabljenja, pa ak i razbijanja rivalskih vienacionalnih imperija ili manjih
vienacionalnih drava koje stoje na putu ostvarenja interesa neke velike sile.
Pa ipak, ako su velike sile elele razbiti neku politiku zajednicu, morale su
imati i ideju o tome ta e umesto nje stvoriti. Primeeno je, primerice, kako je
Habzburko carstvo (je) posedovalo negativnu prednost u tome to nijedna od
ostalih velikih sila ak ni onda kada je bila u neprijateljstvu sa Habzburkim car-
stvom nije znala ta da stavi na njegovo mesto (Kenedi, 1999: 194). Ova inje-
nica ima dalekosean znaaj, jer jasno ukazuje na dve stvari: prvo, da se radilo o
Carstvu u kojem je tekla etnika utakmica koja ga je iznutra slabila u vreme kada
je nacionalizam postajao vladajue naelo legitimacije drave u Evropi; i drugo,
da nijedna velika sila dugo vremena nije mogla zamisliti nijednu drugu politiku
tvorevinu umesto nje. Otuda od strane bilo koje velike sile nije bilo pokuaja raz-
bijanja Carevine, koja je vrila funkciju pacifikacije i kosmopolitizacije prostora
omoguujui relativnom stabilnou lagani napredak kapitalistikih odnosa.
Istina, malena Srbija, dobrim delom u iznudici koju joj je nametnulo
neprijateljstvo monijeg suseda, davala je sve od sebe pokuavajui posle
1903. da jugoslovenstvom privue ne samo Srbe ve i druge June Slovene,
u pokuaju razbijanja K und K monarhije (Baki, 2004), ali ona je bila daleko
od poloaja velike sile, iako je izazivakim ponaanjem navodila esara da
napadne i tako napravi fatalnu greku. Pa ipak, da li e i kada neku dravu,
u ovom sluaju Habzburku monarhiju, konano razbiti,
4
odluuju tek velike
sile, a ne unutranji nacionalizmi kao to su jugoslovenski, ehoslovaki ili ita-
lijanski pannacionalizam, iako su je ovi prethodno nesumnjivo oslabili, pa su
predstavljali i neophodan uslov u procesu nestajanja Monarhije.
Sveruska komunistika partija (boljevici) predvoena Vladimirom Ilji-
em Lenjinom iskoristila je nacionalno pitanje u Carstvu prilikom dolaska
na vlast, a sovjetska socijalistika imperija ga je koristila, sluei se lokalnim
4 Zaista, Bizmark, koji je bio odluan u tome da izbaci sav austrijski uticaj iz Nemake, rev-
nosno je uvao Habzburko carstvo im je kapituliralo 1866. godine. Sve dok je postojala
takva situacija, carstvo bi preivljavalo iz milosti (Kenedi, 1999: 195).
komunistikim partijama, kao taktiko sredstvo razbijanja postojeih vienaci-
onalnih drava, izmeu ostalih i Kraljevine SHS (Jugoslavije) u periodu 1924
1935, koje ne odgovaraju interesima Sovjetskog Saveza (Baki, 2004; Connor,
1984). Druge velike sile su takoe koristile nacionalno pitanje u ostvarivanju
svojih interesa nacistika Nemaka i faistika Italija tokom II svetskog rata,
te Nemaka posle sloma hladnoratovskog poretka. Ima pokazatelja, takoe,
da su SAD koristile nacionalno pitanje u borbi protiv socijalistikog lagera i
Sovjetskog Saveza per se, iako ne i protiv socijalistike Jugoslavije.
Prema tome, sloena interakcija izmeu konteksta dinamiko-takmiarski
strukturisanih meunarodnih odnosa, s jedne strane, i konteksta dinamiko-takmi-
arski strukturisanih meunacionalnih odnosa u vienacionalnoj zajednici kakve
su bile Kraljevina SHS (Jugoslavija) i socijalistika etnofederacija Jugoslavija (DFJ,
FNRJ i SFRJ) s druge strane, predstavlja predmet ovog rada. Osim toga, usled izu-
zetno velike panje koju je u drutveno-naunoj i istoriografskoj misli pobudio
nestanak socijalistike Jugoslavije, u poreenju npr. sa nestankom ehoslovake
pa ak i SSSR-a, predmet ovde preduzetog istraivanja predstavlja teorijsko-meto-
doloka i saznajno-socioloka kritika razliitih teorijskih stanovita o nestanku SFRJ.
1. 2. Cilj istraivanja
Cilj studije koja se nalazi pred itaocem jeste dvostruk: 1) prvi zadatak je
da se ponudi socioloko-istorijsko objanjenje procesa nestajanja SFRJ i nje-
nog konanog razbijanja, s ciljem povezivanja spoljnih i unutranjih inilaca,
tj. takmienja za hegemoniju na nivou meunarodnih odnosa i takmienja
za hegemoniju na nivou vienacionalne federacije, i ukazivanja na mogui
optiji znaaj povezivanja ova dva nivoa takmienja za iri uporedno-istorijski
okvir prouavanja nastajanja, odranja i nestajanja vienacionalnih drava;
2) drugi zadatak odnosi se na analiziranje, teorijsko-metodoloko i saznajno-
-socioloko kritikovanje studija koje su kao cilj imale bilo razumevanje i obja-
njenje kraja Jugoslavije bilo objanjenje posebnih pojava koje nije mogue
analizirati bez negativnih posledica po kvalitet saznanja, a da se autor ne
osvrne na nestanak SFRJ, kao to su rat u BiH, etniki progoni tokom ratova
za jugoslovensko naslee, napad NATO-a na SRJ i sl. Treba primetiti da se i
na ovom nivou saznajno-socioloke analize radi o takmienju, ali ovog puta
za ostvarenje ideoloke hegemonije u tumaenju nestanka jedne drave.
Prema tome, studija ima tri nosea teorijska stuba vezana prethodno
odreenim temeljnim pojmovima takmienja, sukoba, moi i hegemonije:
1. Razumevanje takmiarskih odnosa velikih sila u XX veku, i naroito po zavr-
etku Hladnog rata, te njihove povezanosti sa meunacionalnim odnosima u
vienacionalnoj politikoj zajednici Jugoslaviji;
2. Primena interakcionistike teorije etnike vezanosti na nacionalne odnose u
Jugoslaviji, sa posebnim naglaskom na rivalitet nacionalistikih ideologija Srba
i Hrvata u poslednja dva veka, a naroito u politikoj zajednici Jugoslaviji;
3. Saznajno-socioloka kritika ideologije u razliitim pokuajima objanjenja
nestajanja Jugoslavije ima za predmet ne samo utvrivanje borbe za ideo-
loku hegemoniju u misli o nestanku Jugoslavije ve i, s jedne strane, objanje-
nja nacionalistikih tumaenja kraja Jugoslavije, kada je u pitanju srpska, hrvat-
ska ili bonjaka misao o nestanku SFRJ, a sa druge strane objanjenja razliitih
varijanti neoimperijalistikih tumaenja raspada, odnosno protivimperijalnih
objanjenja razbijanja Jugoslavije. Naravno, posebno e se izdvajati radovi
koji su u manjoj ili veoj meri nadilazili ideoloka iskrivljavanja teorijske misli.
Na ovom mestu potrebno je napraviti i kratka pojmovna razjanje-
nja. Nestanak jedne drave odnosi se na konstataciju injeninog stanja
da drava koja je postojala vie ne postoji. U ovom radu se taj pojam kori-
sti kada se eli konstatovati injenica da Jugoslavija vie ne postoji, ne ula-
zei u razmatranje uzroka koji su doveli do tog ishoda. Proces nestajanja
drave upuuje na to da se radi o duem procesu, koji ak moe biti ugra-
en u same temelje tek nastale drave, koji traje dugo i ne moe se odre-
diti kada e biti zavren, jer o konanom nestanku drave zapravo odluuju
velike sile. Otuda je opravdano govoriti o razbijanju Habzburke monarhije
ili Jugoslavije kao vienacionalnih drava, poto su obe nestale voljom mo-
nijih meunarodnih inilaca.
Takoe, poto su Kraljevina SHS i ehoslovaka nastale upravo kao
zamena Habzburke monarhije, onda se za njihov nastanak ima zahvaliti na
prvom mestu volji velikih sila, jer da one prethodno nisu odluile da Habz-
burka monarhija mora nestati, dve slovenske vienacionalne drave ne bi
nastale, uprkos postojanju, u irim slojevima dodue ne preterano ukorenje-
nog, jugoslovenskog (Baki, 2004; Sekuli, 2004; Banac, 1988) i ehoslovakog
nacionalizma, ve bi tek Srbija bila nagraena izvesnim teritorijalnim proire-
njima (prevashodno u BiH, verovatno i u Vojvodini, a moda i u junoj Dalma-
ciji radi izlaska na more, ali je krajnje neizvesno kuda bi ila granica Jankovi
1969: 82), a esi i Slovaci dobijanjem (kon)federalne jedinice, to bi u oba slu-
aja verovatno tek delimino ispunjavalo nacionalistike snove.
5

5 Posebno je pitanje da li bi Habzburka monarhija sa slovenskom veinom mogla biti restruk-
turisana u vienacionalnu federaciju koja bi odraavala tu demografsku injenicu, to bi,
potencijalno, onemoguilo Nemaku da je koristi kao saveznika u budunosti. Radi se tek
o misaonom eksperimentu. Da li bi npr. Sloveni, jednom kada bi osvojili politiku mo,
bili sloni, ili bi prevagu ipak odnela tenja za nacionalnom afirmacijom koja bi ubrzo pre-
rasla u nacionalizam Slovaka, Slovenaca i Srba usmeren protiv hegemonog nacionalizma
eha i Hrvata. Tada bi etniko takmienje i saveznitva Maara i Srba ili Slovenaca i Srba, pri-
merice, mogli ponovo odneti prevagu nad razliitim oblicima panslavizma.
Shvatanje suprotno razbijanju neke zemlje jeste raspad, koje insistira
da su se npr. Habzburka monarhija ili Jugoslavija raspale same od sebe, da
velike sile nisu u tome igrale znaajniju ulogu, te da su samo konstatovale sta-
nje prethodno nastalog raspada. U konkretnim sluajevima Austro-Ugarske i
Jugoslavije, meutim, moe se govoriti o tome da je proces nestajanja trajao
dugo, u sluaju Jugoslavije od samog njenog nastanka, te da se moe govo-
riti i o procesu raspadanja koji traje, ali sam in nestanka neke drave u oba
sluaja presudno je zavisio od interesa tadanjih velikih sila, tj. odnosa snaga
meu njima. Utoliko, one su odlukom da podre unutranje snage koje su
radile na razbijanju ovih drava, u prvom sluaju prevashodno veinu Srba,
eha i Slovaka, a zatim i deo Hrvata, na prvom mestu u Dalmaciji, a potom
i manji deo u Hrvatskoj i Slavoniji, i u drugom sluaju veinu Hrvata i Slove-
naca, odluujue doprinele razbijanju obeju drava.
Na isti nain, svojom odlukom da podre nastanak nezavisne BiH, u
sklopu razbijanja SFRJ, uprkos velikoj verovatnoi da e u njoj izbiti rat i da
drava nee biti u stanju da kontrolie teritoriju u priznatim granicama, ba
kao to uostalom za to nije bila sposobna ni Hrvatska u trenutku priznanja,
velike sile su reile da favorizujui separatistike nacionalizme Slovenaca
i Hrvata, te podstiui nacionalistike separatizme Bonjaka i Makedonaca
ne potuju iskljuivo zahteve separatistikih nacionalizama Srba u novo-
priznatim dravama, to je naposletku doprinelo i etnikom progonu Srba
iz Hrvatske i odranju BiH po milosti SAD i EU, pa makar i kao nefunkci-
onalne drave.
S ovim u vezi je i nazivanje ratova koji su pratili nestanak Jugoslavije.
Ovde se predlae naziv ratovi za jugoslovensko naslee. Naslee se odnosi
u prvom redu na teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na
njima) i na ljude koje treba obuhvatiti dravnim granicama, ali i na ostvare-
nje politike hegemonije na prostoru bive Jugoslavije.
Budui da je reim Slobodana Miloevia, uprkos izriitom negiranju da
se Srbija nalazi u ratu, aktivno i neposredno uestvovao u borbama za jugo-
slovensko naslee protiv secesionista iz Hrvatske, a da je posredno bio veoma
aktivan i u graanskom ratu u meunarodno priznatoj nezavisnoj BiH (to isto
tako vai i za reim Franje Tumana), te da je u jednom trenutku odustao od
borbe za Jugoslaviju, jer je sa secesionistima iz Slovenije ulazio u sporazume
kako bi hrvatske secesioniste lake spreio da sa sobom povedu i one koji nisu
bili voljni da priznaju unutranji suverenitet Hrvatskoj, onda se rat ne moe
oznaiti isto secesionistikim, niti, pak, isto graanskim, ve je najprecizniji
naziv ratovi za jugoslovensko naslee.
U ovim ratovima su glavni ciljevi bili ostvarenje nacionalistikih ideala suve-
reniteta, nezavisnosti i to vee bezbednosti novostvorenih drava u kojima e
stoga naa nacija biti u to ubedljivijoj veini, te kada su Srbija i Hrvatska u
pitanju, ostvarenje politike hegemonije na prostoru bive Jugoslavije.
1.3. Takmiarski odnosi velikih sila u XX veku i njihov znaaj
za nastanak, odranje i nestanak Jugoslavije
Studija koja je pred itaocem kao jedan od ciljeva ima objanjenje uti-
caja velikih sila na nastanak, ouvanje i razbijanje vienacionalne Jugoslavije.
Ova studija sluaja treba, izmeu ostalog, da ukae na koji nain su se odvi-
jala nacionalna takmienja i sukobljavanja u Jugoslaviji, te kako su ona utia-
vana ili podsticana, zavisno od interesa razliitih velikih sila tokom XX veka.
Prvi teorijski stub ove studije upravo i jeste shvatanje da u meunaci-
onalnim odnosima, sporovima i ratovima izmeu relativno malih i nemo-
nih delatnika na prostoru bive Jugoslavije, ba kao i na bilo kojem drugom
poluperifernom ili perifernom prostoru, presudnu ulogu igraju vodee ili
centralne sile svetskog kapitalistikog sistema koje se ravnaju prema njiho-
vim interesima i vrednostima, esto pravdajui prve potonjima, u borbi za
ouvanje ili osvajanje hegemonije.
6
Male drave s relativno niskim vredno-
stima drutvenog proizvoda i iznutra ophrvane problemima koji nezavisno
od vrste tekoa (privredne, politike, kulturne) uvek usled vieetninosti,
a u sluaju SFRJ usled vienacionalnosti, bivaju protumaeni u etnikom
(nacionalnom) kljuu, ne mogu ni teorijski ostvariti svoja nastojanja ako
su ona u suprotnosti sa interesima najmonijih svetskih sila u datom tre-
nutku. Prema tome, jedini nain da se ostvare ideali i interesi manjih i slabi-
jih drava, onako kako su obrazovani od strane elita, jeste da se usklade sa
interesima i vrednostima koje, blagodarei volji najmonijih u meunarod-
noj zajednici, preovladavaju unutar krugova politikih, privrednih i intelek-
tualnih elita koje se neretko preklapaju.
Kada su u pitanju junoslovenske zemlje, one su se vekovima nalazile u
sastavu dveju imperijalnih sila, Osmanskog carstva i Habzburke monarhije,
u kojima nisu mogle biti samostalne, iako su (kada je Habzburka imperija u
pitanju) uestvovale u etnikom takmienju u okviru kulturnog, privrednog
i politikog ivota (Tejlor, 1990). Ove dve sile su, naime, podelile celo Balkan-
sko poluostrvo izmeu sebe, pa su bile i regionalne sile u centralnoj i jugo-
istonoj Evropi. Njihovo trajno naslee bio je granini poloaj junoslovenskih
nacija sa obe strane imperijalnih granica i nestabilna granica koja se znaajno
menjala (Allcock, 2000: 213), to je uticalo na seobe stanovnitva razliite kon-
fesionalne i etnike pripadnosti. Jedno od naslea imperijalnih granica jeste
i ratniki graniarski mentalitet ili oslobodilaka politika kultura koju su
batinili Srbi (i Crnogorci), Hrvati, Bonjaci i Albanci.
6 Kraljica Viktorija je, primerice, u jednom memorandumu upozorila svoje ministre povo-
dom Velike istone krize na Balkanu: Ovo nije pitanje ouvanja Turske nego prevlasti
Rusije ili Britanije u svetu! (Kovi, 2007: 269). Razume se, male balkanske nacije doiv-
ljavane su u vladajuim krugovima velikih sila, pa i na britanskom dvoru, tek kao pioni i
sprovodnici ili, pak, smetnje sprovoenju njihovih interesa.
No, bez obzira na nacionalne martirologije i slavne mitove o antemurale
christianitatis, u sluaju Hrvata,
7
ili na mitove o rtvovanju Srba za hriansku
ali nezahvalnu Evropu, njihov poloaj poeo je da se menja tek onda kada
je mo tih sila poela znaajnije opadati u odnosu na druge velike sile u XIX
veku,
8
to je omogueno i uticajem Francuske revolucije na javljanje i jaa-
nje nacionalizma i posledino slabljenje Habzburkog carstva Meternihovim
pokuajima da slomi pokrete za nezavisnost (Kenedi, 1999: 192), a to je u
povratnoj vezi omoguilo podizanje uspene nacionalno-socijalne revolucije
Srba protiv Osmanske imperije i nade Hrvata da mogu postii bolje instituci-
onalno ustrojstvo u okviru Habzburke monarhije
9
(Baki, 2004).
Jugoslavija (prvobitno Kraljevina SHS) jeste drava koja je trajala, sa
etvorogodinjim prekidom tokom II svetskog rata, nekih 70 godina, to je
relativno kratko vreme, jer drave, po pravilu, traju znatno due. Njeno traja-
nje gotovo se poklopilo sa trajanjem kratkog XX veka. Parafrazirajui Hobsba-
uma, kako nai smisao postojanju Jugoslavije, vienacionalnoj dravi koja je
kratko trajala i kojoj su ratovi u vremenu netrpeljivih i dobu ekstrema pred-
stavljali babicu i delata?
Dvadeseti vek je zapoeo porazom, smanjenjem i ponienjem Nemake
u I svetskom ratu i rasturanjem takoe poraene Austro-Ugarske kao cen-
tralnoevropske regionalne sile. Austro-Ugarsku su demontirale sile pobed-
nice sa idejom da nestane saveznik Nemake iz I svetskog rata. Treba zabe-
leiti da uvenih Vilsonovih 14 taaka, nastalih 8. januara 1918. kao sredstvo
afirmacije izbijanja jedne velike sile na vrh svetske politike, prvobitno nisu
sadrale mogunost samoopredeljenja za Slovene Habzburke monarhije kao
ideolokog opravdanja za rasturanje Austro-Ugarske i stvaranje Jugoslavije
i ehoslovake. Tek je tokom 1918 dolo do toga da su SAD slovenskim
narodima Austro-Ugarske priznale mogunost da stvore nezavisne drave,
7 Tipian sluaj hrvatskog antemurale christianitatis mita moe se nai na Vikipediji, gde se,
izmeu ostalog, tvrdi kako je vrhovni kapetan Nikola Jurii 1532. sa samo 700 Hrvata
zaustavio 140.000 Sulejmanovih vojnika na njihovom vojnom pohodu za Be, te kako je
ban Nikola ubi Zrinski 1542. s 400 Hrvata spasio Petu od sigurne propasti (http://
hr.wikipedia.org/wiki/Antemurale_Christianitatis, pristupljeno 10. VIII 2008).
8 Iako istoriari sada govore o ekonomskom usponu Habzburkog carstva u periodu od
1760. do 1914, injenica je da se u prvoj polovini XIX veka industrijalizacija dogodila samo
u izvesnim zapadnim regionima, kakvi su eka, alpske zemlje i okolina samog Bea, dok
je vei deo Carstva ostao relativno netaknut. Dakle, iako je sama Austrija napredovala,
Carstvo kao celina palo je iza Britanije, Francuske i Pruske mereno industrijalizacijom po
stanovniku, proizvodnjom gvoa i elika, kapacitetom parnih maina itd. (Kenedi, 1999:
193). Takoe, vojni budet Carevine nije drao korak s vojnim budetima drugih velikih
sila, a oruane snage nisu bile na visini drugih velikih sila (Kenedi, 1999: 194), to se poka-
zalo i u sukobima sa srbijanskom vojskom poetkom I svetskog rata.
9 O imperijalnim okvirima Habzburgovaca i Osmanlija kao odreujuem iniocu oblikova-
nja srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovog rivaliteta u XIX veku pisano je opirnije
na drugom mestu, pa nema potrebe za ponavljanjem (Baki, 2004: 5569).
ime su dalje ojaale svoj uticaj u liberalnoj javnosti Evrope (Mitrovi, 1998:
2325), koja je tada, valja primetiti, bila naelno pronacionalistiki usmerena,
poto se nacionalizam ak i posle uasa I svetskog rata smatrao povezanim sa
liberalizmom, dok u imperijama sa srednjovekovnim poreklom, sa izuzetkom
Velike Britanije, nije bilo previe liberalizma. Jednostavno reeno, Vaington
je po ulasku u rat, 17. aprila 1917, nastupao veoma ambiciozno, sa eljom
da bude arbitar, pa umnogome i tvorac novog sveta, to je znailo uzimanje
vodeeg, a u poneem i hegemonistikog mesta u svetu, pa je morao povesti
i ideoloku borbu da bi sebi obezbedio presti, a za to mu je najbolje poslu-
ila politika tzv. trajnog mira u kojoj je naelo samoopredeljenja igralo bitnu
ulogu (Mitrovi, 1998: 2526).
Ova postepena promena stava koja se, kako se vidi, deavala pri samom
kraju I svetskog rata svedoi o tome da je rasturanje Austro-Ugarske i stvara-
nje Jugoslavije i ehoslovake u najboljem sluaju tek delimino bilo zajem-
eno uspesima srbijanske vojske ili ispunjavanjem zahteva jugoslovenskog
nacionalizma, jer da je tako bilo, onda bi i severna Albanija, poto ju je okupi-
rala srbijanska vojska, kao i Istra na osnovu zahteva jugoslovenskih naciona-
lista, pripale Jugoslaviji. Naprotiv, vojska se iz severne Albanije morala povui
pod pritiskom velikih sila, a Istra, Kvarnerska ostrva, Zadar i Lastovo pripali su
nepouzdanom savezniku, ali regionalnoj sili Italiji.
Da je doista tako bilo svedoi i nain odluivanja na Konferenciji mira kra-
jem oktobra 1918. godine. Bio je to, naime, skup pobednikih drava na kome
pored pobeenih nisu mogle uestvovati ni neke neutralne zainteresovane
zemlje, a naroito ne Sovjetski Savez. Sem toga, same uesnice bile su pode-
ljene na dve grupe. Vea grupa bila je sainjena od malih i srednjih zemalja,
imala je samo ograniena prava; njihovi predstavnici mogli su jedino da pod-
nose predloge i daju obavetenja, da uestvuju na plenarnim sednicama i
prihvataju odluke. tavie, esto nisu bili ni obaveteni o toku problema za
koje su bili neposredno zainteresovani. Razume se, u ovu grupu spadali su
predstavnici Srbije. Manju grupu inile su, pak, velike sile: SAD, Velika Brita-
nija, Francuska, Japan i Italija. Sva reenja su stvarno donosile samo te sile, a
najvanije konane odluke drala je u rukama samo nekolicina najistaknuti-
jih pojedinaca njihovih delegacija (Mitrovi, 1998: 27).
Prema tome, nesporni i veliki uspesi srbijanske vojske i narastajui jugo-
slovenski nacionalizam, te zahtevi pobednike vlade u Beogradu i poraenog
Narodnog vijea u Zagrebu su u najboljem sluaju predstavljali neophodan uslov
za stvaranje Kraljevine SHS, a u najgorem, junako i nepotrebno prolivanje krvi
sa srpske strane, ravno onom crnogorske vojske pred Skadrom 1913. bez odgo-
varajueg ishoda, i sa hrvatske strane diplomatsko spasavanje onoga to se spa-
siti moe. Uostalom, esi i Slovaci su ehoslovaku dobili, iako se vojniki ui-
nak dobrovoljakih jedinica niukoliko nije mogao meriti sa uincima srbijanske
vojske. No, oni su imali Masarika, na Zapadu,
10
uglednog prakog univerzitetskog
profesora sociologije i politiara, koji je obavio znaajan diplomatski posao za
svoje sunarodnike, ali i za pretke pisca ovih redova od kojih su se muki lanovi
porodice listom s pukom u ruci borili, a neki i ivot dali za osloboenje i ujedi-
njenje svih Jugoslovena.
11
Pa ipak, diplomatski napori eha, i pojedinih Hrvata,
Srba i Slovenaca, te ratni napori i uinci Srba ne bi bili dostatni za obrazovanje
Kraljevine SHS i Republike ehoslovake da nije bilo diplomatske procene vode-
ih politiara i njihovih savetnika pobednikih velikih sila, Francuske, Velike Brita-
nije i SAD, da Austro-Ugarsku treba razbiti. Na taj nain, mislilo se da je Nemaka
oslabljena za jednog monog saveznika u budunosti ako bi pokuala da pro-
meni svoj poniavajui poloaj nakon I svetskog rata i vrati se u red velikih sila
u nameri da promeni neravnoteu snaga uspostavljenu Versajskim poretkom.
Upravo ono to je bilo uzrok razbijanja Austro-Ugarske bilo je i uzrok
nastanka Jugoslavije. Ona je trebalo da predstavlja vanog saveznika Velike
Britanije i, naroito, Francuske u obuzdavanju ponovnih ambicija Nemake.
Srpska vojska i njeni uspesi predstavljali su svedoanstvo da bi, moda, jo
vea drava znaila jo jau vojsku, a to je upravo ono to je silama pobedni-
cama trebalo. Utoliko, stvaranje drave Junih Slovena moe se opisati kao
lokalno prilagoavanje hitnim potrebama ireg evropskog reenja (Allcock,
2000: 230). Umesto Austro-Ugarske u centralnoj Evropi su stvorene mala
Austrija i umanjena trijanonska Maarska, zemlje iji e ogoreni i omalo-
vaeni graani, a naroito elite, sanjati ruenje Versajskog sistema, te ehoslo-
vaka, Jugoslavija, uveana Rumunija i nanovo postojea Poljska za koje je bila
namenjena uloga podupiraa Versajskog sistema Francuske i Velike Britanije,
sila status quoa na kontinentu. Ovaj sistem drava imao je dvostruku funkciju:
osim spreavanja Nemake da ponovo ugrozi interese rivalskih imperijalisti-
kih sila, radilo se i o spreavanju eventualnog prodora boljevikih hordi sa
Istoka koje bi mogle da ugroze ne samo geostrateki presti moi Francu-
ske i Velike Britanije u Evropi, ve i kapitalistiki drutveno-ekonomski sistem,
te liberalni, tj. viestranaki parlamentarni politiki sistem.
Razume se, sve dok je versajski sistem trajao za Jugoslaviju nije bilo zime,
iako su Hrvati s pravom bili hronino nezadovoljni u njoj, zato to je Francu-
skoj odgovarao srpski unitarizam (Baki, 2004; Kulji, 1998). Kako je, meutim,
nacistika Nemaka jaala naruavajui Versajski sistem ne samo vraanjem
Sara 1935, ve i okupacijom Sudeta i pripajanjem (Anschluss) Austrije u martu
1938. ime je izbila na severozapadne granice Jugoslavije, tako su i izgledi
Jugoslavije za opstanak postajali tmurniji, to je bezuspeno pokuano da se
amortizuje stvaranjem Banovine 1939. godine (Baki, 2004; Kulji, 1998). Raz-
bijanje Jugoslavije, i u tom sklopu stvaranje velike (uprkos italijanskoj okupaciji
10 Radilo se i o velikom prijatelju Srba i Jugoslavije.
11 Navedene formulacije doslovce su prenete sa spomenika pradedi i dedi pisca ovih redova.
Dalmacije) i formalno nezavisne Hrvatske, te velike Albanije i male Nedieve
Srbije,
12
bio je sastavni deo stvaranja novog evropskog poretka hegemonih
sila na kontinentu, u prvom redu Nemake.
Nakon II svetskog rata SAD su utvrdile poloaj hegemone sile kapitalisti-
kog sveta,
13
ali je i SSSR postao rivalska sila, hegemona u socijalistikom sve-
tu.
14
NATO alijansa je vojno uinila ono to je Maralov plan inio ekonomski;
produbljavala je podelu Evrope na dva tabora iz 1945. godine, a samo tradici-
onalni neutralci (vajcarska, vedska), Frankova panija
15
i izvesni posebni slu-
ajevi (Finska, Austrija, Jugoslavija) nisu bili ni u jednom ni u drugom (Kenedi,
1999: 426). Obema globalnim silama, a globalne su poto su bile u stanju da
interveniu bilo gde na kugli Zemljinoj sa sigurnou da ih nijedna druga sila,
sem druge globalne, ne moe ograniiti, odgovaralo je postojanje Jugosla-
vije, jer su na taj nain bile onemoguene tekoe, pa i mogui isuvie opa-
sni sukobi oko njene podele.
Partizanski pokret je na osnovu snage na terenu i borbenog uinka bio
onaj antifaistiki pokret koji je od 1943. poeo uivati podrku ne samo
Staljina, ve i zapadnih saveznika. Otuda je i posle rata bilo u interesu svih
pobednikih velikih sila da se Jugoslavija, uprkos uasnom graanskom ratu
i dravno voenom genocidu ustaa nad Srbima, te nekolikim genocidnim
pokoljima etnika nad muslimanima, obnovi na federalistikim osnovama.
16

12 U rivalskoj strukturi srpskog i hrvatskog nacionalizma, vea Hrvatska od Srbije bila je
dovoljna nadoknada za gubitak Dalmacije i samo formalnu nezavisnost, posebno u doba
kada turizam i prihodi koji od njega zavise nisu jo uvek bili aktuelni, a vanost Hrvatske
u novom poretku cenjena ispred vanosti Srbije.
13 (...) laissez-faire sistem neminovno radi u korist one zemlje koja je na najboljoj takmiar-
skoj poziciji u ovom sluaju, neoteenih, hiperproduktivnih Sjedinjenih Drava a na
utrb onih koje su bile slabije opremljene za takmienje nacija opustoenih ratom, sa
izmenjenim granicama, masama izbeglica, izbombardovanim kuama, zastarelom mai-
nerijom, dugovima koji su ih unitavali, izgubljenim tritima (Kenedi, 1999: 405).
14 Ovde se ne prihvata stav Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein) da je SSSR bio tek
pomona sila Sjedinjenih Drava: SSSR se moe smatrati podimperijalistikom silom Sjedi-
njenih Drava zato to je garantovao poredak i stabilnost unutar svoje zone pod uslovima
koji su uveali sposobnost Sjedinjenih Drava da odre svoju hegemoniju (Valertajn, 2005:
19). ini se da ovakav stav, nezavisno od njegove saznajne vrednosti, objektivno slui ide-
olokom amortizovanju injenice da su drutva realnog socijalizma u Evropi doivela poraz.
15 Ipak, treba primetiti da je Frankova panija s obzirom na nain na koji je nastala i na inje-
nicu da je kapitalistika zemlja sa izvesnim profaistikim sklonostima nesumnjivo pri-
padala najizraenijim antikomunistikim zemljama u Hladnom ratu, a da su SAD prema
najrazliitijim desniarima, pa i faistima, bile dosta blagonaklone upravo zbog njihovog
antikomunistikog usmerenja.
16 Bilo je dodue i ideja o obnovi Austro-Ugarske, koje su gajili ak i veliki dravnici kao to
je eril (Churchill), koje su bile motivisane tradicionalnim strahom od snane slovenske
drave na Balkanu na koju bi se Rusi mogli osloniti. No, to su, ipak, bila manjinska milje-
nja, zacelo i zbog toga to bi pobedniki SSSR radije video na Balkanu Jugoslaviju pod
komunistikim reimom negoli neku reformisanu Austro-Ugarsku. Tim pre to su ruske i
Na taj nain stvorena je struktura meunarodnih odnosa koja je pogodovala
odranju Jugoslavije, a Josip Broz Tito je, posle izuzetno rizinog raskida sa
Staljinom
17
i tenji ovoga da ga planom Viinski skine s vlasti (Beki, 1988:
3435, cit. pr. Kulji, 1998: 259), zadravi socijalistiko drutveno-ekonom-
sko ureenje, vodio izuzetno umenu spoljnu politiku nesvrstavanja u bilo
koji od dva vojna bloka bilo NATO bilo Varavski ugovor. Pri tome, SFRJ je
sa Indijom predvodila umereno krilo nesvrstanih koje se zalagalo za saradnju
sa Zapadom, za razliku od tvrdog arapsko-kubanskog krila (Campbell, 1967:
78, cit. pr. Kulji, 1998: 274).
Ova strateki mudra spoljna politika jednake distance prema oba vojna
saveza obezbedila je Jugoslaviji ne samo izuzetan meunarodni ugled pot-
puno nesrazmeran veliini i objektivnom znaaju zemlje (Kulji, 1998: 229
283), to se ogledalo i u vojnoj i drugoj nepovratnoj ekonomskoj pomoi SAD
(Kulji, 1998: 260; Madar, 1990), ve je osiguralo Jugoslaviju od pokuaja raz-
bijanja bilo sa Zapada bilo sa Istoka, a to je sa svoje strane pomagalo da se
postigne legitimitet kako prema meunarodnoj zajednici tako prema sopstve-
nim graanima. Ipak, treba imati u vidu i injenicu da je Hladni rat uopte, a
ne samo u sluaju SFRJ, pogodovao isticanju u prvi plan drave kao nezavi-
snog suverenog aktera u meunarodnim odnosima iji se suverenitet nije
dovodio u pitanje (Vuleti, 2006: 172), to je Brozu zacelo olakavalo posao.
Nacionalistiki pokreti koji su se, ipak, sporadino pojavljivali za ivota
Josipa Broza, npr. Maspok 1971. ili albanske nacionalistike demonstracije
1968, stoga nisu imali realnih ansi na uspeh zbog strukture meunarodnih
odnosa u Hladnom ratu i nespornog legitimiteta Jugoslavije u meunarodnim
odnosima. Nijednoj od dve najvee sile nije odgovaralo da demontira bombu
u svetlu potencijalne opasnosti koja bi mogla nastupiti za svetski mir. Drugim
reima, one su se takmiile, pa kadto i sukobljavale, ali nisu bile spremne
da se otrije, naroito ne oruano, sukobe oko Jugoslavije, jer to je moglo da
bude suvie opasno. Utoliko je Hladni rat znaajno doprineo odranju Jugo-
slavije (Ullman, 1996: 13), a iz takmienja velikih sila za hegemoniju u svetu
Broz je uspevao da izvue puno koristi za sebe i za Jugoslaviju.
Trebalo bi imati na umu da je Jugoslavija, uprkos injenici da nije pripa-
dala socijalistikom lageru, ipak spadala u socijalistika drutva, a da je soci-
jalizam krajem osamdesetih godina XX veka doiveo poraz barem u Evropi,
sovjetske pretenzije na Balkan bile, takoe, postojane (Kulji, 1998: 275), a Crvena armija
prisutna i u Jugoslaviji.
17 Jedino je njemu polo za rukom da odri nezavisnost posle raskida sa Sovjetskim Save-
zom bez sovjetske invazije (Kenedi, 1999: 442), a u tome je zacelo pomogla injenica da
su SAD i Velika Britanija 2. IX 1949. poruile Staljinu da bi napad na Jugoslaviju imao
ozbiljnih posledica, a komunistikim voima Jugoslavije biblijski ko trai, dae mu
se (Beki, 1988: 57, cit. pr. Kulji, 1998: 257). Mogue je da je u svemu ovome imala uti-
caja i poznata podela sfera uticaja u Jugoslaviji u odnosu 50:50 izmeu erila i Staljina.
ako ne u celom svetu. Utoliko ne moe biti sluajno da su sve vienacionalne
socijalistike etnofederacije SSSR, SSR i SFRJ nestale sa geografske karte.
Kao da se njihovim slomom jo jednom potvrdila pobeda kapitalistikog nad
socijalistikim svetom. Naime, liberalne vienacionalne tvorevine su preivele,
a socijalistike nisu, to nije bez znaaja imajui u vidu da obe ideologije, libe-
ralizam i socijalizam, proistekle iz prosvetiteljstva, gaje veru u naelnu mogu-
nost vienacionalnog organizovanja politikih zajednica, iako postoji svest da
je to najee tee negoli u nacionalnoj dravi. U takmienju sklonoj svesti
liberalnih takmaca, neuspehom da preive socijalizam vienacionalne fede-
racije svedoe da je on bio inferioran sistem.
Pa ipak, ono to se desilo jue vienacionalnim dravama socijalistikog
sveta, moe se koliko sutra dogoditi vienacionalnim dravama liberalno-kapi-
talistikog sveta. Naime, unutranja nacionalistika dinamika vienacionalnih
drava moda ne moe sama dovesti do kraja neke drave, ali u sadejstvu sa
izvesnim spoljnopolitikim iniocima moe dobiti tu snagu. ta bi, recimo, bilo
da SAD ili Nemaka ponu aktivno da podravaju separatizme Baska u paniji
ili Flamanaca u Belgiji, a da ne govorimo o Kurdima u Turskoj ili u Iraku? Da li
bi takvo delanje globalne ili regionalne sile moglo odluujue doprineti raz-
bijanju i ovih liberalnih ili autoritarnih kapitalistikih vienacionalnih drava?
Dakako, poto se trenutno radi o saveznicima SAD i Nemake, ne moe se
oekivati aktivna podrka takvim reenjima, ali treba imati u vidu da je proces
globalizacije uzrok istovremenog slabljenja ve slabih ili nestabilnih drava i
jaanja onih najjaih (Vuleti, 2006: 170), a vienacionalne drave su po pra-
vilu nestabilnije usled takmienja i sukobljavanja na nacionalnoj osnovi od
nacionalnih drava, pa se ove drave mogu nalaziti u procesu nestajanja, iako
sa nepredvidivim trajanjem, kao to uostalom i svedoe sluajevi panije i,
naroito, Belgije.
Bez sumnje, kako se proces globalizacije ubrzao raspadom socijalisti-
kog lagera i socijalizma, tako je izazov odranju Jugoslavije postao jai. Poma-
ljala se nova struktura meunarodnih odnosa sa SAD kao jedinom globalnom
silom i nekolikim regionalnim silama. Nesrea Jugoslavije nalazila se u inje-
nici da je jedna od regionalnih sila bila nedavno ujedinjena Nemaka, koja je u
uslovima gubljenja znaaja Jugoslavije za globalnu politiku, pa time i za SAD,
prigrabila ovlaenje za reavanje regionalnih problema. Ona je, pak, imala
neposredne i posredne interese za razbijanje SFRJ (Lazi, 1994). Docnije e,
sa ratom u BiH i na Kosovu, Srbija i Crna Gora doi u problem sa drugom regi-
onalnom silom, neformalnom zatitnicom muslimana na Balkanu Turskom.
Grubo reeno, u oba sluaja su SAD, kao globalna sila, imajui i svoje
posebne interese, podrale regionalne sile, a protivnici regionalnih sila su
zbog upornog otpora postali i protivnici globalne sile. Paradoksalno, male
nacije i njihove elite gladne suvereniteta nakon sticanja nezavisnosti bivaju
lake podvrgnute zakonima trita i svoenju suvereniteta na beznaajnost
(Vuleti, 2006: 177, 187), a miljenje da e se u EU uivati vea samostalnost
i ravnopravnost, te igrati znaajnija uloga negoli u Jugoslaviji naprosto je
neodbranjivo u svetlu demografskih injenica, tj. bazinog politikog odnosa
veinamanjina (jer da li e npr. etiri i po miliona Hrvata biti ravnopravnije
sa 82 miliona Nemaca no to je bilo sa 9 miliona Srba?), pa se gotovo moe
govoriti o Hegelovom lukavstvu uma kojim vara nacionaliste malih nacija.
1.4. Primena interakcionistike teorije u objanjenju dinamike
nacionalistikog takmienja u vienacionalnoj Jugoslaviji
Drugi teorijski stub na koji se oslanja ova studija odnosi se na primenu
interakcionistike teorije etnikih odnosa na nacionalne odnose u SFRJ. Pristup
koji naglaava kontekst u kojem se vri meusobno optenje lanova razliitih
etnikih grupa ili nacija naziva se interakcionistiki. Oblikovao ga je norveki
antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasinoj i veoma uticajnoj studiji
Etnike grupe i granice: drutvena organizacija kulturne razlike (Ethnic Groups
and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema njemu,
oseanje i svest o etnikoj vezanosti nastaju i odravaju se kontinuiranim pro-
cesom dihotomizacije izmeu lanova i nelanova grupe, pri emu je neop-
hodno da ova vezanost bude izraena i potvrena u drutvenom odnosu. Za
pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shva-
tanja nacije na unutranjim kvalitetima etnikih svojstava kao to su npr. jezik,
religija, pismo, obiaji i tradicija, kolektivno seanje, boja koe i poloaj oiju
i sl., kao odreujuih inilaca neke etnike vezanosti ili etnikog identiteta.
Naprotiv, ova etnika svojstva jesu samo resursi koji se daju politizovati
umenim delanjem nacionalista, bilo da je re o intelektualcima ili o drav-
nim nacionalnim ustanovama kao to su kolski sistem, vojska, popisni sistem,
nacionalna tampa, nacionalni industrijski sistem, itd. Ono to je, meutim,
odista vano odnosi se na kontekste u kojima se etnike razlike javljaju, a ovi
konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko drutvo, kao
to smatraju modernisti (Baki, 2006; Gelner, 1997; Hobzbaum 1996), ve i za
ranije kao i docnije periode. Kao veoma vani inioci javljanja i jaanja ve
postojeih etnikih veza mogu posluiti razliite vrste meuetnikih susre-
tanja: ratovi, politika nestabilnost vieetnikih imperija ili drugih politikih
zajednica, promena meunarodnih okolnosti, drutvena potinjenost izve-
snih drutvenih grupa u odnosu na neke druge u nekom drutvu, takmienje
razliitih drutvenih grupa za retka dobra, radilo se o ekonomskim, politikim
ili kulturnim, trgovina sa razliitim etnikim grupama i sl. U svakom sluaju,
nisu najbitnije same etnike grupe, ve meuetniki konteksti u kojima delat-
nici u meuodnoenju odreuju svoje etnike identitete (Putinja, Stref-Fenar,
1997: 122124).
Doista, jo je Maks Veber uoio da gotovo svaka vrsta zajedninosti i
suprotnosti habitusa i navika moe postati povod za nastanak subjektivne
vere u to da izmeu grupa koje se uzajamno privlae ili odbijaju postoji srod-
stvo ili tuost po poreklu. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber
nekada i smatra Entoni Smit danas, bez obzira da li ima ikakve objektivne
osnove, moe imati znaajne posledice, posebno za obrazovanje politikih
zajednica (Baki, 2004: 33; Veber, 1976: I: 326327; Smit, 1998: 41). Utoliko,
meutim, ima razloga da se u interakcionistiki pristup prouavanju etnike
vezanosti i nacije ukljui jedno ire, po poreklu etnosimbolistiko shvatanje
meuetnikih odnosa (Smith, 2000) koje podrazumeva poreenje i takmie-
nje izmeu etnikih zajednica i kada je posredi njihova kolektivna prolost, tj.
kolektivna seanja. Ovo stoga to takmienje nije samo vano sa stanovita
ideoloke upotrebe prolosti za pravdanje zahteva sadanjosti, ve je bitno i
za oseaj dostojanstva pripadnika nacije u sadanjosti.
Najvei doprinos interakcionistike teorije, po Filipu Putinja (Philippe
Poutignat) i oslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u stavljanju
naglaska na nastajue i procesualne aspekte etnikih grupa. U tom smislu,
najbitnija znaajka etnike grupe jeste granica koja je odvaja, i time joj odre-
uje identitet, od drugih etnikih grupa. Osnovni problem koji etnika veza-
nost postavlja pred interakcioniste jeste u utvrivanju kako se javljaju etnike
razliitosti i odvojenosti, te kako to utie na zasnivanje posebnih kultura (Puti-
nja, Stref-Fenar, 1997: 125127). F. Bart istie kako se u svakom posmatranom
sluaju etnike granice odravaju zahvaljujui ogranienom skupu kulturnih
crta. Pri tome, trajnost etnike grupe u situaciji susreta sa nekom drugom
zavisi od postojanosti izabranih kulturnih crta, dok se njena sopstvena posto-
janost moe pratiti kroz promene koje ona trpi blagodarei menjanju pome-
nutih kulturnih crta koje odreuju granicu (Bart, 1997: 258).
Vano je, takoe, uoiti da pomenuta granica ni u emu ne vri pri-
nudu nad najveim delom kulturnog sadraja koji je povezan sa pripadni-
cima neke etnike grupe, ve se taj sadraj moe menjati bez ikakve odlu-
ujue veze s odravanjem granica etnike grupe. Tako, kada ocrtavamo
istoriju jedne etnike grupe u vremenu, nipoto ne znai da istovremeno i
u istom smislu ocrtavamo istoriju jedne kulture: elementi sadanje kulture
neke etnike grupe ne proizlaze takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio
kulturu dotine grupe u nekom prethodnom razdoblju. Istovremeno, meu-
tim, grupa ima neprekinuto organizaciono postojanje omeeno granicama
koje odreuju pripadnost grupi uprkos promenama kulturnog sadraja (Bart,
1997: 258259). Izuavati etniku vezanost znai imati na umu sve raspoloive
identitete u datom istorijskom momentu u nekoj vieetnikoj situaciji, te opi-
sati znaajnost tih identiteta u razliitim situacijama meuetnikog dodira.
Situaciona analiza etnikih vezanosti povezuje se sa izuavanjem proizvodnje
i upotrebe naziva pomou kojih se lanovi vieetnikih drutava identifikuju
i meusobno razlikuju, kao i sa izuavanjem strategija i taktikih izbora kojima
pribegavaju da bi u meuetnikim odnosima proli to je mogue bolje.
Jedna od moguih strategija koja se postavlja pred pojedinca jeste i promena
samoga identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131).
Prema miljenju potpisnika ovih redaka, teorija etnikog takmienja savr-
eno se uklapa u interakcionistiku teoriju. Ona samo posebno naglaava
racionalni i takmiarski aspekt meuodnoenja razliitih drutvenih grupa
dakle, pomenute strategije i taktike izbore kojima se pribegava u meuet-
nikim odnosima vie od nekih drugih aspekata interakcionistike teorije.
Poetkom devedesetih godina XX veka Sara Belane (Belanger) i Moris Pinar
(Pinard) uneli su znaajne novine u teoriju etnikog takmienja, dodatno je
prilagoavajui zahtevima interakcionizma.
18
Po njima, etniko takmienje
dovodi do sukoba ako i samo ako se ono doivljava kao nepoteno; sem
toga, nepotena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji meuzavisnost
meu etnikim grupama koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju,
autori, izbegavajui dotadanji metodoloki individualizam teorija etnikog
takmienja i teorija racionalnog izbora uopte, vele da se takmienje mora
odvijati izmeu grupa, a ne meu pojedincima, dok dobra oko kojih se grupe
takmie moraju biti kolektivna (npr. politika prava i regionalne etnike moi,
regionalne ili etnike zastupljenosti u privredi, grupni status koji se odnosi na
kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Belanger, Pinard, 1991: 448450).
Naposletku, ostale hipoteze za voenje istraivanja bile bi sledee: tamo
gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost e posebno gajiti lanovi najvee
ili dominantne grupe usled moi koja izvire iz njene mnogoljudnosti (Hod-
son, Sekuli, Massey, 1994: 15371538). Sa druge strane, kako veliina i snaga
najveeg takmiara (centra ili jezgra) narasta, tako pokuaji organizovanog
otpora tom centru bivaju uspeniji ako su organizovani oko identiteta veih
razmera (Ragin, 1979: 622623). Oevidno, sve hipoteze mogu se testirati na
sluaju strukturisanja meunacionalnih odnosa u vienacionalnoj Jugosla-
viji kako kapitalistikoj unitarnoj Kraljevini tako socijalistikoj etno(kon)-
federativnoj republici.
Naglasak na takmienju veoma je opravdan, jer se razliite etnike grupe,
ak i kada meusobno sarauju, nalaze u manjoj ili veoj meri u odnosima
takmienja. Drugim reima, odnosi partnerstva i saradnje mogu ii ruku pod
ruku sa odnosima takmienja, a opaaj nepotenog takmienja moe ovo pre-
obraziti u sukobljavanje. S druge strane, privredni i racionalni aspekt isuvie
je naglaen kod uobiajene primene teorije etnikog takmienja kao pod-
vrste teorija racionalnog izbora. Ona, meutim, kao teorija srednjeg obima,
18 O postojeim teorijama etnike vezanosti, pa i o instrumentalistikim teorijama u koje
se teorija etnikog takmienja najee svrstava opirnije je pisano na drugom mestu
(Baki, 2006).
upravo zato to se nalazi na niem nivou apstraktnosti od interakcionistike
teorije, ovu unekoliko konkretizuje i dopunjava. Interakcionistika teorija je
dovoljno opta da u sebe ukljui sve aspekte teorije etnikog takmienja. Da
je to tako potvruju i miljenja Regina (Ragin), Henena (Hannan) i Medrana
(Medrano) koji smatraju upravo F. Barta osnivaem teorije etnikog takmie-
nja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita, te Putinja i Stref-Fenar da poveu ove
dve vrste teorija, ini se da ima dovoljno razloga da se teorija etnikog takmi-
enja, posebno poboljana novinama koje su uneli S. Belane i M. Pinar, sma-
tra jednim oblikom interakcionistikih teorija.
Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost
izuavanja etnikih svojstava koja slue kako za postavljanje granica meu etni-
kim grupama i posledino stvaranje i uvrivanje etnikih identiteta, tako i za
politizovanje etnikih vezanosti i njihovo nacionalistiko korienje u kulturnim,
ekonomskim i politikim takmienjima. Miljenje autora ovih redova jeste da
se ukljuivanjem ovih sadraja u interakcionistiki pristup etnikoj grupi i veza-
nosti moe poboljati njegova sposobnost objanjavanja pomenutih pojava.
Ovde navedena miljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavra-
vanja interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolistikog
pravca (Baki, 2006). Uopte, ovaj pristup se ini najinkluzivnijim od svih pristupa
etnikoj vezanosti, jer pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na
longue dure, to je sasvim izostavljeno u uobiajeno prilino neistorino uobli-
enim instrumentalistiki usmerenim teorijama etnikog takmienja, na emu
s pravom insistiraju etnosimbolisti i teorije mnogovekovnog postojanja nacije
(Baki, 2006; Armstrong 2004; Smith, 2003; 2000; 1998; 1996; 1995; Connor, 1993;
Armstrong 1982), kao i istorinost i osetljivost na razlike meu istorijskim epo-
hama na kojima s pravom istrajavaju modernisti, a to je izostavljeno kod mno-
govekovaca i iskonaca (Baki, 2006). Ono, meutim, to pomenuti pravci nemaju
u dovoljnoj meri, a interakcionistiki ima, jeste upravo poklanjanje panje kon-
tekstu meusobnih odnosa razliitih etnikih grupa. Tome bi, meutim, to je
izriita tenja ove studije, trebalo dodati i povezanost strukture meunacional-
nih rivalskih odnosa u vienacionalnoj politikoj zajednici sa strukturom meu-
narodnih odnosa u nekom konkretnom istorijskom trenutku.
Ako se u instrumentalistikim teorijama radi samo o instrumentalnoj, tj.
ciljnoj racionalnosti, onda se u interakcionistikim teorijama, koje s lakoom
mogu u sebe ukljuiti ciljnu racionalnost instrumentalista, radi i o preostalim
vrstama delanja. U tom smislu, nacionalizam je ona ideologija koja zadaje
osnovni vrednosno-racionalni cilj delanja grupama koje se poistoveuju sa
nekom nacijom. Ovaj cilj se da svesti na zahtev za podudaranjem politikih i
etnikih granica
19
(Gelner, 1997: 11). Primarnom i sekundarnom socijalizacijom
19 Sledi se gelnerovsko poimanje nacionalizma koje sasvim odgovara evropskim shvata-
njima, ali moe biti neodgovarajue za kolonijalne i prekookeanske nacionalizme. Kada je,
se kroz manje ili vie izmiljene ili nanovo protumaene tradicije (Hobsbom,
Rejnder, 2002) prenosi s kolena na koleno ne samo nacionalni identitet, ve
i s njim povezane predrasude i stereotipi prema sebi i Drugome (Baki, 1999;
Tajfel, 1981), kao i nacionalistike tenje, to izaziva jaku oseajnu privrenost
naciji, koja vrhuni u spremnosti da se pojedinac rtvuje zarad njene dobro-
biti, ali u ponekim sluajevima i da uini zloine u njeno ime. Ovo rtvovanje
ukljuuje prevashodno izvesna odricanja u materijalnoj sferi i svakodnevnim
udobnostima, ali u krajnjim situacijama rata moe se odnositi ak i na ivot;
spremnost na zloin je promenljiva, od pljake i sporadinog maltretiranja
Drugog, do silovanja, etnikog progona, ubijanja zarobljenika i civila, pa ak
i do spremnosti na pokuaj zatiranja (genocid) manje vrednih nacija.
Poto je nacionalistiki ideal retko mogue u celosti ostvariti, onda se radi
o pribliavanju tom idealu: bitno je ostvariti onu politiku zajednicu u kojoj e
naa etnika zajednica biti u veini, makar i relativnoj, i izbei onu politiku
zajednicu u kojoj e naa etnika zajednica ostati u manjini; sem toga, to vea
mera samostalnosti nacionalne drave, to bolje. Institucionalna ustrojstva neke
vienacionalne politike zajednice umnogome slue ovakvim, tj. nacionalisti-
kim ciljevima. Iz ustavnih ureenja ovakvih zajednica itaju se odnosi moi
meu njenim nacijama. Istovremeno, svaka povreda nacionalnog dostojan-
stva, svako nacionalno ponienje koje moe proizai iz opaaja takmienja kao
nepravednog, doivljavaju se veoma emotivno, pa iz takvog doivljaja moe
katkad slediti i iracionalno delanje, spremnost da se ue u nedovoljno promi-
ljene akcije, ali moe uslediti i ciljno-racionalno delanje koje za cilj ima pro-
menu postojee ravnotee snaga u vienacionalnoj dravi. No, ovo ciljno-racio-
nalno delanje ne mora uvek biti umno, tj. moe kadto doneti masovne nesree
ljudima druge nacionalnosti, pa i pripadnicima sopstvene nacije.
Ono to je vano shvatiti jeste da nacionalizam predstavlja istovremeno
nezavisnu i zavisnu promenljivu u vienacionalnim zajednicama u kojima
postoje rivalske nacionalne ideologije. Nacionalizam kao nezavisna promen-
ljiva znai da nacionalisti mogu koristiti razliite argumente u cilju pravdanja
nacionalistikog zahteva za to veim podudaranjem politikih sa etnikim
granicama. Nekad su ti argumenti kulturni, i obino se oni prvi pojavljuju zato
to ih je najlake opravdati brigom za odranje navodno ili stvarno ugroe-
nog nacionalnog identiteta; nekad ekonomski, koji mogu biti naroito ubed-
ljivi u sluajevima kada stvarno postoje neloginosti u privrednom sistemu
zemlje koje se mogu tumaiti sistemski na tetu neke nacije; a nekad, naje-
e kada se nacionalistiki pokret oseti dovoljno snanim da nastupi sasvim
otvoreno, politiki, kada postoji iroko prihvaena i duboko ukorenjena nacio-
nalistika samosvest, pa se nastupa sa nemaskiranih nacionalistikih pozicija,
meutim, re o balkanskim nacionalizmima, onda gelnerovsko poimanje savreno odgo-
vara, pa se stoga ovde i koristi.
traei sve vei stepen suverenosti i nezavisnosti od vienacionalne zajed-
nice (Hroch, 1978). Nacionalizam je zavisna promenljiva u vienacionalnim
politikim zajednicama od vaee strukture meunarodnih odnosa i njihove
promene. Svaka bitna promena u meunarodnim odnosima se mora odra-
ziti i na vienacionalne drave, bilo da pomau njihovo odranje ili da omo-
guuju njihovo razbijanje.
Reju, interakcionizam, kako je ovde shvaen, obuhvata instrumentali-
stiku teoriju etnikog takmienja koja se odnosi na racionalnu stranu etni-
kih odnosa u sadanjosti i budunosti, to se ogleda u takmienju pojedi-
naca za materijalna dobra, ugled i mo, ali i takmienju nacionalnih zajednica
oko kojih su obrazovane konstitutivne jedinice federacije za politiku mo,
kolektivni status, to esto obuhvata i takmienja oko dostojanstva odree-
nih etnikih svojstava kao to je npr. jezik ili religija i takmienje oko kolek-
tivnih seanja, i materijalnu dobrobit svake od njih, te naposletku pokuava
da objasni nain na koji unutranji nacionalni takmaci za mo u Jugoslaviji
odgovaraju na izazove koje pred njih stavlja kontekst meunarodnih odnosa.
1.5. Saznajno-socioloka kritika razliitih objanjenja
nestanka Jugoslavije
Trei teorijski stub ove studije jeste uobiajeni saznajno-socioloki uvid
da opaaj nekog dogaaja uopte, pa i nestanka SFRJ i ratova za jugosloven-
sko naslee posebno, zavisi u velikoj meri od drutvenog poloaja posma-
traa, teoretiara ili istoriara. Naime, ako ima miljenja u sociologiji sazna-
nja da ak i prirodno-nauno saznanje zavisi od nekih etnikih posebnosti
(Mili, 1986: 458), onda mora biti sasvim jasno da e objanjenje kraja Jugo-
slavije biti, moda, prevashodno odreeno etnikom pripadnou istraivaa.
Ovo se naroito odnosi, iako nije ogranieno, na zemlje naslednice Jugosla-
vije u kojima preovladava oslobodilaka nauno-politika kultura u kojoj
se iskljuivosti i nacionalna rivalstva na naunom planu meusobno snae
(Kulji, 2002: 463).
Uopteno, i poneto grubo reeno, nacionalno opredeljenje posmatraa
na prostoru bive SFRJ ima najvei znaaj za opaaj celog istorijata Jugosla-
vije, pa i na opaaj njenog nestajanja, kao i ratova u kojima se proces nesta-
janja okonao. Hrvatski sociolog, politikolog ili istoriar e, po pravilu, zastu-
pati ono gledite o Jugoslaviji, njenom nastajanju, trajanju i nestajanju, koje se
u razliitim ideolokim varijantama javlja meu etnikim Hrvatima. Danas se
ono javlja u protivstavu prema Jugoslaviji kako bi se hrvatsko jugoslovenstvo
pokazalo kao sporedna idejna struja u okviru hrvatskog nacionalizma (Kulji,
2002: 464). Na slian nain, meu srpskim teoretiarima i istoriarima pre-
vladavaju razliite ideoloke varijante koje se mogu nai i u srpskom javnom
ivotu, sa osnovnom neistorinom idejom o Jugoslaviji kao kobnoj srpskoj
zabludi. Najpozitivniji stav prema Jugoslaviji imaju Bonjaci, jer oni su u soci-
jalizmu izgradili nacionalni identitet, pa makar i pod religijskim imenom, iako
je i kod njih odnos prema Jugoslaviji poneto zamagljen potrebom legitimi-
sanja relativno mladog bonjakog nacionalnog identiteta i nedavno stvo-
rene a krajnje nestabilne drave.
20

Nova drutvena stvarnost, koju stvaraju posebne drutvene elite neza-
visnih nacionalnih drava zasnovanih na etnonaciji, trai i etniki zasnovanu
drutveno-integrativnu misao koja je namerno suprotstavljena misli protiv-
nikih etnikih grupa (Mili, 1986: 457). U tom svetlu, jedan istraiva kon-
verzije vodeih istoriara istraivakog predmeta Jugoslavija ukazao je na
zanimljivu injenicu: Zakasnelo razoaranje raspadom Jugoslavije je izvor
Petranovievog revizionizma, za razliku od donekle trijumfalistikog Bilan-
dievog revizionistikog pravdanja hrvatske suverenosti (Kulji, 2002: 458).
Ovde treba uoiti pravilnost: hegemoni srpski doivljaj kraja Jugoslavije doiv-
ljaj je razoaranosti izazvane porazom, a hegemoni hrvatski doivljaj praen
je ponosom zbog injenice da je Hrvatska iz Jugoslavije izala kao pobednica.
Ovaj oseajni stav, utemeljen na racionalnom uvidu u stvarnost, nesumnjivo
mora uticati na tumaenje kraja Jugoslavije, ali i njenog nastanka, te trajanja.
Treba imati u vidu da drutvene elite novonastalih nacionalnih drava
pred istoriografe i sociologe kao prevashodni zadatak postavljaju pravdanje
postojanja novostvorenih politikih zajednica, ukoliko ele drutvenu pro-
mociju, mo i ugled, te odgovarajue materijalne nagrade. U takvim nastoja-
njima saznajna funkcija drutvene nauke bledi u odnosu na drutveno-inte-
20 Izgleda da se pred I svetski rat veina bosanskih muslimana oseala Turcima, usled sna-
nog poistoveivanja sa Osmanskom imperijom, a uprkos injenici da je u samom Carstvu
smatrano da su Turci samo siromani seljaci iz Anadolije, dok bi se drugi uvredili da ih tako
nazivaju (Mazower, 2000: 51). Odrazi tog miljenja javljaju se kadto i danas. Tako je pogla-
var bosanskih muslimana Reis-ul-ulema Mustafa ef. Ceri nedavno izjavio kako ne moe
da prepozna koji je Bonjak, a koji Turin, jer svi ste isti kao da vas je jedna majka rodila.
Ovdje moramo biti jedno, ne moemo dvoje i zato predlaem da svi mi ovdje budemo
Turci. Nas ovdje zovu Turcima, mi viemo da nismo i sve to vie viemo da nismo, oni sve
vie viu da jesmo. I mi jesmo Turci, po naem povijesnom sjeanju, povijesnom odree-
nju, identitetu islama koji su nam Turci donijeli. Ali mi smo i Bonjaci (http://dnf.blogger.
ba/arhiva/2006/09/03), pristupljeno 10. VIII 2008. U ovom navodu zorno se uoava kakva
je snaga interakcionizma: spoljanje imenovanje (nas ovdje zovu Turcima) utie i na unu-
tranje prihvatanje odreenog naziva (i mi jesmo Turci). Istovremeno, izbor je unekoliko
racionalan, premda na prvi pogled deluje potpuno nerazumno s obzirom na to da se Turci
i Bonjaci meusobno ne mogu razumeti zbog ogromne razlike u jeziku, jer ako su Bo-
njaci Turci, onda se nee oseati tako bespomonima u sukobljavanju sa Srbima i Hrva-
tima, prema kojima se nalaze u manjini i od kojih su slabiji. Mona, iako udaljena Turska
slui kao uteha i politiko sredstvo zastraivanja etniki bliskih ali neprijateljski usmere-
nih komija. To podsea na ono crnogorsko: nas i Rusa dvesta miliona. Na stranu sad to
to i samih Rusa ima svega 143 miliona u Rusiji i oko 25 miliona u okolnim republikama.
grativnu. Stoga moe biti sasvim u skladu sa uobiajenim ljudskim slabostima,
iako je neotmeno naelo da je bolje izdati svoje uverenje nego svoju naciju
(Kulji, 2002: 450). Oni akademski poslenici koji su umakli etnikom odree-
nju otuda zasluuju posebnu panju, pod uslovom da ih ima i da se ne radi
o sentimentalnoj i intelektualno jalovoj nostalgiji za vremenima koja nikada
nisu postojala u jugoslovenskoj utopiji. Potrebno je porediti stvarnost Jugo-
slavije sa stvarnou novih drava na istorian, vieslojan i iznijansiran nain
da bi se mogao izricati vrednosni sud o prednostima i manama Jugoslavije u
odnosu na savremena drutva.
U ovom smislu se, moda, mogu uoiti i podele izmeu razliitih genera-
cija istraivaa, iako ih autor ove studije ne oekuje s obzirom na epidemiju
antitotalitarne konverzije iji je sastavni deo meu intelektualcima bive
Jugoslavije i antijugoslovenstvo (Kulji, 2002: 421). U tom kontekstu se vikti-
mizovanje autora u socijalizmu kao linosti (Kulji, 2002: 422) udruuje sa vik-
timizovanjem nacije kojoj neko pripada, gde kao rezultat nastaje nesumnjivo
nezdrava dupla viktimizacija, to neminovno oteava ispunjenje kako ideala
uravnoteene zrele linosti, tako i epistemolokog zadatka tenje ka objektiv-
nosti, jer se intersubjektivna proverljivost trai, po pravilu, u toru sopstvene
nacije. Istovremeno, tenja za pravdanjem osvete koja se vri u ime nacije
moe se razumeti upravo u ovom kontekstu, iako ni rtva nema moralno
pravo na osvetu, jer tada se pretvara u delata (Kulji, 2002: 427428).
Zapadni posmatrai, pak, prihvataju u manjoj ili veoj meri srpski, hrvat-
ski ili bonjaki opaaj junoslovenske stvarnosti zavisno od toga koji je
u datom trenutku blii trenutnim spoljnopolitikim interesima i vrednosno-
-moralnim oseajima elite njihovih drutava. U tom kontekstu vano je uoiti
koje mesto neki akademski poslenik zauzima u drutvenoj organizaciji nau-
nog rada, te naroito koliko su se naunici razliite nacionalne pripadnosti
iz bive Jugoslavije probijali na vana mesta u drutvenoj organizaciji nau-
nog rada na Zapadu. Nije isto ako neko predaje na Jejlu i Oksfordu, ili ako je
zaposlen na nekom malom i manje uglednom univerzitetu. Takoe, nije sve-
jedno da li se knjiga objavljuje kod uglednog izdavaa ili ne, te da li se krae
studije objavljuju u vodeim asopisima ili u nekim asopisima nieg ugleda.
Naposletku, veoma je bitno utvrditi da li se i koliko esto neki naunici zovu
da priloe svoja istraivanja zbornicima radova o nekoj temi koje objavljuju
poznate izdavake kue.
Jednako kao meu srpskim, hrvatskim ili bonjakim stranama u sukobu,
zapadni posmatrai zanemarivae pitanje odgovornosti svojih vlada kada
to zahtevaju racionalno pojmljeni interesi ili e, pak, postati veoma kritini
prema vladama pod uslovom da su njihova moralna uvstva pod udarom, a
da, takoe, kritika ne potkopava vitalne interese njihovih zemalja, ve da, ta-
vie, promena politike moe biti u njihovom interesu to aktuelna dravna
politika prenebregava.
Ne treba smetnuti s uma injenicu da istraivai iz manjih zemalja koji
imaju ambicije da se dobro plasiraju na tritu naunog rada na Zapadu,
moda, jo i vie vode rauna o interesima zvanine spoljne politike jedine
globalne sile, naroito u svetlu injenice da dolazi do obrazovanja jedne nad-
nacionalne drutvene elite na globalnom nivou koja putem tela kao to su
MMF, Svetska banka, NATO, EU, NAFTA i sl. vre drutvenu integraciju na glo-
balnom nivou u neoliberalnom kljuu slavljenja kapitalizma (moi trita) i
imperijalnom kljuu ideologije ljudskih prava.
21

U toj viziji kapitalistikog sveta bez granica gde jedna imperijalna sila i
nadnacionalna elita organizuju drutvo planete, poseban zadatak ima dru-
tveno-integrativna misao koja postie cilj u onoj meri u kojoj njegovo usva-
janje podstie pojedince i grupe da dobrovoljno prihvate i izvravaju oba-
veze to proistiu iz njihovog poloaja u drutvu i(ili) njegovom uem delu.
Idejno razvijena drutveno-integrativna misao, u kojoj su sjedinjene funk-
cije opravdavanja i organizovanja, predstavlja spoj politike misli i etike
(Mili, 1986: 518).
Prema tome, globalna drutvena elita ima potrebu da se njeni interesi i
praktino-politiki potezi opravdaju, kao i da obezbedi dobrovoljnu poslu-
nost onih kojima interesi mogu biti i razliiti od volje ove elite, a drutvena
nauka je, preko ambicioznih pojedinaca koji tee drutvenoj promociji, esto
umiljajui da upravo oni polau temelj drutvene integracije (Mili, 1986:
516), ali nekad i stvarno uestvujui u tome, tu da oblikuje drutveno-inte-
grativnu misao koja e to uiniti, delei praktino-politike pouke i etike
pohvale i pokude, verbalne zabrane i kazne. injenica da je perspektiva
Zapada postala (je) sredite iz kog tumaimo istoriju, pa i nau vlastitu (Smo-
lar, 2000, cit. pr. Kulji, 2002: 472) ima dalekosene posledice, makar bila istina
da i sam Zapad sadri vie moguih perspektiva, jer ukazuje na potencijalnu,
ako ne i stvarnu kolonizaciju naunog saznanja. Otud je kritika ideologije
naunih radova, koja e paljivo razdvajati vredne teorijsko-istraivake dopri-
nose od drutveno-integrativnih funkcija, koji dolaze sa Zapada uopte, a onih
o kraju Jugoslavije i drutvima drava-naslednica posebno, jedan od najbit-
nijih poslova koje sociolog moe danas obavljati.
Valja u tom smislu uporediti misao o Jugoslaviji u socijalistikom periodu
sa onom o kraju Jugoslavije. Hipoteza je da se ove misli veoma razlikuju, da je
misao o Jugoslaviji devedesetih godina XX veka misao koja je najvie iskriv-
ljavala ono to se na prostoru SFRJ deavalo zbog prevage drutveno-inte-
grativne funkcije saznanja o Jugoslaviji na Zapadu nad saznajnom funkcijom,
21 Autor ove studije smatra zatitu ljudskih prava svakog pojedinca na svetu veoma bitnom,
ali ne veruje da oni koji ljudska prava masovno kre, npr. u Iraku, Avganistanu, u zlogla-
snom Guantanamu ili u humanitarnim intervencijama iskreno brane ljudska prava u
nekom drugom delu sveta.
to je posebno dolo do izraaja u trenutku neposredne pristrasne ukljue-
nosti ovih zemalja u reavanje sukoba u Jugoslaviji.
22
Reju, ideoloki su se
esto pravdala nastojanja zapadnih vlada da se Jugoslavija razbije po njihovoj
zamisli, umesto da se pristupi izuavanju neophodnih i dovoljnih uslova koji
su vodili kraju Jugoslavije. Treba utvrditi da li su i u kojoj meri razliita istra-
ivanja kraja Jugoslavije uzimala u obzir mogue alternative, bilo da se radi
o potrebi ouvanja Jugoslavije, njenog restrukturisanja, ili da se radi o raci-
onalnosti njenog razbijanja po etnikim umesto po republikim granicama.
Lakmus test ideologizovanosti misli o kraju Jugoslavije za nesrpske autore
jeste da li se koristi poreenje Jugoslavije i BiH, ba kao to je za srpske autore
bitno videti da li porede Austro-Ugarsku i Jugoslaviju. Misao koja je posveena
BiH, a da zapostavlja pitanje Jugoslavije, neizostavno je i bezuslovno ideolo-
gizovana misao koja ispunjava drutveno-integrativne funkcije znanja u sre-
dini u kojoj je nastala, u naelu nebitno da li u bosanskohercegovakoj, ame-
rikoj ili nekoj drugoj. Naposletku, treba videti da li i u kolikoj meri posle pada
reima Slobodana Miloevia dolazi do promene u teorijskim shvatanjima
kraja Jugoslavije i pojava kojima je bio praen, kao to su ratovi i masovni
ratni zloini. Uopte, jedan od zadataka studije odnosi se i na utvrivanje
razlika, ako ih ima, izmeu istraivanja koja su prevladavala tokom devede-
setih godina XX veka i onih posle 2000. godine.
Nije nevano ni pitanje predvianja kraja Jugoslavije i naknadne pameti
koja ex post facto objanjava njen nestanak. U sklopu problema predvia-
nja kraja Jugoslavije, posebno je pitanje da li se kraj zemlje predvia zato to
se on eli ili zato to su uoene objektivne slabosti i napetosti koje bi mogle
22 Tom Galager (Tom Gallagher) sa Univerziteta Bredford (Bradford) smatra da je tokom
Hladnog rata nedostajalo vrhunsko saznanje (high-grade knowledge) o Jugoslaviji, poto
su nedostajali fondovi ijim sredstvima bi istraivanja bila finansirana, za razliku od kre-
mljologije koja je usled hladnoratovskog znaaja koji je uivao SSSR dobijala ogromna
sredstva. Otud, jedna jugoslavologija nije nastala kao pratilja sovjetologije ili kremljolo-
gije. Navodi se i zanimljiv podatak da je jedino univerzitetsko odeljenje za prouavanje
Jugoslavije u Bredfordu u Velikoj Britaniji ukinuto zbog budetske tednje i kresanja izda-
taka za univerzitete vlade Margaret Taer (Thatcher) poetkom osamdesetih godina XX
veka. U injenici da su se Jugoslavijom bavili strunjaci za meunarodne odnose Galager
je, sledei D. Konverzija (Konversi), video razlog to je, po njegovom miljenju, naglasak
pogreno stavljan na razbijanje Jugoslavije spolja umesto na unutranji raspad (Gallagher,
2004: 155). Uz poneto cinizma, a imajui u vidu poplavu pisanja veoma razliitog kvali-
teta o Jugoslaviji po njenom nestanku sa karte, moe se zakljuiti da novac, iako utie na
obim pisanja o nekom predmetu, ipak nije presudan inilac koji odreuje kvalitet pisanja.
tavie, imajui u vidu ideoloka iskrivljavanja na koje intelektualni konformizam i slee-
nje modnih trendova u nauci, novac, politika mo i slava utiu, verovatno je da nedo-
statak takvih inilaca tokom hladnoratovskog perioda utie na vii nivo hladnoratovske
nauke u odnosu na posthladnoratovsku nauku o Jugoslaviji. Suprotno miljenje Galage-
rovom, a slino ovom koje se zastupa u studiji pred itaocem iznela je Valeri Bans (Vale-
rie Bunce) (Bunce, 1997: 345346).
dovesti do kraja socijalistike Jugoslavije. Takoe, da li je nesklonost Jugosla-
viji pomogla da se sagledaju njena ogranienja ili je, moda, briga dobrona-
mernog ili ideoloki zainteresovanog posmatraa za Jugoslaviju pomogla da
se uoe inioci nestajanja? Naposletku, bitno je i pitanje koliko su predvia-
nja bila kondicionalna, tj. da li su autori istoriju shvatali kao otvorenu prema
razliitim mogunostima ili su kruto tvrdili da je samo jedan ishod nemino-
van. Po pravilu su ona predvianja koja nude nekolike mogunosti razvoja
neke pojave, specifikujui potrebne uslove za nastanak razliitih ishoda i pro-
cenjujui verovatnou zbivanja svakog od scenarija, saznajno vrednija od
onih koja postuliraju samo jednu mogunost.
Jedno od pitanja na koje treba dati odgovor jeste i u kojoj meri je aka-
demska misao o kraju Jugoslavije bila pod uticajem medijske slike o njemu.
Koliko su preovlaujui okviri predstavljanja stvarnosti i diskursi uticali na
misao svakog od pojedinih istraivaa? Da li su oni bili svesni njihovog posto-
janja, da li su pokuavali da se odupru ili su mislili da je njihovo vaenje ne-
upitno? Jedna od hipoteza istraivanja jeste da veina istraivanja koja je
elela da se nazove naunim nije daleko odmakla od ve postojeih medijskih
predstava. Akademsko i novinarsko su se na predmetu kraja Jugoslavije susre-
tali, proimali i stapali u jedno, to ukazuje da se radi o drutvenoj nauci koja
ispunjava prevashodno drutveno-integrativnu funkciju. Ako je tako, onda
treba odgovoriti na pitanje zato je ova funkcija znanja dobila prioritet nad
onom koju nauka u prvom redu treba da ispuni saznajnom.
Takoe, potrebno je odgovoriti i na pitanje da li su u vezi opta ideoloka
usmerenost pojedinog istraivaa i njegovo manje ili vie teorijsko objanje-
nje ili razumevanje kraja Jugoslavije. Na osnovu prethodno izvedene analize
tampe, moe se pretpostaviti da su konzervativni i liberalni autori (ovi drugi,
u koje treba ukljuiti i socijalne demokrate, tj. leve liberale, u veoj meri, zato
to su bili vei ljubitelji vieetnike BiH i Bonjaka, najvie Zapadu okrenutih
muslimana na svetu, od konzervativaca kojima su bile blie katolike i pro-
zapadne, bogate Slovenija i Hrvatska), po pravilu, tumaili kraj Jugoslavije u
skladu sa uspostavljenim pravoverjem u tampi i u javnom mnjenju dotinih
zemalja, to znai da su redovno optuivali Slobodana Miloevia lino i srp-
ski nacionalizam kao uzronike svih zala koja su snala Jugoslaviju, da su pre-
viali slinosti izmeu Jugoslavije i BiH, te da su smatrali hrvatski nacionali-
zam tek drugorazrednim iniocem; dok su leviari, anarhisti i komunisti imali
veoma razliit pristup prouavanju kraja Jugoslavije koji se temelji na prida-
vanju uzrone teine spoljnopolitikom i ekonomskim iniocima.
Imajui u vidu saznajno-socioloki aspekt analize predstavljanja pro-
cesa nestajanja Jugoslavije, autor studije duan je da jasno i nedvosmisleno
navede sopstvena ogranienja u preduzetom istraivanju. Svest o sopstvenoj
ogranienosti jeste neophodan, iako ne i dovoljan uslov njenog prevazilae-
nja. Ova ogranienja se odnose na identitetske sastavnice linosti stvaraoca.
Dolepotpisani, naime, deli nacionalni identitet sa jednom od sukobljenih
strana u procesu nestajanja SFRJ i u ratovima za njeno naslee srpskom.
23

Premda kritiar srpskog nacionalizma, a naroito njegovih krajnjih oblika,
sigurno je da nije imun na interese svoje nacije, onako kako ih, kao pripad-
nik generacije koja je u svojim dvadesetim godinama doivela kraj socijali-
stikog sistema i Jugoslavije koja je nestajala u ratu, sam shvata.
On se trudio u okvirima svoje moi da se bori protiv autoritarnog vie-
stranakog socijalizma Slobodana Miloevia i rata. Kao kritiki ili levi libe-
ral veoma rano je, jo polovinom devedesetih godina XX veka, dok je radio
diplomski rad o pisanju strane tampe o nestajanju SFRJ, ostao bez iluzija o
dotad u njegovoj svesti idealizovanom Zapadu uopte, i naroito o tampi
koja je izvetavala o ratu i intelektualcima koji su javnosti objanjavali uzroke
njegove. Utoliko, autor je sada u ideolokom smislu skoro manhajmovski slo-
bodnolebdei intelektualac eljan probijanja svih ideolokih ogranienja,
nezavisno od ideologije koja se kritikuje. No, dok je probijanje optih ide-
olokih ogranienja lake izvodljivo, dotle je borba protiv nacionalistike ide-
ologije malo sloenija, jer tu je, osim ideologije, ukljuen i nacionalni identi-
tet kao takav. Otuda je analitiko odvajanje i razlikovanje nacionalnog iden-
titeta od nacionalizma kao ideologije veoma vano.
Razume se, injenica da su se ratovi za jugoslovensko naslee odvijali
upravo u vreme autorovog kolovanja za sociologa umnogome je odredila
njegov teorijsko-istraivaki profil. Trebalo je razumeti zato je nestala zemlja u
kojoj se rodio i iveo dvadesetak godina. U sveoptem bujanju nacionalizama,
na ta ni sam nije bio imun, ipak je postajalo sve lake uoiti pristrasnost prema
naciji kojoj se pripada. Kadto je ona, naroito u tumaenju nacionalnih interesa
krajnjih desniara, imala karikaturalne obrise. To je pisca ove studije gonilo da se
specijalizuje u izuavanju nacionalizma i nacije, te da teorijska znanja koja je ste-
kao pokua primeniti na razumevanje i objanjenje glavnih uslova koji su doveli
do nestanka drave koja je dvaput postojala (Lampe, 2000) i dvaput u krvi
nestajala tokom XX veka. Teorijska znanja, privrenost naunoj etici i saznajno-
-socioloka svest o uslovima vlastite ogranienosti trebalo bi da autora, koliko
je to mogue, zatite od izdaje intelektualaca (Benda, 1996), tj. nacionalne pri-
strasnosti. U tom smislu, pre no to da neki sud o zahtevima nesrpskih strana,
on e, osim primene teorijskih znanja, uvek pokuati da se postavi u kou pri-
padnika tih nacija, tj. da iz njihovog poloaja sagleda drutvenu stvarnost. Tek
nakon takvog uivljavanja mogue je ponuditi neki odgovor na vana pitanja
koja se tiu suprotstavljenih shvatanja nacionalnih interesa.
23 Otud je mogue da se kadto probija i lini ton, jer se raspravlja o neemu to dotie ne
samo intelektualnu radoznalost, ve i linost istraivaa. No, to ne bi trebalo da utie na
intersubjektivnu proverljivost njegovih iskaza, ve bi, tavie, trebalo da olaka njihovu
saznajno-socioloku kritiku.
Jasno je, meutim, da i nacionalizam ima svoje objektivno vaenje i
subjektivni smisao, te da obavlja izvesne funkcije u odreenom istorijskom
trenutku na nekom prostoru. Tako, ako se jedan ili vie nacionalizama favo-
rizuju u odnosu na neki drugi, onda je nuno uvideti koji su objektivni inte-
resi monih delatnika koji vre takvo favorizovanje, i kojim se argumentima to
pravda u drutveno-integrativnoj misli koja se vercuje pod imenom nauke, te
koje funkcije razliiti nacionalizmi imaju u meusobnim odnosima i u odno-
sima sa najmonijim delatnicima u globalizovanom svetu u datom trenutku.
Sem toga, valja utvrditi koliko se retorika koja pravda interese nekog nacio-
nalizma razlikuje od delanja koje se sprovodi u ime odreenog nacionalizma.
2. Socioloko-istorijsko objanjenje procesa
nestajanja i ina razbijanja Jugoslavije
Pobednike sile posle Prvog svetskog rata su bile za jugoslovensko
ujedinjenje koje je iskljuivalo svesrpski projekt. Obnova druge Jugo-
slavije bila je mogua zahvaljujui meunarodnoj ulozi koju su Jugo-
slaviji namenile velike sile. Na ruevinama SFRJ velike sile nisu ni pomi-
ljale da pomau stvaranje Velike Srbije.
Branko Petranovi
2.1. Uvod
U svakom pokuaju objanjenja sloenih drutvenih dogaaja, a naro-
ito procesa u koje spada nastajanje i nestajanje vienacionalnih politikih
zajednica, potrebno je razotkriti inioce koji do njih dovode. Mladen Lazi je
na heuristiki veoma plodan nain analitiki razvrstao uslove koji su u manjoj
ili veoj meri mogli doprineti nestajanju Jugoslavije (Lazi, 1994). Na najap-
straktnijem nivou, razlikuju se spoljni i unutranji uslovi koji su doprineli da
politika zajednica Junih Slovena vie ne postoji. Potom se na brodelovski
nain unutranji inioci razvrstavaju kombinovanjem vremenske i strukturne
dimenzije drutvenog ivota u cilju stvaranja klasifikacije uslova. U vremenske
inioce spadaju oni dugog (istorijski), srednjeg (sistemski) i kratkog (kon-
junkturni) trajanja, a u strukturne politiki, privredni, kulturni i socijalno-psi-
holoki inioci.
Tako se dobija klasifikacijska shema od 12 unutranjih uslova koji su uti-
cali na nestanak Jugoslavije. Ovde e biti izloeni prvo najbitniji unutranji
inioci nestajanja Jugoslavije koji zajedno ine splet neophodnih uslova za
nestanak SFRJ. U okviru njih se najvie panje poklanja iniocima srednjeg tra-
janja zato to oni posreduju izmeu onih dugog i kratkog trajanja, tako to
na poseban nain uobliavaju inioce dugog trajanja, i tako to iz njih nepo-
sredno proizlaze oni kratkog trajanja. Osim toga, njima se panja naroito
poklanja zato to su poneto zanemareni od savremenih autora koji, po pra-
vilu, znatno vie panje poklanjaju iniocima kratkog trajanja, tj. pojedinim li-
nostima koje su delale na politikoj sceni tokom devedesetih godina XX veka.
Politiki inioci su, takoe, posebno izdvojeni zato to je unutranja nape-
tost u Jugoslaviji dolazila prevashodno zbog suprotstavljenosti u XX veku do
kraja razvijenih nacionalistikih ideologija Srba i Hrvata, a nacionalizam je u
svom razvijenom obliku prvenstveno politika pojava. U tom smislu, kulturni
i privredni inioci, ukoliko su bili ugraeni u rivalsku strukturu meunacional-
nih odnosa, iako realno postojei, sluili su pravdanju sutinski nacionalisti-
kih zahteva za podudaranjem etnikih i politikih granica, odnosno tenji za
to veom samostalnou i suverenou kao politikim ciljevima.
Analiza treba da pokae koliko je strukturni poloaj delatnika u devedese-
tim godinama XX veka zavisio od prethodnog perioda u socijalistikoj Jugo-
slaviji, kao i od trajnije strukturisanosti srpsko-hrvatskih odnosa u zavisno-
sti od njihovih nacionalistikih ideologija kao struktura dugog trajanja, koje
su prethodno uticale na oblikovanje strukturisanosti nacionalnih odnosa u
socijalistikoj Jugoslaviji (Baki, 2004). Ovaj splet unutranjih inilaca inio je
neophodni uslov nestajanja Jugoslavije.
Spoljni inioci se, meutim, sa izuzetkom srpskih i leviarskih prouava-
laca razbijanja Jugoslavije, te Pola aupa, redovno potcenjuju u objanjenjima,
iako ine dovoljan uslov nestanka Jugoslavije poto je Jugoslavija stvorena,
odravana, i konano razorena, u velikoj meri, blagodarei delanju velikih
sila odreenog vremena i kao posledica promena meunarodnog okrue-
nja (Shoup, 2008: 348). Utoliko e se posle analize neophodnih uslova nesta-
janja Jugoslavije ralaniti delanje dovoljnih spoljnih uslova njenog razbijanja.
2. 2. Unutranji inioci dugog trajanja suprotstavljene
nacionalne ideologije Srba i Hrvata i suprotstavljene
vizije jugoslovenstva
Problem je prevashodno u tome to ak iako se drutveni i
posebno politiki sistemi menjaju, nacije opstaju.
Milovan ilas
Ovde se raspravlja samo o onim uslovima koji su najvaniji za nestanak
SFRJ. Polazi se od shvatanja da su Prva Jugoslavija (Kraljevina SHS/Jugosla-
vija) i Druga Jugoslavija (socijalistika) delile u osnovi istu kljunu strukturnu
suprotstavljenost, iako su se strukturni uslovi u socijalistikoj federaciji une-
koliko razlikovali u odnosu na Kraljevinu blagodarei umnoavanju i insti-
tucionalnom priznavanju nacija. Ipak, bazini strukturni odnos rivalskih srp-
skog i hrvatskog nacionalizma, kao ideolokih dugotrajnih struktura, ostao
je u osnovi nepromenjen zato to su dve nacije bile najbrojnije meu Jugo-
slovenima. Drugim reima, one su predstavljale okosnicu moguih koalicija u
Jugoslaviji, s tom razlikom to je hrvatska nacionalna elita blagodarei umno-
avanju federalnih jedinica na preko etiri mogla okupiti oko sebe brojniju
koaliciju no to je to bio sluaj pre II svetskog rata.
Socioloko-istorijsko objanjenje procesa nestajanja i ina razbijanja Jugoslavije 43
Poto su hrvatski istoriar (Banac, 1988) i hrvatski i srpski sociolozi (Seku-
li, 2004, 1997; Baki, 2004), bez obzira na meusobne razlike,
24
ve ranije
pokazali na koji su nain srpski i hrvatski nacionalizam bili strukturno suprot-
stavljeni i kako su drutveni nosioci tih nacionalizama koristili ideju jugoslo-
venstva kao produetak ovih uih nacionalizama,
25
na ovom mestu e tek
ukratko biti ponovo predstavljeni strukturno rivalski odnosi srpskog i hrvat-
skog nacionalizma u okviru ideologija jugoslovenstva kako pre 1918, tako
i u Kraljevini SHS (Jugoslaviji).
26
Ono to je vano imati na umu jeste inje-
nica da se ideologija jugoslovenstva kao nacije instrumentalistiki koristila
od strane hrvatskih nacionalista tokom veeg dela XIX veka, a srpskih tokom
veeg dela XX veka (Baki, 2004; Lampe, 2000). Na isti nain, srpski nacionalisti
su uglavnom odbijali jugoslovenski nacionalizam, pa i minimalno jugosloven-
stvo, tokom XIX veka, dok su hrvatski nacionalisti odbijali jugoslovenski naci-
onalizam, a taktiki (najee zbog bezbednosnih potreba ili meunarodne
nenaklonjenosti uim hrvatskim nacionalistikim reenjima) prihvatali mini-
malno jugoslovenstvo tokom XX veka (Baki, 2004; Lampe, 2000).
Takoe, geostrateko slabljenje Austro-Ugarske potkopalo je politike
snage u Hrvatskoj koje su joj bile privrene, dajui vetar u lea srpskoj vari-
janti jugoslovenstva, iji se trijumf po kraju I svetskog rata moe tumaiti i
kao odraz srpskog geostratekog uspjeha (Sekuli, 2004: 21). Taj geostra-
teki uspeh legitimisao je srpske zahteve i njihovu verziju jugoslovenstva pred
tadanjim najmonijim silama koje su dobile rat i koje su svojom voljom potvr-
dile legitimnost srpske varijante jugoslovenstva. One su, potujui podvige
srpske vojske, u proirenoj dravi videle proirenje baze srpske vojske u slu-
aju eventualnih buduih sukoba, a u Jugoslaviji jemstvo protiv nemakog
Drang nach Osten (Sekuli, 2004: 22), ali i boljevikog izvoza revolucije. Jugo-
slavija je zajedno sa ehoslovakom i velikom Rumunijom inila sanitarni kor-
don kako protiv revizionistikih namera Nemake, tako i protiv komunistikih
namera SSSR-a (Baki, 2004: 542543). Da ta legitimacija od najveih svetskih
sila, meutim, nije dobijena, Jugoslavija ne bi bila stvorena. Od tada, meu-
tim, ona u Nemakoj i Austriji vai kao vetaka versajska tvorevina, to e se
Jugoslaviji osvetiti ve u II svetskom ratu. Istovremeno, meutim, italijanske
24 Sva trojica se slau da su se koncepti i ideoloki temelji ujedinjenja znatno razliko-
vali meu srpskom i hrvatskom politikom elitom, te da iz suprotstavljenosti srpskih i
hrvatskih nacionalistikih ideologija potjee trajan sukob u Jugoslaviji (Baki, 2004;
Sekuli, 2004: 25). No, dok Sekuli naglaava da su od nastanka Jugoslavije srpska i
nesrpske elite bile u sukobu, Baki misli da su neke nesrpske elite umele biti u savezu
sa srpskom prilikom izolacije Hrvata u Prvoj Jugoslaviji, a prvenstveno se tu radi o JMO
i SLS (Baki, 2004).
25 Od stranih autora najbolje su ovaj odnos uoili Denison Rusinov (Denison Rusinow), Voker
Konor (Walker Connor) i Don Lempi (John Lampe).
26 Srpsko-hrvatsko rivalstvo bilo je rak-rana predratne drave (Connor, 1984: 330).
i austrijske pretenzije upuivale su slovenake i hrvatske politike elite na Jugo-
slaviju, pa je i njihova elja za izbegavanjem sudbine italijanske ili austrijske
pokrajine ubedila mnoge hrvatske i slovenake politiare da su Srbi, ipak, slabiji
protivnik od Italijana, a Jugoslavija prihvatljivija politika zajednica od Italije
27

(Wachtel, Bennett, 2009: 27; Baki, 2004; Sekuli, 2004). tavie, kad su u pita-
nju Slovenci, njima je Jugoslavija u to doba znaila i odbranu od tvrdnji kraj-
njih hrvatskih nacionalista da se radi tek o kranjskim Hrvatima (Baki, 2004).
Prvo je potrebno uoiti da su Srbi i Hrvati uhvaeni u relativno sloenu
strukturu meuetnikih odnosa, poto su se Srbi istono od Drine izborili za
poluzavisnu dravu ve u prvoj polovini XIX veka, dok su se Srbi zapadno od
Drine u BiH nalazili pod vlau Osmanskog carstva do 1878, a posle u Habzbur-
koj monarhiji zajedno s onima u oblasti Vojne krajine (formalno ukinute 1881) i
u hrvatskim varoima koji su se tamo nalazili odranije. Ono to se danas naziva
Hrvatskom bilo je u stvari poznato kao Trojedna kraljevina
28
koja nije bila celo-
vita, ve su Hrvatska i Slavonija bile pod ugarskom upravom, a Dalmacija i Vojna
krajina pod austrijskom, s tim to je u potonjoj do 1881. vaio poseban reim.
29
Pravoslavni seljaci u Krajini su gledani s podozrenjem od strane katoli-
kih plemia kojima nisu bili potinjeni, a maarske vlasti su umele manipulisati
Srbima zarad dranja hrvatskih politiara u ahu, to je stvaralo dodatnu omrazu.
Uz sve to, voena od 1844. Garaaninovim Naertanijem, koje je samo uobliilo
postojee nacionalistike tenje, politika elita Srbije gajila je pretenzije na uje-
dinjavanje svih Srba na Balkanu, a niz vojnopolitikih pobeda (balkanski ratovi,
I svetski rat) inio je Srbiju sve privlanijim centrom okupljanja ne samo Srba,
ve i drugih Junih Slovena, sa izuzetkom Bugara (Baki, 2004; Sekuli, 2004: 21).
27 No, revizionistika kola hrvatske istoriografije danas se slae da je Jugoslavija bila
umjetna dravna tvorevina (Bilandi, 1999: 55, cit. pr. Kulji, 2002: 456).
28 Don Fajn dovodi u pitanje pojam Trojednica, jer veli da je Hrvatska obuhvatala uglav-
nom severnu Dalmaciju izmeu Cetine i Istre oko Velebita, te da odatle potiu i svih 12
hrvatskih plemikih porodica na koje verovatno neopravdano Fajn ograniava naziv
hrvatski (Fine, 2006: 76) od kojih neke, npr. udomirii i Lasniii, moda, nisu posto-
jale ve su dodate iz elje da se ispuni mitski broj 12, to Fajnovoj panji zaudo izmie
koje su navodno potpisale ugovor sa ugarskom vlau 1102. (isto: 68), a da je Slavonija
najee bila pod vlau Ugarske, te da nije jasno, ak, ni da li je Tomislav ikada uspeo
ujediniti ove dve pokrajine (isto: 2021). tavie, Fajn izraz Trojedna kraljevina Hrvatska,
Dalmacija i Slavonija smatra mitom, jer ova kraljevina, ako je ikad postojala, morala je
postojati pre 1500. u srednjem veku, ali nekako, u mojem detaljnom ispitivanju srednjeg
veka, nikada nisam naao dokaze o njenom postojanju (isto: 177).
29 Seljaci su, za razliku od drugih delova Imperije, bili slobodni, bez obaveza prema plemi-
ima, a zauzvrat su vrili vojnu slubu za Habzburku monarhiju. Fajn, poneto prete-
rano, smatra da nema dokaza koji bi pokazali postojanje hrvatskog oseaja u bilo kojem
obimu u bilo kojem vremenu tokom srednjeg veka, pa ni do kraja XVIII stolea (Fine,
2006: 78). On veli da pre 1918. ili, ako elimo da ukljuimo Zadar i Istru, pre 1945.
nije postojala nikakva hrvatska drava koja bi obuhvatila svu Hrvatsku, Dalmaciju i Sla-
voniju zajedno (isto: 16).
Ovakva struktura razmetenosti hrvatske i srpske nacije govori o oblikova-
nom specifinom trouglu u kojem se nalaze nacionalna manjina (Srbi u Hrvat-
skoj), nacionalizujua drava u nastajanju (Hrvatska) i nacionalna matica pomenute
nacionalne manjine (Brubaker, 1996). Od samog poetka su odnosi u trouglu bili
bremeniti tekoama. Po interakcionistikoj teoriji, veina tei da gaji veu netrpe-
ljivost prema manjini, to znai da bi Srbi gajili veu netrpeljivost prema Hrvatima
u celoj Jugoslaviji, ali i da bi Hrvati gajili veu netrpeljivost prema Srbima naselje-
nim u Hrvatskoj. Otuda i esta politika zaotravanja odnosa izmeu Srba i Hrvata
u Hrvatskoj, kao i povremeni izlivi gneva u pogromakim pohodima hrvatskih pra-
vaa protiv Srba izazvani netrpeljivou prevashodno sitnih hrvatskih trgovaca
prema bogatijim srpskim rivalima u hrvatskim varoima.
30
Jugoslovenstvo je od
strane hrvatskih nacionalista neretko bilo shvatano kao poluga pomou koje e
reiti kako probleme vlastite nacionalne integracije tako i probleme u ovom trou-
glu. Naime, ako Srbi u Trojednici postanu Jugosloveni, onda su oni i teritorije koje
naseljavaju izgubljeni za pretenzije Srbije. Zato je bilo potrebno da se doe do trija-
listikog reenja i jugoslovenske federalne jedinice utemeljene na hrvatskom drav-
nom pravu. Istovremeno, ovako homogenizovani Jugosloveni u okviru K und K
monarhije mogli bi ravnopravnije da se suprotstave hegemoniji Nemaca i Maara.
Srbi su 17. X 1905. u Zadarskoj deklaraciji
31
pristali da podre zahteve Hrvata u
Habzburkoj monarhiji pod uslovom da oni izriito zajeme ravnopravnost hrvat-
skog i srpskog naroda, da se jezik zove hrvatski ili srpski, a da se na optinama okae
kako hrvatske tako i srpske zastave. Poto su tadanje glavne hrvatske stranke,
sa izuzetkom u to vreme manjih Hrvatske puke seljake stranke i iste stranke
prava, na to pristale,
32
stvorena je Hrvatsko-srpska koalicija koja je igrala glavnu
ulogu u hrvatskom politikom ivotu sve do 1918. i stvaranja Kraljevine SHS.
Hrvatska ideja jugoslovenstva u XIX veku bila je uglavnom vezana za okvir
Habzburke monarhije, jer je tu hrvatska elita mogla da dominira, oslonjena
na u Habzburkoj monarhiji legitimnu ideju o povijesnom dravnom pravu,
to se oitovalo u injenici da su Hrvati bili brojniji od habzburkih Slovenaca
i Srba, te da su za razliku od njih imali sabor i bana. Prema tome, hrvatski naci-
onalisti su mogli mirne due biti iskreni jugoslovenski pannacionalisti, jer se u
osnovi habzburkog jugoslovenstva nalazio hrvatski nacionalizam ideoloki
utemeljen u hrvatskom povijesnom dravnom pravu, koje je, uz etniku bli-
skost, jedino moglo posluiti Junim Slovenima kao ideoloka osnova prava
na treu federalnu jedinicu pod vostvom hrvatske elite u K und K monarhiji.
Otuda je trijalistiko ureenje Habzburke monarhije u kojoj bi trea federalna
30 Najpoznatiji, ali ne i jedini, jeste trodnevni pogrom u Zagrebu 1902, izazvan tekstom u
zagrebakom Srbobranu koji je objavio, pod inicijalima N. S., Nikola Stojanovi iz Sarajeva.
Hrvatski nacionalisti su, meutim, ispod inicijala prepoznali Stojana Novakovia, to je
bio razlog da stradaju zagrebaki trgovci srpskog porekla (Baki, 2004).
31 http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatsko_dr%C5%BEavno_pravo Pristupljeno 15. VII 2008.
32 Radilo se o priznavanju Srbima statusa politikog ili konstitutivnog naroda u Hrvatskoj.
jedinica bila jugoslovenska bila nacionalistiki ideal velike veine Hrvata s
birakim pravom sve do 1918. i kraja Habzburke monarhije. Utoliko su i brojni
Hrvati, s izuzetkom dosledno antisrpske iste stranke prava, u tom periodu
bili u manjoj ili veoj meri jugoslovenski pannacionalisti.
Treba, takoe, primetiti da su se ve u to vreme javili strani naunici i publi-
cisti koji su prouavali drutveni razvoj Habzburkog i Osmanskog carstva, kao i
malih poluzavisnih balkanskih drava, stavljajui se, po pravilu, na stranu poje-
dinih balkanskih nacija kao ljubimaca (Todorova, 1998: 211). Tako su Pol aup
33

(Paul Shoup), Marija Todorova i Don Olkok (John Allcock) zabeleili da je Robert
V. Siton-Votson (Seton-Watson) mislio da bi trijumf pansrpske ideje, tj. srp-
ske varijante jugoslovenstva, oznaio pobedu istone nad zapadnom kultu-
rom, te da bi to bio fatalan udarac progresu i modernom razvoju, usled ega
je putujui kotlananin pre I svetskog rata smatrao da je ouvanje Habzbur-
ke monarhije i njeno trijalistiko preureenje u korist hrvatske varijante jugo-
slovenstva ne samo verovatno nego i nuno (Allcock, 2000: 218; Todorova,
1998: 207; Shoup, 1968: 67). Docnije ga je Frano Supilo tokom I svetskog rata
privukao jugoslovenskoj ideji van okvira K und K monarhije (Allcock, 2000: 224),
pa je promenio miljenje zastupajui ideju o uklanjanju Habzburke monarhije
i stvaranju Jugoslavije kao federacije na osnovama hrvatske varijante jugoslo-
venstva (Kovi, 2010: 81106). Prema tome, vodei strunjak za bivu Habzbur-
ku monarhiju i buduu Jugoslaviju na engleskom govornom podruju uokvira-
vao je sukobom civilizacija i objanjavao balkanistikim diskursom svoj predmet
istraivanja. Imajui na umu njegov uticaj na javno mnjenje,
34
politiku elitu i na
njegove uenike u narednim decenijama, ova injenica se ne moe potceniti.
Mnogi Srbi i Slovenci u okviru, meutim, podozrevali su da Hrvati hoe
da ih asimiluju pod firmom jugoslovenstva. August Cesarec je naveo kako su
se pre I svetskog rata nadmudrivali Stjepan Radi i Svetozar Pribievi, pa je
potonji 1902. vrsto stajao na stanovitu da su Srbi i Hrvati istovjetan narod,
ali je i naglaavao da e se hrvatski Srbi boriti za ravnopravnost naroda srp-
skoga s narodom hrvatskim, dok je Radi, pohvalivi godinu dana docnije Pri-
bievia radi tog povratka na stanovite istovetnosti narodne, ipak zakljuio
da im je narod srbski s narodom hrvatskim istovjetan, znai to da je samo
jedan narod, o ravnopravnosti moe se govoriti meu dvama narodima ili
vie njih (Cesarec, 1923). No, posle 1918. stvari su se preobrnule: Pribievi je
stalno opominjao kako unutar jednog naroda ne moe postojati hegemonija
i neravnopravnost, a Radi je postao optepriznati vo hrvatskog naroda koji
je zahtevao ili ravnopravnost Hrvata sa Srbima ili raspad junoslovenske poli-
tike zajednice (Baki, 2004: 7879).
33 Njegova knjiga o komunizmu i jugoslovenskom nacionalnom pitanju citirana je u 62 studije.
34 Osim Sitona-Votsona, Supilo je pridobio i Henrija Vikema Stida (Henry Wickham Steed),
urednika politike rubrike dnevnika The Times (Allcock, 2000: 224).
Ukoliko se od Srba i Slovenaca ne bi trailo da postanu Jugosloveni s
hrvatskim etnikim peatom, oni bi mogli pozdraviti takvo jugoslovenstvo,
jer bi sami bili jai prema njemu nego to su bili prema Maarima ili Austri-
jancima, ali bi svaki jugoslovenski nacionalizam bio neminovno od Srba i Slo-
venaca u okviru sumnjien da ima hrvatske asimilacionistike pretenzije, pa
su utoliko oni tada bili zagovornici minimalnog ili realnog jugoslovenstva.
Jugoslovenstvo u Srbiji, meutim, bilo je suprotstavljeno Habzburkoj
monarhiji kao takvoj u tolikoj meri da je smatrano moguim tek van njenih
okvira. tavie, poto se jugoslovenstvo u okviru sutinski suprotstavljalo
srpskom nacionalistikom idealu, naroito posle 1878. i 1908, prema takvom
jugoslovenstvu nesumnjivo se gajilo neprijateljstvo s istone strane Drine.
Srpska varijanta jugoslovenstva je stoga bila uperena ka stvaranju neza-
visne i to vee drave Junih Slovena u kojoj bi Srbi predstavljali veinu.
To je, to se srpske elite tie, znailo iskljuivanje Bugara. Hrvatska elita bi,
pak, Bugare rado prihvatila u varijanti Jugoslavije kao nezavisne drave, jer
tada Srbi ne bi predstavljali veinu.
35
Hrvatsko-bugarska koalicija, posebno
s obzirom na tadanje manjim delom nejasno i veim delom probugarsko
nacionalno opredeljenje makedonskog stanovnitva, bila bi ili premona ili
izjednaena u moi sa srpsko-slovenakom koalicijom (Baki, 2004).
Kao to je hrvatski istoriar jugoslovenskog opredeljenja Bogdan Krizman
pokazao, svest o suprotstavljenosti srpske i hrvatske varijante jugoslovenstva
pojavila se u prepoznatljivom obliku ve tokom diskusije tadanjeg potpukov-
nika srbijanske vojske Duana Simovia
36
i hrvatskog jugoslovenski usmere-
nog politiara Ivana Lorkovia
37
prilikom diskusije o tome da li e se ujedinja-
vati Drava SHS, koja e se prostirati do Dunava i Drine, sa Srbijom i Crnom
Gorom, ili se ta drava nee nikad ni priznati (Baki, 2004; Krizman, 1961).
Nije sluajno da su hrvatski birai rano prepoznali da je jugoslovenstvo u
Kraljevini SHS zapravo u funkciji relativnog jaanja Srba u odnosu na Hrvate.
Otuda su rezultati prvih izbora pokazivali da veina Hrvata nije bila usmerena
jugoslovenski: HPSS pod vostvom Stjepana Radia dobila je 52,55% glasova
u Hrvatskoj Slavoniji u kojoj se jedino i takmiila, a ako se tome dodaju gla-
sovi autonomaa (5,23%) i frankovaca (2,48%), onda ispada da je tri petine
biraa bilo protiv srpske varijante jugoslovenstva, ako ne i protiv Jugoslavije.
U Dalmaciji je podrka ujedinjenju bila jaa, jer za Jugoslavenski klub je glasalo
28% biraa (u Hrvatskoj Slavoniji tek 3%) (Sekuli, 2004: 24). Pa ipak, i pored ove
injenice, kao i pisanja voa Hrvatskog bloka predvoenih Stjepanom Radiem
35 Drugi balkanski i I svetski rat iskljuili su mogunost ukljuivanja Bugarske u Kraljevinu
predvoenu Karaoreviima.
36 Potonji vo antinacistikih puista 27. III 1941. godine.
37 Bio Jugosloven do stvaranja Kraljevine SHS, a potom se vratio hrvatskom nacionalisti-
kom idealu.
meunarodnim iniocima da odobre stvaranje istinski suverene Hrvatske ili
priznanje hrvatske drave u zajednikim granicama meunarodne zajednice
Srba, Hrvata i Slovenaca, hegemoni meunarodni inioci tog doba, na prvom
mestu Francuska, nisu obraali panju na poloaj Hrvata u Kraljevini (Baki,
2004: 500; Stankovi, 1995: 162). Tada je Francuskoj i Velikoj Britaniji Kraljevina
SHS (Jugoslavija) predstavljala strateki interes, pa nestanak Jugoslavije nije
dolazio u obzir, iako je bilo jasno da Hrvati nisu priznavali da je meunacionalna
utakmica u Kraljevini potena, to uistinu nije ni bila, te da je to dovodilo stabil-
nost i snagu drave u pitanje.
Takoe, ne moe biti sluajno da od hrvatskih politiara sa uporitem u
birakom telu niko nije bio za manje od pet federalnih jedinica, dok se naje-
e zagovaralo sedam do osam federalnih jedinica, osim ako se nije zagova-
rala, jo poeljnija sa stanovita hrvatskog nacionalizma, konfederacija teri-
torija zapadno od Drine i Dunava sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom
kao drugom konfederalnom jedinicom, a da su od srpskih politiara samo vo
marginalne Narodne seljake stranke Dragoljub Jovanovi i malobrojni srp-
ski komunisti pristajali da Jugoslavija bude federalno organizovana s vie od
etiri federalne jedinice. Svi ostali, ako su uopte pristajali na federaciju, bili su
za tri etniki odreene federalne jedinice ili, sporazumno, za etiri federalne
jedinice, gde bi BiH (klasine srpske zemlje vs. povijesna hrvatska zemlja),
bila ta jedinica koja bi se stvorila za ublaavanje takmienja srpskog i hrvat-
skog nacionalizma (Baki, 2004).
Kljuno je bilo pitanje ko e imati veinu u Jugoslaviji, tj. ko e biti mo-
niji. Ako bi bilo manje od pet federalnih jedinica, onda bi srpska elita imala
veinu, jer bi Srbi, u koje su se svojevoljno ubrajali Srbijanci, Crnogorci, bosan-
ski Srbi, hrvatski Srbi, i nesvojevoljno veina Makedonaca, odnosili prevagu
nad Hrvatima. U etniki zasnovanoj trolanoj federaciji, Srbi bi, uz pomo Slo-
venaca koji su u Kraljevini po prvi put dobili mogunost usavravanja na lju-
bljanskom univerzitetu i mogunost izraavanja na maternjem jeziku, lako
mogli nadglasati Hrvate. U etvorolanoj federaciji, pak, Srbi i Hrvati mogli bi
biti u ravnotei, jer bi Bosna i Hercegovina, u kojoj su tada Srbi inili relativnu
veinu s 44% stanovnitva, predstavljala taj jeziak na vagi. No, i u tom slu-
aju je vrlo verovatno da bi Srbi na osnovu brojnosti pretezali i da bi njihova
hegemonija bila tek ublaena.
Ako bi, meutim, u Kraljevini bilo vie od etiri federalne jedinice, onda bi
hrvatska nacionalna elita mogla okupiti oko sebe druge nesrbe i imati hege-
moniju.
38
Ne treba zaboraviti da su tada Srbi inili tek relativnu veinu s 34,9%
38 Kako je primetio D. Rusinov, u skladu sa postavkama interakcionista, analizirajui posle-
ratnu strukturisanost nacionalnih odnosa u Jugoslaviji, jedino su hrvatski anticentralisti
mogli polagati pravo na tako veliku i ujedinjenu oblast koja bi mogla zahtevati panju.
Ostali su morali da se ogranie na ulogu neophodnih saveznika (Rusinow, 1978: 248).
stanovnitva Vojvodine (1921, dok ih je deset godina docnije bilo 37,8%, a
1948. 50,4%), te da bi Hrvati (8,1%) zajedno s Nemcima (22%) i Maarima
(24,4%) imali veinu u njoj (Samardi, 2002: 119; uri, uri, Kicoev, 1995).
Takoe, Hrvati su se mogli nadati da bi Crnoj Gori, kao zasebnoj federalnoj
jedinici, bili blii njeni interesi od interesa srpstva, kao i da bi Makedonija,
ako bi bila proizvedena u federalnu jedinicu, bila u savezu s onima koji su joj
pomogli da to postane protivno eljama asimilacionistiki usmerenog centra.
Naposletku, BiH kao federalna jedinica, uprkos relativnoj veini Srba, mogla bi
biti protiv Srbije bar u izvesnim sluajevima ako ne uvek, jer su katolici i musli-
mani bili u veini nasuprot relativne veine pravoslavaca.
Kao to se zorno iz izloenoga vidi, strukturni takmiarski odnosi srpskog i
hrvatskog nacionalizma odreivali su za koje i kakve e se institucionalne oblike
politike zajednice Junih Slovena njihove nacionalne politike i kulturne elite
zalagati. Od toga je delimino odstupala hrvatska privredna elita poto je u
unitarnom dravnom obliku mogla koristiti prednosti koje je uivala na obje-
dinjenom tritu, a pod firmom jugoslovenstva mogla je nesmetano obav-
ljati poslove u Srbiji (Baki, 2004). Frustracije hrvatske politike i kulturne elite,
meutim, sve vie su okretale njihove pripadnike ka uim hrvatskim reenjima.
39
Tek je Sporazum iz 1939. doveo do restrukturisanja odnosa srpskog i hrvat-
skog nacionalizma. Ono to je vano ovde primetiti jeste injenica da je do tog
restrukturisanja dolo svega pet dana pred izbijanje II svetskog rata, te da se
moe slobodno tvrditi da srpska politika elita na tako neto ne bi pristala da
se nije radilo o tom kljunom spoljnopolitikom podsticaju. Jednostavno, rat se
nalazio na vidiku, i bilo je potrebno jaati Jugoslaviju kako se ne bi raspala pri
potencijalnom napadu na nju, a za to su Hrvati bili neophodni. No, bilo je dockan.
2.3. Unutranji inioci srednjeg trajanja pokuaj institucionalizovanja
nacionalnog pitanja u obliku socijalistike etnofederacije
Nacionalno pitanje u vienacionalnoj dravi moe biti reeno u naj-
boljem sluaju u jednom posebnom periodu, u okviru jedne posebne
politike i drutvene strukture.
Milovan ilas
Predratna KPJ je, po samom obrazovanju 1919, kako je ranije predoeno
(Baki, 2004: 528567; Gligorijevi, 1992; Vlaji, 1987; Pei, 1983; Shoup,
1968: 20), bila odana Jugoslaviji, pa ak i realnom jugoslovenstvu do kraja
39 Obojica voa H(R)SS, Stjepan Radi i Vladko Maek, boravila su izvesno vreme u zatvoru
Kraljevine SHS (Jugoslavije), a prvi je i ubijen u Skuptini. Na simbolikoj ravni, to se moglo
tumaiti kao zatvaranje i ubijanje krajnje ponienje cele nacije.
1923, tj. sve dok su srpski kadrovi u njoj vodili glavnu re.
40
im je, meutim,
dola Staljinova direktiva o potrebi razbijanja Jugoslavije
41
i njegova kritika
shvatanja nacionalnog pitanja druga Simia (partijsko konspirativno ime
Sime Markovia), dolo je i do opadanja uticaja tzv. desne frakcije u kojoj su
veinu inili Srbi i koja se zalagala za realno jugoslovenstvo (nada da e se
prosvetom i napretkom drutva od tri tada prepoznatljive etnike zajednice
Slovenaca, Hrvata i Srba stvoriti jedinstvena jugoslovenska nacija u budu-
nosti
42
) u korist leve frakcije u kojoj su veinu inili Hrvati i Slovenci
43
(Baki,
2004: 534; Connor, 1984: 165; Avakumovi, 1964: 62), koja e od 1926. vla-
dati strankom, i koja se zalagala za razbijanje Kraljevine i docnije ujedinjenje
radniko-seljakih republika (Baki, 2004; Gligorijevi, 1992; Connor, 1984).
Zaista, slovenaki i hrvatski kadrovi, pod pokroviteljstvom uticajnih
bugarskih komunista u Kominterni (Petranovi, 1993: 79), vladali su KPJ posle
1926, i naroito posle 1928, u vreme dok je ona bila, uz ustae i VMRO, najogor-
eniji protivnik Jugoslavije.
44
Partija se tada zalagala za samostalnu hrvatsku,
40 Kadrovi iz Socijaldemokratske partije Srbije masovno su uli u Komunistiku partiju, dok
su slovenake i hrvatske socijaldemokratske partije bile podeljene. Dobar deo je ostao u
razliitim socijalistikim strujama (Baki, 2004; Gligorijevi, 1992; Shoup, 1968: 19).
41 Kao to je Voker Konor (Walker Connor) zabeleio u klasinoj studiji o shvatanju nacije u
marksistiko-lenjinistikoj teoriji i strategiji (citirana u 143 studije), marksisti-lenjinisti su
umeno koristili nacionalne sukobe u borbi protiv neprijatelja i u svrhe izvoenja socija-
listike revolucije. Naroito je Lenjin, po Konoru, od 1914. pa sve do smrti 1924. bio zao-
kupljen razmiljanjem kako da se bori protiv nacionalizma kad je to neophodno, a kako
da njime manipulie u interesu meunarodnog pokreta kad god je to mogue (Connor,
1984: 6, 31). No, i na drugoj strani je postojala svest o taktikoj vanosti upotrebe naciona-
lizma u borbi protiv neprijatelja, pa je Zbignjev Beinski (Zbigniew Brzezinski) jo 1950.
u neobjavljenoj master tezi smatrao da bi nacionalizam mogao doi glave Sovjetskom
Savezu, poto se radi o vienacionalnoj imperiji u dobu nacionalizma, iako je mislio da
e se to desiti mnogo kasnije no to se uistinu dogodilo (http://en.wikipedia.org/wiki/
Predictions_of_Soviet_collapse). Pristupljeno 20. VII 2008.
42 injenica da je Markovi verovatno bio blii od Staljina Marksovom i Lenjinovom vie-
nju da je razvoj nacija prema dobrovoljnoj asimilaciji kako napredan tako neizbean
(Connor, 1984: 37), nema mnogo znaaja za praktinu politiku. Uostalom, ovaj strateki
marksistiko-lenjinistiki plan je samo naizgled bio u protivreju sa taktikim korienjem
nacionalnih nesuglasica u korist prve socijalistike zemlje na planeti.
43 Bilo je tu i Srba npr. Tria Kaclerovi, srpski Jevrejin Moa Pijade ali oni su inili manjinu
(Baki, 2004: 534; Avakumovi, 1964: 62). Gligorijevi, pak, precizira da se moe prihvatiti
da je uporite leve frakcije bilo ponajvie u Hrvatskoj, odnosno u Dalmaciji, a da je upo-
rite desne frakcije bilo poglavito u Srbiji, ali da nije sasvim ispravno poistoveivati levu
frakciju sa hrvatskim komunistima a desnu sa srpskim (Gligorijevi, 1992: 206).
44 Uistinu, Konor je potkrepio ovakav stav citatom Staljina: tavie, u meuvremenu je Komin-
terna na najnedvosmisleniji nain naredila KPJ ne samo da trpi, ve i da stvara nacionalna
neprijateljstva: Cela partija mora iriti njenu propagandu i agitovati do krajnjih granica
da ubedi radne mase potinjenih nacija Jugoslavije da razaranje pansrpske buroazije
jeste jedini put prema reenju nacionalnog pitanja. Strah od paljenja nacionalnih strasti ne
treba da spreava Partiju od pozivanja masa punom snagom o ovom najvanijem pitanju
(Connor, 1984: 141). Nasuprot Staljinu, Markovi je smatrao da poto nacionalizam nastaje
srpsku, slovenaku, bosansku, makedonsku, crnogorsku, vojvoansku rad-
niko-seljaku republiku i za federaciju radniko-seljakih republika na Bal-
kanu (Baki, 2004: 558).
45

Neki hrvatski komunisti, kojih je u partiji bilo sve vie, tokom tridesetih
godina su se poeli isticati estokim nacionalizmom (Baki, 2004: 559; Gligo-
rijevi, 258270; Shoup, 1968: 42), uprkos injenici da je marksizam kao ide-
ologija propisivao da komunisti moraju ostati iznad nacionalizma, jer je to
njihova odreujua osobina (Connor, 1984: 11), i da je, ipak, nacionalizam
uglavnom korien u taktike svrhe kako bi se to pre dolo do ostvarenja
stratekog cilja, tj. socijalistike revolucije
46
(Shoup, 1968: 57). Tek 1935, zahva-
ljujui novoj direktivi Staljina, KPJ poinje zagovarati antifaistiku politiku
Narodnog fronta u kojem je trebalo objediniti sve antifaistike snage u okviru
Jugoslavije
47
(Baki, 2004; Connor, 1984).
No, jugoslovenstvo je od tog trenutka u ideologiji KPJ promenilo sadraj
u odnosu na srpsku varijantu realnog jugoslovenstva koju su zagovarali Sima
Markovi i Filip Filipovi. Sada se oblikovalo minimalno jugoslovenstvo hrvat-
ske usmerenosti, poto se zagovarala Jugoslavija koja bi imala vie od etiri
federalne jedinice (u gornjem navodu je npr. navedeno sedam potencijalnih
federalnih jedinica), a umesto realnog jugoslovenstva, po kojem je trebalo oe-
kivati stapanje junoslovenskih nacija u budunosti, prihvatilo se minimalno
jugoslovenstvo koje je izriito odbacivalo mogunost stvaranja jugosloven-
ske nacije, pa makar i u dalekoj budunosti,
48
ve se zagovarala Jugoslavija kao
u kapitalizmu i nacionalno pitanje treba reavati u okvirima kapitalizma, jer e u protivnom
klasna borba ostati mrtvoroene zasenjeno demagokim pozivima rivalskih nacionalnih
grupa (Shoup, 1968: 25). Sima Markovi zasluuje priznanje za ispravno predvianje.
45 Klasna borba, Uvodnik, g. III/br. 9, X 1928. godine.
46 Staljin je bio jasan: Da izbegnemo sve nesporazume, moram rei da se pravo na sece-
siju ne sme razumeti kao obaveza, kao dunost da se otcepi... Neki drugovi okreu ovo
pravo na secesiju u obavezu, i zahtevaju od Hrvata, na primer, da se oni otcepe po svaku
cenu. (istakao, W. C.) Ova pozicija je pogrena, i mora biti odbijena. Ne smemo pomeati
jedno pravo sa jednom obavezom (Connor, 1984: 140). Pa ipak, to nije spreilo uticajnog
bugarskog komunistu Georgi Dimitrova da se zaloi za rasturanje Kraljevine SHS: Nije-
dan ozbiljan komunistiki posao nee na Balkanu biti izvodljiv dok se Jugoslavija ne ras-
padne. Jugoslaviji se mora omoguiti raspad putem nae pomoi tamonjim separatisti-
kim pokretima (Connor, 1984: 166).
47 Zanimljivo je da Miroslav Krlea u to vreme kritikuje nacionalnu politiku KPJ nazivajui
pozive na samoopredeljenje i secesiju platonskim sloganima, i predlaui politiku koja e
pribliiti komuniste hrvatskom seljaku i proiriti svest hrvatskog seljaka ka borbi za prava
jugoslovenskog seljatva kao celine (Shoup, 1968: 43). U skladu s tim, aup zakljuuje da
su u to vreme, sredinom tridesetih, hrvatski komunisti bili vie projugoslovenski usme-
reni od slovenakih (Shoup, 1968: 43).
48 Lenjin je nedvosmisleno pisao: Mi smo za velike drave i za zbliavanje, pa ak i sjedinjava-
nje nacija. (...) Cilj socijalizma nije ... samo da zbliava nacije, ve i da ih stapa. (...) Proletari-
jat podrava sve to doprinosi uklanjanju nacionalnih razlika... sve to pravi odnose meu
nacionalnostima sve bliim, sve to vodi stapanju nacija, ... stapanju svih nacija u jedno
vienacionalna drava u kojoj e svaka etnonacija imati svoju federalnu jedi-
nicu, a BiH i Vojvodina sa relativnom veinom Srba u to vreme bile su izuzeci
od etnikog pravila kojima je kao vieetnikim teritorijama, takoe, doputeno
samoopredeljenje do otcepljenja (Budding, 2008: 95). I pravilo i izuzeci stvo-
reni su u cilju onemoguavanja velikosrpske hegemonije.
49
Upravo je tu i takvu viziju nadnacionalnog jugoslovenstva zagovarao i
sprovodio Josip Broz Tito od 1937. kada se naao na elu KPJ. On je, meu-
tim, i ponajvie uinio na uspostavljanju jedinstva komunistikog pokreta
time to je u Partiji suzbijao uticaj HSS i hrvatskog nacionalizma (smenivi
prvo rukovodstvo KP Hrvatske), a oslobaajui se uticaja klerikalaca otupio
otricu slovenakom separatizmu (Gligorijevi, 1992: 332). Istovremeno, pla-
ei se hegemonije Srba u Jugoslaviji eleo je umanjiti njihovu snagu, pa je
zauvek prihvatio odranije osmiljen komunistiki nacionalni inenjering
Makedonce su ve dvadesetih, a Crnogorce najdocnije poetkom tridesetih
godina Komunistika internacionala i KPJ prepoznale kao nacije (Baki, 2004;
Kulji, 1998; Petranovi, 1993; Gligorijevi, 1992).
50
Doista, kao to je pomalo
ironino zakljuio Pol aup, iako su danas jugoslovenski komunisti uveliko
kritini prema Staljinu zbog njegovog neprijateljstva prema jugoslovenskoj
dravi, moraju priznati da je ispravna pozicija o nacionalnom pitanju bila
dostignuta tek pod njegovim vostvom (Shoup, 1968: 37).
Odgovor KPJ, od 1937. pod vostvom Josipa Broza,
51
na Sporazum Cvet-
koviMaek bio je spoetka pozitivan, kako se ne bi zameralo hrvatskim
vie jedinstvo. (...) Proletarijat ... pozdravlja bilo koju i svaku asimilaciju nacionalnosti sa
izuzetkom onih koje se sprovode silom ili na osnovu privilegija (Connor, 1984: 42). Uto-
liko, jugoslovenski komunisti su skretali sa lenjinistikog pravoverja ka renerovskom austro-
marksizmu, s tom razlikom to su od Lenjina zadrali zagovaranje etnofederalizma, dok su
austromarksisti bili naklonjeni neteritorijalnim etnikim reenjima (Budding, 2008: 94).
49 O znaenju pojmova jugoslovenski (pan)nacionalizam, integralno jugoslovenstvo, jugo-
slovenski nacionalizam u uem smislu i realno jugoslovenstvo, koje je autor preuzeo od
Ljubodraga Dimia i dodatno ih precizirao, kao i o minimalnom jugoslovenstvu ranije je
detaljno pisano (Baki, 2004: 8586; Dimi, 1996).
50 Naravno, velika je razlika izmeu nacionalnog oseanja u Makedoniji i u Crnoj Gori u tom vre-
menu, jer dok su makedonski ili bugarski nacionalizmi nadvladavali srpski u Makedoniji, u Crnoj
Gori je postojao samo srpski nacionalizam (Baki, 2004: 554556; Petranovi, 1993: 3537).
51 U prvom Politbirou koji je Josip Broz sastavio bili su on kao Hrvat, Crnogorac ilas, Srbin
Rankovi i tri Slovenca (Kardelj, Miha Marinko i Franc Leskoek). Sledei put, 1940, Brozu su
u Politbirou pravili drutvo Kardelj, Rankovi, ilas, Srbin iz Hrvatske Rade Konar, i Crno-
gorac Ivan Milutinovi, to je neke autore navelo da zakljue da je po prvi put u meurat-
nom periodu dolo do pojave istinski jugoslovenske strukture partijskog vostva, iako nije
bilo nikoga iz Makedonije (Lampe, 2000: 207; Shoup, 1968: 47). Docnije je u Makedoniju
lino Broz poslao makedonskog komunistu iz Pariza Metodija atorova arla, imenujui ga
i lanom Politbiroa, izgleda ba zbog injenice da je ovaj bio izrazito probugarski usmeren,
kako bi KPJ postala popularna u Makedoniji. Tek s poetkom rata, zbog neaktivnosti make-
donskih komunista u podizanju ustanka, arlo je dospeo pod udar kritike vostva KPJ. Do
rata im njegovo otvoreno probugarsko opredeljenje nije smetalo (Shoup, 1968: 5253).
tenjama, iako ne i topao. No, u proglasu od 1. V 1940. Sporazum je podvr-
gnut otroj kritici, poto uopte nije poklonio panju nacionalnim pravima
Crne Gore, Makedonije, i Slovenije (Connor, 1984: 145). Radilo se o kopiranju
sovjetskog modela reavanja nacionalnog pitanja pomou stvaranja etniki
odreenih republika i autonomija.
Doista, Josip Broz je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ odrao govor u
kojem je nacionalni problem nazvao hroninom boljkom Jugoslavije i dota-
danja vostva KPJ optuio to nisu ponudila lek. tavie, okrivio je Simu Mar-
kovia i Josipa iinskog (Milana Gorkia) da su se pokazali isto tako usko
ovinistiki i pansrpski kao da su najcrnji reakcionari, te da su oni krivi to nisu
preuzeli vostvo nad masama, ve su stvorili Maeka i Pavelia, te VMRO
i makedonske separatiste. Sve to je, po Brozu, trebalo raditi jeste prihvatiti
model nacionalne autonomije, uslov za socijalnu revoluciju; raznovrsnost
nacionalnih kultura uslov za politiko jedinstvo, dakle, recept koji je veliki
uitelj, sam Staljin propisao (Connor, 1984: 146).
Ovaj Brozov govor vaan je da se uvidi koliki je znaaj pridavan nacional-
nom pitanju u KPJ pred poetak II svetskog rata, te da je na njega, kad je Josip
Broz u pitanju, gledano prevashodno taktiki, u smislu njegovog instrumenta-
lizovanja da bi se dolo na vlast, a nikako ne strateki, u smislu istinskog zago-
varanja nacionalizma. Vidljivo je da je u uspenom reenju nacionalnog pita-
nja, koje je ispravno shvaeno kao rak-rana Kraljevine, naen klju za uspeh
komunistikog drutvenog projekta:
Mi nismo zainteresirani za buroaski ideal Otadbine koji treba braniti, ve za
svetsku revoluciju koju treba sprovesti. Zapamtite ovo. Najvea revolucija za
jugoslovensku dravu revolucija za koju sam siguran da e je masa naroda
prihvatiti bie revolucija koja e doneti nacionalnu jednakost Srbima, Hrva-
tima, Slovencima, Makedoncima, Crnogorcima. I to, drugovi, omoguie sa svoje
strane veu socijalnu revoluciju koju mi planiramo i za koju je Sovjetski Savez na
slavni model (Connor, 1984: 147).
Prema tome, Josip Broz je imao plan da preko deliminog zadovolje-
nja raznovrsnih nacionalizama u Jugoslaviji omogui izvoenje socijalistike
revolucije. U tom smislu se radilo i na stvaranju nacija, kao to su Crnogorci
i Makedonci,
52
a docnije i Muslimani
53
(Kulji, 1998: 172; Connor, 1984: 334).
52 Granica sa Srbijom je povuena na takav nain da blisko prati predloge koje je pre rata
napravila VMRO (...) Takoe, Makedonci su bili slobodni da tumae njihovu prolost na
daleko vie nacionalistiki, i manje marksistiki nain no komunisti u drugim republikama
(Shoup, 1968: 164165).
53 Jedan autor je s pravom zakljuio da je SKJ stvorio makedonsku crkvu 1967. odvajajui je
od SPC, te da je podsticao muslimansku etnogenezu kao sredstvo regulisanja takmienja
izmeu Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini. Izgleda da je bilo malo, ako uopte, ozbiljnog
Naelna suprotstavljenost SKJ religiji i njeno korienje u svrhe stvaranja nacije
samo potvruje izvestan pragmatizam koji je SKJ imao u sprovoenju prak-
tine politike. U potonjem sluaju, radilo se o pragmatinoj elji da se muslimani
meu nesvrstanima privuku na svoju stranu, a u prvom, da se i uticaj Bugara u
jugoslovenskim poslovima oslabi. Pa ipak, to nije i kraj prie, jer kako stvaranje
Makedonske pravoslavne crkve nasilnim odvajanjem od SPC u cilju simboli-
kog utemeljenja makedonske nacije, tako i stvaranje muslimanske nacije koja
je i imenom asocirala na religiju bilo je u funkciji strukturnog slabljenja snage
Srba u federaciji, poto se smatralo da e se na taj nain doi i do nacionalne
jednakosti i ravnopravnosti u Jugoslaviji. ini se da se nije mislilo da bi to moglo
dovesti i do preteranog slabljenja koje bi se doivelo kao ponienje, te da bi iz
nacionalne frustracije mogla uslediti srpska nacionalistika reakcija.
54
Na prostoru od nacistike Nemake, drugih revizionistikih sila i domaih
nacionalista razorene Jugoslavije, komunisti su organizovali otpor okupato-
rima, dodue tek posle napada nacistike Nemake na komunistiki SSSR. Ovaj
redosled jasno ukazuje da im je odanost prvoj zemlji socijalizma u to doba
bila ispred odanosti zajednikoj dravi Junih Slovena. Pa ipak, shvativi da
im borba protiv okupatora na bazi svejugoslovenskog otpora prua najvie
nade za izvoenje socijalistike revolucije, oni su organizovali hrabru antifa-
istiku oslobodilaku borbu u okviru graanskog rata s etnikom podlogom.
to se vostva KPJ tie, ono je izgradilo jasnu okosnicu nacionalne politike:
Jugoslavija ravnopravnih naroda, obaranje tzv. velikosrpske hegemonije, uva-
avanje prava nacionalnih manjina i obraun sa nacionalovinizmom, antijugo-
slovenstvom i separatizmom (Petranovi 1993: 62), ali izgleda da je postojala
razlika izmeu uglavnom projugoslovenski opredeljenog vostva KPJ i duboko
provincijalnih lanova rasporeenih po dubini partije (Shoup, 1968: 99100).
Ova injenica je propagandu morala okrenuti zasebnim nacijama,
55

umesto Jugoslovenima, u tolikoj meri da je npr. CK KP Hrvatske nastavio
razmiljanja o moguem alternativnom pokuaju gradnje isto regionalnog i graan-
skog identiteta i, u odsustvu bilo kakve mogunosti oznaavanja Bosanaca kao posebne
jezike zajednice, religija je bila ponovo prepoznata kao snabdeva odgovarajueg sim-
bolikog jezgra grupnog identiteta (Allcock, 2000: 298299). Moe se samo nagaati na
kakav bi odgovor naiao izazov kalajevske gradnje bosanskog nacionalnog identiteta
meu bosanskohercegovakim Srbima koji su, iako znaajno proreeni, taman izali kao
pobednici iz pokuaja ustakog genocida koji se nad njima sprovodio samo zbog toga
to imaju srsku nacionalnu pripadnost.
54 Ima autora koji smatraju KPJ pred II svetski rat jedinom istinskom jugoslovenskom par-
tijom, kojoj je delimina ravnodunost prema nacionalnom pitanju omoguila da ga
bolje sagleda i pravinije reava, uzimajui u obzir sve nacionalnosti (Shoup, 1968: 57,
59). ini se, ipak, da je aup precenjivao kako komunistiku ravnodunost prema nacio-
nalnom pitanju, tako i pravinost njegovog reavanja.
55 Do 1944. Politbiro CK KPJ nastojao se svakoj nacionalnosti Jugoslavije obraati u smislu
njezinih pojedinanih tenji. Tijekom 1944. i u periodu neposredno poslije rata, nagla-
sak je prebaen na novu dravu i njezine tenje. Tito je zacrtao liniju u januaru 1944,
s kritikovanjem pojma jedne jugoslovenske drave jo u kasnoj 1944. godini,
56

uprkos tome to je Josip Broz ranije ve javno stavio do znanja da je cilj jedin-
stvene Jugoslavije van diskusije (Connor, 1984: 170). No, i sam Broz se uvek
iznova obraao naim narodima ili narodima Jugoslavije, a katkad i pose-
bice Srbima, Hrvatima, Slovencima, Muslimanima, Crnogorcima, Makedoncima
umesto Jugoslovenima (Connor, 1984: 155). tavie, kako bi se privuklo to
vie boraca u partizanske redove ponovo je, premda tek krajem 1942, uveden
pojam nacionalnog samoopredeljenja u program KPJ, iako ga nije bilo jo od
1937. godine (Connor, 1984: 156157).
57
Pa ipak, u sluaju Josipa Broza radilo se
o vetom laviranju izmeu nacionalistike stvarnosti Jugoslavije, linih politi-
kih ambicija i ispravno procenjenih interesa velikih sila Antifaistike koalicije.
58
Samoopredeljenje je, razume se, proglasio i AVNOJ, ali u obliku koji je
nagovetavao da je ovo pravo ve iskorieno, jer se u uvodu Odluke o federa-
tivnom ureenju navodi da se ona donosi (N)na osnovu prava svakog naroda
(...) kada je takoer pozvao na vei centralizam i kontrolu: Izmijeniti u svakom pogledu ton
tampe i agitaciju u tom smislu da se svim pitanjima prilazi sa stanovita jedne nove, samo-
stalne dravne tvorevine, koja nije niija filijala, nego djelo borbe naih naroda (...) (Banac,
1990a: 103104). U ovom navodu, osim pozivanja na vei centralizam i kontrolu, moe se
prepoznati i jedna tenja ka veoj samostalnosti od Moskve, to Banac nije primetio.
56 Andrija Hebrang, istinski popularan u Hrvatskoj (Banac, 1990a: 103), isticao je da je
ZAVNOH novi Sabor Hrvatske, obeavajui vie samostalnosti posle rata no to je bilo
ponueno Sporazumom iz 1939. od srpske klike iz Beograda. injenica da je suvie pri-
ao o toj samostalnosti i, kako je Broz govorio, njegovoj sopstvenoj telegrafskoj agen-
ciji dovela je naposletku do smene Hebranga sa ela ZAVNOH-a (Irvine, 2008: 154; Lampe,
2000: 223224). Osim toga, Hebrangu i CK KP Hrvatske zameralo se to su se oborili na
Dalmaciju, a razlog se nalazio u injenici da Dalmacija pokazuje mnogo veu povezanost
sa Jugoslavijom, nego to je pokazuje ostala Hrvatska (Banac, 1990a: 102). Takoe, kada
je ZAVNOH 20. IX 1943. proglasio pripajanje Istre, Rijeke, Zadra i Kvarnerskih ostrva matici
zemlji Hrvatskoj, Josip Broz je to kritikovao, jer Hrvati prisvajaju suverenitet koji pripada
samo Jugoslaviji: Proklamaciju je morao potpisati i AVNOJ, a predsjednitvo ZAVNOH-a
da supotpie. Inae to nee imati vanosti pred stranim silama i znai separatizam protiv
kojega su svi saveznici (istakao aut.) (cit. pr. Banac, 1990a: 100). Prema tome, za razliku od
hrvatskih nacionalista, a nacionalisti uopte neretko pokazuju neku vrstu parohijalnosti
i nerazumevanja spoljne politike, Josip Broz je veoma dobro znao koja i kakva su ograni-
enja za ostvarenje hrvatske nezavisnosti nakon II svetskog rata.
57 To je u decembru 1942. uinio sam J. Broz u lanku Nacionalno pitanje u svetlu Narod-
nooslobodilake borbe: Odana principu da svaki narod ima pravo na samoopredeljenje,
Komunistika partija se borila protiv takve nacionalne politike velikosrpskih hegemoni-
sta tokom itavog perioda borbe za opstanak Jugoslavije. Komunistika partija Jugosla-
vije se suprotstavila na najodluniji nain represiji nad Hrvatima, Slovencima, Makedon-
cima, Crnogorcima, Albancima i drugima. (...) Komunistika partija nikad nije i nikad nee
napustiti princip koji su postavili nai veliki uitelji, Marks, Engels i Lenjin, princip da svaka
nacija ima pravo na samoopredeljenje, ukljuujui otcepljenje (Connor, 1984: 158).
58 Samo je Ruzvelt, zgranut ustakim pokoljima Srba i Jevreja, u nekoliko navrata izrazio rezerve
prema vaspostavljanju Jugoslavije posle II svetskog rata, i razmiljao o protektoratu nad
Hrvatskom, ali to nije pretoeno u operativnu politiku, jer su SAD prepustile balkansku
i jugoslovensku politiku dogovoru Velike Britanije i SSSR-a (Petranovi, 1993: 68, 159).
na samoodreenje, ukljuujui pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje sa dru-
gim narodima, i u skladu sa istinskom voljom svih naroda Jugoslavije, osve-
doenom u toku trogodinje zajednike narodno-oslobodilake borbe koja je
skovala nerazdruivo bratstvo naroda Jugoslavije.
59
Ovde je prilino precizno
navedeno na osnovu kojeg prava se skovalo nerazdruivo bratstvo naroda
Jugoslavije. Glagol skovati ukazuje na vrstinu federacije, pridev nerazdru-
ivo na injenicu da je pravo na samoodreenje, ukljuujui i otcepljenje
ili na ujedinjenje sa drugim narodima neopozivo iskorieno u ovoj drugoj
varijanti, a imenica bratstvo jasno ukazuje zato je ujedinjenje sa drugim
narodima dobilo prevagu nad otcepljenjem. Re je bila o etnikoj slino-
sti utemeljenoj u slovenstvu, to je iskljuivalo neslovenske graane budue
federacije, koja je kvalifikovala June Slovene da uu u politiku zajednicu, ali
se istovremeno naglaavalo da je posredi slinost, a ne istovetnost, jer govo-
rilo se o narodima, a ne o narodu.
Radilo se, oevidno, o shvatanju etnike bliskosti, ideoloki ukorenjene u
panslavizmu i proleterskom internacionalizmu (Kulji, 1998: 276), iako nikako
ne i o istovetnosti Junih Slovena, to se navodno pokazalo i u narodno-
oslobodilakoj borbi: Narodi Jugoslavije nikada nisu priznali i ne priznaju
raskomadanje Jugoslavije sa strane faistikih imperijalista i dokazali su u
zajednikoj oruanoj borbi svoju vrstu volju da ostanu i dalje ujedinjeni u
Jugoslaviji.
60
Pomalo ironino, umesto ovakve formulacije, jedan autor je pri-
metio da bi stvarnosti II svetskog rata na prostoru Jugoslavije pre odgovarala
sledea formulacija prvog lana Odluke: Narodi Jugoslavije su svojom spre-
mnou da uestvuju u meuetnikim genocidnim sukobima s njihovim suse-
dima dokazali vrstu volju da ostvare nezavisne drave
61
(Connor, 1984: 160).
Prema tome, unutranji inioci razvijeni u dinamici etnikih sukobljava-
nja tokom II svetskog rata trebalo je da ne dovedu do restrukturisanog javlja-
nja Jugoslavije posle rata. No, jedini pokret i vojska koji su delali na celom pro-
storu bive Jugoslavije tokom rata i bili sastavljeni od u manjoj ili veoj meri
pripadnika svih nacija imao je tu sreu da je nova restrukturisana Jugoslavija
odgovarala interesima svih najmonijih drava, a u to vreme naroito Sovjet-
skom Savezu, ije su trupe ve u jesen 1944. prodirale na prostor Jugoslavije.
59 Uvod u Odluku Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom prin-
cipu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine.
60 Prvi lan Odluke Drugog zasedanja AVNOJ o izgradnji Jugoslavije na federativnom prin-
cipu, http://www.arhiv.sv.gov.yu/a100008g.htm, pristupljeno 21. VII 2008. godine.
61 Partizanska vojska nije u veoj meri uestvovala u meuetnikim razraunavanjima,
iako, kao to su ovde navedeni Bakarievi izvetaji Vrhovnoj komandi svedoili, nije
bila toga sasvim poteena. U istom smislu, Konor je citirao ilasa: Tako, u jednom
napadu na jedno muslimansko selo, izdata su unapred nareenja partizanima da ubiju
sve odrasle mukarce, proteraju stanovnitvo, i spale kue (Connor, 1984: 169). Etniki
progoni tokom ratova za jugoslovensko naslee devedesetih godina XX veka nalikuju
ovom obrascu.
Meunarodna podrka tadanjih najmonijih zemalja restrukturisanoj Jugo-
slaviji, kako bi se izbegla tekoa njene podele izmeu zapadnih saveznika i
SSSR-a, tekoa koja bi mogla odvesti i u III svetski rat, odluujue je dopri-
nela njenom stvaranju. Bez te podrke, nastanak, tj. restrukturisana socijali-
stika Jugoslavija bila bi nemogua.
Uostalom, i posle I svetskog rata volja sila pobednica bila je presudna za
stvaranje Kraljevine SHS, ali su jaanje poraenih sila i njihova tenja za pro-
menom nametnutog Versajskog poretka, putem korienja postojeih meu-
nacionalnih sukobljavanja, odluujue doprineli rastakanju Jugoslavije 1941.
godine. U protivnom, da se ove sile nisu pojavile, Kraljevina je mogla jo dugo
potrajati, uprkos nezadovoljstvu njome velike veine prvenstveno Hrvata i
Albanaca, a onda i drugih.
62
Na slian nain, nepostojanje mone sile koja bi se
zalagala za nestanak Jugoslavije, uz istovremeno postojanje sila koje su bile za
nastanak restrukturisane Jugoslavije u okviru stabilne strukturisanosti meu-
narodnih odnosa izmeu dva bloka koja je favorizovala stabilnost drava la-
nica meunarodnog sistema, omoguio je ivot socijalistikoj Jugoslaviji posle
II svetskog rata, sve do trenutka dok nije nestao Berlinski zid.
Utoliko, unutranja takmienja i sukobljavanja nacija u vienacionalnoj i
relativno maloj politikoj zajednici (koja ne predstavlja regionalnu silu) mogu
dovesti do nestanka te drave tek kada to spoljnopolitike okolnosti dozvole.
Uostalom, uporedni primeri nestanka SFRJ i nastanka i odravanja BiH to naj-
bolje potvruju. Prva drava nestala je po milosti najmonijih sila, a druga je
nastala i odrala se po milosti njihovoj uprkos nefunkcionalnosti koja je prati.
Spoljnopolitiki inioci su, prema tome, vaniji za nastanak malih i relativno
nemonih vienacionalnih drava od volje graana tih drava. Naravno, tano
je i da ako graani ili nacije neke politike zajednice ele da ive zajedno, onda
niko spolja ne moe tu zajednicu razbiti, osim ako ne koristi grubu vojnu silu:
I dok bi moralo biti jasno da su unutranji inioci sukoba imali priori-
tet, jer bez njihovog delovanja meunarodni akteri ne bi imali oslonac za
vlastita pregnua (a bilo bi apsurdno dokazivati da su konflikti, koji iza sebe
imaju dugu predistoriju, bili jednostavno uvek ponovo! spolja proizve-
deni), isto je tako evidentno da je ve sam in meunarodnog priznanja Slo-
venije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine ne samo sutinski preokrenuo karak-
ter sukoba pretvorivi ih iz graanskih ratova u meudravne nego je ipso
facto konano fiksirao i njihove ishode (Lazi, 2005: 44).
Pitanje je, meutim, na koji se prioritet misli. Da li se misli na determini-
stiki prioritet, u smislu neophodnih i dovoljnih uslova, ili na vremenski priori-
tet? Naime, unutranji inioci, tj. rivalski nacionalizmi, imaju vremenski prioritet,
62 tavie, vlada Milana Stojadinovia, koju su podravale vodee slovenaka i musliman-
ska stranka, poela je po prvi put od 1918. voditi zemlju ka brem privrednom razvoju i
stabilnosti (Lampe, 2000: 177, 181185, 187188).
tj. javljaju se pre nego to spoljanji mogu delovati, ali ne i deterministiki.
Oni su neophodan, ali ne i dovoljan uslov nastajanja i nestajanja vienacio-
nalnih politikih zajednica relativno male moi (drave koje ne igraju ulogu
regionalnih sila) (Thomas, 2003: 4).
63
Naelno i apstraktno, naravno, tano je da od dobre volje graana bilo koje
drave, pa i one vienacionalne, zavisi njen legitimitet, te da li e i koliko ona
trajati. Ipak, kada u jednoj zemlji postoji hronino takmienje i sukobljavanje na
nacionalnoj osnovi koje se ispoljava u stalnim raspravama oko ustavnog ure-
enja meunacionalnih odnosa i promena ustava,
64
sporadinim masovnim
okupljanjima kojima se izraava nezadovoljstvo ustavnim poloajem razliitih
naroda, te blokiranjem drutvenog razvoja usled zaokupljenosti energije gra-
ana nacionalnim pitanjem,
65
a zajednica, ipak, opstaje sve dok se ne umea
strani inilac, jasno je da unutranji inioci nastajanja i nestajanja Jugoslavije
imaju manju uzronu snagu od spoljnih. Potonji predstavljaju zapravo dovo-
ljan uslov nastajanja, odravanja i nestajanja Jugoslavije, dok prvi predstavljaju
neophodan, ali ne i dovoljan uslov njenog nestajanja. Vaenje ovog nalaza u
drugim sluajevima nastajanja i nestajanja vienacionalnih zajednica relativno
male moi koje ne spadaju ni u regionalne, a kamoli u globalne sile trebalo bi
ispitati u uporedno-istorijskim istraivanjima ireg opsega.
Po zavretku II svetskog rata, KPJ je nastavila politiku koju je vodila pred
II svetski rat, koja je jasno razlikovala jugoslovensku dravu i razliite nacije koje
su u njoj udruene, pa je Josip Broz kao jedno od najveih dostignua naveo i
injenicu stvaranja nerazruivog bratstva i jedinstva izmeu raznih nacionalno-
sti Jugoslavije... i stvaranje jedne jake dravne zajednice sainjene od razliitih
nacionalnosti Jugoslavije koje sve uivaju jednaka prava (Connor, 1984: 171).
63 Indijac Radu Tomas (2003), profesor meunarodnih odnosa na univerzitetu Market
(Marquette) u Viskonsinu (Wisconsin), veli da 100 nuklearnih bombi ini jedino jemstvo
da mogue proglaenje nezavisnosti muslimanskog Kamira niko nee priznati (Thomas,
2003: 4). Kina, Indija i Rusija, mnogoljudne nuklearne sile, mogu bez problema zatititi
interese dravne celovitosti, dok Jugoslavija, Srbija ili Gruzija to nisu u stanju.
64 Od 1921. do 1974. promenjeno je est ustava, od kojih je poslednji bio nalik konfederal-
nom ugovoru, dodue nenormalno dugakom, i jedan konfederalni ugovor 1939. godine,
(Lampe, 2000: 8), to znai da je proseno, ne uzimajui u obzir II svetski rat, skoro svakih
sedam godina menjan osnovni zakonski akt.
65 Izuzetak od pravila predstavlja period kada je opasnost od Sovjetskog Saveza uticala na
skupljanje svih energija za odbranu od njega, a blagodarei pomoi SAD i zapadnih save-
znika, i za razvoj drave i drutva. To su npr. godine izmeu 1950. i 1956. koje se po iner-
ciji nastavljaju i do 1960, u kojima drutvo Jugoslavije belei jednu od najviih stopa pri-
vrednog rasta i jednu od najviih stopa drutvene pokretljivosti na svetu (Mili, 1996b:
189; Madar, 1990). Doista, tek to je neposredna opasnost od napada SSSR-a minula,
meunacionalna sukobljavanja su se nesmetano nastavila. Razlog to hrvatski naciona-
listi unutar SKJ, sa vanim izuzetkom Andrije Hebranga, veinom nisu hteli da uestvuju
na Staljinovoj strani (Banac, 1990a: 146) verovatno se nalazi u injenici da su tamo ve bili
tradicionalni rusofili, u prvom redu iz Crne Gore, a onda u manjoj meri i iz Srbije.
tavie, prvi ustav iz 1946. dodelio je suverenost republikama, dok su
potonji ustavi, ipak, suverenost povezivali sa narodom (Milosavljevi, 2002:
177, 186; Connor, 1984: 223), izbegavajui na taj nain, sve do ustava iz 1974,
66

zamke konfederalizma, izraene takoe i u neto jaoj fiskalnoj vlasti repu-
blika no to je to bio sluaj u sovjetskom modelu (Rusinow, 1978: 17), sadrane
u prvom ustavu. Radilo se o nadnacionalnoj federaciji, po ugledu na sovjet-
sku, pod centralnom partijskom kontrolom. No, kada su republike dobile ili
otele znaajnu vlast od centra, ravnotea moi u federaciji postala je kruci-
jalno pitanje. Vratili su se rivalski zahtevi i protivzahtevi, poznati iz meurat-
nog perioda u Prvoj Jugoslaviji (Lampe, 2000: 7).
Konor smatra da je suverenost dodeljena republikama u prvom ustavu
usled dva razloga: a) u nameri da se Jugoslavija uini privlanom za priklju-
enje Bugarske, usled ega se vaenje slogana bratstvo i jedinstvo protezalo i
na Bugare (Markovi, 2000: 238), i Albanije kao (kon)federalnih jedinica;
67
b)
zbog oponaanja sovjetskog ustava koji je sadrao isto reenje (Connor, 1984:
223). Ex post facto, moe se primetiti da je ovakvo etnofederalistiko reenje
koje stvara federalni sistem sa nacionalnim dravama kao federalnim jedini-
cama predstavljao dobrovoljni subverzivni in prema samoj dravi (Markovi,
2004: 29; Bans, 2004; Vujai, 1996; Connor, 1984). Ipak, primetno je da ovaj
ustav nije u svemu sledio sovjetski uzor, jer nije bilo upozoravanja na pravo
na samoopredeljenje do otcepljenja.
68
No, problem sa razgranienjem republika veoma je rano pokazao koliko su
komunistima, ipak, bile vane nacionalne pripadnosti
69
i nacionalne teritorije:
66 Ustav iz 1974. neobino dugaak, (406 lanova), verovatno najdui ustav na svetu
(Lampe, 2000: 313; Rusinow, 1978: 326), verbalistian i konfuzan tekst, koji je ostavljao
neodoljiv utisak da mu je svrha vie da sakrije nego da otkrije (Dimitrijevi, 1996: 450)
naginjao je usled veta federalnih jedinica konfederalnom odreenju Jugoslavije, a uz
to je stvorio najkomplikovaniji sistem viestrukih posrednih izbora koji je ikada vien
bilo gde u XX veku (Lampe, 2000: 313; Dimitrijevi, 1996: 450, 453). No, put od federa-
cije ka konfederaciji zapoet je jo ustavnim amandmanima 1967. godine.
67 Josip Broz sa saradnicima eleo je da Bugarska ue kao sedma federalna jedinica rav-
nopravna s drugih est u Jugoslaviju, dok su Bugari, inae tradicionalno najvei zastu-
pnici ideje o balkanskoj federaciji, a njihovi komunisti balkanske komunistike federacije
pred rat, eleli konfederaciju izmeu dve ravnopravne konfederalne jedinice, s paritet-
nom zastupljenou u zakonodavnom i izvrnom telu vlasti. Osim ovih teko premostivih
razlika izmeu, uslovno govorei, hrvatske i bugarske varijante jugoslovenstva, Britanci i
SSSR su, u odvojenim razgovorima, obavestili June Slovene o svom otrom neslaganju
sa idejom unije (Shoup, 1968: 126127).
68 Zanimljivo je da se ni sami ustavopisci, Kardelj i Pijade, nisu slagali oko tumaenja suvere-
nosti republika i pitanja samoopredeljenja, jer je prvi smatrao da su sve republike suverene,
a drugi da su se tokom rata narodi neopozivo opredelili da ive zajedno, pa je suverena
federacija (Gabri, 2004: 430).
69 Istina, Josip Broz je u prvom govoru u Zagrebu, 21. maja 1945, ovako opisivao znaaj
meurepublikih granica: Te granice /.../ treba da budu neto kao one bijele crte na jed-
nom mramornom stubu. Granice federalnih jedinica u federativnoj Jugoslaviji nisu granice
Momentalno, nacionalna oseanja su izronila na povrinu unutar Partije,
naroito izmeu Srba i Hrvata oko smetanja autonomnih oblasti Vojvodine
i Srema.
70
Pre rata su hrvatski komunisti
71
izraavali tenju za autonomijom
Vojvodine, posmatrajui je odvojenim regionom (kao to je Bosna i Hercego-
vina) (Shoup, 1968: 117). No, Glavni narodnooslobodilaki odbor Vojvodine
jednoglasno je glasao za prikljuenje Srbiji (Shoup, 1968: 118), ali uz odusta-
janje od Baranje, sa obrazloenjem da taj deo predratne Vojvodine privredno,
geografski i nacionalno gravitira Hrvatskoj (Banac, 1990a: 111).
Opasnost od Sovjetskog Saveza posle 1948. uslovila je potrebu jaanja
federalnog centra nasuprot federalnim jedinicima (Dimi, 2000: 463), te jugo-
slovenskog socijalistikog patriotizma (Petranovi, 1993: 112), pa je to i bio
razlog da se u Ustavu iz 1953. uopte ne pominje ne samo pravo na samoo-
predeljenje, ve da se i ukida suverenost republikama i prenosi na narod. Ipak,
ovo taktiko naglaavanje socijalistikog jugoslovenstva nasuprot posebnim
jugoslovenskim nacijama mnoge je navelo na zakljuak da su Josip Broz i
SKJ pokuavali da izgrade jugoslovensku naciju tokom pedesetih godina. No,
Branko Petranovi ubedljivo pokazuje da zalaganje za monolitnu Jugoslaviju
ne znai i zalaganje za jugoslovensku naciju (Petranovi, 1993: 39; Petrano-
vi, 1988: 73), jer Broz je bio nedvosmislen: Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili
Srbiju, ne znai negirati opu nau zemlju Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju
federalnu jedinicu znai voljeti monolitnu Jugoslaviju () Nije Rijeka samo
razdvajanja, nego granice spajanja /.../. To znai natjecati se u dobru, pomoi brai, jer
sada su braa razgraniena ali su ipak pod jednim krovom. To je zajednika kua, jedna
cjelina, ali unutra ima svaki da gospodari na svome (J. B. Tito, Govori i lanci, t. 1, n.d.,
312, cit. pr. Markovi, 2000: 239, http://www.cpi.hr/hr-7888_1-3-2_radionica_o_tvorbi_
etnickih_i_nacionalnih_identiteta_u_juznoslavenskome_prostoru_iz_povijesne_per-
spektive.htm, pristupljeno 21. VI 2008; Connor, 1984: 231; Shoup, 1968: 116). No, i iz
ovog navoda je jasno da o nekom nacionalnom jugoslovenstvu, pa ak ni o realnom, ne
moe biti govora, jer krov je metafora za dravu, a braa ine metaforu za nacije. One
su srodne, ali su zasebne nacije koje gospodare na svome u okviru zajednike kue,
tj. drave. Ostaje se, prema tome, u okvirima minimalnog socijalistikog jugoslovenstva
hrvatske usmerenosti.
70 Sporazumom CvetkoviMaek 1939. optine Ilok, id, Vinkovci, Vukovar i upanja sa
31% Srba pripale su Banovini Hrvatskoj, dok su Irig, Sremska Mitrovica, Stara Pazova i
Zemun s 64% Srba ostali izvan Banovine. ZAVNOH je, s jedne strane, u junu 1943. u pri-
vremenom nastavnom programu za osnovne kole Srem posmatrao kao oblast Hrvat-
ske, a sremski komunisti, s druge, smatrali su da su oni pravo jezgro partije u cijeloj Voj-
vodini koja se, po njihovu shvaanju sastojala od Srijema (ili bar njegova istona dijela),
Bake, Banata i Baranje, pa su se poalili Politbirou CK KPJ zbog hrvatskih pokuaja da
ih se pridrui KPH. CK KPJ je, pak, procenio da cela rasprava treba da bude priguena iz
straha da bi njome mogli biti odgurnuti hrvatski elementi od narodno-oslobodilake
borbe (Banac, 1990a: 110111).
71 U tome hrvatski komunisti nisu bili usamljeni u Hrvatskoj, jer je porast broja federalnih
jedinica slabio relativnu mo Srbije i snaio relativnu mo Hrvatske koja je bila prirodno
sredite okupljanja koalicije protiv najmonijeg delatnika.
hrvatska, nego i jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugosloven-
ski (Petranovi, 1988: 73). Prema tome, radilo se o nadnacionalnom minimal-
nom jugoslovenstvu koje je trebalo da obezbedi dravni okvir nesmetanom
razvoju razliitih junoslovenskih nacija.
Kako je, meutim, opasnost od SSSR-a jenjavala,
72
tako su se posebnim
nacionalizmima vrata ponovo otvorila, savezna drava je mogla da odumire
a republike da jaaju, pa je i pravo na samoopredeljenje, makar u njegovom
potpuno iskorienom i nepovratnom obliku, bilo vraeno u ustave iz 1963.
i 1974. godine (Dimitrijevi, 1996: 453; Connor, 1984: 224).
No, ne treba zaboraviti da je u partijskoj dravi jo vanije od ustava kako
su odnosi izmeu saveznih i republikih saveza komunista regulisani. U tom
smislu, od dalekosene je vanosti da je odluka da republiki partijski kongresi
prethode saveznim doneta ve 1964, dok je Rankovi jo uvek bio na poloaju
(Shoup, 1968: 213): (...) republike partije bi pisale svoje politike platforme i
imenovale svoje dunosnike, ukljuujui predstavnike u centralnim organima,
iji bi sastav bio samo potvren od kasnijeg saveznog kongresa (Rusinow,
1978: 228). Prema tome, konfederalizacija partije nastupila je pre konfede-
ralizacije drave, to je u skladu sa teorijskim oekivanjima o partijskoj dravi.
U tom smislu je i Kardelj neposredno po padu Rankovia utvrdio da su
jugoslovenske republike nacije samosvojne kulture, te da bi trebalo da izgrade
sopstvene nacionalne privrede kako bi odravale te kulture (Vucinich, 1969:
266, 274, cit. pr. Stefanovi, 2009). Otuda je bilo potrebno da se mo imenova-
nja direktora u preduzeima sa saveznog prenese na republiki nivo (Bilandi,
1986: 41, cit. pr. Stefanovi, 2009). Zatim je, u skladu s logikom nacionalizma,
sledilo stvaranje jedinica Teritorijalne odbrane koje su kasnih ezdesetih stav-
ljene pod nadzor republikih vlasti (Bilandi, 1986: 24, cit. pr. Stefanovi, 2009).
Uistinu, nije postojala strateka namera stvaranja jugoslovenske nacije,
kako se to esto smatra,
73
iako je bilo neobaveznog flerta sa realnim jugoslo-
72 aup, ije miljenje deli i Pavkovi (Pavkovi, 2001), zabeleio je da je ve 1958. dolo do
pritiska republika na federalni centar, pa je jugoslovenska ideja ili naputena ili bezna-
deno uhvaena u intelektualna, politika ili ekonomska rivalstva (Shoup, 1968: 223). Neki
drugi podravaoci teze o tome da su jugoslovenski komunisti zagovarali jugoslovenski
nacionalizam smatraju da je do okretanja od jugoslovenstva dolo 1962. (Banac, 1990b:
153), a trei 1964. godine (Markovi, 2000: 247). Ova neslaganja ukazuju da je konstruk-
cija Brozovog jugoslovenskog nacionalizma na klimavim nogama.
73 Autor ovih redaka slae se sa argumentom koji je iznela Olivera Milosavljevi: I istovre-
meno, onda kada je zaista imao mogunost da sve svoje ideje i realizuje, 40-ih i 50-ih
godina 20. veka, Tito nije stavio Jugoslovene ni u popis stanovnitva (Milosavljevi, 2002:
180). Ovaj argument presudno opovrgava tvrdnje D. Jovia (2003), A. Pavkovia (2001),
P. Markovia (2000), A. ilasa (1990), I. Banca (1990b) kao i stranih istoriara i politikologa
(Connor, 1984; Shoup, 1968) da su jugoslovenski komunisti i Broz lino ikada, pa i pedese-
tih godina, hteli stvoriti jugoslovensku naciju u blioj budunosti, jer su popisi jedno od
najefikasnijih tehnikih sredstava koje dravi, uz vojsku i kolstvo, stoje na raspolaganju za
stvaranje nacija. ini se, stoga, da su ovde pobrkani zahtevi za jaanjem jugoslovenskog
venstvom koje je u daleku budunost pomeralo stapanje junoslovenskih
nacija ili njihovo nestajanje posle socijalizma u komunizmu
74
(Markovi, 2000;
Banac, 1990b; Connor, 1984; Shoup, 1968). Uostalom, ak i jedan zastupnik
teze da je takva namera postojala, ipak, priznaje da su sa svakim korakom
preduzetim prema asimilaciji, davana ponovna uveravanja da nema pokuaja
uklanjanja nacija i njihovih kultura
75
(Connor, 1984: 433). Na drugom mestu
on e, protivei se teorijski pogrenom pojmu nacionalni komunizam koji se
sinonimno odnosio i na titoizam, jo tanije dijagnostikovati stvari:
Tako su titoizam i nacionalni komunizam postali gotovo zamenjivi ter-
mini posle 1948. No, jasno je da bi dravni komunizam bio daleko taniji opis
onoga to je Tito teio da ouva. Tokom njegovog ivota, nacionalni komuni-
zam, u obliku hrvatske, slovenake i srpske varijante, bio je glavna pretnja tito-
izmu, prevazilazei u ovom pogledu ak i moskovsku verziju proleterskog inter-
nacionalizma. U svojoj nepomirljivoj borbi da ouva svoj dravni komunizam
protiv ovih unutranjih snaga, Tito je neupitno delao pre kao internacionalista
socijalistikog patriotizma, jednog internacionalnog ili nadnacionalnog identiteta u funk-
ciji jaanja nadnacionalne drave, sa zahtevima za stapanjem u jugoslovensku naciju
(Budding, 2008: 101; Milosavljevi, 2002; Lampe, 2000: 261; Rusinow, 1978: 135). Radilo se
tek o antistaljinistikoj taktikoj kratkotrajnoj kampanji za jugoslovenstvo odreenom
kao jedan panjugoslovenski patriotizam, kultura, i privreda koji bi delali kao nadnacio-
nalni i ujedinjujui kiobran nad raznolikim nacionalnim identitetima, kulturama, i privre-
dama zemlje (Rusinow, 1985: 135).
74 Od svih navoda verovatno je Banac predoio najjai Brozov citat u smislu jugoslovenskog
nacionalizma iz obraanja stranim novinarima 1952. koji podsea na realno jugosloven-
stvo Sime Markovia iz dvadesetih godina XX veka: Voleo bih da doivim dan da vidim
Jugoslaviju koja bi postala stopljena u jednu vrstu zajednicu, kada ne bi vie predstavljala
formalnu zajednicu, ve zajednicu jedne jugoslovenske nacije, u kojoj bi naih pet naroda
postali jedna nacija...Ovo je moja najvea tenja. Vi imate slian proces ustanovljenja jedne
nacije u Americi, gde je jedna nacija stvorena od engleske i drugih nacija (Banac, 1990b:
152). Pa ipak, izjava je data stranim novinarima u jeku antistaljinistike potrebe za homoge-
nizacijom protiv monog neprijatelja. Sem toga, ve 1957, dve godine nakon dolaska Hru-
ova u Beograd, Kardelj je objavio svoju raspravu Razvoj slovenakog nacionalnog pitanja
koja je postala mali katehizam za nacionalno pitanje u Jugoslaviji, napisavi i novi pred-
govor u kojem je upozorio na opasnost birokratskog centralizma i obnove starog ovini-
stikog integralnog jugoslovenstva, kao jedne tendencije negiranja postojeih junoslo-
venskih naroda uperenu u afirmisanje neke vrste nove jugoslovenske nacije. Razume se,
Kardelj je odbacio apsurdnost takvih tendencija koje nuno potkopavaju istinski brat-
ske odnose meu nezavisnim narodima Jugoslavije, i upozorio da se ostaci velikosrpskog
nacionalizma povezuju sa unitarizmom pod krinkom jugoslovenstva (Gabri, 2004: 446;
Jovi, 2003: 134135; Banac, 1990b: 152153). Ipak, teko je verovati da se radilo o Kar-
deljevom izazovu Brozu, kako to heroizirajui slovenakog komunistu tumai Banac (Od
1954. do 1961. Kardelj je vodio usamljenu borbu protiv oivljenog antireformskog cen-
tralizma i unitarizma.), ve se pre radi o upozorenju srpskim Jugoslovenima da ne koriste
antistaljinistiku iznudicu za propagandu jugoslovenskog nacionalizma.
75 U programu SKJ iz 1958. govorilo se kako o rastu socijalistike jugoslovenske svesti tako
i o uobiajenim uveravanjima da ne postoji namera da se uklone nacije i njihove repu-
blike (Connor, 1984: 434).
no kao nacionalista, a u njegovoj borbi protiv Moskve da ouva dravni komu-
nizam, daleko je lake na delu prepoznati snage egocentrizma negoli snage
etnocentrizma (Connor, 1984: 550).
Dakle, ako je tano da je dravni komunizam bolji termin od nacionalnog
komunizma, te da Josip Broz nije bio nacionalista nego internacionalista, a izve-
sno je da je tako, onda nema ni govora o tome da je Josip Broz ikada eleo da
preko socijalistikog jugoslovenstva izgradi novu jugoslovensku naciju, ve je samo
hteo da izgradi to jai jugoslovenski socijalistiki patriotizam. No, osim umesnih
terminolokih odreenja, autor je jasno prepoznao i ta je bila glavna strukturna
opasnost za sam opstanak Jugoslavije nacionalizam u hrvatskoj, slovenakoj
i srpskoj varijanti koji su jedan drugog podgrevali i hranili. Zamerka autoru,
kao uostalom i verovatno svim angloamerikim autorima koji se bave ovom
temom, mogla bi se uputiti zbog korienja termina komunizam, jer in stricto
sensu on nikada nigde nije postojao. Radilo se o razliitim vrstama socijalizma.
Primeeno je da je u periodu izmeu dva ustava, 19631974, obelee-
nom liberalizacijom drutvenog ivota, podmlaivanjem
76
i decentralizaci-
jom drave i partije
77
u drugoj polovini ezdesetih, te posledinim rastom
nacionalizma, naroito hrvatskog (Maspok ili Hrvatsko proljee)
78
i albanskog
(demonstracije 1968),
79
dosta eksperimentisano sa ustavnim reenjima putem
ustavnih amandmana.
Nadlenost Vea republika i pokrajina znatno je proirena amandmanima
iz 1967. i 1969. koji su favorizovali republike u odnosu na federaciju, a pokra-
jine u odnosu na Srbiju, i po kojima je pomenuto Vee postalo najbitnije,
dok su amandmani iz 1971. dodatno produbili ove tendencije i predstavljali
najiznenaujuije udaljavanje od uobiajenog marksistiko-lenjinistikog
naglaska na centralizovanom odluivanju, to je formalno prenosilo istinski
suverenitet na republike
80
(Budding, 2008: 102103; Budding 2004: 7475;
76 60% lanova republikih i pokrajinskih novih centralnih komiteta partija imali su manje
od 40 godina, a 15% manje od 30 (Rusinow, 1978: 256), to je svedoilo da se radilo ne
samo o nacionalnom sukobljavanju, ve i o generacijskom jazu, pa i sukobu u SKJ.
77 U drugoj polovini ezdesetih ve se nije moglo govoriti o monolitnoj partiji u Jugosla-
viji, a centralna vlast bila je gotovo sasvim paralisana neslaganjima izmeu republikih
partijskih barona (Connor, 1984: 565; Rusinow, 1978: 195).
78 Hrvati su, na osnovu svoje veliine, bili logian centar okupljanja koalicije protiv unitarne
federacije (Rusinow, 1978: 248), tj. za federiranje federacije do svoenja na konfedera-
ciju. Ideoloki je ovakvo zalaganje pravdano kao uverenje da je naputanje centralizma
bilo jedini nain za konano reenje nacionalnog pitanja (Rusinow, 1978: 247). Time se,
meutim, svesno ili ne, otvaralo srpsko nacionalno pitanje.
79 Povodom albanskog nacionalnog blagdana, Dana zastave, klicalo se Enveru Hodi uz spa-
ljivanje jugoslovenskih zastava, i ula se parola Kosovo republika! (Petranovi, 1988: 389).
Imajui u vidu privrednu razvijenost tadanje Albanije i Kosmeta, jasno je da ekonomski
inioci niukoliko nisu presudni u stvarima nacionalizma.
80 Konfederalizacija je na predsednitvu SKJ u aprilu 1970. jasno prepisana kao lek za
jugoslovenske tegobe, jer je u usvojenoj rezoluciji stajalo da su republike i pokrajine
Dimitrijevi, 1996: 449; Petranovi, 1988: 396397; Connor, 1984: 225; Rusi-
now, 1978: 225, 228, 268), dok je proces odluivanja u federalnom centru zavi-
sio od dogovora republika i pokrajina koje su imale pravo veta, i najee je
bio blokiran, a pravo je udo da je uopte radio (Petranovi, 1988: 396397,
415; Rusinow, 1978: 286). Istovremeno, tzv. deetatizacija, to je bio tobonji
cilj reformi iz 1960-ih, vaila je tek za savezni nivo vlasti, dok je u stvari poja-
ana stara simbiotika veza izmeu lokalnih i republikih (nacionalnih) poli-
tikih elita i njihovih preduzea i menadera (Rusinow, 2008: 144).
Iako je barem delimino u pravu bio Konor kada je polovinom osamdese-
tih tvrdio da bi prenos vlasti na federalne jedinice bio istinit tek u nekom dru-
gom sistemu vladavine u kojem bi ustav bio istinski najvii zakon drave, a ne
trenutno ubeenje Tita i nekolicine bliskih saradnika (Connor, 1984: 225),
ipak se moe zakljuiti da je postepeno povlaenje ratnih kadrova (Kardelj
umire 1979, a Broz 1980) sa politike scene SFRJ ostavilo prostor da se doe do
istinskog vaenja ovog ustava, tj. prenosa istinskog suvereniteta na republike
i pokrajine, koje su ve amandmanima izjednaene sa republikama u svemu
osim u imenu, te da je savezna vlada bila nemona da se izbori sa privrednim
problemima usled realne konfederalizacije drave (Rusinow, 1978: 228, 268).
Sem toga, ustavna debata na prelazu ezdesetih u sedamdesete godine
vodila se u relativno demokratizovanoj atmosferi u kojoj javne odluke nisu
bile donoene u obliku dekreta odozgo. To je uticalo na slobodniji stil pisanja
novinara, javnost je reagovala nacionalizmom, a izvesni politiari su zapoeli
demagoki flert s ovom silom koja je donosila popularnost (Rusinow, 1978:
282). Svaka oduevljeno pozdravljena demagoka parola u jednoj republici,
meutim, izazivala je slian odgovor u drugoj; ako ne u vlasti,
81
onda meu
nacionalistiki usmerenim intelektualcima koji su postepeno irili svoj uticaj.
Dakako, srpski i hrvatski predlozi i komentari predloga su se po pravilu
iskljuivali. Dok je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo uri, podr-
an od tadanjih asistenata Koste avokog i Vojislava Kotunice, govorio o
poetku kraja Jugoslavije
82
i izraavao zabrinutost za poloaj Srba izvan
nosioci suvereniteta, a da je Jugoslavija tek institucionalizovani dogovor i saradnja
meu republikama. Nadlenosti ovog institucionalizovanog dogovora i saradnje bile
bi odbrana, spoljni poslovi, te ureenje jedinstvenog trita i etnike ravnopravnosti
(Rusinow, 1978: 279).
81 Nikezi je, ini se, bio svestan ne samo opasne srpsko-hrvatske nacionalistike rivalske
dinamike, ve i da Josip Broz ima ulogu vrhovnog arbitra u nacionalnim odnosima, pa
stoga nije nasedao kako na izazove hrvatskog nacionalizma, tako ni na Brozove izazove
da ispolji srpski nacionalizam, kao u onoj prilici kada ga je Broz kuao pitanjem ta srp-
sko rukovodstvo zamera Hrvatima, a ovaj mirno odgovorio da im ne zamera nita (Pero-
vi, 1991: 303, cit. pr. Kulji, 1998: 212). Radilo se o nesvakidanjoj i sasvim izuzetnoj poli-
tikoj mudrosti i otpornosti na nacionalizam.
82 Sva trojica su isterani sa Pravnog fakulteta, a uri je osuen na dve godine, od ega
je odleao devet meseci (Dragovi Soso, 2002: 83, 85). Treba primetiti da uri nije bio
Srbije, Hrvatski tjednik, formalno asopis za kulturu, a stvarno politiki aso-
pis navodno kulturne ustanove, Matice hrvatske,
83
koji je ubrzo po osnivanju
sa svojih 100.000 primeraka po tirau pretekao Vjesnik, zalagao se za odreiva-
nje Hrvatske kao nacionalne drave hrvatskog naroda, na ta je Mika Tripalo
odgovorio da Hrvatska nije samo to, van svake sumnje, ve takoe i drava
Srba u Hrvatskoj i nacionalnih manjina Hrvatske
84
(Lampe, 2000: 307; Rusi-
now, 1978: 283284, 293).
No, ve je tokom trajanja maspoka trijumvirat TripaloKuarPirker u sve
veoj meri postajao mlai partner Matici hrvatskoj (Rusinow, 1978: 297), tj.
hrvatskim nacionalistima koji su zahtevali: zasebnu monetarnu politiku koju
vodi Narodna banka Hrvatske; mesto Hrvatske u UN; odreivanje Hrvatske
kao nacionalne drave iskljuivo Hrvata s pravom samoopredeljenja uklju-
ujui pravo na otcepljenje; obrazovanje posebne hrvatske vojske, te upo-
trebu iskljuivo hrvatskog zvaninog jezika, tvrdei pri tome da ni ispunjenje
svih tih zahteva nikako ne bi znailo da je borba za puni hrvatski suvereni-
tet odista dobijena i zavrena (Irvine, 2008: 165; Lampe, 2000: 308; Stokes,
1993: 227228; Rusinow, 1978: 305, 389). Dil Irvajn (Jill Irvine) uoila je da
su minimalna jugoslovenska nastojanja hrvatskih Jugoslovena otelotvorena
u (kon)federalizmu, po pravilu, bila suoena sa hrvatskim nacionalizmom
kojem nikakva, pa ni labava Jugoslavija, nije bila po volji:
problemi koje je proizvodio labavi federalni model ostajali su isti od 1943. preko
1971.
85
do 1991; hrvatski komunisti koji su podravali ovaj model suoavali su
se s tekoama u odnosima sa Srbima u Hrvatskoj (koji su poinjali da govore o
autonomiji ili odvajanju od Hrvatske), ali i sa drugim snagama hrvatskog nacio-
nalizma (koje nisu mogli lako kontrolisati) i sa voima drugih republika (koji su
se protivili moguim zahtevima vezanim za njihovu teritoriju). U ovom smislu,
dinamika Hrvatskog prolea nije samo dosezala do osnivakog perioda jugoslo-
venske socijalistike drave, ve je pruala jedan pregled i nagovetaj raspada
druge Jugoslavije 1991 (Irvine, 2008: 151).
usamljen, jer je npr. profesor Pravnog fakulteta ivomir orevi predviao da e, moda,
u doglednoj budunosti na ovom tlu biti formirano est ili osam nezavisnih drava. Podra-
zumeva se da ja to ne elim, ali to ne treba iskljuiti. Otuda je, po njemu, trebalo zatititi
interese Srbije, poto je ona postojala pre socijalizma i postojae i posle socijalizma, jer
klase i drutvena ureenja se menjaju, ali narod i zemlja ostaju (Budding, 2004: 94). Uz
priznanje za ispravno predvianje na osnovu pravilnog tumaenja kardeljevskih ustav-
nih amandmana, treba primetiti da je u stvari iskazan jedan iskonski nacionalistiki stav
koji naciju i njenu dravu smatra venom.
83 Matica hrvatska je sve vie podseala na politiku stranku (Rusinow, 1978: 294).
84 Bakari je, takoe, takvu ideju, ba kao i koncept masovnog nacionalnog pokreta, krstio
ideoloki sumnjivom i politiki opasnom (Rusinow, 1978: 388).
85 Ne iznenauje to se tokom Hrvatskog prolea pokualo s rehabilitacijom Hebranga
(Irvine, 2008: 155), ba kao ni injenica da je rehabilitovan dvadeset godina docnije.
Prema tome, ve tada su hrvatski nacionalisti bili na putu da preuzmu
vlast od hrvatskih minimalnih Jugoslovena koji su zahtevali tek hrvatsku
lisnicu u hrvatskom depu i pravili plan kroatizacije obrazovanja prema
kojem bi 75% nastave istorije i knjievnosti moralo da pokriva hrvatske teme,
emu se, plaei se asimilacije i traei federalizaciju Hrvatske, suprotstavilo
kulturno drutvo Srba u Hrvatskoj Prosvjeta (Irvine, 2008: 157, 166168).
Nacionalizam se potvrdio kao snanija pokretaka snaga od zvanine ideo-
logije i prakse samoupravnog socijalizma, pa je na javnim skupovima razma-
trana i mogunost promene granica kako bi se u Hrvatsku ukljuile Hercego-
vina i Boka Kotorska (Rusinow, 1978: 298, 305). Naposletku, studentski vo,
Draen Budia, proglasio je studentski trajk, predviajui udar Josipa Broza
protiv Maspoka, u nadi da e se radnici pridruiti studentima suoavajui
Josipa Broza sa graanskim ratom ako pozove vojsku, ali radnici nisu odgo-
vorili na poziv, to je Broz nazvao sretnim (Rusinow, 1978: 306), a Geil Stouks
(Gale Stokes), piui znatno docnije, dvadeset godina preuranjenim (Stokes,
1993: 228). Dvadeset godina docnije meunarodne prilike bile su iz temelja
promenjene, konfederalizacija se produbila, a nije bilo ni harizmatskog poli-
tikog voe sa svejugoslovenskim autoritetom kakav je bio Josip Broz.
Tako, ako ne ranije, ono na prelazu ezdesetih u sedamdesete godine
nacionalizam ili trijumfalni regionalizam zasnovan na etnikim ljubomo-
rama (Rusinow, 1978: 271) bio je najistaknutija opasnost po opstanak Jugo-
slavije. Nacionalno pitanje, uvek barem drugi predmet razgovora u bilo kojoj
razmeni miljenja sa najurbanijim, politizovanim Hrvatima, bilo je sada bez
greke prvi i opsesivni predmet
86
(Rusinow, 1978: 291). tavie, poredei
odnos razliitih marksistiko-lenjinistikih vlada prema nacionalnom pitanju,
Konor je zakljuio da je Jugoslavija spadala u najpotpuniji sluaj ogrezlosti
partijskog aparata u nacionalizmu, dravu u kojoj je nacionalizam pretvorio
partiju u glavno bojite etnonacionalne borbe:
Uz date irinu i dubinu etnikih neprijateljstava koja su se pokazala tokom II svet-
skog rata i premoni poloaj Srba (posebno Srba iz Hrvatske) u partizanskom
pokretu i sledstveno u posleratnoj partiji, nije iznenaujue da partija, kao upori-
te vrhovne moi, bude zarobljena u stalnom nacionalnom takmienju. Srbi, koji
preovlauju u centralnoj partijskoj strukturi, bi videli u partiji sredstvo osiguranja
86 Pokazivano je detaljno znanje o vrstama eksploatacije ili o broju Srba meu direkto-
rima hrvatskih preduzea, komandantima hrvatskih vojnih jedinica ili onih koji se mogu
nai u hrvatskim fabrikama, na hrvatskim eleznicama ili u zagrebakim policijskim sna-
gama (Rusinow, 1978: 291292). Bili su esti i nacionalni ekscesi: razaranja reklama
s irilinim natpisima, politika borba da se neki direktor otpusti zato to je Srbin, neredi
posle pobede fudbalskog tima nad nekim srpskim timom, uline tue po etniki meo-
vitim selima, noenje ahovnice i sl. (Rusinow, 1978: 292). Docnije je Josip Broz naroito
kritikovao ova etnika prebrojavanja (Rusinow, 1978: 299).
da hrvatski nacionalizam ne postane opet pretnja. Hrvati bi opaali njihovu repu-
bliku partiju kao uporite za odbranu od srpske prevlasti (Connor, 1984: 555).
Po oekivanju, nacionalistika opijenost primeivala se i meu nekomu-
nistima.
87
Tako, Denisonu Rusinovu, kojem je jo krajem sedamdesetih bilo
jasno,
88
pa iako je previao znaaj spoljnog inioca, da e sudbina Jugosla-
vije, kao i uvek biti konano odreena od strane Srba i Hrvata, zajedno ili u
meusobnom suprotstavljanju (Rusinow, 1978: 248), nije promakla naciona-
listika atmosfera u Zagrebu povodom pada A. Rankovia:
Za bilo koga ko je bio u Zagrebu u leto 1966, suoavajui se sa euforijom u
Zagrebu oko pada Rankovia i skoro univerzalnom tendencijom da se to tumai
prevashodno kao pobeda hrvatskih interesa, bilo je oevidno da to mora zahte-
vati jednu grupu izuzetno trezvenih i sposobnih voa da zaustave takav razvoj
i kanaliu oduevljenje u zvanino eljenom pravcu pokretanja daljih reformi
(Rusinow, 1978: 194).
injenica da je nekih sedamnaest godina docnije, precizno 1983, sahrana
predratnog krojaa, poratnog efa tajne policije i jedinog Srbina u najuem
vrhu komunistike vlasti ije je ime bilo vezano za centralistiku federaciju u
87 ezdesetosmaka pobuna na Univerzitetu u Beogradu primeena je i po odsustvu nacio-
nalizma, to je bilo odstupanje od pravila: Primetno odsustvo, bar na Univerzitetu u Beo-
gradu, normalno preovlaujue teme etnikog nacionalizma u bilo kojem sloganu, zahtevu
ili govoru tokom trajka bilo je jednako znaajno. To je bio, moda, prvi put u pedeset godina
od stvaranja Jugoslavije da etnika vezanost nije igrala ulogu u nekom vanom politikom
dogaaju (Rusinow, 1978: 234). Naalost, verovatno je to bio i poslednji put da se tako neto
desi u Jugoslaviji, te da se na izazov hrvatskog nacionalizma ne odgovori srpskim nacionaliz-
mom i vice versa. Vojin Mili je o tome svedoio krajem juna 1968. u lanku Uspavana samo-
svest nastavnika Zagrebakog sveuilita ili njena duboka kriza: A ovi (beogradski studenti,
prim. aut.) koje su samo dan kasnije razni odani (ekonomista ime, maspokovac i docniji
lan HDZ, prim. aut.) i Veselice (braa Marko i Vladimir, maspokovci, a docnije voi Hrvatske
kransko-demokratske stranke, prim. aut.) na studentskom mitingu u Zagrebu bezono kle-
vetali gnusnim insinuacijama o povezanosti studentskog pokreta s rankovievcima i pakle-
nim podmetanjima ovom pokretu namere da izazove bratoubilaki rat (Vidi M. Veselica, Kro-
nika politike bitke, Vjesnik u srijedu, 19. VI, str. 5) izrazili su kao odgovor na pozdrave iz
Zagreba tako spontano, iskreno i mladalaki zanosno svoje oseanje srpsko-hrvatskog i jugo-
slovenskog bratstva, kako u ivotu nikad i nigde ranije nisam doiveo (Baki, 1997a: 592).
88 Njegova knjiga, objavljena prvi put jo 1977, o razvoju jugoslovenskog drutva izmeu
1948. i 1974. citirana je u 50 studija (svi podaci o citiranosti u ovoj studiji dobijeni su preko
servisa google scholar i potiu iz 2008; sada su sigurno promenjeni, ali ovde je bitan odnos
citiranosti izmeu razliitih knjiga a ne sami broj citiranja; naravno, bie zanimljivo pra-
titi da li ima promena u citiranosti tokom vremena), to nije naroito velika citiranost,
s obzirom na temeljitost istraivanja i relativno mali broj naunih studija o Jugoslaviji do
poetka devedesetih. Izgleda da se zakljuci njegove studije nisu slagali sa hegemonom
slikom nestanka SFRJ, te otud i ne preterano esto citiranje.
Beogradu bila pretvorena u nacionalnim oseanjima nabijen masovni poli-
tiki skup najbolje govori da je ivot u socijalistikoj Jugoslaviji bio zasien
nacionalistikim oseanjima, jer je samo zbog injenice da se radilo o jedi-
nom Srbinu meu najbliim Brozovim saradnicima, dodue jako cenjenog i
zbog toga to je Albance na Kosovu drao u zaptu, stvoren od jedne prosene,
ali autoritarne i vrstorukake linosti nacionalni simbol oko kojega se treba
okupljati, odnosno protiv kojega se treba boriti u nacionalnim takmienjima.
Mnogi Hrvati i Srbi, podjednako, doivljavali su Rankovia ne kao komuni-
stu, niti kao okrutnog efa komunistike tajne policije, ve kao Srbina u vla-
sti. Nacionalna pripadnost kao takva bila im je dovoljna za negativnu ocenu
u prvom sluaju, a pozitivnu u potonjem.
Uopte, svako nezadovoljstvo i svaka alba, svaki opaaj nepravde, repre-
sije ili relativne deprivacije bili su predstavljeni kao nacionalno pitanje, pod-
seajui na staru Jugoslaviju i pre nje na Habzburku monarhiju, iako je lek-
cija jugoslovenske istorije bila da zlo koje je sada poznato jeste uistinu bolje
od onoga koje je ranije upoznato bratoubilatva, raspada drave, strane
dominacije, i pokuanih uzajamnih genocida koje bi moglo da se ponovi
ako bi osigurai izraeni u posleratnom sistemu bili izvaeni (Rusinow, 1978:
272). Sve to, iako u obliku nacionalistikih izazova i odgovora prisutno svuda
u Jugoslaviji, dobilo je najakutniji oblik u Hrvatskoj.
Upravo 1968, u vreme narastanja Maspoka, temeljiti prouavalac nacio-
nalnih odnosa u socijalistikoj Jugoslaviji, Pol aup, zakljuio je da bi govo-
riti o srpskoj hegemoniji u Jugoslaviji, ili povlaiti druge paralele sa situaci-
jom koja je postojala pre II svetskog rata, bilo sasvim pogreno (Shoup, 1968:
121122). Pa ipak, nacionalizam se poeo razvijati kroz kulturu, privredu, a
zavrio je u jasno izraenim politikim zahtevima. Kulturne, privredne i poli-
tike pritube bile su u funkciji ideolokog pravdanja dugotrajnih nacionali-
stikih zahteva.
89

Osmi kongres SKJ 1964. otvorio je prvi put posle II svetskog rata naci-
onalno pitanje (Petranovi, 1993: 112), dve godine docnije na Brionskom
89 Ima autora koji smatraju da su nacionalne pritube bile naelno razliite u periodu pred
II svetski rat i posle II svetskog rata, poto se pred II svetski rat radilo o borbi za nacio-
nalna prava u okviru koje je ekonomski argument inio tek deo, dok se posle II svetskog
rata radilo prevashodno o privrednim rivalstvima koja su doprinosila rastu nacionalizma
u socijalistikoj Jugoslaviji (Shoup, 1968: 227). ini se, ipak, da autor grei u oba sluaja,
jer u prvom periodu se nije na prvom mestu radilo o nacionalnim pravima, ve o borbi
za ostvarenje nacionalistikih ideala, a u socijalistikoj Jugoslaviji se radilo o korienju
privrednih pritubi za pravdanje nacionalistikih potraivanja koja su imala ne samo pri-
vredno, ve celovito nacionalno znaenje i znaaj. Dakle, radi se o nacionalistikom kori-
enju razliitih argumenata privrednih, kulturnih, politikih zarad jaanja nacional-
nog identiteta, podizanja nacionalne uzrujanosti i ostvarenja u osnovi politikih ciljeva
nacionalistike ideologije za to veom samostalnou i suverenou, a ne o samostal-
nom vaenju kulturnih ili privrednih inilaca.
plenumu Rankovi je smenjen, a Matica hrvatska je na kulturnom polju zapo-
ela u prolee 1967. delanje iji je cilj bio razdvajanje hrvatskog od srpskog
jezika koji su ve nekih stotinak godina, s izuzetkom perioda NDH, smatrani
jednim jezikom. U tom cilju, ona je, uz sadejstvo jo osamnaest knjievnih
i filolokih udruenja, uputila 15. III 1967. Saveznoj skuptini Deklaraciju o
nazivu i poloaju hrvatskog knjievnog jezika koju je potpisalo 140
90
uglednika,
meu kojima i Miroslav Krlea, lan CK SK Hrvatske i vodei hrvatski knjiev-
nik. Trailo se ponitenje tzv. Novosadskog dogovora iz 1954. kojim su hrvat-
ski i srpski lingvisti potvrdili gotovo stogodinji razvoj jedinstvenog srpsko-
hrvatskog knjievnog jezika.
Po naelu etnike utakmice, prituba se stavljala na navodnu injenicu
da je renik Matice srpske iz 1967. u svim sluajevima u kojima su se srpska i
hrvatska varijanta razlikovale potonju predstavljao kao dijalekt standardnog
srpskog oblika, te je stoga renik osuen, a Novosadski dogovor odbaen.
Zahtevalo se uenje hrvatskog jezika u kolama Hrvatske i njegovo uvoenje
u spisak zvaninih jezika, meu kojima su bili srpskohrvatski, makedonski i slo-
venaki (Miller, 2002: 605606; Crampton, 2002: 131132; Lampe, 2000: 305
306; Shoup, 1968: 195). Dakako, primeeno je i da su se sredstva masovnog
optenja u tom sukobu dveju Matica ponaala navijaki (Lampe, 2000: 306).
Tano etiri dana nakon toga su srpski knjievnik i lan CK SK Srbije,
Antonije Isakovi,
91
i nekomunistiki knjievni kritiar i dramski pisac, Bori-
slav Mihajlovi Mihiz, predstavili kao odgovor na Deklaraciju svoj Predlog za
razmiljanje na sednici Udruenja knjievnika Srbije. Ovaj Predlog je od 300
prisutnih pisaca potpisalo njih etrdeset dvoje (21 lan SK). U Predlogu je, kako
Nik Miler (Nick Miller) primeuje, sarkastino naglaeno da je Deklaracija zna-
ajan i epohalan dokument, te da je neotuivo pravo svakog naroda da zove
svoj jezik kako nae za shodno. Poto su to utvrdili, traili su pravo i za Srbe u
Hrvatskoj i u BiH da govore srpskim jezikom i koriste irilicu, te da imaju vla-
stite izdavake kue, prosvetna drutva, da opte sa predstavnicima vlasti na
srpskom jeziku, kao i da srpski ue u koli. Takoe, kako je Deklaracija na pri-
tisak Josipa Broza i saradnika povuena iz prometa, tako je i Predlog skinut s
dnevnog reda
92
(Budding, 2004: 90; Miller, 2002: 605608). Kultura je, prema
oekivanju interakcionistike teorije, posluila nacionalnom takmienju.
Jednostavno se, ne jezik per se, ve nacionalno ime jezika smatralo bitnim
obelejem nacije bez kojeg nacionalisti izgleda ne bi mogli hrvatstvo smatrati
90 D. Rusinov i Nikolas Miler (Nicholas Miller) tvrde da ih je bilo 130, a od njih je 80 pripadalo
SKH (Rusinow, 2008: 140; Miller, 2002: 606).
91 Isakovi je podelio sudbinu Krlee: obojica su bili prinueni da napuste CK SK svojih repu-
blika (Miller, 2002: 610).
92 Oni koji nisu hteli da povuku svoj potpis ispod njega, npr. Borislav Mihajlovi Mihiz, Matija
Bekovi, Duan Radovi i Brana Crnevi, bili su izbacivani s posla (Miller, 2002: 610).
celovitom etnikom vezanou,
93
a na taj stav srpski nacionalisti odgovorili
su naglaavanjem znaaja jezika za odranje identiteta Srba u Hrvatskoj i u
BiH. Doista, Hrvati su se masovno odazvali na zov njihove elite za etnikim
takmienjem na polju kulture i zahtevali su dostojanstvo ne toliko njihovog
nacionalnog jezika, koliko njihovog nacionalnog imena, to je iritiralo srpske
takmace, jer oni su u zajednikom jeziku videli nadu za postojanje jugoslo-
venstva srpske varijante. Dobar deo Hrvata je, pak, u tome prepoznao jednu
od manifestacija zle volje federacije i hegemonistikih namera Srba. Danas se
to u hrvatskoj istoriografiji tumai mahom u antitotalitarnom kljuu: Sve u
svemu, Matica hrvatska imala je viziju oslobaanja hrvatskog naroda i tada-
nje Hrvatske iz zagrljaja i okova totalitarnoga i represivnog komunistikog
sustava (Jandri, 2002: 422). Tako se hrvatski nacionalizam spaja u istorio-
grafskoj proizvodnji nekritikog kolektivnog seanja sa antikomunizmom koji
ideoloki pravda i normalizuje njegova ispoljavanja.
Nasuprot tome, kako je paljivi posmatra drutvenog razvoja Jugoslavije
primetio, tih je godina meu Hrvatima dolo do neke vrste kolektivne naci-
onalne paranoje o naporima da se denacionalizuju i dre u statusu drugora-
zrednih graana, a tendencija da najvei deo hrvatskih nacionalistikih voa
dolazi naroito iz meovitih oblasti ili zajednica bila je nanovo uoljiva 1970
71
94
(Rusinow, 1978: 272273, 274), ime se jasno iskazivala tendencija da su
upravo vieetnike sredine izvor jae meuetnike interakcije Srba i Hrvata,
ogorenijeg etnikog takmienja za uglednije drutvene poloaje koji pribav-
ljaju veu mo, i vee etnike netrpeljivosti, iako je tamo, po oekivanju, bilo i
vie meuetnikih brakova, pa iako u padu tih godina (Petrovi, 1985: 63), to
svedoi i o postojeem potencijalu za meuetniku saradnju.
Na privrednom polju, deavali su se slini procesi nacionalnog takmie-
nja. Mikroekonomski problemi kombinata Belje npr. dobili su 1971. razmere,
kao to se to ve deava u Jugoslaviji, velike lokalne srpsko-hrvatske politike
93 U Deklaraciji je, izmeu ostalog, stajalo: Naelo nacionalnog suvereniteta i potpune rav-
nopravnosti obuhvaa i pravo svakoga od naih naroda da uva sve atribute svoga nacio-
nalnog postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu dje-
latnost. Meu tim atributima odsudno vanu ulogu ima vlastito nacionalno ime jezika
kojim se hrvatski narod slui, jer je neotuivo pravo svakoga naroda da svoj jezik naziva vla-
stitim imenom, bez obzira radi li se o filolokom fenomenu koji u obliku zasebne jezine vari-
jante ili ak u cijelosti pripada i nekom drugom narodu (istakao aut.) (http://www.ihjj.hr/
oHrJeziku-jeziku-pov-deklaracija.html, 20. VII 2008). Prema tome, nije sporeno jedinstvo
jezika sa stanovita lingvistike, ve je iz nacionalnih razloga traeno da se jezik zove naci-
onalnim imenom. Nije bio u pitanju jezik, ve ime jezika kao obeleje nacionalnog dosto-
janstva. Isti ablon primenjen je docnije na bonjaki i crnogorski jezik.
94 Studentski voi, Draen Budia, budui vo HSLS, i Ante Paradik, budui vo pravaa, bili
su npr. iz Drnia, odnosno iz Hercegovine (Rusinow, 1978: 294). Uopte, primeen je per-
sonalni kontinuitet voa Hrvatskog proljea 1971. i svih hrvatskih nekomunistikih stra-
naka 1991 (Irvine, 2008: 149).
svae (Rusinow, 1978: 205). Ne treba se onda uditi to su i makroekonomske
odluke bile pod uticajem etnikih i regionalnih predrasuda svih onih koji su
bili upleteni u investiciono odluivanje, to je imalo negativne posledice po
meuregionalni protok kapitala, stvaranje svejugoslovenskog trita i tenje
manje razvijenih podruja da privuku nedostajui kapital (Rusinow, 1978: 207).
Gejl Stouks (Gale Stokes) primetio je da bi dilema da li investirati pri-
hod od turizma u razvijenijim oblastima gde je postojala vea verovatnoa
da e se kapital efikasno uloiti i doneti dobit ili u siromanim podrujima
koja su vapila za razvojem, ali nisu bila naroito efikasna u investiranju kapi-
tala bila teka ak i u zemljama koje su monoetnike, a kamoli u vienacio-
nalnoj Jugoslaviji gde su neke nacije ivele u visokorazvijenim republikama,
a neke u nerazvijenim, pa je svaka ekonomska odluka mogla imati posledice
po meunacionalne odnose (Stokes, 1993: 224). Otuda i ispravan zakljuak
Petranovia da je Maspok neoekivano ovladao Dalmacijom, jer vie nije
bilo opasnosti od Italije, a turizam je izazvao prosperitet praen nacionalnim
egoizmom (Petranovi, 1988: 407). Pa ipak, pritube Hrvatske, koja je u dru-
goj polovini ezdesetih zaraivala turizmom, doznakama gastarbeitera
95
i izvo-
znom industrijom 40% deviznog priliva u SFRJ, da se prelivanjem drugima ona
potkrada
96
(Rusinow, 1978: 208), bile su unekoliko opravdane.
Dakako, to je doprinosilo oseanju velike veine Hrvata da se u SFRJ radi o
nepotenoj utakmici na privrednom planu. No, postojao je i jedan optuujui
ton pun antisrpskih stereotipa, jer metonim za sve zastarelo, centralistiko i
autoritarno bio je Beograd (Rusinow, 1978: 249), tj. Jugoslavija, Srbija i Srbi.
Predratna srpska buroazija, koja jedva da je postojala, ve se pre moglo
govoriti o srpskoj politiko-inovnikoj eliti koja je u uslovima nepotenog
takmienja nametala hegemoniju (Baki, 2004: 290, 357358), u hrvatskoj
nacionalistikoj svesti bila je hipostazirana, spajala se sa savremenim srpskim
95 Bilo ih je 1969. ak 800.000, tj. 22% zaposlenih u SFRJ (Rusinow, 1978: 251).
96 Ove pritube bile su prilino opravdane, to je i Broz docnije pri smenjivanju hrvatskog
rukovodstva priznao, poto je u turizmu moglo tek 20% zaraenog a u drugim sekto-
rima jo manje da ostane, dok je etiri petine moralo da se proda bankama, od kojih je
pet najjaih bilo u Beogradu, za dinare. Potom bi banke prodavale tvrdu valutu uvozni-
cima, ali i onima od kojih su je prethodno kupile (Rusinow, 1978: 207208, 308). Hrvat-
sko vostvo, olieno u Miki Tripalu i Savki Dabevi Kuar, trailo je iste raune, branei
se od napada za nacionalizam neobinom tvrdnjom da su u Hrvatskoj hrvatska nacija
i radnika klasa identini, pa je borba za hrvatske nacionalne interese borba za interese
radnika (Stokes, 1993: 227), i gde bi svaka republika znala ta doprinosi federaciji i ta
od nje dobija, pa bi na osnovu toga mogla odluivati o buduim doprinosima (Rusinow,
1978: 249). Treba uoiti zanimljivu injenicu da su u Prvoj Jugoslaviji najjae banke bile
u Zagrebu uprkos srpskoj politikoj prevlasti (Lampe, 2000: 152153), dok su u Drugoj
Jugoslaviji srpske banke bile premone (Lampe, 2000: 307) uprkos politiki nezavidnoj
poziciji Srbije kao federalne jedinice. Don Olkok smatra da je smetanje monih banaka
u Beograd posle II svetskog rata bilo zasnovano na velikom obimu saradnje zagrebakih
banaka sa nacistikim Rajhom (Allcock, 2000: 6364).
vrstorukaima, dogmatskim komunistima, neostaljinistima uhvaenim
u veitoj tenji sprovoenja srpske hegemonije i eksploatacije vrednih,
naprednih i bogatih Hrvata. No, ni Srbi nisu ostajali duni, pa su Hrvati bili
optuivani kao ovinisti, separatisti i, najstranije od svega, kao ustaonostal-
giari (Rusinow, 1978: 249250, 273).
Razume se, ovi stereotipi dodatno su potvreni kada su dve naftne krize,
1973. i 1979, jedna za drugom pogodile strukturno neprilagoenu privredu
SFRJ, izazvavi socijalne probleme koji su se neminovno odraavali na kvalitet
svakodnevnog ivota graana. Jugoslovenstvo i srpstvo, spojeni metonimom
Beograd, zacelo su morali snositi krivicu za sve navedeno,
97
samo to onda nije
bilo javnih ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, jer su nacionalisti doli pod
udar Brozovog reima, pa su se voe Matice hrvatske nale u zatvoru,
98
njen
rad je zabranjen,
99
a SK Hrvatske je od vrha po dubini i irini ien od hrvat-
skih nacionalista.
100
Zavladao je gotovo dvodecenijski period hrvatske utnje.
97 Nezaposlenost u drutvenom sektoru SFRJ stabilno je rasla od 13,8%, koliko je iznosila
19771981, do 16,3% u 1985. Tokom 19851986, rastua stopa nezaposlenosti u SFRJ izno-
sila je preko 20% u svim republikama, izuzev Slovenije, koja je imala punu zaposlenost, i
Hrvatske, u kojoj je nezaposlenost sve vreme bila ispod 10%. Realne zarade zaposlenih u
drutvenom sektoru, tj. ivotni standard iji je prethodni rast utiao veinu regionalnih pri-
tubi i legitimisao komunistiku vladavinu, opale su punih 25% izmeu 1979. i 1985. Infla-
cija je ve 1986. probila granicu od 100%, a agregatna inflacija izmeu 1979. i 1985. prela
je 1000% to je bilo neuporedivo vie od evropskog proseka koji je iznosio manje od 50%
(Palairet, 2008: 223; Dragovi Soso, 2002: 108; Lampe, 2000: 299, 322; Vudvord, 1997: 77).
Uzgred, ustav iz 1974. i ZUR iz 1976, 671 lan dugaak pravni akt izaao iz radionice E. Kar-
delja, nazvan malim ustavom, bili su doneti da zamene oslanjanje na trite tzv. drutve-
nim dogovorima i samoupravnim sporazumima kojima je SK na lokalnom ili republikom
nivou iskazivao mo. Takoe, trebalo je oslabiti tehnokratske strukture u preduzeima,
a ojaati mo radnika. Umesto toga, osnaene su republike i optinske strukture SK, pa
je npr. dodela kredita po politikim ili linim kriterijima lokalnih vlastodraca pojedinim
preduzeima znaajno pridonela rastu inflacije tokom sedamdesetih. Sistem samouprav-
nog sporazumevanja i dogovoranja insistirao je na saglasju umesto preglasavanja, pa je
sistem odluivanja doveden do potpune blokade (Budding, 2004: 101; Jovi, 2003: 211
212; Lampe, 2000: 316317; Allcock, 2000: 9192). Ustavna decentralizacija odluujue je
doprinela zaduivanju republika, banaka i preduzea koje nije mogla kontrolisati bilo koja
savezna ustanova. Ishod je bio nagomilani dug od 20 milijardi dolara do 1982. (Lampe,
2000: 322), to bi, prema jednom proraunu koji je uzeo u obzir stalni gubitak vrednosti
dolara, odgovaralo dugu od ak 45 milijardi dolara u 2003. godini (Gagnon, 2004: 60).
98 Neki lanovi Upravnog ili Izvrnog odbora Matice hrvatske, svi lanovi SKH (Miller, 2008:
191), bili su osueni na due kazne: Marko Veselica na sedam godina zatvora, ime odan
na est, Vlado Gotovac na etiri, Franjo Tuman na dve (Jandri, 2002: 431). Posle pada
Berlinskog zida, predvodili su antikomunistike i antijugoslovenske stranke: Tuman i
odan su predvodili HDZ, Gotovac je bio u HSLS, Veselica je s bratom vodio HKDU.
99 Imala je 42.000 lanova 1971, prema navodima tuilatva u optunici M. Veselice (Jandri,
2002: 428).
100 Preko 1.000 lanova SKJ bilo je izbaeno iz partije, a od toga 90% Hrvata. No, i u SK Srbije
je do 1973. izbaeno, podnelo ostavku ili smenjeno neto vie od 1.000 lanova (Lampe,
2000: 310).
Pa ipak, ovakvo delanje federalnog centra na elu sa Josipom Brozom i
njemu privrenih hrvatskih kadrova predvoenih Vladimirom Bakariem koji
je Maspok dobrim delom idejno pokrenuo
101
da bi ga se, kad je video da
je stvar otila predaleko, odrekao,
102
te da bi zatim deo zahteva SK Hrvatske
ostvario uz podrku Broza i Kardelja ustavom iz 1974. (Kulji, 1998: 211), zacelo
je sluilo kao dokaz veini Hrvata da je federacija prema njima nepravedna, jer
je nasilno uklonila njihovo legitimno vostvo (Stokes, 1993: 228; Ramet, 1984:
112113), to je spremalo erupciju nacionalizma kada za to doe pravi trenu-
tak, tj. kada vie ne bude straha od represije socijalistikog reima.
Istovremeno, pomenuti (kon)federalni ustav bio je znak da su pobor-
nici srpske varijante jugoslovenstva izgubili bitku, uz sumnju da je srbijansko
101 Rusinov je M. Tripala, S. Dabevi Kuar i Peru Pirkera smatrao Bakarievim uenicima
kojima je manjkala vetina i oseaj za ravnoteu njihovog uitelja (Rusinow, 1978: 259).
Bakari je nazvan uiteljem zato to je u svoja dva govora (partijskim voima 13. XII 1969.
i na 10. sednici CKSK Hrvatske 1517. I 1970) opravdao skretanje ka hrvatskom naciona-
lizmu tobonjom injenicom da u SK Hrvatske nikad nije bilo hrvatskog nacionalizma, ve
samo jugoslovenskog, poto su pre no to su postali komunisti hrvatski kadrovi navodno
bili jugoslavenski nacionalisti. Otuda je Bakari izvukao zakljuak da je jedina opasnost
za hrvatske komuniste bio jugoslovenski nacionalizam, a ne hrvatski. U skladu s tim, na
10. sednici, za koju postoji osnovana sumnja da ju je sam Bakari planirao, javno je osuen
hrvatski komunista Milo anko, koji je u seriji lanaka u Borbi ponudio detaljnu i doku-
mentovanu analizu uveanih delatnosti hrvatskih nacionalista, a naroito Matice hrvat-
ske. Tada je, takoe, javno reeno da je neophodno da se Hrvatska homogenizuje u borbi
protiv unitarizma, to je znailo da treba stvoriti masovni pokret komunista i nekomuni-
sta Hrvatske, uz traenje saveznika u drugim republikama (Rusinow, 1978: 276277, 386).
Sem toga, Bakari je u vie navrata tokom ezdesetih govorio o potrebi za veom pred-
stavljenou njegove republike u oblikovanju spoljne politike, to je, prema aupu, pozi-
cija koja je odavala stav koji je odudarao ak i od liberalnih zapadnih pojmova federalizma,
da se ne govori o pravima oblasnih vlasti u jednom unitarnom sistemu (Shoup, 1968: 222).
Pomenuta homogenizacija i masovnost pokreta jako podseaju na ono to je docnije
inio Slobodan Miloevi. Razlika je u injenici da je u pokuajima stvaranja saveza sa dru-
gim republikama i procenama mogueg u datom trenutku Bakari bio znatno uspeniji
od Miloevia, kao i u tome to je u prvom sluaju Broz, premda poneto ostario, bio iv i
zdrav, nameran da vlast ne ispusti dok se sa duom ne rastavi. Koliki, pak, znaaj ova sed-
nica ima za drutveno-integrativnu misao dananje Hrvatske najbolje se vidi iz injenice
da ju je Duan Bilandi ocenio kao prekretniki povijesni dogaaj, posvetivi joj posebno
poglavlje u svojoj knjizi (Bilandi, 1999: 557568, cit. pr. Kulji, 2002: 461).
102 Mogue je da je u ovom odricanju igrala ulogu i Tripalova nesmotrena inicijativa da se
Bakari potedi zamornih poloaja, na ta je Broz dodao cedulje Kardelju na kojem je sta-
jalo: Bevc, ovi e nas razvlastiti (Kulji, 1998: 210). Oito, generacijski sukob se donekle
preplitao sa nacionalnim sukobljavanjem. O Bakarievom vienju Jugoslavije dragoceno
je svedoanstvo hrvatske komunistkinje i Jugoslovenke Milke Planinc: Sjeam se kakav
sam ok doivjela kad je Vladimir Bakari, iskusan politiar, rekao u Belgiji negdje sredinom
ezdesetih da federacija nije vjena i da mi sad preureujemo Jugoslaviju, a da emo vidjeti
dokle e ona izdrati kao zajednika drava (istakao aut.). Meni je ta izjava bila veliki ok.
Pitala sam se: Kako to Vlado govori? Zar on stvarno misli da bi moglo biti i neto drugo,
osim Jugoslavije? Mi smo mislili da je nacionalno pitanje u biti rijeeno, i da e se nesu-
glasice koje su postojale rijeiti ekonomskim razvojem (Jovi, 2003: 131).
komunistiko vostvo NikeziPerovi poieno, uprkos njegovoj pojaa-
noj antinacionalistikoj retorici, zbog nacionalne simetrije (Kulji, 1998: 217;
Stokes, 1993: 228), a ne zbog onoga to je zvanino navoeno kao razlog,
103

to je stvaralo sve jae nezadovoljstvo u Srbiji, koje je sa nemirima na Kosovu
1981. i sve jaim to prinudnim to ekonomski motivisanim iseljavanjem Srba
(Budding, 2004; Petrovi, Blagojevi, 1989), te drastinim opadanjem njiho-
vog uea u stanovnitvu Kosova sa svakim novim popisom, socijalnim pro-
blemima izazvanim neuspesima na privrednom planu
104
i neravnopravnim
poloajem u federaciji, kao i u odnosu prema sopstvenim pokrajinama, pre-
rastalo u samosaaljivi
105
i sve netrpeljiviji nacionalizam.
Bakarievi uenici su sa slovenakim vostvom bili u saveznitvu iz
privrednih razloga, dok je makedonsko u savezu uestvovalo iz nacionalnih
razloga baziranih na kulturi, poto bi ga privredni razlozi neminovno pribliili
redistributivnom federalnom centru (Rusinow, 1978: 250.)
106
Dakle, nacionali-
sti katkad naglaavaju ekonomske, katkad kulturne, katkad politike, a najvie
vole kada mogu upotrebiti sve vrste argumenata.
107
Sve zavisi od konkretnog
103 Nedovoljna okrenutost vrha SK Srbije radnikoj klasi i preterano oslanjanje na intelektu-
alce, liberalni odnos prema tampi i inteligenciji, i prodor tehnokratizma u privredu, ume-
sto dosledno sprovoenog radnikog samoupravljanja (Kulji, 1998: 217).
104 U centralnoj Srbiji nezaposlenost je iznosila 1718% u periodu 19811990 (Vudvord,
1997: 70).
105 Jedan od omiljenih naina iskazivanja nacionalnog samosaaljenja u Srbiji bio je ovaj:
Hrvati i Slovenci, kadto i Makedonci, odreda su nezahvalna braa, jer mi smo ih oslobo-
dili, a oni to ne umeju da cene i vidi, kako nam vraaju, ak i genocid nad nama spro-
vode. Oseanje nacionalnog poraza u takmienju sa Hrvatima, a u osamdesetim godinama
i sa Slovencima, gonilo je mnoge da razmatraju kako da se poloaj Srbije i Srba izmeni.
106 injenica da je u tadanjem srbijanskom vostvu, predvoenom Markom Nikeziem i Latin-
kom Perovi, prevladavala anticentristika atmosfera svedoi o potpunom odsustvu srpskog
nacionalizma meu vodeim srpskim komunistima tog doba, to je, po Rusinovu, bilo uzro-
kovano ili ideolokim ubeenjima ili interesima (Rusinow, 1978: 250). Sem toga, Nikezi nije
verovao da bi meunarodne okolnosti doputale izdvajanje neke republike iz Jugosla-
vije (Kulji, 1998: 215), iako se izjasnio protiv decentralizujuih ustavnih amandmana 1971.
(Lampe, 2000: 310), a imajui u vidu prethodno navedenu zabeleku o generacijskom jazu
i sukobu unutar SKJ drugi ovek SK Srbije, Latinka Perovi, roena je 1933, to znai da je
imala manje od 40 godina kada je pala u nemilost J. Broza ovakav stav tadanjeg srpskog
rukovodstva postaje jo jasniji. Zanimljivo je, meutim, da se filozof Mihailo Markovi 1971.
zalagao za hrvatsku varijantu minimalnog jugoslovenstva, jer postoji realna ansa da se u
okviru jedne labave konfederacije sadanji nacionalni sukobi smire ukoliko se ne eli raspad
zajednice ili obrnuto intervencija stranke reda (Markovi, 1971: 823, cit. pr. Kulji, 1998: 215).
107 Treba uoiti i nacionalistiku manipulaciju jugoslovenskog partijskog vrha. Primerice,
serija kritikih lanaka o ekonomskoj politici, koje su objavili jugoslovenski usmereni i
veoma ugledni profesori ekonomije, Hrvat Branko Horvat, koji je tada iveo u Beogradu,
i Slovenac Aleksandar Bajt, u zagrebakom Vjesniku, izazvala je pitanje u Borbi: zato su
sve te kritike objavljene u Zagrebu kada profesori ive u Ljubljani i Beogradu (Rusinow,
1978: 230). Propagandna ispostava partijskog centra manipulisala je nacionalizmom u
cilju kompromitovanja uglednih kritiara.
stanja stvari, ali pravilo vai: najee su nacionalistiki zahtevi na poetku
odenuti u kulturno ruho, zatim se presvlae u privrednu odoru, da bi zavrili
razgolieni u politikim zahtevima za to veom samostalnou, suverenou
i podudaranjem etnikih sa politikim granicama (Hroch, 1978).
Odranije zapoeti proces decentralizacije SKJ nastavljao se, pa je poet-
kom maja 1971, na nagovetaje da se neki zalau za savez est nezavisnih repu-
blikih partija, Broz primetio da postoji samo jedan Savez komunista Jugo-
slavije i samo jedna jugoslavenska radnika klasa (Connor, 1984: 537538),
te da SKJ ima pravo da preduzme ideoloko-politiku akciju u svejugoslo-
venskom okviru (Rusinow, 1978: 309). tavie, o ozbiljnosti situacije najbolje
svedoe sledee rei Josipa Broza konzervativnom bostonskom dnevniku The
Christian Science Monitor: Da se nismo pokrenuli, za est meseci bi, moda,
dolo do pucanja i izbijanja graanskog rata
108
(Connor, 1984: 516). Doista,
sline rei Josip Broz je uputio i hrvatskom rukovodstvu na sastanku 4. jula
1971. u Zagrebu: (...) Odnosi izmeu Srba i Hrvata su loi, i u nekim selima
se zbog nervoze Srbi obuavaju i naoruavaju. ... Da li elimo ponovo 1941 ?
To bi bila katastrofa (Rusinow, 1978: 299). No, meunarodne okolnosti bile
su iz temelja drugaije nego 1941. ili 1991, to se najbolje vidi iz sledeih Bro-
zovih rei na istom sastanku:
Drugi posmatraju. Da li ste svesni da bi drugi odmah bili prisutni ako bi ovde
bio nered? Ali ja u pre povratiti red s naom armijom nego to u dozvoliti
da drugi to urade... Mi smo izgubili ugled u inostranstvu i teko emo ga vra-
titi. Oni ve spekuliraju da kad Tito ode, cela e stvar propasti, i neki ozbiljno
na to ekaju. Unutarnji neprijatelj ima mnogo podrke sa strane. Velike sile e
upotrebiti bilo kog vraga koji e raditi za njih, bilo da je on komunista ili ne (...)
(Rusinow, 1978: 299).
Dakle, upravo je meunarodni kontekst ono to je i sam maral koristio
kao najuverljiviji argument. Pomenuo je na sastanku da ga je Brenjev zvao
s upozorenjem da su Sovjeti spremni da bratski pomognu, ba onako kao to
108 Da se ne radi o preuveliavanju koje bi, moda, bilo motivisano i potrebom za dobijanjem
kredita, svedoe iste rei koje je Broz upotrebio u govoru jugoslovenskim sindikatima sre-
dinom decembra 1971. (Rusinow, 1978: 311), kao i izvetaji kako se u etniki meovitim
oblastima naoruavaju obe strane u iekivanju fizikog obrauna (Irvine, 2008: 168;
Petranovi, 1988: 407; Rusinow, 1978: 298), a sam Bakari je zloslutio u januaru 1970. da
prva ozbiljna kriza, svjetska ili unutranja, koja bi uzdrmala iznutra ili izvana Jugosla-
viju uinila bi da se ponovi ona 1941, da propadne Jugoslavija (Kulji, 1998: 208). Probu-
ena je, dakle, ve 1971. dilema bezbednosti koja e do punog izraaja doi dvadeset
godina docnije. Komunistiko dekretirano seanje pokualo je spreiti seanje na meu-
etniki rat (Kulji, 2002: 482), ali dok je u javnoj sferi to bilo mogue, u privatnoj nije, jer
niko nije mogao zabraniti roditeljima, dedama i babama da socijalizuju mlade narataje
onako kako su hteli, bez obzira na direktive tek naizgled svemone partije.
su uradili u ehoslovakoj tri godine pre toga. Rekao je, takoe, da nee ovo
to je tada rekao govoriti javno, poto spoljni svet oekuje da se proces ras-
padanja Jugoslavije zaustavi, a ako bi on progovorio javno govorilo bi se da
je Jugoslavija postala neodriva
109
(Rusinow, 1978: 299300). Tada je nesta-
nak Jugoslavije bio nemogu, prema tome, upravo zbog toga to barem jedna
od dve tadanje globalne sile to nije htela da dozvoli po cenu upotrebe sile,
uprkos jasno izraenoj separatistikoj elji hrvatskih nacionalista i oruanim
pripremama Srba u Hrvatskoj da se secesionizmu suprotstave silom. Neop-
hodni uslovi za nestanak Jugoslavije bili su prisutni, ali dovoljan uslov nije.
Oevidno, kada bi nacionalizmi zapretili samom odranju Jugoslavije,
Josip Broz bi se vraao idealima socijalistikog jugoslovenstva, shvaenog
uvek u smislu patriotizma i proleterskog internacionalizma, kako bi poistio
protivnike Jugoslavije i njegove vlasti. Tako je i u septembru 1972, posle opir-
nih istki republikih rukovodstava, napisao poznato pismo svim organiza-
cijama SK u kojima je izdao direktivu da se svi moraju odluno suprotstav-
ljati ideolokoj i politikoj dezintegraciji SKJ, njegovom pretvaranju u labavu
koaliciju republikih i pokrajinskih organizacija i podeli radnike klase prema
nacionalnim i republikim kriterijima (Connor, 1984: 538). Kako se precizno
izrazila Odri Bading (Audrey Budding), Ustav iz 1974. i ovo pismo oznaili su
kombinaciju dravne decentralizacije i partijske kontrole, pa su prikladno
opisan(i) kao konsocijativni autoritarizam (Budding, 2004: 100).
No, jedan od problema autoritarnog delanja koje prezire institucije nala-
zio se u injenici da Josip Broz nije bio besmrtan. Naime, institucionalno se
nacionalizmima izlazilo u susret, i samo su ih spoljni inioci, maralov lini
autoritet
110
i oslanjanje na JNA mogli drati pod kontrolom. Kada je Josip Broz
preminuo, JNA je ostala jedino institucionalno uporite, tj. savezna institu-
cija koja nije pravljena po sistemu delegiranog republikog ili pokrajinskog
legitimiteta ve je legitimitet crpla iz same savezne drave, i jedini potenci-
jalni institucionalni spasilac Jugoslavije. Njen hendikep, meutim, nalazio se
u injenici da je ona ostala duboko ideologizovana vojska
111
i posle pada Ber-
linskog zida. Kao takva, nije imala anse da privue na svoju stranu one koji su
sazrevali u hladnoratovskoj atmosferi straha od komunizma i mrnje prema
109 Dogaaji su se, meutim, odvijali tako da su hrvatski nacionalisti postajali sve snaniji,
pa je i Broz naposletku morao da se obrati javnosti kako bi obrazloio istku hrvatskog
rukovodstva (Rusinow, 1978: 308).
110 Bakari je Broza upozoravao u vreme Maspoka da se moe desiti da se u Karinu tuku dva
sela i kad on doe da e svi izii na ulice i pozdraviti ga, a kad on proe opet se nasta-
viti tui (Dragosavac, 1985, cit. pr. Kulji, 1998: 208).
111 U okviru partijskih struktura, JNA je, verovatno kao protivtea sve veoj samostalnosti
republikih i pokrajinskih partijskih organizacija, na 9. plenumu CK SKJ 1968. dobila pravo
da alje svoje delegate u predsednitvo SK, a partijski kongresi u JNA su od tada odra-
vani paralelno sa republikim i pokrajinskim (Rusinow, 1978: 255).
komunistima. tavie, sve za ta se ona zalagala, pa i socijalistika Jugoslavija,
bilo je osueno na neprijateljstvo SAD i cele Evrope. U situaciji kada je spolj-
nopolitika podrka bila presudna za opstanak Jugoslavije, i kada je SSSR bio
zaokupljen svojim nestajanjem, ova injenica imala je dalekosean znaaj.
Srbi su se, meutim, sve vie oseali ugroenima Ustavom iz 1974. koji je
zagovarao konfederativno naelo jedna federalna jedinica, jedan glas. Takva
ocena dobija na znaaju naroito u svetlu injenice da su pokrajine unutar
Srbije imale pravo veta na odluke unutar Srbije (u Skuptini Srbije), a da ova
nije imala pravo veta na odluke pokrajinskih vlasti na teritoriji pokrajina (Pei,
1996b: 31), pa je i komunistiko vostvo Srbije ve 1977. priredilo tzv. Plavu
knjigu u kojoj se zagovarala ustavna promena u skladu sa klasinom devizom
veinske demokratije jedan ovek, jedan glas i dovoenje pokrajina pod
ustavnopravnu nadlenost Srbije (Jovi, 2003: 201202; Pei, 1996b: 3132).
Od tada pa do dolaska na vlast Slobodana Miloevia 1987, dakle, preko
jedne decenije, komunistika vlast Srbije, predstavljena bledim politikim li-
nostima Dragoslava Markovia, Petra i Ivana Stambolia, bezuspeno je poku-
avala da nagovori druge komunistike vlasti da pristanu na dogovornu pro-
menu ustava kroz institucije sistema. Da li se tome treba uditi ako je istina
da je prevashodna svrha stvaranja pokrajina, naroito kada je u pitanju Vojvo-
dina, upravo i bila u tome da se ne dozvoli Srbiji da bude nesrazmerno vea
od Hrvatske, te da se doe do ravnotee izmeu Srba i Hrvata u Jugoslaviji
(Connor, 1984: 334)? Utoliko, srpska politika i intelektualna elita su nemi-
novno postojee institucionalno ustrojstvo sagledavale u nepovoljnom sve-
tlu, kao frustrirajue zapreavanje potenog nacionalnog takmienja.
112
Osim toga, ove frustracije su se povezivale sa starim oseanjem srpskih
nacionalista da su republike granice nepravedno povuene, jer je 26,3% Srba
po II svetskom ratu ostalo van granica Srbije, to je bio najvei procenat u
poreenju s drugim nacijama (Connor, 1984: 331). Sem toga, pokrajine su
bile samo u Srbiji napravljene, iako je navodno bilo ideja o davanju speci-
jalnog statusa Srbima u Hrvatskoj pri zavretku II svetskog rata, kako bi se
umirili njihovi strahovi izazvani ustakim genocidnim pokoljima
113
(Shoup,
1968: 112113). Dovoljno je rei da su i posmatrai sa strane, niukoliko prosrp-
ski usmereni,
114
umeli doi do zakljuka da su se granice republika povlaile
112 Autoru nije poznato da li se neko iz srbijanske politike ili intelektualne elite protivio to
je tokom sedamdesetih u budetu posle zdravstva i pre obrazovanja najvea stavka za
neekonomske delatnosti u budetu SFRJ od preko 20% bila za drutveno-politike orga-
nizacije (Allcock, 2000: 87).
113 Zna se da je Moa Pijade predlagao kulturnu autonomiju za Srbe u Hrvatskoj i neposredne
veze sa Srbijom u stvarima kulture, ali to je bilo odbijeno (Lampe, 2000: 232; Banac, 1990a:
110; Shoup, 1968: 112).
114 Voker Konor se zaudio to komunisti posle II svetskog rata nisu raselili prezrene Srbe
iz Hrvatske u Vojvodinu, proputajui tako odlinu priliku da znaajno smanje, ako ne i
s ciljem slabljenja relativne brojane prednosti Srba, te da je Jugoslavija
jedinstvena meu marksistiko-lenjinistikim dravama po crtanju granica
republika kao sredstvu slabljenja najveeg etnikog elementa u dravi, poto
su u SSSR-u i u drugim socijalistikim dravama crtanja granica upotreblja-
vana zarad slabljenja manjina i posledinog uveanja moi najvee grupe.
Umesto toga, KPJ je odluila da smanji verovatnou posleratnog povraaja
srpske hegemonije rasipajui srpsku brojanu prednost kroz broj razliitih
upravnih jedinica (Connor, 1984: 333). U tom smislu, granice Habzburkog i
Osmanskog carstva prema Srbiji pred I svetski rat, kao i granice njihovih uprav-
nih oblasti bile su komunistima kao poruene kada su crtali granice meu
republikama (Pavkovi, 2001: 133).
Prema Konoru, meutim, BiH je predstavljala tek anomaliju unutar
inae etniki odreenog sistema republika, to je takoe bilo u vezi sa srp-
sko-hrvatskim rivalstvom (Connor, 1984: 332). Umesto da je KPJ napravila
Srbiju republikom u kojoj bi ivelo 91%, a ne 73,7% Srba, bilo putem podele
Bosne i Hercegovine bilo putem njenog potpunog presaenja u Srbiju, BiH
je posluila tek slabljenju moi Srba unutar SFRJ (Connor, 1984: 333). Do-
ista, ne iznenauje da je ZAVNOH jednom rezolucijom (Hebrang je bio meu
njezinim autorima) priznao slobodnu Bosnu i Hercegovinu (Banac, 1990a:
109),
115
jer to je bilo u najboljem interesu hrvatskih komunistikih takmaca
da iskorene, srpsku manjinu u Hrvatskoj putem raseljavanja. Kao jedino objanjenje za
nepreduzimanje ovakvog koraka Konor navodi da se na taj nain hrvatski secesionistiki
sentiment drao pod kontrolom (Connor, 1984: 332). Konorovo teorijsko mnogovekovno
shvatanje etnike vezanosti vodilo ga je potrazi za u to veoj meri etniki zasnovanim
reenjima. Imajui u vidu etniki progon Srba iz Hrvatske u ratovima za jugoslovensko
naslee, njegovo reenje ne deluje toliko nehumano.
115 Ne udi ni injenica da Banac nije naveo Konorovu knjigu u bibliografiji, jer Konorovi
zakljuci nikako ne odgovaraju hegemonom shvatanju nacionalnih odnosa u SFRJ uop-
te i problema razgranienja posebno u hrvatskoj strunoj i iroj javnosti. U tom svetlu ne
iznenauje da se Banac podrobno bavi injenicom da Sandak nije bio proglaen federal-
nom jedinicom uprkos tome to je jo u novembru 1943. osnovan ZAVNOS kao ustupak
Muslimanima, koji su godine 1931. tvorili 43,9% puanstva cijele regije, i koji su bili ope-
nito protupartizanski raspoloeni (Banac, 1990a: 104105). S muslimanskog stajalita, naj-
bolje bi bilo da se Sandak ujedinio s Bosnom i Hercegovinom, kojoj je pripadao u okviru
Otomanskog carstva prije Berlinskog kongresa (1878). Tada bi Sandak postao autonomna
pokrajina u okviru Bosne i Hercegovine. Ako to rjeenje ne bi uspjelo, Muslimani bi bili
skloni vidjeti ga nepripojenog, ili pak cjelovito pripojenog bilo Srbiji, bilo Crnoj Gori. Prema
muslimanskom stajalitu, najgora je bila podjela Sandaka izmeu Srbije i Crne Gore, to
je i uinjeno poslije balkanskih ratova 19121913 (Banac, 1990a: 105). Potom se veli:
U februaru 1945. Predsjednitvo AVNOJ-a ocijenilo je da Sandak nema nacionalnu pod-
logu za autonomiju. Autonomni Sandak bi predstavljao izlino i neracionalno drobljenje
srpske i crnogorske celine kao i Jugoslavije uopte. Poto je na vrhu sve odlueno, ubrzo
je uslijedila likvidacija aktualnog poloaja Sandaka. (...) Izgledi Vojvodine nisu bili tako
sumorni (Banac, 1990a: 106). Oito, Banac je, sasvim u skladu sa hegemonim shvatanjem
u hrvatskom nacionalizmu, smatrao da to se vie federalnih jedinica stvori na tlu Srbije,
za hegemoniju, koji se nakon ustakih pokolja Srba u II svetskom ratu i ima-
jui u vidu tadanju relativnu veinu Srba u BiH nikako nisu mogli nadati pri-
pojenju Hrvatskoj, uprkos tome to Banac to navodi kao mogunost sve do
konca 1943 uporedo s mogunou da se BiH pripoji Srbiji u svojstvu pokra-
jine (Banac, 1990a: 109).
Opaaj neravnopravnog poloaja u pravno-politikom sistemu SFRJ, poja-
an i uozbiljen naglim privrednim opadanjem posle Brozove smrti stopa
rasta u SFRJ bila je u petogoditu 19811985. deset puta usporena u odnosu
na prethodno petogodite kao i u odnosu na ceo period 19481985, a ivotni
standard se srozao krajem osamdesetih na visinu onog iz ezdesetih (Cohen,
1995: 73, 45) morao je dovesti do frustriranosti kako u partijskom vrhu, tako
u intelektualnim krugovima, pa i u irim drutvenim slojevima Srbije koji su
pratili komplikovanu politiku scenu SFRJ (Cohen, 1995: 5253).
Koliko su, pak, politike tekoe odnosile prevagu nad ekonomskim naj-
bolje svedoe rei potpredsednika u vladi Ante Markovia, Slovenca ivka
Pregela: Potpredsednik Pregl naglasio je da iako sadanja kriza ne bi mogla
biti prevaziena bez dubokih promena u politikom sistemu, privredna
reforma mora imati prvenstvo zato to se u mnogo veoj meri slaemo
o ekonomskim pitanjima u zemlji nego o tome kako harmonizovati poli-
tike razvoje (Cohen, 1995: 68). Takoe, nije sluajno to je ba politiko-
log iz Kanade, koja se sama suoavala i suoava sa problemom separatizma
Kvebeka, primetio da sudska vlast odluujue zavisi od legitimnosti reima:
to bolje, tj. raste verovatnoa nametanja hrvatske hegemonije u Jugoslaviji. Nimalo izne-
naujue, drugaije je predstavljao mogunost stvaranja federalnih jedinica u Hrvatskoj:
Potkraj 1942. Moa Pijade je predloio stvaranje srpske autonomne pokrajine u Hrvatskoj,
emu se Tito odmah usprotivio. Poslije, tijekom rasprava 1945. o ustavu, skupina dalma-
tinskih unitarista traila je da Dalmacija postane posebna federalna jedinica. Hrvatski i slo-
venski komunisti nisu se slagali u vezi s povlaenjem hrvatsko-slovenske granice u Istri. Ali
daleko najneugodniji sukob oko granica u toku rata odnosio se na pitanje Srijema, povi-
jesnog podruja Hrvatske i Slavonije (istakao aut.) (Banac, 1990a: 110). Radi se verovatno o
jedinstvenom sluaju proglaavanja autonomaa unitaristima. Tako se stara etiketa koju su
hrvatski nacionalisti koristili za sve koji se nisu slagali sa decentralizacijom Jugoslavije sada
kaila onima koji su traili decentralizaciju Hrvatske. Upotrebio se paradoks u cilju zama-
gljivanja injenice da se nikako ne prihvata ni pomisao da sama Hrvatska moe biti decen-
tralizovana na povijesne regione. Naime, ako je Sandak, teritorija na kojoj je srednjove-
kovna Raka nastala, Banac bi mogao rei povijesna srpska teritorija, postao srbijanski ili
crnogorski tek 1912, blagodarei njihovim vojnim uspesima, onda je i Dalmacija postala
ujedinjena s Hrvatskom i Slavonijom takoe blagodarei uspesima srbijanske vojske, ali i
jugoslovenskom nacionalizmu, tek 1918, a formalno tek 1939. Oba puta, upravo u Jugo-
slaviji. No, Banac zasluuje priznanje to nije preutao podatak da je po popisu iz 1931. u
Lici, na Baniji i Kordunu bilo 58,5% Srba (Banac, 1990a: 110). Odatle, meutim, poznati bra-
nilac ljudskih prava nije izvukao zakljuak da bi bilo uputno, ako ve smatra da 43,9% san-
dakih Muslimana treba da dobije federalnu jedinicu, da gotovo tropetinska veina Srba
iz ove tri oblasti u Hrvatskoj dobije bar kulturnu autonomiju, ako ne i teritorijalnu koja bi
verovatno bila primerenija s obzirom na stradanja u NDH.
Sudovi mogu pomoi politikim voima u ouvanju saveznog ustrojstva,
ali sudska vlast i sudske sankcije konano zavise od politike volje i politike
podrke (Cohen, 1995: 177). Bila je to pouka iz jugoslovenskog sluaja za
Kanaane, ali i za liberale koji iznad svega potuju podelu vlasti. to se tie
pouka za sociologiju, moe se rei da su politiki inioci od presudne vanosti
u konanici kada god se radi o nastanku ili opstanku drave, jer drava je pre-
vashodno politika pojava, to znai da zavisi od odnosa moi izmeu suprot-
stavljenih politikih delatnika.
Tako je, u skladu sa srpskom oslobodilakom politikom kulturom
(Kulji, 1998) koja zahteva jakog i junanog vou u vremenima krize (Cohen,
1995: 53) i autoritarnom strukturom linosti koja preovladava na prosto-
rima Jugoslavije (Lazi, 2005: 53), dolo i do tranje za jednim jakim politi-
kim voom koji bi mogao promeniti ustavnopravni poloaj Srbije na insti-
tucionalni ili vaninstitucionalni nain. Razume se, on je morao manipulisati
nacionalizmom, jer kako je ispravno 1984. zakljuio Voker Konor, nacionali-
zam je jaao u svim marksistiko-lenjinistikim drutvima, dokazavi se kao
mnogo jaa snaga od marksizma (Connor, 1984: 584), a nacionalno pitanje
u Jugoslaviji bilo je najvaniji politiki problem za komuniste, premda ono
nije uvijek bilo smatrano stratekim problemom za revolucionarni pokret
(Banac, 1990a: 117).
Utoliko, ne samo to je u pravu Mira Radojevi kada tvrdi da su tvorci
Ustava iz 1946. ovaj stvorili na osnovama straha od premoi Srba i potrebe
trajnog onemoguavanja srpske hegemonije (Radojevi, 2003: 203204), ve
je ustavna istorija socijalistike Jugoslavije svedoanstvo o naporima hrvat-
skih i slovenakih komunista predvoenih Kardeljom da onemogue svaku
pomisao ostvarenja takve hegemonije. Takva tenja je sasvim u skladu sa oe-
kivanjima izvedenim iz interakcionistike teorije etnikog takmienja, ali je,
po oekivanju, naposletku dovela do toga da srpska politika i intelektualna
elita ustavni poloaj Srbije u SFRJ opaaju neravnopravnim, to je neminovno
vodilo snaenju srpskog nacionalizma.
Po oekivanju, pojava jakog politiara u Srbiji koji manipulie srpskim
nacionalizmom u cilju recentralizacije federacije, dok privreda stabilno i brzo
nazaduje, morala je brinuti i plaiti Slovence i Hrvate, odvraajui ih od Jugo-
slavije jo i vie no to je to ve bio sluaj zbog potrebe izdvajanja sve veih
sredstava za nerazvijene (Kosovo, BiH, Crna Gora, Makedonija), koja su uz to
neefikasno koriena, usled potrebe finansiranja vojske i policije na Kosovu
posle pobune 1981. godine (Cohen, 1995: 47).
Da je socijalistiki sistem potrajao due, nacionalno sukobljavanje bi
se pravdalo kombinovanom komunistikom i nacionalistikom retorikom;
poto to nije bio sluaj, tek tu i tamo bilo je komunistike retorike, a nacio-
nalizam je otvoreno zadobio ideoloko preimustvo. Oito, stvari su se obr-
nule, umesto socijalistike po sadraju, a nacionalne po obliku, kako je to
lenjinizam zahtevao, politika republikih komunistikih prvaka u Jugoslaviji
bila je, kako je vreme odmicalo, sve vie nacionalna po sadraju, a socijali-
stika tek po obliku. Istovremeno, SKJ je patio od
... duple krize legitimnosti: vertikalne, zato to su lanovi partije i graani izgu-
bili poverenje u sposobnost partijske elite da rei tekoe u zemlji i odri teritori-
jalnu celovitost Jugoslavije, i horizontalne, poto je osam republikih i pokrajin-
skih partijskih organizacija i elita izrastalo sve samostalnije i nevoljnije da primeni
odluke donete na nivou cele drave koje su bile iskovane meu njihovim pred-
stavnicima u saveznim telima (Cohen, 1995: 47).
2.4. Unutranji inioci kratkog trajanja interaktivna igra srpske,
slovenake i hrvatske vlade kao nosilaca nacionalnih ideologija
Svaka promena drutvenog i politikog poretka menja odnose
meu nacijama. I obrnuto: nacije, promenljive u svojim tenjama
i potencijalima, utiu na menjanje sistema.
Milovan ilas
Kako se o pojedinostima inilaca kratkog trajanja nairoko raspredalo
u veini domaih fascinacija likom i delom pokojnog Slobodana Miloevia,
i naroito stranih objanjenja sukoba u Jugoslaviji, ovde e biti tek skici-
rana dinamika sukoba krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina
XX veka u SFRJ, upuivanjem na njihovu povezanost sa iniocima srednjeg i
dugog trajanja.
116

Slobodan Miloevi je za iru javnost postao poznat 1987. kada se obra-
tio gnevnim kosovskim Srbima koji su se sukobili sa policijom reima: niko
ne sme da vas bije! Ove rei koje je TV Beograd nekoliko dana uzastopce
ponavljala na vestima doprinele su veoma mnogo njegovoj popularnosti.
Konano se pojavio komunistiki politiar koji ne ita s tekoama pripre-
mljene govore, ve se otvoreno i neposredno obraa graanima,
117
pa je ak
spreman i da ih zatiti od napada policije. Podran propagandnim sposob-
nostima direktora TV Beograd, Duana Mitevia, Miloevi je u formalnom
smislu bio prvi moderan politiar na prostorima SFRJ. tavie, on se polo-
vinom osamdesetih predstavljao i kao reformista u ekonomskom smislu,
116 O detaljima e vie rei biti u analizi diskursa i ideologije razliitih teoretiara i istoriara
koji su iniocu linosti pridavali najvie znaaja u analizi nestanka SFRJ.
117 Oni koji su to u Srbiji bili kadri raditi, uglavnom su uklonjeni poetkom sedamdesetih.
Piscu studije su u ivom seanju ostali srbijanski komunistiki gerontokrati koji su intelek-
tualnom nedoraslou izazivali oseaj munine. U poreenju s njima, Miloevi je pred-
stavljao istinsko osveenje na umaloj politikoj sceni Srbije.
traei vee oslanjanje na trite a manje dravnog upravljanja privredom
(Crnobrnja, 1996: 85), barem dok mu je savetnik bio Mihailo Crnobrnja.
118

Pre pada Berlinskog zida bio je, ini se, nada amerikih i evropskih poli-
tiara i diplomata da bi mogao kao moderan komunistiki politiar dovesti i
do centralizacije pojedinih ekonomskih funkcija na centralnom nivou, i tako
uiniti SFRJ odrivom i funkcionalnom dravom (Stokes, 2008: 338), to je
tada bio interes SAD i EZ. No, ova promiloevievska faza amerike spoljne
politike zavrila se padom Berlinskog zida i dolaskom Zimermana na polo-
aj amerikog ambasadora. On je, u dogovoru sa Iglbergerom, zakljuio da
SFRJ nije vana kao nekada, pa je stavio u prvi plan potovanje ljudskih prava,
esto boravei na Kosovu (Shoup, 2008: 338339).
Gotovo sluajno steenu popularnost (na Kosovo Polje otiao je zato to ga
je tadanji politiki zatitnik, kum, a docnije njegova rtva, pokojni Ivan Stambo-
li, ve zamoren zahtevima kosovskih Srba zamolio da to uini umesto njega),
Miloevi je iskoristio da sakupi ogromnu politiku mo koju je spoetka upo-
trebljavao u cilju obaranja s vlasti Ivana Stambolia i Dragie Pavlovia, dvojice
umerenih politiara od kojih je prvi aktivno i bezuspeno radio na promeni polo-
aja Srbije u odnosu na sopstvene pokrajine i poloaj u federaciji,
119
i promene
ustavnopravnog poloaja Srbije, za ta je uivao plebiscitarnu podrku Srba, ako
ne svih graana Srbije. Ono to je vie od jedne decenije spreavano, izazivajui
frustracije, Miloevi je izmenio u toku jedne godine, jer je ve 28. III 1988. uklju-
io pokrajine u ustavnopravni sistem Srbije, zaobilazei i gazei postojee insti-
tucije i izazivajui nacionalistiku euforiju u Srbiji, a zabrinutost i strah zbog te
euforije i promenjenih odnosa snaga u federaciji u drugim republikama. Pome-
nuti datum je uurbano proglaen praznikom dravnosti Srbije, poto se sma-
tralo da je ona konano postala cela i ravnopravna sa drugim republikama u SFRJ.
Mitinzi istine (organizovala ih je vlast Srbije uz pomo slubi bezbed-
nosti i masovno uee zaposlenih graana koji su dobijali slobodan dan,
sendvie i jogurt kako bi na njima uestvovali), dogaanje naroda (apolo-
getska sintagma Milovana Vitezovia koja je upuivala na demokratinost
deavanja), ili ironino nazvana vojvoanska jogurt revolucija (po upotrebi
dobijenog jogurta za gaanje pripadnika autonomake politike strukture), i
besomuna propaganda preko TV Beograd i najuticajnijeg dnevnika Politika
o genocidu nad Srbima na Kosovu i o antibirokratskoj revoluciji
120
u Srbiji
118 kolovan u SFRJ i u SAD, kao sin jednog od sposobnih Brozovih ambasadora Bogdana
Crnobrnje, predavao na FPN, bio ministar u vladi SR Srbije, poslednji ambasador SFRJ u
seditu EEZ, zatim profesor na McGill univerzitetu u Kanadi, pa predstavnik stranih inve-
stitora u Srbiji, danas je dekan FEFA.
119 Izgleda da su ga upravo zbog toga slovenaki i hrvatski politiari smatrali srpskim nacio-
nalistom (Silber, Litl, 1996: 39).
120 U staroj socijalistikoj terminologiji ovo je trebalo da znai da narod spontano iri revolu-
ciju zbacivanjem birokratskih, tj. od naroda otuenih rukovodstava pokrajina, a poten-
cijalno i republika u Jugoslaviji.
sa tendencijom njenog izvoza u druge republike, nacionalno su naelektrisali
veinu Srba, a poetni uspesi Miloevieve politike mnogima su vratili ose-
aj nacionalnog ponosa umesto dotadanjeg oseaja nacionalne ponieno-
sti, pa ak i etnike ugroenosti. No, rast nacionalizma, izraen kroz elju da
se i u Jugoslaviji urede odnosi kao i u samoj Srbiji, po naelima antibirokrat-
ske revolucije, doveo je do nune reakcije u drugim republikama u kojima se
poela oseati etnika pretnja od Srba, kao najvee nacije u SFRJ, i njihovog
ambicioznog mikroimperijalistiki usmerenog voda.
U Sloveniji je taj otpor bio najorganizovaniji i najizraeniji, jer se tamo,
u relativno slobodnoj atmosferi, nacionalizam intelektualne elite razgoreo
negde u isto vreme kao i u Srbiji, ve od prve polovine osamdesetih (Dra-
govi Soso, 2002; Milosavljevi, 1996). Treba, meutim, uoiti i da je slove-
nako komunistiko vostvo jasno ve 1981. stavilo srbijanskom do znanja
da nema promene postojeeg (kon)federalnog ustrojstva, bez obzira na tada-
nje molbe iz Srbije da se srpskom pitanju pristupi blagonaklono, pa je tada
mlaani komunista Kuan tvrdio da je neophodno da se odri odluivanje
konsenzusom u saveznim organima kako bi se garantovala jednakost i suve-
renitet republika i pokrajina. Naredne godine je i CK SK Slovenije uputio upo-
zorenje drugim federalnim jedinicama da e svaki pokuaj promene bilo ega
u postojeem sistemu predstavljati ozbiljnu opasnost za jedinstvo (Dragovi
Soso, 2002: 112).
Reju, maloljudnoj Sloveniji konfederalni sistem odgovarao je vie od
federalnog, jer njen glas se raunao jednako kao i glas najmnogoljudnije repu-
blike, a poto se, po vaeim pravilima Ustava iz 1974, sam sistem mogao
menjati jedino i njenom voljom, nije bilo anse da doe do njegove promene
institucionalnim putem. Naime, kada se jedan nacionalizam delimino zado-
volji prelaskom iz relativno centralizovane u decentralizovaniju zajednicu,
onda nema institucionalnog vraanja nazad, ma koliko to bilo racionalno (a
MMF je bezuspeno pokuavao da utie na vraanje izvesnih ekonomskih
funkcija federaciji kako bi se omoguilo normalno funkcionisanje privrede
SFRJ
121
Vudvord, 1997: 65), ve moe samo dalje ka potpunijem zadovoljenju
nacionalistikih apetita ili, pak, ka uspenoj vaninstitucionalnoj recentralizaciji
sistema. Pa ipak, Slovenija nije mogla razbiti Jugoslaviju, jer za tako neto nije
imala snage. Njeno protivljenje federalizaciji konfederacije nije inilo dovo-
ljan uslov nestanka Jugoslavije, dok je moglo initi neophodan uslov samo u
situaciji kada nastupa zajedno sa Hrvatskom.
121 U tom cilju su najmonije kapitalistike zemlje predvoene SAD preko MMF-a jo 1981. dode-
lile 2,1 milijardu dolara, to je bio dotad najvei zajam koji je neka zemlja dobila od MMF-a
(Shoup, 2008: 337); s krajem Hladnog rata situacija se dramatino izmenila, jer socijalistika
Jugoslavija vie nije bila ljubimica kapitalistikih sila. Ranih osamdesetih je Iglberger ohra-
brivao amerike banke da pozajmljuju novac Jugoslaviji, a s padom Berlinskog zida tome se
protivio Kongres i albanski lobisti na elu s Bobom Doulom (Bob Dole) (Shoup, 2008: 356).
U Hrvatskoj, pak, gde je reim bio komunistiki konzervativniji, vladala je
tzv. hrvatska utnja. Hrvatsko komunistiko vostvo taktiki je prepustilo slo-
venakom da obavlja posao za oba, procenjujui usput motive i ciljeve kako
slovenakog, tako i srpskog rukovodstva. Bilo je jasno da novi vo Srba ne eli
da vlada samo Srbijom, ve i da bude novi, ali srpski Tito, iako je Ustav iz 1974.
napravljen tako da sprei pojavu novog Tita poto bi ga neminovno vezao za
posebnu republiku ili naciju (Gordy, 2008: 284). To je znailo da bi i SFRJ bila
restrukturisana u skladu sa nekom vrstom srpske varijante jugoslovenstva, tako
da odgovara srpskim nacionalnim interesima i Miloevievim linim politikim
ambicijama i stranakim politikim interesima. Takva perspektiva izgledala je
Hrvatima zastraujue i neprihvatljivo, naroito onda kada su se poeli kori-
stiti mitinzi kao neinstitucionalno sredstvo pritiska u cilju promene sistema.
Poneto pojednostavljeno reeno, Slovenci u Prvoj Jugoslaviji nisu bili uz
Hrvate u secesionistikim delanjima, ve su, tavie, redovno pravili koalicije sa
Srbima kojima su Hrvate izolovali, upravo zarad ouvanja Jugoslavije koja im je
jemila javnu upotrebu jezika, univerzitet, kulturnu samosvojnost, uee u uprav-
ljanju dravom, relativnu bezbednost u odnosu na Italiju i Austriju kao jae susede
sve ono to ranije nisu imali u Austro-Ugarskoj (Baki, 2004). No, sa sve veom
decentralizacijom Jugoslavije posle rata, a naroito s Ustavom iz 1974, te Osimskim
sporazumima (1975. potpisani, a 1977. su ih parlamenti Italije i SFRJ ratifikovali),
122

kojima su zajemene spoljne granice Jugoslavije, a time i Slovenije, Slovenci su
mogli samopouzdanije nastupati, potpuno svesni da im Jugoslavija vie nije neop-
hodna u ouvanju nacionalnog identiteta i granica u socijalistikoj Jugoslaviji dobi-
jene drave. Ona je za njih imala sve manje prednosti i sve vie mana, naroito u
svetlu srpske tenje da vrati odnose na srpsku varijantu jugoslovenstva koja im vie
uopte nije odgovarala, poto je neminovno znaila vru federalnu dravu koja
bi liila Sloveniju nekih elemenata suvereniteta koji su ve bili osvojeni.
Dinamika nacionalistikog sukobljavanja po sistemu izazovodgovor uklju-
ivala je niz dogaaja u drugoj polovini osamdesetih: Memorandum SANU (IX
1986) i, etiri meseca nakon to je ukraden i bez pristanka SANU nezakonito
objavljen u Veernjim novostima, odgovor slovenakih intelektualaca naslovljen
Prilozi za slovenaki nacionalni program u Novoj reviji (I 1987)
123
(Dragovi Soso,
122 Nije sluajno to se (kada se u pretraiva Google ukucaju rei Osimski sporazumi) na
prvom mestu pojavi tekst na slovenakom jeziku u Vikipediji.
123 Dodue, prema Dejanu Joviu, stvari stoje neto drugaije, tj. Memorandum je trebalo da
bude odgovor na slovenaki nacionalni program: U jesen 1986. broj (Nove revije, prim.
aut.) bio je spreman za tampu. No, kad je Memorandum SANU doao u javnost, uzroku-
jui vrlo negativne reakcije u srpskoj i jugoslavenskoj politici, urednici su odluili odgoditi
objavljivanje za januar 1987; u kasnijim interpretacijama, meutim, dominirao je zaklju-
ak da je Nova revija bila samo reakcija na Memorandum. To je netono. Spomenka Hri-
bar (jedna od urednica posebnog izdanja) i sama kae da se izdanje pripremalo godinu
i pol, to znai od sredine 1985. Slovenski i srpski nacionalni program nastali su para-
lelno i istodobno. Prije bi se moglo rei da je inicijativa Slovenaca potakla Memorandum,
2002: 158; Milosavljevi, 1996a: 64); Miloevieva privredna blokada Slovenije;
njegovi nasilni i nepromiljeni pokuaji organizovanja mitinga istine u Slove-
niji i paranoidne zabrane takvih mitinga u Ljubljani, te histerine reakcije u Srbiji
na te zabrane; upadi u monetarni sistem SFRJ razliitih republika, ali naroito
Miloevia u cilju potplaivanja biraa pred prve viestranake izbore u Srbiji;
donoenje ustavnih odredbi republika koje nisu u skladu sa saveznim ustavom,
u emu su prednjaile Slovenija i Srbija; izbacivanje Srba iz novog ustava Hrvat-
ske i tzv. balvan-revolucija Srba koja je presekla Hrvatsku na pola, uz jednostrano
proglaenje SAO Krajine; potkopavanje napora Ante Markovia i Saveznog izvr-
nog vea, u emu su se isticale zajednikim naporima Slovenija, Srbija i Hrvatska.
Dejan Jovi je ispravno uoio da je u periodu 19871991. Slobodan Milo-
evi bio istovremeno u ulozi vlasti u Srbiji i u ulozi opozicije prema save-
znim vlastima, to je sa stanovita politike taktike, u kojoj Miloevi nije imao
premca, veoma zahvalna pozicija. Tako je, paradoksalno, mogao da igra ulogu
alternative institucijama koje su izgubile podrku sa poloaja vlasti (Jovi,
2003: 417418). Takoe, Jovi je dobro uoio i razlike izmeu slovenakog
nacionalizma (izolacionistiki i obrambeni) i srpskog (ekspanzionistiki
i napadaki), ali i slinosti u njihovoj snazi uoi kraja SFRJ (Jovi, 2003: 425).
U Hrvatskoj, meutim, ako bi HDZ pobedio, tamonji Srbi bi puno razloga
za brigu i strah imali, jer su hadezeovci ve u predizbornoj kampanji najavlji-
vali da e menjati nacionalnu ravnoteu u policiji i u dravnoj birokratiji, poto
su verovali da su Srbi tamo prezastupljeni, te da e vratiti ahovnicu koja je,
iako istorijski grb Hrvatske, ostala u traginom seanju narodu koji je pod tim
simbolom masovno ubijan. Osim toga, obeavali su da e Srbima oduzeti
ustavom priznati status konstitutivnog naroda Hrvatske, koji su oni uivali od
1905. do 1918,
124
a koji su izgubili 1941. sa za njih traginim posledicama, da
bi ga povratili Ustavom iz 1946. Posebno zloslutno bilo je obeanje hrvatskim
biraima na praznoj konzervi sa oslikanom ahovnicom i reima ist hrvat-
ski zrak koja je deljena u predizbornoj kampanji, jer takva metafora mogla je
Srbe podsetiti samo na genocid kroz koji su njihovi preci proli u NDH.
Kada je HDZ doao na vlast, predizborna obeanja su se poela ispu-
njavati, to je u kombinaciji sa netaktinim i kadto netrpeljivim izjavama
Tumana
125
moglo samo zabrinuti i zastraiti Srbe iji su preci ve jednom
posebno nakon sastanka u Mraku (novembar 1985). osi kae da je i sam bio impresio-
niran jasnoom i formuliranou slovenskog nacionalnog programa (Jovi, 2003: 427).
124 Poto je Kraljevina SHS bila unitarna drava, onda nije bilo ni potrebe da se potencira kon-
stitutivnost Srba u Hrvatskoj. Srbi, Hrvati i Slovenci posmatrani su kao tri plemena jed-
nog naroda, tj. kao politiki troimeni narod.
125 Poznate su izjave da je srean kako mu ena nije ni Jevrejka ni Srpkinja, ili ona koju je
dao u julu 1990. kako uprkos slinostima u jeziku, ne moemo biti zajedno. Nita sada
nije ostalo od jugoslovenske ideje (Cohen, 1995: 163). Kako biti zajedno u Hrvatskoj,
ako ne moe u Jugoslaviji, pitanje je koje se logino nametalo.
nastradali u NDH. Zaposleni Srbi u Hrvatskoj bili su prinueni da popunjavaju
tzv. domovnice, tj. izjave odanosti Hrvatskoj, ukoliko su eleli zadrati posao,
pokrenuti privatni posao, dobiti zdravstveno osiguranje, penziju, paso ili
vozaku dozvolu. Pri svemu tome, insistiralo se na simbolikim znacima suve-
reniteta, poto je iskalac domovnice morao pokazati znanje hrvatskog jezika
i latinice i pokazati prihvatanje hrvatske kulture (Mann, 2005: 382). Razliiti
oblici ikaniranja postali su deo svakodnevice Srba u Hrvatskoj, a naroito ih
je moralo boleti kada su sluali da se radi samo o liavanju privilegija, dotad
uivanih zbog pripadnosti Savezu komunista.
Navedeni oblici maltretiranja i Miloevievo manipulisanje probuenim
strahovima i osvetnikim eljama hrvatskih Srba doveli su do njihove pobune,
tzv. balvan-revolucije. Bezbednosne slube Srbije i izvesni oficiri JNA delili su
oruje Srbima u Hrvatskoj. Takoe, bezbednjaci u tesnoj saradnji sa naciona-
listikim grupacijama besprizornih ili besperspektivnih ljudi iz podzemnog
okruenja, npr. Arkanom, kao i novim krajnje desnim strankama, eelje-
vim Srpskim etnikim pokretom (Srpska radikalna stranka) i Jovievom Srp-
skom narodnom obnovom,
126
namerno su izazivali sukobe u etniki meovi-
tim mestima u Hrvatskoj s namerom da hrvatska vlast nervozno odgovori, e
da bi onda JNA reagovala protiv nje (Cohen, 2002: 190). Srbima u Hrvatskoj
moralo je izgledati da su uz pomo jakog voe Srbije i nadmone sile JNA u
premonom poloaju u odnosu na Hrvate, te da je doao trenutak da se od
njih odvoje, a po mogunosti, i osvete. U tome su im pomagale male bande
fanatika i pljakaa, regrutovane od prethodno pomenutih stranaka, koje
su sejale uas i strah meu Hrvatima, a docnije Bonjacima i Albancima, u
cilju njihovog proterivanja kako bi se ostvarila etniki to istovrsnija terito-
rija, poto u svesti nacionaliste samo takva teritorija moe biti u potpunosti
bezbedna za odranje budue drave. Sve vreme radila je logika bezbedno-
sne dileme: ako neemo mi njih, oni e nas.
127

126 Odredi Beli orlovi i Duan Silni. Jedan od nacionalistikih fanatika bio je reditelj i profe-
sor FDU Dragoslav Bokan, poreklom sa Banije, koji je komandovao jednim od odreda. eelj
je, pak, poreklom iz Hercegovine, a eljko Ranatovi Arkan sa Cetinja. ore Boovi Gika,
komandant Srpske garde koju je osnovao SPO, bio je takoe poreklom iz Crne Gore. Arkan
se trudio da batini tradiciju srpske vojske iz I svetskog rata, a Gika ravnogorskih jedinica
iz II svetskog rata. eeljevi i Bokanovi ljudi su, pak, vie podseali na od Drae Mihailovia
odmetnute etnike jedinice, a neki od njih su neodoljivo prizivali slike etnika iz propagan-
dnih Bulajievih filmova, pruajui hranu protivnikoj propagandi i gradnji antisrpskih ste-
reotipa u svetu. Povezanost barem nekih od ovih ljudi i formacija, ako ne svih, sa SDB Srbije
upuuje i na verovatno uestvovanje srbijanske slube bezbednosti u stvaranju ovih stra-
naka u cilju kontrole opozicije i srpskog nacionalizma kako bi se njima moglo manipulisati.
127 ini se da je ova logika nacionalistikih izazova i odgovora, te bezbednosna dilema koju
su oni stvarali, bila znaajnija za jaanje nacionalizma, oseaja ugroenosti i javljanja
posledine agresivnosti prema Drugome negoli autoritarnost na kojoj posebno insistira
Mladen Lazi (Lazi, 2005: 49), jer subjektivni oseaj ugroenosti ne mora zavisiti od auto-
ritarnosti, ve je najee utemeljen u opaaju realne etnike pretnje.
Sa hrvatske strane su slini pojedinci i grupe preduzimali sline mere.
Tako, poznat je sluaj Tomislava Merepa i Branimira Glavaa, koji su imali
potporu u Gojku uku, kojeg e za dobre usluge Tuman nagraditi poloa-
jem svemonog ministra odbrane Hrvatske, i Vladimiru eksu, visokom du-
nosniku HDZ i donedavnom predsedniku Hrvatskog sabora. uak i Glava
su ak, kako se osnovano sumnja, organizovali ubistvo efa osjeke policije
Josipa Rajhla Kira (Mann, 2005: 388), samo zato to je pokuavao da se suprot-
stavi hrvatskim nacionalistima, meu koje su se ukljuili i lokalni pljakai, te
ouva mir. Kirova nastojanja da spreava etnike progone Srba iz Osjeka i oko-
line bila su tako saseena, a njegova sudbina jasno je pokazala ostalim Hrva-
tima koji bi se od vlasti podranim zloincima suprotstavili kakva ih sudbina
eka. Za osjeke Srbe posle toga nije bilo spasa. Razume se, ovakvo delanje
sa hrvatske strane moralo je pojaati uverenje srpske strane da ih u neza-
visnoj Hrvatskoj moe ekati u najboljem sluaju otra diskriminacija, a u naj-
gorem genocidni pokolj nalik onome iz Drugog svetskog rata. Reju, male
grupe radikala na obema stranama, koje su, valja naglasiti, vlasti Hrvatske,
Srbije i lokalne krajinske vlasti ili organizovale i podsticale ili trpele umesto da
ih beskompromisno zatvaraju i sudski gone, inei akte meusobnog izaziva-
nja, mogle su pokrenuti lokalna etnika ienja (Mann, 2005: 383).
Nasilna reakcija Srba na zapoetu diskriminaciju, razume se, morala je pro-
izvesti ogorenje Hrvata, poto je npr. bila ugroena i turistika sezona u Hrvat-
skoj, te devizni prilivi koji od turizma stiu u Hrvatsku. Osim toga, i jo vanije,
radilo se o svojevrsnom nacionalnom ponienju i etnikoj pretnji bezbedno-
sti drave, izazovu nacionalnom dostojanstvu Hrvata, poto su Srbi a u Kra-
jini je nezaposlenost omladine prelazila 30% to je uz diskriminatorne mere
hrvatske vlasti besposlene teralo u nacionalistiku pobunu (Mann, 2005: 383)
ponovo odigrali staru ulogu remetilakog imbenika u hrvatskom politi-
kom ivotu. Izazivalo je to, po definiciji interakcionistike teorije etnike veza-
nosti, agresivne reakcije sa hrvatske strane. Koloplet agresivnih akcija i reakcija
se zahuktavao, a sredstva masovnog optenja pripremala su predstojei rat i
dolivala ulje na vatru putem manipulisanja kolektivnim seanjima i irenjem
pria o zverstvima koje je vrila ona druga strana (Tompson,
128
1995). Tako se
ulo u opasnu zonu sukoba koji bi mogao prerasti u otvoreni rat:
(...) opasnost je pretila zato to su predstavnici dveju etnikih zajednica polagali
suverena prava, moralno ubedljivo i dostino, na istu teritoriju. Jedna je pred-
stavljala veinu stanovnitva u postojeoj dravi (Hrvatskoj, prim. aut.); druga
je inila veinu u posebnoj graninoj oblasti (Srbi u Krajini, prim. aut.), a slabiju
stranu podrala je matica (Srbija, prim. aut.) iza sledeih vrata (Mann, 2005: 382).
128 Tompson je veoma objektivno prikazao rad sredstava masovnog optenja u Srbiji i Hrvat-
skoj, ali ne i u BiH.
Kao to je Majkl Men (Michael Mann) primetio, strateko polaganje
suprotstavljenih prava na suverenitet nije lako zadovoljiti i radi se o igri nul-
tog zbira, jer naelno samo jedna strana moe imati suverenitet nad terito-
rijom. Dodue, moglo se pokuati sa nekim vidom podeljenog suvereniteta
to bi, meutim, podrazumevalo spremnost Hrvatske da Srbima vrati status
konstitutivnog naroda, te da se stvori neka vrsta autonomije u veinski srp-
skim oblastima (Mann, 2005: 382). Tadanja hrvatska vlast bila je daleko od
tog reenja, a Miloevi nije podrao Jovana Rakovia koji je na tome radio.
Naprotiv, Tuman i Miloevi su preutnim dogovorom, reivi se zajednikim
naporima Rakovia (Mann, 2005: 388), takvu mogunost otklonili. Moe se,
dakle, govoriti i o tome da su sami glavni igrai potencirali igru nultog zbira.
Radilo se o beskompromisnoj politici: ili pukovnik ili pokojnik.
Strategije su bile suprotstavljene i beskompromisne, a taktika se razlikovala u
jednom veoma vanom elementu: dok je Tuman zbog relativne vojne slabosti od
poetka morao voditi propagandu prema inostranstvu, kako bi za nacionalistike
ciljeve obezbedio spoljnopolitiku podrku, Miloevi je uglavnom zapostavljao
taj element propagandnog rata, a i kada nije bio je hendikepiran injenicom da
je o njemu ve bila izgraena slika kao o tvrdokornom komunisti
129
koji je dobio
viestranake izbore, kao i injenicom da je srpskoj strani sve naklonjenija JNA bila
otvoreno komunistika sila koja je bila vojniki znatno jaa od antikomunistikih
protivnika koji su se usled same antikomunistike usmerenosti, a zbog prisustva
duboko ukorenjenih hladnoratovskih okvira u svestima onih koji su odrastali i sta-
rili u doba Hladnog rata, smatrali demokratama. Otuda je Slobodanu Miloeviu i
voima prekodrinskih Srba bila bliska ideja o preventivnom udaru; trebalo je isko-
ristiti ogromnu prednost u vojnoj sili, dok se ona jo uvek poseduje (Mann, 2005:
389).
130
Naime, nemogunost da se pridobije meunarodna javnost terala ih je da
se, nesvesni one stare narodne poslovice da um caruje a snaga klade valja, vie osla-
njaju na silu
131
no na diplomatiju i propagandu. U tome je bilo i nacionalistikog
samozavaravanja, jer kakvu god ugroenost Srbi oseali, preko polovine njih nije
elelo da rizikuje ivote da bi joj se oduprli (Mann, 2005: 390).
Bilo je, prema tome, uz iracionalna nacionalistika nadgornjavanja i inae-
nja i dosta racionalnih odgovora na izazove etnike pretnje i tzv. bezbednosnu
129 Britanske i amerike novine esto su koristile izraz hard line communist (tvrdokorni komu-
nista), a nemaka tampa Panzer-Kommunismus (tenkovski komunizam) da bi odredile
ideoloki profil Slobodana Miloevia.
130 Ako jedna strana uiva prednost koja nee biti prisutna docnije i ako bezbednost moe
najbolje da se ostvari napadakim vojnim delanjem u bilo kojem sluaju, onda e voi
naginjati napadu tokom trajanja ove prilike (Posen, 1993: 109).
131 Neslavne rei Slobodana Miloevia izgovorene na sastanku s predsednicima optina
Srbije pred poetak rata glasile su: Ako moramo da se tuemo, tui emo se. Nadam se
da nee biti toliko ludi da se tuku protiv nas. Jer ako ne znamo da radimo i privreujemo,
bar znamo da se tuemo (Silber, Litl, 1996: 145).
dilemu (Posen, 1993; Mann, 2005: 376). Ako se Srbi naoruavaju kako bi spre-
ili osloboenje Hrvatske od srbo-komunistike Jugoslavije, i ako ele oduzeti
Hrvatskoj njenu teritoriju, onda i mi moramo to uraditi, sigurno su razmiljali
hrvatski voi. Ako su Hrvati izabrali na vlast krajnje nacionaliste koji e, moda,
ponoviti ono to nam se desilo u II svetskom ratu, onda se moramo naoruati
kako im to ne bismo dozvolili. Ako hoe da se otcepljuju, daleko im lepa kua,
ali neka ne vode nas, jer znamo kako smo se proveli proli put kada je Hrvat-
ska bila nezavisna, pa zato ostajemo s naom braom preko Drine, morali su
razmiljati Srbi. Ako smo ve znatno jai, hajde da udarimo prvi i naplatimo im
dugove iz prolosti.
Doista, Hrvatska (kao i Slovenija) nezakonito se naoruavala u inostran-
stvu, najvie u Maarskoj i u Austriji, ba kao to su se prekodrinski Srbi na-
oruavali iz magacina JNA i SDB Srbije. I jedni i drugi su razmiljali na koji nain
da odgovore na etniku pretnju koja se nad njima nadvijala. Ulo se u zaarani
krug izazova i odgovora izmeu pripadnika susednih nacija. Na svaki nacio-
nalistiki izazov morao je slediti odgovor, a svaki odgovor morao je biti ei
od izazova da bi bio shvaen ozbiljno, kao verodostojan izazov u sledeem
krugu na koji je rival morao odgovoriti jo ee.
Odatle do rata, ako bi izostala dobronamerna, usklaena i pravovremena
reakcija spolja, bio je mali korak do kojeg su oseaj etnike pretnje i bezbed-
nosna dilema, kao i lanani niz nacionalistikih izazova i odgovora, uz stalna
to spontana to medijski podstaknuta seanja na II svetski rat i genocidna
iskustva, morali voditi.
2.5. Spoljni inilac kao dovoljan uslov nestanka Jugoslavije
Tuman i hrvatski nacionalisti ili bi putem ostvarenja neza-
visne Hrvatske i bez pojave Miloevia, ali njihove anse za
podrku u zemlji i Evropi bile bi neuporedivo manje.
Admiral Branko Mamula
Kada, pri uslovima stalnih meunacionalnih takmienja koja su zbog
nesaglasja oko pravila igre prerasla u otvorena sukobljavanja, relativno poli-
tiki nemonu vienacionalnu politiku zajednicu, koja ne spada ni u regio-
nalne ni u globalne sile, ne podrava snano nijedna globalna ili regionalna
sila, u smislu da joj je odranje takve drave ivotni interes, te da je spremna
i ratovati zarad njenog odranja, a da, istovremeno, postoji globalna ili regi-
onalna sila koja je zainteresovana za njeno razbijanje, ta drava e biti razbi-
jena. Na primeru Jugoslavije ova hipoteza se ispoljavala na sledee naine:
a) posle I svetskog rata, Kraljevina SHS stvorena je na osnovu izraene
elje veeg dela predratnih politikih elita njenih naroda, iako je elja veine
Hrvata za Jugoslavijom, ne raunajui Dalmaciju u kojoj je strah od Italije
gonio i mnoge Hrvate prema njoj, ako se uzmu u obzir rezultati izbora za Usta-
votvornu skuptinu (Sekuli, 2004: 24) i pisma Stjepana Radia meunarod-
nim forumima da se prizna hrvatska nezavisnost od jedne turske politike
(Baki, 2004: 500; Stankovi, 1995: 162), bila u najmanju ruku upitna, ali i na
osnovu interesa sila pobednica da naprave sanitarni kordon prema poraenoj
Nemakoj i boljevikoj opasnosti sa Istoka. Da nije bilo tih interesa, motivisa-
nih strahom od mogueg preporoda tek poraene i poniene Nemake i na-
jezde divljih boljevika iz Azije, ne bi bilo ni drave Junih Slovena;
b) kada je Stjepan Radi umro posle atentata, a kralj Aleksandar uveo dikta-
turu, Zapad je bio nem zato to, kao to je britanska ambasada izvestila, jedin-
stvena Jugoslavija najbolje slui meunarodnim interesima;
132
takoe, kada
su Vladko Maek i Ante Trumbi posetili Prag i Pariz na izmaku 1928, traei pri-
znavanje odvojene hrvatske drave, nisu naili na odgovor (Lampe, 2000: 164),
nesumnjivo zbog toga to je Jugoslavija kao deo Male Antante inila neodvo-
jivi element Versajskog sistema (Baki, 2004: 525); tek je u atmosferi aneksije
Sudeta, pripajanja Austrije Nemakoj, raspada versajskog sistema i nagovetaja
II svetskog rata dolo do konfederalnog sporazuma CvetkoviMaek, iako je i
nakon Sporazuma Maek u razgovorima s Berlinom i Rimom pominjao nezavi-
snu Hrvatsku kao konani cilj (Baki, 2004: 527; Boban, 1965: 292);
c) kada je, meutim, Hitler reio da napadne Jugoslaviju zbog pua
27. III 1941. u Beogradu, Jugoslavija je lako razbijena,
133
a ustae, nalazivi se
za vreme Stojadinovia koji je odravao dobre spoljnopolitike odnose sa
silama Osovine pod strogim nadzorom italijanske vlade, pristigli su iz Italije
ve etiri dana posle napada, i sedam dana pre formalne kapitulacije Jugo-
slavije, da proglase NDH, uz blagoslov nadbiskupa Stepinca i radijski poziv
Maeka puanstvu da potuje i slua nove vlasti;
d) posle II svetskog rata i uasnih pokolja koji su vrhunili u genocidnom
delanju ustaa nad srpskim i etnika nad muslimanskim ivljem, teko da bi
dolo do obnavljanja drave pod vostvom komunista da ona nije podrana
od svih tada bitnih meunarodnih inilaca, tj. SAD i zapadnih saveznika, i
posebno SSSR-a; ova drava nije se raspala tokom Maspoka, izmeu ostalog
zbog toga to je postojao izraen interes bar jedne od dve globalne sile, SSSR-
a, da se ona ouva, pa makar pruanjem bratske pomoi;
132 Treba uoiti kako se nesvesno u diplomatskom izvetaju ideoloki brka interes Ujedinje-
nog Kraljevstva sa meunarodnim interesom. Razume se, to ne znai da Jugoslavija nije
mogla koristiti interesima meunarodnog mira, ali diplomata je prevashodno mislio na
interes sopstvene zemlje, to nije neobino za diplomatiju jedne drave. No, imperijali-
stiko miljenje uglavnom ne pravi razliku izmeu interesa svoje zemlje i univerzalnih
vrednosti kojima u stvari ove interese pravda.
133 Bez Hitlerovih ratnih planova, meutim, ta nezadovoljstva (Sporazumom Cvetkovi
Maek iz 1939, prim. aut.) moda ne bi razorila dravu (Lampe, 2000: 194).
e) Jugoslavija je, posle sukoba TitoStaljin 1948, predstavljala virus name-
njen socijalistikom lageru, pa je kao takva odgovarala interesima SAD, jer se
verovalo da se i druge zemlje socijalizma mogu navesti na odstupanje, ako
ne od socijalizma, onda bar od sovjetskog modela razvoja socijalizma i nepo-
sredne politike kontrole Sovjetskog Saveza; sa druge strane, voi Sovjet-
skoga Saveza su vremenom shvatili da im Jugoslavija odgovara kao, ipak, soci-
jalistika zemlja, pa makar bila i revizionistika; posle pada Berlinskog zida
SFRJ je izgubila strateki znaaj kao mogua arena sukoba Istoka i Zapada
(Shoup, 2008: 340), pa nijedna velika sila nije htela odluno zaloiti svoj autori-
tet u ouvanje Jugoslavije SSSR zato to je bio zaokupljen problemima sop-
stvenog opstanka, a SAD zato to ih Jugoslavija vie nije preterano zanimala,
poto oevidno vie nije najbolje sluila meunarodnim interesima i Jugo-
slavija je, preputena u okviru liberalizacije politikog ivota nesputanim naci-
onalistikim sukobljavanjima i, jo bitnije, antijugoslovenskom delanju nove
regionalne sile, Nemake, u ratu nestala;
f ) vienacionalna drava koja je sedamdeset godina postojala (Jugosla-
vija) nije branjena ni sa priblinom odlunou kao ona (BiH) koja je tek pri-
znata 6. (EU) ili 7. (SAD) IV 1991; pitanje je da li bi veina graana SFRJ u slu-
aju referenduma na saveznom nivou bila za nestanak Jugoslavije (Crnobrnja,
1996: 200), ba kao to je veina u BiH bila stvorena stratekim izborom Bo-
njaka, koji su eleli dravu u kojoj bi bili relativna veina s izgledima da u per-
spektivi postanu i apsolutna, i taktikih interesa bosanskih Hrvata, koji su se
pridruili Bonjacima s raunicom da se kroz izvesno vreme otcepe i od BiH;
kad je u pitanju SFRJ, EU i SAD insistirale su na doslednom potovanju ustava
te politike zajednice koji je nalagao da nijedna republika ne sme biti pregla-
sana, pa je i naelo veinske demokratije jedan ovek, jedan glas bilo napu-
teno u korist konfederalnog naela jedna republika, jedan glas; u BiH su,
naprotiv, EU i SAD ohrabrile nacionalno preglasavanje jednog konstitutivnog
naroda od tri takva u politikoj zajednici, iako je to bilo protivno vaeem
ustavu te politike zajednice (Crnobrnja, 1996: 200201), i branilo se naelo
veinske demokratije jedan ovek, jedan glas, umesto konsocijativnog jedna
etnika zajednica, jedan glas; za Jugoslaviju niko sa strane nije hteo ratovati,
a za BiH je NATO, kao vojna organizacija namenjena iskljuivo odbrambe-
nim akcijama u sluaju da je neka zemlja lanica napadnuta, prosuo bombe
po bosanskim (i hrvatskim) Srbima (docnije i nad onima u Srbiji, kada je tre-
balo izboriti samostalnost kosovskim Albancima), kako bi ostvario ideal jedin-
stvene vieetnike Bosne, iako nijedna lanica NATO nije bila napadnuta.
Dakle, spoljnopolitiki inilac bio je dovoljan uslov kako za nastanak tako
za nestanak vienacionalne Jugoslavije ili vienacionalne BiH.
134
Naravno, to
nikako ne znai da nisu bili bitni unutranji inioci takmienje i sukobljavanje
134 Vieetninost Srbije, pak, znatno je umanjena oduzimanjem Kosova.
nosilaca suprotstavljenih nacionalistikih ideologija, koji su se u raznim ideolo-
kim oblicima i instititucionalnim ustrojstvima, kako pre tako i posle II svetskog
rata, sve vreme s promenljivom jainom odvijali, to se vidi iz prethodnog opisa
i analize neophodnih uslova nestajanja Jugoslavije. Naprotiv, oni su inili neop-
hodne uslove bez kojih dovoljni uslovi ne bi ni mogli ispoljiti uzrono dejstvo.
Bez dejstva neophodnih uslova, u ovom sluaju radi se o sukobljavanju
nosilaca rivalskih srpskih i hrvatskih nacionalistikih ideologija, neka pojava,
u ovom sluaju nestanak Jugoslavije, nikad se ne pojavljuje. Ipak, samo takmi-
enje i sukobljavanje nisu dovoljni i za nestanak Jugoslavije, jer se pokazalo
da je u sluajevima kada je ovo sukobljavanje bilo ogoreno i na ivici rata,
spoljnopolitiko okruenje, tj. jedna ili vie velikih sila, odluno (ak i pret-
njom upotrebe sile) spreavalo njen nestanak. Uz dejstvo dovoljnog uslova,
u ovom sluaju nepovoljnog spoljnopolitikog okruenja u smislu nepostoja-
nja nijedne regionalne ili globalne sile koja bi odluno stala u odbranu Jugo-
slavije i postojanja neke sile, u ovom sluaju Nemake, koja se aktivno zalae
za njeno razbijanje, neka pojava, u ovom sluaju razbijanje vienacionalne
Jugoslavije, uvek se pojavljuje (Mili, 1996a: 319).
U ve pomenutom lanku Mladena Lazia, spoljni inioci podeljeni su na
one neposredne i one posredne zainteresovanosti (Lazi, 1994: 156). Njima
se mogu dodati inioci tek informativne zainteresovanosti. Primerice, jedna
velika sila kao to je Kina bila je tek informativno zainteresovana za sukob u
bivoj Jugoslaviji. Ona je odatle izvlaila pouke na koji nain SAD i EU poku-
avaju da reguliu sukobe u vienacionalnoj dravi koja ne ulazi u njenu sferu
stratekog interesovanja, i kakve ciljeve mogu imati u takvim sukobima, ali
nije bila ni najmanje zainteresovana da se u sam sukob mea, bilo da podrava
nestanak Jugoslavije, bilo da se odluno njemu protivi. Ona je, dakle, davala
verbalnu podrku odranju SFRJ, ali bez previe oduevljenja. Drugi primer
je SSSR koji, zaokupljen unutranjim problemima izazvanim slomom socija-
lizma, nije mogao odluno zaustaviti razbijanje SFRJ na onaj nain na koji je
to uradio dvadeset godina ranije. Upravo ovaj mogui raspad SSSR-a, meu-
tim, imao je kljuni znaaj za politiku SAD prema nainu na koji treba rea-
vati krizu u SFRJ. Tu su u igru uli posredni interesi, a naroito tzv. demonstra-
cioni efekat
135
(Lazi, 1994: 156). Pre no to je bilo jasno da SSSR uskoro nee
postojati, kako Lazi naglaava:
prednostima raspada globalnog konkurenta suprotstavljao se strah od katakliz-
mikog haosa do kojeg bi taj raspad mogao dovesti (stoga se otvoreno podr-
avalo samo sitno erupanje baltikih drava). No, kada je Rusija (usponom
135 Teorijsku ideju o demonstracionom efektu Mladen Lazi je preuzeo od Rajnharda Ben-
diksa (Reinhard Bendix) i arlsa Tilija (Charles Tilly) (Bendix, 1978; Tili, 1997: 106) i stvara-
laki je primenio.
Jeljcina) zatvorena u svoje republike granice, njihovo odravanje je, na pri-
meru Jugoslavije, ustolieno kao tvrdi princip meunarodnog prava
136
(Lazi,
1994: 157).
Dakle, razbijanje SFRJ po republikim granicama za SAD imalo je efekat
pokazne vebe za SSSR, jer se tako spreavalo stvaranje neke budue velike
Rusije. Otud, naravno, i razlog zbog kojeg se u sluaju Jugoslavije nije pri-
beglo primeni veinske demokratije i zato se u sluaju delova Jugoslavije,
pa ak i u sluaju Jugoslavije u malom, tj. BiH, ona primenjivala, iako je bila
u suprotnosti s vaeim ustavom BiH. Unutranje granice drava morale su
biti nepovredive, a spoljanje nisu: meunarodno pravo kreno je ni prvi ni
poslednji put.
Samoopredeljenje Srba koje bi proizvelo veliku Srbiju nije bilo prihvat-
ljivo iz dva razloga za SAD: nije se smeo dozvoliti presedan za stvaranje velike
Rusije, i trebalo je spreiti samu pomisao da bi u odnosu na svoje susede iz
bive Jugoslavije vea i monija pravoslavna zemlja na Balkanu mogla biti
taka oslonca za budue nastupanje neke ojaane Rusije.
Sem toga, poto je Nemaka zadobila svojom nedvosmislenom podr-
kom secesiji
137
klijente na Balkanu i istakla svoju kandidaturu ne samo za
ulogu regionalne sile, ve preko vostva EU i za ulogu globalne sile, ame-
rika politika elita reila je da to onemogui tako to e iz korena prome-
niti dotadanju politiku nepriznavanja Slovenije i Hrvatske i preuzeti vodeu
ulogu u daljem razbijanju SFRJ od Nemake
138
(Vudvord, 1997: 193). Zato je,
im je postalo jasno da je obezbeeno da se SSSR raspadne po republikim
granicama, bilo reeno da BiH bude priznata (Cohen, 2002: 189), uprkos tome,
a moe biti i ba zbog toga to je rat kao posledica bio predvidljiv. Za prizna-
vanje BiH postojao je svakako i jedan poseban razlog: velike sile Zapada nisu
bile oduevljene mogunou stvaranja nejake muslimanske dravice frustri-
ranih graana, pritenjene izmeu Srbije i Hrvatske, ili podelom BiH izmeu
njih, jer to bi stvorilo mogue uporite islamskom fundamentalizmu, pa i tero-
rizmu ne samo na Balkanu, ve i u ostatku Evrope.
136 U tom smislu valja uoiti arbitrarnost primene meunarodnog prava koje se potuje kada
su interesi najmonijih delatnika u meunarodnoj politici usklaeni s njim, a ne potuje
onda kada nisu.
137 U ovom radu se ne ulazi u probleme opravdanosti secesije i razlitih teorija o secesiji kojima
se bavi politika filozofija. O tome je pisao Aleksandar Pavkovi (Pavkovi, 2008; 2003).
138 Lorens Iglberger (Lawrence Eagleburger), nekadanji ambasador SAD u Beogradu i prija-
telj Slobodana Miloevia koji je zbog navodnih prosrpskih sklonosti dobio od protivnika
nadimak Lorens od Srbije, nije krio da su SAD bile zabrinute zbog izbijanja Nemake u
prvi plan, ispred SAD (cit. pr. Vudvord, 1997: 193) Zanimljivo je usput primetiti da Iglber-
ger ima nemako etniko poreklo, ali su oigledno i njemu, kao i amerikom senatoru
Dordu Vojinoviu u sluaju bombardovanja Srbije, ameriko nacionalno opredeljenje i
s njim usklaeni imperijalni interesi odnosili prevagu nad etnikom vezanou.
Haos u evropskom dvoritu svakako je zaustavljao ambicije EU da postane
globalna sila, prinudivi je da se bavi jednim sukobom koji nije mogla ni za-
ustaviti ni kontrolisati. Po svedoenju zapisniara sa sastanka u State Depart-
mentu, Dejms Bejker i Lorens Iglberger smatrali su da treba pustiti Euro-
pljane neka se opre; navodno je Iglberger govorio: Oni e to zabrljati (...)
i dobiti dobru lekciju kako treba s drugima podijeliti teret (Simms, 2003: 43).
Uopte, ta je rat na nekom udaljenom podruju u kojem ginu neki strani ljudi
u odnosu na jasan dobitak osiguranja neprikosnovene pozicije globalne sile?
U tom poslu SAD su dobile svoje klijente: Bonjake i Albance, a docnije i Crno-
gorce. tavie, u jednom trenutku, poetkom 1994, kada je sklopljen spora-
zum o bonjako-hrvatskoj federaciji i vojnom savezu protiv Srba u RSK i RS,
i Hrvati su preuzeti kao klijenti od Nemaca. Naposletku, sa petooktobarskim
promenama,
139
Srbija je takoe ula u red klijentskih drava SAD, iako je ona
zbog bombardovanja NATO-a i posledinog gubitka Kosova najmanje privr-
eni klijent i zacelo bi elela to vie da bude u sferi od SAD to manje zavi-
sne EU, kad je u pitanju proevropska politika elita, ili u sferi interesa Rusije,
kad je u pitanju rusofilska i evroskeptina politika elita.
Takoe, demonstracioni efekat igrao je veliku ulogu kod odluke da se pri-
zna BiH, te da se potom pomau bosanski muslimani (Bonjaci) i Albanci pro-
tiv Srba. Trebalo je, naime, pokazati svim muslimanima sveta da SAD nisu isla-
mofobska sila, ve da je potrebno samo biti musliman po njihovom ukusu,
usklaen sa njihovim interesima, i one e se svom silom, pa ako treba i bom-
bama, obruiti na neprijatelje muslimana (Baki, 1998; Lazi, 1994), o emu je
otvoreno govorio i Lorens Iglberger na Londonskoj konferenciji avgusta 1992
(Petranovi, 1993: 140).
Osim toga, Srbi, predvoeni delom politike elite koja je odluila, koliko
dostojanstveno toliko tvrdoglavo, vlastoljubivo i glupo, da se suprotstavi jedi-
noj globalnoj sili posle kraja Hladnog rata, predstavljali su idealnu metu za
kanjavanje: mali i slab neprijatelj predvoen komunistom, odlina zamena
za moni komunistiki SSSR, morao je biti kanjen zbog davanja primera
drugim potencijalnim neprijateljima SAD u svetu (Baki, 1998; omski, 1995;
Lazi, 1994).
Naposletku, NATO paktu se morala nai svrha postojanja, izmeu osta-
log, i zbog toga da se EU onemogui u razvijanju vlastitih vojnih snaga. Bilo
je potrebno dokazati da je NATO jedini garant mira i bezbednosti u svetu
putem kojeg je eliti moi u SAD mogue da kontrolie itav svet.
140
Za tako
139 Pisac je u okviru svojih moi aktivno uestvovao u ulinim deavanjima, sasvim siguran
da je uklanjanje Miloevievog reima bio neophodan, iako ne i dovoljan uslov da dru-
tvo Srbije krene putem privrednog i demokratinijeg razvoja.
140 State Department objavio je u decembru 1993: Savez se mora suoiti s povijesnim izbo-
rom. A izbor jest: ili prigrliti nova rjeenja ili riskirati pad u beznaajnost (Simms, 2003: 84).
Pentagon je, pak, jo ranije sainio dokument iji su delovi objavljeni u The New York Times
neto, rat u BiH bio je kao poruen.
141
Otud i priznanje BiH pre no to je celo-
kupno reenje za dravnu organizaciju prostora bive Jugoslavije naeno, ba
kao i sporadina zalaganja za bombardovanje snaga bosanskih Srba: Malo
je poznato, iako nije tajna, da je James Baker u maju i junu 1992. ozbiljno raz-
miljao o vojnoj intervenciji protiv bosanskih Srba ili Srbije, a ak je i tobo-
nji Lorens od Srbije (Shoup, 2008: 356357) 1994. predlagao zrane udare
na samu Srbiju, da bi se vratila naruena vjerodostojnost NATO-a i Zapada
(Simms, 2003: 44). Svi ovi potezi i nastojanja bili su u funkciji obezbeivanja
hegemonije SAD u svetu, jer prvenstveno od njihove volje zavisi upotreba
NATO u konkretnim situacijama:
142
Bude li NATO morao dobivati naloge od
Ujedinjenih Nacija, poalio se Bob Dole, ne vidim razloga da vie postoji
(Simms, 2003: 106).
Nemaka je, pak, pokazala neposrednu zainteresovanost za nestanak
Jugoslavije, ali je, takoe, imala i neke posredne interese. Naime, tokom Hlad-
nog rata ona je vaila za privrednog dina i politikog patuljka. Ova nesraz-
mera izmeu privredne i politike moi je sa krajem Hladnog rata i ujedi-
njenjem dve Nemake postala bespredmetna. Moglo se bez kompleksa ii u
osvajanje politike moi, a Jugoslavija je, ophrvana hroninim nacionalnim
sukobljavanjima, a bez jae i odlune podrke bilo SSSR bilo SAD, predstavljala
idealnu metu za pokazivanje ojaalih politikih miia. Bio je to za Nemaku
simboliki test moi (Lazi, 1994: 156; Petranovi, 1993: 138139).
Teei promeni odnosa politikih snaga u Evropi, to je predstavljalo
neposredni interes Nemake, ona je nastojala da osigura brzo irenje uticaja
stvaranjem bloka klijentskih drava unutar i izvan Evropske unije
143
(Lazi,
1994: 156), rizikujui, ak, kvarenje odnosa sa Francuskom koja je usamljena
u martu 1992. Vodi za planiranje odbrane u kojem je naglaeno da jedini mogui kurs koji
SAD treba da sledi jeste potpuna svetska dominacija, vojna i politika nijedna druga zemlja
nema prava da tei ka liderskoj ulozi, ak ni kao regionalna sila (cit. pr. Simi, 2010: 57).
141 Ameriki ambasador pri NATO, Robert Hanter (Robert Hunter), ovako je sredinom 1993.
objasnio interes za upotrebu sile protiv bosanskih Srba i Srbije: Imali smo (...) novi NATO
koji je trebao imati zatitniku mo i ulogu, a nee imati zatitnike moi i uloge pokae
li se nesposobnim da se obrauna s jednim malim ratom dolje na Balkanu (Simms, 2003:
85). Potkraj 1993. i poetkom 1994. poimanje da je u Bosni dovedena u pitanje vjerodo-
stojnost NATO postalo je opteprihvaeno (Simms, 2003: 87).
142 Svesna toga, francuska vlast se trudila da osujeti amerike planove kroz blokadu oivlja-
vanja aktivne uloge NATO: U decembru 1994, u jeku bihake krize, ameriki slubenici su
tvrdili da su u posjedu dokaza, dobivenih elektronskim prislukivanjem, koji upuuju na
to da Pariz namjerno potpaljuje napetosti oko Bosne da bi zabio klin izmeu Britanije i
SAD i da bi Francuska rado vidjela rasap NATO, kako bi ga nadomjestio Savez europske
sigurnosti. (...) Sukob u Bosni, rekao je u jeku bihake krize Alain Jupp, francuski mini-
star vanjskih poslova, pokazuje nunost da se krene naprijed mimo NATO-a i amerikih
garancija (Simms, 2003: 88).
143 Izvan EU su nekadanji sovjetski sateliti, socijalistika sirotinja, predstavljali idealnu metu
za prikazivanje privredne moi i njeno pretvaranje u politiki kapital.
i ujedinjenjem Nemake strukturno oslabljena pokuavala da odri Jugosla-
viju celovitom,
144
uprkos gubljenju hegemone uloge u EZ posle ujedinjenja
Nemake (Sutu, 2001: 12). Ujedinjenjem Nemake i razbijanjem SFRJ zavrena
je faza u kojoj je francusko-nemaki par imao odluujuu ulogu u Evropi
(Sutu, 2001: 13), a Francuska je rtvovala Jugoslaviju, prepustivi Nemakoj
ulogu evropskog hegemona, zbog mira u kui, tj. dobrih odnosa sa Nema-
kom i budunosti EU.
Slovenija i Hrvatska, koje su izrazile tenju za naputanjem SFRJ, bile su
idealni kandidati za nemake klijente, jer bi se, izmeu ostalog, time ostva-
rila i vek duga tenja mnogih Nemaca za uklanjanjem jedne vetake ver-
sajske tvorevine koja je istorijski od nastanka bila usmerena protiv interesa
Nemake, i iji je nastanak bio uzrono povezan ne samo sa Versajem kao
simbolom nemakog poraza, ve i s nestankom Habzburke monarhije, to je
predstavljalo neprebolnu ranu mnogim Austrijancima, o emu najbolje sve-
doe brojni lanci, a naroito uvodnici izriito antijugoslovenske, antikomuni-
stike i antisrpske sadrine,
145
npr. Hansa Rauera (Hans Rauscher),
146
Johana
Georga Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller,
147
Die Frankfurter Allgemeine
Zeitung) i Karla Gustava trema
148
(Karl Gustav Stroem, Die Welt) u svenema-
koj konzervativnoj tampi Austrije i Nemake (Baki, 1997b; 1998; 1999).
Otuda i davanje prednosti rei razbijanje umesto raspad u objanjenju
onoga to je naposletku zadesilo Jugoslaviju, iako se moe rei da je delanje
unutranjih inilaca raspada omoguilo uzrono dejstvo spoljanjih inilaca
razbijanja Jugoslavije. Naime, o raspadu bi se radilo da se Jugoslavija raspala
sama od sebe, usled delanja isto unutranjih inilaca. Ovde je, meutim,
pokazano da su unutranji inioci inili samo neophodne, ali ne i dovoljne
144 () Pariz (je) dugo verovao u opstanak drave ak i posle Titove smrti, dok su nemake
tajne slube izgleda igrale na kartu hrvatske nezavisnosti od 1971, tako to je SR Nemaka
nametala svojim partnerima prevremeno priznavanje, bez i najmanje garancije, Hrvat-
ske u decembru 1991, uinivi time ionako vrlo teku krizu bespovratnom. () Od 1919.
Francuska je u ime, pre svega, otpora nemakom proboju u istonu Evropu, zatim u ime
stabilnosti, podrala relativno znaajne multietnike drave (kao ehoslovaku i Jugo-
slaviju), dok je Nemaka pre podrala ponovno spajanje regiona na etnikoj osnovi. ()
Moramo konstatovati da je s raspadom Jugoslavije i ehoslovake nemaka koncepcija
izgleda trenutno prevagnula (Sutu, 2001: 364365).
145 Komunisti, Jugosloveni, pravoslavci i Srbi homogenizovani su i stopljeni u jedinstve-
nog neprijatelja Zapadne civilizacije koju su predstavljali katoliki, prozapadni, bogati i
demokratski Slovenci i Hrvati (Baki, 1999; 1998). Zanimljivo je da je, prema svedoenju D.
Rusinova, na koje se pozvao Dejms Gau (James Gow), u danima posle smrti Josipa Broza
u nekim austrijskim novinama osvanuo naslov Narod nije na ulicama (Gow, 1997: 14).
146 Trenutno je kolumnista Der Standard, ali je u vreme ratova za jugoslovensko naslee bio
kolumnista Der Kurier. (http://de.wikipedia.org/wiki/Hans_Rauscher). Pristupljno 28. VII
2008. godine.
147 On je ne samo kolumnista, ve i saizdava FAZ-a.
148 Poreklom je iz Austrije, a napisao je i knjigu o Josipu Brozu.
uslove nestajanja drave Junih Slovena. Oni su doprinosili slabljenju Jugo-
slavije, pripremajui je za odluno i uspeno razbijako delanje spoljnog ini-
oca. Drugim reima, delanje spoljnih inilaca u cilju razbijanja Jugoslavije, u
prvom redu regionalne sile Nemake, kojoj se nije htela odluno suprotsta-
viti jedina preostala globalna sila SAD,
149
bilo je uspeno blagodarei prethod-
nom delanju unutranjih inilaca raspada SFRJ.
Doista, nemako insistiranje na priznanju Slovenije i Hrvatske i primorava-
nje EZ da je sledi ne moe biti precenjeno u objanjenju tragedije koja je zade-
sila bivu Jugoslaviju.
150
Primerice, Radu Tomas (Raju Thomas) navodi rei
slubenika indijskog ministarstva spoljnih poslova o politici meunarodnog
priznanja u kontekstu razbijanja Jugoslavije: Da smo mi (Indija) mala zemlja
poput Jugoslavije, one (Zapadne sile) bi sa nama verovatno uinile isto (Tho-
mas, 2003: 4). U tom smislu, otcepljenje Slovenije i reagovanje velikih sila na
149 Bilo je suprotstavljanja zvanine politike SAD, Velike Britanije i Francuske, ali ono je bilo
daleko od odlunog suprotstavljanja koje bi zbog Jugoslavije moglo voditi barem ozbilj-
nom zahlaenju odnosa. tavie, konzervativnoj vladi Dona Mejdora (John Major) vanije
je bilo da dobije izuzee od potpisivanja Socijalnog poglavlja (Social Chapter) Mastrihtskog
sporazuma, no odluka o odranju ili razbijanju jedne balkanske drave: ona je sa Nema-
kom trampila priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske za pravo da ne sprovodi obaveze
iz Socijalnog poglavlja prema zaposlenima u Velikoj Britaniji (Simms, 2003: 15, 89; Benett,
1998: 179). Francuski strunjak za krivino pravo Rober Badenter (Robert Badinter), svoje-
vremeno ministar pravde u Miteranovoj (Mitterrand) vladi i predsednik Ustavnog suda Fran-
cuske, sa svoje strane, proglasio je Jugoslaviju dravom u procesu raspadanja, upotreblja-
vajui dotad nepoznatu sintagmu u meunarodnom pravu. On je time zapravo opravdao
uklanjanje granica jedne suverene drave (Jugoslavije), proglaavajui istovremeno granice
drava naslednica (republika) nepovredivim. Kombinovani efekt bio je u odricanju pravnog
postojanja Jugoslaviji, izvlaenju tla pod nogama Srbima, i pravljenju linija na mapi objek-
tom diplomatije (Benson, 2004: 164). Radilo se o jo jednoj potvrdi da je meunarodno
pravo sluine politikih interesa najmonijih delatnika u meunarodnim odnosima. Zani-
mljivo je, meutim, da su javnosti svih zemalja koje su odgovarale na pitanje Evrobarome-
tra da li treba ouvati teritorijalnu celovitost Jugoslavije ili potovati demokratiju i samo-
opredeljenje (ukljuujui moguu nezavisnost republika), sa izuzetkom Rumunije i Grke
u kojima je relativnu veinu osvojilo prvo reenje, prednost dale potonjem izboru, a da su
javnosti Velike Britanije i Francuske za 10% prednjaile ispred Nemake (73% : 63%) u korist
demokratije (Cohen, 1995: 235). No, Koen skree panju da je postojala razlika izmeu
nemake menaderske elite i nemakog drutva u celini kada se radilo o podravanju secesi-
onizma, jer samo je 15% nemakih vrhunskih menadera bilo za ouvanje Jugoslavije prema
18% obinih Nemaca (Cohen, 1995: 236). Moe se samo spekulisati da li je odlunu ulogu
u oblikovanju menaderskog mnjenja igrao list krupnog kapitala Die Frankfurter Allgeme-
ine Zeitung ili su postojali neki drugi razlozi koji su, moda, odreivali pisanje samog lista.
Naposletku, valja primetiti i da je potvrena stara istina da nain postavljanja pitanja moe
presudno uticati na dobijeni odgovor, jer ako je demokratija povezana sa nezavisnou
republika, mir je mogao biti povezan sa ouvanjem teritorijalne celovitosti. Zanimljivo
je pitanje da li bi prevagu u evropskom javnom mnjenju odneo mir ili demokratija.
150 Nemaka je boini poklon Hrvatskoj uruila 19. XII 1991, nezavisno od drugih lanica
EZ, kao i Island (tada nije bio lan EZ), a jo ranije su je priznale od SSSR otcepljene i tada
nepriznate baltike republike i Ukrajina.
njega izuzetno je znakovito. Naime, snage dobro opremljene i obuene slo-
venake TO napale su, uz minimalne vlastite gubitke (19 poginulih), i tri puta
vee gubitke (56 poginulih) zakonite vojne sile, JNA, koja je imala zadatak
da povrati granine prelaze od slovenakih snaga u akciji odravanja reda.
Oigledno, kontraobavetajna sluba (KOS) jeste zakazala, i vodei oficiri
JNA nisu dobro procenili situaciju
151
ostavljajui vojsku u kasarnama i osuu-
jui je na presecanje struje, vode i telefonskih veza u njima (Hadi, 2004: 108).
Oni su, ak, unapred telefonski obavetavali, bilo predsednika Milana Kuana
bilo predstavnike vlade Slovenije, kuda e se kretati bojevom municijom ne-
opremljene jedinice JNA (to je slovenakim zvaninicima takoe reeno) koje
bi potom bile doekivane u zasedi. Doista, kako su primetili Silberova i Litl,
sila, koja se sprema da izvri invaziju i okupira susednu zemlju (kako su tvr-
dili Slovenci), ne objavljuje svoj plan invazije dan uoi poetka vojne opera-
cije (Silber, Litl, 1996: 174, 175176). Naprotiv, pet godina poto je rat zavr-
en, Slovenija priznata i Jugoslavija rasturena, dva nimalo prosrpska britanska
novinara zakljuili su: Slovenija je objavila rat JNA, a ne obrnuto (Silber, Litl,
1996: 178). No, u trenutku otcepljenja zakljuak zapadnog javnog mnjenja
dijametralno se razlikovao:
Televizijske slike, emitovane irom sveta, stvarale su utisak da je re o odva-
nom malom narodu u tradiciji ehoslovake zapadno orijentisanom, demo-
kratski nastrojenom, koji se bori za osloboenje od reakcionarnog nereformisa-
nog komunistikog monolita koji je dve godine od pada Berlinskog zida jo uvek
bio spreman da upotrebi silu da bi nametnuo svoju volju (Silber, Litl, 1996: 180).
Zasluge za to idu u velikoj meri hladnoratovskim predrasudama zapad-
nih novinara, intelektualaca i politiara,
152
i u ne maloj meri ministru informisa-
nja u vladi Slovenije, Jelku Kacinu, koji je maestralno vodio ratnu propagandu
u nekom zamraenom ljubljanskom podrumu, gde je na konferencijama za
tampu stalno stranim novinarima, naviknutim na hladnoratovske stereotipe,
nudio prie, koje su eleli uti,
153
o agresiji komunistike armade na malenu,
151 Oni su raunali da e neposredna ratna opasnost zavedene narode otrezniti, a vojnu
intervenciju svesti na odstranjivanje nosilaca vlasti. Iz loe procene nuno su sledili
pogreni zadaci i nedostini ciljevi, to je Kadijevia i Adia teralo da pod pritiskom
dogaaja i svojih loih procena ad hoc definiu zadatke JNA (Hadi, 2004: 108).
152 Majkl Hehter (Michael Hechter), teoretiar racionalnog izbora i etnike segregacije, pie
da je kao dete u koli imao obavezne vebe vazdunih napada komunistikog neprija-
telja (Hechter, 2000: 2).
153 Noviji sukob izmeu Gruzije i Rusije oko June Osetije dobro ilustruje o emu je re:
U The Sunday Times, ruski tenkovi su divljali Junom Osetijom, dok su se gruzijski pro-
sto pomerali. Peter Wilby, Georgia has won the PR War, The Guardian, 19. VIII 2008. Ne
radi se tu samo, pa ni prvenstveno o izgubljenoj bici u odnosima sa zapadnom javnou
za rusku stranu, kako misli inae pronicljivi i nepristrasni tekstopisac, ve je re o duboko
demokratsku i slobodoljubivu Sloveniju. Kako bi ove prie bile to uverlji-
vije, stalno su putane sirene za vazdunu opasnost, iako je vazduhoplovstvo
uglavnom mirovalo (Vudvord, 1997: 165). Ironino, bauk komunizma kruio
je u glavama njegovih protivnika i posle pada Berlinskog zida, a Jugoslavija i
mir na prostorima koje je ona obuhvatala predstavljali su rtvu borbe protiv
lanog bauka. Da se potovalo meunarodno pravo od strane najmonijih
svetskih sila, koje veli da je jednostrana secesija nelegitiman i nelegalan in,
JNA bi bilo priznato ne samo da izvri ustavnu obavezu, ve bi bila i meuna-
rodno podrana u vraanju Slovenije u ustavni poredak SFRJ.
154

Pa ipak, televizijske slike, tzv. CNN efekat,
155
ne bi bile toliko efikasne da nije
bilo odlune politike volje nove regionalne sile, Nemake, da proces rastura-
nja Jugoslavije usmerava, propagira i namee drugima nemaki odnos prema
njemu, ako ne i ritam priznavanja republika.
156
Danas se zna da je Gener (Hans
Dietrich Genscher) bio u telefonskoj vezi sa Milanom Kuanom sve vreme rata,
a ve 2. VII 1991, nedelju dana po jednostranom proglaenju nezavisnosti, ukr-
cao se na voz u Gracu, polazei u Sloveniju da simboliki i moralno prui podrku
slovenakoj nezavisnosti, ohrabrujui tako hrvatske secesioniste da i oni odlu-
nije krenu slovenakim putem, razbijajui Jugoslaviju i doprinosei propagiranju
nasilnih akata. Dolo je tada do borbi JNA i slovenake TO, pa se voz vratio nazad
u Austriju. Razume se, Gener je to iskoristio u propagandne svrhe, otro napa-
dajui JNA i pruajui podrku slovenakoj nezavisnosti (Silber, Litl, 1996: 183).
ukorenjenim okvirima predstavljanja stvarnosti i diskursima koji sadre stereotipe o prvo-
bitno pravoslavnom, a onda i komunistikom Drugome koji tvrdoglavo opstaju hranjeni
i podgrevani interesima sadanje politike i medijske elite na Zapadu, naroito u SAD
(Baki, 1999). Analiza novinskih uvodnika The New York Times i The Washington Post poka-
zala bi a priori pristrasnost protiv Rusije.
154 Dilemu o uvoenju diktature jedan autor je ovako izrazio: Diktatura bi moda sauvala
jedinstvo zemlje, no cena bi bila previsoka. Graanski rat bi rezultirao raspadom i cena bi
bila jo via (Obrenovi, 1992: 115).
155 Radi se o naivnoj tvrdnji da televizijske slike odluujue deluju na oblikovanje spoljne
politike vodeih zemalja sveta.
156 Prema analizi generala Vuletia, naelnika Vojnoobavetajne slube (VOS) Generaltaba JNA,
u sluaju nove intervencije JNA u Sloveniji (posle poetnog neuspeha JNA, prim. aut.) i Nje-
maka i Austrija (e) vrlo otro reagirati i pozivati na vanjsku intervenciju, da e se Francu-
ska ponaati umjerenije, Velika Britanija da se, prema zadnjim izjavama Herda, priklanja nje-
makoj osudi JNA radi svojih interesa u integraciji Evrope, SSSR je nemoan, a SAD nee da
se mijeaju. Vuleti je na kraju procijenio, da se svjetsko javno mnjenje lomi i da e sve ovi-
siti od nas samih i naih konanih uspjeha u Sloveniji. Sve e nam se tolerirati ako uspijemo
(Mamula, 2000: 214215). Zanimljivo je da je i naelnik KOS-a general Aleksandar Vasiljevi,
poput generala Vuletia, predlagao da se odluno nastupi prema Sloveniji i da se hrvatskom
rukovodstvu postavi zahtjev da skine blokade (kasarni, prim. aut.) ili e se suoiti s napadom
JNA, koja se grupie na granicama Hrvatske to oni znaju, zastraeni su i postavljaju pitanje
to to treba znaiti (Mamula, 2000: 214). No, Borisav Jovi je stavio veto na tzv. Plan B, koji je
podrazumevao snaan napad na Sloveniju (Mamula, 2000: 222). Ovakvo ponaanje Miloe-
via i Jovia moglo se protumaiti kao odustajanje srpskog politikog vrha od Jugoslavije.
Ovde treba primetiti da se ne radi o nekakvim Generovim linim
tenjama, jer dan pre toga kancelar Kol (Kohl) takoe je izrekao jasnu podrku
samoopredeljenju Slovenije i Hrvatske pravdajui to nemakim samoopre-
deljenjem, a sam Gener nalazio se pod udarom kritike bavarske Hriansko-
socijalne unije, pa ak i opozicione Socijaldemokratske partije, sve dok se pri-
dravao usvojene zajednike politike EU o odranju jedinstvene Jugoslavije
(Hawel, 2006; Axt, 1993).
Predsednik Slovenije Milan Kuan i vlada koalicije DEMOS izvrili su tih
dana zloin protiv mira,
157
uz aktivnu podrku u prvom redu Nemake, a
zatim i drugih velikih sila, tj. EU
158
u celini, SAD,
159
te uz blagoslov Slobodana
Miloevia,
160
i ideoloku optereenost,
161
neodlunost i nesposobnost vrha
157 Uz ve pomenuto, jedinice slovenake TO uzele su strane vozae kamiona kao taoce,
dok su njihovim kamionima prepreile saobraajnice i onemoguile saobraaj izmeu
Zapadne Evrope i Bliskog istoka (Vudvord, 1997: 165).
158 Gener je optuio JNA da je u Sloveniji izgubila glavu. (...) Toj optubi se pridruio i Daglas
Herd. U Parlamentu, on je naglasio da je JNA ta koja je ubrzala raspad Jugoslavije (Silber,
Litl, 1996: 183).
159 U Sjedinjenim Amerikim Dravama, predsednik senatskog komiteta za spoljne poslove
Klerborn Pel podsticao je predsednika Bua da podri nezavisnost Slovenije i Hrvatske u
sluaju da jugoslovenska odmetnika vojska ne obustavi svoju samovoljnu agresiju. Vo
republikanaca Bob Dol je po obiaju otiao jo dalje, traei od Bua da primora Beograd
da zaustavi svoj nasilniki napad na demokratiju i ljudska prava (Silber, Litl, 1996: 183).
Istovremeno, ambasador Zimerman je generalu Kadijeviu, po priloenom stenogramu,
tvrdio da je izvetavao ameriku vladu da JNA tamo vodi defanzivne borbene operacije,
te da je prvi in sile napravila slovenaka vojska (Kadijevi, 2010: 226).
160 Miloevi je imao etiri uzastopna plana za reenje krize SFRJ. Po prvom, jugoslovenskom
mikroimperijalistikom, hteo je da bude srpski Tito, tj. da nametne svoju vlast celoj Jugo-
slaviji. Kada je video da to ne moe da uradi, jo krajem juna 1990. sa Borom Joviem
je raspravljao o izbacivanju Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije (Jovi, 1996: 161), da bi
ve, prema svedoenju Milana Kuana, 24. januara 1991. krenuo u dogovor sa Kuanom
da Slovenija to pre napusti SFRJ (Silber, Litl, 1996: 128), kako bi imao ojaanu poziciju u
sukobu sa Hrvatskom. Plan je opet bio sutinski mikroimperijalistiki, poto se nadao da
e ostvariti nekakvu krnju Jugoslaviju u kojoj e uz veinu Srba na Balkanu biti Bonjaci
i Makedonci (Bez Hrvatske i Slovenije Jugoslavija e imati oko 17 miliona stanovnika, a
to je za evropske prilike dovoljno, zapisao je Bora Jovi u dnevniku), te ostale nacionalne
manjine na tom prostoru. Kada ni to nije bilo u izgledu, preao je na trei isto naciona-
listiki plan zaposedanja vojnom silom granica vee srpske drave (Jovi, 1996: 161, 311,
325, 345, 350; Silber, Litl, 1996: 181, 185). Naposletku, morao se zadovoljiti zajednicom
Srbije i Crne Gore (iz koje je napadom NATO na SRJ 1999. izdvojeno Kosovo), uz nadu
da e, ipak, jednog dana biti omogueno svesrpsko ujedinjenje i vraeno Kosovo. Dejan
Jovi je pregnantno ocrtao Miloeviev plan ovladavanja Jugoslavijom: Njegov je pro-
gram sada (nakon 8. sednice, prim. aut.), prvi put, izgledao jasno i onima na najnioj lje-
stvici drutvene hijerarhije, a on ga je provodio odluno: najprije jedinstvo srpske Par-
tije, potom jedinstvo Srbije, pa jugoslavenske partije, pa Jugoslavije. Taj je program dakle
imao etiri faze Miloevi je sada zavrio prvu: u treoj e biti zaustavljen, a u etvrtoj
poraen (Jovi, 2003: 396).
161 Zanimljivo je pitanje, ali nije mogue na njega odgovoriti, da li bi nekomunistika vojna sila
Jugoslavije imala odluniju podrku SAD? Takoe, da li bi nekomunistiki politiar umesto
JNA. Slovenija je napustila SFRJ ostavljajui probleme drave, u kojoj je pro-
vela 70 godina i u kojoj je stekla nacionalnu afirmaciju o kojoj su slovenaki
nacionalisti 1917. mogli samo sanjati, daleko iza sebe. Tadanji ministar spolj-
nih poslova Slovenije, Dimitrij Rupel, bio je dovoljno reit i precizan:
Postojale su dve teorije o vezama izmeu bivih jugoslovenskih republika.
Prema jednoj, Slovenija i Hrvatska su predstavljale sijamske blizance, bile po
mnogo emu srodne. Mislim da je to bio stav i Vatikana i Nemaca. Nismo se
suprotstavili takvom miljenju jer smo bili svesni da sami nikada ne bismo mogli
da stvorimo kritinu masu potrebnu za samostalni odlazak. Sa Hrvatskom smo,
meutim, predstavljali skoro polovinu zemlje. Prema drugoj teoriji koja je, po
mom miljenju, mnogo blia istini, Hrvatska i Srbija su sijamski blizanci. Imaju
isti jezik, i imaju isto srce, a to je Bosna i Hercegovina. Njih vezuje Bosna (Silber,
Litl, 1996: 186).
Doista, ministar Rupel je ovim reima pokazao da socioloka znanja nisu
isparila tokom bavljenja praktinom politikom. Istovremeno, pokazao je i pri-
mer diplomatske razboritosti, jer nije hteo da naruava ideoloke iluzije koje
su prikrivale interese nemake i vatikanske diplomatije, poto su ile na ruku
slovenakim secesionistikim interesima, iako se nije slagao sa pomenutim
odreenjem situacije u Jugoslaviji. Jednostavno, Slovenci nisu imali kritinu
masu za samostalni odlazak iz SFRJ, jer bi se to moralo posmatrati kao sece-
sija, a Jugoslavija moe postojati i bez Slovenije, pre negoli bez Bugarske. No,
bez Hrvatske ili Srbije, nijedna drava nema pravo da se naziva Jugoslavijom,
jer je jedinstvo Srba i Hrvata, ve i zbog geografskih razloga smetenosti u
sreditu Junih Slovena neophodno za njeno postojanje. Bosna i Hercego-
vina koje se nalaze podeljene izmeu te dve nacije i Bonjaka, i u kojima se
govori isti jezik kao u Srbiji i Hrvatskoj, kima je bilo koje zamislive Jugosla-
vije. Sada su, meutim, Srbi i Hrvati krenuli da se dele, pa je lordu Karingtonu
ve posle prvog sastanka bilo jasno da e ova kima biti polomljena, tj. da e
se kao rtva srpsko-hrvatskog razgranienja pojaviti BiH:
Kada sam prvi put razgovarao sa predsednicima Tumanom i Miloeviem,
postalo mi je jasno da njih dvojica imaju uzajamno prihvatljivo reenje, odno-
sno da izvre podelu. Nameravali su da podele Bosnu. Srpska (podruja) bi ila
Srbiji, hrvatska (podruja) Hrvatskoj. I nisu mnogo brinuli, nijedan od njih, ta
e biti sa muslimanima. A, to se Slovenije tie, nije im bilo mnogo stalo do nje
(Silber, Litl, 1996: 213).
Miloevia mogao da se nada amerikoj podrci? Da li bi Slobodan Miloevi, da je podr-
avao program A. Markovia, uivao podrku SAD? Po Joviu, SAD su elele da Jugosla-
vija opstane, ali da bude proamerika (Jovi, 1996: 340), to deluje prilino ubedljivo.
Nacionalni egoizam carovao je na svim stranama: lokalnim slovena-
koj, srpskoj, hrvatskoj ali, i regionalnoj, nemakoj, te globalnoj, amerikoj.
Da li se treba uditi to se o sudbini BiH, iako je postojala svest o vanosti tog
srpsko-hrvatskog srca, nije previe vodilo rauna? No, otkud onda briga za
nju nakon to je rat otpoeo? Cinizam i licemerje nisu nove pojave u meu-
narodnoj politici.
Kao to se vidi, za Sloveniju je tek u drutvu sa Hrvatskom secesiju bilo
mogue ostvariti, pod uslovom da neka velika sila to snano podri. Rupel je
jasno ukazao na one od kojih je Slovenija dobila presudnu pomo u secesio-
nistikim namerama. Slino tome, jasno se pokazuje i da je Mladen Lazi bio
u pravu kada je utvrdio da su Nemaka i Vatikan
162
gajili neposredan interes za
rasturanjem Jugoslavije. Prva radi izgradnje sistema klijentskih drava u cilju
promene odnosa politikih snaga u EZ, a Vatikan zato to mu nije ilo u prilog
da podrava dravu u kojoj su katolici u manjini, zbog ega se svojevremeno
bezuspeno protivio i nestanku Austro-Ugarske i stvaranju Jugoslavije (ivo-
jinovi, 1980), poto bi u njoj njegov uticaj bio neminovno ogranien (Baki,
1999; 1998; Lazi, 1994: 156).
Hrvatska je, pak, uvidevi ohrabrujue ponaanje u prvom redu
Nemake
163
, ali i drugih politikih delatnika u EZ tokom borbi u Sloveniji, a sve-
sna da e morati da se suoi sa secesionizmom Srba u Hrvatskoj koje e vero-
vatno pomagati JNA, primenila za razliku od Slovenije taktiku oslanjanja na
zapadnu diplomatsku i vojnu podrku onome to su Hrvati smatrali svojim
moralnim pravima kao pripadnici zapadne civilizacije, kao demokrati, i kao
rtve (Vudvord, 1997: 169). Doista, sve ovo to je Vudvordova primetila, autor
ove studije prepoznao je u izvetajima, analizama i komentarima zapadne
tampe. Drugim reima, hrvatska propaganda postigla je pun pogodak, a to
je bilo mogue samo zbog injenice da su meu zapadnim novinarima posto-
jali odranije prisutni hladnoratovski okvir sa antikomunistikim diskursom,
okvir sukoba civilizacija sa balkanistikim diskursom, i okvir agresorrtva sa
humanitarno-imperijalistikim diskursom.
164
No, i tu je svenemaka konzer-
vativna tampa davala ton, naroito kada je posredi bilo kombinovanje sva
tri okvira (Baki, 1999; 1998; 1997b).
Brionskim sporazumom o obustavi vatre, postignutim 7. VII 1991, EEZ je
priznala vojnu pobedu Slovenije, a Slovenija i Hrvatska su de facto postale
subjekti meunarodnog prava, ime je njihov put ka kasnijem priznavanju
dravnosti bio otvoren. Takoe, malim koracima preduzimanim ubrzo jedan
162 Pomo Vatikana, iako ne spada u velike sile, nije beznaajna, jer radi se o centru svetskog
katolianstva.
163 Hrvatska je, tavie, pozivala Nemaku da ostvari svoje interese razbijanjem Jugoslavije: Ve
u prolee 1990. Tuman (isto i Savka Dabevi Kuar) jeste Hrvatsku odredio kao dravu
preko koje e se interes ujedinjene Nemake preneti na jugoistok (Obrenovi, 1992: 126).
164 O tome vie u poglavlju Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za ideoloku hegemoniju.
za drugim, Evropska zajednica i OEBS su potpomagali propast savezne vlade;
to su bili povlaenje podrke Markovievoj vladi, optuivanje armije za agre-
siju i preuzimanje uloge Predsednitva drave u svojstvu sagovornika sa repu-
blikama (Vudvord, 1997: 167).
Secesionisti su, prema tome, imali pomo regionalne sile, uprkos verbal-
nom protivljenju globalne sile koja joj je u pitanju SFRJ prepustila diplomatsku
inicijativu,
165
samom injenicom to se legalnoj vladi, u kojoj su jo uvek sedeli
predstavnici Slovenije i Hrvatske, pomo uskraivala i to se vojna sila pod
njenom komandom smatrala agresorom na teritoriji na kojoj je imala pravo
da dela protiv naruioca saveznog ustavnog poretka koji su izvrili zloin pro-
tiv mira. Nasuprot ovome, kada su se legitimni srpski predstavnici povukli iz
vlade Alije Izetbegovia, isti ti inioci i dalje su nastavljali da ovu vladu sma-
traju legitimnom i legalnom. U prvom sluaju, kao rezultat delanja EZ, vie-
nacionalna Jugoslavija je propala, a u drugom sluaju, kao rezultat delanja
SAD i EZ, vienacionalna BiH je ouvana, pa makar posle rata i u prilino dis-
funkcionalnom stanju.
Lord Karington, ovlaeni pregovara EEZ koji je od nje dobio zadatak
da postigne sveobuhvatno mirovno reenje u roku od dva meseca, prizna-
jui da smo svi bili prilino nesvesni koliko e to biti teko ostvariti, poao je
7. IX 1991. od pretpostavke da se, izlaskom Slovenije iz SFRJ i ratom u Hrvat-
skoj Jugoslavija ve raspala (Silber, Litl, 1996: 212213). Time je priznao svr-
en in secesije, ali je, ipak, smatrao i da se ne sme nijedna republika priznati
dok se ne pronae ustavno reenje na nivou Jugoslavije, koje bi bilo prihvat-
ljivo za sve republike (Silber, Litl, 1996: 213), poto bi prerano priznanje Slo-
venije i Hrvatske od strane Evropske zajednice nesumnjivo donelo slom kon-
ferencije kojoj je predsedavao, a vrlo verovatno i predstavljalo varnicu koja
bi zapalila Bosnu i Hercegovinu (Vudvord, 1997: 182). Njegov pristup imao
je nesumnjive prednosti u odnosu na neposredno priznanje nezavisnosti Slo-
venije i Hrvatske pre no to se nae sveobuhvatno reenje za Jugoslaviju, jer
bi obezbedio dobijanje jemstava za one koji ostaju manjine u priznatim repu-
blikim granicama, koje bi se priznale zbog potrebe kontrolisanja raspada
SSSR-a, kao i zbog vee verovatnoe lokalizovanja ratnog poara i nedozvo-
ljavanja njegovog irenja na BiH, Kosovo ili Makedoniju.
Miloevi i saradnici nisu, meutim, razumeli da meunarodna politika ima
preimustvo nad meunarodnim pravom, a da su jai otkad je sveta i veka dik-
tirali reenja slabijima, pa nisu prihvatili sveobuhvatni plan koji je lord Karing-
ton predloio 16. oktobra 1991. i koji bi spreio irenje rata, a Srbima u BiH i
Hrvatskoj omoguio da po sopstvenom izboru koriste nacionalna obeleja
165 Protivljenje nije bilo snano, jer ostaje na verbalnom nivou: protivimo se naelno, ali emo
prihvatiti rezultate do kojih doete. Sem toga, protivljenje je dolazilo iz izvrne vlasti, dok
je u zakonodavnoj preovladavao negativan stav prema komunistima u Srbiji.
i zastave, pravo na drugo dravljanstvo koje bi dobili pored dravljanstva
matine republike, kao i na sistem obrazovanja koji potuje vrednosti i
potrebe Srba. Konano, dato im je pravo na sopstveni parlament, sopstvenu
administrativnu strukturu, ukljuujui regionalne policijske snage, i sopstveno
sudstvo (Silber, Litl, 1996: 215).
Miloevi nije imao humanistikog nerva da prepozna vrednost mira kao
vrhovnog dobra, kao ni dravnikog dara da prepozna ta je mogue u datoj
situaciji, s obzirom na meunarodne okolnosti, ako nee da nakodi intere-
sima drave i graana, i naposletku, iskazao je nacionalnu i socijalnu neod-
govornost prema Srbima uopte i graanima Srbije koje je zastupao. Naime,
vodio se iskljuivo potrebama ostanka na vlasti, poto bi ga opozicioni poli-
tiari prozivali za poraz nacionalne politike i naputanje Srba izvan Srbije i, s
obzirom na snagu srpskog nacionalizma u to vreme, postojala bi velika vero-
vatnoa da padne s vlasti. Zato je tvrdoglavo nastavio s politikom svi Srbi u
jednoj dravi, iako nije imao nijednog spoljnopolitikog saveznika, dok je Fra-
njo Tuman, voen iskrenim nacionalizmom, elei da ostvari jedinstvo to
vie Hrvata u okviru Hrvatske,
166
ipak prvenstveno vodio rauna o unapreiva-
nju klijentskih odnosa sa patronima prvobitno regionalnom silom u Evropi,
Nemakom, i docnije globalnom silom, SAD.
Otud su njih dvojica postizali dentlmenske sporazume na raun BiH,
ratujui istovremeno za veliku Srbiju, tj. to vie Srba pod jednim dravnim
krovom, odnosno veliku Hrvatsku, tj. to vie Hrvata pod jednim dravnim
krovom, na utrb srpskog stanovnitva u Hrvatskoj i hrvatskog u RSK. BiH je,
pak, sluila kao moneta za potkusurivanje u emu su voeni iskrenim i jakim
nacionalizmom veinski uestvovali Srbi i Hrvati te republike,
167
dok su se
Bonjaci, voeni idejom ostvarivanja hegemonije u BiH,
168
pouzdali u pomo
patrona SAD koje su iskoristile rat u BiH za preuzimanje inicijative u ratovima
za jugoslovensko naslee od Nemake:
166 Najverovatnije su briga za strateke interese bezbednosti i istorijski nacionalistiki roman-
tizam Tumana vodili svojatanju BiH, pa je i posle izbora javno govorio kako Hrvatska i
Bosna ine geografsko i politiko jedinstvo, i uvijek su inili zajedniku dravu u povije-
sti (Tuman, cit. pr. Cohen, 1995: 97). Ne treba imati previe mate pa zakljuiti kako su
takve rei delovale na bosanskohercegovake Srbe iji su preci ve jednom proli kroz
pakao nezavisne Hrvatske tokom II svetskog rata.
167 O ratnoj epizodi u BiH, kroz kritiku uticajnih publicistikih i naunih dela, bie vie rei u
posebnom delu ove studije.
168 Izetbegovi je priznao da bi rat mogli izbei da smo ostali u Jugoslaviji (Cohen, 1995:
244). Prema Dobrici osiu, Izetbegovi mu je kazao da nije verovao Slobodanu Milo-
eviu, te da zato nije mogao prihvatiti federaciju Srbije i Crne Gore (Cohen, 1995: 269,
cit. pr. Duga, No. 531, 922. VII 1994). Bez obzira na to da li se Izetbegoviu veruje ili ne,
u najmanju ruku je udno da se ispoljavala spremnost na ruenje drave radi jednog
oveka. Naime, ako se drava prihvata, onda e se reim jednog oveka pre ili docnije
promeniti; ako se drava, meutim, ne prihvata, onda e jedan ovek sluiti kao izgo-
vor za njeno rasturanje.
Zimerman (Warren Zimmermann, poslednji ambasador SAD u SFRJ, prim. aut.)
pripisuje bosanski rat uglavnom srpskoj agresiji, ali proputa da objasni zato
su Sjedinjene Drave sledile Izetbegovia u urbi za priznanjem. (...) Zimerman
i mnogi drugi posmatrai slinog miljenja proputaju da razmotre vanost srp-
ske paranoje u sluaju koji vodi do rata, i posebno strah za srpsku zajednicu u
buduoj Bosni koju kontroliu Muslimani i Hrvati (Cohen, 1995: 269).
2.6. Zakljuak
Jasno je da Jugoslaviji uslovi postojanja u XX veku nisu bili naklonjeni,
jer ona je obrazovana kako na osnovu elje Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. dela
njihove elite, tako voljom sila pobednica u II svetskom ratu, dok su poraene
velike sile Versajskim sporazumom koji je ozakonio Kraljevinu SHS poniene, a
neke poput Austro-Ugarske prestale su da postoje, izdeljene i svedene na rang
malih i relativno nemonih drava. Otuda su one, a prevashodno Nemaka,
Austrija i Maarska, posmatrale Kraljevinu SHS (Jugoslaviju) i Republiku eho-
slovaku kao neprijatelje. Kada su ove sile ojaale tokom tridesetih godina XX
veka, izgledi za postojanje Jugoslavije srazmerno su se pogorali.
Srbi i Hrvati kao osovina Jugoslavije ve su se odlikovali masovnim naci-
onalizmima u trenutku stvaranja Kraljevine SHS. Ideologije jugoslovenstva
stoga su najee sluile kao produeci uih nacionalizama. Poto je srpski
nacionalizam ujedinjenjem svih Srba na Balkanu u okviru Kraljevine ostva-
rio svoj cilj i poto su Srbi predstavljali relativnu veinu od skoro dve petine
svih njenih graana, jugoslovenstvo je predstavljalo logian nastavak srpskog
nacionalizma, jer mogla je postojati nada da e se u jugoslovenstvu, oboje-
nom prevashodno srpskom nacionalnom ideologijom, pretopiti neki Srbima
jeziki ili religijski bliski nesrpski narodi.
Kako hrvatska varijanta jugoslovenstva nije mogla da se ostvari, Hrvati
su se sve vie okretali iskljuivo hrvatskom nacionalizmu koji se protivio srp-
skoj varijanti jugoslovenstva. Posebno vano bilo je oseanje da se hijerarhij-
ski odnos Hrvata i Srba iz nekadanje Trojednice preokrenuo, jer od nekada
glavne nacije u Trojednici, iako drugorazredne u Habzburkoj monarhiji, Hrvati
su postali drugorazredna nacija u Kraljevini SHS.
Usled nejasno odreenih pravila igre, naroito prilikom donoenja Vidov-
danskog ustava, Hrvati su nacionalno takmienje sa Srbima doivljavali kao
nepravedno, pa su Jugoslaviju veinom prihvatali pod moranjem, iz straha
od italijanskih posezanja za Dalmacijom i za bezbednost uopte, sve do 1939.
kada je u samo predveerje II svetskog rata napravljen Sporazum o dravi
koji je Srbe ostavio veoma nezadovoljnim, a hrvatski nacionalizam delimino
zadovoljenim. II svetski rat oznaio je i kraj Kraljevine, a zloinstva ogromnih
razmera stavila su hipoteku nad zajednikim ivotom u posle rata stvorenoj
socijalistikoj Jugoslaviji. Ipak, ona je stvorena na osnovu komunistikog jugo-
slovenstva koje se federalistikom strukturom od est do osam federalnih
jedinica uglavnom poklapalo sa predratnom hrvatskom varijantom jugoslo-
venstva (Baki, 2004: 528567). Sukob sa Staljinom, meutim, poneto je pri-
krio tu injenicu zato to je bilo neophodno ojaati saveznu dravu naspram
republika kako bi se napadu Sovjetskog Saveza moglo parirati. Kako je opa-
snost od Sovjetskog Saveza splanjavala i naposletku minula, tako je i hrvat-
ska varijanta jugoslovenstva mogla doi do punog izraaja.
Stoga je od sredine ezdesetih Jugoslavija prolazila kroz proces fede-
riranja federacije koji se okonao u de facto konfederaciji. Srbija se nala
u podreenom poloaju poto je bila nadglasavana od svojih sopstvenih
pokrajina, a njene inicijative za ustavnim promenama bile su sistematski blo-
kirane. Razume se, to je izazvalo nacionalne frustracije. Istovremeno, meu-
tim, hrvatski nacionalisti bili su nezadovoljni prethodnim periodom koji je
trajao do druge polovine ezdesetih, pa su period liberalizacije iskoristili za
iskazivanje nagomilanih nacionalnih frustracija, bilo da su se one odnosile
na naziv jezika, jer smetnju je predstavljala injenica da se od Novosadskog
dogovora 1954. jezik nazivao hrvatskosrpskim umesto hrvatskim, bilo da su
se ticale privrednih odnosa u Jugoslaviji, gde se smetnja odnosila na inje-
nicu da su devize zaraene u turizmu odlazile golemim svojim delom u beo-
gradske banke od kojih je naknadno u sluaju potrebe iste te devize trebalo
otkupljivati.
Utoliko su nacionalistike tenje Hrvata i Srba, izazivane obostranim opa-
ajem da se nacionalno takmienje odvija nepoteno i na njihovu tetu, izve-
sno jaale od polovine ezdesetih, a sa jemenjem nepromenljivosti granica i
ljudskih prava u okviru tzv. Helsinkog procesa poev od 1975, to se prepli-
talo sa donoenjem (kon)federalnog Ustava 1974, Slovenija se poela oseati
sve samopouzdanijom, pa je i srpska varijanta jugoslovenstva, nekada pri-
hvaena kao najmanje loe reenje za slovenako nacionalno pitanje, postala
sasvim neprihvatljiva. Reju, dostignuti stepen samostalnosti nije se mogao
smanjivati ve samo poveavati, bez obzira na dravni okvir u kojem e se
to deavati.
Spoljnopolitike okolnosti koje su se javile neoekivanom propau
socijalizma i ujedinjenjem Nemake vie nisu ile na ruku Jugoslaviji. Ona
vie nije predstavljala potrebu bilo socijalistikih bilo kapitalistikih sila.
Njene ideoloke uzdanice, samoupravljanje u unutranjoj politici, ime se
naglaavao poseban put u odnosu na sovjetski realni socijalizam, i nesvrsta-
vanje u odnosu na postojee blokove u spoljnoj, izgubile su raison dtre. Od
institucionalnih spasilaca Jugoslavije u asu pada Berlinskog zida bili su na
raspolaganju JNA i SKJ. Potonja institucionalna uzdanica raspala se godinu
dana docnije, a JNA je jedina opstala, ali sa ogromnom hipotekom ugleda
komunistike vojne sile. Ovaj ugled, kojeg vodei generali ne samo to nisu
pokuali da se ree ve su na njemu insistirali, svakako e oteati, ako ne i
onemoguiti, ideoloko-propagandnu borbu za Jugoslaviju na umnogome
jo uvek hladnoratovskom i antikomunistikom Zapadu.
tavie, ovu slabost umela je da iskoristi nanovo ujedinjena Nemaka, uz
satelitsko asistiranje Austrije i Vatikana, zarad razbijanja Jugoslavije. Jedno-
stavno, Jugoslavija je rastoena pritiskom spolja i nacionalistikim sukobima
iznutra. Ona nije imala dovoljno snage da se suprotstavi spoljnim pritiscima,
iako je bila dovoljno snana da unutranje pobune protiv drave suzbije oru-
anom silom. Potonju, meutim, u ime prava naroda na samoopredeljenje
nisu htele da podre velike sile. Za veinu Srba ova je injenica utoliko bol-
nija, ukoliko ista logika nije primenjena na Hrvatsku i BiH, a docnije jeste na
Kosovo i Metohiju. BiH se i dalje smatra poeljnom vieetnikom politikom
zajednicom, iako se priznavalo da je ista takva, ali vea drava koja je meu-
narodno priznata postojala ve sedamdesetak godina, rastoena usled pri-
znavanja navodne injenice da narodi koji ive kako u SFRJ tako u BiH vie ne
mogu iveti zajedno.
U tom procesu razbijanja Jugoslavije Nemaka je odigrala kljunu ulogu,
budui da nijedna druga sila nije u odranju Jugoslavije nala ostvarenje svo-
jih ivotnih interesa. Ona je pritiscima i ustupcima naposletku privolela svoje
partnere u EZ da priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske. SAD, jedina glo-
balna sila u tom trenu, reila je da posle sloma Varavskog ugovora sauva
ugroeni NATO
169
posredstvom kojeg su SAD ukljuene u evropske poslove
i posredstvom kojeg se bive evropske imperije ukljuuju u neoimperijalne
poduhvate, i da preuzme vostvo od Nemake koja, sa ostvarenjem slove-
nake i hrvatske nezavisnosti, vie nije imala konja u balkanskoj trci. Amerika
politika elita procenila je da joj je Nemaka, ije je samopouzdanje poraslo,
potrebna za sprovoenje njene politike u Evropi, a Turska, regionalna sila na
Bliskom istoku, za osiguranje amerike hegemonije u tom delu sveta. Usled
toga, a i zbog potrebe da se Nemakoj jasno stavi do znanja na koje mesto
u hijerarhiji svetskih sila moe raunati, SAD su odluile da preuzmu glavnu
ulogu u reavanju problema naslea Jugoslavije. Otud podrka jedinstvu BiH
i neprijateljstvo prema Srbiji koja je ovo jedinstvo, na osnovu prethodno izra-
ene elje bosanskohercegovakih Srba, dovodila u pitanje.
Treba uoiti kljunu ulogu spoljnog inioca u vezi s nastankom, odra-
njem ili nestankom Jugoslavije u razliitim periodima. Ako se nijedna od naj-
monijih sila u odreenom trenutku nije zalagala za odranje Jugoslavije,
169 U novembru 1991, na sastanku u Rimu, pet meseci nakon proglaenja nezavisnosti Slo-
venije i Hrvatske i pet meseci pre priznanja nezavisnosti BiH, NATO je usvojio novi kon-
cept strategije u kojoj glavni izvor opasnosti nije SSSR, ve nestabilnosti koje mogu
izrasti iz ozbiljnih privrednih, drutvenih i politikih tekoa, ukljuujui etnike rivali-
tete i teritorijalne svae sa kojima se suoavaju mnoge zemlje srednje i istone Evrope
(Ullman, 1996: 24).
a neka velika sila radila u smeru njenog razbijanja, pri hroninom stanju naci-
onalistikih sukobljavanja u njoj, Jugoslavija je ostajala razbijena. To se dogo-
dilo devedesetih godina XX veka. Ako se najmonija sila u datom trenutku
namerila da razbije Jugoslaviju, pa i ratom ukoliko je neophodno, pod uslo-
vom da druge sile nisu bile spremne da je odluno brane, ona je nestajala. To
se desilo u II svetskom ratu. Ako je svim vodeim silama jedinstvena Jugosla-
vija odgovarala, onda je ona opstajala, uprkos nacionalistikim sukobljava-
njima. To je bio sluaj u hladnoratovskom periodu. Takoe, ako bi jedna gru-
pacija velikih sila koja bi se zalagala za opstanak Jugoslavije bila znatno jaa
od druge, onda bi Jugoslavija opstajala, kao to je bio sluaj u dvadesetim
godinama XX veka, pa i tokom Hladnog rata, uprkos javnim pozivima veli-
kim silama iz Hrvatske ili Makedonije da se Jugoslavija rasturi. U svakom slu-
aju, odnos spoljnih sila meusobno i njihov odnos prema Jugoslaviji bio je
od odluujueg znaaja, to vai i za njenu naslednicu BiH, a i za njenu pret-
hodnicu Habzburku monarhiju, uprkos injenici da je potonja i sama spa-
dala u velike sile.
3. Ratovi za jugoslovensko naslee
i rat za ideoloku hegemoniju
170
Lakomislena pretpostavka da je svako ko je protiv komunizma
samim tim i demokratski nastrojen iznenadila bi Hitlera (a imajui
na umu njegova gledita o demokratiji, verovatno i uvredila), ali je
prolazila uglavnom bez osporavanja u atmosferi koja je vladala
nakon Hladnog rata u Sjedinjenim Dravama.
Robert Hejden
3.1. Osnovni pojmovi i metod analiz diskursa
Okvir tumaenja stvarnosti jeste drutveno-saznajna struktura koja je
unapred data itavim generacijama, drutvenim klasama, pa i itavim naci-
jama, i utie na drutveno delanje. On oznaava oblast iskustva u posebnoj
kulturi (Chilton, 2004: 51). Uokviravanje (framing) pretpostavlja odabir nekih
aspekata stvarnosti i zanemarivanje drugih, te isticanje prvih kao naroito
znaajnih u kontekstu optenja putem definisanja problema, njihovog uzro-
nog tumaenja, moralnog vrednovanja i preporuivanja praktinog tretmana
(Entman, 1993: 52). Radi se o saznajnim obrascima oblikovanim kroz viegene-
racijska iskustva razliitih drutvenih grupa. Svakom okviru tumaenja stvar-
nosti odgovara jedan ili vie diskursa kojim se on izraava.
Diskurs se odreuje kao oblik drutvenog delanja izraen govorom i
pisanjem. Ovim odreenjem je naglaen drutveni kontekst (institucionalni,
situacioni, drutveno-strukturni) u kojem se odvija optenje putem govora
i pisanja. Diskurs je istovremeno drutveno uslovljen i sam uslovljava dru-
tvenu stvarnost (Wodak, Busch, 2004:108). Ponekad se diskurs, na Fukoovom
tragu, tumai u smislu u kojem se ovde govori o okviru tumaenja stvarnosti, a
tekst se koristi u smislu u kojem se ovde koristi termin diskurs (Wodak, Busch,
2004:109). Ipak, diskurs treba neposrednije vezati sa izraavanjem misli, dok
sama jo neizraena misao zasluuje da bude odreena nekom jo neizgo-
vorenom strukturom, tj. okvirom. Putem diskursa se okvir tumaenja stvar-
nosti ostvaruje u javnosti. injenica da ga drugi masovno i neupitno prihva-
170 Blagodarim koleginici Gazeli Pudar koja je napravila izvode iz domae tampe, od kojih
su neki citirani u ovom poglavlju, i uestvovala u pisanju ovog poglavlja.
taju i ire ukazuje na to da je drutveni okvir tumaenja stvarnosti ve ranije
postojao. Naravno, ovim se ne ukida analitiki vana razlika izmeu apstrak-
tnog diskursa i njegove tekstualne konkretizacije.
Kako bi uticaj diskursa bio to jai i dalekoseniji, primenjuju se razliite
diskurzivne strategije. One su opte zamisli o nainima na koje se na retor-
ski to ubedljiviji nain da uokviriti stvarnost u cilju to ubedljivijeg uticanja
na javnost, tj. oblikovanja javnog mnjenja. Retorska sredstva poput meta-
fora, alegorija, metonimija, eufemizama, hiperbola, razliitih epiteta i naroi-
tih glagola nezaobilazno je analizirati kako bi analiza diskursa bila to proboj-
nija, dalekosenija i efikasnija.
Naravno, analiza stereotipa jeste nezamenljiva kopa izmeu analize dis-
kursa i analize odnosno kritike ideologija zato to stereotipi predstavljaju naj-
verovatnije najvanije gradivne elemente odreenih diskursa i okvira. Stere-
otip je pojednostavljena mentalna slika neke kategorije linosti, institucija ili
dogaaja koju deli, u sutinskim crtama, veliki broj ljudi. Pod etnikim ste-
reotipima podrazumeva se deo saznajne komponente odnosa prema nekoj
etnikoj grupi koji se odlikuje relativnom uproenou i krutou shvata-
nja o njenim znaajkama, i pri emu su ova shvatanja rasprostranjena u veli-
kom delu neke etnike grupe (Tajfel, 1981: 131, 143; Rot 1989: 392). Stereo-
tipizacija se moe istraivati iz socijalno-psiholoke perspektive (opaanje,
suenje, zakljuivanje, drutvena kategorizacija pojedinaca, analiza motiva
pojedinca) u kojoj je naglasak na potrebi snalaenja pojedinca u haotinoj
drutvenoj stvarnosti, i iz socioloke perspektive koja se zanima za ideoloko-
-funkcionalnu stranu procesa, tj. za uklopljenost stereotipa u odreene ideo-
logije, povezanost sa interesima drutvenih grupa i njihovu drutvenu funk-
ciju. Socijalno-psiholoko istraivanje stereotipa ume zapostaviti istorijsku
stranu, a sociolozi mogu ostati nesvesni prirode psihikih procesa kojima se
stereotipizacija vri.
Sutinska znaajka stereotipizacije, sa stanovita socijalne psihologije,
nalazi se u uveliavanju nekih razlika izmeu grupa koje su na izvestan nain
klasifikovane, ali i u minimizovanju nekih razlika unutar takvih grupa (Tajfel,
1981: 31, 104). Za javljanje i odravanje stereotipa bitno je da se udeo ekstre-
mnih pojedinaca u drutvenoj grupi precenjuje (Tajfel, 1981: 144146). Isto-
vremeno, postoji sklonost da se zapaanja o negativnom ponaanju pripad-
nika drugih etnikih grupa pripiu celoj grupi, dok se negativci iz nae grupe
poimaju kao izuzeci, po obrascu crna ovca u familiji (Quatrone, Jones, 1980:
141152). Sa stanovita sociologije, meutim, sutinska odlika stereotipiza-
cije bila bi planska ideologizacija, koju sprovodi neki od centara drutvene
moi, kako bi se ostvarili posebni drutveni interesi ijem ostvarenju stoje na
putu neke drutvene grupe, u ovom sluaju etnike. U uslovima otrih etni-
kih sukobljavanja, etniki stereotipi predstavljaju prvi korak ka etnikom nar-
cizmu koji iracionalno precenjuje sopstvenu etniku grupu i potcenjuje onu
Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za ideoloku hegemoniju 111
ili one s kojima je u sukobu. Ovo moe voditi obezlienju pripadnika supar-
nike etnike grupe, pa ak i obeoveenju. Otud tvrdnja Gordona Olporta
(Allport) o etnikim stereotipima kao prvom koraku ka genocidu, iako pojed-
nostavljena, nije sasvim preterana (Mihailovi, 1998: 413; Tajfel, 1981: 241).
Ukoliko su interesi izvesnih drutvenih grupa postojani kroz duge periode
vremena, onda e i stereotipi koje stvaraju ove grupe postati sadraj sve-
sti ne samo generacije koja je stvorila odreeni stereotip, ve e biti sadraj
svesti i buduih narataja, prenosie se s kolena na koleno putem primarne
i sekundarne socijalizacije. Uopte, pokazalo se da su stereotipi vrlo dugo-
trajna pojava. Naravno, u analizi se ne smeju zanemarivati ni motivi monih
i uglednih pojedinaca, kao ni iracionalna strana dugo opstajuih stereotipa.
U ovom eksplorativnom delu studije analizira se kako su okviri tuma-
enja stvarnosti praeni pripadajuim diskursima upotrebljavani u tampi
SAD, Velike Britanije i Srbije pre sukoba Srbije sa Zapadom, tj. do 25. VI
1991. i tokom sukoba, tj. od 25. VI 1991. do 5. X 2000. godine. Istovremeno,
koriste se saznanja o pisanju tampe Nemake, zbog uloge koju je imala
u razaranju Jugoslavije, koje je autor dobio ranijim istraivanjem (Baki,
1999; 1998; 1997b).
Ciljano su iz mnotva lanaka birani krajnji sluajevi bliski idealnom tipu
pojedinih okvira i diskursa ijom je primenom osvajana ideoloka hegemo-
nija gramijevski shvaena u smislu nametanja na osnovu posedovanja dru-
tvene moi izvesnih okvira predstavljanja stvarnosti i prateih diskursa kojima
se preko simbola i pojmova konstruie drutvena i meunarodna stvarnost
u globalnoj ili srpskoj javnosti. Ostvarenje uzorka je olakano injenicom
da je autor studije polovinom devedesetih analizirao sadraj preko 10.000
novinskih napisa u periodu 19911993. u tampi SAD, Velike Britanije, Austrije,
Nemake, Italije i Rusije (Baki, 1999; 1998; 1997b). Ideje intertekstualnosti,
koju je predloila Lene Hansen sledei Juliju Kristevu, i interpersonalnosti jesu
metodski vodii istraivanja. Intertekstualnost se odnosi na uestalost citira-
nosti nekog teksta ili ideje u tekstovima drugih (Hansen, 2006: 55), a interper-
sonalnost na odobravajue pominjanje imena drugih autora radi pojaanja
ubedljivosti sopstvenih tvrdnji.
Uticajnost autora utvruje se i svedoenjem monih pojedinaca. Tako,
glasnogovornik NATO-a, Dejmi ej (Jamie Shea), izriito pominje liberalnog
Entonija Luisa (Anthony Lewis) i konzervativnog Vilijema Sefajera (William
Safire), kolumniste The New York Times, kao pojedince koji su vrili jak priti-
sak na administracije Dorda Bua starijeg (George Bush) i Bila Klintona (Bill
Clinton), te NATO da kazne bosanske i/ili srbijanske Srbe.
171

171 Mediji su lupali po nama; ako mi sami i nismo sebi pripisivali vodeu ulogu, inili su to
mediji. Pa iako, znate, politiari kau da ih nije briga to tamo piskara neki Chip Hogan
u Washington Timesu, ili Will Safire u New York Timesu, ili Anthony Lewis ili bilo tko drugi,
Osim toga, novinski lanci intelektualaca koji su objavljivali knjige obi-
mnih tiraa u vie izdanja za manje od deset godina, takoe se mogu analizi-
rati. Recimo, intelektualna zvezda Oksforda (All Souls College), konzervativni
poliglota Noel Malkolm (Noel Malcolm), zamenio je Roberta Keplena (Robert
Caplan) na mestu najomiljenijeg Klintonovog poznavaoca Balkana.
172
Objav-
ljivao je tekstove i u razliitim novinama, pa je zanimljivo osmotriti njegov
doprinos u pribliavanju teme kraja Jugoslavije angloamerikom itaocu.
Izdvojili su se autori u vodeim tampanim medijima u svetu koji su
nametali ideoloku hegemoniju. The New York Times, glasilo amerike politike
elite, Tomas Fridmen (Thomas L. Friedman),
173
i dvojica pomenutih kolumni-
sta, te britanski levoliberalni list The Guardian
174
i novinar Ed Vuliami (Ed Vulli-
amy) izabrani su zarad analize diskursa,
175
jer je u angloamerikim liberalnim
glasilima,
176
naroito s izbijanjem rata u BiH,
177
nastala najizrazitija kampanja
demonizacije Srba, kako u BiH tako u Srbiji. Humanitarno-imperijalistikom
argumentacijom kritikovane su konzervativne vlade Mejdora (Major) i Bua
(Bush) starijeg i uticalo se na liberalne vlade Blera (Blair) i Klintona (Clinton).
178
Uz uvodnike i kolumne pomenutih autora, analizirani su izvetaji novin-
skih agencija na samom poetku neoruanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj,
kada SFRJ nije bila u ii novinarske panje, pa nema uvodnika i komentara,
jer se i u agencijskim kratkim vestima sloena stvarnost svodi na jasne i ne-
dvosmislene okvire i identitete: dobri demokrati vs. zli komunisti; bogati zapad
vs. siromani istok; katolika Evropa vs. pravoslavni (muslimanski) orijent. Uop-
te, komunistiki pedigre Slobodana Miloevia, kojega biraju na vlast pravo-
slavni Srbi u zajednikoj tenji da vladaju katolikim ili multietnikim suse-
dima, predstavljao je ideoloku preicu za razumevanje nestanka SFRJ i ratova
za jugoslovensko naslee. U vodeem dnevniku Srbije Politika analiziran je,
ali to udara pa udara... Slino, James Rubin: Novine su nas dnevno sapunale zbog Bosne
(Simms, 2003: 83, 46).
172 Steven R. Weisman, Coming to Terms With Kosovos Old Hatreds, NYT, 12. VI 1999.
173 Uticajni podravalac svih skoranjih ratova SAD.
174 Kolumnista Frensis Vin (Francis Wheen): Najuobiajenija optuba jeste da sam se zastu-
pajui vojnu akciju protiv Srbije pridruio Gardijanovim foteljakim generalima. Francis
Wheen, Peeps from a pipsqueak, The Guardian, 14. IV 1999.
175 Brendan Sims (Brendan Simms) s posebnim odobravanjem istie pisanje Vuliamija, Vule-
kota i Hjuga Janga (Hugo Young) (Simms, 2003: 243, 244).
176 Liberalni magazin The New Republic predstavlja primer pisanja amerikih liberala. U Nader
Mousavizadeh (ed.) The Black Book of Bosnia: the consequences of appeasement. (New
York: A New Republic Book, Basic Books, 1996) pretampani su svi tekstovi o BiH do
1996. godine.
177 Do rata u BiH, najizrazitiju antisrpsku kampanju su vodili konzervativni austrijski i nemaki
dnevnici, npr. Frankfurter Allgemeine Zeitung, Welt, Kurier, Neue Kronen Zeitung, Standard.
Kada su, meutim, SAD odluile da se SFRJ mora raspasti po republikim granicama,
angloamerika liberalna tampa preuzela je antisrpsku tafetu (Baki, 1999; 1998; 1997b).
178 Otrici kritike nisu ni one izmicale kada je procenjivano da poputaju Srbima.
pak, nacionalistiki diskurs srpskih intelektualaca koji su se trudili da nametnu
ideoloku hegemoniju u Srbiji na planu odnosa Srba i Zapada. Analiziran je i
diskurs Velike Srbije, lista antizapadne krajnje desne Srpske radikalne stranke.
Sovjetski Savez je 1991. nestao sa svetsko-istorijske scene, a evropski soci-
jalizam je bio poraen ve dve godine ranije padom Berlinskog zida. No, ide-
oloka svest izgraena kroz pedeset godina Hladnog rata nije bila mrtva 1990,
kao to nije mrtva ni danas. Ideoloki opaaj i tumaenje sveta spadaju u
dugotrajne strukture (F. Brodel) koje slue za pojedinevo snalaenje u ha-
otinoj i teko sagledivoj drutvenoj stvarnosti. Osim ovog saznajno-orijen-
tacionog znaenja i znaaja za pojedinca, jo je vanija injenica da ideolo-
gije imaju i drutveno znaenje i znaaj:
Ideologije su bazini okviri organizovanja drutvenog saznanja koje dele lanovi
drutvenih grupa, organizacija ili institucija. U ovom pogledu, ideologije imaju
kako saznajnu tako drutvenu prirodu. One sutinski delaju kao mesto sretanja
saznajnih predstavljanja i procesa koji se nalaze u osnovi diskursa i delanja, sa
jedne strane, i drutvenih poloaja i interesa drutvenih grupa, sa druge (Van
Dijk, 1995: 1819).
One pomau da se oblikuju identiteti drutvenih grupa na taj nain to
stvaraju Drugog s kojim se treba takmiiti, pa i sukobljavati kao sa potencijal-
nim neprijateljem, jer se taj Drugi diskurzivnom strategijom uvek negativno
predstavlja kao poinilac, kriminalac, nosilac opasnih tendencija, a moe olia-
vati i samo zlo. Nasuprot njemu, Mi smo uvek na strani dobra, ime se zapravo
pravda naa elja da zadrimo ili uveamo mo. Kad se ove znaajke uvide,
analiza diskursa prerasta u analizu ideologije (Van Dijk, 1995: 22, 23; Wodak,
2006b: 14), tj. u prvi korak kritike ideologije.
Ne udi stoga to su malobrojni politiari u Istonoj Evropi koji su posle
pada Berlinskog zida odluili da, ipak, ostanu verni leviarskoj ideologiji u biv-
oj Jugoslaviji morali na sebe navui gnev onih u SAD i EZ koji su celog ivota
vodili ideoloku borbu protiv komunista u svojoj zemlji i u meunarodnoj
politikoj areni.
179
Pobednici primenjuju diskurzivnu strategiju trijumfaliza-
cije. Ona objanjava poraz socijalizma kao nunu posledicu njegove inferior-
nosti u odnosu na kapitalizam koji je najbolji od svih moguih svetova. Svoj-
stvo ideolokog miljenja jeste da prevazienim kategorijama opisuje, tumai
i vrednuje novonastalu stvarnost (Manhajm, 1968: 79). injenica da je nepri-
jatelj nesravnjivo manje opasan nego SSSR (imperija zla) mogla je samo
poveati neprijateljstvo, jer neprijateljstvo nemonog uvek je poeljnije od
neprijateljstva onog koji nam moe napakostiti. Mali neprijatelj se saznajno i
179 Tu spadaju politiari, novinari i brojni intelektualci, pa ak i oni koji su nekad bili komuni-
sti da bi u jednom trenutku konvertirali.
drutveno prikazuje (reprezentuje) kao neoekivani i udnovati ostatak pora-
enog Zla. Nije mu se smelo dozvoliti da ometa stvarnost i ideologiju koja je
pravda posle sloma velikog neprijatelja.
Isto tako, oni u Srbiji koji su ostali verni idealima socijalizma bili su po ide-
olokoj inerciji protiv kapitalizma i imperijalistikih sila, a u njihovom delanju
nazirali su zaveru protiv socijalistike vlasti. Dakle, hladnoratovski okvir morao
je biti iv i u Srbiji, uprkos injenici da je Srbija tokom Hladnog rata pripadala
zemlji koja nije bila deo Varavskog ugovora, kod delova politike i medijske
elite, samo sa drugaijim ideolokim predznakom i ideolokim otporom tri-
jumfalizmu neprijatelja koji se moe ispoljavati u diskurzivnoj strategiji rela-
tivizacije, npr. u isticanju da svetski socijalizam nije poraen, jer je u najveoj
zemlji na svetu jo iv.
Kada se ovaj i ovakav hladnoratovski okvir predstavljanja, tumaenja i
vrednovanja stvarnosti (frame) po naelu dobri demokrati vs. zli komunisti
180

iskljuivo koristi u pokuajima saznanja i objanjenja sloene stvarnosti, onda
je italac ili slualac suoen sa hladnoratovskim okvirom najee liberalne
provenijencije (Baki, 1999; 1998; 1997b). Valja, meutim, primetiti da pome-
nuti okvir predstavljanja stvarnosti nije bio jedini koji se mogao upotrebiti u
tumaenju moguih sukobljavanja u nekadanjim socijalistikim etnofedera-
cijama. Naime, i sam hladnoratovski okvir bio je esto nakalemljen na jo stariji
okvir sukoba civilizacija (Baki, 1999; 1998; 1997b). Po njemu, postoji jasno raz-
granienje izmeu Zapada, protestantsko-katolikog, kapitalistikog i demo-
kratskog, i Istoka, pravoslavno-muslimanskog, socijalistikog i autoritarnog.
Ovaj obrazac mapiranja geopolitike stvarnosti preteno primenjuju konzer-
vativci u drutvima tzv. Zapada.
181
U okviru potonjeg okvira predstavljanja stvarnosti mogu se razlikovati ori-
jentalistiki
182
i balkanistiki
183
diskurs sa pripadajuim stereotipima o istonjacima
180 Dobri (humani) leviari vs. zli kapitalistiki eksploatatori (imperijalisti) po srbijanskom
hladnoratovskom obrascu tumaenja stvarnosti.
181 Kao i konzervativci u drutvu Srbije, samo sa drugaijim vrednosnim predznakom. Ovde je
Zapad, takoe, protestantsko-katoliki, ali je i zatoenik potroakog mentaliteta, pokva-
ren, hladan i lano demokratski, dok je pravoslavni Istok olienje pravednog, toplog i istin-
ski demokratskog sveta.
182 Onako kako je odredio Edvard Said (Edward Said) u klasinoj studiji Orientalism (Said,
1979).
183 Onako kako ga je odredila Marija Todorova u knjizi Imagining the Balkans (Todorova, 1997).
Ovde se brani stanovite da je teorijski opravdano govoriti o orijentalizmu i balkanizmu
kao o odvojenim diskursima, jer se oni zasebno primenjuju na razliite balkanske nacije
koje su meusobno sukobljene. Stanovite koje balkanizam smatra tek varijacijom na
orijentalistiku temu veoma ubedljivo zastupa Milica Baki Hayden (Baki Hayden, Hay-
den, 1992; Baki Hayden, 2006), ali se iz razloga heuristike plodnosti pisac ovih redova
opredeljuje za analitiko razlikovanje orijentalizma i balkanizma, bez obzira na njihovo
neretko preklapanje u stvarnosti. To to umeju biti suprotstavljeni dovoljan je razlog da
se smatraju odvojenim diskursima.
i Balkancima, kao i autostereotipima o zapadnjacima. Naime, orijentalistiki
diskurs prevashodno bi se odnosio na azijski istok i nehrianske veroispo-
vesti, dok bi se balkanistiki diskurs odnosio pre svega na pravoslavne Bal-
kance.
184
Dominacija jednog ili drugog odnosila bi se na to da li se u jav-
nosti razliitih zapadnih zemalja kao glavni neprijatelj doivljava Rusija, ili
neka islamska zemlja, odnosno islam per se.
185
Grubo govorei, ukoliko se
kao glavni neprijatelj doivljava Rusija, onda e se balkanski pravoslavni hri-
ani kao agenti Rusije doivljavati negativnijima od balkanskih muslimana,
a ako se glavnim neprijateljem smatra neka od muslimanskih zemalja, onda
e prema balkanskim muslimanima kao agentima islama biti vei odijum
javnosti nego prema pravoslavcima.
Zanimljivo je, takoe, da oba navedena diskursa koriste i sami Srbi i ostali
Balkanci, orijentalistiki kada treba pokazati kako je susedna nacija orijentalna
i inferiorna u odnosu na nas Evropljane, a balkanistiki kada se s oseajem
inferiornosti i samopotcenjivaki poredimo sa velikim zapadnim drutvima i
kulturama.
186
Tu se radi o svojevrsnoj identifikaciji s agresorom, pa se prihva-
taju definicije stvarnosti elita politiki nadmonih drava kao sopstvene. Osim
toga, oba ova diskursa koristila su se i u argumentaciji zato su ratovi devede-
setih izbili, te zato se Jugoslavija raspala, i zato e se naposletku i BiH zacelo
u budunosti raspasti. Oni uokviruju i pravdaju teze vene mrnje meu Ju-
nim Slovenima i posledine nemogunosti zajednikog ivota u istoj veta-
koj politikoj zajednici.
Treba, meutim, uoiti i postojanje okcidentalistikog diskursa meu Bal-
kancima koji koriste oni koji se suprotstavljaju izvesnim zapadnim zemljama
184 Ve se tokom Velike istone krize 18751878. u javnosti Velike Britanije mogla primetiti
podela na Ruse i Turke u vezi s podravanjem balkanskih muslimana, odnosno bal-
kanskih pravoslavnih hriana. tavie, izmeu ove dve grupe su izbijale i uline tu-
njave, npr. na Trafalgar skveru 29. decembra 1877. (Kovi, 2007: 307). Prvima je ideolog
bio Gledston (Gladstone), kome su Turci u dingoistikom imperijalnom i antiruskom
zanosu polupali prozore na kui (Kovi, 2007: 311), a drugima Dizraeli (Disraeli). Kra-
ljica Viktorija je drala Dizraelijevu stranu, pa je umela rei da su Turci mnogo bolji od
istonih hriana (November 27
th
1876, The Diaries of Edward Henry Stanley, 15th Earl
of Derby (182693). Between September 1869 and March 1878, 347, cit. pr. Kovi, 2007:
244). Takoe, smatrala je da pravoslavci jedva zasluuju ime hriana (W. F. Monype-
nny and G. E. Buckle, The Life of Benjamin Disraeli, Earl of Beaconsfield, III, New York
1929, cit. pr. Kovi 2007: 266).
185 U ovom kontekstu je irelevantan sluaj u kojem je Kina ili neka druga nehrianska i
neislamska drava oznaena neprijateljem.
186 Mnogi Hrvati, meutim, u odnosu prema Srbima koriste i balkanistiki diskurs, jer sebe
ne smatraju Balkancima, a Hrvatsku poimaju kao antemurale christianitatis (predzie
kranstva) u koje se ubraja samo katolianstvo i stoga integralni deo Zapada, tj.
Evrope (Wodak, Busch, 2004: 115). Slino je i sa Srbima (uvek smo krvarili za hrian-
sku Evropu, a ona nam nikad nije pokazala zahvalnost) koji, ipak, balkanistikom dis-
kursu pretpostavljaju orijentalistiki kada se porede sa balkanskim muslimanima.
ili Zapadu per se. Ovaj diskurs, iako suprotstavljen orijentalizmu i balkanizmu,
nastao je u okviru istog okvira sukoba civilizacija. Sukob civilizacija smatra se
pokretakom snagom istorije, ali se ne priznaje nadmo Zapada koji se sma-
tra trulim, moralno izopaenim, ogrezlim u kriminalu i potroakom men-
talitetu. U Srba se on ispoljava u okviru radikalne desnice i radikalne levice.
Prva negira vrednosti EU i naroito SAD, i eli se okrenuti Rusiji, Kini i Indiji, a
druga negira vrednosti zapadnog kapitalizma i parlamentarne demokratije i
eli povratak socijalistikih vrednosti i normi.
187
Naposletku, kad god posmatra gleda neki sukob, bilo neposredno bilo
posredstvom sredstava masovnog optenja, on iskazuje tendenciju procenji-
vanja ko je slabiji a ko jai u sukobu i na ijoj je strani pravda. U te svrhe kori-
sti se okvir agresor vs. rtva (Baki, 1999; 1998; 1997b). Ovom okviru su naro-
ito skloni socijalni demokrati i levi liberali. U sukobima oni trae pravednog
i slabijeg da bi se stavili na njegovu stranu, branei tako naela humanosti i
ljudska prava. Ovom okviru odgovara humanitarno-imperijalistiki diskurs koji
nudi vojnu logiku reavanja problema da bi se odgovorilo na situaciju ugro-
enosti ljudskih prava (Pawlowska, 2005: 487). Ako su prethodna dva okvira
jasno i iskljuivo ideoloke prirode, potonji moe biti kako ideoloke tako
i utopijske naravi.
188
Ideoloke je naravi naroito onda kada se kombinuje
sa prethodnim diskursima, i u funkciji je imperijalistikog nastupanja. Tada
se koriste svi mogui argumenti koji se mogu navesti, bez obzira na logiki
sklad njihove eklektike upotrebe, a cilj je pokretanje vojne moi imperije u
cilju odbrane interesa najmonijih elita. Utopijske naravi moe biti upotreba
okvira agresorrtva u onim sluajevima kada se zamilja jedan jo neostva-
reni i daleki svet koji bi bio ureen po pravilima neprikosnovenosti prava
svake linosti i sledstvene opte zatite ljudskih prava na globalnom, regio-
nalnom, nacionalnom ili lokalnom nivou.
Ovaj okvir sa humanitarno-nacionalistikim diskursom javlja se i u Srbiji
kao patetini i samosaaljivi nain doivljavanja srpske istorijske sudbine u
neprestanom sueljavanju sa jaim i najjaim svetskim silama kroz istoriju.
Viktimizacija i monopolisanje statusa rtve nameu se kao najvanije dis-
kurzivne strategije u okviru ovog diskursa. Primenjuju ih nacionalisti naj-
razliitijih ideolokih boja: od konzervativaca pravoslavnog nadahnua do
leviarskih kritiara imperijalizma. Potonji humanitaristikim moralizira-
njem pravdaju sopstveni nacionalizam, poto ovaj inae nije lako opravdati
u okviru bazino internacionalistike usmerenosti.
187 Konzervativni Bonjaci vrednostima zapadne civilizacije pretpostavljaju vrednosti islama.
188 Utopijsko se ovde poima, takoe, u manhajmovskom smislu upotrebe kategorija koje
svojim sadrajem, znaenjem i znaajem prevazilaze postojeu stvarnost. Dakle, dok u
sluaju ideologije pojmovi kaskaju za stvarnou, dotle u sluaju utopije stvarnost kaska
za pojmovima.
U svim navedenim okvirima tumaenja stvarnosti i pripadajuim diskur-
sima jasna je diskurzivna strategija manihejske podele sveta na Dobro i Zlo.
U toj strategiji glavni zadaci su da se neprijatelj prikae kao satana, demo-
nizuje i dehumanizuje, a da se sopstveni identitet uspostavi kao neupitno
dobar, posveen odbrani temeljnih vrednosti civilizacije. Naime, ako se nepri-
jatelj uspe predstaviti kao olienje apsolutnog zla, onda se identitet onoga
koji se protivi takvom neprijatelju doivljava kao neupitan. Istovremeno, sata-
nizovani i dehumanizovani neprijatelj postaje legitiman predmet unitenja.
Osim reenog, treba imati na umu da se ovi razliiti diskursi nalaze meu-
sobno u takmiarskim odnosima, jer predstavljaju stvarne drutvene inte-
rese kojima slue kao sredstva ideolokog pravdanja. Jezik, naroito njegova
javna upotreba, uvek je vezan sa nosiocima drutvene moi i ovu mo izra-
ava. U upotrebi je uvek i svuda gde se vodi borba za mo ili gde se neki nosi-
lac drutvene moi izaziva (Wodak, Busch, 2004:109).
U vidu se ima ideoloki uticaj razliitih diskurzivnih praksi na uspostav-
ljanje odreenih odnosa moi izmeu razliitih delova sveta, velikih sila i
razliitih nacija, kao i izmeu razliitih politikih elita i drutvenih slojeva
(Wodak, Busch, 2004: 109). Takoe, valja biti svestan da su moni delatnici,
naroito u pogledu spoljnopolitikih tema, u situaciji da veliki deo vesti u
sredstvima masovnog optenja a priori oblikuju, ime se novinar suoava sa
unapred zadatim vienjem situacije na terenu (Van Dijk, 1985: 72).
3.2. Okviri predstavljanja stvarnosti SFRJ u angloamerikoj tampi
1. januar 1990. 25. jun 1991.
U ovom periodu su tekstovi o bivoj Jugoslaviji bili jo uvek srazmerno
retki. Ne moe se govoriti da postoji bilo kakva medijska kampanja prema
nekoj od tada jo neoruano sukobljenih strana u socijalistikoj Jugoslavi-
ji.
189
Pa ipak, stav prema stranama u sukobu bio je preutno, ako ne i izriito
izraen. Hladnoratovski okvir tumaenja stvarnosti ispoljavao se u diskursu
koji je navodno imao cilj tek u obavetavanju javnosti. Tu je naroito zna-
ajno izvetavanje agencija kakve su npr. AP, UPI, Reuters, AFP itd. U ova-
kvom izvetavanju isticale su se naroito AP i UPI. U izvetaju potonje od
15. I 1991. pisalo je:
189 Za razliku od toga, svenemaka tampa, tj. austrijska i nemaka tampa konzerva-
tivne usmerenosti, pokazivala je od poetka jasnu antijugoslovensku usmerenost, pa
je tako 75% svih antijugoslovenskih lanaka u Tanjugovim crvenim biltenima iz janu-
ara 1991. otpadalo na austrijsku i nemaku tampu, a za prvih est meseci ove godine
udeo antijugoslovenskih lanaka u austrijskoj i nemakoj tampi nije pao ispod 57%
(Baki, 1997b: 404).
1) Slovenija i Hrvatska zalau se da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju neza-
visnih drava kako bi se izbegla dominacija Srbije, najvee republike u kojoj
vladaju komunisti.
2) Sve tri republike odbijaju da priznaju savezne vlasti.
U prvoj reenici se oblikuje svet diskursa upuivanjem na strane u sporu.
Vostva prvih dveju republika, meutim, ne oznaavaju se ideolokim ozna-
kama. Nasuprot tome za Srbiju se kae da njom vladaju komunisti. Upravo
ovom injenicom da Srbijom vladaju komunisti objanjava se i pravda elja
Slovenije i Hrvatske, implicitno demokratskih, da se Jugoslavija pretvori u
konfederaciju nezavisnih drava, jer je to navodno jedini nain da se izbegne
dominacija komunistike Srbije. Istovremeno, pretvaranje SFRJ u konfedera-
ciju nezavisnih drava u stvari je samo eufemizam za nestanak drave koja
je postojala 70 godina. U drugoj reenici, meutim, tvrdilo se da sve tri repu-
blike ne priznaju savezne vlasti, ime se odgovornost za raspad drave pre-
bacuje na sve tri strane. Time se naizgled ostavlja utisak uravnoteenosti, ali
ta reenica ostaje bez znaaja s obzirom na ono to je izraeno prethodnom.
Hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti jo uvek je bio na snazi. Valja,
takoe, uoiti da se za Srbiju kae kako je najvea republika u bivoj Jugosla-
viji, dok se veliina Slovenije i Hrvatske uopte ne komentarie. Najvea repu-
blika kojom vladaju komunisti odista je mogla predstavljati opasnost u oima
javnosti koja je pedeset godina povezivala veliinu i ideologiju Sovjetskog
Saveza kao pretnju slobodnome svetu.
Uticaju ovakvog hladnoratovskog uokviravanja jugoslovenske stvarno-
sti koje su koristile AP, UPI i Reuters bile su izloene ne samo amerika i bri-
tanska, ve i globalna javnost s obzirom na injenicu da izvetaje ovih agen-
cija koriste najrazliitije novine u svim delovima sveta.
190
Takoe, treba uoiti
da se ostale republike u bivoj Jugoslaviji, Bosna i Hercegovina, Makedonija
i Crna Gora uopte ne pominju, kao da nisu u sastavu drave, ime se pojed-
nostavljuje problem s kojim je bila suoena drava Junih Slovena. Time se
pokazuje da je dosledno primenjivana i diskurzivna strategija preutkivanja u
cilju pojednostavljivanja sukoba o kojem je pisano. Radi se o definisanju pro-
blema odabiranjem onoga to je znaajno.
190 Ipak, treba primetiti i da su vlasti Srbije, kao i JNA, davali povoda ovakvom pisanju o njima.
Valja se prisetiti tajnog dokumenta koji je poetkom februara 1991. procureo u jav-
nost, a da ga niko nije demantovao, u kojem se zagovarala socijalistika federacija kao
najbolje reenje za Jugoslaviju. Razume se, ovakav utisak bio je pojaan zadravanjem
komunistikih simbola, tj. crvene petokrake na kapama JNA, kao i na zastavi Srbije. Druge
republike su taj simbol zamenile im je stara vlast poraena na viestranakim izborima.
Naposletku, varanje na izborima i demonstracije 9. III 1991. su u tom uverenju uvrstile
sve one koji su imali neke sumnje o ideolokom opredeljenju predsednika Srbije. No, to
ne spori gorenavedenu analizu hladnoratovskog okvira.
3.3. Okvir predstavljanja Zapada u Politici
1. januar 1990. 25. jun 1991.
Tokom ovog perioda u tampi Srbije bilo je znatno zastupljenije nega-
tivno, katkad i ratnohukako pisanje o suprotstavljenim nacijama unutar
bive Jugoslavije negoli o Zapadu ili o posebnim nacijama Zapada. tavie,
neretko su do poetka rata novinari Politike pokuavali da predstave itaocu
kako politika Slobodana Miloevia uiva diplomatsku prednost u zemljama
EZ i u SAD pred politikom Slovenije i Hrvatske.
191

Ipak, bilo je i negativnog predstavljanja izvesnih evropskih nacija. U inter-
vjuu Politici 30. IX1990. pod naslovom Zatoenici nestale monarhije istori-
ar Slavenko Terzi
192
je na pitanje Istorijski gledano, ije idejno naslee je
danas najprisutnije na jugoslovenskom prostoru?, ponudio sledei odgovor:
1) Najprisutnije su ideje iz kompleksa austro-ugarskog idejnog naslea iza koga
je uvek stajala vatikanska politika.
2) Austro-Ugarska je decenijama pripremala osvajaki pohod na Balkan.
3) Jo od vremena prvog srpskog ustanka kada je procenjivano da bi nezavisna
Srbija mogla biti jezgro za okupljanje srpskog i svih junoslovenskih naroda.
4) Taj versko-politiki koncept, kako Austro-Ugarske odavno nema, jasno je pre-
poznatljiv ovih dana u izjavama elnika Hrvatske demokratske zajednice o
hrvatskom povijesnom prostoru koji bi uz Bosnu i Hercegovinu trebalo ak
da obuhvati i teritoriju Stare Rake (dananjeg Sandaka).
5) Takve konstrukcije nisu samo liene svakog osnova, nego objektivno guraju
Muslimane u sukob sa Srbima i dovode ih u poziciju izvritelja politikih kon-
cepcija koje su odavno stvorene u Beu i Vatikanu.
U okviru sukoba civilizacija prepliu se okcidentalististiki i orijentalistiki
diskurs. Religija je u funkciji omeavanja dubokih civilizacijskih razlika nemi-
novno preobraenih u politiko neprijateljstvo. Istoriar naizgled (1) samo
konstatuje koje je idejno naslee najrazvijenije na prostoru Jugoslavije, nera-
skidivo ga vezujui za vatikansku politiku prilogom za vreme uvek. U nega-
tivan kontekst stavlja ne samo davno iezlu Austro-Ugarsku ve i Vatikan,
aktivnog sudeonika meunarodne politike. Domai katolici se istorijskom
191 Jedno ranije istraivanje je pokazalo da se Politika odlikovala profesionalnijim i urav-
noteenijim pisanjem od drugih medija bliskih vlastima (Skopljanac-Brunner, et. all,
1999: 175).
192 Miloeviev svedok odbrane u Hakom tribunalu. Bizaran detalj vezan za njega jeste da
je izdao potvrdu voi radikalne desnice Srbije, Vojislavu eelju, da je Srbin. Naime, ovaj
je traio od SANU da mu izda ovu potvrdu, jer su politiki protivnici ovom hercegova-
kom Srbinu sporili srpstvo poto navodno nema eelja Srba, ve samo Hrvata. Bila je to
jedna od tragikominijih scena iz inae traginih devedesetih u Srbiji.
analogijom stavljaju u funkciju tuinskih osvajakih pohoda, ukazivanjem
da je HDZ naslednik Habzburga na Balkanu. Naposletku se kritikuju (4) tenje
pripajanja BiH Hrvatskoj, jer pretvaraju muslimane u orue katolika. Metoni-
mijska upotreba Bea (5) pomera naglasak sa prolosti na sadanjost. Kon-
zervativni ideoloki naglasak stavljen je na urotu katolika protiv pravoslavnih
Srba, dok je muslimanima namenjena uloga pasivnog sredstva stavljanjem
u akuzativ, kojim se iskazuje objekat u srpskom jeziku. Implikacija se izvodi
diskurzivnom strategijom istorijske analogije i priloga za dugotrajno vreme:
uvek (1), decenijama (2), jo od vremena (3), odavno (5).
3.4. Imperija zadaje udarac
26. jun 1991 21. novembar 1995.
Britanski konzervativac Noel Malkolm, docniji pisac dve od nekoliko naj-
uticajnijih knjiga u protekle dve decenije o Balkanu
193
i predsednik Bosanskog
instituta u Londonu, a tada kolumnista The Daily Telegrapha i saizdava The
Spectatora, izneo je svoje vienje problema Jugoslavije 29. jula 1991. u aso-
pisu The National Review pod naslovom Jugoslavija na prelomnici:
194
1) Mogue je biti antikomunista a ne biti antifederalista, ili biti antifederalista, a
ne biti protiv Srba; ali posle najnovijih dogaaja, velika veina Hrvata i Slove-
naca su bezrezervno i antikomunisti i antifederalisti i antisrbi.
2) Ideja da bi prisiljavanje ove dve zemlje da se vrate u federalni politiki sistem
zapravo povealo 'stabilnost' regiona pripada oblasti praznoverja, a ne raci-
onalnoj politici.
3) Jedini nain da se u ovom trenutku povrati ita to nalikuje stabilnosti jeste da
Zapad to pre prizna Hrvatsku i Sloveniju i da ih podstakne da na miran nain
zavre prekinute pregovore o izlasku iz Jugoslavije.
4) Evropska zajednica i Sjedinjene Drave i dalje predstavljaju ogroman moralni
autoritet za Slovence i Hrvate, koji oajniki ele da misle o samima sebi kao
o potpunim zapadnjacima.
5) Ali ako nastavimo da odbacujemo njihove zahteve za nezavisnou, samo
emo oslabiti prozapadni aspekt njihovog nacionalizma i tako pomoi da se
oni pretvore u kivne, osvetniki opsednute izolacioniste, ega zapadni politi-
ari treba najvie da se plae.

Iako se naelno priznaje (1) da su antikomunizam, antifederalizam i
antisrpstvo odvojeni u teoriji, oevidno to ne vai i u praksi. Hladnoratovski
193 Bosnia: A short history, NY: NYP. (1994); Kosovo: A short history (1998), NY: NYP.
194 N. Malcolm, Yugoslavia at Breakpoint, The National Review, 29. VII 1991.
diskurs podrava raspad SFRJ, te Slovence i Hrvate protiv komunistikih
Srba.
195
Zbog nedostatka takve podrke (2) kritikuju se zapadne vlade diho-
tomijom racionalnoneracionalno (praznoverno), to je okvir ukorenjen od
doba prosvetiteljstva. Malkolm se (2, 3) usredsreuje na stabilnost, jednu od
najvanijih vrednosti konzervativaca, te na Zapad apeluje da to pre prizna
Hrvatsku i Sloveniju, kako bi se ona ouvala. Sa dozom balkanistike ironije (4)
gleda na Slovence i Hrvate, jer kae da oni oajniki ele da misle o samima
sebi kao o potpunim zapadnjacima, ime se podrazumeva da to nisu. Naprav-
ljen je most izmeu hladnoratovskog i okvira sukoba civilizacija (prozapadni
aspekt nacionalizma), (5) pa se prepliu i dva diskursa, antikomunistiki i bal-
kanistiki. U prvom planu je rasturanje socijalistike federacije
196
podrava-
njem onih koji o sebi ele da misle da su u potpunosti zapadnjaci, zarad uva-
nja stabilnosti. BiH i Kosovo, o kojima je ovaj autor nekoliko godina docnije
napisao dve povelike knjige, nisu ovom prilikom ni reju pomenuti.
Pred samo uvoenje sankcija SRJ 31. V 1992, Komnen Beirovi, novinar i
bivi profesor srpskohrvatskog jezika i knjievnosti Univerziteta Nansi (Nancy),
u Politici je objavio tekst Zapad i Srbi.
1) Dogaajima u Bosni iri se jugoslovenska tragedija, kao i antisrpsko raspolo-
enje, koje je, posle zauzimanja estokog stava amerike vlade protiv Srbije,
zahvatilo ceo zapadni svet, a sada se prenosi i na islamski.
2) Tereti se, vrea se, izopuje se i prikiva na sramni stup meunarodne zajednice,
uz pozive da se uniti, jedna od najstarijih i najslavnijih nacija Evrope, srpska
nacija ija se istorija poistoveuje sa borbom za slobodu i ljudsko dostojanstvo!
3) I kao vrhunac besmisla, naziva se varvarskim narod koji je, u dva velika sukoba
stolea, dao teak danak od tri miliona poginulih za odbranu civilizacije od
germanskog ropstva i od nacistikog varvarstva!
195 Koliko je etiketa komuniste bila vana pokazuje Entoni Luis (Anthony Lewis) u vreme
opsade Dubrovnika u kolumni naslovljenoj Gde je bes?: Tragedija koja je zadesila Jugo-
slaviju neposredna je posledica ambicija srpskog komunistikog voe Slobodana Milo-
evia. U protekle etiri godine on je pokuavao da nametne srpsku dominaciju i svoju
sopstvenu federalnoj Jugoslaviji. Kada je bio u mogunosti, surovo se obraunavao sa
protivnicima, na primer sa albanskom veinom u srpskoj pokrajini Kosovo. Miloevieva
elja da se dokopa moi stvorila je u drugim republikama opoziciju, istovremeno i etniku
i demokratsku antikomunistiku po svom karakteru (A. Lewis, Where is the outrage?,
NYT, 4. XI 1991). Antikomunistiki diskurs uoblien je diskurzivnom strategijom persona-
lizacije. Antikomunizam se bezrezervno smatrao jemstvom demokratinosti, pa su pro-
tivnici srpskog komunistikog voe smatrani demokratama.
196 Sva krivica je u potpunosti pripisana komunisti Miloeviu i srpskom nacionalizmu:
Upravo je ovo nesimetrino preivljavanje komunistike politike tradicije, uz koju je
ila i vetaka simulacija srpskog nacionalizma zbog sopstvenih unutranjih pobuda, pro-
uzrokovalo sadanje nacionalistike sukobe. Nacionalizam je, dakle, dobar ako je proza-
padni, a lo ako ga koriste nacionalisti.
4) Istovremeno se hvale, ohrabruju i nagrauju najverniji jugoslovenski save-
znici toga zla, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci, iji su zloini pro-
tiv Srba tokom Drugog svetskog rata, kako svojom strahotom, tako i razme-
rama, zgraavali i same Nemce!
5) Na nesreu, ini se da su jako germansko oseanje osvete i nasledna hrvat-
ska, muslimanska i albanska mrnja prema Srbima, postali merila zapadne
politike u Jugoslaviji.
Stvoren je svet diskursa: Srbi su suprotstavljeni i Zapadu, na elu sa SAD,
i islamskom svetu. Zapada se u nacionalnu megalomaniju (2), tipinu za male
nacije. Diskurzivna strategija pravdanja Srba (2) delegitimie Zapad, jer kakav
moe biti onaj ko, metaforino govorei, naciju otelovljenje optih humanih
ideala prikiva na stub srama. Na stereotip o Srbima kao varvarima odgovara
se viktimizacijskim preterivanjem (3) Srbi su dali tri miliona poginulih.
197

Antinemaki stereotipi, jaki u srpskoj javnosti, delegitimizuju Drugog kao oli-
enje porobljivaa i nacistikog varvarstva. Istorijska analogija sa svetskim
ratovima ini neprijatelja istorijski nepromenljivim i demonizovanim, to nali-
kuje pisanju nekih nemakih konzervativaca o Srbima.
198
Diskurzivna strategija
197 Skoro duplo vie od stvarno velikih rtava jednog malog naroda.
198 Johan Georg Rajsmiler je pisao: Danas je opasno biti katoliki svetenik u ovome kraju. et-
nici su ih uzeli na zub () Najee napadaju dva puta: ujutru trezni, a poslepodne pripiti
() Srpski etnici razumeju se u ubijanje, a ponekad jo i sakate svoje rtve () Tako pro-
laze Hrvati na Baniji. Da li svi tamonji Srbi primenjuju nasilje i da li su okrutni? Ne, neki pro-
klinju teror protiv Hrvata (J. G. Rajsmiler, Srpski teror na Baniji, FAZ, 24. VII 1991). Oko mesec
dana docnije, pisao je da su srpski etnici nekim Hrvatima iskopali oi, a jednome su izva-
dili srce, te da srpska politika tlaenja poseduje i elemente genocida zbog ega bi civi-
lizovani svet trebalo da poalje u Jugoslaviju borbene snage koje bi okonale agresiju i
pokolj, jer treba sauvati hrvatski narod i zemlju (J. G. Rajsmiler, Mora se okonati krvo-
prolie, FAZ, 27. VIII 1991). Okvir agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs koji se
nije libio upotrebe rei genocid, te propagandnih opisivanja uasa, bili su u funkciji uticanja
na javno mnjenje i vladu da se povede rat protiv negativnim stereotipima (pijani, nasilni,
okrutni, verski netrpeljivi) demonizovanih Srba. Treba uoiti i diskurzivnu strategiju spasa-
vanja obraza ispoljenu pitanjem da li svi primenjuju nasilje i da li su okrutni?, i odgovorom
da neki nisu takvi. Radi se o istom modelu kao kod rasistikog diskursa nisam rasista, ali
Austrijski Kurier 26. X 1991. pod naslovom Srbi koristio je orijentalistiki diskurs: () Mnogi
smatraju da je namerno razaranje itavih gradova i jedne itave kulture varvarski, neevrop-
ski, orijentalni in. Ponekad, slike o neprijatelju nisu sasvim pogrene () 32% Austrijanaca
smatra da Srbi svojim ponaanjem izazivaju neprijateljski stav () Tako je, zapravo, konzer-
vativni list potpirivao ionako ve rairen neprijateljski stav prema Srbima, kao orijentalnim
varvarima i neevropljanima. U periodu jul 1991. mart 1992. ak 56% svih neprijateljskih
tekstova prema Srbima u Tanjugovim biltenima poticalo je iz austrijske i nemake tampe,
to je daleko vie od bilo koje druge zemlje (Baki, 1998: 8). No, blagodarei ratu u BiH to se
izmenilo, pa je 47% stanovnika zapadne Evrope imalo vrlo negativnu sliku o Srbima u maju
1993, a bar od kasne 1992. javnosti Francuske, Britanije, Italije, i obino Nemake podra-
vale su intervenciju u Bosni (Sobel, 1996: 151152). Zanimljivo je, meutim, da je nemaka
podrka vojnoj akciji protiv Srba bila stalno manja od britanske i francuske, nesumnjivo
manihejske podele sveta (4) pravda nas i demonizuje njih. Nacionalni identi-
teti su (5) esencijalizovani i nepromenljivi. Izbija fatalizam, jer je autor svestan
da se Zapad ne moe pobediti. Ipak, proglaen je neprijateljem i istorijskom
analogijom predstavljen naslednikom germanskog Zla.
Meutim, sa izbijanjem rata u BiH, tafetu najteih napada na Srbiju pre-
uzela je od svenemake konzervativne tampe amerika liberalna tampa.
State Department je 14. aprila u saoptenju koje je prenela agencija USIS dao
smernice meunarodnoj zajednici o poeljnom izvetavanju i tumaenju
rata u BiH.
199
U sleenju smernica su se naroito isticali najuticajniji listovi
amerike politike elite The New York Times i The Washington Post (Baki 1999;
Baki, 1998; Baki 1997b), a ve sutradan 15. IV 1992. se u NYT pojavio uvod-
nik metaforinog naslova Zaustavite balkanskog kasapina. Nadimak kojega
se Slobodan Miloevi nikad nije oslobodio ukazuje na izuzetan znaaj tek-
sta sa stanovita intertekstualnosti.
200
1) Slobodan Miloevi, jaki ovek Srbije i unititelj Jugoslavije, moda i nije toliko
nemilosrdan i bezobziran kao Sadam Husein.
2) Ali njegova drska agresija prema novoj, nezavisnoj republici Bosni i Hercego-
vini zahteva ozbiljan i odluan odgovor.
zbog istorijskih razloga, a sve javnosti su davale prednost upoljavanju snaga NATO nad
jednostranim delanjem nacionalnih oruanih snaga (Sobel, 1996: 154155).
199 Meunarodna zajednica treba da smatra da su srpsko i jugoslovensko vojno rukovod-
stvo odgovorni za agresiju i destabilizaciju uperenu protiv BiH (Tanjug Press crveni bil-
ten). Nasuprot miljenju o tzv. CNN-efektu, po kojem sredstva masovnog optenja odre-
uju politiku, ovde se izriito smatra da je politika ta koja usmerava novinare u domenu
spoljne politike. Tako, dravni sekretar Dejms Bejker (James Baker) u aprilu 1992. dao
(je) uputstva svojoj sekretarici za sredstva masovnog optenja, Margaret Tatvajler (Mar-
garet Tutwiler), da razgovara sa bosanskim ministrom spoljnih poslova Harisom Silajdi-
em o vanosti upotrebe zapadnih sredstava masovnog optenja za izgradnju podrke
u Evropi i Severnoj Americi za bosansku stvar. Bejker je, takoe, naloio Tatvajlerovoj da
razgovara sa njenim vezama na etiri televizijske mree, The Washington Post i The New
York Times kako bi pokuala da dobije vie panje usmerene na priu. () Bosanci su pre-
duzeli ovu vrstu napora da utiu na sredstva masovnog optenja koje je predloio Bejker,
plaajui dve firme za odnose sa javnou da pritiskaju za njihovu stvar kongresmene,
stvaraoce politike (policymakers), sredstva masovnog optenja, i druge pripadnike elite
uobliitelja javnog mnjenja (Burg, Shoup, 2000: 202).
200 Balkanski kasapin je esto ponavljana metafora. Ovde se navodi tek nekoliko primera.
Recimo u uvodniku NYT 8. VII 1992 (Hrvatska, kasapinov egrt), ili u lanku Tima Dude
(Bankar Herd finansira beogradskog kasapina) gde je fraza izmenjena, pa je umesto poli-
tiki nekorektnog Balkana uskoio metonimijski korektni Beograd, tj. radilo se o meto-
nimijskoj balkanizaciji Srba. Susedi Srbije se izmetaju sa Balkana, napose BiH koja je
primer multikulturnog, trpeljivog i kosmopolitskog Zapada, dok su Miloevi i Srbija
olienje mranog i nasilnog Balkan(c)a (Hansen, 2006: 113114, 180). Osim toga, Ed Vuli-
ami, Rori Kerol i Piter Bomont su objavili Kako sam zarobio balkanskog kasapina, Obser-
ver, 1. VII 2001, a Ian Trejnor Nema dimne zavese za balkanskog kasapina (Guardian, 28.
II 2004), naposletku, CNN je 12. III 2006. javio da je Balkanski kasapin naen mrtav.
3) Ako meunarodna zajednica odmah ne preduzme mere protiv njega, moe
doi do smrti hiljada ljudi.
4) Sjedinjene Drave i evropske sile mogu mnogo uiniti da zaustave pokolj:
odbiti zahtev Srbije da nasledi Jugoslaviju, pojaati ekonomski embargo
prema Srbiji i pojasniti Srbima da e se suoiti sa godinama meunarodne
izolacije ako dozvole g. Miloeviu da i dalje divlja.
5) ak su i neutralni posmatrai zabrinuti zbunjujuim, beskrajnim graanskim
ratom.
6) Opet, sasvim je jasno da sve to potie od srpskog nacionalizma koji mamuza
g. Miloevi, poslednji evropski komunistiki tiranin.
7) Kada je gvozdena zavesa pala, odbio je konfederaciju koja je mogla odrati
Jugoslaviju zajedno.
8) Pribegao je nasilju bezuspeno pokuavajui da ne dozvoli Sloveniji i Hrvat-
skoj da se odvoje.
9) A sada se bezobzirno okomio i na gradove u Bosni sa veinskim musliman-
skim stanovnitvom.
10) Bosanski narod 44 odsto Muslimana, 31 odsto Srba i 17 odsto Hrvata ive
jedni pored drugih.
11) Na desetine hiljada tih ljudi sada rame uz rame bei pred artiljerijskom paljbom.
12) Nasuprot podelama koje uzrokuje g. Miloevi, demokratski izabrane bosan-
ske voe razliitih etnikih pripadnosti obrazovale su koaliciju u pokuaju da
zadre jedinstvo Jugoslavije.
13) Ta koalicija emituje vesti neoptereene razdraujuim nacionalizmom koji je
otrovao atmosferu susedne Srbije.
14) Ona se odvojila od Srbima predvoene Jugoslavije tek poto su Slovenija i
Hrvatska objavile nezavisnost.
15) Sjedinjene Drave i Evropska zajednica tek treba da poalju dovoljno snanu
poruku g. Miloeviu: Odlazi.
Diskurzivna strategija personalizacije (jaki ovek Srbije i unititelj Jugo-
slavije) i retoriko sredstvo poreenja sa Sadamom Huseinom, godinu dana
posle napada SAD na Irak, najavljivali su sudbinu Srbije. Svet diskursa se (2)
navoenjem svih delatnika potpuno uspostavlja: negativci vre radnju, pozi-
tivci je trpe. Diskurzivnom strategijom prinude ubeuje se da se u cilju zatite
rtve drske agresije negativcu mora ozbiljno i odluno odgovoriti. Huma-
nitarnim razlozima se (3) pravda intervencionizam, tj. imperijalizam SAD i EZ
(15), koje su eufemistiki nazvane meunarodnom zajednicom. Uvodniar
tek na tren priznaje (5) da se radi o zbunjujuem, beskrajnom graanskom
ratu, to se odmah potom (6, 7, 8, 9) hladnoratovski relativizuje diskurzivnom
strategijom personalizacije, pa se (6) satanizovani komunistiki tiranin meta-
forino (mamuza) dovodi u vezu sa srpskim nacionalizmom. Takoe, dovodi
se u vezu (7) trenutak padanja gvozdene zavese i njegovo, iz konteksta se
zakljuuje, komunistiko prkosno odbijanje za Jugoslaviju navodno spasono-
sne konfederacije, ime se okrivljuje za kraj SFRJ. Naposletku, prepoznat je i
kao iskljuivi krivac za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i u BiH, jer (8) pribegava
nasilju i (9) bezobzirno se okomljuje.
Tako je Srbija prepoznata kao agresor, dok je BiH predstavljena kao naci-
onalna vieetnika i viereligijska drava-rtva (10) putem jednine bosanski
narod u kojem, ipak, (9) veinu ine muslimani, ali svi solidarno ivei jedni
pored drugih, i beei (11) rame uz rame od agresije susedne Srbije. Bosan-
ski narod demokratski bira na vlast (12) bosanske voe, ime im se pribav-
lja demokratski legitimitet, naroito i (13) zato to su nezaraeni nacionaliz-
mom koji je otrovao Srbiju, (12) pokuali da zadre jedinstvo Jugoslavije.
BiH je predstavljena kao idilian, ogranien i miran prostor iz kojeg su ljudi
agresijom spolja prinueni da bee. Dakako, upravo je najgrotesknija tvrdnja
da je koalicija predvoena Radovanom Karadiem, Alijom Izetbegoviem i
Stjepanom Kljujiem ispoljila takvu otpornost na nacionalizam.
Logino pitanje koje sledi odnosi se na objanjenje injenice da Bonjaci
u Srbiji nisu etniki ieni, dok je u BiH tako neto bilo na delu. Kako to da je
S. Miloevi etniki istio susedne zemlje, a nije sopstvenu? Navodi se (14)
da su oni, tj. tri etnike zajednice u BiH odluili da se odvoje iz Jugoslavije
tek poto su se Slovenija i Hrvatska odvojile, ali se preutkuje da su se zapravo
samo dve etnike zajednice opredelile za takvu opciju, dok jedna, srpska, nije
glasala za otcepljenje od Srbima predvoene Jugoslavije. No, ovi problemi se
nisu objanjavali, naroito se preutkivalo protivustavno preglasavanje jedne
od etnikih zajednica; a umesto toga, u poslednjoj reenici (15) se imperativno
i dvosmisleno nalagalo SAD i EU da moraju da upute S. Miloeviu dovoljno
jaku poruku: Odlazi! Da li se radilo o naredbi da napusti vlast ili BiH? Bilo kako
bilo, u hladnoratovskom okviru i u okviru agresorrtva preplitali su se anti-
komunistiki sa humanitarno-imperijalistikim diskursom, a tekst je obliko-
van diskurzivnim strategijama: personalizacije, prinude, preutkivanja i laganja.
Mesec i po dana od poetka rata u BiH, nekadanji pisac govora Riarda
Niksona (Richard Nixon), Vilijam Sefajer (William Safire, 19292009), s odobra-
vanjem je citirao E. Luisa, stvarajui interpersonalnost kao diskurzivnu mreu
vanih osoba koje javno govore o istoj temi na slian nain s ciljem da utiu
na javnost i vlast, tj. stvore ideoloku hegemoniju. Trebalo je kolektivno kazniti
Srbe.
201
Konzervativac je podrao liberala na predstojeim izborima upravo
zbog njegovog stava o BiH i Srbiji:
201 William Safire, Punish the Serbs, NYT, 21. V 1992. S odobravanjem je citirana i Din Kirk-
patrik (Jeane Kirkpatrick), nekadanja savetnica Ronalda Regana (Ronald Reagan 1911
2004). Sem toga, dobitnik Pulicerove nagrade upitao je predsednike kandidate ta e
preduzeti da zaustave srpsku agresiju. Zadovoljio ga je samo odgovor Bila Klintona, iako
se sam zalagao za stroe mere.
1) Srbi imaju reputaciju da su surovi.
2) Sada ih predstavlja a ne ugnjetava njihov sopstveni diktator Slobodan
Miloevi.
3) Izvinite, ali zakon dungle je ukinut.
4) Vie niko ne bi smeo da se izvue ako poini varvarstvo u ime osvete.
Dakle, ve u maju 1992, (1) retorikim sredstvom ironije Drugi je obezli-
en i dehumanizovan. Delimino u neskladu s uobiajenim nainom pisanja
u listovima amerike elite, (2) voa i narod su poistoveeni. Srpski diktator
ima demokratski legitimitet. Dehumanizacija (3) je postignuta i metaforinom
optubom o zakonu dungle, a obezlienje stereotipom (1) surovi i (4) upu-
ivanjem na vrenje varvarstva zarad osvete. Konzervativac nije imao potrebe
da se politiki korektno skriva iza krinke razlikovanja loih voa i zavedenog
naroda. Srbi su balkanizovani, ali je, u skladu sa okvirom agresorrtva, govo-
reno i o krvavoj invaziji Srbije na susede pred kojom se Dord Bu sakrio pod
sto. Metafora o kukaviluku Bua starijeg trebalo je da ga diskvalifikuje za obav-
ljanje funkcije predsednika. Diskurs je imperijalistiki, a humani razlozi su pone-
to skrajnuti; pre se radi o uvanju obraza preostaloj globalnoj sili.
202
Meu brojnim novinarima i kolumnistima koji su se utrkivali u neprija-
teljskom prikazivanju Srba kao Drugih, posebno mesto zauzima dvostruki
dobitnik Pulicerove nagrade, predava na Univerzitetima Kolambija (Colum-
bia) i Harvard, liberalni kolumnista i nekadanji otri protivnik rata u Vijetnamu
Entoni Luis. U tekstu Yesterdays Man (3. VIII 1992)
203
primenio je humani-
tarno-imperijalistiki diskurs oblikovan diskurzivnim strategijama prinude
202 Sefajer se redovno zalagao za nepopustljivost prema Srbiji. Nije verovao da je sukob Milo-
evia i njegovih etnikih istaa, bosanskih Srba, stvaran, pa je traio bombardovanje
Srbije da bi se uinila poslunom prema svetskom poretku (The Rift That Never Was,
NYT, 3. V 1993). Redovno je objavljivao lanke i u International Herald Tribune (Bosnia:
the answer is to give bombing a chance, 10. VIII 1993, gde se ironino parafrazira mirov-
njaka himna give peace a chance; istog dana u istom listu je i E. Luis objavio tekst Will
the West Stop Playing Fool With Serbian Aggressors?).
203 U ovo vreme je Roj Gatmen (Roy Gutman) izaao sa priom o konclogorima, za koju je
docnije dobio Pulicerovu nagradu, a ITN je objavio potresne snimke iz Omarske. Otuda je
avgust 1992. bio mesec sa najjae izraenim antisrpskim pisanjem u amerikoj i zapadno-
evropskoj tampi. Recimo, 4. avgusta NYT je objavio uvodnik Miloevi nije Hitler, ali
To podsea na Van Dajkov (Van Dijk) opaaj da kada neko spasavajui obraz ne eli da se
predstavi u javnosti kao rasista, voli da pone reenicu sa nisam rasista, ali Formalno
retoriki, prema tome, negacija u prvom delu reenice slui potvrdi da se, ipak, radi o
pojavi koja se u prvom delu reenice negirala: G. Miloevi je tek drugorazredni Hitler.
Londonska konferencija ne bi smela postati drugorazredni Minhen. Dakle, Miloevi je tek
manje zlo od prethodnika, ali je istorijskom analogijom prikazan kao jo jedno olienje Zla.
Istovremeno, nierazredni Minhen je predstavljao metoniminu istorijsku analogiju koja
je trebalo da onemogui podelu BiH po uzoru na ehoslovaku 1938. godine. Uopte, u
periodu april 1992. decembar 1993. udeo neprijateljskih lanaka prema Srbima u tampi
na delanje i istorijske analogije putem izjednaavanja Srba iz devedesetih
s nacistima, a Bonjaka s Jevrejima iz II svetskog rata. Na poetku lanka
posveenog etnikom progonu u BiH, dat je opis zbivanja s podacima ko je,
gde, koga i kada prognao, ime je uspostavljen svet diskursa (Chilton, 2006:
54). Koristi se okvir II svetskog rata, diskurs holokausta, a pojavio se i novi Nevil
emberlen (Neville Chamberlain):
1) Predsednik Bu je pravi pravcati Nevil emberlen time to odbija da se suoi
sa problemima u Jugoslaviji.
2) On se ustezao i priklanjao Evropi koja je, opet, njega smatrala voom, i odbi-
jao da se zaloi za meunarodnu akciju, iako svako zna da je to jedini nain
da se zaustavi srpska agresija.
3) Predsednik Bu uporedio je Sadama Huseina sa Hitlerom.
4) Protivim se takvim analogijama zbog toga to obezvreuju holokaust.
5) No, ako takvo poreenje treba da se upotrebi, ono bolje pristaje srpskom voi,
Slobodanu Miloeviu, izumitelju etnikog ienja.
U predizbornoj godini je (1) Dord Bu stariji (George Bush) optuen za
kukaviluk i nazvan ovekom prolosti, a Klinton, koji je, kako se eufemistiki
veli, pozvao na akciju u Jugoslaviji je pohvaljen. Autor je primenio dru-
tveno normalizovanje linih modela (Van Dijk, 1995: 32) posredstvom tvrd-
nje da (2) svako zna da je upravo eufemizam akcija u Jugoslaviji, tj. rat protiv
Srbije, lek za sve boljke. Ovo retoriko sredstvo esto se koristi kada manjkaju
argumenti. Ovde je kolumnista svoje vienje Srba, balkanske i svetske situa-
cije nametao na osnovu svoje moi i kulturno ukorenjenih okvira (II svetski rat,
agresorrtva) kao drutveno relevantno. Bolje opravdanje za rat protiv neke
zemlje (3) ne moe se nai od istorijske analogije s Hitlerom. Ipak, iznet je stav
(4) protiv istorijskih analogija koje obezvreuju Holokaust. Nije najvanije to
nekadanji autoritarni predsednik Srbije (5) nije izumeo etniko ienje, ni
termin ni praksu. Vanija je relativizacija stava o obezvreivanju Holokausta
izvrena putem diskurzivne strategije spasavanja obraza, jer Miloevi nije
uzgredno poreen s Hitlerom, ve je ceo tekst tome posveen.
U pobednikim zemljama II svetskog rata moe se uoiti postojanje
posebnog obrasca tumaenja stvarnosti koji se moe nazvati okvir II svet-
skog rata. Ovaj obrazac predstavljanja i tumaenja stvarnosti esto koristi
humanitarno-imperijalistiki diskurs i pripadajue diskurzivne strategije i reto-
rika sredstva. Radi se u stvari o podokviru saznajno-etiki bazinijeg okvira
agresorrtva.
SAD i u tampi Nemake u Tanjugovim biltenima gotovo se izjednaio. Dodue, ako bi
se austrijska i nemaka tampa posmatrale zajedno, onda bi svenemaka tampa i dalje
imala primat kada je u pitanju antisrpski stav (Baki, 1998: 15).
Ovaj okvir i pripadajui humanitarno-imperijalistiki diskurs karakteri-
sao je veliki deo liberalne i socijaldemokratske tampe u SAD i u EU. Ugledni
ameriki liberalni asopis The New Republic veliku panju je poklanjao ratu u
BiH od 1992. do 1995. godine. Tu se npr. moglo proitati u najranijem uvod-
niku urednitva posveenom BiH Spasiti Bosnu (Rescue Bosnia, August
17&24, 1992) da e Bu stariji, jo uvek predsednik i vo slobodnog sveta,
napadom na protivkandidata Klintona povodom BiH ohrabriti same Srbi-
jance (very Serbians) koji pokuavaju da iskrvave, izubijaju (pound) i izgladne
narod Bosne do kapitulacije.
Na taj nain je komplikovani graanski rat u BiH u koji su bile umeane
obe susedne zemlje, Srbija i Hrvatska, bio predstavljen kao ista agresija samih
Srbijanaca. Upotrebljavaju se rei jakog oseajnog naboja, a pretpostavlja se
imaginarna nepodeljena graanska nacija BiH. Svet diskursa je jasno i nedvo-
smisleno podelio ljude na zloudne agresore i nedune rtve, a uloga pred-
sednika i voe slobodnog sveta, sintagma koja odaje hladnoratovski okvir
predstavljanja stvarnosti, jeste da zatiti deetnizovanu rtvu. Takav svet dis-
kursa omoguava i bezostatno poistoveivanje sa nedunim rtvama, a onda
i zalaganje za kanjavanje zlih etnizovanih delata.
Klasian primer humanitarno-imperijalistikog diskursa moe se nai u
uvodniku (10. maj 1993) u The New Republic Odmah zaustavite Srbiju (Stop
Serbia Now). Sam naslov je diskurzivno saobraen strategiji prinude.
1) Ono s im smo sada, meutim, suoeni jeste nova drama: mogunost ne samo
novog srpskog napredovanja na bosansko-muslimansku teritoriju (i Makedo-
niju i Kosovo), ve i sa uasnom mogunou genocida u onim oblastima koje
Srbi ve kontroliu.
2) Pretnja je kako moralna tako strateka.
3) Oni koji tvrde da je ovaj region bez ikakvog stratekog znaaja jednostavno
gree.
4) Ukljuenost Rusije i Grke, pokretanje islamskih drava u odbranu muslimana,
destabilizacija Turske, mogunost masovnih seoba na obodu Evrope, sve to
ugroava stabilnost Evrope kao celine.
5) Kao i mnogo puta dosad, fiksacija na zajedniko delanje sa saveznicima one-
moguava snanu akciju.
6) OUN se pokazuje bezubom; Britanci i Francuzi su jednako straljivi sada kao
to su bili i u mnogo veoj ali slinoj krizi tridesetih godina XX veka. Ruske
simpatije prema Srbiji spreavaju pomo Bosni. (Ima neto zaista nepri-
jatno u iznenadnoj obnovi nenosti velikog ruskog naroda prema velikom
srpskom narodu. Da li je to ono to je navodno kraj Hladnog rata trebalo
da donese?
7) Ako Sjedinjene Drave mogu delati samo u saglasju sa drugim silama, one jed-
nostavno nee delati uopte.
8) Dakle, moramo delati sami; ali moramo delati. Predsednik Klinton treba da
isporui ultimatum Miloeviu i njegovim naduvenim surogatima: da do izve-
snog datuma svi napadi prestanu; da genocidni akti moraju odmah prestati
(ukljuujui ono to bi se moglo nazvati 'strateko silovanje'); da pregovori
moraju odmah poeti kako bi se napravila odbranjiva i snana bosanska
drava na ruevinama Bosne i Hercegovine; i da e, ako se ovo ne preduzme,
embargo na oruje biti jednostrano podignut i poee nespecifikovane vojne
akcije protiv srpskih vojnih meta iz vazduha i sa mora.
9) Ako se zapadni saveznici i OUN mogu s ovim sloiti, neka tako i bude.
10) No, ako ne mogu, Klinton treba da stisne petlju i da ide bez njih.
11) Postoje vremena kada Amerika, sama, ima obavezu da zauzme stav i dela
tamo gde se samoproglaeni aneli plae i da kroe.
Rat u BiH se (1) predstavlja kao sasvim neravnopravna borba, gde su Srbi
aktivna strana, dok Bonjaci pasivno trpe radnju. Preti se ne samo mogunou
srpskog daljeg napredovanja na teritoriju bosanskih Muslimana, ve se dodaju
Kosovo (dok se preutkuje injenica da je ono formalno i stvarno deo Srbije) i
Makedonija, to stvara sliku o izuzetno agresivnoj dravi i oprobanom korie-
nju slike kontejnera i prodora u ogranieni prostor. tavie, pominje se i strah od
genocida na teritoriji koju Srbi ve kontroliu. Radi se, dakle, o primeni diskur-
zivne strategije demonizacije Drugog, jer ovaj ima veliku mo koju koristi za terori-
sanje svih suseda. Ovakva etika pretnja treba da motivie SAD da intervenie, jer
se sve odigrava pred njihovim oima, to je izraeno upotrebom zamenice mi.
Tvrdi se (2) da se ne radi samo o moralnom izazovu, ve i o strategijskom,
ime se pojaava argumentacija u cilju prinude na preduzimanje sile pro-
tiv Drugog. Veli se (3) da oni koji negiraju strateki znaaj tog regiona jed-
nostavno gree, pa se (4) navode nekolike strateke pretnje Zapadu: ukljue-
nost Rusije i Grke na strani Srba, muslimanskih drava u odbrani muslimana,
destabilizacija Turske, te mogunost masovnih seoba na rubu Evrope (kontej-
ner), to sve zajedno ugroava stabilnost Evrope.
Izraava se (5) poneto neoekivan stav amerikih liberala o spoljnoj
politici SAD da fiksacija na zajedniko delanje ograniava uverljivu akciju.
Prema tome, nije samo Bu mlai (G. W. Bush) praen konzervativcima sklon
jednostranom vojnom delanju, ve i liberali u nekim situacijama, kao to su
one kada su UN metaforino bezube, u kojima su Velika Britanija i Fran-
cuska preplaene kao u daleko veoj ali slinoj krizi iz tridesetih (upotreba
istorijske analogije), te kada ruske simpatije za Srbiju spreavaju pomo
Bosni, vole da jau sami u poteri za odmetnicima, ime se priziva slika
boraca za pravdu iz starih vesterna koji umeju zaobii zakon ako je to nuno
za ostvarenje pravde. Amerika nacija se ovom metaforom poistoveuje sa
ovim pravdoljubivim junacima. Zanimljiva je, takoe, i ironija koju u reeni-
cama u zagradi ispoljavaju urednici asopisa nazivajui ruski i srpski narod
velikim, kao i sledstveno retorsko pitanje da li u takvoj nenosti Rusije
prema Srbiji treba da se ispolji kraj Hladnog rata.
Upotrebljava se (8) diskurzivna strategija prinude na delanje upotrebom
imperativnog glagola (morati) i upotrebom za to odgovarajue zamenice i retor-
skim sredstvom ponavljanja: Mi moramo delati sami; ali mi moramo delati. Potom
se putem glagola trebati (should) imperativno trai od Klintona da izrui ultima-
tum Miloeviu i njegovim naduvenim surogatima, ime se ironian stav izra-
ava prema voima bosanskih Srba. Zatim se navode akcije koje ultimatum treba
da sadri uz njihovo pravdanje navodnim genocidom i stratekim silovanjima.
Imperijalno nestrpljenje zahteva, dakle, svren in pred koji treba staviti kako
evropske saveznike, tako i Miloevia.
204
Zakljuak: postoje vremena kad Ame-
rika, sama meu nacijama, ima obavezu da stisne petlju i dela, tamo gde samo-
zvani aneli ne smeju ni da kroe. Sve u svemu, humanitarni imperijalizam je
ovde bio obogaen i jasnim stratekim razlozima; ironine opaske na raun Rusa
i Srba jasno su ukazivale na imperijalnu, dok je ironija upuena samoproglae-
nim anelima, tj. evropskim saveznicima ukazivala na hegemonistiku moti-
vaciju. Sve do 21. novembra 1995. i Dejtonskog sporazuma ovakav obrazac pisa-
nja liberalne amerike i konzervativne svenemake tampe bio je dominantan.
3.5. Nacionalistiki diskurs u Srbiji:
26. jun 1991. 21. novembar 1995.
Avgustovska medijska kampanja protiv Srba 1992. pogodila je Dobricu
osia koji se tada nalazio na mestu predsednika SRJ
205
i on je napisao neke
retke u svojem dnevniku koji su izraavali veliku ljutnju. Dana 8. avgusta 1992.
zapisao je sledee:
204 Zanimljivo je da je Klintonov glavni strunjak za ispitivanja javnog mnjenja, Stan Greenberg,
(...) rekao Klintonu kako se iz tih rezultata (istraivanja javnog mnjenja, prim. aut.) moe zakljuiti
da je Bosna predmet o kojemu je mogue oblikovati javno mnjenje (Simms, 2003: 45). Uistinu,
javnost SAD, ba kao i ona Velike Britanije, pokazuje relativno jake imperijalne impulse, jer kad
god bi predsednik zapretio ili uestvovao u neposrednoj saveznikoj akciji u Bosni, vei udeo
Amerikanaca je tipino pre odobravao nego se protivio njegovom reavanju situacije (Sobel,
1996: 147, 149). Pregled razliitih istraivanja javnog mnjenja SAD o ratu u BiH pokazuje da
dok je velika veina graana SAD pratila preko sredstava masovnog optenja deavanja u BiH
(84%85%), tek 1%4% smatralo je rat u BiH najvanijim pitanjem amerike politike, dok ga
je znatno vei deo smatrao najvanijim spoljnopolitikim problemom (11%18%). Sem toga,
velika veina je smatrala vojnu akciju evropskom ili irom meunarodnom, a ne amerikom
odgovornou (Sobel, 1996: 146), pa je i jednostrano ameriko bombardovanje podravalo od
20% do 27%, dok je savezniko bombardovanje podravalo tri petine graana SAD (Sobel,
1996: 147148). Utoliko je i NATO neophodno sredstvo imperijalnih tenji drutvene elite SAD.
U januaru 1993, prema Galupu, relativna veina od 37% smatrala je da glavni razlog za vojnu
akciju predstavlja moralna odgovornost da se zaustavi etniko ienje (Sobel, 1996: 146).
205 Miloevi ga je postavio s ciljem da razbije meunarodnu izolaciju Srbije i Crne Gore. On je,
meutim, imao ambiciju da u saradnji sa Milanom Paniem smeni Slobodana Miloevia,
1) Divljaka, gebelsovska kampanja u Americi, Evropi i Britaniji protiv Srba i
Srbije.
2) Nikada itav svet tako klevetniki, s tolikom mrnjom, s tolikim laima, nije
napadao jedan narod, kao to se to ini u ovim danima sa srpskim narodom.
3) Antisemitizam nikad nije imao tolike razmere kolike ima srbofobija danas.
4) Da srpski 'nacizam' sa 'etnikim ienjem' i 'koncentracionim logorima' bude
ubedljiv za demokratsku publiku Zapada, staraju se i mnogi Jevreji intelek-
tualci, osobito francuski.
5) Jevrejski intelektualci sa sindromom holokausta najlake se kupuju da naju-
bedljivije lau za nove osvajae sveta.
6) Jevreji, pripadnici naroda, rtve islamskog fanatizma i hrianskih pogroma,
rtve germanskog nacizma, optuuju za 'nacizam' Srbe, koji su, kao i oni, isto-
rijske rtve (osi, 2004: 117).
Metaforom (1) gebelsovska kampanja u okviru II svetskog rata delegiti-
mie se dananji protivnik, a Srbi se prikazuju rtvama. itav svet, hiperbo-
lino, napada Srbe, u akuzativ stavljeni pasivni objekt nepravednog delanja.
Nacionalisti (3) su uvek patnje njegovog naroda neuporedive i najvee. Trai
se monopol na rtvu. Poto se Jevreji smatraju narodom-rtvom,
206
onda insi-
stiranje da su Srbi u poloaju koji je jo tei moe biti izreeno samo u cilju to
jae viktimizacije Srba. Jevrejski intelektualci, osobito u Francuskoj (osi bez
sumnje misli na francuske nove filozofe koji su se doista isticali u sejanju anti-
srpskog raspoloenja) smatraju se pasivnim, ali potkupljivim sredstvom pri-
dobijanja javnosti u rukama aktivnih novih osvajaa sveta, to je metafora
za SAD kao delegitimizovanog Drugog. Tekst pripada okviru rtvaagresor, a
diskurs je samosaaljivi nacionalistiki.
Srbijanska tampa je u ovom periodu sa zebnjom prenosila pisanja i izjave
meunarodnih inilaca. No, zvanino glasilo krajnje desne Srpske radikalne
stranke neprestano je vodilo ksenofobinu kampanju protiv svega to je dola-
zilo sa strane. Njima je izolacija odgovarala, pa je npr. u tekstu iz juna 1994. pod
naslovom Soroslend pisalo: Pored komunista, koji opet pomaljaju (ne samo)
glave ve i isprene grudi, Soros-fond je jo jedna internacionalistika ala koja
ali ih je ovaj politiki nadigrao uz pomo Srpske radikalne stranke. Iseak iz dnevnika
uvrten je u analizu uprkos tome to nije objavljen u novinama. Razlog se nalazi upravo
u injenici da osi tako neto nije javno rekao, ve je zapisao prvo za sebe, a tek posle
pada Miloevia s vlasti objavio u knjizi. To svedoi da iskreni samosaaljivi nacionalizam
ivi i kada se ne koristi u propagandi. osieve izjave novinama bile su znatno odgovor-
nije i umerenije.
206 O monopolisanju statusa rtve i politiko-medijskoj zloupotrebi Holokausta u SAD i
Izraelu kritiki su pisali Norman Finkelstin (Norman Finkelstein) i Noam omski (Noam
Chomsky), obojica levo usmereni Jevreji. Jevrejski nacionalisti su ih zato proglasili anti-
semitima. Slino tome, kritiar srpskog nacionalizma u Srbiji odmah se proglaava izdaj-
nikom srpstva.
preti ovom narodu i njegovoj dravi. Uz iptarsku, na Kosovu i Metohiji, na putu
smo da dobijemo jo jednu paralelnu dravu na sopstvenom tlu Soroslend.
Zbog Miloevieve blokade Republike Srpske, radikali su napadali SPS
kao komuniste i, homogenizujui neprijatelje koje jedino internacionalizam
nije razdvajao, spojili ih sa Soros-fondom. Krajnji nacionalizam je progovo-
rio o alama, bajkovitim udovitima koja ugroavaju Srbe. Upotrebom prvog
lica mnoine smo i prisvojnom zamenicom sopstvenom istie se etniko
poimanje tla bez obzira na ljude koji na njemu ive. Uz Miloevievu vlast,
Albance i Sorosa, neprijateljem je oznaena i Nemaka:
207
Cilj mu nije (ratu),
iako na prvi pogled tako izgleda, ni ouvanje celovitosti bive BiH, ni spa-
savanje od propasti muslimanske nacije, nego ak njeno svesno i perfidno
rtvovanje radi ostvarenja vekovnog komatoznog nemakog sna o unitenju
Srbije i srpskog naroda kao poslednje prepreke nemakoj tenji za prodorom
ka istoku i njenom izbijanju na naftom bogata topla mora.
Tako se istorijskom analogijom dolo do izjednaavanja geopolitike situ-
acije danas sa onom pred I svetski rat. Istorija i nacionalni neprijatelji su sta-
tini i nepromenljivi. Muslimani su tek instrument u nemakim rukama, a Srbi
se megalomanski smatraju vanijim no to jesu, jer je demonizovani vekovni
neprijatelj desetak puta brojniji. Naalost, u sredini sa rasprostranjenim anti-
nemakim stereotipima i u uslovima totalne izolacije i blokade i takvi stavovi
mogu se ozbiljno shvatiti.
3.6. Intermezzo: 19961997.
Tokom 1996. i 1997. nije bilo ratova na Balkanu i trajalo je zatije u odno-
sima Srbije i Zapada, pa su se i lanci posveeni temi proredili. Naravno, bilo
je onih koji su se opsesivno bavili genocidom u BiH. Takav je bio npr. Ed
Vuliami,
208
novinar The Guardian, koji je 10. VI 1996. u The Nation pod naslovom
Srednji menaderi genocida pisao: Omarska je bila koncentracioni logor na
severozapadu Bosne koji su drali Srbi, i u njemu su poniavani i ubijani bosan-
ski Muslimani i Hrvati. ini se neverovatnim da je itav niz takvih logora koji su
prizivali duh Treeg rajha mogao da postoji u srcu Evrope, skriven od pogleda
tri meseca, gde je na hiljade ljudi pobijeno, a preiveli su bili kost i koa, krvavi
od muenja, ivei tu jadno i bedno, u stravinom uasu. Kroz okvir II svet-
skog rata, istorijskom analogijom i upotrebom oseanjima nabijenih rei opi-
suje se i vrednuje tragedija koja je zadesila Bonjake i Hrvate. Metafora u srcu
Evrope ukazuje na njenu ranjivost i na znaaj BiH, te moralnu nepodnoljivost
nedavnog deavanja. Meutim, pisac nije pomenuo da su postojali slini logori
207 Dragoljub Milanovi, Drang nach Osten, Velika Srbija, oktobar 1994. godine.
208 Objavio je 1994. knjigu Season in Hell: Understanding Bosnias War u izdanju Simon & Shu-
ster, New York/London.
namenjeni ponienju i ubijanju Srba, npr. bonjaki elebi i hrvatski Dretelj.
Nacisti su prepoznati u homogenizovanim i obezlienim Srbima.
209
Od njih se
zahteva suoavanje s prolou nalik nemakom nakon II svetskog rata. Da li je
preterano od levog liberala zatraiti suoavanje s prolou najmonijih nacija
imperijalne prolosti ili ambicija? Umesto toga, izraava se al nad injenicom
da Srbi nisu poraeni, jer to onemoguava suoavanje s prolou.
210
1) Ovde je na delu isto pitanje, koje se stalno iznova postavlja: moe li jedna
vrhuka ovakvim kovitlacom nasilja vui za nos inae ljubazan, 'kapljici' sklon
narod?
2) Ovde, u Omarski, u senci tog uasnog rudnika, svi su znali za njegovo posto-
janje, i niko se nije bunio.
3) Vojnici i ljupke devojke pijuckaju kafu u Viski-baru, tu gde se glavna ulica see
sa prugom koja vodi do rudnika.
4) Tokom etiri meseca, dok su slobodno etali neuglednim ulicama, ovi ljudi
su bili tek metrima udaljeni od urlika i sakaenja.
5) Gledali su konvoje etnikog ienja kako odlaze na put bez povratka.
6) I ja sam bio deo tog konvoja od 1.600 nesrenih bosanskih muslimana koji
su deportovani; saterani smo kao stoka preko planina pred uperene puke,
a srpski vojnici obuzeti mrnjom pljuvali su nas dok smo prolazili, ili bi nas
samo nonalantno posmatrali s puta.
7) Ljudi u omarskom Viski-baru sluali su Madonu na duboksu i samo bi posma-
trali kako kamioni puni ljudi ulaze u logor Omarska, a izlaze prazni.
8) A sada, u ovom ledenom gradu, kau nam: Ovde nije postojao nikakav logor
nikada.
9) Kada je neto moglo da se uini, pretvarali smo se da ne znamo nita.
10) Danas, kada gotovo da nema ta da se uradi, elimo da znamo sve. Takav je
mrani trijumf tih srednjih menadera genocida.
Pijani Balkanac (1) jedan je od omiljenih stereotipa na Zapadu. Koristi
se (1, 2) generalizacija, mono retoriko sredstvo s ciljem stereotipizacije i
homogenizacije neprijatelja kao olienja zla. Metafore i oseanjima prezasi-
eni jezik (urlici i sakaenja, konvoji etnikog ienja, put bez povratka)
pojaavaju utisak o onima koji su znali a nisu se bunili. Lino svedoenje (6)
pojaava ubedljivost prie; poistoveenje s ljudima u nevolji izraava se zame-
nicom mi. Pominjanje Viski-bara (3, 7) suprotstavlja patnju ljudi u oblinjem
209 Navedena je udnovata izjava Nikole Koljevia da je osnovni problem s Bonjacima to
to su oni psiholoki i istorijski ili gospodari ili sluge, te da sada ele ponovo da gos-
podare. Jednako je bizarna i protivteza novinara da je to opis Srba, a ne muslimana. Prvi
se bavio kolektivnim psihologiziranjem, esencijalizacijom i obezlienjem Bonjaka, a drugi
Srba. Teze nije mogue ni opovri ni dokazati, ve slue iskljuivo diskvalifikaciji nacija.
210 Neporaeni, Srbi biraju da sakriju stvarnost od sebe samih.
logoru moralnoj otupelosti izazvanoj mrnjom onih koji u blizini uivaju u
provodu. Uloge su podeljene po stereotipnim etnikim linijama. Citiranjem
lokalnih Srba (8) pravi se analogija sa negacionizmom i revizionizmom Holo-
kausta. Insistiranje na prostornoj bliskosti BiH i Zapada u funkciji je buenja
savesti zapadne javnosti; kao da prostorna i kulturna bliskost odreuju kada
Zapad treba da reaguje. Imenica svet u stvari je narcistiki eufemizam za
Zapad, tj. SAD i EU, jer ideoloka svest posebno smatra optim. Naglaava-
njem potpunog nesklada saznanja i delanja postie se retorska efektnost.
Tvrdnja o trijumfu srednjih menadera genocida (11), sadrana i u naslovu,
odnosi se na vostvo Srpske. Namerno preutani zakljuak jeste da se glav-
nim menaderom genocida smatra Miloevi, garant mira na Balkanu. Impli-
citno se Zapadu (9, 10) zamenicom mi prebacuje sauesnitvo u genocidu.
Tadanji opozicionari u Srbiji, pa ak i neki podravaoci vlasti pokuavali
su 1996. i 1997. da EU predstave u lepem svetlu, iako je meu potonjima bilo
poneto bojazni i sumnji u dobre namere Zapada: U ovom trenutku, kada je
za nama satanizacija SRJ i neuporedivo objektivniji prilaz politike javnosti EU
prema ovdanjim zbivanjima, to istiu i nai zvaninici, od prvorazredne je
vanosti odgovor na pitanje koje uslove Savet Evrope postavlja SRJ za pri-
jem u punopravno lanstvo. U tim koordinatama bi se jasnije videlo da li smo i
dalje izloeni ucenama i pritiscima ili je re o objektivnom pristupu koji vai za
sve zemlje pa i za SRJ.
211
Drugi je znatno moniji od SRJ, satanizuje, ucenjuje,
pritiska. Re je o okviru rtvaagresor u kojem su Srbi tek pasivni objekt akcija
monog Drugog, ali nema otvorenog neprijateljstva, poto se trai lanstvo u
Savetu Evrope. Prema onom od kojeg se zavisi nije pametno gajiti neprijatelj-
stvo. Jedino su radikali dosledno insistirali na antizapadnom stavu.
212
No, ak i
njihovo neprijateljstvo prema Drugome odraavalo je nemo, to je npr. bilo
ispoljeno u lanku ta posle katastrofalnog poraza Srpstva (decembar 1996):
1) Najvee sile ovoga sveta izrazito su neprijateljski nastrojene prema Srbima i
Srbiji.
2) Prosto se meusobno takmie ko e nam vie napakostiti.
3) Bombarduju srpsku decu ubeeni da ine najvee dobroinstvo oveanstvu.
4) Medijski su nas toliko satanizovali da je u svetskoj javnosti Hitler dobroduno
dete u odnosu na srpskog neoveka.
211 D. Kabadaji, Rastegljivi kriterijumi, Politika Ekspres, 26. IV 1996. godine.
212 U Velikoj Srbiji (januar 1996) u tekstu pod naslovom Srpski Gorbaov pisalo je: Beo-
grad je pretvoren u prljavi, zadimljeni SALUN. Beograd se gui u porocima i kiu mejd
in USA. Naslov je poredio Miloevia sa Gorbaovom, a Beograd je metaforino u
okcidentalistikom diskursu poreen sa amerikim salunom. Miloevi se doivljavao
kao ameriki agent koji razbija srpstvo kao to je Gorbaov razbio Rusiju, a poroci i
ki su obeleja svega to je proizvedeno u SAD. Podrazumeva se da ameriki jeftin ki
gui bogatu srpsku kulturu.
Srbi i Srbija stavljaju se u pasivni odnos prema monom Drugom o kojem
se govori u mnoini kao o najveim silama ovoga sveta. Njima se pripisuje
izrazito neprijateljski odnos prema Srbiji i Srbima, ime se insistira da su svi
Srbi kao nacija i Srbija kao drava pasivne i nepokretne mete ovog neprija-
teljstva monih Drugih. Upotrebom hiperbole veli se da se oni takmie ko e
nam vie napakostiti, ime se radi na viktimizaciji nacije koja je suoena sa
nepravednim monicima. Tvrdi se da bombarduju srpsku decu to je aluzija
na bombardovanje srpskih poloaja i komunikacija u BiH. Istovremeno, kori-
sti se ironija tvrdnjom da su moni Drugi ubeeni da ine najvee dobroin-
stvo oveanstvu time to bombarduju srpsku decu, ime se Drugi demo-
nizuje i dehumanizuje. U etvrtoj reenici se koristi i hiperbola sa ironinom
funkcijom, jer se veli da je blagodarei medijima Drugih Hitler dobroduno
dete prema 'srpskom neoveku'. Ovim se pripisuje neprijatelju da je u medi-
jima preko satanizacije izvrio dehumanizaciju Srba, iako je sam autor lanka
uradio u tekstu upravo to za ta optuuje mone Druge, tj. demonizovao ih
i dehumanizovao. U okviru rtvaagresor insistira se diskurzivnom strategi-
jom viktimizacije na pasivnom stavu Srba koji trpe radnju i objekat su nepri-
jateljstva, medijskih manipulacija i bombardovanja.
3.7. Kosovo: zavrni in jugoslovenske tragedije
Poev od 1991. esto preporuivana opcija, tj. bombardovanje Srbije, od
ljudi razliitih ideolokih opredeljenja postala je 24. III 1999. stvarnost. Stoga
nema potrebe da se naroito citiraju brojni tekstovi koji su govorili u prilog
tome. Ipak, lanak kolumniste NYT Tomasa Fridmena (Thomas L. Friedman)
zasluuje da bude analiziran.
213

Ovo su nai izbori:
1) Tui Srbe sve dok ne naue da vole Kosovare.
2) Napasti Kosovo i zauzeti ga zauvek.
3) Pobei glavom bez obzira, i zauvek nositi ig srama.
4) Bombarduj i ubeuj, i nadaj se da e se iz pepela Kosova pomoliti neko prljavo
i komplikovano diplomatsko reenje.
5) Oh, tu je i peta mogunost: sklopi ruke i pomoli se da Klintonov tim zna neto
to ti ne zna.
injenica da u Kosovare (1) spadaju i Srbi jednako kao Albanci esto se
previa, a albanizacija pojma Kosovar zapravo vri funkciju etnikog ienja
u jeziku, ako ne i u stvarnosti. Naime, ako se jedino Albanci zovu Kosovarima,
213 T. L. Friedman, Bomb and call in George Mitchell, NYT, 2. IV 1999. godine.
a Srbi se izuzimaju iz tog naziva, onda se Srbi a priori posmatraju kao graani
drugog reda na Kosovu, pa se podstie i njihovo iseljavanje. Istovremeno, kori-
sti se renik koji animalizuje itave narode. Kao da se radi o ivotinjama koje ue
klasinim uslovljavanjem, Srbe treba (re koja je u originalu izostavljena, ali se u
stvari podrazumeva) tui dok ne naue da vole Kosovare. Dakle, batinama e se
postii klasino uslovljavanje ljubavi Srba prema Albancima. Ako je ironija, nije
umesna. Preporuuje se i (2) stvaranje kolonije u XXI veku. Prilog za vreme za-
uvek podrazumeva da je najmonija uloga SAD zajemena za sva vremena. Pri-
log se ponavlja i u treoj reenici, ali u drugom kontekstu. Naime, u sluaju da
SAD preseku i pobegnu nosie zauvek mrlju. Upotrebljena je metafora koja izra-
ava moralnu nedozvoljivost ove opcije. Zanimljivo je da prva opcija nije povla-
ila nikakav ig srama. Imperija moe pokazati bezdunost, ali ne i malodunost.
Pridevi (4) prljavo i komplikovano u funkciji su metafore za diplomatsko reenje,
ime se u prvi plan istie moralna problematinost i praktina sloenost takvih
reenja. Preutno, bombardovanje je moralno istije i bezmalo jednostavno. Ipak,
manje je humano, jer metaforino pretvara Kosovo u pepeo. Implicitna kritika
Klintonove vlade (5) ovijalnog je karaktera, a lanak odie imperijalnim diskur-
som u svom najistijem vidu, bez ikakvih humanitarnih natruha.
U Srbiji su aktivnosti Vilijema Vokera (William Walker), efa posmatrake
misije OEBS-a na Kosovu, Konferencija u Rambujeu i bombardovanje doveli
do talasa antizapadne histerije. Tako je u Politici (3. II 1999) objavljeno i saop-
tenje Udruenja knjievnika Srbije pod naslovom Rasistiki, pravoslavofo-
bini i antisrpski akt:
1) Dok Evropa nije obolela na smrt, njeni najvei bardovi su, u ime humanizma,
branili srpski narod, srpske svetinje starije od prvog iptarskog pomena u isto-
riji i srpsku kulturu koja je uvala dostojanstvo korena evropske civilizacije.
2) Pa ipak, savremeni varvari hoe da na tlu hrianske Evrope stvore, uz Albaniju
i Tursku, jo dve militantne antihrianske drave, Bosnu i Kosovo.
3) Iako su brojne svetske agencije (izmakle kontroli bankokratije) pokazale da
u selu Raak (15. januar 1999) Vojska Jugoslavije i srpska policija nisu izvrile
nikakav masakr to je pokuao da inscenira ameriki egzekutor i ovek bez
svojstava Vilijem Voker Kontakt grupa ultimativno trai da Haki tribunal vodi
istragu o tom pitanju u jednoj suverenoj dravi (Srbiji i Jugoslaviji).
4) Kontakt grupa (kao gaulajterska garda) ultimativno zahteva suspenziju pri-
padnika Vojske Jugoslavije i srpskog MUP.
5) U maniru esesovske pravne tradicije Kontakt grupa, takoe, ultimativno zah-
teva u zavrnoj napomeni da se izvri usklaenje srpskog i saveznog pravnog
okvira sa prelaznim sporazumom o Kosovu...
U naslovu teksta jasno je navedena tema, a to je ultimatum Kontakt
grupe SRJ, dat 28. januara posle kontroverznog dogaaja u Raku (15. I 1999).
Akt je nazvan rasistikim, pravoslavofobinim i antisrpskim. Rei nabijene
oseanjima prosto su vritale sa papira. Prvo se (1) metaforino govorilo da je
Evropa bolesna na smrt. Potom se (2) odreivala kao hrianska Evropa ime
se sa omeenog geopolitikog prostora iskljuuju svi koji nisu hriani. Radilo
se, dakle, o orijentalistikom diskursu primenjenom na Bonjake i Albance.
Narcistiki se srpska kultura smatra uvarem dostojanstva korena evropske
civilizacije. Iz teksta izranja konzervativna ideologija, jer se hrianstvo sma-
tra korenom evropske civilizacije. Evropa se vie ali, no to joj se zamera, jer
je na smrt obolela.
Kao glavni neprijatelj prepoznati su (2) savremeni varvari, tj. SAD za koje
vlada stereotip o nekulturi i neobrazovanosti. Srpski nacionalizam se, pak,
povezivao sa izrazito islamofobinim stavom u okviru sukoba civilizacija. Para-
doksalno, knjievnici su iznosili znatno povoljnije miljenje o uglavnom seku-
larizovanoj zapadnoj Evropi no o religijski umnogome posveenim SAD, iako
im je diskurs zasien religijskim konzervatizmom. Koristei metaforu Roberta
Muzila, nazvali su (3) Vokera ovekom bez svojstava i amerikim egzekuto-
rom. Nedostojno intelektualaca, pribegavalo se stereotipu o amerikoj naci-
onalnoj bezoseajnosti i nemoralnosti da bi se objasnilo ponaanje jednog
obavetajca i diplomate koji je obavljao zadatak u slubi imperije.
Pomenut je i (3) izraz bankokratija koji je jo poetkom XX veka u srp-
ski drutveni ivot uveo Jovan Skerli, knjievni kritiar, socijalni demokrata,
pobornik ujedinjenja Junih Slovena i veliki ljubitelj ideja prosvetiteljstva i
sekularnog Zapada, koji se protivio kako uticaju religije, tako i uticaju novca i
srbijanskih malobrojnih kapitalista u politici. Ironino, sada su njegovu kova-
nicu koristili konzervativci koji su u prvi plan isticali nacionalistiku i konfe-
sionalnu iskljuivost. Kontakt grupa (Rusija, SAD, Velika Britanija, Francuska,
Nemaka, Italija) poredi se (4) sa gaulajterskom gardom, ime se zapadne
zemlje i Rusija poistoveuju sa nacistima iz II svetskog rata. Dakle, konzerva-
tivni okvir sukoba civilizacija povezivao se sa okvirom II svetskog rata. Retor-
ski se to (5) ponavljanjem pojaavalo, pa se govorilo da je Kontakt grupa u
maniru esesovske pravne tradicije postavila SRJ ultimatum. Nije pomagalo
ni to to su etiri lanice Kontakt grupe bile nosioci Antifaistike koalicije iz
II svetskog rata, srpski knjievnici iz UDK su ih sve poistovetili sa najokorelijim
nacistima. Diskurzivnim strategijama samoviktimizacije i satanizacije Neprija-
telja primao se ultimatum najmonijih zemalja na svetu.
***
Cilj ovog dela studije sastoji se u analizi hegemonih diskursa u sredstvima
masovnog optenja nekih zapadnih zemalja i Srbije. Nipoto se ne tvrdi da su
prikazani svi postojei diskursi koji prikazuju odnose Zapada i Srbije.
Studija nije imala za cilj ni da hipotetiki ispita neku hipotezu. Ono to
je bio istinski cilj preduzetog istraivanja jeste otkrivanje odreenih okvira
tumaenja stvarnosti i pripadajuih diskursa, te prepoznavanje diskurzivnih
strategija i retorikih sredstava koja se koriste u predstavljanju stvarnosti.
Drutveni sukob je u ii interesovanja, jer ovaj je izvor politike koji dopri-
nosi saznajnoj dihotomizaciji, a ova u povratnoj vezi uslovljava drutvena
sukobljavanja. Utoliko je diskurs analiziran uvek u sklopu konkretnog dru-
tvenoistorijskog konteksta, to je sine qua non uspenosti analize konkret-
nog teksta. Time je analiza diskursa neraskidivo povezana sa analizom ideo-
logija kao struktura koje dugo traju i mogu zapreavati kako istorijski razvoj,
tako i razvoj miljenja o odreenim pojavama.
Prepoznato je nekoliko dominantnih okvira tumaenja stvarnosti i pri-
padajuih diskursa na Zapadu u odnosu na tumaenje raspada Jugoslavije
uopte i posebno u odnosu prema Srbima. Oni su se esto kombinovali, ali
su analitiki razdvojeni da bi se lake istraivali. Pokazalo se da su u razlii-
tim periodima razliiti okviri tumaenja stvarnosti bili dominantni: hladno-
ratovski okvir i antikomunistiki diskurs bili su dominantni u liberalnoj i soci-
jaldemokratskoj tampi u periodu do poetka rata u BiH; u konzervativnoj
tampi Nemake ovaj obrazac i diskurs kombinovan je sa obrascem sukoba
civilizacija i orijentalistikim diskursom; sa poetkom rata u BiH, u liberalnoj
i socijaldemokratskoj tampi poinje dominirati okvir agresorrtva sa pri-
padajuim humanitarno-imperijalistikim diskursom, ali se oni esto kom-
binuju sa okvirom II svetskog rata, a kadto i sa hladnoratovskim okvirom.
Vremenom je u posmatranoj tampi okvir agresorrtva postao dominan-
tan, kao i humanitarno-imperijalistiki diskurs, iako je meu konzervativ-
cima bilo i isto imperijalistikog diskursa koji se nije zamarao humanitari-
stiko-moralistikom frazom.
U Srbiji su, pak, dominantni bili okvir sukoba civilizacija i pratei okciden-
talistiki diskurs koji se kombinuje sa orijentalistikim kada je u pitanju odnos
prema muslimanima, te okvir rtvaagresor praen samosaaljivim i pateti-
nim nacionalistikim diskursom, kada je u pitanju odnos prema monom Dru-
gom, tj. Zapadu, iako su kako jedan tako i drugi umeli slabiti u jaini kada su
se odnosi Srbije sa SAD i EU popravljali. Razume se, viktimizacija Srba i demo-
nizacija uz dodatak dehumanizacije Zapada, a naroito SAD, vidljivi su sve
vreme i naroito u pisanju glasila Srpske radikalne stranke, ime se, uzgred, ne
izdvaja preterano iz opteg antiamerikog hora radikalnih desniara Evrope.
Naposletku, zadatak narednog dela studije jeste da utvrdi koliko se aka-
demska vienja kraja Jugoslavije i ratova za njeno naslee razlikuju od ovde
analiziranog novinarskog, tj. koliko su se gotovi okviri i diskursi primenjivali
kao preice ili dopune manje ili vie temeljitog naunog istraivanja.
4. Predvianja kraja Jugoslavije
Mnogi Hrvati se danas oseaju potlaenima i jako su
antisrpski usmereni.
Pedro Ramet (1984)
4.1. Uvod
Tokom ratova za jugoslovensko naslee, a naroito tokom rata u BiH,
nastao je niz publicistikih radova koje su pisali legionari trenutka, novinari,
ali i poneki naunici. Ovu poplavu tiva koje je tek retko prevazilazilo inae
nizak nivo novinarskog pisanja o Jugoslaviji, dugogodinji istraivai Jugosla-
vije nazvali su instant istorijom (Stokes et. all, 1996). Pitanja nalikuju onima o
raspadu evropskog socijalizma (Kulji, 2002: 245287): da li je Jugoslavija bila
zemlja terora i manipulacije, ba kao to je socijalizam bio u osnovi takav tota-
litarni drutveni sistem; da li je Jugoslavija mogla preiveti kraj socijalizma; da
li je mogla postojati kao demokratska drava ili samo kao autoritarna; da li se
njena istorijska funkcija svodila iskljuivo na balansiranje izmeu kapitalisti-
kog i sovjetskog bloka, tj. na razblaavanje socijalizma i ubacivanje u socijali-
stiki lager virusa revizionizma i neposlunosti Sovjetskom Savezu?
Zanimljiva su i pitanja da li su strane obavetajne slube predviale nesta-
nak Jugoslavije, te da li je meu onim istraivaima koji su bili dugogodinji
istraivai Jugoslavije bilo i onih koji su predvideli nestanak predmeta istrai-
vanja, tj. njegovo umnoavanje putem stvaranja vie drava umesto jedne, i
da li su se uzroci kraja Jugoslavije koje su prepoznali sredinom osamdesetih
poklapali sa uzrocima o kojima su pisali ex post facto. U radu se posebna panja
posveuje glavnim iniocima koji utiu na predvianje nestanka Jugoslavije:
ideolokoj usmerenosti pisca, vrsti profesionalnog usmerenja, te nacionalnoj
ili etnikoj pripadnosti i vrednosnom odnosu prema predmetu istraivanja.
4.2. Neakademska predvianja kraja Jugoslavije
Prema jednom prilino pouzdanom izvoru, uobiajen scenario za poetak
III svetskog rata koji se razraivao u tabu NATO-a tokom Hladnog rata odnosio
se na hipotetiki sovjetski napad na Jugoslaviju kao odgovor na neki oblik
nestabilnosti u njoj (Shoup, 2008: 336337). Ovo ukazuje da su vojno-obave-
tajne strukture zemalja NATO bile dobro upoznate sa unutranjim protivreno-
stima SFRJ, te da su bile veoma zainteresovane za odravanje virusa meu soci-
jalistikim zemljama u to boljem stanju kako bi se izbegla ovakva mogunost.
Kad su obavetajne slube u pitanju, razumljivo je da nije uvek poznato
kada su i koje od njih predviale kraj Jugoslavije. Ipak, barem posle nestanka
SFRJ moglo bi se oekivati da se obelodane predvianja o nestanku te zemlje,
iako u njih valja barem delom sumnjati, poto su posle bitke svi generali
pametni. Treba, meutim, imati u vidu da su procene obavetajnih slubi o
tako znaajnim stvarima, kakva je nesumnjivo nestanak neke drave, naelno
veoma oprezne, te da se retko izriu jednoznane prognoze. Naprotiv, one naj-
ee slede naunu logiku po kojoj je mogue da bi pod odreenim uslovima
moglo doi do odreenih ishoda sa izvesnim stepenom verovatnoe. Bilo
kako bilo, osim predvianja CIA koje je procurelo u javnost krajem novembra
1990
214
i koje je bilo neuobiajeno vrsto i otro za takav jedan dokument, po
reima jednog vladinog zvaninika, nije poznato da li je jo neka obavetajna
sluba u svetu predvidela nestanak Jugoslavije, iako ne bi bilo veliko iznena-
enje da jeste, uprkos injenici da se veina slubenika Ministarstva spoljnih
poslova SAD nije slagala sa procenom CIA.
Prema svedoenju nekih zvaninika vlade SAD koje je Bajnder citirao,
osnovni nalazi izvetaja CIA bili su da je jugoslovenski eksperiment propao,
da e se zemlja raspasti, te da je verovatno da e to biti propraeno etni-
kim nasiljem i nemirima koji mogu voditi do graanskog rata. Zvaninici su,
takoe, naglasili da nije apsolutno predvieno da bi moglo biti graanskog
rata, ali je reeno da je to veoma verovatno, te da je izvesni zvaninik bio
zaprepaen otrim terminima upotrebljenim u izvetaju. Takoe, Slobo-
dan Miloevi je prepoznat u izvetaju kao glavni krivac za jugoslovenske
tekoe, kako za zapoinjanje poslednje represije nad kosovskim Albancima
tako i za potpaljivanje srpskog nacionalizma.
Naposletku, navedeno je da su se vodei strunjaci u SAD za Jugoslaviju,
Stiven Berg sa Brandais (Brandeis) Univerziteta, Denison Rusinov sa Univer-
ziteta u Pitsburgu, te arls Jelavi (Charles Jelavich) sa Univerziteta Indijana,
zajedno sa prijateljem Jugoslavije Lorensom Iglbergerom (Lawrence Eagle-
burger), tadanjim zamenikom dravnog sekretara, sloili sa ovakvim predvi-
anjem amerikih obavetajaca, tj. sa procenom da Jugoslaviji nema spasa.
Izvetaj se zavravao reima: Malo toga Sjedinjene Drave i evropski save-
znici mogu uiniti da sauvaju jugoslovensko jedinstvo. Jugosloveni e takve
napore razumeti kao protivne demokratiji i samoopredeljenju (Shoup, 2008:
214 David Binder, Evolution in Europe; Yugoslavia seen breaking up soon, The New York Times,
28. XI 1990.
Predvianja kraja Jugoslavije 141
341).
215
Prema tome, obavetajci su politiarima savetovali da saekaju i vide
ta e da se desi u unutarjugoslovenskim sukobima. Pre pada Berlinskog zida
takva uzdranost bila bi krajnje neverovatna.
U Nemakoj je, pak, bilo izriitih predvianja o kraju Jugoslavije naj-
docnije krajem decembra 1990. godine. Njih je, to je veoma vano, iznosio
Johan Georg Rajsmiler (Johann Georg Reissmueller), saizdava najuticajnijeg
dnevnika krupnog kapitala i konzervativne intelektualne elite Nemake, Fran-
kfurter Allgemeine Zeitung (Baki, 1999; 1998; 1997b). Primera radi, u uvodniku
Kad se Jugoslavija raspadne moglo se proitati i sledee:
SFRJ e potonuti: to niko ne moe da sprei (...) junoslovenska kraljevina srp-
sko-vizantijskog kova (...) na papiru je savez ravnopravnih naroda i njihovih repu-
blika (...) u stvarnosti ona je instrument velikosrpske prevlasti (...) JNA ugroava
narode u zemlji koji su odbacili boljevizam i koji se otimaju srpskoj prevlasti.
Veina jugoslovenskih ambasada jesu velikosrpske ispostave. ta treba Hrvati i
Slovenci, bosanski Muslimani i Albanci da oseaju za takvu dravu? Slovenci ve
odavno ne smatraju da im Jugoslavija prua zatitu ve u njoj vide opasnost.
(Hrvati) svojevremeno takoe su sledili junoslovenskog fantoma i za to platili
jo mnogo skuplje od Slovenaca. (...) Da li e veinsko stanovnitvo u BiH uvek
biti spremno da dozvoli srpskoj manjini u ovoj republici kao i republici Srbiji da
odreuje njegovu dravnu egzistenciju? (...) Mnogo toga govori u prilog inje-
nici da bi Jugoslavija mogla da se raspadne na vie delova a ne samo na dva (...)
Prognoza je izriita i iskljuiva: Jugoslavija ne moe opstati, jer to niko
ne moe spreiti, pa, preutno stavljeno do znanja, ni intervencija sa strane.
Time je jasno iskazan stav da se oekuje raspad a ne razbijanje Jugoslavije.
Pa ipak, stvarajui i oblikujui javno mnjenje u Nemakoj, naroito konzer-
vativno, tokom dugog niza godina, Rajsmiler je u stvari aktivno uestvovao
u ideolokoj pripremi razbijanja SFRJ, i potonjem pravdanju tog ina (Baki,
1999; 1998; 1997b).
Da je to tako, svedoe i retoriki ukrasi poput junoslovenska kraljevina
srpsko-vizantijskog kova gde se republika pretvara u kraljevinu u cilju nagla-
avanja autoritarnosti dravnog ureenja, a specifikacija srpsko-vizantijskog
kova treba da asocira publiku na iroko rasprostranjene stereotipe o Vizantiji
kao orijentalistikom, autoritarnom, nasilnom i lukavom Drugom u odnosu
na nas koji smo olienje demokratinosti, dobronamernosti i javnosti u radu.
Jugoslavija se nije mogla prihvatiti zato to su njene ambasade velikosrpske
ispostave, to je paualna tvrdnja, a njena vojna sila komunistika i veliko-
srpska ustanova za ugroavanje nesrba, to u to vreme zacelo nije bilo tano
215 Ima naknadnih miljenja da izvetaj CIA nije bio dovoljno pesimistian, poto se tada
Jugoslavija ve bila raspala (Shoup, 2008: 341).
poto je vrh JNA bio u celosti odan titoistikom idealu socijalizma, te ide-
alu bratstva i jedinstva, dok je pretvaranje JNA u srpsku vojsku teklo poste-
peno tokom rata 1991. i 1992,
216
dok je potpunu kontrolu nad vojskom auto-
ritarni reim Miloevia ostvario tek pred rat na Kosovu 1999. (Hadi, 2004:
85; Gow, 2003: 5158), koja je bila u funkciji izjednaavanja same ideje Jugo-
slavije sa idejom velike Srbije. Otuda je logino da svi nesrbi odatle treba da
bee glavom bez obzira, te da doe do raspada SFRJ. ovek se dvadesetak
godina poto je ovo napisano ne moe oteti utisku da je konzervativna sve-
nemaka misao o Jugoslaviji i velikosrpskom nacionalizmu uspostavila ide-
oloku hegemoniju ne samo na nemakom govornom podruju ve pri kraju
1991, te da ona traje do dana dananjeg.
4.3. Predvianja izgleda Jugoslavije na opstanak
polovinom osamdesetih u angloamerikoj
i jugoslovenskoj drutveno-naunoj misli
U zimu 1990. u renomiranom asopisu Amerike akademije nauka Daeda-
lus, ameriko-hrvatski istoriar Ivo Banac, liberalni profesor na jednom od naj-
prestinijih svetskih univerziteta Jejl (Yale), upitao se: S obzirom na prolost,
moe li rast pluralistike demokratije vezane za nacionalnu dravnost preva-
zii kako nacionalistiku tako i komunistiku tenju za centralizmom i unita-
rizmom (Banac, 1990: 141)? Iz ovakvog pitanja ispada jasno da se predviao
kraj Jugoslavije, poto se pretpostavljalo da je rast pluralistike demokratije
vezan za nacionalnu dravnost. Ipak, treba uoiti da je liberalni istoriar bio
u potpunosti svestan da i pored te vezanosti lako moe da se desi da nacio-
nalistika zameni socijalistiku autoritarnost.
Ono, meutim, to je problematino jeste dovoenje u vezu nacionali-
stike tenje za centralizmom i unitarizmom sa komunistikim nastojanjima.
Naime, federalizam u Jugoslaviji, bar od polovine ezdesetih godina XX veka
pa sve do trenutka kad Banac pie lanak niukoliko nije bio ni centralistiki ni
unitaristiki, ali je spadao u autoritarne sisteme. Otuda je tvrdnja o apriornoj
216 U martu 1992. penzionisano je 20 uglavnom nesrba ili jugoslovenski usmerenih generala,
a u maju 1992. usledilo je penzionisanje sledeih 38 (Gow, 2003: 58). Doista, 58 gene-
rala koji su nesrbi ili jugoslovenski usmereni od 150 generala, koliko ih je bilo 1991. u
isto vreme, inilo je 38,6% ili skoro dve petine, to je prilino veliko uee za jednu voj-
sku koja ugroava sve one koji se protive srpskoj prevlasti. Treba se setiti, primerice, da
su oba komandanta vazduhoplovstva tokom rata u Sloveniji i Hrvatskoj bili Hrvati, gene-
rali Anton Tus do 8. V 1991, kad je prebegao hrvatskoj vojsci i postao njen glavnokoman-
dujui (21. IX 199122. XI 1992) da bi potom bio vojni savetnik F. Tumana i ambasador
Hrvatske u NATO, i Zvonko Jurjevi, koji je ostao odan Jugoslaviji i JNA do kraja, a u Hrvat-
skoj je za njim raspisana poternica zbog navodnih ratnih zloina (http://www.vojska.net/
eng/biography/t/tus/anton/ ; http://www.mup.hr/4161.aspx, pristupljeno 30. VII 2008).
komunistikoj tenji za centralizmom i unitarizmom u najboljem sluaju proi-
zvoljna, a u najgorem namerno sroena tako da zavede hladnoratovsku svest
italaca. Banac je na pomalo hladnoratovski nain povezivao borbu za nacio-
nalno potvrivanje sa borbom protiv socijalistikog sistema:
Ova vrsta odbrambenog nacionalnog programa bila je uvek usmerena protiv
sovjetske nadmoi, ali takoe i protiv raznovrsnih lokalnih meta. U ehoslova-
koj bila je usmerena protiv eke nadmoi, u Jugoslaviji protiv premone pozicije
Srba (...) Masovni (grass-roots) nacionalni pokreti i uzbuenja su obino praeni
periodima demokratizacije, ali su sadrali i potencijal restauracije crta presocija-
listikih nacionalnih ideologija sa svim njihovim pripadajuim osobinama, uklju-
ujui iskljuivi integralni nacionalizam. Naprotiv, nacionalni program elita, ope-
nito je naginjao prema birokratskom nacionalizmu. (Banac, 1990: 147).
Prvo to je potrebno uoiti jeste injenica da se srpska nadmo stavlja
u istu ravan sa ekom i sovjetskom, iako su Srbi i Srbija, po reima najveeg
autoriteta za nacionalizam u socijalistikim zemljama Vokera Konora, bili izu-
zetak kada su u pitanju socijalistike federacije, poto je i broj federalnih jedi-
nica i crtanje granica bilo na tetu Srba, to sasvim odudara od ruskog slu-
aja u SSSR i drugih sluajeva socijalistikih drava u kojima se favorizovala
veina u odnosu na manjine (Connor, 1984: 333). Istovremeno, masovni naci-
onalistiki pokreti su a priori oslikani kao odbrambeni, iako bi, recimo, hrvat-
ski Srbi s punim pravom mogli tvrditi da su prema njima takvi pokreti, od pra-
vatva XIX veka preko ustatva iz II svetskog rata i, u manjoj meri, Maspoka
iz vremena socijalistike Jugoslavije do hrvatskog nacionalizma devedesetih
godina XX veka, bili agresivni. Ipak, autor zasluuje priznanje za prepoznava-
nje nacionalistike tendencije za vraanjem u prolost i kopiranjem reakci-
onarnih crta ranijih izbijanja nacionalizma.
Bilo kako bilo, ini se da je krajem devedesetih postojalo saglasje meu
konzervativnim svenemakim sredstvima masovnog optenja (Baki, 1999;
1998; 1997b), vodeim strunjacima za SFRJ u SAD i meu obavetajcima SAD
da su dani Jugoslaviji odbrojani. Potonji su predviali da e se Jugoslavija ras-
pasti polovinom 1991; dakle, upravo u vreme kada su Slovenija i Hrvatska pro-
glasile nezavisnost. Ipak, radilo se o predvianjima na kratak rok, a znakovito
je da su se pojavila tek godinu dana posle pada Berlinskog zida. Da li bi ame-
riki obavetajci i strunjaci tako bespomono izveli zakljuak o beznadeno-
sti Jugoslavije da je Berlinski zid bio jo uvek stabilan? Da li bi se, moda, tada
pojavile i preporuke ta da se radi da bi se spreio raspad SFRJ? Da li bi takav
bio zakljuak SSSR? Konano, zato takav zakljuak nije izvuen kada je u pita-
nju BiH, odnosno, zato nije postojalo saglasje oko takvog zakljuka? Napo-
sletku, da li bi i dugogodinji strunjaci za Jugoslaviju samo bespomono kon-
statovali izvesnost raspada ili bi dolo i do saveta kako da se on predupredi?
Meutim, ima autora, poput Pedra Rameta (1984) i Dorda eflina (1985)
(George Gyrgy Schoepflin), koji su jo tokom osamdesetih godina predvideli
da e se Jugoslavija raspasti, za razliku od, recimo, Rusinova i Berga koji su
tada smatrali da za nju, uprkos svim tekoama s kojima je suoena, ipak ima
nade. Prvopomenuti su smatrali da su unutranje suprotnosti takve da moraju
dovesti do raspada Jugoslavije. Preutno se pretpostavljalo da od spoljanjih
uslova ne zavisi da li e Jugoslavija opstati, pa se utoliko nikako ne moe govo-
riti o predvianju razbijanja SFRJ. Istovremeno, prepoznavane su strukturne
protivrenosti srpskog i hrvatskog nacionalizma i njihovih zahteva kao i insti-
tucionalna paraliza koja je zahvatila SFRJ blagodarei Ustavu iz 1974. godine.
Tako je Dord eflin, politikolog i Britanac jevrejskog porekla rodom iz
Maarske, koji zemlju svog roenja predstavlja u Briselu kao poslanik Evrop-
ske narodne partije, zaposlen na londonskoj koli za slovenske i istonoevrop-
ske studije (School of Slavonic and Eastern European Studies), ispravno prime-
tio jo u martu 1985. u poglavlju knjige koju je uredio Ramet, da politizacija
kulturnih crta, sutina nacionalistikih ideologija, ustrajava otvoreno ili pri-
kriveno u SFRJ, te da su koreni nacionalizma daleko dublji no to to pret-
postavlja zvanina marksistika ideologija koja ga uvek trai u privrednim
nejednakostima, zato to je nejednak razvoj bio, u najboljem sluaju, jedan
inilac meu mnogim odgovornim za opstanak i ponovno javljanje nacio-
nalizma. Do Titove smrti, stapanje prikrivenog nacionalizma sa republikim
institucijama bilo je dalekoseno i verovatno nepovratno (Schoepflin, 1985:
315). Autor je, takoe, primetio da razliita institucionalna ustrojstva od 1918.
do trenutka pisanja njegovog teksta nisu uspevala da zadovolje odluujuu
veinu Jugoslovena, da je teko oekivati da se nae neko reenje koje e
uspeti u onome to prethodna nisu, pa je zakljuio da su izgledi Jugoslavije
prilino turobni (Schoepflin, 1985: 321). Moe se samo pretpostavljati u koli-
kom je stepenu istorijska sudbina Habzburke monarhije uticala na eflinovo
zakljuivanje o Jugoslaviji.
eflin je smatrao da bi demokratska Jugoslavija uvek bila gotovo nemo-
guna (cit. pr. avoki, 2006: 78), u emu se slagao sa Ivom Bancem koji je
smatrao da je neuspeh obe Jugoslavije strukturno neizbean (Budding, 2004:
108), i da u Jugoslaviji postkomunizam takoe znai postjugoslovenstvo (cit.
pr. avoki, 2006: 79), to znai da se o Jugoslaviji razmiljalo iz ukorenjenog
hladnoratovskog okvira i uz korienje antikomunistikog diskursa.
Treba, naposletku, primetiti da je eflinova analiza tekoa sa kojima se
suoavala Jugoslavija bila uokvirena predvianjem da e se i socijalizam ras-
pasti, poto je izgubio sposobnost uvoenja inovacija u drutvu. Njegova ana-
liza socijalizma bila je uveliko normativna sa stanovita klasine konzerva-
tivno-liberalne ideologije tokvilovskog tipa, a analiza Jugoslavije nastavljala
se na takvu analizu socijalizma. Ipak, u samom odnosu prema Jugoslaviji nije
se moglo prepoznati neprijateljstvo ili zlovolja, ve su se hladno konstatovali
problemi Jugoslavije koje je bilo teko prevazii u uslovima institucionalne
blokade. Dok je Ramet, kako e se videti, raspad Jugoslavije smatrao manje
ili vie pozitivnim ishodom, eflin je vrednosno neutralno zakljuivao da je
raspad najverovatnije reenje jugoslovenske krize.
Denison Rusinov (1985) i Stiven Berg (1986) (Steven Burg), iako sasvim
svesni pomenutih nacionalnih suprotnosti i institucionalne paralize politi-
kog sistema koja proizvodi privredne neracionalnosti, smatrali su da Jugosla-
vija moe opstati, pod uslovom da se sprovedu neophodne reforme politikog
sistema i institucija privrednog sistema. Takoe su unutranji uslovi smatrani
oevidno vanijim od spoljanjih, ali se smatralo da su istorijske moguno-
sti otvorene, te da ima razloga za verovanje da veina Jugoslovena eli da se
tekoe prebrode. Ovi autori gledali su na predmet svog istraivanja sa sim-
patijama i optimizmom, elei da se problemi prevaziu. U drutvenoj stvar-
nosti osamdesetih nalazili su, osim zabrinjavajuih injenica, i elemente koji
bi mogli doprineti prevazilaenju krize jugoslovenskog drutva.
U prolee 1984. Pedro Ramet,
217
politikolog, sin panca i Austrijanke koji
se dugo pre nestanka Jugoslavije bavio ovom zemljom,
218
objavio je lanak
Jugoslavija i pretnja unutranjih i spoljanjih nezadovoljstava (Yugoslavia
and the threat of internal and external discontents) u kojem je izriito predvi-
deo da e se Jugoslavija u krvi raspasti. Godinu dana docnije, Denison Rusi-
nov objavio je studiju Nacionalna politika i nacionalno pitanje (Nationalities
policy and National Question) u knjizi koju je uredio Pedro Ramet (Yugosla-
via in the 1980s), u kojoj je, takoe, ukazano na velike tekoe koje nacionalno
pitanje izaziva u Jugoslaviji, ali je, ipak, iskazana i nada da Jugoslavija pose-
duje unutranju snagu da se odupre centrifugalnim tendencijama.
Autori su se, prema tome, slagali u dijagnozi stanja u kojem se Jugoslavija
nalazila sredinom osamdesetih godina XX veka. Tako, Ramet je pisao kako je
stabilnost sistema koji je uspostavio Savez komunista Jugoslavije potresena
i, moe se tvrditi, u opadanju, te da se delanje politikih institucija znatno
razlikuje u praksi od onoga to je predvieno teorijom, a da su istke iz 1971
1972. u stvari produbile hrvatski nacionalizam, pa je govor o bratstvu i jedin-
stvu, prema tome, ista maskarada (Ramet, 1984: 103).
217 Autor(ka) je od decembra 1990, kada je promenio rodni identitet, zvanino poznat(a) pod
imenom Sabrina Petra Ramet.
218 Poela sam prouavanje Jugoslavije 1977, dok sam se jo uvek nalazila na posledi-
plomskim studijama a etniki odnosi u toj zemlji su me poeli uzbuivati jo dok
sam obavljala istraivanje za master rad o zemlji moje majke, Austro-Ugarskoj (Ramet,
1996: XXI). Vano je uoiti da je upotrebljen glagol uzbuditi u nesvrenom obliku, to
ukazuje na dugotrajnost jednog prilino jakog oseanja, te da je kao zemlja autorkine
majke prepoznata upravo i iskljuivo Austro-Ugarska, a ne i neka od zemalja nasled-
nica (to bi moglo precizirati o kojem kraju Habzburke monarhije se radi). Ove inje-
nice bi mogle ukazivati na autorkin izuzetno pozitivan vrednosni odnos prema nesta-
loj politikoj zajednici.
Na privrednom planu konstatovano je da je dug Jugoslavije per capita
duplo vei od poljskog, da su devizne rezerve istanjene, a da su zapadni ban-
kari izrazili duboku zabrinutost oko odsustva centralne kontrole nad zaduiva-
njima Jugoslavije i masivnom decentralizacijom privrede to je urodilo nedo-
statkom usklaenosti izmeu privrednih planova federalnih jedinica (Ramet,
1984: 107). Takoe, navedene su hronine nestaice goriva, deterdenta, kafe,
lekova i druge robe, te rastua nezaposlenost (Ramet, 1984: 108), a zabeleene
su i rei slovenakog istoriara Duana Bibera iz oktobra 1983, koji je grupi
istoriara na sastanku u Zagrebu kazao da ako se nastavi trenutni razvoj situ-
acije pretvoriemo se u drugi Liban (Ramet, 1984: 109).
Kao glavni uzrok ovog stanja autor je video ozbiljnu podeljenost partije
bar od 1961 koja je paralisala aparat i postala izvor dananjeg haosa u jugo-
slovenskoj privredi i socijalnoj politici (Ramet, 1984: 110). Ustanovio je da su u
politikom smislu srbijanska i slovenaka partija liberalne, a hrvatska i bosanska
vrstorukake, dok su u privrednom smislu slovenaka, hrvatska i srbijanska
partija sklone privrednim reformama (Ramet, 1984: 110111). Osnovna pretnja
prepoznata je uopte u nacionalizmu, i posebno u srpsko-hrvatskim odnosima:
Stvarna opasnost za Jugoslaviju je u tome da e ako privredno opadanje i politika
kriza dovedu do graanskih nemira, nacionalni inilac odjedared postati odluujui.
Otvoreno se priznaje da je pokrajina Kosovo u pobuni (ili kontrarevoluciji, kako par-
tijski glasnogovornici eufemistiki vele). Vie od 80 posto itelja pokrajine su sada
etniki Albanci. Najvei deo eli otcepljenje, razvoj od kojeg voi ove vieetnike
zemlje strahuju, poto bi raspirio raspad zemlje i doveo do kraja vlasti SKJ. (...) Na
skoranjem desetom kongresu Saveza socijalistike omladine Hrvatske, priznato
je da je hrvatska mlade inficirana estokim secesionistikim nacionalizmom. Voi
Saveza su optuili hrvatske svetenike za ovakvu situaciju. Srbi su preplavljeni nacio-
nalizmom od nereda na Kosovu. Muslimani Bosne i Hercegovine doivljavaju islam-
sko buenje. (...) Iz geografskih i demografskih razloga, sr jugoslovenskog nacional-
nog problema ostaje srpsko-hrvatski odnos, tj. hrvatsko nezadovoljstvo politikim
status quo-om. (...) Mnogi Hrvati se danas oseaju potlaenim i jako antisrpski usme-
renim.
219
Prema jednom emigrantskom izvoru, onoliko koliko se Srbi i Crnogorci,
isterani s Kosova, naseljavaju u Hrvatskoj uz obalu izmeu ibenika i Zadra, toliko
to Hrvati oseaju kao novu demografsku pretnju, koja bi se mogla izroditi u nacio-
nalistike incidente u bliskoj budunosti (Ramet, 1984: 112113).
Ono to treba imati na umu kada je ovaj navod u pitanju jeste da Ramet
pie o nacionalnim odnosima u SFRJ pre no to je Slobodan Miloevi doao
219 Autorovi razgovori na Pagu u avgustu 1978. i u Zagrebu u julu 1983 (Ramet, 1984: 113).
U ovom aspektu stranac je nesumnjivo bio u prednosti u odnosu na domae istraivae.
Njemu su se nacionalne pritube mogle otvoreno rei, bez straha od ikakvih posledica.
na vlast, i boji ih prilino crnim bojama. Ako je to tano, onda Miloevi nije
mogao biti glavni uzronik onoga to se Jugoslaviji desilo, ve tek kataliza-
tor koji je ubrzao tok stvari u jednom pravcu. Dok se analizi nacionalizama
na Kosovu, u Srbiji i u BiH uglavnom nema ta prigovoriti, dotle je analiza
stanja u Hrvatskoj problematina i znakovita u smislu razotkrivanja autorove
pristrasnosti. Naime, sasvim je tano da je srpsko-hrvatski odnos klju pro-
blema bive Jugoslavije, ali je veoma problematino da li se i zato se mnogi
Hrvati danas oseaju potlaenim i jako antisrpski usmerenim. Naime, nase-
ljavanje Kosovaca, Srba i Crnogoraca izmeu ibenika i Zadra nije moglo
biti masovno, ukoliko ga je uopte i bilo, ali je tvrdnja iz krajnje sumnjivog
izvora koji se u lanku netedimice citira, hrvatskog emigrantskog asopisa
Nova Hrvatska, uzeta zdravo za gotovo. Sumnjivo je, takoe, autorovo shva-
tanje Maspoka, tj. Hrvatskog proljea, kako ga on, sledei hrvatske nacio-
naliste, iskljuivo naziva:
Kasnih ezdesetih i poetkom sedamdesetih izgledalo je izvodljivo da Jugo-
slavija moe nai miran put do etnike harmonije na konfederalnoj bazi. Ovo je
protivrena tvrdnja, poto najvei broj posmatraa, ipak, tee prihvatanju reim-
skog objanjenja da su se hrvatski nacionalisti oteli kontroli i da nije bilo realne
alternative represiji. No, reimsko objanjenje predstavljalo je veliko pojedno-
stavljenje. Hrvatsko partijsko vostvo, tada predvoeno Savkom Dabevi Kuar
i Mikom Tripalom, bilo je sutinski umereno, i trailo je mirne metode reformi-
sanja sistema izlazei u susret osnovnim zahtevima hrvatskog stanovnitva. Oni
su bili skloni hrvatskom nacionalizmu (Ramet, 1984: 113).
Kada bi neko ovako predstavio srpsko rukovodstvo u drugoj polovini
osamdesetih, sigurno bi bio proglaen srpskim nacionalistom ili izrazito pro-
srpski usmerenim istraivaem. U vreme pisanja, ovakav stav Rameta sva-
kako nije bio veinski, a Maspok se mahom smatrao nacionalistikim pokre-
tom koji je mogao razbiti Jugoslaviju. Konfederalizovanje federacije, lek koji
je predlagao, bilo je upravo nain za bezbolno razmontiranje drave, poto bi
se savezna drava pretvorila u savez drava. Sjedinjenim Dravama i savezni-
cima, meutim, nije tada bilo u interesu da se razbija drava Junih Slovena,
koja se jo uvek smatrala veoma korisnom u borbi Zapada predvoenog
Sjedinjenim Dravama protiv socijalistikog lagera predvoenog Sovjetskim
Savezom. Naprotiv, trebalo joj je pomoi kako bi prevazila tekoe s kojima
se susretala. Ranije je sam Ramet citirao zapadne bankare koji su traili vraa-
nje privredne moi federalnom centru, to je izriito protivreilo Rametovom
podravanju umerenog hrvatskog nacionalizma i konfederalizacije SFRJ. Kad
se ima sve reeno u vidu, ne udi to je autor polovinom osamdesetih ostao
s ovakvim stavom u manjini. No, on je upravo iz ovakvog stava izvukao dale-
kosena predvianja:
1. Guei hrvatske, slovenake i makedonske liberale, partija je osudila jedinstveni
reformski eksperiment i odsekla najbolju ansu sistema za samopopravljanje.
2. Neposredan rezultat bio je u produbljivanju otuenja naroda od partije, naro-
ito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu, i produbljivanje nepoverenja izmeu Srba i
nesrba, posebno Hrvata i Albanaca.
3. Kao rezultat partijske kratkovidosti u ovoj krizi, verovatno je samo pitanje vre-
mena kada e se jo jedno krvoprolie dogoditi izmeu Srba i Hrvata (Ramet,
1984: 114).
Ovaj navod viestruko je znaajan, jer otkriva dubinsku pristrasnost
autora napisa. Prvo to pada u oi (1) jeste injenica da se uz hrvatske, slo-
venake i makedonske liberale ne navode i srpski liberali u SK, iako su i oni
tada poieni. tavie, jedino srpski liberali nisu tada pokazivali ni trunku
nacionalizma (Perovi, 2003; Rusinow, 1978), dok se u ostalim sluajevima
radilo o svojevrsnom preplitanju nacionalistikih i, sa stanovita vostva SKJ,
komunistiki nedovoljno pravovernih gledita, u smislu davanja vie slobode
preduzeima i veeg uticaja tritu u odnosu na plan (Rusinow, 1978).
No, autor zakljuuje kako je takvo delanje partije urodilo (2) gubitkom
njenog legitimiteta naroito u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu, iako je samo u
prvoj od navedenih, bar do 1981, dolo do istke u partiji, dok u drugima nije.
Dakle, Slovenija i Makedonija se ne navode u ovom kontekstu, iako je tamo
dolo do istke, a BiH i Kosovo se navode, iako tamo nije bilo istki, ili su bile
daleko malobrojnije. Uostalom, autor ih nije pomenuo.
Oevidno, radilo se o (3) naglaavanju problema sa Srbima: gde god su
prisutni oni, tu su i nacionalni problemi izmeu njih i nesrba, posebno Hrvata
i Albanaca. Jedini problem sa takvom tvrdnjom u drugoj reenici jeste u inje-
nici da ona ne sledi logino iz prve, niti iz prvog dela druge. Jednostavno, nisu
se potovala pravila formalne logike, zakljuak nije sledio iz premisa. Napo-
sletku, (3) kao uzrok sledeeg rata izmeu Srba i Hrvata, a preutno i kraja
Jugoslavije, prepoznata je istka maspokovaca iz partijskog aparata SK Hrvat-
ske. Ako je tada autor bio u pravu, onda Slobodan Miloevi ne moe snositi
odgovornost za bilo ta to se desilo posle njegovog dolaska na vlast iz pro-
stog razloga to tada on nije zauzimao nijednu znaajnu funkciju u partijskom
aparatu. Uostalom, autor ga nigde u lanku nije pomenuo. U ovom opaaju
jugoslovenske stvarnosti vostvo SKJ okrivljeno je za budui rat izmeu Srba i
Hrvata. Secesionistiki nacionalizam znaajnog dela Hrvata okupljenih u Mas-
poku bio je a priori osloboen svake odgovornosti.
Kod Rameta je izgleda bila prisutna namera da opravda nacionalistike
tenje za razbijanjem Jugoslavije. Na saveznoj dravi je a priori bila krivica za
budui rat, pa ak i za raspad Jugoslavije, poto se zagovarala konfederacija
kao tobonji vid njenog ouvanja u cilju pravdanja separatistikog naciona-
listikog delanja. Docnije je autoritarni i ambiciozni Slobodan Miloevi, koji
je svojom robusnom, netrpeljivom a harizmatinom pojavom privlaio nega-
tivnu panju posmatraa, posluio kao idealna meta za sve neprijatelje, u prvo
vreme Jugoslavije, a potom Srba i Srbije. Tada je i Sabrina Petra Ramet dobila
zapaenu ulogu u akademskom pravdanju razbijanja Jugoslavije pozivanjem
na ruilako dejstvo tadanjeg predsednika Srbije (Baki, 2009: 9899).
U navedenom lanku, meutim, nije se zagovaralo hitro razbijanje Jugo-
slavije, ve se Ramet zalagao za pragmatiki pristup, poto je trenutno (at
this time) vrsta zapadna podrka Jugoslaviji najzdravija politika za Zapad,
shodno injenici da bi ne pomaui Jugoslaviji Zapad obeshrabrio druge
komunistike ili leve reime koji bi mogli poeleti da izmaknu Moskvi ali im
manjkaju resursi, kao to su Angola ili Irak (Ramet, 1984: 120). Otuda, sasvim
u skladu sa konzervativno-liberalnom pragmatinom proraunatou, Ramet
je, koristei eufemizam Zapad u cilju predstavljanja interesa SAD, savetovao da
Sjedinjene Drave nisu u poziciji da oslikaju mogue utopije za njihove prija-
telje. One, meutim, mogu obezbediti pouzdanu podrku onima koji, poput
Jugoslavije, konstruktivno doprinose meunarodnoj stabilnosti (Ramet,
1984: 121). Drugim reima, Jugoslavija je imala smisla za konzervativne libe-
rale do onog trenutka dok postoji rival na globalnoj sceni, SSSR, jer eufemi-
stiki reeno, doprinosi meunarodnoj stabilnosti, tj. amerikim stratekim
interesima, a sa slabljenjem SSSR, oni su izgubili interes i za odranje Jugosla-
vije. U konkretnom sluaju Rameta, s krajem Hladnog rata, s raspadom socija-
listikog lagera i potonjim raspadom SSSR, te posledinim prestankom opa-
snosti od socijalizma, ne samo to Jugoslavija nije vie neophodna, ve ona
postaje i suvina kao nesavrena tvorevina koja je zamenila verovatno savr-
eniju Habzburku monarhiju, pa je trebalo pomoi secesionistikim pokre-
tima u okviru nje da izbore nezavisnost od omraenog Beograda i potpadnu
pod uticaj drugih sila.
220
Nasuprot ovakvim zakljucima, iz sline poetne analize, istoriar Rusinov,
bivi obavetajac amerike mornarice, poreklom verovatno Jevrejin iz Rusije koji
je otiao u Veliku Britaniju i postao neka vrsta britanskog liberala, zakljuio je da
Jugoslavija ima anse da se izvue iz problema, uprkos mranim predvianjima
Rameta. Oprezno i skrupulozno, Rusinov je zakljuio da nije bio u mogunosti
da skupi dovoljno pokazatelja koji bi opravdali tvrdnju da je savremena situ-
acija ve analogna (onoj iz 19711972, koju je autor iz prve ruke posmatrao,
prim. J. B.) i da je slina kriza (ali bez Tita da je razrei) verovatno na pomolu
221

(Rusinow, 1985: 132). Smatrao je da se izvetaji o nacionalistikim incidentima
220 U lanku su pedantno pobrojane sve nacionalistike i separatistike organizacije razlii-
tih junoslovenskih nacija u svetu (Ramet, 1984).
221 Znaaj Josipa Broza isticao je i eflin posebno naglaavajui injenicu da je sistem izgra-
en Ustavom iz 1974. bio sistem koji je podrazumevao nekog s Titovim autoritetom na
vrhu. U protivnom, institucionalni sistem odluivanja bio bi zakoen potrebom da se jed-
noglasno donose odluke o isuvie velikom broju pitanja (Schoepflin, 1985: 313).
u stvari odnose na banalne stvari, iako je bio svestan da je i do Maspoka vodio
niz banalnih incidenata koji su bili slino bagatelisani i prema tome trpljeni,
ohrabrujui eskalaciju. Smatrao je, takoe, da rastui broj Jugoslovena, prema
popisu iz 1981. bilo ih je 1.219.024 ili 5,4%, daje nadu da bi Jugoslavija mogla
da postane vra zajednica no to je bila polovinom osamdesetih (Rusinow,
1985: 132133, 160). No, uprkos simpatijama za predmet istraivanja, Rusinov
nije bio jugoslovenski idealista, ve je jasno prepoznao u kolikom problemu se
SFRJ nalazi i ta treba uraditi da bi mogla opstati:
Na dui rok, ako ga bude bilo (istakao aut.), stabilnost Jugoslavije e prevashodno
zavisiti od obuhvata do kojeg e institucije i elite, same uveliko oblikovane uza-
stopnim pokuajima odgovora na nacionalno pitanje, dokazati sposobnost izmi-
renja upornih sukoba izmeu partikularistiko-nacionalnih i panjugoslovenskih
interesa i zahteva u jednom promenljivom i trenutno teem privrednom i politi-
kom okruenju kod kue i u svetu. Gledano na ovaj nain, postoje dve povezane
dimenzije koje stvaraju krug koji bi mogao ili ne biti zaaran: uticaj nacionalnog
pitanja na institucionalno ureenje i delanje, i uticaj potonjeg na nacionalno
pitanje (Rusinow, 1985: 133).
Doista, nema tanije dijagnoze stanja u kojem se nalazila Jugoslavija,
222

kao i razloga zbog kojih je to tako.
223
Posebno treba naglasiti tanost zapaa-
nja da su institucije i elite bile oblikovane pokuajima odgovora na nacionalno
pitanje, jer se najee smatra da su institucije te koje su presudno doprino-
sile nacionalizmu dok se ne uvia da su same institucije bile obrazovane na
bazi socijalistikog nacionalizma. Naalost, ispostavilo se da jugoslovenske
republike elite nisu elele da posluaju ono to je odranje Jugoslavije za-
htevalo, a da niko moan sa strane nije hteo odluno da im ukae na neop-
hodnost odreenih koraka kako bi se predupredila tragedija u koju se srljalo.
222 Republike sada imaju skoro toliko mnogo kontrole nad njihovom privrednom sreom
i kulturnim identitetima kao i suverene drave u Evropskoj ekonomskoj zajednici (tj. ne
sasvim suverenu kontrolu) (Rusinow, 1985: 141).
223 Na drugom mestu u studiji, Rusinov je poredio privredni sistem u Jugoslaviji sa merkan-
tilizmom do kojeg je dovelo institucionalno ureenje pod uticajem reavanja nacional-
nog pitanja: Regionalni voi su prevashodno zatitnici i promoteri njihovih regionalnih
privreda, koje se smatraju nacionalnim a ne samo regionalnim po prirodi. Oni su podrani
i posluani i priznati kao nacionalni voi njihovih nacija, to je mona zamena za slo-
bodne izbore ili harizmu u uspostavljanju vlasti u zavisnosti od procene koliko dobro
obavljaju taj posao (Rusinow, 1985: 143). On je primetio da se takmienje izmeu nacija
u SFRJ obavljalo u znaku nultog zbira takmienja (zero-sum interregional competition), tj.
dobitak jednog delatnika, po pravilu, znaio je gubitak drugog, to je nadometano zadu-
ivanjem u inostranstvu u cilju ispunjavanja megalomanskih zahteva republikih ruko-
vodstava i stiavanja sukoba. Takva strategija, meutim, postala je neodriva pod utica-
jem spoljanjih inilaca kao to su naftni udari i recesija privrede na Zapadu, ba u vreme
kada je poinjala era bez doivotnog predsednika (Rusinow, 1985: 143).
Dobronamerni istraivai Jugoslavije poput Rusinova ili Stivena Berga
(Steven Burg) ukazivali su na probleme, precizno ih otkrivajui, ali oni nisu
mogli uticati na jugoslovenske elite da povlae poteze u pravcu odranja
Jugoslavije. Stiven Berg je npr. vrio poreenje situacije koja je dovela do
partijskih istki 19711972. i one koja je prethodila izbijanju nacionalistikih
sukobljavanja petnaestak godina docnije:
Dok sadanji nivo meunacionalnih napetosti jo uvek nije dostigao onaj iz
kasnih ezdesetih i ranih sedamdesetih, ima vanih paralela koje zasluuju
panju i delanje vostva. Ranije je proteklo pet godina pre no to je dozvoljeno
da se istovremeni rast meunacionalnih napetosti meu masama i meuregio-
nalnih sukoba izmeu politikih vostava meusobno osnae i, konano, unite
sposobnost partije da odri drutveni mir unutar regiona (pod regionima Berg
podrazumeva republike i pokrajine, prim. aut.) ili odri nivo ujedinjenosti meu
njima. Politiki poredak bio je uspostavljen tek kada je Tito intervenisao u kasnoj
1971. godini. (...) Tito je mogao tako odluno delati zbog njegovog ogromnog
linog autoriteta, zbog toga to je bio podran koalicijom partijskih voa koji su
dolazili iz veine regija i nacionalnosti, i najvanije, zato to je bio u mogunosti
da zapreti uverljivom pretnjom, u cilju uguenja nacionalistikog nezadovoljstva
ili bilo kojeg drugog odstupanja, vojnom akcijom. tavie, mogao je to da pre-
duzme zato to je takvo delanje, kad je njime predvoeno, predstavljalo jasan
pokuaj odranja postojeeg poretka, pre negoli napor da se on preobrazi. Nije-
dan jugoslovenski vo ne bi mogao danas ponoviti Titovo delanje bez menja-
nja, ili naizgled menjanja sistema u jednom od pravaca (federacija ili konfedera-
cija, prim. aut.) o kojima se danas raspravlja (Burg, 1986: 173).
Kako se vidi, oba autora su jasno prepoznala znaaj koji je Josip Broz kao
integrativni inilac SFRJ imao. Istovremeno, ukazano je na razloge zbog kojih
je on imao takvu ulogu, te zato polovinom osamdesetih nije bilo politikih
voa koji bi mogli uivati isti autoritet. Naime, niko od njih nije mogao rau-
nati na vienacionalnu koaliciju iza sebe, i to iz svih ili gotovo svih nacija, a
vojna sila predstavljala je poslednji neopovrgljivi argument. Liberalni protiv-
nici Jugoslavije, meutim, mogli bi primetiti da Jugoslavija zacelo nije zaslu-
ivala da opstane ako je zavisila od volje i autoriteta jednog oveka, bio on
Josip Broz Tito ili neko drugi.
Pa ipak, ta bi bilo da je neki od monih spoljnih inilaca, koje Berg uop-
te ne pominje, dao odlunu, bezostatnu i bezuslovnu podrku ili pretnju
Anti Markoviu da upotrebi JNA u cilju slamanja otpora nacionalista, na ona-
kav nain na koji je Brenjev podrao Josipa Broza ili mu pripretio (Rusinow,
1978: 299300)? Nije li Franjo Tuman dobio podrku za delimino zadovolje-
nje hrvatskog nacionalizma kada su mu SAD dale odreene ruke da u roku od
deset dana slomi otpor vojske RSK,
224
podravajui ga i avijacijom,
225
i izvri
zajedno sa vojskom BiH strateku promenu odnosa snaga u BiH? Zar nije i JNA
mogla dobiti odreene ruke da u roku od deset dana slomi otpor Slovenije,
osim ako navodne Bejkerove rei neno udaranje po prstima
226
Slovenije nije
znailo ba to, da bi se potom ispostavilo da je slovenaka TO dala po prstima
JNA? Da li bi SAD podrale, razume se preutno, brzu i efikasnu akciju komuni-
stike JNA protiv Slovenije, uprkos jakom protivljenju Nemake, a onda i pro-
tiv drugih nacionalistikih snaga, ukljuujui i Miloevia?
227

Politikolog Berg, meutim, uviao je jo 1986, u vreme dok je Slobodan
Miloevi bio predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i
nije bio politiar od kojega puno zavisi, da se, umesto zajednikog traenja
izlaza iz institucionalne blokade u procesu odluivanja na saveznom nivou
koji je jedino mogao dovesti do stvaranja pretpostavki za privredno ozdrav-
ljenje, sukob unutar politike elite jugoslovenskih republika pojaava (Burg,
1986: 173). Radilo se o institucionalnom snaenju ve postojeih nacionalnih
takmiarskih energija:
224 Prema svedoenju Hrvoja arinia, nekadanjeg efa Hrvatske obavetajne zajednice koji
se 13 puta sreo sa Slobodanom Miloeviem od 1993. do 1995, SAD su dale Hrvatskoj naj-
vie 10 dana za trajanje operacije Oluja. Dokumentarni film Oluja nad olujama, prikazan
na Hrvatskoj televiziji 1, 5. VIII 2008. Operacija Oluja, meutim, trajala je samo tri dana.
225 Prema svedoenju generala vojske RSK, Milisava Sekulia, NATO avijacija je unitila sve
radio-relejne centre onemoguavajui na taj nain uspostavljanje komunikacija izmeu
komande i jedinica, te jedinica meusobno. Takoe, NATO je stavio na raspolaganje Hrvat-
skoj vojsci svoju tehniku koja je omoguavala prislukivanje svih telefonskih razgovora
izmeu srpskih politiara i vojnika. Dokumentarni film Pad Krajine, prikazan na RTS 1, 4.
VIII 2008. godine.
226 Navodno je Branko Mamula izjavio u razgovoru sa Lorom Silber (Laura Silber) i Alenom
Litlom (Allan Little) da je Dejms Bejker (James Baker) u svojstvu amerikog dravnog
sekretara to savetovao Anti Markoviu (Silber, Litl, 1996: 169). U memoarima Branka
Mamule, meutim, o ovome nema ni rei (Mamula, 2000).
227 O tome se danas moe samo nagaati. Da li bi vojna diktatura sa jasnim mandatom
spremanja drutva za viestranake izbore na saveznom nivou, a tek potom i na repu-
blikim, te ogranienim rokom trajanja omoguila da se zemlja ne razbije ili da se bar
omogui miran raspad po opteusvojenim pravilima? Sigurno je da bi u tom sluaju
posle pada Berlinskog zida antikomunisti napali reim kao komunistiki i totalitarni. Pa
ipak, bolja bi bila ak i dvogodinja diktatura od graanskog rata i etnikih progona koji
su potrajali duplo due. No, diktatura bez spoljne podrke nije predstavljala realistino
reenje (Kadijevi je putovao kod sovjetskog ministra odbrane, generala Jazova, 13. III
1991. da ga upita da li bi SSSR podrao vojni udar. Poto je SSSR bio preokupiran svo-
jim brigama, a Kadijeviu ni na pamet nije palo da ide u SAD, od udara se odustalo, jer
JNA nije imala jaku spoljnu silu iza sebe. Hadi, 2004: 118), i mogue je da bi posle
nje rat bio jo ogoreniji. Nijedna strana sila nije htela odluno stati iza Jugoslavije i
njene komunistike vojske posle sloma Berlinskog zida. Jedino je nekomunistika voj-
ska mogla uivati izvesnu preutnu podrku SAD posle pada Berlinskog zida za takav
korak, a taj zahtev bio je preteran imajui u vidu komunistiku ideoloku optereenost
ondanjeg vrha JNA (Hadi, 2004: 118).
Ovo odbijanje kompromisa proizvod je dugotrajnih tendencija prema privred-
noj autarhiji na nivou republika i pokrajina, ali i na regionalnom i optinskom
nivou. Ove tendencije su proizvele neprestano takmienje za resurse u jugoslo-
venskoj politici. Takmienje se odvijalo kako unutar republika izmeu razvijenih
i manje razvijenih optina tako i izmeu republika i pokrajina. Sukob izmeu
optina unutar pojedinane republike bio bi zatakan ujedinjujuim efektima
nacionalizma. Meutim, uzajamno iskljuivi i ak suprotstavljeni karakter naci-
onalizama u Jugoslaviji tei da uvea sukobe meu republikama i pokrajinama
(Burg, 1986: 178).
Ono to je posebno zanimljivo jeste Bergovo uverenje da su svi zna-
ajni sporazumi na privrednom planu ranih osamdesetih postignuti pre-
vashodno ovek se nalazi da u iskuenju da kae iskljuivo blagodarei
stranom uticaju na vostvo iz zemalja stranih poverilaca zapadnih politikih
podravalaca
228
(Burg, 1986: 178). Da li se ovaj uticaj na privrednom planu
mogao protegnuti i na politiki plan? Verovatno da, ali bi ponosnoj Jugosla-
viji u to vreme bilo teko nametnuti neku vrstu protektorata.
Naposletku, samo godinu dana docnije od objavljivanja ovog Bergovog
lanka, u novembru 1987, kada se Slobodan Miloevi ve pojavio kao hariz-
matini vo i pobednik na VIII sednici CK SK Srbije, ambasador Velike Britanije
u Grkoj je tamonjem jugoslovenskom ambasadoru preneo ocenu tadanjeg
ministra inostranih poslova u vladi Margaret Taer, Defrija Haua (Geoffrey
Howe), da je vlada u Londonu i sam ministar jako, jako zabrinut kretanjima
u Jugoslaviji, naroito zbog Kosova, centrifugalnih tendencija u Sloveniji, a
ponekad i u Hrvatskoj, kao i zbog privrednih prilika. Izrazio je interes za vr-
stu, nezavisnu i nesvrstanu Jugoslaviju kakva je bila u Titovo vrijeme, to se
povezuje s jakom federacijom i centralnom vlau (Mamula, 2000: 146). No,
tada je Berlinski zid jo vrsto stajao, a socijalistika, ali nesvrstana Jugosla-
vija bila virus u socijalistikom lageru, pa su izgleda konfederalistike tenden-
cije, a otvoreno separatistike da se ne pominju, Slovenije i Hrvatske gledane
s vie sumnjiavosti no one koje su elele uvrstiti saveznu dravu. Samo dve
godine docnije stvari e se iz temelja izmeniti.
Rusinov se potpuno slagao sa Bergovom klasifikacijom struja u politi-
koj eliti SFRJ, pa su liberalne reformatore u vreme pisanja njihovih tekstova,
1985. i 1986, prepoznali u SK Srbije, a naroito u Gradskom komitetu kojim je
228 Navedene su promene zakona o konvertibilnosti valuta, kao i zakoni o autonomiji
Narodne banke Jugoslavije koji su doneti 1983. i 1984, pa ak i usvajanje stabilizacionog
programa iz 1983. Razlog za ovu popustljivost strancima autor je nalazio u strahu da se
ne ostane bez finansijske pomoi (Burg, 1986: 179). Pa ipak, nije li se radilo o pokazate-
lju pojaanog uticaja monih kapitalistikih krugova na SFRJ? Ako je ovaj uticaj uistinu
bio povean, onda bi ovi krugovi mogli uticati na daljnje snaenje saveznog centra posle
sloma Berlinskog zida, da im je ovo bilo u interesu.
upravljao u to vreme Slobodan Miloevi,
229
meu ekonomistima, bankarima
i poslovnim ljudima, kao i meu reimskim i disidentskim drutvenim nau-
nicima i intelektualcima, te pojedinim politiarima u drugim republikama u
kojima je njihov uticaj manje vaan zato to im nedostaje podrka njihovih
tamonjih partija. Oni su liberalni reformatori zato to: podravaju razumne
mere jaanja federacije putem uvoenja veinskog glasanja umesto konsen-
zualnog kako bi se izbegla paraliza odluivanja na saveznom nivou; podra-
vaju stabilizacione programe na saveznom nivou; trinu privredu, i njeno
ukljuenje u kapitalistiki svetski sistem.
Prva taka je liberalima pribavljala podrku konzervativaca koji su
eleli otru centralizaciju, ali ih je, i zbog ove podrke konzervativaca, uda-
ljavala od tree grupe u partiji, konfederalista u Sloveniji, Hrvatskoj i Vojvo-
dini, kao i bar nekih elemenata u bosanskom rukovodstvu, koji su svi eleli
zadravanje ili uveanje autonomije i ekonomske moi u odnosu na centar, a
posebno se bojali konzervativaca, sa uporitem u JNA, borakim organiza-
cijama i u rukovodstvima nerazvijenih republika, poznatim po zalaganju za
centralistika, primitivno egalitarna i stanovita neprijateljski usmerena
prema trinoj privredi i njenom ukljuivanju u svetski kapitalistiki sistem
230

(Burg, 1986: 187188; Rusinow, 1985: 156). No, izgledi liberala nisu bili bajni:
Tako, liberalni reformatori jesu najslabija tendencija u vostvu. Njihov ogranieni
uspeh do sada se uveliko mogao objasniti kao rezultat spoljnjih pritisaka (istakao aut.).
No, ovi pritisci ne mogu potisnuti regionalne privredne, politike i ideoloke ini-
oce koji su postrojili domae politike snage protiv reforme. Srbijanski liberali su
sutinski izolovani meu regionalnim vostvima, i suoeni ak sa ogorenom opozi-
cijom unutar sopstvene organizacije. Male su, stoga, anse da stabilizacioni program
i propisane privredne reforme budu ikada potpuno sprovedene (Burg, 1986: 188).
Kako se vidi, nacionalni odnosi su, ak i u ovoj vizuri koja uvia sloeniju
ideoloku podelu koja, prema piscu ovih redova, ipak, tek povrinski prikriva
229 Tada je Miloevi, iako se poimence ne pominje u lancima Rusinova i Berga, uobiajeno
smatran modernim prozapadnim reformistom, s bankarskim staom u SAD. Uostalom u
njegovom timu sedeo je kao ekonomski savetnik i Mihailo Crnobrnja, docniji ambasa-
dor u EEZ, univerzitetski profesor u Kanadi i pisac jedne od boljih knjiga o Jugosloven-
skoj drami (1994), pa predstavnik stranih investitora u Srbiji i profesor na FEFA. Bio je tu,
takoe, i Jurij Bajec, lan Miloevievog tima za privrednu reformu iz 1988. i savetnik pre-
mijera Mirka Cvetkovia dvadesetak godina docnije.
230 Berg je posebno visoko vrednovao znaaj kritike drutva brojnih sociologa, i naroito
knjigu Josipa upanova Marginalije o drutvenoj krizi, to ovoj profesiji slui na ast, te eko-
nomiste koji su uestvovali u stvaranju programa Krajgerove komisije, dok je za politiko-
loge kazao da ak i oni koji su dugo patili pod teretom preterane bliskosti u odnosima
sa reimom i bili duboko podeljeni po regionalnim linijama, odskora doivljavaju opre-
zno oivljavanje kritike misli (Burg, 1986: 188).
dublje nacionalne razlike, uslovljavali vidljivu institucionalnu blokadu odlui-
vanja koja je doprinosila privrednom slabljenju zemlje. Ovi slabi izgledi srbi-
janskih liberalnih reformista, usled injenice da konsenzualno odluivanje
favorizuje one koji se protive promenama naveli su, meutim, Berga da se
zapita da li e Jugoslavija nestati. Shvatio je da ovakav orsokak vodi konfe-
deralizaciji i balkanizaciji slinoj onoj s kraja ezdesetih, u emu se takoe
slagao sa Rusinovom. Zakljuio je da taj proces ve traje, te da je trenutno to
najverovatniji tok dogaaja u bliskoj budunosti. tavie:
ne bi se, moda, moralo dugo ekati pre no to se zemlja jednostavno raspadne
mirno, ako se postigne prava konfederacija, ili nasilno, ako nacionalistike
suprotstavljenosti eskaliraju. Jedino bi intervencija vojske najverovatnije kao
podrka ideolokim konzervativcima u njihovom delanju u politikom vostvu
mogla preokrenuti potonji razvoj. Stvarna mogunost ovog ishoda, meutim,
snaan je podsticaj politikom delanju odvraanja (Burg, 1986: 189).
Dakle, Berg je bio sasvim svestan, ba kao i Rusinov, mogueg raspada
Jugoslavije i nisu doputali da ih eufemizam konfedera(liza)cije zavara, ve su
jasno prepoznali da se radi o mirnom razmontiranju SFRJ. Obojica su smatrali da
je to ak i najverovatniji ishod institucionalne blokade odluivanja na saveznom
nivou. Pa ipak, liberalni ameriko-jevrejski intelektualac se nadao da postoji
mogunost ouvanja Jugoslavije. Tu mogunost nalazio je u koaliciji izmeu
konzervativaca, kao najjae struje, i liberala, kao najslabije u SKJ. Naime, oni
su u jaanju funkcija federacije mogli nai najmanji zajedniki imenitelj, a u hitnoj
privrednoj iznudici, konzervativci bi, poto nemaju sopstveni program, smatrao
je, mogli prihvatiti spreman program liberala. No, iako bi ova koalicija postala
premona, bilo je jasno Bergu, ona bi samo dodatno osnaila strahove i otpore
konfederalista iz Hrvatske i Slovenije, to bi onda primoralo liberale da se
pouzdaju u autoritarna sredstva kako bi dostigli svoje ciljeve (Burg, 1986: 190).
Prema tome, Berg je ralanio mogue ishode trenutne situacije sasvim
u skladu sa ozbiljnim naunim radom prema kojem se pod delovanjem nekih
uslova moe oekivati izvesna posledica. Ako bi se nastavilo onim putem
kojim se krenulo na prelazu ezdesetih u sedamdesete, a naroito od smrti
Josipa Broza Tita, mogla bi se oekivati mirna konfederalizacija, tj. kraj SFRJ;
ako bi nacionalistike strasti eskalirale, to bi vodilo graanskom ratu; a ako bi
dolo do koalicije liberala i konzervativaca moglo bi doi do jaanja fede-
racije, ali pod autoritarnom vlau. Jedini inilac kojeg je potcenio jeste spolj-
nopolitiki, jer se sa promenom meunarodnog okruenja menja i verovat-
noa nastupanja svakog od navedenih izbora. Verovatnoa treeg reenja, ije
je ostvarenje neminovno moralo da ukljui konzervativne komuniste, smanji-
vala se sa uruavanjem socijalizma kao sistema i slabljenjem SSSR kao vele-
sile, a rasla je verovatnoa jednog od prva dva navedena izbora.
4.4. Zakljuak
U procenjivanju predvianja sloma socijalizma Valeri Bans (Valerie Bunce)
ve je uoila pravilnost da su desniari rutinski predviali kraj socijalizma, ali
da se ee radilo o onoj narodnoj to je babi milo, to joj se snilo negoli o
briljivom argumentovanju baziranom na injenicama, te da su, tavie, ti
isti analitiari esto zastupali politike zasnovane na premisama o unutranjoj
dugotrajnosti i zlu komunistikih sistema (Bunce, 1997: 363). Neto slino se
moe kazati i za predvianje kraja Jugoslavije.
Naime, iz navedenih primera predvianja jasno se vidi da su nade i oe-
kivanja drutvenih naunika neminovno vezani sa predvianjima kraja Jugo-
slavije: iz negativnog odnosa Rameta prema Jugoslaviji sledilo je bezostatno
pravdanje hrvatskog nacionalizma i osuda srpskog, te predvianje raspada
Jugoslavije; na isti nain, iz pozitivnog odnosa Rusinova i Berga prema pred-
metu istraivanja sledilo je oprezno predvianje o moguem odranju Jugo-
slavije, iako se priznavalo da je situacija, izazvana nacionalnim takmienjima
koja su preesto prelazila u sukobljavanja i institucionalnu paralizu koja je
onemoguavala donoenje odluka i time dodatno pojaavala ve posto-
jee nacionalne sukobe, teka. Potonji su izraavali stav da drava verovatno
nee biti kadra da izae iz pomenutih tekoa, ali su izraavali nadu da e,
ipak, uspeti da ih prevazie, a prvi je samo naizgled bio u pravu, jer njegov
zakljuak nije sledio iz premisa, ve iz zle volje. Kad je eflin u pitanju, nje-
govo ispravno predvianje turobnih izgleda Jugoslavije bilo je u velikoj meri
vezano za kombinovanje predvianja raspada socijalizma sa problemima koje
je u Jugoslaviji izazivao nacionalizam uz institucionalnu blokadu odluivanja
i gubljenje smisla jugoslovenstva za njene republike.
Treba primetiti da su strani strunjaci za Balkan i bivu Jugoslaviju ee
bili svesni mogunosti nestanka Jugoslavije od junoslovenskih sociologa,
politikologa ili istoriara, a da su hrvatski ili slovenaki strunjaci oevidno bili
uspeniji prognozeri od srpskih ili bonjakih. Primera radi, od sociologa Jugo-
slavije samo je Josip upanov predvideo da bi do nasilnog raspada Jugoslavije
moglo doi, dok se od Rameta saznaje da je takvo miljenje jo 1983. iskazao
slovenaki istoriar Duan Biber.
231
Ivo Banac je takoe izraavao uverenje da
je Jugoslavija mogua samo u autoritarnom sistemu, a nikako ne i u viestra-
nakoj demokratiji, u emu se ogledala u najmanju ruku dvostruka rezerva
rezerva jednog liberala prema autoritarnom poretku i rezerva jednog Hrvata
231 Dejan Jovi, pak, navodi da je od 35 vodeih hrvatskih sociologa, pravnika, politologa i
ekonomista anketiranih u oktobru 1989. samo (je) jedan rekao da e se Jugoslavia ras-
pasti (vidi anketu Slavena Letice u Danasu, 17. oktobar 1989) Danas e, naravno, svi tvr-
diti da su znali da e se to dogoditi, i da se zapravo moralo dogoditi. Toliko o mogu-
nosti da se predvide dogaaji, ili barem o kvalificiranosti drutvenih znanosti da ih
predvide (Jovi, 2003: 91).
prema politikoj zajednici u kojoj Hrvati ne ine veinu (Banac, 1990; 1988).
Izgleda da junoslovenski teoretiari i istoriari, a naroito Srbi i Bonjaci, nisu
hteli da poveruju da je za njih negativan ishod mogu, ve su se zavaravali, pa
je i njih, ako ne nepokolebljiva vera u Jugoslaviju, onda nada u bolju budunost
spreavala da se racionalno suoe sa upozoravajuim znacima sunovrata. Neki
od hrvatskih istraivaa su zacelo imali negativan odnos prema Jugoslaviji,
232

pa im je to pomagalo da predvide i njen nestanak. Naposletku, nada i htenje,
predvianje i delanje esto idu ruku pod ruku.
Kada je u pitanju ideoloka usmerenost istraivaa ini se da su ameriki
liberali koji su bili manje hladnoratovsko-antikomunistiki ostraeni gajili
pozitivniji stav prema Jugoslaviji od konzervativnih liberala koji su iskazivali
izrazitiju hladnoratovsku logiku, ako ni zbog ega drugog ono zbog toga to
ih je jugoslovenska vieetnika stvarnost mogla podsetiti na ameriku dru-
tvenu stvarnost. Takoe, liberalni jevrejski intelektualci u SAD i Velikoj Britaniji
koji su se dugo bavili Jugoslavijom pokazivali su unekoliko razumljivu sklo-
nost, imajui u vidu jevrejska iskustva sa nacionalizmima veine kroz istoriju
kao i moguu prosrpsku sklonost, zbog zloina NDH, ka vieetnikim ree-
njima kao etiki nadmonim u poreenju sa uskim etnonacionalistikim vari-
jantama preureenja jugoslovenskog prostora. ini se, meutim, da su oni
uviali i da su opasnosti graanskog rata sa etnikom osnovom mnogo gora
alternativa od Jugoslavije koju odlikuje autoritarni socijalizam, ali sa izvesnim
demokratskim i trinim tendencijama,
233
koji se nipoto ne moe izjednaa-
vati sa totalitarnim poretkom. No, one koji su izriito ili preutno gajili habz-
burke (Ramet) ili nemake (Rajsmiler) resantimane prema Jugoslaviji i Srbima,
ni opasnost nestajanja Jugoslavije u graanskom ratu nije spreavala da izri-
ito predvide eljeni raspad, kao pitanje neminovnosti i podesnog trenutka.
Planiranje podesnog trenutka, kao i neke epizode stranog uplitanja u
prolosti, pokazuju, meutim, da je spoljni inilac bio presudan za odranje
ili nestanak Jugoslavije, jer on u krajnjem sluaju odreuje da li e i kada ona
postojati. Zanimljivo je, meutim, da nijedan od ovde pomenutih istraivaa
nije doao do takvog zakljuka; ni Ramet koji je sam izriito procenjivao kada
je trenutak raspada podesan za Zapad, tj. SAD; niti Rusinov koji je itaoce
obavestio o Brenjevljevoj ponudi bratske pomoi Josipu Brozu prilikom
232 Autoru ove studije nije iznenaujue da je Letica predvideo raspad SFRJ, jer je Tuma-
nov docniji savetnik to silno eleo, ali je teko poverovati da je prosveeni socijalista Josip
upanov, uopte kritian prema nacionalizmu, bio protivnik Jugoslavije, dok za Banca,
kao iskrenog i gorljivog liberala, autor pretpostavlja da bi, moda, bio za Jugoslaviju da
je verovao da ona moe biti liberalna, tj. viestranaka i parlamentarna demokratija koju
nacionalno sukobljavanje Srba i Hrvata nee stalno unazaivati.
233 Rusinov i Berg su sa odobravanjem pominjali zalaganje pojedinih komunista za viekandi-
datske liste, u emu su prednjaili komunisti u SK Srbije, a ve je ranije pomenuta obnova
drutvenih nauka s kritikom funkcijom.
Maspoka, to je ovaj upotrebio kao argument u raspravi sa hrvatskim ruko-
vodstvom, ukoliko maral nije u stanju da se s izazovom separatizma sam
izbori; niti Berg koji je ukazao na presudni znaaj spoljnih pritisaka u jaanju
makroekonomskih funkcija savezne drave u SFRJ; niti eflin koji spoljni ini-
lac skoro i nije imao u vidokrugu.
Moe se samo pretpostaviti da politikolozi SAD i Velike Britanije koji su
se specijalizovali za izuavanje udaljenih regiona nisu skloni kritikom raz-
matranju uticaja spoljne politike zemalja kojima pripadaju na predmet nji-
hovog istraivanja, ve su usredsreeni na unutranje odnose u regionu. Nji-
hova funkcija je prevashodno u analizi unutranjih odnosa u nekom regionu
i savetovanju politika koje se mogu efikasno preduzeti zavisno od ciljeva veli-
kih sila koji se tamo ele postii, a ne u kritici ovih i ovakvih neretko imperija-
listikih politika. Naposletku, primer BiH, jo jedne drave koju razdiru naci-
onalizmi konstitutivnih nacija i institucionalna blokada, i koja uprkos tome
opstaje, zorno pokazuje da se spoljni inilac ne moe potceniti kada je u pita-
nju nastanak, odranje i nestanak malih vienacionalnih drava.
5. Prvobitna ideoloka hegemonija:
sukob civilizacija, balkanizam
i kritika balkanistikog diskursa
Umesto demokratske Zapadne Evrope i komunistike Istone
Evrope, od sada e postojati Evropa i Balkan.
Robert D. Keplen
5.1. Uvod
U ovom poglavlju se analiziraju dva najuticajnija dela i nekoliko prateih
koja su primenjivala okvir sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs, a predo-
ava se i njihova kritika. U osnovi konzervativni okvir sukoba civilizacija, te
pratei orijentalistiki i balkanistiki diskursi bili su kritikovani iz dva izvora.
Prvo izvorite predstavljao je okvir agresorrtva i humanitarno-imperija-
listiki diskurs putem kojih se kritikovao okvir sukoba civilizacija i balkani-
zam, iako esto nedosledno, pa je bilo i dosta sluajeva da su kritiari nesve-
sno primenjivali ono to kritikuju. Nosioci ovakve kritike su uglavnom, iako
ne i iskljuivo, levi liberali i socijalni demokrati na Zapadu, kritini prema nji-
hovim vladama zbog nepreduzimanja vojne akcije protiv bosanskih Srba i
Srbije. Drugo izvorite kritike predstavljali su postmoderni dekonstruktivi-
sti balkanistikog diskursa koji su veinom bili roenjem ili branim vezama
povezani sa Balkanom, a dugogodinjim boravkom sa Zapadom.
Posebno je vano naglasiti da se radi samo o najuticajnijim autorima i
delima, to nikako ne znai da su oni i oblikovali ovaj okvir i diskurs, poto
su oni nastali znatno ranije. Dva autora i dela koja se ovde neto opir-
nije analiziraju jesu Sukob civilizacija Semjuela Hantingtona (Samuel Hun-
tington) i Balkanski duhovi Roberta Keplena (Robert Kaplan). Cilj analize
sastoji se u prepoznavanju drutveno-integrativnih i ideolokih funkcija
koje imaju u kapitalistikim drutvima SAD i EU posle zavretka Hladnog
rata i poraza socijalizma i SSSR kao glavnog neprijatelja, te u odvajanju
saznajnih od drutveno-integrativnih funkcija okvira sukoba civilizacija i
balkanistikog diskursa.
5.2. Jugoskeptina hipoteza: Ideoloke funkcije okvira
sukoba civilizacija i balkanistikog diskursa
Harvardski konzervativni profesor politikih nauka i savetnik razliitih
amerikih,
234
ali i vlada drugih zemalja od kojih su neke tokom sedamdesetih
godina XX veka spadale u desniarske autoritarne reime,
235
Samjuel Hanting-
ton, objavio je lanak Sukob civilizacija? u letnjem broju asopisa Foreign
Affairs 1993, kao odgovor na Fukujaminu tezu o kraju istorije, da bi tri godine
docnije objavio i istoimenu knjigu.
236
Okvir sukoba civilizacija, meutim, postoji
znatno due, ba kao i pripadajui orijentalistiki, okcidentalistiki i balkani-
stiki diskursi. Hladni rat je uticao da se ovaj okvir i diskursi poneto povuku u
pozadinu, zasenjeni hladnoratovskim okvirom i antikomunistikim diskursom,
da bi po okonanju Hladnog rata isplivali ponovo na povrinu. Hantington je,
meutim, ve postojei okvir predstavljanja stvarnosti nanovo izriito obli-
kovao (reartikulisao), trudei se da ubeivanjem strune i ire javnosti okvir
sukoba civilizacija u objanjenju sledeeg obrasca sukoba stekne ideoloku
hegemoniju. Prema tome, ne radi se toliko o izraavanju stvarnosti, koliko o
ideoloko-diskurzivnom predstavljanju, tumaenju i iskrivljavanju beskrajno
sloenih odnosa u njoj. Utoliko, Hantington je prvenstveno konzervativni ide-
olog amerikog imperijalizma, a tek potom i drutveni naunik.
237

U konkretnom sluaju, trebalo je osmisliti posthladnoratovsku stvarnost
u kojoj su se nale SAD i EU. Komunistiki neprijatelj se izgubio iz vidokruga,
pa je pretila opasnost da se antikomunistiki saveznici u nedostatku nepri-
jatelja meusobno posvaaju. Otuda se izumevanje nove integrativne ideo-
logije na temeljima vekovima stare dihotomizacije nametalo kao imperativ:
Linije raseda izmeu civilizacija bie borbene linije budunosti. Zato? Razlike
izmeu civilizacija su sutinske i odnose se na istoriju, jezik, kulturu, tradiciju i,
to je najvanije, religiju. Razliite civilizacije imaju razliito shvatanje odnosa
izmeu oveka i Boga, graanina i drave, roditelja i dece, slobode i vlasti, jed-
nakosti i hijerarhije. Te razlike su proizvod vekova. One nee brzo nestati (Hun-
tington, 1993: 25).
234 Izmeu ostalih, savetovao je Lindona Donsona (Lyndon Johnson) i opravdavao masivno
bombardovanje junovijetnamskih sela kako bi se snage Vijetkonga poterale u gradove
tokom kasnih ezdesetih, Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington,
pristupljeno 10. VIII 2008. godine.
235 Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/Samuel_P._Huntington, pristupljeno 10. VIII 2008.
godine.
236 Knjiga je citirana u 3.491 publikaciji, to je ubedljivo najvea citiranost neke knjige u ovoj
studiji.
237 Nadmo drutveno-integrativne funkcije politike nauke nad njenom saznajnom funkci-
jom vidljiva je mutatis mutandis kod veine stranih i domaih politikologa.
Prvobitna ideoloka hegemonija: sukob civilizacija, balkanizam ... 161
Ideja civilizacije zasnovane prevashodno na religiji nametala se konzerva-
tivcu kao najloginiji izbor, posebno u svetlu injenice da je diskurs o sukobu
rasa koji jo pedesetih godina ne bi izazivao naroito neprijateljske reak-
cije bio sada usled politike nekorektnosti nedostupan (Hejden, 2003: 167),
jer radi se o staroj ideji koja svoje korene ima u srednjem veku. Utoliko, ona
nije samo konzervativna, u smislu zadravanja kapitalistikih odnosa moi u
drutvu i globalnom svetu, ve moe ii i ka izvesnoj reakcionarnosti, ponov-
nom bacanju natprirodnih ari na svet koje su sile racionalizacije, osloboene
prosvetiteljstvom, svojevremeno raarale. Uistinu, Hantington smatra da je
desekularizacija sveta ivotna injenica kraja XX veka, pa nastojanja Zapada
da iri svoje civilizacijske vrednosti, kao to su liberalizam i demokratija, pod
imenom univerzalnih vrednosti, a uz ouvanje vojne premoi i eksploatacije
privrednih resursa mogu samo pobuivati neprijateljstvo ostalih civilizacija.
Prema tome, radi se o svojevrsnoj kritici imperijalistikog liberalizma sa
pozicija imperijalistikog konzervatizma, uz izvesne reakcionarne natruhe.
Otuda nije sluajno to se glavni neprijatelj prepoznaje u islamskoj civiliza-
ciji ije su granice krvave. Utoliko, bosanski muslimani su, putem diskurzivne
strategije preutkivanja, prepoznati kao svojevrsni agenti islama u Evropi, to
podsea na konzervativne srpske nacionaliste kada razmiljaju o zelenim
transverzalama i opasnostima islama uopte, a posebno na Balkanu i po Srbe.
Hantington je sukob u bivoj Jugoslaviji posmatrao upravo iz okvira
sukoba civilizacija, ali su orijentalistiki diskurs prema bosanskim Muslima-
nima, a balkanistiki prema pravoslavnim Srbima upotrebljeni na posredan
nain: Sada, po okonanju ideoloke podele Evrope, ponovo izranja kulturna
podela Evrope na zapadno hrianstvo sa jedne, i pravoslavno hrianstvo i
islam sa druge strane (Huntington, 1993: 2930). U stvari, kao to je prime-
tila Milica Baki Hayden, u kratkom XX veku ideoloki Drugi prosto je zame-
nio geografsko/kulturnog orijentalizovanog Drugog, dok je simbolika geo-
grafija istonjake inferiornosti ostala netaknuta (Baki Hayden, 2006: 35).
Ova injenica objanjava relativno esto preplitanje okvira sukoba civiliza-
cija i hladnoratovskog okvira u brojnim novinskim, pa i akademskim teksto-
vima.
238
Za razliku od pravoslavnih i muslimana, katolike Slovenija i Hrvat-
ska su, kako Hantington kae, prema Zapadu orijentisane, pa prema tome, i
dobrodole u zapadni civilizacijski krug:
238 Hantington je i sam to inio: Narodi severno i zapadno od te linije (koja odvaja katoliko-
-protestantski Zapad od islamsko-pravoslavnog Istoka, prim. aut.) dele zajednika iskustva
evropske istorije feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revo-
luciju, Industrijsku revoluciju; uopte su privredno razvijeniji od naroda na istoku; i mogu
sada oekivati uveano uee u zajednikoj evropskoj privredi i uvrivanju demokrat-
skih politikih sistema. (...) Somotska zavesa kulture zamenila je gvozdenu zavesu ideolo-
gije kao najznaajnija linija podele u Evropi. Kao to dogaaji u Jugoslaviji pokazuju, ne
radi se samo o liniji razlike; to je nekada linija krvavog sukoba (Huntington, 1993: 3031).
Na severnoj granici islama sve jae izbija sukob izmeu pravoslavnih i musli-
manskih naroda. Tu spada krvoprolie u Bosni i Sarajevu, tinjajue nasilje izmeu
Srba i Albanaca, zategnuti odnosi izmeu Bugara i njihove turske manjine, nasi-
lje izmeu Oseta i Ingua, neprekidno meusobno ubijanje Armena (Jermena)
i Azera i zategnuti odnosi izmeu Rusa i muslimana u Centralnoj Aziji (...)
(Huntington, 1993: 33).
Kao to se da videti, u okviru sukoba civilizacija teko moe biti mesta
za drave kroz koje protiu civilizacijske granice odreene religijskim razli-
kama. Utoliko, u Hantingtonovoj konzervativnoj slici sveta, viecivilizacij-
ske drave moraju se raspasti, radilo se o Jugoslaviji ili o Bosni i Hercegovini.
Ako nita drugo, autoru se, za razliku od velike veine drugih prouavalaca
ratova za jugoslovensko naslee koji su primenjivali razliite arine na Jugo-
slaviju i BiH, ne moe sporiti doslednost. On je smatrao da je prirodno da
grupe ili drave koje pripadaju jednoj civilizaciji koja se nala u ratu sa naro-
dom druge civilizacije pokuavaju pridobiti podrku ostalih pripadnica
svoje civilizacije. Stoga, nije udno to Hrvate podravaju katolici, bosan-
ske muslimane drugi muslimani u svetu, a Srbe Rusi i ostali pravoslavci. No,
u vezi s ovim je danska postmodernistkinja Lene Hansen uoila unutranju
protivrenost:
Povezivanje bosanskih Muslimana sa islamom na kljunu pretnju civilizova-
nom svetskom poretku ukazala je Hantingtonova tvrdnja da islam ima krvave
granice napravljeno je ak iako je Hantington priznao da civilizacijska/religij-
ska svest izranja oko religijskih granica zapadnohrianske, pravoslavne, i islam-
ske civilizacije kao proizvod tekueg sukoba naroito u sluaju muslimanskog
identiteta bosanskih Muslimana a ne kao njegov uzrok (istakla L. H.) (...) Ova
razlika izmeu identiteta kao proizvoda i kao uzroka naglaava nestabilnost
unutar Hantingtonovog diskursa: civilizacije su posmatrane, s jedne strane, kao
celine sa nepromenljivim (essential) identitetima i stoga kao nezavisna promen-
ljiva posthladnoratovskih sukoba. Ipak, s druge strane, ako se civilizacijski iden-
titet pojavio kao rezultat drugih procesa, na primer ratova, onda on nije nepro-
menljiv niti je nezavisna promenljiva, ve je, to je vano, zavisan od politikog
delanja (...) (Hansen, 2006: 168).
Zaista je tano da su pomenuta saveznitva odreena religijskom pri-
padnou postojala, i to se ne sme prenebregavati, poto su takve postojee
tendencije opasne po budunost sveta koji bi mogao zavriti u sukobljavanju
rivalskih fundamentalizama. Pa ipak, u Hantingtonovoj misli puno je puko-
tina, od kojih je gornja koju je uoila Hansenova tek jedna u nizu. Naposletku,
zato bi takve uistinu postojee tendencije bile jae od nekih drugih, takoe
postojeih tendencija?
Recimo, prvo to upada u oi jeste injenica da su se pomenuti Oseti
239

sukobili i sa Gruzinima, a da im je u tom sukobu pritekla u pomo Rusija. Sve
tri drave su veinski pravoslavne. Prema tome, ne moe biti ni rei o civili-
zacijskom sukobu, ve se radi o klasinom nacionalistikom sukobu u kojem
Oseti u Junoj Osetiji, de iure pokrajini Gruzije, ele da se prikljue Sever-
noj Osetiji, pokrajini u sastavu Rusije. Oni bi time ostvarili uobiajeni naci-
onalistiki cilj: ujedinjenje etniki istovrsnog ivlja i njegovo brojano jaa-
nje, dodue u okviru Rusije, poto u ovom trenutku nisu u stanju da ostvare
punu nezavisnost.
Drugo, vidljiva je u Hantigtonovoj misli tenja da se svet uoblii po meri
uske elite moi u amerikom drutvu. Po njemu, svet je podeljen na osam
civilizacija: Zapad, slovensko-pravoslavnu, konfuijansku, islamsku, japansku,
hindu, latinoameriku i eventualno afriku. Ovakva podela osigurava glo-
balnoj sili u privrednom opadanju, SAD, da usled vojne moi igra hegemonu
ulogu u okviru Zapada, a posredstvom partnerskih odnosa sa EU i u itavom
svetu. Kao jedan od kratkoronih ciljeva za EU navodilo se da treba da primi u
okrilje ona drutva Istone Evrope i Latinske Amerike koja su kulturno bliska,
kako bi se na taj nain mo Zapada uveala (Huntington, 1993: 49). U stvari,
kako je jedna kritiarka primetila, ova podela civilizacija ima funkciju prikri-
vanja bazinije podele u kapitalizmu na bogate i siromane, jer ako je katoli-
anstvo tako nadmona civilizacija per se, zato onda ne ukljuiti itavu Latin-
sku Ameriku u Zapad (Todorova, 1998: 230)?
Sa Rusijom i Japanom, po Hantingtonu, treba odravati prijateljske
odnose, dok se vojna mo potencijalno neprijateljskih civilizacija, prevas-
hodno konfuijanske i islamske (Islam ima krvave granice, veli Hantington,
1993: 35), mora ograniavati, a izmeu njih treba podsticati sukobe. Na taj
nain se SAD i EU osigurava preimustvo u takmienju, a SAD obezbeuju
sebi produavanje hegemonije u svetu. U samim drutvima Zapada, pak, ohra-
bruje se konzervativno okretanje religiji i snaenje poloaja katolike ili pro-
testantskih crkava u cilju pravdanja privilegovanog poloaja drutvenih elita
i odgovarajueg poloaja njihovih nacija u globalizovanom svetu. U tom sve-
tlu treba posmatrati i misionarsku ulogu ovih nominacija u drugim zemljama
ili, to bi rekao Hantington, civilizacijama.
Tree, zato ne bi, ipak, rivalstvo unutar Zapada, ono izmeu SAD i EU,
nateralo potonju da postane i vojna sila, a ne samo privredna i politika? Zato
ne bi npr. EU, u kojoj postoje visokosekularizovana drutva poput holandskog
ili ekog u kojima ni dve petine graana nije religiozno, sklapala sve vra
239 Smatraju se naslednicima persijskog (sarmatskog) plemena Alana. Govore jednim obli-
kom persijskog jezika i veinom su pravoslavne veroispovesti (oko 61%), iako postoji i
znaajna muslimanska manjina. Wikipedia: http://en.wikipedia.org/wiki/South_Osse-
tia, pristupljeno 10. VIII 2008. godine.
privredno-politika partnerstva meusobno i sa Rusijom, ukoliko bi potonja
posveivala vie panje privredi a manje vojnim akcijama? Nisu li, naposletku,
Rumunija, Bugarska, Kipar i Grka ve lanice EU? Zato bi uopte izvesno
buenje religioznosti spadalo u nepovratne procese? Mogue je i da e se
sekularizacija nastaviti u EU, te da se i u SAD moe javiti reakcija na deseku-
larizaciju. Naposletku, s normativnog stajalita, mogue je i da sekularizacija
osigurava najbolji nain sapostojanja sve brojnijih muslimana u drutvima
EU sa njihovim starosedelakim sugraanima. U protivnom, ako je Hantin-
gton kojom nesreom u pravu, civilizacijski sukobi e besneti u EU, kao to se
mestimino ve deava.
Ipak, nije li zadatak razumnih pojedinaca koji imaju mo da snae huma-
nije procese i tendencije, a da se suprotstave neovenima? U drutvenom
svetu, naime, dosta toga zavisi od slobodne volje pojedinaca i drutvenih
grupa, iako postoje i razliiti vie ili manje moni determinizmi nezavisni
od nje. No, Hantington je iz ideolokih razloga jednu postojeu tendenciju
posle Hladnog rata proizveo u jedinu. tavie, sukobom civilizacija pravdao
je zanemarivanje meunarodnog prava i upotrebu duplih standarda u meu-
narodnoj politici: Zapad, navode (muslimani povodom rata u BiH, prim. aut.),
upotrebljava duple standarde. Svet sukobljenih civilizacija, meutim, neiz-
beno i jeste svet duplih standarda: ljudi primenjuju jedan standard za njima
srodne drave i razliiti standard za druge (Huntington, 1993: 36). Pa ipak,
NATO je bombardovao Srbe u BiH 1995. i Srbiju 1999, a oba puta je to ui-
nio u korist veinski muslimanskog stanovnitva, zvanina Rusija nije spre-
ila takva nastojanja, a zvanina Grka uestvovala je u akcijama NATO (Dra-
govi Soso, 2008: 4).
Pomalo je paradoksalno da je upravo Robert Keplen, ameriki publici-
sta jevrejskog porekla, u svojoj knjizi Balkanski duhovi (Balkan Ghosts), prvi
put objavljenoj 1993, najpregnantnije izrazio balkanistiki diskurs uoblien
u okviru sukoba civilizacija koji je preovladavao npr. i u konzervativnoj sve-
nemakoj tampi najdocnije otkad je rat poeo (Baki, 1999; 1998; 1997).
Keplenova knjiga u anru putopisa jedna je od najcitiranijih meu knjigama
o Balkanu i ratovima za jugoslovensko naslee,
240
to svedoi o njenoj inter-
tekstualnosti, a do 2002. prodato je 300.000 primeraka (Hansen, 2006: 155).
Slavu je stekla, izmeu ostalog, i zato to je, uprkos odsustvu bilo kakvog
predloga za voenje praktine politike prema ratovima za jugoslovensko
naslee, navodno uticala na Klintona da se ne mea u rat u BiH,
241
ali i usled
veoma dobrih kritika koje je dobila npr. u The New York Times koji je Balkanske
duhove izabrao za jednu od najboljih knjiga godine (Hansen, 2006: 149, 151).
240 Citirana je u 223 knjige ili lanka.
241 O tome je nekoliko rei reeno u poglavlju o Malkolmovom razumevanju istorije i rata
u BiH.
Ona je bila prilino uticajna kad je u pitanju amerika politika u prvo
vreme, ali je, takoe, upravo zbog toga, navukla gnev amerikih i evropskih
liberala, pa se i veliki broj citiranja umnogome odnosi na blae ili otrije kri-
tike i ograivanja od putopisa u celini ili bar od zloglasne sintagme o veitoj
mrnji (age-old hatred) na Balkanu. Uostalom, sledea najcitiranija knjiga o
ratovima za jugoslovensko naslee u celini ili u delovima bila je Malkolmova
Bosna: kratka istorija ije je pisanje, barem delimino, bilo motivisano potre-
bom da se odgovori na tezu o veitoj mrnji. U neku ruku, postalo je pitanje
lepih akademskih manira onih koji piu o ratovima za jugoslovensko naslee
da se na poetku knjige ritualno negativno odrede prema shvatanju Balkana
koje je ponudio Keplen. Kritike i napadi motivisani su najee, s jedne strane,
razlozima trenutne politike korektnosti, a s druge strane napadima na evro-
atlantsku odbojnost prema upotrebi bombi u cilju zaustavljanja srpske agre-
sije na Bosnu, etnikog ienja i genocida. Naposletku, tu su i uglavnom
postmodernistike kritike balkanistikog diskursa najee vezane za autore
koji potiu sa balkanskog podneblja koji su pokuali da uzdrmaju ideoloku
hegemoniju stereotipa o Balkanu kao regionu u kojem divljaju sve sami pri-
mitivni, grubi, pijani, prljavi, nasilni i iracionalni mukarci.
Popularnost ove knjige u prvo vreme po objavljivanju i njena docnija pro-
kaenost vie govore o konformizmu strune i ire javnosti, no o samoj knjizi
koja predstavlja jedan putopis koji bi bio sasvim prosean da na Balkanu u to
vreme nije besneo rat, da nisu nedostajala znanja o njemu meu prosenim
potroaima vesti na Zapadu, i da Keplen nije ispoljio tendenciju za egzo-
tizacijom predmeta istraivanja i heroizacijom sopstvene linosti izjavom da
poseduje strast prema Balkanu (Kaplan, 2004: XI) jo od poetka osamdese-
tih, kada je obavljao novinarske poslove u regionu, to je nailo na spremnost
italaca da u egzotizaciji uivaju i da se sa junakom prie poistoveuju. Tome
je pomogla i autorova proroka pretencioznost ispoljena u predgovoru:
I dok su danas naslovi u medijima uglavnom o Bosni, sutra mogu biti o nekom
drugom delu Balkana, s obzirom na to da je itavo poluostrvo ulo u kataklizmi-
an period koji e trajati mnogo godina. Bez obzira na to, nita od onoga to sam
napisao ne treba uzeti kao opravdanje, koliko god bilo blago, za ratne zloine
koje su poinile trupe etnikih Srba u Bosni i Hercegovini koje najiskrenije osuu-
jem. Tokom osamdesetih sam pokuavao obino bez uspeha da zainteresu-
jem urednike i iru javnost na zlo koje se spremalo na Balkanu (Kaplan, 2004: X).
Egzotizacija Balkana odvija se njegovim predstavljanjem kao Drugog koji je
mraan, tajnovit i po prirodi nasilan. Retki su oni koji poseduju znanja o njemu,
ali tu je neustraivi pustolovni autor spreman da prosvetljuje javnost. On je jo
osamdesetih znao ta se sprema, ali urednici i ira javnost nisu sluali pozna-
vaoca i proroka koji nanovo prorokuje da se ulo u kataklizmian period koji e
trajati mnogo godina, to navodi na pomisao da se radi o neemu poput pri-
rodne katastrofe na koju se ne moe uticati. Racionalni ljudski planovi i delanje
nemaju prou na Balkanu, bilo da se radi o egzotinim uroenicima bilo o spolj-
nom racionalnom svetu. Pa ipak, autor se ne da zavesti sopstvenim predvia-
njima, ve moralno osuuje ratne zloine koje su poinile trupe etnikih Srba
u Bosni i Hercegovini, ime se samo jedna strana u sukobu smatra krivom, to
je u nesaglasju sa osnovnom postavkom o iracionalnosti i iskonskoj nasilnosti
regiona. Naime, ako je ceo region nasilan i iracionalan, onda je pitanje odgovor-
nosti za zloine rasporeeno na svim stranama i ne moe se utvrditi ko je kriv.
No, ve su svi znali krivce, pa je i autor morao da ih osudi.
Prethodno pomenute proroke vizije Keplenove zasnivale su se na
navodno dobrom poznavanju balkanske prolosti. Kako bi se, meutim,
osnovna teza o mranom, iracionalnom i iznad svega nasilnom Balkanu,
prema kojem se oseala strast, to bolje potkrepila, navedene su neke u naj-
boljem sluaju nehotine poluistine, a u najgorem, velike i opasne lai:
Balkan je bio prvi Trei svet, mnogo pre no to su zapadnjaki mediji iskovali
taj naziv. (...) ta god da se dogodilo u Bejrutu ili drugde, dogodilo se pre toga,
veoma davno, na Balkanu. Balkan je iznedrio prve teroriste u XX veku. (...) Uzima-
nje talaca i masovni pokolji nevinih bili su uobiajeni. ak i fanatizam iranskog
svetenstva ima svog balkanskog prethodnika. (...) Istorija XX veka ponikla je na
Balkanu. Ovde su ljudi bili odvojeni siromatvom i etnikim suparnitvom, to ih
je osudilo na mrnju. Ovde je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja
je s vremena na vreme Dunavom uzvodno doticala u Centralnu Evropu. Naci-
zam, na primer, svoje poreklo moe da pronae na Balkanu. U umezima Bea,
plodnom tlu za etnika trvenja bliska junoslovenskom svetu, Hitler je nauio
kako da mrzi na tako zarazan nain (Kaplan, 2004: XXI).
U neku ruku, radi se o orijentalizaciji Balkana, jer se Balkan predstavlja Ori-
jentom jo pre no to su zla Orijenta dola na dnevni red politike Zapada.
Balkan je prethodio Bejrutu, a utisak ubedljivosti i dugotrajnosti postie se
prilogom za vreme veoma davno. Gotovo da se ponavlja arhetip bajke
bilo jednom davno koji se uvek odnosi na nestvarne dogaaje. Potom se
netano navodi da je Balkan iznedrio prve teroriste (misli se na VMRO), iako
su se npr. ruski teroristi svakako pre pojavili, da su uzimanje talaca i masovni
pokolji bili uobiajeni, kao da toga nije bilo i nema na Zapadu (Baskija u pa-
niji, severna Irska) u, moda, jo veoj meri, pa se ak i fanatizmu iranskog sve-
tenstva nalazi uzor na Balkanu, iako bi se, moda, moglo otii i do inkvizitor-
ske panije XVI veka ili do kalvinistike eneve.
Naravno, vrhunac predstavlja tvrdnja da i nacizam ima istorijski izvor na
jugoistoku Evrope, poto je njegov uzrok u etnikim trvenjima u junoslo-
venskom svetu i Hitlerovom upoznavanju tog zla u Beu. Marija Todorova je
ovu tvrdnju nazvala sramnom (Todorova, 1998: 99), jer se veliki deo odgo-
vornosti za II svetski rat zapravo prenosi na Balkan i njegove itelje, dok se
sloeni odnosi u kapitalistikom drutvu onog vremena, nemaki poraz u
I svetskom ratu, nametnute reparacije i povreeno nacionalno dostojanstvo,
strah od boljevizma meu kapitalistima i u politikoj eliti, pa ak i antisemi-
tizam
242
ostavljaju po strani.
Autor nije bio svestan funkcije onog to je napisao, ve ga je motiv samo-
promocije posredstvom egzotizacije Balkana naveo da napravi nepravdu ne
samo stanovnicima Poluostrva, ve i rtvama nacizma, poto je potonji sasvim
banalizovan, a njegov uzrok pronaen tamo gde se zacelo nije nalazio. Koliko
je nacizam balkanizovan u svesti ovog Jevrejina koji prema Balkanu osea
strast svedoi i podatak da je bio, ironino reeno, razoaran strankom
krajnje desnih austrijskih Slobodara, koji su umesto antisemitizma utonuli u
razuzdanu potronju. Stoga je zakljuio: Balkan vie ne poinje na bekim
kapijama, ak ne ni na klagenfurtskim (Kaplan, 2004: XXIII).
Prema piscu, Evropa i potroako drutvo, s jedne strane, i nacizam, s
druge, nisu imali mnogo zajednikog, dok su Balkan i nacizam potpuno izjed-
naeni. Balkan je zamrznut u vremenu, odoleva promenama, nije sposoban da
ui. Kako je Lene Hansen primetila, tekoe balkanistikog argumenta vezane za
objanjenje uasa II svetskog rata u Evropi premoavaju se tako to se veli da
se nemaki nacizam desio u Evropi, ali da nije evropska pojava, ve je sutinski
strana identitetu Zapada, izmeu ostalog i zato to je Zapad sposoban da ui na
grekama, reavajui sukobe dijalogom i proraunom a ne mrnjom. Za razliku
od takve slike o Zapadu, Balkanci se uvek iznova preputaju veitim mrnjama,
nesposobni da ue na svojim grekama (Hansen, 2006: 108109). Reju, Balkan
je Evropi potreban kao Drugi e da bi ona imala bolje miljenje o samoj sebi.
No, za razliku od veine onih koji su pisali o ratu u BiH i na Srbe svaljivali
svu krivicu, Keplen je poznat kao pisac, prema formulaciji na koricama knjige,
koji nije tedeo nijednog pojedinca i nijednu naciju imao negativne junake
diljem Balkana: uz Miloevia i Srbe, tu su bili i nadbiskup Stepinac i Hrvati.
243

Provejavao je stav da su Hrvati s poetka devedesetih, potomci onih koji su
tokom II svetskog rata proganjali Srbe, Jevreje i Rome, slini svojim precima.
242 Tako je i nesumnjivi uticaj gradonaelnika Bea i otrovnog antisemite, Karla Ligera (Karl
Lueger), na Hitlera potpuno zanemaren u odnosu na tobonji uticaj Junih Slovena.
243 Keplen je Srbe, takoe, smatrao agresorima, ali je ipak dosta panje posvetio negativ-
nom pisanju o Hrvatima. Razlog je leao u hrvatskom odnosu prema Holokaustu: Trage-
dija Hrvatske bila je u tome to se njen moderni nacionalizam stapao s vremenom kad je
u Hrvatskoj dominirao faizam, to je primoravalo njegove pobornike da petljaju s naci-
zmom. Hrabra i nedvosmislena ocena prolosti neophodna je da bi se te niti razmrsile.
Zato su Ukrajinci postupili na jedan a Hrvati na drugi nain? Zato to Ukrajincima 1991.
i 1992. nisu bombardovani gradovi, a oni kao narod nisu bili izloeni brutalnostima u ne-
izazvanom agresivnom ratu. Rat u Jugoslaviji borba za opstanak odloio je samopre-
ispitivanje istorije Holokausta u Hrvatskoj. Ali to mora doi (Kaplan, 2004: 16).
Navoeno je da Stepinac, primerice, uiva u savremenoj Hrvatskoj ugled
sveca, iako je svega est dana po proglaenju NDH, 16. aprila 1941, otiao u slu-
benu posetu poglavniku Paveliu, a 28. aprila u pismu katolikom kliru izrazio
nesumnjivu nacionalistiku uzbuenost.
244
Navoeno je, takoe, da je Stepi-
nac bio antimasonski, pa i antijudaistiki, iako ne i antisemitski usmeren. Citi-
rane su, isto tako, rei Stele Aleksander (Stella Alexander) da se Stepinac plaio
komunizma vie od svega (naroito vie od faizma); i bilo mu je teko da shvati
da je bilo ta izvan granica Hrvatske, uvek izuzimajui Svetu stolicu, bilo zaista
stvarno. Keplen je navodio da je Stepinac, u vreme kad su jedinice ustakih
faista u susednoj Bosni bacale srpske ene i decu s litica, a trupe Adolfa Hitlera
marirale Sovjetskim Savezom, gradile logore smrti i inile sva mogua zver-
stva, izjavljivao kako se itav civilizovani svet bori protiv uasnih opasnosti
komunizma koji sada ugroava ne samo hrianstvo, ve sve pozitivne vrednosti
oveanstva. Naposletku, zakljuio je da je do rane 1942. Stepinac podravao
ustaku vlast i njena zlodela, ali da je, kako se ustaki teror nastavljao nesma-
njenom estinom, od tada poeo da se suprotstavlja vlastima, iako nije pokidao
sve veze s njima (Kaplan, 2004: 814). Otuda je sledilo i poreenje izmeu tro-
smajera i Stepinca u korist prvonavedenog prelata, te savet papi Jovanu Pavlu II
da ako ve eli da poseti Hrvatsku, onda treba da se pokloni pre njemu no Ste-
pincu, uvaavajui na taj nain kolektivna seanja Srba, Jevreja i Roma za koje
je Stepinac uinio premalo, i prekasno (Kaplan, 2004: 21).
Bilo je to umesno upozorenje, koje se, meutim, izgubilo u poplavi osuda
knjige Balkanski duhovi. Bez obzira to Keplen ba i nije bio u pravu kada je
tvrdio da je trosmajerova ideja bila protivna Habzburkoj monarhiji i u korist
srpske varijante jugoslovenstva koja je zagovarala nezavisnu Jugoslaviju,
245

te da je upravo takvom idejom privukao Hrvate (Kaplan, 2004: 20), zasluuje
244 Tekst je glasio: Vremena su takva da vie nije jezik taj koji govori, ve je to krv sa svojim
tajanstvenim vezama s domovinom, u kojoj smo videli svetlost Boju... Da li je potrebno
rei da krv tee bre u naim venama, da srca u naim grudima tuku jae:... nijednog
potenog oveka to ne moe vreati, jer je ljubav prema sopstvenom narodu upisana u
Bojim zakonima. Ko nas moe prekoriti ako i mi kao duhovni pastiri damo svoj dopri-
nos ponosu i radovanju naroda, ...ovde nije teko videti Bojih ruku delo (Kaplan, 2004:
1213). Valja primetiti da je Stepinevo shvatanje nacije bilo iskonsko, sasvim u skladu sa
konzervativnom romantiarskom ideologijom, na osnovu krvi.
245 Naprotiv, trosmajer je bio zagovornik jugoslovenstva u okviru Habzburke monarhije
i bio joj je veran katoliki i hrvatski sin. Samo u jednom trenutku, kada je 1867. naprav-
ljena Austro-Ugarska, i godinu dana docnije Ugarsko-Hrvatska nagodba, trosmajer je
nakratko razmiljao o izlasku Hrvatske iz K und K monarhije i njenom priklanjanju viziji
Jugoslavije na bazi Naertanija. No, bio je to kratkotrajni izraz malodunosti. Uskoro se
akovaki biskup vratio jugoslovenstvu u okviru, a okupaciji BiH od strane uto-crne
monarkije 1878. ne samo da se nije suprotstavljao, ve ju je, u nadi da e se sa vie Ju-
nih Slovena lake ostvariti federalistiko preureenje Habzburke monarhije, kao i velika
veina hrvatskih politiara pozdravio, to je izazvalo veliko nezadovoljstvo srpskih politi-
ara u Srbiji i u Austro-Ugarskoj (Baki, 2004: 7578; Lampe, 2000: 60).
panju njegova odocnela naklonost Jugoslaviji. U vreme kada za Jugoslaviju
nije bilo pohvalnih rei niotkuda ovakav intelektualni nekonformizam zaslu-
uje panju i priznanje. Jevrejskog intelektualca je hrvatski nacionalizam pove-
zan u velikoj meri sa zlokobnim nasleem II svetskog rata terao na pozitivan
odnos prema Jugoslaviji kao dravi koja je, barem u teoriji ako ne u praksi,
obuzdavala nacionalizme.
Keplen je, iako retko, u poneemu bio u pravu, smatrajui da se, upr-
kos zverstvima koja su tamo poinjena nad muslimanskim stanovnitvom,
etniki sukob u Bosni (se) najbolje moe objasniti kao produenje srpsko-
-hrvatskog spora (Kaplan, 2004: IX). Naalost, kada su kritiari prosipali prljavu
vodu, koje je ruku na srce bilo mnogo, sa njom je esto odlazilo i dete, pa je
tako ova tana dijagnoza ratova za jugoslovensko naslee bila esto izgu-
bljena iz vida u docnijim objanjenjima. No, Keplen je istovremeno ispoljavao
tendenciju preterivanja i karikaturalnog prikazivanja stvarnosti BiH:
Ali, Bosna je uvek bila svetlosnim godinama udaljena od Zagreba. Zagreb je
urbana, etniki jednoobrazna zajednica u ravnici, dok je Bosna movara etniki
izmeanih sela u planinama. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i
mrnje do te mere da prefinjeni Hrvati iz Zagreba to jedva mogu da zamisle.
U Bosni je srpsko-hrvatski vor jai i sloeniji. (...) Bosna je, meutim, imala sofi-
sticirani urbani centar Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradici-
onalno iveli zajedno u razumnom skladu. Ali, sva okolna sela bila su puna div-
ljake mrnje koju su podsticali siromatvo i alkoholizam (Kaplan, 2004: 1617).
Koriena je, kako se vidi, hiperbola o svetlosnim godinama udaljeno-
sti BiH od Zagreba, iako izmeu Sarajeva i Zagreba razlike nisu velike, to
se moe proitati ve na sledeoj strani. Isto tako, razlika izmeu Slavonije
i bosanske Posavine uopte nije tako velika kao to se prikazuje, ba kao ni
razlika izmeu Hercegovine i dalmatinske Zagore. Upadalo se u netanosti,
stereotipne povrnosti i protivrenosti iz puke elje da se itaoci impresioni-
raju i okiraju. Bosna i Hercegovina predstavljene su kao najdivljanije i naj-
nasilnije sredite opte balkanske mrnje. Istovremeno, Zagreb se prikazivao
kao urbana i etniki jednoobrazna sredina, iako to nije do kraja bilo tano, jer
je u njemu ivelo i dosta Srba koji su dodue masovno morali pod pritiskom
da se isele poetkom rata. Bosna je, pak, ruralna i pored Sarajeva, Banja Luke,
Mostara i Tuzle koji su urbani centri. Koristili su se i epiteti koji su pojaavali
dejstvo imenica: kao da mrnja sama za sebe ve ne zvui dovoljno jako, tre-
balo je ispred nje dodati da se radi o divljakoj mrnji. Naposletku, Sarajevo
je imalo svoje mahale mrnje poput Vratnika, ali i oaze vieetnikog sklada
poput centra grada, a u nekim selima je, moda, etnika mrnja bila margi-
nalna pojava, to ni Keplen ni autor ovih redaka ne mogu znati jer u njima
nisu iveli niti ih istraivali.
Ovakav karikaturalni prikaz stvarnosti BiH napravio je znatnu tetu, jer
je u nekim sluajevima izazvao a u drugim opravdao odlazak velikog broja
prouavalaca BiH u drugu krajnost. Kao to je prikazano u posebnom delu
ove studije, pomenuti su se utrkivali da izgrade potpuno nestvarne opise BiH
kao beskonfliktnog raja, vieetnike zajednice koja treba da bude model za
Evropu, a onda i rata u njoj kao nesumnjive agresije Srbije. Bilo je dovoljno
da istaknu kako se njihov pristup iz temelja razlikuje od Keplenovog, pa da
steknu legitimitet, bez obzira na saznajnu vrednost njihovog dela.
Takoe, ovakav nain prikazivanja BiH skretao je panju istraivaa sa
znaajnih struktura koje dugo traju, kao to je npr. nacionalizam razliitih
etnikih zajednica i njihova rivalska strukturisanost. Keplenov amaterski stav
prema istoriografiji ponukao je mnoge, od njega po povrnosti ne mnogo
razliite istraivae, da odstupe od istraivanja prolosti u kojoj su politika
grupisanja po etnikoj liniji, sukobljavanja koja su sledila iz politizovanja etni-
kih svojstava, baziranih na duboko ukorenjenim religijskim razlikama i nepo-
verenju, a kadto i mrnji, inila sutinski element drutvenog ivota BiH.
Treba, meutim, primetiti da je u amerikom liberalnom magazinu The
New Republic Keplen zauzeo stav o potrebi aktivnog pomaganja Bonjaka,
iako se izriito pozivao na konzervativni okvir sukoba civilizacija, hvalei Han-
tingtona da je opisao ono to sam ve dugo oseao: U eri sukoba civiliza-
cija, odbrana muslimanskih enklava Bosne i stvaranje od njih primera vieet-
nikog mira i slobodnog trita bie jednako odbrani i pravljenju primera od
Berlina posle II svetskog rata. Evropa nije odreena Mastrihtom, ve onim to
e se dogoditi na Balkanu (Kaplan, 1993: 16, cit. pr. Hansen, 2006: 155). Kako
se vidi, na delu je bio demonstracioni efekt: muslimane sveta trebalo je uve-
riti da SAD i EU nisu islamofobine, a pisac je koristio istorijsku analogiju sa
Berlinom kojom je povezivao hladnoratovski sa okvirom sukoba civilizacija.
U tom sklopu se orijentalistiki naglaavalo da Balkan osim u vreme Hladnog
rata jeste Bliski istok, a da su bosanski muslimani najpozapadnjaeniji (the
most Westernized) i najrafiniraniji graani njihovog regiona (Kaplan, 1993: 16,
cit. pr. Hansen, 2006: 156, 165). Ovo kombinovanje razliitih okvira i diskursa
samo naizgled je odve neskladno (Hansen, 2006: 156), jer ono to ujedinjuje
razliite okvire i diskurse unutar Keplenovog poimanja Balkana jeste uvianje
znaaja ovog regiona sa stanovita interesa velike sile iji je graanin i sa sta-
novita vrednosti i identiteta Zapada vis--vis Balkana.
Nasuprot nepovoljnim prikazivanjima istorije Srba, Keplen je doprino-
sio izgradnji srpskih nacionalistikih mitova, bez sumnje i zbog toga to je
pratio kazivanja njegove zvezde vodilje kroz Balkan, srbofilske sifraetkinje
Rebeke Vest (Rebecca West). Otuda i tvrdnje da se od svog osnivanja, Srbija
(se) nalazila meu najcivilizovanijim dravama Evrope, kao i da se Stefan
Nemanja potpisivao, a Fridrih I Barbarosa ostavljao otisak palca, dok iz Milu-
tinovih zlatom opervaenih rukava kao da je kapala muevnost, jer poput
kralja Henrija VIII Tjudora, Milutin je udeo za enama, enei se i odbacu-
jui supruge u skladu sa seksualnim sklonostima i imperijalistikim ambi-
cijama. Pa ipak, srpski kralj je u nekim stvarima bio civilizovaniji od svog
engleskog pandana Tjudora: on bi samo oterao prethodne ene, nikad ih
nije ubijao (Kaplan, 2004: 23). Dakle, srpski vladari su u civilizovanosti nad-
maivali nemake i engleske; utoliko, bez obzira na merila civilizovanosti i
sumnjivu istinitost prie o potpisima, na ovom mestu se Keplen uzvisio iznad
balkanistikog diskursa po kojem je postao poznat.
246
No, povrnost je, ipak,
predstavljala neizleivu bolest ovog pisca:
Za mati Tatjanu (monahinja na Kosovu, prim. aut.) i mnoge druge Srbe, Titova
Jugoslavija predstavljala je kao i bive Tursko carstvo samo jo jednu antisrp-
sku zaveru. To je bilo zato to je jugoslovenski nacionalizam, kako ga je odredio
Tito (polu-Hrvat, polu-Slovenac), znaio podrivanje moi brojano nadmonijih
Srba, radi umirivanja ostalih grupa, naroito Hrvata i Albanaca. (...) Komunizam
je dodao so na ovu ranu. Nalagao je da se Srbi moraju stideti svega to je u nji-
hovoj kolektivnoj prolosti bilo pre Tita; da su linosti poput Milutina, Duana i
Lazara bile imperijalisti; da su Srbi zajedno s Lazarom ubijeni na Kosovu polju
bili krivi za reakcionarni nacionalizam (Kaplan, 2004: 29).
Porediti Tursko carstvo sa Titovom Jugoslavijom sasvim je neumesno, i
samo su izrazito religiozne i nacionalizmom opijene osobe mogle da ga prave.
No, smatrati to rairenim uverenjem meu uveliko sekularizovanim Srbima
bilo je nesumnjivo pogreno. Osim toga, Brozov navodni jugoslovenski naci-
onalizam i Tursko carstvo umesto Osmanskog odavali su potpunu nebrigu
oko pojmova. Naposletku, autoru koji je odrastao u socijalistikoj Jugoslaviji,
a kolu pohaao ne samo u centralnoj Srbiji ve i u Prizrenu i u Sarajevu,
deluje potpuno neverovatno da je bilo ko nazvao kneza Lazara i junake iz
Kosovske bitke zagovornicima reakcionarnog nacionalizma, a srpske kraljeve
i cara Duana imperijalistima. Takva pria mogla je proistei samo iz krajnje
nacionalistikih umova koji ak ni u vreme divljanja nacionalizma krajem
246 U suprotnosti prema Keplenu, a motivisan eljom da Srbe unizi kad god moe, Noel Mal-
kolm (Noel Malcolm) pisao je o okruenju kralja Milutina: Iako je jedan vizantijski zvani-
nik koji je posetio Milutina 1299. bio zapanjen njegovom odedom (pokrivenom dragu-
ljima, biserima i zlatnim vezom) i njegovim nametajem (napravljenim potpuno od svile
i zlata), ipak je izvestio: mnogo je ravih i zlih ljudi oko njega; ljudi ovih regija su varvari,
grubijani i neznalice (Malcolm, 1998: 47). Malkolm je mogao obavestiti publiku da su za
visokocivilizovane Vizantince zapadnjaci uopte bili mahom varvari, pa se Srbi za njih nisu
mnogo razlikovali od drugih zapadnjaka, ako nisu bili, ipak, civilizovaniji s obzirom na bli-
zinu vizantijskog civilizacijskog sredita. Primerice, upotreba viljuke je meu pripadni-
cima viih slojeva Vizantije bila uobiajena ve u XI veku, a tek od XV veka poinje se upo-
trebljavati u viim slojevima Italije, pa Francuske, a naposletku i Engleske (Elijas, 2001: 117).
Naalost, protivei se orijentalizmu, Malkolm se bavio sistematskom balkanizacijom Srba.
osamdesetih nisu bili u toj meri rasprostranjeni. No, ovakva pripovest pred-
stavljala je uvod u potpuno lano protumaene rei Slobodana Miloevia i
stapanje dva dogaaja u jedan: Godine 1987. jedan ambiciozan lider srpske
Komunistike partije, Slobodan Miloevi, doao je u ovaj kraj 28. juna, na
godinjicu Lazarevog poraza. Uperio je prst u daljinu ono to je mati Tatjana
oznaila kao tamo napolju i, kao to legenda danas kae, zarekao se: Nikad
vie vam to nee uraditi. Nikada vas vie niko nee poraziti (Kaplan, 2004: 29).
Dva mitinga koje su delile dve godine stopljeni su u jedan: miting na
Kosovu polju 1987, koji nije bio 28. VI, kada je Miloevi kazao da niko ne
sme da vas bije, to je bila spontana reakcija na tabaenje okupljenih kosov-
skih Srba od strane policije, i miting 28. VI 1989, na 600-godinjicu Kosovske
bitke, kada je Miloevi govorio, izmeu ostalog, da su mnoge bitke jo pred
nama, a da ni oruane nisu iskljuene. No, po gotovo mitskom obrascu koji je
pisac svesno ili ne primenjivao, dva mitinga su stopljena u jedan, a rei su dra-
matino izmenjene, jer se od reakcije na konkretan dogaaj prelo na nacio-
nalistika uveravanja da vas vie niko nee poraziti, to Miloevi nikad nije
rekao. Pa ipak, stvarnost je falsifikovana do besmisla:
U tom trenutku, dok je masa grmela, poeo je srpski revolt protiv jugoslovenske
federacije; uskoro je (bono) zahvatio i ostale republike. Jedan za drugim, Srbi su
skupljali snagu da uklone stranu Titovu ikonu iz svojih kua i prodavnica, zame-
njujui je slikom bucmastog Miloevia s dejim likom. Jedini komunistiki lider u
Istonoj Evropi kasnih osamdesetih koji je uspeo da sebe i svoju partiju spase od
propasti uinio je to direktnim pozivanjem na rasnu mrnju (Kaplan, 2004: 30).
Pre svega, valja ovde uoiti jednu pripovednu dramatizaciju uokvirenu
hladnoratovskim okvirom, jer govori se o stranoj Titovoj ikoni, masi koja je
grmela komunistikom lideru koji poziva na rasnu mrnju. Dakle, rast srp-
skog nacionalizma povodom Kosova iskorien je da se zajedno s Hrvatima i
Srbi predstave kao krivci za raspad SFRJ. Naelno, to nije netano, ali je obra-
zac srpski revolt protiv jugoslovenske federacije iz temelja pogrean. Vlast
Srbije nije nikad javno nastupala na taj nain, ve se uvek, barem u javnosti i
reima ako ne delima i u tajnosti, zalagala za reformisanje federacije u smislu
jaanja njenih funkcija na utrb postojeih funkcija republika.
Takoe, Miloeviu je potpuno neopravdano pripisana rasna mrnja.
Jednostavno, nema nijedne reenice ikada javno izgovorene koja bi se Milo-
eviu mogla nai u kojoj je propovedao bilo ta slino. Kako je Dejan Jovi
primetio, Miloeviev govor na Kosovu polju (niko ne sme da vas bije!) nije
bio nacionalistiki, ve je, tavie, kritikovao svaki nacionalizam. U tom kon-
tekstu se navodi da je Keplenov stav kako je Miloeviev govor bio direktan
poziv na rasnu mrnju uao i u haku optunicu protiv njega (Jovi, 2003:
380), to dosta govori o samom Hakom tribunalu, premda ne treba zaboraviti
da su svi sudovi i politika tela (Allcock, 2009: 347). Kad je re o Keplenu, osim
to je bio zarobljenik okvira sukoba civilizacija i balkanistikog diskursa, bio je
i zatoenik hladnoratovskog okvira i antikomunistikog diskursa, zarobljen u
granicama teorija o totalitarizmu: A ako je suditi po onome u ta se Miloe-
vi pretvarao poetkom 1989, komunizam e sa svetske pozornice otii otkri-
ven u onom to je stvarno bio: faizam, ali bez sposobnosti faizma da uini
da vozovi stiu na vreme (Kaplan, 2004: 56). Doista, radilo se o jednom kon-
zervativnom liberalu koji je kombinovao razliite okvire i diskurse u propa-
gandistike svrhe.
Razume se, nije samo Keplen pisao na ovaj nain. Balkanizam je bio
veoma duboko ukorenjen i iroko rasprostranjen diskurs mnogo pre no to
su se Balkanski duhovi pojavili. U svenemakoj konzervativnoj tampi okvir
sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs su prevladavali poetkom devede-
setih s ciljem pravdanja razbijanja Jugoslavije (Baki, 1999; 1998; 1997), a i
ozbiljni istraivai, kao to je Volfgang Hepken (Wolfgang Hoepken), umeli
su zakljuiti kako su obe jugoslovenske drave propale zato to nisu uspele
da ovladaju zlobnou nacionalnih suprotnosti izmeu Srba i Hrvata koji su
pripadali potpuno razliitim civilizacijskim krugovima (cit. pr. avoki, 2006:
78). Ako je nemaki istraiva u pravu, onda se ne samo BiH, ve i EU crno pie.
No, sukob civilizacija i balkanizam nisu odlikovali samo pojedine nemake
autore, pa je tako jedan od svedoka optube pred Tribunalom u Hagu, Dejms
Gau (James Gow), smatrao da je civilizacijska podela na Balkanu uspostavljena
jo pre dolaska Slovena na Balkan, usled podele Rimskog carstva na zapadni i
istoni deo, poto je moderna linija izmeu latinice i rimske crkve na Zapadu,
te irilice i pravoslavne crkve na Istoku odgovarala ovoj staroj liniji razdvaja-
nja Rimske od Vizantijske imperije (Gow, 1992: 3).
Jedan drugi Britanac, autor knjige Hrvatska: nacija naterana
247
u rat (Cro-
atia: A Nation Forced in War, 1997),
248
novinar i spoljnopolitiki urednik u The
Independent, Markus Taner (Marcus Tanner), odreivao je Hrvatsku graninom
zemljom, jer lei na geografskoj granici izmeu Srednje Evrope i Balkana, i
smatrao je da kulturna podela proishodi jo iz X i XI veka, dok se odvijala borba
izmeu latinskog i slovenskog klira oko jezika na kojem e se odvijati misa.
Konano, borba je zavrena pobedom latinske struje kada se hrvatski kralj
Petar Kreimir IV jasno odluio za veliku civilizacijsku snagu Rima pre negoli
da se vrati slovenskim kliricima koji su nosili bradu, enili se i sluili na staro-
slovenskom jeziku (Tanner, 2001: 1011), poput susednih pravoslavnih Slovena.
Diskurzivnom strategijom preutkivanja, Sloveni se smatraju onim polu-
varvarskim elementom, sve dok su pod nepomenutim uticajem Vizantije ili
slabim uticajem Rima, dok je tek jaki uticaj Rima neto to ih u potpunosti
247 Upotrebljeni glagol nedvosmisleno oslobaa Hrvatsku svake odgovornosti.
248 Citirana u 74 razliite publikacije.
civilizuje. Taj stav se ogleda i u opisima Dubrovnika koji lei izmeu Zapada i
poluvarvarskih, ali mineralima bogatih kraljevina Bosne i Srbije, kao i izmeu
Evrope i Levanta, te u tvrdnji kako su Mleani, takoe, bacali oko na rastuu
industriju (rudarstvo, prim. aut.) ali su se nekali da uu u divljinu Bosne i
Srbije, poto su nekoliki putnici koji su se oprobali obino donosili uasna
svedoanstva nasilja i pljake (Tanner, 2001: 25).
Taner je, takoe, opisivao kako je zagrebaki vazduh zasien seanjem
na ureen, prosperitetan svet Habzburke monarhije, pa je otud bilo oprav-
dano to Hrvatska eli da se razlikuje od suseda na istoku koji nisu imali dra-
goceno iskustvo ivota u K und K monarhiji pre I svetskog rata:
Uvek je bila prisutna opasnost da ostatak Evrope moe zaboraviti na njih ili
jo gore zameniti ih sa narodom na istoku i jugu. Uzmite bilo koju skora-
nju knjigu hrvatskih vlasti, ak i turistiku brouru, i izbrojte broj navoenja rei
poput zapadni, katoliki, Srednja Evropa ili ak civilizacija. Pokuajte da izgo-
vorite re Balkan u razgovoru sa nekim Hrvatom i saekae vas neizbeni pro-
test: Hrvatska nije deo Balkana, ve deo Zapada! (istakao M. T.) (Tanner, 2001: xi).
Osim to korektno oslikava hegemoni i duboko nacionalistiki balka-
nistiki diskurs ukorenjen u sukobu civilizacija u Hrvatskoj, na ta su panju
kritiki skrenuli Robert Hejden (Hayden) i Milica Baki Hejden jo poetkom
devedesetih (Baki Hayden, 1992), ovaj navod svedoi i o njegovom prihva-
tanju uz tek blagu zadrku. Stvaraju se ak i mentalne slike etniko-civiliza-
cijske odvojenosti u prostoru: Ljudi u ovoj graninoj zemlji uvek su svesni
da iza njihove uske teritorije u obliku bumeranga, iza te reke, s druge strane
te planine, njihov svet prestaje i onaj istono-pravoslavnih Srba ili bosan-
skih muslimana poinje (Tanner, 2001: xi). Tako ispada da Srba u okviru
tog bumeranga nikada nije ni bilo, iako su u XIX i u prvoj polovini XX veka
inili etvrtinu stanovnitva Hrvatske i Slavonije. Unekoliko, ovakvim pisa-
njem pravda se etniki progon onih koji nisu katolici iz pogranine zemlje,
jer se stvara privid veite geografske odeljenosti Hrvata i njihovih inover-
nih, ali sutinski jednojezinih suseda na istoku i jugu. Britanac je izgleda
smatrao da navodne civilizacijske razlike treba da budu to nedvosmisle-
nije izraene u prostoru.
249
Ako se uzme u obzir da se u izdanju Yale University Press pojavila i knjiga
pod nazivom Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (Serbs: History, Myth and
the Destruction of Yugoslavia, 2000)
250
novinara The Times i The Economist
249 Tanerovo podleganje arima hrvatskog nacionalizma primetio je i D. Fajn (Fine,
2006: 114).
250 Citirana je u 130 razliitih publikacija, to ukazuje da postoji prilina znatielja za obja-
njenje ponaanja Srba.
s akademskim pretenzijama, Tima Dude,
251
istoj izdavakoj kui koja je obja-
vila i knjigu o Hrvatskoj iz pera Markusa Tanera kojem se u predgovoru autor
izriito zahvaljuje, onda stvari postaju ozbiljnije, jer se u njoj pravdaju etniki
progoni Srba:
Veliki egzodus krajinskih Srba 1995. nije bio neto jedinstveno u istoriji Srbije
ili Balkana i svakako nee biti poslednji. Od ukupne predratne populacije od 23
miliona u ratu u bivoj Jugoslaviji izmeu 1991. i 1995. raseljeno je najmanje tri
i po miliona ljudi. Rat na Kosovu izmestio je stotine hiljada ljudi 1998. i vie od
1.250.000 tokom i posle vazdunih napada NATO na Jugoslaviju 1999. godine.
Evropa nije videla tako neto jo od kraja Drugog svetskog rata. Ali ono po emu
se istorija Balkana, a posebno istorija Srba, razlikuje od ostatka Evrope jeste to
to se kod Srba uvek radilo o seobama. Srbi su se, kao deo slovenskih plemena,
doselili na Balkan u VI veku nae ere. Pobeda Turaka u XIV veku dovela je do veli-
kih preokreta. Srpski ustanci u XVII, XVIII i poetkom XIX veka takoe su doveli do
velikih pomeranja Srba i drugih naroda. Zbog borbi u Balkanskim ratovima 1912.
i 1913. stotine hiljada ljudi s juga Balkana napustile su domove (Duda, 2003: 5).
Dakle, kada su Srbi prognani odnekud, stie se utisak iz gornjeg navoda,
to nije tragedija, jer kod njih se uvek radilo o seobama. Takvo jednostavno
objanjenje upotrebom priloga za vreme koji se odnosi na najdue trajanje
od iskona (uvek) predstavlja zapravo puko pravdanje i normalizaciju naj-
veeg etnikog progona u ratovima za jugoslovensko naslee. Oito, izbe-
gli nevoljnici koji su sluajem poznati pod nazivom Srbi posmatraju se dru-
gaije u odnosu na iste takve nevoljnike koje su neki drugi ljudi prognali.
Pretpostavlja se da za Balkance uopte i Srbe posebno seobe ne predstav-
ljaju problem, jer oni su na to navikli. Imajui u vidu da su i Hrvati morali
beati ispred Osmanlija namee se pitanje da li bi za Dudu, Tanera i odgo-
vorne u njihovoj izdavakoj kui bilo prihvatljivo da je napisano kako se kod
Hrvata uvek radilo o seobama, pa otud njihov progon iz RSK nije nita neo-
bino. Pisac ovih redaka izrazito se protivi takvoj vrsti zakljuivanja, jer etniki
251 Na jednom drugom mestu Duda se protivio kako argumentu drevne mrnje tako i
argumentu srpske agresije, ali je istovremeno, sasvim u skladu sa balkanistikim diskur-
som pisao da su i jedan i drugi argument roeni u svestima naunika zatvorenih u kule
od slonovae i lenjih urednika koji veruju da ako racionalni argument ima smisla u Novoj
Engleskoj ili na Fleet Street (metonim za britansku nacionalnu tampu, prim. aut.), onda
e imati smisla i na Balkanu (Judah, 1997: 23). Oevidno, prema Dudi, racionalni argu-
menti nemaju nikakvu ulogu u prosuivanju iracionalnih Balkanaca, za razliku od racio-
nalnih britanskih novinara i Amerikanaca sa Istone obale. Doista, u pravu je Robert Hej-
den kada tvrdi da sutina problema nije u tome da li su pogrdna pominjanja Balkana
kleveta ili, pak, pohvalna pominjanja Zapada neistinito velianje, ve se prigovor odnosi
na mo takvih etiketa da ometaju percepciju dogaaja i da na taj nain spreavaju delo-
tvoran odgovor na njih (Hejden, 2003: 19).
progon koji podrazumeva naputanje kua, imanja, poslova i uobiajenog sva-
kodnevnog ivota lanova porodice ne moe biti oveno reenje, pa radilo
se o Bonjacima, Hrvatima, Srbima ili pripadnicima bilo koje druge nacije.
Treba jo primetiti da se radi o klasinom balkanistikom diskursu, a naci-
onalna vezanost se razumeva kao iskonsko svojstvo, jer govori se o Srbima
iz VI veka. Po istoj logici bi se i germanske nacije mogle usled Velike seoba
naroda smatrati naroito seobama sklone, a ta tek rei za Jevreje, Armene
i druge dijasporine nacije, iji su pripadnici usled progona i razliitih nevo-
lja esto i masovno tokom istorije bili u neprilici da se sele? Da li to znai da
su svi oni seobama naroito skloni ili se, ipak, pre radi o injenici da su morali
vie od drugih da se potucaju od nemila do nedraga.
Engleski novinar koji je meu prvima napisao knjigu
252
o jugosloven-
skim ratovima, Mia Gleni (Misha Glenny), pod nazivom Pad Jugoslavije: Trei
balkanski rat (The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, 1992), koja je doi-
vela tri izdanja do 1996,
253
takoe je prigrlio balkanistiki diskurs koji je otkri-
vao starije putopisne imperijalne okvire. Primerice, prvi dodir sa nekim od
uesnika tzv. balvan revolucije u Kninu opisao je ovako: Ljudi koji su sta-
jali ispred mene imali su seljaka lica. Okrugla, sa velikim oima i gustom,
nemarno podianom kosom bili su to demoni sa orujem, ali ne i Ajntajni.
Tokom sledee godine privikao sam se na te neodreene, ruralne crte (Gleni,
2002: 26). Opisujui Lazara Macuru, jednog od tada vodeih krajikih politi-
ara, pisao je sledee: Macura ima upeatljivo lice sa snanom, etvrtastom
vilicom i prilino zastraujuim crnim oima, i sa neprijatnom navikom da
se, apokaliptiki prodorno, duboko zagleda u nekoga. (...) On je jedini ovek
koga sam sreo u Kninu koji nikada ne nosi oruje (Gleni, 2002: 28). Takoe,
pominjao se i udni din, ef strae, koji je odmeravao pisca pripovesti
od glave do pete, crnim oima nad koje su se nadvile neljudski guste obrve
(Gleni, 2002: 27). Naposletku, nakon balkanistikih pripovednih opisa usle-
dilo je i politiko objanjenje:
Krajiki Srbi smatrali su da je faizam iznad svega dravni sistem koji promovie
opaki hrvatski nacionalizam, pa su oivljavanje hrvatskog nacionalnog oseanja
u bilo kom obliku ipso facto tumaili kao povratak faizma. Luka Split, na samo
etrdeset milja od Knina, postala je novi centar militantnog hrvatskog nacio-
nalizma, i upravo su u tim oblastima, daleko od prijatne zagrebake centralno-
evropske svesti, mnogo radikalniji Hrvati zapoeli politiki eksperiment koji je
naprosto potvrivao pogreno uverenje Srba da se faizam budi iz dremea i da
oni zbog toga moraju da ustanu na oruje (Gleni, 2002: 29).
252 U vreme pisanja knjige bio je oenjen Srpkinjom, ali to u sadraju knjige nije prepo-
znatljivo.
253 Citirana je u 190 publikacija, to je veoma visoka citiranost.
Tako, Gleni je najpre pripovedno opisao kninske Srbe na balkanistiki,
posprdan i dehumanizujui nain, kao ljude seljakih lica, demone sa oru-
jem, ali ne i Ajntajne, neodreenih ruralnih crta, udne dinove koji
odmeravaju crnim oima nad kojima se nadvijaju neljudski guste obrve.
Najobrazovanije tamonje ljude opisao je, takoe, u skladu sa balkanisti-
kim kanonom, jer radilo se o etvrtastoj vilici, to je dodue bilo tano, te
zastraujuim crnim oima, to je ve u funkciji autorovih dramskih efekata
a ne ocrtavanja stvarnosti, i sa neprijatnom navikom da apokaliptiki pro-
dorno gledaju u nekoga.
Oevidno, gomilanjem prideva kao to su neprijatno, apokaliptiki,
zastraujue, seljaki, ruralno, neljudski, te upotrebom imenice demon,
autor je stvarao jedan svet diskursa u kojem se susreu sve sami opasni, egzo-
tini, demonizovani pa i dehumanizovani likovi sasvim strani zapadnom ita-
ocu, ali zato tako pretei prema Gleniju koji je, uz sve navedeno, retorikom
strategijom lano skromnog predstavljanja za sebe tvrdio da je kukavica, upr-
kos opasnostima kojima sam se izlagao (Gleni, 2002: 27). Taj svet diskursa bio
je dovren uvoenjem razlike izmeu prijatne zagrebake centralnoevrop-
ske svesti i ovih zastraujuih individua koji su inili neki gotovo poluljudski
ili tragikomini
254
svet.
Zamka padanja u antisrpsku pristrasnost, koju drugi zapadni autori Gle-
nijevog profila uglavnom nisu uspevali preskoiti, tek donekle je izbegnuta,
poto se unutar balkanistikog diskursa povlaila razlika izmeu Zagreba,
tj. hrvatske Srednje Evrope i Splita, tj. hrvatskog Balkana. Pa ipak, radilo se o
tek deliminom izbegavanju zamki, jer jasno je da balkanizovani, pa i gotovo
animalizovani Krajinici ne mogu uivati naroite simpatije u sukobu sa sred-
njoevropskim hrvatskim metonimom Zagreba. Sem toga, ostajalo se u jed-
nom imperijalnom okviru sukoba civilizacija (Srednja Evropa vs. Balkan) koji
se sluio balkanistikim diskursom. Slaba je uteha to je on pravio razliku i
unutar nacija, a ne samo izmeu njih, jer radilo se, ipak, o stereotipiziranim
razlikama koje su naglaavane upotrebom metafora: Posle svake provoka-
tivne odluke Zagreba, narod Knina sve je jae privlailo srce tame, vostvo
Socijalistike partije Srbije (SPS) i princ Miloevi (Gleni, 2002: 31). Tako je
Miloevi metaforino uporeen sa samim avolom,
255
dok se za Tumana,
254 Za Milana Martia je utvrdio da ni karikaturista ne bi bolje nacrtao tako kominog slo-
venskog policajca seljaka (Gleni, 2002: 34). Piscu ovih redaka nije najjasnije kakav stere-
otip moe postojati u Velikoj Britaniji o kominim slovenskim policajcima i da li uopte
postoji ili se, moda, Gleni trudio da ga stvori.
255 (...) Miloevi je prizvao duhove nasilja i oslobodio ih da bi od uspavane movare
kakav je Balkan bio posle rata napravili patoloki nestabilan region kakav je bio
tokom prve polovine dvadesetog veka (Gleni, 2002: 47). Tako, diskurzivna strate-
gija personalizacije slui iskazivanju balkanistikog diskursa u jednom imperijalnom
okviru, jer linost Miloevia pretvara uspavanu movaru to je Balkan u vreme
ipak, smatralo kako mu je politika orijentacija bila (je) autoritarna, ali ne i
otvoreno nedemokratska (Gleni, 2002: 29). Ako nita drugo, Gleni nije zavr-
io u potpunom manihejstvu, poput mnogih drugih autora za koje je Milo-
evi bio otelotvorenje Zla, a svaki njegov protivnik, na osnovu puke inje-
nice da se njemu protivi, olienje Dobra.
Po oekivanju, meutim, balkanistiki diskurs sluio je piscu da opie
princa tame: Miloeviev uspeh lei u besramnom korienju najdelotvor-
nijih sredstava balkanske politike: obmane, podmiivanja, ucene, demago-
gije i nasilja (Gleni, 2002: 52). No, Gleni je, takoe, umeo kombinovati okvire
sukoba civilizacija i hladnoratovski okvir, tj. balkanistiki i antikomunistiki
diskurs: Da su Miloevi i Markovieva mogli da propovedaju neku stvarnu
ideologiju, to ne bi bio srpski nacionalizam ve balkanski staljinizam (Gleni,
2002: 52). Tako je liberalni britanski ideolog imperijalizma vodio ideoloki
rat protiv ideolokih protivnika i itavih simboliko-geografskih oblasti: nije
bilo dovoljno rei komunizam, ve je staljinizam upuivao da se radi o
krajnje levom, najautoritarnijem i najnasilnijem komunizmu, ali ni to nije
bilo dovoljno, jer i staljinizam jo stranije zvui kad mu se doda pridev
balkanski. Kao to je Keplen hotimino Hitlera smestio meu Balkance u
Beu koji su ga toboe nauili mrnji, tako i Gleni nehotice navodi itaoca
na pomisao da bi i Josif Visarionovi Dugavili postao pravi i jo nasilniji
Staljin da je kojim sluajem odrastao na Balkanu. Ovako, Miloeviu ostaje
da dostigne i prestigne uzora.
Dejms Gau je, pak, tvrdio da su rani rimski ili vizantijski religijski i kul-
turni imperijalni igovi ostali utisnuti na June Slovene koji su poticali iz
oblasti oko Kijeva u Ukrajini (Gow, 1992: 3). Zanimljivo je da strunjak za
vojna pitanja ovako precizno ume locirati mesto odakle potiu Juni Sloveni.
Doista, okolina Kijeva zvui veoma precizno, pa iako je, moda, proizvod
pieve mate. Da kulturna linija razdvajanja i kulturni igovi nisu pome-
nuti sluajno, svedoi i sledei navod:
Stanovnici uopte bogatijih oblasti, istorijski i kulturno vezanih za Srednju
Evropu dosledno su se opredeljivali za veu decentralizaciju vlasti, uz eko-
nomsku i politiku liberalizaciju; politiari u siromanijim istonim i junim
delovima zemlje teili su povratku autoritarnom centralizmu i konzervativ-
nijoj ekonomskoj i politikoj kontroli. ak i tokom Titove prevlasti, Hrvati i
Slovenci su se zalagali za ostvarenje onih trinih mera koje su postojale na
papiru, dok su Srbi i Crnogorci podravali ostatke komandne ekonomije
(Gow, 1992: 8).
mira u patoloki nestabilan region, to je balkansko manje ili vie uobiajeno sta-
nje iz prolosti. Liberalni imperijalista, pak, sve to posmatra sa nadmonom ironijom
i sarkastinim humorom.
Tako je okvir sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs radio u delu
Gaua i pre no to su ih Hantington i Keplen proslavili, a nastavio je nesme-
tano da radi i dalje, jer se gotovo identian pasus gornjem javlja i u studiji
objavljenoj posle pada Miloevia (Gow, 2003: 37); prema tome, od vre-
mena Dioklecijana pa do Broza i njegovih naslednika postojala je kul-
turna linija koja razdvaja Zapad od Istoka. tavie, Gau je i liberalizaciju
krajem ezdesetih vezao za severozapadne republike (Gow, 1992: 24).
Tako se sasvim prenebregavala injenica da je upravo u to vreme o kojem
Gau pie srpsko rukovodstvo predvoeno Markom Nikeziem i Latin-
kom Perovi bilo meu verovatno liberalnijim komunistikim vostvima
u Jugoslaviji. No, to za pisca nije bilo vano, ve je stvarnost Jugoslavije
uokviravao sukobom civilizacija reima da je u Brozovom periodu armija
postala jo jedan deo uasne istine jugoslovenske razliitosti (Gow, 1992:
8). Tako se kulturnom razliitou u stvari pravdao nestanak Jugoslavije ili,
preciznije reeno, razbijako delanje pojedinih drava u EZ u krizi legiti-
mnosti Jugoslavije.
Za treu, pak, religijsku grupaciju na Balkanu, muslimane, veli se da
svi (Gau misli kako na Bonjake tako i na Albance, prim. aut.) potiu od
predaka koji su preobraeni iz katolicizma (Gow, 1992: 3), to ne odgo-
vara injenicama. Doista, ve na sledeoj stranici, Gau obavetava ita-
oce da su i neki pripadnici jeretike sekte bogumila progonjeni od njiho-
vih sunarodnika hriana tako estoko da su sreno i brzo prigrlili islam
(Gow, 1992: 4). Jedino su, kako se ini, pravoslavni bili vrsto privreni svo-
joj veri, pa nisu uopte preobraani na islam, to oevidno ne moe biti
istinito, ali Gauu je, izgleda potrebno da Srbima uskrati svaku pomisao
da istorijskim argumentima pravdaju zahteve za delovima BiH. U tome se
ogleda injenica da nisu samo Srbi ili Balkanci ti koji su potonuli u isto-
riografske tvrdnje i dokazivanja, neretko krivotvorei prolost, ve da u
tome aktivno sudeluju i zapadni navijai. Istine radi, u studiji iz 2003. isti
autor je pomenuo da skoranja istraivanja pokazuju da je preobraenje
Slovena u muslimane preovlaujue dolo iz istonopravoslavnog i rimo-
katolikog stanovnitva regije (Gow, 2003: 33), to predstavlja znak da je
Gau spreman da radi na sebi.
Ono na emu Gauu treba odati priznanje jeste njegovo dosledno i
nekonformistiko ostajanje u intelektualno jalovom i neinspirativnom
okviru sukoba civilizacija. Naime, veina drugih autora se konformira poli-
tiki korektnom diktatu koji brani da se itav Balkan i sve njegove nacije pri-
kazuju balkanistikim diskursom u okviru sukoba civilizacija. Naravno, to
ne znai da je itav diskurs tek tako nestao, ve je za jedan balkanski narod
napravljen izuzetak. Srbi su balkanizovani bez pardona, poto se pomou
njihove balkanizacije moglo pokazati da su ostali, Hrvati i Bonjaci, isti kao
mi, Evropljani i Zapadnjaci.
5.3. Borba za ideoloku hegemoniju: kritike okvira sukoba
civilizacija i balkanistikog diskursa iz okvira agresorrtva
i upotrebom humanitarno-imperijalistikog diskursa
Meunarodni sukobi koji se odue esto stvaraju vie pobor-
nika jedne strane nego naunika; ako je istina prva ratna rtva
u novinarstvu, objektivnost je prva rtva u nauci.
Robert Hejden
Okviri sukoba civilizacija sa balkanistikim i orijentalistikim diskursom
bili su veoma popularni meu nemakim, britanskim, francuskim i u manjem
delu amerikih politiara na poetku ratova za jugoslovensko naslee (Han-
sen, 2006; Simms, 2003). Oni su stekli popularnost zato to su ve dugo posto-
jali i nudili jugoskeptino objanjenje koje je pravdalo nevoljnost velikih sila
da se Jugoslaviji pomogne da preivi. Malo docnije, kako se rat zahuktavao,
oni su i dalje zastupani, iako sve ee napadani od zastupnika srbocentrine
hipoteze (o kojoj e vie rei biti docnije), zato to su omoguavali izbegava-
nje zahteva za vojnom intervencijom na strani Hrvata i, naroito, bosanskih
Muslimana, koju su sve ee i sve jae zagovarali zastupnici okvira agresor
rtva i korisnici humanitarno-imperijalistikog diskursa.
Argumentacija balkanista mogla bi se svesti na lakonski stav: to su sve
Balkanci, to bi trebalo da znai da su svi jednako loi i da svi prave zloine
u graanskom ratu, pa otuda nema potrebe za vojnim humanitarnim inter-
vencijama protiv srpske strane u graanskom ratu. Zanimljivo je da se ta
argumentacija u velikoj meri podudarala sa srpskom odbranom od napada
da snage bosanskih Srba vre masovna zlodela u BiH. S druge strane, kul-
turni determinizam uokviren sukobom civilizacija jasno je upuivao ko je od
Balkanaca, ipak, manje lo.
Kao to je ovde ve primeeno, Hantingtonova misao unekoliko je kriti-
kovala liberalni imperijalizam. Takoe, irski neokonzervativni istoriar Brendan
Sims (Brendan Simms), profesor na Kembridu (Cambridge) i kopredsednik nato-
filskog Drutva Henri Dekson (The Henry Jackson Society),
256
primetio je u knjizi
izdatoj 2001. kako je ideja da bi Britanija trebala dati svoj doprinos nametanju
univerzalnih vrednota radi njih samih izazvala kod Daglasa Herda (Douglas
Hurd), ministra inostranih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, neku vrstu konzer-
vativnog antiimperijalizma ispoljenog, po reima Simsa, u protivljenju name-
rama da se NATO pretvori u svetskog policajca (Simms, 2003: 7). Prema tome,
Sims je kao neokonzervativni imperijalista smatrao da NATO treba da obavlja
funkciju svetskog policajca. Tako je moralistiko pravdanje imperijalizma inilo
256 O Drutvu Henri Dekson opirnije je pisano u poglavlju Znaenje i znaaj razbijanja
SFRJ za uobliavanje leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
onaj vezivni materijal koji je spajao leve liberale
257
i neokonzervativce. Doista,
meta Simsovih napada nije bio liberalizam, kao to bi se oekivalo od konzer-
vativca, ve tradicionalna konzervativna politika protiv preteranog imperijalnog
uplitanja tamo gde nisu ugroeni vitalni nacionalni interesi:
Klju za razumijevanje vanjske politike britanske vlade poetkom devedese-
tih godina, a posebno njenog stava prema Bosni, krije se u duboko konzerva-
tivnom filozofskom realizmu nosilaca te politike. (...) To je bilo najjae izraeno u
retorici Malcolma Rifkinda, ministra obrane za veine trajanja sukoba. U svome
prvom govoru kao ministar vanjskih poslova u ljeto 1995. prigrlio je Palmersto-
novo naelo da promicanje britanskih interesa treba da bude jedini cilj britan-
skog ministra vanjskih poslova (Simms, 2003: 5).
Irac je, to ne bi trebalo preterano da iznenadi, bio alergian na promi-
canje britanskih interesa kao ideje vodilje palmerstonovskog tradicionalnog
britanskog konzervativnog imperijalizma. Umesto toga, on je, poput savre-
menih levih liberala, isticao vanost univerzalnih etikih naela, slavei gled-
stonovski univerzalizam Margaret Taer (Margaret Thatcher) i vilsonizam
mnogih Amerikanaca (Simms, 2003: 6). U tome je njegova slinost, uz sve
razlike koje proishode iz britansko-irske suprotstavljenosti, sa drugom dvoji-
com medijski izuzetno uticajnih neokonzervativaca Englezom Noelom Mal-
kolmom
258
i kotom Najalom Fergusonom
259
(Niall Ferguson) koji nastav-
ljaju liniju dizraelijevskog antiruskog, pa stoga i antipravoslavnog odnosno
antisrpskog kad je Balkan u pitanju, a proturskog, pa stoga i promusliman-
skog odnosno probonjakog britanskog imperijalnog konzervatizma (Kovi,
2007). Otuda i njegova kritika balkanistikog diskursa, jer potonji je odgova-
rao onima koji su eleli izbei vojno uplitanje NATO-a u balkanski sukob.
260

257 Opirnije o levoliberalnom imperijalizmu pisano je u poglavlju Znaenje i znaaj razbi-
janja SFRJ za uobliavanje leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
258 Malkolmu je kao izuzetno uticajnom autoru posveeno itavo poglavlje u ovoj studiji.
259 Neokonzervativna medijska zvezda, istoriar koji predaje na Harvardu i Oksfordu, a ima
veze i sa Huver institutom (Hoover Institution) Stenford (Stanford) univerziteta. http://www.
niallferguson.org/ Pristupljeno 10. VIII 2008. U popularno-istoriografskoj emisiji Vek ratova
posveenoj XX veku na skandinavskom VIASAT History Channel, Ferguson je, uz upotrebu
mnotva hladnoratovskih stereotipa, rekao kako e, moda, i Kinezi poput Miloevia
jednog dana iskoristiti nacionalizam u cilju izazivanja sukoba koji bi mogao prerasti i u
III svetski rat (emisija odgledana 23. VIII 2008). Dakle, istina je ono to je u interesu mo-
nih, pa se i unapred moe odrediti ko je kriv za mogui sukob izmeu Kine i Zapada u
budunosti: potonja celina nikada nije kriva za ratove u kojima uestvuje, jer ona izgleda
a priori ne moe biti kriva. Na delu je bio orijentalizam uokviren sukobom civilizacija i kom-
binovan sa hladnoratovskim okvirom, jer komunisti su ti koji manipuliu nacionalizmom,
dok zapadne demokratije nikad za tim ne poseu.
260 Slino je primetio i jedan britanski novinar i univerzitetski predava, iako je gajio poneto
ambivalentan odnos prema okviru sukoba civilizacija: Balkan je zemlja istorijskih mitova
Doista, u jednoj pohvalnoj kritici knjige stajalo je sledee: Mogla bi postojati
nada da bi rad poput ovog mogao konano oznaiti smrt intelektualno lenjog
mita o balkanskom mentalitetu.
261

Koliki je znaaj nacionalne pripadnosti na intelektualno stvaranje ne
samo na Balkanu, najbolje svedoe upravo sledee poneto ogorene Sim-
sove rei, koji kroz itavu knjigu napada Daglasa Herda zato to je poredio
izvesne crte sukoba u BiH sa severnom Irskom. Takve usporedbe imaju u Veli-
koj Britaniji dug pedigre
262
(Simms, 2003: 8), primetio je, a zatim nastavio:
Vjerujem, tumai Hurd, da je bit sukoba bio u nespremnosti bosanskih Srba...
da u zemlji zvanoj Bosna ive s nesrpskom veinom, odvojeni od Srbije. Uspo-
redba je bila uznemirujua, jer je kazivala da etiri godine kasnije ministar vanj-
skih poslova jo nije bio shvatio razliku izmeu otcjepljenja ili otcjepljenja unu-
tar otcjepljenja i kampanje etnikog ienja kojoj je svrha bila stvoriti etniki
istu Veliku Srbiju. Bosanski Srbi nisu bili Carsoni,
263
nisu bili ni balkanski Zapadni
Virginijci, kojima je bilo stalo do ouvanja Unije, niti je Slobodan Miloevi bio
Lincoln (Simms, 2003: 89)
Funkcija ovih rei bila je dvostruka. Prva se sastojala u pravdanju secesi-
onistikog nacionalizma per se i u satanizovanju Srba, jer se njima ne priznaje
da su secesionistiki nacionalisti u Hrvatskoj i u BiH, ve im je cilj etniko
ienje kako bi se ostvarila etniki ista Velika Srbija. Ponavljanje sintagme
etniko ienje ima funkciju demonizacije Srba u okviru agresorrtva. No,
ovaj okvir se odmah zatim preplitao sa balkanistikim diskursom iz okvira
sukoba civilizacija, jer da li je mogue zamisliti balkanskog Karsona ili bal-
kanske zapadne Virdinijce? Oigledno, potcenjivanje itelja Balkana, ako ne i
njihova dehumanizacija, iako ne svih ve samo Srba, toliko je golemih razmera
da je Simsu nemogue zamisliti da je nacionalizam Srba imalo slian irskom.
mitova koji su odravali nacionalne identitete ivim tokom vekova tuinske vlasti, ali su,
ipak, mitovi. Meutim, nisu svi balkanski mitovi drevni (Bennett, 1995: 6). Ipak, Benet je
znatno ee upotrebljavao okvir agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs.
261 Prikaz Majkla Redmana (Michael Redman), postdiplomca na Kembridu, koji se nije naa-
lost istakao preteranom intelektualnom vrednoom i samostalnou, ve je pisao hvalo-
spev profesoru. http://www.richmondreview.co.uk/books/unfinesthour.html, pristupljeno
10. VIII 2008. godine.
262 Sims, oito nesvestan strukturnih ideolokih slinosti izmeu sebe i Dizraelija, dodue kada
je Balkan u pitanju a ne i Irska, izriito Herda i Rifkinda poredi sa Lordom Bikonsfildom usled
injenice da je i ovaj umeo kadto porediti Irsku i BiH tokom Velike istone krize.
263 Herd je poredio alsterske unioniste i njihovog vou Karsona (Carson), koji su eleli da se
otcepe od Irske u cilju ostajanja u Ujedinjenom Kraljevstvu taman onako kako su irski
nacionalisti eleli da se otcepe od Ujedinjenog Kraljevstva, sa srpskim nacionalistima koji
su eleli da se otcepe od Hrvatske i BiH da bi ostali ujedinjeni sa drugim Srbima, taman
onako kao to su se ove dve republike otcepile od Jugoslavije.
Druga funkcija trebalo je da izvrgne ruglu Daglasa Herda zato to je imao sme-
losti da poredi balkanske Srbe sa ljudima na Zapadu. Nije iskljueno da je
upravo strukturna slinost poloaja Srba u Jugoslaviji sa poloajem Engleza
u Ujedinjenom Kraljevstvu olakala Herdu da shvati teinu poloaja Srba pri-
likom nestanka SFRJ. Na isti nain, meutim, to je raestilo Irca u tolikoj meri
da se kroz celu knjigu provlaila netrpeljivost prema engleskom aristokrat-
skom konzervativnom intelektualcu i diplomati kakav je Daglas Herd.
264
Sva-
kako, Slobodan Miloevi nije bio Linkoln, u tome je Sims sasvim u pravu, ali
bojati se, jedino u tome a tu istorijsku analogiju Herd nije ni pravio.
Srbi u BiH, kao i u Hrvatskoj, meutim, imali su prvenstveno elju da
ostanu sa drugim Srbima u dravi. No, mrzovolja velikih sila prema njihovim
zahtevima, koja se ogledala u odluci da se Jugoslavija razbije po republi-
kim granicama, te golema nadmo u posedovanju artiljerijskih orua, kao i
bezuslovna vera u parohijalnom nacionalizmu ogrezlih i kadto nedovoljno
bistrih srpskih prekodrinskih politiara u Srbiju i tadanjeg srbijanskog pred-
sednika uinili su da srpski ciljevi budu ostvarivani silom koja je preesto pro-
izvodila nehumane posledice u vidu masovnih etnikih progona iz Podrinja,
Posavlja i Pounja, kao i iz RSK. Naravno, cilj nije bio u stvaranju etniki iste
Velike Srbije, jer da jeste, onda bi etniki progoni bili rasprostranjeni i u samoj
Srbiji,
265
ve se sastojao u stratekom osiguranju veoma dugih granica nove
drave, to nipoto ne moe pravdati nehumanost etnikog progona, i naro-
ito ne ubistva kojim je esto praen, u kojem je civilno stanovnitvo strada-
valo.
266
No, Sims se, istovremeno, i protivio balkanizmu primenjujui diskur-
zivnu strategiju demonizacije Srba u okviru agresorrtva:
Carringtonova strategija bila je zasnovana na krivim procjenama i na krivoj tak-
tici. Od samog poetka on je za nasilje vie-manje podjednako krivio sve suko-
bljene strane. Oni su svi, tvrdio je, poslije nemogui ljudi ... sve jedan gori od
drugoga, s jedinom razlikom to Srba ima vie (istakao B. S.). Po njemu, za rat
u Hrvatskoj zapravo je kriv Tuman, zato to je proglasio nezavisnost a da nije
264 Bilo je, meutim, i suprotstavljenosti Britancima uopte: (...) u Londonu su s dubokom
sumnjiavou gledali na poveanu vanost to je u Waingtonu pridavana irskom lobiju i
irskim glasaima. Ipak, najvea kost razdora bijae Bosna (Simms, 2003: 48). Otud je Sim-
sov irski neokonzervatizam bio prevashodno proatlantski, tj. pro-NATO i proameriki.
265 Bilo je etnikih progona prvenstveno Hrvata u Sremu, to je organizovala Srpska radi-
kalna stranka uz instrumentalizaciju nevoljnika koje je proterala Tumanova vlast. Ipak,
uz svu nedozvoljivost takvog ponaanja za koju nikad nije dockan da se utvrdi krivina
odgovornost poinilaca, treba konstatovati da obim etnikih progona ne samo u apso-
lutnom, ve i u relativnom smislu nije uporediv sa onim koji su sprovodile Hrvatska i
RSK nad tamonjim Srbima, odnosno Hrvatima, to verovatno zavisi od relativne uda-
ljenosti od ratnih dejstava.
266 O tome je vie reeno u delu o BiH, kao i u poglavlju Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ
za uobliavanje leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
dao odgovarajue garancije srpskom stanovnitvu. Carringtonu je sasvim izma-
kla specifina predumiljena narav srpskog etnikog ienja, kao i odgovornost
Beograda (Simms, 2003: 14).
Balkanizam se preutno odbacivao, jer se nije verovalo lordu Karingtonu
da su svi oni nemogui ljudi, sve gori jedan od drugoga, to je mirisalo na
balkanistiki diskurs, ali se zato govorilo o predumiljenoj naravi srpskog
etnikog ienja, dok se sasvim zanemarivao etniki progon kojem su bili
izloeni Srbi u gradovima Hrvatske mnogo pre Oluje i Bljeska, ba kao i
progon u pomenutim operacijama. Metonim Beograd opet se pominjao
kao izvor svih zala. Zato je Karington napadan to uporno nije htio vidjeti
ikakve razlike izmeu osnovne dinamike stremljenja prema Velikoj Srbiji,
bosanske samoobrane i hrvatskog separatistikog oportunizma (Simms,
2003: 16). Na taj nain neokonzervativac je naoko preutno kritikovao bal-
kanistiki diskurs, primenjujui okvir agresorrtva, to mu nije, meutim,
smetalo da primenjuje balkanistiki diskurs na Srbe, ali i na ideoloke pro-
tivnike u samoj Velikoj Britaniji: No, Glenny je moda najizrazitije pokazao
svoj bizantizam i moralno izjednaavanje kad je poklonio punu vjeru ideji
da Bosanci sami granatiraju vlastite ljude (Simms, 2003: 212). Tako, nisu
samo Srbi balkanizovani, ve se to isto dogodilo balkanistikom diskursu
sklonom britanskom novinaru.
Gornja konstrukcija bosanskohercegovake stvarnosti otkriva zapravo sla-
bost pieve pozicije i prohrvatsku pristrasnost, poto se sasvim zanemaruje
injenica dogovora Miloevia i Tumana u Karaorevu o podeli BiH, pa se
naelno jednaki odnos Srbije i Hrvatske prema slabijem susedu opisuje kao
stremljenje prema Velikoj Srbiji i hrvatski separatistiki oportunizam.
267
Pot-
puno je zanemarena injenica taktikog glasanja Hrvata za nezavisnost BiH
od SFRJ. Takoe, sporna je i kvalifikacija Bonjaka iskljuivo kao rtvi, iako su
se bonjaki civili nesumnjivo najee nalazili meu rtvama rata u BiH, jer
esto su i paravojne, a neretko i zvanine jedinice bonjake strane prema
srpskim i hrvatskim civilima nastupale u svojstvu delata. No, Sims je ovakav
267 Na drugom mestu je stvar dovedena do apsurda: Kad je jednom postalo jasno da nee
doi ni do kakve zapadne vojne intervencije, bosanski Hrvati osjetili su se ohrabrenim da
porade na vlastitom separatistikom projektu. Zapravo, bili su gotovo prisiljeni na to kad
su se muslimanske rtve neobuzdane srpske agresije u sjeverozapadnoj i istonoj Bosni
stale slijevati u mjeovite predjele srednje Bosne i zapadne Hercegovine. Ne samo da se
agresija oito isplatila, ve bi i nezaustavljeno raspadanje bosanske drave ostavilo Hrvate
da dijele ostatke ostataka s rastuom i sve radikalnijom muslimanskom veinom (Simms,
2003: 2627). Tako, kad Hrvati strahuju od islama, onda je to gotovo opravdano, a orijen-
talizam se iznenada pomalja na horizontu, ali srpski strah je zacelo izgovor za stvaranje
velike Srbije. Dvostruki arini primenjivani su bez zazora, jer traila se u sklopu humani-
tarno-imperijalistikog diskursa vojna intervencija za ouvanje BiH, dok su Jugoslaviju
ovako ili onako rasturili Srbi.
stav smatrao pristrasnou prema Srbima za koju je optuivao Karingtona,
268

a sam je izriito pravdao sva bonjaka odbijanja mirovnih planova: Sasvim
jednostavno, Bosanci su se borili jer su dobro znali: ako se ne bore, bit e istri-
jebljeni (Simms, 2003: 53). Time je stvarnost rata u BiH diskurzivnom strategi-
jom viktimizacije Bonjaka u okviru agresorrtva krivotvorena, a diplomatski
napori Evropljana i predstavnika UN Sajrusa Vensa (Syrus Vance) za zaustav-
ljanje rata obesmiljeni.
Doista, Sims je pobrojao zavidan broj poznatih novinara, kolumnista,
politiara i istraivaa koji su primenjivali okvir agresorrtva, humanitarno-
-imperijalistiki diskurs, te diskurzivne strategije viktimizacije Hrvata i Bo-
njaka, i demonizacije Srba. Preneti su napadi kolumniste The New York Times,
Entonija Luisa, na Dona Mejdora kao sasvim pristojne imitacije Nevila em-
berlena koji nema kimu da se odupre srpskim masovnim ubicama; citi-
ran je Patrik Glin (Patrick Glynn), strunjak za kontrolu naoruanja, koji je
optuio Zapad da ne vidi temeljnu razliku izmeu dobrih momaka i zlih
momaka, te ne priznaje bit i smisao politike Srbije da je to smiljena agre-
sija, na koju treba odgovoriti silom. Rezultat je smrt jedne nacije i teak uda-
rac svjetskom poretku; navoeno je da su Dozef Bajden (Joseph Biden),
Bob Doul (Bob Dole), Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld), Pol Volfovic (Paul
Wolfowitz), Don Mekejn (John McCane) i Henri Kisinder (Henry Kissinger)
bili pristalice vojne intervencije protiv Srba, potonji ak za njihove sloven-
ske eskapade ili najkasnije za vrijeme rata u Hrvatskoj, dok Richard Nixon,
najprepredeniji republikanski realist, malo prije smrti javno je razmiljao
poteno, iako krivo nije li Zapad tolerantniji prema genocidu nad muslima-
nima nego to bi bio da ista zlodjela netko ini kranskoj manjini. alosna
injenica je da je Zapad pokazao jo manje zanimanja za katolike Hrvate kad
su bili rtve Velike Srbije u godini 1991 (Simms, 2003: 7475, 77).
Tako je ovaj neokonzervativni irski podravalac univerzalnih vrednosti,
blagodarei Niksonovom izazovu, jo jednom pokazao sklonost prema okviru
sukoba civilizacija, koji je dodue kombinovao sa preovlaujuim okvirom
agresorrtva i humanitarno-imperijalistikim diskursom, jer do rtava kato-
likih Hrvata mu je, ipak, najvie stalo. Hrvati su, ini se, ubrojani u evropsku
civilizaciju na bazi njihove verske pripadnosti, dok je Srbima ostalo da pri-
padaju omraenom Balkanu, iako se to verovatno zbog politike korektno-
sti javno ne izgovara. Na delu je diskurzivna strategija preutkivanja u okviru
sukoba civilizacija i balkanistikog diskursa. Ono to je stajalo iza nenaelne
kombinacije meusobno u velikoj meri suprotstavljenih okvira i diskursa
jeste preplitanje nekoliko politika do kojih je irskom neokonzervativcu bilo
268 Karington je jedan od problema video upravo u demonizaciji Srba, a izrazio je i uvere-
nje da je Alija Izetbegovi bio odgovoran za neka zvjerstva kako bi privukao pozornost
Amerikanaca. Bio je uasna bijeda od ovjeka (cit. pr. Simms, 2003: 16).
naroito stalo: amerike podrke Ircima u sukobu sa Velikom Britanijom, insi-
stiranja na kanjavanju Srba, te potrebe neokonzervativca da se NATO pre-
tvori u svetskog policajca.
269
Doista, autor je s odobravanjem citirao nekadanjeg generalnog sekre-
tara NATO-a, Nemca Manfreda Vernera (Manfred Woerner), koji je u jednom
neformalnom razgovoru osudio propust da srpski agresor nije bio protje-
ran s osvojenih podruja, jer se tako daje preutna dozvola Srbima da pobi-
jede a krivnja e pasti na NATO (Simms, 2003: 82). Na taj nain je vojni savez
obrazovan za potrebe suprotstavljanja Varavskom ugovoru na elu sa mo-
nim Sovjetskim Savezom, diskurzivno suprotstavljen Srbima kao zloudnom
agresoru, iako su potonji bili neuporedivo slabiji protivnik. No, zaustavljanje
rata u BiH se planerima NATO uinilo kao idealna prilika za nalaenje nove
uloge vojnom savezu. Kako je to britanski ambasador u NATO, Don Vest (John
West), formulisao: Bosna je, kae, bila zaista vana i trebalo ju je dovesti u red
imamo taj Savez, pa ako sve zabrljamo ... nitko vie nee vjerovati u NATO
(Simms, 2003: 83). Naposletku, da ne bi bilo zabune ta je Sims smatrao pra-
vednim reenjem sukoba u BiH, nije ostavljeno mesta ni najmanjoj sumnji:
U Daytonu su Amerikanci bijedno odstupili od naela jedinstvene i etniki
raznolike Bosne. Tako je godina 1995. doivjela u isti mah dva suprotna trijumfa:
zdrave amerike vojne strategije i duboko nezdrave europske politike strate-
gije. Umjesto da se pojaa vojni pritisak i zauzme Bosna sve do Drine, ameriki
pregovara Richard Holbrooke na zaprepatenje svih na terenu i na vlastito
naknadno duboko aljenje ve osvojenu vojnu prednost bacio je kroz prozor
(Simms, 2003: 272).
Amerikanofilija i evroskepticizam susretali su se u neokonzervativnoj
misli irskog istoriara napoleonske ere. Istovremeno, ukazala se i sva nehu-
manost ove ideologije, barem u tumaenju ovog njenog predstavnika, poto
se diskurzivnom strategijom preutkivanja stavljalo do znanja da s obzirom
na poznatu sudbinu hrvatskih Srba etniki progon bosanskih Srba predstav-
lja pravedno reenje rata u BiH. Time se iskazuje i potpuna ispraznost fraze
etniki raznolika Bosna, jer izgleda da po Simsovom shvatanju ona moe biti
etniki raznolika i bez bosanskih Srba.
270
269 Sa odobravanjem je citiran Holbruk (Holbrooke) koji je pisao da je jedan od najveih poli-
tikih izazova za vreme rata u BiH bio kako ouvati Atlantski savez ... Trebalo je u partner-
stvu sa savezom raditi na brojnim drugim zadaama na proirenju NATO-a, na zajedni-
koj politici prema bivem Sovjetskom Savezu, Srednjem istoku i Iranu, prema terorizmu
i ljudskim pravima, okoliu i organizovanom kriminalu ali sve je poela dovoditi u pita-
nje Bosna (Holbruk, cit. pr. Simms, 2003: 81).
270 Simsovu knjigu je oduevljeno pozdravio bonjaki pobornik vieetnike raznolikosti:
Moram, takoe, priznati da sam posle Bosne izgubio veru u Razum, nauku, i kritiku svest.
Razume se, nije Sims bio jedini autor koji je nedosledno kritikovao okvir
sukoba civilizacija. U njegovom drutvu nalazi se i autorka koja nije poput
njega odskora pridolica u istraivanju istorije Jugoslavije. Sabrina Petra
Ramet je takoe u jednom od svojih dela (Ramet, 2005: 2) naglaavala oda-
nost univerzalnim moralnim naelima, to je sasvim u skladu i s kritikom
izreenom primeni okvira sukoba civilizacija
271
u njenim skoranjim knjigama
(Ramet, 2006: 7; 2005: 3).
272
Stef Jansen je, meutim, primetio da je Rametova
paualno i bez kritikog odstojanja prihvatila omiljeno sredstvo orijentali-
zovanja balkanskih seljaka, smatrajui da nacionalistiki ratovi predstavljaju
pobedu sela nad gradom (Jansen, 2005: 114).
Takoe, u jednoj ranije napisanoj studiji, Balkanski Vavilon, iji je naslov ve
upuivao na nemogunost sporazumevanja meu Jugoslovenima zbog kultur-
nih razlika, ona je doista, kako je i Robert Hejden (Hayden) primetio (Hejden, 2003:
1617), upotrebila kulturni determinizam, tj. okvir sukoba civilizacija da bi objasnila
raspad Jugoslavije: Jugoslavija je bila, takoe, viekulturna zemlja, i kulturne razli-
itosti esto su u stvari bile tako velike da razliite grupe nisu mogle meusobno
da se razumeju. Tekoa Srba i Slovenaca da razumeju jedni druge bila je delom
posledica velikih razlika koje su razdvajale njihove kulture (Ramet, 1996: 2); takoe,
Rametova je tvrdila da su na najfundamentalnijem nivou narodi Jugoslavije izgu-
bili sposobnost da se meusobno razumeju zato to ne razumeju meusobne
vrednosti i brige ili meusobne opaaje (Ramet, 1996: 29). Ove izmene okvira
predstavljanja stvarnosti i odgovarajuih diskursa svedoe da je autorka zapravo
sledila modu. Kada je poetkom devedesetih hegemon bio okvir sukoba civilizacija
i balkanistiki diskurs, autorka je, moda, i uestvovala u stvaranju takve hegemo-
nije, jer njena knjiga Balkanski Vavilon bila je meu prvim napisanim 1992. godine.
Kako je docnije, sa odmicanjem rata u BiH, dolo do ideoloke hegemonije okvira
agresorrtva iz kojeg se neretko kritikovao okvir sukoba civilizacija, Rametova
se prosto prilagodila i sledila novu hegemonu misao o kraju Jugoslavije. Nije
joj bilo teko, jer podela uloga izmeu dobrih i loih momaka ostala je ista.
No, onda, neto se desilo to je ozbiljno umerilo moju sumnju: jedna knjiga je objavljena:
Najneasniji trenutak. Britanija i razaranje Bosne od Brendana Simsa vraa veru u mukarce
i ene od znanja (Sokolovi, 2004).
271 Rametova je samo za srpsko-albanski sukob na Kosovu smatrala da je poseban sluaj koji
zasluuje naziv drevna mrnja, ali je naglaavala da se radi o izuzetku (Ramet, 2006: 7).
272 Jedna od nesrenih zabluda koja se primila meu nekim ljudima otkad je rat za jugoslo-
vensko naslee otpoeo jeste ona koja pokuava da jugoslovenski slom dovede u vezu
sa drevnim mrnjama. Ako pod drevnim neko podrazumeva period pre pada Rima, onda
je pojam sasvim apsurdan, poto se Sloveni nisu ak ni naselili na Balkansko poluostrvo
u to vreme. No, ak i ako se uzme manje bukvalno znaenje, ak i pojam veoma stare
mrnje nosi sa sobom probleme. U stvari, region je verovatno imao vie odnosa saradnje
no sukoba pre stvaranja drave 1918, pa nije bilo ni posebnih mrnji pre tog vremena
(Ramet, 2006: 7). Prema Rametovoj, dakle, Jugoslavija je prouzrokovala mrnju meu Ju-
nim Slovenima. Da li to znai da je ne bi bilo da Jugoslavija nije stvorena?
Treba uoiti da ako su rei Rametove iz njene prve faze tane, onda bi kul-
turne razlike izmeu Kipra, Malte, Nemake, Velike Britanije, Litvanije i Bugar-
ske, primerice, morale da dovedu do nestanka Evropske unije. Bugari, Malte-
ani i Englezi u kulturnom smislu imaju zacelo manje toga zajednikog no to
su imali Slovenci i Srbi, i vrlo je verovatno da ne razumeju brige, ako ne i vred-
nosti onih drugih. Sem toga, ako je Rametova u pravu, kako e se onda odr-
ati BiH i zato se odrava, ako ve nema zajednike kulture?
Naposletku, da li se univerzalistiki okvir sa njegovim naglaskom na uni-
verzalnim normama i univerzalnim ljudskim pravima moe pomiriti sa kultur-
nim determinizmom koji prebiva u okviru sukoba civilizacija? Rametova oi-
gledno misli da moe, jer se ak i poziva na Balkanski Vavilon u knjizi u kojoj
se zalae za univerzalistiki okvir (Ramet, 2005: 2). Valja se, takoe, zapitati
da li balkanistiki diskurs odgovara univerzalistikom okviru: Uprkos svo-
joj srpskoj krvi, Aleksandar (Karaorevi, pretendent na presto, prim. aut.)
itav svoj ivot proveo je u Engleskoj i bio, u stvari, iznad svega jedan prefi-
njeni engleski dentlmen (Ramet, 1996: 30). Tako, dakle, srpska krv skoro da
nekog onemoguava da postane dentlmen. Jedino bi itav ivot proveden
u Engleskoj mogao, moda, promeniti stvari. Pohvala jednom Srbinu neho-
tice je oznaila pokudu naciji iz koje je potekao. Ogranienja balkanistikog
diskursa bila su isuvie jaka da bi se lako prevazila. No, nije to jedini primer
robovanja okviru sukobu civilizacija i balkanistikom diskursu:
Srbija, na primer, vratila se jednom patrimonijalnom sistemu i svedoila o oiv-
ljavanju etnikog ovinizma i mukog ovinizma koji su poduprli ovaj povratak.
(...) Crna Gora, koju vode podravaoci Miloevia bila je, u stvari, kolonija Srbije
(kao to je i ostala 1995). Bosna, podeljena u tri rivalske etnike grupe, bila je ras-
poluena meuetnikim sukobom i nepoverenjem i utonula u korupciju. Jedna
lokalna doskoica veli da je Bosna kombinovala austrijsku birokratiju sa osman-
skom sporou i neefikasnou to je pogubna kombinacija (Ramet, 1996: 31).
Tako, Srbija gaji patrimonijalizam jo tamo krajem osamdesetih i poet-
kom devedesetih, to je gotovo anticipacija poplave teza o sultanistikom
reimu ovdanjih politikologa krajem devedesetih. U oba sluaja radilo se
pre o satanizovanju politikog protivnika negoli o opisu i objanjenju prirode
reima. Tu je balkanizam spolja prethodio onom unutranjem. Meutim, kada
je BiH u pitanju dolazi do zanimljivog obrta, jer tu ve autorka pozajmljuje
samoorijentalizaciju predstavljajui je publici koja je ve naviknuta na orijen-
talizam. Tako su balkanizam i orijentalizam reprodukovani i pozajmljivani u
oba smera: sa Zapada na Balkan, ali i sa Balkana na Zapad.
Ima, meutim, autora koji kombinuju kritiku balkanistikog diskursa sa
korienjem istog na istoj stranici, pa ak i u istoj reenici: Njen (radi se o
Jugoslaviji, prim. aut.) raspad nije bio neizbean proizvod dugotrajnih etnikih
mrnji, iako su ove bile prisutne ispod povrine i pomagale da jugoslovenski
ratovi dobiju njihov divljaki karakter (Sell, 2003: 4). Na istoj stranici su pomi-
njana i tradicionalna sredstva balkanskih tirana, ukljuujui policijski pendrek
i metak ubice. Radi se umnogome o retorikom sredstvu lanog predstavlja-
nja, po principu nisam rasista, ali..., jer prvo se kae da neto nije onako kako
se tvrdi, da bi se to odmah potom opovrglo.
5.4. Balkan uzvraa udarac balkanska postmodernistika
dekonstrukcija balkanizma
Vrlo je malo antropologa koji bi danas smatrali da su prouavanja
nacionalnog karaktera razlona, ali i pored toga objanjavanje ste-
reotipima ostaje uobiajeno u novinarstvu i politici.
Robert Hejden
Nije sluajno to se najea kritika balkanizma, zapravo njegova dekon-
strukcija javila tokom devedesetih godina XX veka, kada se balkanizam, skraj-
nut tokom Hladnog rata usled vladavine hladnoratovskih diskursa antikomu-
nizma odnosno antikapitalizma, ponovo svom silinom vratio na intelektualnu i
politiku scenu Zapada kako bi se posredstvom njega objasnio nestanak Jugo-
slavije i nasilje na Balkanu. Takoe, ne moe biti sluajno to su balkanizam
podvrgli dekonstrukciji postmodernisti, veti u toj disciplini, a najmanje moe
iznenaivati injenica to su tom poslu bili posveeni istoriari, antropolozi i
teoretiari knjievnosti koji su roeni na Balkanu a ive na Zapadu. Oni su bili
prosto predodreeni za takav posao. Deo identiteta bio im je neraskidivo vezan
za Balkan, a drugi deo za Zapad. Ova samo naizgled shizoidna situacija bila je
saznajno veoma plodna za rekonstrukciju i dekonstrukciju diskursa balkanizma.
Ovim intelektualnim poslenicima nije bilo teko da uvide jednostrano-
sti, grube greke, namerne previde i nepravde, kao i sluajne omake koje su
se javljale u medijskom i akademskom tekstu i u diskursu ljudi koji su se bal-
kanizmom sluili. Naposletku, oni su bili Balkanci, pa su se bez veih tekoa
snalazili na Zapadu, druili se i zasnivali porodice sa zapadnjacima, predavali
na univerzitetima i nisu se oseali naroito drugaijima samo zato to dolaze
sa Balkana, a svakako se nisu oseali manje vrednima od svojih koleginica i
kolega, prijateljica i prijatelja, pa su stoga eleli da kritiki razmatraju zablude
drugih o nama, ali i nae nekritiko usvajanje tih zabluda e da bi se ulo u
proces samo-otrenjenja, samo-spoznaje i, najzad, samo-svesti (Baki Hay-
den, 2006: 2223). Naime, tek promenom stava prema sebi moemo dopri-
neti da to i drugi uine prema nama (Baki Hayden, 2006: 26). Istovremeno,
kroz kritiku diskursa orijentalizma i balkanizma, neki od autora su ponudili i
sopstvena objanjenja nestanka Jugoslavije.
Milica Baki Hejden, diplomac Filolokog fakulteta u Beogradu (engleski
jezik) na kojem je i magistrirala (svetska knjievnost sa teorijom knjievnosti),
doktorirala je na prestinom Univerzitetu u ikagu na Odseku za junoazijske
jezike i civilizacije, a predaje na Odseku za religijske studije Univerziteta u Pits-
burgu, bila je prva koja je u saradnji sa svojim suprugom Robertom Hejde-
nom (Robert Hayden) pisala o orijentalistikim varijacijama na temu Balkan,
smatrajui da se ista logika koju je Said otkrio u diskursu orijentalizma (Said,
1978) prepoznaje i u drugim kontekstima, ukljuujui i balkanski (Baki Hay-
den, Hayden, 1992: 22).
273

Dve godine docnije, ugledna bugarska istoriarka Osmanskog carstva,
koja je studirala istoriju i englesku filologiju na Univerzitetu u Sofiji na kojem
je posle doktoriranja jedno vreme i radila, profesorka na Univerzitetu Ilinois
u Urbani-empein (Urbana-Champaign) i poliglotkinja (govori osam jezika),
Marija Todorova, dala je svoj doprinos smatrajui da je balkanizam poseban
diskurs, a ne samo varijacija orijentalizma. Ona je 1997. potpunije shvatanje i
istorijski razvoj balkanistikog diskursa objavila u poznatoj i izuzetno mnogo
citiranoj
274
knjizi Imaginarni Balkan (Imagining the Balkans).
Godinu dana posle objavljivanja ove knjige, Vesna Goldsvorti (Goldswor-
thy), roena Beograanka, diplomac beogradskog Filolokog fakulteta, magi-
strirala i doktorirala na Univerzitetu u Londonu, predaje englesku knjievnost
na Univerzitetu Kingston u Londonu, objavila je knjigu Izmiljanje Ruritanije:
imperijalizam mate (Inventing Ruritania: the imperialism of the imagination,
1998).
275
Naposletku, sledei trag koje su pomenute naunice i spisateljice
postavile, javlja se itav niz uspenih Balkanaca koji najee rade na amerikim
univerzitetima, koji su osvetlili razliite aspekte balkanizma (Bjeli, Savi, 2003).
Ovde prvopomenuta autorka, Milica Baki Hayden, navela je da joj se elja
za viestranou pristupa balkanskom fenomenu javila usled neprihvatljive
jednostranosti sa kojom je Balkan opisivan tokom osamdesetih godina pre
svega u domaim tj. bive-jugoslovenskim medijima (prvenstveno slovena-
kim i hrvatskim, prim. aut.), da bi onda u toku ratova kojim se raspadala jugo-
slovenska drava to dobilo na svojoj estini i u stranim medijima na Zapadu
(Baki Hayden, 2006: 9). No, kako ona, tako i Marija Todorova naglaavaju da
njihov pogled nije antizapadni, te da ne nameravaju da obrazuju neki okciden-
talistiki diskurs, jer je sam Zapad beskrajno raznovrstan, i ne moe se svesti
na samo jednu stranu, ve treba uspostavljati dijalog na osnovu uzajamnog
poznavanja i uvaavanja (Baki Hayden, 2006: 10; Todorova, 1998: 10).
273 lanak je citiran u 75 bibliografskih jedinica. Nedavno se pojavila knjiga na srpskom jeziku
sa objedinjenim radovima o balkanistikim varijacijama na temu orijentalizma (Baki
Hayden, 2006).
274 Citirana je u 386 bibliografskih jedinica, to je, posle Hantingtonove knjige Sukob civiliza-
cija, najvea citiranost meu ovde analiziranim studijama.
275 Navedena u 71 bibliografskoj jedinici.
Todorova naroito istie svoj marginalni status koji proistie iz dvo-
strane pripadnosti Balkanu i Zapadu, koji na osnovu intelektualnog izgna-
nitva prua epistemoloku prednost, jer omoguava posmatranje obe sre-
dine sa promenljive razdaljine, iz naizmeninih perspektiva, i jasnije uvianje
stereotipa koje gaje jedna o drugoj (Todorova, 1998: 1112). Naposletku, one
su svesne nedostataka sredine iz koje dolaze, te naglaavaju da ne ele bal-
kanske narode potedeti njihove odgovornosti zbog toga to se svet prema
njima takoe ponaa neodgovorno (Todorova, 1998: 12), a balkanske inte-
lektualce ele uputiti na kritiko sagledavanje i vrednovanje prostora sa koga
potiu razluujui ono ega se pametan stidi, od onoga ime se lud, naalost,
ponosi (Baki, Hayden, 2006: 11).
Obe istiu Balkan kao Drugog u uobrazilji Zapada, koji potonjem omo-
guava da ima lepu sliku o sebi. Balkan se poima kao necivilizovani Drugi
u odnosu na Civilizaciju. S tim u vezi, Bakieva primeuje da nije sluajno
to je civilizacija neologizam XVIII veka, nastao u doba zapadno-evropske
kolonijalne ekspanzije, te da se pojam civilizovanog sveta, koji je Zapad sam
sebi pripisao u doba prosvetiteljstva, s kojim se nekako poklopilo i javljanje
vampirskih epidemija na Balkanu (Longinovi, 2003: 58), i koji je sadrao
ideje progresa, uljudnosti i racionalnosti, odreivao u odnosu na zaostalost
istone Evrope,
276
balkansko nasilje, te sanjivu matu Orijenta (Baki Hay-
den, 2006: 55). Uistinu, Norbert Elijas (Elias) je primetio:
Temeljna antiteza u kojoj se izraava samosvest Zapada u srednjem veku jeste
ona izmeu hrianstva i paganizma, ili, tanije, izmeu pravovernog, rim-
sko-katolikog hrianstva s jedne, i paganizma i jeresi, ukljuujui tu i grko-
istono hrianstvo, s druge strane. U srednjem veku zapadno drutvo je u ime
krsta vodilo kolonizatorske i osvajake ratove, kao to emo ih kasnije voditi u
ime civilizacije. Uprkos posvetovljenju kroz koju je sama re civilizacija prola,
u njoj se jo uvek osea daleki odjek latinskog hrianstva i viteko-feudalnog
276 Otuda su disidentski intelektualci iz socijalistikog lagera Istone Evrope potencirali da
njihove zemlje, Poljska, ehoslovaka i Maarska uopte ne pripadaju Istonoj Evropi,
ve staroj habzburkoj Centralnoj Evropi (Mitteleuropa). Radilo se o simbolikom begu
iz Istone Evrope, poistoveene sa privrednom zaostalou, socijalizmom i hegemoni-
jom Sovjetskog Saveza, begu koji je zvanino podrao i State Department (Todorova,
1998: 244), na nain veoma slian begu Balkanaca sa Balkana, tj. naglaavanju poli-
tiara sa Balkana i ire javnosti da njihove zemlje nisu nimalo balkanske (Tuman je
npr. imao 1997. predizborni slogan Tuman a ne Balkan Goldsvorti, 2003: 52), ve
takoe srednjoevropske, to se deavalo tokom devedesetih, a deava se neto manje
napadno i danas. Tako su se nacionalizmi srednjoevropljana, kako veli jo jedan post-
modernista sa Balkana koji predaje slovensku knjievnost na Univerzitetu Viskonsin-
Medison (Wisconsin-Madison), smatrali aneoskim, a nacionalizmi Srba i njihovih
balkanskih neprijatelja su obeleeni kao demonski (Longinovi, 2003: 59; Todorova,
1998: 244, 269).
shvatanja krstakih pohoda. Seanje da su vitetvo i rimsko-latinska vera obele-
ili odreeni stadijum u razvoju zapadnog drutva, a kroz koji su proli svi veliki
narodi Zapada, sigurno nije nestalo (Elijas, 2001: 101).
Prema tome, moe se konstatovati da su krstaki ratovi bili uvod u kolo-
nizatorske ratove, da su osvajaki ratovi zapadnih nacija bili pravdani civili-
zatorskim misijama meu divljacima ili, u izvedbi Habzburke monarhije,
kulturtraeger ideologijom, dok se u ime humanosti za sopstvenu javnost
eufemizmom humanitarna intervencija pravdaju udari sa distance to
je vojno ime za kaznena bombardovanja, sa za agresora bezbednih daljina
i visina, koje preduzima dananja hegemona sila sa saveznicima protiv rela-
tivno nemonih drava iji su voi dovoljno smeli i nedovoljno promiljeni
da im se suprotstave.
Kada je u pitanju razlika izmeu balkanizma i orijentalizma, Bakieva sma-
tra da je opravdanije govoriti o orijentalizmu, poto je Balkan upravo odreen
kao prelazna oblast u hijerarhiji izmeu Istoka i Zapada, ili kako Goldsvorti-
jeva navodi, kao jo-ne, odnosno, kao nikad-u-potpunosti evropsko (Gold-
svorti, 2003: 46), te da su Balkanci prelazni oblik sastavljen od Istonjaka i
Zapadnjaka ...od ljudi koji nisu vie Orijentalci ali nisu jo Evropljani (Baki
Hayden, 2006: 57). Argumentacija Bakieve ide sledeim tokom:
Istina je da su mnogi balkanski identiteti izgraeni u neposrednoj suprotno-
sti prema stvarnom (istakla, M. B. H.) orijentalnom drugom, tj. otomanskim Tur-
cima koji su osvojili region sa istoka. S druge strane, evropske zemlje na zapadu
su ovaj deo ve bile mapirale kao vizantijski a to znai drugaiji u odnosu na
Evropu. (...) Premda je vrlo vano moi prepoznati i kontekstualizovati tu speci-
fino balkansku retoriku kao balkanizam, pitanje je da li bi se do formulacije tog
pojma uopte dolo bez ireg orijentalistikog okvira sa kojim on deli sutinsku
epistemoloku logiku i retoriku. Stoga, i u tom smislu, smatramo da je balkani-
zam mogue videti kao varijaciju na orijentalistiku temu koja izdvaja Balkan
kao deo Evrope koji je bio pod otomanskom, i stoga orijentalnom vlau, i kao
takav drugaiji od Evrope u uem smislu. I upravo zbog toga to Balkan i danas
ima muslimansku populaciju u mnogim svojim zemljama, mogue ga je ne samo
balkanizovati nego i orijentalizovati (...) (Baki Hayden, 2006: 58).
Neporecivo, logika orijentalizma, onako kako ju je i Said izneo, prenosi
se i na balkanizam. Pa ipak je, kao to i sama Bakieva priznaje, vrlo vano
da se prepozna i kontekstualizuje specifino balkanska retorika kao balka-
nizam. Ima smisla primenjivati kritiku balkanizma kada je re o balkanskim
hrianima, naroito pravoslavnim, a orijentalizma kada se radi o balkan-
skim muslimanima, kao to se uostalom i ini u ovoj studiji. Doista, znaajno
je da je muka retorika vezana za Balkan, a enska za Orijent, bez obzira
to Bakieva s pravom smatra da su i jedna i druga deo iste epistemoloke
logike (Baki Hayden, 2006: 58).
Analitiko razlikovanje balkanizma i orijentalizma omoguava da se uvidi
na koji nain se oni ideoloki koriste na Zapadu kada treba odabrati favorita
na Balkanu. Na prethodno odabrane loe momke primenjivae se odgovara-
jui diskurs: tokom devedesetih primenjivan je diskurs balkanizma, jer Srbi su
bili loi momci, a u nekoj buduoj situaciji, ako bi muslimani bili prepoznati
kao loi momci, primenjivao bi se orijentalizam. Ranije je ve naglaeno da
ko e biti lo momak prvenstveno zavisi od procene da li je vea opasnost
za interese EU i/ili SAD u datom trenutku prepoznata u Rusiji ili u Turskoj, ili
islamskom svetu kao takvom.
Takoe, piscu ove studije se ini da se Balkan u poneem smatra i gorim
od Orijenta, jer Balkan vie nije nita drugo do metafora za sukob, neuljud-
nost i nasilje (Goldsvorti, 2003: 51), a u odnosu na Istok ima i dodatne odlike
okrutnosti, neotesanosti, nestabilnosti i nepredvidivosti (Todorova, 1998:
209), dok se Istoku makar priznaje da je iznedrio neke civilizacije, pa iako
se esto neopravdano smatraju niim ili inferiornim, iracionalnim, en-
sko submisivnim ili sanjivim (Baki Hayden, 2006: 59). Balkanci su oni koji
su blii i sliniji nama, Zapadnjacima, a nikako nam i im ne uspeva da
sasvim lie na nas, tj. da ih civilizujemo kako eufemistiki volimo da kaemo.
Naposletku, mukost diskursa o balkanizmu podsea na mukost diskursa
o zapadnjacima. No, Balkanci su ostali nasilni kakvi su bili nai preci i to ne
tako davno. Dok mi napredujemo, oni ostaju takvi kakvi smo mi nedavno
bili, a to elimo to pre zaboraviti. Unekoliko, Balkanci su ono to kod sebe
ne volimo ili se barem na reima trudimo da ne budemo, pa otud:
zapadnjako uasavanje nad deavanjima na Balkanu sadri i nekakav drhtaj
uzbuenja koji je teko priznati: priliku da se ponovo ostvari imperijalistiki san
o iscrtavanju granica i upristojenju buntovnih uroenika a da pritom niko ne
bude optuen za rasizam (jer svi su ljudi o kojima govorimo beli); dotok siro-
vog materijala za irenje industrije savesti (koja se oituje u obilju vienacio-
nalnih nevladinih organizacija i interesnih grupa); ansu da se dobije prelazna
ocena na ispitu istorije, ispitu koji se, kako je to rekao britanski premijer Toni
Bler (Blair), bavi pragom Evrope; ili naprosto mogunost da se rat iskusi izbliza
(Goldsvorti, 2003: 47).
Bakievoj, meutim, nije promakla druga strana medalje, tj. injenica da
balkanizam ne koriste samo zapadnjaci, ve ga upotrebljavaju kao ideoloko-
-retoriko sredstvo takmienja i sukobljene strane u samoj bivoj Jugoslaviji.
Ona je uoila da u reprodukciji orijentalizma balkanski katolici smatraju pra-
voslavce orijentalcima, dok sebe doivljavaju Evropljanima; balkanski pravo-
slavci, pak, smatraju muslimane orijentalcima, a sebe svrstavaju u Evropljane;
dok balkanski muslimani sebe doivljavaju Evropljanima i umeju se, mada ne
uvek, kao to pokazuju izjave nekih njihovih zvaninika, distancirati od nee-
vropljana (Baki Hayden, 2006: 60).
Upravo u ovoj nesaglasnosti izmeu uobiajenog ideolokog gradira-
nja, gneenja i hijerarhijskog reprodukovanja orijentalizma na Balkanu i ide-
oloke upotrebe balkanizma na Zapadu lei ideoloki koren neshvatanja i
sukoba izmeu srpskog nacionalizma i ideoloke hegemonije velike veine
levih liberala, pa i nekih neokonzervativaca u SAD i EU. Dok se srpski nacio-
nalisti islamofobinim orijentalizmom netedimice slue u sukobima sa Bo-
njacima i Albancima, ubeeni da brane hriansku Evropu, dotle je posle
Drugog svetskog rata otvoreno napadanje drugih, ne-belih rasa, drugih, ne-
hrianskih vera i neevropskih drutava postalo problematino (Todorova,
1998: 321), da bi u devedesetim potovanje politike korektnosti postalo
stvar lepog vaspitanja. Zato je balkanizam, kako istie Todorova:
vremenom postao zgodna zamena za emocionalno pranjenje koje je ranije
pruao orijentalizam, poto je oslobodio Zapad optubi za rasizam, kolonijali-
zam, evrocentrizam, i hriansku netrpeljivost prema islamu. Uostalom, Balkan
se nalazi u Evropi, Balkanci su belci, uglavnom su hriani, pa se zato projekto-
vanjem sopstvenih frustracija na njih mogu zaobii uobiajene rasno ili verski
obojene insinuacije (Todorova, 1998: 323).
Otud se orijentalizam srpskih nacionalista naao na meti naroito levih
liberala, ali i ponekih neokonzervativaca, to potonje dodue nije spreilo da
primene balkanizam u predstavljanju i objanjavanju sukoba Srba sa balkan-
skim katolicima, dok su se prvi uglavnom usredsredili na primenu okvira agre-
sorrtva i humanitarno-imperijalistikog diskursa. Politika korektnost tre-
nutka veli da sadanji zapadnjaci ne smeju ponavljati greke predaka ako ele
zadrati postojee i stei nove prijatelje meu islamskim dravama, prema
kojima su tako esto bili i jesu nepravedni, i zato moraju naroito otro pre-
korevati i kanjavati one koji na orijentalizmu i nadalje istrajavaju, pokuava-
jui i njih da uvuku u sukob civilizacija, a pravoslavni Balkanci, prevashodno
Srbi, uspeno su se kvalifikovali za metu (samo)prezira i gneva.
Posebno treba zaboraviti, potisnuti tu nasilnost naih predaka, koju pre
volimo da nazovemo hrabrou kada je se prisetimo, a Balkanci nas na to
uporno i drsko podseaju. Otud stalna lamentiranja da se to ponovo deava
na tlu Evrope posle II svetskog rata. Upravo ta relativna prostorna blizina
jeste ono to uasava, jer podsea da mi, Evropljani, moda i nismo za sva
vremena izbegli opasnostima nacionalnih netrpeljivosti, rata i razliitih stra-
hota. Strah od nas samih, koji smo civilizovano potisli svoju agresivnost i
zadovoljstvo koje ubijanje priinjava (Elijas, 2001: 263), pretvara se u agresiju
prema Balkancima koji su nam, ipak, slini. Naposletku, beli su, pa makar i
Sloveni; veinom hriani, makar i pravoslavni; jeste da su neki muslimani, ali
su relativno sekularizovani, a svi zajedno ive u Evropi. Pa ipak, tako su iraci-
onalni, ratoborni, nasilni i ine tolika zverstva, ba kao nai dedovi. Ovo
drutveno potiskivanje agresivnosti i nasilnih reakcija nalazi svoj drutveno
doputeni izraz u sportskim nadmetanjima i posebno dolazi do izraaja u:
posmatranju (boks meeva, na primer), u zamiljenom poistoveenju s malim
brojem boraca kojima je dat izvestan i precizno odreen prostor da ispolje svoju
nasilnost. Ovo iivljavanje poriva u posmatranju drugih kako se bore, ili, ak,
samo u sluanju (na radiju), jeste posebno obeleje civilizovanog drutva. Ono
odreuje i razvoj knjievnosti i pozorita, a posebno utie na ulogu filma u naem
svetu (Elijas, 2001: 263).
Zaista, Elijas je dobro uoio osobine civilizovanog drutva jo polovi-
nom tridesetih godina, u predveerje II svetskog rata u kojem je ono poto-
nulo u najgora varvarstva. Danas, kada su sredstva masovnog optenja doi-
vela neslueni napredak, voajerske potrebe (Goldsvorti, 2003: 46) civilizovanih
ljudi u civilizovanim drutvima zadovoljavaju se gledanjem televizije i traga-
njem po internetu gde se mogu nai razliiti prizori nasilja.
277
Ratni dopisnici,
komentatori vodeih dnevnika i nedeljnika najmonijih i civilizovanih zemalja
sveta, uredniki komentari, velike televizijske mree, npr. CNN i BBC, spadaju
u simbole ove industrije zabavnog prikazivanja nasilja.
278
tavie, kako Gol-
dsvortijeva ispravno primeuje: Tvrdimo da se gnuamo rata a ipak roman-
tizujemo profesionalne inostrane dopisnike i snimatelje koji nam omogua-
vaju da uestvujemo u tom iskustvu (Goldsvorti, 2003: 46).
Naime, itaoci novina i gledaoci televizije u civilizovanim drutvima
ele bombe, tenkove i bilans rtava. Mora da im se kae ko su dobri, a ko
loi momci. Vesti su, setite se, deo industrije zabave.
279
Na nesreu, i aka-
demske studije o Balkanu uopte, o Jugoslaviji posebno a o Bosni i Hercego-
vini naroito, ili preciznije, intelektualne tvorevine koje su pisane sa takvim
277 Valja se prisetiti da su nekada javna pogubljenja poput veanja ili giljotine predstavljala
omiljenu zabavu. Elijas je smatrao da su ve u njegovo vreme posmatraka zadovolj-
stva kad je u pitanju nasilje predstavljala u poreenju s posmatrakim zadovoljstvom iz
prolosti jedan krajnje ublaen oblik zadovoljavanja agresivnih i sadistikih tenji (Eli-
jas, 2001: 264). U tom svetlu treba sagledati i uivanje u posmatranju prikazivanja dale-
kih ratova u dananjim civilizovanim drutvima.
278 Tako je u novembru 1993. Piter Denings (Peter Jennings), sada ve pokojni i izuzetno
mnogo nagraivani voditelj TV ABC, neustraivo hodao po karti ratom zahvaene zemlje,
koju su (Jugoslaviju, prim. aut.) u naslovu emisije opisali kao Zemlja demona (The Land
of Demons) (Baki Hayden, 2006: 57).
279 Peter Wilby, Georgia has won the PR War, The Guardian, 19. VIII 2008. Autor u lanku veli
da u rei koje privlae panju zapadnih sredstava masovnog optenja spadaju: civilne
rtve, nuklearno, humanitarno, okupacija, etniko ienje.
pretenzijama, nisu preterano este, osim kada Balkan postane pozornica
rata ili nasilja. Tek tada dolazi do navale novih istorija, istraivanja, memo-
ara, dnevnika, svedoenja, izvetaja (Goldsvorti, 2003: 46, 5455). Utoliko,
instant istorija (Stokes et. all, 1996: 148) spada, takoe, u jednu vrstu indu-
strije zabave koju neretko piu novinari sa prikrivenim ili otvorenim aka-
demskim ambicijama, poput Noela Malkolma (Noel Malcolm), Mie Glenija
(Misha Glenny), Tima Dude (Tim Judah), Markusa Tanera (Marcus Tanner)
ili naunici ija misao ne ponire u stvarnost dublje od novinarske.
Osim toga, balkanski hriani su tako netrpeljivi prema muslimanima
uprkos injenici da su njihovi muslimani sekularizovaniji od svih ostalih.
Mi smo, pak, tako trpeljivi prema naim muslimanima (iako oni nisu ak
ni beli) koji nikako ne potuju blagodeti i nae gostoprimstvo, ve se uan-
uju u islamu navodno se branei od nas, tj. od civilizacije, pa ak bee i
u fundamentalizam i islamski faizam, a pribegavaju i terorizmu. No, eto,
ti Srbi, najgori, najpijaniji i najnasilniji od svih Balkanaca, zapravo otelo-
tvorenje Balkana, teraju i ove trpeljive balkanske muslimane u ekstremi-
zam, pa su zato naroito opasni.
Zaista, kao to je vidljivo u analiziranom pisanju mnogih autora u ovoj
studiji, Srbi su agresori koji balkanistiki aktivno vre radnju, a muslimani
su, u skladu sa postavkama o letarginom i enskom Orijentu, tek bespo-
mone rtve, pasivni objekat koji radnju trpi. Otuda ne udi da je, kako su
ispravno primetile Vesna Goldsvorti i danska postmodernistkinja Lene Han-
sen, jedino Srbija ostala balkanizovana:
Termin Balkan je u akademskim raspravama esto zamenjivan politiki korek-
tnim terminom Jugoistona Evropa, zato to je postalo nemogue definisati
jednu zemlju kao balkansku a da se pritom ne mora ponuditi i obrazloenje.
Zapravo, jedina zemlja na ovom poluostrvu koja je redovno definisana kao bal-
kanska uz oigledne simbolike konotacije bila je Srbija pod vlau Slobo-
dana Miloevia (Goldsvorti, 2003: 52).
Istovremeno, kao to je uoila Goldsvortijeva, metaforika slika polu-
ostrva koje podsea na bure baruta (naroito kada se prizove zajedno sa ide-
jom o drevnoj mrnji), postaje veoma korisna kada spoljni svet treba rastere-
titi krivice za stvaranje krize na Balkanu (Goldsvorti, 2003: 45). Uistinu, funk-
cija balkanizma u SAD i EU prvenstveno je u skretanju panje sa uloge vodeih
sila u potpaljivanju poara. U tome se autor ove studije sa Goldsvortijevom
u potpunosti slae, ali ipak ne bi mogao podeliti miljenje da se tako Balkan
predstavlja kao izvor nestabilnosti, odnosno, kao pretnja spoljnjem svetu, a
ne kao njegova rtva (Goldsvorti, 2003: 45).
Naime, time se upada u okvir agresorrtva, gde je agresor spoljni svet,
to je eufemizam za najvee sile, a rtva su navodno bespomoni Balkanci.
Ovakav okvir, zapravo, oslobaa odgovornosti same balkanske nacije i nji-
hove pripadnike. Kao to je pokazano u uvodnom delu studije, spoljne sile ne
bi mogle zloudno delati sa takvim uspehom da im prethodno sami Balkanci
svojim sukobljavanjima nisu otvorili put. Osim ovog saznajnog plana, postoji
jo jedan praktini zbog kojeg nije uputno primenjivati okvir agresorrtva
da se objasni odnos velikih sila i Balkana: na taj nain se podstie fatalizam
meu samim Balkancima, u smislu toga da su uvek bili i da e uvek biti rtve
velikih, umesto da se kod njih razvija samosvest koja bi ih uinila otpornim
na zloudne aspekte meusobnog, pa i ireg meunarodnog sukobljavanja.
Imajui ovo u vidu, potrebno je predstaviti i misli postmodernistikih
kritiara balkanizma o nestanku Jugoslavije. Iako se oni, po pravilu, ne bave
podrobno ovom temom poto ih prevashodno zanima stereotipizirani diskurs
o Balkanu, ipak su mestimino ulazili i u probleme kraja drave Junih Slovena,
jer taj kraj i rat koji je usledio su u velikoj meri obeleili sam balkanistiki dis-
kurs tokom devedesetih godina. Tako, Milica Baki Hayden primeuje da se jo
tokom osamdesetih balkanistiki diskurs javio u govoru politiara i intelektua-
laca iz severozapadnih republika. Ukazala je na opasnost za odranje vienaci-
onalne drave kada se nacionalizam kao tenja za izgradnjom novih politikih
identiteta, kako misle kritiari nacionalizma, ili proces obnove prvobitnih iden-
titeta, kako smatraju sami nacionalisti, povee sa starim linijama razgranienja,
jer tada se pravi identitet, lini ili grupni, traio u pre-jugoslovenskoj prolosti
(Baki Hayden, 2006: 61). Primetila je, takoe, da su religijske/kulturne esen-
cije najee izdvajane kao osnova pravog identiteta (Baki Hayden, 2006: 62):
Ove naizgled bezazlene religijske oznake jugoslovenskih naroda dobile su vre-
menom dodatni znaaj kao objanjenje dramatinog raspada zemlje, ija se dina-
mika delom hranila realnim izgledima za stvaranje ujedinjene Evrope. Ujedi-
njenje, naravno, ali s kim? Ko se rauna kao Evropljanin? Ovo pitanje u bivoj
Jugoslaviji ispoljilo se u tenziji izmeu centra, ili zapadne Evrope, i periferije
koju ine ostale evropske zemlje na njenim marginama. Osamdesetih godina,
geografska blizina ovom centru smatrala se poeljnijom lokacijom u odnosu na
one delove zemlje koji nisu bili u sferi zapadnoevropskih uticaja. Tako su sa sta-
novita severnih republika, Slovenije i Hrvatske, vekovi pod habzburkom vlau
postali prednost za sadanji ulazak u Evropu. Istorijske okolnosti koje su dopri-
nele industrijskom razvoju zapadne Evrope Slovenci i Hrvati tumaili su kao pro-
izvod vlastitih kvaliteta, pri emu je naglaavano uestvovanje u kulturnim kru-
govima Mittel Europe, a preutkivano kako se uestvovalo kao jednaki partneri
ili drugaije. Nain uestvovanja u jo-neujedinjenoj-Evropi nije bio jasno odre-
en; umesto njega ule su se izjave o pripadnosti Evropi. To je samo pojaalo ve
uvreeno shvatanje na severu i zapadu Jugoslavije o junjakom balkanskom
teretu koji usporava, a moda i spreava ne-balkanske delove zemlje da budu
ono to stvarno jesu Evropljani (Baki Hayden, 2006: 6263).
Oevidno, autorka smatra da kulturni determinizam nije opravdan, ali
se ipak ne sme smetnuti s uma da je u dobroj meri uticao, ako ne na samo
nacionalistiko delanje, onda na ideoloko pravdanje tog delanja politikih
i kulturnih elita na severozapadu SFRJ. To znai da je on morao imati odre-
enog uticaja, kao to uistinu i jeste (Baki, 1999; 1998; 1997) u javnostima
veinski ili bar znaajno-manjinskih katolikih lanica EEZ, tj. da je Hanting-
ton bio barem manjim delom u pravu, jer se civilizacijski samoopaaj unu-
tranjih secesionista poklopio sa pravcem razbijakog delanja Nemake, a
u okviru nje naroito bavarske katolike CSU, i Vatikana koji vri uticaj na
demohrianske katolike partije u drutvima koja su bilo veinski ili zna-
ajno-manjinski katolika.
To to Slovenija i Hrvatska nisu bile jednaki partneri u Habzburkoj
monarhiji, a doista nisu, ne menja njihov opaaj da su sudelovali u vanredno
znaajnom evropskom civilizacijskom poduhvatu,
280
kako naknadno tumae
Habzburku monarhiju. U tom svetlu nije nemogue da i Jugoslaviju ponu
za dvadesetak godina, ako ne i ranije, doivljavati (naroito Slovenci koji su
se iz nje izdvojili lagano) kao izuzetno pravednu politiku zajednicu u kojoj su
im interesi bili zatieniji nego to su u Evropskoj uniji. Razume se, to e biti
posledica jednostavne demografske injenice da dva ili pet miliona ljudi, po
pravilu, jeste ravnopravnije sa onima kojih je osam miliona, negoli sa onima
kojih je osamdeset miliona.
Ne branei slovenake i hrvatske nacionaliste, ipak treba primetiti da je
odnos prosenog Slovenca prema radu bio daleko iznad odnosa svih dru-
gih Jugoslovena, a da su ulice Ljubljane bile tako besprekorno iste da je to
izazivalo divljenje bilo kog posetioca.
281
Dolepotpisani se sea kako je bio
impresioniran injenicom da je Kranjska Gora imala jo 1988. kontejnere
za staklo odvojene od drugih kontejnera za smee. Prema tome, nije toliko
vano da li neko smatra da je njegova zasluga neto to ima a drugi nemaju,
koliko sama injenica da neko neto poseduje a drugi ne. U meusobnom
poreenju i takmienju, to je injenica od dalekosenog znaaja.
Na jednom mestu autorka kae da je stvaranje esencija u krajnjoj liniji
motivisano politikom (ili drugom) vlau, a da se samo zaklanja iza simbo-
lizma neke druge, vie svrhe (Baki Hayden, 2006: 70). Doista, takvom stavu
se nema ta ni dodati ni oduzeti, ali kritika za potcenjivanje kulturnog inioca,
bar kad su slovenaki nacionalisti u pitanju, ako ne i u hrvatskom sluaju, ini
se da ostaje na snazi. No, pomalo udi da autorka nije podvrgla kritici uee
280 Dihotomija EvropaBalkan ima konstitutivni znaaj za savremeni hrvatski nacionalizam.
Antropolog Jansen primeuje da je ak i zagrebaki bioskop Balkan promenio ime u
Evropa (Jansen, 2005: 134). injenica da se bioskop nekad zvao Balkan pokazuje da
ovaj nije bio oduvek prezren u hrvatskoj kulturi.
281 Tano je, meutim, i to da je grad, uprkos lepoj arhitekturi, odavao utisak umale provin-
cijalnosti.
stranog inioca u razbijanju SFRJ, jer bi analiza balkanistikog diskursa koju
je znalaki sprovela, i koja upuuje na vezu diskursa i moi na koju je jo Fuko
ukazivao (Foucault, 1994), upuivala i na takav znaaj uplitanja Zapada u
proces nestajanja Jugoslavije. ini se da je antropoloka usmerenost autorke
ovde bila hendikep. Ona je odlino tumaila veze kulture i politike u unutra-
njim odnosima u Jugoslaviji, tj. prepoznala je neophodne uslove nestanka
Jugoslavije, ali joj je disciplinarno bilo oteano da uvrsti u jednainu nestaja-
nja SRFJ i strani inilac, iako je vrila analizu diskursa vanih delatnika u ame-
rikom drutvu.
Marija Todorova, meutim, kao istoriarka bila je blie uvianju zna-
aja spoljnog inioca u istoriji Balkana.
282
S tim u vezi, ona je ukazala i na
znaaj pojedinaca koji su emigrirali sa Balkana u sprovoenju propagande
u drutvima velikih sila. Nije joj, recimo, promaklo da je upravo ak Rupnik,
poreklom Slovenac, bio jedini pisac koji je pre 1989. artikulisao podelu
izmeu katolike Srednje Evrope i pravoslavnog Balkana ( Todorova,
1998: 258).
Takoe, Todorova je, sledei Fukoa, uoila moda i najbitniju stvar:
iako postoje tradicije stereotipiziranja izvesnih kultura ili nacija na izve-
snim prostorima u smislu svoenja sloenosti drutvenoga ivota tako da
ga prosean pojedinac moe pojmiti, imperijalni geopolitiki kontinuiteti
jesu oni koji odluujue doprinose, bar kada su bitni pojedinci koji obra-
zuju politiku ili javno mnjenje u pitanju, korienju izvesnih diskursa: To
to neko u potpunosti operie unutar pojmovnog aparata odreenog dis-
kursa nije posledica ogranienja samog diskursa, nego je svestan i name-
ran izbor (Todorova, 1998: 322323; Baki, 1999). Na taj nain se jasno i
nedvosmisleno povlae veze izmeu konkretnih nosilaca moi i upotrebe
izvesnih diskursa.
S tim u vezi, Todorova je ukazala i na znaaj koji u svesti zapadnjaka iza-
ziva navodna opasnost od neprestanog uticaja Rusije na pravoslavne nacije
Balkana. Tako je svojevremeno Idit Daram (Edith Durham) podlegla staroj
tenji da se nau ljubimci meu balkanskim nacijama, koji se idealizuju,
dok se njihovi neprijatelji demonizuju, pa je upotrebila balkanistiki diskurs
koji je svoj odjek, ali u poneto prikrivenijem obliku, naao docnije i u pisa-
nju Noela Malkolma (Noel Malcolm) o BiH i Kosovu; Daramova je tvrdila da
Rusija, sa svojom fanatinom crkvom, i njene divlje kohorte, Srbi i Bugari,
spremne su da unite Albaniju i da zatru katolike koliko i muslimane (cit. pr.
Todorova, 1998: 211212). Tu su balkanski pravoslavci redovno poistoveeni
sa nekad stvarnom nekad navodnom velikom zatitnicom na istoku. Todo-
rova je uoila da su 1878. presudnu ulogu u oblikovanju drava na Balkanu
odigrale velike sile:
282 Nije se konkretno bavila uzrocima nestanka Jugoslavije.
Pa ipak, u odreivanju granica nisu konano presudila ni istorijska prava (zasno-
vana na teritorijalnom vrhuncu srednjovekovnih balkanskih drava) ni pravo na
samoopredeljenje. Ovi elementi su u najboljem sluaju uticali na kontroverzne
i meusobno nespojive iredentistike programe na Balkanu. Veliinu, oblik, sta-
dijum razvoja, pa ak i samo postojanje balkanskih drava gotovo su iskljuivo
regulisali interesi velikih sila, a u skladu sa pravilima igre ravnotee moi (Todo-
rova, 1998: 291).
Da pre navoda nije navedeno i o kojem periodu bugarska istoriarka
govori, moglo bi se mirne due pomisliti da je opisivala devedesete godine
XX veka na prostoru bive Jugoslavije. Jednostavno reeno, male i relativno
nemone drave u meusobnim sporovima, a posebno u ratovima koji su
u ii interesovanja velikih sila, jer njima mali otvoreno nastoje da promene
meusobnu ravnoteu snaga, ne mogu same reiti probleme bilo ratom bilo
drugom vrstom sukobljavanja, npr. ekonomskim blokadama, jer e konani
ishod svakako zavisiti od volje velikih sila. Ona balkanska drava koju podre
najmonije velike sile usled podudaranja interesa u datom trenutku najvie
e se pribliiti ostvarenju svojih ideala. Tako je bilo u XIX veku, kada je npr.
Sanstefanska Bugarska ponitena na Berlinskom kongresu zbog toga to
Rusija nije bila dovoljno mona da svoju volju na Balkanu nametne uprkos
otporu Velike Britanije, i tako je u XXI veku, kada je Hrvatska blagodarei naj-
pre podrci Nemake izborila meunarodno priznanje, uprkos injenici da
nije kontrolisala oko etvrtine teritorije, a zatim, blagodarei podrci SAD,
etniki prognala stanovnitvo koje je oblast naseljavalo, kako bi pomenutu
teritoriju mogla kontrolisati.
Da je doista tako, svedoe i ove rei: Bosna je odravana kao niija
zemlja ne zbog potencijalno eksplozivne meavine stanovnitva, nego
zato to je najpre Austro-Ugarskoj bila potrebna predstraa na Balkanu, a
potom je tobonja nezavisnost Bosne trebalo da sprei naruavanje ravno-
tee snaga izmeu Srba i Hrvata (Todorova, 1998: 291). Ono to je vailo
1878, vai i 2008; jedino su konkretne velike sile koje odluuju o politikoj
karti Balkana promenjene, a to samim Balkancima, u ovom sluaju Srbima,
Hrvatima i Bonjacima moe pruiti nacionalistiku utehu, nadu ili strah, jer
kolo sree okree se i nije iskljueno da e se interesi buduih hegemona
razlikovati od interesa sadanjih. Onim retkima koji meu ovim malim naci-
jama nisu nacionalisti, ovakvo saznanje moe sluiti kao osnova pomalo
istonjakog filozofskog mira ili, pak, kao uzrok blage rezigniranosti, zbog
injenice da od nae volje, predstave i delanja ne zavisi mnogo, a koju zbog
toga samo zapadnjak moe oseati.
5.5. Mit o etnikom sukobu i antinacionalistika
kritika balkanizma
Ipak, Kosovo ima i istoriju koegzistencije koja belei znaajno
kretanje preko etnikih i verskih granica zahvaljujui trgovini,
irenju kulture, religijskoj razmeni i verskom preobraanju.
Ger Dejzings
Autori kao to su etniki Flamanac i Belgijanac po nacionalnom oprede-
ljenju Stef Jansen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu Manester,
Holananin Ger Dejzings (Ger Duijzings), profesor socijalne antropologije na
koli za slovenske i istonoevropske studije u Londonu (School of Slavonic and
Eastern European Studies) i Amerikanac ip Gegnon (Chip Gagnon), profesor
politikih nauka na Itaka (Ithaca) koledu i gostujui profesor na Univerzitetu
Kornel (Cornell), ponudili su ne samo kritiku balkanizma, ve su sa ideoloki
levih ili levih socijaldemokratskih stanovita i primenjujui postmodernistiku
dekonstrukciju otro kritikovali teorijski i metodoloki nacionalizam u studi-
jama o kraju Jugoslavije. Ovi autori su drutveno-integrativnu funkciju dru-
tvene nauke koja se zalae za vieetniki ideal politike zajednice, tako uo-
ljivu u pisanju o BiH, zastupali na temama srpsko-hrvatskih odnosa i Kosova.
Tako, u studiji Antinacionalizam Stef Jansen ukazuje da ve vie od jedne
decenije antropolozi i sociolozi najrazliitijih profila pokuavaju da se suprot-
stave tumaenju ratova na Balkanu kao izliva drevne mrnje kako su ih mediji
uglavnom prikazivali, te da se autori veine kritikih studija dre (se) tzv.
modernistikog modela: prema njemu, raspad Jugoslavije jeste posledica
sukoba interesa suparnikih politikih elita koje su nacionalizam koristile kao
sredstvo za pribavljanje masovne podrke (Jansen, 2005: 3940). Pri tome,
Jansen smatra da u politikoj retorici Zapada i u veini zapadnih medija i dalje
dominira model tumaenja koji poiva na nekoj vrsti kulturnog rasizma, ali da
u drutvenoj nauci to vie nije sluaj. Iako se nije izriito bavio utvrivanjem
odgovornosti za nestanak Jugoslavije, Jansen je smatrao Miloevia jednim
od njenih glavnih ubica, ali je primeivao i paradoks da je on parazitirao na
njenom poimanju legitimiteta kako bi se odrao u politikom ivotu, diskur-
zivno prepliui neke aspekte srpskog nacionalizma i neke aspekte jugoslo-
venskog socijalizma (Jansen, 2005: 22). Uoio je, meutim, da postoji pro-
blem sa veinom modernistikih objanjenja, jer ona nisu teorijski dosledna:
(...) poto su strunjaci iz drutvenih nauka sad ve rutinski skloni tome da svoju
analizu prikazuju kao superiornu samo zato to su se distancirali od modela
drevne mrnje, oni se odve lako uljuljkuju u predstavu o tome da je moderni-
stiki model superioran kao objanjenje. Meutim, tu ima neeg problemati-
nog: s jedne strane, strategiji vodeih politiara (u bivoj Jugoslaviji, prim. aut.)
pridaje se ogroman znaaj, ali se, s druge strane, nacionalizam shvata kao neto
to kod graana u zemljama nastalim s raspadom Jugoslavije automatski moe
da uzburka politike emocije. I dok se krivica uglavnom svaljuje na jedan ili vie
reima, implicitno se pretpostavlja i da razliiti postjugoslovenski konteksti svi
imaju hegemonijsko-nacionalistiku prirodu. Uz pozivanje na ranije etnograf-
ske dokaze i statistike podatke posle raznih izbora, uspeh nacionalizma tokom
devedesetih objanjava se ilavou duboko ukorenjenih nacionalnih identi-
teta (Jansen, 2005: 40).
Jansen je pronicljivo uvideo protivrenost izmeu mnogih verbalnih
osuda iskonskih argumenata drevne mrnje i na reima modernistikog pri-
stupa, da bi se zatim u primeni pokazao ako ne iskonski, a onda barem mno-
govekovni pristup naciji (Jansen, 2005: 41, 268). Umesto toga, Jansen, sledei
tzv. postmarksiste Laklaua i Muf (Ernesto Laclau, Chantal Mouffe), nudi post-
modernistiko shvatanje nacionalizma (Baki, 2006) kao diskursa koji stvara
naciju. Njemu je, meutim, vanije bilo da prouava antinacionalistike dis-
kurse ideoloki bliskih (kada je nacionalizam u pitanju) intelektualaca i dru-
tvenih grupa koje su se borile protiv nacionalistike hegemonije u drutvima
Srbije i Hrvatske, pa je uoeni teorijski problem ostao nereen. Umesto toga,
Jansen je izuzetno doprineo kritikom promiljanju antinacionalistikog dis-
kursa Srbije i Hrvatske, njegovih vrlina, ali i ogranienja i mana, kao to su
snobizam i elitizam (Jansen, 2005: 57), te orijentalizovanje i balkanizova-
nje politikih protivnika i izbeglih nevoljnika kao divljaka sa brda i primi-
tivnih seljaka, to se kosmopolitskom, ali i radikalno demokratski usmere-
nom sinu flamanskog sela s pravom inilo grotesknim (Jansen, 2005: 111).
Zanimljivo je da je ovakav orijentalistiki diskurs Jansena iznenadio i
udio, te da ga je tek u zakljuku studije ideoloko-kritiki doveo u vezu sa
zapadnim finansijerima bliskim vladama Zapadne Evrope i Severne Amerike,
kao i sa liberalnom individualistikom ideologijom (Jansen, 2005: 264256)
283

kojoj je antiruralni elitizam svojstven. ini se da je Jansena antinacionalistika
usmerenost toliko pribliila beogradskim i zagrebakim prijateljima da nije
bio kadar do kraja sagledati ideoloke razlike o drugim pitanjima, koje kod
beogradskih i zagrebakih liberala i potencijalnih buruja vode orijentalizaciji
politikih protivnika, a kod belgijskog kosmopolitskog leviara, koji se buruj-
skog pogleda na svet istinski grozi, kritici orijentalizma.
Paradoksalno, meutim, Jansenova postmodernistika dekonstrukcija
antinacionalistikog diskursa bila je uspenija od antinacionalistike dekon-
strukcije nacionalistikog diskursa. Drugim reima, shvatanjem nacionalistikog
283 Jansen naglaava da je njegovo shvatanje uea u nevladinim organizacijama povezano
sa vrednostima solidarnosti i promena, dok su srpski i hrvatski nevladini poslenici bili
individualisti (Jansen, 2005: 264).
rata kao sukoba izmeu nacionalizama, a ne i meu nacijama (Jansen, 2005:
97) dobrim delom je iskrivljavao i ulepavao stvarnost, jer u ratu su ginuli pri-
padnici tih nacija rtvujui ivote za te nacije, a ne za diskurse nacionalizma.
Nije se radilo samo o razliitim verzijama prolosti: Hrvatski i srpski naciona-
lizam imali su svoje verzije jugoslovenske prolosti: njih su artikulisali putem
razliitih vidova zvanine amnezije i servirali ih javnosti kao legitimne odbram-
bene zahvate za ispravljanje pogrenih teorijskih predstava (Jansen, 2005:
97). Oevidno, tano je ovo to se ovde tvrdi, ali nije i dovoljno za objanjenje.
Otkud, naime, injenica da su nacionalistiki argumenti, upotreba orijentali-
stikih i balkanistikih diskursa, bili veoma slini u razliitim periodima?
Naime, snaga nacionalistikih diskursa u XX veku bila je jaka i simbo-
liki hegemona u svim periodima koje je odlikovala relativna sloboda tampe.
Taj diskurs bio je veoma slian pred II svetski rat, u ezdesetim i osamdese-
tim godinama kad je sloboda tampe u socijalistikoj Jugoslaviji bila najvea,
kao i u celom meuratnom periodu dok je tampa bila slobodna, ba kao to
je bio slian i pred I svetski rat, iako je tada bilo ozbiljnih izazova ideolokoj
hegemoniji posebnih nacionalizama od strane pannacionalistikog jugoslo-
venstva (Baki, 2004). Drugim reima, najskoriji rat se ne moe objasniti samo
skoranjim diskursom, jer je taj isti diskurs sa odreenim varijacijama posto-
jao u razliitim istorijskim periodima, pa i onda kada rata nije bilo, a bio je
oblikovan u okviru strukturnih takmienja i sukobljavanja dijahronijski razli-
itih nacionalnih elita koje su na gotovo identian nain prepoznavale naci-
onalne interese. Prema tome, nacionalizam kao ideologija jeste dugotrajna
struktura koja ima odreene konstante koje razliite generacije nacionalnih
elita tumae na veoma slian, ako ne i navlas identian nain.
Analizom i dekonstrukcijom nacionalistikog diskursa (teksta, govora,
sistema miljenja, nacionalistike ideologije) ne moe se doi i do dekonstruk-
cije same nacije kao drutvene stvarnosti. Iako se i sami diskursi kao inter-
pretacije mitova mogu menjati sa promenom istorijske situacije, neki etniki
mitovi su veoma postojani. Ova, pak, postojanost etnikih mitova svedoi i o
postojanosti izvesnih struktura drutvene stvarnosti koje se mitovima prav-
daju i koje same daju oslonac postojanju mitova. Prema tome, etniki mitovi
su jako trajni u skladu sa trajnou struktura koje pravdaju; njihova ubedlji-
vost je moda jedan od najvanijih uslova trajnosti etnikih struktura; a ono
to je promenljivo jesu interpretacije mitova koje zavise od posebnog isto-
rijskog konteksta. Stoga je i pronicljivi Jansen na kraju studije morao priznati
neto to mu, moda, nije bilo milo:
Zato mislim da je vano naglasiti da gotovo hegemonijski postjugoslovenski naci-
onalizmi, mimo onog to su posmatrai sa Zapada esto sugerisali, ne mogu da se
objasne samo mrnjom i agresijom. Njihova privlanost ima veze, u stvari, ja bih
ak rekao da prvenstveno ima veze sa odbranom, ljubavlju, ponosom, pravdom,
solidarnou, zajednitvom i ostraenou. Ne zaboravimo da je upravo nacionali-
zam dao pojedincima mogunost da se postave kao predstavnici potlaenih zajed-
nica koji su konano skupili dovoljno snage da se solidarno i kolektivno pobune:
upravo su oni nosili diskurs otpora, ravnopravnosti, osloboenja, i upravo su oni
monopolizovali diskurse zajednitva i promene (Jansen, 2005: 266).
Jansen je zakljuio neto to su ameriki leviari, poput omskog i Her-
mana o kojima e docnije biti vie rei, odavno znali. Nacionalizam moe biti
saveznik levice kada se suprotstavlja imperijalizmu najmonijih sila. No, za
razliku od pomenute dvojice, on nikako nije mogao pravdati nacionalizam koji
je isuvie esto dovodio do neovenih posledica, jer je bazina antinaciona-
listika opredeljenost ipak bila izraenija od antiimperijalistike usmerenosti.
Zato se on dobro snaao u okrilju njemu ideoloki inae stranih liberala zagre-
bake i beogradske sredine. S druge strane, upravo ta ideoloka razlika omo-
guila mu je da uvidi neka njihova bitna saznajna ogranienja i etika ogre-
enja. Naposletku, kao jo jednu vrlinu meu mnogima u radu Stefa Jansena
treba primetiti i njegovu uporednu usmerenost, jer on je terenski rad obav-
ljao u Zagrebu i u Beogradu, analizirajui po rasprostranjenosti marginalni
antinacionalistiki diskurs.
Jansen je imao u vidu da se bavi drutveno marginalnom pojavom kakav
je antinacionalizam u sredini u kojoj je nacionalizam ideoloki hegemon. Toga
je, ini se, u neto manjoj meri bio svestan i Ger Dejzings, ali je i on namerno
izabrao da istrauje izuzetak, a ne pravilo. Tri kljune take Dejzingsovih stu-
dija su: 1) postojanje dubokog jaza izmeu centralne dravne ideologije i
pogranine prakse, gde je u svakodnevnom ivotu granica oblast interakcije
i razmene pre nego podela; 2) na Kosovu etnike podele nisu uvek bile naj-
vanije, ve je postojao itav niz drugih linija podele: zemljoposednici osta-
tak stanovnitva, grad selo, klanske, plemenske, verske, jezike i rodne, a
kasnije, sa probojem komunizma i ideoloke podele; 3) grupni identiteti nisu
nepromenljivi, postoji potpuno ili nepotpuno preobraanje, rekonverzija, asi-
milacija, sinkretizam i heterodoksija (Dejzings, 2005: 2729).
Kao to se vidi, autor je tragao za preplitanjem razliitih identiteta na
Kosovu i uspeo je nai neke sluajeve kao izuzetke koje je, meutim, pokuao
uoptiti kao da predstavljaju pravilo. Time je, takoe, eleo da ponudi izvesnu
kritiku hegemonog nacionalistikog diskursa, jer je nacionalni identitet samo
jedan od mnogih koje pojedinac moe imati, a ak i on ne mora biti odsean:
naglasak na etnicitetu moe da nas uini slepim za druge procese identifika-
cije i drutvenog povezivanja (Dejzings, 2005: 37). No, iz antinacionalistike
usmerenosti sledi isuvie dalekosean zakljuak:
(...) Srbi su (nakon 1878. iz novosteenih oblasti, prim. aut.) masovno progonili
Albance iz Srbije na Kosovo, a mnogi kosovski Srbi su zbog toga beali u Srbiju.
Prvi put u kosovskoj istoriji pojavljuje se jasna etnika granica izmeu Albanaca
(veinskog stanovnitva) i Srba, koji su polagali pravo na teritoriju Kosova kao na
kolevku srednjovekovnog srpskog carstva (Dejzings, 2005: 22).
Zaista, proizvoljna je tvrdnja da se tada javlja prvi put u kosovskoj istoriji
etnika podela na Srbe i Albance, jer jezika razlika meu njima toliko je velika,
a politike zajednice kojima je Kosovo pripadalo tokom istorije toliko meu-
sobno razliite u pogledu odnosa prema razliitim konfesijama da se to moralo
odraziti i na etniku vezanost i identitet. ini se da takvim tvrdnjama Dejzings
u stvari slabi svoje osnovno polazite koje se umesto na etnike sukobe uslov-
ljene verskim podelama usredsreuje na sapostojanje etnikih zajednica i kre-
tanje preko identitetskih granica blagodarei trgovini, kulturnim praksama, ali
i svecima i svetinjama ija je simbolika snaga umela prevazii etnike i kon-
fesionalne podele.
284
Doista, u pravu je autor kada tvrdi da nije lako rasplesti
naslee verskog meanja i da je teko uspostaviti versku ortodoksiju u perifer-
nim i/ili pograninim krajevima (Dejzings, 2005: 143), ali to ipak ne znai da i
pre modernog vremena nisu postojali odeliti albanski i srpski etniki identiteti,
te da je upravo ta odelitost predstavljala pravilo, a ne identitetska fluidnost.
U stvari, Dejzings je pokuao da pojmi stvarnost Kosova sa teorijskih polazita
unekoliko razliitih od onih koja su primenjena u ovoj studiji:
Iako priznajem da je Kosovo podeljeno drutvo rastrzano sukobima, voleo bih
da dovedem u pitanje pretpostavku da je vaan samo sukob, da su se sukobi
uvek razvijali oko etnikih kategorija i da su etno-religijske kategorije strogo
razgraniene i jasno ocrtane. Naprotiv, u pograninoj oblasti kakva je Kosovo,
glavna osobina drutva nije sukob ili koegzistencija; oba elementa su se prepli-
tala kroz istoriju na razne naine (Dejzings, 2005: 25).
Uistinu je takav stav etiki nadmoan, ali nije izvesno da moe doprineti
razumevanju etnikih sukoba, jer njima ne eli da se bavi, ve svu odgovor-
nost za njih, pomalo naivno, svaljuje na dravne, crkvene i intelektualne elite,
dok se pripadnici irih drutvenih slojeva oslobaaju svake odgovornosti. ini
se da u ovakvom stavu, koji je delom uslovljen i disciplinarnim ogranienjem
zato to je mirno i spokojno okruenje gotovo sine qua non antropolokog
istraivanja (Dejzings, 2005: 18), ima i neke socijalno-demokratske boleivo-
sti prema nemonima, a to je u ovom sluaju veina kako Albanaca tako Srba
na Kosovu, i beskrajnog poverenja u ljudsku dobrotu koju tek veti i moni
manipulatori mogu zloupotrebiti.
284 Ukazuje se kako obini vernici nisu marili za to da li su sveci koje slave muslimanski ili
hrianski; ti sveci su naprosto uivali ugled udotvoraca koji su kadri da iscele bolesne
ili ispune druge elje (Dejzings, 2005: 112).
Takoe, treba primetiti da sukob i sapostojanje odlikuju svako drutvo,
samo je pitanje na osnovu kojih e se linija razlikovanja sukobi i saradnja odvi-
jati. U nekim istorijskim razdobljima te linije su konfesionalne, u nekim etnike,
a u nekim klasne. Zna se danas da su katoliki Albanci zajedno sa pravoslav-
nim Srbima uestvovali u brojnim bunama protiv Osmanlija jo od kraja XVI
veka, te da su neki od njih poli sa Srbima i u seobe 1690. i 1737. godine. Tada
su konfesionalne i staleke razlike oito bile znaajnije od etnikih, kao to
je bio sluaj i u celom srednjem veku, ali to ne znai da etnike nisu posto-
jale. Kroz XIX i XX vek, meutim, konfesionalne razlike su gubile na znaaju,
a etnike linije, koje su se na Kosovu uglavnom poklapale sa konfesional-
nim a u odreenoj meri i sa stalekim, suprotstavile su Albance i Srbe. ini se,
meutim, da antropolozima istorinost uopte nije jaa strana, jer uglavnom
posmatraju neko drutvo u datom trenutku. U konkretnom sluaju se i ide-
oloko-teorijska tenja za relativizacijom znaaja sukoba u vieetnikom dru-
tvu poklopila sa ovim disciplinarnim ogranienjem, pa je drutveno-integra-
tivna funkcija nauke odnela prevagu nad saznajnom.
Slian Dejzingsovom dobronamernom pristupu pokrenutom drutveno-
-integrativnom motivacijom problemu Kosova jeste i pristup amerikog poli-
tikologa leve socijaldemokratske i antiimperijalistike usmerenosti, ipa
Gegnona, problemu raspada Jugoslavije. Gegnon je u nekoliko radova, a naro-
ito u studiji Mit o etnikom ratu: Srbija i Hrvatska tokom 90-ih (The Myth of Eth-
nic War: Serbia and Croatia in the 1990s, 2004) izneo hipotezu da sukob izmeu
Srba i Hrvata nije izazvan niti etnikim takmienjem, niti meunarodnim okol-
nostima, ve je bio ishod dinamike unutargrupnog sukobljavanja (Gagnon,
2004; Gagnon, 1995: 131). Dok Dejzings sukob svesno zanemaruje, Gegnon
insistira na unutarnacionalnom sukobu. U oba sluaja, meutim, socijalno
demokratska drutveno-integrativna motivacija vodi istraivanje: potrebno je
istraivati, pokazivati i dokazivati da je vieetnika politika zajednica mogua
i poeljna. Utoliko, Gegnon je kritikovao liberalizam kao ideologiju koja pod-
stie etniku istovrsnost zato to tek unutar nje moe doi do izraaja:
Etnika politika se tako prikazuje kao neto spolja i iza liberalne demokratije,
neto s ime se mora boriti kroz stvaranje etniki istovrsnog politikog pro-
stora pre no to normalna liberalna politika moe zauzeti svoje mesto.
285
To
je ova podupirua logika i ove pretpostavke koje objanjavaju zato su liberali
meu najveim zagovornicima homogenizujuih projekata, uprkos njihovoj
285 Puno je istine u ovom uvidu. Recimo, Don Stjuart Mil je zagovarao etniku istovrsnost kao
preduslov jedinstvenog javnog mnjenja neophodnog za funkcionisanje predstavnike
vlasti (Mill, 1862), a Stepan i Lins (Stepan, Linz) tvrde: U stvari, sporazumi o dravnosti
prethode sporazumima o demokratiji (Linz, Stepan, 1992: 124). U skladu s time, demo-
kratska teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor mirnoj i dogovor-
noj secesiji (Linz, Stepan, 1992: 125).
proglaenoj privrenosti trpeljivosti i raznovrsnosti. Trpeljivost i raznovrsnost
o kojima oni govore idu tek toliko daleko da mogu biti sagledane kao povrne
(Gagnon, 2004: 23).
Prema tome, levi socijalni demokrata odbija da se priblii liberalnom pro-
jektu smatrajui da je on tek povrno za vrednosti trpeljivosti i raznovrsnosti,
te da, tavie, zagovara etniku istovrsnost kao pretpostavku liberalne demo-
kratije u politikoj zajednici.
286
Utoliko je, po njemu, meunarodni kontekst
pogodovao stvaranju etniki istovrsnih drava po kraju Hladnog rata. No, ono
to nije zavisilo ni od svetskih hegemonih liberala ni od meunarodnog kon-
teksta jeste nain na koji e se doi do etnike istovrsnosti. Gegnon smatra da
se ovi naini mogu izmeu sebe dosta razlikovati od dobroudnih do uasa-
vajuih, pa postavlja pitanje ta je to to dovodi izvesne elite da se oslone
na nasilje i zloinstva da bi izgradile istovrsni politiki prostor (Gagnon, 2004:
23), emu je u stvari posveena njegova studija.
Usvajajui neomarksistika vienja Hobzbauma i Balibara da izgradnja
svake liberalne drave poiva na nasilju i zverstvima (Gagnon, 2004: 23), on
se ne udi to su meunarodni pregovarai u mirovnim planovima za BiH
prihvatali glavare nacionalistikih partija Bosne kao legitimne predstavnike
njihovih etnikih grupa (Gagnon, 2004: 24). Time je, meutim, razotkrio i
nasilnu prirodu leviarskog vieetnikog ustrojstva, jer da se on pitao, voi
stranaka koji su dobili izbore ne bi bili priputeni pregovorima, ve bi umesto
njih pregovarali neki drugi politiari upitnog legitimiteta, dok bi se naciona-
listi, moda, nalazili u zatvoru, po receptu koji je uostalom Broz primenjivao.
Dakako, tako bi bio izbegnut rat, ali se postavlja pitanje da li bi BiH morala biti
opet izvestan protektorat UN ili EU. Da li bi se palo u imperijalistika reenja
kao to je to trenutno u BiH sluaj? Moda bi se radilo i o ouvanju BiH unutar
Jugoslavije, jer Gegnonu se ne moe prigovoriti da primenjuje razliite arine
na Jugoslaviju i na BiH. Bilo kako bilo, autor ostaje duan odgovore na ta pita-
nja, jer ako se zbog njenih mana odbija liberalna demokratija, onda se mora
ponuditi jasno neki drugi izbor. Gegnon je kritikovao nekoliko preovlauju-
ih teorija o kraju Jugoslavije:
Nema nestaice objanjenja na Zapadu. Novinari koji su taman bili otkrili Balkan
oslikali su sliku primitivnih Jugoslovena koji neguju drevne etnike mrnje, izne-
nada slobodne da delaju prema njihovim krvoednim fantazijama. Novoiskonci
286 Kritiki nastrojen prema sopstvenoj dravi i liberalnom politikom sistemu, Gegnon, sle-
dei crnakog naunika Kornela Vesta (Cornel West), veli da se prezir liberalizma prema
raznovrsnosti i trpeljivosti vidi u SAD kada liberali govore da crnce treba integrisati u
nae drutvo i kulturu, umesto da se uvidi da crnci jesu sastavni deo zajednikog dru-
tva i kulture (Gagnon, 2004: 24).
(neoprimordialists) su se usredsredili na istorijske i kulturne neizbenosti ratova i
voa koji pokreu etnike mase u nasilni sukob. Oni vie usmereni ka teoriji raci-
onalnog izbora ponavljali su argumentaciju etnikih istaa objanjavajui nasi-
lje u smislu sukoba izmeu jasno odreenih etnikih grupa ija ih elja za sigur-
nou perverzno dovodi do nesigurnosti (Gagnon, 2004: xiv).
Iz gornjeg navoda jasno je kojim se teorijama o nestajanju Jugosla-
vije Gegnon protivio. Izriito je odbijao iskonske teorije, kulturni determini-
zam, ali i teoriju racionalnog izbora. U poslednjoj reenici se instrumentali-
sti, iako modernisti kojima i Gegnon pripada, kritikuju zbog toga to smatraju
da postoje jasno odreene etnike grupe, iz ega se posredno doznaje da
autor, poput Jansena, Dejzingsa i ostalih modernista koji naginju konstrukci-
onizmu, ne smatra da su ove granice ba toliko jasne, ve da su identiteti uop-
te, a etniki identiteti posebno, promenljive kategorije. Otuda on spori da
je u Jugoslaviji bilo etnikog sukoba, ve smatra da se radilo o mitu o etni-
kom sukobu. Ipak, valja se onda zapitati da li se etnikim sukobima u naelu
porie etnika priroda ili se, pak, samo jugoslovenskim sukobima odrie
etnika narav. Autor naglaava znaaj delanja pojedinaca i drutvenih grupa
u odnosu na bezline strukture, iako priznaje znaaj i potonjima u ogrania-
vanju izbora koji se postavljaju pred pojedinca i u uobliavanju ishoda dela-
nja (Gagnon, 2004: xv). Kljuan teorijski stav jeste sledei:
Pokazujem da je nasilje u jugoslovenskim ratovima tokom devedesetih bilo
deo iroke strategije u kojoj su konzervativne elite u Srbiji i Hrvatskoj upotre-
bile slike preteih neprijatelja i nasilja ne da bi pokrenule ljude, ve kao nain
demobilizacije onih koji guraju promene u strukturama ekonomske i politike
moi koje bi se negativno odrazile na vrednosti i interese tih elita (istakao, . G.)
(Gagnon, 2004: xv).
Istovremeno, meutim, autor naglaava da ne tvrdi ni da je etnika veza-
nost bez znaenja, niti da je Jugoslavija bila raj vieetnikog sapostojanja,
niti da je istorija nebitna (Gagnon, 2004: xv). Pa ipak, u njegovom pisanju bi
se moglo upravo to naslutiti. U protivnom, a to sasvim izvesno nije Gegnonov
stav, argumentovalo bi se da su graani Jugoslavije bili meu manje inteli-
gentnim ljudima Evrope, jer nisu prozreli providnu manipulaciju beskrupulo-
znih elita koje su ih nasiljem gurnule u kolektivnu pogibiju samo da bi zadr-
ale drutvenu mo. Uistinu, Gegnon tvrdi kako su elite bile primorane da
pribegnu nasilju kako bi ostvarile ciljeve ba zbog toga to nije bilo lako pre-
vesti etniku identifikaciju u mobilizaciju ili nasilje, te upravo zato to elite
nisu bile kadre da igraju na etniku kartu kao sredstvo mobilizacije stanov-
nitva one su morale pribei stvaranju nasilnog sukoba kao strategije poli-
tike demobilizacije (Gagnon, 2004: xvi).
Drugim reima, nasilje je ako ne stvorilo ono ojaalo inae fluidne
etnike identitete, dok je istovremeno politiki upasivilo graane. Kao potvrdu
ovih stavova autor navodi masovno izbegavanje vojnih poziva graana Srbije
i posmatra to kao jednu od najmasovnijih kampanja otpora vojnoj mobili-
zaciji u modernoj istoriji (Gagnon, 2004: 2), predizbornu kampanju koju je
Pani vodio protiv Miloevia (Gagnon, 2004:3), omrazu prema izbeglicama
u Zagrebu i Beogradu (Gagnon, 2004: 4), i teror nad politikim neistomilje-
nicima sopstvenog naroda (Gagnon, 2004: 4). Ovde treba pomenuti i jednu
od slinosti Gegnona sa Jansenom; dok potonji ustaje protiv orijentalizova-
nja srpskih i hrvatskih seljaka, dotle prvi u istom duhu smatra da sukob nije
proizvod primitivnih, iracionalnih seljaka, ve obrazovane, urbane elite koja
se oslanja na nasilje ne da bi pokrenula, ve da bi upasivila stanovnitvo u
odgovor na zahteve za modernim, liberalnim politikim institucijama i poj-
movima (Gagnon, 2004: 10). Kao itelju Srbije, piscu ovih redova drago je to
u SAD ima autora koji o ovom drutvu gaje pozitivniji stav no to ono u pro-
seku zasluuje. No, kao sociolog i kritiar drutva u kojem ivi autor ove stu-
dije smatra da Gegnon sistematski potcenjuje ukorenjenost i snagu naciona-
lizma, a naroito sindroma egalitarnog nacionalizma.
ini se, meutim, da je politikoloki formalizam onemoguio Gegnona da
uvidi postojanje realnih koalicija, nasleenih jo iz vremena samoupravnog
socijalizma, izmeu elite i drugih delova stanovnitva, u prvom redu seljaka i
radnika sa polovinim kvalifikacijama i bez njih (Baki, 2007; Ili, 1998), te da
je drutvo Srbije bilo (a i danas je) zapravo duboko unutar sebe rascepljeno.
Takoe, antinacionalistika usmerenost i tenja da dokae zaveru elita protiv
irokih drutvenih slojeva verovatno su ga navele da za proteste 19961997.
kae da dolaze iz svih delova drutvenog spektra (Gagnon, 2004: 122), upr-
kos injenici da je u poglavlju Vladimira Ilia studije koja je raena pod ured-
nikom vostvom Mladena Lazia Protest in Belgrade, koju inae navodi u pri-
log pomenutoj tezi, moglo da se vidi da je to bio protest srednjih slojeva, da
seljaka nije ni bilo, te da su etai iz radnike klase inili tek 6% uesnika (Ili,
1999: 101102). Drugim reima, upravo suprotno Gegnonovoj tvrdnji, ega-
litarni nacionalisti nisu se bunili 19961997. protiv Miloevieve vlasti i nisu
bili demobilisani ratovima, ve slaganjem sa reimom.
injenica da su masovni protesti u Srbiji bili uvek u vreme mira, pokaza-
telj je odreene upasivljenosti pripadnika srednjih slojeva dok traje rat, ali to
ne znai nuno da je nasilje proizvedeno radi upasivljenja graana, ve moe
znaiti i da je uzgredni proizvod ratnih okolnosti. Uostalom, od vremena kada
je Vens-Ovenov plan ponuen, Miloevi je uporno pokuavao da doe do
mira i skidanja sankcija, no Klintonova vlada u SAD, Izetbegovieva vlada u
Sarajevu i Karadieva vlada na Palama nipoto nisu htele na to pristati, ve
su uporno odbijale mirovne planove, sve dok SAD obavetajnom pripremom,
vojnom obukom i logistikom, te avijacijom, a Hrvatska i Bonjako-hrvatska
federacija kopnenim trupama nisu naposletku uspele objedinjenim naporima
da vojnom pobedom promene ravnoteu snaga na terenu.
Svakako, Gegnonova misao nije bila nalik onima koje su vulgarizovale i
iskrivljavale stvarnost do neprepoznatljivosti, jer on izriito veli kako je vizija
BiH kao viekulturnog raja pojednostavljena, i pre projekcija fantazije Zapada
o sebi no stvarnost (Gagnon, 2004: xvii). Takoe, Gegnon kao pronicljivi kri-
tiar sopstvenog drutva dolazi i do sledeih bitnih uvida:
Vano pitanje nije da li neko drutvo ima sukobe istorijski i trenutno rasni
odnosi u Sjedinjenim Dravama su, moe se tvrditi, u loijem stanju no hrvatsko-
srpski odnosi u Hrvatskoj pre rata ve pre, kako se sa sukobima izlazi na kraj.
Svako drutvo ima mehanizme suoavanja, institucija, rituala, ili drugih drutve-
nih oblika koji slue kanalisanju sukoba na naine koji osiguravaju osnovnu dru-
tvenu stabilnost na lokalnom nivou. Nasilje koje smo videli na Balkanu nije pro-
izalo iz ovih organskih mehanizama suoavanja: ono nije bilo ishod drutvene
situacije na terenu. Pre e biti da je nasilje dosledno dolo izvan tih zajednica
koje su postale mesta nasilja (Gagnon, 2004: xvii).
Ova sposobnost intelektualne kritike vlastitog drutva, te teorijskog
decentriranja i samoopaanja koju iskazuju sva trojica autora Jansen, Dej-
zings i Gegnon neto je to njihovu misao izdvaja iz najee kriptoimperija-
listike, a nekad i otvoreno imperijalistike nadmene ideologije upakovane u
razliite teorije mnogih zapadnih autora koji piu o Balkanu, balkanskim dru-
tvima ili sukobima. Pa ipak, Gegnon smatra elite gotovo svemoguim zbog
njihove kontrole privrednih, vojnih, politikih i informativnih sredstava zato
to im ona omoguava da stvore (istakao . G.) jedan poseban pojam grupno-
sti (groupness) koji nije pre postojao, odnosno elite nasiljem menjaju znae-
nje izjanjavanja Srba ili Hrvata i nameu im izjednaavanje izmeu etnikog
identiteta i politike pozicije drugim reima, jednu politiku istovrsnost
(Gagnon, 2004: xviii). Ne sporei da u ovome ima istine, ipak, ini se da su pri-
padnici samih nacija bili spremni na homogenizaciju protiv onog drugog, ak
i pre no to su im politiari to ponudili kao izbor. Naposletku, u hrvatskom slu-
aju birai su glasali za partiju koja nije bila na vlasti, pa nije mogla kontro-
lisati nijedno od navedenih sredstava. Oni su, meutim, jasno uoili koja e
stranka najbolje braniti nacionalne interese, a sama predizborna kampanja
bila je umnogome utakmica u domoljublju.
Meutim, u vezi s ovim treba naglasiti i da Gegnon odstupa od ideoloke
hegemonije povodom kraja Jugoslavije, ba kao i Jansen (a u manjoj meri i
Dejzings), jer izriito veli da tendencija na Zapadu da se rat vidi kao rat loih
Srba protiv dobrih Hrvata i Bosanaca mnoge vodi do previanja unutranje
dinamike u Hrvatskoj, dok on smatra da je razumevanje ove dinamike apso-
lutno neophodno za razumevanje ne samo rata, ve takoe i toka politikih
dogaaja kako u Hrvatskoj tako u Bosni i Hercegovini (Gagnon, 2004: xix).
Povezano s ovim uvidom jeste i zapaanje da je jedan od najizrazitijih aspe-
kata ratova u Jugoslaviji opseg do kojeg su slike prikazane u zapadnoj tampi
i u mnogim akademskim radovima u suprotnosti sa deavanjima na terenu
(Gagnon, 2004: 1), u ta bi italac trebalo da se uveri itanjem studije koja se
pred njim nalazi.
Pa ipak, ni Gegnon nije sasvim umakao konformiranju ideolokoj hege-
moniji kada je sukob u BiH u pitanju. Naime, i on spada u red onih autora koji
su BiH pretvorili, ako ne u vieetniki raj, ono u zemlju koja to u stvarnosti
nije bila, tj. najtrpeljivija regija u Jugoslaviji, te je navodno zbog toga upravo
tu bilo potrebno prirediti najvie nasilja, jer je to bio jedini nain za izgrad-
nju i nametanje novih jasnih granica etnike vezanosti (Gagnon, 2004: 28).
No, u Gegnonovom sluaju bar se radilo o doslednoj simpatiji za vieetnike
politike zajednice, kako za BiH tako i za Jugoslaviju.
On se oslanjao na istraivanja javnog mnjenja i etnike distance kako
bi pokazao da su etniki odnosi u etniki najizmeanijim oblastima teili
da budu veoma dobri, kao i da je manjina ljudi bila uglavnom zaokupljena
etnikim pitanjima, to je situaciju predstavljalo negativnom (Gagnon, 2004:
33). Takoe, valja primetiti da je u jednom istraivanju krajem 1989. u Hrvat-
skoj, ipak, ak 77,6% ispitanika procenilo da su meunacionalni odnosi na
nivou Jugoslavije bili veoma loi ili uglavnom loi (Gagnon, 2004: 36), iako
su lokalne odnose procenjivali kao znatno bolje. Slinu pravilnost Gegnon je
uoio i u istraivanju meuetnikih odnosa u BiH, jer je u jednoj anketi iz maja
i juna 1990. 24% ispitanika reklo da su odnosi dobri, 56% zadovoljavajui, a
16% loi, dok je u drugoj anketi 90% reklo za meuetnike odnose u njihovoj
lokalnoj sredini da su dobri, a svega 4% da su loi. Gegnon to tumai razli-
kom izmeu ivljenog iskustva i predstavljanjima meuetnikih odnosa od
strane elita (Gagnon, 2004: 41).
U stvari, radi se o jednoj pravilnosti koja se odnosi na razliku izmeu ose-
aja etnike ugroenosti na kolektivnom i individualnom nivou. Naime, oseaj
etnike pretnje koji je politiki bitan jeste upravo ovaj na kolektivnom nivou, a
ne na individualnom. U teorijskom pogledu posebno je znaajno da je upravo
opaaj etnike pretnje (stvarne ili zamiljene), a ne opaaj line ugroenosti
diskriminativan u pogledu spremnosti za glasanje za stranke radikalne desnice
(Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002: 27). Drugim reima, ljudi mogu prijate-
ljevati sa onima koji su druge nacionalnosti, ali biti i nacionalisti. Nacionalizam
je, ne treba nikad to smetnuti s uma, prvenstveno politika ideologija koja se
odnosi na zahtev za suverenom dravom, iako ne nuno i za etnikim ie-
njem. No, kada druga nacija ometa ostvarenje suverenosti i remeti nacio-
nalistike planove, tada moe doi i do etnikog progona.
Treba imati u vidu da se u ovim istraivanjima najee primenjivala
Bogardusova skala, a ona se nije pokazala kao pouzdan instrument merenja
etnike distance u bivoj Jugoslaviji, ba kao to ni danas ne radi npr. ak
ni u Vojvodini koja je sasvim sigurno najmeovitiji i najtrpeljiviji vieetniki
deo bive Jugoslavije (Ili, Cveji, 1997; Petrovi, 1985). Posebno je u socijali-
stikoj Jugoslaviji sa bratstvom i jedinstvom kao osnovnim vrednostima bilo
drutveno nepoeljno davati odgovore koji bi ukazivali na etniku distancu.
Osim toga, u BiH je vladao izraen strah od agenata dravne bezbednosti, a
svaki anketar je potencijalno mogao igrati tu ulogu, pa je retko ko hteo isti-
nito odgovarati na pitanja. No, tvrdnja o zaokupljenosti etnikim pitanjima
vrlo verovatno je bila tana, jer doista, tek u otrijoj drutvenoj krizi zaokuplje-
nost etnikim pitanjima dolazi u prvi plan, a endemski nacionalisti uspevaju
virusom nacionalizma zaraziti i one koji to nisu, pa se ovaj poinje iriti poput
epidemije (Kecmanovi, 2001).
Posebno je deplasirano govoriti o tome da, recimo, podaci istraivanja
kazuju kako su Hrvatska i BiH bile daleko od nacionalistike uarenosti, jer
najbolje istraivanje javnog mnjenja i etnike distance jesu izbori. Glasanje za
nacionalistike stranke jeste najpouzdanije istraivanje. Ono pokazuje da su
istraivanja u najboljem sluaju bila sprovoena kada se kriza u meunacio-
nalnim odnosima sa nivoa drave jo nije preselila na nivo lokalnih odnosa ili
kada su se ljudi plaili da priznaju sebi i drugima da se srlja u meunacionalni
sukob, a u najgorem, da je istraivanjima ovaj aspekt drutvenih odnosa jed-
nostavno promicao, te da nije bio izraen dovoljno dobar instrument za pra-
vilno dijagnostikovanje meunacionalnih odnosa na lokalnom nivou. Ako u
prirodnim naukama eksperiment moe biti neuspean, nema razloga da se
veruje da su istraivanja u drutvenim naukama savrenija; naprotiv, sum-
nja u rezultate istraivanja u drutvenim naukama jo je potrebnija, a naro-
ito onda kada se pokau neuspenima kao to je to bio sluaj u predvianju
meunacionalnih sukoba u SFRJ.
U kolikoj su meri ispitanici razliitih anketnih istraivanja u Bosni i Her-
cegovini davali drutveno poeljne odgovore najbolje svedoi poreenje
odgovora na pitanje da li etnika vezanost treba da bude uzeta u obzir prili-
kom biranja suprunika sa stvarnim sklapanjem meuetnikih brakova u BiH.
O ovome je vie pisano u delu o ratu u BiH, ali ovde treba samo pomenuti da
podaci iz ankete koju je radio tadanji vodei bosanskohercegovaki stru-
njak za prouavanje meunacionalnih odnosa, Ibrahim Baki, a koje navodi
Gegnon, govore da je 80% Srba, 77% Muslimana, 93,4% Jugoslovena i 66%
Hrvata iz BiH smatralo da etnika vezanost nije bitna pri odabiru partnera za
brano vezivanje (Gagnon, 2004: 40). Gorka je, meutim, ironija da je teorij-
ska ansa sklapanja meuetnikog braka bila u BiH veoma slabo koriena:
Srbi i Hrvati u BiH manje su birali etniki meovite brakove od Srba i Hrvata u
drugim republikama (Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH
prema meuetnikim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petro-
vi, 1985: 69). Reju, da je Gegnon bio kritiniji prema istraivanjima javnog
mnjenja i meuetnikih odnosa, poredei ih sa stvarnim ponaanjem gra-
ana BiH, ne bi mogao izvui pogrene zakljuke kao to je, recimo, sledei:
Sukobi u Bosni nisu bili rezultat etnike mrnje, ve pre namernih pokuaja
srbijanskog reima da zapone sukob kao nain nametanja konzervativnog
vostva koje bi dozvolilo recentralizaciju federacije (Gagnon, 2004: 77; 112).
Doista, ovakvim tumaenjem rata u BiH koje je koristilo diskurzivnu strategiju
personalizacije, iako se sam Miloevi imenom ne pominje, u okviru agresor
rtva Gegnon se sasvim pribliio hegemonim srbocentrinim objanjenjima
od kojih se pokuao odvojiti.
Od navedenih podataka jo manje smisla ima navoditi podatke o omilje-
nosti Ante Markovia u celoj Jugoslaviji, pa i u BiH. U potonjoj je, kako Gegnon
obavetava, sredinom 1990, 72% ispitanika izjavljivalo da se slae sa njim
u potpunosti, a jo 22% delimino (Gagnon, 2004: 42). Pa ipak, na izborima
18. XI 1990. Markoviev Savez reformskih snaga koji je vodio tada u BiH
ugledni univerzitetski profesor Nenad Kecmanovi, i iju su kampanju podrali
tada u BiH omiljene poznate linosti, Emir Kusturica i Goran Bregovi, osvojio
je svega 5,6% glasova ili 13 mesta u Skuptini. Oseaj etnike pretnje vodio je
birae da se opredeljuju za tzv. nacionalne stranke, jer one su pruale oseaj
etnike zatite od istog takvog ugroavanja. Logika je sledea: ako glasam za
Markovia, oslabiu naciju kojoj pripadam, jer drugi e glasati za svoje, pa
e rezultat biti ugroenija nacija kojoj pripadam. Otuda uistinu omiljeni Mar-
kovi koji je nudio reenja samo za privredne probleme nije mogao proi.
Gegnon, meutim, sistematski zapostavlja nacionalni inilac. Recimo,
kada pie o Miloevievom dolasku na vlast, on ga na formalistiki nain pred-
stavlja kao zaveru partijskih konzervativaca protiv liberala.
Prvobitno, tokom 1988. i 1989, napori za recentralizacijom partije usred-
sreivali su se na preuzimanje vostava komunistikih partija drugih republika
i pokrajina, zamenjujui ih Miloevievim pristalicama. Glavna strategija upo-
trebljena u ovom cilju bilo je organizovanje masovnih skupova sa desetinama
hiljada ljudi u svakom veem gradu u Srbiji i u drugim republikama ispred
partijskih rukovodstava. Ovi skupovi na kojima se naricalo o zverstvima na
Kosovu pozivali su rukovodstva na odstupanje s vlasti optuujui ih za biro-
kratsku korupciju i izdaju stanovnitva (otud naziv antibirokratska revolucija).
Skupovi su se zasnivali na socijalnom nezadovoljstvu uzrokovanom pogora-
nom privrednom situacijom, ali su skretali panju sa ovog nezadovoljstva na
nepravde i progone Srba na Kosovu, ciljano optuujui partijsko rukovodstvo
za pogoranje privredne i socijalne situacije (Gagnon, 2004: 70).
Iako je tano da je socijalno nezadovoljstvo bilo veliko, tano je i to da
nacionalno nezadovoljstvo nije bilo manje. Ove dve vrste nezadovoljstva bilo
je lako demagoki preplitati, uzimajui u obzir tadanje politiko neiskustvo
graana Srbije i Crne Gore kada je u pitanju masovno uee u politici, te nji-
hov oseaj za socijalnu i nacionalnu pravdu. Oni su, naime, sve jae oseali da
se takmienje ne odvija po korektnim pravilima bilo u privrednoj bilo u naci-
onalnoj sferi, a Miloevi, u ugodnoj poziciji vlasti u Srbiji i opozicije u Jugo-
slaviji, uspevao je da ih ubedi da su dve stvari povezane i da su upravo oni
Drugi krivi za oboje, te da je on taj nacionalni i socijalni spasilac. U to vreme
on je vaio kao reformator u partijskim redovima, a bio je i okruen ljudima
koji su to zacelo bili, poput ekonomskog savetnika Mihaila Crnobrnje. Otuda
je govor o konzervativcima i liberalima pomalo nategnut, iako je tano da
su komunistiki konzervativnije snage na kraju odnele prevagu u Miloevi-
evom okruenju.
No, ono gde Gegnon izvesno grei jeste tvrdnja da etnike veze nisu
bile glavna linija razdelnica meu irim slojevima stanovnitva, ve da su
one samo ostale vane potencijalnim i sadanjim elitama (Gagnon, 2004:
73). Jednostavno, nacionalizam je svuda u kolama, privatnim sedeljkama,
kafanama ili u forumima Saveza komunista bio toliko jak, da je takva tvrd-
nja sasvim neodriva. Uostalom, da nije tako, da li bi bilo odrivo ono to sam
Gegnon samo malo docnije tvrdi: od ranih osamdesetih na dalje, a naroito
posle pobede Miloevia na 8. sednici u septembru 1987, konzervativci su
koristili pitanje pretnji srpstvu i, posebno, Kosovo kao nain da diskredituju
partijske voe koji se ne slau s Miloeviem (Gagnon, 2004: 74)?
Zanimljivo je, takoe, da Gegnon kao kritiar imperijalistike politike SAD
nije primetio odluujui uticaj pojedinih zapadnih sila na razbijanje SFRJ. Ume-
sto toga, on je panju usredsredio na politiku reima Slobodana Miloevia:
U periodu od 1990. na dalje vidljiv je preokret u strategiji srbijanskog vostva. Da
bi odgovorilo na nove izazove, konzervativci su napustili njihove napore za recen-
tralizacijom zemlje, i umesto toga, okrenuli se alternativnoj strategiji iji je cilj bio
da se uniti Titova savezna Jugoslavija i da se na njenom pepelu izgradi jedna
manja centralizovanija drava kojom bi vladao Beograd. (...) Kratko posle toga
(pobede HDZ u Hrvatskoj, prim. aut.), Beograd i njegovi saveznici otpoeli su pri-
menu njihove strategije razaranja Jugoslavije. Oni su poeli da izazivaju i nameu
nasilni sukob u Srbima naseljenim oblastima Hrvatske (Gagnon, 2004: 9293).
Prema tome, u konzervativcima Srbije prepoznati su glavni razarai
Jugoslavije i izazivai rata. Upotreba metonima Beograd krajnje je znako-
vita, jer ukazuje se na poznatog negativca koji je igrom sluaja bio i presto-
nica Jugoslavije. Tako ispada da je prestonica Jugoslavije razorila zemlju iji
je prestoni grad, to znai da se radi o svojevrsnom samoubistvu koje se sa
strane nije moglo spreiti. Metonimskom upotrebom Beograda se tako skida
svaka odgovornost sa spoljnih inilaca i drugih junoslovenskih delatnika,
287

287 Malo docnije se dodue kae da su retorika kampanje i delanja tvrdokornih lanova HDZ
dali povoda Srbima za brigu, i dok su konzervativci iz HDZ imali sline ciljeve onima u SPS
jer je sama pojava HDZ bila dovoljna da konzervativci u Beogradu reaguju
razbijakim delanjem prema Jugoslaviji. Ovaj naglasak na konzervativno-
sti Beograda i njegovih saveznika onu drugu stranu u sukobu, konfederali-
stiko-secesionistiku, svrstava a priori meu liberale, iako nije tako izriito
pomenuta, to je kada je HDZ u pitanju zaista potpuno neodgovarajue, pa
se ona i oslobaa odgovornosti za razaranje Jugoslavije. Posledice politiko-
lokog formalizma jo jednom su ispoljene.
Doista, za sukob u Sloveniji veli se da je armija napala Sloveniju nakon
njenog proglaenja suverenosti, te da Hrvatska nije pomogla Slovencima da
bi izbegla davanje armiji izgovora da napadne Hrvatsku (Gagnon, 2004: 106).
Valja na ovom mestu jo jednom naglasiti da autor ove studije smatra Miloe-
viev reim veoma odgovornim za mnogo toga loeg to se dogodilo u Jugo-
slaviji, pa i za njeno razbijanje i ratove, ali ne misli da je taj reim jedini, pa ak
ni glavni uzrok razbijanja SFRJ, ve zajedno sa drugim junoslovenskim delat-
nicima ini neophodan uslov razbijanja Jugoslavije. Ovaj reim je, meutim,
posluio kao izgovor monim delatnicima da jednu dravu stave ad acta. Na
isti nain, u izazivanju rata takoe nije bio usamljen treba se samo setiti slo-
venakog zloina protiv mira iako je umeo, uzdajui se u vojnu premo i ide-
oloku bliskost JNA, te bezbednosne strukture i paravojne krajnje desniarske
jedinice, prednjaiti ispred drugih delatnika u izazivanju sukoba.
U argumentovanju da se nije radilo o etnikom sukobu autor navodi
podatke da je izmeu 50% i 85% u rat pozvanih srpskih vojnih obveznika
odbilo da se odazove, bilo tako to su emigrirali bilo tako to su se od pozi-
vara skrivali. Takoe, oko 50.000 rezervista dezertiralo je sa fronta. Otuda
Gegnon izvodi zakljuak da se ovo teko uklapa u tipian model etnike
mobilizacije (Gagnon, 2004: 109). Ne sporei da ovaj argument ima izve-
snu teinu, ipak, ne bi trebalo precenjivati srpsku junanost. Naime, nacio-
nalista ne mora biti junak, ve moe spadati u nipoto ne malobrojne kafan-
ske nacionaliste, pa oekivati da drugi obave posao umesto njega, a on e
tome nazdravljati.
Nisu voi apsolutno loi manipulatori, ba kao to ni iroki drutveni slo-
jevi srbijanskog drutva nisu apsolutno dobri izmanipulisani ljudi. To, meu-
tim, jo ne znai da su bilo voi bilo graani Srbije jedino krivi za kraj SFRJ i
pratee ratove. Naroito to nije tano kada se ima u vidu sukob na Kosovu,
gde je Gegnonov antiimperijalizam ozbiljno doveden u pitanje: U ovom
i bili na mnogo naina odgovorni ba kao i oni za nasilje, Beograd je radio na uveanju
briga hrvatskih Srba pre negoli na ohrabrivanju pregovora i sporazuma sa Zagrebom
(Gagnon, 2004: 94). Doista, ovome se, uz izuzetak formalistikog korienja pojma kon-
zervativac po kojem lanovi HDZ i SPS pripadaju istoj ideolokoj porodici, nema nita
prigovoriti, ali to predstavlja tek jednu reenicu u dugakom tekstu (koji se ne citira zbog
prostora) u kojem se odgovornost prevashodno pripisuje reimu Slobodana Miloevia
u funkciji oslobaanja odgovornosti drugih delatnika.
kontekstu rastue ugroenosti vladajue elite u Srbiji i poboljane organiza-
cije opozicije, sukob na Kosovu 1998. i 1999. mora biti sagledan (Gagnon,
2004: 123). Tako ispada da je i sukob na Kosovu 1998. izazvan od strane vla-
sti Srbije, iako su tada zapravo sukob izazvali pripadnici tzv. OVK, uz zna-
ajnu podrku amerike vlasti, dok je vlast Slobodana Miloevia reagovala
za nju uobiajenom preteranom upotrebom sile.
288
Naposletku, Gegnonova teza o mitu o etnikom sukobu naroito je dove-
dena u pitanje na primeru Hrvatske koju on smatra koodgovornom za sukobe,
iako verovatno u neto manjoj meri od vlasti Slobodana Miloevia. Naime,
u poneto shematskom maniru, Gegnon tvrdi da su konzervativci unutar vla-
dajuih nacionalistikih stranaka u Hrvatskoj (HDZ, a u Krajini SDS) vodili poli-
tike nasilnog sukoba uokviravajui, objanjavajui i pravdajui ga u etnikom
smislu, a sve u cilju demobilisanja ireg stanovnitva kako bi spreili uspenu
antireimsku mobilizaciju u cilju uklanjanja postojeih struktura moi u repu-
blici (Gagnon, 2004: 132). Jednostavno, ove dve stranke, iako po ideolokom
opredeljenju bez sumnje konzervativne za razliku od SPS, tek su bile dole na
vlast, i poele da menjaju postojee strukture vlasti, pa otuda nisu mogle da
se protive promenama tih istih struktura. Prema tome, nije se radilo o istim
elitama u Hrvatskoj, gde su na talasu nacionalizma isplivali na vlast ne samo
konzervativci, ve i neki reakcionari kao to je Gojko uak, i u Srbiji gde je
stara komunistika elita zadrala vlast pravdajui ga egalitarnim nacionaliz-
mom. Naalost, formalistika upotreba pojma konzervativno pravila je zbrku
i onemoguavala kvalitetniju analizu.
Naravno, problematina je i tvrdnja da je HDZ imao umerenu prediz-
bornu kampanju (Gagnon, 2004: 137), poto se potpisnik ovih redova sea,
uz svest da seanje moe i da prevari, da su stranaki dunosnici u predizbor-
noj kampanji pominjali hrvatsku Boku, pa ak i pretenzije na Zemun. tavie,
ve naredni pasusi svedoe o problematinosti tvrdnji o umerenoj kampa-
nji, jer autor veli da je HDZ bio najbolje finansirana i organizovana opozici-
ona stranka (zato to je nimalo miroljubiva i liberalna emigracija uloila veliki
novac, to Gegnon ne pominje) i zato to se usredsredila na pretnje koje
dolaze iz Beograda (Gagnon, 2004: 137). Naime, ako su pretnje iz Beograda
u prvom planu, onda je kampanja teko mogla biti umerena, jer trebalo je
odgovoriti istom merom. Pa ipak, Gegnonova knjiga ima vrlina, jer osim tenje
za objektivnou, on je doao i do nekih vanih uvida o ulozi i svrsi nasilja u:
rekonstruisanju teritorijalnog prostora u etnikom smislu u etnizaciji teri-
torije kao i u promeni znaenja etnike identifikacije. Prvobitni cilj izgleda da
je bio u pripremi prisvajanja ovih prostora Hrvatskoj i Srbiji bez istovremenog
288 O tome je vie rei reeno u delu ove studije koji se bavi leviarskim izazovima ideolo-
koj hegemoniji o Jugoslaviji na Zapadu.
uveanja broja nehrvata i nesrba. No, jo vanije, nasilje je sluilo rekonstruk-
ciji politikog prostora u kui (istakao C. G.), u Srbiji i Hrvatskoj, diskvalifikujui
bilo koga ko se ne slae sa predsednikom vladajue stranke kao neprijatelja
pravde (...) ili izdajnika. Strategija sukoba je tako teila institucionalizaciji poli-
tike demobilizacije opozicionih snaga institucionalizacijom slika nepravdi i
rtve kao centralnog politikog diskursa (Gagnon, 2004: 182).
Zaista, ovome se nema ta ni dodati ni oduzeti, ali navod govori o etni-
koj sutini sukoba, a ne o mitu o etnikom ratu, kako misli Gegnon. Nasilje je
bilo u funkciji nacionalistikih ciljeva, a injenica da su se njime sluili beskru-
pulozni politiki voi ne menja puno u samoj stvari, jer su mnogi pripadnici
srpske i hrvatske nacije uestvovali u sukobima jedni protiv drugih, iako su u
BiH umeli i saraivati protiv Muslimana, ba kao to su i potonji umeli sarai-
vati sa obe strane protiv one tree. Istovremeno, samo je etniki odnosno naci-
onalni sukob mogao zaista upasiviti opoziciju, jer se optuba za izdaju nacio-
nalnih interesa ozbiljno shvatala u oslobodilakoj politikoj kulturi.
***
Kompleks pitanja oko okvira sukoba civilizacija i njemu pripadajuih dis-
kursa, orijentalistikog, balkanistikog i okcidentalistikog (kada su u pitanju
pojedini srpski ili bonjaki konzervativci), bitan je prevashodno zbog toga
to je u prve dve godine, sve do poetka rata u BiH, ovaj okvir bio hegemon u
simbolikom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugoslavije. Pone-
to ugrubo uzeto, njegova funkcija bila je u ideolokom pravdanju potrebe
za rasturanjem drave koja je prethodno postojala 70 godina. Umnogome,
konzervativci Slovenije i Hrvatske nali su za katolike demohriane Evrope
veoma ubedljivu priu koju su nemaki demohriani, a naroito bavarski
socijalni hriani, iskoristili za ideoloko pravdanje razbijanja SFRJ.
Meutim, kad je BiH priznata javila se i potreba za to ubedljivijim oprav-
danjem tog priznanja u svetlu rata kojim je samo priznanje praeno. Tada su
vojna prednost Srba i njeno nemilosrdno korienje u svrhe etnikog progona
Muslimana iz onih predela u kojima su presecane geografske veze Srbije sa
bosanskim Srbima doveli do kritike okvira sukoba civilizacije i balkanistikog
diskursa. Taj okvir uopte nije bio upotrebljiv za pravdanje roenja drave
koja je imala vienacionalnu strukturu slinu Jugoslaviji, ali sa jo izraenijom
suprotnou, poto su u dravi bile one nacije iji su pripadnici ve ratovali
na nivou Jugoslavije. Ova kritika se izvodila iz okvira agresorrtva i upotre-
bom humanitarno-intervencionistikog diskursa koji je pozivao na zaustav-
ljanje agresije Srbije i uspostavljanje njome naruenog sklada vieetnikog
sapostajanja u BiH.
Rat u BiH i patnje muslimanskih civila koje su bile u ii interesovanja
zapadnih sredstava javnog obavetavanja, ako bi se objanjavali iz okvira
sukoba civilizacija i balkanistikim ili orijentalistikim diskursom, podsticali
bi ravnodunost u javnom mnjenju, bilo zato to su, prema balkanizmu, Bal-
kanci nasilni divljaci koji nita drugo ne znaju do da se meusobno ubijaju,
to rade vekovima, bilo zato to su, prema orijentalizmu, muslimani neevrop-
ljani pa zasluuju da budu istrebljivani. Razume se, ovakav nain zakljuiva-
nja znaio bi suprotstavljanje bazinoj politikoj korektnosti uspostavljenoj u
drutvima Zapada u poslednjih nekoliko decenija. Trebalo je zadrati savezni-
tva tako znaajnih zemalja kao to su Turska i Saudijska Arabija, a nebriga za
muslimane u Evropi, u kojoj se interesi SAD i Turske strateki poklapaju, samo
bi pokazala da vodee hrianske sile, navodno sekularizovane, zbog konfe-
sionalnih razloga stalno i svuda delaju sa islamofobinih ideolokih pozicija.
Naravno, osim to su okvir sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs bili
neprihvatljivi za zapadnu akademsku misao kada je svojim autoritetom tre-
balo da opravda politiku zapadne elite, oni su bili neprihvatljivi i za autore
koji su bili roenjem ili brano-profesionalnim vezama u bliskom odnosu sa
Balkanom, a iveli su godinama na Zapadu. Uz to, postmodernistika usme-
renost insistira na dekonstrukciji diskursa kao takvog, pa su svoje teorijsko
usmerenje ove teoretiarke mogle iskazati u skladu sa svojim darom i na pri-
meru balkanistikog diskursa.
Ova grupa kritiarki i kritiara bunila se protiv nepravednosti uspostav-
ljene hegemonije balkanistikog diskursa, utemeljene na nejednakoj moi
zapadnih i balkanskih zemalja, i uoavali su protivrenosti i odbranu speci-
finih interesa koji su se krili u ovakvom predstavljanju stvarnosti na prostoru
koji je obuhvatala Jugoslavija. Ovakva kritika umela je otkriti da se iza povrin-
skog zgraanja nad zloinstvima i demonima koji su ih poinili kriju duboko
ukorenjeni fantazmi civilizovanog oveka Zapada.
Naposletku, grupa kritiara sukoba civilizacija i balkanizma posebno se
usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa meu samim Ju-
nim Slovenima i meu zapadnim istraivaima nestanka Jugoslavije. Oni su,
voeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritine prema nacionalizmu i
imperijalizmu, kritikovali balkanistiki diskurs i ideju da su kulturne ili nacio-
nalne razlike prepreka za ostvarenje vienacionalnih politikih zajednica. Inte-
lektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim vienacionalnim ili
vieetnikim politikim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili Kosovu, trudei se
da ne vide samo u Srbima loe momke, ali i da ne demonizuju sve Balkance
poput zagovornika okvira sukoba civilizacija i balkanizma. ini se, meutim,
da ih je dekonstruktivistika strast i borba protiv ideoloke hegemonije bal-
kanizma i nacionalizma umela dovesti i do teko odrivih vlastitih konstruk-
cija o stvarnosti Jugoslavije i njenih drava naslednica.
Takoe, oni su, i pored prepoznatljivog antiimperijalistikog diskursa,
nacionalizam smatrali veim zlom od imperijalizma, pa nisu uspeli da do kraja
uoe negativni uticaj odreenih velikih sila, dok su Slobodana Miloevia po
pravilu smatrali glavnim negativcem meu i inae ravom elitom bive Jugo-
slavije. S tim u vezi, meu njima postoji tendencija oslobaanja odgovorno-
sti irih drutvenih slojeva za rast nacionalistikog raspoloenja i ratove koji
su pratili nestanak Jugoslavije. No, tu postoje i razlike izmeu, recimo, Stefa
Jansena, koji primeuje da se nacionalizam ne moe zanemarivati, te da se
on, ipak, bavio marginalnom pojavom kakav je antinacionalistiki diskurs u
Beogradu i Zagrebu, i ipa Gegnona, koji smatra da je nacionalizam u dobroj
meri izmiljen od strane elita koje su manipulisale njime kako bi pripadnike
irih drutvenih slojeva odvratile od aktivnog bavljenja politikom.
Uopte, itava diskusija oko balkanistikog diskursa znaajna je zbog toga
to je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopte, a okvira sukoba civi-
lizacija i balkanistikog diskursa posebno od odnosa moi u globalnim raz-
merama. Ideoloku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju teoretiari i
intelektualci u SAD i u najmonijim dravama EU u skladu sa interesima odra-
nja realne politike hegemonije vodeih sila. Kada je sluaj Jugoslavije u pita-
nju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaenjem
reenja, a u okviru nje, Nemaka je ta koja se pokazala najmonijom zato to je
nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Bri-
tanije i Francuske. U to vreme dominirao je ne samo medijskim, ve i akadem-
skim diskursom okvir sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs. Kada je, meu-
tim, politika elita SAD postala zabrinuta zbog preteranog snaenja Nemake i
mogueg stavljanja NATO-a ad acta, meunarodno je priznata BiH, a neodgo-
varajui okvir sukoba civilizacija zamenjen je okvirom agresorrtva i humani-
tarno-imperijalistikim diskursom. Naravno, razlika je analitike prirode, jer u
stvarnosti su najee preplitani okvir sukoba civilizacija, hladnoratovski okvir
i okvir agresorrtva sa pripadajuim diskursima. No, razliku je bitno usposta-
viti, jer je uvek neki od ovih okvira bio preovlaujui, a drugi pomoni.
6. Srbocentrina hipoteza: ideoloka hegemonija
o raspadu Jugoslavije
Srbi su uli u rat zato to su ih u rat uvele njihove voe. Ali ove
voe su iskoristile maligne niti iz istorije svog naroda da ih
njima veu i uvuku u rat.
Tim Duda
6.1. Uvod
Srbocentrina hipoteza svakako je najuticajnija, to se ogleda u broju
njenih podravalaca u akademskom i neakademskom svetu, i uiva gotovo
apsolutnu ideoloku hegemoniju u republikama bive Jugoslavije, s izu-
zetkom Srbije, i u zapadnoj javnosti. Njeni zastupnici su je ostvarili prvo
u novinarskim prikazima, a potom i u manje ili vie akademskim raspra-
vama i istraivanjima. Ovde se skree panja na proces i nain sticanja ide-
oloke hegemonije u objanjavanju i tumaenju jednog sloenog doga-
aja kakav ine nestanak jedne vienacionalne drave i ratovi za njeno
naslee. Drugim reima, objanjava se zato su tokom devedesetih godina
XX veka zastupnici srbocentrine hipoteze ostvarili ideoloku hegemoniju,
i u kakvoj je to vezi bilo sa praktinom politikom koju su SAD i EU vodile u
procesu nestajanja i razbijanja Jugoslavije. Srbocentrina hipoteza javlja
se u dve osnovne varijante:
1) neposredno, u okviru izriitog pripisivanja odgovornosti srpskom iniocu
(Srbiji, srpskom nacionalizmu i sl.) za nestanak Jugoslavije i ratove;
2) posredno, u okviru analize odreenih aspekata srpskog fenomena i istra-
ivakog zanemarivanja nesrpskih inilaca koji su bitni za nestanak Jugosla-
vije i ratove.
Imajui u vidu da drutvene nauke najee koriste ili pristup koji je
usredsreen na delatnike ili onaj centriran na strukture, obe osnovne vari-
jante se javljaju bilo u vidu pristupa sa iom na Slobodana Miloevia, te
srpske politike, vojne i intelektualne elite, bilo u pristupu koji naglasak stav-
ljaju na strukturu srpskog nacionalizma koja ve dva veka oblikuje odreeni
tip politikih i intelektualnih elita.
6.2. Neposredno i izriito pripisivanje odgovornosti Srbiji
za raspad Jugoslavije i rat
Brojni su autori koji su na ovaj nain pisali o kraju SFRJ. Meu njima se
istiu Sabrina Petra Ramet, Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen), Vik-
tor Majer (Viktor Meier), Lora Silber i Alen Litl, Kristofer Benet (Christopher
Bennett), Brendan Sims, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), Ivo Banac,
Dejms Gau (James Gow), Florans Artman (Florence Hartmann), Luis Sel (Louis
Sell), kao i brojni autori o kojima je opirnije pisano u poglavljima o balka-
nizmu, te delu ove studije o ratu u BiH ili u delu o leviarskim kritikama hege-
monog shvatanja o kraju Jugoslavije koje je bilo u funkciji pravdanja ameri-
kog imperijalizma.
Ovde se ne raspravlja o svakom pojedinom delu, ve se apstrahuju naj-
vaniji argumenti srbocentrine hipoteze uopte i neposrednog razmatranja
posebnih stavova pojedinih autora u cilju uoavanja reih teorijski ili empi-
rijski odgovarajuih argumenata i znatno eih teorijski i empirijski neodgo-
varajuih, a kadto i logiki nedoslednih argumenata i ukazivanja na prevagu
drutveno-integrativne u odnosu na saznajnu funkciju drutvene nauke i isto-
riografije o nestanku Jugoslavije. Primena analize diskursa u svakom pojedi-
nanom sluaju otvara vrata analizi i kritici primenjene ideologije.
Novinari su meu prvima ponudili analize uloge Srbije i njenog tada-
njeg vostva u ratovima za jugoslovensko naslee i u raspadu Jugoslavije.
Zato e se u analitike svrhe na poetku razdvojiti radovi novinara od radova
akademskih istraivaa, pa e se prvo predstaviti argumentacija Kristofera
Beneta, Viktora Majera, Silberove i Litla, Florans Artman, Tima Dude (Tim
Judah) i Markusa Tanera (Marcus Tanner). Potom e se razmatrati argumen-
tacija akademskih poslenika u tenji da se vidi u kojoj meri se akademska
misao poklapa sa, bez obzira na odreene akademske pretenzije, u osnovi
medijskim prikazima.
Ipak, treba primetiti da su akademske pretenzije, iskazane u pisanju o
kraju Jugoslavije, izvesne novinare dovele na univerzitetske katedre, te da u
stvarnosti linija razgranienja izmeu akademskog i novinarskog diskursa i
statusa ne mora biti sasvim jasna. Utoliko, razlika je prevashodno analitike
a ne zbiljske prirode, i u funkciji je utvrivanja koliko se novinarski diskurs u
stvari razlikuje od akademskog kada je re o Jugoslaviji.
Takav je, recimo, sluaj Kristofera Beneta, ija je majka roena i odrasla u
Sloveniji (Bennett, 1995: viiiix), te koji je zbog toga puno puta posetio zemlju
i govori slovenaki i srpskohrvatski, i koji, ak i godinu dana pre no to je 1995.
objavio knjigu Krvavi slom Jugoslavije: uzroci, tok i posledice (Yugoslavias Blo-
ody Collapse: Causes, Course and Consequences),
289
postaje predava Istorije
289 Knjiga je citirana u 111 razliitih bibliografskih jedinica.
Srbocentrina hipoteza: ideoloka hegemonija o raspadu Jugoslavije 223
Jugoslavije na Univerzitetu London. Ono to je hvale vredno jeste injenica da
je Benet svestan ogranienja koje mu, moda, zadaje poreklo, pa je naglasio
da pretpostavlja da se to odrazilo na osnovne stavove prema jugoslovenskim
poslovima (Bennett, 1995: ix). U trenutku zapoinjanja rata u Sloveniji bio je
tamo, i narednih etrnaest meseci proveo je kao ratni dopisnik iz Slovenije i
Hrvatske, a obavetavao je i o formativnim dogaajima u bosanskom ratu
(Bennett, 1995: ix). Priznaje da su meseci koje sam proveo u bivoj Jugosla-
viji kao ratni dopisnik bez sumnje najuzbudljiviji period mog ivota i nadam
se da knjiga otkriva neto od strasti koju oseam i uzbuenja koje sam isku-
sio u to vreme (Bennett, 1995: ix).
Ovakav uvod prilino podsea na Keplenovu strast prema Balkanu. Iako
je za sve velike stvari potrebna strast, kako su jo Hegel a za njim i Lenjin sma-
trali, ipak, ini se da su poreklo, ideoloka uverenja i predrasude, i ovakva
strast usmeravale pisca prema pristrasnom odnosu naspram strana u sukobu.
Doista, ve na poetku predgovora Benet je pokazao koga smatra odgovor-
nim za sva zla koja su snala bivu Jugoslaviju. U prvom pasusu opisao je
napad visokog, jakog, i primetno poremeenog (disturbed) siledije na njega
u vozu, primetivi kako su sluajni saputnici pobegli ostavivi ga na cedilu. Bio
sam srean to nije imao no, zakljuio je Benet opis napada, a onda zapo-
eo drugi pasus predgovora:
Narodi Bosne i Hercegovine i Hrvatske nisu bili te sree. Od 1991. oni su, takoe,
bili napadnuti od monijeg i rastrojenog (deranged) napadaa, opremljenog ne
samo noem, ve i jednim arsenalom sofisticiranog oruja. tavie, iz Bosne i Her-
cegovine i Hrvatske napada je odbio da ode. Istovremeno, kibiceri iz meuna-
rodne zajednice su se napravili nevetim, ostavljajui napadaa da neometano
nastavi napad, i bukvalno su ga ohrabrili serijom mera kako bi spreili rtve da
dobiju sredstva kojima bi se branile (Bennett, 1995: Vii).
Oevidno, primenjen je okvir agresorrtva i nagovetena je upotreba
humanitarno-imperijalistikog diskursa. Upotrebljena je alegorija koja bi uka-
zala na odnos moi izmeu navodnog neimenovanog napadaa i njegovih
rtava. Zanimljivo je da se insistira na slinosti i u mentalnom stanju pojedi-
nanog napadaa i kolektivnog agresora. U oba sluaja radi o poreme-
enosti ili rastrojenosti. Naelno bi se upotreba ovakvih poreenja, alego-
rija i metafora smatrala politiki nekorektnm za bilo koji narod na svetu. No,
1995. stanje u javnom mnjenju Velike Britanije i SAD, Nemake i Francuske
bilo je takvo da je dozvoljavalo da se na raun Srba kao prepoznatog uzroka
svih zala koja su snala Jugoslaviju i njene nacije, te kao prepoznatog neprija-
telja Zapada, to u svesti mnogih zapadnjaka oznaava neprijateljstvo prema
samom pojmu civilizacije, koriste najrazliitije uvrede, pa i ova o kolektivnoj
duevnoj bolesti.
Slino navedenom primeru, Florans Artman, nekadanja novinarka ugled-
nog dnevnika Le Monde, hrvatska snaja, i biva glasnogovornica tuilatva
Hakog tribunala, nazvala je svoju knjigu, izdatu 1999, Miloevi: Dijagonala
laufera (Miloevi: la diagonale du fou),
290
upotrebljavajui igru rei koja je upu-
ivala na ludaka, samo to se ovde radilo, ipak, o linosti tadanjeg predsed-
nika Srbije, a ne o itavom narodu. Naime, kako objanjava urednik Boidar
Andreji: U francuskom re fou kao imenica koja je ovde ispravno izvorno
prevedena ima ba to znaenje laufer (lovac). Ka pridev mukog roda, meu-
tim, ima znaenje lud. U istom obliku se upotrebljava u znaenju luda (dvor-
ska), a u francuskoj ahovskoj terminologiji i jeziku poglavito ima ovo posled-
nje znaenje (Artman, 2001).
291

U gore navedenom navodu Beneta, meutim, Hrvatska i BiH stavljene
su u istu ravan i izjednaene u statusu rtvi poremeenog agresora. Veoma
je vano to se diskurzivnom strategijom preutkivanja prelazi preko posto-
janja Srba u Hrvatskoj i u BiH, jer neimenovani napada je odbio da ode iz
njih, to znai da je odnekud tamo doao i da ga pre toga tamo nije bilo. Napa-
da nije imenovan, jer su u vreme pisanja retki bili oni koji putem sredstava
javnog obavetavanja nisu saznali da su Miloevi i Srbija izvrili agresiju na
susedne republike. Time se situacija pojednostavljivala, a stvarnost namerno
krivotvorila, ak i kada je u pitanju novinarski izvetaj, a kamoli nauna stu-
dija. Antisrpska pristrasnost, meutim, bila je zahtev dana, to je i Univerzi-
tet London najbolje potvrdio imenovanjem pomenutoga za predavaa Isto-
rije Jugoslavije.
292
Autor se u velikoj meri sluio diskurzivnom strategijom personalizacije,
omiljenom meu novinarima, ali veoma zastupljenom i meu naunicima,
pojednostavljajui tako sukob u bivoj Jugoslaviji. Slobodan Miloevi je nje-
gov glavni junak. U zakljuku ga je na petnaest stranica, koristei se istorij-
skom analogijom, ak devet puta poredio sa Hitlerom,
293
od ega sedam puta
290 Francusko izdanje je citirano 11 puta.
291 Artmanova se nije libila da napie da je itava Srbija sledila Miloevia u njegovoj sulu-
doj trci (Artman, 2001: 44), a pominjani su, takoe, i bezumni intelektualci (Artman,
2001: 57) iz Udruenja knjievnika Srbije.
292 Meutim, legitimitet Benetovog prelaska meu naunike potvren je i injenicom izbora
za jednog od koautora poglavlja o raspadu Jugoslavije u knjizi Suprotstavljanje jugo-
slovenskim kontroverzama: inicijativa naunika (Wachtel, Bennett, 2009: 1347, u Ingrao,
Emmert, 2009). Naalost, i u tom je radu bilo prilinih netanosti; primerice, tvrdnja da je
KPJ jako podravala unitaristiko jugoslovenstvo, te da, iako je bilo kolebanja u komu-
nistikim stavovima prema unitarizmu tokom 30-ih, oni ga nikada nisu napustili (Wach-
tel, Bennett, 2009: 16).
293 Artmanova je, takoe, u Miloeviu videla krvavog tiranina spremnog da na oltaru svo-
jih ambicija rtvuje stotine hiljada ivota i gospodara najsvirepijeg reima Evrope jo
od Hitlerovog doba, pa je smatrala da se na njegov raun mogu upisati etiri rata, mili-
oni raseljenih ljudi, stotine hiljada mrtvih, razoreni gradovi, unitena sela (Artman, 2001:
18). Epiteti krvavi i najsvirepiji, nekoliko puta preuvelian broj rtava, kao i istorijska
izriito, a dva puta posredno putem poreenja nacistike Nemake i Miloe-
vieve Srbije i pominjanjem Blitzkrieg taktike, dok ga je dva puta poredio i sa
Staljinom. Jedno od poreenja u kojem je izrazio svoje shvatanje determi-
nizma pri raspadu Jugoslavije i odnosa struktura i delatnika izgleda ovako:
Miloevieva uloga u raspadu Jugoslavije ne moe biti precenjena. Zaista, nje-
gova karijera je svedoanstvo uticaja koji jedan pojedinac moe imati na svet
oko sebe u datim izuzetnim okolnostima voen nemilosrdnom ambicijom,
pa poreenja sa obojicom, Hitlerom i Staljinom, nisu nategnuta (far-fetched).
Kao i u sluaju dvojice najpoznatijih dvadesetovekovnih diktatora, Miloevi
je sutinski jedna nenormalnost (aberration). Iako je igrao na srpsku nacio-
nalnu kartu, on nije, niti je ikada bio, srpski nacionalista. tavie, Miloevi nije
tipiniji za srpske dravnike no to je Hitler bio za nemake voe, i nema pre-
sedana u prolosti Srbije za oveka ili razaranje koje je on posejao svojim tra-
gom. To to je Miloevi imao tako ogroman uticaj na dogaaje u Jugoslaviji
delom je proizvod prirode komunistikih drutava uopte, a delom, rezultat
privredne bolesti koja je zadesila Jugoslaviju sredinom osamdesetih godina
XX veka. Partijski aparat u bilo kojoj komunistikoj zemlji bio je zapanjujue
moan mehanizam kontrole, pa je od trenutka postanka predsednika srbijan-
skog Saveza komunista 1986, na potpuno isti nain na koji je Staljin to postao
u Sovjetskom Savezu, Miloevi krenuo da oblikuje srbijansko drutvo po svo-
joj slici i prilici (Bennett, 1995: 247).
Neistorinost poreenja koje pravi profesor istorije Jugoslavije mora
zauditi. Prvo to je neobino jeste poreenje voe jedne male zemlje sa
voama velikih sila. Staljin i Hitler se mogu porediti kao voi velikih sila koji
su ostvarili totalitarnu kontrolu nad svojim drutvima, iako ak i u njihovom
sluaju ima pokazatelja da je svakodnevni ivot umeo tei van okvira kon-
trole partije ili drave. Slobodan Miloevi, meutim, niti je bio totalitarni vo
niti se nalazio na elu velike sile. Radilo se o jednom autoritarnom voi koji je
pokuavao da manipulie nacionalizmom i viestranajem u okviru zadra-
nog socijalistikog drutvenoekonomskog sistema u trenutku kada je socijali-
zam ve propao u Evropi. Ne samo to on nije mogao kontrolisati drutvo i to
njegovi protivnici nisu masovno pogubljavani, iako je bilo pojedinanih to
uspenih (Ivan Stamboli) to neuspenih (Vuk Drakovi) pokuaja ubistava,
ve je sloboda tampe, zbora i dogovora bila sasvim neuporediva sa onom
analogija sa Hitlerom ukazuju da autorka vie presuuje no to analizira. Nema ni nago-
vetaja o krivici, recimo, Slovenije za poetak rata ili o etnikim progonima koje su doi-
veli Srbi, ve se svi prognanici stavljaju na teret Miloeviu. Takoe, treba uoiti da se i
bombardovanje SRJ iz 1999. ukljuuje u niz od etiri rata za koje je navodno iskljuivo
kriv Miloevi.
koja je vladala u nacizmu i jednostranakom socijalizmu. Otud je svako pore-
enje njega s Hitlerom ili Staljinom
294
sasvim deplasirano. Istovremeno, svo-
enje Miloevia na puku sluajnost, nenormalnost u smislu odstupanja od
norme, u srpskoj istoriji sasvim negira neke pravilnosti u okviru srpske naci-
onalistike strukture, ba kao to ni Staljin ili Hitler nisu tek puke sluajnosti
u nemakoj, gruzijskoj ili ruskoj istoriji, ve su se mogli pojaviti tek u okviru
odreenih politikih kultura i drutvenoekonomskih struktura.
No, ako ovek moe shvatiti novinare kada senzacionalistiki personali-
zuju istoriju, tea je stvar sa ozbiljnim naunicima, kakav je Holm Zundhau-
sen, koji je ranije dao ozbiljne istoriografske doprinose izuavanju Jugoslavije
i u ijoj skoranjoj knjizi Istorija Srbije od 19. do 21. veka (Geschichte Serbiens:
19.21. Jahrhundert, 2007) ima i veoma dobrih delova, primerice o II svetskom
ratu. Naalost, ima i delova u kojima se diskurzivnim strategijama personaliza-
cije i istorijske analogije iznose u najboljem sluaju loe prevedeni, a u najgo-
rem izmiljeni navodi: I jednom drugom prilikom je u gebelsovskom i hitle-
rovskom tonu dodao: Srbija e biti velika ili je nee biti (Zundhausen, 2009:
449). Jednostavno, Miloevi to nikad i nigde nije rekao, a Zundhausen je kao
izvor naveo jedan svoj raniji rad. Pri tome je istorijskom analogijom sa Gebel-
som i Hitlerom itaoca uputio da se Miloevi vodio zloudnom osvajakom
politikom ogromnih razmera.
295

Miloevi se tereti za politiko razvlaivanje Vojvodine i Kosova i glajhal-
tovanje Crne Gore ime je zapoela otvorena demontaa druge Jugoslavije, a
o delanju zvanine Slovenije u to doba izreene su svega dve reenice kojima je
pravdana secesija i evropsko posredovanje, tj. poetak kraja Jugoslavije: Kada
su 25. juna 1991. parlamenti Slovenije i Hrvatske proglasili nezavisnost svojih
drava, poslednji jugoslovenski predsednik vlade Ante Markovi, Hrvat, naredio
je Jugoslovenskoj narodnoj armiji da vojno obezbedi granice u Sloveniji (iako
predsednik vlade po Ustavu za to nije ovlaen). To je bio poetak desetodnev-
nog rata izmeu JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije, koji je okonan zahva-
ljujui evropskoj posrednikoj inicijativi (Zundhausen, 2009: 449, 455). Tako
ispada da je jugoslovenski premijer delao nelegalno, a diskurzivnom strategi-
jom preutkivanja italac se navodi na pomisao da je nasilna secesija legalan
in, jer JNA izbija na granice Slovenije, koja nije u to vreme bila meunarodni
subjekt. Uopte, autorov stav prema Jugoslaviji vidljiv je iz sledeeg navoda:
294 S odobravanjem citirajui slovenake i hrvatske komuniste, Artmanova je primetila da su
ovi Miloevia smatrali Staljinom Balkana (Artman, 2001: 53). Dok su u politikoj borbi
ovakve hiperbole dozvoljene, jer se politiki protivnik najbolje blati na taj nain to mu
se mane preuveliavaju, problem je kada oni koji piu naune radove nekritiki preuzmu
takvu terminologiju.
295 Istine radi, treba rei da je autor vrlo kritian prema Tumanu i njegovim sledbenicima, te
primeuje da je Tuman imao manje mogunosti da ostvari svoje ciljeve, pa je otuda morao
opreznije da deluje od Miloevia. Ipak, Tumana nije poredio sa Hitlerom i Gebelsom.
I najkasnije s poremeajem unutranje jugoslovenske ravnotee moi od
strane Miloevia u prolee 1989. kucnuo je as da se pregovara o modalitetima
rastanka. Najkasnije u to vreme je nastojanje da se po svaku cenu odri Jugo-
slavija postalo bespredmetno, kontraproduktivno i samo je jo vie zaotravalo
sukob. () I poto su politiari bili nesposobni da vode pregovore o jednom
savezu drava ili o razlazu (recimo po ehoslovakom uzoru), Jugoslavija se uz
svesrdnu podrku duhovnih elita i zahvaljujui odozgo insceniranom naciona-
lizmu na kraju na nasilan nain uruila (Zundhausen, 2009: 459460).
Tako je jedna drava otpisana ak dve godine pre no to su Slovenija i
Hrvatska proglasile nezavisnost i dve i po godine pre no to je EU pod priti-
skom Nemake tu nezavisnost priznala. Time je razarako delanje zvanine
Nemake u jugoslovenskoj krizi diskurzivnom strategijom preutkivanja
opravdano, jer Jugoslavija nije imala rata postojati.
U okviru iste srbocentrine hipoteze, Tim Duda, novinar uglednog
asopisa The Economist, a ranije i balkanski dopisnik dnevnika The Times, te
BBC-ja, koji se dvema knjigama o Srbima i Kosovu
296
probio u strunjake za
Balkan, primenjivao je, takoe, diskurzivnu strategiju personalizacije kako
bi opravdao bombardovanje Srbije:
Zapad je intervenisao u Jugoslaviji iz brojnih razloga, od kojih je samo jedan
humanitarne prirode. Drugi je taj da su bili iznervirani voom koji je izazvao ras-
pad Jugoslavije i zbog toga to je dobar deo jugoistone Evrope bio talac nje-
gove politike bezmalo itavu deceniju. Zapadni lideri su takoe strahovali da
e biti izloeni osudama ako dozvole da se njegove snage bore protiv secesio-
nizma tako to pale itava sela i proteruju na stotine hiljada ljudi iz njihovih kua,
iako je borba protiv secesionizma sama po sebi legitimna. Verovali su da bi se rat
mogao proiriti na Makedoniju i na druge delove jugoistone Evrope ukoliko se
takvo ponaanje ne obuzda (Duda, 2002: 329).
Tako, ve u prvoj reenici se veli da su brojni razlozi za intervenciju
Zapada, ime se pravda bombardovanje opisano eufemizmom. Zapad ne
moe pogreiti, jer on intervenie samo kad mora, tj. kad su po sredi huma-
nitarni razlozi koje je proizveo neko ko ve dugo pravi probleme. injenica da
su humanitarni razlozi u najmanju ruku veoma sporni zaobilazi se tvrdnjom
da su oni samo jedan od brojnih razloga. Na taj nain ne mora se objanjavati
da li su humanitarni razlozi uopte igrali neku ulogu u odluci da se bombar-
duje. Ako su oni stvarno bili bitni za donoenje takve odluke, onda bi to znailo
296 Njegova knjiga Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije (The Serbs: History, Myth and the
Destruction of Yugoslavia, 2000) navoena je u 133 publikacije, dok je knjiga Kosovo: Rat
i osveta (Kosovo: War and Revenge, 2000) navoena u 174 bibliografske jedinice.
da Zapad, tj. NATO s kojim je Zapad poistoveen na njegovu tetu, mora da
intervenie, tj. da bombarduje svaku dravu ija vlast uzrokuje humanitarnu
katastrofu, pa i kada to rade ameriki saveznici, npr. Tursku kad etniki proga-
nja Kurde ili Izrael kada etniki proganja Palestince. Dakako, to se nije, a zacelo
se i nee desiti. Prema tome, humanitarni razlozi ne mogu biti istinski razlozi,
ve se koriste tek kao mono sredstvo pravdanja nasilnikog delanja najmo-
nijeg vojnog saveza na svetu.
Zatim se kao drugi razlog navodi da su voi Zapada bili iznervirani
voom koji je izazvao raspad Jugoslavije, ime se koristi diskurzivna stra-
tegija rtvenog jarca, jer se krivica za nestanak neega emu se preutno
priznaje vrednost prebacuje na demonizovanog vou male zemlje u sukobu
sa najmonijima na svetu. Tako je pravdano razbijako delanje Nemake u
prvoj fazi i SAD u drugoj fazi razbijanja SFRJ. Takoe, ostali junosloven-
ski delatnici osloboeni su svake odgovornosti. Naposletku, paljenje sela
iskorieno je kao izgovor za ratovanje NATO u ime albanskih nacionalisti-
kih secesionista.
Dakle, i injenica pomaganja nacionalistike secesije Albanaca na Kosovu
opravdana je delanjem srpskih snaga bezbednosti, iako se priznaje da je
borba protiv secesionizma legitimna. Ipak, mora se sve uiniti da se pokae
kako je Kosovo jedinstven sluaj, te da secesije drugde nee proi, jer u pita-
nju je meunarodnopravni poredak. Meutim, kada se jednom napravi prese-
dan, teko e se spreavati drugi sluajevi, kao to je to ruska oruana podrka
otcepljenju Abhazije i June Osetije od Gruzije zorno pokazala.
Koliko je pristup Dude povran i u funkciji pravdanja delanja NATO
pokazuje i poslednja reenica navoda gde se Miloevi posredno optuuje
za mogue prelivanje rata u Makedoniju. Jednostavno, ideoloka opsednutost
Miloeviem terala je autora da previdi postojanje istinskih, snanih i nasilnih
nacionalizama nesrpskih nacija, to se potvrdilo kada su posle pada Miloe-
via izbili sukobi izmeu Makedonaca i Albanaca. Da je kojim sluajem Milo-
evi bio tada na vlasti, zacelo bi bio optuen za meanje u unutranje poslove
Makedonije, to bi, moda, bilo iskorieno i kao novi casus belli protiv Srbije.
Nije li, uostalom, nepostojee oruje za masovno unitenje koje je Irak toboe
proizvodio navedeno kao razlog za rat protiv Iraka Sadama Huseina?
Valja zabeleiti da je i Benet na manifestnom planu imao pozitivan odnos
prema Jugoslaviji, smatrajui je najboljom formulom za nacionalno saposto-
janje u tom delu sveta. Primeivao je, meutim, kako bi bez rata meuna-
rodno priznanje Slovenije i Hrvatske bilo nezamislivo. No, kako su prekidi vatre
dolazili i bezuspeno odlazili, pritisak za priznanjem dveju republika, u veli-
koj meri vienih kao rtvi agresije, postajao je sve glasniji (Bennett, 1995: 2).
Bezlini oblik izlaganja bio je u funkciji pribavljanja maske naune objektivno-
sti u sklopu diskurzivne strategije preutkivanja onoga to ne potvruje tezu.
U stvari, insistira se na javnomnjenjskom utisku, dok se ne ulazi u raspravu o
odgovornosti ratujuih strana za injenicu da su prekidi vatre dolazili i bezu-
speno odlazili. Sve je u okviru agresorrtva, a nestanak navodno poeljne
Jugoslavije predstavlja se kao neminovnost usled ratnih zbivanja koje je iza-
zvao agresor, i pored injenice da se priznaje da bi bez rata priznanje Slove-
nije i Hrvatske bilo nezamislivo. Uzgred, odeljak koji je bio namenjen utvr-
ivanju odgovornosti za raspad Jugoslavije imao je naslov Krivica, ime je
etiki plan izbio ispred saznajnog u pripovesti koju je Benet napisao.
Kako je ve prikazano u ovoj studiji, Britanci Silberova i Litl umeli su pred-
staviti akcije slovenake TO kao agresiju na JNA, a ne obrnuto kako je javno
mnjenje smatralo (Silber, Litl, 1996: 174, 175176, 178), ali slovenaki sin nije
hteo na to troiti vreme. Umesto nepristrasnog predstavljanja ovog sukoba,
on je preko njega preleteo, pravdajui secesionistike deklaracije o nezavi-
snosti kao sutinski simboline, poto se Slovenija i Hrvatska nisu otceplji-
vale od Jugoslavije, ve od Miloevieve vizije Jugoslavije (Bennett, 1995: 13).
Takoe, nonalantno je u rtve uvrstio i Sloveniju, a svu svoju panju usmerio
na satanizaciju Slobodana Miloevia, verovatno i zarad uspenijeg pravda-
nja slovenake nezavisnosti, pa je i ratu u BiH poklonio punu panju, podiui
usput, nimalo neuobiajeno, tri puta broj rtava.
297
Ovde treba uoiti kao
moda najznakovitiji pokazatelj pristrasnosti relativizaciju secesionistikih
akata. ta bi se, naime, desilo kada bi kad god se nekoj pokrajini neke sloene
drave ne svia reim u drugoj pokrajini ona reila da proglaava nezavisnost
od date drave? Prvo, to se ne deava, poto je sasvim besmisleno, jer nijedna
drava ne bi ostala itava; i drugo, proglaenje nezavisnosti nikada i nigde,
koliko je autoru ovih redaka poznato, nije predstavljalo simboliki in, ve je
uvek oznaavalo ili promenu granica, u sluaju uspeha, ili poraz secesionista
u graanskom ratu, u sluaju neuspeha.
Na slian nain kao Benet, Florans Artman, etiri godine poto je Benet
objavio svoju knjigu, i Viktor Majer,
298
godinu dana po objavljivanju Benetove
297 ,,Procena broja mrtvih ide od 200.000 do preko 300.000, ali dok se neki oblik poretka ne
vrati i ne sprovede popis, nema naina da se sazna koliko je tano ljudi izgubilo svoje
ivote (Bennett, 1995: 3). Rametova je, ponukana kritikom Alekse ilasa, pojasnila da je
procenu o 200.000 rtava iznela CIA, te da se uprkos svim osporavanjima posle objav-
ljivanja moje knjige, jo uvek uvaava (Ramet, 2008. Brojke potekle od amerike CIA,
Politika, 13. IX 2008). Ova reenica Rametove veoma dobro izraava koliko poverenje
uiva obavetajna sluba SAD kod velikog broja amerikih drutvenih naunika. U naj-
manju ruku, to zauuje, posebno ako se ima u vidu da se radi o par excellence dravnom
organu, poznatom po izvoenju prljavih operacija irom sveta. Ako je to ve tako, etika
skrupuloznost i, jo vanije, metodika sumnja nalagale bi oprez pri korienju podataka
iz ovog i slinih izvora koji su, moda, namenjeni pravdanju izvesnog delanja dravnih
vlasti i stoga mogu biti neodgovarajui.
298 vajcarac nemakog porekla, novinar Die Frankfurter Allgemeine Zeitung, ranije radio i u
Die Neue Zuercher Zeitung. Doktorirao je na temu Novi jugoslovenski privredni sistem jo
ezdesetih godina (Meier, 1999: X). Knjiga se u engleskom prevodu Sabrine Petre Ramet
pojavila 1999, a citirana je 19 puta u razliitim publikacijama.
knjige, opaali su uzroni uticaj Miloevia na raspad Jugoslavije i ratove. ta-
vie, barem na prvi pogled delili su i pozitivan stav prema Jugoslaviji, poto
su se saglaavali da se nije radilo o vetakoj tvorevini, to je, uzgred, bila
rairena teza u konzervativnim svenemakim novinama (Baki, 1999; 1998;
1997). Pa ipak, kad se malo paljivije analizira Majerova upotreba retorikog
sredstva lanog predstavljanja to, moda, i nije onako kako izgleda: Jugosla-
vija mi nije izgledala ni tada (pre 35 godina, prim. aut.) ni docnije kao vetaka
tvorevina, ali u trenutku kada je dravna formacija postala nerealistina i poli-
tiki neodriva, bilo je neophodno izvui odgovarajue zakljuke. U leto 1991,
Jugoslavija je postala za ivot neizdriva (uninhabitable) nesrpskim nacijama
i nacionalnostima zemlje (Meier, 1999: X).
Dakle, retoriko sredstvo lanog predstavljanja na koje je ukazao Ten Fan
Dajk na primeru nisam rasista, ali upotrebljena je i u ovom primeru Viktora
Majera. Kao inteligentan i obrazovan ovek koji dri do politike korektnosti,
Majer je bio svestan da Nemce optuuju ne samo Srbi, ve i drugi, da su anti-
jugoslovenski usmereni, pa je pribegao lanom predstavljanju nije mi izgle-
dalo da je Jugoslavija vetaka drava, ali Posredno se stavlja do znanja da
su Srbi krivci, jer su svi nesrbi shvatili da im u Jugoslaviji nema ivota. Nije ni
udo to su prevod knjige na engleski pomogli Nova ljubljanska banka
299
i Fazit
Stiftung, fondacija novina u kojima je Majer zaposlen od 1975. (Meier, 1999:
ix), ba kao to nije sluajno ni iznenaujue to je Sabrina Petra Ramet koja
je jo u prvoj polovini osamdesetih predviala neminovnost raspada Jugo-
slavije knjigu prevela za englesko govorno podruje.
Veoma je vano uoiti da ovakav naizgled pozitivan odnos prema Jugo-
slaviji Beneta, Dude, Majera i Artmanove, koji se, meutim, u analizi diskursa
pokae sutinski negativnim, uz prevladavajue korienje diskurzivne strate-
gije personalizacije, jasno ukazuje da je Miloevi sluio kao idealan izgovor
za strane protivnike Jugoslavije da se, neiskreno se prikazujui njenim sim-
patizerima koje je, eto, samo Slobodan Miloevi naterao da promene stav,
ba kao to je primorao nesrbe na otcepljenje, zaloe za pravdanje nesrpskih
nacionalizama i razbijanje SFRJ pod firmom raspada zbog srpske agresije.
Artmanova se, tako, u septembru 1999. upustila i u predvianja odnosa
Srbije i Crne Gore, to je trebalo da pokae da e Miloevi biti krivac i za
299 Dejan Jovi je na sledei nain prokomentarisao Majerovu tvrdnju da slovenaki naciona-
lizam nije bio antijugoslovenski usmeren na prelazu osamdesetih u devedesete: Zaklju-
ak koji o slovenskom nacionalnom programu donosi Viktor Meier (1999: 58) da u njemu
opstanak Jugoslavije nigdje nije doveden u pitanje vjerojatno je rezultat njegovih izni-
mnih simpatija za Sloveniju i Slovence, a ne njegova itanja Nove revije (Jovi, 2003: 428).
Jovi, takoe, navodi da je ve 1987. veina Slovenaca prema nalazima istraivanja slove-
nakog univerziteta Edvard Kardelj bila za nezavisnost. Preciznije, 53%, jer bi tako pove-
ala anse za razvoj, a 59% je smatralo da republike i pokrajine moraju biti nezavisnije no
do tada, dok je 65,5% smatralo slovenaki jezik ugroenim u Jugoslaviji (Jovi, 2003: 428).
raspad SRJ, ba kao to je bio i za raspad SFRJ: Spreen saveznim ustavom
da rauna na novi mandat, Slobodan Miloevi trudi se da nepopustljivou
natera Crnogorce na razvod, kao nekada Slovence, i da stvori novu dravu,
sada svedenu samo na Srbiju kojom bi on nastavljao da gospodari (Artman,
2001: 282). injenica da se Crna Gora otcepila od Srbije i poto je Slobodan
Miloevi siao s vlasti dovodi u pitanje tvrdnju kako je Miloevi naterao ne
samo njih, ve i Slovence na otcepljenje.
Zapravo, odbijanjem diplomatske inicijative lorda Karingtona, koja za
Srbe van Srbije nija bila loa jer im je davala jemstva bezbednosti, iako nije
izlazila u susret srpskim nacionalistikim snovima, Miloevi je 1991. sebi
zatvorio ionako tek odkrinuta vrata simpatijama javnosti u EEZ i SAD. Uto-
liko, on je predstavljao savren izgovor za sve neprijatelje Srba i Srbije tokom
devedesetih u sprovoenju njihovih planova. Samim skretanjem panje na
Miloevia, vie od pola posla bilo bi u odnosima sa javnou obavljeno. Ovu
tvrdnju ilustruju zavrne rei Artmanove u knjizi: Potpaljiva Balkana nije izgu-
bio sposobnost da stvara neprilike (Artman, 2001: 282). Metafora bure baruta
nije se morala ponavljati, jer se ve podrazumevala. U svesti zapadnog ita-
oca Balkan i bure baruta postali su sinonimi, pa se koristi metafora u skrae-
nom obliku. Po oekivanju, piroman je prepoznat iskljuivo u linosti Miloe-
via u svojstvu predsednika Srbije.
300

U okviru srbocentrine hipoteze koja Slobodana Miloevia smatra odgo-
vornim za raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili najuravnoteenija i najkva-
litetnija je novinarska studija s akademskim pretenzijama Lore Silber i Alena
Litla, prema kojoj je snimljen i dokumentarni film Smrt Jugoslavije.
301
Tu je,
naime, daleko najmanje preutano, iako je pripovest strukturisana tako da se
krivica prevashodno baca na Slobodana Miloevia i srpski nacionalizam. Pri-
merice, prvi deo zove se Podizanje optunice, a poglavlja se smenjuju ovim
redom: Ovo je naa zemlja: Buenje srpskog nacionalizma; Niko ne sme da
vas bije: Uspon Slobodana Miloevia, april 1987. decembar 1987; Nema
povratka: Slovenako prolee, 1988; Drue Slobodane, razmislite dobro:
Miloevieva antibirokratska revolucija jul 1988. mart 1989; Izbor cara
Lazara: mart 1989. 1990; Hrvatska puka na hrvatskom ramenu: Bue-
nje Hrvatske 19891990. Iz strukture i rasporeda poglavlja je ve belodano
300 Artmanova iznosi dosta proizvoljnih i dalekosenih deterministikih tvrdnji: Da je Slove-
nija ostala izolovana u Centru Sava (na poslednjem XIV kongresu SKJ krajem januara 1990,
prim. aut.), njeni rukovodioci bili bi verovatno pohapeni () Ali Jugoslavija i pored toga
ne bi preivela, budui da se Federacija ne bi mogla odrati prinudom i diktatom jednog
oveka, suprotstavljenog svakoj istinskoj reformi. Neizmerna ambicija Slobodana Miloe-
via pocepala je Jugoslaviju na dva dela, svrstavajui sve nesrpske narode protiv njega i
primoravajui, na koncu, federalnu armiju da se odlui za njegov tabor. Srbija je tonula u
ratniku logiku. Federaciji nije ostalo vie od osamnaest meseci ivota (Artman, 2001: 61).
301 Knjiga je citirana u 185 bibliografskih jedinica, to svedoi o velikoj uticajnosti.
ko se smatra presudnim iniocem koji je doprineo smrti Jugoslavije i rato-
vima, iako je jasno da se ni drugi delatnici ne oslobaaju odgovornosti. Prema
Jugoslaviji se gaji izrazito pozitivan stav: Ova knjiga je svojevrsni lament zbog
neostvarenog sna o Jugoslaviji (Silber, Litl, 1996: 28). Primenjuje se, meu-
tim, diskurzivna strategija personalizacije:
Odluili smo se da ponemo knjigu s Miloevievim dolaskom na vlast i da
izloimo kako je uspeo da se odri na vrhu izazivajui uzastopne krize u Srbiji,
a zatim i kako je proirio vlast izvan granica svoje republike. Prisvojivi Jugoslo-
vensku narodnu armiju (JNA) najznaajniju i konano jedinu svejugosloven-
sku federalnu instituciju koja je zaista funkcionisala i upotrebivi je u interesu
Srba van Srbije, on je drugim nacijama u Jugoslaviji dao jednostavan i zlokoban
izbor: ostati u Jugoslaviji pod njegovim uslovima ili se boriti u ratu protiv jedne
od najveih armija u Evropi (Silber, Litl, 1996: 29).
Odgovornost za smrt Jugoslavije i ratove pripisana je Miloeviu, jer on
je taj koji radnju zapoinje, a ostali su tu tek da reaguju na njegovo delanje.
Istovremeno, valja se zapitati da li jedan ovek koji je trenutno na vlasti u delu
drave, ko god da je, moe odista motivisati druge da pre izaberu rat nego
da ive s njim na elu drave. Nije li Miloevi, ipak, bio tek idealan izgovor
u prvom redu slovenakim i hrvatskim, a zatim i drugim secesionistima za
otcepljenje od Jugoslavije? Zar privrenost vrednostima liberalne demokra-
tije nije nalagala nesrpskim politiarima da sa antimiloevievskim politikim
snagama u samoj Srbiji prave koalicije u cilju obaranja autoritarnog Miloe-
via koji je manipulisao srpskim nacionalizmom?
Drugim reima, ruenje drave zarad bega od jednog autoritarnog
reima, pa makar i po cenu graanskog rata, ne ini se kao naroito pametan
izbor, pod uslovom da je nekome do postojee vienacionalne drave vie
stalo no do neke zamiljene nacionalne drave. Naposletku, da su kosovski
Albanci izlazili na izbore u Srbiji, Miloeviev reim bio bi zbaen ve 1993, ako
ne ranije. No, tada ne bi bilo napada NATO na SRJ, pa Albanci ne bi ostvarili
nezavisnost, ve samo prilinu samostalnost u okviru Srbije. Drugim reima,
nemaka podrka slovenakim i hrvatskim, a amerika bonjakim naciona-
listima presudno je uticala na razbijanje Jugoslavije, jer da nije tako, oni ne bi
bili toliko hrabri da se bore protiv jedne od najveih armija u Evropi.
Danijele Konverzi (Daniele Conversi), britanski sociolog italijanskoga
porekla na Univerzitetu Linkolnajr (Lincolnshire) u Velikoj Britaniji i lan redak-
cije uglednog asopisa Nations and Nationalism, ne slae se, meutim, sa gore-
pomenutim tvrdnjama autora ovog spisa. On je ubeen da se radi o dosad
jedinstvenom sluaju secesionizma centra (Conversi, 2003; 2000),
302
tj. da se
302 lanak je citiran u sedam publikacija.
jugoslovensko etniko jezgro, Srbi, otcepilo od periferije. Konverzi, naime,
smatra da nije ispravno posmatrati nestanak Jugoslavije kao proizvod sece-
sionistikog nacionalizma etnike periferije protiv postojee drave, zato to
odbrana savezne drave nije bila iskrena, ve se pod ideolokom maskom
borbe za saveznu dravu, u stvari, vodila nacionalistika borba za ostvare-
nje drave svih Srba putem njihovog otcepljenja od nesrpskih nacionalno-
sti Jugoslavije (Conversi, 2000: 333). Ukoliko bi Konverzi bio u pravu radilo bi
se o revolucionisanju teorije o separatizmu, jer ona smatra da je secesija cen-
tra ako ne nemogua, onda svakako malo verovatna. Centar, po pravilu, daje
prednost veoj nad manjom dravom.
303

Teza nije besmislena, jer doista, kao to je poznato iz objavljenog dnev-
nika Borisava Jovia (Jovi, 1996), nakon to je Slobodanu Miloeviu postalo
jasno da ne moe da postane novi, ali srpski Josip Broz, on je napustio ideju
ouvanja Jugoslavije u granicama u kojima se ona nalazila od 1945. godine.
Pa ipak, to ne znai da se radilo o zalaganju za etniko odvajanje Srba od
nesrba (Conversi, 2000: 333), zato to je poznato da su Miloevi i Karadi
nudili bosanskim Muslimanima tzv. Beogradsku inicijativu po kojoj bi ne samo
sandaki Muslimani, ve i oni bosanski bili deo jedinstvene drave.
303 Konverzijeva teza bila je unekoliko neuobiajena. Primer uobiajene argumentacije
koja osuuje Srbiju po pravilu govori o velikoj Srbiji: Najsmeliji sluaj bila je Miloe-
vieva velikosrpska pljaka banke u decembru 1990. (...) Miloevi je javno nastavio
da podrava centralne institucije, zato to se nadao da e se ubaciti u njih i nametnuti
kontrolu nad njima kao osnovu moi jedne uveane Srbije. On, meutim, nije voleo
saveznog premijera, Markovia, koji je eleo da pokrene zemlju prema trinim refor-
mama; za Srbe, Markovi je bio tek sredstvo zapadnih agenata. Severne republike, Slo-
venija i Hrvatska, koje su do oktobra 1990. predlagale labavu konfederaciju republika,
takoe su se protivile Markoviu, ali zato to je bio centralista (Rogel, 2004: 21). Zani-
mljivo je da se ovde upad u finansijski sistem SFRJ objanjava kao velikosrpska pljaka
banke, iako se u stvari radilo o kupovini biraa Srbije pred prve viestranake izbore u
Srbiji. Dakako, radilo se o velikoj pljaki, ali ona nije imala veze sa srpskim nacionaliz-
mom. Istovremeno, treba uoiti da je Kerol Rogel (Carole Rogel), vanredna profesorka
emeritus na dravnom univerzitetu u Ohaju (Ohio), sve Srbe (upotrebila je odreeni
lan the) predstavila kao ksenofobine nacionaliste koji Antu Markovia smatraju agen-
tom Zapada. Zanimljiv je i namerno pojednostavljujui nain pripovedanja prilago-
en univerzitetskom udbeniku u kojem se autor obraa itaocu podrazumevajui da
on nita o Jugoslaviji ne zna. Ovakav pripovedni stil odlikuje itavu knjigu Raspad Jugo-
slavije i njegove posledice (The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath), pomenutu u 24
razliite publikacije, i predstavlja primer udbenikog pisanja angloamerikih autora.
Inae, Rogelova je srbocentrinu hipotezu primenjivala u funkciji pravdanja slovena-
kog secesionizma, jer Slovenci su njeni ljubimci. Primerice, o samom jednostranom i
oruanom otcepljenju napisala je sledee tri reenice: No, JNA nije mogla parirati Slo-
vencima ije su nacionalna garda i policija bile pripremljene za okraj. Za 10 dana rat je
bio gotov. Broj mrtvih i ranjenih bio je minimalan (Rogel, 2004: 23). Nema, dakle, broja
mrtvih na obe strane, ba kao to nema ni opisa deavanja oko slovenakog otceplje-
nja, da se ne govori o prepoznavanju zloina protiv mira koje su poinile slovenake
snage, ve se slavi dobra pripremljenost slovenake TO i kratko trajanje rata.
Jedna muslimanska stranka, Muslimansko-bonjaka organizacija (MBO),
nastala odvajanjem liberalnog i laikog krila SDA od vodee muslimanske
stranke, predvoena Adilom Zulfikarpaiem i Muhamedom Filipoviem,
prihvatila je u leto 1991. sporazum koji je mogao imati istorijski znaaj. No,
glavna muslimanska stranka, konzervativna i delom islamistika SDA predvo-
ena Alijom Izetbegoviem, odbila je sporazum, pa je tako Beogradska ini-
cijativa propala. Silberova i Litl smatraju da ovaj sporazum nije mogao spre-
iti rat: Da je uspela, Beogradska inicijativa je eventualno mogla za izvesno
vreme da odloi rat, ali ga najverovatnije ne bi mogla spreiti. tavie, Musli-
mani bi bili preputeni neizvesnoj sudbini kao graani drugog reda, pod srp-
skim nacionalistikim reimom (Silber, Litl, 1996: 241).
Pa ipak, danas su dve najjae stranke Sandaka SDA i SDP, zastupljene u
vladi Srbije. Miloevieva volja za moi i bujanje srpskog nacionalizma sasvim
bi sigurno uticali na pogoranje poloaja Muslimana. No, to ne bi moglo trajati
doveka, tim pre to bi Muslimani u toj dravi imali podrku dela srpske opo-
zicije. Po srbocentrinim objanjenjima koja insistiraju na linosti Miloevia
ispada kao da je on veit. Ipak, bez Bonjaka nijedna vlast ne bi mogla posto-
jati u takvoj dravi, i oni bi imali esto presudnu re. Jedina mana sporazuma
sastojala bi se u injenici da bi bio stvoren na utrb bosanskih Hrvata koji su
inili 18% bosanskohercegovakog stanovnitva.
Bez Muslimana (Bonjaka) nemogue bi bilo voditi legitimnu politiku u
jednoj srpsko-bonjakoj federaciji u kojoj bi jedna federalna jedinica bila
i Crna Gora. Kosovo je, takoe, moglo nai mesto u takvom federativnom
ustrojstvu. Naravno, Hrvati bi bili na gubitku, a unutranje granice Hrvatske i
BiH promenjene, ime bi bio ugroen demonstracioni efekt SAD u pruanju
primera za rastavljanje Sovjetskog Saveza; utoliko, regionalna i globalna sila,
Nemaka i SAD, ne bi dozvolile takav razvoj dogaaja. Bilo kako mu drago,
samo postojanje Beogradske inicijative dovodi u pitanje osnovnu tezu Kon-
verzija, jer onaj koji hoe da etniki odvoji Srbe od nesrba ne nudi spora-
zume o obrazovanju vieetnike federacije.
Konverzi moe, meutim, ograujui se od neprecizne tvrdnje koju je
prethodno napravio, da tvrdi kako se radilo o beogradskom kriptosecesi-
onizmu, s jedne strane, i otvorenijem secesionizmu Hrvatske i Slovenije, sa
druge. Ipak, tvrdim da je okida povuen u Beogradu (Conversi, 2000: 333).
Po ovoj tvrdnji, radilo se o obostranom secesionizmu, kako periferije tako cen-
tra, samo to je prvi bio otvoren, a drugi prikriven, iako je potonji bio uzronik
prvog. Ovaj secesionizam centra javlja se onda, veli Konverzi, kada dominan-
tna grupa uoava oseaj ugroenosti i nadahnjuje se revanistikim i samovik-
timizujuim nacionalizmom, a posledica takvog nacionalizma jeste odustaja-
nje od kontrole nad celinom dravne teritorije (Conversi, 2000: 335). Takoe,
secesionizam centra bio je omoguen injenicom da Srbi nisu predstavljali
demografsku veinu (Conversi, 2000: 343), i da im se udeo u stanovnitvu
SFRJ relativno smanjivao. Ipak, treba uoiti da se nisu samo Srbi oseali etniki
ugroenima,
304
ve i drugi, to i sam Konverzi, sledei Lempija, priznaje ali
uz dodatak da je oseaj ugroenosti samo u Srbiji iskorien za sistematsko
i nezaustavljivo potpaljivanje plamena radikalnog nacionalizma (Conversi,
2000: 344), to sluaj hrvatskog i slovenakog nacionalizma u socijalistikoj i
postsocijalistikoj Jugoslaviji opovrgava te da se radilo o svojevrsnoj bez-
bednosnoj dilemi, a da Srbi posle II svetskog rata niukoliko nisu predstavljali
hegemona, tj. dominantnu naciju.
Ne sporei, dakle, da je pomenuta vrsta ponaanja postojala meu srp-
skim politiarima poetkom devedesetih, ini se da prosta injenica kako
uzrok mora prethoditi posledici protivrei tvrdnji Konverzija. On smatra da se
kao zvanian datum egocentrine secesionistike recentralizacije moe ozna-
iti 1989, kada je Miloevi de facto ukinuo kosovsku i vojvoansku pokrajin-
sku autonomiju, to je urodilo otrim protestima u svim drugim republikama
(Conversi, 2000: 343). Nije, meutim, jasno koji su argumenti za takvu tvrdnju,
jer u to doba Miloevi je sasvim izvesno bio jugoslovenski mikroimperijali-
sta koji je eleo da vlada itavom Jugoslavijom, a iz Crne Gore, Makedonije,
pa ni iz BiH nisu se uli jaki protesti protiv smanjivanja samostalnosti pokra-
jinama. Ako je tako, onda se o secesionizmu centra jo nije moglo govoriti.
Prema Konverziju, secesionizam centra uzrokovao je raspad zemlje,
zato to su na njega nesrpske nacije morale reagovati secesionizmom peri-
ferije. Taj raspad je eufemistiki nazvana meunarodna zajednica, tj. u prvo
vreme regionalna sila EZ a docnije i drugi, samo primila k znanju i potvrdila.
Tako su, dakle, secesija i njena spoljnopolitika podrka i priznanje opravdani
u jednoj akademskoj studiji.
Pa ipak, srpski nacionalizam u svom mikroimperijalistikom, tj. jugoslo-
venskom obliku, doveden je u pitanje, bar kada se govori o Miloeviu i Joviu,
docnije no to Konverzi kae, tj. krajem juna 1990, dok je u martu 1991. Milo-
evi imao razgovore sa Kuanom da Slovenija to pre napusti SFRJ, zato to je
zakljueno da je izgubljena (je) svaka mogunost odbrane Jugoslavije (Jovi,
1996: 161, 311). Prema tome, neka vrsta secesionizma centra uistinu se jav-
lja krajem juna 1990, i u potpunosti se uobliava do kraja januara 1991,
305
ali
304 Zanimljivo je da Konverzi u mnogim pogledima nalazi slinosti u oseanju etnike ugro-
enosti Srba sa oseanjem etnike ugroenosti koje imaju junoafriki Buri (Conversi,
2000: 343), ime se u velikoj meri ispoljava nebriga prema iz korena razliitim drutveno-
istorijskim kontekstima.
305 Kuanove rei Silberovoj i Litlu o njegovom sastanku sa Miloeviem 24. I 1991. glasile
su ovako: Na tom sastanku postalo je jasno da Srbi nee zahtevati da Slovenija ostane
u Jugoslaviji Mi Slovenci smo rekli da elimo pravo na sopstvenu dravu. Miloevi je
rekao da i Srbi ele da im se to pravo prizna odnosno, pravo da svi Srbi u Jugoslaviji ive
u jednoj dravi () (Silber, Litl, 1996: 128). Jasno je, prema tome, da je ve uoblieni slo-
venaki secesionizam traio podrku od srbijanskog predsednika. Dakle, koristei Konver-
zijev renik, da slovenaki (i hrvatski) secesionizam ve nisu bili uoblieni, ne bi ni dolo
on uopte ne bi bio na dnevnom redu da prethodno nisu propadale ideje o
stvaranju federativne drave. tavie, pretvaranje federacije zasnovane na
(kon)federalnom Ustavu iz 1974. u konfederaciju zasnovanu na ugovoru, to
su zahtevale slovenaka i hrvatska politika elita kao meukorak u potpu-
nom rasputanju Jugoslavije, moglo je samo frustrirati srpske politiare. Treba
li rei da Miloeviu ne bi palo na pamet da razmilja o ujedinjenju Srba van
Jugoslavije da je dobio jasne signale spolja da e bilo kakav secesionizam biti
nedvosmisleno osuen, a njegovo spreavanje podrano? No, oevidno, za
razliku od stanja posle 1918, srpska varijanta Jugoslavije, sada jo u njenom
kriptokomunistikom obliku, nije mogla dobiti meunarodnu podrku u svetu
posle pada Berlinskog zida.
Verovatno demonstracioni efekt vezan za SSSR uzrokuje i Konverzijevo
objanjenje raspada SFRJ kao posledicu izazvanu iskljuivo secesionizmom
centra, jer tako se posredno pravdaju i secesionizmi neruskih nacija i repu-
blika. tavie, Konverzi veli da je ruski nobelovac Solenjicin 18. septembra
1990. u eseju Kako treba da izgradimo Rusiju, objavljenom u Literaturnaji
Gazeti, predloio da se Rusija izgradi od ondanje Rusije uz dodatak june i
istone Ukrajine, Belorusije i severnog Kazahstana:
Da je ova vrsta nacionalizma bila na vlasti u Moskvi i da je teila takvom jednom
projektu, raspad Sovjetskog Saveza mogao bi se odvijati na manje nezanimljiv
nain no to jeste, uz neizbean otpor s kojim bi se susreo, ako ne u Belorusiji,
onda sigurno u Ukrajini i Kazahstanu. Dok je taj scenario izbegnut u Sovjetskom
Savezu, tvrdim da se to ostvarilo u Jugoslaviji (Conversi, 2000: 335).
Ovde se ne spori potreba za sintagmom secesionizam centra, jer ona
ukazuje na potencijalno postojeu pojavu, ma koliko retku, da isti nacionali-
zam moe katkad odneti prevagu nad mikroimperijalnim ambicijama centra.
Nije sporno ni da se to uistinu desilo sa Miloeviem i njegovim saradnicima
u roku od pola godine izmeu kraja juna 1990. i kraja januara 1991. godine.
Ono, meutim, to jeste sporno svodi se na injenicu da ovaj secesionizam
vremenski nije prethodio secesionizmu Slovenije i Hrvatske, pa ga nije mogao
ni izazvati. Naime, upravo je mikroimperijalni jugoslovenski projekt plaio slo-
venake i hrvatske nacionaliste u drugoj polovini osamdesetih, a ne secesi-
onizam centra. Ovo mikroimperijalno realno jugoslovenstvo srpske usmere-
nosti teralo je Slovence i Hrvate ka sve veem separatistikom nacionalizmu.
do obrazovanja secesionizma centra, a to protivrei Konverzijevoj tezi, pa iako je istina
da je dolo do oblikovanja neke vrste srpskog separatizma. Naravno, ovo otvara pitanje
odrivosti Jugoslavije i delanja spoljnog inioca kao odluujueg, ali ako se imaju na umu
Habzburka monarhija, Kraljevina SHS (Jugoslavija), te BiH, onda se, ipak, i dalje moe tvr-
diti da je meunarodni inilac dovoljan uslov za postojanje ili nestajanje vienacionalnih
drava koje imaju unutranje probleme na prostoru Balkana.
Miloevi je, pak, napustio mikroimperijalni projekt tek onda kad je procenio
da ne moe bez velikih rtava i jake spoljnopolitike podrke sauvati soci-
jalistiku Jugoslaviju,
306
i da je lake ostvariv isto nacionalistiki program od
mikroimperijalnog programa. No, ova njegova ambicija bila je suprotstavljena
ambicijama, interesima i ubeenjima vrha JNA, to je znailo da nije mogao
raunati na podrku JNA za ostvarenje secesije centra, i to Konverzi izriito
priznaje (Conversi, 2000: 344).
Izum i upotrebu sintagme secesionizam centra koja, moda, moe biti
korisna u istraivanjima nacionalistikog secesionizma u vienacionalnim
federacijama, autor je bacio u zasenak pristrasnou. On je, naime, sledei
nekadanju britansku trockistkinju i sadanju hrvatsku propagandistkinju,
Branku Maga, ak i pravovernog komunistu Dragoslava Drau Markovia
smatrao srpskim nacionalistom koji je pokrenuo revizionistiki korak: Pre-
duhitrivi Memorandum SANU 1986. za skoro deceniju, Plava knjiga, iako u
opreznom dvosmislenom tipinom stilu komunistikih zvaninika, krivila je
Ustav iz 1974. za de facto ogranienje suvereniteta Srbije svodei ga do gra-
nica dveju pokrajina (Conversi, 2000: 341).
ovek se, ipak, mora zapitati da li je tvrdnja iz Plave knjige odgovarala
injenicama, te kakvo je ponaanje Srba uopte dozvoljeno a da ne bude
proglaeno nacionalistikim? Naposletku, da li je pisanje Plave knjige, taj-
nog partijskog dokumenta za koji se izvan najviih partijskih foruma nije
ni znalo, bilo opasnije po Jugoslaviju od Maspoka o kojem autor nije rekao
306 Bora Jovi je zabeleio u dnevniku da je Veljko Kadijevi 26. III 1990. procenjivao da e
SAD ako ne uspeju da srue komunizam integralno u SFRJ, ii na razbijanje Jugoslavije
(Jovi, 1996: 132), a Slobodan Miloevi je 24. VI 1991. ocenjivao da SAD ele da Jugosla-
vija opstane, ali da bude proamerika (Jovi, 1996: 340). Takoe, kada je ameriki amba-
sador Zimerman doao kod Jovia 19. VI 1990. s ciljem da ga ispita da li e se Jugoslavija
okrenuti Evropi ili e nastaviti da insistira na politici nesvrstavanja, ovaj mu je odgovorio
da Jugoslavija ostaje trajno nesvrstana, jer kao mala zemlja zazire od hegemonije, te da
nama veoma smeta uvoz ideologije i tuih modela (Jovi, 1996: 155). Razume se, ova-
kav prilino tvrd komunistiki stav nije mogao imati ameriku podrku u trenutku kad se
drugi delatnici nude za klijente, npr. politikom Evropa, zdaj!, pa je otud ve 18. XI 1990.
Lorens Iglberger izjavio da SAD nee okrenuti lea Sloveniji, ukoliko ona odlui da se
odvoji, jer SAD daju izvesnu prednost demokratizaciji u odnosu na jedinstvo Jugoslavije
(cit. pr. Jovi, 1996: 221). Ipak, Slovenac Matja Klemeni tvrdi da su ambasador Zimer-
man, dravni podsekretar Iglberger i savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft
(Scowcroft) predstavljali prosrpski lobi u Buovoj vladi, povezan sa Henrijem Kisinde-
rom i kompanijom Yugo-America, koji je od samog poetka i ne veoma uspeno podr-
avao teritorijalni integritet Jugoslavije i privrednu reformsku politiku Anta Markovia
(Klemeni, 2009: 155). Verovatno Klemeni zakljuuje po modelu: ko nije s nama, taj
je protiv nas, pa se moe zakljuiti i da je Ante Markovi bio Srbin ili, bar, da je radio za
Srbe. U takvoj vizuri, sve to je jugoslovensko izjednaavalo se sa srpskim. Ideoloki pra-
voverni komunisti Srbije, pak, nisu mogli raunati na podrku bilo koga iz antikomuni-
stikog tabora posle pada Berlinskog zida. Kuknjava o nepravinosti monih ne oprav-
dava ni dravniki ni akademski diletantizam pripadnika malih nacija.
ni re, jer se iskljuivo bavio srpskim nacionalizmom kako bi dokazao da je
secesionizam centra kriv za raspad Jugoslavije?
Kada je, pak, ovde ve pomenuti odnos reima Slobodana Miloevia s
JNA u pitanju, treba svakako analizirati i miljenje Dejmsa Gaua
307
(James
Gow), pobornika vodee uloge Zapada, i apologetu njegovih preventivnih
udara posredstvom NATO snaga u svetu i, ironino, profesora Meunarod-
nog mira i bezbednosti na Kings koledu (Kings College) u Londonu. Poev
od 1992, napisao je niz knjiga, to samostalnih to kourednikih, o prirodi
ratova za jugoslovensko naslee, a ovde e panja biti usmerena samo na
samostalno napisane knjige: Legitimnost i vojska: jugoslovenska kriza (Legi-
timacy and the Millitary: the Yugoslav Crisis, 1992
308
); Trijumf nedostatka volje:
meunarodna diplomatija i jugoslovenski rat (Triumph of the Lack of Will: Inter-
national Diplomacy and the Yugoslav War, 1997
309
); Srpski projekt i njegovi pro-
tivnici: strategija ratnih zloina (The Serbian Project and Its Adversaries: A Stra-
tegy of War Crimes, 2003
310
).
Ve u prvoj knjizi iz 1992. Gau je zastupao srbocentrinu hipotezu o ras-
padu Jugoslavije koju je pet godina docnije nazvao nemoguom zbirkom
zajednica i posvaanih republika
311
(Gow, 1997: 13), to je znailo da se pre ili
kasnije morala raspasti.
312
Naroito je delanje JNA
313
bilo na udaru: Napad na
Sloveniju bio je konani udarac posleratnoj jugoslovenskoj dravi. Ironino,
uinila je to politiki nekontrolisana armija protivno sopstvenim interesima.
() Takoe, poprimala je narastajue srpski karakter (Gow, 1992: 1). Tako, i
pored dosta pokazatelja o kojima je ovde ve pisano da se u stvari radilo o
agresiji Slovenije, Gau je ve na poetku svoje studije iz 1992. opravdao stva-
ranje novih drava. Ovde treba rei da je to donekle razumljivo kada se ima
u vidu ideoloki profil hladnoratovskih strunjaka za bezbednost nauenih
da razmiljaju u hladnoratovskom okviru i slue se antikomunistikim diskur-
som. Propala je jedna socijalistika federacija, a stvorene nove slabane pro-
zapadne drave koje nee imati drugog izbora do da budu posluni klijenti
najmonijim dravama Zapada. tavie, to je razumljivo ne samo ideoloki,
307 Radi se o inteligentnom i pomalo narcisoidnom kicou koji uiva u publicitetu i ispoljava
dosta slinosti u javnom nastupu s Miroslavom Lazanskim.
308 Citirana je 35 puta u razliitim publikacijama.
311 Ako je Jugoslaviju procenjivao na taj nain, ta li misli o Evropskoj uniji?
312 Potpuno su u pravu Bjelajac i unec kada Gaua, uz Pola Garda (Paul Garde) i Miha-
ela Libala (Michael Libal), smatraju naunikom koji je podravao hrvatsko hegemono
vienje da je iskonski uzrok sloma Jugoslavije u stvari projekt velike Srbije (Bjelajac,
unec, 2009: 238).
313 JNA je, po Gauu, bila ta sila koja je napravila razliku izmeu haotinog razvoda zabibere-
nog nasiljem i rata (Gow, 1997: 31). Prema tome, ona je krivac, mislio je 1992. i 1997, to
je raspad Jugoslavije doveo do rata koji nije bio neizbean.
ve i psiholoki, poto za propalim neprijateljem nema rata aliti, nego se
treba okrenuti onom to trenutno funkcionie. Ipak, intelektualno potenje
i saznajni interes trebalo bi da nalau da se o sukobu pie sine ira et studio.
to se tie uloge JNA, Gau i Konverzi, dvojica zagovornika srbocentrine
hipoteze o raspadu SFRJ i ratovima za jugoslovensko naslee, donekle se ne
slau. Naime, dok Konverzi smatra da je uloga JNA u Sloveniji bila savreno
legitiman izgovor (bar sa stanovita meunarodnog prava) (Conversi, 2000:
347), pa makar ovu legitimnost stavljao pod navodnike smatrajui je tek izgo-
vorom i ukazujui tako da bi sigurno imao drugaije miljenje da je kojim slu-
ajem JNA bila u Sloveniji uspena, dotle Gau nema dilemu da bi JNA vie ura-
dila na ouvanju Jugoslavije da nije ula u sukob sa Slovenijom (Gow, 1992: 1),
to je odista udnovata tvrdnja. Naime, mogue je da bi uradila vie u smislu
ouvanja mira, tako to bi kapitulirala bez borbe pred secesionistikim sna-
gama, ali da bi ouvala Jugoslaviju izbegavanjem borbe za nju protiv otvore-
nih secesionista, to ve ne deluje nimalo verovatno. No, Gau je jednostavno
ponavljao ideoloke argumente zvanine Slovenije i Hrvatske da jedino
zajednica suverenih drava moe uiniti da Jugoslavija nastavi da postoji
u bilo kakvom obliku (Gow, 1992: 9). Time je u stvari ponudio tek jo jedno
opravdanje slovenake i hrvatske pozicije: Uprkos elji za produenjem tra-
janja Jugoslavije, Slovenci ne bi ostali deo jedne nekonfederativne Jugosla-
vije; federacija je bila neprihvatljiva (Gow, 1992: 126).
Kriza legitimiteta je poetkom devedesetih dovela do toga da su Jugosla-
viji, po Gauu, ostale dve mogunosti ili da povrati legitimnost ili samoraza-
ranje (Gow, 1992: 118). To je znailo da je Gau 1992. smatrao da spoljni inioci
nemaju sutinskog uticaja na postojanje Jugoslavije, ve se radilo tek o tome
da li e se legitimnost povratiti ili nee. U stvari, i ono uticaja to je EZ vrila
smatrao je pogrenim iz jednostavnog razloga: Srbija i armija elele su isto
to i Evropa jedinstvenu dravu (Gow, 1992: 137). Prema tome, pogreno
je ono to eli Srbija, pa makar bilo saglasno eljama Evrope. Ona ni u emu
nema pravo, pa EZ nije trebalo ni trenutka podravati ouvanje Jugoslavije.
Meutim, u sluaju BiH, kojim se, uz uticaj diplomatije, bavila njegova
knjiga Trijumf nedostatka volje: meunarodna diplomatija i jugoslovenski rat,
314

izneo je sasvim suprotnu tezu.
315
Tu je drava u krizi legitimiteta, ovog puta
BiH, zavisila iskljuivo od volje Zapada da intervenie u njenu korist. tavie,
ako se ima u vidu da je opteprihvaenost ujedinjujuih simbola drave izu-
zetno vana za legitimnost neke drave, Jugoslavija je bila u znatno boljem
314 Valja uoiti parafrazu naslova iz filma Leni fon Rifental (Leni von Riefenstahl) Trijumf
volje (Triumph des Willens).
315 Zanimljivo je da je ovde posebno naglasio znaaj zavretka Hladnog rata, uklanjanja
spoljnog stratekog takmienja i gubitka stratekog znaaja Jugoslavije za Zapad, ali
nije potencirao ulogu Nemake (Gow, 1997: 21).
poloaju od BiH, jer imala je svoju zastavu koja nije zavisila od ideologije (bilo
je dovoljno skinuti petokraku), himnu (kojoj se dodue sve ee na sve vie
mesta zvidalo), a i grb se mogao doterati uklanjanjem ideolokih komuni-
stikih oznaka.
to se BiH tie, ona nije imala himnu, ba kao to nije imala ni zastavu koja
ne bi bila vezana za ideologiju i Jugoslaviju (sva je bila crvena sa malom jugo-
slovenskom zastavom u gornjem levom uglu). Drugim reima, BiH sa raspa-
dom socijalizma i nestankom Jugoslavije vie nije imala ujedinjujuih opte-
prihvaenih simbola koji bi legitimisali dravu meu njenim graanima. Njeni
konstitutivni narodi, meutim, imali su nacionalne simbole, iako su bosan-
ski Muslimani pomalo zaostajali na ovom planu. Ovaj aspekt, zanimljivo, Gau
uopte nije komentarisao, ve je smatrao da je tokom poslednjih dvadeset
godina, 19701990, legitimnost, kroz vene nacionalizma, prebaena sa fede-
racije na republike (Gow, 1992: 121), potpuno proputajui da uvidi da je ova
transfuzija morala podeliti BiH po nacionalistikim linijama.
Svejedno, SAD i EU obeale su i priznale BiH nezavisnost i sada je tre-
balo da je po svaku cenu odbrane, jer u protivnom se gubi poverenje u nji-
hovu mo da svoju volju nametnu uprkos otporu protivnika. tavie, ovaj pro-
tivnik bio je relativno mali, pa je utoliko nedostatak volje za pokazivanjem
moi izgledao vei. Otuda su sledile velike kritike zapadne politike od liberal-
nih ideologa imperijalizma na Zapadu. Istovremeno, to je omoguilo da se i
drugi protivnici Srba, prigrljeni kao ljubimci iz razloga konzervativnih sklono-
sti prema zapadnom hrianstvu, predstave kao rtve:
Izdaja bosanskih sekularnih muslimana jeste predmet koji e dugo nastaviti da
proganja Zapad, dok je sama priroda rata u Bosni izmeu jedne vlade posveene,
bar na reima, vieetnikom drutvu, i snaga etnikog i religijskog totalitarizma,
stvorila od njega privlaniji sluaj za zapadne liberale negoli to je to katolika
Hrvatska, zemlja koja je obeleena udnovatom reputacijom da je bila prohitle-
rovska u Drugom svetskom ratu (Tanner, 2001: xii).
316

to se tie samog rata u BiH, Gau je s pravom smatrao da ga je odluno
delanje SAD moglo zaustaviti nekih dve i po godine pre Dejtona u maju
1993. kada je Vens-Ovenov plan propao zbog nedovoljne meunarodne poli-
tike privrenosti, naroito u SAD, kojom bi se bosanski Srbi obavezali da ga
prihvate (Gow, 1997: 1). No, hladnoratovski okvir ga je inio slepim za pro-
puste koji bi spreili samo izbijanje rata, jer tada bi morao da uvidi da SAD
snose veliki deo odgovornosti za njega. Tada bi se morao zapitati i da li je
nekome u SAD odgovarao rat u BiH i njegovo agonino trajanje. To ne znai
da je odgovor na to pitanje morao da bude pozitivan, ali je pitanje moralo
316 Tanerova studija o Hrvatskoj citirana je u 76 publikacija.
biti postavljeno, tim pre to je autor bio svestan da je u svom gorkom ras-
padanju Jugoslavija postala predmet meunarodnog eksperimentisanja i
lakmus papir novog svetskog poretka (Gow, 1997: 2). Uopte, Gauov ugao
gledanja odreen je interesima velikih sila i njihovih bezbednosnih institu-
cija, u prvom redu NATO:
Uveani meunarodni ulog u jugoslovenskom ratu bio je u suprotnosti sa odbi-
janjem i nesposobnou upotrebe sile. () U sukobu odlikovanom kukavikom
upotrebom sile ogranienih vojnih grupa sa ograninim resursima, neuspeh onih
sa nadmonim vojnim potencijalom da osiguraju sporazume ili ouvaju njihov
sopstveni karakter i poverenje mogao je samo ishodovati u jednom rezultatu
koji predstavlja trijumf tog nedostatka volje (Gow, 1997: 10).
Prema tome, Gau nije ni najmanje odstupao od uspostavljene ideoloke
hegemonije koja je smatrala Srbe glavnim negativcima i uzronicima velike
veine problema, dok su ga u stvari brinuli i ljutili zapadni politiari kojima je
nedostajala volja da kazne te ograniene vojne grupe koje kukaviki upo-
trebljavaju silu, jer je to potkopavalo poverenje (credibility) u NATO i velike
sile, a time dovodilo u pitanje ostvarenje interesa tih istih sila i nadnacional-
nih organizacija u budunosti. Reju, Srbi u BiH izazivali su mo najveih svet-
skih sila u prvoj polovini devedesetih.
Znaaj pojmova u nauci jeste veliki, i toga je Gau svestan, pa zato obra-
zlae zbog ega je izabrao sintagmu jugoslovenski rat raspadanja (Yugoslav
War of Dissolution). On veli da ju je izabrao stoga to odraava tanost ter-
mina kako kad su u pitanju aktuelni procesi koji su se deavali, tako i nain na
koji su ga zvanino karakterisali posrednici meunarodne diplomatije (Gow,
1997: 5). Tako je, zapravo, Gau otkrio i nain na koji se bavi problemom Jugo-
slavije. Taj nain je u funkciji nosilaca moi u EZ i SAD, jer neupitno prihvata
njihova odreenja onoga to se deava na terenu.
Donekle se radi o obrtanju uloga, zato to bi, po staromodnoj logici koju
primenjuje autor ove studije, nauka trebalo da na osnovu procene umno-
sti razliitih reenja nudi razliite izbore i odreenja politici i da ovu kritikuje;
ovde, meutim, nauka slui ideolokom pravdanju i osmiljavanju ve naprav-
ljenih politikih izbora. Slabosti alternativa izabranoj sintagmi, po Gauu, jesu
sledee: secesija jasno upuuje da se radi o jednostranom delanju, dok je
raspad Jugoslavije bio proces u kojem su savezne veze uistinu prestale da
postoje; naslee upuuje da je ia rata bila na kontroli bogatstava stare jugo-
slovenske drave i sledstvenog politikog poretka, dok je (), u stvari, fokus
bio na dravnosti i granicama; konano, u prelaznoj, hibridnoj (delom unu-
tranjoj delom spoljnoj) prirodi oruanog sukoba, prvenstveni, iako ne jedini
element bio je srpski projekt uspostavljanja novih granica sa etniki istim sta-
novnitvom, pa se zato odbija i termin graanski rat (Gow, 1997: 5).
ini se, ipak, da argumenti nisu naroito ubedljivi. Kada je secesija u pita-
nju, jasno je da su slovenaki i hrvatski inovi proglaenja nezavisnosti bili
izrazito jednostrani po svojoj prirodi, te da su se mogli oznaiti otcepljenjem,
tj. secesijom, ali to ne bi bilo u skladu sa odreenjem monih centara u EZ,
pa ga Gau odbacuje. No, to nije bio sluaj sa BiH i Makedonijom, jer njih su
maltene pozvali iz EZ da se odvoje od Jugoslavije, kako bi je mogli demonti-
rati po zamisli koju su smatrali poeljnom. Otuda se ratovi u prvoj fazi mogu
komotno zvati secesionistikim, a rat u BiH graanskim, jer su ga vodili uglav-
nom graani ove republike, iako je bilo Srbijanaca, Hrvata iz Hrvatske, muda-
hedina iz stranih zemalja, kao i Rusa, te razliitih pustolova i krajnjih desniara
iz zapadne Evrope. No, svi ovi stranci inili su neznatnu manjinu u odnosu na
uee graana BiH, koji su, osim to su se borili, bili i glavne rtve etnikog
progona koji je borbe pratio. No, i ovo reenje je Gauu neprihvatljivo, jer on
je otkrio da je postojao srpski projekt kojem je est godina docnije posve-
tio celu knjigu. Naposletku, pojam naslee odbacuje se zato to se navodno
odnosi na materijalne vrednosti i politiki poredak. No, u ovom radu se, kao
to je ranije naglaeno, naslee shvata znatno ire i podrazumeva u prvom
redu teritorije (razume se, sa svim materijalnim bogatstvima na njima) i ljude
koje treba obuhvatiti dravnim granicama, kao i politike ciljeve ostvarenja
hegemonije na prostoru bive Jugoslavije.
U svojoj prvoj knjizi Gau je katkad spekulisao i autoritativno iznosio
neproverene i netane podatke. Primerice, Kadijevia je u SK-PJ povezao sa
penzionisanim generalima JNA, pripadnicima Miloevieve klike, Brankom
Mamulom, Stevanom Mirkoviem, Nikolom Ljubiiem i Petrom Graaninom.
U stvari, prva dvojica su spadali u titoistike generale i bili su prema Miloe-
viu rezervisani, a Mamula i Ljubii uopte nisu bili u srdanim odnosima ni
lino ni u politikom smislu (Mamula, 2000). Sam Kadijevi, iako nije bio poli-
tiki protivnik Miloevia, bio mu je poput Mamule i Mirkovia tek nevoljni
saveznik, jer radilo se o iskrenim titoistikim generalima koje je s Miloevi-
em vezao samo zajedniki neprijatelj. Ovo je, pak, za Blagoja Adia, nael-
nika taba, vailo u jo veoj meri (Kadijevi, 2010; Mamula, 2000; Jovi, 1996).
Desetak godina docnije, ocene Gaua o odnosima ovih linosti bie mnogo
nijansiranije i tanije (Gow, 2003), ali e zato biti spekulacija o prirodi srpskog
projekta, to potencijalno sadri jo zloudnije posledice:
() pravljenje ratnih zloina bila je sutina srpske strategije u ratu. Miloevieva
pogubna misija bila je da vodi Srbiju u rat da bi stvorio novu jednainu teritorije i
stanovnika. Poto se jugoslovenska federacija raspala, srpski projekt bio je prime-
njen da ustanovi nove granice skupine teritorija povezanih sa Srbijom koja bi bila
za Srbe i koja bi uglavnom bila etniki ista. Jedini nain da dostigne konani
cilj Beograda u ratu bio je da ukloni ne samo oruani otpor koji je stajao na putu
ove ambicije ve, takoe, da ukloni i cele grupe stanovnitva (Gow, 2003: 2).
Tako je ovaj svedok optube pred Hakim tribunalom stavljao do zna-
nja da je srpski projekt, kako je nazvao i samu knjigu, bio zapravo zloinaki
poduhvat etnikog progona nesrba u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, te da je sam
rat voen s tim ciljem, a ne da je etniki progon bio uzgredni proizvod borbi
koje su voene. tavie, on je utvrdio, ne pozivajui se na izvore, da je preko
etvrtine miliona ljudi ubijeno u BiH, oko 11.000 na Kosovu, te da su u oba
sluaja, ba kao i u Hrvatskoj prisutne:
zajednike crte koje je nemogue ignorisati iznad svega, da preovlaujua
veina ubijenih nije spadala u vojni ili paravojni personal, niti je ubijena u borbi
ili sluajnim zbivanjima borbe. Najvei deo bio je ubijen ili nezakonito umoren
na druge naine. Oni su bili namerno ubijeni kao deo srpskog projekta usta-
novljenja novih dravnih granica iz okvira kojih bi neeljeno stanovnitvo bilo
uklonjeno etniki oieno. Oni su mogli biti Hrvati, slovenski muslimani i
Albanci (iako bi svaka grupa ako joj se prui prilika, moe se moda tvrditi, bila
srena da vidi Srbe oiene iz njihove regije). Njihovo uklanjanje imalo je dva
glavna elementa fiziku eliminaciju i masovno proterivanje, ili navoenje na
beg (Gow, 2003: 34).
Prvo treba uoiti da je autor broj rtava u BiH, sudei prema najverodo-
stojnijem bonjakom izvoru,
317
koji dodue nije bio poznat u vreme tam-
panja knjige,
318
uveao oko dva i po puta, da je prenebregao injenicu da je
25% ubijenih meu Srbima, te da nije tano da je preovlaujua veina ubi-
jenih meu civilima, poto je ubijenih vie meu vojnicima (tri petine) nego
meu civilima, o emu se detaljnije raspravlja u delu studije o BiH. Drugo, sam
State Department ceni da je ubijenih oko 10.000 na Kosovu (Naimark, 2002:
187). Naposletku, zato neto zvati srpskim projektom, ako se moda moe
tvrditi da bi i protivnici Srba ove prognali ako im se ukae prilika? Uostalom,
sudbina Srba u Hrvatskoj, ba kao i na Kosovu, te u bonjako-hrvatskoj fede-
raciji o tome najbolje svedoi, potpuno obesmiljavajui onu ogradu koja se
pravi reju moda. ini se, stoga, da ova teza o srpskom projektu moe imati
funkciju tek naknadnog pravdanja uea NATO snaga na strani onih protiv
kojih su se Srbi borili u ratovima za jugoslovensko naslee.
Donekle slino prethodnom vienju ratova za jugoslovensko naslee jed-
nog britanskog svedoka optube Hakog tribunala, jeste i istraivanje ame-
rikog svedoka optube protiv Vojislava eelja pred istim sudom, Entonija
Oberala (Anthony Oberschall), profesora sociologije na uglednom Odeljenju
sociologije jednog od najboljih amerikih dravnih univerziteta, Univerziteta
317 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 19911995, Istraivako-dokumentacioni centar Sara-
jevo. http://www.idc.org.ba/prezentacija/index.htm, pristupljeno 15. VIII 2008. godine.
318 Mirsad Tokaa i njegov tim izali su sa podacima 2007. godine.
Severna Karolina (North Carolina), koje je redovno meu najbolje rangiranim
sociolokim odeljenjima u SAD. U lanku Manipulacija etnikom vezanou:
od etnike saradnje do nasilja i rata u Jugoslaviji (The manipulation of eth-
nicity: from ethnic cooperation to violence and war in Yugoslavia, 2000)
319

primenjena je u najmanju ruku metodologija upitne vrednosti: Ovo istrai-
vanje bilo je podrano poklonom Amerikog instituta za mir. Uz objavljene
izvore i dokumente, nalazi su zasnovani na analizi sadraja vesti u Osloboe-
nju iz 1990, i na pedeset intervjua sa ispitanicima u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj u
maju i junu 1998. godine (Oberschall, 2000: 999). Dakle, ve sam izbor samo
jednog sredstva masovnog optenja samo jedne od zaraenih strana u BiH
izaziva sumnju, a pedeset intervjua raspodeljenih po Srbiji, BiH, i Hrvatskoj ne
moe ni u kom sluaju initi reprezentativan uzorak. Ciljani uzorak mogao bi
imati smisla, ali se ne kae koji su bili kriteriji biranja ispitanika, pa italac ne
moe zakljuiti kako se uzorak pravio niti kakav mu je cilj bio.
Struktura i organizacija lanka, takoe, podiu obrve. Naime, lanak
zapoinje kratkom raspravom o vrstama teorija o nacionalizmu i njiho-
vom objanjenju sukoba, da bi se onda prelo na studiju sluaja Prijedora
iz kojeg se dedukuju zakljuci o sukobu u celoj Jugoslaviji. Zatim sledi ode-
ljak koji raspravlja da li je nasilni sukob bio neminovan, pa odeljak o etnikim
odnosima pre krize, zatim najdui odeljak o manipulaciji etnikom vezano-
u, potom odeljak o pobedi nacionalista na izborima 1990, onda o tlaenju
manjina i umerenjaka, pa o milicijama, i naposletku, zakljuak. U ovakvom ras-
poredu odeljaka teko je pronai logiku.
Tipian vei pasus
320
iz odeljka o Prijedoru dobro ilustruje autorov pristup
uokviren kombinacijom hladnoratovskog i okvira agresorrtva:
Nekoliko uvida moe biti napravljeno o dogaajima u Prijedoru. Muslimani i Srbi
iveli su u miru pre no to je sukob izbio. Srbi nisu bili niti numerika manjina, niti
su bili diskriminisani. Oni su ne samo delili vlast, ve su imali vei udeo i bili su
dobro naoruani. Zato su se, onda, Srbi plaili njihovih sugraana u Prijedoru?
Jedna karikatura iz ovog perioda dobro izraava ovu zagonetku. Ona pokazuje
bradatog srpskog paravojnika, naoruanog do zuba, sa pukama, runim gra-
natama, redenicima, noevima, mitraljezom, zabrinutog izraza, kako urla iz sveg
glasa, Ja sam ugroen! (Monnesland 1997, str. 460). Nije bilo anarhije, niti sloma
drave u Prijedoru. Srbi su koristili policiju i vojsku delajue vlade da potine
nesrbe. Srbi su bili zabrinuti za njihovu budunost u jednoj nezavisnoj Bosni,
319 lanak je citiran u 37 publikacija. Inae, najcitiranija Oberalova dua studija Drutveni
sukob i drutveni pokreti (Social Conflict and Social Movements, 1973) navedena je u 728
bibliografskih jedinica, to svedoi da se radi o izuzetno uticajnom sociologu.
320 Upravo deo ovog pasusa citirao je Zundhausen, poto objanjava kako se desila mani-
pulacija ugroenou Srba u BiH (Zundhausen, 2009: 465).
ali ak i u Bosni imali su veliko prisustvo numeriko, vojno, politiko, ekonom-
sko. Nije bilo spontanog nasilja zapoetog od srpskih civila protiv nesrba, niti
obrnuto. Umesto toga, radilo se o visoko organizovanom, tajno pripremanom
coup dtat, kao to su boljevici osvojili vlast u Rusiji 1917. godine. Naoruava-
nje Srba u Prijedoru bilo je otvoreno (straightforward). eelj, vo najvee para-
vojske i ekstremistiki rival Miloevia, hvalio se u dokumentarcu TV BBC (Silber
and Little 1995, str. 230): Miloevi je sve organizovao. Mi smo skupljali dobro-
voljce, a on nam je davao posebne kasarne, sve nae uniforme, oruje, vojnu teh-
nologiju, i autobuse. Kao u ruskoj revoluciji sa sovjetima, srpska paralelna vlada
nije bila samo sredstvo osvajanja vlasti od nesrba, ve i oduzimanja bilo kakvog
uticaja i vlasti umerenim Srbima (Oberschall, 2000: 986).
Sociolog koji je opisivao propagandistiku karikaturu kao ilustraciju svo-
jih tvrdnji napravio je karikaturu od svoga pristupa. Ceo sukob u BiH pred-
stavljen je kao agresija nekih zlih boljeviko-nacistikih zaverenika. Teorija
zavere koja se razvila oko pojma Srbi (The Serbs) stvorila je novo olienje zla
umesto u istoriju poslanih boljevika. Razlika je u tome to se u sluaju bolj-
evika radilo o ideologiji koja je pobedila meu Rusima, ve ranije pozna-
tim kao negativcima, a ovde je od jedne male nacije napravljena opasnost
za civilizaciju. Otuda se odbacivalo da je u njihovom sluaju mogla postojati
bilo kakva bezbednosna dilema, jer oni ne mogu biti ugroeni. Srbi jedino
mogu druge ugroavati.
Neusklaenosti u samom tekstu renomiranog autora oigledno nisu zavre-
ivale panju recenzenata u uglednom asopisu kakav je Ethnic and Racial Stu-
dies, to svedoi da je ovakvo predstavljanje Srba 2000, svega godinu dana
nakon bombardovanja, bilo sasvim uobiajeno i verovatno poeljno. Kako dru-
gaije objasniti da su se u nevelikom gore citiranom odlomku zadrale meu-
sobno suprotstavljene tvrdnje? Naime, Srbi nisu mogli istovremeno tajno pri-
premati pu u Prijedoru i otvoreno se naoruavati. Jedna od tvrdnji mora
biti neistinita. Bilo kako bilo, upotrebom logike greke u zakljuivanju pars
pro toto, jer je sluaj u Prijedoru bio u funkciji predstavljanja celokupnih ratova
za jugoslovensko naslee, Srbi su u lanku objavljenom u jednom prestinom
asopisu iz pera uglednog sociologa zaposlenog na cenjenom univerzitetu,
i posebno na uvaenom odeljenju sociologije bili demonizovani i kao nacija
izjednaeni sa pristalicama u SAD, uz nacistiku, najneomiljenije ideologije.
Potom se autor pitao kakva je bila reakcija obinih Srba na ove doga-
aje, i odgovarao da nema podataka za Prijedor, ali da je jedan srpski prav-
nik tamo (blizu Banja Luke, prim. aut.) procenio da se 30% Srba protivi takvim
stvarima (etnikom ienju, prim. A. O.), 60% se slae ili je zbunjena i sledi
onih 10% koji imaju puke i kontroliu televizijske predajnike (Oberschall,
2000: 986). Tako su anonimni pravnik i njegova slobodna procena postali, po
Oberalu, pouzdan izvor podataka:
Naoruanih 10 procenata koji kontroliu sredstva masovnog optenja mogu
raditi ta im je volja kada ih veina podrava otvoreno ili preutno ili je zbu-
njena, i kada je opozicija neorganizovana, podeljena i uplaena. Mora se obja-
sniti kako je 60 procenata moglo podravati ili biti zbunjeno etnikim ienjem,
poto su podrka i neaktivnost bili neophodni za uspeh ekstremistikih 10 pro-
cenata (Oberschall, 2000: 986).
Metodoloki je neodrivo pozvati se na procenu jednog oveka, ko god
da je on, a onda njegovu klasifikaciju razliitih grupa i udeo svake od njih u
optem stanovnitvu primenjivati u svom zakljuivanju prilikom objanjenja
tako ozbiljne pojave kao to je etniki progon. Da stvar bude potpuno nepri-
hvatljiva, radi se o jednom srpskom pravniku koji nije procenu dao samom
Oberalu, ve novinaru Piteru Masu (Peter Maas), a Oberal je tu procenu
onda citirao i na osnovu nje dalje izvodio dalekosene zakljuke. Recenzenti
uglednog meunarodnog naunog asopisa koji su itali lanak oevidno
nisu marili za metodologiju, taman koliko ni sam autor.
Kad se posle odeljka o Prijedoru kao studiji sluaja pree na ode-
ljak koji ima za cilj da odgovori na pitanje da li je nasilni sukob bio nemi-
novan, saznaje se i zato je organizacija lanka onako udnovata, pa se
od Prijedora prelazi na sukob Srba i Hrvata u Jugoslaviji, umesto obrnuto.
Naime, trebalo je prvobitnim utvrivanjem krivice Srba, ilustrovane posred-
stvom najdrastinijeg primera patnje Bonjaka posle Srebrenice, negirati
bilo kakvu opravdanost njihovih moguih zahteva u Jugoslaviji. Otuda je
utvreno sledee:
Za Hrvate i njihovu istoriju protivljenja habzburkoj vlasti, decentralizovana
drava i slaba federacija znaila je kontrolu njihove sopstvene sudbine, neote-
avanu neefikasnim dravnim agencijama i preduzeima popunjenim i kontro-
lisanim od strane Srba. Ipak, nacionalno pitanje moglo je biti reeno demokrat-
skim institucijama u jednoj konfederaciji, s kolektivnim pravima za manjine, i sa
sistemima politikog predstavljanja na izborima i pravilima o kolektivnom odlu-
ivanju u skuptinama koje bi zatitilo glas manjina i podravalo koalicije pre
negoli dominaciju veine (Obershall, 2000: 987).
Tako je u stvari hrvatskoj strani sasvim dato za pravo, pa su ak prihva-
eni i stereotipi hrvatskih nacionalista o Srbima koji su svuda neefikasni, ali
oito vole da vladaju i potinjavaju sve ostale. Otuda je konfederacija idealno
reenje. Tako se bez mnogo diskusije jasno bira strana, a Prijedor i svedoenja
iz etvrte ili pete ruke sluili su demonizaciji Srba i potonjoj viktimizaciji svih
ostalih u Jugoslaviji, te pravdanju secesija i razbijanja Jugoslavije. Razume se,
naposletku, ali nikako ne po vanosti, trebalo je opravdati spoljnopolitiko
delanje SAD, a naroito odluku o bombardovanju Srbije.
Istini za volju, u lanku postoji i jedna veoma zanimljiva ideja vezana za
postojanje dva saznajna okvira u bivoj Jugoslaviji. Oberal ih je nazvao: a)
normalni okvir koji je na delu u stabilnim vremenima u dravi, u uobiajenoj
svakodnevici kolega na poslu ili komija u zgradi koji sarauju, poseuju se
meusobno, drue se, mogu voditi ljubav i venavati se, i b) uspavani krizni
okvir koji se budi u vremenima politikih potresa i kriza, kada se slike prolo-
sti, kolektivna seanja, porodine istorije o etnikim zverstvima i brutalno-
stima u prolim ratovima javljaju ponovo u svestima ljudi, a strahovi od pre-
vlasti druge grupe, iskorenjivanja sopstvene grupe, tj. strahovi koji ukazuju
na oseaj etnike ugroenosti (koja se, valja se prisetiti, prethodno ismevala
na sluaju Prijedora kad su u pitanju Srbi), te strah za linu imovinu i ivot,
uvlae duboko u kosti poraajui potom i agresiju (Obershall, 2000: 989990).
Pisac ovih redaka koji je iveo u Sarajevu u prvoj polovini osamdese-
tih moe posvedoiti da doista postoje takvi okviri tumaenja i predstav-
ljanja stvarnosti u BiH, pa se moe pretpostaviti da vrlo verovatno postoje i
na drugim etniki meovitim mestima, a naroito tamo gde su sukobljava-
nja u prolosti bila esta. Razume se, krizni okvir saznavanja stvarnosti bio je
veoma podloan nacionalistikoj agitaciji i manipulaciji (Oberschall, 2000:
992). teta je to je ovako vredan uvid autor uokvirio hladnoratovskim i okvi-
rom agresorrtva.
Autorka koja je svoj ivot u dobroj meri posvetila prouavanju Jugosla-
vije i njenih naslednica, pa stoga zasluuje posebnu panju i potovanje ite-
lja ovog prostora, jeste Sabrina Petra Ramet. Bila je izuzetno produktivna u
pisanju o bivoj Jugoslaviji i dravama naslednicama. Do 2011. objavila je
samostalno 12 knjiga, a kao urednik ili kourednik 26. Iz ovog zavidnog opusa
za potrebe ove analize izabrane su tri samostalne knjige, jedna koja je izala
poetkom ratova za jugoslovensko naslee, a druge dve posle 2000: Balkan-
ski Vavilon: Raspad Jugoslavije od smrti Tita do etnikog rata (Balkan Babel: The
Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to Ethnic War, 1992),
321
Tri
Jugoslavije: izgradnja drave i legitimnost, 19182005 (The Three Yugoslavias:
State-Building and Legitimation, 19182005, 2006), i Razmiljanje o Jugoslaviji:
Naune debate o jugoslovenskom slomu i ratovima u Bosni i na Kosovu (Thin-
king about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the
Wars in Bosnia and Kosovo, 2005).
Njena misao uokvirena je i uobliena svim trima okvirima koji su u ovoj
studiji navedeni i analizirani. Izgleda da se, uz neto uproavanja, moe
kazati kako je okvir sukoba civilizacija usvojila verovatno vaspitanjem od
svoje majke Austrijanke, hladnoratovski okvir obrazovanjem na osnovnim
321 Prvo izdanje (od etiri) citirano je u 27 publikacija, a drugo iz 1996. citirano je u 53 studije,
to svedoi o ne maloj uticajnosti autorke. Za druge dve ovde analizirane studije nema
podataka o citiranosti na pretraivau Google.
studijama filozofije na Stenfordu (Stanford) i politikologije na doktorskim stu-
dijama Univerziteta Kalifornije u Los Anelesu (UCLA), dok je okvir agresor
rtva oblikovan tokom ratova za jugoslovensko naslee na bazi prethodno
ve postojeih okvira u sklopu praenja promene modnog trenda u vrsti ide-
oloke hegemonije o nestanku Jugoslavije. Naime, nije nelogino da oni koji
su civilizacijski inferiorni izaberu komunistu za predsednika, a nije iznenau-
jue ni kada taj komunista sa pravoslavnim zaleem krene u napad na kato-
like demokratije. Tako na saznajnoj ravni tee ideoloko sravnjivanje razli-
itih okvira predstavljanja stvarnosti Jugoslavije.
U ovoj studiji se podvrgavaju kritici samo nekolike najvanije osobeno-
sti ovih radova: nedosledno korienje meusobno nesaglasnih okvira pred-
stavljanja stvarnosti, to se konkretizuje u lakoi promene shvatanja determi-
nizama koji presudno utiu na kraj Jugoslavije, a da se to izriito ne naglaava
u radovima; prohrvatska i antisrpska pristrasnost koja se ogleda u preutki-
vanju radova i injenica s kojima je autorka bila upoznata, te u krivotvorenju
injenica; zanemarivanje spoljnopolitikog inioca; kao i uopte davanje pre-
imustva nesaznajnim u odnosu na saznajne interese.
Utoliko, s obzirom na to da je sa njima delila okvire predstavljanja stvar-
nosti i pristrasnost koja iz njih sledi, nije udno to se Sabrina Petra Ramet u
knjizi Tri Jugoslavije naroito zahvalila trojici amerikih, ali poreklom hrvat-
skih istoriara: Ivu Bancu, Normanu Sigaru (Norman Cigar) i Dejmsu Dimu
Sadkoviu (James Jim Sadkovich) (Ramet, 2006: XVXVI).
322
Prvi od pomenu-
tih je u predgovoru drugom izdanju knjige Balkanski Vavilon, ije samo ime
asocira na jeziku odnosno kulturnu raznovrsnost koja uzrokuje nerazumeva-
nje i raspad, prvi put objavljenoj 1992, drugi put 1996, trei put 1999. a etvrti
2002, sasvim u skladu sa okvirom sukoba civilizacija, pisao:
() Jugoslavija nije preivela pritiske njenih sastavnih delova i ne postoji vie
kao drava. Za uvianje razloga zato se to dogodilo, moglo bi biti mudro pogle-
dati politike implikacije kulturne razliitosti onoga to je bila Jugoslavija i njene
drave naslednice. Velika je zasluga Sabrine Ramet to je razumela kulturni kon-
tekst odnosa meu junoslovenskim nacionalnostima u vremenu kada veina
njenih kolega promoviu sasvim nerealistino tumaenje predmeta (Banac,
1996b: xiii).
Prema tome, iako u svojim radovima nije naglaavao znaaj kulturnog
inioca, pa se, tavie, u radovima o BiH (o emu je vie reeno u posebnom
delu ove studije) izriito protivio kulturnom determinizmu, Banac je reio
da Rametovoj oda priznanje zbog toga to ona to ini. Time je podrao
322 Nije pomenut nijedan srpski ili bonjaki prijatelj vredan priznanja. Meu onima, pak, koji
su itali rukopis navedeno je, uz hrvatske autore, i nekoliko Slovenaca.
ideoloku hegemoniju okvira sukoba civilizacija uprkos tome to se ni ideo-
loki ni teorijski s njim nije slagao, e da bi pomogao naciji kojoj je pripadao
i koju je smatrao ugroenom. Trebalo je podrati knjigu u kojoj se srpska
strana smatra odgovornom, a hrvatska u najveoj moguoj meri pravda, za
sve loe to je snalo ljude koji ive na prostoru bive Jugoslavije, pa makar
se autor ne slagao i u nauno bitnim pitanjima determinizma.
323
Ako nita
drugo, uverenje da je Jugoslavija neodriva spajalo je Rametovu i Banca.
324

Kako je to Dejms Sadkovi objasnio i pokuao opravdati: Primerice, kada
itamo studiju Iva Banca o rivalskim politikim snagama tokom ranih godina
jugoslovenske drave, itamo prvorazredno istorijsko delo; kada itamo nje-
gove intervjue i lanke o ratovima u Hrvatskoj i Bosni, itamo javnu podrku,
nadahnutu razumevanjem istorije, jednoj ideji (Sadkovich, 2002: 41).
325
Uz odavanje priznanja Sadkoviu za otvorenost, pa i jednu vrstu makar
naknadnog intelektualnog potenja, treba primetiti da se njime samo deli-
mino moe opravdati izdaja intelektualaca koji su svoju slubu intelektu-
alnom pozivu za traganjem za istinom izdali,
326
to ne bi, moda, trebalo pre-
vie da udi imajui u vidu snagu nacionalnog oseanja u situacijama kada
se osea etnika pretnja, preterano revnosnom i odanom slubom naciji.
327
Otuda ne iznenauje da je Banac pri kraju predgovora knjizi Balkanski
Vavilon zakljuio: Jugoslovenski projekt je istrulio, i koren i grane. U ovom
odocnelom asu, poto je Srbija pokrenula osvajaki rat protiv svojih zapad-
nih suseda, posle razaranja Bosne, posle etnikog ienja i stratekog silo-
vanja, male su anse za mir, a kamoli za pomirenje (Banac, 1996: xvii). Tako
323 tavie, sam Banac je u istom predgovoru napisao sledee: Lino se veoma protivim ideji
da nacionalno pitanje u Jugoslaviji i u drugim istonoevropskim zemljama izvire iz religij-
skih razlika, kulturnih razlika, ili ak iz problema jedinstvenog privrednog razvoja. Radije,
smatram da je nacionalno pitanje oblikovano razliitim strukturama i ciljevima raznovr-
snih nacionalnih ideologija koje su izrasle unutar politike kulture svake od istonoevrop-
skih nacionalnih grupa (Banac, 1996b: XV). Ovakav stav bi se mirne due mogao potpisati,
ali utoliko pre postaje jasno da je pisanje predgovora motivisano nesaznajnim razlozima.
324 Banac je smatrao da u Jugoslaviji postkomunizam takoe znai postjugoslovenstvo
(cit. pr. avoki, 2006: 79).
325 Kao javno zastupanje jedne ideje prevedena je re advocacy.
326 Zanimljivo je, meutim, da Rametova u odgovoru na kritiku Alekse ilasa smatra kako
Banac nije hrvatski nacionalista, kako ilas misli, ve da se radi o hrvatsko-amerikom
liberalnom intelektualcu, poto se ovaj suprotstavljao politici Franje Tumana i zagova-
rao jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu (Ramet, Brojke potekle od amerike CIA, Politika,
13. IX 2008). Radi se o prilino neubedljivom argumentu, jer protivljenje konzervativnom
nacionalizmu Franje Tumana moglo se izraavati sa pozicija hrvatskog liberalnog naci-
onalizma koji smatra da je nezavisna BiH pod politikim, kulturnim i ekonomskim utica-
jem Hrvatske u ivotnom interesu Hrvatske u suprotstavljanju srpskom nacionalizmu.
327 Izdaja ideala istine i ovenosti srpskih intelektualaca ve je dovoljno dobro dokumen-
tovana. Najbolje su o njoj, po miljenju autora ove studije, pisali Jasna Dragovi Soso i
Nikolas Miler (Nicholas J. Miller) (Miller, 2004; Dragovi Soso, 2002).
je okvirom agresorrtva i preutnim pozivom na kanjavanje Srbije, kojoj su
jednostrano pripisana sva zla koja su se zaista desila, poput etnikih progona,
silovanja i rata, pa ak i ona koja nisu, poput stratekog silovanja i osvaja-
kog rata, zavren ovaj kratak ogled o znaaju kulturnog inioca.
328
Drutveno-
-integrativna funkcija saznanja i u okviru nje shvatanje o istom neprijatelju
ujedinili su teorijske protivnike, Banca i Rametovu. Potonja je pisala kako je:
... uvek bila pesimistina o Jugoslaviji, ak i kada sam joj odavala priznanje za
njena postignua. Do 1989, Jugoslavija je ve bila mrtva u kulturnom smislu.
Nije vie bilo ujedinjujue energije, ve samo razdvajajue, ukorenjene u potpu-
nom i totalnom slomu interkulturnih veza i razmene. Kulturna smrt jedne zemlje
neminovno vodi njenoj politikoj smrti, ak i ako velike sile pravovremeno inter-
veniu da bi odloile trenutak istine. Jedini izlaz mogao bi biti kroz jednog Ata-
turka koji bi morao da stvori jednu novu saglasnost o osnovi jedne nove kul-
ture (Ramet, 1996: 3).
Prema tome, kulturni determinizam odreuje politiku sudbinu bilo koje
politike zajednice. Uticaj velikih sila se izriito odbija, jer one mogu samo
odloiti trenutak istine. No, kako onda objasniti ponovno stvaranje Jugosla-
vije posle 1945. godine? Zajednika kultura u partizanskom pokretu vezana
za kozaraka i druga narodna kola, pisanje izvesnih pisaca i rad dramskih
sekcija teko da je moglo predstavljati ozbiljnu zajedniku kulturnu osnovu
jedne drave, osim ako partizanski pokret ne preuzme dravu i zabrani poli-
tiki nekorektnu kulturu. No, da bi preuzeo dravu, bilo je potrebno da save-
znici pobede u II svetskom ratu i komunistikim partizanima priznaju prvo
spoljni suverenitet, a zatim i da ne osporavaju pravo da uvedu nepode-
ljenu vlast. Bez tih politikih preduslova, zajednika komunistika kultura
328 U stvari, Banac je pokazao izvesnu ambivalentnost kada su kulturni inioci u pitanju, bar u
sluaju poreenja Krlee i Andria: U smislu nacionalnih programa, bio je to izraz jednog
vrstog federalistikog projekta, izgraenog na premisi koju je Krlea delio sa mnogim
njegovim nekomunistikim sunarodnicima Hrvatima, da jugoslovenska kulturna razno-
vrsnost (rimsko-vizantijski sukob) ne bi mogla lako da bude prevladana. U Andriu pre-
poznajemo veterana nacionalistike i mitopoetske Mlade Bosne pokreta koji je izveo
ubistvo u Sarajevu jednog integralnog Jugoslovena duboko autoritarnih sklonosti, pre-
dratnog diplomatu i saradnika desniarskih kulturnih asopisa, koji je zamalo propustio
etniki voz. Njegovo posleratno lanstvo u Komunistikoj partiji bila je tipina nagrada
koja je plaena unitaristikoj inteligenciji od kulturnih arhitekata nove drave (Banac,
1996b: XVI). Ostaje naposletku pomalo nejasno da li Banac podrava stav Krlee i mno-
gih njegovih nekomunistikih sunarodnika Hrvata o nemogunosti prevazilaenja rim-
sko-vizantijskog sukoba kao razloga zalaganja za federalizam ili, ipak, ostaje veran svom
teorijskom stavu o suprotstavljenosti nacionalistikih ideologija Srba i Hrvata kao temelj-
nom problemu Jugoslavije. ini se da je duboko ukorenjen okvir sukoba civilizacija, aktu-
elizovan tenjom javnog zastupanja hrvatskih nacionalnih interesa i potrebom otklanjanja
etnike pretnje, ometao teorijske uvide inae vanredno darovitog istoriara.
malo bi vredela. Otuda, za odranje Jugoslavije bio je presudan politiki ini-
lac (a naroito volja velikih sila), a ne zajednika kultura.
No, autorka je panju naroito poklonila srpskom iniocu, to je dodue bilo
preutno vezano za kulturu, jer Srbi su kao pravoslavni Balkanci verovatno predo-
dreeni za nepoinstva. U tom smislu su zanimljivi naslovi poglavlja i odeljaka u
Tri Jugoslavije. Recimo, u samom naslovu poglavlja Hajl, Cezar! Uspon Slobodana
Miloevia (Hail Caesar! The Rise of Slobodan Miloevi) pravi se istorijska analo-
gija izmeu Cezara i Miloevia, u smislu cezaristike vladavine, ali se upuuje i
na analogiju sa Hitlerom, jer prva re asocira i na nacistiki pozdrav. Na to ko je
kriv za rat upuuje ve i naslov jednog odeljka: Srbija odluuje o ratu. Naslov
jednog drugog odeljka je StojadinoviMusoliniHitler, to bi takoe znailo
da je Stojadinovi bio faistiki opredeljen, o emu ne moe biti ni govora (Baki,
2004; Lampe, 2000), ali nije iskljueno da je takav naslov pravljen zbog ravno-
tee sa naslovom odeljka Faistika Hrvatska. Ovakve ravnotee, meutim, ne
mogu biti nauno opravdane, jer NDH jeste bila faistika tvorevina, to se za ide-
oloko opredeljenje Stojadinovia ne moe rei. No, treba kazati da se ne radi o
izolovanom sluaju, ve postoji sistematska tenja da se tamo gde se ne moe
izbei negativna odrednica za hrvatsku stranu navede neka neistina za srpsku:
Istovremeno, Miloevi je zapoeo rehabilitaciju etnikog pokreta iz Drugog
svetskog rata, dok je Tuman preduzeo parcijalnu rehabilitaciju ustaa i NDH
jedan poduhvat koji je stvorio neke probleme. Miloevi je ak podigao spome-
nik etnikom voi Drai Mihailoviu (1992), dok je Tumanov reim preimeno-
vao ulice u ast Mila Budaka (ministar religijskih pitanja i obrazovanja u NDH,
ali tvrdi se da je nezavisno od politike bio dobar knjievnik) (Ramet, 2006: 389).
Kako se vidi, radi pravljenja simetrije autorka se sluila velikim neistinama,
pozivajui se, pritom, na Politiku i NIN (Ramet, 2006: 683). Sasvim izvesno,
Miloevi nikada nije ni pokuao da rehabilituje etnike, a kamoli da koman-
dantu Jugoslovenske vojske u otadbini podigne ak i spomenik. tavie,
partizanska tradicija inila je jedan od ideolokih stubova temeljaca reima
Slobodana Miloevia, pa su se i etnici neretko putem zvaninih sredstava
javnog obavetavanja nazivali izdajnicima i kolaboracionistima. No, poto
je Tumanov reim u Hrvatskoj odista vrio parcijalnu rehabilitaciju NDH
i nadevao imena ulicama po ustakim dunosnicima, onda se moralo nai
neto slino i za Srbe. Ako to nije postojalo, vredelo ga je izmisliti, sve uz pozi-
vanje na izvore. U pripovednoj strukturi bitan je i redosled pominjanja: Milo-
evi uvek zapoinje akciju, a Tuman na to reaguje, pa je tek tobonja akcija
rehabilitovanja etnika izazvala parcijalnu rehabilitaciju ustaa.
329
329 Diskurzivnu strategiju relativizacije Tumanovih izjava i delanja primenili su Bjelajac i unec
kada su Tumanov stav da ne bi bilo rata da ga Hrvatska nije eljela kako bi ostvarila
U odeljku Srbi i nesrbi insistiralo se da je srpski inilac stvorio, namet-
nuo je nesrbima i, naposletku, razorio Jugoslaviju. Prvo je objanjeno stvara-
nje Jugoslavije i njeno odravanje u meuratnom periodu:
Jugoslavija nije izrasla na osnovu samoopredeljenja. Ona je stvorena na srpskim
bajonetima koji su postavili srbijanskog kralja za kralja Jugoslavije. Da bi namet-
nula jedinstvo, srbijanska vojska morala je uguiti oruane ustanke u nekolikim
delovima zemlje, ukljuujui Crnu Goru i Kosovo. Meuratni reim bio je srpski
reim na koji Hrvati nikad nisu pristali i u kojem su Albanci, Muslimani, i Make-
donci bili uskraeni za nacionalna prava. () Vlada je propagirala teoriju o tro-
imenom narodu po kojoj je svako u Kraljevini, izuzev Albanaca, bio uistinu Srbin,
ak iako se neki narod ne bi moda sloio. Hrvati, primerice, smatrani su kato-
likim Srbima, dok su Slovenci smatrani alpskim Srbima. Slovenaki odeliti jezik
bio je proglaen iskvarenim srpskim (Ramet, 1996: 41).
Prvo se konstatuje injenica da nije bilo istinskog samoopredeljenja, to
je tano, iako je bilo razliitog izjanjavanja manje ili vie legitimnih ad hoc
skuptina (npr. Velika narodna skuptina srpskog naroda Crne Gore) ili legal-
nih tela poput Narodnog vijea u Zagrebu. Potom se, meutim, Srbiji pridaje
mo koja pristaje nekoj velikoj sili, a ne bilo kojoj balkanskoj zemlji. Jedno-
stavno, meunarodni inilac je krajnje potcenjen, a srpski precenjen. Zani-
mljivo je da bi se srpski nacionalisti koji, po pravilu, precenjuju vlastite snage
uglavnom sloili sa ovom tezom o srpskim bajonetima, verovatno jo doda-
jui svoje samoportvovanje i krv prolivenu na Kajmakalanu (Baki, 2004).
U Crnoj Gori besneo je graanski rat u kome je srbijanska vojska uestvovala
na strani u to vreme veinskih bjelaa. Iako je postojala hegemonija Srbija-
naca u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) do 1939, teko je rei da je reim bio isto
srpski, jer su u njemu veoma esto uestvovali Slovenci i Bonjaci, pa je ak i
Stjepan Radi bio ministar prosvete izmeu 1925. i 1927. godine (Baki, 2004).
Neistina je da se svako u Kraljevini morao oseati Srbinom, izuzev Alba-
naca, po teoriji o troimenom narodu, jer niko nije terao Hrvate, Slovence,
Nemce, Maare i druge da se izjanjavaju kao Srbi. Uostalom, ako je neto tro-
imeno, onda su sva tri imena legitimna radilo se o realnom jugoslovenstvu
nezavisnost opravdali tako to su utvrdili da se nije radilo ni o em vie do o njegovom
uobiajenom hvalisanju (Bjelajac, unec, 2009: 244, 267). Slino tome: Kao to je poka-
zano u zapisniku sa sastanka Tumana i njegovog vojnog stoera odranog na Brionima
31. jula, predvialo se da bi srpsko stanovnitvo uskoro posle napada HV otilo, kao to
je ve uoeno tokom operacije Bljesak (Bjelajac, unec, 2009: 255). Tako su bezlinim
govorom (pokazano u zapisniku, predvialo se) u stvari neutralisani izriiti zahtevi
Tumana da treba nanijeti takve udarce da Srbi praktiki nestanu. Novi list, 11. X 2004,
http://www.index.hr/vijesti/clanak/tudjman-treba-nanijeti-takve-udarce-da-srbi-prak-
ticki-nestanu/227625.aspx, pristupljeno 18. X 2011. godine.
(Baki, 2004). Naprotiv, u popisu, do uvoenja diktature kada su se svi izja-
njavali kao Jugosloveni, samo Srbi i Hrvati pisali su se kao Srbo-Hrvati, a svi
ostali su mogli da se izjanjavaju kako su hteli. Hrvate su katolikim Srbima
smatrali samo najei nacionalisti, a nikako ne i veina Srba, dok autoru nije
poznato da je ijedan ozbiljniji politiar ili intelektualac smatrao Slovence alp-
skim Srbima. No, motiv ovakvog pisanja bio je u predstavljanju Jugoslavije
kao od poetka naopake ideje srpskog imperijalizma. Time je jedan ideoloki
oblik ideje jugoslovenstva izjednaen sa samom idejom, a prolost Jugosla-
vije umnogome krivotvorena.
U istom odeljku Rametova je ponovila ono to je ve jednom uradila
1984, kada nabrajajui komunistike liberale u SFRJ koje je Broz poskidao
sa vlasti poetkom sedamdesetih ni reju nije pomenula Marka Nikezia i
Latinku Perovi (Ramet, 1984: 114), kao da je trebalo Srbiju proglasiti uvek
smetnjom i problemom, bez obzira na stvarna deavanja. Naravno, kada se u
osnovi pozitivne pojave ne primeuju, logino je oekivati da se negativne do
krajnosti naglase, a da se poluistinama dodaju i iste neistine. Otuda je Slo-
bodan Miloevi bio idealna meta za iznoenje antisrpske propagande pre-
odevene u akademski tekst:
Uvoenje viestranakih izbora pokazalo se neefikasnim zato to je, uprkos
izboru nekomunistikih liberala u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, i Makedoniji, Slo-
bodan Miloevi vrsto zadrao vlast u Srbiji i nastavio da zastupa politiku u cilju
maksimizovanja srbijanske hegemonije, govorei ak i o elji Srbije da anek-
tira Crnu Goru kao i velike delove Hrvatske i Bosne. Niti destabilizacija Kosova,
niti otuenje Slovenije nije bilo dovoljno da gurne jugoslovensku dravu preko
ograde. Srce jugoslovenskog nacionalnog pitanja uvek je bio srpsko-hrvatski
odnos, poto su ova dva veita rivala zajedno predstavljali oko 56% stanovni-
tva zemlje (Ramet, 1996: 42).
Osim pravilnog uoavanja srca jugoslovenskog problema, sve ostalo je
sporno. Rametova je proglasila nekomunistikim liberalima, izmeu osta-
lih, Franju Tumana, Radovana Karadia, Aliju Izetbegovia, Kira Gligorova,
Franca Buara itd. Ovakvo razmiljanje od amerikog politikologa se ipak ne
oekuje, jer ako Tuman, Izetbegovi i Karadi spadaju u liberale, onda vie
ne bi bilo ne samo konzervativne desnice, ve ni one reakcionarne.
Dok se tokom devedesetih, kao to pokazuju gornji redovi, vodila isto
antisrpska i prohrvatska propaganda,
330
posle pada Slobodana Miloevia
330 Piui o Meugorju poetkom rata i ostavljajui opis nepromenjenim i u izdanju iz 1996,
Ramet je gotovo romantizovala ovo mesto katolikog hodoaa: Prema nekolikim sve-
docima koji su nedavno putovali u Meugorje, selo ostaje oaza spokoja u ogorenoj rat-
noj zoni i izgleda da je ostalo imuno na sve napore Srba da bombarduju regiju. Svedoci
se ipak uoava izvesno, makar i minimalno uravnoteenije pisanje, iako je
osnovna usmerenost ostala ista.
331
Naravno, to ne znai da nije bilo karikatural-
nih istorijskih analogija zamaskiranih u ideoloki prozirnu politikoloku odoru:
Konano, svedoanstvo 1991. potvruje ono to je utvreno u pretpostavci 2
332

(...) da se unutranje i spoljno delanje nelegitimnih drava razlikuje od unutranjih i
tvrde da srpski projektili ispaljeni na Meugorje jednostavno nestaju u tanunom vazduhu,
ostavljajui selo i njegovo okruenje jedinstveno neokrznutim (Ramet, 1996: 157). Ostav-
ljajui po strani izrazitu pristrasnost koja iz ovakve pripovesti izbija, valja skrenuti panju da
je nizozemski politiki antropolog Mart Baks (Mart Bax) pokazao da je negde u to vreme o
kojem Rametova pie u Meugorju dolo do ogorenog unutarhrvatskog obrauna izmeu
rivalskih velikih porodica Ostojia, Jerkovia i ivria, gde su prvopomenuti usled optube
da sarauju sa etnicima istrebljeni (,,Oko sto osoba, uglavnom mukaraca, uhvaeno je
i odvedeno do oblinje klisure, tako bar glasi pria, gde je postreljano i pobijeno), a svi
grobovi im razrovani. ini se da su Ostojii bili jedina porodica sa partizanskim korenima
u ustakom kraju, pa su stoga i favorizovani u socijalistikoj Jugoslaviji. Ostali su spadali
mahom u ustae, pa je delom i ova stara omraza verovatno uticala na istrebljenje malih
Srba kako su pogrdno nazivali ovu hrvatsku porodicu (Baks, 2000: 239258). U odnosu
na Meugorje, pripovest iz Balkanskog Vavilona ne ponavlja se u knjizi Tri Jugoslavije, ali
se u bibliografiji potonje, ipak, navodi Baksov lanak. Autoru nije poznato da li je u treem
ili etvrtom izdanju Balkanskog Vavilona Rametova neto izmenila u svojoj romantizova-
noj prii o Meugorju. Izraziti primer prohrvatske usmerenosti moe se nai i u objanje-
nju izbijanja hrvatsko-bonjakih neprijateljstava: Tokom rata su amerika sredstva javnog
obavetavanja smatrala hrvatsku stranu iskljuivo odgovornom za borbe izmeu Hrvata i
Muslimana. Nedavno su se pojavili nauni argumenti po kojima, zapravo, muslimanska/bo-
njaka strana snosi veu odgovornost za izbijanje borbi izmeu ovih dveju strana. Pozicija
koja je zauzeta u ovoj knjizi jeste da je sukob bio naddeterminisan, te da, uz dato nepove-
renje koje se razvilo meu Hrvatima tokom 1991, kada bosanski predsednik Alija Izetbego-
vi nije uinio nita da sprei pokret trupa jugoslovenske vojske kroz Bosnu prema Hrvat-
skoj, i uz datu prirodnu suprotstavljenost izmeu rivalskih vojnih snaga koje operiu unutar
iste oblasti, bilo bi potrebno vie mudrosti no to je bilo dostupno da sprei izbijanje borbi
izmeu dveju strana (Ramet, 2006: 10). Prema tome, sukob je naddeterminisan izmeu
rivalskih vojnih snaga koje operiu unutar iste oblasti, pa nema potrebe ispitivati krivicu.
Pitanje je zato to nije vailo i u sluaju srpskog sukobljavanja sa hrvatskim i bonjakim
snagama unutar iste oblasti? No, kada su Srbi za sve krivi, zato ispitivati krivicu nekog dru-
gog? Kada je re o bonjako-hrvatskim sukobima, tada pisanje amerike tampe moda
i nije verodostojno. No, kada je medijska kritika srpske strane u pitanju, autorka nijednom
reju ne izraava sumnju u ista sredstva masovnog optenja.
331 Primerice, u poglavlju Uspon i pad jugoslovenskog liberalizma, 19671973 srpski libe-
rali su navedeni i analizirani zajedno sa ostalima (Ramet, 2006: 227262). Dodue, ime
odan, jedan od svakako najneuravnoteenijih voa HDZ, smatra se glavnim autorite-
tom za ekonomska pitanja (,,vodei hrvatski ekonomista), pa se izuzetno esto citira, ali
sada se barem neke pozitivne stvari u Srbiji ne preutkuju.
332 Studija Tri Jugoslavije zapoinje shemom od 14 pretpostavki za objanjenje raspada nelegi-
timnih drava. Te pretpostavke ovde nisu navoene, jer ne nadilaze nivo neistorine trivijal-
nosti uobiajenog konzervativnog liberalizma veeg dela politikoloke teorije na Zapadu.
Primerice, uz gore navedenu trivijalnost 2. pretpostavke, u 14. pretpostavci se tvrdi da to
je vea tendencija razliitih etnikih/nacionalnih grupa da imaju rivalske simbole legitima-
cije, to je vea etnika polarizacija i slabija legitimnost sistema (Ramet, 2006: 33).
spoljnih delanja legitimnih sistema. Tragedija Zapada bila je u zaboravljanju ovog
jednostavnog pravila u odnosima sa Miloeviem za dugo, dugo vremena.
U ovom smislu, Tomevo
333
poreenje ophoenja predsednika SAD Bua (stari-
jeg, prim. aut.) sa Miloeviem sa ophoenjem Nevila emberlena sa Hitlerom
1938. pogaa sutinu: obojica su smatrala moralno ruinirane glavare drava kao
da su legitimni voi ili, moda, kao da ne postoji razlika izmeu legitimne i nele-
gitimne politike (Ramet, 1996: 411).
Tako je ne naroito duboka i originalna politikoloka teorija upotrebljena
za pravdanje upotrebe grube i neistorine, ali od novinarske upotrebe u SAD
i drugde umnogome izanale istorijske analogije kojom se Miloevi izjedna-
ava sa Hitlerom, a Bu stariji sa emberlenom. Ova istorijska analogija utoliko
je manje opravdana ukoliko sama autorka Miloevia ne smatra uzronikom,
ve samo katalizatorom raspada Jugoslavije, procesa koji je imao duboke
korene posaene u kulturnim razlikama (Ramet, 2006: 361). Kada je, pak,
poreenje Jugoslavije i BiH u pitanju, Rametova ne samo to ih ne poredi, ve
dok za Jugoslaviju smatra kako je bila osuena na propast usled nepremosti-
vih kulturnih razlika, u ijem srcu se nalazio rivalitet Srba i Hrvata, dotle za
BiH smatra da Srbi nisu hteli da prihvate manjinski status odbijajui demo-
kratsko naelo veinske vlasti (Ramet, 2006: 417), ime se na njih a priori sva-
ljuje sva krivica za sukob. No, kada je Miloevi traio da isto takvo naelo
vai u Jugoslaviji, uopte nije pomenuto da je odbijeno demokratsko naelo
veinske vlasti, ve je odbijanje opravdano nacionalnom majorizacijom:
() srbijanska partija je elela da delegati u Veu graana predstavljaju gra-
ane srazmerno model koji bi favorizovao srpsku naciju. Iako srazmerni model
Amerikancima izgleda prirodno, bio je to politiki nabijen predlog u jugosloven-
skom kontekstu onaj koji je imao poseban cilj da potkopa kvazikonfederalni
element u sistemu. Jedino je Crna Gora podrala Srbiju u ovom pitanju (Ramet,
2006: 338).
Zaista, zar srpski strahovi u BiH od nacionalne majorizacije nisu bili jed-
nako vredni kao strahovi drugih u Jugoslaviji? Drugim reima, zato bi demo-
kratsko naelo veinske vlasti bilo neprihvatljivo u Jugoslaviji, a prihvatljivo u
BiH? Novinari koji takoe zastupaju srbocentrino objanjenje raspada Jugo-
slavije i rata u BiH, ako ne i onog u Sloveniji, Silberova i Litl, izriito pominju
da je Izetbegovi pokuavao da igra onu istu igru u Bosni koju je Miloevi
333 Zdravko Tomac je obavljao dunost potpredsednika Raanove Socijaldemokratske par-
tije i potpredsednika Vlade demokratskog jedinstva (19911992). Kao pripadnik izrazito
nacionalistike struje u SPD, zbog nacionalnog pitanja istupio je iz stranke i osnovao 2004.
Hrvatske socijaldemokrate (HSD).
ve bio osmislio za Jugoslaviju, ali su zakljuili da se kljuna razlika nalazila
u tome to je Miloevi teio promenama koje su podrivale same principe na
kojima je Jugoslavija bila stvorena, dok su se Izetbegovievi predlozi odno-
sili samo na Bosnu. Meutim, na osnovu republikog ustava, sve tri zajednice
su predstavljale konstitutivne narode, to je znailo da se nijedna odluka nije
mogla sprovesti bez konsenzusa (Silber, Litl, 1996: 236).
Utoliko, kljuna razlika nije bila ba toliko kljuna, jer i Izetbegovi je
teio promenama koje su podrivale same principe na kojima je Bosna stvo-
rena. No, nisu li prevashodno socijalistiki temelji bili u procesu uruavanja,
pa je onda bilo donekle razumljivo traganje za celokupnim preureenjem
osnova drave koja se ve due nalazila u krizi, bilo da se radilo o Miloeviu
ili o Izetbegoviu? Rametova, pak, tumaei ovo shvatanje, namerno ostaje
nedoreena:
Zaista, kao to Silberova i Litl naglaavaju, Izetbegovi je do tada (sazivanja refe-
renduma o nezavisnosti BiH, prim. aut.) zastupao naelo jedan ovek, jedan glas
(nasuprot sistemu gde veina u okviru bilo koje nacionalne grupe moe staviti
veto na odluku koju bi donela veina graana Bosne) ne samo unutar referen-
dumskog konteksta nego, takoe, kao osnovu budue organizacije bosanske
drave. Ovo je, u stvari, bilo isto naelo koje je Miloevi zastupao prethodno u
kontekstu socijalistike Jugoslavije, kada je pokuavao da umanji samostalnost
konstitutivnih republika (Ramet, 2005: 10).
Ovaj navod zorno pokazuje kako se u naizgled akademskom tekstu pri-
menjuje diskurzivna strategija personalizacije, koja je, ipak, manje oekivana
tu negoli u novinarskoj prii koja mora da pojednostavljuje objanjenja slo-
enih pojava kako bi ih pribliila prosenom itaocu. Naime, pitanje principa
relativizovano je pitanjem ko zastupa isti princip. Poto je Miloevi do te mere
satanizovan da bilo ta to je on zastupao mora biti loe, onda je, moda, i naj-
bolje naelo koje je on zastupao nesumnjivo proizvod loih namera.
Tako, kada Izetbegovi zastupa naelo veinske demokratije, onda on to
radi da ne bi bilo onemoguavanja odluivanja na osnovu veine graana
Bosne, a kada Miloevi zastupa to isto, onda se ne pominju graani Jugo-
slavije, ve se u hladnoratovskom maniru naglaava kontekst socijalistike
Jugoslavije i namera predsednika Srbije da umanji samostalnost konstitu-
tivnih republika.
Zato bi namere Izetbegovia bile istinski demokratske, za razliku od
namera Miloevia? Nije li postojalo saglasje unutar redova svake od nacional-
nih politikih elita o tako krupnim pitanjima koja su odreivala relativni polo-
aj i mo svake od njih u vienacionalnom kontekstu? Nisu li oni, i jedan i drugi,
zapravo ponavljali zahteve svojih nacija koje su predstavljali? Da li i drugi
politiari koji predstavljaju ove nacije imaju razliite ili navlas iste zahteve?
Sva ova retorska pitanja Rametova je diskurzivnom strategijom preutkivanja
zanemarila. Naglasak na kvalitetu linosti umesto na naelnom razmatranju
kvaliteta institucija posebno se ne bi oekivao od konzervativno liberalnog
politikologa kova Rametove, koja je u Tri Jugoslavije objavljenoj samo godinu
dana docnije insistirala na znaaju politikih institucija. Ako se, meutim, ne
uvede strukturni element u analizu, tj. etnika struktura, brojnost nacija u
Jugoslaviji i u BiH, injenica da u potonjoj ive tri nacije koje su ivele i u
irem kontekstu Jugoslavije, onda je to saznajno nedozvoljivo, jer neminovno
dovodi do pogrenih zakljuaka.
Geil Stouks (Gale Stokes), jo jedan doajen u istraivanju Jugoslavije i
drava naslednica, profesor emeritus istorije na Univerzitetu Rajs (Rice) u SAD,
ponudio je u dve studije nejednake duine, Zidovi su se sruili: Slom komu-
nizma u Istonoj Evropi (The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Com-
munism in Eastern Europe, 1993)
334
i Reenje Ratova za jugoslovensko naslee
(Solving the Wars of Yugoslav Succession, 1999)
335
u roku od deset godina
meusobno neusaglaenu analizu uzroka nestanka Jugoslavije i propratnih
ratova sa normativnim reenjem za njih. U studiji iz 1993. koja se bavila uzro-
cima jugoslovenske krize autor je relativno nepristrasno prikazao nacionalne
probleme socijalistike Jugoslavije. Meutim, u neposrednoj analizi uzroka
nestanka Jugoslavije i propratnih ratova na prelazu iz osamdesetih u deve-
desete, priklonio se ideolokoj hegemoniji kombinujui hladnoratovski okvir
i antikomunistiki diskurs sa okvirom agresorrtva i humanitarno-imperijali-
stikim diskursom, i upotrebljavajui diskurzivnu strategiju personalizacije u
cilju svaljivanja krivice za sukob u potpunosti na teret Slobodanu Miloeviu
kao sprovoditelju srpskog nacionalizma.
U ostatku Istone Evrope vlast naroda, kako je to bilo nazvano posle veli-
kih narodnih demonstracija koje su dovele Korason Akino (Corazon Aquino)
na vlast na Filipinima 1986, bila je snaga za demokratiju i pluralizam. U Srbiji,
meutim, Miloevi je pokrenuo vlast naroda da razori Jugoslaviju i stvori
uslove za graanski rat. (...) U ostatku Istone Evrope vlast naroda smenila je
stare komunistike reime u ime demokratije. U Srbiji, Miloevi je manipuli-
sao istom snagom pomou rasistikih poklia (appeals) da bi opravdao svoj
preobraaj Saveza komunista Srbije u jednu nacionalistiku partiju organizo-
vanu po neostaljinistikim naelima (Stokes, 1993: 235).
Od jednog doajena u prouavanju Jugoslavije ovakav izliv emotivnosti
i neumerenih uvreda na raun jednog od politikih voa bio je neoekivan.
334 Citirana je u 64 studije.
335 Prvi put se pojavila u asopisu Problems of Post-Communism 1999. godine. Objavljena je
po drugi put u studiji koju su uredili Norman Neimark (Naimark) i Holi Kejs (Holly Case)
Jugoslavija i njeni istoriari (Yugoslavia and Its Historians, 2003). Ovde se navodi potonje
izdanje. U jednoj docnijoj studiji ostaje se pri stavu koji je iznet u ovoj (Stokes, 2009).
Miloevi se smatra svetsko-istorijskim izuzetkom i naroitom anomalijom
u Evropi. Jedna propagandistika parola kao to je vlast naroda (people
power)
336
primenjuje se i u tekstu koji iskazuje akademske pretenzije. Miloe-
vi je predstavljen kao neostaljinista, svemoan delatnik, manipulator koji
se slui rasistikim pokliima, iako autor nije dokumentovao rasizam nijed-
nim primerom, to nije nikakvo udo jer Miloevi barem javno nikada rasi-
zam nije zastupao, i pokree pomenutu vlast naroda e da bi razorio Jugo-
slaviju i stvorio uslove za graanski rat.
est godina docnije, meutim, u drugoj kraoj studiji, Stouks se zaloio
za posvemanju promenu dravnih u skladu sa etnikim granicama. Zaklju-
io je da se ne radi ni o emu osobito balkanskom, ve o dugotrajnom pro-
cesu stvaranja nacionalnih drava u Evropi, te da su ratovi za jugoslovensko
naslee kasni stadijum jednog dugotrajnog i fundamentalnog evropskog
procesa (Stokes, 2003: 194).
337
Takoe, izriito je utvrdio da sadanji politiki
cilj stvaranja vieetnikih demokratija u Bosni i na Kosovu pomou spoljnih
savetnika podranih silom ne daje rezultate (Stokes, 2003: 193). Ako je tako,
onda je neostaljinista Miloevi iz 1993. postao pravi Evropejac ve 1999.
godine. No, i u ovom potonjem lanku iz 1999, pretampanom 2003, autor
tvrdi da nije verovatno da e sporazumno reenje biti mogue dokle god je
Slobodan Miloevi na vlasti u Srbiji, ali da skoranja promena vlasti u Hrvat-
skoj govori da e taj dan doi, pre ili docnije, kada prepreke racionalnom odlu-
ivanju tamo nee vie postojati (Stokes, 2003: 206207).
Paradoksalno, prema tome, tek odlazak Tumana i Miloevia trebalo bi
da omogui ostvarenje nacionalistikih reenja za koja su se njih dvojica zala-
gali od poetka, pa ak i koja su, to se tie podele BiH, dogovorili mnogo pre
no to je to Stouks predloio. Ako su Tuman i Miloevi bili u pravu, zato
im to treba priznati tek kada siu s vlasti? Da su oni bili posluani, rata u BiH
ne bi bilo. Cinino govorei i protivei se takvoj logici, moglo bi se predvi-
deti da bi bilo muslimanskih pobuna i da bi one bile u krvi uguene. Pa ipak,
posle svih deavanja tokom devedesetih, Stouks veli da se radi o evropskom
procesu dugog trajanja. Ako je tako, zato onda nije bilo Stouksove podrke
svim nacionalizmima u Jugoslaviji 1993. godine? Da je Stouks svim nacio-
nalizmima u bivoj Jugoslaviji pruio akademsku podrku i pokrie, onda
bi autor ove studije mogao da tvrdi da je primenjivao usklaeni pogled na
Jugoslaviju i jednake arine. No, to nije bio sluaj. U prvoj studiji dosledno je
koristio albanski naziv Kosova i nagovestio zalaganje za njegovu nezavisnost:
Zajedno sa njihovim sunarodnicima u Albaniji i drugim delovima Jugosla-
vije, Albanci ine stanovnitvo od oko pet i po miliona, vie ih je nego Hrvata
i skoro su tri puta brojniji od Slovenaca. Koliko dugo bi moglo proi pre nego
336 Ironino, komunisti su takoe insistirali da predstavljaju narodnu vlast.
337 Ovu verziju je ponovio i nekoliko godina docnije (Stokes, 2009: 85).
to oni pokuaju da potvrde svoju poziciju na Balkanu kojom ih etnika poli-
tika izgleda ovlauje (Stokes, 1993: 252)?
Slovenaki nacionalisti su, nakon albanskih, naroito uivali njegovu
naklonost,
338
dok hrvatski nacionalizam nije previe simpatisao, a srpski je u
to doba ostajao sasvim bez njegove podrke. Moe se samo pretpostavljati da
je hrvatski nacionalizam ostao bez Stouksovih simpatija jo ezdesetih godina
kada se autor, kako se ini, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, dok se srp-
ski nacionalizam nije prihvatao zbog njegove povezanosti sa komunistikom
ideologijom i linou Slobodana Miloevia koja mu je bila antipatina zbog
svoje autoritarnosti i nametanja svoje volje grubom silom. Otuda i simpatije za
Albance i Bonjake koji su opaeni i predstavljeni u okviru agresorrtva kao
rtve Miloevievog agresorskog reima. Naposletku, krajem devedesetih autor
se, iako nevoljno, zaloio za dosledno potovanje nacionalistikog naela, tj. za:
... stvaranje jedne velike albanske muslimanske drave usred Balkana (ili,
mogue, njih tri) i nudu izdravanja skoro sigurno jednog politikog kazana
neslaganja meu samim Albancima; nagraivanje agresora Srba delovima Bosne
i moda Kosova; razmenu stanovnitva (eufemizam za nasilno i nedobrovoljno
iskorenjivanje); nalaenje naina odnoenja prema Vojvodini (neki su, prime-
rice, nedavno predloili stvaranje federalne Srbije); stvaranje jedne male bosan-
sko-muslimanske drave; mogue, iako ne nuno, smanjenje veliine Makedo-
nije, jedne zemlje iji su voi nainili herojske napore da opstanu i stvore ostrvce
etnike trpeljivosti; negiranje nekih vanih elemenata Helsinkih sporazuma; i
suprotstavljanje utvrenoj politici veine velikih sila. tavie, verovatno je da
ispravljanje granica nee znaiti samo prilagoavanje mapa. Skoro je izvesno
da bi to znailo znaajno nasilje, da se ne pominje lini bol iaenja za desetine
hiljada ljudi koji naputaju svoje sadanje domove ili nadu povratka njihovim
bivim domovima (Stokes, 2003: 205206).
U pisanju Geila Stouksa moda je najvidljivije koliko su komunistiki pedi-
gre Miloevia i sredstva koja je koristio natetili interesima nacije koju je zastu-
pao. Dakle, tek kad on sie s vlasti, interesi Srba, pa ak i njihov toliko prokaeni
nacionalizam, mogli su se uzeti u razmatranje. Dotad, oni su bili jednostavno
neprijatelji, zato to se njihov vo takvim opaao i predstavljao u sredstvima
javnog optenja i u studijama koje su pretendovale na naunost. Treba, meu-
tim, primetiti da ovakvo vienje budunosti Balkana pokazuje da spoljni inilac,
338 ,,Slovenci su poricali da se zalau za raspad Jugoslavije. Ovo nije secesija, hladno je rekao
predsednik skuptine Slovenije. elimo da ostanemo deo Jugoslavije. elimo treu Jugo-
slaviju, govorili su Slovenci, ne onu kojom bi vladala Srbija i onu koju bi organizovali
komunisti, ve onu koja bi istinski bila zasnovana na dobrovoljnom udruivanju (Stokes,
1993: 237). Slovenakoj politikoj eliti bile su merene rei, a ne dela. Posredi je bila ide-
oloka pristrasnost hladnoratovskog intelektualca.
na kraju krajeva, odnosi prevagu nad voljom balkanskih nacija, jer konanu re
o broju drava i naelima njihovog ureenja donose elite najmonijih drava
na svetu, a ne graani ili elite balkanskih drava o ijoj se koi na prvom mestu
radi. Zanimljivo je da bi moda i sam Stouks to poricao kada bi mu neko pome-
nuo ovu primedbu, jer ideoloki okvir demokratije u primeni konzervativaca i
liberala veli da o svemu reava narod o kojem se radi ili graani. Svakako, to
je jedna od veih ideolokih tlapnji u savremenom oligarhijski ureenom svetu
kojim vlada kapital i koji se istovremeno poziva na demokratiju.
Autor koji je celu knjigu o razaranju Jugoslavije diskurzivnom strategi-
jom personalizacije posvetio Miloeviu jeste ameriki diplomata i univer-
zitetski profesor Luis Sel (Louis Sell).
339
Sam naziv studije je znakovit: Slobo-
dan Miloevi i razaranje Jugoslavije (Slobodan Milosevic and the Destruction of
Yugoslavia, 2003),
340
a injenica da je knjiga objavljena dve godine po njego-
vom padu s vlasti, a onda pretampana sledee s novim predgovorom, uka-
zuje da je mrnja monih ljudi koju je bivi predsednik Srbije na sebe navu-
kao bila poneto netipina, ba kao i interes angloamerike javnosti za njega.
Nazivi poglavlja knjiga izmeu uvoda i kraja koje je diplomata sa 27 godina
staa u amerikoj spoljnoj politici davao takoe su zanimljivi: Mladi Miloe-
vi i Jugoslavija koju je razorio; Uspon Miloevia; Miloevi uzima Kosovo;
Novi Tito?; Svi Srbi u jednoj dravi; Miloevi u ratu; Miloevi i politika
moi; ovek mira; Dejton; Miloevi gubi Kosovo; Ratni zloinac. Iz ras-
poreda poglavlja i njihovih naslova sledi i pripovedna struktura cele studije.
Naime, Miloevi se smatra iskljuivim krivcem za razaranje drave, ime se
odgovornosti oslobaaju svi drugi delatnici u Jugoslaviji i izvan nje: Jugosla-
vija nije umrla prirodnom smru; ona je ubijena, a Miloevi je, vie no ijedan
drugi pojedini vo, odgovoran (Sell, 2003: 4).
Prema tome, poreenje vie no ijedan drugi pojedini vo upuuje da
su, ipak, i neki drugi odgovorni. No, njihova odgovornost uvek je vezana za
odgovore na Miloeviev izazov. Tako, Sel kae da je Tuman u velikoj meri
kao reakcija na Miloeviev agresivni srpski nacionalizam preduzeo niz iza-
zovnih nacionalistikih koraka za koje je znao da e pobuditi strahove srpske
manjine u Hrvatskoj; a u Sloveniji je koalicija privlanih mladih reformatora,
339 Osam godina je proveo u bivoj Jugoslaviji kao ameriki diplomata; u periodu 19741976.
bio je vicekonzul u Zagrebu koji je tih dana bio politiki duboko zamrznut kao rezultat
Titovog guenja hrvatskog nacionalnog pokreta, a period 19871991. proveo je u Beo-
gradu. Bio je politiki savetnik Karla Bilta (Carl Bildt) dok je ovaj 19951996. vrio funk-
ciju Visokog predstavnika EU u BiH. U tom svojstvu bio je i u Dejtonu. Radio je kao direk-
tor Meunarodne krizne grupe za Kosovo 2000. godine. Trenutno je profesor sa nepunim
radnim vremenom (Adjunct Professor) na Univerzitetu Mein (Maine) u SAD. Motiv za pisa-
nje knjige nalazio se u potrebi objanjenja kako je Jugoslavija koju smo ja i mnogi drugi
strani posmatrai znali i voleli mogla tako brzo pasti u varvarstvo (Sell, 2003).
340 Navoena je dosad u 28 publikacija.
nakon osvajanja vlasti na prvim jugoslovenskim demokratskim izborima, pri-
grlila korak po korak strategiju odvajanja od Jugoslavije, potpuno svesna da bi
njihov odlazak vodio ratu u Hrvatskoj i Bosni; takoe, za Izetbegovia se veli
kako, uprkos tome to je postao hrabri simbol otpora bosanskih Muslimana
srpskoj agresiji, mora snositi neto odgovornosti za sukob zato to je promo-
visao muslimanski nacionalizam, iako nije imao nikakvu strategiju za uprav-
ljanje njegovim katastrofalnim uticajem na vieetniku Bosnu (Sell, 2003: 5).
Ako je to ve tako, emu onda onakva pripovedna struktura studije? Pristra-
snost je providna, Slovenci i kad idu u rat ostaju privlani mladi reformatori,
Tuman tek reaguje na srpski nacionalizam, a Izetbegovi je hrabri simbol
i onda kad oigledno vodi sopstvenu naciju i zemlju u katastrofu. Paradoksi
umeju biti saznajno korisni, ali u ovom sluaju re je o slabo prikrivenoj pro-
pagandi koja se nastavlja i po zavretku rata.
Upravo u trenutku pisanja nalazi se klju zagonetke. Knjiga je predata
u tampu u julu 2000. (Sell, 2003: xviii), nekih godinu dana nakon zavretka
NATO bombardovanja SRJ. Otuda proizlazi da je na bojitu poraenog nepri-
jatelja SAD trebalo temeljito demonizovati i na simbolikom polju, pravdajui
tako ulogu SAD i NATO u procesu nestajanja Jugoslavije i u ratovima za jugo-
slovensko naslee. Doista, autor je izriit u tome da je raspad Jugoslavije bio
kuno spravljena tragedija, te da u otrom kontrastu prema veem delu bal-
kanske istorije, spoljne sile nisu igrale vodeu ulogu u podsticanju jugoslo-
venskih podela (Sell, 2003: 4).
Pa ipak, autor nudi izvesnu kritiku velikih sila, ali ih kritikuje sve zajedno
bez izdvajanja bilo koje od njih. Tako veli da je uinak meunarodne uklju-
enosti u Jugoslaviju pun promaaja i neodgovarajuih napora, a da je sre-
dinji razlog promaaja meunarodnih napora u tome to ni jedna nacija nije
oseala da su joj ivotni interesi u pitanju u Jugoslaviji. Takoe, Sel je priznao
neto to je van Srbije gotovo neprikosnoveni taboo politike korektnosti, a
u Srbiji neprealjena nacionalistika tenja:
Mogue je da je pojedinano najvea sveobuhvatna konceptualna greka ()
promaaj da se odgovori na jednakim osnovama zahtevima za samoopredelje-
nje svih naroda koji naseljavaju bivu Jugoslaviju. Insistiranjem da se unutranje
granice republika koje ine Jugoslaviju moraju odrati kao spoljne granice novih
drava koje su izronile iz krhotina jugoslovenskog sloma, meunarodna zajed-
nica je porekla Srbima i Albancima narodima Jugoslavije ije su etnike granice
najvie odstupale od politikih nezavisne nacionalne drave koje su darovane
Slovencima, Hrvatima, Makedoncima, i Bosancima (Sell, 2003: 6).
Doista, posle amerikog priznanja nezavisnosti Kosova, kao i praenja
ove odluke u trenutku pisanja od 82 lanice UN i 22 lanice iz EU, ova nesraz-
mera u ispunjavanju nacionalistikih snova razliitih nacija bive Jugoslavije
izgleda jo vea. Utoliko je ona na dui rok neodriva, jer nosi nacionalne fru-
stracije Srba, te napetosti u odnosima izmeu bivih jugoslovenskih repu-
blika i posledine opasnosti po mir u budunosti. Sa promenama meuna-
rodnih okolnosti, velika je verovatnoa da bi uspostavljena klimava ravnotea
bila naruena. Amerikom diplomati, meutim, slui na ast to je problema-
tizovao ovu okolnost, tim vie to mu usmerenost nije ni najmanje prosrpska.
Jedno od vanih pitanja u prouavanju nestanka Jugoslavije jeste uloga
Nemake. U Velikoj Britaniji su neki politiari i diplomati, prvenstveno prvi
posrednik EZ lord Karington, umeli tokom devedesetih skretati panju jav-
nosti da je Nemaka kriva za razbijanje Jugoslavije, pa i da je preuranjeno
priznanje Slovenije i Hrvatske na kojem je ona insistirala izazvalo krvopro-
lie u BiH. Takve tvrdnje izazivale su ne samo pokuaje pobijanja argume-
nata, to je u nauci uobiajeno, ve ponekad i istinski gnevne reakcije koje
upuuju da se nije radilo tek o elji za saznanjem, ve da su u igri bili i nesa-
znajni motivi.
341
Srbocentrini autori ovde su tipini. Konverzi je napisao studijicu (51
stranica) o poricanju razbijake uloge Nemake prema Jugoslaviji (Napadi
na Nemaku i raspad Jugoslavije German-Bashing and the Breakup of
Yugoslavia),
342
a Rametova, primerice, odbija svaku pomisao da je Nemaka
radila na razbijanju Jugoslavije od poetka, da je prvenstveno odgovorna
za izbijanje sukoba, da je delala jednostrano prilikom zvaninog proglae-
nja nezavisnosti 24. decembra 1991, da je prisilila nesrene partnere u EZ
da prihvate njene elje protivno njihovoj boljoj proceni, da je Nemaka bila
prohrvatska zbog nacistiko-ustakih veza od pre vie od pola veka, da je
Nemaka bila sklona graenju sfere uticaja na Balkanu na raun drugih zaslu-
nijih sila. Meutim, odbijajui navedene tvrdnje, Rametova ne pobija pra-
tee argumente, ve samo kae da su ove i druge germanofobine optube
besmislene i ne mogu biti dokazane, i dodaje kako ne bi bilo mogue, da je
odluka EZ o priznanju pogorala stanje, oekivati potpisivanje sporazuma o
miru poetkom januara 1992, to je privremeno okonalo (najvei deo) borbi
u Hrvatskoj (Ramet, 2006: 404).
343
341 Nesaznajni motivi su, oekivano, usmeravali nemakog diplomatu Mihaela Libala (Michael
Libal) da srbocentrinou pravda nemaku politiku prema Jugoslaviji: Nije bilo nema-
kog zvaninika koji bi ohrabrio separatistike tenje u jugoslovenskim republikama.
U stvari, ova neupitna privrenost ideji jugoslovenskog jedinstva, koja je ostavljala strane
u Jugoslaviji da reavaju svoje meusobice sami, vodila je ozbiljnoj greki u tano suprot-
nom smeru od onog za koji se Nemaka sumnjii od docnijih kritiara, poto ju je spreila,
kao i druge evropske drave, da potpuno i blagovremeno razume smrtnu pretnju koju su
Miloevi i njegova politika predstavljali za opstanak Jugoslavije (Libal, 1997: 5). Diskur-
zivna strategija personalizacije sluila je kao sredstvo samoopravdanja.
342 Naalost, autor ovog rada nije uspeo da do nje doe.
343 Takvo miljenje zastupa i Slovenac Matja Klemeni, navodei da se i ostali lanovi tima
na ijem se elu nalazio slau s njim (Duan Janji, Vlado Azinovi, Alfred Bing, Sumantra
Brendan Sims je 2001, takoe, negirao negativnu ulogu Nemake pri raz-
bijanju SFRJ, to je Karington poetkom devedesetih tvrdio optuujui je za
prerano priznanje Hrvatske koje je izazvalo rat u BiH:
To je oigledna besmislica. Nije istina da je Njemaka izazvala rat u Bosni time
to je pogurala priznanje Slovenije i Hrvatske u ime nekog ireg hegemonisti-
kog plana. Istina je da je u poetnim stadijima krize veina njemakih politiara i
komentatora energino nastupala protiv razbijanja federacije; njemaki ministar
vanjskih poslova, Hans-Dietrich Genscher, to je stajalite zastupao na zasjeda-
nju KEBS-a u Berlinu samo pet dana prije izbijanja neprijateljstava. Nema u tome
nita udnovato: u biti post-nacionalistika njemaka elita nije vidjela potrebe za
novim podjelama u vrijeme kada padaju zidovi i Europa se ujedinjuje. Njemaka
je samo bre i odlunije od drugih europskih sila reagirala na oigledno ruenje
Jugoslavije od strane srpskih nacionalista. (...) Nije takoer istina da je priznanje
upropastilo Carringtonove pokuaje da postigne sveobuhvatno rjeenje. inje-
nica je da je lord Carrington jo sredinom oktobra 1991. bio iznio svoj plan uzmi
ili ostavi koji je jamio specijalni status svim manjinama estorici republi-
kih voa u Den Haagu. Plan su prihvatili svi osim Slobodana Miloevia (istakao
B. S.), koji je odbacio svaku pomisao da bi manjine u Srbiji mogle dobiti ista prava
kakva posvuda drugdje trai za Srbe. Treba li dokaza kako rat nije bio zbog srp-
skih strahovanja, ve radi etnikog ienja i aneksije, eto ga (Simms, 2003: 15).
344
Boze, Danijele Konverzi, Duan orevi, Kit Daut, Don Fajn, Zlatko Hadidedi, Marko
Atila Hor, arls Ingrao, Konstantin Jordaki, A. Ros-Donson, Emil Kerenji, Vladimir Klemen-
i, Milo Kovi, Vladimir Petrovi, Nikola Samardi, Brendan Sims): Nemaka, Austrija,
Danska i Maarska su izvesno simpatisale (were certainly sympathetic to) hrvatski i slo-
venaki sluaj, ali smo zakljuili da one zapravo nisu ohrabrile nezavisnost (they did not
actually encourage independence) (Klemeni, 2009: 156). Izvesno je da se bar jedan od
pomenutih lanova tima ne slae sa ovim stavom; tavie, Kovi naglaava odgovornost
Nemake u razbijanju SFRJ (Kovi Milo, U vakuumu moi, Politika, 24. X 2009). Klemeni
smatra da je pretnja priznanjem bila samo metod pritiska na Srbe u Hrvatskoj i jugoslo-
vensku vladu da obustave borbu (Klemeni, 2009: 156). Sa stanovita odranja drave,
ako se obustavi borba protiv secesionista, oni e se nesmetano otcepiti. U tom smislu, ne
radi se samo o simpatiji ve o jasnom ohrabrenju secesionista. Valja navesti da autor odaje
posebno priznanje Marku Atili Horu, arlsu Ingrau i Alfredu Bingu za doprinos poglav-
lju, dok su Kovi, Petrovi, Jordaki, Sims i Daut bili neaktivni (Klemeni, 2009: 152). Kle-
meni tvrdi da dok je Nemaka nekajui se podrala nezavisnost Slovenije i Hrvatske,
Sovjetski Savez je eleo da Jugoslavija bude ouvana po svaku cenu (Klemeni, 2009:
157). Tako ispada da je SSSR u vreme sopstvenog raspada eleo da po svaku cenu ouva
SFRJ, a da je ujedinjena i ojaana Nemaka oklevala u podrci Slovenije i Hrvatske. Radi
se o zameni teza zarad pravdanja delanja Nemake. Znakovit je, takoe, i izbor glagola,
jer oni ukazuju na stepen zainteresovanosti odreenih sila u jugoslovenskim sukobima:
dok Nemaka simpatie i ne ohrabruje secesioniste, dotle se Francuska, takoe, borila
(fought) za dalje postojanje ujedinjene Jugoslavije, moda, pod uticajem starih tradicija
francuskog prijateljstva sa Srbima (Klemeni, 2009: 158).
344 Simsova studija navoena je u 40 publikacija.
Doista, jak je argument to to je Miloevi jedini odbio Karingtonov pred-
log koji je jemio prava Srbima u Hrvatskoj, ali traio i ista takva prava za
Albance na Kosovu. Stoga je njegova odgovornost za rat velika, iako ne i isklju-
iva kao to misli Sims. Pa ipak, tu se radi o odgovornosti za rat, dok se odgo-
vornost za razbijanje Jugoslavije barem u analitike svrhe mora gledati odvo-
jeno, ali s punom sveu da je razbijanje Jugoslavije uticalo i na ratove za
jugoslovensko naslee.
U ovoj studiji pisano je opirnije o ulozi Nemake. No, postavlja se pita-
nje da li je, moda, autora srpska etnika vezanost odvela u pristrasnost kod
tako delikatne stvari kakva je mogua srpska odgovornost za razbijanje SFRJ
i ratove koji su usledili, pa je stoga najlake odgovornost sopstvene nacije
svaliti na neku drugu, a naroito ako se radi o velikoj sili koja se tradicionalno
doivljava kao Srbima nenaklonjena?
Profesor politikih nauka na Univerzitetu Duizburg (Duisburg) i strunjak
za Jugoistonu Evropu Hajnc Jirgen Akst (Heinz-Juergen Axt), u lanku Da li
je Gener rasturio Jugoslaviju? Mitovi i injenice o spoljnoj politici ujedinjene
Nemake (Axt, 1993) pokuao je da odgonetne ulogu Genera posebno, ali
i Nemake uopte u razbijanju SFRJ. On je utvrdio da je Nemaka naruila
prvobitno jedinstvo u EZ izgraeno oko potrebe odranja jedinstvene Jugo-
slavije: Zajedniki front se raspao nakon to je savezni kancelar Helmut Kol
(Helmut Kohl) 1. VII 1991. izjavio da pravo na samoopredeljenje zahteva pri-
znanje. italac ove studije ve je saznao da je sutradan po ovoj izjavi Gen-
er bio u vozu iz Graca prema Sloveniji kako bi i svojim prisustvom simboliki
podrao nezavisnost Slovenije. Utoliko, nepobitna je injenica da je Nemaka
istupila iz zajednike evropske spoljne politike odranja Jugoslavije kako bi
samostalno radila u cilju njenog razbijanja najdocnije est dana nakon to su
Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost.
tavie, od Norberta Bota (Norbert Both), istraivaa nizozemske spoljne
politike, moe se saznati da je Nemaka ve u novembru 1990. zahtevala od
ostalih zemalja u EZ da se ustanovi da ljudska prava moraju imati prven-
stvo nad odranjem jedinstva Jugoslavije, to Rametova, meutim, tumai
kao pokazatelj nemake privrenosti odbrani ljudskih prava, a ne kao poka-
zatelj namera njene vlade da razbije Jugoslaviju (Ramet, 2005: 9). Pa ipak,
ako se smatra da Nemaka, SAD ili bilo koja druga zemlja iskreno zastupaju
ideju odbrane ljudskih prava, onda e to znaiti da im je uvek vie stalo do
ljudskih prava no do drave koja ih kri, radilo se o Jugoslaviji, Turskoj (ugro-
ena ljudska prava Kurda), Izraelu (ugroena ljudska prava Palestinaca), Srbiji
(ugroena ljudska prava Albanaca), Hrvatskoj (ugroena ljudska prava Srba),
Nemakoj (ugroena ljudska prava Turaka), Rusiji (ugroena ljudska prava
eena), Gruziji (ugroena ljudska prava Oseta i Abhaza), Francuskoj (ugro-
ena prava muslimana) ili SAD (ugroena ljudska prava crnaca, a u poslednje
vreme i muslimana). Poto je iz pobrojanih primera poznato da se nijedna
od navedenih drava, pa ni Nemaka, tako ne ponaa, onda se moe izvui
zakljuak da se radilo o instrumentalizaciji ideologije ljudskih prava u cilju
razbijanja Jugoslavije.
Takoe, iz istog izvora saznaje se da je u maju 1991, povodom dogaaja
u Borovu Selu, Nemaka cirkularom poslala nacrt rezolucije drugim lanicama
EZ, kojom je pozivala Beograd da potuje ljudska prava, radi za demokratiju, i
potuje pravo na samoopredeljenje, ali kao i ranije, najvei deo drugih zema-
lja lanica EZ (iako ne sve) nastavile su da oseaju kako teritorijalni integritet i
jedinstvo Jugoslavije treba da ostanu najvii prioritet za EZ, ispred onih vred-
nosti koje je nemaka vlada propovedala (Ramet, 2005: 9). Dirljiva je briga za
pomenute vrednosti kako tadanje nemake vlade tako Sabrine Ramet, ali se
ini da se u oba sluaja zapravo radi o ideolokom pravdanju neprijateljstva
prema jednoj dravi. Rametova, meutim, priznaje da su Kol i Gener, moe
biti, bili najglasniji zastupnici ove zajedniki dosegnute politike (priznanja Slo-
venije i Hrvatske, prim. aut.), ali da je konano, prema Botu, bila to viestrana
demohrianska inicijativa,
345
pre negoli nemaka bez obzira na hrvatsku
blagodarnost Kolu i Generu (Ramet, 2005: 10). Pa ipak, ini se da Hrvatima
treba verovati da znaju kome duguju zahvalnost za nezavisnost na prvome
mestu (Cohen, 2008: 376; Tanner, 2001: 274).
346
Vano je i pitanje koji su razlozi terali Nemaku da napusti zajedniku
evropsku politiku prema Jugoslaviji i da se suprotstavi amerikoj molbi, kao i
navodnoj molbi Alije Izetbegovia zato to bi priznanje znailo rat u BiH,
347

da preispita za 15. XII 1991. najavljeno jednostrano priznanje secesija Slove-
nije i Hrvatske (Klemeni, 2009: 164). Po Akstu, ekonomski razlozi nisu odi-
grali bitnu ulogu, jer je celokupna trgovina sa bivim socijalistikim zemljama,
ukljuujui SSSR, 1990. iznosila svega 3,8% ukupne nemake spoljnotrgovin-
ske razmene. No, istorijski razlozi su ve imali neku ulogu, jer se Nemci sa sta-
novnicima Slovenije i Hrvatske oseaju u veoj meri povezani nego sa osta-
lim stanovnicima bive Jugoslavije, to se naroito ogleda u injenici istorijski
vee rasprostranjenosti korienja nemakog jezika u njima. Po Akstu, i verski
inilac odigrao je vanu ulogu, ali ga ne treba precenjivati: Gener je, sve dok
se drao jugoslovenskog jedinstva, bio naroito otro kritikovan od bavarske
CSU. Gener je, meutim, bio napadan i od SPD, za koju je teko rei da ima
nekih veza sa katolianstvom.
345 Navedene su demohrianske stranke Nemake, Italije, Belgije, Nizozemske, Luksemburga
i Grke.
346 Osim pesmice Danke Deutschland, mnogobrojnih spomenika i ulica nazvanih po Gene-
rovom imenu, te Mesievog izriitog priznanja da su Hrvatskoj najvie pomogli Vatikan
(to ima veze sa evropskim demohrianima), Kol i Gener, tu je i Gorbaovljevo svedo-
enje da mu je Bu stariji kazao kako ga Kol stalno pritiska da Slovenija i Hrvatska budu
to pre priznate (Cohen, 2008: 376).
347 Glaurdi spori da je Izetbegovi ikada ovakvu molbu uputio (Glaurdi, 2010: 302).
Ovde, dakle, treba uoiti da je Gener bio napadan kako od katolike kon-
zervativne desnice, tako i od levih liberala i socijalnih demokrata dok se, sle-
dei zajedniku spoljnu politiku EEZ, zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, pa
iako u tome nije dugo istrajao. Ovo je upozoravalo na znaaj javnog mnje-
nja za promenu Generove politike, naroito usled Generove naroite oset-
ljivosti na njega: Ne moe se porei ni da je izvetavanje nemakih sred-
stava javnog obavetavanja bilo tendenciozno i jednostrano, upereno u veoj
meri protiv Srba. Otuda i zakljuak da su sredstva masovnog optenja i javno
mnjenje znatno doprineli tome da Nemaka isprednjai u priznavanju. Napo-
sletku, Generovu nonu moru predstavljala je mogunost da se partije Unije
(CDU/CSU, prim. aut.) i socijaldemokrati meusobno priblie kada je re o jed-
nom od centralnih pitanja spoljne politike, pri emu ovo pribliavanje ne bi
ostalo ogranieno na taj sluaj.
No, sve navedene injenice nisu imale uticaja na Simsa koji je, pravdajui
postupanje Nemake u procesu nestajanja SFRJ, pokazivao pristrasnost prema
Hrvatskoj: Politika odgode priznanja imala je, zapravo, smisla jedino kao stra-
tegija maltretiranja slabije strane, Hrvata, kako bi se prinudili na teritorijalne
ustupke (Simms, 2003: 15). Meutim, pristrasnost prema Bonjacima bila je
moda jo jaa, ba kao i neprijateljstvo prema Srbima:
Prava je istina da je bosanske srpske ekstremiste podravane od Beograda
pokretala vlastita ubilaka dinamika. James Baker, dravni tajnik SAD, koji nije
bio alarmist kad je u pitanju bila Jugoslavija, jo je u septembru 1991. upozo-
rio Vijee sigurnosti UN na agresivne pripreme bosanskih Srba. Dok je bosanska
vlada u 1991. jo zduno pokuavala izraditi nov jugoslavenski federalni okvir,
bosanski Srbi osnivali su ilegalne autonomne regije, gomilali oruje i sastav-
ljali liste muslimanskih prvaka koje treba poubijati ili prognati. Najvie to bi se
moglo kazati jest da je njemaki korak utjecao na vrijeme poetka genocida, koji
je bio ve dugo planiran i koji nisu mogli zaustaviti nikakvi pregovori, ve jedino
odluna preventivna vojna intervencija (Simms, 2003: 16).
Prema tome, Srbi, a naroito njihov deo u BiH, predstavljeni su kao mon-
strumi pokretani vlastitom ubilakom dinamikom koji smiljaju genocid
protiv susednih nacija, pa su time krivi za apsolutno sve to se deavalo na
prostoru bive SFRJ. Utoliko je i Simsov zakljuak logian trebalo ih je pre-
ventivno napasti. No, tako depersonalizovane i dehumanizovane, verovatno
ih je trebalo i iskoreniti, jer ta oseati za (ne)ljude koje pokree vlastita ubi-
laka dinamika?
Naposletku, ima i autora koji su, poredei Srbe u Hrvatskoj s nacistima i
ustaama zbog ogavnog nasilja protiv civilnog stanovnitva (Ullman, 1996:
13), brinuli o sudbini amerikog vostva u svetu: () amerikom vostvu
trebalo je mnogo vremena da se pojavi, etiri i po godine. Ba kao to su
bosanski Srbi tokom ovih godina esto izazivali NATO, da ne pominjemo Uje-
dinjene nacije, tako bi i drugi meunarodni nasilnici mogli doi u iskuenje
da urade isto (Ullman, 1996: 34). Stoga je profesor Meunarodnih odnosa
na Prinstonu (Princeton) konstatovao da je javnost potrebno stalno ubei-
vati da su okolnosti iza njihovih granica vredne ivota njihovih sinova i keri
(Ullman, 1996: 35). Uopte, okvir agresorrtva s humanitarno-imperijalisti-
kim diskursom i diskurzivnom strategijom personalizacije (beogradski kasa-
pin Daalder,
348
OHanlon 2000: 15) veoma su dobro sluili imperijalnim
interesima,
349
u koje je spadalo i popravljanje odnosa sa islamskim svetom:
350

Kao srpski vo Jugoslavije, Slobodan Miloevi je bio najodgovorniji za dece-
niju nasilja koje je propratilo raspad Jugoslavije. () Ve je vie od godinu
dana kako su SAD i njihovi glavni evropski saveznici pokuali da spree vojni
sukob teei da ukljue (u diplomatske napore, prim. aut.) najodgovornijeg
oveka za pokolje na Kosovu koji nalikuju onima koji su mu prethodili u Hrvat-
skoj i Bosni ranije tokom decenije (Daalder, OHanlon, 2000 :1).
6.3. Posredno pripisivanje odgovornosti Srbima
za raspad Jugoslavije
(...) postoji tenja da se odbace one analize koje pokazuju da je poli-
tika koja je pobedila, u stvari, pogrena. Politika hegemonija zavodi
intelektualno pravoverje.
Robert Hejden
Prethodno analizirane studije uspostavile su ideoloku hegemoniju o
Srbima kao iskljuivo odgovornima za raspad Jugoslavije i ratove, neposredno
ih i etiki proglaavajui krivcima za takav ishod i neretko ih predstavljajui u
negativno stereotipnom svetlu. Studije koje Srbima posredno pripisuju odgo-
vornost znatno su uravnoteenije, ali se, ipak, onako uzgred, kroz tekst ili u
uvodu i zakljuku navodi da su Srbi ti koji su najodgovorniji za nesree koje
su zadesile Jugoslaviju na prelazu osamdesetih u devedesete godine.
348 Strunjak za meunarodne odnose, lan Nacionalnog saveta bezbednosti u vladi B. Klin-
tona zaduen za politiku prema BiH, spoljnopolitiki savetnik Baraka Obame tokom
predizborne kampanje i sadanji predstavnik SAD pri Savetu NATO. Wikipedia: http://
en.wikipedia.org/wiki/Ivo_Daalder, pristupljeno 3. V 2011. godine. Oblast meunarod-
nih odnosa je, moda, posebno podlona ideologizaciji u okviru i inae ideologizovane
politike nauke, jer ona izraava i kadto uobliava spoljnopolitike interese neke drave.
349 Knjigu su (na koricama) preporuivali politiari i vojnici: Bob Doul, Zbignjev Beinski,
Riard Holbruk, Don Mekein, Entoni Lejk, Voren Zimerman i general Klaus Nauman.
350 Diplomatske odnose sa SRJ prekinulo je 47 islamskih zemalja, a saudijski kralj Fahd
zamolio je Bua starijeg posebnim pismom da pomogne muslimanima u BiH (Klemen-
i, 2009: 173).
Pisci ovih studija su, izgleda, bili fascinirani medijskim priama o Srbima,
pa su reili da, voeni modernistikim teorijama etnike vezanosti (Baki,
2006; 2004), proniknu u sutinu srpskog fenomena izuavajui uglavnom
srpske intelektualce i oekujui da nau sutinske dokaze nacionalistikog
zla koje je izazvalo docniji raspad SFRJ i pratee ratove. Najee su zaklju-
ivali da je nacionalizma bilo, ali da nije bio naroito zloudan (Budding,
2004; Miller, 2002). Pa ipak, ostajali su pri zakljuku da su Srbi ti koji su naj-
odgovorniji, iako zapravo nisu ni pokuali da istrae druge strane u jugo-
slovenskom sukobu isto onako temeljito kako su izuili srpsku. Klasine pri-
mere takvog pisanja nude Nikolas Miler, Erik Gordi (Eric Gordy) i Odri Helfant
Bading (Audrey Helfant Budding). Prvi je profesor na dravnom Univerzi-
tetu Boisi (Boise) u Ajdahu (Idaho) i recenzent nekoliko uglednih izdavakih
kua,
351
Gordi je odnedavno profesor na Londonskoj koli za slovenske i isto-
noevropske studije (London School of Slavonic and Eastern European Studies),
a Badingova je profesorka na prestinom Harvardu i autorka Strunog izve-
taja za Haki tribunal o srpskom nacionalizmu.
Zajednike crte njihovog pisanja odnose se na izrazitu tenju za nepri-
strasnou, te objektivno prikazivanje pojave srpskog nacionalizma meu
srpskim intelektualcima u XX veku. Ovako objektivan prikaz je, meutim, u
relativnom neskladu sa manje ili vie izriitom tvrdnjom da je srpska strana
skrivila raspad Jugoslavije i rat, tim vie to su usredsreeni na drutvo Srbije
i naroito na srpske intelektualce, dok druge strane u junoslovenskom
sukobu prate tek usputno, a meunarodni aspekt ostaje sasvim izvan njihove
ie interesovanja. Ispada da se u istraivanje ulo s namerom da se razume
delanje Srba u poslednjoj deceniji XX veka. No, isti rezultat bi se postigao
ako bi se istraivali hrvatski intelektualci Matice hrvatske koji su predvodili
Hrvatsko proljee ili slovenaki intelektualci osamdesetih, ali slina istraiva-
nja konkretni istraivai nisu spoetka preduzimali, ve tek u skorije vreme
(Budding, 2008; Miller, 2008).
Otuda, iako njihovo delo nikako ne moe biti smatrano, to bi Dejms
Sadkovi kazao, javnim zastupanjem sluaja, jer radi se o veoma vrednim
istraivanjima koja potuju naela naunog rada i obogauju saznanje, ono
se ipak moe ubrojiti u dela koja zastupaju ideoloki hegemon diskurs o
raspadu Jugoslavije i prateim ratovima. Moe se rei da istraivanja koja
neposredno optuuju Srbe, neretko ih demonizujui, za raspad SFRJ i pra-
tee ratove uspostavljaju ideoloku hegemoniju o ovim pojavama, a da
dela koja posredno utvruju odgovornost Srba za takve pojave uglavnom
slede i potvruju, premda kadto ublaavaju i racionalizuju uspostavljeni
hegemoni diskurs.
351 Podaci o njemu mogu se saznati na sledeoj elektronskoj adresi: http://www.boisestate.
edu/history/faculty/miller.shtml, pristupljeno 20. VIII 2008. godine.
Doista, Badingova se pozabavila problemom odnosa Srba prema Jugo-
slaviji u okviru izrade doktorske disertacije pod naslovom Srpski intelektualci
i nacionalno pitanje 19611991, to je 1998. objavljeno pod istim imenom
kao knjiga.
352
Dola je do zakljuka da su se oni ve pri kraju prvog desetlea
na koje se njeno istraivanje odnosilo (ezdesete) preobratili iz Jugoslovena
u Srbe (Budding, 1997). Slian zakljuak iznosi i Nikolas Miler (Miller, 2002).
U stvari, oboje pojednostavljuju stvari. Jugoslovenstvo je kako u srpskom tako
u hrvatskom sluaju predstavljalo ideologiju koja je usklaivana sa uim naci-
onalistikim idealima, pa je i svako pribliavanje ispunjenju uih nacionalisti-
kih ideala pod imenom jugoslovenstva bilo pozdravljano, ali je i svako udalja-
vanje od njega izazivalo sumnju i preispitivanja.
Dakle, nije se tu moralo raditi o neem konanom, kao to oboje autora,
ini se, pretpostavljaju. Oboje kao kljuan dogaaj uzimaju Predlog za razmilja-
nje Borislava Mihajlovia Mihiza i Antonija Isakovia koji su potpisala 42 knjiev-
nika. Iako uviaju da se radilo o odgovoru na izazov koji je predstavljala Dekla-
racija o nazivu i poloaju hrvatskog knjievnog jezika, ne izvlae odatle zakljuak
da se radilo, ipak, samo o jednoj veoma vanoj epizodi u rivalski strukturisa-
nim meunacionalnim odnosima Srba i Hrvata, ve izvode dalekosean zaklju-
ak da su tada srpski intelektualci konano prestali da budu Jugosloveni.
353
352 Citirana je svega tri puta, a autor ove studije nije naalost imao uvid u nju. Kosta avoki
je objavio otru kritiku (Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u sluaju Slobo-
dana Miloevia) Strunog izvetaja Badingove za potrebe Hakog tribunala. U toj kritici,
koja mestimino odstupa od uobiajenog akademskog diskursa, tvrdi se da se Izvetaj
znatno razlikuje u odnosu na disertaciju za koju se imaju rei hvale.
353 Kada su, po obliku svog napada na Rankovia, jugoslovenski lideri izjednaili srpski naci-
onalizam sa unitaristikim jugoslovenstvom, svakako nisu imali nameru da ojaaju tra-
dicionalni (partikularistiki) srpski nacionalizam. Ipak, njihova politika je imala takav
efekat (Budding, 2004: 91). Slino smatra i Miler: Srbijanski intelektualci su se odmakli
od podrke Titovom reimu koji je osiguravao srpsku bezbednost u ovoj Jugoslaviji, od
podrke stvaranju jedinstvene kulture i nadnacionalnog identiteta koji bi konano obe-
smislio republike granice u nacionalnom smislu. Sada, pod rastuim dokazima da je
ovom plemenitom snu dozvoljeno da izbledi, ti isti Srbi otpoeli su svoje veliko povlae-
nje od jugoslovenstva do usplahirenog pokuaja spaavanja iz olupina onoga to je bilo
srpsko (Miller, 2002: 610). Nije sporno da je Deklaracija uzdrmala poverenje srpskih inte-
lektualaca u jugoslovenstvo, jer ako ga nema na drugoj strani, zato bi se u njega verovalo
ovde, ali radilo se o taktikom upuivanju upozorenja rivalima, a ne o stratekoj odluci da
odranje Jugoslavije nema smisla. Otuda je sledei Milerov navod blii istini: Tako, ovde
se krila pretnja: ako Hrvati insistiraju da njihova nacija ima pravo da odredi njen sopstveni
jezik, koji zatim mora biti u upotrebi na teritoriji Hrvatske, Srbi bi mogli da zahtevaju isto
pravo u oblastima u kojima oni ive, to bi ishodovalo jezikim otcepljenjem od Republike
Hrvatske. Poenta koju je grupa pisaca elela da napravi bila je da kada se jednom nacio-
nalna prava veu sa teritorijom u ovoj Jugoslaviji, groteskna logika secesije (bilo geopoli-
tike bilo kulturne) mogla bi ostaviti dravu u stanju odrpanih zakrpa nacionalnih terito-
rija ili, kao to e se to zvati u aktuelnoj praksi 24 godine docnije, kantona (Miller, 2002:
608). Upuivalo se, prema tome, na haos koji nastupa prihvatanjem nacionalistike logike.
Ipak, bilo je u prethodno iznetim stavovima Badingove i Milera i puno
istine, jer tada je srpski nacionalizam odvojen od jugoslovenstva prvi put
pomolio glavu u socijalistikoj Jugoslaviji, pa makar se radilo o njegovom tak-
tikom pojavljivanju u okviru etnikog nadgornjavanja sa hrvatskim rivalom,
a ne i o stratekom antijugoslovenskom izboru. Tek je, meutim, delimino
tano da je srpska nacionalistika inteligencija s kraja ezdesetih i poetka
sedamdesetih godina vodila malo rauna o drugim nacijama u SFRJ.
Prema Badingovoj, oni su bili sasvim zaokupljeni problemima Srba, pa
su usmerili panju na Srbe van Srbije, ali nisu primeivali da ima i nesrba,
Hrvata, Muslimana i Albanaca, koji su takoe bili podeljeni unutranjim gra-
nicama (Budding, 2004: 97). U stvari, sama autorka je skrupulozno navela
da su neki diskutanti u okviru rasprave na Pravnom fakultetu povodom
ustavnih amandmana govorili da nacionalna prava (...) treba da dobiju teri-
torijalni izraz svuda gde postoje brojano znaajne manjine ili, u suprot-
nom, nigde. Ako Albanci u Srbiji imaju pokrajinu, onda treba da je imaju i
Albanci u Makedoniji i Srbi u Hrvatskoj (Budding, 2004: 96). Otuda proizlazi
da su bar neki predstavnici srpske nacionalistike misli, poput Pavla Ristia,
Andrije Gamsa i ivomira orevia (Budding, 2004: 96), vodili rauna ne
samo o srpskim interesima nego i o interesima drugih nacija i nacional-
nih manjina u Jugoslaviji, te da su zauzimali hvale vrednu naelnu poziciju
o pravnopolitikom i teritorijalnom ureenju nacionalnog pitanja u SFRJ.
Prema tome, zakljuak autorke nije u skladu sa iznetom analizom. Uosta-
lom, kako Kosta avoki navodi, u doktorskoj disertaciji Badingova je iska-
zala veliko razumevanje za srpsko nezadovoljstvo jugoslovenskim fede-
ralizmom i potonjim konfederalizmom:
Srbi su iskusili najekstremniju razdvojenost izmeu naroda i republike, sa tano
preko dvadeset i pet procenata Srba koji su iveli izvan Srbije a blizu etrdeset
odsto ako se kao spoljanji raunaju i srpski stanovnici autonomnih pokrajina
Kosova i Vojvodine, koje su de facto imale status republika tokom znatnog dela
Titovog vremena. Za vreme postojanja socijalistike Jugoslavije svaki pokuaj
definisanja nacionalne politike zajednice recimo, polaganjem prava na spe-
cijalni odnos izmeu republike i njenih sunarodnika negde drugde u Jugoslaviji
bio je zabranjen. Vien u tom svetlu, jedini najkritiniji sastojak postjugoslo-
venskog srpskog nacionalizma tenja da se svi Srbi ujedine u jednu dravu
predstavlja trijumf nacionalne ideologije nad jugoslovenskim ustanovama (str. 6.
u doktoratu Badingove, prim. aut.) (cit. pr. avoki, 2006: 80).
Ipak, ini se da i pored tog velikog razumevanja za srpsko nezadovolj-
stvo osnovni stav Badingove iz doktorata nije izmenjen u Izvetaju, tj. da ona
smatra kako je upravo krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih nestalo
srpske privrenosti Jugoslaviji, to sa pojedinim Srbima kao to je avoki
moda i jeste bio sluaj, ali ne i sa mnogim drugim srpskim intelektualcima, a
naroito ne sa, recimo, beogradskim esdezetosmaima.
354

ini se stoga da nije opravdano izriito prihvatanje iskljuivo srpske kri-
vice za raspad Jugoslavije i rat koji je nastupio, to se dovodi u vezu ne samo
sa srpskim nacionalizmom iz osamdesetih koji je odista bio samoviktimizu-
jui i agresivan, masovan, pa stoga i opasan, ve i sa ovim iz ezdesetih koji
je bio prevashodno elitistiki reaktivnog tipa. Sledei Milerov navod pomae
da se shvati koliko je srbocentrina ideoloka hegemonija mogla uticati na
zakljuke ove grupe autora:
Uzimajui u obzir dogaaje iz devedesetih u bivoj Jugoslaviji, teko je zamisliti
vreme kada su Srbi istinski bili najprivreniji od svih nacija Jugoslavije uspehu
navodnih napora Titovog reima da stvori jedan jedinstveni natkriljujui jugo-
slovenski identitet za sve narode u dravi. Ipak, bili su to odista Srbi koji su naj-
due istrajali u bici protiv razdrobljavanja drave, bici koja je zapoela, kako
oni tvrde, sa uklanjanjem Rankovia 1966. godine. Predlog je, meutim, brzo
izmenio teren preutno tvrdei da Srbi treba da odustanu od Titovog jugo-
slovenskog ogleda i usredsrede se umesto toga na odbranu srpskih oblasti
drave, gdegod da su. Tako, umesto tvrdnji da je bratstvo i jedinstvo Jugoslo-
vena vredno ouvanja, autori Predloga su tvrdili da, poto su bratstvo i jedin-
stvo ve razoreni, Srbi treba da ouvaju njihove posebne zajednice. U zauzi-
manju ovakve pozicije, autori Predloga predskazali su odgovor Srba na raspad
Jugoslavije 24 godine docnije. Meutim, 1967. bila je to nepopularna pozicija
ak i meu srodnim duhovima u Srbiji, ukljuujui Dobricu osia, koji je odbio
Predlog kao neto to je najvie prezirao u srpskoj nacionalnoj politici: provin-
cijalizam (Miller, 2002: 617618).
Kao to se vidi, autor je unekoliko ambivalentan, jer utvruje da su Srbi
najdue istrajali u bici protiv razdrobljavanja drave, ali istovremeno tvrdi da
je to teko zamisliti u svetlu devedesetih, ime se diskurzivnom strategijom
preutkivanja ukazuje da su, ipak, Srbi ti koji su najodgovorniji za ono to se
tada desilo sa Jugoslavijom. Slino tome, tvrdi se da su Srbi Predlogom jasno
pokazali naputanje jugoslovenstva, to je bilo predskazanje njihovog stava
iz devedesetih, a onda se veli kako je to bila nepopularna pozicija ak i meu
354 Kao primer postojanog srpskog i leviarskog jugoslovenstva, irom otvorenog ak i prema
hrvatskoj varijanti koja bi ukljuivala Bugare, moe se navesti pokojni sociolog Vojin Mili,
Srbin iz zapadne Slavonije, prijatelj Mihaila uria i jedan od onih koji su beogradske stu-
dente 1968. predvodili (Baki, 1997a). Ako bi, pak, neko prigovorio da Mili nije bio naro-
ito prisutan u javnosti, moe se navesti primer Mihaila Markovia koji je odolevajui
etnikoj predodreenosti jo 1971. smatrao da je za Jugoslaviju optimalno reenje kon-
federacija republika (Markovi, 1971: 823, cit. pr. Kulji, 1998: 215), to je zapravo prihva-
tanje hrvatske varijante minimalnog jugoslovenstva (Baki, 2004).
srodnim duhovima u Srbiji, poto je i Dobrica osi Predlog odbio zbog pro-
vincijalizma. Osim to Dobrica osi zasluuje priznanje za takav stav, jer je
provincijalizam doista opasnost za svaku kulturu, posebno malu, potrebno je
naglasiti da ovako dvosmislen stav Milera ukazuje na ex post facto zakljuiva-
nje, tj. da znanje ili predubeenje iz devedesetih utie na njegove sudove o
ezdesetim. ini se da isto vai i za Badingovu.
Negativan stav o Srbima tokom devedesetih godina na Zapadu nemi-
novno utie i na prouavanje prolosti Srba u ranijem periodu, pa ak i kod
istraivaa koji nisu antisrpski usmereni. Postoji tenja da se u daljoj ili blioj
prolosti nae uzronik njihovog ponaanja tokom devedesetih, jer u protiv-
nom ono ostaje neobjanjivo. Ako bi, meutim, isto prouavanje neki istra-
iva primenio samo na hrvatski nacionalizam, uzimajui tek uzgred u obzir
ponaanje srpske strane, doao bi u najmanju ruku do slinih ocena. Jed-
nostavno, usredsreivanje samo na jednu naciju i njenu prolost u Jugosla-
viji sa namerom da se nae uzronik njenog raspada unapred je osueno na
saznajno neodgovarajui ishod.
Badingova zasluuje priznanje zbog svog istorinog protivljenja shvata-
nju o neizbenosti nestanka Jugoslavije. Ona je svesna da je Banac u pravu
kada tvrdi da su srpska i hrvatska nacionalna ideologija suprotstavljene, ali
smatra da, uprkos tome, nestanak Jugoslavije nije bio neizbean. Po njoj, eko-
nomski determinizam veoma je vaan, jer je opadanje privrednih aktivnosti
bilo tako izraeno i pad ivotnog standarda toliko veliki da je teko zamisliti
bilo koju drugu zemlju, koja ne bi na to odgovorila velikim politikim prome-
nama ili ak revolucijom (Lydall, 1989, cit. pr. Budding, 2004: 106).
Otuda uvek treba uzimati u obzir ekonomski kontekst, odnosno sve te-
koe za veinu Jugoslovena, kao i nesigurnost za sve koji su uslovljavali kon-
kurenciju izmeu raznih programa zasnovanih na nacionalnim interesima.
tavie, veli Badingova, ideologije Srba, Hrvata i Slovenaca o jednoj naciji i
jednoj dravi, oduvek su bile neusaglasive sa vienacionalnom jugosloven-
skom dravom ali, tek sa neuspehom sistema, ove ideologije su naglo, od
relativno marginalnih, izbile u prvi plan u politikom smislu (Budding, 2004:
107108). Doista, radi se o vanom teorijskom uvidu koji jasno naglaava da
suprotstavljenost nacionalnih ideologija moe biti samo neophodan uslov
za nestanak Jugoslavije, ali ne i dovoljan. S druge strane, privredni neuspesi
u jednonacionalnim dravama ne vode rasturanju drave, jer dravni udari i
revolucije nemaju nameru, a najee ni ishod, rasturanja zemlje ve politike
ili sveopte drutvene restrukturacije. Badingova, takoe, priznaje da srpski
nacionalizam kao razaraku snagu u okviru Jugoslavije ne treba precenjivati:
Memorandum nije raspalio debatu u Jugoslaviji zato to je u njemu eksplicitno
iznet srpski nacionalni program posle Jugoslavije poto i nije ve zbog kon-
trasta izmeu detaljnih i preteranih primedbi na poloaj Srbije unutar postojee
jugoslovenske drave, koje su iznete u Memorandumu, kao i neodreenog pozi-
vanja na moguu budunost posle Jugoslavije (tvrdnja da Srbija mora jasno da
sagleda svoje privredne i nacionalne interese kako je dogaaji ne bi iznenadili).
(...) Ideja da je jugoslovenska drava zamenljiva, koja je tokom osamdesetih sve
vie dobijala na znaaju, predstavlja osnovnu promenu u srpskoj nacionalnoj
misli. Obim te ideje ne treba preuveliavati. Srpski nacionalizam, u radikalnom
antijugoslovenskom obliku, koji odbacuje bilo kakvu jugoslovensku dravu, ostao
je marginalna pojava tokom celokupnog perioda raspada Jugoslavije, koja je
imala malo politikog uticaja. Ono to je postalo presudno u srpskoj politici bila
je jedna struja miljenja, koja je smatrala da je postojea jugoslovenska drava
nepodnoljiva (istakao A. H. B.) (Budding, 2004: 121).
Gornja analiza je tana, ali kakav bi se rezultat dobio da se uporedo prou-
io slovenaki ili hrvatski nacionalizam tog perioda? Uistinu, u skorijem istra-
ivanju Miler navodi kako se hrvatsko nezadovoljstvo Titovom Jugoslavi-
jom kristalisalo ranije i snanije no meu Srbima i Slovencima, te da nije bilo
potrebe da slovenaki nacionalizam, iako se pojavio u socijalistikoj Jugosla-
viji ve poetkom ezdesetih, izraava posebno agresivne albe poto su mu
potraivanja bila zadovoljena ustavnim promenama u periodu 19671974.
(Miller, 2008: 187, 190). Razlono je pretpostaviti da je antijugoslovenskog
tona ponajmanje bilo upravo u srpskom nacionalizmu, jer on je doista naje-
e bio izraavan u okviru jugoslovenstva, poto je tek unutar njega mogao
ispoljiti hegemoni potencijal. Uistinu, ini se da i Badingova nije daleko od
ovakvog shvatanja, pa glavnu krivicu prebacuje na Miloevia, iako je i tu
dovoljno obazriva da naglasi kako ta krivica nije iskljuivo na njemu.
355
Ostaje otvoreno pitanje da li bi Badingova uzela u obzir delanje spolj-
nog inioca da se nije radilo o pisanju za potrebe Hakog tribunala.
356
Vero-
vatno bi se priljeno i korektno, kao to je sluaj sa srpskim nacionalizmom,
istraili i nacionalizmi drugih u Jugoslaviji, prvenstveno Hrvata i Slovenaca, da
je kojim sluajem Tribunal to traio. Posebno je pitanje zato je Tribunal tra-
io analizu samo srpskog a ne i drugih nacionalizama na tlu Jugoslavije. Oe-
vidno, u njegovom postupanju bile su a priori prisutne izvesne pretpostavke
355 ,,Da bi ispunio svoje obeanje da e povratiti kontrolu Srbije nad pokrajinama, Miloe-
vi je morao da prestruktuira Jugoslaviju. Meutim, njegov pokuaj da to i uini izazvao
je odluan otpor drugih republika, pre svega Slovenije i Hrvatske, i na taj nain je dopri-
neo procesu raspada drave. Ovim se ne eli indirektno rei da je jedino Miloevi odgo-
voran za krah Jugoslavije. Sile, koje su bile na strani nezavisnosti, postojale su, nezavisno
od njega, i u Sloveniji i u Hrvatskoj. Meutim, njegova politika, i jo vie ono to je govo-
rio, delujui u kontekstu postkomunistike izborne trke, doprinele su da se ove snage pre-
meste sa marginalnih na dominantne politike pozicije (Budding, 2004: 121122).
356 Kosta avoki koji je imao u rukama njen doktorat ne obavetava da li je autorka imala kakva
zapaanja o delanju spoljnog inioca u procesu nestajanja Jugoslavije (avoki, 2006).
o krivici koje je trebalo dokazati, o emu svedoi i preko dve treine optue-
nih Srba (Allcock, 2009: 365). Isto tako, posebno je pitanje zato je Badingova
svoju disertaciju pisala samo o srpskom nacionalizmu a ne i o ostalim nacio-
nalizmima u Jugoslaviji? Da li se radi o pretpostavkama koje ne treba ni doka-
zivati, tj. o aksiomatskoj krivici Srba? ini se da je samo pitanje koliki je ste-
pen srpske krivice, tj. da li su iskljuivi krivci ili sa njima u veoj ili manjoj meri i
drugi tu krivicu dele. Ako nita drugo, moe se videti da je skrupuloznim istra-
ivanjem Badingova dola do toga da Srbi nisu iskljuivi krivci, ali im pripisuje
najveu odgovornost. Verovatno je to i maksimum koji se mogao postii iz
jednog saznajno relativno uskog srbocentrinog interpretativnog okvira pro-
cesa nestajanja Jugoslavije.
Slino Mileru i Badingovoj, levoliberalni ameriki kosmopolita Gordi je, po
svemu sudei, voen antipatijama prema reimu Miloevia i simpatijama za
srbijansku opoziciju tokom devedesetih, u knjizi Kultura vlasti u Srbiji: Nacio-
nalizam i razaranje alternativa (The Culture of Power in Serbia: Nationalism and
the Destruction of Alternatives, 2002)
357
izneo miljenje da je Miloeviev reim
u Srbiji iskljuivo odgovoran za rat u Jugoslaviji:
Dva elementa tesno su povezana sa onim to se dogodilo 9. marta 1991. i u
danima koji su potom usledili. Na demonstracijama od 9. marta koje su se zavr-
ile prvom upotrebom vojne sile protiv graanstva u istoriji Jugoslavije nakon
Drugog svetskog rata, kocka je baena i Miloeviu je jo jedino preostalo da
zapone rat kako bi mogao uverljivo da potvrdi svoju vlast nad Srbijom. (...)
Armija je sama sebe diskreditovala kao nezavisnu silu. Zahvaljujui ovakvom
razvoju dogaaja, rat meu republikama nije postao samo mogu; rat je postao
neophodan kao jedino sredstvo za ouvanje vlasti koja je bila javno ogoljena i
dovedena u pitanje (Gordi, 2001: 50).
Prema tome, unutranjopolitiki razlozi terali su Miloevia da zapone
rat u Hrvatskoj. Pa ipak, iako postoji povezanost izmeu rata u Hrvatskoj
i potreba Miloevievog reima u Srbiji, ostaje otvoreno pitanje oruane
pobune Slovenije protiv SFRJ i njene legitimne oruane sile JNA sa kojom
je Miloevi delio ideoloka uverenja ali ne i strategiju, pa je ak i onemo-
guio da brani dravne granice (Kadijevi, 2010: 115152; Mamula, 2000;
Jovi, 1996). Uzgred, Gordijeva teza, koja ima dosta slinosti sa Jansenovim
i Gegnonovim uvidima o devedesetim u Srbiji i Hrvatskoj (Jansen, 2005:
23), jeste da je Miloeviev reim zapravo demobilisao i pasivizirao graane
Srbije, a da su mu UN sankcijama pomogle u toj nameri onemoguavajui
efikasnu alternativu njegovom reimu. Ovo je znailo i da nacionalizam nije
predstavljao pogonsko gorivo Srbije u ratovima tokom devedesetih, ve da
357 Citirana je u 56 bibliografskih jedinica.
je pomou njega veina graana koji su se snalazili kako da preive od danas
do sutra pasivizirana i postala nezainteresovana za politiku.
***
Kao to se vidi iz primera analize diskursa srbocentrine hipoteze, radi
se o veoma jednostranom objanjenju raspada Jugoslavije gde autori, po
pravilu, zapadaju u manje ili vee protivrenosti. Posebno je zanimljiva inje-
nica da su britanski novinari putem pisanja studija sa akademskim preten-
zijama postali ne samo nesporni autoriteti u javnosti ovih zemalja kada su
zemlje bive Jugoslavije u pitanju, ve su umeli doista i zavriti kao univerzi-
tetski predavai istorije Jugoslavije na uglednim visokokolskim ustanovama
u svetu. Ova injenica je sa saznajno-sociolokog stanovita veoma vana, jer
ukazuje na povezanost i mestiminu isprepletenost novinarskog i akadem-
skog sveta, a onda i novinarskog i akademskog diskursa. Granice izmeu ove
dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije blagodarei tome postale pri-
lino zamagljene, pa su se i akademska objanjenja esto odlikovala za novi-
nare karakteristinom povrnou.
Osim toga, vidljivo je da su neki od zagovornika srbocentrine hipoteze
uokvirene okvirom agresorrtva i izraene humanitarno-imperijalistikim
diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civiliza-
cija i balkanistikim diskursom, kao i da su se hladnoratovski okvir i antikomu-
nistiki diskurs uperen protiv Slobodana Miloevia esto preplitali sa pret-
hodno navedenim okvirima i diskursima.
Sabrina Petra Ramet predstavlja najistaknutiji primer ovakvog preplitanja.
Moe se ak kazati da se na njenom primeru moe pratiti unekoliko tipina
evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom poetku sukoba, balkanizam
korien u okviru sukoba civilizacija u objanjenju sukoba u Hrvatskoj i Slove-
niji, to je kombinovano i sa hladnoratovskim okvirom i antikomunistikim dis-
kursom, a potom se, kako je poeo rat u BiH, poeo primenjivati okvir agresor
rtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs, pa se ak prvopomenuti diskurs i
okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati, poto je trebalo oprav-
dati sopstvenu promenu celog okvira, a da to ne izgleda kao pravdanje, ve
kao evolucija. Mogue je da ima istine o loginoj evoluciji misli: pravoslavci
su naklonjeni komunizmu vie no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu
na izborima, a poto su komunisti zli i opasnost po civilizaciju, oni vre agre-
siju na katolike i muslimanske susede. Na taj nain se moe saznajno tuma-
iti na prvi pogled udnovato preklapanje razliitih saznajnih okvira predstav-
ljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti okviri izraavaju.
Poto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni na Zapadu, a okvir agre-
sorrtva i uopte meu pripadnicima ljudskog roda, onda nije teko shvatiti
da su ovakva pojednostavljenja, pa i pogrena predstavljanja stvarnosti kraja
Jugoslavije i ratova za jugoslovensko naslee, bili lako prihvatani ne samo u
iroj, ve i u strunoj javnosti. Naalost, u sklopu ovakvog pisanja ne samo to
je bilo predrasuda i stereotipa koji se podrazumevaju za pomenute okvire i
diskurse, te nenamernih previda, ve se katkad pribegavalo i namernom kri-
votvorenju injenica. Interesi SAD kojima su se suprotstavljali bosanski Srbi,
prvobitno uz podrku Srbije, da se njihov protivnik porazi vrili su jak pritisak
na konformiranje srbocentrinoj hipotezi. Tome su ili na ruku zloini srpske
strane u ratu npr. etniki progoni u Podrinju i Pounju, nasumino bombar-
dovanje Sarajeva kao i zloini koji su vojsci RS pripisani, iako ima nedo-
umica o tome ko je u stvari zloinac (granatiranja reda za hleb u Vase Miskina
i pijace Markale),
358
poto su predstavljali izvanrednu temu sredstava masov-
nog optenja koja su nametala ideoloku hegemoniju u skladu sa spoljnopo-
litikim interesima SAD zanemarujui sline zloine drugih, npr. etniki pro-
gon Srba iz Hrvatske, te bonjake i hrvatske logore.
Pomenuto konformiranje srbocentrinoj hipotezi vidljivo je kod onih koji
su bez predrasuda prili istraivanju Srba u tenji da otkriju ta je to to ih je
gonilo razbijanju Jugoslavije i agresiji na susede. Ovakve, u osnovi vredne
studije Badingove, Gordija i Milera, pokrenute su u velikoj meri da bi se shva-
tilo ponaanje Srba u devedesetim koje se opaalo kao nacionalistiko i agre-
sivno. injenica da u poslednjih dvadesetak godina postoji tek jedno teme-
ljito istraivanje hrvatskog nacionalizma (Fine, 2006), a nijedno slovenakog,
svedoi da je samo srpski nacionalizam
359
opaen kao vredan posebne panje
i istraivanja, poto se tek usput i ukratko u uvodu ili u zakljuku, ali izriito
usvaja stav koji odgovara okviru agresorrtva. injenica je, meutim, da
detaljno istraivanje ovih autora pokazuje da srpski nacionalizam, iako sva-
kako nije bio niti poeljna niti bezazlena pojava u vienacionalnom kontek-
stu Jugoslavije, nije predstavljao nekakav zloudni izuzetak, ve se ak javio
i sa izvesnim odocnjenjem u odnosu na druge u SFRJ, pa se ak moe tvrditi
da je krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih u dobroj meri bio reak-
tivne prirode u odnosu na hrvatski nacionalizam i novi ustavni kroj drave
koji je objektivno iao protiv Srba kao nacije i Srbije kao republike. Otuda srp-
ski nacionalizam nije pokazivao neke samo njemu svojstvene pogubne ele-
mente, premda autori umeju zapasti i u pomalo nategnute paralele izmeu
358 Granatiranje Markala, a ne genocid u Srebrenici o kojem jo nisu postojala precizna sazna-
nja, bilo je presudno za bombardovanje Srba u BiH (Ullman, 1996: 8). Kada su Markale pret-
hodno u februaru 1994. pogoene, do 80% graana SAD podravalo je vazdune udare
protiv Srba, a to je nateralo i evropske voe da promene stav i podre vazdune udare
(Sobel, 1996: 149, 151). Uoljivo je da granatiranje Tuzle u kojem je ivot izgubila 71 osoba
nije zavredelo medijsku panju kao ni potrebu bosanskih Srba da negiraju svoju odgovor-
nost (Ingrao, 2009: 206). Takoe, stradanje seljaka u BiH nije izazivalo naroitu panju.
359 Albanski nacionalizam je u poslednje vreme dobio panju, ali se njemu najee pristupa
blagonaklono (Di Lellio, 2009; Di Lellio et. all, 2006; Scwandner-Sievers, Fischer, 2002; Mal-
colm, 1998). Bonjaki nacionalizam usled posvemanje viktimizacije Bonjaka izmie
naunom istraivanju. Tome su posveena dva poglavlja ove studije.
kraja ezdesetih i kraja osamdesetih, jer nema sumnje da je krajem osamdese-
tih srpski nacionalizam bio masovna pojava, dok se dvadesetak godina ranije
radilo pre o elitnoj pojavi.
Naposletku treba kazati da su neki od pobornika srbocentrine hipoteze,
npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims i Danijele Konverzi, bili ponukani da se
suprotstave kritici nemake politike u razbijanju Jugoslavije, to se moglo uti
u britanskoj javnosti, naroito od lorda Karingtona koji se alio da je Nemaka
minirala njegove mirovne napore i tenje da se nae sveobuhvatan dogovor
za ceo prostor Jugoslavije pre no to se priznaju pojedine republike, ime se
u dobroj meri BiH dovodila u nemoguu poziciju.
Analiza je pokazala da je odbrana nemake politike prilino proizvoljna
i neargumentovana, jer postoje injenice koje potvruju otvoreno delanje
Nemake u razbijanju Jugoslavije, kao to su izjave i praktina delanja kance-
lara Kola i ministra inostranih poslova Genera koji su pritiskali partnere u EZ
da priznaju Sloveniju i Hrvatsku, ba kao to je i nemaka javnost vrila priti-
sak na politiku elitu.
Retko ko u meunarodnoj akademskoj zajednici danas zastupa hipotezu
da je Nemaka glavni razbija Jugoslavije. Naprotiv, srbocentrina hipoteza je
nesporno hegemona i gotovo da nema istaknutijeg rivala, jer ak i oni koji se
ne slau u potpunosti sa njom, iznosei viefaktorske analize nestanka Jugo-
slavije, esto se barem delimino konformiraju, naroito kada je u pitanju
uloga Slobodana Miloevia koji spada u svakako najocrnjenije politike voe
u Evropi ije se ime rutinski dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom.
Takoe, studije autora u kojima se iskuava vrednost srbocentrine hipo-
teze najee nisu naroito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord,
naroito s obzirom na injenicu da se radi o dogaaju koji se zbio pre skoro
dvadeset godina, a da je 1999. NATO bombardovao Srbiju to je vei deo inte-
lektualne elite na Zapadu pozdravio, ne uviajui imperijalne interese global-
nog hegemona i uglavnom alei to se to nije desilo i ranije. Jednostavno,
medijsko-akademska antisrpska kampanja trajala je desetak godina promen-
ljivom jainom i verovatno je da, ak i posle smrti Miloevia, bez bitnih pro-
mena u meunarodnim odnosima nee doi do promene hegemone srbo-
centrine hipoteze o raspadu SFRJ.
7. Srbocentrini diskurs samoviktimizacije
Srbi oseaju da se u Evropi deava neto zloslutno.
Zoran Obrenovi
7.1. Uvod
Jedna od saznajno-sociolokih pretpostavki preduzetog istraivanja jeste
da nacionalna pripadnost autora bitno utie na rezultate istraivanja pro-
cesa nestajanja Jugoslavije. Autor ove studije je po nacionalnom opredelje-
nju Srbin i izvesno je da ova injenica i iskustvo ivota u Srbiji tokom devede-
setih utiu na ugao gledanja iz kojih se prilazi istraivanju procesa nestajanja
Jugoslavije i nainu na koji pojedini autori taj proces objanjavaju.
Jedini nain da se utvrdi stepen uticaja ove injenice jeste da se ovde
izneto objanjenje kraja Jugoslavije uporedi sa drugim objanjenjima koja su
se javljala u Srbiji i meu Srbima, a naroito sa onima koja je sam autor pre-
poznao kao manje ili vie srbocentrina. Treba utvrditi slinosti i razlike meu
ovim objanjenjima i da li, moda, postoji neki obrazac koji bi se mogao zvati
srpskim obrascem objanjenja nestanka Jugoslavije ili se moda moe govo-
riti o srpskim liberalnim, leviarskim i konzervativnim obrascima objanjenja
nestajanja Jugoslavije. Zatim je potrebno uporediti ove obrasce sa onima u
susedstvu i u svetu.
360
Ono to je vidljivo jeste da srpski autori zajedno sa bonjakim imaju
povoljniji odnos prema Jugoslaviji od hrvatskih autora, to je u skladu sa teo-
rijskim oekivanjima da e nacija koja je imala vie ansi da bude hegemona
u vienacionalnoj politikoj zajednici imati i povoljniji stav prema njoj. Takoe,
ona nacija kojoj je u vienacionalnoj zajednici prvi put priznat status nacije
360 U zajednikom tekstu srpski istoriar Bjelajac i hrvatski unec izriito priznaju da postoje
hegemona hrvatska i srpska tumaenja koja se obino meusobno iskljuuju i razlikuju od
tumaenja stranih i malog broja domaih istraivaa (Bjelajac, unec, 2009: 234). unec
je, kako je primeeno u hrvatskoj tampi, nametnuo dosta od hrvatske hegemone misli o
kraju SFRJ (Slobodan Miloevi je svojim velikosrpskim projektom naterao nesrbe na otceplje-
nje) srpskom istraivau, koji se, uzgred, istakao plagiranjem stranice iz dokumenta CIA,
to je razotkrio hrvatski politikolog Josip Glaurdi (Glaurdi, 2010: 303), pulen Iva Banca
(Sabali, Ameriki povjesniar koji je posvaao Srbe i Hrvate, Globus, 28. V 2009).
imae relativno povoljan stav prema toj politikoj zajednici. S druge strane,
pripadnici nacije koja se oruano borila za otcepljenje u veini ne mogu imati
ni pozitivan odnos prema dravi od koje su se odvojili.
7.2. Teorijska etnocentrinost i ideoloka samoviktimizacija
Na ovom mestu analizira se svega nekoliko studija uglednijih filozofa,
sociologa i istoriara: edomir Popov (2007), Velika Srbija: stvarnost i mit; Sve-
tozar Stojanovi (1995), Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije; Milovan
Mitrovi (1994), Raspad drave i rat u Jugoslaviji, Zoran Obrenovi (1992), Srbija
i novi poredak, te studija Aleksandra Pavkovia o kojoj e na drugom mestu
biti jo rei: Nacionalna osloboenja u bivoj Jugoslaviji: kada e se okonati?
(National Liberations in Former Yugoslavia: When Will They End?, 2002). Napo-
sletku, u razmatranje je ukljuena i dvotomna studija ruske istoriarke Jelene
Guskove Istorija jugoslovenske krize (2003).
Jedna od osobina srpskog nacionalizma, koja se moe prepoznati gotovo
kod svih malih nacija, jeste samosaaljivost koja se izraava diskursom samo-
viktimizacije. Primer takvog diskursa moe se nai u pomenutoj knjizi edo-
mira Popova koja je nastala kao rezultat potrebe pobijanja ovde analiziranih
teza Odri Helfant Bading na suenju Slobodanu Miloeviu. Dok je Badingovu
uposlilo tuilatvo, dotle je akademika Popova u pomo pozvao pokojni Milo-
evi (Popov, 2007: 11). Stav prema Hakom tribunalu je jasan:
Zadatak Meunarodnog suda za suenje ratnim zloinima na tlu Jugoslavije
(Hakog tribunala) tako je i postavljen da osudi Srbe i dokae krivicu Srbije za
raspad Jugoslavije i otpor neospornim nosiocima svetske moi, njihovoj impe-
rijalistiki koncipiranoj globalizaciji i totalitarizaciji sveta. To ne samo to potvr-
uje sumnju i ubeenje o diskriminaciji Srba u odnosu na druge narode Evrope,
ve, dopunjeno dogaajima na Kosmetu od juna 1999, namee traginu para-
frazu naslova jednog filmskog remek dela u misao: Srbe je doputeno ubijati,
zar ne? A najvea krivica Srbije svih ovih nesrenih godina jeste u tome to je na
utrb i uz teka odricanja sopstvenih graana godinama pruala podrku svojim
sunarodnicima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, da se odbrane kao ravnopravni
narod na svojim temeljima, to je dala utoite stotinama hiljada ugroenih izbe-
glica i to je branila celinu svoje drave (Popov, 2007: 314315).
Naalost, iskustvo dosadanjeg rada tzv. Hakog tribunala jasno pokazuje
da je Popov u pravu, jer to, po svemu sudei, jeste institucija sa jasnim politi-
kim zadatkom da osudi one koji su pruali otpor najmonijoj sili dananjice.
Na taj nain se alje poruka svakom sledeem relativno nemonom poten-
cijalnom izazivau moi hegemone svetske sile da e se suoiti sa suenjem
Srbocentrini diskurs samoviktimizacije 281
za takvo opiranje, ako bude u toj raboti predugo istrajavao. U tom smislu ima
opravdanja govoriti i o imperijalistiki koncipiranoj globalizaciji sveta, ali ne
i o totalitarizaciji, jer da ima totalitarizacije, Popov i pisac ovih redova bi zbog
ovakvih stavova bili progonjeni.
Meutim, naroito je pogreno govoriti o diskriminaciji Srba u odnosu
na druge narode Evrope. Primerice, Romi su evropski narod i svakako su dis-
kriminisaniji od Srba, a Albanci su takoe donedavno u Srbiji bili diskrimi-
nisaniji, dok su se od polovine 1999. stvari obrnule, pa su Srbi na Kosovu, a
nikako ne Srbi uopte, najdiskriminisaniji narod Evrope, to ide na ast kako
Albancima tako i, jo vie, meunarodnim upraviteljima. Politika i ekonom-
ska elita Srbije niukoliko nije diskriminisana u evropskim razmerama, a pri-
padnici siromanijih slojeva Srbije se mogu meriti sa pripadnicima takvih slo-
jeva u drugim drutvima.
Tragina parafraza, iako pomalo neukusna, mogla se upotrebiti da je
autor obdaren sposobnou saoseanja i za nesrbe u istoj meri kao za Srbe,
i kada su u pitanju Albanci na Kosovu tokom devedesetih ili Bonjaci u BiH
u periodu 19921995. godine. Tada su neki ljudi, poput eljka Ranatovia,
Vojislava eelja, Ratka Mladia pominju se samo najistaknutiji smatrali
da u ime Srba imaju dozvolu za nekanjeno ubijanje Drugih. Naime, to to ih
goni prema srpskim rtvama nepravedni sud a nepravedan je zato to je na
dve godine osudio velikog zlikovca Nasera Oria, oslobodio istog takvog zlo-
inca Ramua Haradinaja i osudio na tri godine generala Rasima Delia koji
nita nije preduzeo protiv mudahedinskih glavosea premda je o njihovim
zloinima bio obaveten ne znai da nisu krivi prema brojnim bonjakim,
albanskim i hrvatskim rtvama. Autoru, meutim, nije ni na kraj pameti da tim
za Srbe neugodnim injenicama pogleda u oi.
Popov je iz srbocentrine usmerenosti amerike istoriarke Badingove
shvatio da se radi o optubi ne samo Miloevia, ve i cele srpske nacije, pa i
njene istorije. Otuda njegov odbrambeni pristup odie samosaaljenjem. Kao
pripadnik srpske nacije, on pokuava da opravda njenu istoriju. tavie, kao aka-
demik i leviarski nacionalista, on se trudi da opravda i razliita ispoljavanja srp-
skog nacionalizma kroz istoriju, a naroito srpski nacionalizam njegovih kolega
od kojih su dvojica, Milorad Ekmei i Vasilije Kresti, pisali recenziju knjige
iskazan u Memorandumu SANU. Neminovno, knjiga sa tezom pati od nedo-
stataka, jer se teza poto-poto dokazuje, a ono to ne ide njoj u prilog sistemat-
ski se zanemaruje. Doista, ve na samom poetku studije, Popov zakljuuje:
Pojedini narodi su u svojoj nacionalnoj i dravnoj politici ili do ekstrema, veru-
jui da u granice njihove drave treba da uu svi sunarodnici po cenu poroblja-
vanja masa drugih naroda. U tom pogledu, ve i pre sistematskog ispitivanja,
moglo se uoiti da su srpski nacionalni i dravni program i politika njegovog
realizovanja bili meu najbenignijim i najmanje ekspanzivnim (Popov, 2007: 8).
Tako je akademik kojem se ranije posreilo da bude otkriven u plagira-
nju (Mili, 1993), to dosta govori o njemu, a da se to nimalo ne odrazi na nje-
govu karijeru, to govori puno vie o provincijalnosti akademske zajednice u
kojoj plagijator nesmetano dela, zakljuivao da i pre sistematskog ispitivanja
moe da se zakljui da je srpski nacionalizam meu najbenignijim i najmanje
ekspanzivnim. Time je srbocentrino istraivako opredeljenje kojim su odi-
sala mnoga ranije analizirana vrlo pristrasna dela nesrpskih autora bilo pri-
menjeno i ovde, ali sa obrnutim predznakom. Dok su u ideoloki hegemonim
srbocentrinim istraivanjima na Zapadu, u Hrvatskoj ili u BiH, viktimizovani
Hrvati, Bonjaci ili Albanci, dotle je u srpskom srbocentrinom pogledu mono-
polizovan status rtve za Srbe, dok su Drugi postali delati. Time je ve u pred-
govoru itaocu dato na znanje ta moe u nastavku oekivati. Proizvoljnosti su
smenjivale jedna drugu: Veina evropskih naroda, posebno na etniki, nacio-
nalno i religiozno maksimalno sloenom prostoru evropskog jugoistoka, bila
je daleko ekspanzivnija, iskljuivija i agresivnija od Srba u svojim velikodrav-
nim programima i praktinoj nacionalnoj politici (Popov, 2007: 9).
Nacionalisti je njegova nacija uvek najbolja, a poto se poredi naroito
sa rivalskim susedima, ovi su, po pravilu, ekspanzivniji, iskljuiviji i agresiv-
niji. Sistematsko uporedno istraivanje ekspanzivnosti i iskljuivosti razliitih
nacionalistikih programa zaista nije neophodno ako ovek sledi logiku cen-
triranu na svoju naciju koja se doivljava bazino neuporedivom:
Od sredine XIX veka u javnost i politiki ivot Evrope uvedeni su pojmovi velika
Srbija, velikosrpstvo i velikosrpska hegemonija. Svaki snaniji izraz srpske naci-
onalne individualnosti, svaka vea manifestacija srpske svesti, kulture i politi-
kih stremljenja, ocenjivani su kao velikosrpska opasnost i kao ugroavanje tuih
prava i interesa, te stoga ometani, spreavani, progonjeni i kanjavani. Kolevka
optubi ove vrste bila je Habzburka monarhija i njene (austrijske i ugarske) poli-
tike i intelektualne elite. U stopu ih je sledio velikohrvatski ovinizam, a pokri-
vao ih je posle 1871. imperijalizam nemakog Rajha. U mnogo sluajeva i istorij-
skih situacija, ove optube padale su na plodno tle u Velikoj Britaniji, a od kraja
XIX i poetka XX veka kod jo dva suseda: Bugara i, osobito, Albanaca. Svi su od
Srba traili odricanje od nekih svojih ivotnih interesa, prava i ciljeva. Tako je bilo
dok je srpski narod imao samo dve nezavisne dravice (...), tako u vreme njiho-
vog rtvovanja za stvaranje i ouvanje drave Junih Slovena (...), tako, do para-
noje dovedeno, posle njenog raspada 1991 (Popov, 2007: 10).
Nesumnjivo, ima istine u ovim reenicama, ali problem je u tome to je ta
istina krajnje jednostrana, jer ceo problem gleda iskljuivo iz perspektive jedne
nacije, a istoriar se uopte ne trudi da decentrira perspektivu, da pokua sagle-
davanje prolosti iz perspektive drugih nacija, bilo susednih bilo velikih s kojima
su se interesi Srba u prolosti mogli razilaziti, pa i sukobljavati. Da je samo na
tren pokuao da gleda zajedniku prolost sukobljavanja iz perspektive onih
koji su se sa Srbima sukobljavali, mogao bi da vidi da su se, recimo, Albanci pla-
ili da e Srbi zauzeti celu severnu Albaniju, a da su preci dananjih Srba doista
to i radili kad god bi im se ukazala ansa zarad izlaza na Jadransko more.
Habzburzi su se plaili jakog srpskog nacionalizma i jugoslovenstva
zato to su oni sticajem povoljnih okolnosti mogli dovesti do razaranja nji-
hove drave, to je i bio sluaj, premda su, naravno, konanu odluku da tako
bude donele velike sile. Meu tim velikim silama bila je i Velika Britanija koja,
prema tome, krajem 1918. nije bila a priori okrenuta protiv Srbije i Srba, iako
ih je esto nepravedno sumnjiila kao prethodnicu Rusije na Balkanu. Bugari
su imali negativno iskustvo npr. sa srpskim nepotovanjem dogovora posle
I balkanskog rata povodom Makedonije. U svim ovim sluajevima naveden je
tek po jedan primer, a moglo bi se nai jo primera. Istoriar bi mogao da ih
pobroji u svojoj studiji, pa da onda uporedi razliite nepravde koje su Srbima
pravljene, ali to bi ve spadalo u sistematsko istraivanje. U svakom sluaju,
ovako decentrirano sistematsko istraivanje koje bi naizmenino menjalo per-
spektivu relativizovalo bi status istorijske rtve koji diskurs viktimizacije obez-
beuje naciji kao idealizovanoj grupi koja se shvata na iskonski nain poto
se veli da su nacije zajednice jedinstvenog prirodnog porekla, a za njihovo
jedinstvo se naroito znaajnim smatra zajedniki jezik (Popov, 2007: 17).
Iz srbocentrinog okvira,
361
provincijalne perspektive i uz upotrebu dis-
kursa leviarskog srpskog nacionalizma, Popov je polemiui sa bonjakim
istoriarom Mustafom Imamoviem, iji je nacionalistiki diskurs uzgredno
analiziran u delu studije o BiH, zakljuio da je u Bosni i Hercegovini, sredi-
nom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski ivalj (je)
ubedljivo preovlaivao, dok muslimanska i katolika manjina jo nije ispolja-
vala konstituisanu nacionalnu svest i oseanja. To se naroito odnosi na musli-
manski svet, koji je najveim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90
od 100 sluajeva govorio samo srpski jezik (Popov, 2007: 55). Slino ovome,
J. Guskova je zakljuivala da su Srbi u BiH inili veinu i tokom srednjeg veka,
kao i u prvoj polovini XX veka, navodei da je sredinom XV veka u Bosni bilo
37.125 hrianskih domova i svega 332 muslimanska (Guskova 2003: 1: 303).
Kada se kae da neki ivalj negde ubedljivo preovlauje, dok drugi pred-
stavljaju manjine, onda se oekuje da preovlaujui ivalj ini bar 51% nekog
stanovnitva, ako ne i minimalno tropetinsku veinu. U stvari, prema poda-
cima koje sam Popov navodi, pravoslavci su inili tek relativnu veinu, i to ne
361 Ovakav okvir povremeno je dovodio i do paradoksalnih rezultata da jedan istoriar i aka-
demik neprecizno uokviruje itave epohe, a da mu recenzenti, dvojica istoriara i akade-
mika, na to najverovatnije ne ukau panju. Naime, autor je utvrdio da je za vreme Osman-
lija negovana uspomena na slavnu epohu napredne srpske drave Nemanjia od XII
do XV stolea (Popov, 2007: 26). Piscu ove studije nije poznat vladar iz kue Nemanjia
s poetka XII ili u XV veku.
sve vreme (Popov, 2007: 5657). Naravno, tvrdnja da su bosanski muslimani
poticali najveim delom od Srba, jednako kao i njoj suprotstavljene tvrdnje
da potiu od Hrvata ili krstjana, slui jedino u svrhe nacionalistikog nad-
gornjavanja, zato to su izvori iz tog perioda oskudni, a etnike oznake umeju
biti i dvosmislene. No, srbocentrini okvir i nacionalistiki diskurs sistemat-
ski su iskrivljavali stvarnost koja se u ovom sluaju odnosila na prolost BiH.
Kada je ve re o BiH, valja primetiti da je Popov umeo da se poslui i okvirom
sukoba civilizacija, jer veli da je tu upravo zbog verskih podela bilo uslova za
budue sukobe, tim pre to nijedan narod i nijedna religija nisu imali apso-
lutnu veinu (Popov, 2007: 200).
Razume se, i na razbijanje Jugoslavije gledalo se iz istog okvira, pa je i
ishod morao biti slian. Naime, poto se svi susedni narodi neistorino sma-
traju neprijateljima od iskona, onda nije udno i da se Jugoslavija predstav-
lja kao drava zasnovana na nepremostivim suprotnostima i preprekama
(Popov, 2007: 186). Koliko je, pak, sam autor bio nedosledan najbolje poka-
zuje njegovo selektivno korienje i tendenciozno imenovanje izvora. Tako,
na jednom mestu se veli da je u listu Hrvatska zapisano krajem 1918: Slo-
bodu nam nije doneo Vilson... Sloboda nam je dola kroz vrata koja su bila
otvorena kundakom srpskog junaka (Popov, 2007: 185186), da bi se na dru-
gom mestu navodilo da je posle atentata na Franca Ferdinanda (F)franko-fur-
timaki list Hrvatska (je) tada pisao: I u naem krugu na naem tijelu nalazi se
sva sila krpua, u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a
eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obraunati i unititi ih.
To neka nam bude od danas cilj (Popov, 2007: 289290).
Oevidno, franko-furtimaki list pisao je razliito u razliitim istorijskim
kontekstima, pa je na kraju I svetskog rata umeo i slaviti kundak srpskog
junaka, dok je samo etiri godine pre toga pozivao na unitenje Srba, ali kon-
tekst Popova ne zanima, jer on pie da bi dokazao tezu kako Srbi nisu eleli da
grade veliku Srbiju, ve samo da ostvare slobodu i ujedinjenje Srba, to je legiti-
man politiki cilj. Pa ipak, zar kontekst koji se za etiri godine u toj meri promeni
da jedan te isti list pie o Srbima dijametralno razliito nije zanimljiva pojava?
Zar ovakva promena raspoloenja kod dela Hrvata nije vredna istraivanja? Zar
ona ne pokazuje da je dosta toga zavisilo i od ponaanja Srba, kao jaih u tom
odnosu, prema njima?
362
Umesto takvih pitanja, Popov je, voen nacionaliz-
mom, umeo izrei i oigledne neistine: Bojkot Skuptine prilikom izjanjava-
nja o Ustavu, od strane poslanika HRSS i KPJ, onemoguio je njegovo usvaja-
nje dvotreinskom, ve samo prostom veinom poslanika (Popov, 2007: 207).
Naalost, srbocentrini okvir ne dozvoljava postavljanje ovakvih pitanja
ak ni kad ih sami izvori nameu, a vodi i izricanju neistinitih sudova. Takav
okvir je prepreka plodotvornom istoriografskom istraivanju i izradi jedne
362 Autor ovog spisa pokuao je da odgovori na takva pitanja u ranijoj studiji (Baki, 2004).
kritike intelektualne kulture u drutvu Srbije. tavie, on vodi ravno izdaji
intelektualca, jer ne samo to drutveno-integrativna funkcija znanja odnosi
prevagu nad saznajnom, ve se nacija uzdie na pijedestal najvie vrednosti,
pa kad treba birati izmeu nacije i istine, potonja redovno strada. Razume se,
u odbrani nacije, ako se ve ne moe koristiti puka, koriste se teke rei koje
najee skrivaju nedostatnu ili neodgovarajuu argumentaciju: Besmisao i
istorijsku blasfeminost optube o Srbima kao asimilatorskom narodu isto-
rija je kroz vekove viestruko potvrdila. Njihov jedini pokuaj u tom smislu sa
asimilacijom makedonskih Slovena,
363
koji se sve do Prvog svetskog rata, pa i
docnije, nisu u punoj meri mogli smatrati konstituisanom nacijom, neuspeno
je zavren (Popov, 2007: 195).
Optuba o asimilacionistikim tenjama nacije smatra se blasfeminom
najverovatnije zato to autor svoju naciju smatra boanskom. Ako ona ne
moe nita loe uiniti, onda je i tenja za asimilacijom, u istoriji naciona-
lizma veoma uobiajena, bogohulna. U stvari, brojne nacije nastale su asimi-
lacijom manjih etnikih zajednica; primerice, francuska nacija nastala je asi-
milacijom raznovrsnih etnikih zajednica, a sami Srbi su posrbili npr. Vlahe u
istonoj Srbiji.
364

Popov se, takoe, slui i navoenjem podataka za koje nije jasno kojom
raunicom je do njih stigao. Primerice, veli da je monarhistika diktatura ras-
palila sukob dveju velikodravnih ideja hrvatske i srpske, ali da je izmeu
njih bila ogromna razlika, poto prema raunicama koje su pravljene za
dravu u celim etnikim granicama, u srpskoj polovini Jugoslavije ivelo bi
oko 9.500.000 stanovnika od kojih bi Srba bilo 6.800.000 ili 70%, dok bi u
hrvatskoj od oko 9.000.000 stanovnika ivelo samo 3.900.000 (ili 38%) Hrvata
(Popov, 2007: 230231). Nije naveden izvor ovih raunica, kao ni oblasti koje
bi spadale u jednu ili drugu zemlju. U svakom sluaju, treba imati u vidu da je
tada u BiH bilo 44% Srba, a u Vojvodini tek neto preko treine.
Valja rei da je leviar Popov naao velikosrpsku ideju u politici Srpskog
kulturnog kluba koji je u srpske zemlje ubrajao Makedoniju, celu BiH, deo
Dalmacije, kao i kod Ravnogorskog pokreta enerala Drae Mihailovia, ali
smatra da se radilo o reakciji na velikohrvatske tendencije (Popov, 2007: 260,
265268). Poglavlje o kojem raspravlja o ovim idejama zove se Uspon i slom
velikosrpske ideje, to ukazuje da se jedino tada razvila takva ideja, a to ne
odgovara injenicama zato to su radikali otvoreno izraavali takvu ideju i
ranije u svome glasilu Samouprava (Baki, 2004: 308).
363 Osim ovog postupka prema Makedoncima, jedinu nepravdu prema nesrpskom ivlju
Popov je video prema neslovenskim nacionalnim manjinama koje su bile iskljuene iz
agrarne reforme (Popov, 2007: 234).
364 Popov se o tome mogao obavestiti u klasinoj knjizi Jovana Cvijia Balkansko poluostrvo
i junoslovenske zemlje. Tamo moe proitati, primera radi, da je Milo Obrenovi u svrhe
asimilacije Vlaha doselio Srbe iz tada srpske Stare Crne Gore na Miro.
No, deava se da nacionalizam moe i izotriti svest za uoavanje istinskih
nepravdi naciji, koje neko sa strane, moda, tee uoava poto (iako nije nepo-
sredno zainteresovana strana) moe posredno imati izvesne suprotstavljene
interese ili stereotipe. Otuda je srpski nacionalizam autoru verovatno pomo-
gao da razazna neke strukturne uslove koji su vodili razbijanju Jugoslavije:
Srpske vodee politike strukture bile su definitivno oslabljene, put za usva-
janje Ustava 1974. bio je utrven, uslovi za rastakanje jugoslovenske drave bili
su ostvareni. to do toga nije dolo brzo, dva su razloga: meunarodni odnosi
(suprotnosti dveju supersila), u kojima je opstanak Jugoslavije jo bio potreban, i
linost Josipa Broza Tita, kojoj je decenijama graen oreol tvorca bratstva i jedin-
stva jugoslovenskih naroda (i narodnosti) s kojim je on eleo da legne i u grob
verujui u venost svog autoriteta (Popov, 2007: 303).
Ukoliko se zanemari decenijama odocneli a ogoreni otpor mrtvome
Brozu, moe se rei da su najbitniji uslovi odranja ili nestanka Jugoslavije
ispravno uoeni. No, treba se zapitati s kojim saznajnim i moralnim pravom
neko govori o uslovima za rastakanje jugoslovenske drave, ako je pret-
hodno zakljuio da je ta drava od samog poetka zasnovana na nepremosti-
vim suprotnostima i preprekama (Popov, 2007: 186). Naime, ne mogu spolj-
nopolitiki uslovi biti odluujui uslovi rastakanja drave, ako je ona sama
od poetka bila osuena na propast. Naposletku, valja skrenuti panju da
nacionalista, po pravilu, voli da koristi prejak jezik, pa tako i Popov pie, osim
o ve pomenutoj blasfemiji, i o besnoj antisrpskoj hajci: (...) besna antisrp-
ska hajka (velikosrpstvo, hegemonizam, unitarizam) irila se svim krajevima
Jugoslavije. Poloaj srpskog naroda se pogoravao, a njegove politike i emo-
tivne frustracije su rasle. Umesto nekadanje parole Jaka Srbija jaka Jugosla-
vija, usvojena je nova: Slaba Srbija jaka Jugoslavija. (Popov, 2007: 304305).
Kada se ti jaki izrazi veu sa prostornom odrednicom svim krajevima
Jugoslavije, onda se dobija utisak paranoinosti, jer kao da niko u Jugo-
slaviji nita nije radio doli smiljao kako e slabiti i progoniti Srbe. No, upo-
treba tako jakih rei bila je u funkciji pravdanja onoga o emu Popov pie
na samom kraju, tj.Memoranduma, jer tek suoena sa ovako tekom i pre-
teom situacijom u zemlji, grupa beogradskih visokih intelektualaca, rekli
bismo u poslednji as, odluuje da se celoj jugoslovenskoj javnosti obrati
upozorenjem na krizu koja se produbljuje (Popov, 2007: 305). Pa ipak, veli
se da je Memorandum stigao prekasno, poto je Jugoslavija imala previe i
spoljnih i unutranjih neprijatelja, a da su demokratizacijom drutva i uvo-
enjem viepartijskog sistema stvoreni uslovi za pobedu nacionalistikih i
separatistikih snaga (Popov, 2007: 310311). Smatra se, takoe, da su stari
protivnici Srba i pravoslavlja Nemaka i Vatikan podsticali separatizam i
srbofobiju, ali da bi bez saglasnosti SAD i NATO to bilo manje brzo i otvoreno,
te da je NATO povukao odluujui potez: zapretio je intervencijom u sluaju
odbrane Jugoslavije vojnom silom JNA:
Zahvaljujui tome, u toku 19911992. odigralo se razbijanje Socijalistike Fede-
rativne Republike Jugoslavije, koje je izazvalo krvavi i razorni graanski, meu-
nacionalni i meukonfesionalni rat, za ije izbijanje su, bez dvoumljenja, i Zapad
i bive jugoslovenske republike u stvari bez ikakve osnove najgorim optubama
obasule Srbiju, kanjavajui je najpre tekim ekonomskim sankcijama, istovreme-
nim politikim pretnjama i na kraju oruanom agresijom NATO pakta od marta
do juna 1999 (Popov, 2007: 312).
Valja jo jednom primetiti, ovakva analiza zahteva pozitivan vrednosni
stav prema Jugoslaviji, jer u protivnom nije iskrena. Ne mogu se drugi kri-
viti za razbijanje Jugoslavije ako se u nju ne veruje, jer nepoverenje koje oni
koji slove za vodee intelektualce iskazuju prema dravi ovu neminovno slabi
i ini je podlonijom razbijanju. Doista, nije mogue osloboditi svake odgo-
vornosti reim Slobodana Miloevia, pa ni intelektualce koji su stvarali tzv.
Memorandum, taj odista bezbojni i intelektualno neinspirativni dokument koji
odie dosadnom socijalistikom frazeologijom u tolikoj meri da je jedva it-
ljiv, ali i pored toga sadri za polovinu osamdesetih godina preveliku koliinu
samosaaljivog nacionalizma i nekritiku inflatornu upotrebu rei genocid.
Jedino opravdanje tvoraca takvog teksta jeste da je jo bio nedovren kada
ga je Sluba dravne bezbednosti ukrala i preko Veernjih novosti predoila
javnosti. Naravno, optuba Memoranduma i njegovih autora za ono to se sa
Jugoslavijom desilo jeste preterana, ali to ne znai da su intelektualci koji su
ga pisali sasvim nevini, jer su podsticali srpski nacionalizam, koji je zajedno sa
nacionalizmima drugih nacija u SFRJ spadao u neophodne uslove nestanka
Jugoslavije, umesto da ga hlade.
Znatno otroumniju akademsku odbranu srpskih interesa ponudio je Sve-
tozar Stojanovi, filozof, etiar, nekadanji praksisovac i savetnik predsednika
SR Jugoslavije Dobrice osia. On je u jo veoj meri od Popova prozrevao
ta se u stvari nalazi iza razbijanja Jugoslavije. Pa ipak, bilo je i u njegovom
pisanju upotrebe okvira civilizacije u objanjenju biranja simpatija u sukobu
meu Junim Slovenima:
I ovoga puta odnos veine Nemaca prema Srbima podsetio nas je na snagu istorij-
skih, religijskih, kulturnih i civilizacijskih krugova. U gotovo svakom sporu izmeu
Srba i recimo Hrvata vei deo Nemaca e spontano stati na stranu ovih drugih.
Dabome, suprotno vai za Grke, Ruse, Jermene, Rumune. Zato je samo naivine
okiralo to to Nemaka nije zauzela uravnoteeniji stav prema raspadu Jugosla-
vije. Pa ipak, bilo je izvesnih razloga za verovanje da e spontan antisrpski stav biti
pod veom kontrolom kolektivno-istorijskog stida i kritiko-demokratske javnosti
u Nemakoj. (....) Zajedno sa Nemakom, Vatikan je predvodio organizovanu kam-
panju za brzo priznanje naih otcepljenih katolikih republika. ak i mnogo vei i
snaniji narodi nego Srbi nali bi se u udu da se protiv njih mobilisao tako utica-
jan svetski inilac kao to je katolicizam (i islam)! (Stojanovi, 1995: 111).
Od jednog mudrog oveka, kakav je Stojanovi zacelo bio, oekivalo bi
se opreznije pisanje. Civilizacijski krugovi nisu sudbina, jer da jesu, Grci ne
bi dobrovoljno bili u Evropskoj uniji, a ne bi im se dobrovoljno pridruivale ni
druge drave u kojima su pravoslavci u veini. Opasno je, a nije istinito, kada
se kae da su katolicizam (i islam) bili mobilisani protiv Srba, jer to kombi-
nacijom okcidentalistikog i orijentalistikog diskursa jednu malu naciju stav-
lja u odnos suprotnosti prema dvema masovnim religijama, a religijski inilac
se uvodi u politiku utakmicu, to moe vratiti svet u srednjovekovne koordi-
nate, u velikoj meri naputene u Evropi od kraja XVIII veka.
Izvesno je da su ideologije izvesnih konfesionalnih krugova bile doista
uperene protiv Srba koji se opaaju kao pravoslavci, ali nije istinito rei da su
katolicizam i islam, koji podrazumevaju mnogo ire vrednosti od puke pri-
padnosti konfesijama, bili pokrenuti antisrpskim stavom. Uostalom, to je u
neskladu sa upotrebom prisvojne zamenice naih ispred katolikih repu-
blika. Otkud su one nae, ako smo mi pravoslavci, a civilizacijski krugovi
sudbina? Izgleda da su u istom pasusu pomeani meusobno suprotstavljeni
okviri, pa su naporedo upotrebljeni nekadanji jugoslovenski okvir sa kosmo-
politskim diskursom u kojem je sve nae bez obzira na religijske razlike, i
okvir sukoba civilizacija sa okcidentalistikim i orijentalistikim diskursima
kojima se delimino objanjava neuspeh, tj. raspad Jugoslavije:
Po svoj prilici, Jugoslavija nije mogla da bude spasena, i to prvenstveno iz unu-
tranjih razloga (...) Poto nas niko nije spolja napao, okupirao i raereio, kao to
je to bio sluaj 1941, za raspad Jugoslavije, tano pedeset godina kasnije, glavne
uzroke valja traiti u njoj samoj. Nae glavne raseline, meutim, nisu ile grani-
cama meu republikama koje je meunarodna zajednica htela da nametne
kao meudravne granice, nego du linija koje dele nacije, vere, kulture, isto-
rije, civilizacije. Lista nunih i dovoljnih uslova za traginu dezintegraciju Jugo-
slavije ne moe da iskljui katastrofalne propuste i greke najmonijih zemalja.
Raspad nae drave nije morao da bude krvav, u svakom sluaju ne toliko krvav
koliko je ispao, da je i meunarodna zajednica postupala opreznije, nepristra-
snije, konstruktivnije i mudrije (Stojanovi, 1995: 117).
Nije najjasnije zato je u naslovu knjige istaknuto da je Jugoslavija raz-
bijena kada se u samom tekstu smatra da se ona raspala usled unutranjih
uzroka. itavo jedno poglavlje se naziva Razbijanje Jugoslavije iznutra, to
ukazuje da je Stojanovi smatrao unutranje inioce pretenijim. Dodue,
spoljanji inioci se ne potcenjuju, ve se oigledno smetaju meu neop-
hodne uslove raspada SFRJ: Tokom itave istorije Jugoslavije mnogo je zavi-
silo od toga da li odluujue zemlje podstiu protivrenosti ili koheziju Jugo-
slavije (Stojanovi, 1995: 59).
Ovde bi valjalo primetiti da se presudnost spoljnih uticaja ogleda na dva
naina: da li bar neka od najmonijih drava odluno brani postojanje Jugo-
slavije i da li neka velika sila odluno izaziva sukobe u njoj s ciljem raspara-
vanja. Pod uslovom poklapanja odlunog delanja neke sile u smeru raspar-
avanja Jugoslavije sa odsustvom ivotne zainteresovanosti za Jugoslaviju
preostalih velikih sila, kao to se desilo poetkom devedesetih, Jugoslavija
e biti neminovno razbijena. Kada su volje velikih sila za odranjem Jugosla-
vije odnosile prevagu nad moi rivalskih sila za razbijanjem Jugoslavije ova
je opstajala kao u meuratnom periodu. Kada je, meutim, mo velikih sila
koje su radile na razbijanju Jugoslavije bila vea od moi onih koje su se zala-
gale za njen opstanak, Jugoslavija bi se rasparavala kao u II svetskom ratu; a
kada nijedna sila nije bila zainteresovana za razbijanje Jugoslavije, kao tokom
Hladnog rata, ona je trajala uprkos povremenim jakim unutranjim napeto-
stima. Prema tome, spoljni inilac bio je dovoljan uslov opstanka i nestanka
Jugoslavije tokom njene kratke i burne istorije.
Stojanovieva vizija raselina poklapa se sa uobiajenim srpskim vie-
njem da se Jugoslavija raspala po nacionalnim, a ne i po republikim gra-
nicama. Nacionalizmi nesrpskih nacija, kako izgleda, smatraju se dovoljnim
uslovom razbijanja Jugoslavije. U takvom pogledu prisutna je izvesna jedno-
stranost, jer ovi nacionalizmi nisu nastali tek tako, ve su uvek bili u meuod-
noenju sa nacionalizmima veih nacija; u Austro-Ugarskoj, Nemaca i Maara,
u Jugoslaviji, Srba.
Ako se Jugoslavija raspada po nacionalnim a ne republikim granicama,
onda bi Srbi u BiH mogli da se otcepe od dotanje politike zajednice, ba kao
i Srbi iz Hrvatske, ali da li bi onda i Albanci imali pravo na odvajanje od Repu-
blike Srbije, te da li bi Bonjaci u Rakoj oblasti i Maari na severu Bake dobili
isto pravo? Naime, gde zavriti promenu granica kada se jednom u nju ue? Da
li nacionalne manjine treba da budu u drugaijem poloaju samo zato to su
ustavno odreene kao manjine, pa iako su brojnije od nekih naroda? Da li je to
u skladu sa pravdom, a ne samo sa pisanim pravom? Da li se moe posmatrati
samo etniko pravo ili bi se uzelo i neko drugo u obzir, npr. istorijsko kad je u
pitanju Kosovo i srpsko pravo na njega, ili strateko-bezbednosno u sluaju Kra-
jine kada je u pitanju hrvatsko pravo na njega? Da li onda treba priznati odreen
stepen samostalnosti takvim teritorijama u okviru vieetniki odreene drave
kao jemstvo sigurnosti Albanaca u Srbiji odnosno Srba u Hrvatskoj ili u BiH?
To su etiko-politika pitanja kojima se Stojanovi nije bavio, dok ih je nje-
gov mlai kolega Aleksandar Pavkovi bio u potpunosti svestan, pa se i zalo-
io za odravanje meunarodno nadgledanih referenduma na svim spornim
teritorijama kako bi se odluilo kojim e dravama one pripasti i tako spreiti
dalje oruane borbe za nacionalno osloboenje pod pokroviteljstvom veli-
kih sila u budunosti (Pavkovi, 2002: 243, 246247). Zaista, bez odgovora na
postavljena pitanja ne moe se zastupati interes srpske nacije koji bi se bra-
nio pregovorima a ne silom, jer odbrana interesa Srba mora priznavati i dru-
gima interese i legitimno pravo da se za njih bore. Tek nakon toga moe se
doi i do nekih sporazumnih reenja. EZ je morala da pomogne Jugoslove-
nima da do tih reenja dou, i ona je u tom poslu omanula zato to je name-
tala reenja umesto da posreduje. U suprotnom, trebalo je uvati Jugoslaviju
kao meunarodno priznatu dravu, a JNA je imala pravo da brzim i efikasnim
delanjem porazi Sloveniju, trudei se da bude to manje civilnih rtava, ali nije
imala pravo da se povlai na etnike granice. Naravno, to je tako kada se radi
o pravima, a realna politika ide esto mimo prava, ali onda onaj koji se bavi
realnom politikom mora raunati i na delanje monijih delatnika od njega.
Ipak, Stojanovi se nije zalagao za rasturanje jugoslovenskih republika
zato to uvaava argument presedana koji bi takvo reenje moglo znaiti za
raspad Sovjetskog Saveza i posledinu moguu kataklizmiku budunost (Sto-
janovi, 1995: 118). Umesto toga, on se zaloio da se Srbima u BiH i Hrvatskoj
prizna konstitutivan status i pravo veta na odluke koje bi ugroavale njihovu
nacionalnu ravnopravnost i visok stepen teritorijalno-politike autonomije
gde su u veini, te odsustvo centralne vojske i policije na tim teritorijama i
prisustvo zatitnih trupa UN (Stojanovi, 1995: 119). Odista, takvom reenju
ne moe se nita prigovoriti, ali treba primetiti da Slobodan Miloevi nije na
njemu insistirao. On se, drugim reima, vie oslanjao na silu nego na diploma-
tiju, koju je Stojanovi zagovarao. Stojanovi je iako psiholoki razumljivo,
ipak, intelektualca ne sasvim dostojno ispoljio izvesnu pristrasnost prema
nacionalizmu nacije kojoj pripada:
Nema sumnje, zbog svoje brojnosti (oko 40%) i snage, centralne lociranosti i
rasprostranjenosti po gotovo celoj zemlji, kao i svoje dravouvarne sklonosti,
srpski narod je bio i sve do kraja Jugoslavije ostao glavni remetilac (antisrpska
sintagma hrvatskih separatista) razbijanja Jugoslavije. Ostali jugoslovenski sepa-
ratizmi, prvo nejaki a odnedavno vrlo snani, takoe su bili inherentno antisrp-
ski usmereni (Stojanovi, 1995: 58).
Neistorini stereotip o srpskoj dravouvarnosti moe se uporediti sa
neistorinim stereotipom o toboe Hrvatima svojstvenom federalizmu (Koru-
ni, 1997; 1993; 1992). U oba sluaja, mada treba primetiti da se u drugom
radi o istoriaru pa je utoliko gore, re je o grubim stereotipima, jer da nije
tako, Tumanova vlast bi Srbima, a moda i Dalmatincima ili Istranima, ponu-
dila federalne jedinice u okviru Hrvatske, umesto to ih je prognala sa njihove
dedovine, a Srbi bi uvali ne samo Jugoslaviju u kojoj su bili u veini, ve bi se
starali i o politikim zajednicama u kojima su bili u manjini, npr. o Bosni i Her-
cegovini, pa i o Hrvatskoj (Osmansko i Habzburko carstvo da se i ne pomi-
nju). Osim toga, danas se zna, a Stojanovi 1994. moda to nije znao, da se
Miloevi dogovarao sa Kuanom da Slovenija izae iz Jugoslavije, a da je
Jovi spreio plan B koji je trebalo da sprei otcepljenje Slovenije, pa se ni
na takvo delanje ne moe gledati kao na dravouvarnost. Naprotiv, Zoran
Obrenovi ispravno je analizirao ovakav korak:
Bez obzira na koji nain vojska obrazlagala svoje poteze onog momenta kada
je, naputajui Sloveniju, uz asistenciju i srpske politike, odustala od Jugoslavije,
legitimnost njenih poteza u ime odbrane dravnog suvereniteta postala je sum-
njiva kako u zemlji tako i u spoljnopolitikom okruenju. Naputajui Sloveniju
i sama drava prestala je da potuje princip suvereniteta na koga se u odbrani
svojih interesa pozivala. Time je vojska dovedena za stranu javnost u poziciju
agresora. Idui na prvi pogled za svojim interesima srpska politika je razgrai-
vala ono to je interese srpskog naroda formalno uvalo u odnosu na egzogene
faktore (Obrenovi, 1992: 206).
Ovde je vano ukazati na jednu bitnu injenicu. Stojanovi nije jedini meu
Srbima koji pokuava da razbije razliite mitove jugoslovenskih komunista koji
ne idu na ruku Srbima, kao to je npr. onaj da su svi narodi dali srazmerno jed-
nak doprinos NOB-u (Stojanovi, 1995: 61). Uistinu, radilo se o mitu, zato to
su Srbi srazmerno najvie doprineli partizanskoj borbi, ali ne zbog nekog naro-
itog srpskog antifaizma, ve usled istorijskih okolnosti koje su prekodrinske
Srbe gonile ispod ustakog noa pod okrilje one vojne organizacije koja ih je
mogla prihvatiti, ponuditi zatitu i osvetniku borbu protiv ustaa. Takoe, Sto-
janovi je u pravu kada naglaava da je dekretirani zaborav Jasenovca ostavio
ranu nezaceljenom: Da li je obnavljanje Jugoslavije bilo mogue posle Jasenovca,
i ako jeste, onda kakve Jugoslavije? (istakao S. S.) (Stojanovi, 1995: 64). Svakako,
ako se elela Jugoslavija, hrvatski komunisti su morali posebnu panju posve-
titi obradi ove kolektivne traume, a ne da pokuaju predati zaboravu ono to
se zaboraviti ne moe, jer to je neminovno raalo sumnje meu Srbima, a elja
za osvetom mogla se gajiti u sferi privatnog. No, dok je ovakav stav legitiman,
ini se da je samoviktimizujue preterivanje ako se kae sledee:
U interesu takve stabilnosti (izmeu Srba i Hrvata, kao i Jugoslavije, prim. aut.)
Srbi izvan Srbije su u nesigurne temelje avnojevske Jugoslavije ugradili svoje naci-
onalno dostojanstvo i zaboravili svoje rtve, oprostili nepojmljive zloine, male
i velike Jasenovce i bezbrojne jame po Hercegovini i drugim krakim oblastima.
Srbi iz Srbije su, iako bez svojih legitimnih predstavnika u nelegalnom AVNOJ-u,
tokom dogaaja bili prinueni da, i zbog Srba izvan Srbije, pristanu na ono oko
ega su se drugi, bez njih, a u vezi sa njima dogovorili (Mitrovi, 1994: 192).
Mitrovi je izrazio opte mesto srpskog samoviktimizujueg diskursa. Srbi
su iskljuivo rtve koje zaboravljaju i prataju zloine koji su tolikih raz-
mera da se hiperbolino ne mogu ni pojmiti, male i velike Jasenovce, te bez-
brojne jame, dok su drugi manipulatori. Tako se insistira na izvesnoj samo-
saaljivosti, iako je izreena i istina da AVNOJ nije bio legalan, to se dodue
odnosi i na bilo koje drugo revolucionarno telo u istoriji, a i da tamo nije bilo
legitimnih predstavnika iz Srbije. Ipak, u kontekstu kratke studije koja je bila
naslovljena Raspad drave i rat u Jugoslaviji: pokuaj sociolokog objanje-
nja, ovek bi oekivao poneto hladniji odnos prema temi, iako vreme pisanja
donekle moe opravdati autora, jer nije lako pisati o dogaaju koji se upravo
odvija u Srbiji koja se nalazila pod sankcijama, pa tada i oseanja mogu poneti.
No, dok je Stojanovi mit o ravnopravnom ueu pripadnika jugosloven-
skih nacija u partizanskom pokretu bez problema uoio, jedan drugi mit tvr-
doglavo opstaje. Radi se o navodno samostalnom osloboenju Jugoslovena
u II svetskom ratu,
365
to je veoma slino solunakoj mitologiji u Kraljevini da
je srpska vojska samostalno oslobodila June Slovene (Pavkovi, 2002: 232).
U stvari, da nije bilo saveznika, Engleske i Francuske, srbijanska uistinu junana
vojska bi se neslavno provela po gudurama Albanije.
Slino tome, da prethodno faistika Italija nije kapitulirala 8. IX 1943, a
nacistika Nemaka oslabljena borbama u Bici za Normandiju (6. VI 25. VIII
1944) i nezadrivim prodorom Crvene armije sa istoka koji je trajao od poetka
1943, junani NOB, s malo preuveliavanja moe se tvrditi, liio bi na otpor
Starine Novaka i Djeteta Grujice Osmanskoj imperiji. Drugim reima, doiv-
ljaj realnosti hronino manjka srpskim intelektualcima, a megalomanija esto
spoljnim iniocima ide u prilog, zato to se oslobodilakom politikom kultu-
rom da lako manipulisati kada to odgovara ne samo interesima vetih dema-
goga, nego i interesima velikih sila.
Stojanovi je kritikovao instituciju sankcija zalaui se za kanjavanje vla-
stodraca, a ne itavog stanovnitva, i predlaui u tom cilju saradnju univer-
ziteta sa univerzitetom, bolnice sa bolnicom, grada sa gradom, a zaobilazei
saradnju drava (Stojanovi, 1995: 120). Ovaj kritiar Stojanovieve knjige i
potovalac njegove linosti voleo bi da se njegova duboko ovena ideja uvr-
sti u instrumente delanja UN u budunosti, iako je svestan da je to teko oe-
kivati u svetu u kojem se ovenou i ljudskim pravima manipulie zarad
ostvarenja ideolokih i praktino-politikih ciljeva. U tom smislu, Stojanovi je
u pravu i kada raspravlja o ideologiji ljudskih prava koja se koriste od strane
365 Svetozar Stojanovi ironino veli kako se komunisti nisu upitali ni zato je Narodno-
oslobodilaka borba bila znatno kasnija i slabija u nekim nacionalnim sredinama, i
s pravom se podsmeva tvrdnji da su se svi jugoslovenski narodi oslobodili prven-
stveno vlastitim snagama (Stojanovi, 1995: 61). No, ovo podsmevanje ima za cilj da
kae kako su se Srbi oslobodili svojim snagama zato to bi u protivnom bila izostav-
ljena re svi.
Zapada ne samo za kritiku i ruenje komunizma, nego i za pravdanje vlastite
dominacije u svetu (Stojanovi, 1995: 113). Nije ni prvi ni poslednji put da se
istinskim idealima ideoloki pravda upotreba moi, ali manipulaciju svakako
treba konstatovati i kritikovati onako kako je to Stojanovi inio.
Knjiga napisana perom politikog filozofa iz Beograda Zorana Obreno-
via pojavila se jo 1992, a intelektualno je i dalje izazovna. Iz jedne u osnovi
leviarske demokratsko-socijalistike perspektive koja je osetljiva na interese
srpske nacije, autor je od 1989. do 1992. analizirao proces nestajanja i raz-
bijanja Jugoslavije. U pomenutoj studiji postoji niz vrednih uvida, a deli se
i miljenje o neophodnim i dovoljnim uslovima za nestanak Jugoslavije koji
su ovde izneti:
366

Jugoslavija je posle kraha SSSR-a prestala da bude evropska potreba.
Zahtev za stabilizacijom i konsolidacijom novih odnosa moi nalagao je nesta-
nak Jugoslavije u meri u kojoj bi Srbija mogla da bude potencijalni saveznik
obnovljene moi Rusije. Zato je Zapad promenio svoju strategiju i interes za
Jugoslavijom zamenio davanjem podrke brzo rastuim i latentno prisutnim
separatizmima
367
(Obrenovi, 1992: 211).
Prema tome, bez spoljne podrke ovim separatizmima, Jugoslavija bi
postojala, a put do nje bio bi u insistiranju na referendumu svih graana Jugo-
slavije o poeljnosti opstanka drave, sprovoenju prvo saveznih a zatim i
republikih izbora, te u jakoj diplomatskoj i medijskoj podrci koju bi takva
366 Miljenje Milovana Mitrovia o neophodnim i dovoljnim uslovima neznatno se razlikuje,
jer on smatra spoljne inioce kako dovoljnim tako i neophodnim uslovima razbijanja
Jugoslavije (Mitrovi, 1994: 196). Sem toga, nacionalistiki diskurs ne oskudeva u emo-
tivno prezasienim i prema pomagaima secesionista neprijateljskim izrazima: Ta dra-
stina (i tragina) promena (raspad strukture meunarodnih odnosa, tj. bipolarnog sveta,
prim. aut.) odigrala se perfidnim podsticajima za otcepljenje Slovenije i Hrvatske od Jugo-
slavije, u emu su prednjaili Nemaka i Vatikan (ispred kojih je istravala manje mona
ali isto tako zainteresovana Austrija) (Mitrovi, 1994: 195). Takoe, Mitrovi sistematski
zanemaruje srpski doprinos neophodnim uslovima razbijanja Jugoslavije, po pravilu ga
preutkujui ili pravdajui kao reaktivnog: Zlurado podsticanje i pomaganje iptarske
pobune na Kosmetu iz vrhova slovenake i hrvatske vlasti i iz islamskih fundamentali-
stikih krugova izazvalo je ubrzano nacionalno gibanje meu Srbima najpre u Srbiji, a
potom i izvan Srbije (Mitrovi, 1994: 193). Uoljiva je razlika izmeu izraza koji opisuju
delanje nesrba (zlurado podsticanje, iptarska pobuna, islamski fundamentalistiki
krugovi) i izraza nacionalno gibanje kojim se opisuje srpska nacionalistika pomama
krajem osamdesetih.
367 Obrenovi je odlino uoio irenje ideolokog manevarskog prostora Sjedinjenim Dra-
vama i Evropskoj Zajednici posle poraza Sovjetskog Saveza, te smanjenje istog malim poli-
tikim zajednicama: Ideoloka supremacija i medijska kolonizacija dojueranjeg poli-
tikog protivnika omoguuje da se interesi dominantnih sila svetu predstave kao opti.
Posledica toga je pretvaranje institucija meunarodne zajednice u poluge i transmisije
centara moi. Interesi malih u okviru novog poretka mogu dobiti svoje pravo samo para-
zitiranjem na interesima velikih (istakao Z. O.) (Obrenovi, 1992: 210). Otuda i zakljuak
da ideja novog poretka dobija imperijalni karakter (Obrenovi, 1992: 195).
varijanta jugoslovenstva uivala na Zapadu. U krajnjem sluaju, ako bi Slove-
nija krenula u jednostranu secesiju, vojsci Jugoslavije bilo bi dozvoljeno da
brzo i efikasno sprei secesiju. U tom kontekstu, ocena Obrenovia da rata
u Hrvatskoj i Sloveniji ne bi ni bilo bez diskretne podrke Zapada (Obreno-
vi, 1992: 170) dobija na teini. Ipak, mestimino dolazi i do preplitanja okvira
sukoba civilizacija sa prateim okcidentalistikim diskursom i leviarskog
okvira sa prateim antiimperijalistikim diskursom. Tako se autor sledeom
argumentacijom zaloio za odbijanje Hakog sporazuma lorda Karingtona:
Srbija se iznova suoava sa snanom, samouverenom i arogantnom Evropom.
Sa Evropom koja diktira a ne razgovara, sa Evropom koja preti i postavlja ulti-
matume, koja svoju ravnodunost potvruje i ignorancijom. Osornost i nad-
menost evropske diplomatije razara idealizovanu sliku Zapada koju su nai eli-
tisti, ti akviziteri opsena, godinama prodavali dezorijentisanoj javnosti. Zapad
se pokazuje u svoj svojoj veliini, ali vie ne kao fantazma siromanih o svetu
bogatstva, niti kao ideoloka pria literata o Evropi kao svetu prosperiteta i
demokratije i slobode. Evropa nam se obznanjuje ne samo u svom idealnom,
samoreklamerskom, nego i stvarnom liku, kao Evropa tenji za dominacijom,
kao Evropa revanizma, moi i predrasuda, kao sklop interesa u kome pria o
ljudskim pravima vai dotle dok, kao i sve ostalo, ne doe u koliziju s princi-
pom profita. A profit nije uvek samo ekonomska kategorija. Danas, kad suoeni
s diktatima hakih predloga bolan dodir Zapada oseamo na svojoj koi a ne
na koi Iraana, samo naivnost konfuznih moe jo da neoekivane i neoprav-
dane poteze Zapada pravda time to on, navodno, nema uvida u nau situa-
ciju (Obrenovi, 1992: 171172).
Gornji navod znaajan je zbog toga to ukazuje na pojavu leviarskog
okcidentalizma kao jednog hibridnog okvira. Evropa i Zapad ine homoge-
nizovani blok koji ravnoduno, snano, samouvereno, nadmeno, osorno
i arogantno nastupa prema, takoe, homogenizovanoj Srbiji. Evropa u ime
Zapada vri radnju, a Srbija je pasivno trpi, kao siromana i nemona rtva
njenog imperijalizma. Srbija je tek za nijansu manje homogenizovana, jer u
njoj se, ipak, prepoznaju elitisti i literati koji idealizuju Evropu. Bila je to
ansa za autora da prepozna, moda, slinosti izmeu elite u EZ i u Srbiji, kao
i irih drutvenih slojeva, te da predloi i mogunost povezivanja na meuna-
rodnom planu u cilju menjanja neumne stvarnosti. Umesto toga, povlaila se
paralela sa Irakom, ime se ukazivalo da Srbija nije usamljena rtva, ve i drugi
nemoni i siromani imaju sudbinu rtve. Metafora bolan dodir Zapada ose-
amo na svojoj koi ukazuje da je svaka blizina Zapadu opasna. Homogeni-
zovana EZ se metonimski (Evropa) prikazuje kao samoreklamerska u ide-
ologiji, dok u stvarnosti predstavlja kapitalistiku imperiju koja tei dominaciji,
revanizmu, voena pomou moi i predrasuda, te profitom.
Homogenizacijom i upotrebom brojnih negativnih epiteta EZ je demo-
nizovana, dok je Srbija diskurzivnom strategijom viktimizacije uinjena nje-
nom rtvom. Ne uviaju se razlike koje postoje meu razliitim nacijama EZ,
ali ni razlike koje postoje izmeu elita ove zajednice drava i razliitih dru-
tvenih slojeva. Hibridizacija okvira i primenjenih diskursa u funkciji je irenja
ksenofobije, iako to verovatno nije bila namera ovog inae otroumnog i pro-
sveenog autora.
ini se da je spoj antiimperijalizma, antikapitalizma i srpskog nacio-
nalizma doprineo poneto zamraenoj perspektivi. Analiza ovog navoda
posebno dobija na snazi u svetlu konteksta u kojem je napisan. Naime, autor
se zaloio za odbijanje hakog ultimatuma, iako je bilo jasno da e Srbija
proi veoma loe ukoliko izabere taj put. Nije bilo realno da e kolektivna
volja EZ da rasturi Jugoslaviju po republikim granicama biti promenjena ili
nadvladana bez ijednog saveznika, jer moglo se pretpostaviti da e imati i
podrku SAD koje su se dotad drale po strani. Jednostavno, bila je to ansa
da se izbegne rat koji se ne moe dobiti, a da se diplomatskim putem poku-
aju reavati problemi statusa Srba u Hrvatskoj i u BiH. Naalost, Obrenovi,
ba kao ni Slobodan Miloevi prema kojem je bio kritian, nisu uvideli nu-
nost poputanja monijem u ovom trenutku, a pogrean izbor se sa kama-
tama plaao narednih devet godina.
Od Jelene Guskove, ruske konzervativne istoriarke i strunjaka za Balkan
u tabu mirovnih snaga UN tokom 1994. u Zagrebu, spoljnog lana SANU i
senatorke Srpske, moe se saznati da u Rusiji, pre no to je njena knjiga objav-
ljena, nema rada koji bi svestrano razjasnio proces raspada jugoslovenske
federacije, iako je u Institutu za slavistiku i balkanistiku formiran (je) Centar
za prouavanje savremene balkanske krize i ima radova o pojedinim aspek-
tima nestanka SFRJ (Guskova 2003: 1: 8, 16), to govori da kraj Jugoslavije poli-
tika elita Rusije nije opaala kao izazov. Deavanja na Balkanu tokom deve-
desetih predstavljala su pre iznuenu nevolju negoli spoljnopolitiku ansu
za jaanje prestia moi. Utoliko ni akademska misao u Rusiji nije novano i
medijski podsticana da istrauje kraj SFRJ (Guskova 2003: 1: 16).
Ako se to uporedi sa izuzetno velikim interesovanjem za istu temu nau-
nika iz angloamerikog sveta, onda je jasno da su vansaznajni razlozi u veini
sluajeva kljuni pri ispoljavanju akademskog interesovanja za nestanak Jugo-
slavije. Naunici koji stvaraju u drutvima velikih sila, ako nisu krajnji leviari ili
desniari, najee pravdaju spoljnopolitike interese tih sila. Ruska istoriarka
je stoga verovatno u pravu kada veli da je to to je napisano o jugosloven-
skoj tragediji, posebno na Zapadu, veinom (je) lieno objektivnosti (Guskova
2003: 1: 8). No, to jo uvek ne znai da je njen pogled, ba kao ni pogled onog
koji ove retke pie, po sebi objektivan, iako napominje da ne pripada nijed-
nom od naroda koji su uestvovali u konfliktu i ne vri nikakvu dravnu funk-
ciju, te da e se truditi da se to vie pridrava(m) dokumenata i oslanja(m)
na injenice (Guskova 2003: 1: 9). Razlog pristrasnosti, izraene neretko okci-
dentalistikim diskursom u ovkiru sukoba civilizacija, verovatno se moe nai u
autorkinom uverenju da su strateki planovi SAD i njenog instrumenta NATO,
usmereni, pre svega prema Rusiji, a da je Jugoslavija predstavljala prepreku na
tom putu, pa ju je stoga bilo potrebno podeliti razbijanjem na nekoliko dra-
vica (Guskova 2003: 2: 495). Otuda i velika kritinost autorke prema ruskoj zva-
ninoj politici tokom devedesetih, jer je smatrala da ona nije na odgovarajui
nain branila ruske nacionalne interese (Guskova 2003: 2: 254333).
Stoga ni pozitivistiko insistiranje na injenicama nije uspelo sauvati
istraivaa od pristrasnosti: Dok su se Slovenija, Hrvatska, ak i Kosmet, bri-
ljivo pripremali za medijski rat, Srbija je smatrala da je istina dovoljna sama
po sebi, da tu istinu ne treba afirmisati i braniti (Guskova 2003: 1: 35).
368
Na
taj nain se propaganda srpskih nacionalista uzima zdravo za gotovo, pa se,
ak, termin istina koristi na propagandistiki nain: ona je a priori na srpskoj
strani u sukobu, dok ostale strane vode medijski rat protiv Srbije, tj. istine.
U tom kontekstu se i genocid na ogranienom prostoru zatiene zone UN
Srebrenice naziva osloboenjem (Guskova 2003: 1: 408).
Po meri iskrivljenja stvarnosti takvo pisanje moe se porediti s onim
Rametove, s tom razlikom to je ona usmerena antisrpski srbocentrino, a
Guskova prosrpski. To se naroito vidi u iscrpnom opisivanju patnji i etni-
kog progona srpskih rtava iz Hrvatske i sistematskom preutkivanju ili rela-
tivizaciji muka i proterivanja hrvatskog stanovnitva iz RSK (Guskova 2003:
1: 207294). Takoe, autorka bez objanjenja veli da je mnotvom objavlje-
nog i neobjavljenog materijala snabdevana od Ministarstava i informativnih
agencija Srbije, Crne Gore, Srpske, vlade Crne Gore, Makedonije, Srpske Kra-
jine (Guskova 2003: 1: 41), ali ne i Hrvatske, BiH i Slovenije.
369
Naposletku, nije
nedostajalo ni oseanjima nabijenih opisa zverstava hrvatskih jedinica, bez
pozivanja na izvor, koji kao da su devedesetih snimljeni sa RTS:
368 U potvrdu ovakvog stava usledio je citat Ratka Mladia (Guskova 2003: 1: 35).
369 esto je koriena diskurzivna strategija drutvenog normalizovanja linih modela, npr. u
tvrdnji da je jugoslovenska istoriografija visoko (je) ocenila znaaj antibirokratske revo-
lucije u demokratizaciji drutva (2003: 1: 92). Takoe, koriena je diskurzivna strate-
gija preutkivanja, npr. kada se navelo da Krfska deklaracija nije predviala ujedinjenje
na bazi federalizma (2003: 1: 68) i preutalo da je predviala donoenje ustava kvalifiko-
vanom veinom. Valja primetiti da je autorka koristila i diskurzivnu strategiju vremenskog
tumbanja. Naime, poto je na 338. strani konstatovano da je rat u BiH poeo 4. IV 1992. u
Sarajevu, devet stranica docnije navedeno je da su Arkanova garda i eeljevi dobro-
voljaki odredi krenuli 3. aprila u obraun sa naoruanim muslimansko-hrvatskim gru-
pama u Bijeljini (Guskova 2003: 1: 338, 347). Nije najvanije to su Arkanova pljakanja,
proterivanja i ubijanja muslimanskog stanovnitva u Bijeljini otpoela 1. IV, ve injenica
da je autorka hronoloki istumbala dogaaje kako bi se odgovornost za rat sa srpske
strane prebacila na Bonjake. Slino tome, koriena je i diskurzivna strategija zamaglji-
vanja stvarnosti prilikom pominjanja logora Omarska, Keraterm i Trnopolje (2003: 1: 409
Hrvatska vojska 1. novembra poela je napad na srpska sela u trouglu Bjelovar
Podravska Slatina Grubiino Polje. Otpoeo je masovni progon srpskog sta-
novnitva. Zverstva hrvatskih jedinica nadilazila su zverstva iz Drugog svetskog
rata. Hrvatski crnokouljai sada su odsecali ruke, noge, glave, noseve, polne
organe, vadili oi, drali kou, iskasapljena tela bacali na ulicu. U toku tog van-
dalskog pustoenja u potpunosti je uniteno osamnaest srpskih sela. (...) Hrvati
su palili ume da bi isterali ljude koji su se tamo skrivali (Guskova 2003: 1: 257).
U okviru agresorrtva i diskursa Drugog svetskog rata primenjena je
diskurzivna strategija demonizacije i dehumanizacije Hrvata i viktimizacije
Srba.
370
Na kraju, ne iznenauje da i Guskova smatra, uprotavajui done-
kle stvari, da su unutranji uzroci odigrali (su) vanu, a spoljanji odluujuu
ulogu u raspadu federacije (Guskova 2003: 1: 58), usled ega je vei deo dru-
gog toma posvetila delanju meunarodnih inilaca.
Srbocentrina perspektiva moe se mestimino uoiti i u pisanju Alek-
sandra Pavkovia, iako se u osnovi radi o veoma vrednom doprinosu, koji je
najee nadilazio iskuenja nacionalne jednostranosti, u istraivanju pro-
cesa nestajanja Jugoslavije (ije se vrline pominju na drugim mestima u ovoj
studiji), koji je ratove za jugoslovensko naslee uokvirio idejom o nacional-
nim revolucijama na Balkanu koje traju od poetka XIX veka do naih dana.
Primerice, govorei o daljoj prolosti, Pavkovi prua izrazito prosrpski
opis: Za srpske politike i vojne voe koji su planirali i izvrili oslobaanje u
savezu sa vladama Grke, Bugarske, Crne Gore i Rumunije, bilo je posle 1912,
drugih Srba kao i srpske brae (Hrvata i Slovenaca) koji su jo uvek ekali oslo-
boenje od habzburke vlasti pomou srpske vojske (Pavkovi, 2002: 228).
Istini za volju, na veoma inteligentan nain se autor ogradio, jer je zapoeo
reenicu sa za srpske politike i vojne voe, pa tako moe rei da to to je
navedeno ne predstavlja njegov, ve stav srpske elite pred Balkanske ratove
i I svetski rat.
Problem je, meutim, to se istovremeno ne navodi ta su mislili pripad-
nici slovenakih i hrvatskih elita pred ove ratove, te kakve su podele meu
njima postojale, ve se samo kae kako su Albanci i Bugari osporili ova naci-
onalna osloboenja (Pavkovi, 2002: 228). tavie, pominjani su oduevljeni
govori regenta Aleksandra i hrvatskih politiara, i dodaje se da su po prvi put
od srednjeg veka, Hrvati i Slovenci, kao i Srbi, osvojili slobodu od strane vla-
sti u novoj kraljevini predvoenoj vladajuom srpskom dinastijom (Pavkovi,
370 Srbi u Srpskoj su, pak, romantizovani i pozitivno stereotipizirani: (...) ne prodaju se, ne
pristaju na uslove koji bi im mogli odgovarati, sve vreme pozivaju se na istoriju, ime
zapadne sagovornike dovode do ludila. Ponosni su i kada za to nema osnova, naivni i
lakoverni, lako ih je prevariti, ali ih je nemogue pobediti. estiti, dobroudni, beskrajno
tvrdoglavi. (...) Sa Srbima je lako iveti, ali je teko ratovati (Guskova 2003: 1: 370).
2002: 229). Pominjanje srednjeg veka u kontekstu strane vlasti prilino je pro-
blematino, jer su u to doba kmetovi bili u toj meri potinjeni da im je vero-
vatno bilo svejedno da li njima vladaju domai ili strani gospodari. Preutno
je, tako, moderan pojam nacije pomeren u daleku prolost.
Sem toga, nisu svi Hrvati to tako doivljavali, jer bilo je mnogo i onih
koji su protumaili ujedinjenje kao potpadanje pod tuinsku srpsku vlast.
U tom kontekstu je znakovito da se odlina studija Iva Banca, na engleskom
objavljena 1984. a na hrvatskosrpskom 1988, ne pominje (Banac, 1988). Tek
je nakon svega reenog pomenuto da je mala grupa hrvatskih vojnika u
Zagrebu podigla ustanak koji je bio lako ugaen, te da su ubijeni smatrani
muenicima koji su anticipirali stav mnogih drugih u predstojeim godi-
nama da su srpski politiari i inovnici bili u novoj kraljevini jednako strani
i represivni kao i prethodni vladari (Pavkovi, 2002: 229). Reju, poluistina je
veto upotrebljena u okviru zastupanja srpskih nacionalnih interesa, onako
kako ih autor shvata, u sklopu povezivanja prolosti i sadanjosti jer ispada
da su na poetku ujedinjenja Hrvati listom bili za takvo reenje, iako Stjepan
Radi od samog poetka nije bio pristalica ujedinjenja ostvarenog u srpskoj
varijanti jugoslovenstva (Baki, 2004; Banac, 1988). Naposletku, nije obja-
njeno ni jednom reju zato su se Hrvati masovno okrenuli protiv srpske vari-
jante jugoslovenstva, ako su na poetku bili oduevljeni njome. Umesto toga,
pripovedno su Hrvati predstavljeni kao oni koji nose glavnu odgovornost za
teki teret nesrea koje su zadesile Kraljevinu i Srbe tokom II svetskog rata:
Hrvatska seljaka stranka i njen vatreni vo Stjepan Radi nadali su se da dosti-
gnu ovaj cilj (suverenu Hrvatsku u konfederaciji sa drugim junoslovenskim
zemljama, prim. aut.) kroz ispregovarani sporazum sa srpskom kraljevskom
kuom i srpskim politiarima. A nekoliko godina posle smrti obojice, Radia i
kralja Aleksandra, u predveerje II svetskog rata, srpski knez regent i vo Hrvatske
seljake stranke postigli su sporazum o stvaranju polusuverene pokrajine Hrvat-
ske unutar Kraljevine Jugoslavije. No, u meuvremenu, od 1929. na dalje, jedna
mala, desniarska i rasistika grupa, hrvatske ustae, povele su oruanu borbu
tj. teroristiku kampanju protiv navodnog srpskog okupatora, u tenji za pot-
punom nezavisnou ili osloboenjem Hrvatske od navodne srpske okupacije i
od Jugoslavije. Taj cilj bio je ostvaren dve godine docnije, 1941, iako ne ustakim
orujem, ve osvajanjem Jugoslavije od sila Osovine (Pavkovi, 2002: 229230).
Mogue i zbog nedostatka prostora u asopisu, autor je utke pretrao
(diskurzivna strategija preutkivanja) preko tako bitnih dogaaja kao to su
ubistvo Stjepana Radia u Skuptini Kraljevine i kralja Aleksandra u Marseju,
pa neupueni italac moe samo pretpostavljati od ega su umrli, zato to se
neutralno veli posle smrti obojice. Ove dve smrti koje je delilo velikih pet
godina stavljene su u istu reenicu, po sistemu krv za krv, pod uslovom da
italac zna da su ubijeni, dok se pripovedno predstavilo da su se Srbi i Hrvati
uspeli nekako nagoditi, te da su svi bili zadovoljni ovim dogovorom, osim
jedne male, desniarske i rasistike grupe koju su docnije dovele na vlast
sile Osovine. Izostavljen je znaaj koji je ubistvo Radia kao nespornog voe
hrvatske nacije moralo imati za obine Hrvate, te injenica da je upravo ovaj
tragini dogaaj u Skuptini doveo do uvoenja diktature kralja Aleksandra,
a da je posle njega Paveli napustio Jugoslaviju i od frankovaca obrazovao
ustae, koji su potom kralja i ubili. Naposletku, nije ni pomenuto da je veina
Srba bila veoma nezadovoljna Sporazumom iz 1939, a da je dolo i do napada
na Srbe u Banovini. Na taj nain je stvarnost prolosti pripovednom struktu-
rom iskrivljena, Hrvati predstavljeni u nepovoljnijem, a Srbi u pozitivnijem
svetlu nego to je to uistinu bio sluaj u meuratnom periodu.
***
U srbocentrinom diskursu Srba u okviru rtvaagresor, njima je, razume
se, namenjena uloga bezgrenih rtvi, a agresori su Zapad, Evropa, NATO
i secesionistike republike. Primenjuje se diskurzivna strategija samovikti-
mizacije, a srpski nacionalizam se u objanjenju nestajanja Jugoslavije ili pre-
utkuje ili pravda kao odgovor na agresiju drugih, iako to nije sluaj kod svih
(naroito ne kod Pavkovia) ovde analiziranih autora. Najdrastiniji primer
nacionalistikog srbocentrinog diskursa u okviru rtvaagresor moe se pri-
metiti kod edomira Popova, kod kojega se on primenjuje dosledno neisto-
rino, potom kod konzervativnog sociologa Milovana Mitrovia, dok je kod
Zorana Obrenovia on kombinovan sa leviarskim okvirom i antiimperijali-
stikim diskursom i okvirom sukoba civilizacija sa okcidentalistikim diskur-
som. Kod Pavkovia je, pak, primetan, podokvir II svetskog rata u okviru rtva
agresor, ali je to prigueno vetom pripovednom strukturom i, ipak, bazino
doslednim prihvatanjem svih nacionalizama na prostoru bive Jugoslavije
kao legitimnih.
Sa izuzetkom Stojanovia, ostali autori se slau da je Jugoslavija razbijena
spolja,
371
tj. da su dovoljni uslovi nestanka Jugoslavije sadrani u delanjima u
prvo vreme Nemake i Vatikana, a potom i SAD, s tim to Mitrovi smatra da
ova delanja predstavljaju i neophodan uslov nestanka SFRJ. Pavkovi i Obre-
novi domae nacionalizme smatraju mahom neophodnim uslovom, ba kao
i autor ove studije, dok Stojanovi jedini misli da su domai nacionalizmi pred-
stavljali dovoljan uslov nestanka Jugoslavije, a spoljni tek neophodan.
Ono, dakle, to ovde analizirane autore razdvaja od pisca ovog spisa nije
toliko shvatanje uslova koji su doveli do kraja Jugoslavije, koliko kritinost
prema srpskom nacionalizmu u sklopu opteg procesa njenog nestajanja.
371 Sa Stojanoviem se slae i Mihailo Markovi, o ijem je lanku (Markovi, 1994) vie reeno
u delu o leviarskim izazovima ideolokoj hegemoniji o nestanku Jugoslavije.
U tom smislu, on je daleko blii Jasni Dragovi Soso i Mihailu Crnobrnji, pa
i Donu Lempiju, iako spoljnim iniocima daje deterministiku prednost u
odnosu na ovo troje vrednih istraivaa. Majkl Men, Mladen Lazi, Radu
Tomas, Aleksandar Pavkovi i Suzan Vudvord su verovatno najblii stavu koji
se zastupa u ovoj studiji, s tom razlikom to se gaji vea kritinost prema srp-
skom nacionalizmu u odnosu na Pavkovia; ekonomskom determinizmu se
ne pridaje onaj znaaj koji mu posveuje Vudvordova; a autoritarnosti onaj
znaaj koji joj posveuje Lazi.
Treba uoiti da je srpska nacionalna opredeljenost prilino jaka deter-
minanta u tumaenju procesa nestajanja Jugoslavije, jer autor ove studije
se uglavnom slae sa Srbima kada je u pitanju shvatanje inilaca koji su naj-
vaniji u procesu nestajanja Jugoslavije, bez obzira na to to ima i veeg ili
manjeg neslaganja u odnosu na razliite autore. To se moe objanjavati ili
pristrasnou koju nacionalna pripadnost, po pravilu, izaziva prilikom tuma-
enja nekog dogaaja ili procesa u koji je upletena nacija kojoj se pripada, ili
injenicom da nacionalna pripadnost osvetljava izvesnu perspektivu koja u
ovom sluaju nesrbima ostaje skrivena usled razliitosti perspektiva iz kojih
oni posmatraju identine procese.
injenica da srpsku perspektivu dele krajnji leviari na Zapadu, veina
ruskih strunjaka za Balkan (Guskova, 2003: 1: 1618), kao i jedan Indijac,
Radu Tomas, koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upu-
uje na zakljuak da izvestan poloaj u globalnom svetu otvara perspektivu
za uvianje znaaja spoljnog inioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u nje-
nom konanom razbijanju. Oni koji su neposredno pogoeni delanjem spolj-
nog inioca u ovom procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju znaenja
i znaaja delanja tog inioca; takoe, oni koji su ideoloki pripremljeni da uoe
nepravde kapitalizma i imperijalizma, a krajnji leviari su za to najpripremlje-
niji, takoe lako prepoznaju negativan uticaj spoljnog inioca u procesu raz-
bijanja Jugoslavije; a isto vai i za naunike koji dolaze iz drugih nezapadnih
zemalja koji kritiki posmatraju imperijalistiko delanje vodeih zapadnih sila.
8. Odstupanja od ideoloke hegemonije
8.1. Jugoslovenstvo proputena prilika
za spas Jugoslavije
Bila je toliko neuspjena da se nije uspjela odrati, a opet u odnosu
na ono to je bilo prije nje, i ono to je (gotovo posvuda na njenom
teritoriju) slijedilo nakon nje: njen je neuspjeh ipak samo relativan.
Dejan Jovi
Ima autora koji su postavili hipotezu da je Jugoslavija nestala zato to nije
pronaena ujedinjujua ideologija. Prema Endrjuu Baruhu Vahtelu (Andrew
Baruch Wachtel), znaaj kulture se ne moe potceniti, pa je kroz knjievnost i
kulturnu politiku trebalo poraditi na stvaranju i odranju jugoslovenske nacije,
ako se elelo da i sama jugoslovenska drava potraje. Ovom stavu blizak je i
Aleksandar Pavkovi, a Dejan Jovi pak smatra da se znaaj drave Jugoslavije
ideoloki i institucionalno mogao naglaavati znatno jae, te da je Josip Broz
to radio u prvih dvadesetak godina, ali da je potom Kardeljeva vizija rastvara-
nja jugoslovenske drave, tj. marksistika odanost idealu odumiranja drave
dovela do njenog istinskog odumiranja.
372
8.2. Ideologija jugoslovenstva i odumiranje drave
Endrju Baruh Vahtel je profesor slovenskih jezika i knjievnosti na Nortve-
stern (Northwestern) univerzitetu u Ilinoisu, i smatra se jednim od najvani-
jih amerikih istoriara slovenskih knjievnosti. On je, takoe, i glavni urednik
izdavake kue Northwestern University Press. Dejan Jovi, roeni Zagrepanin,
sin Srbina iz Srbije i Hrvatice je, pak, politikolog koji je diplomirao u Zagrebu
pod mentorskim vostvom jednog od najboljih jugoslovenskih politikologa
Jovana Miria, magistrirao je u Ljubljani, a doktorat odbranio na prestinoj
Londonskoj koli za ekonomiju i politike nauke (LSE). Aleksandar Pavkovi
je, pak, Srbin iz Beograda, a sada je profesor u Australiji. Njihovi istraivaki
372 Obema tezama blizak je i Predrag J. Markovi (Markovi, 2000), koji je sa Vahtelom u sko-
rije vreme napisao studiju (Vachtel, Markovi, 2008).
ciljevi i pristupi su umnogome razliiti, ali imaju zajedniki imenitelj, uz otklon
od teze o drevnoj mrnji, uverenje da je ideja jugoslovenstva izraena bilo
u kulturnoj bilo u politikoj sferi mogla biti spasonosna za Jugoslaviju, te
da je naputanje te ideje bilo pogubno za zemlju prema kojoj su gajili oi-
gledne simpatije.
Ovo to je do sada reeno ve nagovetava da se radi o potpunom odstu-
panju od uspostavljene ideoloke hegemonije. Vahtel je svoju knjigu Stvara-
nje nacije, razaranje nacije: knjievnost i kulturna politika u Jugoslaviji (Making a
Nation, Breaking a Nation: Literature and Cultural Politics in Yugoslavia) objavio
1998,
373
a Jovi je doktorirao 1999, dakle, u vreme kada je hegemonija srbo-
centrine hipoteze bila na vrhuncu. Svoju tezu objavio je u Zagrebu i Beo-
gradu 2003, a izdanje na engleskom, svakako ne sluajno, izalo je tek 2008.
u izdanju Purdue University Press iz Indijane.
374
Otuda oba autora zasluuju
veliko priznanje za intelektualni nekonformizam, plivanje protiv struje, za ta
su potrebni lina hrabrost i integritet. Radilo se o svojevrsnom suprotstavlja-
nju ideolokoj hegemoniji koja je, osim okrivljavanja Srba za sve negativno
to se deavalo, preutno ili izriito sadrala i tvrdnju o Jugoslaviji kao neod-
branjivoj tvorevini.
Vahtel i Jovi, meutim, smatraju da Jugoslavija nije bila osuena na pro-
past, da drevna mrnja jeste mit koji je pravdao njeno razbijanje, te da Slo-
bodan Miloevi i srpski nacionalizam, iako nesumnjivo loe pojave, nisu bile
jedine koje su doprinosile nestanku Jugoslavije. tavie, dovoljne uslove ras-
pada Jugoslavije Vahtel nalazi u delanju komunistikih elita posle 1963. godine:
Teza ove knjige jeste to da su, odustavi od pokuaja izgradnje nacije u kulturi,
politike i kulturne elite stvorile uslove za propast jugoslovenske drave. (...) To ne
znai da ja verujem kako se iskljuivo kulturnom analizom moe objasniti nesta-
nak Jugoslavije. (...) No, jugoslovenska privredna i politika kriza osamdesetih
godina, koliko god da je bila istinska, ne bi za posledicu imala raspad zemlje da
je postojala jedna snana vizija jugoslovenske nacije. Protivnici moje teze rei e
da, iako to moe biti tano, takva vizija nikada nije imala uporite u najirim sloje-
vima stanovnitva. Na to bih ja odgovorio da, prvo, dela kulture koja sam analizo-
vao
375
pokazuju da su razliita, a prihvatljiva jugoslovenska gledita nesumnjivo
373 Citirana je u 40 razliitih publikacija, to nije naroito velika citiranost, ali nije ni bezna-
ajna.
374 Trenutno na pretraivau Google nema podataka o citiranosti, a nijedan od lanaka koje
je Jovi objavio nije citiran u vie od pet publikacija, to je u potpunom neskladu sa teme-
ljitou, originalnou i ukupnom vrednou njegovog istraivakog rada.
375 Misli se na epske narodne pesme, dela Petra Petrovia Njegoa, Ivana Maurania, Ivana
Metrovia, ali i na radove Jovana Cvijia i Vladimira Dvornikovia, Iva Andria, Miroslava
Krlee, Augustina Ujevia, Miloa Crnjanskog, Vladimira Nazora, te Branka opia, Dobrice
osia, Oskara Davia, Mihaila Lalia, kao i Slovenaca Cirila Kosmaa i Mika Kranjeca.
Odstupanja od ideoloke hegemonije 303
postojala, i drugo, studije koje sam naveo u etvrtom poglavlju
376
otkrivaju nam
da je, sredinom ezdesetih, pa ak i u sedamdesetim godinama, veliki broj gra-
ana te zemlje oseao znaajnu privrenost jugoslovenskoj ideji. Da su napori u
pravcu izgradnje nacije pojaani, umesto to su obustavljeni, posledice su mogle
biti potpuno drugaije (Vahtel, 2001: 283284).
Jasno je, dakle, da Vahtel kulturnom determinizmu pripisuje najveu
ulogu, ali je meu autorima koji dele kulturalistiku usmerenost sasvim izu-
zetan, jer je, koliko je poznato piscu ovih redaka, jedini koji smatra da se Jugo-
slavija mogla odrati da politike i kulturne elite nisu napustile ideju jugoslo-
venstva. Na isti nain, on je meu pristalicama kulturnog determinizma jedini
koji je Jugoslaviju smatrao vrednom odranja, ali je najverovatnije i precenio
znaaj elitne kulture za stvaranje identiteta (Markovi, 2004: 22). Nije isklju-
eno da su amerika nacionalna pripadnost i jevrejsko etniko poreklo odigrali
izvesnu ulogu u ovako pozitivnoj proceni jedne vieetnike zajednice u kojoj
nijedna nacija nije imala apsolutnu veinu kakvu je Jugoslavija predstavljala.
Uz to, Vahtel smatra da su Jugoslaviju u potpunosti prodrali grabljivi par-
tikularistiki nacionalizmi (Vahtel, 2001: 281), a da je tezu o drevnoj mrnji i
potpuno vetakoj tvorevini bilo nuno da korigujem, makar i samo u znak
seanja na jedan izgubljeni ideal i na mukarce i ene koji su u njega verovali
(Vahtel, 2001: 282). Kada je u pitanju beskorisnost argumenta drevne mrnje,
Dejan Jovi je jo izriitiji, jer ga meu osam razliitih objanjenja nestanka
Jugoslavije smatra jedinim koji nema nikakvu eksplanatornu snagu:
Ova knjiga, primjerice, od prve do zadnje strane pokuava pokazati koliko su
pogrene (i, to se tie autora, moralno neprihvatljive) tvrdnje da je raspad Jugo-
slavije rezultat neke vjene mrnje izmeu Srba i Hrvata, ili bilo kojeg drugog para
meu jugoslavenskim narodima. Veina sukoba u jugoslavenskoj politici u razdoblju
koje ovdje pratimo bili su unutaretniki sukobi, i nisu se ticali nacionalnog pitanja
nego interpretacija ideologijskog narativa ili pragmatikih politikih pitanja (recimo:
u kojoj mjeri tolerirati opoziciju). Druga teza koju odbacujem u ovoj knjizi odnosi
se na ideju o neizbjenosti raspada Jugoslavije. Nita u politici nije neizbjeno. (...)
Trea ideja koja se ovdje odbacuje (i koja pogaa samu bit drutvenih znanosti kao
znanosti) jest ideja o mogunosti predvianja dogaaja i/ili pravljenja velikih gene-
ralizacija pouka za budunost. Komparativna politika je mogua samo kao kom-
parativna povijest politikih dogaaja ili ideja a ne kao komparacija izmeu neeg
to bi se tek trebalo dogoditi. Politolozi i sociolozi, drutveni znanstvenici openito
nemaju nikakav monopol na vizionarstvo. Njihove spekulacije o tome to e se dogo-
diti nisu nita bolje od spekulacija bilo kojeg drugog graanina (Jovi, 2003: 1920).
376 Radi se o socijalno-psiholokim istraivanjima Rota i Havelke o nacionalnim vezanostima
srednjokolske omladine (Rot, Havelka, 1973).
Takoe, Vahtel smatra da istorijski neuspeh Jugoslavije nije bio neizbean,
ve su ga uslovili svesni izbori koje su u raznim trenucima inile grupe i poje-
dinci, ali da je bilo mogue praviti i drugaije izbore (Vahtel, 2001: 282). ta-
vie, on veli kako su i mnogi Jugosloveni napravljeni, i to u velikom broju, a
katastrofalne posledice raspada zemlje mogu nas navesti na pomisao da bi za
June Slovene bilo bolje da ih je bilo napravljeno jo vie (Vahtel, 2001: 282).
U tim reima vidljiv je al nad injenicom da razliiti vladari Jugoslavije nisu
uspeli da stvore masovnije i odrivo jugoslovenstvo. U ovim kritikama isto-
rijske neizbenosti i moi predvianja drutvenih nauka prisutan je, takoe,
jedan skroman stav koji zbog toga nita ne gubi na naunosti. Naprotiv, pore-
dei u ovoj studiji izneta predvianja raspada Jugoslavije sa ovakvom meto-
dinom sumnjom u mo predvianja drutvenih nauka, ini se da su upravo
ova metodina sumnjala mnogo blie istinskom naunom stavu. Veberovski
reeno, sumnjala raaravaju svet, a proroci na njega bacaju ini.
Sem toga, Jovi je kao jedan od ciljeva svoje vredne studije naveo da ona
eli posluiti kao graa za eventualne povijesne komparacije (prije svega s
ostalim socijalistikim dravama koje su se raspale gotovo istodobno: SSSR-om
i ehoslovakom; i onima koje se nisu raspale a imale su vlastitu ideologiju:
recimo Kinom, i do neke mjere Albanijom) (Jovi, 2003: 20). Time je jasno
stavio do znanja da ga zanima uporedno-istorijski usmerena drutvena nauka,
a takvo opredeljenje deli i autor ove studije, bez obzira na teorijske razlike
izmeu njih.
Vahtel je, pak, naroito kritian prema jugoslovenskim komunistima koji
su, po njegovom miljenju, u prvo vreme (19451963) pokuali da stvore
nadnacionalnu kulturu koja bi obuhvatala, a ne povezivala odvojene nacio-
nalne kulture. Njih je trebalo marginalizovati, mada ne i otvoreno progoniti,
i oekivalo se da e vremenom odumreti (Vahtel, 2001: 283). Jovi, sa svoje
strane, na isti nain kritikuje Edvarda Kardelja koji je nametnuo koncept odu-
miranja drave, umesto Brozovog koncepta bratstva i jedinstva koji je vla-
dao do 1966. godine (Jovi, 2003: 105). Pobeda Kardelja, ideologa, kako ga
Jovi naziva, nad Rankoviem, realistom, bio je kljuan dogaaj koji je dopri-
neo buduem rastakanju Jugoslavije:
On je oznaio faktiko (iako jo ne i ritualno) odustajanje od koncepta bratstva
i jedinstva i od etnikog koncepta jugoslavenskog identiteta. Ovaj prvi koncept
je ostao ivjeti jo jedino u pojedinim Titovim govorima. Tito, koji se dugo dvo-
jio izmedu jednog i drugog koncepta, na kraju je prihvatio Kardeljev koncept,
ne toliko iz vlastitog uvjerenja koliko zbog ouvanja vlastite politike pozicije. Ta
e pozicija (...) biti dovedena u pitanje nakon pada Rankovia, a posebno 1970. i
1971. godine. Poraz Rankovia bio je u velikoj mjeri i pobjeda nad Titom, nad nje-
govim vienjem da nova Jugoslavija moe postii ono to nije uspjela Karaor-
evieva Jugoslavija: stvoriti ako ne jugoslavensku naciju a onda jugoslavensko
socijalistiko zajednitvo u kome nacionalne posebnosti nee biti vane i u
kome e one postupno (kako socijalizam napreduje) nestajati. Tito nikad nije
napustio ideju o Jugoslaviji kao ne samo socijalistikoj zemlji (element koji je i
kod njega imao prioritet nad svim ostalim) nego i kao zemlji Junih Slavena. Za
razliku od toga, Kardelj je potpuno napustio ovaj drugi, etniki element, postav-
ljajui cijelu strukturu jugoslavenske drave i identiteta u njoj na samo jedan
stup ideoloki (istakao D. J.) (Jovi, 2003: 133).
Slaui se sa idejom da su Broz i Kardelj imali na umu i socijalistiki ideal
odumiranja drave u budunosti, i da je Broz batinio i lenjinistiku ideju da
jugoslovensko socijalistiko zajednitvo moe prevazii parcijalne naciona-
lizme, ali i samu naciju kao buroasku formu, ipak, postavlja se pitanje da li
je ova razlika izmeu dvojice najbliih saradnika do Kardeljeve smrti preuve-
liana. Jednostavno, Josip Broz Tito bio je suvie moan da bi mu bilo ko, pa
ak i moni Slovenac, bez posledica protuslovio oko tako znaajnih stvari. Dru-
gim reima, da se Broz protivio Kardeljevoj pobedi nad Rankoviem, onda te
pobede ne bi ni bilo, poto bi se ishod borbe dijametralno razlikovao. Otud
se razlikovanje Brozovog i Kardeljevog koncepta jugoslovenstva ini pone-
to nategnutim. U neku ruku, Jovi je smatrao Kardelja odgovornim za ras-
pad Jugoslavije zato to je smatrao da od poetka uvoenja Kardeljevog kon-
cepta glavna linija podele u Jugoslaviji nije bila etnika, ve ideoloka:
Linija podjele ne samo u posljednjim godinama Jugoslavije nego ve od
samog uvoenja Kardeljeva koncepta nije bila prvenstveno nacionalna, niti je
sukob bio izmeu lanova politike elite iz razliitih nacionalnih grupa. Sukobi
koji su razbili Jugoslaviju bili su prvenstveno ideoloki a ne etniki. Jednom kad
je ideologija postala nesposobna da formulira jasnu viziju, Jugoslavija naji-
deolokija meu socijalistikim zemljama platila je najveu cijenu te krize
(Jovi, 2003: 154).
ini se da autor precenjuje znaaj ideolokog inioca, a potcenjuje zna-
aj etnikog u jednoj vienacionalnoj zajednici koja je bila organizovana kao
socijalistika etnofederacija, jer etnofederalizam ima i jednu posebnu odliku
u odnosu na federalizam per se, poto se neke, a ponekad i sve podjedi-
nice poklapaju (se) sa geografskim okvirima skoncentrisanih manjina (Bans,
2004: 197). Naime, iza svakog ideolokog sukoba krili su se nacionalni inte-
resi (Milosavljevi, 2004: 31),
377
tj. etniki uslovljen opaaj tih interesa, koje su
377 Olivera Milosavljevi je ispravno primetila, iako u preotroj i katkad neutemeljenoj kri-
tici Jovieve knjige, autorovo neopravdano i po svaku cenu originalno zapostavljanje
znaaja nacionalnog pitanja: Nacionalno pitanje je od 1945. bilo u temelju definisanja
jugoslovenske (socijalistike) drave, a od kraja osamdesetih je prestalo da bude pitanje
ideoloke marksistike tvrdnje, kako je vreme odmicalo, sve vie samo prav-
dale. Od stvarnih odnosa politikih snaga, meutim, zavisilo je koja e ide-
oloka legitimacija izvesnih nacionalnih interesa prevladati.
Glavna teza knjige jeste da se SFRJ raspala jer je poev od 1974. bila (iako
je period promena koji je trebalo da vodi odumiranju drave zapoeo ve 1967)
zasnovana na zajednikom konceptu socijalizma, pa kada se raspao socijali-
zam i SKJ kao njegov nosilac, morala se raspasti i drava (Jovi, 2003: 483484).
Ne sporei znaaj ideologije odumiranja drave, ipak se moe postaviti pitanje
zato se ovaj koncept primenjivao samo na saveznu, a ne i na republike drave.
Nemogue je bez nacionalizma objanjavati ustavne promene u vienacional-
nim etnofederacijama ije su elite svesne znaaja nacionalnog pitanja, pa ak ni,
ili naroito ne, onda kada vodei politiari tvrde da su internacionalistiki usme-
reni. Da se radilo o doslovno shvaenom konceptu odumiranja drave, onda bi
na prostoru Jugoslavije odumrla svaka drava, kako savezna tako i republike
lanice. Naprotiv, to se nije zbilo, jer federalne jedinice su upravo blagodarei
ustavnim amandmanima iz perioda 19671971. i Ustavu iz 1974. izuzetno oja-
ale naspram onemoale savezne drave. Valeri Bans (Valerie Bunce) je, tavie,
primetila da Jugoslavija od sedamdesetih postepeno gubi odlike drave, dok
republike u istom periodu te odlike stiu (Bunce, 1997: 349). Utoliko se osnovna
teza inae temeljito uraene i vredne Jovieve studije ne moe prihvatiti.
injenica da se Srbija od 1977. do 1983. etiri puta zaloila za promenu
tzv. Kardeljevog koncepta,
378
tj. neravnopravnog poloaja u odnosu na sop-
stvene pokrajine i u (kon)federaciji, te da su druge republike pruale otpor
svim ovim inicijativama za Jovia ne znai da su linije podele bile etnike:
Podjele ponovno nisu bile ni etnike, a esto ni republike nego prije svega
politike (Jovi, 2003: 200201). ini se, ipak, da se do kraja nije razumela
etnofederalistika logika. Naime, u ustavnom ustrojstvu u kojem veinska
etnika zajednica obezbeuje pravni temelj za obrazovanje republika kao
federalnih jedinica, sa izuzetkom BiH u kojoj nije bilo apsolutne etnike veine
pa su tri najvee etnike zajednice smatrane konstitutivnim narodima repu-
blike, privredni, kulturni ili politiki sukobi po pravilu se izrode u etnopolitiki
odnosno nacionalni sukob. U jugoslovenskom sluaju, dok su Tito i Kardelj
i postalo jedina ideologija (Milosavljevi, 2004: 31). Nije, meutim, na mestu autor-
kina primedba da Jovi pristaje na trenutno vladajue ideoloke trendove kod kue
(Milosavljevi, 2004: 38), jer njegova doktorska disertacija nije nastala ni u Beogradu ni
u Zagrebu, ve u Londonu. Autorova kritiarka, meutim, potpuno se priklonila ideo-
loki hegemonoj tvrdnji u monim zapadnim akademsko-medijskim krugovima da je
Jugoslavija i razbijena da bi se jasno ograniio srpski etniki prostor (Milosavljevi,
2004: 37), ime se potpuno zanemaruju pa i pravdaju interesi i delanja nesrpskih naci-
onalista u Jugoslaviji i vanjskih inilaca.
378 Plava knjiga 1977, rasprava o Kosovu 1981, predlog Najdana Paia da se napravi kri-
tika analiza funkcionisanja politikog sistema 1982, predlog Miloa Minia da se raspravi
stanje u SKJ 1983 (Jovi, 2003: 200201).
bili ivi njima je priznavana uloga vrhovnih interpretatora stvarnih namjera i
samog smisla (Kardeljevog) koncepta. To je mjesto, meutim, ostalo prazno
nakon 1980, ali se bitka za poziciju vrhovnog interpretatora nastavila punom
snagom (istakao D. J.) (Jovi, 2003: 201).
Ovo je znailo da su srbijanski komunisti bili u podreenom poloaju,
a takvu njihovu poziciju morali su primetiti ne samo oni, ve i intelektualna
elita, ako ne i obini graani srpske nacionalnosti, bez obzira na to to se poli-
tika i dalje odvijala u partijskim forumima. Otuda je ovakav sukob nuno bio
nacionalan, i to pre svega takav. Stoga nije iznenaenje da nakon svih neus-
peha srpskih komunista da izmene Kardeljev koncept dolazi do razoarano-
sti: Sredinom osamdesetih, istodobno s kolapsom institucija etvrte Jugosla-
vije, simboli, retorika i politiki koncept Tree Jugoslavije postaju dominantni
u diskursu u Srbiji. U okviru tog novog diskursa, Rankovi i osi
379
su postali
heroji a Kardelj i Stamboli(i) izdajnici (Jovi, 2003: 201). Uostalom, sam
Jovi navodi razgovore koji upuuju na to da su nacionalni odnosi svagda bili
na pameti Kardelju, a vrlo verovatno se isto odnosi i na Broza:
Dogodilo se da sam neposredno nakon objavljivanja ovog govora
380
u Politici, u
decembru 1986, imao telefonski razgovor s Pepcom Kardelj, udovicom Edvarda
Kardelja. Ona je bila vrlo uznemirena zbog ovog stava, smatrajui da je to naj-
otrija kritika Ustava iz 1974. do tada. Kad sam se s njom sreo, nekoliko dana
kasnije u Ljubljani, ponovila je koliko je njen suprug bio zabrinut zbog mogu-
nosti obnove srpskog nacionalizma nakon njegove i Titove smrti. Bila je uvjerena
da je Miloeviev govor iz 1986. bio nacionalistiki. Iako ona nije imala nikakvu
funkciju u tom trenutku (osim manje-vie ceremonijalnog lanstva u Savjetu
federacije), njena bojazan ilustrira kontekst u kome su se tadanji govori srpskih
politiara razumijevali (Jovi, 2003: 370).
379 Za Dobricu osia Vahtel primeuje da mu je krajem ezdesetih godina postalo jasno da
je drava zaista odustala od svoje ranije jugoslovenske politike, priklonivi se multinacio-
nalnom federalizmu. To je osiu moralo izgledati kao izdaja koja je u potpunosti izmenila
jugoslovensku politiku i nacionalnu jednainu, to ga je odvelo do uverenja da se Srbi
moraju zaloiti za svoja nacionalna prava, ako ne ele da u sopstvenoj zemlji postanu gra-
ani drugog reda (Vahtel, 2004: 247). Slaui se sa Vahtelom da se upravo takav proces
odigrao u osievoj svesti, moe se primetiti da je verovatno otpoetka pogreno sma-
trao da Josip Broz eli izgraditi jugoslovensku naciju. Najverovatnije dosta dugo nije bio
upoznat s istorijatom gledanja na nacionalno pitanje KPJ pre II svetskog rata.
380 Radi se o govoru koji je Slobodan Miloevi odrao u decembru 1986: Srbija ne trai da
bude vie republika od rugih republika, ali, sigurno je, ne moe dozvoliti ni da bude manje
republika od drugih. To to Srbija u svom sastavu ima dve socijalistike autonomne pokra-
jine ne moe da bude razlog da se ona svodi na svoje ue podruje, takozvanu Srbiju bez
pokrajina. Odnosno, da Republika Srbija bude zbog toga liena neophodnih politikih i
pravnih ingerencija nad celokupnom svojom teritorijom, odnosno primorana da ih pri-
menjuje samo na jedan deo svoje teritorije Promeniemo sve to nam smeta da iza-
emo iz krize, rekao je u decembru 1986 (Jovi, 2003: 370).
Ovi citati pokazuju da je Kardelj smiljeno i iz straha pred perspektivom
vraanja na snagu srpske varijante jugoslovenstva posle njegove i Brozove
smrti napravio Ustav iz 1974. promoviui takvo institucionalno ustrojstvo
koje e to onemoguiti. ini se malo verovatnim da je imajui u vidu auto-
ritarno ureene odnose u SKJ i SFRJ Kardelj to uinio bez makar preutnog,
ako ne i izriitog Brozovog odobrenja ili ohrabrenja. Ako je pak to tako, onda
se izvesna nacionalna primisao pri izradi ustavnih amandmana u drugoj polo-
vini ezdesetih ne moe izuzeti iz razmatranja. Takoe, sa takvim institucio-
nalnim ustrojstvom namenjenim dranju Srbije u neravnopravnom poloaju
bilo je nerealno oekivati da se pre ili docnije nee pojaviti srpski politiar koji
e postaviti pitanje ravnopravnosti Srbije i srpske nacije u Jugoslaviji. Ono to
je bilo nepoznato jeste kakva e biti priroda i kakvi kvaliteti tog politiara.
Problem na koji su Jovi i Vahtel s pravom ukazali jeste da se Jugosla-
vija sve vie poela uslovno prihvatati, a ne kao bezuslovno poeljna poli-
tika zajednica: Sada su i pisci Memoranduma prihvatili retoriku ali samo
ako, koju su jugoslavenski komunisti koristili ve u Drugom svjetskom ratu:
Jugoslaviju treba sauvati samo ako postane socijalistika. Kasnije su tu istu
ali samo ako retoriku koristili slovensko, hrvatsko i srpsko vodstvo (istakao
D. J.) (Jovi, 2003: 360). No, treba primetiti da to logiki sledi iz njene kon-
strukcije kao vienacionalne zajednice, za ta se KPJ zalagala od polovine tri-
desetih godina XX veka:
Mislim, i to u pokuati da dokaem, da su razliiti uzroci raspada Jugoslavije
koji su pominjani manje vani od raspadanja samog pojma jugoslovenske nacije,
a mi se moramo okrenuti upravo tom kulturnom procesu ako elimo da vidimo
na koji nain su duboko ukorenjena suparnitva i mrnje u raznim vremenima
prevazilaeni ili raspirivani, i kako su se na kraju ponovo pojavili i trijumfovali.
Posebni nacionalni ideali s uspehom su uputili izazov svakoj moguoj nadnaci-
onalnoj viziji Jugoslavije smatram da je to prouzrokovalo unitenje ove zemlje
i dovelo do pojave linosti poput Slobodana Miloevia i Franje Tumana, a ne
obrnuto (istakao E. B. V.) (Vahtel, 2001: 27).
Ako je zajednica vieetnika, tj. bez zamanije politizacije etnikih svoj-
stava, onda se politika zajednica moe primati bezuslovno, ali onog trena
kad je neka zajednica vienacionalna, nema ni govora o bezuslovnom prihva-
tanju, zato to je, razumljivo, dobrobit nacije koja potencijalno polae pravo
na manje ili vie suverenu nacionalnu dravu ispred dobrobiti vienacionalne
drave. Naposletku, ideoloko-pravno lenjinistiko naelo nacionalnog samo-
opredeljenja do otcepljenja odnosilo se upravo na pomenutu injenicu pri-
znavanja izvesnoj drutvenoj grupi statusa nacije. Otuda je izbor komuni-
sta da napuste nacionalno jugoslovenstvo nuno doprineo samo uslovnom
prihvatanju Jugoslavije. Ipak, to nije moralo neizbeno dovesti i do njenog
nestanka, pa ak i pod pretpostavkom javljanja takvih linosti kao to su Slo-
bodan Miloevi i Franjo Tuman. Treba, meutim, uoiti i Vahtelovu dublju
motivaciju ovakve analize raspada Jugoslavije:
Ne moe se izbei pitanje slino ovom i kad su u pitanju Sjedinjene Amerike
Drave. U tom smislu, verujem da neka multikulturalistika shvatanja u Sjedinje-
nim Dravama (mada mislim da bi bilo ispravnije nazivati ih vienacionalnim),
koja se s pravom smatraju suprotnou ideala melting pota, mogu u toj zemlji
stvoriti uslove sline onima koji su Jugoslaviju upropastili. Iako su Sjedinjene
Drave zasnovane na temeljima potpuno razliitim od jugoslovenskih, proces
naporednog kulturnog razvoja u Americi na jedan sporiji i manje dramatian
nain ponavlja redosled poteza koji su unitili Jugoslaviju (Vahtel, 2001: 28).
381
Dakle, bojazan liberalnog amerikog patriote jevrejskog porekla za sud-
binu svoje nacije motivisala ga je da istrai kako se jedna vieetnika drava u
Evropi raspala. On je, stoga, pristupio temi Jugoslavije sa klasinih liberalnih
polazita koja nemaju previe sluha za vieetninost koja iskazuje tenju da
preraste u vienacionalnost upravo onaj proces koji se, po Vahtelu, dogodio
u Jugoslaviji. Nije izvesno da li bi Vahtela uteilo uverenje pisca ovih redaka
da nema opasnosti za sudbinu SAD sve dok su one vodea imperijalna nacija
na svetu i obezbeuju imperijalne dividende svojim iteljima. No, onog tre-
nutka kada se SAD nau na silaznoj putanji, poput pre njih panije ili Velike
Britanije, verovatno e se javljati i raznovrsni separatistiki pokreti razliite
snage i masovnosti.
Ideju slinu Vahtelovoj izrazio je i Aleksandar Pavkovi razlikujui interak-
tivni multikulturalizam i segregatni multikulturalizam. Prvi omoguava i podstie
interakciju razliitih grupa iz koje se moe razviti i nova jedinstvena kultura, a
drugi podstie segregaciju, udaljavanje, a naposletku i odvajanje grupa jed-
nih od drugih (Pavkovi, 2001: 132). Po autoru, prvi tip multikulturalizma, koji
je podrazumevao stvaranje neke vrste jugoslovenske nacije, vladao je u soci-
jalistikoj Jugoslaviji sve do 1958. kada je usvojen Program SKJ koji nije insisti-
rao na zajednikom kulturnom sadraju jugoslovenskog socijalistikog identi-
teta. Potom je zavladao segregatni multikulturalizam, kao sredstvo odranja i
unapreivanja odvojenih nacionalnih identiteta nacija i nacionalnih manjina.
381 Vahtel, tako, primeuje da je pitanje rase u SAD sve znaajnije, da je ve izvrena podela
na pet osnovnih rasa: belu, crnu, utu, hispansku, i prvobitnoameriku (indijansku), te da
se esto na razliitim formularima, naroito pri konkurisanju za posao, trai da se obave-
zno napie kojoj se rasi pripada. U takvom drutvu, smatra Vahtel, ljudi svoje mesto i
vrednost ne stiu kao pojedinci, ve kao pripadnici odreene rasne grupe (Vahtel, 2001:
297). On, takoe, povezuje rasprave o ubacivanju Jugoslovena u popisne obrasce sa ame-
rikim raspravama o ubacivanju popisne kategorije vierasni, koja trenutno ne postoji,
za one koji se oseaju na taj nain (Vahtel, 2001: 298).
Ovi identiteti su, pak, bili napravljeni ili zasnovani na mitskim koncepcijama
nacionalnog jezika, kulture i istorije rairenih kroz segregirane kolske sisteme
i sredstva javnog obavetavanja (Pavkovi, 2001: 138, 141). Naposletku, segre-
girani multikulturalizam pripremio je teren za bujanje iskljuivog monokultur-
nog nacionalizma poto se pokazao kao efikasno sredstvo gradnje odvoje-
nih nacionalnih privrenosti, kao i podrivanja, te unitavanja privrenosti dravi
Jugoslaviji (Pavkovi, 2001: 142). Reju, segregatni multikulturalizam pripre-
mio je tlo iskljuivom nacionalizmu, a ovaj je razorio Jugoslaviju.
382

8.3. Propast Jugoslavije kao neuspeh
socijalistike modernizacije
Socioloka studija Objasniti Jugoslaviju (Explaining Yugoslavia, 2000)
383

Dona Olkoka (John Allcock), profesora sociologije na Univerzitetu Bredford
(Bradford) u Velikoj Britaniji i liberalnog autora, sasvim je osobena, poto stav-
lja naglasak na ekonomski determinizam, modernizacijske procese, instituci-
onalnu analizu i spoljne inioce u pokuaju objanjenja nestanka Jugoslavije
i prateih ratova. Ona je, meutim, vredna ne samo zato to uvodei viefak-
torsku analizu potpuno odudara od ideoloke hegemonije, ve i zato to pri-
menjuje neku vrstu svetsko-sistemske teorije kao najireg teorijskog okvira
za objanjenje nestanka Jugoslavije.
Olkok se izriito protivi upotrebi kulturnog determinizma, argumenta
drevne mrnje i okviru sukoba civilizacija u objanjavanju nestanka Jugosla-
vije (Allcock, 2000: 2, 7), zato to cela drava, smatra on sledei Nikosa Pulan-
casa (Nicos Poulantzas), kao deo Balkana spada u poluperiferiju svetskog
kapitalistikog sistema, te zato to nije bilo perioda u svetskoj istoriji tokom
kojega su se Juni Sloveni nali blizu centra svetske privrede (Allcock, 2000:
23, 27), i ne samo da je Kraljevina Srbija bila izolovana, to je bila posledica
niskog investiranja sa strane (Alcock, 2000: 43), ve su i junoslovenski delovi
u Habzburkoj monarhiji bili usled izdeljenosti izmeu Austrije i Ugarske rela-
tivno izolovani jedni od drugih i marginalizovani u odnosu na privredne cen-
tre Imperije (Allcock, 2000: 48, 176177). Sem toga, Osmanlije i Habzburzi
su svojim razgranienjem na Balkanu meu Junim Slovenima doprineli obli-
kovanju imperijalnih graninih zemalja esto ugroenih i na stalnom ratnom
oprezu (Allcock, 2000: 213), to je svakako doprinelo obrazovanju oslobodi-
lake politike kulture.
382 Nik Miler, takoe, u jednoj novijoj studiji smatra da je titoizam ojaao nacionalne iden-
titete pomou nacionalno odreenih federalnih jedinica i stvorio nacionalizme koje su
doveli do kraja Jugoslavije (Miller, 2008: 196).
383 Citirana je u 80 sluajeva, to je odgovarajua citiranost.
Otuda je Olkok zakljuio: Ako su marginalni, ne treba da se zaboravi da
je to naa margina na kojoj se oni nalaze (Allcock, 2000: 25), to upuuje
na injenicu da su takmienja i sukobljavanja velikih sila na Balkanu dobrim
delom odgovorna za zaostajanje balkanskih drutava u razvoju (Allcock, 2000:
24), te da su meunarodne finansije sporo nalazile svoj put u junosloven-
skim zemljama, a urbanizacija i industrijalizacija, sa izuzetkom Slovenije,
takoe, bile veoma usporene (Allcock, 2000: 5154). Imajui na umu ovako
vredne uvide, nije iznenaenje da Olkoku, koji negira da je Jugoslavija bila
vetaka tvorevina (Allcock, 2000: 230), nije promakao znaaj meudejstva
spoljnih i unutranjih inilaca u obrazovanju Prve Jugoslavije: Stvaranje Kra-
ljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. moe se sagledati kao ishod sloenog
meudejstva globalnog konteksta Prvog svetskog rata i procesa pregovara-
nja izmeu nekoliko lokalnih elita koje su teile optimizaciji sopstvenog polo-
aja unutar prostora uokvirenog ovim optim razvojem (Allcock, 2000: 218).
Ovakav poloaj i odnos relativne nerazvijenosti i nedostatka moi prema
centru kapitalistikog sistema u vreme dobijanja nezavisnosti od Osmanskog
i Habzburkog carstva, junoslovenska drutva su zadrala i u Prvoj Jugo-
slaviji koja je bila duboko ukljuena u evropsko trite kao snabdeva hra-
nom i industrijskim sirovinama, trgovanim za preradu i potronju u razvije-
nim zemljama zapadne Evrope (Allcock, 2000: 65), to joj je obezbeivalo
poluperiferijski ili klijentski status (Allcock, 2000: 68). Istovremeno, ovakav
vid ukljuenosti u svetsku privredu odraavao se i na parohijalnost balkanskih
drutava, tj. njihove politike kulture (Allcock, 2000: 178179).
Olkok smatra da je socijalizam obeao ubrzani i uspeniji drutveni razvoj
no to je dotad bio, te da je namera bila da se to ostvari forsiranom industri-
jalizacijom i urbanizacijom kako bi se izbegla uloga dobavljaa primarnih
proizvoda razvijenim zemljama (Allcock, 2000: 68). Sve to je podrazumevalo
samoizolaciju iz sistema svetskog kapitalizma. Otud i pria o slomu Jugo-
slavije pripada iroj pripovesti o neuspehu stvarno postojeeg socijalizma
da ispuni svoje sopstvene tvrdnje i oekivanja da predstavlja nadmoan put
prema modernosti (Allcock, 2000: 22). Drugim reima, slom socijalizma nuno
je izazvao i slom Jugoslavije zato to socijalizam nije uspeo da modernizuje
njeno drutvo, a to mu je bila osnovna funkcija.
384
Ipak, nije najjasnije zato
se onda i druge socijalistike drave nisu rastoile po slomu socijalizma, ve
su sa politike geografske karte nestale samo socijalistike etnofederacije.
ini se da neprijateljstvo jednog liberala prema leviarskom radikalizmu
utie na njegov sud o negativnom uplivu socijalizma na mogunost odranja
384 Uz standardne crte modernizacije uopte, kao posebne kriterije politike moderniza-
cije ili moderne demokratije, Olkok navodi: a) predstavnika tela; b) relativno nezavi-
sno civilno drutvo; c) institucionalizaciju optih kriterija graanstva (dravljanstva)
(Allcock, 2000: 245).
Jugoslavije: U stvari, uveliko se socijalizam moe smatrati antimodernom
snagom, bar po posledicama, ako ne po ideolokoj viziji (Allcock, 2000: 419).
Sam Olkok je primetio da su ak i postojee organizacije civilnog drutva
bile podeljene po istim regionalnim i etno-konfesionalnim linijama (Allcock,
2000: 287288). Ukoliko je to tako, onda nije opravdano teorijski potcenjivati
snagu nacionalizma u vienacionalnim drutvima, tim pre to povremeno i
Olkok mora priznati znaaj nacionalnih podela, ali uglavnom krivei za to SKJ,
poto je on uspostavio republike i pokrajine kao jedine legitimne nosioce
otvoreno takmiarskih interesa unutar sistema, i privilegovao nacionalne
identitete politiki (Allcock, 2000: 309). Slaui se da je to tako, ipak, potrebno
je naglasiti da je struktura rivalskih nacionalizama postojala i pre no to su
komunisti osvojili vlast, da su meusobni pokuaji genocida u II svetskom ratu
bili pokuavani, te da komunisti u tome uglavnom nisu uestvovali.
No, poput Vudvordove i u skladu sa potenciranjem znaaja ekonom-
skog determinizma i njegovim poetnim okvirom svetsko-sistemske teo-
rije kapitalizma, Olkok je umeo uoiti uticaj spoljnih ekonomskih inilaca
na probleme SFRJ: Verovatno pojedinano najznaajniji udarac integritetu
Jugoslavije doao je 1983, kada je u kontekstu u svetu rasprostranjene brige
o dugu Meunarodni monetarni fond (MMF) konano zahtevao raun. (...)
Poetak svetske depresije kasnih osamdesetih postojano je produbio pro-
bleme (Allcock, 2000: 424).
Ne sporei da se radilo o vanom dogaaju, ipak, moe se prigovoriti
da nije jasno po emu bi on predstavljao pojedinano najvaniji dogaaj, u
konkurenciji, recimo, Ustava iz 1974, pobune Albanaca 1981, dolaska Miloe-
via na vlast 1987, slovenakog antiustavnog delanja u periodu 19881991,
ili dolaska na vlast HDZ 1990. godine. tavie, sam autor je ispravno zaklju-
io da su se padom Berlinskog zida graani SFRJ suoili sa okrutnom istinom
da se znaaj Jugoslavije za Zapad u stratekom, ekonomskom ili propagan-
dnom smislu znaajno smanjio, te da ako je Jugoslaviji Zapad bio vie no
ikad potreban, ona je Zapadu bila potrebna manje no ikad (Allcock, 2000:
424). Ova injenica bi, po miljenju koje se ovde zastupa, bila znatno vanija
od svih pobrojanih dogaaja imajui u vidu zavisnost hroninih rivalstava i
sukobljavanja meu junoslovenskim nacijama od spoljnopolitikog kontek-
sta. Utoliko, nije jasno zato je sam autor smeta po deterministikom znaaju
iza dunike krize iz 1983. godine.
Postojao je, po Olkoku, bitan kontinuitet izmeu Prve i Druge Jugoslavije,
jer drava je, naroito od 1929, u obe igrala izuzetno vanu ulogu u privredi
(Allcock, 2000: 68). Samoupravljanje, pak, iako ekonomski relevantno, nije
bila ekonomska pojava in stricto sensu, ve je pre spadalo u politike pojave
poto je prvenstveno bilo namenjeno pravdanju posebnog jugoslovenskog
puta u socijalizam (Allcock, 2000: 6869). On ga smatra antimodernizacijskom
pojavom, poto je spreavalo obrazovanje trita rada i kapitala, a radnike nije
podsticalo na pokretljivost u potrazi za poslom (Allcock, 2000: 69, 78). Istovre-
meno, kljuna slabost socijalistike Jugoslavije bila je nesposobnost da nae
odgovore na privredne probleme kada bi se ovi pojavili:
Kad god se zemlja suoavala sa privrednim problemima, ukljuujui one pove-
zane sa njenim spoljanjim privrednim okruenjem (njeno ubacivanje u svetski
sistem), odgovor je dolazio u obliku umnogome politike reforme njenog insti-
tucionalnog poretka, koja nije uspevala da odgovori na specifino privredne pro-
bleme. tavie, politiki odgovor je obino bio uoblien u ubrzanju usitnjavaju-
eg procesa republikanizacije i parohijalizacije (Allcock, 2000: 7879).
Uistinu, tano je ovo to autor tvrdi, ali kljuno je objasniti ta su razlozi za
ovako naizgled nerazumno ponaanje, a to se iz Olkokovog teorijskog okvira
koji zanemaruje nacionalizam ne moe objasniti. Po shvatanju koje se ovde
zastupa, objanjenje ne treba traiti u marksistikoj misli, jer ona se mogla
tumaiti kako etatistiki tako i samoupravljaki, a pragmatiniji umovi bi mogli
potraiti i nai neku sredinu, ve preteno u strahu od velikosrpske hegemo-
nije u glavi glavnog stratega svih institucionalnih reformi, Edvarda Kardelja.
Otuda, kako je vreme prolazilo, a Tito i Bevc se pribliavali kraju ivota, sve
vie su se forsirale usitnjavajue reforme institucionalnog sistema bez obzira
na proizvoenje ekonomske neefikasnosti. Sa stanovita nacionalnih bojazni
Slovenaca i Hrvata, bilo je to racionalno ponaanje. U protivnom, na Kardelja
bi se moralo gledati samo kao na jednog pretencioznog a nedovoljno darovi-
tog i stoga nebuloznog ideologa i reformatora. Olkok, pak, izriito tvrdi da se
suvie znaaja u objanjenju nestanka Jugoslavije stavlja na inioce etnike
raznovrsnosti, te da u stvari:
nema objanjenja koje zasluuje da bude uzeto ozbiljno ukoliko ne sme-
ta u njeno srce ekonomske inioce. U jezgro tog objanjenja mora biti sme-
tena stalna protivrenost izmeu hitnosti jedne privrede koja se modernizuje
u odnosu na njene tehnike kapacitete, i koja je uveano integrisana u globalne
obrasce razmene, i duboko ukorenjene otpore modernizaciji koji su bili ugra-
eni u sistem (Allcock, 2000: 89).
Olkok smatra Ustav iz 1974. i ZUR iz 1976. katastrofom za privredne i
drutvene poslove (Allcock, 2000: 92), primeujui da su oni veoma dopri-
neli konanom slomu Jugoslavije (Allcock, 2000: 93). U insistiranju na pro-
blemima samoupravljanja, Ustavu iz 1974. i prateoj ourizaciji, tj. neracio-
nalnom cepkanju radnih organizacija na sve sitnije organizacione jedinice iz
1976. vidljiva je preokupacija Olkoka neuspenim institucijama koje su uru-
avale socijalistiku Jugoslaviju. Uistinu, on smatra da je kljuan inilac koji
je doveo do sloma Jugoslavije bila uasna krutost njene unutranje politike
strukture i njena posledina hronina nesposobnost prilagoavanja kako unu-
tranjoj tako spoljnoj promeni (Allcock, 2000: 243). ini se da ovakva vrsta
institucionalizma krije u sebi klopku formalizma, jer se ne ulazi u probleme
sadrinskih odnosa izmeu razliitih republikih elita, njihovih rivalskih naci-
onalnih ideologija i eventualnog postojanja kontinuiteta izmeu nacionalnih
ideologija pre II svetskog rata i posle 1945. godine.
Ne sporei injenicu da se radilo o neefikasnim institucijama koje su blo-
kirale odluivanje na saveznom nivou i imale brojne negativne posledice,
kljuni problem od kojeg ni sam autor ne moe pobei jeste nacionalno pita-
nje koje on minimizira upotrebom pojma etnika vezanost (ethnicity), i za
koji smatra da je izazvan institucionalnim manjkavostima. U tome se pre-
poznaje (uz ekonomski determinizam) i znaaj koji se pridaje institucional-
nom ustrojstvu:
ivotna odlika stvaranja jugoslovenske drave (prvog pokuaja izgradnje jedne
moderne drave u ovom regionu) (...) jeste da je patila od kljunog nedostatka
sadranog u njenom neuspehu da institucionalizuje graanstvo (citizenship). Bli-
sko poistoveenje drave i posebnih ustavnih (charter) etnikih vezanosti isho-
dovalo je jednim endemskim problemom poloaja i prava etnikih manjina. Kao
posledica ovog neuspeha, pokuaji manipulacije etnikim sastavom stanovni-
tva u interesu stabilnosti dravne kontrole uvek su se nanovo javljali kao izriita
briga politike (Allcock, 2000: 162).
Ovakav zakljuak autor izvodi za obe Jugoslavije, kako socijalistiku tako i
kraljevinu. Kao ilustraciju navodi postupak sa nesrpskim stanovnitvom posle
balkanskih ratova, pa postupak s manjinama en gnrale posle I svetskog rata,
progon Nemaca iz Vojvodine i Slavonije i repatrijaciju Turaka (Allcock, 2000:
162). Krajnji sluaj primene takve logike najbrutalnijim moguim sredstvima
autor nalazi u NDH (Allcock, 2000: 163). Ne sporei nehumanost svih nave-
denih primera, ipak, ne vidi se u kakvoj je to vezi sa nestankom Jugoslavije.
Poljska je, primerice, proterala Nemce, pa se nije zbog toga raspala. Svejedno,
Olkok tvrdi da pravo graanstva (dravljanstva) nije uspelo u Jugoslaviji, te
da je to bio kako preduslov tako posledica raspada bive federacije (Allcock,
2000: 309). Meutim, nije kljuni problem Jugoslavije bio u manjinama, ve u
poloaju ustavnih, konstitutivnih, titularnih nacija jednih prema drugima
u razliitim jugoslovenskim republikama.
No, Olkok je precenjivao socijalistiku sutinu (ili je, moda, prikladnije
rei oblik) politikog sistema SFRJ, to se najbolje vidi iz njegovih rei da je
ak i u socijalistikoj Jugoslaviji, iako je etnika dimenzija bila podreena
socijalistikim ciljevima, ovaj neuspeh institucionalizacije graanstva bio oi-
gledan u sluajevima repatrijacije Italijana iz Istre i Turaka sa juga (Allcock,
2000: 163). Naprotiv, etnika dimenzija u Jugoslaviji barem od 1974. nije bila
podreena niemu, pa ak ni socijalizmu, iako je na papiru pisalo drugaije.
Ovde navoena Konorova studija iz 1984, pa i ona Rusinova iz 1977, kada
se nije moglo znati kada e se i da li e se uopte socijalizam raspasti, naj-
bolje govore da je ve tada vrsnom teoretiaru nacije i nacionalizma i istom
takvom poznavaocu Jugoslavije bilo jasno koliko su socijalistike zemlje uop-
te i posebno Jugoslavija zaokupljene reavanjem nacionalnog problema.
Moglo bi se rei da je socijalizam u praksi, ako ne u teoriji, postajao vreme-
nom sve optereeniji nacionalnim pitanjem. Upravo bavljenje njime sprea-
valo je politiare da se ozbiljno pozabave drugim pitanjima u poslednje dve
decenije postojanja SFRJ.
Prethodno navedeni problem nedostatka institucionalizacije graanstva
u Jugoslaviji autor je povezao i sa objanjenjem etnikog ienja:
Etniko ienje koje je pratilo raspad Druge Jugoslavije, prema tome, ne treba
razumevati niti kao neki tui novitet u balkanskom kontekstu, niti kao vraanje
neke atavistike svesti. (...) Varvarstva koja esto prate etniko ienje mogu biti
shvaena, u mnogo aspekata, u odnosu na tradicionalno sankcionisane oblike i
kodove nasilja. Ipak, malo je sumnje da ovi procesi nisu bili zapoeti na najviem
nivou drave, kao elementi drutvenog inenjeringa. Etniko ienje u ovom
pogledu predstavlja probleme koji mogu nastati kada se razvoj sposobnosti za
nadgledanje moderne drave ne poklapa sa istovremenim razvojem graan-
stva (Allcock, 2000: 163).
Ova analiza uzroka etnikog progona teko da do kraja moe zadovoljiti,
iako svakako ima istine u tome da e neko kome se spori pravo na dravljan-
stvo ili pravo graanstva biti lake proteran od onoga kojem je to pravo ne-
sporno. Pa ipak, u BiH su proterivani ljudi kojima pravo dravljanstva ili gra-
anstva prethodno nije bilo osporeno. Radi se o jo sloenijem problemu u
kojem pravo graanstva ima istaknuto mesto, ali ne i presudno. Verovatnije
je da glavnu ulogu igra elja da se obezbedi sigurnost novih drava od poten-
cijalnog neprijatelja. Nesrea je to se potencijalni neprijatelj, peta kolona,
vidi u komiji druge etnike pripadnosti. Ako njegovi prevladaju, onda nema
mesta meni. Bolje je, prema tome, da blagovremeno oteram ja njega nego
da ekam njegovih pet minuta. Bezbednosna dilema u okviru nacionalistike
ideologije po kojoj su etnike granice optimalan kroj i za dravne, poto je
njihovo poklapanje neophodno za izgradnju bezbedne i stabilne drave
utie, dakle, i na etnike progone.
Svakako na taj nain razmiljaju politiki planeri koje nacionalizam vodi,
ali tako se razmilja u jo veoj meri na srednjem nivou, u oblastima koje su
etniki izmeane, meu lokalnim nacionalistikim voima. Izvesno je da ovog
razmiljanja i prinude koje na samo razmiljanje pojedinca vri drutvena
injenica etnike vezanosti nisu liene ni same komije, iako u konkretnim
pojedinanim sluajevima prijateljska odanost koja nadilazi puku komijsku
privrenost (koja katkad pomae da se spasi ivot ili sauva imovina suseda
druge nacionalne ili verske pripadnosti) moe odneti prevagu nad etnikim
pripadanjem i do sluaja samortvovanja. Vano je, meutim, shvatiti da su
ovi konkretni sluajevi odupiranja drutvenoj prinudi etnike vezanosti izuzeci
od pravila. Mnogi koji e intimno aliti za dobrim komijom kojega vie nema
pravdae svoje nereagovanje racionalizacijom da se u ratu deavaju takve
stvari ili u skladu sa bezbednosnom dilemom da nismo mi njih, oni bi nas.
Naposletku, u proceni modernizacijskih izgleda naslednica SFRJ, pri-
metno je koliko je snaga medijske slike bila jaka, jer ni svakako dobronameran
i relativno nepristrasan posmatra kakav je Olkok nije do kraja odoleo srbo-
centrinoj hipotezi: U svim oblastima izuzev Srbije mogue je videti naine
na koje bi zajednike modernizacijske koalicije mogle izvesti proces restruk-
turacije i preusmeravanja (Allcock, 2000: 439).
***
Sve ovde analizirane studije imale su izrazito pozitivan vrednosni odnos
prema Jugoslaviji koji je uslovljavao otpor ideolokoj hegemoniji, s tim to je
taj otpor kod Vahtela i Jovia bio bezostatan, dok je kod Olkoka mogue uoiti
njen uticaj koji, meutim, nije ugrozio bazian stav prema Jugoslaviji, uprkos
uoavanju njenih objektivnih tekoa tokom trajanja i institucionalne manjka-
vosti od sredine sedamdesetih koje su ugroavale efikasnost njene privrede.
U odnosu na Vahtela i Jovia koji jugoslovenstvo izuavaju na skoro feno-
menoloki nain, Olkok daje veu teinu spoljnim iniocima, iako ih ne smatra
presudnim. Ta uronjenost u jugoslovenstvo per se onemoguava ih da pojme
mene meunarodnog konteksta u kojem je jugoslovenstvo postojalo i deter-
ministiki uticaj tog konteksta na stanje jugoslovenstva. No, sva trojica nagla-
avaju pogubni uticaj onoga to Jovi naziva Kardeljevim konceptom jugo-
slovenstva, tj. federiranje federacije na institucionalnom planu i prestanak
propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u javnosti.
Ipak, Vahtel i Jovi zanemaruju injenicu da ideoloka propaganda
jugoslovenstva i jedinstva izmeu dva svetska rata nije urodila jednim ire
rasprostranjenim nacionalnim jugoslovenskim oseajem, ve je, tavie,
doprinosila nacionalistikim otporima. Jugoslovenstvo su, reju, hrvatski
ili makedonski nacionalisti u meuratnom periodu pojmili kao atak na nji-
hov nacionalni identitet.
Naravno, srpskim nacionalistima sve do poznih tridesetih godina XX veka
uglavnom nije smetala nacionalna jugoslovenska indoktrinacija zato to su
se ciljevi srpskog i jugoslovenskog nacionalizma izraeni u tenji za Jugosla-
vijom kao stabilnom i jakom dravom u ovom delu Evrope u kojoj veinu,
makar i relativnu, ine Srbi u velikoj meri poklapali. Jugoslovenskim muslima-
nima je takoe odgovaralo jugoslovenstvo izmeu dva svetska rata, jer to je
bio najbolji put da se rivalitet izmeu Srba i Hrvata odnosno njihovih nacio-
nalizama ublai, pa moda i iskoreni. Nije iskljueno da bi socijalistiko jugo-
slovenstvo u smislu nacionalne ideologije imalo uspeha kod Srba (ukljuujui
Srbijance, Vojvoane, prekodrinske Srbe i Crnogorce svih ideolokih usmere-
nja) i Muslimana.
No, slovenaki, hrvatski i makedonski nacionalisti, a albanske ne treba ni
pominjati, nisu u srpskoj varijanti jugoslovenstva videli nita drugo do ide-
oloku zamku velikosrpskog nacionalizma. Osnovano je, stoga, pitanje da li
bi se bar rat u BiH mogao izbei tokom devedesetih, ako se Jugoslavija nije
mogla sauvati, da se jugoslovenstvo propagiralo onako kako su Vahtel i Jovi
mislili? No, upravo injenica da su hrvatski i slovenaki komunistiki kadrovi
bili na elu SKJ, a ne srpski, objanjava zato se u nacionalnu gradnju jugo-
slovenstva i jau saveznu od republikih drava nije krenulo u socijalistikom
periodu, i naroito posle 1966, ali ova injenica ostaje ovim autorima pone-
to zaklonjena.
Ne moe biti sluajno to je Dejan Jovi, daroviti izdanak meovitog srp-
sko-hrvatskog braka, u jaanju savezne drave video zalog njenog opstajanja
i egzistencijalne sigurnosti. Njegov nekadanji mentor Jovan Miri, hrvatski
Srbin i jedan od najboljih politikologa u SFRJ, takoe je kritikovao konfede-
ralno drobljenje Jugoslavije i zagovarao jaanje savezne drave u odnosu na
republike (Miri, 1984). Srbi iz Hrvatske, Bonjaci i deca iz meovitih brakova
su nestankom Jugoslavije najvie izgubili. Oni su izgubili svoju zemlju, i pri-
nueni su ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju
na tu podelu i ive kao apatridi. Neka vrsta duevnog loma u njima je neiz-
bena, pa ak i onda kada ga nisu sasvim svesni. Bonjaci, iako navodno imaju
nezavisnu BiH, u stvari se nalaze pod meunarodnim protektoratom koji one-
moguava podelu, ne mogu u njoj nametnuti svoju volju i izgubili su sigur-
nost koju je davala Jugoslavija. Srbija i Srbi uopte sa Jugoslavijom izgubili su
deo samopotovanja, naruivi svoj ugled u svetu i moralno zdravlje drutva.
Slino Miriu i Joviu, Srbima uopte nije strana bila ideja jugosloven-
stva, poto su verovali da bi zbog odnosa brojnosti meu Junim Slovenima u
njemu moralo biti najvie srpskih sadraja. Otuda nije sluajno ni to su Alek-
sandar Pavkovi i Predrag Markovi bliski ovakvom tumaenju. Jo manje je
sluajno to nijedan hrvatski ili slovenaki autor, bar koliko je potpisniku ove
studije poznato, nije izrazio slinu ideju o potrebi neke vrste jugoslovenstva
kao legitimacije drave Jugoslavije.
Takoe, nije sluajno ni to to je Vahtel, liberalni jevrejski intelektualac i
ameriki patriota, u jugoslovenskom sluaju video lo primer za vieetnike
zajednice uopte. Nije problem u injenici vieetninosti ili vierasnosti u ame-
rikom sluaju, ve u injenici da insistiranje na razlikama koje razdvajaju umesto
na onim koje spajaju dovodi u pitanje ideoloko pravdanje uspostavljenog
poretka i vodi njegovom drobljenju.
Ipak, Vahtel nije uvideo koliki je znaaj spoljnopolitikih okolnosti za
jedan ili drugi ishod. Primerice, kotima nije padalo na pamet da se odreknu
imperijalnih dividendi u okviru britanske imperije dokle god se imperija irila
i donosila nova bogatstva, ba kao to ni u doba hladnoratovske stabilnosti
nije bilo prilike za iskazivanje kotskog nacionalizma. No, pronalazak nafte
u kotskim vodama, gubitak imperije i koristi koje ona donosi, te slom hlad-
noratovske stabilnosti omoguavaju i kotima da svoje nacionalistike zah-
teve jasnije i glasnije iskau. Slian proces tee meu Kataloncima i Baskima
u paniji, pa i sa Flamancima u Belgiji. Amerikanci su, pak, vodea svetska sila
i dokle god su u tom poloaju nema nikakve bojazni da e se bilo kakav sepa-
ratizam pojaviti na njihovom tlu.
9. Nacionalizam, spoljni inilac
i nestanak Jugoslavije
U propasti Jugoslavije ta veza izmeu ova dva procesa,
meunarodnog i unutranjeg, stalno je prisutna.
Suzan Vudvord
9.1. Uvod
U prirodi je istoriografskih izlaganja da tee sveobuhvatnosti i detalji-
stikom prikazivanju mnogih dogaaja. No, strukturalistiki usmerena isto-
riografija ume se pribliiti drutvenoj nauci, jer ona traga i za uzronou u
drutvenim odnosima, pa su istorija i sociologija jedno te isto na nivou pro-
cesa dugog trajanja (Koka, 1994; Brodel, 1992). Takoe, skrupulozni drutveni
naunici trude se da to objektivnije i potpunije predoe itaocu istorijski opis
deavanja u Jugoslaviji, jer je to neophodan uslov za odgovarajue objanje-
nje istorijskih dogaaja ili procesa.
Poto su mnoga od analiziranih dela u ovom poglavlju ve s odobravanjem
citirana u iznoenju argumentacije pisca ovih redova, ovde e se tek ukratko
ukazati na neke vredne istoriografske studije, kao i na socioloka i politikoloka
istraivanja u kojima su predoavani korektni i precizni istoriografski opisi, a
ponuena objanjenja bila, po pravilu i uz retke izuzetke, viefaktorska, ali uz
izriito priznavanje da je nacionalizam bio veoma bitan, ako ne i najbitniji ini-
lac u procesu nestajanja SFRJ, i da se radilo o sukobima sa etnikom podlogom.
Radi se na prvom mestu o vrsnoj studiji netipinog levoliberalnog
amerikog politikologa Suzan Vudvord Balkanska tragedija: haos i raspad
posle Hladnog rata (Balkan Tragedy: Chaos and dissolution after the cold war,
1995);
385
studiji Jugoslovenska drama (The Yugoslav Drama, 1994)
386
Mihaila
385 Citirana je u 342 studije, to je posle studije Marije Todorove i pre studije Noela Mal-
kolma najvea citiranost radova koji se ovde analiziraju. Ako se ima u vidu da je knjiga
Todorove samo posredno vezana za Jugoslaviju, dok je glavni predmet kritika bal-
kanistikog diskursa na Zapadu, onda se moe rei da je studija Vudvordove sasvim
zaslueno najcitiranija knjiga o kraju Jugoslavije i ratovima na njenom tlu, to se moe
zahvaliti i relativno blagovremenom pojavljivanju, tj. u vreme okonavanja rata u BiH.
386 Citirana u 41 studiji (prvo izdanje objavljeno 1994, a drugo dve godine docnije), to nije
mala citiranost za autora koji dolazi iz Srbije nudei studiju koja odstupa od ideoloke
Crnobrnje, liberalnog ekonomskog savetnika Slobodana Miloevia, pa
poslednjeg ambasadora SFRJ pri EZ u Briselu i zatim profesora u Montre-
alu na Univerzitetu Mekgil (Mcgill); pa o istoriografskoj studiji merilendskog
profesora istorije, Dona Lempija, Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna
zemlja (Yugoslavia as History: Twice there was a country, 1996);
387
kao i o studiji
Lenarda Koena Pokidane veze: Raspad Jugoslavije (Broken Bonds: Disintegration
of Yugoslavia, 1993);
388
politikologa i profesora meunarodnih studija na Saj-
mon Frejzer (Simon Fraser) univerzitetu u Britanskoj Kolumbiji (Kanada); stu-
diji Jasne Dragovi Soso, istoriarke, i profesorke meunarodnih odnosa na
Goldsmit (Goldsmith) koledu Univerziteta u Londonu Spasioci nacije: Inte-
lektualna opozicija Srbije i oivljavanje nacionalizma (Saviours of the Nation:
Serbias Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism, 2002);
389
kao i o
studiji Rastrojena Jugoslavija: suverenitet, samoodreenje, intervencija (Yugo-
slavia Unraveled: Soverignity, Self-Determination, Intervention, 2003);
390
Indijca
Radu Tomasa (Raju Thomas), profesora emeritusa meunarodnih odnosa
na Univerzitetu Market (Marquette) u amerikoj dravi Viskonsin, te o kra-
oj studiji Aleksandra Pavkovia
391
Nacionalna osloboenja u bivoj Jugosla-
viji: kada e se okonati? (National Liberations in Former Yugoslavia: When Will
They End?, 2002).
Sve pomenute studije nacionalizam smatraju bitnim uslovom raspada
Jugoslavije, a razlikuju se u tome koliku mu teinu pridaju u procesu nesta-
janja Jugoslavije. Osim toga, neke od pomenutih studij sadrale su ideju
da je osnovna nacionalistika suprotnost bila na osi srpsko-slovenakih
rivalskih odnosa, dok su druge iznosile miljenje da je srpsko-hrvatska osa
rivaliteta bila odluujua za kraj Jugoslavije. Meutim, nijedna od njih nije
skretala panju samo na srpski nacionalizam, iako ga je svaka kritiki uzi-
mala u obzir kao bitan inilac u procesu nestajanja SFRJ i izbijanju Ratova
hegemonije bilo balkanistikog bilo humanitarno-imperijalistikog tipa.
387 Citirana je u 98 studija, to je prilina citiranost, iako bi s obzirom na kvalitet knjiga na
engleskom jeziku o Jugoslaviji zasluivala jo ee navoenje.
388 Citirana je u 62 studije, to nije malo, ali se moglo oekivati znatno ee navoenje s obzi-
rom na to da se knjiga pojavila u jeku rata u BiH. Dodue, knjiga je dve godine docnije,
1995, doivela drugo izdanje koje je citirano u 43 studije. Koen je objavio i studiju Guja u
njedrima: Uspon i pad Slobodana Miloevia (Serpent in the Bosom: The Rise and Fall of Slo-
bodan Miloevi, 2001), citiranu u 23 studije, ali ona nije ula u ovu analizu zato to se ne
bavi neposredno nestankom Jugoslavije i ratovima za njeno naslee, dok je prva u celo-
sti tome posveena.
389 Citirana u svega 19 studija, to je premala citiranost za kvalitet studije.
390 Citirana je u samo est studija, to ne udi s obzirom na izazov ideolokoj hegemoniji o
Jugoslaviji na Zapadu.
391 Naalost, autor jo uvek nije uspeo da doe do knjige A. Pavkovia Cepkanje Jugoslavije:
nacionalizam i rat na Balkanu (The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in
the Balkans, 1997), koja je citirana u 21 studiji, to nije beznaajna citiranost, a doivela je
i jo jedno izdanje 2000. godine.
Nacionalizam, spoljni inilac i nestanak Jugoslavije 321
za jugoslovensko naslee. One se, meutim, razlikuju u tome koliki znaaj
pridaju spoljnim iniocima, jer neke na njima insistiraju kao na dovoljnim
uslovima nestanka Jugoslavije, posebno one Radu Tomasa i Suzan Vud-
vord, to je argumentaciji pisca ovih redova najblie, a neke ih uopte ne
uzimaju u razmatranje, kao to je studija Jasne Dragovi Soso, ili ih brane
i pravdaju, kao to ini Don Lempi. No, ono o emu svi autori ne ostav-
ljaju ni najmanje dileme jeste injenica da su gajili manje ili vee simpatije
prema predmetu ispitivanja, da uzimaju vie inilaca u obzir, i da izdvajaju
rivalsko dejstvo razliitih junoslovenskih nacionalizama kao najbitniji unu-
tranji inilac nestanka Jugoslavije.
9.2. Nacionalizam kao glavni inilac
raspada Jugoslavije
Prve knjige koje su se pojavile od pobrojanih bile su Pokidane veze
Lenarda Koena i Jugoslovenska drama Mihaila Crnobrnje. U obema je naci-
onalizam prepoznat kao uzronik nestanka Jugoslavije i ratova za njeno
naslee. Mihailo Crnobrnja ve u prvom pasusu uvoda objanjava nesta-
nak Jugoslavije kao posledicu sukobljenih nacionalnih ideologija i politika
izmeu glavnih delatnika u drami. Ona (drama, prim. aut.) pokazuje okolno-
sti i okruenje u kojem je agresivni nacionalizam doveo do rasturanja jedne
zemlje i zaaranog i krvavog graanskog rata (Crnobrnja, 1996: 3). Autor je
jasno pokazao nenaelnu prirodu nacionalista, poto su se esto isti patri-
oti katkad pozivali na etniku istovrsnost, a katkad na istorijske ili tradici-
onalne granice, padajui tako u zamku duplih standarda primenjivanih na
nas i njih (Crnobrnja, 1996: 56).
No, autor je potpuno svestan da nacionalizam, iako neophodan, nije i
dovoljan uslov razaranja Jugoslavije, pa tome dodaje i neodgovarajui poli-
tiki sistem (Crnobrnja, 1996: 6), iako teorijski neutemeljeno smatra da je u
veem delu njenog postojanja Jugoslavijom upravljala neka vrsta totalitar-
nog reima u koji je ubrajao kako jednu apsolutistiku neparlamentarnu
monarhiju tako vlast Komunistike partije i lino Tita (Crnobrnja, 1996: 67).
Dakako, Kraljevina SHS (Jugoslavija) nije bila neparlamentarna tokom veeg
dela svog postojanja, iako je esto bila daleko od liberalno-demokratskog ide-
ala (Baki, 2004), a niti ona niti Brozova vladavina nikako ne mogu spadati u
totalitarnu vladavinu, pa ni po idealnotipskim kriterijima koje je odredio Karl
Joakim Fridrih, a kamoli ako bi se uzele u obzir i uveliko opravdane kritike teo-
rija o totalitarizmu (Kulji, 1983).
Autor je svoju inae otru misao donekle hladnoratovski uokvirio,
pa je upotrebio i antikomunistiki diskurs govorei prvenstveno o politi-
kom sistemu koji nije dozvoljavao demokratski izraz, a kamoli nacionalni
demokratski izraz (Crnobrnja, 1996: 7), umesto da se usredsredi na socijali-
stika etnofederalistika reenja koja su zapravo, protivno postavkama teorija
o totalitarizmu, ne samo dozvoljavala nego i podsticala uobliavanje jedne do
kraja neureene nacionalistike utakmice meu republikim komunistikim
elitama (Bans, 2004; Bunce, 1997; Rusinow, 1978). Ipak, ako Crnobrnja moda
nije do kraja uspeo da objasni uticaj nedostataka politikog sistema, pronic-
ljivi diplomata nepogreivo je ocenjivao uticaj spoljnih inilaca ne samo na
nestanak Jugoslavije, ve i na njen nastanak i odravanje:
Kao to je sluaj sa najveim brojem zemalja, a izvesno sa svakom evropskom
zemljom, meunarodni kontekst bio je i jeste krajnje vaan. Teritorije Jugoslavije,
sredinje kako u geopolitikom tako u stratekom smislu, interesovale su velike
sile vekovima. Ne bi, prema tome, bilo preuvelianje ako se kae da je Jugosla-
vija bila do izvesnog stepena uobliena uticajima spolja (Crnobrnja, 1996: 8).
Pa ipak, autor ne misli da je Jugoslavija nametnuta Jugoslovenima, kao
to smatraju razliiti nacionalisti unutar Jugoslavije, sa im se i pisac ove stu-
dije slae. Umesto toga, Crnobrnja smatra da takve tvrdnje u stvari slue oslo-
baanju odgovornosti za negativna deavanja domaih nacionalista. Uistinu,
Crnobrnja ima pravo. Naroito u srpskom sluaju, tvrditi da je sva odgovor-
nost na stranim silama, Vatikanu, Nemakoj, SAD, jeste u funkciji pravdanja
nacionalistike pomame koja je vladala u Srbiji u drugoj polovini osamdesetih
i u devedesetim godinama. Utoliko, jedna je stvar rei, kao to se u ovoj stu-
diji tvrdi, da su spoljanji inioci dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije, a drugo
da su samo spoljanji delatnici doprineli njenom nestanku. Naprotiv, domai
nacionalizmi inili su ne samo vaan, ve i neophodan uslov razbijanja Jugo-
slavije, a odgovornost domaih delatnika bilo pojedinaca, u sluaju Srba,
npr. Slobodana Miloevia i Bore Jovia, bilo grupa, npr. neformalna grupa
nacionalista unutar SANU ili struktura, kao to je ideologija srpskog nacio-
nalizma, ne sme se potcenjivati ukoliko se eli dostii istinolikost. Takoe, ne
sme se potceniti ne samo odgovornost srpskih struktura i delatnika, ve i onih
nesrpskih, a naroito se ne sme potceniti struktura rivalskih odnosa izmeu
srpskog i hrvatskog nacionalizma.
Prema Crnobrnji, otopljavanje atmosfere posle Hladnog rata u prvo
vreme je strateki marginalizovalo Jugoslaviju, a nedostatak spoljanjeg priti-
ska i panje, kako pozitivne tako negativne, dozvolilo je unutranjim, primarno
nacionalistikim pritiscima da se brzo razvijaju i konano prokljuaju (Crno-
brnja, 1996: 8). Docnije je uticaj spoljnih inilaca dodao probleme, pravei
situaciju jo komplikovanijom i teom za reavanje. Otuda i autorov zaklju-
ak: Raskrsnica ova tri glavna inioca (nacionalizam, politiki sistem, spo-
ljanji inilac, prim. aut.), sa agresivnim nacionalizmom kao preovlaujuim,
mesto je na kojem objanjenje treba traiti (Crnobrnja, 1996: 9). Uistinu, ovo
je veoma blizu onome to tvrdi i pisac ove studije, s tom razlikom to se uticaj
politikog sistema, kao to se moe primetiti, drugaije tumai, jer pisac ovih
redaka ne smatra da je problem bio u njegovoj totalitarnosti, ve u etnofede-
ralistikoj strukturi koja je podsticala neproduktivne nacionalistike sukobe
republikih elita posredujui tako u razvijanju nacionalistikih frustracija, albi
i zahteva; a nacionalizam ne smatra dovoljnim ve neophodnim uslovom raz-
bijanja Jugoslavije. Ipak, ako se razlikuje procena determistikog uticaja poje-
dinih inilaca, ne razlikuje se opaaj faktikog delanja pojedinih delatnika:
No, Nemaka pokazuje interes i elju da utie na tok dogaaja u ovim (bivim
socijalistikim zemljama, prim. aut.), jedan interes koji je tipino mnogo ogra-
nieniji, pa i odsutan meu drugim zapadnoevropskim silama. Ne udi, stoga,
to su odluke drugih bile pod uplivom nemake spoljne politike. Ponovo, radi
se o nedovoljno jasnoj ii interesovanja i nedovoljno odreenim interesima
meu zapadnim, prvenstveno zemljama EZ prema drugoj Evropi (Crnobrnja,
1996: 135136).
Dakle, u jugoslovenskoj krizi Nemaka je nastupila snano, beskompro-
misno, dok su druge zemlje bile iznenaene, bez jasnog putokaza o politici
koju treba voditi, i to je urodilo sleenjem Nemake u priznanju Slovenije i
Hrvatske. Drugi autor, Indijac Radu Tomas, s kojim se autor ove studije slae
u pridavanju najvee uzrone teine spoljnom iniocu, ovako je to izrazio: Da
li su ili ne nemaka delanja proizlazila iz duih istorijskih veza u regionu, irih
geostratekih interesa, ili iz neposrednije unutranje politike, njena politika
je bila da pritiska Evropsku uniju da prizna Sloveniju i Hrvatsku, uz pretnju
da e to ona uraditi sama (Thomas, 2003: 6). Prema tome, radilo se o politici
ultimatuma drugim lanicama EU: ako neete da sledite nau politiku prema
Jugoslaviji, mi emo sami priznati Sloveniju i Hrvatsku.
392
Na taj nain bila bi
razbijena ne samo Jugoslavija, nego bi dolo do ugroavanja kako jedinstva
392 Tomasov prikaz rasprave u EU vredi navesti malo opirnije: Francuski predsednik Fransoa
Miteran (Franncois Mitterand) i britanski premijer Don Mejdor (John Major), podrani
britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Herdom (Douglas Hurd) snano su se
oduprli nemakom pritisku da se priznaju Slovenija i Hrvatska. Uspeli su da spree Hansa
Ditriha Genera (Hans Dietrich Genscher) da nametne svoju volju u decembru 1991, kada
su se na sastanku ministara spoljnih poslova u Mastrihtu (Maastricht) ponovo nali pod
Generovim pritiskom. Umirovljeni ameriki diplomata Volter Roberts (Walter Roberts)
opisao je sastanak na sledei nain: Glasanje na ovom skupu bilo je 8 prema 4 protiv pri-
znanja (Slovenije i Hrvatske, prim. aut.), ali nemaki ministar spoljnih poslova je insistirao
da ne bi napustio sto dok ga ministri spoljnih poslova EZ ne bi jednoglasno podrali. Ne
bi li bilo mudrije da su britanski i francuski ministri spoljnih poslova obznanili da oni ne
bi naputali sto dok se Nemaka i njena tri saveznika ne sloe sa veinom da nee odo-
briti priznanje? (kurziv u originalu) (Thomas, 2003: 6). Ipak, snano opiranje nije bilo
dovoljno snano, jer da jeste, Nemaka ne bi na kraju uspela nametnuti svoju volju.
spoljne politike EU tako i same EU. Imajui takvu perspektivu u vidu, ostale
lanice, nemajui nekih vanijih interesa vezanih za postojanje Jugoslavije,
sledile su Nemaku u razbijanju Jugoslavije u nadi da e time apetiti novo-
ujedinjene regionalne sile biti zadovoljeni. Reju, Jugoslavija je rtvovana na
oltaru jedinstva EU.
Takoe, ovi autori se slau i u oceni politike SAD prema Jugoslaviji uop-
te, i posebno prema priznanju nezavisnosti BiH. Tako, Crnobrnja smatra
da je bilo protivno bilo kakvoj verovatnoi oekivanje da BiH, sa etnikom
meavinom koju ima i sa nekontrolisanim srpskim i hrvatskim nacionaliz-
mom koji su je okruivali, moe da se odupre gravitacionom privlaenju srp-
ske i hrvatske drave, pa se i ideja o preventivnom priznanju, oigledno
nametnuta (Evropskoj) Zajednici od strane Sjedinjenih Drava, potvrdila kao
pogrena od samog poetka (Crnobrnja, 1996: 201). Ipak, smatrao je da
samo priznanje nije izazvalo rat, ve je njegovom izbijanju znatno dopri-
nelo (Crnobrnja, 1996: 201). Tomas, pak, veli: Ako se Nemaka uveliko moe
kriviti za podravanje otcepljenja Slovenije i Hrvatske 1991, onda se Sjedi-
njene Drave uglavnom mogu kriviti za podravanje otcepljenja Bosne u
martu 1992. godine (Thomas, 2003: 6).
Pa ipak, Crnobrnja je smatrao da se EZ ne moe optuiti za unitenje
Jugoslavije, ve jedino za neodlunost i slabost dok je bila suoena sa agre-
sijom i za nepromiljeno delanje prilikom priznavanja Hrvatske i BiH, to je
potkopalo njenu sopstvenu konferenciju (Crnobrnja, 1996: 203). Tomas,
meutim, misli da je delanje EU pod pritiskom Nemake u prvoj fazi (prizna-
nje jednostrane secesije Slovenije i Hrvatske) i SAD u drugoj fazi (referen-
dum u BiH sa neustavnim preglasavanjem jednog od konstitutivnih naroda
i priznanje nezavisnosti na osnovu njega) odluujue doprinelo razbijanju
SFRJ, te da je JNA imala neotuivo ustavno pravo i obavezu da to efikasni-
jom silom brani teritorijalnu celovitost.
Pa ipak, i pored nekih razlika, objanjenja Crnobrnje, Tomasa i autora
ove studije veoma su meusobno bliska, to se moda moe dugovati inje-
nici da su Crnobrnja i potpisnik ovih redova graani Srbije i Srbi, te da iako
spadaju u liberalne kritiare krajnjeg srpskog nacionalizma, nisu neosetljivi
prema eventualnim nepravdama koje su nanete Srbima, ije ime ini deo
njihovog identiteta, kao naciji ili graanima Srbije bez obzira na etniku pri-
padnost. Takoe, kod obojice postoji izvesna privrenost Jugoslaviji i al za
njom.
393
Ukoliko ih osetljivost na nepravde nanete ovim celinama ne ini ne-
osetljivim na nepravde koje su trpeli susedi i bivi sugraani u procesu nesta-
janja Jugoslavije, onda ima razloga za verovanje da se pribliavaju istinolikom
stavu u onoj meri u kojoj je to za njih u ovom trenutku mogue. Slinost je i
u tome to obojica negiraju uzroni znaaj ekonomskih inilaca, na kojima
393 Primerice, Crnobrnja je svoju knjigu posvetio eni i sinu koji su izgubili jednu zemlju.
npr. insistira Suzan Vudvord u inae izvanrednoj studiji, iako su oni svakako
deo sloenog problema, kao i da ne misle da se radi o milenijumskoj mrnji
poto se veina borbi dogodila u dvadesetom veku (Crnobrnja, 1996: 9).
Takoe, obojica istiu znaaj racionalnih nacionalistikih borbi za teritorije,
tj. za promenu granica (Crnobrnja, 1996: 10), a ne kao to moralistika bujica
radova uokviruje sukob kao problem ljudskih prava u okviru agresorrtva.
Zanimljivo je, meutim, da se takvoj perspektivi prikljuuje i jedan Indijac
koji predaje na jednom amerikom univerzitetu. Ta injenica moe izgledati
malo udno, ali je sa saznajnog stanovita ohrabrujua, jer radi se o strunjaku
za meunarodne odnose i pripadniku nacije koja nije bila ni neposredno ni
posredno ukljuena u sukobe u i oko Jugoslavije, osim to je general Sati
Nambijar bio komandant snaga UN, koji poznaje dobro drutvo i politiku SAD
jer tamo ve godinama predaje na visokokolskoj ustanovi, i koji je proveo
izvesno vreme na studijskom boravku u Beogradu, istraujui upravo razbi-
janje Jugoslavije, pa govori i srpskohrvatski jezik. Razume se, injenica da je
na studijskom boravku bio u Beogradu a ne u Zagrebu mogla je uticati na pri-
strasnost u korist srpske strane.
Osim toga, u njegovom pisanju, nimalo prikriveno, povlae se paralele
izmeu Jugoslavije i Indije i, kako je ve naglaeno, injenicom da se radi o
mnogoljudnoj velikoj sili koja raspolae nuklearnim sredstvima objanjava
se to Indija nije razbijena poput Jugoslavije od strane onih sila koje bi bile
zainteresovane za takav ishod. Naposletku, ali nipoto po znaaju, nije isklju-
eno da je Indijac imao i posebnih simpatija prema Jugoslaviji kao zemlji koja
je zajedno sa njegovom otadbinom osnivala Pokret nesvrstanih, sa nadom i
tenjom svetske sirotinje koja predstavlja veinu oveanstva da nepravedni
svet uini pravednijim, pa ga je i to inilo posebno osetljivim na delanje mo-
nih i bogatih spoljnih inilaca u cilju razbijanja Jugoslavije.
394
Aleksandar Pavkovi, profesor na Odeljenju za politiku i meunarodne
odnose na Makvori (Macquarie) univerzitetu u Sidneju (Sydney), ratove za
jugoslovensko naslee uokvirio je idejom o dugom trajanju nacionalnih
revolucija na Balkanu. Piui lanak posle ispoljenih tenji Hrvata da na refe-
rendumu iz februara 2001.
395
odvoje Herceg Bosnu od Federacije BiH (bo-
njako-hrvatski entitet) i konstituiu sopstvenu federalnu jedinicu u BiH, i
sukobljavanja Albanaca i Makedonaca u Makedoniji 2001, autor je zakljuio da
su sadanji broj i suverenih drava i njihovih granica uveliko rezultat odluka
394 Crnobrnja je, meutim, upravo u predugoj odanosti Jugoslavije potroenom pojmu
nesvrstanosti, umesto da je jo polovinom osamdesetih istakla svoju nameru da postane
deo EZ, video presudnu greku zato to bi, po njemu, konkurisanjem za lanicu EZ Jugo-
slavija uveliko izbegla ili bar smanjila unutranje napetosti (Crnobrnja, 1996: 202). Pita-
nje je, meutim, da li bi i to bilo dovoljno da se ne sklizne u tragediju.
395 Tada je 70% graana Herceg Bosne glasalo za odvajanje, ali to samoopredeljenje naroda
nije meunarodna zajednica podrala, pa nije ni sprovedeno u delo.
donetih od strane vlada EU i NATO izmeu 1991. i 1999. za razliku od drava
i granica u drugim delovima Evrope, podloni promeni (Pavkovi, 2002: 228).
Uistinu, takvom zakljuku nema se ta prigovoriti, ve samo dodatno
naglasiti uticaj meunarodnih okolnosti na nestajanje postojeih i stvaranje
novih drava, jer su oba ta pokuaja razbijanja postojeih i pravljenja novih
drava propali prevashodno zato to je postojala jaka volja velikih sila, na
prvom mestu SAD i EU, da se BiH i Makedonija ouvaju kao drave. No, moe
se sa velikom verovatnoom pretpostaviti da e promena meunarodnih
okolnosti, bilo da se radi o promeni interesa sadanjih vodeih sila bilo da je
u pitanju smena meu hegemonima i dolazak neke sile kojoj iz nekih razloga
te drave nee biti po volji ili, pak, ulaenje u nesigurno razdoblje bez hege-
mona i u doba borbe razliitih sila za monopol na svetsku mo, uticati na
domae nacionalistike delatnike da pokuaju secesije jo jednom, a da e i
onda podrka ili izostanak podrke vodeih svetskih inilaca biti odluujui za
nestanak ili znatno smanjenje postojeih drava. Zaista, Pavkovi je uoio da
u svim nacionalnim osloboenjima od 1914, preko onih 1941. i onih 1945,
pa do ovih tokom devedesetih godina, kljunu ulogu igraju vojne interven-
cije neke vodee sile (Pavkovi, 2002: 231):
Tako, na samom poetku sukoba u junu 1991, strana intervencija u ime odre-
enih nacionalnooslobodilakih pokreta postala je jo jednom glavno sredstvo
nacionalnog osloboenja. Slovenija ne bi postigla nezavisnost, ili ne bar tako
brzo kao to je uinila 1991, da nije bilo diplomatske i miroposmatrake inter-
vencije kao i pretnje vojnom akcijom protiv JNA. Slino, nezavisnost Hrvatske
bila je osigurana u februaru 1992, tek pomou diplomatske intervencije EZ i UN
i rasporeivanja mirovnih snaga UN u srpskim oblastima. tavie, Hrvatska voj-
ska ne bi mogla 1995. osvojiti ili osloboditi, kako bi hrvatska vlada rekla ove
oblasti (takozvanu republiku Srpsku Krajinu), da je nisu obuile i opremile SAD
ili neka druga vodea sila. Naposletku, bez vojne intervencije NATO, niti bosan-
ski muslimani niti kosovske albanske vojne snage ne bi bile u stanju da oslobode
teritorije koje su zahtevale od srpske vlasti (Pavkovi, 2002: 242).
tavie, kako ispravno primeuje Pavkovi, meanja velikih sila u ratove
za jugoslovensko naslee, tj. u njegovoj terminologiji pomaganje odabranih
nacionalnih osloboenja i nedozvoljavanje drugih nacionalnih osloboe-
nja, esto je vodilo do prisilnog izgona
396
gotovo celokupnog srpskog sta-
novnitva iz Hrvatske ili stotina hiljada Srba iz zapadne Bosne, ba kao to
ni snage NATO nisu uspele da spree izgon veine Srba iz te pokrajine (Pav-
kovi, 2002: 243). Uostalom, kako istie Pavkovi, ne samo to su snage NATO
396 Ovde je termin eviction preveden kao izgon, iako se u engleskom on najee koristi za
iseljenje (iz stana).
bile neophodne za dostizanje nacionalnog osloboenja Hrvatske, Bonjaka
u BiH, i Albanaca na Kosovu, ve je njihovo prisustvo nuno za odranje poje-
dinih drava, kao to su BiH, Makedonija i Kosovo (Pavkovi, 2002: 243).
Dok su Tomas i Pavkovi isticali presudni uticaj spoljnih inilaca, mada
su priznavali da je u zemlji postojalo nacionalno rivalstvo, a Crnobrnja naro-
ito naglaavao nacionalizam elite, priznajui veliki uticaj spoljnih inilaca,
Lenard Koen (Lenard Cohen), u studiji koja je naglaavala isprepletenost razli-
itih inilaca i determinizama, ini se, na nacionalizam je gledao kao na naj-
bitniji inilac. On smatra da je nastanak nacionalistikih reima u jugoslo-
venskim republikama predstavljao i uzrok i posledicu jaanja meuetnikih
tenzija u celokupnom stanovnitvu zemlje, navodei rezultate ankete koju
je naruila Markovieva vlada iz polovine 1990. po kojoj su samo u Sloveniji
(17%) i u Hrvatskoj (38%) ispitanici koji su smatrali da savezni ustav treba da
ima preimustvo nad republikim bili u manjini (Cohen, 1995: 174), i rezul-
tate popisa iz 1991, na kojem je broj nacionalno izjanjenih Jugoslovena opao
sa 1,2 miliona ili 5,4% koliko ih je bilo deset godina ranije na oko 710.000 ili
3%. Uoljivo je bilo da je pad bio najvii u Hrvatskoj (za 72,3% ako se gledaju
apsolutne brojke; sa visokih 8,2% na 2,2%), pa u Sloveniji (za 53,4%; sa niskih
1,4% na 0,6%). Najvie Jugoslovena bilo je, pak, u Vojvodini
397
(jedino se u
njoj ovaj procenat za 2,4% u apsolutnim brojevima poveao sa visokih 8,2%
na 8,4%) i u BiH (sa visokih 7,9% na 5,5%, to je bio pad od 26,5%); u central-
noj Srbiji je uee Jugoslovena u stanovnitvu znatno opalo sa 4,8% na 2,5%,
to je bio pad od 46,4% i svrstavao ju je odmah iza Slovenije na tree mesto
po padu uea Jugoslovena u celokupnom stanovnitvu (Cohen, 1995: 172
173). Kada je, pak, re o odnosu unutranjih i spoljanjih inilaca koji su uslovili
nestanak Jugoslavije, Koen smatra da su spoljni inioci posebno nemaka
i austrijska podrka secesionistikim ciljevima Slovenije i Hrvatske, i dri ih
zajedno diplomatija (pasted together diplomacy) koju su pokazale Sjedinjene
Drave i EZ kada su reavale jugoslovenske stvari izvesno igrali vanu ulogu
u slomu federacije, ali glavna odgovornost ostaje na posvaanim nacionali-
stikim voima jugoslovenskih republika (Cohen, 1995: 328).
Dakle, Koen je smatrao nacionalizam uopte i naroito nacionalistika
vostva dovoljnim uslovom nestanka Jugoslavije, dok se spoljnim iniocima
pridavala uloga manje vanosti. Bez obzira to se u ovoj studiji smatra upravo
obrnuto, Koenu treba odati priznanje za izuzetno korektno i nepristrasno
suenje o sukobu u Jugoslaviji, kao i za uoavanje bitne uloge spoljnih ini-
laca. On je zacelo jedan od najpedantnijih istraivaa prolosti Jugoslavije i
sadanjosti njenih naslednica. Slino Rametovoj, koja nipodatava njegov rad,
on koristi ogroman broj junoslovenskih izvora, za ta je potrebna ne mala
397 U JNA je rast uea Jugoslovena izmeu dva popisa bio jo izrazitiji, poto ih je 1981. bilo
6,7%, a deset godina docnije 9,6% u oficirskom sastavu (Cohen, 1995: 182).
marljivost i posveenost. Za razliku od Rametove, meutim, Koen delanja razli-
itih delatnika iznosi sine ira et studio, pa se moe rei kako je u njegovom pri-
stupu vidljiva svojevrsna sinteza politikologije, kvalitetnog novinarstva i istori-
ografije. Njegove knjige mogu sluiti i kao relativno nepristrasne hronike. Ako
neko zaboravi kada se neto desilo, u njegovim knjigama moe lako pronai
taj podatak. Zamerka koja mu se moe uputiti odnosi se na relativno tanunu
teorijsku utemeljenost njegovih iskustvenim pojedinostima bogatih studija.
Sem toga, u njegovom radu, za razliku od Crnobrnjine studije koja otro
kritikuje balkanistiki diskurs, izvesna je sklonost balkanizmu koji je u prve dve
do tri godine sukoba (prvo izdanje Pokidanih veza pojavilo se 1993) predstav-
ljao hegemoni diskurs u objanjenju ratova za jugoslovensko naslee. To se
verovatno da objasniti njegovim poimanjem vanosti prolosti za objanje-
nje sadanjih sukoba. Ipak, jedna je stvar kada se prolost u objanjenje uvodi
kao neophodan inilac, to pisac ove studije pozdravlja, a druga kada se ova
prolost maltene proglasi sudbinom prostora koji obeleava njegove stanov-
nike i kad se balkanistikim etiketama objanjavaju savremeni dogaaji, to
se naalost Koenu ume dogoditi, kao kada veli da su Miloevi i eelj oterali
osia sa mesta predsednika na nain koji pokazuje vizantijski karakter srp-
skog politikog ivota (Cohen, 1995: 352).
Takoe, on je prepoznao tri inioca koji objanjavaju izuzetno nasilan
sukob meu Junim Slovenima: 1. postojanost i jaanje duboko usaenih
neprijateljstava meu razliitim etnikim i religijskim grupama zemlje, koje
ive zajedno u prilinoj nelagodi na Balkanu vekovima, ali su delile pripad-
nitvo zajednikoj dravi samo od 1918. do 1991; 2. elja mnogih graana
Jugoslavije da isprave nepravde iz nasilnog krvoprolia meu etnikim gru-
pama tokom II svetskog rata; 3. neuspeh nacionalne politike komunisti-
kog reima i programa modernizacije da razree istaknute, iako privremeno
potisnute, meuetnike nepravde i da stvore istinsku osnovu za dugotrajnu
meuetniku trpeljivost (Cohen, 1995: 328). tavie, zakljuio je kako je pre-
plitanje navedenih inilaca u okolnostima tradicija endemskih na Balkanu
dovelo do pokretanja krajnje nasilne meuetnike borbe (Cohen, 1995: 329).
Svakako, svi ovi inioci ine deo deterministikog spleta koji je doveo do nasil-
nog sukoba, ali se sukob na taj nain potpuno iracionalizuje, dok njegovi raci-
onalni koreni ostaju neprimeeni. Nije, naime, sve u osveti, iako treba pri-
znati da je mnogim Srbima u BiH i u Krajini ona bila bliska ideja vodilja. Radilo
se i o stratekim promiljanjima kako omoguiti bezbednost novonastaju-
ih drava u atmosferi straha i opte nesigurnosti usled nestanka dotada-
nje zajednike drave.
Primerice, Tuman je, pravdajui to istorijskim razlozima, spoetka eleo
celu BiH, to Koenu nije promaklo, jer je Drina najpodesnija prirodna i stra-
teka granica za obezbeenje sigurnosti drave prema Srbima. Istovremeno,
meutim, a ni to Koenu nije promaklo, uviajui odnos snaga delatnika u SFRJ
i u BiH etnonacionalistiki realizam ga je sve vie vodio u pregovore sa Miloe-
viem o podeli BiH na etniki odreene polovine. Naposletku, pod pritiskom
SAD i domaih liberalnih nacionalista, napravio je modifikaciju prepliui oba
plana. S jedne strane, napravio je koaliciju sa Bonjacima, jer tako su mu rasle
anse i za etniki progon Srba iz Krajine, a s druge strane, dao je pravo glasa
na izborima u Hrvatskoj Hrvatima iz BiH, ispunjavajui tako nacionalistike
snove. Slino tome, Miloevi je raunao na koji nain da doe do to vee i
to bezbednije drave za Srbe, i naroito kako da se to due zadri na vlasti,
pa mu je skidanje sankcija predstavljalo prvu brigu ve od 1993, to ga je od
tada guralo ka prihvatanju svih ponuenih mirovnih planova.
SAD su naposletku odreivale trajanje i ishod sukoba, putem uspostav-
ljanja reima sankcija Srbiji, i povremenim doziranim bombardovanjima polo-
aja bosanskih Srba, organizovanjem hrvatske i bonjake strane radi stvara-
nja antisrpske koalicije, opremanjem i obukom oruanih snaga te koalicije,
sluei im kao vazduna podrka i snabdevajui ih obavetajnim podacima,
ne zaustavljajui etniki progon Srba iz Hrvatske, a kamoli kanjavajui ga, ali
zaustavljajui ofanzivu ovih snaga ispred Banje Luke, dozvoljavajui dejstvo
avijacije vojske Republike Srpske i spreavajui tako potpuni poraz Srba u BiH,
njihov etniki progon i potonje uspostavljanje drave u kojoj bi muslimani
imali apsolutnu veinu u BiH. Nije li BiH podeljena po naelu 49% Srbima, a
51% Federaciji Bonjaka i Hrvata, tj. upravo po planu Kontakt grupe iz 1994.
do kojeg su dovele pomenute oruane akcije godinu dana docnije (pre Blje-
ska i Oluje, Srbi su u BiH drali 72% teritorije)?
Konano, Koenu treba odati priznanje za uvianje neega to je posma-
traima i istraivaima BiH redovno izmicalo. Radi se o povezanosti krize usta-
ljenih reima, najee imperijalnog tipa, i izbijanja meuetnikog nasilja.
Naime, sve bi bilo mirno, komijski svakodnevni odnosi uobiajeni, sve dok
bi drava bila stabilna. Onog trena kada bi se ravnotea na nivou drave pore-
metila, nastao bi poremeaj i u svakodnevnim odnosima meu komijama
razliite vere i nacionalne pripadnosti zato to bi se budili strahovi izazvani
duboko ukorenjenim stereotipima (Cohen, 1995: 330). Ta strana ivota u BiH
posmatraima sa strane najee ostaje nedokuiva.
9.3. Odnosi Slovenije i Srbije;
raspad Jugoslavije i strani inilac
Dve studije koje su dosta panje posvetile nacionalizmu uopte, a
posebno odnosu Slovenije i Srbije jesu studije Vudvordove i Dragovieve
Soso. Razlika je samo u uglu gledanja dok se u prvoj studiji gleda iz ptije,
u drugoj se sukob posmatra iz ablje perspektive; prva studija hvata glavne
obrise slovenako-srbijanskog sukoba, kao deo jedne mnogo sloenije slike,
a druga detaljno dokumentuje na koji nain je do njega dolo i kako se odvi-
jao, obraajui panju i na najsitnije detalje, dok ono to je van tog sukoba
ostaje van vidokruga. Otuda i upadljiva razlika izmeu naglaavanja stranog
inioca u konanom nestanku Jugoslavije: dok Vudvordova na njemu insistira,
dotle ga Jasna Dragovi Soso ni ne pominje.
Suzan Vudvord je svojevremeno predavala na Jejl (Yale) univerzitetu,
savetovala je Jasuija Akaija dok je 1994. japanski diplomata vodio misiju
UN na prostoru bive Jugoslavije, bila je nauni saradnik liberalnog Brukings
instituta (Brookings Institution), a sada je profesor na doktorskim studijama
Gradskog univerziteta Njujork (CUNY). Ova autorka je posebno znaajna zbog
toga to je ukazala na neodvojivost analiziranja unutranjih nacionalistikih
sukobljavanja sa spoljnopolitikim odnosima posle zavretka Hladnog rata,
jasno se suprotstavljajui ideolokoj hegemoniji o Jugoslaviji:
Veza izmeu jugoslovenske krize i krize koja je nastala u odnosima velikih sila oko
rata u Bosni predstavlja osnovni predmet ove knjige. Uobiajena predstava koja
se brzo ispoljila posle izbijanja sukoba 1991. jeste da je rat izbio zbog udne bal-
kanske mrnje ili zbog srpske agresije. Meutim, jugoslovenski sukob neodvojiv
je od meunarodnih promena i meuzavisnosti i on se ne moe ograniiti na Bal-
kan, ve je deo iroko rasprostranjenog fenomena politike dezintegracije. Sukob
se razvijao i inficirao zapadne saveze zato to su i njihovo politiko shvatanje i obli-
kovano javno mnjenje o Jugoslaviji od poetka pogreno razumeli prirodu i uzroke
sukoba. Osnovna zabluda proizlazila je iz njihovog potcenjivanja veze izmeu unu-
tranjeg razvoja veine zemalja i meunarodnog okruenja (Vudvord, 1997: 15).
Kao to se vidi, autorka je izriito odbacivala oba hegemona objanjenja
o izbijanju rata na prostoru Jugoslavije: drevnu balkansku mrnju, tj. okvir
sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs, i srbocentrinu hipotezu, tj. okvir
agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs. Umesto toga naglasila
je znaaj povezanosti unutranjih nacionalistikih delanja unutar Jugosla-
vije sa razliitim spoljanjim uticajima. Odista, ovakav uvid je koliko drago-
cen, toliko usamljen meu analitiarima na Zapadu, uprkos velikoj citirano-
sti Balkanske tragedije, jer tamonji drutveni naunici i istoriari, po pravilu,
zanemaruju povezanost unutranjih delatnika u jugoslovenskoj krizi i dela-
nja razliitih nejugoslovenskih delatnika. ini se da su manje ili vie namerni
nedostatak (samo)kritinosti prema sopstvenim nacijama i dravama, kao i
od njihovih elita usvojenim definicijama nacionalnih i imperijalnih interesa,
ali i prisustvo viegeneracijski ukorenjenih stereotipa prema ljudima koji ive
na Balkanu razlozi za ovo potcenjivanje uticaja spoljnopolitikih inilaca na
nestanak Jugoslavije.
Sem toga, Vudvordova je sa levoliberalnih pozicija prepoznala i licemerje
moralistikog prilaza nestanku Jugoslavije, iako su u njemu takoe prednjaili
levi liberali: Meu najteim i najbolnijim lekcijama ovoga sukoba, i u moral-
nom i u politikom smislu, jeste to da je stavljanje na jednu stranu pogoralo
situaciju za najranjivije u prethodnoj Jugoslaviji, spreavajui politika reenja
koja su ih mogla zatititi (Vudvord, 1997: 16). Leva liberalka, meutim, isti-
ui uticaj spoljnih inilaca, a naroito neoliberalnog pravoverja, po miljenju
koje se ovde zastupa, prenaglaavala je vanost ekonomskog determinizma:
Stvarno poreklo jugoslovenskog sukoba lei u raspadu vlasti i slomu politikog i
dravnog poretka. Ovaj proces se odvijao tokom dugog perioda. (...) On je rezul-
tat istorijske transformacije jednog socijalistikog drutva u trini i demokrat-
ski poredak. Kritina taka ovog neuspenog pokuaja bila je ekonomsko opa-
danje, prouzrokovano pokuajima da se rei problem meunarodnih dugova.
Vie od decenije siromatva i opadanja ivotnog standarda oslabilo je socijalne
veze, prava i sigurnost na koje bi se pojedinac i porodica mogli osloniti. Uobi-
ajeni politiki sukob oko ekonomskih izvora izmeu federalne vlade i repu-
blikih vlasti, kao i sukob oko politikih i ekonomskih mera za vraanje stranih
dugova, doveli su do sukoba oko ustava i, najzad, do dravne krize meu poli-
tiarima koji nisu eleli kompromis. (...) Globalna kampanja velikih sila i finan-
sijera tokom osamdesetih godina da podre liberalizaciju ekonomije oslanjala
se na pretpostavku da su drave previe kontrolisale svoje ekonomije u peri-
odu opadanja svetske ekonomije tokom sedamdesetih godina. (...) Ekonomske
reforme u Jugoslaviji, kakve su zahtevali strani kreditori i vlade zapadnih zema-
lja, vodile su politikom samoubistvu: traili su da vlade umanje svoj sopstveni
uticaj (Vudvord, 1997: 2627).
Zanimljivo je uoiti da se Vudvordova slae sa Bancem i Majklom Menom
da je demokratski preobraaj doveo do rasta nacionalizma, to je dovelo do
sloma dravnog poretka. Taj pogled se razlikuje od uobiajenog da su pri-
sustvo i pritisak nacionalizma i odsustvo demokratije (Crnobrnja, 1996: XII)
izazvali nestanak SFRJ i rat. Zaista, ini se da su u pravu oni koji dovode u vezu
demokratizaciju, tj. povratak viestranakog sistema, i rast nacionalizma.
Sasvim je sigurno da su ekonomski inioci igrali odreenu ulogu u pro-
cesu nestajanja Jugoslavije, ali se ini da ih autorka prenaglaava, jer su iste
neoliberalne reforme zagovarane i u drugim zemljama, pa se one nisu zbog
toga raspadale. Nacionalizam, koji je posebno, kako s pravom naglaava
autorka, ubrzavao proces raspada, ne zasniva se samo na opaenim materi-
jalnim interesima, iako oni nisu nevani za njegov rast. No, ona je uglavnom
imala pravo kada je tvrdila da su za slom Jugoslavije bile presudne promene
koje su dolazile spolja, iz njenog ekonomskog i stratekog okruenja, od kojih
je zavisila stabilnost zemlje (Vudvord, 1997: 32). Ovo uglavnom odnosi se
na injenicu da su politiki interesi novoujedinjene Nemake imali prevagu
nad svim drugim injenicama.
Vudvordova je naglaavala i dinamiku meusobnih nacionalistikih iza-
zova i odgovora izmeu Slovenije i Srbije, to je do u tanine istraila Jasna Dra-
govi Soso.
398
Razlika je u tome to Vudvordova naglaava ulogu slovenakih i
srbijanskih vlasti, dok se potonja autorka, roena Beograanka koja je dokto-
rirala u enevi, bavi procesom koji je intelektualce, nekada liberalne kritiare
komunistikog reima, preobrazio u nacionaliste koji su izdali poziv intelektu-
alca podravajui, osmiljavajui i pravdajui nacionalistike projekte vlasti:
Slovenaka inteligencija je, kao i srpska, imala svoje nacionalistike predvod-
nike, ije je zauzimanje za demokratske promene ilo u kombinaciji sa zahtevima
za samostalnu nacionalnu dravu (eventualno u nekakvoj labavoj konfederativ-
noj vezi s ostatkom Jugoslavije). Njihove ideje su postepeno, tokom osamdese-
tih godina, takoe postale dominantne i u njihovoj republici. Kao to je insistira-
nje Srba na ponovnoj centralizaciji i nacionalnom jedinstvu u Jugoslaviji jaalo
strahove Slovenaca od gubitka suvereniteta, tako je i njihovo odbijanje svake
obaveze prema jugoslovenskoj dravi ukljuujui i njihov stav prema kosov-
skom pitanju i miljenja koja su iznosili u debatama o reformi saveznih institu-
cija jaalo predstave Srba o izdajstvu Slovenaca. Dijalektiki odnos izmeu
slovenakog i srpskog nacionalizma tokom osamdesetih godina, koji karakte-
rie radikalizacija odgovarajuih zahteva njihovih intelektualnih opozicija, pro-
izveo je spiralu koja je konano dovela do usvajanja nepomirljivih nacionalnih
programa u skladu sa njihovim specifinim, i beskompromisno definisanim, naci-
onalnim interesima (Dragovi Soso, 2004: 33).
Uistinu, sve navedeno moe se potpisati. Slovenaki nacionalizam,
recimo, u Prvoj Jugoslaviji bio je u saglasju sa srpskim, pa su slovenaki kon-
zervativni politiari, predvoeni Korocem, redovno radili zajedno sa srbijan-
skim konzervativcima, predvoenim u dvadesetim Paiem a u tridesetim
godinama Stojadinoviem, na izolovanju hrvatskih politiara u Jugoslaviji, jer
tada je slovenaki nacionalizam, delimino zadovoljen u Jugoslaviji i svakako
u veoj meri zadovoljen no to je bio u Habzburkoj monarhiji, bio u saglasju
sa Jugoslavijom kao dravom koja osigurava bezbednost (Baki, 2004). Dru-
gim reima, svako razbijanje Jugoslavije tada je veina slovenakih naciona-
lista smatrala smrtnom opasnou po Sloveniju i Slovence.
No, od Osimskih sporazuma (19751977) koji su jemili nepromenljivost
granica, i kojima je prethodilo jaanje republikih dravnosti u SFRJ ustavnim
promenama u periodu 19671974, opaaj bezbednosti potencijalno neza-
visne Slovenije drastino se menja u svesti slovenakih politiara. tavie,
postepeno proirivanje EZ Irska joj pristupa 1973, Grka 1981, a Portugalija
398 Slovenako-srpsku nacionalistiku dinamiku i njen uticaj na nestajanje SFRJ temeljito ana-
lizira i Olivera Milosavljevi (Milosavljevi, 1996a).
1986. ukazuje nacionalistima iz boljestojeih republika SFRJ da je izvodljivo
i za neveliku zemlju da pristupi jednom snanijem bloku drava koji ne ugro-
ava nacionalni identitet i granice drava lanica a moe uticati na pobolja-
nje ivotnog standarda stanovnitva (Wachtel, Bennett, 2009: 28). To izaziva
odlune promene u ravnotei nacionalizama u Jugoslaviji, ali u korist hrvatske
varijante jugoslovenstva koja Slovencima savreno odgovara, jer obezbeuje
veliku meru republike suverenosti i ekonomske prednosti zajednikog jugo-
slovenskog trita. Rast srpskog nacionalizma i na njemu zasnovanog jugoslo-
venstva u drugoj polovini osamdesetih, meutim, Slovencima je pretio gubit-
kom njihovih novoosvojenih prava i stoga su oni sada inili jedinstveni front
sa Hrvatskom, pa su ak i prednjaili u zahtevima za nezavisnou.
Pa ipak, strukturni dijalektiki odnos dveju nacionalistikih inteligencija i
njihov nacionalistiki uticaj na politiare i ire drutvene slojeve, o kojem u isku-
stvenoj grai utemeljeno pie Dragovieva Soso, nije bio presudan za ouvanje
ili opstanak Jugoslavije. Takav znaaj pripada spoljnom iniocu, kako to zapa-
aju Vudvordova, krajnji leviari, Indijac Radu Tomas, i znaajan deo srpskih
drutvenih naunika nacionalistike usmerenosti. Primerice, Tomas je primetio:
Takvi domai rivalski nacionalizmi nisu bili jedinstveni za Jugoslaviju. Raspad
Jugoslavije bio je umnogome izazvan politikim upadom zapadnih sila, naro-
ito Nemake i Sjedinjenih Drava, koje su podrale njihove omiljene etnike
grupe u cilju unapreenja sopstvenih politikih planova (Thomas, 2003: 4).
Prema tome, da je najmonijim iniocima u svetu odgovarala srpska vari-
janta jugoslovenstva, Slobodan Miloevi bi, uz svu njegovu autoritarnost
i sklonost socijalizmu, oberuke bio prihvaen na Zapadu, uz ono uveno
cinino pravilo amerike spoljne politike kada je potrebno podrati autori-
tarne ili korumpirane voe: on je kukin sin, ali je na kukin sin. Uistinu, on
se mogao meriti sa mnogim loim momcima koje su SAD svim silama poma-
gale, kao to je niz desniarskih autoritarnih voa Latinske Amerike, meu
kojima je bilo i dilera droge na platnom spisku CIA, kao to je panamski pred-
sednik Manuel Norijega (Manuel Noriega) (omski, 1995: 55), ili kao to su u
bliem Miloevievom okruenju nesposobni pokojni islamistiki predsednik
SDA i predsednik (posle istupanja predstavnika desniarskih srpskih naciona-
lista iz SDS) nelegitimnog predsednitva BiH, Alija Izetbegovi, te desniarski
autoritarni nacionalista Franjo Tuman, ili, pak, autoritarni i nesposobni pred-
sednik Gruzije Mihail Sakavili (Mikheil Saakashvili).
9.4. Viefaktorska analiza kroz istoriografsku pripovest
Don Lempi, profesor istorije na Univerzitetu Merilend (Maryland),
vodei je ekonomski istoriar Balkana na engleskom govornom podruju.
Davne 1982. napisao je sa Marvinom Deksonom (Marvin Jackson) u strunoj
javnosti veoma dobro primljenu Balkansku ekonomsku istoriju, 15501950: Od
imperijalnih granica do nacija u razvoju
399
(Balkan Economic History, 15501950:
From Imperial Borderlands to Developing Nations). Njegova studija Jugoslavija
kao istorija zasluuje, prema miljenju koje se ovde zastupa, mnoge pohvale,
to se vidi i po broju mesta na kojima je citirana u ovoj studiji i po znaaj-
nom doprinosu ne samo njoj nego i prethodnom veem radu potpisnika ovih
redaka (Baki, 2004), i tek po koju primedbu.
Radi se o klasinoj istoriografskoj sintezi u kojoj se autor trudi da bude to
nepristrasniji, bar kada su u pitanju junoslovenski delatnici. U ovom odeljku
cilj je izvui autorovo miljenje o preovlaujuem determinizmu i o tome
ko je odgovoran za nestanak Jugoslavije i za pratei rat, pa i utvrditi glavnu
manu Lempijeve studije. To nije najlaki zadatak, jer Lempi se ne trudi da jasno
naznai ta smatra uzrocima jedne ili druge pojave, ve se to mora iz kontek-
sta zakljuivati. Svakako analiza diskursa trebalo bi da pomogne u preduze-
tom zadatku.
to se tie determinizma, Lempi je pristalica viefaktorskog objanjenja
nestanka Jugoslavije. Naglaava se istorijski obrazovana rivalska struktura
odnosa srpskog i hrvatskog nacionalizma i u sklopu toga ustavna kriza posle
1974. godine. S tim u vezi posebno se istie uticaj ekonomskog determinizma,
jer se insistira na zurovski stvorenom haosu u privredi i posledinom opada-
nju ivotnog standarda u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ (Lampe, 2000:
316322), kao i na uzronom dejstvu linosti Slobodana Miloevia i Franje
Tumana. Prema tome, ovakva analiza se prilino pribliava shvatanju neop-
hodnih uslova nestanka Jugoslavije kako su i ovde izloeni.
ini se, meutim, da je naglasak na ekonomskom determinizmu izraeniji
kod Lempija. Tako, utvrujui da je ivotni standard opao za 25% u osamde-
setim, on tu injenicu rekavi prethodno da je upravo stalni rast standarda
u prethodnim decenijama stiavao najvei deo regionalnih albi pravdajui
neprekidnu komunistiku vlast dovodi u neposrednu vezu sa jaanjem
nacionalizma i na njemu baziranih sukobljavanja (Lampe, 2000: 322). Takoe,
veoma je zanimljiv ekonomski argument koji donekle objanjava slovenako
opredeljenje protiv Jugoslavije krajem osamdesetih:
Poboljanje veza sa susedima Austrijom, Italijom i Maarskom izgledalo je kao
bolji nain tog (privrednog, prim. aut.) oivljavanja rasta od odgovora na poziv
Beograda za bliom privrednom integracijom sa ostatkom Jugoslavije. Plaanje
etvrtine saveznog budeta sa samo osam posto stanovnitva ve su izgledali
kao preterana integracija za neke Slovence. Ovo isto ekonomsko pitanje pomo-
glo je u stvaranju Slovenije jedinom republikom uz Srbiju gde se Savez komuni-
sta okrenuo novom, mlaem vostvu pre 1989. godine (Lampe, 2000: 349350).
399 Citirana u 53 studije.
Doista, ekonomski razlozi terali su Slovence ka veoj samostalnosti, i to
je trebalo druga vostva da imaju u vidu, a za ta uglavnom, naroito u Srbiji,
nije bilo razumevanja. S druge strane, ta injenica mogla je igrati odreenu
ulogu u privlaenju siromanijih republika u kontekstu sveopte privredne i
ustavno-politike krize na stranu Srbije u ustavnom sporu, ali Miloevi, voen
beskompromisnim stavom ukorenjenim u parohijalno-oslobodilakoj politi-
koj kulturi, nije izgleda primetio ovu pogodnost za taktiku politiku igru, iako
je slovio koliko za loeg stratega toliko za vrsnog politikog taktiara.
U Lempijevoj studiji je izrazito pozitivan odnos prema Jugoslaviji kao pred-
metu istraivanja vidljiv ve i iz samog naslova, koji najverovatnije potie iz vre-
mena kad je Lempi u njoj boravio u svojstvu amerikog diplomate. Liberalni
ameriki istoriar finskog porekla, primerice, veli da su napori dve Jugoslavije da
koriste zajedniki etniki prostor primili i zasluili vie meunarodnog potovanja
no to pokazuju do danas uinci Tumanove Hrvatske, a da ne pominjemo Milo-
evievu Srbiju (Lampe, 2000: 367). Prema tome, vieetnika stvarnost jeste onaj
ideal zajednikog ivota koji je Lempiju blizak i on jasno izraava naelno nepri-
jateljstvo prema nacionalizmima ma s koje strane dolazili. Stepenovanje nacio-
nalizma izvreno je reima da ne pominjemo Miloevievu Srbiju. Time se stav-
lja do znanja koga autor smatra najodgovornijim, ali je, takoe, potpuno jasno
da se Tumanova Hrvatska ne oslobaa svog dela odgovornosti.
Lempijev neto naklonjeniji stav prema BiH razumljiv je i dosledan ako se
ima u vidu da isti takav stav gaji i prema Jugoslaviji. Uopte, veoma su retka
mesta na kojima je autor upadao u zamke koje je pred naunike u zapadnim
zemljama postavila ideoloka hegemonija srbocentrine hipoteze:
Bio je to ovaj sukob (u BiH, prim. aut.) koji je ubio, moda, deset puta vie civila
od drugih i stvorio reku izbeglica koji su, zajedno sa srpskom opsadom Sara-
jeva, privukli nesmanjenu panju zapadnih sredstava javnog obavetavanja. Zva-
nini zapadni odgovor bio je razjedinjeniji, kao to emo videti. No, malo je sum-
nje meu veinom meunarodnih posmatraa da su srpska strana i Miloeviev
reim u Beogradu prvenstveni poinioci (offenders). Ovo neprekidno prosuiva-
nje otvorilo je put 1995. za Amerikancima predvoenu vojnu intervenciju u Bosni
i, takoe, za ravnodunost prema srpskom masovnom bekstvu (flight) pred hrvat-
skim snagama koje su povratile Krajinu (Lampe, 2000: 369).
Kao to se vidi u prvoj reenici gornjeg navoda, nije jasno s kojim suko-
bima se rat u BiH poredi, ve se neodreeno kae drugih to bi znailo da
je ovaj sukob neuporediv sa bilo kojim drugim sukobom po ueu civilnih u
ukupnom broju rtava. Meutim, podaci Istraivako-dokumentacionog cen-
tra iz Sarajeva govore da je 40% rtava sukoba u BiH meu civilima.
400
Trebalo
400 http://www.idc.org.ba/prezentacija/regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. godine.
bi sprovesti istraivanje, recimo, rata u Vijetnamu, gde je jasno da su milion-
ske rtve pale meu civilima, ili u Iraku, pa uporediti u kojem je ratu bilo vie
civilnih rtava u apsolutnom i naroito u relativnom smislu. U ovoj studiji je
u delu o BiH sistematski uporeen broj ukupnih rtava u II svetskom ratu i u
ratu u devedesetim godinama na prostoru bive Jugoslavije, te po republi-
kama i nacijama, i pokazano je da je neuporedivo vei procenat stanovnitva,
u svim republikama i nacijama, stradao u II svetskom ratu.
Ako je pisac ovih redova u pravu, onda ispada da je delimino rtva zapad-
nih sredstava javnog obavetavanja i sam Lempi, zato to je na osnovu medij-
skog utiska donosio dalekosene zakljuke. Osim toga, sintagma veina meuna-
rodnih posmatraa koji procenjuju da su Srbi i Miloevi prvenstveni poinioci
odnosi se, zapravo, na veinu zapadnih i posmatraa sa Bliskog istoka, a pitanje je
da li bi se veina ruskih, indijskih, podsaharskih ili kineskih posmatraa sloila sa
takvim vienjem. Naposletku, dok je za svaku pohvalu injenica da Lempi ne deli
ravnodunost prema etnikom progonu Srba, skrupulozno ga pominjui, ipak,
on ga ne naziva ni progonom ni ienjem, ve masovnim bekstvom. U tome se
moe nazreti poneto pristrasan stav, moda voen i preutanom injenicom da
su penzionisani ameriki generali uestvovali u obuci hrvatske vojske, ali nikako
uporediv sa antisrpskim stavom koji su iskazali zastupnici srbocentrine hipoteze
ili velika veina onih ija su stanovita predstavljena u delu studije o BiH. Odista,
Lempijeva analiza bila je najee koliko nepristrasna toliko i precizna:
Opsada ove velianstvene vieetnike varoi (Vukovara, prim. aut.) na Dunavu i
potonji napad na uveni Dubrovnik oznaili su prekretnice u ratu JNA sa Hrvat-
skom. Najvei deo od 20.000 ubijenih u borbama koje su trajale do konanog
primirja 2. januara 1992. pao je drugde. Hrvatske zenge, policija i paravojske bi,
takoe, ubijali ili istili srpske civile gde god bi mogli. U obrascu koji su preneli
u Bosnu i na Kosovo, meutim, srpska strana bi bila u veem delu odgovorna za
brutalnost i opaena od zapadnih sredstava javnog obavetavanja i meuna-
rodne zajednice kao skoro iskljuivo odgovorna. Vukovar i Dubrovnik obezbe-
dili su odluujue neprijatne slike (Lampe, 2000: 371).
Jednostavno, nita ne moe opravdati napade JNA na pomenute gradove.
Bilo je to protivno vojnikoj logici, ali i zdravom razumu. Moe se samo pretpo-
staviti da su udruenim snagama delali Miloevieva pogrena strateka odluka
da JNA treba da zaposedne etnike granice Srba i nesposobnost JNA, usled sla-
bosti komandnog kadra, masovnog neodazivanja na vojne pozive, dezertiranja
i niskog morala regularne vojske, da ratuje po uobiajenim pravilima ratovanja.
Naravno, medijska slika bila je oekivana s obzirom na to da je ova vojna sila koja
je razarala istorijske gradove nosila na kapama crvenu petokraku, pa i Lempi,
koketirajui sa antikomunistikim diskursom, zakljuuje da se radilo o sovjet-
skom stilu granatiranja tekom artiljerijom sa distance (Lampe, 2000: 371).
Kada je u pitanju rat u BiH, Lempijeva bazina nepristrasnost i istrai-
vaka skrupuloznost bile su opet na znatno viem nivou no to je to obino
sluaj, iako su se tu i tamo umele potkrasti greke: Okrugli broj od 200.000
mrtvih navoen od CIA i bosanskog reima u Sarajevu izgleda verovatan
ako ukljuimo nestale. Bosanski muslimani (Bonjaci) podneli su bar pola
rtava, Srbi 3035 posto, a Hrvati ostatak. (...) Preko 1 milion ljudi bio je pri-
moran da sasvim napusti republiku do 1995. godine (Lampe, 2000: 373
374). U stvari, danas se zna da je broj poginulih, raunajui i nestale (ije je
uee u ukupnom broju od oko 100.000 rtava 17,4%), tano duplo manji
od broja kojim su, verovatno u dogovoru, baratale CIA i bonjaki reim.
Meutim, prema podacima Istraivako-dokumentacionog centra iz Sara-
jeva, Bonjaci su imali 64% poginulih, Srbi 25%, dok je 8% poginulih bilo
meu Hrvatima, iz ega je jasno da je Lempi poneto precenio uee srp-
skih i potcenio uee bonjakih rtava u ukupnom broju. No, on je prime-
tio neto to Srbi, a i njihovi susedi, treba da priznaju:
Vlada Izetbegovia je, takoe, odravala logor za srpske mukarce u ele-
biu, ali to je bilo retko pominjano na Zapadu. Sa svoje strane, Miloevieva
sredstva javnog obavetavanja ohrabrivala su zabludu lane jednakosti u
Srbiji: sigurno su sve tri strane bile jednako krive za iste prljave stvari. Bo-
njaka strana bila je zapravo kriva za manje logorskih zlostavljanja i manje
ienja nego druge dve. (...) Bobanove jedinice HVO prednjaile su, nepri-
meene od zapadnih sredstava javnog obavetavanja, u isterivanju ili ubija-
nju cele srpske manjine u Mostaru i drugim mestima u ovoj regiji (Lampe,
2000: 375376).
Zaista, prema nalazima Istraivako-dokumentacionog centra iz Sara-
jeva, 83% ubijenih civila su Bonjaci, to znai da je meu njima ubed-
ljivo najvie nevinih rtava rata. Naposletku, nije sluajno to je ba na
bonjakoj strani zapoet ozbiljan rad na prikupljanju podataka o rtvama
rata, a za svaku je pohvalu injenica da su propagandne lai sopstvene
vlade i CIA strunjaci Centra pod vostvom Mirsada Tokae izloili svetlu
dana. Na taj nain oni su stekli poverenje strune, iako jo ne i ire javno-
sti Srbije i Hrvatske, i udarili temelje ozbiljnom radu na pomirenju kojega
nema bez utvrivanja onoga to se uistinu dogodilo. Istovremeno, Lempi
je izloio otroj kritici zapadna sredstva masovnog optenja, koja su poka-
zala zavidnu meru pristrasnosti, ba kao i hrvatsku oruanu silu u Herce-
govini. Time on stie poverenje kao istraiva i pisac u javnosti Srbije, a to
je nuno ako se eli uspostaviti normalan akademski dijalog izmeu nau-
nika koji se bave Jugoslavijom, njenim nestankom i ratovima za jugoslo-
vensko naslee. Ono, meutim, to nedostaje jeste kritika analiza postu-
paka amerike vlade.
Uopte, kao to je jedan potovalac i kritiar Lempija ve primetio,
verovatno najvei nedostatak njegove vredne studije sadran je u injenici
pomanjkanja kritinosti prema zemlji iji je diplomata bio i iji je graanin:
401

Lempi daje prilino nekritian opis uloge Sjedinjenih Drava u raspadu Jugo-
slavije i ratovima koji su usledili, to jako odudara od njegovog uravnoteenog
prikazivanja sukoba i rata izmeu Hrvata i Srba. Na primer, on ispravno oslikava i
Tumana iz Hrvatske i Miloevia iz Srbije kao u biti sline autoritarne nacionali-
ste. Ipak, ini se da Lempi nije kadar da nas obavesti da su penzionisani ameriki
generali uz odobrenje Stejt departmenta obuili hrvatsku vojsku koja je prote-
rala Srbe iz Hrvatske (ilas, 2008).
Doista, ako je ono to je u ovoj studiji prepoznato kao neophodan uslov
nestanka Jugoslavije, tj. rivalski nacionalizam Srba i Hrvata koji je oblikovao
suprotstavljene varijante jugoslovenstva, Lempi predstavio jasno i precizno
istraujui ne samo Miloevievo i Tumanovo delanje, ve strukturne suprot-
nosti dva rivalska nacionalizma u dva poslednja veka srpske i hrvatske isto-
rije, onda dovoljan uslov razbijanja Jugoslavije ostaje u njegovom delu pot-
puno zanemaren. Jednostavno, Lempi se, pomalo udnovato s obzirom da se
radi o diplomati, spoljnopolitikim okolnostima bavi ovla, a amerika spoljna
politika pravda se, po pravilu, pa ta god uradila.
Najdrastiniji primer je svakako olako prelaenje preko Zimermanovog
uticaja na Izetbegovievo povlaanje potpisa sa Kutiljerovog plana, pa ak i
tenja da se optuivanjem Karadia, koji zasluuje raznovrsne pa i najtee
krivine osude za ono to je radio, za krajnji neuspeh Plana opravda katastro-
falno postupanje amerike vlade (Lampe, 2000: 363), o kojem je vie reeno
u ovoj studiji u delu o BiH. Moe se samo pretpostaviti da je ameriki diplo-
mata u Lempiju nadvladao istoriara.
Uopte, Lempi je primenjivao diskurzivnu strategiju preutkivanja ne-
ugodnih injenica o upletenosti SAD u ratove za jugoslovensko naslee.
Izgleda da je, sudei po pisanju Alekse ilasa, slino postupao i u knjizi Bal-
kan postaje Jugoistona Evropa: Vek rata i tranzicije,
402
jer se tu moe saznati da
je Gojko uak bio politiki emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan
na svoju hercegovaku porodicu i njenu privrenost ustaama tokom svetskog
rata, dok se, veli ilas, nije moglo saznati nita o leenju koje je dobio u voj-
noj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vaingtonu ili o pogrebnom govoru koji
401 Aleksa ilas, Toboe svemona amerika ambasada, Politika, 17. III 2008; Aleksa ilas,
Ponaanje Amerike zasluuje kritiku, Politika, 17. IX 2008; Aleksa ilas, Tito simbol slo-
bode?, Politika, 18. IX 2008.
402 Autor ovog rada nije proitao ovu Lempijevu knjigu, ali nema razloga da sumnja u ila-
sovo tumaenje, poto je u prethodnoj studiji primetio isti nedostatak kao i on.
mu je odrao bivi ameriki ministar odbrane Vilijam Peri (William J. Perry),
a isti postupak primenio je i kada su u pitanju veze amerike vlade sa OVK koju
je, kako se saznaje, okarakterisao teroristikom, pa je ak, navodi ilas, preu-
tan progon Srba s Kosova posle poraza Srbije u ratu protiv snaga NATO.
403
Bra-
nei se od ilasove kritike, Lempi navodi da su balkanski naunici, posebno
ali ne iskljuivo iz Srbije i Grke esto prihvatali:
... moralnu priu, o prvenstvenoj odgovornosti Zapada, pre svih Sjedinjenih
Drava. Oni se oslanjaju na zastarelu paradigmu o dominaciji velikih sila nad
nejakim balkanskim dravama u XIX veku, to je za vreme i posle dva svetska
rata bilo mogue, ali u svakom drugom sluaju diskutabilno. Amerika je posle
raspada SSSR-a opstala kao jedina velika sila, zgodna da se pokae prstom na
nju i izbegne unutranja odgovornost.
404
Na poetku treba primetiti da verovatno nije sluajno to su naunici iz
Grke i Srbije ispoljili mrzovolju prema spoljnoj politici SAD. ilas je u pome-
nutoj polemici ubedljivo pokazao da su SAD podravale reakcionarnu pukov-
niku huntu 19671974,
405
nasuprot Lempijevim tvrdnjama da SAD nisu podr-
avale vojnu diktaturu. Sem toga, turska invazija severozapadnog Kipra i
amerika trpeljivost prema istoj nisu mogli proi neprimeeno, ba kao to
ni ameriko uplitanje u ratove za jugoslovensko naslee protiv ciljeva srpskog
nacionalizma, a u korist ciljeva hrvatskog i albanskog nacionalizma, takoe
nisu mogli ostati nezapaeni, bez obzira na to da li se neko slae ili ne sa nave-
denim ciljevima.
Moralna pria o prvenstvenoj odgovornosti Zapada jeste odgovor
na ilasovo potenciranje da je na Zapadu hegemona moralna pria o srp-
skoj krivici i nevinosti svih drugih. Ima istine u tome da kod srpskih autora
postoji tendencija da se odgovornost domaih delatnika za ono to se dea-
valo i deava u Srbiji i u okolnim zemljama diskurzivnom strategijom samo-
viktimizacije uokvirenim okvirom rtvaagresor pripie stranim delatnicima.
Svojevremeno je to bio razlog da autor ovih redova naglaava u prvom redu
odgovornost domaih delatnika, a tek sekundarno spoljnih. Pa ipak, ako se
analitiki razvrstaju inioci i onda pokua utvrditi deterministiki uticaj, ini
se da spoljni inioci imaju preimustvo. Naravno, to ne znai da se unutranji
delatnici oslobaaju odgovornosti, kao to ovdanji nacionalisti i krajnji levi-
ari na Zapadu ponekad imaju tendenciju da urade, bilo da je re o politi-
koj, moralnoj ili krivinoj kada je ima. Slobodan Miloevi, Radovan Karadi
403 Aleksa ilas, Lempi je osobito strog prema Rankoviu, Politika, 18. III 2008.
404 Don Lempi, Hrvatsko belo srpsko crno, Politika, 10. IX 2008.
405 Aleksa ilas, Ponaanje Amerike zasluuje kritiku, Politika, 17. IX 2008.
i Ratko Mladi zasluuju suenje, ali zasluivali su ga i Franjo Tuman,
406
Gojko
uak, pa i Alija Izetbegovi.
407
Naposletku, nisu li ga zasluili Klinton
408
i jedan
broj amerikih predsednika, ministara i generala?
409
***
U ovom poglavlju su obraena objanjenja nestanka Jugoslavije koja su
znatno odstupala od ideoloke hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira
sukoba civilizacija, bilo od srbocentrine hipoteze, tj. od okvira agresorrtva.
Jedino je Lenard Koen koketirao sa balkanistikim diskursom u okviru sukoba
civilizacija, ali je i on jasno prepoznao neophodne uslove nestanka Jugoslavije,
a njegova posveenost nepristrasnom i detaljnom opisu zbivanja bila je na
izuzetno visokom nivou, pa mu nije promakla i vana uloga spoljnih inilaca
u procesu nestajanja SFRJ. Zato je uvrten u ovu grupu autora koji se istiu
izuzetno vrednim doprinosom u istraivanju procesa nestajanja Jugoslavije.
406 Danas su poznate rei Franje Tumana upuene svojim saradnicima i komandi hrvatske
vojske na sastanku pred Oluju, kada je iskazao nameru da nanesemo takve udarce, da Srbi
praktino nestanu. Dokumentarni film Pad Krajine, RTS 1, 4. VIII 2008. Dodue, poznato
je i da je ameriki ambasador Piter Gelbrajt (Galbraith) predstavio Z-4 plan zaintereso-
vanim stranama. Kada je Hrvoje arini rekao Slobodanu Miloeviu da bi takvo reenje
koje je jemilo veliku autonomiju Srbima u Hrvatskoj, svojevrsnu dravu u dravi, kako
se arini izrazio, imalo posledice i po Kosmet, tadanji predsednik Srbije koji je Srbima
u Hrvatskoj obeao zatitu odgovorio mu je da on to zna, te da su Plan pisali oni idioti,
Galbrajt i ostali, usled ega Slobodan Miloevi nije ni pokuao da ubedi vostvo RSK
da prihvati plan protiv kojeg je vostvo Hrvatske bilo celim svojim biem. Takoe, treba
imati na umu da su, po arinievim reima, ambasadori Velike Britanije i Rusije estitali,
kako se Rus Kerestedijanc izrazio, najveu pobjedu u hrvatskoj povijesti, dok su SAD
pred akciju dale Hrvatima maksimalno 10 dana da sve to obave. Dokumentarni film Oluja
nad olujama, HRT, 5. VIII 2008. Ipak, hrvatskog generala Gotovinu je Haki tribunal osu-
dio prvostepenom presudom za uee u udruenom zloinakom poduhvatu na ijem
je elu bio pokojni predsednik Hrvatske Tuman, a iji je ishod bio etniki progon Srba,
na 24 godine zatvora. Ostaje da se vidi kakva e biti sudbina albe.
407 Poslednja u nizu sramnih odluka (Naser Ori, Ramu Haradinaj) koje je doneo Haki tribu-
nal osuujui generala Rasima Delia na svega tri godine zatvora, iako je oevidno znao
za uasne zloine mudahedina, od kojih se posebno izdvajaju odsecanja glava zaro-
bljenicima, pod njegovom komandom, a da istraga o tome nije pokrenuta, samo moe
dodatno ogoriti Srbe, poveavajui verovatnou da oni koji nisu nacionalisti to postanu.
Sam Izetbegovi je obilazio logor elebii, pa postoji verovatnoa da je bio upoznat sa
nekim zlodelima. Sem toga, velika je verovatnoa da je za bar jedan od tri masakra koji
su napravljeni u Sarajevu (Ulica Vase Miskina i dva masakra na pijaci Markale) odgovor-
nost na sarajevskoj vladi.
408 Nije pokrenuo istragu protiv onih koji su bombardovali zgradu RTS, ili voz u Grdelikoj
klisuri, ili niku pijacu kasetnim bombama, iako je morao znati za ove zloine protiv civil-
nog stanovnitva Srbije.
409 Zar upotreba napalm bombi protiv vijetnamskih civila ne zasluuje suenje za zloine
protiv ovenosti? Po pravu, ratni zloini ne zastarevaju, ali treba biti veoma naivan pa
poverovati da e se bilo ko od naredbodavaca zloina u Vijetnamskom ratu nai na optu-
enikoj klupi.
Ovi autori su, bez izuzetka, prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne
uslove za nestanak Jugoslavije. Neki, poput Radu Tomasa i Aleksandra Pav-
kovia, prepoznali su i jasno izrazili zakljuak do kojeg se dolo i u ovoj stu-
diji; reju, radilo se o injenici da su nacionalistika rivalstva predstavljala
neophodne uslove, a razbijako meanje velikih sila spolja dovoljan uslov
nestanka Jugoslavije. Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su otroumno,
oprezno i nepristrasno analizirali domae nacionalizme u kojima su prepo-
znati neophodni uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni inioci smatrani veoma
vanim, ali se ipak nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da inte-
lektualac koji dolazi iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutranjim sla-
bostima drutva, da bi mogao procenjivati spoljanje. Sem toga, suvie esto
vika na nepravde koje se nanose spolja ideoloki skriva odgovornost unutra-
njih inilaca, na prvom mestu politiara i nacionalistiki usmerenih intelek-
tualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost spreavala
da donese analitiki ispravan zakljuak o neophodnim i dovoljnim uslovima
nestanka Jugoslavije.
Ameriki diplomata Lempi je, pak, ovu okolnost iskoristio da otupi otricu
kritike amerikog uplitanja u jugoslovensku nesreu. Njega su nacionalno
opredeljenje i moda sluba u diplomatiji amerike nacije spreili da primeti
pogubnost delanja SAD u procesu nestajanja SFRJ. Meutim, za razliku od
velike veine autora sa engleskog govornog podruja koji se bave Jugosla-
vijom, njegove simpatije za predmet istraivanja su iskrene i priline. One ga
osposobljavaju da paljivo odmeri odgovornost unutranjih inilaca za njen
kraj, a naroito institucionalno etnofederalistiko ustrojstvo i poguban uticaj
Zakona o udruenom radu na privredu zemlje.
Nacionalizam je, takoe, nepristrasno zabeleen kod razliitih delatnika,
ba kao i zloini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se
srpski nacionalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga to su Srbi
bili najjai, sve dok se Amerikanci nisu umeali na strani njihovih protivnika
primeuje pisac ovih redaka a preutkuje Lempi i poinili srazmerno naj-
vie zloina na terenu. Radi se o (za Srbe) neugodnim injenicama, ali ne
ugodnost i injeninost nee nestati zatvaranjem oiju pred njima. Naprotiv,
za pripadnike svake nacije potrebno je i lekovito suoavanje s neugodnim
injenicama u cilju potpunijeg ooveenja i spreavanja njihovog ponavlja-
nja u budunosti (Kulji, 2007; 2002).
Suzan Vudvord je ukazivala na nunost uvianja dijalektike poveza-
nosti deavanja u meunarodnoj areni i onih u jugoslovenskom ringu, pa
se, slino Tomasu i Pavkoviu, nala veoma blizu objanjenju koje se nudi u
ovoj studiji, ali je, za razliku od njih i pisca ovih redaka, posebno naglasila
dejstvo ekonomskog determinizma, a naroito pritisak globalnih ekonom-
skih institucija kakva je MMF. No, i ona je jasno pokazala da su Nemaka i
SAD u igri moi izmeu sebe razbili Jugoslaviju, jer Nemaka je vodila igru
dok nije izradila priznanje Slovenije i Hrvatske kao svojih klijenata, a onda
su SAD, koje su se dotad drale prilino rezervisano, iako su budno posma-
trale ta se deava sa sposobnou EU da reava krizu u svojem dvoritu, stu-
pile u igru i pritiskale druge da priznaju nezavisnost BiH, uprkos injenici da
se jedan konstitutivan narod preglasavao protivno vaeem ustavu te repu-
blike, u nastojanju da preuzmu vodeu ulogu u procesu nestajanja SFRJ koji
se odraavao i na mogunost stavljanja NATO ad acta, to SAD nikako nisu
htele dozvoliti, poto se radi ne samo o sredstvu amerikog vojnog disci-
plinovanja neposlunih drava, ve i o primarnom kanalu amerikog pri-
sustva i uticaja u Evropi (Simi, 2010: 62).
Jasna Dragovi Soso je takoe ponudila vrednu i detaljnu analizu pre-
obraaja liberalnih opozicionara komunistikom reimu Josipa Broza Tita
u ostraene nacionaliste. Sledei ilijena Bendu, izriito je takvu pojavu
nazvala izdajom intelektualaca. Umesto da se bave ukazivanjem na zloupo-
trebe vlasti i nepravde koje se ine nedovoljno monim graanima, srpski
i slovenaki intelektualci su uli u klevetanje drugih nacija i velianje sop-
stvene, a nepravde su sve vie videli samo prema svojoj naciji, a sve manje
prema konkretnim pojedincima. Ova fenomenologija srpskog i slovenakog
nacionalizma u drugoj polovini XX veka, i naroito u osamdesetim godinama
svakako doprinosi potpunijem sagledavanju neophodnih uslova u procesu
nestajanja Jugoslavije, ali autorka ostaje nema kada su u pitanju spoljni ini-
oci, tj. dovoljni uslovi za nestanak SFRJ.
10. Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini
Turci su mnogo bolji od istonih hriana.
Kraljica Viktorija
10.1. Uvod
Tokom rata u Bosni i Hercegovini dolo je u velikoj meri do demonizacije
Srba i viktimizacije Bonjaka u iroj i akademskoj javnosti Zapada. Njoj su dopri-
nosili konkretni autori koji su pisali o ratu u BiH ili o istoriji BiH, u sklopu ega
su se bavili i tumaenjem procesa nestajanja SFRJ i ratovima za jugosloven-
sko naslee uopte. Sama tenja da se rat u BiH relativno izdvoji iz celokupnog
sklopa zbivanja svedoila je da nisu isto saznajni interesi u igri, jer ovaj rat je bio
trei po redu, posle ratova u Sloveniji i Hrvatskoj, a injenica da su se u Hrvat-
skoj sukobljavali Hrvati i Srbi, dve nacije koje su najbrojnije u Jugoslaviji i koje u
BiH, u kojoj nije postojalo nacionalno opredeljenje Bosanac, zajedno ine apso-
lutnu veinu stanovnitva, sama po sebi ini rat u BiH i njen nestanak vrlo vero-
vatnim, iako ne i neizbenim, poto to u prvom redu zavisi od volje velikih sila,
tj. trenutne strukturisanosti takmiarskih odnosa i moi meu njima.
Otud bi logino bilo da se ratovi za jugoslovensko naslee posmatraju
kao celoviti predmet istraivanja, i da se analitiki razlikuje pitanje rata od pita-
nja procesa nestajanja i ina razbijanja SFRJ. Uz razumljivu elju intelektualaca
da budu prepoznati, priznati i uticajni u javnosti, potrebno je istraiti dublje
motive koji su ponukali izvesne autore da, piui dok rat jo traje, ponav-
ljaju ono to su sredstva masovnog optenja prenosila ili, pak, da pruaju
sredstvima masovnog optenja dodatnu argumentaciju, a vladama drava
u kojima ive argumente za agresivniju spoljnu politiku, kao i objektivne funk-
cije koje je takvo pisanje vrilo u akademskoj i iroj javnosti.
10.2. Noel Malkolm: britanski konzervativni imperijalizam,
balkanski islam, vieetninost i konstrukcija nacije
Prvi i verovatno najznaajniji autor koji je udario temelje viktimizaciji Bo-
njaka i demonizaciji Srba u akademskoj javnosti bio je Noel Malkolm, u vreme
pisanja i objavljivanja knjige spoljnopolitiki urednik konzervativnog nedelj-
nika Spectator i kolumnista tiranog tabloidnog dnevnika Daily Mail; 1995,
godinu dana nakon objavljivanja knjige Bosna: kratka istorija (Bosnia: A short
history), naputa novinarstvo i predaje na Univerzitetu Severni London, a 2002.
postaje oksfordski profesor na elitnom koledu All Souls.
410
Njegova knjiga
doivela je za devet godina tri izdanja postavi akademski bestseller, citirana
je u 269 studija i enciklopedija,
411
ispunjavajui tako uslov intertekstualno-
sti koji je kvalifikuje za zasebnu analizu, i zasluivi da se nae meu onima
koje su iskusni istraivai Balkana i bive Jugoslavije pomalo ironino podveli
pod naziv instant istorije (instant history), tj. meu onima koji su pokuali da
momentano, za jednokratnu propagandno-komercijalnu upotrebu, objasne
zato je dolo do rata u BiH odmah po meunarodnom priznanju i zato je
BiH vredna postojanja. Doista, viedecenijski istraivai istorije i drutva Jugo-
slavije primetili su kako je vie knjiga i lanaka u naunim asopisima posve-
enih u celini ili u delovima bosanskoj prolosti tampano ili pokrenuto van
bive Jugoslavije u poslednje tri godine negoli u celom prethodnom veku
(Stokes et. all, 1996: 148). Ova primedba iskusnih istraivaa pokazuje koliki je
bio znaaj rata i njegove medijske propraenosti u prvoj polovini devedesetih
410 Wikipedia, Noel Malcolm, http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18.
IV 2008. Tu se moe proitati i da je Malkolm bio jedan od osnivaa britanskog Helsin-
kog odbora, zajedno s drugim britanskim konzervativcima kao to su oksfordski profe-
sori Norman Stoun (Norman Stone) i Mark Almond (Mark Almond). Tamo je bio aktivan
jo 1999, ali je potom izgleda napustio Odbor. http://en.wikipedia.org/wiki/British_Hel-
sinki_Human_Rights_Group, pristupljeno 18. IV 2008. Zanimljivo je da su albanski i bri-
tanski HO, prema svedoenju Srana Dizdarevia, elnika Helsinkog odbora BiH, jedina
dva odbora izbaena iz Federacije HO.
411 Podatak je dobijen pretragom Google Scholar 5. V 2008. Malkolmova knjiga Kosovo: A
Short History citirana je, pak, u 188 bibliografskih jedinica. Jedino Keplenov putopis Bal-
kan Ghosts (237) moe se po citiranosti meriti sa Malkolmovom Bosnom, a na poetku
ratova za jugoslovensko naslee bio je i izuzetno uticajan. Meutim, poto danas gotovo
svaki istraiva ima potrebu da se negativno odredi prema potonjoj knjizi, tj. argumentu
drevne mrnje, to niukoliko nije sluaj sa Malkolmovim studijama, jasno je da su Mal-
kolmove knjige od trenutka pojavljivanja verovatno najuticajnije studije o bivoj SFRJ
u iroj strunoj javnosti. Zanimljivo je da je, uz pohvalne ocene konzervativnog istori-
ara Najela Fergusona (Niall Ferguson), vizantologa Dmitrija Obolenskog, teologa i lana
Bosanskog instituta Edrijena Hejstingsa (Adrian Hastings), liberala Pedija Edauna (Paddy
Ashdown), i Margaret Taer (Margaret Thatcher), na koricama knjige osvanula i pohvala
knjizi poznatog engleskog konzervativnog istoriara Hjua Trevora Ropera (Hugh Trevor-
Roper), upokojenog 2003, koji je ostao zapamen, osim po vrednim istoriografskim stu-
dijama, naalost i po tome to, kao plaeni strunjak The Sunday Times, 1983. nije prepo-
znao da su tobonji Hitlerovi dnevnici falsifikat. Blagodarei tome, The Sunday Times vie
ne objavljuje dnevnike. (The History Via-Sat Channel, 29. V 2008; http://en.wikipedia.org/
wiki/Hugh_Trevor-Roper,_Baron_Dacre_of_Glanton, pristupljeno 29. V 2008). Takoe,
bio je aktivan i u Kongresu za kulturnu slobodu (Congress for Cultural Freedom), grupaciji
intelektualaca koju je 1950. osnovala CIA, a finansirala i fondacija Ford u cilju antikomu-
nistike borbe na kulturnom frontu u Hladnom ratu.
Uokviravanje rata u Bosni i Hercegovini 345
za interes akademske i ire strune javnosti za BiH. Istovremeno, to pokree
pitanje motivacije istraivaa da se bave ba tom temom a ne nekom dru-
gom. To se naroito odnosi na one koji se dotad nauno nisu bavili tom pro-
blematikom.
412
Naravno, tu je i pitanje funkcija koje takve studije vre u naunoj
i iroj strunoj javnosti.
Zato bi neko eleo da istrauje samo rat u BiH, a ne ratove za jugoslo-
vensko naslee uopte?
413
Da li je mogue razumeti rat u BiH van konteksta
procesa nestajanja SFRJ? Kao to je jo Maks Veber pisao, predmet istraiva-
nja uvek je povezan sa vrednosnom usmerenou (Wertbeziehung) istrai-
vaa. Uistinu, Noel Malkolm koji je, kada je u pitanju prostor SFRJ, dotad samo
pisao novinske lanke o ratovima u Sloveniji i Hrvatskoj gde se sluio pro-
pagandistikim kombinovanjem okvira sukoba civilizacija i okvira Hladnog
rata, odluio je, ponukan gotovo potpunim nedostatkom objavljenih istorio-
grafskih istraivanja o BiH na Zapadu, verovatno podstaknut proosmanskim,
antiruskim i antisrpskim stereotipima, te svojim poliglotskim sposobnostima,
i potpaljen medijskim izvetajima u ijem stvaranju je i sam uestvovao, da
nauno istrai celokupnu prolost BiH i tako doprinese upoznavanju i promo-
ciji BiH u javnosti.
Relativno nepristrasni istraivai bive Jugoslavije ve su primetili da su tri
poslednja poglavlja Malkolmove knjige o BiH bile proizvod uurbanog pisa-
nja (hasty writing) (Stokes et. all, 1996: 151), i da vie lie na novinsku hroniku
no na ozbiljnu istoriografsku studiju. Uprkos tome, a moda i ba zbog toga,
kratka istorija je postala izuzetno uticajna.
Malkolm je pokuao da ponudi, kako je ve primeeno, ne uobiajenu
istoriju neke zemlje, ve pripovest koja istorijski zasniva i pravda bosansko
muslimanski identitet (Ekmei, 1995). On je Bonjake i BiH uveliko romanti-
zovao i prikazao gotovo nestvarnim, etiki i istorijski superiornim. Na samom
poetku uvoda studije stajalo je sledee:
412 Noel Malkolm (1956) u akademskoj javnosti bio je poznat kao prouavalac Tomasa Hobsa
(Thomas Hobbes) i kompozitora Georgea Eneskua (George Enescu), a o Junim Slovenima,
i posebno o BiH nije uopte pisao sve do ubrzanja procesa nestajanja SFRJ poetkom deve-
desetih, kada poinje da objavljuje novinske lanke. Knjiga o BiH izlazi 1994, a knjiga o
Kosovu 1998. http://en.wikipedia.org/wiki/Noel_Malcolm, pristupljeno 18. IV 2008.
413 Prema Enveru Rediu, doajenu bosanske istoriografije, engleski istoriar Noel Malkolm
bio je podstaknut opredjeljenjem da demistificira zablude, optube i konstrukcije Zapada
da je Bosna zemlja iskonske i neukrotive mrnje meu njenim stanovnitvom koje je
ogrezlo u barbarstvu i zloinu i da se uzroci rata 1992. kriju u drevnoj istoriji Bosne, da su
ratovi nain ivota u Bosni i proizvod prastarih istorijskih sila. Suprotstavljajui se pseu-
doistorijskim teorijama Zapada, Malkolm je svojim djelom argumentirao stanovite da
Bosna nije nikad bila ugroena unutranjim napetostima, ve posezanjem velikih i susjed-
nih drava za njenom teritorijom (Redi, 2003: 263). U pravu je Lenard Koen (Lenard J.
Cohen) kad malkolmovsko shvatanje BiH, koje je u jednom trenutku prihvatila i Klinto-
nova vlada, naziva perspektivom izgubljenog raja koja pati od neistorine preoptimi-
stinosti (Cohen, 2002: 454, 456).
Godine 1992. i 1993. bie zapamene kao godine u kojima je razorena jedna evrop-
ska zemlja. Bila je to zemlja ija politika i kulturna istorija nije nalikovala nijednoj
drugoj u Evropi. Velike religije i velike sile evropske istorije ovde su se preplitale i
meale: imperije Rima, Karla Velikog, Osmanlija i Austrougara, i vere zapadnog hri-
anstva, istonog hrianstva, judaizma i islama. Ove injenice bi i same mogle biti
dovoljan razlog za prouavanje istorije Bosne. No, ono to je preplavilo ovu zemlju
1992. dodalo je dva melanholina razloga za poblie istraivanje njene istorije: prvi je
potreba da se razumeju izvori borbe, a drugi je potreba da se razveju neki od oblaka
nerazumevanja, namernog pravljenja mitova i preovlaujueg neznanja u koje su
sva diskusija o Bosni i njenoj istoriji poele da bivaju obmotane (Malcolm, 2002: XIX).
Malkolm nije naao za shodno da poredi Jugoslaviju, iji je BiH bila sredi-
nji deo i ija su sva tri konstitutivna naroda inili polovinu od est konstitu-
tivnih naroda i apsolutnu veinu u SFRJ, i BiH. Umesto toga, proglasio je poto-
nju neuporedivom zemljom u istoriji Evrope. Taj propust se ne moe objasniti
skromnou postavljenih ciljeva. Poreenje se nametalo, i svaki istraiva BiH
nuno mora razmatrati slinosti i razlike izmeu njih, ako eli da bude sma-
tran ozbiljnim u akademskom svetu. Naalost, to je moda tako u idealnim
okolnostima, a u stvarnom akademskom ivotu ono to e akademska zajed-
nica smatrati ozbiljnim doprinosom poznavanju nekog problema zavisi vie
od politiko-medijske konjunkture, tj. interesa izvesnih politikih ili medijskih
centara moi, negoli od saznajnih interesa.
Najbitniju greku i mit u sagledavanju uzroka rata u BiH autor je video u
shvatanju da je ovaj rat proizvod unutranjih inilaca. U tom smislu se oborio
protiv argumenta veite mrnje izmeu Srba, Hrvata i Bonjaka kao uzroka
rata u BiH kojeg je prvobitno oblikovao Robert Keplen (Robert Caplan) u knjizi
Balkanski duhovi (Balkan Ghosts):
414
Da su mrnja i rivalstva postojali u bosanskoj prolosti izvesno je tano;
oni pisci koji su u poslednje dve godine reagovali na ovu tvrdnju zacelo
414 Zanimljivo je da su upravo Malkolmove knjige zamenile Keplenove Balkanske duhove na
mestu omiljenog Klintonovog vodia kroz istoriju Balkana. Steven R. Weisman, Coming
to Terms With Kosovos Old Hatreds, NYT, 12. jun 1999. Holbruk je tutnuo Klintonu u ruke
Malkolmovu Bosnu, a Kolin Pauel mu je, izgleda, prethodno dao Keplenove Duhove. Prvi
je bio zagovornik Malkolmovog intervencionistikog pristupa, a drugi protivnik. Doista,
Holbruk je smatrao da je Malkolmova istorija BiH prva ozbiljna istorija Bosne na engle-
skom jeziku i ubjedljivo je tvrdila da Bosna ima svoju istoriju i identitet. Malcolm je pot-
kopao prihvaeno vjerovanje da je rat neizbjean rezultat drevne mrnje. teta da nije
objavljena ranije (Cohen, 2002: 454455; Holbrooke, 1998: 23). To se da tumaiti i ovako:
kada je Klintonu politika potreba nalagala odupiranje jastrebovima koji su traili bom-
bardovanje Srbije i bosanskih Srba, navodio je Keplenov argument drevne mrnje, a
kada je trebalo da opravda agresivnu spoljnu politiku da bi dobio izbore 1996. godine,
koristio je Malkolmove knjige o vieetnikom karakteru BiH ili o antiislamskom i ugnje-
takom karakteru srpskog nacionalizma.
preteruju kada Bosnu slikaju kao izgubljenu zemlju stalne meureligij-
ske harmonije. No, blie upoznavanje sa bosanskom istorijom pokazae
da postojea neprijateljstva nisu bila apsolutna i nepromenljiva. Niti su to
bile neizbene posledice meusobnog meanja razliitih religijskih zajed-
nica. Glavna osnova neprijateljstva nije bila etnika ili religijska ve eko-
nomska: neprijateljstvo oseano od lanova veinski (iako ne iskljuivo) hri-
anskog seljatva prema njihovim muslimanskim zemljovlasnicima. Ovo
neprijateljstvo nije bilo neka apsolutna ili nesmanjiva snaga: ona se menjala
kako su se ekonomske okolnosti menjale i bila je podvrgnuta politikim pri-
tiscima koji su znaajno menjali stav zemljoposednike klase tokom prve
polovine devetnaestog veka. Neprijateljstvo izmeu katolike i pravoslavne
zajednice bilo je, takoe, podvrgnuto promenljivim uticajima: rivalstvom
izmeu hijerarhija crkvi i politikim pritiscima susednih zemalja itd. (Mal-
colm, 2002: XXI).
Citirano mesto pokazuje da je pisac veoma vet u argumentovanju svo-
jih stavova. Iako jasno stavlja do znanja da se ne slae sa prilino povrnim
argumentom o veitoj mrnji koji je otkad se pojavio, zbog balkanistikog
sadraja, preutnog upuivanja na politiki nekorektni konzervativni smisao
sukoba religijski odreenih civilizacija i upotrebe u srpskoj propagandi, iza-
zvao skoro ritualno odbacivanje u gotovo svakoj studiji o nestanku Jugosla-
vije ili o ratu u BiH koja se pojavila posle Balkanskih duhova Malkolm pri-
znaje da je stanovita i ukorenjena mera nepoverenja pa ak i neprijateljstva,
ipak, postojala u BiH, te da je istorijski bila promenljiva. Tome se odista nema
ta prigovoriti, ali autor u studiji po pravilu ne sledi tako uravnoteen stav, ve
od srednjovekovnog perioda kroz novi vek do dveju Jugoslavija, i napokon
njihovog nestanka skoro bez izuzetka nudi objanjenja koja se odlikuju anti-
srpskim i probonjakim tonom.
U gorenavedenom sluaju Malkolm nudi ekonomski zasnovano obja-
njenje zato je postojala izvesna netrpeljivost izmeu muslimanskih zemljo-
vlasnika i hrianskih zemljodelaca, a sasvim zapostavlja injenicu da su u
Osmanskom carstvu hriani bili, prema vladajuem erijatskom pravu, diskri-
minisani, jer nisu mogli dobiti parnicu protiv muslimana ni u teoriji, a kamoli
u praksi. Sem toga, korienje zvona na crkvama bilo je zabranjeno ako je u
naselju bilo i muslimana, a hriani nisu smeli, s izuzetkom bogatih fanari-
ota u Istanbulu, da nose odeu ivih boja,
415
ve samo belu ili crnu, jer Tur-
in voli da se po aljini pozna ko je raja (Vuk Karadi). Takoe, nisu smeli da
nose oruje i jau konje. Razume se, institucija devirme, tj. danak u krvi, koji
415 Narodna nonja Crnogoraca verovatno ima poreklo u tenji da se i simboliki odeom
ivih boja, crvenom i plavom, pokae nezavisnost od Osmanske imperije. Povremeni
dodatak zelene dolame koja pada preko osnovne crveno-plavo-bele nonje to jo vie
naglaava.
su hriani plaali otimanje muke dece od roditelja kako bi od njih nasta-
jali janiari bio je drastian sluaj hrianske obespravljenosti,
416
ba kao i
nejednakost u plaanju poreza u emu se sastoji glavni uzrok to je u Osman-
skoj imperiji uglavnom izostajala nasilna islamizacija, poto bi tada manjkalo
poreskih obveznika za opremanje vojske, te finansiranje ratova i skupoga sul-
tanskoga dvora
417
(Baki, 2004: 58; Malcolm, 2002: 66; Mazower, 2000: 5253;
Ekmei, 1989: I : 87). Kako se vidi, Malkolm je situaciju prilino pojednosta-
vio pod krinkom uravnoteenog pristupa, jer sa teretom takvih nejednakosti
nije bilo mogue raunati na sistematsko i voljno razvijanje meusobne trpe-
ljivosti, da se interkulturalnost i ne pominje. No, eleo je da stvarnost BiH pri-
kae u ruiastijem svetlu no to ona to objektivno jeste:
Ekonomski uzroci mrnje bili su umanjeni promenama i reformama u kasnom
devetnaestom i ranom dvadesetom veku, dok nisu uveliko prestali da postoje.
Religijski uzroci mrnje bili su umanjeni u drugoj polovini dvadesetog veka pro-
cesima (prirodnim ili neprirodnim)
418
sekularizacije. U najveem delu perioda
416 Konzervativni ljubitelj imperija, sasvim u skladu sa tradicijom britanske imperijalistike
misli, iskazivao je puno razumevanja za Osmansku imperiju, pa je pravdao i ovu ustanovu
nehotice otkrivajui, jer to kroz knjigu spori, da je srpska etnika vezanost bila prisutna u
Bosni bar od poetka XVI veka: Iako je uzimanje dece bila imanentno brutalna procedura,
moglo je biti oitih koristi ne samo za same deake (od kojih su mnogi postali velike pae
i veziri) nego i za njihove porodice, s kojima oni mogu nanovo uspostaviti veze. Sokollu
(Sokolovi) dinastija u Istanbulu, koja je ponudila seriju velikih vezira, nije izgubila vezu
sa svojom bosansko-srpskom porodicom, i koja je upotrebila svoj uticaj da zatiti inte-
rese Srpske pravoslavne crkve. Sveukupno, bilo je devet velikih vezira bosanskog porekla
u esnaestom i sedamnaestom veku, a Bosanci su slati nazad da upravljaju Bosnom ve
od 1488. godine. Dok su hrianski roditelji katkad podmiivali komije da zamene nji-
hove jo neobrezane sinove za hrianske deake, bilo je, takoe, sluajeva roditelja obe
vere koji su podmiivali slubenike da uzmu njihovu decu. Izvesno, prednosti sistema bile
su oite bosanskim muslimanima, koji su napravili posebnu pogodbu 1515. da se 1000
njihove dece poalje u kole Imperijalne palate (Malcolm, 2002: 46). Tako je naposletku
ispalo da su se bosanski seljaci, za koje Malkolm izgleda misli da su bili prilino bogati,
utrkivali ko e vie podmititi sultanove slubenike kako bi videli Istanbul, te da im muka
deca nisu bila potrebna za pomo u radu. Primenom diskurzivne strategije relativizacije
izuzetak se prikazuje kao pravilo.
417 Docnije, u kontekstu objanjenja procesa islamizacije, Malkolm e navesti sve ove crte.
Sem toga, kao jedan od vanih razloga islamizacije naveo je da su robovi uzeti od Osman-
lija tokom ratova mogli da dobiju slobodu ako prihvate islam; 1528, kada je u Sarajevu
ivelo samo muslimansko stanovnitvo, ak 8% stanovnika inili su osloboeni robovi
(Malcolm, 2002: 6667). No, u uvodu je osmanski period trebalo predstaviti boljim no to
je uistinu bio zarad ideolokih razloga, tj. predstavljanja Osmanskog carstva boljim ree-
njem za balkanske narode od balkanskog nacionalizma, a balkanskog islama boljim od
drugih vrsta islama.
418 Najverovatnije je da pod neprirodnom sekularizacijom Malkolm smatra komunistiku
zakonsku zabranu noenja ferede i zara. U Turskoj je Kemal Ataturk takoe silom zakona
ukinuo feredu i zar.
posle 1878, razliite religijske ili etnike zajednice u Bosni su ivele zajedno u
miru: dve glavne epizode nasilja u i tik posle I svetskog rata, i tokom etiri
godine II svetskog rata bile su izuzeci, prouzrokovani i uveani uzrocima koji
su bili izvan granica Bosne. Poto su posle druge od ovih uasnih epizoda sta-
sale dve generacije, veina bosanskog stanovnitva koja nije imala lina seanja
na borbu u ratu nije ni elela da ih oivi
419
(Malcolm, 2002: XXI).
Dat je, dakle, jedan veoma apstraktan i uproen pregled novovekovne
istorije BiH, iz ega je izvuen zakljuak da u njoj od 1878. do poetka devede-
setih, s izuzetkom dva svetska rata, nije postojala negativna energija pripad-
nika razliitih etnikih grupa jednih prema drugima. Jedan autor koji je, inae,
veoma blagonaklon prema balkanskim muslimanima uopte i prema Bonja-
cima posebno veli: Muslimani Bosne su bili religijski konzervativni. Evropski
hriani su im bili neprijatelji otkad su posle austrijskih osvajanja u XVII veku
morali u izbeglitvo
420
(McCarthy, 1996: 7475). Malkolm je, meutim, izostav-
ljao ustanak Srba protiv Osmanlija 1875,
421
kao i zajednike ustanke bosanskih
Srba i muslimana protiv Austro-Ugarske posle 1878. i masovna iseljenja poto-
njih u Osmansko carstvo sve do poetka I svetskog rata,
422
te jaku frustriranost
srpskih nacionalista, a Srbi su tada inili relativnu veinu u BiH,
423
injenicu da je
oslabljeno Osmansko carstvo zamenilo znatno jae Habzburko, ili neuspene
napore Benjamina Kalaja da uspostavi bonjaku naciju koja bi obuhvatala pri-
padnike svih etnikih grupa, antisrpske pogrome u Sarajevu posle atentata na
Franca Ferdinanda, osvetnike i pljakake napade srpskih seljaka i nacionali-
sta na muslimanske begove i tzv. uckore (Schutzkorps), tj. nekih 20.000 dobro-
voljaca u habzburkoj vojsci koji su masovno zlostavljali, ubijali, pa i masakri-
rali srpsko stanovnitvo tokom I svetskog rata
424
(Lampe, 2000: 108109), te
probleme oko agrarne reforme posle I svetskog rata kojoj se vostvo JMO
grevito opiralo i naposletku se nagodilo s NRS za njeno usporavanje i veliko
419 Bonjaki autori su, razume se, doekali ovakve rei sa odobravanjem. Nerzuk urak npr.
veli: Noel Malkolm, recimo, u Kratkoj povijesti Bosne prihvatljivo dekonstruira srpski mit
o Bosni i Hercegovini kao dravi koja samom sobom proizvodi rat (urak, 2006: 63).
420 Otud je u pravu Bugarel (Bougarel) kada tvrdi da je prve postupke koji bi se mogli izjed-
naiti sa etnikim ienjem protiv muslimanskog stanovnitva na Balkanu poinila Habz-
burka monarhija (Bugarel, 2004: 34), ali Malkolmu to nije ni na kraj pameti. Dodue, Buga-
rel nije u pravu kada je naziva Austro-Ugarskom, jer krajem XVII veka ona nije postojala.
421 Prve akcije srpskih pobunjenika bile su uperene protiv poreznika, zemljoposednika i
osmanskih zvaninika, i naile su na simpatiju ak i meu muslimanskim seljacima. Ipak,
karakter pobune se uskoro izmenio napadima na muslimanska sela i protivnapadima na
Srbe. Pobuna se pretvorila u sveobuhvatan gerilski i meuetniki rat (intercommunal war)
izmeu Muslimana i Srba (McCarthy, 1996: 79).
422 To nije preutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 138140).
423 Prema popisu iz 1879, u BiH je bilo 42,9% pravoslavnih, 38,7% muslimana i 18,1% kato-
lika (Bugarel, 2004: 195; Pinson, 1996: 93).
424 Nije preutano docnije u knjizi (Malcolm, 2002: 163).
obeteenje begovima; naposletku, posle II svetskog rata je praktino sklapa-
nje meuetnikih brakova, s obzirom na teorijsku ansu njihovog sklapanja i
s izuzetkom Albanaca na Kosovu, upravo meu bosanskim Muslimanima bilo
najmanje u Jugoslaviji (Petrovi, 1986: 96).
425
Sve to je svedoilo da je stvarnost
BiH bila daleko od one koju je Malkolm oslikao.
Iako izriito odbacuje tezu o veitoj mrnji, Malkolm nudi iskonsko poi-
manje nacije, okamenjujui nacionalne identitete razliitih Junih Slovena
kroz istoriju, pa to ini i s bonjakim identitetom koji nalazi snano izrae-
nim ve u srednjem veku. Otuda i sledea tvrdnja:
Bosna je, meutim, postala bukvalno slobodna od ugarske kontrole i poto nije
vie bila ni pod Vizantijom ili Hrvatskom, bilo je mogue da postane po prvi put
manje ili vie nezavisna drava. Otuda i poznati opis Bosne napisan od strane
hroniara Kinama, sekretara Manojla Komnina, koji je verovatno osamdesetih
godina XII veka zapisao: Bosna ne slua velikog upana Srba; to je susedan narod
sa sopstvenim obiajima i upravom. Kinam je, takoe, zabeleio da je Bosna
bila odvojena od Srbije rekom Drinom
426
razdvajajuom linijom koja je ostala
istona granica Bosne vei deo docnije istorije (Malcolm, 2002: 11).
425 Malkolm, ne navodei nikakav izvor, tvrdi da je 30% brakova u gradovima BiH bilo etniki
meovito (Malcolm, 2002: 222). Ipak, injenica da je procenat meovitih brakova u BiH
osamdesetih bio isti (12%) kao i na nivou SFRJ svedoila je o opstojnosti etnikih granica
u BiH, imajui u vidu da je u Vojvodini uee ovakvih brakova u svim sklopljenim bra-
kovima bilo 28%, a u Hrvatskoj 17%. Takoe, u Sarajevu je bilo manje meovitih brakova
(26%) no u Pakracu (35%) ili u Vukovaru (34%) (Bugarel, 2004: 125126). Problematina
je i sama kompozicija Malkolmove knjige kojom se prave specifini konteksti s ciljem
apologije Bonjaka i BiH. Recimo, injenica da su u BiH pod habzburkom upravom zadr-
ani feudalni odnosi i institucija kmetstva relativizovana je na sledei nain: Naziv kmet
ne znai, meutim, da su oni bili potonuli u jad i represiju. Britanski istoriar Viliem Miler
(William Miller) primetio je prilikom posete Bosni 90-ih XIX veka da je bosanski kmet (je)
boljestojei od dalmatinskog ili sicilijanskog seljaka; takoe, primetio je da je esta podela
poseda po osmanskom zakonu o nasleu ostavila mnoge age s malo vie zemlje od malih
posednika (Malcolm, 2002: 141). Nije iskljueno da ovde progovara tradicionalni britan-
ski konzervatizam koji je sklon da velike drutvene razlike smatra neim prirodnim.
426 Ekmei, pak, veli da bolji prevod kae sasvim suprotno: reka, imenom Drina, koja izvire
neto vie i deli Bosnu od ostatka Srbije. Sama Bosna nije podreena srpskom velikom
upanu, ve je pleme koje ivi i kojim se vlada odvojeno (Ekmei, 2000). Uz ogradu da bi
trebalo pitati strunjake za grki jezik o kvalitetu oba prevoda, ini se da je prevod bolji jer
ukazuje da je Bosna tek deo Srbije. Ipak, na osnovu objavljenih sabranih dela Rastka Nema-
njia moe se tvrditi da je i srednjovekovna Raka bila zemlja kojom su upravljali Nema-
njii kao Srbi, a da je etniko poreklo stanovnitva moglo biti raznovrsno. Vladari su uda-
rali svoj etniki peat stadu. Primera radi, Rastko Nemanjin skoro da i nije u svojim delima
pominjao etniki identitet hrianskog stada, ve uglavnom svetorodnu dinastiju, iju
je vlast trebalo opravdati, i srpsku zemlju. Zemlja srpska je, pak, bila ona kojom vlada srp-
ska dinastija (Sv. Sava 2005: 95214, u Juhas-Georgieska, 2005). Vremenom je verovatno
i vei deo stada, pravoslavnog ali neizvesnog etnikog porekla, kojem su Nemanjii bili
pastiri utvdio ili poprimio srpski etniki identitet, ali je to bio dui proces.
Vidljiv je napor da se identitet Bosne i Bosanaca pomeri u to dalju pro-
lost
427
i da se prikau to znaajnijima u istoriji, posebno ako se ima u vidu
nekoliko puta izriito navedeno modernistiko usmerenje autora kada je poi-
manje nacije u pitanju. Osim toga, zanemaruje se jedna tako znaajna inje-
nica da je Bosna za skoro sve vreme njene istorije bila pod vlau neke druge
drave (Pinson, 1996: 85), pa je ovakvo pisanje o njoj u najmanju ruku sporno.
Kada tako o nacijama kojima pripadaju pie neki srpski ili bonjaki istori-
ar ili intelektualac,
428
jo se i moe razumeti, jer potrebno je ideoloki braniti
ugroenu dravu, te stvarati i oblikovati nacionalni identitet koji je, bar kad su
Bonjaci u pitanju, relativno novijeg datuma. Otuda se esto upada i u naci-
onalnu megalomaniju. Kada, meutim, piui o istoriji BiH, to radi britanski
konzervativni istoriar, onda se ovek mora zapitati koji motivi lee u poza-
dini takvih napora i kakve su funkcije takvog pisanja, tj. kako ga moe tuma-
iti angloamerika struna javnost.
Isticanje Drine u ovom kontekstu moe ponuditi jedan deo odgovora.
Radi se, naime, o ideolokoj tenji ovog naslednika one struje konzervativne
misli Velike Britanije koja se moe pratiti barem od tridesetih godina XIX veka,
tj. od Palmerstona i docnije Dizraelija, da se Srbija kao potencijalni ruski klijent
onemogui u politikom snaenju i teritorijalnom irenju (Kovi, 2007). Otuda
427 Zanimljivo je da Malkolm nudi i pripovest o nastanku imena Hrvati i Srbi. Ona ilustruje
obavetenost, sticanu na gotovo dva tuceta jezika, i bogatu matu pisca koja zavodi ita-
oca: Ko su u stvari bili Srbi i Hrvati? Naunici su dugo bili svesni da ime Kroat (Hrvat u
srpsko-hrvatskom) nije slovenska re. Smatralo se da je to isto to i iransko ime Choroatos,
pronaeno kao natpis na nadgrobnom spomeniku blizu grkog grada Tanais na donjem
Donu u junoj Rusiji. Cela regija severno od Crnog mora bila je naseljena u ranim veko-
vima posle Hrista meavinom plemena Slovena i Sarmata: poslednji su bili iranski nomadi
koji su poli zapadno oko severne strane Kavkaza u drugom veku pre Hrista. Sarmati su
zadobili politiku dominaciju nad ostalim plemenima i izgleda verovatno da su neka od
slovenskih plemena prihvatila iransku vladajuu elitu. (...) Ono to je jasno jeste da su Srbi
i Hrvati imali slinu i povezanu istoriju od najranijih vremena: Ptolomej, piui u drugom
veku posle Hrista, takoe smeta Serboi meu sarmatska plemena severno od Kavkaza.
Veina naunika veruje da su Srbi i Hrvati bili ili slovenska plemena s iranskim vladajuim
kastama ili da su bili izvorno iranska plemena koja su zadobila slovenske podanike. Do
ranog sedmog veka oba plemena su uspostavila kraljevine u srednjoj Evropi: Bela Hrvat-
ska je pokrivala deo savremene june Poljske, a Bela Srbija savremene eke zemlje. Oda-
tle su se spustili na zapadni Balkan (Malcolm, 2002: 7). Danas se u zapadnoj istoriografiji
najee pominje upravo ova hipoteza o iranskom poreklu Hrvata i Srba kao najverovat-
nija (Lampe, 2000; Fine, 1996: 3).
428 Muhamed Filipovi veli: Znalo se veoma dobro da je Bosna postojala i da je drava Bosna
u sasvim vjerodostojnim izvorima zabiljeena jo polovinom X stoljea (945. godine), to
znai da je morala i ranije da postoji (...) Zna se da je Bosna svagda bila politiki samo-
stalna i da je to bio glavni razlog zbog kojeg je bila napadana izvana, od vladara Rake,
Zete ili Hrvatske (Filipovi, 2002: 88). Pisac sistematski primenjuje drutveno normali-
zovanje linih modela putem upotrebe bezlinog oblika glagola znati: znalo se veoma
dobro, zna se. Time se tedi napor argumentovanja tvrdnji. Takoe, prilog za vreme
svagda ukazuje na neistorinost, jer u istoriji su promenljive pojave pravilo.
se srpski nacionalizam mora onemoguavati u svojim nakanama. Svi njegovi
protivnici zasluuju podrku. Kao novinar, Malkolm je podravao raspad SFRJ,
tj. slovenaki i hrvatski nacionalizam kao sredstva kojima se to moe ostva-
riti, uopte ne pominjui BiH i Kosovo, pozivajui se da Jugoslaviju vode Srbi
predvoeni komunistom. Kao istoriar, on je po formalnopravnom nestanku
SFRJ napisao dve knjige o BiH i Kosovu koje su imale vie funkciju ideolokog
negiranja srpskih nacionalistikih tenji
429
no pravdanja bonjakih
430
ili alban-
skih nacionalistikih potraivanja. Otud i ovakva istorijska pripovest:
429 Malkolm je, ini se, opsednut negiranjem ili umanjivanjem istorijskog znaaja Srbije i uvea-
vanjem znaaja BiH: Svaki sandak je bio velika i vana regija; ali je bio i deo jednog ejaleta
ili provincije, najvee konstitutivne jedinice Imperije. Prvi sandak (...) koji su Turci ustano-
vili posle njihovog osvajanja Bosne bio je sam sandak Bosna. (...) Sandak Zvornik, prema
severoistoku, bio je osnovan neto docnije, a sandak Hercegovina 1470. Pet susednih san-
daka je uspostavljeno u XVI veku, delimino od zemalja osvojenih od Hrvatske i Slavonije.
Do 1580. svi oni su inili deo ejaleta Rumelija, provincije koja je pokrivala najvei deo Bal-
kana. No, te godine je doneta odluka da se napravi novi ejalet od njih: ejalet Bosna. Ovo je
znailo da je na njegovom elu bio najvii rang pae, (...) beglerbeg: gospodar gospodara.
Bio je to sada bosanski entitet koji je ukljuivao u sebe celu savremenu Bosnu i Hercegovinu,
plus neke susedne krajeve Slavonije, Hrvatske, Dalmacije i Srbije. Dok je stara kraljevina Srbija,
na primer, ostala izdeljena na brojne manje jedinice, od kojih je svaka bila tek jedan od mno-
gih delova ejaleta Budim ili Rumelija, Bosna je uivala poseban status kao istaknut entitet
do kraja osmanskog perioda (Malcolm, 2002: 50). Tako se injenicom da je Bosna dugo bila
jedinstvena upravna oblast najvieg ranga u Osmanskoj imperiji pravdaju i dananji zah-
tevi bonjake elite u BiH da ona danas postoji kao nezavisna drava. ini se da se logika
nacionalnih drava iz XX veka neistorino kalemi na imperijalnu, po definiciji, veoma dru-
gaiju logiku. Verovatno je Bosna uivala takvo poverenje Porte, jer je kao granina oblast
imala dovoljan broj privrenih muslimana koji su Imperiju mogli braniti. Ubrzana islamiza-
cija tokom XVI veka jeste izvesno jedan od razloga koji je Bosnu kvalifikovao za status eja-
leta, jer je ve krajem ovog ili poetkom sledeeg veka imala apsolutnu muslimansku veinu
(Malcolm, 2002: 5253). Primer Mehmed-pae Sokolovia, rodom iz okoline Ruda u Viegrad-
skom kadiluku (Samardi, 1971: 14), koji je ponovo osnovao Peku patrijariju 1557, ipak
svedoi da je etnika svest bar meu nekima od njih morala naginjati srpskoj, iako njegova
odanost muslimanskoj veri i Osmanskom carstvu nije ni u jednom trenutku dolazila u pita-
nje. Sigurno je da u Osmanskoj imperiji etnika pripadnost nije bila naroito znaajna, pa je
otud mogla biti bilo koje vrste, te da ni ejaleti ne mogu biti posmatrani kao bilo ta drugo do
znaajne upravne oblasti. Utoliko je tek uobiajeni nacionalizam nekih bonjakih intelektu-
alaca koji tvrde da su u BiH od srednjeg veka svi bili Bonjaci, a da su se Srbi i Hrvati pojavili
zahvaljujui nacionalistikoj propagandi iz Srbije i Hrvatske tek u drugoj polovini XIX veka,
http://www.geocities.com/famous_bosniaks/index-en.html, pristupljeno 18. IV 2008. Srbija
je bila svedena na Smederevski sandak, ali je ipak srpska etnika svest blagodarei kosov-
skom mitu, epskim pesmama i SPC sauvana za politizaciju u dobu nacionalizma. U BiH nije
bilo bosanske etnike svesti koja je mogla biti politizovana na slian nain, uprkos injenici da
je ejalet vea upravna oblast od sandaka. Ova dva primera jasno ukazuju koliko su nebitni
veliina i znaaj upravne oblasti Osmanske imperije za razvoj etnike svesti.
430 Istorija Bosne u kasnom srednjem veku esto je zbrkana i zbunjujua. No, tri su se mona
vladara istakla: ban Kulin (vladao izmeu 1180. i 1204), ban Stjepan Kotromani (1322
1353) i kralj Stefan Tvrtko (13531391). Pod drugim od njih, Bosna je obuhvatila kneev-
stvo Hum (Hercegovina); a pod treim se proirila na jug i pripojila veliki deo dalmatinske
Iz sloene istorije rane slovenske Bosne, izmeu dolaska Hrvata i Srba oko 620.
i nastanka nezavisne bosanske drave oko 1180. ne mogu se izvui jednostavni
zakljuci. Prava Bosna je povremeno bila pod srpskom vlau: iznad svega, polo-
vinom desetog veka i krajem jedanaestog. Pa ipak, bilo bi pogreno rei da je
Bosna ikad bila deo Srbije, poto srpske kraljevine koje su ukljuivale Bosnu u
ovim vremenima nisu ukljuivale najvei deo onoga to je Srbija danas. Za naj-
vei deo ovog ranog srednjovekovnog perioda, Hercegovina je zaista bila srpska
teritorija, ali je prava Bosna bila mnogo blie povezana sa hrvatskim zemljama; i
do dvanaestog veka, ak i kada je dobila nezavisnost, izgleda da je uveliko nagi-
njala ka hrvatsko-maarskom kulturnom i politikom okviru (Malcolm, 2002: 11).
Autor, ini se, ima potrebu da dokazuje da BiH nije srpska teritorija, otud
Hercegovina i ispada iz naziva drave ne samo u naslovu knjige ve i kroz
samu knjigu, jer njen srpski karakter izgleda nije sporan. Ona je tu samo doda-
tak Bosni koji treba da se kao i ostali regioni u nju utopi. Tvrdnja da bi bilo
pogreno rei da je Bosna ikad bila deo Srbije, poto srpske kraljevine koje
su ukljuivale Bosnu u ovim vremenima nisu ukljuivale najvei deo onoga to
je Srbija danas veoma je sporna s obzirom na to da su granice srednjovekov-
nih politikih zajednica bile krajnje promenljive, tj. stalno su se menjale kao
proizvod ratova. Naziv Bosna se u X veku odnosio na malu oblast oko izvora
i gornjeg toka istoimene reke, a orovi tvrdi da se tada smatrala srpskim
podrujem (orovi, 2005: I: 89). Ako to ve i zbog pomenute stalne promene
granica moe biti sporno, jer i sam orovi veli da su do Nemanje Srbi imali
samo istoriju plemena (orovi, 2005: II: 5), oblasti Usore (Semberija) i Soli
(Tuzla), bar prema Konstantinu Porfirogenitu, spadale su u srednjovekovnu
pokrtenu Srbiju (orovi, 2005: I: 126). Nesporno je, i sasvim u skladu s pro-
menljivou granica u srednjem veku, i da je tada jo ban i docniji kralj Bosne
Tvrtko Kotromani pobedivi Nikolu Altomanovia u savezu sa Lazarom Hre-
beljanoviem, gde se vidi da su feudalni odnosi bili znatno vaniji od etni-
kih veza, zauzeo njegove posede s istone granice Drine doavi sve do iza
Lima i obuhvativi najvei deo podruja stare Rake
431
(orovi, 2005: II: 153).
obale. Doista, tokom druge polovine Tvrtkove vladavine Bosna je postala najmonija
drava na zapadnom Balkanu (Malcolm, 2002: 13). Pada u oi da se jedan pojam koji je
postao pomodan tokom devedesetih godina XX veka, zapadni Balkan, koristi i za odre-
ivanje odnosa u dalekoj prolosti. Upotrebljen je u sklopu diskurzivne strategije preut-
kivanja kako bi se zamaglila injenica da je tada ubedljivo najmonija drava na Balkanu
bila Osmanska imperija koja je ve slomila otpor Vizantije, Bugarske i Srbije, svodei ih na
vazalne tvorevine sultana ili na teritorije kojima sultan neposredno upravlja. Da se, meu-
tim, to istaklo, onda mo bosanske drave ne bi izgledala tako velikom. Valja primetiti da
je Bosna Stjepana Kotromania i Tvrtka trajala malo krae od Jugoslavije.
431 Vredno je pomena poreenje izmeu kralja Tvrtka i cara Duana koje je ponudio Vladimir oro-
vi: Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svim rezervama za srednji vek uopte moe
rei nacionalnija i umnogome stvarnija. Bosna je imala centralni poloaj u srpsko-hrvatskom
Tvrdnja, pak, da je Bosna bila blia Hrvatskoj znai samo da se odlazi u
srednjovekovnu prolost da bi se pravdale savremene tenje i interesi: uticaj
Srbije na Balkanu treba to vie ograniiti, na zapadu svakako Drinom, radi
moguih veza Srbije i Rusije. Vladari Bosne su u srednjem veku bili u vazal-
nom odnosu prema vladarima Ugarske,
432
iako je ovaj vazalni poloaj mogao
povremeno biti samo formalan (Fine, 1996: 4; Fine, 1983: 288). U Hrvatsku je,
dok nije potpala pod Ugarsku, nesporno spadala zapadna Bosna, tj. oblast od
Livna do Jajca, a posle pogibije srpskog kneza aslava oko 960. Bosnu je osvo-
jio hrvatski kralj Kreimir II (orovi, 2005: I: 88, 128). Docnije, 1299, hrvatski
velika Pavle ubi kiti se titulom gospodara Bosne, iako je oblast Usore i Soli
drao srpski kralj Dragutin, a sredinju Bosnu ban Stjepan Kotroman kojeg je,
ini se, Pavle ubi izbacio odatle oko 1305. godine, prozvavi se gospoda-
rem itave Bosne (orovi, 2005: II: 6364). Naposletku, ipak, Malkolm pri-
staje uz modernizam:
Na pitanje da li su stanovnici Bosne bili u stvarnosti Hrvati ili Srbi 1180. ne moe
se odgovoriti iz dva razloga: prvo, zato to nedostaju izvori, i drugo, zato to pita-
nju manjka smisao. Moemo rei da je vei deo teritorije Bosne bio verovatno
naseljen Hrvatima ili, bar, Slovenima pod hrvatskom vlau u sedmom veku;
ali da je jedna plemenska oznaka malo ili nimalo znaila pet vekova docnije.
Bosanci su uopte bili blii Hrvatima po njihovoj religiji i politikoj istoriji; no
upotrebiti moderan pojam hrvatskog identiteta (neto konstruisano u skora-
njim vekovima od religije, istorije i jezika) na bilo koga u ovom periodu pred-
stavljalo bi anahronizam. Sve ono to se moe smisleno rei o etnikom identi-
tetu Bosanaca jeste ovo: oni su bili Sloveni koji ive u Bosni (Malcolm, 2002: 12).
Poto je teko dokazati da postoji neto to bi podsealo na bosanski
etniki identitet u ranom srednjem veku,
433
autor pokuava kroz itavu knjigu
narodu i bila je gotovo kao odreena da obuhvati na oba krila oba naa plemena (oro-
vi, 2005: II: 176). Tako je srpski istoriar jugoslovenskog usmerenja iz Hercegovine slavio
bosanskog kralja kao preteu jugoslovenstva, dok je Duana odbacio zbog uticaja gr-
kog i albanskog elementa u Carstvu, iako najverovatnije svestan da oni sami o nacional-
nim stvarima nisu imali pojma. Ovaj podatak moe sluiti kao primer da je bilo srpskih
istoriara koji nisu bili preterano oduevljeni velikom Srbijom po uzoru na cara Duana,
ve su njoj pretpostavljali Jugoslaviju po uzoru na kralja Tvrtka.
432 Tako, Vukan, najstariji Nemanjin sin, pie papi kako je u zemlji maarskog kralja, tj. u Bosni
Kulina-bana, jeres uhvatila maha (orovi, 2005: II: 22). Kada je Vukan iz Zete u savezu sa
Ugarskom prodro u Raku i odatle proterao brata mu Stefana koji e docnije postati kralj,
postao je ugarski vazal na isti nain na koji je to bio i Kulin (orovi, 2005: II: 22).
433 U knjizi Balkan u ranom srednjem veku (The Early Medieval Balkans), tj. do kraja XII veka,
Don Fajn (John Fine) kratko pominje Bosnu samo na dve stranice pri kraju knjige (Fine,
1983: 288, 300). Razume se, u knjizi Balkan u poznom srednjem veku (The Medieval Balkans),
o Bosni je bilo mogue znatno vie pisati, pa joj je posvetio 77 od 611 stranica (Fine, 1987:
1721; 4347; 143149; 275285; 368370; 392395; 453488; 577590).
da uspostavi istorijsko dostojanstvo Bosne kroz dravni identitet i kontinuitet,
434

a poto je i ovo drugo prilino sporno, onda je bar vano da se konstruie pro-
lost Bosne u kojoj je ona svakako blia Hrvatskoj no Srbiji, i pored toga to se
s pravom tvrdi da plemenska oznaka iz Srednjeg veka ne mora znaiti isto i
nekoliko vekova docnije.
435
Dakle, savremena potreba odgovaranja na srpske
nacionalistike zahteve koji se esto temelje na spornom nacionalistikom tuma-
enju prednacionalne prolosti, gde se savremeni pojmovi prebacuju u sred-
nji vek, tera i pisca koji naelno negira takvu praksu da se, ipak, u izvesnoj meri
njome i sam slui. Otuda se ne radi samo o jedinstvenoj balkanskoj opsednutosti
etnogenezom (Todorova, 1998: 314), ako je to uopte jedinstveno za Balkan, jer
i strani autori, barem kada se bave balkanskom istorijom, podleu ovoj bolesti
da bi opravdali, s jedne strane, zahteve nacije-tienika u sadanjosti, a s druge
strane specifine interese sredine iz koje dolaze. Osnovna je Malkolmova moti-
vacija da pokae da Srbi nemaju istorijsko pravo na BiH (premda, kada je Herce-
govina u pitanju, priznaje da takvo pravo moe postojati).
436
U tom cilju se potee i pitanje prisustva pravoslavnih u BiH. Dok se pri-
znaje da je Hercegovina bila pravoslavnim ivljem naseljena u srednjem
veku,
437
dotle se za Bosnu tvrdi da tamo nije bilo mnogo pravoslavnih, te da
je zapravo pravoslavna crkva bila ustanova koju je Osmanska imperija poma-
gala i u Bosnu dovela:
438
434 Neto slino ini i liberalni bonjaki intelektualac, Rusmir Mahmutehaji, ije je miljenje
postalo uvaavano i na Zapadu zbog zagovaranja prozapadno usmerenog islama i vieet-
ninosti: Bosanski dravni identitet je oito stariji od vicarskog. Bude li uzeta samo pove-
lja bana Kulina, kao neprijeporan dokument o bosanskoj dravnoj suverenosti i narodnom
jeziku, ve u 1189. godini, lahko je pokazati da bosanskom dravnom identitetu odgo-
vara vie od 800 godina posvjedoenog trajanja u razliitim oblicima. Ali, on se nikad nije
uvrstio tako da bi drava postala dezideologizirani i posve trpni sustav ili ustroj koji jed-
nako slui razliitim pripadanjima ili nepripadanjima (Mahmutehaji, 2002: 100).
435 Neki srpski istoriari starije generacije naciju dosledno poimaju na iskonski nain, prebacu-
jui novovekovne pojmove u rani srednji vek. Tako, Ekmei, sledei Konstantina Porfirogenita
(958), autoritativno zakljuuje da je polovina Dalmacije i bar dve treine Bosne bilo naseljeno
ljudima srpske etnike vezanosti zato to je vizantijski izvor utvrdio da juno od reke Cetine
ive pagani koji potiu od nekrtenih Srba (Ekmei, 2000). Poticati od Srba ne znai isto to
i biti Srbin, jer identitet se, kako svedoi skoranji primer Crnogoraca, mogao promeniti.
436 Kad je Kosovo u pitanju, Malkolm je priznavao da, za razliku od Bosne, ono nema istorijski
identitet i kontinuitet, ali da to ne znai da Srbija ima pravo na njega, jer i Srbiji taj konti-
nuitet nedostaje. Sem toga, dosledno se brani etniko pravo, jer Kosovo po bilo kojim bal-
kanskim standardima moe da se opie kao kompaktna masa etniki istovrsnog naroda
(Malcolm, 1998: XLIX).
437 Veina plemstva u Hercegovini bila je pravoslavna tokom XIV i XV veka, pa su pravoslavci
verovatno inili i veinu stanovnitva (Malcolm, 2002: 70). Doista, i drugi zapadni ideolozi
bosanstva ne preutkuju injenicu da je od 1168. do 1326. Hercegovina bila pod upra-
vom lanova dinastije Nemanjia (Fine, 1996: 5).
438 Malkolm, meutim, preutkuje injenicu da ni katolika, pa ni bosanska crkva nisu bile naro-
ito ukorenjene u BiH: Bosna je imala tri vere; svaka je postojala u posebnim geografskim
Pravoslavna crkva je najmanje patila u ranom osmanskom periodu iz dva
razloga: prvo, zato to je osmanska politika pretpostavljala pravoslavnu kato-
likoj crkvi (austrijskom neprijatelju); i drugo, zato to je u velikom delu Bosne,
iskljuujui Hercegovinu, bilo veoma malo prisustva pravoslavnih pre turske
invazije. Uistinu, pravoslavno stanovnitvo se naselilo u velike delove Bosne kao
neposredan rezultat politike Osmanlija (Malcolm, 2002: 55).
U tom smislu se veli i da jedan srpski istoriar umetnosti tvrdi da neki
od pravoslavnih manastira u severnoj Bosni seu i do vremena pre turskih
osvajanja, ali njegovo vremensko odreenje je veoma neizvesno (Malcolm,
2002: 70). Nevolja je u injenici da je taj istoriar umetnosti Sreko Daja
(Malcolm, 2002: 287) koji, osim to nije istoriar umetnosti ve istoriar,
439

nije ni Srbin ve Hrvat iz BiH. Ako ostavimo po strani to to Daja vero-
vatno nije srean zbog toga to ga uticajni britanski istoriar svrstava u Srbe
i pogreno navodi njegovu profesiju, moe se rei da se tvrdnjom o srp-
skoj nacionalnoj pripadnosti ovog istoriara zapravo lake odbacuje nje-
gova tvrdnja, jer ga, moda, ve nacionalno opredeljenje nagoni da utvrdi
postojanje pravoslavnih manastira u severnoj Bosni pre no to su Osman-
lije u nju stigle. Istovremeno, neobavetenoj publici autor se prikazuje ne
samo kao veoma dobro obaveten ve i kao nepristrasan, jer uzima u obzir
izvore svih strana.
Uprkos injenici da priznaje bivstvovanje pojedinih pravoslavaca u Bosni
u preosmansko vreme, to se duguje injenici da su se bosanski plemii enili
srpskim vlastelinkama, kao i doseljavanju pravoslavnih Hercegovaca u nju,
Malkolm ne doputa mogunost da je SPC bila vidljiva u predosmanskoj Bosni
(Malcolm, 2002: 7071). No, posle dolaska Turaka sve se ubrzo promenilo,
poto je bilo potrebno popuniti demografsku prazninu nastalu usled kuge i
iseljavanja katolikog stanovnitva iz severne Bosne, naseljavanjem pravoslav-
nih Vlaha iz Hercegovine i iz okoline Smedereva (Malcolm, 2002: 72):
regijama: katolici na severu, zapadu, i poev od oko 1340. u centru (naroito u gradovima);
pravoslavni na jugu i istoku; bosanska crkva u centru, proteui se istono do Drine i juno
uz Neretvu do Huma. (...) Do 1400, bilo je samo 20 do 30 franjevaca u celoj dravi (radilo
se u osnovi o celokupnom zbiru katolikog svetenstva) okupljenih u etiri samostana.
Do vremena osvajanja 1463. bilo je dvanaest samostana, ali je sumnjivo da li su okupljali
vie od ukupno 75 do 80 franjevaca. Tako su velike oblasti ivele bez ikakvoga sveten-
stva. (...) Bosanska crkva uopte nije imala biskupe u teritorijalnom smislu. Katolici su ih
imali u teoriji, ali je biskup Bosne iveo u Slavoniji i nije imao ulogu u samoj Bosni. Tako
su verovatno mnogi seljani retko ili nikada videli svetenika, pa su ispoljavali i ravnodu-
nost prema zvaninoj religiji, ako nije silom nametana. Pravoslavci su, iako imahu mitro-
polite i svetenstvo, posedovali ogranien broj crkava i svetenika u njihovim oblastima.
Dakle, nijedna vera nije imala jaku organizaciju da vee svoje stado za crkvu bilo kroz veru
i verovanja bilo kroz oseaj zajednice (Fine, 1996: 13).
439 Ekmei veli da Daja nije profesionalni istoriar, ve tek bivi svetenik (Ekmei, 2000).
Poev od oko 1480. nadalje, pravoslavni svetenici i vernici se pominju u mno-
gim krajevima Bosne u kojima se ranije nikad nisu pominjali. Za nekoliko pravo-
slavnih manastira se zna da su podignuti u XVI veku (Tavna, Lomnica, Papraa,
Ozren i Gostovi), kao i vaan manastir Rmanj
440
u severozapadnoj Bosni koji je
prvi put pomenut 1515. godine. Ovi novi manastiri su posebno zanimljivi u sve-
tlu injenice da je kanun-i-raya zabranio zidanje novih crkava: jasno, posebna
dozvola je data svaki put od osmanskih vlasti. Iako su pravoslavci prilino patili
od poniavanja i represije, nije preuveliavanje ako se kae da je pravoslavnu
crkvu osmanski reim favorizovao. Pravoslavni vernici su unutar Osmanskog car-
stva traili izvor religijskog autoriteta, a katolici van nje, i verovatnije je da bi
potonji pre pozdravili osvajanje Bosne od neke katolike sile kao osloboenje.
Mitropolit (...) Bosne je prvi put pomenut 1532, a prva pravoslavna crkva u Sara-
jevu je podignuta verovatno sredinom XVI veka (Malcolm, 2002: 71).
Pa ipak, Fajn, na kojeg se Malkolm esto poziva, tvrdi da katolici nisu
imali teritorijalnu organizaciju u Bosni, i da su igrali vrlo ogranienu ulogu u
bosanskoj dravi, a da je pravoslavna crkva postojala u Humu i regiji zapadno
od Drine, mogue i do Vrhbosne, tj. Sarajeva, dok im je mitropolit stolovao
u Mileevi, mestu motiju Sv. Save, potovanih od pripadnika sve tri konfe-
sije (Fine, 1987: 484). Sem toga, verovatno je da se i dosta Srba, ako ne ranije,
doselilo u Bosnu posle 1389, i naroito posle 1459. godine. To uostalom potvr-
uje i autor kojeg Malkolm nedosledno sledi Don Fajn (John Fine): Kako
se osmanski pritisak na Srbiju poveavao tokom 30-ih godina XV veka, srpske
izbeglice su prelazile u istonu Bosnu; i tako je broj pravoslavnih Srba u regiji
izmeu Drine i, recimo, onoga to je danas Sarajevo, uvean (Fine, 1996: 11).
tavie, 1477. godine, kada se grad (Sarajevo, prim. aut.) sastojao od
153 domainstva, bilo je 103 pravoslavno-hrianskih domainstava, osam
dubrovakih (Raguana), katolikih domainstava i 42 muslimanska (Todo-
rova, 1997, cit. pr. Baki Hayden, 2006: 154). Prema tome, Sarajevo je, 1462.
osnovano je kao kasaba (Donia, 2006: 11), maltene od svog osnivanja imalo
dve treine pravoslavnog ivlja, a nije imalo, ako su Malkolmovi podaci tani,
bogomolju, to upuuje na oprez prilikom izricanja pohvala verskoj trpeljivo-
sti Osmanske imperije. Sarajevo je pri osnivanju zamiljeno kao grad u slubi
islamske ideologije (Donia, 2006: 8), pa je shodno tome konverzijom ue-
e pravoslavnih i katolika zajedno do 1530. gotovo anulirano (3%), a ue-
e muslimana poveano na 97% (Donia, 2006: 21). Robert Donia navodi,
pomalo dvosmisleno, da su u vreme osmanskog osvajanja 30-ih godina XV
440 Ima tvrdnji da se prvi put pominje 1498. (Pilipovi, Manastir Rmanj u prolosti i sadanjo-
sti), ali to ne rui tvrdnju Malkolma. Naprotiv, izgleda da je uglavnom u pravu to se tie
vremena gradnje pravoslavnih manastira u Bosni, iako se to sa sigurnou ne moe tvr-
diti, jer se radi o posrednim saznanjima preko prvog beleenja manastira u nekom zapisu.
veka katolici naseljavali sarajevsku oblast, ali da preobraanja iz jedne vere
u drugu veru nisu bila neobina, te da su veinom seljani sarajevske oblasti
bili feudalni tienici srpske pravoslavne porodice Pavlovi (Donia, 2006: 11).
Glavna teza celog 6. poglavlja Srbi i Vlasi (Malcolm, 2002: 7081) jeste,
naravno, da Srba i SPC nije bilo u srednjovekovnoj Bosni. Pa ipak, autor koji
zacelo nije prosrpski usmeren smatra da su plemii Bosne bili pripadnici svih
triju konfesija bosanske, katolike, pravoslavne te da za razliku od drugih
balkanskih drava nijedna crkva nije imala centralnu ulogu u ivotu drave ili
plemstva, i da je izuzimajui Albaniju, koja u srednjem veku nikad nije postala
jedinstvena drava, Bosna bila jedina zemlja na Balkanu u kojoj pripadnost
zajednici nije zavisila od zajednike religije (Fine, 1987: 484).
Osim toga, sporno je i to to se, sasvim u neskladu sa pretpostavkama
modernistikog poimanja nacije o promenljivosti etnikih svojstava, u sred-
nji vek pomera dvadesetovekovna podudarnost konfesionalne pripadnosti
i etnike vezanosti na junoslovenskim prostorima, iako je npr. ak i poet-
kom XX veka bilo Srba katolike veroispovesti u Dubrovniku (Banac, 1983).
441

Tako, bosanski ban Matej Ninoslav, katolik, u tri povelje (brojevi 30, 35 i 36)
nastale izmeu 1234. i 1240. kojima se reguliu odnosi Bosne i Dubrovnika
svoje podanike naziva Srbima (Miklosich, 2006: 25, 29). Nita nije moralo spre-
avati ondanje katolike u Bosni da se etniki oseaju Srbima, ali je poznato i
to da se od druge polovine XIV veka stanovnici Bosne poinju nazivati i Bo-
njanima ili Bosancima, to je neposredna posledica osvajanja nezavisnosti
i kraljevskog dostojanstva Kotromania. Mogue je da bi vremenom dolo i
do oblikovanja posebnog etnikog identiteta, iako to nije i izvesno. Meu-
tim, svoenje Bosne nedugo zatim u Osmanskom carstvu prvo na sandak,
a potom uzdizanje na rang ejaleta, tj. najvee upravne oblasti, ne moe se
tumaiti ni u etnikom, a kamoli u nacionalnom kljuu, jer su ovi termini bili
muslimanima Osmanske imperije nebitni.
Valja ovde uoiti jednu vanu injenicu: to je vea magla, to je vei pro-
stor za spekulaciju, a onda i za manipulaciju. Bez podrobnijeg izuavanja ovog
pitanja ne bi trebalo davati dalekosene zakljuke, jer je pitanje etnogeneze
u srednjem veku prilino obavijeno maglom. Etniki identitet nije tada bio
najbitniji, ve su staleki i konfesionalni odnosili prevagu (Fine, 2006), ali je iz
predoenog jasno da se Malkolm, sasvim u mnogovekovnom maniru bavlje-
nja nacijom (Baki, 2006), bavio istorijskim zasnivanjem bosanskog nacional-
nog identiteta u srednjovekovnoj prolosti i da je iz tog razloga sistematski
441 Iako Banac smatra da su Srbi katolici bili polovinom XIX veka samo intelektualci, a da su se
iri drutveni slojevi Dubrovnika oseali Hrvatima (Banac, 1983), to je odista teko doka-
zati. tavie, Fajn i Ekmei navode izvore koji govore da je u srednjem veku, pa ak i u
prvoj polovini XIX veka u celoj Dalmaciji bio prilino zamagljen nacionalni identitet, i da
je lokalni (Dalmatinci) ili iri (Slovini) odnosio prevagu nad nacionalnim imenima Srba i
Hrvata (Fine, 2006; Ekmei, 1989).
zanemarivao injenice koje nisu odgovarale njegovoj tezi. Izuzev toga, bav-
ljenje nejasnim srednjim vekom moglo je barem donekle skrenuti panju sa
doba nacionalizma u XIX veku u kojem je jasno da je rasprostranjenost naci-
onalnog identiteta Bonjaka ili Bosanaca bila zanemarljiva ak i meu musli-
manima, dok je meu pravoslavnima i katolicima bila ravna nuli.
Tako, i etniki identitet Vlaha moe biti sporan, jer do danas nije utvr-
eno da li je ime Vlah imalo etniki sadraj ili se odnosilo tek na stoarsko
zanimanje,
442
premda je verovatnije da se barem spoetka radilo o zaseb-
nom etnikom identitetu koji se vremenom menjao. Bilo kako bilo, legitimna
je hipoteza da su Vlasi, kao izdvojena etnika i kulturna grupa, igrali glavnu
ulogu u procesu naseljavanja Bosne, iako je verovatnija hipoteza Zorana
Janjetovia koji veli: da nije bilo slovenske mase, Vlasi ne bi imali u koga da
se pretapaju (Janjetovi, 2003: 100), premda su mogli biti relativno brojni.
Meutim, belodana je injenica da objanjavajui ove procese Malkolm razot-
kriva dublje i sasvim savremene uzroke svog neraspoloenja prema Srbima:
Zvati nekoga danas Srbinom znai upotrebiti koncept napravljen u devetna-
estom i dvadesetom veku koji je nastao kombinacijom religije, jezika, istorije
i linog samopoimanja pojedinca: savremeni bosanski Srbi se s pravom mogu
samoopisati kao takvi, bez obzira na vlake pretke. No, ipak je pomalo pikan-
tno razmiljati, kada se danas uju tzv. desniarski ruski politiari kako govore
o potrebi odbrane njihove drevne slovenske brae u Bosni, da onaj deo bosan-
skog stanovnitva koji ima veliki i prepoznatljivi element neslovenskih predaka
jesu bosanski Srbi (Malcolm, 2002: 81).
Autor je, prema tome, uz ponovno verbalno priklanjanje modernistikom
shvatanju nacije, upotrebio retoriko sredstvo ironije upereno prema njego-
vim pravim neprijateljima, tzv. ruskim desniarima koji iskazuju slavjanofil-
sko-pravoslavne simpatije u tenji da proire ruski uticaj na Balkan. Bosanski
Srbi su tu tek uzgredna teta.
Ma koliko bio reju modernista, u pripovednom nainu izlaganja Mal-
kolm otkriva neke crte iskonskog poimanja nacije. Tako, on navodi da su zbog
svojih zastraujuih metoda neregularnog ratovanja Morlaci pribavili ravu
442 Miljenje da su Vlasi bili tek stoari a ne i pripadnici posebne etnike zajednice izlae npr.
Ekmei (Ekmei, 2000), pri emu vri drutveno normalizovanje linih modela, jer veli
da to istoriari tvrdoglavo veruju. Ovo retoriko sredstvo koristi se u okviru diskurzivne
strategije preutkivanja, jer slui skrivanju injenice da, iako neki srpski istoriari veruju da
su Vlasi bili tek stoari, postoji jedan broj ne samo stranih ve i domaih istoriara (Sima
irkovi) koji smatraju da su oni bili i zasebna etnika zejednica. Osim toga, Ekmei se
slui retorikim sredstvom podmetanja tvrdei da Malkolm smatra kako su Vlasi bili odvo-
jena rasa sa posebnim antropolokim crtama, iako Malkolm to nigde izriito ne pominje
(Ekmei, 1995).
reputaciju i bili smatrani primitivnim i brutalnim ljudima (Malcolm, 2002: 77).
Poto je, meutim, utvrdio da su upravo oni preci bosanskih Srba,
443
ne mora
se glasno rei, ve kroz diskurzivnu strategiju preutkivanja ispada gotovo
samorazumljivo da je ova crta njihovog ponaanja ostala nepromenjena do
dana dananjeg, jer u poslednja tri poglavlja e Malkolm upravo pisati o ova-
kvom nainu ratovanja koji karakterie Srbe.
444
Tako je kritiar balkanistikog
diskursa veite mrnje koja navodno karakterie Balkan doao do toga da
sam balkanizuje Vlahe, odnosno Srbe.
Osim toga, upravo u jednom od ova tri poglavlja autor e rei i sledee:
Vetaki pokret, drugim reima, napravili su pravoslavni i katoliki Bosanci u
devetnaestom i ranom dvadesetom veku kada su poeli da se nazivaju etni-
kim oznakama Srba i Hrvata (Malcolm, 2002: 200). Ako Malkolm srpsku i
hrvatsku etniku konstrukciju smatra vetakom, na stranu sada sporno pita-
nje kada su napravljene, onda on ne moe biti modernista u teorijskom smi-
slu, jer preutno Bonjake smatra jedinim prirodnim mnogovekovno posto-
jeim etnikim identitetom u Bosni.
Gorepomenuti negativni stereotipi o grupama ljudi koje dele vekovi,
zajedno sa upotrebom rei vetaki svedoe da se Srbi i Hrvati u BiH posma-
traju kao nedavno zamiljene zajednice, dok se mnogovekovno poimanje
nacije, ako ne izriito onda preutno, primenjuje na Bonjake. Belodano je,
prema tome, da se teorija potinjava politici i da se modernistiko poimanje
nacije prihvata selektivno u zavisnosti od politikih potreba trenutka.
Glavni cilj knjige Noela Malkolma, uz demonizaciju Srba, jeste da odbrani
Bonjake u smislu istorijske zasnovanosti njihove nacije i nacionalnog identi-
teta, kao i bosanske vieetnike drave. U tom cilju ih je potrebno narativno
predstaviti kao od davnina sekularnije, verski trpeljivije i prema Zapadu otvo-
renije od drugih muslimana. Stoga se nude zanimljive istorijske analize nekih
pojava, ali i neretko upada u jednostranosti:
Iako bogobojaljivi (prethodno je citiran osmanski putopisac Evlija elebija koji
je Bonjake nazvao bogobojaljivim, prim. aut.), Bosanci su bili upadljivo manje
strogi od nekih drugih muslimanskih drutava u njihovoj privrenosti nekolikim
443 Malkolm zanemaruje injenicu da su upravo pravoslavci konverzijom postali muslimani
u Sarajevu i okolnim selima izmeu 1485, kada ih je bilo oko dve treine, i 1530. (Donia,
2006: 21; Baki Hayden, 2006: 154), pa ako ti preobraeni muslimani nikako nisu bili Srbi,
kao to Malkolm tvrdi, onda su morali, po njegovoj tezi, biti Vlasi zato to je starosede-
lako slovensko stanovnitvo bilo katoliko.
444 Ovakav nain pisanja o Vlasima i Srbima podsea na pisanje Ante Starevia u njegovom
spisu Pasmina Slavoserbska po Hrvatskoj, iako ga ne navodi. No, zato on sledi hrvatskog
emigrantskog istoriara Dominika Mandia, iako se ume i podsmehnuti da se Vlasi ne
dosete njegovoj velianstvenoj pseudopreciznosti kada ovaj navodi da je 5052% Srba
u BiH bilo vlakog porekla, i njegovo miljenje izneto u Etnika povijest Bosne da Srba nije
bilo u BiH u srednjem veku (Malcolm, 2002: 290).
islamskim obiajima; uvek su bili slabi prema ispijanju rakije,
445
upotreba zara
nije potovana u nekim podrujima (naroito na hercegovakom selu), a bosan-
ski obiaj aikovanja, pa ak i na ljubavi zasnovanog braka, bio je esto predmet
komentara stranih posmatraa (Malcolm, 2002: 105).
Potom je, takoe, navedeno nekoliko veoma pohvalnih komentara o
Bosancima koje su u XVI i u XVII veku davali stranci. Sve to ima funkciju
stvaranja pozitivne slike o bosanskim muslimanima na Zapadu. U tom smi-
slu se njihova pripadnost islamskoj veroispovesti relativizuje tvrdnjom da su
oni, ipak, moderniji i napredniji od drugih. Zapravo, moe se gotovo primetiti
al to britanski muslimani nisu malo moderniji i sliniji bosanskim. No, ova-
kvi citati imali su i funkciju relativizacije stavova o Bosancima koje su davali
stranci tokom XIX veka:
Ovakve opise je vredno imati na umu kada se itaju izvetaji o fanatizmu bosan-
skih muslimana u XIX veku. Pogreno je pretpostaviti da je to bila stalna crta
bosanskog islama. Fanatian stav se izvesno razvio u XIX veku meu nekim bego-
vima, muslimanskim svetenstvom i niim klasama urbanih muslimana; ali posto-
jali su dobri razlozi da se misli da se radilo o proizvodu posebnih politikih i dru-
tvenih uzroka. (...) Posle francuskog uzimanja Dalmacije i oruanih ustanaka Srba
i Crnogoraca (...) oni se oseaju opkoljenim i pod pretnjom. (...) Rast Srbije kao
naoruane i kvaziautonomne hrianske drave iz koje su muslimani koji nisu
masakrirani bili brutalno prognani, pojaao je strahove muslimanskog sveten-
stva. Takoe, stalni rast znaaja hrianske trgovake zajednice u Sarajevu, koja
je od ranog XIX veka poela da uiva zatitu Francuske, Austrije i Pruske, ojaao
je sumnje i zavist obinih muslimanskih graana. Do 1822. je drugi francuski
posetilac, arl Pertisje (Charles Pertusier), mogao napisati da muslimani shva-
taju veru u najekstremnijem obliku fanatizma. Tada je takvo uoptavanje, iako
neverovatno sveobuhvatno, moralo imati neku dozu istine. No, nije uvek tako
bilo (Malcolm, 2002: 105106).
Dakle, zakljuak se namee sam od sebe: ako su bosanski muslimani
bilo kad bili fanatini, onda su za to krivi Drugi, prevashodno Srbi, ija se
nedela prema muslimanima opisuju visoko oseajnim terminima (masakri-
rani, brutalno prognani). Istovremeno, ovakvim izrazima se grade stereotipi
o Srbima kao veitim, brutalnim agresorima i etnikim istaima teritorija
koje osvoje, ime se autor jo jednom udaljava od modernistikog poimanja
445 U stvari, priloka odredba za vreme uvek upozorava da se radi o poluistini, jer je sam
autor ranije naglasio da se stav prema alkoholu u Bosni menjao od pravovernog tokom
XVI i XVII veka do fleksibilnijeg tokom XVIII i XIX veka, poto je u ovim docnijim vekovima
obustavljena praksa prijavljivanja vlastima piu sklonih komija (Malcolm, 2002: 98).
nacije. Ipak, kako onda objasniti relativno visok procenat muslimana u San-
daku, ili mnogo razliitih nacionalnosti u Vojvodini?
446
No, Malkolm ispoljava tenju da ideoloki uzdigne modernost BiH, a
umanji je kod susednih zemalja, pa tvrdi da je Sarajevo imalo oko 60.000
stanovnika 1807, to je manje od brojke koju navodi elebija 1660, ali jo
uvek impresivno ako se poredi sa stanovnitvom Beograda 1838. (12.963) ili
Zagreba 1851. (14 000) (Malcolm, 2002: 9697). U stvari, Malkolm je gotovo
tri puta uveao broj stanovnika Sarajeva, istovremeno umanjujui broj sta-
novnika Beograda,
447
jer prema podacima koje navodi jedan od najobavete-
nijih prouavalaca istorije Sarajeva, Robert Donia, broj stanovnika Sarajeva je,
od trenutka kada su ga Osmanlije osnovale oko 1460. porastao na oko 23.500
stanovnika do 1600, i taj broj je ostao na tom nivou u narednih 280 godina,
da bi se duplirao pod Habzburzima (oko 51.000), i iznosio oko 500.000 pred
raspad SFRJ (Donia, 2006: 353).
Malkolm je mogao i porediti BiH sa drugim oblastima Osmanskog carstva
kada je u pitanju obrazovni nivo stanovnitva. Naalost, to nije uinio, moda
i zbog toga to slika obrazovnog nivoa stanovnitva BiH nije bila impresivna
u poreenju s drugim delovima Imperije:
(...) tek 10% dece (u BiH, prim. aut.) pohaalo je bilo kakvu kolu, a od njih, jo
je manji broj zavrio osnovnu kolu koja je svakako bila izrazito okrenuta religij-
skom vaspitanju. Obrazovna situacija u oblasti pokazuje kako je periferan polo-
aj Bosna zauzimala u Osmanskom carstvu. Nivo obrazovanja u Bosni bio je u
skladu, ili ispod tog nivoa, sa oblastima istone Anadolije koje su obino sma-
trane veoma nerazvijenim. Anadolske i balkanske oblasti blie Istanbulu uivale
su mnogo vii obrazovni standard (McCarthy, 1996: 6667).
Iz ovoga je jasno da ejalet Bosna, iako veoma vaan sa stanovita odbrane
granica Osmanske imperije, nije bio toliko bitan za Carstvo kada je u pitanju
oekivani intelektualni doprinos njegovog stanovnitva. Oevidno, granini
prostor bio je namenjen prevashodno ratovanju, u manjoj meri trgovini, ali
nikako ne i negovanju duhovnih mogunosti i delatnosti stanovnitva.
Osim navoenja problematinih podataka i preutkivanja za BiH i Bo-
njake neprijatnih injenica, Malkolm ume ispoljiti i protivrenosti u tumae-
nju nekih pojava. Tako, na jednom mestu pie da je 1815. Srbija postala Bosni
bilo svetionik slobode i nade, bilo centar ekspanzije i teritorijalnih ambicija
446 Istini za volju, njihov se procenat smanjuje, pa je tako udeo svih manjina izuzev maar-
ske, iji je udeo od 1948. do 2002. pao sa etvrtine na estinu stanovnitva, u Vojvodini
danas ispod tri procenta.
447 Prema vodeem strunjaku za privrednu istoriju Balkana, Donu Lempiju (John Lampe),
Beograd je u ovo doba imao oko 20.000 stanovnika (Lampe, 2000: 50). Prema tome, Sara-
jevo je u prvoj polovini XIX veka imalo tek neznatno vie stanovnika od Beograda.
(Malcolm, 2002: 89). Ova reenica je podrazumevala da je neka vrsta srpske
etnike svesti meu pravoslavnim stanovnitvom BiH morala postojati poet-
kom XIX veka. Na drugom mestu, meutim, sledei bonjakog istoriara i
nacionalnog pregaoca Mustafu Imamovia, pie da su oni u XIX veku bili
nacionalno uglavnom nesvesni, jer je izvesni Teofil Petranovi, uitelj pravo-
slavne kole u Sarajevu u ezdesetim godinama XIX veka stvorio grupu ljudi
koji su ili po selima i govorili pravoslavnim seljacima kako moraju da pre-
stanu da sebe zovu hriani (...) i da se ponu nazivati Srbima; a Vaso Pela-
gi, direktor pravoslavne kole u Banja Luci (koji) je agitovao za srpski nacio-
nalni cilj (Malcolm, 2002: 126). Ipak, injenica da su neki uitelji irili srpsku
nacionalnu svest ne znai da ova ve nije u etnikom obliku postojala, poto
su nazivi Srbi i pravoslavci bili ve u samom nazivu crkve povezani i ispreple-
teni u svesti pravoslavnih vernika. Naposletku, ne treba zaboraviti da je Filip
Vinji, nepresuni izvor epskih pesama, dospeo u Srbiju poetkom XIX veka
tokom srpske revolucije upravo iz Bosne.
Uzgred, uz svo potovanje prema obimu i raznovrsnosti izvora i literature
koje Malkolm navodi, ovek bi se mogao zapitati ime je M. Imamovi zaslu-
io da bude citiran, a M. Ekmei, primerice, nije? Kritinost prema svim nau-
nim ili ideolokim sudovima jeste neophodna, ali ako se citira jedan, bilo bi
normalno da se navodi i drugi autor. Ovako, ini se da je privrenost naciona-
lizmu srpskog istoriara diskvalifikovala da njegovo istoriografsko delo uop-
te bude uzeto u razmatranje,
448
a da privrenost nacionalizmu drugog autora
preporuuje u smislu nekritikog prihvatanja. Srpski nacionalizam je politiki
nekorektan, a bonjaki gotovo da normira politiku korektnost na Balkanu.
Posledice toga su potencijalno opasne.
Malkolmova pristrasnost kad su Srbi u pitanju vidljiva je i prilikom razma-
tranja pokuaja uvoenja bosanske nacije od strane Benjamina Kalaja, mini-
stra finansija i upravitelja BiH:
Kalajeva cela bosanska politika imala je cilj izolovanje zemlje od nacionalistikih
politikih pokreta u Srbiji i Hrvatskoj, i razvijanju ideje bosanske nacije kao odvo-
jenog i ujedinjujueg inioca. Turci su u stvari upranjavali re Bosanci (bosna-
klar) u znaenju koje se odnosilo na sve stanovnike Bosne; no, jedini koji su na
srpsko-hrvatskom sebe tradicionalno zvali Bosancima (Bonjaci) bili su bosanski
muslimani. (Katolici su sebe zvali latincima, Latini, ili krani, (...) a pravoslavci su
sebe zvali Vlasi, (...), ili hriani (...) Kalaj se nadao da e da proiri naziv Bosanac
na sve ljude svih religijskih zajednica (...) (Malcolm, 2002: 147148).
448 Doista, M. Ekmei nije uspevao da tokom devedesetih godina izmakne uticaju nacio-
nalizma, pa je i bonjaku naciju esto nazivao vetakom ili sintetikom (Bandovi,
2003: 9293), ali zanimljivo je da i Malkolm koristi izraz vetaki za srpski i hrvatski naci-
onalni pokret u BiH.
Dok je Kalajeva politika korektno prikazana, kao i nazivi kojima su katolici i
muslimani sami sebe zvali,
449
dotle je veoma sumnjivo da su pravoslavci Bosne
sebe nazivali Vlasima, tim pre to se za takvu tvrdnju nijedan izvor ne navodi, jer
je to prezrivi naziv drugih u BiH prema njima,
450
a oni su sami sebe zvali hria-
nima ili Srbima, naroito u XIX veku o kojem Malkolm u ovom kontekstu pie.
Sem toga, i najvanije, naziv Bosanci nije korien u nacionalnom smislu.
451
Po zavretku I svetskog rata dolo je do nasilja srpskih nacionalista i plja-
kaa protiv bonjakog ivlja, naroito zemljoposednika i tzv. uckora. Tuma-
enje ovih dogaaja je za Malkolma tipino, tj. Srbijanci su ti koji odvajkada
kvare multietniki raj BiH:
Izvesna drevna mrnja prema muslimanima nesumnjivo je postojala meu voj-
nicima koji su doli iz Srbije; veina njih nije imala iskustvo ivota meu muslima-
nima, a doneli su sa sobom miljenje o muslimanima kao skoro mitskim nepri-
jateljima Srbije. No, to nije bilo tano za bosanske srpske seljake koji su iveli
u miru sa njihovim muslimanskim komijama vie od etrdeset godina (Mal-
colm, 2002: 163).
Ipak, nije verovatno da muslimane vie mrze oni koji s njima nemaju
nikakvih dodira od onih koji kadto kao kmetovi s njima ive i na ijim pose-
dima i za iji raun neplaeno rade.
452
Sem toga, 40 godina uopte nije tako
dug period; naprotiv, to je pod pretpostavkom istih drutvenih uslova vreme
za socijalizaciju novih narataja. Istovremeno, treba primetiti da, po Mal-
kolmu, argument drevne mrnje izgleda nije ba sasvim pogrean, jer se
da primeniti na Srbijance.
449 Premda se preutkuje da su neki muslimani, ako ne i veina, u ovo vreme sebe nazivali
Turcima (Baki, 2004).
450 Ovaj naziv se i danas s prezirom koristi u BiH i Hrvatskoj prema Srbima. Inae, Malkolm je
u pozitivnom kontekstu pomenuo Srbe samo kada je govorio o I svetskom ratu, jer je izri-
ito utvrdio da Gavrilo Princip nije imao neposredne veze sa srbijanskom vladom, da je
nemaki Reich odgovoran za izbijanje I svetskog rata, te da su se Srbi junaki drali u ratu
protiv Habzburke monarhije (Malcolm, 2002: 156157). Relativno pozitivan je i prikaz
enerala Mihailovia, to ne udi u svetlu injenice da je ovaj bio antikomunista i anglo-
fil. Kada igraju u skladu sa britanskim interesima, Srbi ne moraju biti loi momci.
451 Uglavnom je muslimansko stanovnitvo na Balkanu bilo vezano za Otomansko carstvo,
iako injenica da je toliki broj muslimana ipak ostao na Balkanu potvruje da je lokalizam
bio snaniji od imperijalnih spona. Ovo se naroito odnosi na bosanske muslimane, koji
su inili socijalnu elitu svog regiona, zajedno sa nekim muslimanima koji nisu bili turskog
porekla. Oni nisu razvili nacionalnu ideologiju koja bi teila zasebnoj dravi, a njihova flu-
idna samosvest dugo je imala odlike mileta (Todorova, 1998: 295).
452 Srbi su inili 42% seoskog stanovnitva, ali i 74% seoskih bezemljaa; dok su bosanski
muslimani inili 37% seoskog stanovnitva, ali i 91% zemljoposednika (Baki, 2004: 94;
Lampe, 2000: 82). Prema Bugarelu, 95,4% kmetova su 1910. inili pravoslavci i katolici
(Bugarel, 2004: 49).
Zanimljivo je i da Malkolm skoro uopte ne pominje bosanske Srbe i nji-
hova politika usmerenja u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Razlozi su prilino
jednostavni: oni su u najveoj meri podravali dve stranke: Zemljoradniku i
Narodnu radikalnu stranku. Bosanske Hrvate je pomenuo tek jednom u smi-
slu podudaranja njihovih interesa sa bosanskim muslimanima, iako su odnosi
bili znatno zamreniji. Umesto toga, pisao je apologiju JMO i Mehmedu Spahu
koji je predstavljen kao strogo naelni politiar. Na nesreu, sasvim je pogre-
an nain na koji su vieni i stranka i njen vo. Malkolm je, recimo, pisao da je
oko etiri hiljade muslimanskih porodica spadalo u zemljoposednike koje je
agrarna reforma neposredno pogodila, te da su neke bile svedene na bedu:
Spahova briga za ovo pitanje dovela je do toga da njegova stranka i on budu
proglaeni od kritiara za predstavnike stare feudalne klase; u stvari, tek est
od sedamdeset osam kandidata isturenih 1920. spadali su u veleposednike,
dok su njih pedeset dvojica bili advokati, uitelji i pripadnici drugih profesija
(Malkolm, 2000: 164165).
Ne dovodeu u sumnju ove podatke, mogao bi se ovek zapitati koliko
je od ovih pripadnika slobodnih profesija imalo veleposednike kao svoje
oeve. Oni su prihvatili Vidovdanski ustav i srpsku hegemoniju nad Kralje-
vinom SHS pod uslovom da NRS uspori agrarnu reformu i bogato obeteti
begove,
453
kao i da erijatsko pravo nastavi da vai za jugoslovenske musli-
mane uz autonomiju za islamsku versku zajednicu BiH, te da se ouvaju gra-
nice BiH u okviru nove upravne podele zemlje (Bougarel, 2003: 102). Nisu
li dva od tri zahteva bili pokazatelj izrazito konzervativne politike? Nisu li
klasni i konfesionalni konzervativni interesi ipak bili blii vostvu JMO u
odnosu na maglovite nacionalne interese? Nisu li, naposletku, neki od voa
bosanskih muslimana u nekoliko navrata menjali svoje nacionalno oprede-
ljenje, zavisno od odnosa politikih snaga i etnikih koalicija u kojima su se
trenutno nalazili? No, u pohvalama Spahu Malkolm je iao i dalje, gotovo
sasvim zanemarujui stvarno stanje, sve u elji da pokae kako BiH nije
nikada izgubila politiko-upravni kapacitet:
453 Malkolm spori da je obeteenje bilo na nivou trine vrednosti zemlje (Malcolm, 2002:
164). Savremeni bonjaki istoriari i nacionalni pregaoci, od kojih su dvojica, Mustafa
Imamovi i Atif Purivatra, uz Hamdiju Pozderca i akademika Muhameda Hadijahia,
bili odreeni da ideoloki osmisle i opravdaju stvaranje muslimanske nacije u Studij-
skom izvjetaju Centra za drutvena ispitivanja Fakulteta politikih nauka koji je preu-
zeo ulogu nosioca projekta pod naslovom Stav muslimana BiH u pogledu nacionalnog
opredjeljivanja (19671970) (Redi, 2000), navode da se radilo o ekonomskom geno-
cidu nad Muslimanima (M. Imamovi K. Hrelja A. Purivatra: Ekonomski genocid nad
Bosanskim Muslimanima. Sarajevo 1993.). Kako pomalo ironino veli istoriar Husnija
Kamberovi, autori su sami upali u zamku pretjerane potrebe za dokazivanjem geno-
cida, pa su u toj potrebi nainili niz kontradiktornih tvrdnji, te terminolokih i sutin-
skih greaka (Kamberovi, 2003: 168169).
Spahova druga briga u Ustavotvornoj skuptini bila je da ouva regionalno-
upravni identitet Bosne. U ovome je imao nekih uspeha, iako je to, paradoksalno,
vodilo podravanju sasvim centralistikog ustava koji su stvorili srpski voi. (...)
Ipak, bilo je malo alternativa, poto je vo glavne hrvatske partije budalasto
povukao sve svoje poslanike iz parlamenta. (...) obris Hrvatske je nestao s mape,
ali su konture Bosne bile sauvane uistinu, est bosanskih oblasti su precizno
odgovarale onima est Kreise Austro-Ugarske koje su, pak, bile zasnovane na
sandacima zavrnog perioda Osmanske uprave. Blagodarei Spahovim napo-
rima, Bosna je bila jedini konstitutivni element Jugoslavije koji je zadrao svoj
identitet na ovaj nain (Malcolm, 2002: 165).
Ovakav nain pisanja sasvim zanemaruje injenicu da je upravo blagoda-
rei JMO, Vidovdanski ustav bio donet. Bez glasova poslanika JMO, ne bi bilo
centralistikog ustava. to se, pak, konstitutivnosti tie, BiH nije bila konstitu-
tivni deo Kraljevine, poto su konstitutivni delovi bili samo Srbi, Hrvati i Slo-
venci po kojima je drava nazvana. Oni su bili, moe se rei, vlasnici ili titulari
Kraljevine, kako iz samog njenog imena logiki i pravno sledi. Sve istorijske
zemlje su rasputene, iako su poneto paradoksalno njihovi zakoni nastavili da
ive sve dok estojanuarska diktatura nije u dobroj meri ujednaila zakonski
sistem zemlje. No, Malkolm je poto-poto eleo da pripovedno uspostavi isto-
rijski kontinuitet Bosne kroz vekove. Tipino za konzervativni nain miljenja,
samo dugo i neprekidno trajanje pravda savremenu dravu. Bosna je trajala
kratko u srednjem veku, ali je bez obzira na to bila upravna jedinica u Osman-
skom carstvu. Makar ni blizu nezavisnosti, bila je upravna jedinica. Naposletku,
zasluuje sopstveni identitet, jer je bila jedini konstitutivni element i u Prvoj
Jugoslaviji. U najmanju ruku, argumentacija je veoma nategnuta.
Autor takoe tvrdi bez navoenja bilo kakvog izvora da je obina musli-
manka bila ohrabrena da radi u sarajevskim fabrikama nezamisliva pojava
u strogo muslimanskim drutvima tog vremena (Malcolm, 2002: 167). Vero-
vatno je nivo islamske pravovernosti u BiH bio nii no u islamskim zemljama,
ali BiH u to doba nije ni spadala u islamska drutva, ne samo zato to se nala-
zila u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) ve i zbog toga to su bosanski Srbi inili rela-
tivnu veinu (43%), a pravoslavni i katolici zajedno dvotreinsku veinu stanov-
nitva BiH. Pa ipak, zar se nosio sve do 1950. godine. Bilo bi doista udnovato
da su muslimanke, osim tek izuzetno, radile u veoma malobrojnim sarajevskim
fabrikama, naroito ako se zna da su ak i u Zapadnoj Evropi ene zapoele rad
u fabrikama ba u tom periodu, to je bila jedna od retkih pozitivnih posledica
I svetskog rata. No, prema Malkolmu, moderne i vieetnike kulturne vredno-
sti dominirale su veitom bosanskom dravom ve u prvoj polovini XX veka.
Uloga negativca u Prvoj Jugoslaviji, meutim, bila je nimalo iznenaujue
dodeljena jednom Srbinu kralju Aleksandru. On je, naime, po prvi put u vie
od etiristo godina podelio BiH u etiri banovine u kojima su Muslimani bili
u manjini (Malcolm, 2002: 169). Dakako, to nije omelo Spaha i JMO da sara-
uju sa Milanom Stojadinoviem u okviru iste stranke (JRZ) u istoj vladi od
1935. do 1938. godine. No, Malkolm je povrno obratio panju na ovaj period,
o emu svedoi i podatak da je Stojadinovi ujedinio svoju Srpsku radikalnu
stranku sa JMO i SLS u JRZ (Malcolm, 2002: 171). U stvari, to je bilo nemo-
gue poto je Stojadinovi osnovao SRS tek posle pada njegove vlade. Pot-
puno se, meutim, zanemaruje da su u ovom periodu Spaho i Koroec ue-
stvovali u izuzetno uspenoj primeni omiljene discipline meuratnih srpskih
politiara: kako izolovati Hrvate u okviru Jugoslavije.
454
Malkolm je najuravnoteenije pisao o dva svetska rata, gde nije preutano
ono to se deavalo Srbima, a da to nije bilo na utrb onoga loeg to su Srbi
drugima uinili. Primerice, navedeno je da su i nefanatini, ali kooperativni
kvislinki upravitelj, general Nedi i ustaki antisemitski fanatici saraivali
sa nemakim nacistima u reavanju jevrejskog pitanja, ali je uoena i bitna
osobenost reima u NDH: Antisemitizam je, meutim, bio tek drugorazredna
briga ustakim ideolozima. Njihov glavni cilj bio je da ree problem velike srp-
ske manjine (1,9 miliona od ukupno 6,3 miliona) na teritoriji NDH (Malcolm,
2002: 176). Navedeni su zatim i neki zloini ustaa, npr. ubistvo i bacanje sto-
tina Srba sa mostarskog mosta u Neretvu, te da su ak i Nemci bili zapanjeni
zloinakim ponaanjem ustaa, ali je uoeno i da su se Srbi osvetniki pona-
ali prema nedunim civilima: Reakcija srpskih seljaka
455
naroito u Herce-
govini, seditu oruanih seljakih ustanaka 1875. i 1882. bila je oekivana:
u nevesinjskom kraju su se podigli na oruje u junu 1941, isterali ustaku mili-
ciju i uspostavili slobodnu teritoriju pridruujui je slinoj oblasti otpora u
susednoj Crnoj Gori. Potom su se okrenuli protiv lokalnih hrvatskih i musli-
manskih seljana, iji su pristanak na vlast NDH smatrali kolaboracijom, pa su
pobili vie od 600 Muslimana u oblasti Bilee, u junom uglu Hercegovine, a
u julu i avgustu je oko 500 njih pobijeno oko Viegrada (Malcolm, 2002: 176).
Genocidna politika NDH prouzrokovala je da se hiljade bosanskih Srba
pridrue, gdegod su mogli, jednom od organizovanih pokreta otpora (Mal-
colm, 2002: 176). Malkolm prepoznaje dva pokreta otpora Nemcima u II svet-
skom ratu: monarhistiku jugoslovensku vojsku u otadbini i Narodnooslobo-
dilaki pokret predvoen komunistima. Britanskom konzervativcu je prvi blii,
pa i Drau Mihailovia slika sa simpatijama: monarhista, anglofil i strunjak
454 No, ovu aktivnost M. Spaha, JMO i slovenakih konzervativaca, Malkolm u okviru dis-
kurzivne strategije relativizacije eufemistiki smatra vrstom tree snage koja posreduje
izmeu anticentralistikih Hrvata i centralistikih Srba (Malcolm, 2002: 168). Naravno,
navodi se da su Spaho i Koroec bili zatvoreni zajedno s Maekom 1932. (Malcolm,
2002: 169).
455 Malkolm izriito odbija mogunost da su ove zloine uinili etnici, kao to smatraju Vla-
dimir Dedijer i Antun Mileti, ali ne navodi nijedan izvor ili argument na osnovu kojih to
ini (Malcolm, 2002: 307).
za gerilsko ratovanje (Malcolm, 2002: 176). O Brozu, pak, kae: Njen (KPJ,
prim. aut. ) vo, Tito (bivi austrougarski armijski podoficir Josip Broz), kao sta-
ljinista je preiveo istke u Moskvi, a tokom perioda izmeu pakta Molotov
Ribentrop i Hitlerove invazije na Rusiju sledio je zvaninu liniju Kominterne
koja se alila na britansku agresiju na Nemaku. No, bio je snalaljiv ovek i
prirodni organizator (...) (Malcolm, 2002: 177).
Belodano je, dakle, da i u oceni istorijskih linosti britanski konzervativni
istoriar dri do nacionalnog i ideolokog opredeljenja s kojeg bar delimino,
ako ne i potpuno, procenjuje istorijske dogaaje, procese i delatnike. Anglo-
fil i monarhista stoga ima bolje anse da bude pozitivno ocenjen od staljini-
ste (a Stalin loyalist) koji je privremeno smatrao da je Velika Britanija napala
nacistiku Nemaku.
456
No, kada su u pitanju pokreti koje su Mihailovi i Broz predvodili, stanje se
unekoliko razlikuje jer je odnos ova dva pokreta prema BiH bio veoma razliit.
Reju, etnici su se zalagali za ukljuenje BiH u veliku Srbiju u okviru Jugosla-
vije, a partizani za oblikovanje od nje jedne federalne republike u okviru Jugo-
slavije. tavie, politika etnika, kako s pravom navodi Malkolm, bila je izrazito
antimuslimanska, to on dokumentuje i pismom koje je u februaru 1942. pre-
dratni banjaluki advokat i politiki direktor etnika od 1943, Stevan Moljevi,
poslao Dragii Vasiu. Moljevi je pisao da srpske zemlje treba da ukljue BiH i
Dalmaciju, a da potom treba da usledi ienje zemlje od svih nesrpskih ele-
menata. Treba uputiti sve na njihov put: Hrvate u Hrvatsku, a muslimane u Tur-
sku ili Albaniju (Malcolm, 2002: 178179, cit. pr. Dedijer i Mileti, 1990: 3334).
Pa ipak, komandant JVO se oslobaa odgovornosti, jer nema dokaza da je sam
Draa Mihailovi ikada pozivao na etniko ienje
457
(Malcolm, 2002: 179).
Takoe, kada je u pitanju kolaboracija etnika sa Nemcima, veli se da je
ona po prvi put nastupila tek posle kapitulacije Italije novembra 1943, u tre-
nutku kada su se partizani doepali italijanskog oruja. Mogua kolaboracija
nekih etnika pre ovog datuma, o kojoj je izvetavao britanski oficir za vezu
meu partizanima Dikin (Deakin), vee se za trupe koje Mihailovi nije kon-
trolisao (Malcolm, 2002: 184).
No, na kraju, bar kada su nacionalni odnosi u pitanju (ako ne i kada je ide-
ologija u igri), u celini odmerenog pisanja o II svetskom ratu pokazana je ten-
dencija koja prati celu knjigu. Radi se o viktimizaciji Bonjaka:
456 U knjizi o Kosovu, meutim, eneral Mihailovi ne prolazi tako dobro, jer se veli da je od
1943. bio uvuen u saradnju sa Nemcima (Malcolm, 1998: 298).
457 U fusnoti se navodi da je jedini dokument koji Mihailovia optuuje da je naredio anti-
muslimanski zloin, koji su objavili Dedijer i Mileti i kojem je i Jozo Tomaevi u klasi-
noj studiji The Chetniks poklonio svoje poverenje, najverovatnije falsifikat samih koman-
danata koji su na taj nain eleli opravdati svoje zloine. Malkolm tu sledi argumentaciju
Lusjena Kermera (Lucien Karchmar) i njegovu knjigu Draa Mihailovi and the Rise of the
etnik Movement 19411942, 2 vol, 1987.
Misli se da je sveukupno 75.000 bosanskih Muslimana poginulo u ratu: 8,1% nji-
hovog celokupnog broja, to je vee uee od Srba (7,3%), ili bilo kojeg drugog
naroda izuzev Jevreja i Cigana. Muslimani su se tukli na svim stranama usta-
koj, nemakoj, etnikoj, partizanskoj i bili su ubijani sa svih strana. Mnogo ih
je ubijeno u hrvatskim i nemakim logorima smrti, ukljuujui Jasenovac, Buhen-
vald, Dahau i Auvic. Oni nisu zapoeli ovaj rat, i borili su se iznad svega da bi se
odbranili (Malcolm, 2002: 192).
Opet je vidljiva tenja da se rtve etnizuju, te da se Bonjaci prikau kao
najvee rtve. Slede se iskljuivo bonjaki izvori
458
i tumaenje erjavievih
nalaza iz druge ruke, te njihove ocene brojnosti nacionalnih rtava, iako autor
navodi i studiju Bogoljuba Koovia, koji je doao do slinih brojeva o rtvama
i demografskim gubicima na prostoru Jugoslavije kao i Vladimir erjavi, to
je Malkolmu poznato, jer ih na drugom mestu s odobravanjem citira
459
(Mal-
colm, 2002: 306307). Po Kooviu, relativni gubici su slini, ali su ipak rtve
Srba najbrojnije (7,2%), osim ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno
od Srba, jer tada bi rtve Crnogoraca bile najvee (10,4%) dok bi se rtve Srba
smanjile na 6,9 odsto, prema 6,8% rtava Muslimana i 5,4% Hrvata (Koovi,
2005: 88, 174). erjavi, pak, neto drugaije istie da su Srbi pretrpeli naj-
vee ratne gubitke, tj. 52,6% svih ratnih gubitaka, ali u odnosu na oekivano
stanovnitvo 1948. Muslimani imaju najvee gubitke, tj. 8,1 (erjavi, 1992:
170). Naalost, Malkolm nije eleo da o ovome pie vieslojno, da uzme u obzir
i objektivno Koovievo istraivanje i uporedi njegove nalaze sa podacima
erjavia, ve je sledio bonjaki izvor i tumaenja erjavieve knjige iz druge
ruke. Muslimanima se po svaku cenu pribavljao monopol na status rtve.
Ako bi se, pak, panja obratila na ratne gubitke tri etnike grupe samo
u BiH, u kojoj su gubici u odnosu na druge republike bili najvei u Jugosla-
viji, onda bi Srbi u BiH imali najvie ratnih rtava u odnosu na oekivano sta-
novnitvo 1948, tj. 11,9%, pa bi iza njih doli Hrvati sa 9,1%, dok su bosanski
Muslimani imali 7,5% ratnih gubitaka u BiH. Muslimani iz Sandaka su, pak,
imali 10,9% ratnih rtava, a Srbi u Hrvatskoj ak 17,3% ratnih rtava (erjavi,
1992: 169). Iz ovoga je jasno da su Srbi u Hrvatskoj i BiH, tj. na teritoriji NDH,
bili podrvrgnuti genocidnim akcijama ustake drave, to vai i za akcije srp-
skih etnikih jedinica prema Muslimanima iz Sandaka. Po Kooviu, podaci
su unekoliko razliiti: broj stvarnih gubitaka Srba u Hrvatskoj je 16,3%, a u BiH
14,6%; dok su muslimanski ratni gubici u BiH 7,4%, u Crnoj Gori 6%, a u Srbiji
458 Bali, Smail (1992): Das Unbekannte Bosniens: Europas Bruecke zur islamischen Welt
(Koeln: 1992). Naslov je, prema tome, Bosance predstavljao kao Evropi nepoznate,
ali i kao most Evrope ka islamskom svetu, ime se ukazivalo na znaaj bosanskih musli-
mana za Evropu.
459 Dodue, i tada se erjavievi podaci navode prema Balievoj knjizi.
(Sandak) 5,2%, dok u Hrvatskoj uopte nisu stradali; Hrvata je, pak, 11,4%
stradalo u BiH (Koovi, 2005: 174).
460
Malkolmova tendencioznost vidljiva je i u bavljenju socijalistikim perio-
dom BiH, kada je dobila suverenost kao jedna od est republika, dok su bosan-
ski muslimani, prvi put u istoriji, priznati kao konstitutivan narod jedne poli-
tike zajednice poev od druge polovine ezdesetih. Autor smatra da su oni
bili potinjeni Srbima i u socijalizmu:
Politika bosanske republike vlade (u prvih petnaest do dvadeset godina posle II
svetskog rata, prim. aut.) bila je podreena Beogradu, s tendencijom da posmatra
Republiku kao malo vie od spoljne provincije Srbije. Sa odstupanjem Srbina ure
Pucara s mesta partijskog efa bosanske partije 1965, ovaj uticaj je oslabio;
461
a sa
otputanjem iz jugoslovenskog Centralnog komiteta Aleksandra Rankovia, Tito-
vog brutalnog srpskog efa tajne policije sledee godine, nastupilo je opte popu-
tanje politike prema nesrpskim narodima cele zemlje. Ipak, preokret prema pri-
znavanju bosanskih muslimana kao nacije bio je ve na putu pre ovih dogaaja.
Verovatno je ovo bio rezultat spajanja dejstva dva uzroka: odluke da se napusti
politika integralnog jugoslovenstva i, umesto toga, jaanja republikih identiteta
u ranim ezdesetim godinama XX veka, i odocneli rast male elite muslimanskih
komunistikih funkcionera unutar partijske maine u Bosni (Malcolm, 2002: 198).
Da li je, moda, ovde bilo mesta za poreenje poloaja BiH u socijalisti-
koj Jugoslaviji sa onim u Kraljevini SHS, te Osmanskoj ili Habzburkoj imperiji?
Recimo, bonjaki istoriar E. Redi i filozof Filipovi smatraju da je Rezolu-
cijom ZAVNOBiH-a u novembru 1943, poslije 480 godina, obnovljena drav-
nost Bosne
462
(Redi, 2003: 264; Filipovi, 2003: 49). Bilo bi zanimljivo videti
kojem poloaju bi Malkolm dao prednost? Iz konteksta njegove knjige ini se
da je islam koji se moe uskladiti sa interesima kapitalistikog Zapada i impe-
rijalistikom politikom velikih sila mnogo poeljniji od socijalizma koji dovodi
u pitanje temelje kapitalistikog drutva.
460 Pozivajui se na Koovia i erjavia, ali ne citirajui nijednog od njih, Muhamed Filipovi
je zakljuio: Zapravo, eliminacija muslimana je stalni lajtmotiv svake akcije i srpskog, ali i
hrvatskog nacionalizma, pa je tako i ovaj srpsko-hrvatski sukob oko Bosne i Hercegovine
bio iskorien da se, usput i kao kolateralna teta, istrijebi to je mogue vie muslimana.
To najasnije pokazuju Koovieva i erjavieva demografska istraivanja o rtvama ili
gubicima pojedinih naroda koji su ivjeli na tlu bive Jugoslavije u toku Drugog svjetskog
rata, a posebno onih koji su ivjeli na tlu Bosne i Hercegovine (Filipovi, 2003: 4748).
461 Nasuprot Malkolmu, bonjaki istoriar Mehmedalija Boji navodi, pak, ime ura Pucara
Starog meu onima iz CK SKBiH (Avdo Humo, Cvijetin Mijatovi, Ugljea Danilovi, Salim
eri, Hajro Kapetanovi) koji su krajem pedesetih godina XX veka pokrenuli ispravljanje
pogrenog stava Partije u pogledu posebne nacionalnosti Muslimana (Boji, 2001: 236).
462 Istoriaru nove nacije ne treba preterano zameriti to srednjovekovnu dravnost zami-
ljene nacije izjednaava s dravnou u XXI veku.
No, Malkolm je upadao u protivrenosti, jer je na prethodnoj stranici
pisao kako su partijski lanovi (muslimanske veroispovesti, prim. aut.) bili
pod pritiskom da se izjasne kao jedno ili drugo. Analiza partijskih funkcio-
nera s muslimanskim imenima u prvom (1956) jugoslovenskom Ko je ko poka-
zuje da se 17% izjanjavalo kao Hrvati i 62% kao Srbi znak, meu ostalima,
s koje strane je vetar duvao na bosanski politiki ivot u tom dobu (Malcolm,
2002: 197). Zorno se vidi da jedan od dva prethodna citata nikako ne moe
biti istinit, iako je tano da oba mogu biti neistinita. Naime, ako je tana auto-
rova tvrdnja
463
da su partijski lanovi bili pod pritiskom da se izjasne kao Srbi
ili Hrvati, onda je sasvim jasno da komunisti nikad nisu vodili politiku inte-
gralnog jugoslovenstva.
Sam Malkolm navodi da je u popisu iz 1948. bilo predvieno da Musli-
mani sebe odrede bilo kao muslimane Srbe, muslimane Hrvate ili musli-
mane nacionalno neopredeljene, te da je to pruilo ansu bosanskim
muslimanima da pokau koliko ne ele da se srbizuju ili hrvatizuju: 72.000 se
izjasnilo kao Srbi, a 25.000 kao Hrvati, dok se 778.000 izjasnilo kao neoprede-
ljeni (Malcolm, 2002: 197198). Naravno, ovo jo uvek ne znai da su partijski
lanovi bili pod pritiskom da se izjanjavaju kao Srbi ili Hrvati. Moe se pret-
postaviti da su muslimanski lanovi partije, potekli iz partizanskog pokreta
otpora, u veoj meri bili naklonjeni Srbima i zbog toga s njima saoseali jo
tokom II svetskog rata zbog ustakih progona, te da su se jo u ratnom peri-
odu oseali Srbima bez ikakvih pritisaka. No, kod Malkolma nema dilema,
radilo se metaforino govorei o politikom vetru iz Beograda koji je Musli-
mane okretao. U srpskoj sredini ovakvo objanjenje bilo bi uslovljeno prisut-
nim stereotipom o prevrtljivim muslimanima, a verovatno se radi o tome da
su se neki muslimani opredeljivali za Srbe tokom II svetskog rata voeni (osim
moguim ali nikako ne i izvesnim porodinim seanjem) humanistikim pori-
vima poistoveivanja s komijama koji pate.
Potom, meutim, Malkolm opet upada u zamku ubeenja da su komu-
nisti vodili politiku jugoslovenstva: Sledeeg puta (1953, prim. aut.), zva-
nina politika je promovisala duh jugoslovenstva: kategorija musliman
je sasvim uklonjena iz popisa, ali je ljudima bilo dozvoljeno da se opredele
kao Jugosloveni, nacionalno neopredeljeni. U Bosni je 891.800 tako uradilo
(Malcolm, 2002: 198). Oigledno, oznaka Jugosloven nacionalno neopre-
deljen nikako ne moe da bude pokazatelj politike integralnog jugoslo-
venstva, jer tada za dodatak nacionalno neopredeljen ne bi bilo mesta, a
muslimani bi bili proizvedeni u prve nacionalno opredeljene Jugoslovene.
Uz odgovarajuu prosvetnu nacionalnu politiku, prilika za uspeh bila bi
velika. No, umesto toga, polovinom ezdesetih je odlueno da se odrednici
463 Malkolm ne navodi da se 8,6% izjasnilo kao Jugosloveni nacionalno neopredeljeni (Bou-
garel, 2003: 107).
musliman ne dodaje nacionalno neopredeljen, ve je otpoela partijska i
dravna politika stvaranja muslimanske nacije.
464

ovek se danas samo moe pitati da li bi, moda, nestanak Jugoslavije,
pa onda i rat u bivoj BiH, bili izbegnuti da je zvanina politika pokuala da
postepeno gradi nacionalno jugoslovenstvo, poevi od muslimana kao
spone izmeu Hrvata i Srba i vezivnog tkiva Jugoslavije?
465
Tim pre ako se ima
464 Atif Purivatra je u asopisu Pregled 1964. napisao da je golema veina bosanskoherce-
govakih muslimana jasno pokazala njihovo oseanje pripadanja muslimanskoj zajed-
nici kao jednoj etnikoj, a ne samo religijskoj grupi (Shoup, 1968: 216).
465 Naravno, postavlja se pitanje da li se u socijalistikoj Jugoslaviji moglo pokuati i zato
se nije pokualo sa stvaranjem bosanske nacije koja bi obuhvatala sve graane BiH. Da
je ovakvo graenje nacije bilo uspeno, moda bi se izbegao rat u BiH, ako ne i nesta-
nak SFRJ (Bringa, 1995: 89). Sekularni Bonjak koji ne porie svoje jugoslovenstvo, Enver
Redi, odrie konstitutivnost narodima u BiH, istiui da je Bosnu konstituirala istorija,
kada nije poznavala etno-nacionalne strukture. Bosnu je konstituirala njena multikon-
fesionalna, etnika i kulturna stvarnost... U dokumentima ZAVNOBiH-a nema ni traga o
konstitutivnim narodima. To je teza nacionalizama... (Redi, 1999: 217218, cit. pr. Kri-
nik-Buki, 2003: 135). Pa ipak, kako upozorava Krinik-Buki, znamenito slubeno sta-
novite ZAVNOBiH-a, sadrano tada u Rezoluciji, glavnom dokumentu tog zasjedanja,
utvrivalo je BiH kao zemlju koja nije ni srpska, ni muslimanska, ni hrvatska, ve i srpska,
i muslimanska i hrvatska. () Ako je BiH, osim to je i muslimanska, dakle, i srpska i hrvat-
ska, mogu li onda susjedne zemlje Srbija i Hrvatska (moda nekad u budunosti) pola-
gati pravo na, recimo, dio politikog suvereniteta nad Bosnom i Hercegovinom (Kri-
nik-Buki, 2003: 144)? Osim toga, ako je tako, da li se moe ijedna od etnikih zajednica
preglasavati oko pitanja nezavisnosti zemlje? Takoe, navedeno miljenje Envera Red-
ia, uesnika svih ZAVNOBiH-a, svedoi o politikom poimanju nacije koje, meutim,
na ovim prostorima teko moe uspeti. Crnogorska nacija je upravo takav koncept, i vidi
se, prema popisu 1991, da je njegov uspeh tek delimian, jer se manje od polovine gra-
ana (43%) osea u nacionalnom smislu Crnogorcima. Naravno, mogue je da e broj
nacionalno opredeljenih Crnogoraca rasti, ali moe i padati, to e zavisiti od konkret-
nih istorijskih okolnosti. Sem toga, u gorepomenutom Redievom shvatanju istorija
se hipostazira i pretvara u neku silu koja toboe vlada drutvenim ivotom, a snaga ve
postojeih etnikih struktura se potcenjuje. Snagu etnikih struktura potcenjuje npr. sa
levoliberalnog i postmodernistikog stanovita i Nerzuk urak, docent na FPN u Sarajevu,
koji govori o hiperetniciziranim graanima BiH ili o utopiji Bosne u smislu graanstva
kao bezesencijalnog zajednitva, kao odsustva identiteta (urak, 2006: 160, 67). Nje-
gova kritika bonjakog nacionalizma u knjizi Obnova bosanskih utopija izgleda ovako:
Naalost, provincijalizirano, predgraansko, politiki neiivljeno bonjako Mi (istakao
N. .) nije imalo hrabrosti da se iz faze zakanjelosti (zakanjela etnija) transferira u prera-
nost (bosanskohercegovako republikansko graanstvo), koja je uvijek koliko drutveni
san, toliko i stvarnost (urak, 2006: 6566). Ima i nebonjakih autora koji se utopijski,
a verovatno i utopistiki, svesno uputaju u drutveni inenjering razraujui koncept
bosanske nacije: Sadrajna sutina Kallayevog koncepta bosanske nacije je svebosan-
ski etnicizam, bosanski etnounitarizam, to je bila politika uslovljena okolnostima vlada-
nja Bosnom zajednikog ministra finansija Austro-Ugarske i uvaenog istoriara, Maara
Benjamina Kallaya. Sadrajna sutina koncepta bosanske nacije koji zastupa ova autorica
(Krinik-Buki, prim. aut.), nepolitiarka, istoriarka i politologinja, po narodnosti Slo-
venka, po nauno-strunom radu bosanski istraiva, potpuno je suprotna Kallayevom
konceptu. Njena bosanska nacija je neetnika kategorija. Ne temelji se na bosanskom
u vidu da je i u meuratnom periodu JMO imenom i programom podravala
jugoslovenstvo u nacionalnom smislu, jer je to bio nain da se bosanski musli-
mani odupru rivalskim naporima i zahtevima za posrbljavanjem ili kroatizo-
vanjem (Bougarel, 2003: 102). U prilog tome moe se navesti i miljenje Tone
Bringe da je u BiH jugoslovenski identitet bio najjai meu generacijama koje
su obrazovane tokom pedesetih i ezdesetih godina XX veka (Bringa, 1999: 4,
89). No, da se krenulo u oblikovanje jednog jugoslovenskog nacionalnog iden-
titeta, to bi podrazumevalo da glavni grad bude Sarajevo,
466
a ne Beograd, ali
i da se izvesne vane savezne politike i ekonomske slube, te kulturno-obra-
zovni i turistiki resursi koriste i grade u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju.
Srpska politika i politiari su, ako se izuzme Draa Mihailovi, deurni
negativci u pripovesti koju Malkolm pripoveda, pogotovo ako je ta nacio-
nalna opredeljenost povezana s komunistikim ideolokim usmerenjem,
prema kojem se gaji velika netrpeljivost.
467
Ime ura Pucara Starog je (tek
zbog srpske nacionalnosti) navedeno kao potvrda srpske dominacije u BiH.
Aleksandar Rankovi, koji kontrolie komunistiku tajnu policiju, u ovakvom
tumaenju postaje olienje brutalnog srpskog nacionaliste koji ugnjetava
na nacionalnoj osnovi nesrpske narode, jer izgleda da epitet brutalni nekako
prirodno ide uz Srbe. Istovremeno, itaoci se dovode u zabludu da su ju-
noslovenski komunisti vodili po okonanju II svetskog rata politiku integral-
nog jugoslovenstva, poput kralja Aleksandra pre rata, za ta se, po oekiva-
nju, krivica baca na Srbe i Josipa Broza. Autor je i u socijalistikoj Jugoslaviji
video srpsku hegemoniju, to je u najboljem sluaju proizvod neobaveteno-
sti, a u najgorem namerne antisrpske propagande.
468
etnicitetu ve na projektiranoj politikoj osvijeenosti graanstva, uslovljenoj nasta-
lom samostalnou drave BiH pred kraj XX stoljea (Krinik-Buki, 2003: 147, 154
155). Neiznenaujue, bosansko-srpski i bosansko-hrvatski politiari su protiv njenog
koncepta, a podrali su ga Ejup Gani i Haris Silajdi, te tadanji upravitelj BiH Volfgang
Petri (Wolfgang Petritsch) (Krinik-Buki, 2003: 149).
466 Rusinov navodi da mu je Milovan ilas priao kako se, uz jo neke kolege, zalagao za
takvo reenje, ali da je injenica relativne geografske izolovanosti Sarajeva i nedostatka
potrebne infrastrukture, te potreba da se Srbi preterano ne omalovae, ipak opredelila
veinu za Beograd kao prestonicu (Rusinow, 1978: 18, 352).
467 Izgleda, od Srba su gori samo komunisti, a najgori su Srbi komunistikog opredeljenja.
Naime, kad su komunisti i Josip Broz u pitanju, onda nisu loi ni srpski nacionalistiki
izvori, npr. Borivoje Karapandi. Naravno, za bilo koju drugu temu ovakvi izvori su sum-
njivi. Malkolm je propagandistiki napisao da je kao proizvod Titovog masovnog strelja-
nja, usiljenih mareva smrti i koncentracionih logora na kraju rata bilo ubijeno nevero-
vatnih 250.000 ljudi (Malcolm, 2002: 193, 310). Meutim, da je posegnuo za istraivanjem
erjavia kojeg u drugim prilikama s odobravanjem citira iz druge ruke, onda bi utvrdio
da taj broj moe iznositi oko 50.000, tj. da je pet puta manji (erjavi, 1992: 7678).
468 Nije iskljueno da je u konkretnoj stvari Malkolm rtva neobavetenosti, jer ne navodi kla-
sinu studiju Pola aupa u kojoj je jasno pokazano da je prezastupljenost srpskih komuni-
stikih kadrova u bosanskoj komunistikoj organizaciji u prvih dvadeset poratnih godina
Preutno se nudi i razlog nestanka Jugoslavije: uz ve pomenut nedo-
statak istorijskog kontinuiteta, tu je i Srbima svojstvena tenja da dominiraju
drugim narodima Jugoslavije. Ne dovodei u sumnju tenju srpskog nacio-
nalizma za dominacijom, ipak se valja zapitati da li i drugi delatnici i ideolo-
gije imaju neku ulogu u procesu nestajanja dveju Jugoslavija. Ovako, to pre-
utno to izriito, Srbi se optuuju za sva zla koja su snala June Slovene.
469

Meutim, etnizacija negativaca nikako ne moe biti ozbiljan doprinos sagle-
davanju istorijskih procesa na prostorima bive Jugoslavije. Naravno, jedan
od glavnih srpskih negativaca je Dobrica osi koji se netano optuuje da je
bio jedan od pisaca Memoranduma SANU:
Temeljni argument Memoranduma bio je da je srpski narod u Jugoslaviji bio
vrsta prvobitne celine (entity), posedujui jedinstveni skup prava i zahteva koji
prevazilaze bilo kakve politike ili geografske podele: Pitanje integriteta srp-
skog naroda i njegove kulture u celoj Jugoslaviji postavlja se kao kljuno pitanje
za opstanak i razvoj tog naroda. Tenja za tim integritetom je ono to e napo-
sletku razoriti Jugoslaviju i doneti, takoe, razaranje Bosne (Malcolm, 2002: 206).
Izriito je ukazano na ono to je, po autoru, razorilo Jugoslaviju. Bili
su to srpski nacionalistiki akademici i njihov nedovreni, to se ne istie,
Memorandum koji je dospeo u javnost tek poto ga je komunistika sluba
dravne bezbednosti ukrala, to bi naelno za antikomunistikog pisca kon-
zervativnog usmerenja, kakav je Malkolm, trebalo da bude veoma vano.
Istovremeno, iako se autor nije odlikovao izraavanjem simpatija prema
Jugoslaviji, naglaava se da je SFRJ razorena, to unekoliko dovodi u pitanje
motivaciju autora. Naime, ako smatra da SFRJ nije bila vredna odranja, a u
novinskim lancima iz 1991. otvoreno je zagovarao takvo stanovite, onda se
nema rata jediti na nekoga ko istu razara. No, ovaj intelektualni manevar
mu je bio potreban zarad pravdanja sopstvenog antisrpskog i probonjakog
stava, jer ako su srpski nacionalistiki intelektualci krivi ve i za raspad SFRJ,
onda ih je jo lake okriviti i za raspad BiH. Zato je Malkolm, poto je zavr-
io priu o ve zloglasnom Memorandumu, pomerio priu o srpskom naci-
onalizmu to je vie mogao unazad: Uz ovakav razvoj atmosfere miljenja
proizvod neproporcionalno velikog uea bosanskih Srba u partizanskim jedinicama u
odnosu na muslimane i, naroito, bosanske Hrvate (Shoup, 1968: 66, 6970, 80), to ne
iznenauje s obzirom na prilike u kojima su se sve tri nacije nale u NDH. Pa ipak, gene-
raciji bosanskih Hrvata i muslimana roenoj u ratu ili neposredno posle rata, to je vero-
vatno izgledalo diskriminatorno.
469 Tako, govorei o takmienju srpskih i hrvatskih nacionalista oko BiH, to je ispravno
uoeno, srpski nacionalizam se ipak nepogreivo istie kao opasniji: Rast srpskog nacio-
nalizma se naposletku pokazao destruktivnijim (Malcolm, 2002: 204). Pri tome, citirana
reenica je sledila priu o Hrvatskom proljeu.
u Srbiji tokom 70-ih
470
i ranih 80-ih XX veka, porasla je osetljivost dela vlasti
u Bosni prema izraavanju muslimanske religijske obnove koja bi mogla
imati i politike posledice (Malcolm, 2002: 207). U ovom kontekstu je vano
naglasiti da nijedan sluaj ekscesnog srpskog nacionalizma tokom sedam-
desetih nije naveden, ve se odmah prelo na osamdesete, te antimusli-
manski roman No (1982) i knjigu Veselina uretia Saveznici i jugosloven-
ska ratna drama (1985), bez sumnje zbog toga to je trebalo opravdati sluaj
Alije Izetbegovia iz 1983.
471
Utoliko, nije zauujua ni injenica to pria o Memorandumu koji je
bio objavljen u Veernjim novostima 1986. (Malcolm, 2002: 206), u pripoved-
noj strukturi, prethodi prii o suenju Aliji Izetbegoviu koje se odigralo 1983.
(Malcolm, 2002: 208). Uprkos injenici da je potonja prethodila prvoj, na taj
nain se stvara utisak o uzronoj vanosti srpskog nacionalizma u izazivanju
kako bonjake islamistike reakcije tako i razaranja Jugoslavije:
Glavni okrivljeni bio je Alija Izetbegovi, inovnik uprave bosanskih eleznica,
koji je zavrio svoju Islamsku deklaraciju pre trinaest godina. On i trojica drugih
bili su optueni da su bili lanovi Mladih muslimana, organizacije koja se proti-
vila komunistikim napadima na islam krajem II svetskog rata.
472
Ovo je nanovo
upotrebljeno protiv njih, pa su optueni za oivljavanje ciljeva teroristike orga-
nizacije. Izetbegovi je, takoe, u velikoj meri bio optuen i za zagovaranje uvo-
enja parlamentarne demokratije zapadnog stila (Malcolm, 2002: 208).
Dakle, Izetbegovi je u hladnoratovskom okviru predstavljen kao zapadno
usmereni demokrata iji se jedini greh sastojao u borbi protiv bezbonog i
totalitarnog komunizma koji je proganjao religiju. Malkolm je, pak, na drugom
470 Prethodno je pomenuo da se jo 1968. srpski nacionalistiki komunista kakav je Dobrica
osi alio na promenu politike o Kosovu posle Rankovievog pada (Malcolm, 2002: 205).
Valja primetiti etiketu srpski nacionalistiki komunista ija upotreba nepogreivo uka-
zuje na neprijatelja, poto se bilo hrvatski bilo muslimanski ili neki drugi komunisti nigde
u knjizi ne karakteriu kao hrvatski nacionalistiki komunisti ili muslimanski nacionali-
stiki komunisti.
471 Razume se, ovim se pravda uobiajeno bonjako vienje nestajanja SFRJ: Srpski nacio-
nalizam je bio u sreditu krize jugoslavenske dravne zajednice, veli uvereno npr. Safet
Bandovi (Bandovi, 2003: 67). Srpski nacionalizam je bio ideoloki i vojni motor ratova
na prostoru nekadanje Jugoslavije. Srpska nacionalistika inteligencija, eljna moi, sa
akademskim zvanjima, titulama i priznanjima, ali bez kulture, sa pojednostavljenim odgo-
vorima na najsloenija pitanja, pretvarala je narod u gomilu, a ljude u materijal (Bando-
vi, 2003: 95). Autor izriito smatra da velikosrpska ideja nije poraena, nego je krivica za
sve njene razorne posljedice prebaena na Slobodana Miloevia (Bandovi, 2003: 95).
472 Dvojica amerikih istraivaa su angaman mlaanog Izetbegovia videli na drugaiji
nain: Kao student tokom II svetskog rata, Izetbegovi je bio lan Mladih muslimana,
organizacije elitne muslimanske omladine povezane sa ustakim omladinskim pokre-
tom (Burg, Shoup, 2000: 67).
mestu citirao delove Islamske deklaracije koji su ili u prilog njegovom milje-
nju o Izetbegoviu, npr. izriito upozorenje da bi se bez muslimanske veine
u nekom drutvu islamski poredak preokrenuo u tiraniju. Poto bosanskoher-
cegovako drutvo nije bilo drutvo s muslimanskom veinom, veli Malkolm,
onda je itava diskusija o prirodi islamskog politikog sistema, koja zauzima
najvei deo knjige, neprimenljiva na Bosnu
473
(Malcolm, 2002: 220). Bilo bi
zanimljivo znati da li bi britanski konzervativac ovako prosuivao nekog bri-
tanskog muslimanskog politiara poznatog po teoretskom zagovaranju islam-
skog politikog sistema. Posebno bi to bilo zanimljivo saznati u trenutku kada
bi broj muslimana premaio broj hriana u Velikoj Britaniji, sa demografskom
tendencijom da u budunosti postanu apsolutna veina.
474
Naposletku, citi-
ran je stav iz Deklaracije koji se, prema Malkolmu, jedini u celoj knjizi odnosi
na BiH: Muslimanske manjine u nemuslimanskim zemljama, ukoliko su im
tamo garantovane religijske slobode i normalan ivot i razvoj, lojalne su i oba-
vezne da potuju sve obaveze prema toj zajednici, izuzev onih koje povreuju
islam i muslimane (Malcolm, 2002: 220).
Pa ipak, Izetbegovi se bavio filozofiranjem o tome kako treba primeniti
islam u svim aspektima pojedinevog linog ivota stvarajui jednoobraznu
islamsku dravu od Maroka do Indonezije, u koju je zacelo ukljuivao i BiH u
nekom buduem trenutku dostizanja muslimanske veine, i uvesti erijatsko
pravo u svaku zemlju u kojoj su muslimani u veini, jer ne moe biti mira ni
sapostojanja izmeu islamske vere i neislamskih drutava i politikih institu-
cija. Sve navedeno ne znai da su komunisti bili u pravu kada su ga optuili za
verbalni delikt i osudili na 14 godina zatvora od kojih je izdrao est (Donia,
473 Jedan zaljubljenik u vieetniku BiH, ali znatno ozbiljniji istraiva, Robert Donia, imao je
malo drugaiji pogled na sluaj Izetbegovi: Izetbegovi nigde u spisu nije pomenuo
Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu, ili Jugoslaviju. (...) Islamska deklaracija se najbolje moe
opisati kao zahtev da se odredi sredinji put izmeu konzervativaca i modernizatora u
globalnom islamu (Donia, 2006: 245). Takoe, Donia je, ne bez razloga, povezao sue-
nje Izetbegoviu i suenje eelju, s pravom smatrajui da su oba bila kontraproduk-
tivna, poto su od obojice stvorila muenike: est meseci posle suenja Mladim musli-
manima, tuioci su podneli tubu protiv Vojislava eelja, sarajevskog Srbina i docenta
politikih nauka na Univerzitetu u Sarajevu. On je uvredio partijske voe spisima koji su
kritikovali jednopartijsku vladavinu i politiku predsednika Tita i Edvarda Kardelja, partij-
skog vodeeg teoretiara. eeljevi neobjavljeni spisi su iskazivali otrovne srpske naci-
onalistike teme. Zalagao se za podelu Bosne i Hercegovine izmeu Srbije i Hrvatske,
i optuivao je vlasti za promovisanje muslimanskog nacionalizma i progon srpskih inte-
lektualaca (Donia, 2006: 245). Vidljivo je da je autor blagonakloniji prema Izetbegoviu i
njegovoj knjizi no prema eelju i njegovim neobjavljenim spisima, o emu najbolje sve-
doi pridev otrovan (virulent) za srpski nacionalizam, kao i ambivalentan odnos prema
Izetbegovievom muslimanstvu smetenom izmeu konzervativaca i modernizatora.
474 U posleratnom periodu se uee Muslimana u stanovnitvu BiH stalno uveavalo na
raun Srba i Hrvata. Srbi su sve do 1971. inili relativnu veinu, a od tog popisa Muslimani
su ih premaili (Koovi, 2005: 187).
2006: 258), ali jasno pokazuje da se kod Izetbegovia nikako nije moglo raditi
o zalaganju za parlamentarnu demokratiju zapadnog stila. Naprotiv, Izetbe-
govi je optuen, prema Bugarelu, za ugroavanje bratstva i jedinstva jugoslo-
venskih naroda i za zastupanje stvaranja etniki iste Bosne i Hercegovine,
dok je kao idealni drutveni model predloio dodue parlamentarnu Islamsku
republiku Pakistan, zemlju koja je roena iz nasilne podele vee vieetnike
zemlje i iji je nacionalni identitet zasnovan na islamu (Bougarel, 2003: 109).
tavie, Malkolm smatra da je sam pojam fundamentalizam, mora se pri-
znati, rastegljiv i impresionistiki, te da ga ne upotrebljavaju istraivai islama,
ve politiari i novinari. Cilj ovakvog pisanja jeste pravdanje Izetbegovia, jer se
pojam fundamentalizma jasno odnosi na vraanje nekog religijskog pokreta
fundamentu, tj. prvobitnim zapisima neke religije i nalaenju u njima inspira-
cije za sveukupno ureenje drutvenog ivota.
475
Upravo po ovom odreenju
Izetbegovi je spadao u islamske fundamentaliste. No, Malkolm se izriito ne
slae s ovim i pravdajui Izetbegovia veli da je njegov centralni argument da
se islamsko drutvo moe stvoriti jedino dugim procesom religijskog obra-
zovanja i moralnog ubeivanja (Malcolm, 2002: 221). Pa ipak, Izetbegovi
je pisao da moramo, prema tome, biti prvo svetenici a potom vojnici. Naa
oruja su: lini primer, knjiga, re. Kada silu ovome treba pridodati? Izbor ovog
trenutka je uvek specifian i zavisi od niza faktora. Postoji, meutim, opte pra-
vilo: islamski pokret treba i mora poeti s preuzimanjem vlasti im je moralno
i brojano dovoljno snaan ne samo da zbaci postojeu neislamsku, ve i da
izgradi novu islamsku vlast.
476
No, Malkolm je posebno ubeen da bosanski
muslimani veinom nisu bili fundamentalisti, ve meu najsekularizovanijim
muslimanskim populacijama na svetu (Malcolm, 2002: 221). U toj proceni je
odista imao pravo, posebno kada je gradsko stanovnitvo u pitanju. Danas se
to u najveoj meri menja, kao proizvod rata u BiH.
Malkolm je svoju pristrasnost moda najvidljivije obelodanio povodom
sluaja Agrokomerc:
1. Abdi je ostao veoma popularna figura posebno meu obinim muslimanima,
koji su oseali da se on mnogo trudio da donese zaposlenje i napredak ovom
siromanom kraju Bosne.
475 Malkolm je, meutim, rastegljivo shvatao pojam fundamentalizam, pa ga je proirivao i na
otro politiko i kulturno neprijateljstvo prema Zapadu (Malcolm, 2002: 221), to uop-
te ne mora da bude tako u sluaju npr. protestantskog fundamentalizma, iako najee
jeste u sluaju islamskog i pravoslavnog.
476 Svi navedeni delovi Islamske deklaracije su iz probranih prevoda na engleski koji se mogu
nai na jednom prema Izetbegoviu krajnje neprijateljskom mestu na internetu (Makara,
2006). Nije sluajno to se na Vikipediji pod odrednicom Alija Izetbegovi s odobrava-
njem citira upravo Malkolm zbog pravdanja i odbrane Izetbegovia od kritika za islami-
zam, http://en.wikipedia.org/wiki/Alija_Izetbegovi%C4%87, pristupljeno 20. IV 2008.
2. Mnogi su bili ubeeni da je celim sluajem manipulisao Beograd kako bi obo-
rio neke od najistaknutijih muslimanskih politiara.
3. Sam Pozderac bio je na putu da postane predsednik Jugoslavije; predsedavao
je Ustavnim odborom, radei na novoj reviziji Ustava koja bi, kako se verovalo
u Beogradu, bila antisrpska.
4. Izvesno je da je bilo pritisaka srbijanskih novina, posebno Borbe, da Pozde-
rac podnese ostavku.
5. Posledice sluaja bile su porazne po privredu cele severozapadne Bosne s nje-
nim veinskim muslimanskim stanovnitvom. (Malcolm, 2002: 209)
Naglaena je (1) velika popularnost Abdia, jer je on mnogo uradio za pri-
vredu siromanog kraja BiH. Time se relativizuje prethodno navedena inje-
nica da je Fikret Abdi izdavao ogroman broj menica bez pokria ime je oja-
dio ne samo preduzee kojem je bio na elu i privredu Cazinske krajine ve
preko glavnog poverioca Privredne banke Sarajevo i kompletnu privredu BiH.
Potom se (2) pravi krivac nalazi u metonimu Beograd koji se dvosmisleno
moe odnositi kako na savezne ustanove, tako na Srbijance koji su antimu-
slimanski usmereni, ali se u ovom sluaju, to e sledee reenice pokazati,
odnosi samo na potonje. Istovremeno, ne navodi se konkretan izvor za takvu
tvrdnju, ve se navodi ubeenost mnogih, to je primer drutvenog nor-
malizovanja linih modela (Van Dijk, 1995: 32), upotrebljenog u cilju grae-
nja teorije zavere. Na taj nain se krivica za ceo sluaj dodatno relativizuje i
pomera prema metonimu koji izraava perfidnu dravnu mo. Hamdija Pozde-
rac (3), predstavljen kao budui predsednik Jugoslavije uprkos injenici da
takva funkcija nije postojala poto je u ustavnom sistemu SFRJ postojalo samo
kolektivno predsednitvo, navodi se kao rtva beogradskih manipulacija,
poto se navodno verovalo (drutvena normalizacija linih modela, jer se
ne navodi izvor saznanja o tom verovanju) da on sprovodi antisrpsku revi-
ziju Ustava. Potom (4) se kae kako su srbijanske novine, u koje je ubrojana
Borba, iako ona nije bila srbijanski ve savezni dnevnik, organ SSRNJ, blizak
u to vreme vrhu Saveza komunista Jugoslavije, vrile pritisak na Pozderca da
podnese ostavku. Time je ve pravi krivac gotovo osloboen krivice i postao
je, tavie, rtva neasnih igara Srbijanaca. Taj utisak se potvruje i (5) alom
nad tunom sudbinom viktimizovanog muslimanskog stanovnitva. Diskur-
zivnom strategijom viktimizacije ak i jedna relativno jasna situacija izdavanja
menica bez pokria predstavljena je ne samo kao zavera Srba protiv onoga ko
je menice izdavao i njegovih politikih pokrovitelja ve i protiv celokupnog
siromanog i veinski muslimanskog stanovnitva.
477

477 Nasuprot ovako tendencioznoj prii, Suzan Vudvord je ukazala na katastrofalne posledice
koje je afera imala ne samo na privredu Cazinske krajine, te BiH, ve i na privredu SFRJ:
Agrokomerc je bio ogromni agroindustrijski i trgovaki kombinat sa seditem u Velikoj
Uopte, kod Malkolma je skoro svaki pomenuti Srbin neizostavno nega-
tivac. Srbi su, po pravilu, brutalni i tee dominaciji, dok su drugi, a naroito
bosanski muslimani, uvek njihove rtve, pa ak i u socijalistikoj Jugoslaviji
koja je navodno bila stvorena da sprei bilo iju (iako se naroito insistiralo na
srpskoj) hegemoniju. Ipak, britanskom konzervativcu je socijalistika drava
smetala, kako zbog njegovog ideolokog opredeljenja tako i zbog tendencije
da opravda odluku Izetbegovia da izmeu mira i nezavisne Bosne izabere
nezavisnu BiH, pa ni socijalistika Jugoslavija nije mogla biti oslikana pozi-
tivno, iako se verovatno velika veina Bonjaka s Malkolmom ne bi sloila o
ovom pitanju, za razliku od veine drugih tema.
No, nisu samo Bonjaci bili predmet Malkolmove apologije, ve i svi drugi
nesrbi. Tako, Slovenija je najvesterniziranija i nezavisno mislea republika
koja je pravila planove da se zatiti od sledeih faza Miloevievog lagano
napredujueg pua, a Franjo Tuman, bivi partizan i general jugosloven-
ske armije je eleo da razlikuje dugotrajne nacionalne tenje Hrvatske za
nezavisnou od Beograda od ustake istorije s kojom je to esto bilo ispre-
pleteno (Malcolm, 2002: 214). Naposletku:
Slovenaki i hrvatski politiari su proveli dobar deo 1990. molei za miran i
dogovoran preobraaj Jugoslavije iz federalne u konfederalnu dravu tj. iz one
u kojoj su savezni zakon i ustanove prevashodni u onu u kojoj su republike te
koje imaju pravu vlast, a savezne ustanove delaju tek kao njihove zajednike
agencije. No, Miloevi nije pokazao interesovanje za bilo kakav slian plan (Mal-
colm, 2002: 215).
Sasvim je izvesno da Malkolm zna da razlikuje dravu, tj. federaciju, od
saveza drava, tj. konfederacije. Utoliko, konfederalna drava predstavlja
oksimoron, a miran i dogovoran preobraaj Jugoslavije jeste eufemizam za
nestanak Jugoslavije kao drave. Poto Miloevi na to nije pristao, oznaen
je ne samo glavnim krivcem za rat, ve i glavnim krivcem, kao to je italac
Kladui u severozopadnom delu Bosne, iji su direktori bili vrsto povezani sa bosanskim
partijskim rukovodstvom i politikim liderima na saveznom nivou i, u najveoj meri, sa
bosanskom privredom. Taj kombinat je izdao masu nepokrivenih menica u najmanje pede-
set sedam banaka u etiri republike. (...) Zbog toga to je veina nepokrivenih menica bila
prodata republikoj banci Slovenije, Ljubljanskoj banci, ova afera je izazvala prekid razvoja
ekonomskih odnosa izmeu slovenakih i bosanskih preduzea i dvaju (sic) privreda, u ta
se polagala najvea nada u toj deceniji (Vudvord, 1997: 9394). Istina, Vudvord je takoe,
ali znatno opreznije, nagovestila i mogunost zavere slovenakog i srbijanskog rukovod-
stva: Mnogi su u ovom politikom masakru bosanske, projugoslovenske i savezne poli-
tike elite videli konspiraciju visokih funkcionera Slovenaca i Srba. itava pria tek treba da
se ispria (Vudvord, 1997: 406). Ono to je kod Vudvordove samo mogue, kod Malkolma
i, kako e se videti u narednom poglavlju, Iva Banca (Banac, 1996: 146), postaje dokazano
iako obojica navode mnogo manje detalja o aferi od autorke.
mogao da se uveri, za razaranje Jugoslavije, dok samo na jednom mestu Mal-
kolm razmatra uticaj spoljnopolitikog inioca na nestanak SFRJ:
U maglovitoj retrospektivi neki zapadni politiari su izmeu 1991. i 1993. gle-
dali na slovenaki pokret prema nezavisnosti kao na rezultat nemakog priti-
ska. No, svim ozbiljnim posmatraima u Sloveniji i Jugoslaviji tog vremena bilo
je sasvim jasno da je pritisak koji je nainio privredni i politiki ivot u Jugosla-
viji nemoguim za Slovence u poznoj 1990. dolazio neposredno iz Beograda
(Malcolm, 2002: 223).
Po oprobanom receptu propagandiste, prvo se argument koji se napada
napravi besmislenim, a onda se lagano obori. Naime, argument o nema-
kom meanju u proces nestajanja SFRJ obesmiljen je time to je ispalo
da su Nemci pritiskali Slovence da se otcepe. Koliko je piscu ovih redaka
poznato, to niko nikad nije tvrdio. Ako bi, meutim, tvrdnja podrazume-
vala da su Austrijanci i Nemci snano podravali Slovence i Hrvate u sepa-
ratistikim naporima, a da su ubeivali i ucenjivali partnere u EEZ, onda bi
to znailo neto sasvim drugo to bi se moglo dokazivati.
478
Umesto toga,
pristupa se drutvenom normalizovanju linih modela, pa se kae da je
svim ozbiljnim posmatraima bilo jasno ono to je bilo jasno Noelu Mal-
kolmu. Ako bi neko pomislio da se ne sloi, odmah bi bio proglaen neoz-
biljnim. Metonim Beograd opet je korien u cilju pokazivanja zloudne
moi vezane za njega.
Malkolmovo uurbano pisanje, to je eufemizam za neakademsku moti-
vaciju, otkriva se estom upotrebom posebnih diskurzivnih strategija i reto-
rikih sredstava. Primerice, o planu Lorda Karingtona kae se sledee:
1. Lord Karington se alio (povodom odluke da se pozovu republike SFRJ da trae
nezavisnost, prim. aut.) da je EEZ ubila sopstvenog konja unitavajui njegove
planove za opti dogovor svih est republika unutar okvira Jugoslavije.
478 Mjesecima je Njemaka vrila pritisak na EZ i Sjedinjene Drave da priznaju Hrvatsku.
Vance i Carrington su se estoko suprotstavili njemakom stavu. Obojica su mi kasnije
ispriali da su, najjaim argumentima, upozorili svog starog prijatelja i kolegu njemakog
ministra spoljnjih poslova Hansa Dietrricha Genschera da bi priznavanje Hrvatske povuklo
lanac reakcija koje bi kulminirale ratom u Bosni. Oni su ispravno rezonovali da bi i Bosna
morala slijediti potez Hrvatske i sljedea proglasiti nezavisnost. A kada to Bosna jednom
uradi, Vance i Carrington su predskazali, znatna srpska manjina u Bosni tada e se pobu-
niti protiv ivota u dravi u kojoj dominiraju Muslimani. Kao to je to istakao jedan jugo-
slovenski lider, svaka etnika grupa bi pitala: Zato da budem manjina u vaoj dravi kad
vi moete biti manjina u mojoj? Rat bi postao neizbjean (Holbrooke, 1998: 3031). Doi-
sta, ovakvoj analizi se nema ta prigovoriti, osim injenice da ne bi Bosna morala slijediti
potez Hrvatske, ve bi to uradili bosanski Muslimani i Hrvati protiv volje bosanskih Srba
kao jednog od tri konstitutivna naroda BiH, koji se po Ustavu BiH nisu smeli preglasavati.
2. No, sasvim je jasno da njegovi planovi nikad ne bi bili prihvaeni od Hrvata i
Slovenaca, a da ne bi zadovoljili ni ambicije Srbije: njegovom konju je kima
ve bila polomljena.
3. Jedina stvar koja je albama lorda Karingtona dala oreol uverljivosti bila je
injenica da je korak Bosne prema nezavisnosti bio upotrebljen kao izgovor
Miloeviu i Karadiu da ponu vojnu fazu njihove podele Bosne
479
(Malcolm,
2002: 230).
Jedno od omiljenih Malkolmovih retorikih sredstava jeste drutveno
normalizovanje linih modela. U drugoj reenici on kae sasvim je jasno,
ime zapravo obezbeuje sebi pravo da ne kae na osnovu ega je jasno, jer
nisu ponueni nikakvi argumenti za takvu tvrdnju. Da li, naposletku, samo
Srbi nemaju pravo da na neto ne pristanu, a svi drugi to pravo imaju? Da li je
to tako zato to su predvoeni komunistom i nacionalistom? Naposletku,
u treoj reenici je prepoznata Karingtonova briga da se rat ne proiri, ali se
pomalo ironino prema njoj odnosi, jer se upotrebljava re oreol, dok se
zapravo unapred zna da su Miloevi i Karadi ve reili da vojno ree pro-
blem, pa im je korak Bosne prema nezavisnosti sluio tek kao izgovor. Dakle,
sva odgovornost se stavlja na srpsku stranu, ali se istovremeno diskurzivnom
strategijom preutkivanja potiskuje istina da korak Bosne prema nezavisno-
sti prema tada vaeem ustavu BiH nije mogao biti preduzet bez saglasno-
sti svih konstitutivnih naroda BiH, a to znai i Srba. Zar iskusni britanski diplo-
mata, ipak, nije bio u pravu? Da li se rat u BiH mogao izbei da se nije urilo
s priznanjem nezavisnosti BiH? Da li se rat mogao izbei da ameriki amba-
sador Zimerman (Zimmermann) nije ubedio Izetbegovia da povue ve dati
potpis na Kutiljerov plan? Ne moe se, meutim, tvrditi da autor nije svestan
znaaja meunarodnog inioca:
Verovatno je poteno rei da je Tumanova pozicija bila pozicija racionalnog
oportuniste. Da su mu dati jasni znaci od spoljnog sveta da oni ne bi dozvolili
poraz i podelu Bosne, onda bi on sledio takvu politiku; ali ako je svet bio spre-
man da dopusti Srbima da osvoje i zadre teritoriju, onda bi i on eleo da ima
njegov deo kolaa. (...) Istovremeno, znaci o budunosti krajeva okupiranih od
strane Srba u Hrvatskoj bili su krajnje nejasni, sa produenjem samo privreme-
nih mera koje su stvorile proirenje mandata UN na njih. Ovo je dalo Tumanu
dodatni razlog da eli pridobijanje dodatnih aduta za trgovinu u Bosni (Mal-
colm, 2002: 241).
479 Razume se, ovakav stav je sasvim u skladu sa vladajuim bonjakim poimanjem rata u
BiH: Nazivati ubijanje u BiH graanskim ratom, bilo bi jednako nazivanju ustanka u var-
avskom getu u Drugom svjetskom ratu graanskim ratom (Bandovi, 2003: 90), koje je
viktimizovalo Bonjake pravdajui tako ratovanje preko istorijske analogije sa Jevrejima.
Iz gornjeg navoda jasno je da se politika Tumana prema BiH pravda, iako
naelno teko da ima neke razlike izmeu politike Miloevia i Tumana prema
BiH. No, ovde se odgovornost za Tumana prebacuje na spoljni svet, to je
zapravo samo eufemizam za najmonije drave i vojne saveze tog sveta, iz
ega su vidljivi narcizam i arogancija moi onog dela sveta i elite koje Malkolm,
sudei bar prema tirau knjiga i drutvenom uspehu koji uiva, uspeno pred-
stavlja. Prema tome, interes spoljnog sveta, po tumaenju Malkolma, trebalo
je da bude u ouvanju BiH. Zato ne i u jednako tako odlunom ouvanju SFRJ?
Oevidno, smatrao je odranje vieetnike BiH vitalno vanim za Zapad,
dok je ouvanje vieetnike SFRJ, iji je BiH bila deo, smatrao potencijalno opa-
snim za Zapad, kao geostrateke i ideoloke stvarnosti. Naime, geostrateki je
on suprotstavljen Rusiji i drugim neevropskim i neamerikim silama, a ideoloki
onim ideologijama koje bi mogle dovesti u pitanje ideoloku hegemoniju onih
koji brane parlamentarnu demokratiju i trini kapitalizam. Osnovna vrednost je
poslunost glavnim silama Zapada: Slobodan Miloevi je bio neposluan, a Fra-
njo Tuman posluan, tj. eufemistiki reeno, racionalni oportunista koji ume
proitati jasne znake spoljnog sveta. Zato je jedan bio negativac, a drugi u osnovi
pozitivan junak, uprkos manje ili vie jasno prepoznatim brojnim manama.
480
To,
meutim, povlai i neka veoma vana pitanja: koliko su SAD i EU odgovorne za
razbijanje SFRJ, i koliko su odgovorne za ratove za jugoslovensko naslee u celini,
i za rat u BiH posebno? Oevidno, Malkolm smatra da one mogu svojom voljom
da spreavaju raspade pojedinih zemalja, kao i ratove u njima. Ako mogu to, onda
mogu i da razbijaju pojedine zemlje i izazivaju ratove u njima. tavie, mogu da
odlue koliko dugo e se ratovi voditi i kada je najpovoljniji trenutak za presta-
nak rata, kao i da presudno utiu na posleratno ureenje politikih zajednica na
nekom prostoru. Sve su to preutne pretpostavke Malkolmovog intelektualnog
pregnua izraenog u bazino imperijalistikom konzervativnom okviru.
U tom kontekstu je postavljao pitanje zato bonjakoj vlasti nije ukinut
embargo na oruje, uz bombardovanje NATO popularna politika podigni i udari
(lift and strike). Inae, to je bila mantra koju su ponavljali prijatelji Bosne i neprijate-
lji Srba bez prestanka, ubeeni da bi isporuka oruja legitimnoj vladi Bosne, tj. Bo-
njacima mogla dovesti do kraja rata za etiri do est meseci (Malcolm, 2002: 244).
Malkolm je takoe zabeleio da je prvi znak mogue promene u poli-
tici Zapada doao ranog avgusta 1992. i otkria koncentracionih logora
481

(Malcolm, 2002: 244). Propagandnoj kampanji
482
i on se prikljuio: Detaljni
480 Ipak, treba primetiti i neto iz drugog ugla: ako male drave ele da na optimalan nain
ostvare svoje interese, one ih moraju usklaivati s interesima velikih sila. U protivnom,
nakodie ivotnim interesima drave i drutva.
481 Politiari Zapada su ozlojeeno i zabrinuto reagovali na prizor omravelih zatvorenika u
logorima (Malcolm, 2002: 245).
482 Kako izgleda bonjaka propaganda u istoriografskom ruhu, ilustruje primer pisanja
Hatide ar-Drnde: U posljednjoj agresiji koja je izvrena na republiku Bosnu i Hercegovinu
izvetaji, koji su se javili docnije iste godine, pokazali su da neki koncentracioni
logori slue sistematskim ubijanjima. Takoe, bilo je nekih dobro dokumen-
tovanih izvetaja o enama koje se dre u posebnim zgradama zarad siste-
matskog silovanja (Malcolm, 2002: 245). U belekama je to dodatno precizi-
rano: Bosanska vlast je skupila detalje o 13.000 rtava silovanja; misija EEZ je
ponudila vrlo grubu procenu o 20.000 silovanih u januaru 1993. (...) Ono to
je jasno jeste da se silovanje na mnogo mesta koristi kao opta politika srp-
skih snaga protiv civilnog stanovnitva, i nije bilo jednostavno stvar pojedi-
nanih akata nedisciplinovanih vojnika
483
(Malcolm, 2002: 315). injenica da
se u studiji sa naunim pretenzijama koriste nepotvreni podaci ije je posto-
janje docnije opovrgnuto, svedoi o neobjektivnosti.
***
Britanski imperijalistiki konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela
Malkolma da Bonjake i BiH vidi kao naslednike Osmanskog carstva koje je
pacifikovalo prostor Balkana u skladu sa interesima Ujedinjenog Kraljevstva.
484

BiH je predstavljala branu nacionalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi
mogli sluiti ruskim imperijalnim interesima. Meavina srpskog nacionalizma
i komunistike ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloe-
via je predodredila kao neprijatelja snano antikomunistiki usmerene jav-
od strane Srbije, Crne Gore i Hrvatske, u ovom stravinom klerikalno-faistikom ratu,
(19921995), muslimansko stanovnitvo i islamska batina Bonjaka muslimana doi-
vjeli su stravinu kataklizmu. Pobijeno je preko 250.000 Bonjaka, silovano i zlostavljano
na hiljade muslimanskih djevojica, djevojaka, ena, starica u prisustvu njihovih roditelja
i djece, unitene su brojne bogomolje i drugi materijalni predstavnici bonjake batine,
da bi im se, kao pripadnicima islama, osporio svaki opstanak u vlastitoj domovini. Najveu
cijenu genocida u Bosni, istie Cigar, platio je sistem vrijednosti ovog svijeta. (...) U mono-
grafiji Prilozi izuavanju genocida nad Bonjacima (19921995) koju je Muharem Omerdi,
s obzirom na okolnosti, mukotrpnim radom sainio, istaknuto je da su srpsko-crnogor-
ski monstrumi bogomolje Bonjaka koristili prije njihovog ruenja za sabirne logore, za
muilita i klaonice. Tako je bilo u Brkom, Foi, Diviu, Zvorniku, Donjem Vakufu itd. Poti-
catelj ovih uasnih, monstruoznih djela bila je pravoslavna crkva koja je blagosiljala sve
te zloine. Slinu sudbinu su imali Bonjaci muslimani na prostorima kojima je gospoda-
rila hrvatska vojska i katolika crkva (ar-Drnda, 2003: 100101). Pomenuti Omerdi je
pisao o deset genocida nad Bonjacima kroz istoriju (Omerdi, 1996), to je odnedavno
muftija Zukorli prihvatio kao propagandno sredstvo viktimizacije Bonjaka.
483 Malkolm je, takoe, naveo i procenu da su Miloevi i Karadi krivi za vie od 150.000
ubijenih u BiH (Malcolm, 2002: 252), ali je i izneo procenu da je bar 2.700 mrtvih muka-
raca i deaka u Srebrenici, a moda ak i svih 4.000 (Malcolm, 2002: 264). U prvom sluaju
je broj rtava znatno precenjen, a u drugom je potcenjen.
484 Uprkos optoj antiislamskoj, esto i otvoreno fundamentalistikoj hrianskoj retorici,
ogromna veina vladajuih elita u Evropi, i to sasvim nevezano sa eljom da ouva rav-
noteu moi, pre je mogla da se identifikuje (to i jeste inila) sa otomanskim vladaocima
nego sa balkanskim skorojeviima (Todorova, 1998: 193). Navod upuuje na staleku soli-
darnost aristokratije koja je prevazilazila konfesionalne razlike.
nosti iji je znatan deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma koga je zna-
nje balkanskih jezika uinilo strunjakom za Balkan.
Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, meutim, i na njegov aka-
demski rad, pa je u pisanju studije sa naunim pretenzijama vidljivo korie-
nje diskurzivnih strategija i retorikih sredstava koje najee koriste novin-
ski kolumnisti i uvodniari. Tu spadaju diskurzivne strategije preutkivanja i
personalizacije, kao i retoriko sredstvo drutvenog normalizovanja linih
modela. Ove strategije i sredstva bile su uokviravane hladnoratovskim okvi-
rom i izraavane antikomunistikim diskursom, ali i balkanskim diskursom u
okviru sukoba civilizacija, te najee okvirom agresorrtva s pripadajuim
humanitarno-imperijalistikim diskursom. Kombinacija svih ovih okvira sve-
doi da je posredi bila prvenstveno neakademska, pa ak i propagandistika
motivacija etnizacije delata i rtvi.
Najee je tenja da se susedna nacija uini manje vrednom prisutna
u istoriografijama balkanskih nacija, ali u Malkolmovom sluaju vidi se kako
se svesni napor da se istorija jedne od balkanskih nacija umanji, ignorie,
iskrivi, ismeje, pa ak i negira (Todorova, 1998: 314) prenosi i u pisanje stra-
nih autora o istoriji pojedinih balkanskih nacija. Prema tome, iako je Malkolm
piui o istoriji jedne balkanske zemlje izbegao zamke provincijalizma koje
naalost neretko prate razliite nacionalne istoriografije na Balkanu, on nije
umakao jedva prikrivenoj antisrpskoj i promuslimanskoj pristrasnosti u funk-
ciji neoimperijalizma.
485
O tome svedoi i nedosledna upotreba modernistikog poimanja etnike
vezanosti i nacije koju navodno autor zastupa. U stvari, u konkretnom istori-
ografskom izlaganju Malkolm je neretko upadao u mnogovekovna tumae-
nja nacije, naroito kada je koristio antivlake i antisrpske stereotipe kako bi
ocrtao neke gotovo nepromenljive crte ratnikog ponaanja Srba uopte, a
bosanskih Srba naroito. Takoe, o Bonjacima se sudi nekritiki pozitivno, jer
u knjizi nije mogue nai nijedan negativan bonjaki lik, dok su Srbi gotovo
bez izuzetka prikazani kao nacionalisti, a kadto i kao nacionalistiki komu-
nisti, to nije primeeno ni kod jedne linosti druge nacionalnosti u SFRJ.
Razarai SFRJ i agresori su nacionalistiki komunisti Dobrica osi i
Slobodan Miloevi i nacionalistika Srbija, Franjo Tuman je tek racionalni
oportunista, a rtve su svi ostali. Malkolm je upravo bio jedan od onih autora
koji su ovakvo objanjenje ratova za jugoslovensko naslee postavili u centar
panje. Pomeranje ie interesovanja sa celokupnosti ratova za jugosloven-
sko naslee na BiH omoguavalo je da se pojednostave kako rat u BiH, tako
i ratovi u celini koji se navodno nisu ni analizirali, jer se a priori utvrdilo da su
485 U knjizi o Kosovu Malkolm je izrazio motiv kulturtraegera: Jednog dana, meutim, Srbima
e biti potrebno da izau na kraj sa svojom istorijom; i nadam se da se neto od potreb-
nog materijala za punije razumevanje moe nai u ovoj knjizi (Malcolm, 1998: XXVII).
Miloevi i srpska strana praeni komunistikom JNA uzrono odgovorni za
sve loe to je zadesilo Jugoslaviju. Otuda je i bilo mogue da se BiH slavi kao
vieetniki uzor Evropske unije, a da se skoro ni ne primeti nestanak vieet-
nike drave koja je postojala sedamdesetak godina, iji je BiH bila deo, i to ne
najprimerniji kada je interkulturalnost u pitanju. Utoliko, al za BiH predstav-
ljao je ideoloku odbranu vieetnikog ideala na grobu jedne vee vieetnike
tvorevine koju mone drave vie nisu elele da brane. Osnovano je pitanje
zato se opstanak jedne vee vieetnike drave ne brani, a opstanak njenog
dotadanjeg vieetnikog dela brani. Razlog je, razume se, u interesima velikih
sila u datom poslehladnoratovskom trenutku. Trebalo je, bar kada je Malkolm
u pitanju, na vreme onemoguiti neko budue jaanje poloaja Rusije na Bal-
kanu. Otuda i promuslimanska tendencija u delu britanskih konzervativaca.
Naposletku, Malkolm je zakljuio da je udno da su Dejtonskim sporazu-
mom Amerikanci zaustavili vojni proces (misli se na napredovanje kombinova-
nih hrvatsko-bonjakih snaga koje su Amerikanci zaustavili pred Banja Lukom,
prim. aut.) i nametnuli umesto njega kvazipodelu, dok su prethodne tri godine
potroili kritikujui evropske vlade zbog njihove tenje za diplomatskim ree-
njima koja su proizala iz tih istih naela. Jedini odgovor Malkolm nalazi u pret-
postavci da su Amerikanci od Evropljana prihvatili argument o drevnoj etnikoj
mrnji kao uzroku sukoba u BiH (Malcolm, 2002: 271). Umesto takve prilino
naivne pretpostavke, moda je blie istini da su SAD imale svoju raunicu pri
planiranju vremena zavretka i ishoda rata ili, prosto, da su elele spreiti pad
Banja Luke zbog humanitarne katastrofe na koju bi Srbija morala reagovati voj-
nom akcijom protiv hrvatsko-bonjakih snaga (Ullman, 1996: 16).
10.3. Rat u BiH: viktimizacija Bonjaka i demonizacija Srba
Protivrenosti izmeu zapadne vizije Bosne kao jedne graan-
ske drave i elje nacionalista da odrede dravu u etnikom smi-
slu ostaje nerazreena.
Stiven Berg i Pol aup
10.4. Uvod
U ovom poglavlju se pristupa onim studijama i njihovim autorima koji
su se problemom nestanka Jugoslavije bavili posredstvom rata u BiH, zane-
marujui, u manjoj ili veoj meri, njegovu uklopljenost u iri sklop ratova za
jugoslovensko naslee, injenicu da su u njemu nastavili sukobe pripadnici
dveju etnikih grupa koje su se ve nalazile u ratu, i zanemarujui uopte ceo
proces nestajanja drave u ijem se geografskom sreditu BiH kao republika
nalazila. Veina autora obuhvaenih ovim poglavljem bavilo se problemom
genocida koji se navodno desio s poetkom rata u BiH, ako ne i u Hrvatskoj.
Cilj je da se putem kritikog pristupa razliitim istraivanjima o istoriji i
ratu u BiH dopre do shvatanja o procesu nestajanja SFRJ i uzrocima ratova
za jugoslovensko naslee u okviru njih, i oceni na koji nain je izbor teme
uslovljen shvatanjem uzrone teine razliitih inilaca u ovim procesima, kao
i na koji nain iz izbora teme sledi odreeno shvatanje uzroka nestanka SFRJ i
ratova za jugoslovensko naslee; naposletku, vrednuju se razliita istraivanja
o ovim pojavama na osnovu razlikovanja ideolokih i naunih sadraja u njima.
Naravno, sve vreme se ispituje da li s protokom vremena dolazi do napretka u
razumevanju inilaca koji su doveli do nestanka SFRJ i ratova za njeno naslee.
Izdvojeno je nekoliko uih tematskih celina na osnovu kojih je klasifiko-
vana graa koja je analizirana. Prva tematska celina je vieetnika BiH i seku-
larizovani muslimani kao ideal. Druga se odnosi na viktimizaciju Bonjaka i
demonizaciju Srba. Trea viktimizuje ne samo Bonjake ve pokuava diskur-
zivno provercovati i Hrvate kao rtve demonizovanih Srba. etvrta je zao-
kupljena islamofilijom kao retkom pojavom na Zapadu i gledanjem Srba kao
saradnika ili, ak, avangarde Evrope i Zapada u pokuaju istrebljenja evrop-
skih muslimana. Peta razmatra odnos BiH, saznanja, morala i sociologije kao
discipline, dok esta analizira saznajno vredne doprinose o ratu u BiH. Usput
se, u belekama, povlae paralele izmeu pisanja zapadnih autora s pisanjem
bonjakih autora razliitih ideolokih usmerenja o istim temama: od levih
liberala bosanske usmerenosti preko bonjakih sekularnih konzervativnih
liberala do muslimanskih konzervativaca.
10.5. Vieetnika Bosna i sekularizovani muslimani
kao ideal objektivnost kao rtva ideala
Bosna i Hercegovina je, tavie, napravila jedinstven doprinos
zapadnoj civilizaciji zasnovan na praksi vieetnikog sapostojanja.
Roj Gatmen
Primeeno je da je cjelokupna historiografska produkcija od devedesetih
godina bila (je) u sjeni spoznaje da se u posljednju deceniju XX stoljea ulo
bez napisane historije BiH, a ta je injenica, pored ostalih, presudno potakla
povjesniare, nae posebno, da neke periode, procese ili dogaaje reinter-
pretiraju i revaloriziraju. () Za neke su od izuzetnog znaaja postali oni dije-
lovi nae povijesti za koje nema pisanih spomenika ili dokumenata. Nagla-
eno zanimljive postale su neke od tema iz kontroverznog srednjeg vijeka,
otomanskog perioda, do apsurda trusnog perioda smjena dravno i dru-
tveno-politikih, toliko inkoherentnih, politikih i gospodarskih sistema od
kada je u uporabi sintagma Bosna i Hercegovina (istakao T. I.). Konkretno se
misli i na dogaanje dugog trajanja: period Austro-Ugarske, period Prvog
svjetskog rata, prve zajednike drave Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije,
zatim Drugog svjetskog rata, druge Jugoslavije i, posebno, posljednjih deset
godina XX stoljea (Iek, 2003: 16).
Nije samo Malkolm pokuavao da ponudi neku vrstu istorijske apologije
bosanskih muslimana
486
i sposobnosti BiH da bude odriva vieetnika neza-
visna drava i nije se samo on vraao u daleku prolost da bi naao oprav-
danje za postojanje BiH u sadanjosti. Odreivanje vremena kada se pravo-
slavni mogu nai u BiH sluilo je toj svrsi. Don Fajn
487
koji je Malkolmu u
dobroj meri bio uzor kad je u pitanju Crkva bosanska,
488
i koji se smatra naj-
strunijim angloamerikim istraivaem istorije BiH, ipak je 1993. u tekstu
Srednjovekovni i osmanlijski koreni modernog bosanskog drutva (The Medieval
486 Vostvo bosanskih muslimana krajem 1993. opredeljuje se za nacionalni naziv Bonjaci.
To je ovako prokomentarisao jedan bonjaki autor koji je, osim to je osnivao paravojnu
Patriotsku ligu BiH, u prvoj viestranakoj vladi bio ministar energetike da bi potom napu-
stio Izetbegoviev kurs 1992, jer je nasluivao da se ide ka nacionalnom bonjatvu umesto
ka nacionalnom bosanstvu (Young, 2004: 3): Uz prijedlog odustajanja od branjenja Bosne
i Hercegovine kao drave koja je obnovljena u okviru antifaistikog pokreta u Drugom
svjetskom ratu i zamisli o bratstvu i jedinstvu Srba, Hrvata i Muslimana, ponueno je bo-
njatvo kao novo rjeenje i ideologija. U preovlaujuoj emocionalnosti to se moglo shva-
ati kao pozitivna promjena iako je iza toga stajala podrka zamisli o podjeli Bosne na tri
nacionalne drave, to je bila izvorna taktika Miloevieve i Tumanove aparthejdne geo-
grafije, razaranja i preoblikovanja cijelog bosanskohercegovakog prostora (Mahmute-
haji, 2002: 258).
487 Doajen (roen 1939) u prouavanju srednjovekovne istorije BiH (studiju Bosnian Church,
citiranu u svega 16 bibliografskih jedinica, iako je tu razvio novo tumaenje Crkve bosan-
ske, objavio 1975), sa poetkom rata devedesetih posvetio se pisanju o savremenoj BiH,
pa je zajedno s bivim studentom Robertom Doniom 1994. objavio Bosna i Hercegovina:
izdana tradicija (Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed), navoenu u 74 bibliografske
jedinice, to ukazuje na vanost rata za rast citiranosti izvesnog autora i privlanost neke
teme, da bi 2006. objavio i knjigu Kada etnika vezanost nije bila bitna na Balkanu (When
Ethnicity Did not Matter in the Balkans), citiranu u dva rada, u kojoj se bavio uglavnom kri-
tikom hrvatskog nacionalizma kroz pokazivanje da hrvatski etniki identitet nije posto-
jao ili nije smatran bitnim u dobrom delu dananje Hrvatske tokom veeg dela istorije.
U osamdesetim, 1983. i 1987, napisao je dve studije o Balkanu u ranom i poznom sred-
njem veku. Predavao je u opsednutim gradovima, Sarajevu i Mostaru, tokom rata 1992
1995. godine. Moe se pretpostaviti da poznavalac prevashodno srednjovekovne istorije
Balkana ne bi pisao o savremenoj BiH da nije bilo rata, jer tek tada poinje pisati i o njoj.
488 Prihvatio je njegovo revizionistiko vienje da srednjovekovni krstjani Crkve bosan-
ske nisu bili dualisti, ve da su pripadali katolianstvu, ali da su zbog zabaenosti Bosne
bili izolovani od drugih katolika, te ih vremenom ovi poee smatrati jereticima i izma-
ticima (Malcolm, 2002: 3642; 277282). Bonjaki, hrvatski i srpski istoriari, koliko je
autoru poznato, jednoglasno se ne slau sa ovakvim tumaenjem, ve ostaju pri tome
da se radi o dualistikom uenju. Ako su povodom toga, kao povodom retko koje stvari
koja se odnosi na identitet u BiH, istoriari ove tri nacije saglasni, onda se verovatno radi
o istinitijoj tezi od Fajnove i Malkolmove.
and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society) u poreenju sa sledbenikom
vieslojnije pisao o prisustvu pravoslavaca u BiH:
Neki Hrvati istiu docnije irenje pravoslavlja i posle osmanlijskog osvajanja,
pokuavajui da sebe (i Muslimane) uine domaim stanovnitvom i tvrdei da
su pravoslavci docniji dooi. Ovo je delimino tano poto se mnotvo pravo-
slavnih odista i jeste doselilo u Bosnu kasno (u petnaestom i esnaestom veku).
Meutim, kroz itav srednji vek bilo je pravoslavnog stanovnitva u Humu/Her-
cegovini, kao i uz bosansku stranu Drine. tavie, mnogi pravoslavci Bosne su
potomci srednjovekovnih Bosanaca preobraenih u pravoslavlje. Tako, bilo koja
etnika oznaka upotrebljena u savremenoj Bosni koju njihovi pripadnici poku-
avaju da poveu s bilo kojim vremenom pre XIX veka (kada su ove oznake upo-
trebljene po prvi put) nije na mestu (Fine, 1996: 20).
Dakle, ne samo to se priznaje postojanje pravoslavnih u Hercegovini ve
se njihovo prisustvo utvruje i u bosanskome Podrinju, to nije sluajno, poto
je oblast Usore (Semberija) i Soli (Tuzla) bila pod upravom srpskog srednjove-
kovnog vladara aslava u prvoj polovini X veka, pa je ak dananju severoi-
stonu Bosnu sa Solima i kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika Konstan-
tin Porfirogenit smatrao pokrtenom Srbijom. Takoe, kralj Dragutin je drao
Usoru i Soli pod svojom vlau (orovi, 2005: I: 126; orovi, 2005: II: 63).
Sledei modernistiko poimanje nacije, Fajn tvrdi da u srednjovekovnoj
Bosni nije bilo nikakvog etnikog identiteta. Problem, meutim, izaziva dvo-
smisleno korienje imena srednjovekovni Bosanci uz glagol preobraa-
nje, zato to se u tom kontekstu ovo ime moe shvatiti ili u etnikom ili u
konfesionalnom smislu. U potonjem smislu ga je, pak, teko razumeti, iako ga
autor verovatno tako razumeva, poto je naziv za vernika Crkve bosanske bio
krstjanin. Osim toga, zato je Mehmed-paa Sokolovi (15051579) obnav-
ljao Peku patrijariju sa etnikom oznakom,
489
a nije, recimo, jaao Vaseljen-
sku ili pokuao da stvori neku lokalnu bosansku patrijariju, ako su to zahte-
vali interesi Osmanlija u borbi protiv Habzburgovaca?
No, Fajn veli da ako elimo neku istorijsku oznaku, onda bi termin Bosa-
nac (Bosnian) imao vie smisla; bar je to bilo ime njihove srednjovekovne
drave i njihove osmanlijske provincije i oznaka koju su mnogi srednjovekovni
Bosanci zaista koristili (Fine, 1996: 20).
490
Ipak, autor nije govorio o etnikoj
489 Prema Radovanu Samardiu, veliki vezir je pred strancima znao izjaviti da je potomak
srpskih despota, a Marin Dri je, pak, za njega govorio da je nae krvi bosanske (Samar-
di, 1971: 115116). Francuski poslanik u Carigradu Fransoa de Noaj je, pak, 1573. sma-
trao da Dubrovani imaju povlastice na Porti zato to je veliki vezir njihov veliki prijatelj,
i to tim pre jer je Srbin i roen je sasvim blizu grada Dubrovnika (Samardi, 1971: 482).
490 Ovo protivrei Fajnovom miljenju iskazanom u jednoj drugoj studiji da je religijski
identitet imao prednost nad etnikim/regionalnim u srednjem veku, a naroito u vreme
nego o istorijskoj oznaci, iako se ini da ovi pridevi imaju veoma slino zna-
enje, to potvruje argumentacija, poto pripadnost dravi moe stvarati
etniki identitet, kao i imenovanje koje za sebe koriste stanovnici nekog
podruja. No, u kom grmu lei zec, pokazuje sledea reenica u kojoj autor
veli da ni Srbi ni Hrvati, iako su pridobili neke Bosance da preu ove granice
imena, nemaju nikakvo istorijsko pravo na Bosnu.
491
Tako ispada da su pravi
Srbi ili Hrvati jedino oni u Srbiji, odnosno u Hrvatskoj, a da bosanski Srbi i
Hrvati, autor navodi itaoca da zakljui, treba da se vrate srednjovekovnom
bosanskom identitetu i vernosti bosanskoj dravi:
Jedino skoranje doba kada su Hrvati upravljali Bosnom bilo je za vreme ustake
drave tokom II svetskog rata, koje bi zahvaljujui brutalnom etnikom ienju,
siguran sam, svaki Bosanac eleo da zaboravi. Donedavno Srbi nisu nikad kon-
trolisali Bosnu sem ako neko eli da tvrdi, kao to ima osnova, da je meuratna
Jugoslavija bila u stvari velika Srbija. No, ni taj period nije onaj za kojim bi Bosanci
oseali nostalgiju. Ako je, pak, ono to se sad dogaa
492
pokazatelj na ta bi liila
srpska uprava Bosnom, podseajui na ustako etniko ienje, tada je jasno
da nijedan razuman Bosanac ne bi eleo ni njihovu upravu (Fine, 1996: 2021).
Upotreba nacionalne oznake Bosanac
493
ovde vri funkciju zamagljiva-
nja drutveno-etnike stvarnosti BiH, jer su Bosanci meusobno duboko
podeljeni po etnikim linijama, to najbolje pokazuje politika scena otkad
sukobljavanja hriana i Osmanlija (Fine, 2006: 181). Ako je tako, suprotstavljenost kon-
fesionalnih identiteta uticae vremenom na javljanje rivalskih etnikih identiteta.
491 U jeku velikosrpske agresije na BiH roena je ideja naunoistorijske obrade BiH (Radi se o
studiji grupe autora Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata,
Sarajevo, 1994, prim. aut.). Bio je to nauni poduhvat da se odbrana BiH od agresije osmisli
objektivnom istinom istorijskog razvitka BiH. Sa navedenim poduhvatom ima izvjesne srod-
nosti i podudarnosti pojava djela o povijesti BiH u nekim zapadnim zemljama. Njihovim auto-
rima bila je motivacija da nauno opovrgnu teze da je Bosna konstrukcija, vjetaka politika
tvorevina, koja kao takva mora da se raspadne, jer u njoj ne mogu da se sprijee i zaustave
meuvjerski i meuratniki sukobi i obrauni (Redi, 2003: 262). Vidljivo je, prema tome,
koliko je rat vaan za utemeljenje jedne zajednice. Graanski rat je u ovom sluaju ponukao
neke istoriare da putem ukorenjivanja u duboku prolost opravdaju postojanje politike
zajednice koju su smatrali vrednom ouvanja. Tome slui i upotreba sintagme velikosrpska
agresija na BiH, jer se bez neprijatelja zajednica teko moe utemeljiti. Nevolja je, meutim, u
tome to je neprijatelj BiH u konkretnom sluaju ukorenjen unutar samih granica BiH, i to ne
samo meu Srbima, to se sistematski previa. Naposletku, injenica da do 1994. nije posto-
jala pisana istorija BiH, a do 1997. ni istorija Bonjaka, najbolje svedoi da se zapravo devede-
setih godina, pri kraju etnikog rata u BiH i neposredno posle njega, stvaraju kako bonjaka
nacija tako i BiH kao istorijski utemeljena politika zajednica.
492 Prvo izdanje knjige pojavilo se 1993, a drugo 1996. godine.
493 Slino ovome, Mahmutehaji se zalae za bosanski patriotizam umjesto opakog triba-
lizma (Mahmutehaji, 2002: 262). Jedini problem sa takvom logikom jeste to posle
razbijanja SFRJ svako takvo zalaganje ne deluje iskreno bosanskim Srbima i bosanskim
je dozvoljen viestranaki sistem. Naime, ustaku dravu mnogi u zapadnoj
Hercegovini ne zaboravljaju i ne ele zaboraviti, jer se verovatno smatra zlat-
nim dobom nacionalne prolosti. Kraljevina SHS (Jugoslavija) veini bosan-
skih Srba verovatno je ostala u lepom seanju. Veini Bonjaka, moda, nisu
mile ni NDH ni Kraljevina, a kamoli uasna istorijska epizoda etnikog pro-
gona kojem su bili podvrgnuti devedesetih, dok im je socijalistika Jugosla-
vija veinom verovatno ostala u prijatnom seanju. Hercegovakim Hrvatima,
meutim, verovatno socijalistika Jugoslavija nije omiljena politika zajednica
u kojoj su iveli, ba zbog hipoteke ustake prolosti koja je postavljala pre-
grade drutvenom napredovanju.
BiH je teko odriva kao nezavisna i funkcionalna politika zajednica
pod uslovom da tri dijametralno razliita kolektivna seanja o poslednjih sto
godina postoje meu glavnim etnikim zajednicama. Naravno, meunarodni
upravitelji iz EU mogu i nadalje eksperimentisati, ali utoliko e, kako vreme
odmie, takvi eksperimenti sve vie nalikovati kolonijalnoj kulturtraeger upravi
nalik Kalajevoj i gubiti legitimitet meu etnijama BiH. No, Fajn je pripadao
onoj grupi istraivaa koji uitavaju predmetu prouavanja one crte koje lino
smatraju poeljnim, pa je lanak zavravao na sledei nain:
Napadai i opsedatelji predstavljaju tek deo bosanskih Srba. Primerice, kao to
je pomenuto u mom uvodniku, mnogi, ako ne i veina sarajevskih Srba jo uvek
su u gradu i podravaju bosansku vladu umirui zajedno sa sarajevskim Muslima-
nima i Hrvatima od srpskog granatiranja. Tako, pripadnici svih tzv. etnikih grupa
Sarajeva odbijaju ove uskoovinistike oznake i oseaju se jednostavno Sarajli-
jama (narodom Sarajeva) ili Bosancima. Ovaj zajedniki bosanski identitet vid-
ljiv je kroz ogroman broj sklopljenih meovitih brakova od poetka rata. Prema
tome, bosansko pitanje nije samo prosto muslimansko pitanje nego je i pitanje
koje ukljuuje sve tri nacionalnosti, i ukljuuje bosanske Srbe i Hrvate uz Musli-
mane. Jugosloveni svih etnikih grupa treba da vide da je njihov istinski interes
predstavljen bosanskim pitanjem koje izrasta iznad deobnih ovinizama. Stvar
Srba i Hrvata ne predstavljaju etnike milicije koje krue BiH tvrdei da govore
o njihovima narodima. Istinsko srpsko pitanje je pitanje Bosanaca. Srbi i Hrvati
moraju odbaciti njihove ovinistike lidere i vratiti duh bratstva i jedinstva koje
jo upotrebljavaju Sarajlije u njihovoj sadanjoj agoniji. Ovo je bio spas za Jugo-
slaviju pre pedeset godina, i jo uvek bi mogao biti danas (Fine, 1996: 21).
Stvarnost BiH je idealizovana kako bi odgovarala viziji poeljnog vieet-
nikog drutva ovog liberalnog amerikog istraivaa. U stvari, autor se bori
Hrvatima. Onaj koji je u veini po pravilu se zalae za integrativnu ideologiju jugoslo-
venstva, u srpskom sluaju, ili bosanstva, u bonjakom sluaju, ali oni koji nisu pri-
padnici veine u tome podozrevaju asimilacionistike tenje.
protiv nepoeljne stvarnosti BiH. Tome naroito doprinosi upotreba norma-
tivnih glagola trebati i morati. Bosanskim Srbima i Hrvatima se nareuje, jer
oni moraju odbaciti ovinistike lidere, a svim Junim Slovenima se propi-
suje da treba da vide da im je istinski interes iznad deobnih ovinizama.
Sarajevo se shvata kao bastion poeljne vieetnike stvarnosti. Sasvim je
zanemarena injenica da je naputanje Sarajeva bilo zabranjeno, a da su sre-
nici koji su mogli da ga napuste to zadovoljstvo plaali podmiivanjem vlasto-
draca ili kriminalaca. Naravno, dananja etnika struktura koja zbog nedo-
statka popisa nije poznata, svedoie za budunost koliko je ovakva procena
Fajna bila na mestu. Ono to se zna odnosi se na injenicu da su posle predaje
dela Sarajeva koji su kontrolisale snage bosanskih Srba bonjakoj vlasti Srbi
masovno napustili grad, u emu su ulogu odigrali kako bonjaki, tako i srp-
ski kriminalci. Zato je teko uverljivo govoriti o nekom veem vieetnikom
potencijalu Sarajeva, a posebno ne BiH u celini. Sem toga, autor bira identi-
tete koji mu odgovaraju, pa veli da su se Sarajlije oseale samo stanovnicima
grada ili Bosancima, kao da se pojedinac moe poistovetiti samo sa jednom
referentnom grupom, a ne sa vie grupa istovremeno. Sarajlija je mogao, i
moe u sebi sadrati jo niz drugih identiteta, a koji e identitet za njega biti
najbitniji, zavisi od niza okolnosti i moe biti uslovljeno optom drutvenom
klimom ili njegovim porodinim i linim opredeljenjem i oseanjem.
No, pojam Bosanac se shvatao pisac ovih redaka svedoi na osnovu pri-
marnog iskustva u nenacionalnom i neetnikom smislu. To je bila jedna vrsta
nadnacionalne oznake koja nije nosila jak emotivni naboj poput etnoreligij-
skih, tj. nacionalnih oznaka. Ovaj pojam je uporediv sa pojmovima umadi-
nac, Vojvoanin i Srbijanac, donedavno Crnogorac, koji upuuju na regionalnu
ili dravnu pripadnost, ali ne i na etniku ili nacionalnu. Takoe, treba uoiti
i injenicu da su etnoreligijski identiteti BiH prepoznati bez ikakvih ograda
kao ovinistike oznake, to govori o udnovato velikoj strasti autora iz Mii-
gena usmerenoj ka ponitenju etnike stvarnosti BiH. Podatak o naroito veli-
kom sklapanju vieetnikih brakova ba u ratnom periodu, za ta se ne navodi
nikakav izvor, moe izazvati u najboljem sluaju uenje, a u najgorem zapi-
tanost o iskrenosti autora.
Doista, dvojica autora koji bosanskohercegovaku stvarnost nisu videli
kroz ideologizovanu crno-belu prizmu utvrdili su da su meoviti brakovi inili
oko 15,3% svih sklopljenih brakova u BiH 1981, ali i da je 95,3% Muslimanki
i 92,9% Muslimana sklapalo etniki istovrsne brakove. Stopa sklapanja nei-
stovrsnih brakova bila je via meu Srbima, i jo via meu Hrvatima. Najvei
broj meuetnikih brakova u republici sklapano je, tako, meu nemuslima-
nima. Istovremeno, Sran Bogosavljevi je izraunao da, ako se ukljue deca
iz meovitih brakova, preko polovine stanovnitva Bosne ima bliske roake
druge nacionalnosti (Burg, Shoup, 2000: 42). Jasno je, prema tome, da je
vieetnika stvarnost BiH bila sloena i esto protivrena, jer je apsolutni broj
meuetnikih brakova bio svakako nezanemarljiv, iako teorijsku ansu skla-
panja meuetnikih brakova bosanski Muslimani najee nisu koristili.
Treba, takoe, imati u vidu i rezultate do kojih je dola Norveanka Tone
Bringa u svojim antropolokim prouavanjima seoskog ivota u BiH, jer se
drutvo BiH ne moe svesti samo na Sarajevo. Ona je pokazala da su se, iako
lini odnosi izmeu muslimana i hriana u BiH nisu morali biti loi, meuet-
niki brakovi sklapali retko, a da je pravilo bilo da se sklapaju etniki istovrsni
brakovi. Ovo pravilo je upravo imalo funkciju odravanja i produavanja traja-
nja odelitih etnikih grupa (Bringa, 1995; 1993). Treba, meutim, uoiti jednu
vanu injenicu: ako je postojao tabu sklapanja etniki neistovrsnih brakova
na bosanskohercegovakom selu radi odranja etnikih grupa, to autorka
izriito tvrdi, onda su i etniki identiteti bili prilino postojano odreeni na
konfesionalnoj bazi i u praksi nisu bili lako promenljivi. Ovaj prosti zakljuak,
meutim, sama autorka nije izvukla, najverovatnije sledei politiku korek-
tnost koja favorizuje teorijsku postavku o promenljivosti etnikog identiteta
na utrb empirijski utvrdive stvarnosti koja nije ila u smeru estog prelae-
nja etnikih granica i menjanja etnikog identiteta.
Valja uoiti da poslednje reenice iz Fajnovog navoda iznenada uvode
u igru i Jugoslovene, a o Jugoslaviji se u tekstu vie ni na jednom mestu ne
raspravlja, pa ako je bosansko pitanje iznad svih deobnih ovinizama, zar
se to isto nije moglo rei i za neko jugoslovensko pitanje? Nije li trebalo bra-
niti Jugoslaviju, ako se mislilo na laku i uspeniju odbranu BiH? Naposletku,
zato autor pre rata u BiH nigde nije pouio npr. Slovence i Hrvate da se vrate
duhu bratstva i jedinstva? U politici je, naime, pitanje trenutka veoma vano,
pa ako se propusti apelovanje na izvesne poeljne vrednosti u jednom slu-
aju, onda je dockan apelovati na njih kasnije, kao to e Fajn doista i uiniti.
Tone Bringa,
494
profesorka socijalne antropologije u Bergenu, prouavala
je u sklopu doktorskih studija na Londonskoj koli za ekonomiju i politike
nauke 1987/88. neko selo
495
u centralnoj Bosni dva sata vonje severno od
Sarajeva, tj. sedam km od Kiseljaka (Young, 2004). Nekih sedam godina docnije,
1995, objavila je knjigu Biti musliman na bosanski nain: identitet i zajednica u
selu sredinje Bosne (Being Muslim the Bosnian Way: Identity and Community in
a Central Bosnian Village)
496
na osnovu doktorata. ivela je tokom terenskog
istraivanja sve vreme u muslimanskoj porodici i u muslimanskom kraju sela,
iako je ono bilo etniki meovito, jer su u njemu iveli i Hrvati (Bringa, 1995: 5).
Sem toga, kao neudata ena u muslimanskom okruenju druila se uglavnom
494 Udata, ako je verovati Vikipediji, za amerikog diplomatu i polovinom devedesetih amba-
sadora SAD u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta (Peter Galbraith), http://en.wikipedia.org/wiki/
Peter_W._Galbraith, pristupljeno 10. IX 2008.
495 Nije otkrila o kojem je selu re, poto su njegovi stanovnici bili proterani, ve ga je nazvala
Dolina.
496 Citirana u 169 knjiga ili lanaka; prilino uticajna studija.
sa enama koje su imale drugarice meu Hrvaticama. Kao proizvod toga,
nastala je antropoloka studija o muslimanskoj zajednici u selu sa musliman-
skim i hrvatskim iteljima, viena uglavnom oima ena (Bringa, 1995: 56).
Tokom maja 1993. nala se ponovo u selu snimajui sa filmskom ekipom Gra-
nada dokumentarac Svi smo mi komije (We are all neighbours) (Bringa, 1995:
XIX), a docnije je u svojstvu strunjaka svedoka svedoila pred Meunarod-
nim sudom za ratne zloine u Hagu.
Zanimljivo je da u predgovoru autorka navodi upozorenje lokalnog
hode da postoji ogranienje njenom razumevanju muslimanske zajed-
nice poto nisam bila jedna od njih, nisam bila muslimanka. tavie, upo-
zorio je, uvek zapamti da ljudi jedno rade, drugo kau, i tree misle. Poto
antropolog retko ima pristup svim trima verzijama iste osobe, gornje upozo-
renje, takoe, vredi i za itaoca ove etnografske studije (Bringa, 1995: XVI).
Ipak, ini se da autorka, i pored ispoljene opreznosti i paljivog prouavanja
predmeta istraivanja, nije do kraja posluala mudrog hodu, ve je poklonila
poverenje mnogoemu to je ula. To je vidljivo i u samom predstavljanju rata
koji je u aprilu 1993. obuhvatio i Dolinu:
497

Tokom veeg dela godine, seljani su verovali da je jedini nain na koji
bi oni mogli biti uvueni u rat da izvanjci (ljudi sa strane, T. B.) dou u selo i
ponu ih izazivati. Pa i onda kada su se bosanski Hrvati (HVO) i snage hrvat-
ske vojske sukobile sa snagama bosanske vlade (uglavnom muslimanskim)
drugde u sredinjoj Bosni, muslimani i katoliki Hrvati su nastavili da ive u
naem selu jedni uz druge u miru. Naposletku je tako bolno bilo veini musli-
manskih seljana i mnogim njihovim hrvatskim susedima to napadai nisu
bili samo izvanjci. (...) Zapoet kao rat koji su vodili izvanjci, prerastao je u
rat u kojem ratuje komija protiv komije poto se poznata osoba sa sused-
nih vrata pretvorila u obezlienog tuinca, lana neprijateljskih formacija
(Bringa, 1995: XVI).
Dakle, autorka je i pored hodinog upozorenja verovala da samo izvanjci
mogu izazvati probleme. Doista, iz njene pripovesti izvlai se zakljuak da
su ljudi sa strane doli i pokvarili idiline odnose. Ovog puta nije se radilo
o Srbima iz Srbije, ve su izvanjci Hrvati iz BiH i iz Hrvatske. Selo je, u neku
ruku, metafora cele BiH; ba kao to je i BiH nevina rtva agresije Srbije,
tako je i Dolina nevina rtva agresije bosanskih Hrvata i Hrvatske. Domai
Hrvati su se, kako iz teksta proizlazi, iz neobjanjivih razloga prikljuili agre-
siji na Muslimane. No, nisu oni krivi; da jesu, ne bi se mogla odrati pripovest
o gotovo beskonfliktnoj prirodi ivota u Dolini, odnosno u BiH. Krivi su uvek
izvanjci. U stvari, primeuje Majkl Men (Michael Mann), Bringa malo govori
o muslimanskim mukarcima, a o hrvatskim ni toliko, pa je lako mogla preu-
veliati jaz izmeu Doline i rastueg nacionalizma spoljanjeg sveta (Mann,
497 U oktobru 1993. nije bilo nijednog od 400 Bonjaka u selu (Bringa, 1995: XVIII).
2005: 416). itelji Doline su tek izmanipulisani, to neminovno dovodi u pita-
nje njihovu inteligenciju, tim pre ako znaju da se rat moe samo spolja uneti
u njihovo selo ili u BiH uopte. Svejedno, na delu je bio okvir agresorrtva i
humanitarno-imperijalistiki diskurs.
498
Ipak, autorka je opreznija od nekih njenih sledbenika (Campbell, 1999)
koji je opirno citiraju. Ona veli da BiH nije ni zemlja veite mrnje, ali ni da
je BiH, s monim simbolom Sarajeva, predstavljala idealni primer harmoni-
nog i trpeljivog viekulturnog drutva u kojem ljudi ne klasifikuju sebe kao
Srbe, Muslimane ili Hrvate. Nekima je ime linosti (koje obino pokazuje
etnoreligijsku pripadnost) bilo vano i povlailo barijeru drutvenoj bliskosti
i poverenju; drugima, meutim, to nije bilo vano. Stavovi su zavisili od dobi
i drutveno-kulturnog okruenja u kojem linost odrasta. Generacijama koje
su odrastale u pedesetim i ezdesetim to obino nije predstavljalo problem,
dok je generacijama od pre II svetskog rata to bio problem, a poelo je da
zadobija vanost i meu mladim ljudima u 80-im (Bringa, 1995: 3). Autorka
prilino uverljivo tvrdi da je bilo i sapostojanja i sukoba, trpeljivosti i predra-
suda, sumnje i prijateljstva (Bringa, 1995: 3). Naroito na bosanskome selu,
Bringa je uvidela da etnoreligijska pripadnost ima velikog znaaja, te da su svi
seljani dobro znali ko je ko u etnikom smislu, i to ne samo u selu odakle su
oni, ve i u okolnim selima. Pa ipak, verovala im je na re kad su tvrdili: Uvek
smo iveli zajedno i dobro se slagali; ono to se sada deava stvorio je neko
jai od nas (Bringa, 1995: 4).
Mogue je da bez meanja Srbije i Hrvatske ne bi bilo rata, ali je teko
oekivati da tog meanja ne bude u trenutku kad Srbi i Hrvati ratuju jedni
protiv drugih u susedstvu i u samoj BiH, tj. u Hercegovini. Drugim reima, BiH
nije izolovano ostrvo, ve se granii samo sa dve republike bive SFRJ koja
je nestajala u ratu dve nacije koje su, osim to su inile veinu u pomenutim
republikama, a zajedno i u SFRJ, inile zajedno apsolutnu veinu stanovni-
tva BiH i dve od tri konstitutivne nacije te republike.
499
Takoe, ak i izostanak
498 U jednom intervjuu, na pitanje da li je predvidela raspad Jugoslavije dok je u njoj ivela
obavljajui istraivanje, te da li je mogla zamisliti tako uasan sukob, autorka je odgo-
vorila: Ne. Kao ni moji bosanski prijatelji, nisam mogla, naravno, ni zamisliti bilo ta tako
uasno kao to je ovaj rat. Snaga dogaaja je upeatljiv podsetnik bliskosti i sloenosti
odnosa izmeu Bosanaca razliitog etnikog porekla. Da ljudi nisu eleli da ive zajedno
ili da su veze meu njima bile labave bilo bi lako podeliti bosanski narod i razoriti zemlju.
irenje jakog straha putem politike propagande i upotreba terora, te konano bombar-
dovanje civila, masakri i genocid bili su potrebni da bi se Bosna i njen narod naterali u
podelu (Bringa, 1997, http://home.ubalt.edu/calbrecht/Bringa.htm, pristupljeno 20. V
2008). Valja uoiti kako se u intervjuu slobodno od akademskih naela govori o bosan-
skom narodu koji se svodi na nemonu igraku u rukama spoljnih sila zla.
499 Rusmir Mahmutehaji izraava opteprihvaenu misao meu Bonjacima u BiH da su
agresiju na BiH usaglaeno vrile elite Srbije i Hrvatske: Njihovo uplitanje spolja bili
su i poticaj i podrka razarateljskim energijama i ustrojstvima unutar sloenog, pa zato i
meanja sa strane ne znai da ne bi i dalje postojalo na duboko konfesional-
nim osnovama ukorenjeno nepoverenje etnikih zajednica BiH koje je, podsti-
cano kadto i suprotstavljenim kolektivnim seanjima na II svetski rat i zapa-
ljivim nacionalistikim govorima politiara, umelo prelaziti u netrpeljivost i
neprijateljstvo.
Pojam da katoliki i pravoslavni Bosanci pripadaju hrvatskoj i srpskoj
nacionalnoj dravi bio je naglaen tokom razmene nacionalistike retorike
izmeu Hrvatske i Srbije pre i izvesno tokom ovog rata (kada kategorije kul-
turnog identiteta otvrdnjavaju i postaju nepokretne i jednostavne). U ovom
okviru je i plan o kantonizaciji uzdu etnikih linija bio shvaen lokalno i,
prema tome, prigrljen od Srbije i Hrvatske dok je estoko odbijen od Bosne i
Hercegovine i veine njenih muslimana koji su, zajedno s nekim bosanskim
Hrvatima i Srbima (uglavnom inteligencija), odani vieetnikoj i vereligij-
skoj unitarnoj bosanskoj dravi izgraenoj po naelima demokratije i plura-
lizma (Bringa, 1993).
Kako se iz navoda vidi, unitarna BiH smatra se veoma vrednim i pleme-
nitim ciljem. Autorka se nije izjanjavala da li bi i unitarna SFRJ bila poeljna.
No, tada bi srpski nacionalisti inili veinu. Uopte se ne razmilja o inje-
nici da je koalicija dve etnike zajednice BiH preglasavala treu. Gotovo da se
bosanskim katolicima i pravoslavcima negira pravo da se smatraju Hrvatima
i Srbima. Oni, propisuje autorka, treba da budu tek katoliki i pravoslavni
Bosanci. Utoliko se i Kutiljerov plan odbija, jer je prigrljen od Srbije i Hrvat-
ske, a odbijen od Bosne i Hercegovine.
Tako se autorka u politikim stvarima sasvim odvajala od ozbiljne antro-
poloke analize koju je sprovodila. im bi se politika uplela, izricali su se
u stvarnosti neutemeljeni stavovi. BiH, kao drava, jednostavno nije imala
zajedniki stav o Kutiljerovom planu, ba kao to nije imala i nema zajed-
niki stav o veini stvari. Naime, katoliki i pravoslavni Bosanci su Kutilje-
rov plan oberuke prihvatili. Jedino su muslimani bili nezadovoljni, iako su
i oni prvobitno prihvatili predlog. Doista, tek meanjem sa strane, tj. nakon
amerikog ubeivanja, Izetbegovi je povukao ve dati potpis. No, taj pred-
log nije odgovarao viziji poeljnog drutva autorke, ba kao to nije odgova-
rao ni interesima SAD. injenica da su isti stav zastupali bosanski Muslimani
doveo je autorku u ubeenje da oni nisu nacionalisti. Za prosenog Srbina
ili Hrvata, radi se o naivnom stavu. Pa ipak, mogue je da je autorku jedno-
stavno ponela liberalna ideologija, te da zato nije kadra uvideti nacionali-
zam iza fasade vieetninosti, uprkos antropolokom obrazovanju. Takoe,
krhkog, drutvenog tkiva Bosne i Hercegovine. Bez njih ni razaranja ni ubijanja ne bi bila
mogua, to svjedoi i povran osvrt na bolno iskustvo bosanskohercegovakog naroda.
Ali, oni su taj pothvat ubijanja i razaranja predstavljali i tumaili postojanjem unutarnjih
napetosti meu kulturama (Mahmutehaji, 2002: 174).
injenica da su neki Bonjaci koje je lino poznavala bili proterani ili ubi-
jeni verovatno je znaajno uticala da brani stavove one strane koju je opa-
ala kao rtvu.
Don Fajn i njegov nekadanji doktorand Robert Donia bavili su se nekim
aspektima prolosti BiH pre no to se moglo i pomisliti da bi u BiH moglo biti
rata, poto je tada vladala blokovska podela sveta koja je ravnoteom global-
nog straha spreavala izbijanje malih sukoba, posebno onde, kao to je slu-
aj sa prostorom bive Jugoslavije, gde su bile granice dvaju svetova, kapitali-
stikog i socijalistikog, i gde bi se svaki mali sukob mogao pretvoriti u sukob
globalnog i potencijalno sveunitavajueg karaktera. Tone Bringa se takoe
upustila u prouavanje BiH nekoliko godina pred poetak rata, ali nije ni pomi-
ljala da bi tamo moglo doi do rata. To ukazuje da su se oni bavili predme-
tom istraivanja voeni saznajnim interesima, te da nastavljaju da se bave
predmetom istraivanja i kada ovaj nije u ii interesovanja svetskih sred-
stava masovnog optenja.
U poglavlju Jeretike misli o postkomunistikoj tranziciji u bivoj i budu-
oj Jugoslaviji (Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in
the Once and Future Yugoslavia), objavljenom 2003. u knjizi Jugoslavija i njeni
istoriari: Razumevanje Balkanskih ratova 90-ih godina XX veka (Yugoslavia and
Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s), Don Fajn je prome-
nio ugao gledanja na problem Bosne i Hercegovine, poto se bavio celom biv-
om Jugoslavijom. Jednostavno, kao dosledni pobornik vieetninosti i protiv-
nik nacionalizma i ozbiljan istraiva srednjovekovne istorije Balkana, morao
je doi do pitanja i one zemlje iji je BiH bila deo. To ga je odvelo u specifina
prosuivanja prolosti i utopijske budunosti prostora koji naseljavaju Juni
Sloveni. Prvo to je ispravno uoio odmah na poetku teksta jeste antikomu-
nistika predrasuda koja je vodila mnoge na Zapadu kada je nestanak evrop-
skog socijalizma ubrzao proces nestajanja SFRJ:
Akademska i, posebno, novinarska oznaavanja i uoptavanja zamaglila su sve
vrste razlikovanja koje je bilo potrebno napraviti i zatamnila prole uslove u razli-
itim istonoevropskim dravama proizvodei istovrsni opis biveg komunizma
u svim ovim dravama. Komunistika Istona Nemaka, Rumunija i Albanija su,
primerice, bile uasne; ali je jugoslovenska komunistika drava bila veoma razli-
ita (Fine, 2003: 179).
Ako bi se Fajnova konkretizacija podigla na apstraktniji nivo, radilo se o
duboko uvreenom hladnoratovskom okviru sa antikomunistikim diskur-
som po kojem su svi komunisti neizostavno loi, a svaki antikomunista zacelo
dobar. Utoliko su se odista neuporedive drave koje su pripadale socijalizmu
stavljale u isti ko, to je moglo odgovarati samo nacionalistikim secesioni-
stima u Jugoslaviji:
Ova smicalica, kojom se osuivao Tito i njegova drava, zadobila je simpatije za
Hrvate i Slovence, poto im je dozvoljavala da koriste navodne prole patnje pod
represivnim komunizmom i, da opisujui njihovog suparnika, Slobodana Miloe-
via iz Srbije, kao nastavljaa komunizma, ubede strane voe i javnost da ove dve
republike zasluuju izbavljenje iz Jugoslavije. Miloevi je izrastao iz komunisti-
kog sistema, ba kao Franjo Tuman iz Hrvatske, ali je Miloevi mnogo kasnije
od Tumana odbacio komunistiku oznaku i nazvao svoju partiju socijalistikom.
Dvojica voa su, meutim, bili jednaki diktatori. Miloevi zacelo nije bio titoi-
stiki komunista, ve je umesto toga bio brutalni autoritarac koji je igrao na naci-
onalistiku kartu, ak ne zbog toga to je u nju verovao, ve zato to mu je izgle-
dalo (a dogaaji su pokazali da je bio u pravu) da je to bio put zadobijanja moi
u Srbiji. U svakom sluaju, ova linija je omoguila Hrvatima i Slovencima i njiho-
voj kampanji za nezavisnost, i pre no to su zapoele borbe, da predstave svetu
pogrenu sliku o sebi kao rtvama, i da tako oni samo reaguju na viktimizaciju,
a ne sliku onoga to su oni zapravo radili, a to je zapoinjanje aktivne politike za
nezavisnost koja je uskoro proizvela hrvatsku represiju nad njenom sopstvenom
srpskom manjinom i zapoela brutalni rat koji je proizveo ogroman broj rtava,
ukljuujui hiljade Hrvata (Fine, 2003: 179180).
Doista, autor je ovde pokazivao antinacionalistiku doslednost. Svaki
na nacionalizmu zasnovan secesionizam se osuuje. Takoe, vidi se da je
prema Jugoslaviji izrazito pozitivan stav, jer joj se priznaje da je bila drava
koja je u mnogo emu prednjaila u socijalistikom svetu. Sem toga, a za
Fajna je to presudno, bila je to vienacionalna drava koja je stvarala pret-
postavke za kosmopolitizaciju prostora u kojoj etnika vezanost nije vana.
Utoliko se razlikuje kosmopolitski titoistiki od miloevievskog nacionali-
stikog socijalizma. Uoena je, takoe, propagandna probojnost borbe pro-
tiv komunizma na Zapadu koja je onemoguavala sagledavanje bliskosti
u nainu vladanja Franje Tumana i Slobodana Miloevia, samo zato to
je prvi na vreme postao antikomunista. Isto tako, uvia se da je stereotip
rtve komunizma ono to je Sloveniji i Hrvatskoj presudno pomoglo u
propagandnoj borbi.
Fajn je smatrao da je Brozov reim bio prilino otar prema protivni-
cima do 1955, ali je to i pravdao potrebom da se pobede ovinistike snage,
aktivne ponegde i tokom pedesetih, koje su tokom rata sprovodile geno-
cid. Meutim, primetio je da se reim znatno liberalizovao u ezdesetim
godinama:
(...) proizvodei prilino slobodno drutvo (u smislu graanskih sloboda, ne i u
smislu demokratskih viestranakih izbora) u kome je zapravo bilo veoma pri-
jatno iveti, ukoliko ovek nije politiki aktivista sa planom da ugrozi bilo deli-
katnu ravnoteu u nacionalnim odnosima bilo samoupravni socijalizam. Hrvati
su imali savrenu slobodu da ive kao Hrvati u stvari, imali su sopstvenu samo-
stalnu republiku. Budalasta (foolish) politika savezne partije koja je obeshrabri-
vala jugoslovenski (etniki) identitet ak je jaala njihovo pravo da budu Hrvati
jamei da drugi iri identitet ne bi mogao imati preimustvo pred uskim hrvat-
skim identitetom (Fine, 2003: 180).
Ovakav citat najbolje pokazuje koliku i kakvu naklonost Fajn gaji prema
bivoj Jugoslaviji i koliku i kakvu antipatiju prema nacionalizmima, prevas-
hodno hrvatskom,
500
koji su je dovodili u pitanje od samog nastanka. Zani-
mljivo je da to nije pokazivao u radovima iz devedesetih, ve da, zgranut nad
efektima nacionalizma tokom poslednje decenije XX veka, sada posle ratova
nostalgino priziva Jugoslaviju u seanje. Stoga se i Brozova istka hrvatskih
nacionalista iz perioda Hrvatskog proljea prikazuje nedvosmisleno oprav-
danom:
No, kritiari Titovih dela iz 1971/1972. moraju zastati pre no to ih osude. Ono
ega se Tito bojao bio je slom Jugoslavije i nasilja koje bi ga verovatno pratilo:
dogaaji iz 90-ih pokazuju da su njegovi strahovi bili stvarnosni. Poneka izbaci-
vanja iz Partije i kratke zatvorske kazne za mali broj krajnjih nacionalista, to je
sprovoeno ranih 70-ih izvesno izgledaju kao mala mana (ako se uopte radi o
mani) u poreenju sa masovnom smru i razaranjem koje je proizveo ovinizam
Tumanovih dela (Fine, 2003: 181).
Razume se, drava ima pravo da koristi razumnu meru sile kako bi se
zatitila od onih koji je ugroavaju, jer ona se upravo odlikuje monopolom
na legitimnu upotrebu sile. Problem je to je SFRJ poetkom devedesetih
500 Otud i obimna studija u kojoj se kadto neopravdano negira ili preterano ograniava na
12 legendarnih plemikih porodica i retke pojedince postojanje hrvatske etnike vezano-
sti sve do XIX veka (Fine, 2006). Fajn smatra da nije izvesno da je Tomislav ujedinio dalma-
tinsku i panonsku Hrvatsku, da je Hrvatska retko imala vlast nad dalmatinskim gradovima
ili nad teritorijom juno od Cetine, da je Konstantin Porfirogenit jedini srednjovekovni
pisac koji je protezao hrvatsku oblast na slavonske predele dok su tokom najveeg dela
istorije, od X veka, Slavonijom koja je tek u XX veku postala ujedinjena sa Hrvatskom u
Kraljevini SHS vladali Ugari ili Habzburzi, te da se Hrvatska ograniavala na relativno usku
oblast izmeu Zadra, Splita i Trogira, tj. na Istru, Liku i Krbavu, Modru i Vinodol odakle je
poreklom svih 12 pomenutih porodica, da se ljudi pod vlau ovih 12 porodica nisu ose-
ali Hrvatima nego Slovenima, i da, tavie, hrvatska oznaka nije odraavala etniku veza-
nost ve pripadnost politikoj zajednici, kao i da do 1500. etnogeneza Hrvata izvesno
nije zapoela, a da je Trojedna kraljevina Hrvatska, Dalmacija i Slavonija tek jedan mit za
ije postojanje ne postoji empirijsko potkrepljenje, te da su Habzburzi koristili iskljuivo
mnoinu za kraljevine Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju sve do 1918. (Fine, 2006: 2021,
6768, 7073, 76, 78, 84, 109, 114115, 120, 132, 149150, 165169, 172, 176177, 183).
Zanimljivo je da Fajn ne uoava da pomenutih 12 porodica, od kojih za dve nema bliih
podataka, zapravo ocrtavaju biblijski arhetip o 12 plemena Izrailja.
bila toliko oslabljena da nije mogla upotrebiti dovoljnu meru efikasne sile, i
razume se, to SAD i EEZ nisu bili nedvosmisleno i bezuslovno za ouvanje
Jugoslavije. Ipak, treba uoiti i da se istke minimizuju izborom rei poneka,
prideva kratka za zatvorske kazne i mali za broj zatvorenih nacionalista koji
se, pak, prepoznaju pridevom kao krajnji.
Nostalgija se ogleda u relativnoj idealizaciji stepena uivanih graanskih
sloboda, iako je tano da je posebno ezdesetih godina bilo mogue dosta
slobodno iznositi svoje misli u naunom ili umetnikom obliku. Istovremeno,
poloaj Hrvatske i Hrvata u SFRJ ocrtan je dosta realno, ba kao to se i poli-
tika ustezanja od pravljenja jugoslovenskog nacionalnog identiteta s pravom
podvrgavala kritici, ako se doista elelo da se Jugoslavija uini dugovenom.
501
Osim toga, Fajn je na tipino nostalgini nain naslovio odeljak Misli o
okolnostima koje su okruivale i o odgovornostima za tragian i nepotreban
slom Jugoslavije (Fine, 2003: 182). Dakle, za Jugoslavijom se otvoreno ali u
tolikoj meri da se njen nestanak naziva traginim i nepotrebnim:
Uzdravanje JNA pre 25. juna 1991. bilo je iznenaujue, poto su delatnosti
potencijalnih separatista (posebno gomilanje oruja snaga Teritorijalne odbrane
u Sloveniji i Hrvatskoj) spadale u izdaju po zakonima bilo koje drave. Treba zami-
sliti kakav bi odgovor FBI ili amerike vojske bio ako bi milicija Ajdaha (Idaho)
skupljala oruje s ciljem otcepljenja od Sjedinjenih Drava (Fine, 2003: 183).
Pisac, prema tome, otvoreno ali to je JNA bila tako uzdrana, jer je njena
ustavna obaveza bila da brani dravu od izdaje. Meutim, prema stenogramu
razgovora od 11. IV 1991, upravo je ambasador SAD u Beogradu, Zimerman,
upozorio generala Kadijevia: Ouvanje jedinstva Jugoslavije silom svakako
bi gurnulo zemlju u graanski rat, i da u Vaingtonu postoji ogromna sum-
nja kada je u pitanju cilj i orijentacija JNA (Kadijevi, 2010: 209210, 227). Kao
da SAD nisu upravo graanskim ratom ouvane? Uopte, Fajnovo shvatanje
je na Zapadu u trenutku otcepljenja bilo izuzetno retko izraavano. Umesto
toga, JNA je u hladnoratovskom okviru posmatrana i antikomunistikim dis-
kursom opisivana kao komunistika soldateska koja namee strahovladu
demokratskim prozapadnim republikama. Autoru ovih redova nije poznato
501 U jednoj beleci, Fajn je, bez obzira na greku u pogledu proputanja pokuaja pravljenja
jugoslovenske nacije i preteranih ustupaka republikim nacionalistima u pogledu decen-
tralizacije, Broza smatrao iskrenim Jugoslovenom koji je morao da se bavi neverovatno
sloenim problemima za koje nije bilo jednostavnih reenja. Radilo se, po Fajnu, o gre-
kama u suenju, a ne o nedostatku privrenosti Jugoslaviji. Fajn protivno preovlauju-
oj modi zakljuuje: Za razliku od mnogih istonoevropskih komunistikih voa, Tito
zasluuje bolju sudbinu (Fine, 2003: 258). Takoe, smatrao je da Jugoslaviju, ve i zbog
stepena decentralizacije, ne treba smatrati totalitarnom dravom od ezdesetih godina
(Fine, 2003: 183).
da je Fajn u tim danima reagovao protiv ovakvog vienja stvarnosti i da je
tada zagovarao akciju JNA. Ipak, dobro je to se bar naknadno javlja nauna
svest i savest, jer u ovom krugu autora Fajn predstavlja, bar zasad, jedinstven
i usamljen sluaj. To svedoi o njegovoj naunoj ozbiljnosti i intelektualnoj
estitosti, ali i o snazi trenutka tokom devedesetih kojem nije imao snage da
se odupre. U tom smislu je pisao:
Bez obzira na pravo Slovenije i Hrvatske na konanu nezavisnost, ishitren, neod-
govoran nain na koji su ove dve republike ostvarile tu nezavisnost svaljuje na
njih lavovski deo odgovornosti za rat koji je usledio. Naposletku, Miloevi, koji
se obino opisuje kao glavni negativac u razaranju Jugoslavije, nadao se da se
Jugoslavija nee raspasti. Njegov prelazak na politiku pokuavanja stvaranja neke
velike Srbije nastao je tek 1991. kao odgovor na pretnju otcepljenja Hrvatske
(koja bi mnoge Srbe ostavila van Jugoslavije/Srbije) i ta politika bila je stavljena
u pogon tek po aktuelnoj secesiji Hrvatske. Bez proglaenja nezavisnosti Hrvat-
ske, rat koji je usledio u Hrvatskoj ne bi se dogodio, bar ne u to vreme (Fine,
2003: 184185).
Sasvim izvesno, radi se o ispravnoj analizi odgovornosti Slovenije i Hrvat-
ske, kao i tumaenja politike Miloevia.
502
Jednostavno reeno, neshvatljivo
je da se jednostrani akt otcepljenja smatra legitimnim, a to je usled negativ-
nog ugleda koji uiva srpska strana postao preovlaujui pogled ne samo u
sredstvima masovnog optenja ve i meu akademskim istraivaima pro-
cesa nestajanja Jugoslavije. No, Fajn je svestan da pravdanje nacionalizma u
procesu nestajanja Jugoslavije logiki povlai i pravdanje nacionalizma u pro-
cesu nestajanja BiH. Jedino je kritika nacionalizma u sluaju nestanka Jugo-
slavije mogla pravdati i kritiku nacionalizma u procesu tekueg nestajanja
BiH.
503
Svaka kritika nacionalizma u sluaju BiH koja se ni ne osvre na nacio-
nalizam koji je bio neophodan uslov nestanka Jugoslavije saznajno je nuno
neuverljiva, a etiki neodbranjiva, i u funkciji je pravdanja nestanka Jugosla-
vije i nastanka Slovenije i, naroito, Hrvatske.
504
502 Nasuprot tome, Filipovi je i posle 2000. nastavio da tumai nestanak SFRJ na srbocen-
trian nain: Kada je postalo jasno da Srbi imaju namjeru da provedu zacrtanu strate-
giju dominacije Srba na tzv. srpskom etnikom prostoru, podjela Jugoslavije bila je nei-
zbjena. Sve je drugo bilo pitanje vremena i naina, ali je Jugoslavija, kakva je bila i kakvu
su zamiljali Srbi, postala neprihvatljiva i nemogua za sve osim za njih same (Filipovi,
2002: 153).
503 Pod uslovom postojanja jakih nacionalizama u BiH, ovaj proces moe trajati krae ili due,
to e odluujue zavisiti od volje najmonijih sila na planeti.
504 Fajn je ovoga sasvim svestan: Na mirno razreenje mnogih pitanja s kojima su se susretale
republike moglo se ekati nekoliko godina i utroiti mnogo frustrirajuih rasprava, ali je
nezavisnost mogla, ipak, konano stii, ako bi veina graana u datim republikama nasta-
vila to da eli. Takav odocneli ispregovarani dogovor potedeo bi stotine hiljada izgubljenih
Jedna od poenti Dona Fajna jeste u tome da su Srbi imali pravo da se
bune u Hrvatskoj, jer ona nije htela da bude vieetnika politika zajednica,
ali da nisu imali pravo da se bune u BiH koja je istinski podravala vieet-
niku dravu. Utoliko se i Zapad kritikovao, prvo zato to je podrao nesta-
nak Jugoslavije kao vee vieetnike zajednice, a onda zato to nije branio
BiH iju je nezavisnost ohrabrio, da bi potom dozvolio da bude osvojena
Miloevievom verzijom JNA i srpskim paravojskama koje su delale u ime
bosanskih Srba: Seriju mirovnih planova ponudila je meunarodna zajed-
nica kroz ovaj rat, i svi su usvojili etnike uslove agresora i obezbeivali eme
podele sasvim potkopavajui insistiranje bosanske vlade na vieetninosti,
poziciju koja je predstavljala vrednosti OUN, Sjedinjenih Drava i Evropske
unije (Fine, 2003: 185).
Zaista, pozicija je predstavljala superiorne vrednosti, ali se postavlja pita-
nje da li se radilo o istinskoj poziciji vlasti predvoene Alijom Izetbegoviem.
Konano, da li je preglasavanje po etnikoj liniji o jednoj tako vanoj stvari
kakva je nezavisnost politike zajednice svedoilo o iskrenom zalaganju za
vieetninost? No, iz neupitne vere u vieetninost kao ideal kojem treba
teiti, sledilo je, ini se, i poverenje u bilo koga ko je takav ideal javno zastu-
pao, bez obzira na njegovu verodostojnost i pouzdanost.
Postoji tu, meutim, jo jedan vaniji problem. Fajn je, naime, ispravno
zakljuio da su bosanski Hrvati iz taktikih razloga podrali nezavisnost BiH,
pa ih stoga i naziva: Bosanski Hrvati, poverenja nedostojni (untrustworthy)
saveznici Bosne (Fine, 2003: 185). Uostalom, sam Izetbegovi bio je una-
pred obaveten od tadanje Tumanove desne ruke, Stjepana Mesia, ta e
se dogoditi Bosni i Hercegovini. Naime, na pitanje uzrujanog Izetbegovia,
posle martovskog sastanka MiloeviTuman u Karaorevu 1991, ta e
biti sa BiH, dananji poznati hrvatski prijatelj Bosne eretski mu je otpevao
staru sevdalinku: Nema te vie, Alija! (Silber, Litl, 1996: 238). Sam Izetbe-
govi, meutim, jo je 27. II 1991. ratoborno u parlamentu izjavio: rtvovao
bih mir za suverenu Bosnu i Hercegovinu, ali za mir u Bosni i Hercegovini ne
bih dao suverenitet (Silber, Litl, 1996: 238). Ipak, najpoznatije i najcitiranije
su rei Radovana Karadia u bosanskom parlamentu u noi izmeu 14. i 15.
X 1991: elite da povedete Bosnu i Hercegovinu istim putem pakla i strada-
nja kojim su krenule Slovenija i Hrvatska. Ne zavaravajte se da Bosnu i Her-
cegovinu neete odvesti pravo u pakao, da neete moda upravo vi snositi
krivicu ako Muslimana vie ne bude (Silber, Litl, 1996: 242). Otuda je prilino
ivota da ne govorimo o preko milion izbeglica i ko zna koliko milijardi dolara u uni-
tenoj svojini i izgubljenoj trgovini, kao i razaranje vieetnike kulture Bosne i Hercego-
vine (republike koja se bezuspeno protivila raspadu Jugoslavije) i katastrofalnu tetu
odnosima ovih naroda kojima e biti potrebno da odravaju dobre odnose u budunosti
ako ele da bilo koja od ovih minidrava oekuje da opstane kao nezavisna celina (Fine,
2003: 185). Naalost, mudre i dobronamerne rei stigle su dockan.
jasno da su se za rat spremale sve tri strane, gledajui da ostvare politike
zajednice u kojima e initi veinu.
No, ako su bosanski Hrvati zapoeli etniko ienje tano onako kao
to su Srbi pre uinili, i ako su zato poverenja nedostojni saveznici Bosne,
onda BiH ne moe postojati, jer oni zajedno sa Srbima ine apsolutnu veinu
i imaju pravo da je rasture protiv volje Bonjaka, ma koliko to bilo nehumano,
na jednak nain na koji su bosanski Muslimani i bosanski Hrvati imali pravo
da je otcepe od Jugoslavije protiv volje Srba. Dakle, ako se etniko preglasa-
vanje dopustilo u jednom sluaju, onda ga je trebalo dopustiti i u drugom.
U protivnom, nije se smelo dopustiti preglasavanje imajui u vidu ovako neo-
vene posledice. No, Fajna je ideologija vieetninosti, izgleda, spreavala da
izvue na logici i pravu zasnovane zakljuke. Umesto toga, on istrajno zago-
vara unitarnu vieetniku BiH, osuujui Dejtonski sporazum, sasvim neza-
dovoljavajui za Bosance koje navodno Zapad simpatie:
Sjedinjene Drave su znale da je to jadan sporazum, a rekao bih i prevara, ali Klin-
tonova predizborna kampanja je bila nadomak, i on je morao imati bosansku nez-
godu reenu. Mi smo, kao i obino sledei etnike kategorije agresora, stvorili dve
celine, jednu svebosnu (All-Bosnia) u kojoj su postojale dve suverene celine (istakao,
D. F.), Srpska Republika Bosna, Republika Srpska (nagraujui tako najsramnijeg
agresora) i Bosansko-Hrvatska Federacija. Upravo je ubacivanje ove federacije ono
to je sporazum uinilo prevarom. (...) Tako su Sjedinjene Drave s punim znanjem
da federacija nije postojala (i da je od Hrvata okupirana teritorija bila etniki oi-
ena i jednoetniki voena kao i Republika Srpska), natovarili Bosancima na plea
nevolju s hrvatskim ovinistima koji su mrzeli Bosance onoliko koliko i lokalni Srbi.
(...) Svebosna, kako je napravljena, bila je predodreena da padne u pat poziciju;
tako su postavljeni temelji za njenu podelu, koju su separatistiki Srbi i Hrvati, ba
kao Srbija i Hrvatska, eleli, ali smo mi insistirali da ne elimo
505
(Fine, 2003: 186).
Ono to, izmeu ostalog, treba ceniti kod Fajna jeste njegova doslednost i
(samo)kritika politike SAD, jer se lina zamenica u prvom licu mnoine upotre-
bljava tek onda kad se izrie ova kritika. Ipak, treba primetiti da samokritika ide
uz punu svest da su SAD toliko mone da mogu nametati reenja kakva poele.
505 Slino miljenje o Dejtonskom sporazumu, uz dodatak nacionalistike patetike, izraava
i Muhamed Filipovi: Stoga sve izjave i deklaracije o multilateralnosti i multietninosti
postaju sve vie samo prazne rijei koje se ne mogu verificirati u stvarnom stanju stvari.
To stanje samo od sebe vue ka dovravanju podjele i normalizaciji stanja u zemlji na bazi
podijeljenosti, ime bi posao etnikog ienja i unilateralizacije bio dovren, a Bosna i
Hercegovina bi napustila svoj hiljadugodinji model ivota i dola u situaciju da tada njen
konani raspad i nestanak budu samo logina posljedica stvarnog dravno-pravnog i
etnikog stanja na terenu. Svakom, ko ima oi i ui, jasno je da nema nikakvog smisla da
se jedna politika tvorevina, nastala na zloinima i agresiji, titi (Filipovi, 2003: 78).
ini se da je hrvatski nacionalizam posebno najedio Fajna, pa se mogu
zapaziti i antitumanski izlivi koji stoje na korak od antihrvatskog stava: Smrt
Tumana i ubrzani pad HDZ su najpozitivnije stvari koje su se desile na Bal-
kanu od juna 1991. (Fine, 2003: 187). No, u sklopu autorovog jeretikog ube-
enja da je Jugoslavija bila, i da e u budunosti biti najbolje reenje za ju-
noslovenske nacije poto im jedino ona omoguava svakovrsni napredak uz
istinsku nezavisnost od velikih sila (Fine, 2003: 189), ovakvo miljenje o Tu-
manu ne treba da iznenauje, iako nije u skladu sa uobiajenom uljudnou,
naroito ne u naunom radu. Pa ipak, i Tuman bi preispitao svoje nakane,
ba zbog iskrenosti nacionalizma koji je zastupao, da je dobio odlunu i uver-
ljivu poruku monih ljudi iz Fajnove otadbine da se nacionalizam nee ispla-
titi ni Hrvatskoj ni njemu lino.
U istoriografskoj studiji Biografija Sarajeva (Sarajevo: A Biography) iz
2006,
506
pisac knjige Islam Under The Double Eagle: The Muslims of Bosnia
and Herzegovina 18781914
507
(Islam pod dvoglavim orlom: Muslimani Bosne
i Hercegovine 18781914) iz 1981. godine, Robert Donia, tri zavrna od deset
poglavlja posvetio je Sarajevu u ratnim uslovima devedesetih. Ako je Fajn
posle nestanka Jugoslavije i ratova iz kojih je BiH izala kao nikad izdeljenija
poeo da se pita o Jugoslaviji kao vieetnikom okviru u kojem je bivstvovala
BiH, pa je iz ptiije perspektive gledao na prolost i poeljnu budunost ju-
noslovenskih nacija uopte i BiH posebno, onda se njegov uenik opredelio
za ablju perspektivu i gledanje BiH iz ugla njenog glavnog grada Sarajeva.
U oba sluaja se radilo o pokuajima oivljavanja mrtvoroene vieetnike
drave BiH napose i vieetnike utopije na Balkanu uopte.
Izbor teme nije sluajan, jer Sarajevo je iz rata devedesetih izalo kao
slavljeni uzor bosanske vieetninosti. Na njemu se moe najbolje pokazati
lepota viekulturalnosti. U njemu je odista bilo meuetnikih prijateljstava,
romansi i brakova. Sem toga, studija o takvoj varoi bi, u svetlu masovno na
daljinu prenoenih patnji graana u toku rata 19921995, mogla pravdati zah-
teve za BiH kao unitarnom dravom, ispunjavajui tako i drutveno-integra-
tivnu funkciju saznanja, ne samo kad je u pitanju BiH ve i budunost ostalih
vieetnikih politikih zajednica.
Kao i Don Fajn, Donia smatra da nisu samo Srbi agresori na BiH, ve i
Hrvati. Osim toga, obojica su imali izvesnih simpatija i za Jugoslaviju. Uto-
liko, nije udno to je Donia uoio da su privredna kriza, nacionalizam i poli-
tika decentralizacija, uvedena Ustavom iz 1974. liile SFRJ dobrog dela efi-
kasnosti i legitimnosti u kasnim 80-im (Donia, 2006: 249). Pa ipak, preesto
se u njegovom pisanju uoava tenja da srpski i hrvatski nacionalizam pre
1991. nalazi iskljuivo u Srbiji i Hrvatskoj, a ne i u BiH. Naalost, tome esto
506 Citirana u svega dve bibliografske jedinice.
507 Citirana u 19 studija.
kumuje polaganje vere u nepouzdane izvore, kakav je nesumnjivo Norman
Sigar (Cigar) o kojem e vie rei biti u sledeem poglavlju:
Jednako kao i nedovrene i iznenadne privredne promene, nacionalizam u
susednim republikama predstavljao je rastuu pretnju stabilnosti Bosne i Her-
cegovine i Sarajeva. Miloevi, izrastajui u vou u Republici Srbiji 1987, ohrabrio
je jaanje nacionalistikih propagandnih napada protiv bosanskih Muslimana,
Bosne i Hercegovine i grada Sarajeva (Donia, 2006: 254).
Prvo, vidljivo je da, iako se susedne republike stavljaju u mnoinu u prvoj
reenici, u drugoj se naglaava samo nacionalistika propaganda Miloevi-
a.
508
Pri tome, sve to je preuzeto od Sigara o Miloevievoj antimusliman-
skoj propagandi, o emu se pie opirno u narednom odeljku, jeste dobrim
delom izmiljeno. Uopte, da li iko moe navesti bilo kakvu javnu izjavu Milo-
evia o Sarajevu? Isto vai i za bosanske muslimane i BiH u celini. Doista, iako
u protivreju sa prethodno navedenim reenicama, Donia u istom pasusu,
sledei jednu od boljih studija o nestajanju Jugoslavije, Drama Jugoslavije
(The Yugoslav Drama), Mihaila Crnobrnje, zakljuuje neto to bi bilo u skladu
sa njegovom sopstvenom vizijom BiH: Iako se ini da su ovi propagandni
napadi imali malo efekta u Bosni i Hercegovini, oni su potpalili nacionalizam
meu Srbima u Republici Srbiji, Crnoj Gori, i konano u Hrvatskoj, doprino-
sei izbijanju rata 1992. koji e osakatiti Sarajevo i njegov uvani zajedniki
ivot (Donia, 2006: 254).
Zacelo su neki Srbi u BiH ostali imuni na srpski nacionalizam, ali je tano
i to da je veina bosanskohercegovakih Srba, zamorenih bledim komunisti-
kim srpskim kadrovima u SFRJ, jedva ekala na pojavu nekog jakog svesrp-
skog voe. Miloevi je, i bez potrebe za naroitom propagandom, probu-
dio nade Srba diljem bive Jugoslavije da se konano pojavio snani srpski
politiar koji e Srbima povratiti nacionalno dostojanstvo, narueno stalnim
ustupcima vezanim prvenstveno za poloaj Srbije u SFRJ i prema sopstvenim
pokrajinama, to se odraavalo i na opaeni poloaj Srba u drugim republi-
kama.
509
Da je ovo tano, pokazali su i rezultati prvih viestranakih izbora,
kako u BiH tako i u samom Sarajevu.
508 Bonjaci takoe smatraju da su Miloevi i Srbija primarni agresori na BiH, dok su Tu-
man i Hrvatska njihovi sledbenici: Traumatski udari koje su proizvodili Miloevi i Tu-
man, preko potinjenih i pokrenutih dravnih struktura, mogu se sabrati u opsenu listu
zloina za ije procesiranje i presuivanje nije dovoljno ni nekoliko decenija. Kako god ti
zloini bili sudski procesirani, ostat e neosporno da Miloeviu pripada najvea krivica
(Mahmutehaji, 2002: 91).
509 Doista, jedan od prijatelja autora ovih redaka je 1988. zaradio lepe novce prodajui slike
Slobodana Miloevia na Romaniji. U to vreme se tamo mogla pratiti iskljuivo RTV Sara-
jevo, dok propaganda RTB dotle nije dopirala.
Umesto izvlaenja odgovarajuih zakljuaka, meutim, Donia bez ikakvih
objanjenja navodi da su istraivanja javnog mnjenja pokazivala da kandidati
socijalnodemokratskih stranaka vode meu biraima BiH sve vreme tokom
predizoborne kampanje, te da su voi ovih stranaka oekivali da su Saraj-
lije privrenije idealima zajednikog ivota i zajednikim vrednostima nego
mnogo biraa u Bosni i Hercegovini (Donia, 2006: 255). ini se da autor sma-
tra da se drugaiji ishod izbora jedino moe objasniti pomenutom propagan-
dom Miloevievog tima i injenicom da se dve socijaldemokratske stranke
(bivi komunisti i naslednici SSRNBiH) i Savez reformskih snaga nisu mogle
dogovoriti o zajednikom nastupu (Donia, 2006: 256).
Ipak, manipulacija nije svemona, a stvarnost BiH, pa i Sarajeva, bila je
sloenija od one koju je Donia oslikao. Ne samo to nije bilo onoliko meuet-
nikih brakova, koliko se to esto u zapadnim sredstvima masovnog optenja
i akademskim radovima tvrdilo, ve je jedna od rasprostranjenijih osobina u
socijalistikoj BiH bila da se na pitanja anketara daju drutveno poeljni odgo-
vori. Otud su redovno rezultati na Bogardusovoj skali etnike distance bili naj-
bolji u BiH, sa izuzetkom Vojvodine, u poreenju sa celom Jugoslavijom. Stoga
i drastini raskorak izmeu odgovora na pitanje o spremnosti ulaska u meu-
etniki brak u razliitim istraivanjima i istinskog ponaanja u pogledu skla-
panja takvog braka. Kao to je meuetniki brak pokazatelj meuetnike bli-
skosti, tako je i pomenuti raskorak pokazatelj rairene drutvene hipokrizije
u BiH.
510
Ova hipokrizija se, naravno, ispoljila i u odgovorima biraa na pitanje
istraivaa javnog mnjenja kome e pokloniti poverenje.
511
Takoe, upadljivo je da Donia iako uoava da tri nacionalne stranke u
BiH nisu jedna drugoj uzimale glasove, kao i da su u predizbornoj kampanji
dobro saraivale poto je trebalo da pobede neetniki zasnovane stranke, a
ne jedna drugu, te da su i stvorile zasebne zastave, grbove, simbole, blag-
dane, slogane ne zapaa da je BiH, ba kao i Makedoniji, upravo nedo-
stajao takav nekomunistiki simboliki univerzum na nivou republike.
512

510 Pisac ovih redaka bio je kao deak zgranut kada je uoio da njegovi prijatelji srpske naci-
onalnosti u Sarajevu priaju jednu priu kada su u etniki istovrsnom drutvu, a drugu u
prisustvu drugova nesrpske nacionalnosti. Bilo bi nerealno oekivati da ista pojava nije
bila rasprostranjena i u drugim dvema najbrojnijim etnikim zajednicama u BiH, ali o
ovome, razumljivo, nedostaju svedoanstva iz prve ruke.
511 Donia navodi kako su nacionalistike partije dobile svih sedam lanova predsednitva,
veinu u oba doma bosanske skuptine, i kontrolu 107 od 109 optinskih skuptina.
Takoe, u svih deset sarajevskih optina, ove stranke su osvojile veinu samostalno ili u
kombinaciji jedne s drugima. U gradskoj skuptini Sarajeva socijaldemokrati i reformisti
imali su u zbiru 35% mandata (Donia, 2006: 262).
512 Dejanu Joviu nije promakla ova znaajna injenica: Ta razlika izmeu tzv. starih i tzv. novih
identiteta u Jugoslaviji bila je glavni razlog zbog kog su Bosna i Makedonija uloile najvie
napora da se postigne kompromis izmeu predstavnika republika izmeu 1990. i 1991.
One su se bojale za vlastiti identitet, a to znai i opstanak, ako se raspadnu Jugoslavija
Utoliko, nacionalistike stranke Hrvata (HDZ) i Srba (SDS) nisu morale da stva-
raju etniku simboliku, poto su je ve imale spremnu od etnikog imena
preko zastava do grbova. Zanimljivo je, meutim, da SDA nije ni pokuala da
stvori neku svebosansku simboliku, uprkos tome to u imenu nije bilo etni-
kih ili konfesionalnih elemenata, ve je koristila postojeu islamsku simboliku
(zelena boja i polumesec). Ni druga tadanja bonjaka stranka, iako seku-
larna, Muslimansko-bonjaka partija, nije izgradila svebosanske simbole,
ve je ak imala pridev muslimanska u imenu stranke.
Tako, na simbolikom planu, nije postojala nijedna jedina stranka u
BiH koja je imala iskljuivo bosansku usmerenost, poto su i nadnacionalne
stranke, npr. reformisti, imale na umu BiH iskljuivo u okviru Jugoslavije, ili
bivi komunisti, primerice, koji su imali ideoloke leviarske simbole. Prema
etnosimbolizmu, upravo takav nedostatak zajednike ili bar preovlaujue i
nesporne etnoistorije koju prihvata veina stanovnitva i odgovarajua prisut-
nost iskljuivih etnoistorija na nivou tri etnike zajednice BiH, inio je opsta-
nak BiH u okviru ubrzanja procesa nestajanja SFRJ, tj. rata Srba i Hrvata, kraj-
nje neizvesnim, ako ne i nemoguim.
Ne primeujui ove injenice, Donia je pravio bitnu razliku izmeu SDA
i SDS; naravno, na tetu potonje. Tako se npr. planinsko izletite Pale poredi
sa planinskom rezidencijom Adolfa Hitlera i naziva srpski Berhtesgaden (Ber-
chtesgaden), pa se veli da je postalo idealizovano od strane voa SDS kao
tvrava srpstva. Za bosansko-srpske nacionalistike voe SDS optina je bila
otelovljenje srpskog ideala seoske samodovoljnosti i otpora vlastima sme-
tenim u gradu (Donia, 2006: 260). Tako je putem diskurzivne strategije isto-
rijske analogije i ozbiljni istraiva Robert Donia dozvolio sebi ne samo pri-
menu okvira agresorrtva s karakteristinim humanitarno-imperijalistikim
diskursom, ve je agresora predstavio kao naslednika nemakih nacista koji
neiznenaujue velia selo nasuprot gradu. Naravno, aktivistiki deo diskursa
ne bi bio tako ubedljiv da se jedna strana protiv koje se zahteva rat ne pred-
stavi nacistikom.
513
Pa ipak, malo docnije u istom poglavlju, iako u razliitom odeljku,
514
Donia
je pisao: Sve tri nacionalistike partije u Bosni i Hercegovini pripremale su se
za rat stvarajui naoruane formacije, dobavljajui oruje i regrutujui dobro-
voljce. Iako je svaka grupa uspela u obrazovanju paravojnih formacija, sve su,
i socijalizam (Jovi, 2003: 121). Osim toga, zastava Crne Gore bila je identina zastavi
Srbije (osim ako ne uzmemo za ozbiljno tezu o plavetnoj boji kao razliitoj od plave).
513 Filozof Filipovi je svog nekadanjeg studenta i mlaeg kolegu Aleksu Buhu poredio
sa nacistima: Ali tko e povjerovati da e jedan profesor klasine njemake filozofije biti
jedan od elnih ljudi vlade koja provodi genocid. Jedina veza je negativno iskustvo nje-
makog pokuaja genocida nad mnogim narodima (Filipovi, 2002: 87).
514 Odeljak se zove Vojne pripreme. Odeljak u kojem je napravljena istorijska analogija
vostva nacistike Nemake i SDS zove se, ironino, Zora politikog pluralizma.
takoe, estoko poricale da ih imaju (Donia, 2006: 273). Ovome je dodao i to
da su Patriotska liga BiH i Zelene beretke, dve paravojne formacije SDA, for-
mirane poetkom maja 1991.
515
(Donia, 2006: 276), ili skoro godinu dana pre
izbijanja rata, da bi u aprilu 1992. imale hiljade dobrovoljaca i lako peadijsko
oruje (Donia, 2006: 277). Ako je to tano, zato je onda samo jedno vostvo
poreeno s Hitlerom? Naravno, potpisnik ovih redova ne smatra da je trebalo
sve njih porediti s olienjem zla, jer to ne bi bilo istorijski opravdano, pa ak
iako su neki postupci podseali na faistika ponaanja iz prolosti. Ono pro-
tiv ega se ovde istupa jeste upotreba politizovanog moralistiko-emotivnog
diskursa II svetskog rata koji slui samo za klevetanje onih koji rade protiv pri-
hvaene vizije poeljnog drutva, a ne i za objanjenje rata u BiH. Po pravilu,
demonizacija ne doprinosi saznajnom napretku.
Dakako, Donia je bio potpuno u pravu kada je dokumentovano insisti-
rao na zloinakoj prirodi vostva SDS, a delimino i kada je navodio kako je
rat u BiH zapoeo zapravo nekoliko dana pre otpoinjanja rata u Sarajevu,
to se najee uzima kao poetak rata, jer su 31. III i 1. IV Arkanove trupe
zauzele Bijeljinu (Donia, 2006: 286), uz ubijanje, pljakanje i svakojako mal-
tretiranje bijeljinskih Bonjaka. Naime, to je sve nesporno, ali stoji i to da su
lokalni muslimanski i hrvatski ekstremisti, uz pomo jedinica HOS iz Slavon-
skog Broda, izvrili zloin nad srpskim civilima u Sijekovcu kraj Bosanskog
Broda 26. III 1992.
516
Ipak, Donia ne proputa da pomene da su i poznati kri-
minalci na bonjakoj strani branili grad (Donia, 2006: 291). Dakle, iako se
koristi okvir agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs, pa i istorij-
ske analogije sa nacistima, pominju se vani detalji celovite prie o ratu u BiH.
Istovremeno, meutim, upadalo se u protivrenosti iz elje da se Sarajevo
predstavi kao ideal vieetninosti. Tako se na jednom mestu slavio podatak
da sarajevski Srbi nisu napustili grad uprkos elji vostva sa Pala:
Prisustvo Srba u Sarajevu i drugim gradovima obesnailo je tvrdnju voa
SDS da govore u ime svih bosanskih Srba. Odbijajui da priznaju da su Srbi
radije izabrali da ostanu u svojim domovima nego da se pridrue nacional-
nim separatistima, voi SDS su Srbe koji su ostali u gradu predstavljali kao
taoce muslimanskih gospodara, prisiljene da ostanu u gradu protiv njihove
volje (Donia, 2006: 291).
U stvari, radilo se o sloenom problemu. Mnogi sarajevski Srbi su
se nadali da do rata nee doi, a mnogi su ostali u Sarajevu da uvaju
515 Ima i onih koji nastanak Patriotske lige smetaju u mart 1991. (Bugarel, 2004: 156). Ono
to je izvesno jeste da je oko godinu dana pre otpoinjanja rata u BiH paravojna jedinica
SDA bila osnovana.
516 Mrki Vlado, eta potenih agresora, Dani, 3. III 2000. U tekstu se govori o musliman-
skoj eti Mea Selimovi u okviru vojske Republike Srpske, a priu je ispriao Ismet
uheri, komandant jedinice, http://www.bhdani.com/arhiva/144/t441.htm, pristu-
pljeno 27. IV 2011.
stanove, za veinu jedino vee materijalno bogatstvo koje su u socijalizmu
mogli stei. Kada su shvatili da je rat poeo, da srpske snage s okolnih brda
besomuno tuku po gradu, da su bonjake vlasti zabranile svima izlaz
iz grada, da Srbe umeju koristiti za kopanje rovova, a da ih niko ne moe
zatititi od bandi raznih Juki, ela i Caca i njihovog iivljavanja, ve je bilo
dockan. Nisu mogli van, pa iako su hteli. Otuda je naziv talac bio sasvim
primeren, posebno kad se ima u vidu da je srpsko prisustvo u Sarajevu
smetalo vojsci RS da krene u zauzimanje grada, a da je Bonjacima, uz
navedenu injenicu, argument multietnikog grada koji neguje vrednosti
zajednikog ivota bio vie no dragocen u voenju propagande prema
Zapadu, to sluaj miigenskog istraivaa zorno potvruje ak i jedanaest
godina po okonanju rata. Doista, da sarajevski Srbi ovu odbranu grada
nisu smatrali svojom, najbolje svedoe podaci koje je sam Donia naveo:
Ogromnu veinu branilaca Sarajeva inili su Bonjaci. Njihovo uee se
malo menjalo iz godine u godinu, kreui se od 89% do 92% tokom etiri
godine opsade. Broj Srba je opao sa 700 na 233 od 1992. do 1995, dok je
broj Hrvata postepeno porastao od 1.010 do 1.822 u istim ovim godinama
(Donia, 2006: 311).
Kako, doista, ovaj rat smatrati agresijom Srbije, a ne graanskim ratom,
ako se pogledaju gorepomenuti podaci?
517
Zov nacije bio je jai od zova
grada u kojem su mnogi bili roeni, pod uslovom da ne uzimamo u obzir
injenicu da je itav jedan deo grada, Grbavica, pripadao Srbima, ali po cenu
etnikog progona nesrba, gde su oni mogli ujediniti etniku pripadnost s
pripadnou gradu. Razume se, ne radi se o tome da neko ne voli svoj grad,
ve o injenici da u graanskim ratovima svaka ptica svome jatu leti, a ovde
je jato prevashodno bilo odreeno etnikom pripadnou.
Zaista, na popisu iz 1991. bilo je zabeleeno 157.193 stanovnika srp-
ske nacionalnosti u Sarajevu, to znai da njihovo uee kad ih je bilo naj-
vie u bonjakoj vojsci nije dospevalo ni do pola procenta njihovog uku-
pnog broja, a Bonjaka 252.000, dok je Hrvata bilo 35.000, to znai da je
na poetku rata bilo svega 3% od njihovog ukupnog broja u vojsci vlade
BiH (Donia, 2006: 346). Ako se, meutim, zna da je broj Hrvata do 1998.
opao, kako se procenjuje, za 40%, na neku 21.000 (Donia, 2006: 346), ili oko
6% itelja grada, onda je vidljivo da je uee Hrvata u bonjakoj vojsci u
Sarajevu poraslo na 9%. Kada se ovi brojevi uporede sa brojem branitelja
517 Naravno, ovakve podatke propagandisti nisu navodili, pa je tako u to doba jo uvek levi-
ar Kristofer Hiins (Christopher Hitchens) pisao: Na svakom koraku oni (,bosanski dobro-
voljci, prim. aut.) lupkali bi s ponosom i veseljem u grudi jedni drugima govorei, ja sam
Musliman, on je Srbin, on je Hrvat. To je bio oblik koji je njihova propaganda imala, ali to
je, takoe, i istina (Hitchens, 1993: 149). Danas Hiins spada u neokonzervativce koji ire
islamofobiju govorei o islamofaistima, http://www.huffingtonpost.com/rj-eskow/hit-
chens-weak-defense-of_b_69553.html, pristupljeno 1. X 2008.
grada iz razliitih etnikih skupina, onda se vidi da je prilino deplasirano
govoriti o zajednikom ivotu Sarajlija kao o nekoj vrednosti koja je nad-
vladavala etniku vezanost. Naime, da je zajedniki ivot uistinu posto-
jao, uee u vojsci pripadnika razliitih etnikih zajednica bilo bi priblino
ueu ovih zajednica u celokupnom stanovnitvu Sarajeva. Ionako zane-
marljivi broj Srba, tokom godina je padao meu braniteljima, dok je broj
Hrvata porastao, zacelo zbog toga to Hrvata nije bilo dovoljno u gradu
za samostalno vojno delanje i nisu bili nigde naroito koncentrisani da bi
mogli stvoriti svoju etniku teritoriju. Otuda se u Sarajevu prvenstveno
radilo o etnikom ratu Srba i Bonjaka, tim pre to je i sam grad bio pode-
ljen po etnikim linijama.
Donia je, meutim, bio daleko od ovakvih zakljuaka, ve je sve izjedna
ponavljao da je Sarajevo odlikovao zajedniki ivot pripadnika svih etni-
kih zajednica, kako pre rata tako i za vreme njegovog trajanja. Tako je i itav
jedan odeljak naslovio Zahtev za iskorenjivanjem sarajevskog zajedni-
kog ivota (Donia, 2006: 313). No, prema nekim verodostojnim izvorima
s kojima je Donia bio upoznat poto ih navodi u bibliografiji, i Alija Izetbe-
govi je poricao mogunost zajednikog ivota u BiH u govoru koji je odr-
ao u decembru 1993. u Zenici (Burg, Shoup, 2000: 197). Da li je autorova
lina vrednosna privrenost zajednikom ivotu onemoguavala belee-
nje navedene injenice?
Meutim, Donia je sasvim u pravu kad ukazuje na zloinake poduhvate
VRS vezane za unitenje lepe zgrade Vijenice u kojoj je bila smetena Univer-
zitetska i Narodna biblioteka, pri emu je nepovratno nestalo blago gradske
periodike i jedinstveni primerci knjiga, Orijentalni institut u kojem je unitena
neprocenjiva kolekcija rukopisa iz osmanlijskog doba, ba kao i granatira-
nje verskih hramova, nazivajui to memoricidom, poto su unitene glavne
institucije kolektivnog seanja (Donia, 2006: 314).
Isto tako, uasavajua je i injenica da su gaane bolnice, mada treba
imati u vidu i da su iz neposredne blizine bolnica bonjake snage ispaljivale
granate kako bi izazvale odgovor srpske strane u cilju pridobijanja meuna-
rodne podrke. Na isti nain, Donia je prihvatao i tvrdnje da su iskljuivo Srbi
odgovorni za napade na mesta koja su bila poznata po tome to Sarajlije na
njima ekaju za retku robu, mislei tu na tri napada na Markale i jedan na
red za hleb u Ulici Vase Miskina, iako bi ozbiljan istraiva mogao posumnjati
u tako neto, ne samo zbog izvetaja plavih lemova koji su izraavali sum-
nju da bi i bonjake snage mogle snositi odgovornost za bar neke od tih
napada
518
ve i zbog toga to takvi napadi, osim ljudskosti, dovode u pitanje
i elementarnu inteligenciju Srba koji bi to uradili.
518 Na to je ukazao i novinar The New York Times Dejvid Bajnder (David Binder) u Foreign Policy
u zimu 1994/95. (Binder, 1994: 7078).
Uz ve pomenute podatke o etnikoj strukturi grada i vojske lojalne vladi
BiH, koje sam Donia istie, treba dodati i procenu da je broj Srba u Sarajevu
opao od poetka rata sa 157.193 ili oko 30% na 18.000 ili oko 5% do 1998, te
da je nekih 304.000 ili 87% itelja Sarajeva, po proceni, spadalo u Bonjake
1998. (Donia, 2006: 346). No, ovi podaci, jedini koji se poseduju poto popis
jo nije sproveden, ne smetaju Doniji da se usredsredi na pojedinane slua-
jeve Srba koji su ostali u Sarajevu kako bi njihovim miljenjima potkrepio svoje
vienje sarajevskog zajednikog ivota:
Boris Nilevi je bio jedan od hiljada Srba koji su ostali u opsednutom Sarajevu.
Istoriar koji je specijalizovao srednjovekovnu istoriju Srpske pravoslavne crkve
u Bosni i Hercegovini, vrio je dunost direktora Instituta za istoriju u Sarajevu
tokom rata. Niko nije jae osudio srpske nacionalistike napade na grad. ,Ovo
nije sukob civilizacija, insistirao je, pokazujui na brda iznad grada. ,Ovo je var-
varski napad na civilizaciju. (Donia, 2006: 317).
Jedan primer je, dakle, trebalo da poniti drutvenu starnost. Pri tome
se svesnom upotrebom apsolutnih brojeva koji ukazuju na mnotvo (jedan
od hiljada), koji se ne stavljaju u odnos prema drugim brojevima, doprinosi
stvaranju utiska da su Srbi u velikom broju ostali u gradu, iako je njihovo pri-
sustvo postalo zanemarljivo. Pri tome se jedna strana u ratu izjednaavala sa
varvarima, a druga sa civilizacijom, ime se u ne maloj meri potpadalo pod
uticaj stereotipa o varvarskim seljacima-branima i nuno civilizovanim ite-
ljima grada. Dok se Srbin u Sarajevu moe razumeti, jer on pravda svoj izbor
sebi i drugima, dotle je s naunog stajalita postupak Donie nedozvoljiv. Ume-
sto da primer bude u funkciji ukazivanja na izuzetak, on je proglaen za pra-
vilo sarajevskog zajednikog ivota.
Bez obzira na primetan napor da dostigne objektivnost, to se vidi po
injenici da mnogo toga nije preutkivao, autor je ipak sistematski primenji-
vao duple standarde na strane u sukobu:
Cilj podele grada bosansko-srpskih nacionalista propisivao je progon Bonjaka
i Hrvata iz delova koje su drali Srbi i povlaenje Srba iz, kako su to nacionalisti
zvali, muslimanskih delova grada. Kao to je primeeno, njihovi napori da nago-
vore Srbe iz okruenog grada doiveli su samo delimian uspeh, ali su oni bru-
talno poistili osvojene teritorije od nesrba, bilo u toku vojnih akcija bosanskih
Srba ili u odvojenim akcijama. Oni su ubili neke lokalne nesrbe, zatvorili druge,
i prognali golemu veinu ostalih (Donia, 2006: 313).
Ne dovodei u pitanje tanost opisa onoga ime su se bavili srpski naci-
onalisti, ipak, moe se postaviti pitanje da li su navlas isto radili i bonjaki
nacionalisti u delu Sarajeva koji su kontrolisali: oni su, takoe, ubili neke
lokalne Srbe, zatvorili i muili druge npr. u bivoj kasarni Viktor Bubanj,
519

a golemu veinu ostalih prognali im im se za to ukazala prilika.
Na osnovu primarnog iskustva, potpisnik ovih redova smatra da je u Sara-
jevu (19781985) osetio od osoba drugaije nacionalne pripadnosti kako pri-
jateljstvo, tako i predrasude, nepoverenje i sumnjienja. Neretko su iste osobe
u razliitim situacijama umele da se predstave na razliit nain. U svakodnev-
nim i uobiajenim prilikama pokazali bi se kao prijatelji bez etnikih predra-
suda, ali u situacijama sukoba koji izvorno nisu imali nikakvu etniku poza-
dinu, ali su u vieetnikom kontekstu tumaeni u etnikom kljuu, prikazali bi
se kao predrasudama voeni pojedinci koji ne trpe injenicu da im je kolski
drug Beograanin, navija Crvene Zvezde i Srbin.
520
Kao to je to pokojni Adil
Zulfikarpai svojevremeno objasnio: Bosna je vrsta zemlje u kojoj ti komija
moe biti prijatelj, ali takoe i divlji neprijatelj, granice zloina su blizu tan-
koj liniji mira i postoje problemi koji se moraju reavati paljivo, a nikada se s
njima ne poigravati (cit. pr. Cohen, 1995: 245).
No, ono to je vano primetiti jeste injenica da se etnika netrpeljivost
u Sarajevu krajem sedamdesetih i polovinom osamdesetih javlja u neuobi-
ajenim i kriznim trenucima. Kad nema krize, onda smo svi, bez obzira na
nacionalnost, prijatelji i komije koji se svakodnevno drue, poseuju i piju
kafu (Bugarel, 2004: 122123); ali kad naie kriza, koja izvorno ne mora imati
korene u meunacionalnim odnosima, onda potisnuto nepoverenje rugobno
izbija na svetlo dana i postajemo prvenstveno Srbi, Bonjaci (muslimani) i
Hrvati, s manje ili vie otvorenim predrasudama jednih o drugima. Lenard
Koen s pravom naglaava znaaj meugeneracijskog prenoenja negativ-
nih stereotipa o susednoj etnikoj grupi koje odreuje ovakvo ponaanje
u kriznim trenucima (Cohen, 1995: 246). Bugarel (Bougarel), takoe, s pra-
vom, naglasio je znaaj drave i stabilnosti svakodnevice koju ona obezbe-
uje susednim nacijama u BiH:
U komiluku, stabilni i miroljubivi karakter svakodnevnih meunacionalnih
odnosa ima kao preduslov jedno svako kod svoje kue, svako na svome mestu,
iji jemac ostaje ipak, na kraju krajeva, drava. U tome poivaju ambivalentnost
i krhkost komiluka. Ovo svakodnevno potvrivanje stabilnog i miroljubivog
karaktera meunacionalnih odnosa funkcionie sve dok je drava u stanju da
svojom politikom garantuje taj stabilni i miroljubivi karakter. im ona prestane
to da ini, ili ak okrene zajednice jedne protiv drugih, i komiluk traganje za
519 Zloglasni Jusuf Juka Prazina sa svojim jalijaima tu je podvrgavao raznovrsnim mue-
njima zatoene Srbe.
520 Za neke od prijatelja meu bosanskim Srbima, pak, upravo su ove odlike bile od klju-
nog znaaja da mu se mogu slobodno poveravati o balijama. Kako nije znao u to doba
ta pogrdni termin balija oznaava, objanjeno mu je da je re o Turcima.
sigurnou kroz reciprocitet i mir tad skree u zloin, u potragu za sigurnou
kroz proterivanje i rat. A upravo to i pokazuju meunacionalna nasilja koja, jo
od XVIII veka, skoro redovno prate agrarne krize ili strane invazije u Bosni i Her-
cegovini (Bugarel, 2004: 123).
Otud tvrdnja Bringe kako je za bosanske posleratne generacije, u stvari,
kao i za one pre njih, sutina bosanskog bia bila u odrastanju u viekultur-
noj i viereligijskoj sredini, u okruenju kojem je kulturni pluralizam bio svoj-
stven drutvenom poretku (Bringa, 1993), iako tana, snima stanje dok vul-
kan miruje. Kad se ovaj probudi, kao tokom oba svetska rata i devedesetih
godina, onda se i stvarnost iz korena menja. Potrebno je prouavati vulkan
kako u stanju mirovanja, tako i u stanju neposredno posle erupcije, poto u
vreme erupcije vulkan nije mogue prouavati. Drugim reima, svaka kriza
politike zajednice u kojoj se BiH nalazi neminovno dovodi do naruavanja
svakodnevice u kojoj se stare etnike predrasude dre u privatnosti. Tada one
izbijaju svom silinom na povrinu i dovode do uasnih ratova.
Drutvo BiH zasluuje panju ozbiljnih istraivaa, kakvi su Fajn, Donia i
Bringa, koji su se bavili prolou i sadanjou BiH i pre rata, pokuali to da
rade u toku rata, te nastavljaju istraivanja i u posleratnom razdoblju. Njihova
pristrasnost proizvod je oseajnog vezivanja istraivaa za predmet istraiva-
nja, to je pratila i drutveno-integrativna funkcija misli o poeljnosti vieet-
nikog ideala.
10.6. Demonizacija Srba i viktimizacija Bonjaka
nauka kao propaganda
Vitlati izrazima agresija i genocid kao zabrani za dalje razmiljanje,
to znai pripremati sutranje agresije i genocide.
Ksavije Bugarel
Ova grupa autora moe se posmatrati kao jedinstveni blok, poto se i
ne trude da slede naelo objektivnosti, ve bez izuzetka i bez ostatka vre
demonizaciju jedne strane i viktimizaciju druge. Knjige su objavili devedese-
tih godina XX veka, kada je antisrpska propagandna kampanja u angloame-
rikim sredstvima optenja bila najjaa. Za njih je rat u BiH ne samo agresija
Srbije na susednu dravu ve i genocid Srba nad Bonjacima, pa i re geno-
cid esto stavljaju u naslove knjiga. Uopte, ako se kae da je negde poi-
njen genocid nad nekom nacijom u ime neke druge, onda se pitanje sutine
rata ni ne postavlja, jer je sve unapred jasno.
Gatman je bio novinar tabloida Newsday, s tiraom od 800.000 prime-
raka. Proslavio se priom o koncentracionim logorima krajem jula i poetkom
avgusta 1992. godine. Ova pria je pokrenula lavinu novinarskih izvetaja o
srpskim koncentracionim logorima ili logorima smrti, naroito posle izve-
taja novinarske ekipe britanske televizije ITN i snimaka kosturno mravog
Fikreta Alia,
521
a Gatman je dobio Pulicerovu nagradu.
522
Knjiga Svedok geno-
cida: Prvi izvetaj iznutra o uasima etnikog ienja u Bosni
523
(A Witness to
Genocide: The First Inside Account of the Horrors of Ethnic Cleansing in Bosnia)
izala je ve 1993. godine. U predgovoru knjige vidljiva je pristrasnost koja
ne trai ni objanjenje ni opravdanje.
524
Ona se prima zdravo za gotovo, jer se
unapred zna koji su momci dobri, a koji loi. To se najbolje pokazuje u odnosu
prema potencijalnim izvorima. Predgovor poinje devetojulskim (1992) tele-
fonskim pozivom muslimanskog politikog voe iz Banja Luke:
521 O tome je opirnije pisano u poglavlju Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje
leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
522 Jedan sociolog s divljenjem o njemu pie: Zato Gutmanov rad izaziva divljenje i poto-
vanje? To je zato to njegovo djelo najbolje ilustrira etiku konanih vrijednosti (radi se o
Veberovoj etici uverenja, prim. aut.). Ta crta Gutmanovog pisanja je ono to ljudi doivlja-
vaju ne samo kao oaravajue nego i kao neto to nadahnjuje (Doubt, 2003: 54).
523 A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of Ethnic Cleansing in Bosnia,
Schaftesbury, Rockport, Brisbane: Element, 1993. Citira se u 75 radova o genocidu, etni-
kom ienju ili BiH.
524 U jednom intervjuu iz jula 1993. Gatman je rekao da je odbacio strogu objektivnost da bi
izvrio pritisak na vlade da neto uine (Brok, 1995: 2526). U samoj knjizi se, takoe, slu-
io humanitarno-imperijalistikim diskursom u cilju pridobijanja vlade SAD da dela pro-
tiv Srba i u korist Bonjaka: Na moj zahtev, kolege iz Newsday biroa upozorile su svaku
od glavnih vladinih agencija. Niko nije odgovorio (Gutman, 1993: XII). Pri tome, ovaj
zahtev je poslao posle svedoenja iz druge ruke (Gutman, 1993: XII). Radilo se o maniru
ne samo Gatmana, ve i drugih autora iz ove grupe demonizatora Srba i viktimizatora
Bonjaka. Primerice, levi liberal Dejvid Rif (David Reiff ), sin takoe levoliberalne knjiev-
nice Suzan Zontag (Susan Sontag) koja je istonoevropski socijalizam nazivala faizmom
s ljudskim licem, reirala pozorine predstave u opsednutom Sarajevu, i nazivala rat u
BiH panskim ratom naeg doba (http://en.wikipedia.org/wiki/Susan_Sontag, pristu-
pljeno 10. V 2008), zapoeo je svoju veoma citiranu knjigu (navedena u 135 publikacija)
Klanica: Bosna i neuspeh Zapada (Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West) slede-
im reima: Ovo je pria o porazu. Kada sam prvi put otiao u Bosnu u septembru 1992,
pobeda etnikog nacionalizma i faizma bila je ve verovatna, ali ne obezbeena. Izve-
taji o genocidu Srba nad bosanskim Muslimanima ve su procureli blagodarei herojskim
naporima nekolicine humanitaraca i novinara, ali najvei deo ljudi na Zapadu izgledao
je nemoan da se suprotstavi loim vestima. Stigao sam na Balkan mesec dana poto je
Roj Gatman iz Newsday obelodanio postojanje arhipelaga tajnih koncentracionih logora
koje su uspostavili bosanski Srbi u severnoj Bosni, i poto su Ed Valami iz The Guardian
i britanska filmska ekipa ITN ve bili prvi stranci koji su puteni unutra (Rieff, 1996: 9).
Tako je ve na poetku knjige sve bilo jasno: obrazovan je svet diskursa s negativcima,
izjednaenim sa faizmom zato to sprovode genocid. U tu svrhu je upotrebljena i ime-
nica arhipelag koju je uveo za sovjetske logore Solenjicin, kako bi se podvukla stravi-
nost onoga to se deava. Bonjaci su viktimizovani, a Zapad se moralno osuuje zato
to je nad njima dozvolio genocid. Bila je to jednostavna i ubedljiva pripovedna struk-
tura, bazirana na televizijskoj slici koja ne lae, u koju se italac bez mnogo okolianja i
filozofiranja mogao uvesti.
Molim te, pokuaj da doe ovdje. Puno je ubijanja. Prevoze muslimanski narod kroz
Banja Luku u stonim vagonima. Prole noi je bilo 25 vagona za stoku napunjenih
enama, starim ljudima i djecom. Bili su tako uplaeni. Mogao si im vidjeti ruke kroz
otvore. Nije nam bilo dozvoljeno da priemo blie. Moe li to zamisliti? To je kao
kad su Jevreji slani u Auvic. Doi, molim te, u ime humanosti (Gutman, 1993: VII).
Ovom opisu se poklanja puna vera. Meutim, opisi sa srpske strane sma-
traju se ogoljenom propagandom:
Najbolji vodi za ono to su Srbi radili dolazi iz njihove sopstvene propagande.
U glavnom tabu u Banja Luci, major Milovan Milutinovi sedeo je za malom
kucaom mainom izbacujui dreee estoke klevete. Pod tako vruim balkan-
skim nebom, poinjao je jedan pamflet, ogrlice su pravljene od ljudskih oiju i
uiju, skalpovi su bili odrezani, mozgovi raspolueni, utroba izbaena, ljudi nabi-
jani na kolac i deija tela izbodena bajonetima, sve to je jo jednom postalo deo
folklora neprijatelja srpskog naroda. (Gutman, 1993: IX).
U stvari, propagandu su vodile obe zaraene strane, ali jednoj se bezrezer-
vno verovalo, a drugoj nije. Major VRS je zacelo dosta toga neinteligentno izmi-
ljao, ali se poneto od pobrojanih grozota nad rtvama svih nacija doista i dea-
valo. No, potpuna neodreenost u smislu mesta deavanja zloina ukraena
kvaziknjievnom samobalkanizacijom (vrue balkansko nebo) sasvim je uklo-
nila verodostojnost izvora. Loe voena propaganda nanela je tetu strani u ije
ime se vodila. Lai su u propagandi uvek manje efikasne od poluistina zato to
ih je lake razotkriti. Verovatno je i lokalni bonjaki politiar preuveliao broj
stonih vagona kojima su odvoeni Bonjaci, ba kao to je i opis namerno pro-
pagandno podesio da lii na scene holokausta. Njemu se veruje ve na osnovu
telefonskog razgovora, iako nije jasno kako je mogao videti da su ljudi u vago-
nima tako uplaeni poto im nije mogao prii. Osim toga, kako to da je bosan-
ski muslimanski vo bio iv i zdrav usred etnikog progona njegovog naroda?
Svejedno, izvetaj na osnovu svedoenja iz druge ruke Newsday je
objavio 2. avgusta:
525
Urednici Newsday su odluili da daju prii dramatian
ton kako to samo tabloid moe. LOGORI SMRTI BOSNE se moglo proitati u
naslovu sa slovima velikim dva ina
526
(Gutman, 1993: XIII). Oevidno, autor
smatra da je to bilo sasvim u redu:
Medijski izvetaji poput moga izazivali su mnogo nevolja. Napad protiv Bosne
imao je obeleja genocida, ali nijedan zvaninik ne bi upotrebio tu re zato to
525 Gatman iznosi da je posle tog lanka za mesec i po dana Omarsku posetilo 360 reportera
(Gutman, 1993: XIV).
526 1 cm iznosi 0, 3937 ina. To znai da je naslov napisan slovima veliine izmeu 5 i 6 cm.
bi ih to primoralo da izau sa politikom odgovora. Tako, poto nije bilo zvanine
potvrde, opao je i javni interes. Uistinu, v. d. dravnog sekretara (Lorens Iglber-
ger, prim. aut.) izrazio je sumnje o itavoj prii (Gutman, 1993: XIV).
Dakle, autor je bez zadrke, a na osnovu svedoenja iz druge ruke,
zakljuio da se u BiH radi o genocidu Srba nad Bonjacima. Smatrao je da
politiari nisu hteli tu injenicu da priznaju, poto bi ih to primoralo da vojno
interveniu u cilju spreavanja genocida, to je meunarodna obaveza. Za
Gatmana, meutim, nije bilo ni najmanje dileme: Omarska je bila fabrika
smrti. Nije svako ko je tamo bio umro, ali da nije zatvorena, hiljade tamo
zatvorenih krajem jula bi umrle za nekoliko nedelja. Istraitelji amerike
vlade su zakljuili da su srpski straari ubili 5.000 ljudi u Omarskoj od oko
13.000 koliko ih je kroz nju prolo (Gutman, 1993: XIV). U stvari, bilo je malo
verovatno da je u Omarskoj umrlo 5.000 ljudi, poto je ukupan broj poginu-
lih bonjakih civila u celom Pounju za ceo period rata iznosio 6.291.
527
Upr-
kos tome, nije sporno da su u Omarskoj vladale uasne okolnosti, te da su
krenja ljudskih prava bila veoma rasprostranjena, a nasilna smrt nije pred-
stavljala retkost. No, ovakav naduvan podatak autoru je bio potreban kako
bi opravdao svoj izvetaj o logorima smrti i konkretnu, a paualnu tvrdnju
da bi hiljade tamo zatvorenih krajem jula umrlo za nekoliko nedelja. Pro-
izvoljnim uveanjem navodno tanog broja usmrenih u logoru zabauri-
vale su se injenice u cilju izazivanja napada SAD na Srbe.
Gatman se uopte sluio nepouzdanim svedocima koji su zapravo vodili
ne preterano inteligentnu propagandu, koristei neverovatne prie sasvim
uporedive sa ve pomenutim priama majora Milutinovia. Tako je naveo
priu voe muslimanske zajednice u Zagrebu i istaknutog religijskog voe
evka Omerbaia o sistematskim silovanjima:
528
1. Pitao sam ga ta zna o sistematskim silovanjima muslimanki u logorima.
2. Ispriao mi je priu da je grupa majki pristigla u Tuzlu u centralnoj Bosni peice,
posle prelaenja minskih polja na linijama fronta, izbezumljene zato to su im
deca bila oduzeta.
3. Gdje su nae kerke?, plakale su.
4. Tragedija je zapoela 11. juna kada su srpske snage odvele mukarce u kon-
centracioni logor u Brkom na Savi.
527 Istraivako-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/regi-
oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Filipovi je, pak, u patosu viktimizacije navodio da je u
dolinama rijeka Sane i Une pobijeno oko 30.000 ljudi (Filipovi, 2002: 65).
528 Prema tiglmajerovoj, Gatman je bio prvi novinar koji je izvestio o masovnim silova-
njima u BiH (Stiglmayer, 1994: XV). Prema tome, njemu pripada ast za izradu obeju
pripovesti, one o koncentracionim logorima i ove o sistematskim masovnim silo-
vanjima.
5. Potom su odveli majke.
6. Naposletku su silovali kerke i pustili ih da preu minska polja da vide svoje
majke u Tuzli (Gutman, 1993: XIV).
Sam Gatmen je ve (1) u pitanju svedoku iz tree ruke potencirao da su
muslimanke podvrgavane sistematskom silovanju. Dakle, on sam se sasvim
stavio u slubu ratne propagande jedne strane, jer je uzimao zdravo za gotovo
neto to je trebalo tek dokazati i to, ispostavilo se, nikad nije dokazano.
529

Zatim se tvrdilo (2, 3) da je grupa majki prela minsko polje i da su bile izbe-
zumljene zbog odvedenih kerki. Potom se (4, 5) ukratko opisala sistemati-
nost unitavanja muslimanskog stanovnitva, poto su prvo mukarci a onda
i ene odvoene u koncentracione logore. Naravno, upotrebljavaju se rei
nabijene oseanjima, kao to su tragedija i koncentracioni logori. Na kraju
(6), saznavalo se da su kerke, poto su silovane, prele ona ista minska polja
da bi videle majke u Tuzli. Ovakva i sline bizarnosti dostojne barona Minhau-
zena, prikazujui Srbe kao okrutne i genocidne neljude, pribavile su Gatmenu
Pulicerovu nagradu i pokrenule izvesne feministkinje da se i same proslave
priama o desetinama hiljada silovanih muslimanki u BiH.
Gatmen je i inae na manihejski nain predstavljao stvarnost ratova za
jugoslovensko naslee uopte i BiH posebno. Kako bi viktimizacija bila to
uspenija, on je idealizovao vieetniko drutvo BiH, Sarajevo kao glavni grad
i Bonjake kao stanovnitvo. Istovremeno, Srbe je predstavio kao istorijski
manje vredne seljake etnonacionaliste:
No, u Bosni i Hercegovini, republici od 4,4 miliona, nije bilo unutranjeg neprija-
teljstva izmeu istonopravoslavnih Srba, uglavnom seljaka i pastira koji ive na
brdima predstavljajui 31% stanovnitva, i muslimanskih Slovena, koji ukljuuju
jednu sekularnu, obrazovanu elitu i ine 44%. (...) Nije bilo meuetnikih svaa
koje bi naruile mir skoro pola veka u Bosni i Hercegovini, i samo je najprimitiv-
niji um mogao pravdati napad na slovenske muslimane kao osvetu za etrnae-
stovekovni poraz i posledinu petovekovnu tursku vladavinu. Naprotiv, Sarajevo
529 Ovo ne znai da silovanja nije bilo, ali se nije radilo o sistematskim masovnim silovanjima.
Deavalo se na svim stranama. Takoe, broj silovanih je u propagandne svrhe demonizacije
srpske strane u sukobu znatno precenjen. Pa ipak, ono to su Gatmen i sledbenice u leto
1992. i docnije uspostavili kao pripovest opstaje do dana dananjeg. Tako je Nikolas Kristof
(Nicholas D. Kristof ), skoro punih 16 godina poto je Gatmen napisao prvi lanak o koncen-
tracionim logorima u BiH, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade i kolumnista The New York
Times koji nije ranije pisao o ratu u BiH, u lanku pod nazivom Oruje silovanja (The Weapon
of Rape) napisao, izmeu ostalog, i ovo: Svet je postao svestan ove pojave 1993, posle otkria
da su srpske snage uspostavile mreu logora za silovanje u kojima su bile zarobljene ene
i devojke, pa ak i dvanaestogodinjakinje. Od tada smo videli sline obrasce sistematskog
silovanja u mnogim zemljama, pa je postalo jasno da masovno silovanje nije tek uzgredni
proizvod rata, ve katkad i namerno oruje (The New York Times, 15. jun 2008).
sa svojim minaretima uperenim u nebo, crkvenim tornjevima i sinagogama, sve-
doilo je vekovima o civilizovanom vieetnikom sapostojanju. Bilo je to mesto
uenja i trgovine, Zapadu okrenut grad u jednom egzotinom okruju koje se
vekovima stvaralo: jedan evropski dragulj. Bio je to mesto odravanja Olimpijade
1984. (...) Atmosfera sekularne trpeljivosti odlikovala je celu republiku. Bosna i
Hercegovina je bila istinski lonac za topljenje. Takva civilizacija je bila pod uda-
rom (Gutman, 1993: XVIIIXIX).
Saznaje se, dakle, da u BiH nije bilo religijskog neprijateljstva izmeu hri-
ana i muslimana. Tako bi BiH verovatno bila jedino mesto na svetu na kojem
karakteristinog neprijateljstva u istoriji nije bilo. Ipak, Srbi su predstavljeni
na balkanistiki nain kao drutveno istovrsni seljaci i pastiri.
530
Muslimani se,
meutim, predstavljaju kao narod sa znaajnim udelom sekularne i obrazo-
vane elite. Srbi se balkanizuju, a muslimani evropeizuju. Tako ispada da jedni
obrazovanih uopte i nemaju, a da su drugi gotovo svi obrazovani. Saposto-
janje bogomolja raznovrsnih konfesija navodi se kao dokaz trpeljivosti. Ipak,
da li je to odista dovoljan uslov trpeljivosti, ako se zna da je i Jerusalim, pri-
merice, mesto ovakve raznolikosti?
Sarajevo je lepa varo koja je ostala u srcu i piscu ovih redaka. Pa ipak,
ini se da je govor o evropskom dragulju u funkciji idealizacije jedne strane
u ratu i demonizacije druge. Prva u njemu obitava, a drugu ine uglavnom
seljaci i pastiri, premda nije jasno otkud onda pravoslavne bogomolje u gradu.
Naposletku, tvrdnja o BiH kao loncu za topljenje potpuno je neodriva, ali
vri funkciju pobuivanja simpatija za BiH. Trebalo je pokrenuti ameriko
javno mnjenje u odbranu takve civilizacije sline amerikoj.
Verovatno zarad ugleda koji je kao pionir u istraivanju genocida i silova-
nja u BiH uivao, a moda i radi poboljanja prodaje knjige, Gatmen je napisao
predgovor i nekim feministikim studijama o silovanjima u BiH, kao to je npr.
sluaj sa knjigom koju je 1994. uredila Nemica Aleksandra tiglmajer (Alexan-
dra Stiglmayer) Masovno silovanje: rat protiv ena u Bosni i Hercegovini (Mass
Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina).
531
U tom predgovoru
530 Ovo stereotipno predstavljanje Srba kao seljaka s brda i papaka dosta je rasprostra-
njeno meu sarajevskim Bonjacima, a kako ovaj citat Gatmana i ranije navedeni citat
Donie svedoe, i meu istraivaima sa Zapada. Takvom u osnovi balkanistikom pred-
stavljanju nije odoleo ni bonjaki liberalni i sekularni filozof Muhamed Filipovi: Osobito
je ta netrpeljivost (koju je irila propaganda da Srbi katastarski poseduju najvie zemlje
u BiH, prim. aut.) nala plodno tlo kod srpskih seljaka, koji su navikli na migriranja i zapo-
sjedanja tuih zemalja, svagda gladnih muslimanske zemlje (Filipovi, 2002: 89). Tako je
mnogo hvaljena i slavljena vieetninost i trpeljivost Bonjaka, izraena perom jednog
od onih intelektualaca koji vai kao upravo takav, dobila svoju punu negaciju, jer su srp-
ski seljaci odreda predstavljani kao veiti pljakai muslimanske zemlje. Slian stav izneo
je i istoriar Smail Bali (Bali, 1993: 82).
531 Citirana je u 93 razliite publikacije.
nedvosmisleno je zakljuio da je Haki tribunal stvoren zarad istraivanja,
optuivanja i osude (gde je mogue) osumnjienih za zloine protiv ove-
nosti u srpskom osvajanju Bosne i drugim ratovima koji su obeleili slom
Jugoslavije (Gutman, 1994: IX). Prema tome, za ovog autora nije bilo dileme:
samo su Srbi ti koji su poinioci, kriminalci i ratni zloinci u BiH, a ostali su
njihove rtve.
532
Doista, pisao je da je silovanje ena bilo centralno za osva-
janje (Gutman, 1994: IX). Dodavao je, dodue, da su i nesrbi ove imitirali ili
sporadino silovali, ali kod njih se nije radilo o sistematskom silovanju kao
sredstvu rata:
Razlika koju su napravili meunarodni humanitarci jeste u tome to su Srbi usta-
novili obrazac 1992. organizujui osvajanje u cilju ostvarenja velike Srbije, uspo-
stavljajui koncentracione logore, i primenjujui sistematsko silovanje. Bosanski
Hrvati iz zapadne Hercegovine usvojili su ovaj obrazac u prolee 1993, kada su
krenuli u ofanzivu zarad stvaranja etniki iste hrvatske oblasti. Snage preovla-
ujue muslimanske vlade Bosne su, takoe, inile zloine, ali ne kao sredstvo
vladine politike (Gutman, 1994: XIXII).
Dakle, jasno je ustanovljeno stepenovanje snaga u BiH. Srbi su izumeli
silovanje kao sredstvo ratovanja, dosledno primenjujui taj zloinaki obrazac,
Hrvati su umeli to imitirati, ali iskljuivo u ratu protiv Bonjaka, nikako ne i pro-
tiv Srba, dok su potonji tek tu i tamo nesistematino umeli da naprave eksces
silovanja, to se deava u svakom ratu. Samo su, prema tome, prvi demoni,
jer oni su izumeli zloinaki obrazac sistematskog silovanja kao sredstva rato-
vanja u okviru ideologije etnike vladavine koju su oni sami nazvali etniko
ienje, drugi su njihovi imitatori, a za njihovu imitaciju dobar deo krivice
532 Razmere demonizacije Srba mogu se najbolje sagledati u tvrdnji dopisnika Vanity Fair da
su oni krivi za I svetski rat: Ovaj hronini srpski oseaj da im se ini nepravda proizveo je
najtraginiji ishod 1914, kada je Gavrilo Princip srpski nacionalistiki terorista i duhovni
predak dananjih srpskih terorista ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu. (...) Po
cenu miliona mrtvih, Princip je ostvario svoj cilj: razgradnju omrznute Austrijske i Osman-
lijske imperije, tradicionalnih tlaitelja srpskog naroda (Allman, 1993: 55). Olmen nije
bio usamljen u ovakvim tvrdnjama. Naime, Robert Keplen, pisac prvo uticajnih a zatim
mnogo kritikovanih Balkanskih duhova slino je ocenjivao Principa, a uz to je balkanistiki
dodavao da je u umezima Bea, plodnom tlu za etnika trvenja bliska junoslovenskom
svetu, Hitler (je) nauio kako da mrzi na tako zarazan nain (Kaplan, 2004: XX, XXI). to se
Olmena tie, treba primetiti da se ne radi samo o povrnom novinaru ve najverovatnije
i o patolokom laovu, jer je, izmeu ostalog, navodio kako su Srbi zlostavljali i Rusine u
koncentracionim logorima BiH iz prostog razloga to nisu Srbi (Allman, 1993: 44), te
da su u Srbiji mnogi verovali da Tito nije mukarac, ve ena, to se objanjava simboli-
kom kastracijom dominantnog jugoslovenskog voe dvadesetog veka koja sumira srp-
ski oseaj istorijske ukopljenosti (Allman, 1993: 56). Ovakvu neverovatnu pripovest su
Rabija Ali (Rabia Ali) i Lorens Lifulc (Lawrence Lifschultz) uvrstili u knjigu o ratu u BiH i
ak delove o Rusinima citirali u uvodu studije.
snose Vens i Oven zbog njihovog plana razreenja spora razbijajui Bosnu u
etniki zasnovane mini-drave, dok su trei rtve poto insistiraju da je nji-
hov cilj odranje vieetnikog drutva (Gutman, 1994: XII).
Gatmen je objanjavao da se u konzervativnom muslimanskom dru-
tvu oekuje da ene budu nevine do sklapanja braka: Silovanje je trauma sa
dalekosenim posledicama za rtve, koje imaju opravdane strahove od odbi-
janja i progona i ivota bez braka ili dece. U ovom pogledu, obrazac silovanja
neudatih ena u fertilnom dobu ispunjava jednu drugu definiciju genocida
pokuaj da se zaustavi raanje u grupi (Gutman, 1994: X). Doista, radilo se o
naporu da se jedna strana u ratu, srpska, dosledno i bizarno matovito demo-
nizuje. U tom smislu se koristio i okvir agresorrtva sa preplitanjem diskursa
II svetskog rata i aktivistiko-humanitaristikog diskursa:
Jedna od osobenosti zloina protiv ovenosti u bivoj Jugoslaviji, uz onu o
broju rtava ak 10% muslimanskog stanovnitva od 2,2 miliona za jednu
godinu odnosio se na broj poinilaca. Dok vlada Sjedinjenih Drava i Komi-
sije za ratne zloine UN ne objave svoje podatke, bie nemogue dobiti pravi
pregled, pa se ovek mora osloniti na anegdotsku evidenciju. Pa ipak, prie
o masakrima, u kojima uestvuje onoliko naoruanih mukaraca koliko ima
rtava, i masovnim silovanjima gde pojedini vojnici koriste alibi da su u njima
uestvovali zbog nareenja sugeriu reim terora, vojne discipline, i obrazac
kriminaliteta koji lako podsea na Trei rajh. Maltene monopolsko vladanje srp-
ske vlade nad televizijom i drugim medijima igralo je ulogu; nema sumnje da
politiari odgovorni za ludilo, takoe, oseaju sigurnost u masama. No, kraj-
nje nacionalistiki pokreti ne nastaju preko noi, i podlonost koja vodi veliki
broj pojedinaca da se pridrue orgiji zloina mora, takoe, biti potraena u
pesmama i poeziji, ritualima i folkloru, te obiajima koji se odravaju genera-
cijama (Gutman, 1994: XII).
Prvo to upada u oi jeste da je broj rtava viestruko precenjen,
533
tim
vie ako se ima u vidu da se procena odnosi na samo jednu godinu ratovanja
u BiH. Naime, 10% od 2,2 miliona
534
iznosi 220.000, a ukupan broj rtava na
svim stranama tokom etiri godine ratovanja iznosi oko 100.000, od kojih je
533 Ima bonjakih autora liberalne usmerenosti i zagovaraa bosanske vieetninosti koji
su broj rtava procenjivali, ne pozivajui se na izvore, na 269.810 (Mahmutehiji, 2002:
16, 91). Ako veliki okrugli brojevi, po pravilu, ukazuju na mogunost propagandne zlou-
potrebe, onda ovako precizni brojevi, bez navoenja izvora, nesumnjivo svedoe o gru-
boj manipulaciji. Zanimljivo je, takoe, i da su se neki bonjaki demografi istakli izrazitim
precenjivanjem broja poginulih, kao Ilijaz Bonjovi koji je procenio da je u BiH 279.000
poginulih, a da demografski gubici iznose 352.000 (Bugarel, 2004: 29).
534 udnovato je da se iznosi cifra od 2,2 miliona, poto je na popisu iz 1991. zabeleeno 1,9
miliona bosanskih Muslimana (Bugarel, 2004: 195).
dve treine Bonjaka. No, ovoliko preuvelianje svedoi sasvim sigurno o ten-
denciji viktimizovanja, tj. pribavljanju monopola na status rtve Bonjacima.
Istovremeno, korienje diskurzivne strategije istorijske analogije ima za cilj
predstavljanje Srba kao novih nacista, ime se itava jedna nacija nacifikuje, a
uzroci tome se trae u nacionalnoj svesti i prolosti koja ju je oblikovala. Uto-
liko, prema Gatmenu, Miloevi je samo jedan od izdanaka dubljih nacionalnih
struktura.
535
Analogija sa Treim rajhom je potpuna, jer ovakvo vienje pod-
sea, recimo, na Goldhagenova gledita o nemakoj istrebljivakoj antisemit-
skoj kulturi. Problem sa takvim vienjem jeste da se nekoj naciji, nebitno da
li nemakoj, srpskoj ili nekoj drugoj, pripisuje kolektivna krivica. Naposletku
valja primetiti gotovo dirljivu sklonost autora da bezrezervno veruje poda-
cima koje iznosi njegova vlada o nekom ratu u koji je ona, uprkos geograf-
skoj udaljenosti, na ovaj ili onaj nain upletena.
Beverli Alen (Beverly Allen), Amerikanka vedskog porekla, feministki-
nja i strunjak za italijansku kulturu, u knjizi Rat silovanjem: skriveni genocid u
Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj (Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-
Herzegovina and Croatia, 1996),
536
takoe je poklonila puno poverenje pripo-
vestima o silovanjima kao posebnom sredstvu genocida Srba protiv Hrvata i
Bonjaka. Te pripovesti je s njom nesebino podelila neimenovana prijateljica
hrvatske nacionalnosti M.
537
No, osim to je pisala o silovanjima, ova univer-
zitetska profesorka koja je predavala na nekoliko najcenjenijih univerziteta u
SAD (Berkli, Stenford, Kornel), kao i na Univerzitetu u Zagrebu, ponudila je i
originalno razumevanje ire slike ratova za jugoslovensko naslee:
535 Slino tome, Filipovi je poredio Miloevia i Karadia sa Hitlerom: (Hitler) je kao svoj
cilj proglasio upravo ujedinjavanje svih Nijemaca, koji bi svi trebali da ive u jednoj dravi
(kakva slinost u ciljevima sa Slobodanom Miloeviem i Radovanom Karadiem) (...)
(Filipovi, 2002: 39).
536 Knjiga je veoma uticajna, poto je citirana u 108 bibliografskih jedinica.
537 Dotina M. je, kako itaoca obavetava Alenova, dokumentaciju sa svedoenjima navod-
nih rtvi silovanja, koja je ona prevela na engleski, poslala i usred predizborne kampa-
nje spoljnopolitikom savetniku Bila Klintona: Malo posle toga, Klinton je objavio da se
zalae za vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini (Allen, 1996: XIII). Verovatno se, dakle,
radilo o hrvatskoj feministikoj nacionalistkinji koja je veoma uspeno pridobijala poli-
tiku i feministiku akademsku elitu za borbu protiv hrvatskih neprijatelja u ratovima za
jugoslovensko naslee. Koliko se Alenova identifikovala sa hrvatskom i bonjakom stra-
nom u ratu, uz injenicu da je neto od dokumentacije koju je dobila od M. prosledila
i prijateljici Nini Bernstin (Bernstein) iz tabloida Newsday, svedoe i sledee rei: Kada je
izabran, meutim, predsednik Klinton je usvojio politiku neintervencije koja se pokazala
katastrofalnom za ljudski ivot u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da se sam agresor Srbija
i ne pominje, i ozbiljno je zapretila ostacima moralnog autoriteta koji SAD moe imati
u svetu (Allen, 1996: XIII). Okvir agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs je
uobiajenom, iako udnovatom logikom zahtevao da vojna intervencija spasava ne samo
ameriki moralni autoritet, ve i ljudske ivote, pa ak i onih protiv kojih e se upotrebiti.
Po sopstvenim reima, Alenova se trudila da ovakvim argumentima pridobije ameriku i
evropsku javnost (Allen, 1996: XIIXVII).
Politika osnova srpske agresije i bosanskohercegovakog i hrvatskog otpora,
kao i hrvatske agresije, mora se imati na umu. Decenije diktature stvorile su obla-
sti privilegija i oblasti represije koje su se sada iznova uspostavljale posredstvom
rata i genocida. Ljudi koji su se smatrali Jugoslovenima mogli su npr. uivati pri-
vilegije pod tim reimom. Ljudi iji su identiteti nacionalno posebni (hrvatski,
recimo, ili crnogorski) to nisu mogli. No, to nije strogo pravilo (Allen, 1996: 78).
injenica da autorka oevidno nije spadala meu strunjake za Jugosla-
viju ne moe je osloboditi odgovornosti za pisanje studije s naunim preten-
zijama o predmetu koji ne poznaje. Takoe, metodoloki je nekorektno to
je razgovarala samo sa bosanskohercegovakim i hrvatskim ljudima (Allen,
1996: 20). Instant istorija prerastala je u njenom sluaju u instant morali-
sanje; i vice versa, sklonost moralisanju pravdalo je izricanje dalekosenih
sudova o stvarnosti bive Jugoslavije o kojoj su nedostajala verodostojna
i pouzdana obavetenja. Otud, meutim, ne udi i da se gotovo doslovce
ponavljalo ono to je o silovanju kao sredstvu ratovanja Gatmen patentirao.
Da se verovatno ne radi o propagandnoj nameri, ve o nesvesnoj ideologiza-
ciji, govori injenica da se takav stav zadrava i 2002. godine:
(...) nesrpske bosanske ene su propatile od genocidnog silovanja, gde su srp-
ske nacionalistike snage usvojile politiku napadanja civila kojoj je silovanje bilo
glavno oruje rata i genocida. Dok su sve strane vrile silovanje, kao i druge zlo-
ine, srpske nacionalistike snage su bile jedine koje su usvojile i sprovele poli-
tiku genocidnog silovanja. Njihova patoloka logika u silovateljskim logorima
smrti koje su osnovali bila je da bi deca roena iz nasilnih trudnoa koje su usle-
dile po silovanju mogla nekako izrasti u male srpske vojnike i zahtevati goleme
teritorije za legendarnu domovinu, veliku Srbiju. Ova okantna namera menja-
nja etnikog identiteta neprijateljskog stanovnitva sadri logiku, u svakom slu-
aju, genetikog ratovanja koje moe progoniti svet kako se nae stolee razvija i
protiv ega moramo odmah nai preventivne mere (istakla B. A.) (Allen, 2002).
538
Bizarnost izbija iz svakog navedenog retka. Nemogue je dokazati
bilo ta od napisanog; nemogue je nai bilo kakvu ilustraciju genetikog
538 Zanimljivo je da je Alenova u knjizi priznala da joj je spoetka ideja da se Srbi mogu ota-
rasiti bosanskohercegovakog i hrvatskog naroda proizvodei jo vie njih pravei im
decu tj. koja bi bila polubosanskohercegovaka i polusrpska ili poluhrvatska i polusrp-
ska izgledala sasvim nerazumnom, ali da je konano shvatila da je silovateljima jedna
takva jednaina bila mogua pod uslovom da se poniti svaki aspekt majinog identiteta
njen nacionalni, etniki, religijski i ak genetiki identitet izuzev kao seksualnog kon-
tejnera (Allen, 1996: XIII). Uticaj hrvatske prijateljice bio je toliki da se uz rtve bosan-
skohercegovakog naroda redovno pominju i hrvatske, dok su Srbi dosledno dehuma-
nizovani kao seksualni demoni.
ratovanja ili politike genocidnog silovanja. Pa ipak, autorka istrajava na ud-
novatim i paualnim zakljucima preuzetim iz ratne propagande kojima se
Srbi demonizuju, a Bonjaci i Hrvati viktimizuju. Slian, iako usled protoka vre-
mena neto ublaen, antisrpski feministiki diskurs se zadrao i posle 2000,
iako treba uoiti da se genocid, ipak, ne pominje tako esto. No, i sada se Srbi,
bar u pisanju Novozelananke Mirande Elison (Alison), strunjaka za etniki
sukob i politiko nasilje na Univerzitetu Vorvik (Warwick), predstavljaju kao
vojnici koji su silovanju bili naroito i sistematski skloni:
Veza izmeu muevnosti i vojnikog stava jasna je i naroito je dobro bila doku-
mentovana u pogledu srpskog nacionalistikog vaskrsavanja pojma srpskog rat-
nika. Sintia Enlo (Cynthia Enloe) smatra da postoje dokazi da je ratnik sredinji
element dvadesetovekovne kulturne konstrukcije srpskog ideala muevnosti. Istra-
ivai su, takoe, pokazali da su ideali srpske enstvenosti izgraeni namerno na
takav nain da ojaaju militarizaciju muevnosti. (...) Od ena se oekuje da ispune
ulogu herojskih majki i prihvate materinsku ulogu kao prirodan rezultat njihovog
roda i etnonacionalne sudbine, dok se od mukaraca, posebno od srpskih muka-
raca, oekuje da se ukljue u drutveno dozvoljeno nasilje za dobro nacije i njihovu
mukost. Ovi procesi su se tragino spojili u ivotu ena regiona u obliku sistemat-
skog i masovnog silovanja (ukljuujui upotrebu logora za silovanje), prisilne trud-
noe i majinstva. (...) Sve etnonacionalne grupe su inile silovanja, ali se najjasniji
dokazi sistematske politike odnose na srpske snage. Jedno evropsko istraivanje
je procenilo 1993. da je bar 20.000 ena i devojaka bilo silovano (Alison, 2007: 85).
Prema tome, srpski mukarci su svojom dvadesetovekovnom kulturom
odreeni da budu mao ratnici. Sasvim se gubi iz vida da je srbijansko drutvo
u drugoj polovini XX veka bilo ve prilino raznovrsno, te da se ideali stru-
njaka mogu znatno razlikovati od ideala radnika ili seljaka. No, u ovakvom
feministikom rodno i etniki homogenizujuem diskursu, prosean srpski
mukarac je neizostavno ratnik, maistiki usmeren prema enama koje treba
da mu podare mnogo dece. Problem sa takvom slikom jeste u njenoj izma-
tanosti. Naime, da slika nije izmatana, u Srbiji ne bi bilo problema sa depo-
pulacijom
539
poto bi ene raale vie dece umesto, statistiki, 1,57 po majci
(urev, 2004: 31). Osim toga, otkud pojava masovnog dezerterstva poet-
kom devedesetih, ako je tano da su srpski mukarci jedva ekali da odu u rat,
i da siluju sve to je nesrpsko ensko?
540
539 Da nije bilo priliva izbeglica, u Srbiji bi bilo 457.971 stanovnika manje 2002. no to ih je
bilo 1991. godine (urev, 2004: 29).
540 Autorka je, istine radi, pisala i o silovanju mukaraca, sledei Dubravku arkov, opet preo-
vlaujue, iako ne iskljuivo, od strane srpskih snaga, navodno u cilju feminiziranja Musli-
mana i maiziranja Srba kao pojedinaca i kao grupe (Alison, 2007: 8687).
Diskurzivna strategija demonizacije ispoljava se kroz homogenizaciju i
posebno naglaavanje uloge mukih pripadnika jedne nacije. Zanimljivo je
da je autorka koristila pomenutu strategiju u okviru sukoba civilizacija prime-
njujui kako balkanistiki, tako i orijentalistiki diskurs:
Najsistematiniju i dokumentovanu upotrebu nasilne trudnoe upotrebljavali
su Srbi protiv bosansko-muslimanskih ena, no oni nisu bili jedini poinioci ili
rtve. Nametanje materinstva enama suprotstavljene grupe bilo je, takoe, kon-
ceptualizovano kao etniko ienje u balkanskom kontekstu, u kojem deljeni
stavovi o etnikoj vezanosti ohrabruju pogled na ene kao na inkubatore mu-
kih gena; kako islam tako i pravoslavno hrianstvo tee vienju identiteta kao
patrilinearnog. Ipak, vano je primetiti da ideja da deca zaeta silovanjem nose
samo etniku vezanost oca nije bila automatski prihvaena od poinioca ili od
rtve. (istakla M. A.) Srpsko vostvo je moralo aktivno da promovie i ohrabruje
ovu ideju, koja je doekana otporom dalje pokazujui stalni takmiarski pro-
ces oblikovanja etnike vezanosti (Alison, 2007: 86).
Tako ispada da katoliko i protestantsko hrianstvo ne vide identitet kao
patrilinearan, to je izvesno netano, jer je u svim monoteistikim religijama
od postanka iskazan jasan patrilinearan i patrijarhalan stav. Osim toga, Balkan
kao takav prikazuje se kao zamiljeno mesto ne ba sasvim normalnih muka-
raca koji sve vide kroz prizmu nerazdvojivo povezane etnike vezanosti i mu-
kosti, pa se i ene (nije sluajno to je na ovom mestu navedena upravo Beverli
Alen) posmatraju kao inkubatori mukih gena. Uopte, u ovakvom feministi-
kom diskursu, srpski mukarci su dvostruki gubitnici, ne samo kao mukarci,
to im svakako sleduje, ve i kao Srbi. Dok se, vie kao sredstvo spasavanja
obraza, priznaje da je rtava bilo na svim stranama, diskurzivno se ipak Srbi
istiu kao glavni silovatelji. Kako se vidi, mitovi o zlom srbijanskom vostvu
tokom devedesetih dostigli su ogromne razmere, jer ono nikada nije zagova-
ralo ili ohrabrivalo silovanje kao metodu ratovanja. injenica, pak, da se tako
pie 2007. ukazuje da e potrajati negativni stereotipi ne samo o tadanjem
srbijanskom vostvu, ve i o Srbima, i ne samo u iroj ve i u akademskoj jav-
nosti uopte, a u feministikoj akademskoj zajednici posebno.
541
541 U komentaru sarajevskog nedeljnika Ljiljan, bliskog SDA, moglo se proitati: mada su
nam svima ova silovanja teka, nepodnoljiva i neoprostiva, ona su sa stajalita islama
laka i bezbolnija od mjeovitih brakova, djece i prijateljstva (naraslih) iz njih (Ljiljan,
10. avgust 1994, cit. pr. Bugarel, 2004: 139). Iako je bio svestan postojanja islamskog
fundamentalizma i bonjakog nacionalizma (Rieff, 1996: 11), Dejvid Rif, ipak, nije imao
dilemu: Svakom ko je proveo neko vreme u Bosni, bilo je vredno panje kako se ispo-
stavila dubokom i postojanom privrenost veine ljudi na strani vlade viekulturnosti.
(...) Samo su se Bonjaci, i pored svih njihovih pomeanih signala, zalagali za graan-
sku dravu (Rieff, 1996: 12).
Osim estog poreenja Bonjaka s Jevrejima a Srba s nacistima, neretko
se pribegavalo i poreenju rata u Bosni i Hercegovini sa panskim graan-
skim ratom. To je vidljivo npr. ve na korici jedne od najranijih knjiga o ratu u
BiH Zato Bosna? Pisanja o Balkanskom ratu (Why Bosnia? Writings on the Bal-
kan War), koju je priredio i 1993. objavio brani par, pakistanska knjievnica
Rabija Ali (Rabia Ali) i Amerikanac Lorens Lifulc (Lawrence Lifschultz), istrai-
va u Centru za meunarodne i regionalne studije Univerziteta Jejl (Yale), jer
se na njoj nalazi Pikasova Gernika.
Na taj nain su levi liberali povlaili paralelu izmeu srpskog ponaanja
u BiH sa ponaanjem faista u paniji, pozivajui protivnike faizma da se
ukljue u borbu protiv njega i osuujui amoralnost Velike Britanije i SAD
koje ni u predveerje Drugog svetskog rata nisu dole u pomo republi-
kanskoj vladi panije koja se suprotstavljala faistikoj vojnoj pobuni (Ali,
Lifschultz, 1993: XI). Koliko je ovaj angaman u korist bosanskih Muslimana
bio pravdan borbom za univerzalna naela svedoi i posveta knjige graa-
nima Bosne i Hercegovine Muslimanima, Srbima, Hrvatima koji se bore
i umiru za pravo da ive u jednoj sekularnoj, vienacionalnoj i nepodelje-
noj zemlji (Ali, Lifschultz, 1993). U tom smislu se i moralisalo od samog
poetka uvoda:
542
Razaranje Bosne i Hercegovine je dokaz, ako je dokaz uopte potreban, da dela-
nja velikih sila u meunarodnom sistemu nisu odreena etikim ili humanitar-
nim obzirima. Osvajakom ratu Srbije kojem se pridruila Hrvatska dozvoljeno
je da poe svojim genocidnom tokom zato to odbrana Bosne i njenih graana
nije bila imperativ diktitiran nacionalnim ili bezbednosnim interesima bilo koje
drave (Ali, Lifschultz, 1993: XI).
Radilo se, dakle, o moralistikoj kritici politike velikih sila zbog nevolj-
nosti da se ukljue u rat na strani Bosne i njenih graana, to je eufemizam
za jednu stranu u etnikom sukobu, Bonjake. Radi pokretanja politikog
542 Po pravilu su i saradnici u knjizi uokviravali poglavlja okvirom agresorrtva. Primerice,
Mark Tompson (Mark Thompson) pisao je pod naslovom Konano reenje za Bosnu i Her-
cegovinu ( The Final Solution of Bosni-Hercegovina) sledee: Od aprila 1992. Repu-
bliku Bosnu i Hercegovinu napada krajnje nasilje i apsolutno varvarstvo. Njen narod se
masakrira: moda je 100.000 ljudi ubijeno, moda duplo toliko; niko ne zna. Mukarci se
odvode u koncentracione logore gde se ubijaju, tuku, mue, ili ako su sreni, poniavaju,
izgladnjuju, izgone u inostranstvo. ene se sistematski siluju, deca se stavljaju pod guse-
nice nadolazeih tenkova, stari ljudi su odvoeni iz njihovih kua na streljanu, ostavlja-
jui svu imovinu koju nisu mogli poneti. Stoni vagoni odvoze hiljade ovih ljudi na sever
(...) (Thompson, 1993: 165). Istorijska analogija s nacistima i Jevrejima bila je u funkciji
diskurzivne strategije demonizacije Srba i viktimizacije Bonjaka. Diskurs je bio humani-
tarno-imperijalistiki, pa se EZ kritikovala, izmeu ostalog, za kriminalnu neodgovornost
(Thompson, 1993: 172).
aktivizma graana koji bi vrili pritisak na vlade velikih sila, bilo je potrebno
sluiti se poznatim slikama iz prolosti, pa je stoga odmah posle navede-
nih rei upotrebljena istorijska analogija pozivanjem na presedan Hitlero-
vog napada na ehoslovaku ili Poljsku, te istrebljenje Jevreja i Roma (Ali,
Lifschultz, 1993: XI). Bosna i Hercegovina se idealizovala na sledei nain:
Ova drevna zemlja, nova republika jedne moderne drave (SFRJ, prim. aut.),
dugo je bila centar izrazito kosmopolitskog naina ivota. Meanje naroda i
kultura nastavilo se ubrzanim tempom u dvadesetom veku s vie od etvrtine
brakova koji su prelazili etnike granice u modernoj Bosni. Etnika vezanost je
prestala da bude odreujui kriterij identiteta za nove generacije bosanskih
,Jugoslovena. (Ali, Lifschultz, 1993: XIIXIII).
Doista, na ovaj je nain drutvena stvarnost BiH krivotvorena do nepre-
poznatljivosti, jer o kakvom se kosmopolitizmu moe raditi u zemlji gde nije
bilo milionskih gradova, ve je najvei dostizao pred rat oko pola miliona sta-
novnika? O kakvom se kosmopolitizmu moe raditi u zemlji iji su gradovi bili
tradicionalno podeljeni na etniki istovrsne mahale, od kojih su se neke zadr-
ale u ivotu do pred sam rat, npr. Vratnik i Bistrik u Sarajevu? Otkud autorima,
koji su i sami inili jedan meuetniki brak, podatak o 25% etniki meovitih
brakova u BiH, kad ni u samom Sarajevu nije bilo vie od 26%,
543
dok je u BiH
bilo vie no duplo manje takvih brakova (Bugarel, 2004: 125126)?
Mogue je da se radilo i o privrenosti jednom idealu u njihovom privat-
nom ivotu koja ih je odvela da i u BiH vide ono to oni ele, a ne ono to je
tamo zaista na snazi. Ipak, autori su duni da navode izvore podataka. Ovako,
radilo se o jednoj moralistikoj propagandi koja se nije smatrala obaveznom
da argumentuje stavove ili potkrepljuje navedene podatke, zato to je pri-
svojila stav moralne superiornosti. Angloamerika javnost obmanjivana je
kako etnika vezanost vie nije bila odreujui kriterij identiteta u BiH. Da
je doista bilo tako, rezultati prvih viestranakih izbora ne bi liili na etniki
popis u ovoj drevnoj zemlji. Istovremeno, ono to zbunjuje jeste oevidno
pozitivan stav o Jugoslaviji kao modernoj dravi o ijem nestanku s geo-
grafske karte se malo dalje veli:
543 Razume se, Sarajliji i Bonjaku Kemalu Kurspahiu moe se oprostiti to se lokalpatriot-
ski pita: Moe li najkosmopolitskiji od svih gradova, ne samo u bivoj Jugoslaviji ve i na
celom Balkanu, jedinstveno mesto susretanja Istoka i Zapada, uzbudljiva meavina reli-
gija, kultura, i sjajne arhitekture preiveti ovaj uasan rat? (Kurspahi, 1993: 12, u: Ali, Lif-
ulc). Nije iznenaujue ni to to je rat predstavljao u okviru agresorrtva, smatrajui da
tragedija Sarajeva i Bosne nije spravljena u kui, ve je uvezena. Postali smo rtve impe-
rijalnog sna srpskog predsednika Slobodana Miloevia projekta Velike Srbije koji
treba da se izgradi na teritorijama oduzetim od susednih drava, Hrvatske i Bosne i Her-
cegovine (Kurspahi, 1993: 13, u: Ali, Lifulc).
Za nove ideologe nacionalizma jedna hibridna drava i civilizacija kakvu je
Bosna predstavljala, sa Jugoslavijom, pripadala je groblju istorije. Bosna koja je
postojala est vekova trebalo je da bude razorena () Cilj je bio oistiti Bosnu
ne samo od muslimana ve, takoe, i od jedinstvenog i opasnog kosmopolitizma
njenih gradova koji jasno nisu imali mesta u novim istim nacionalnim dravama
nastalim iz ruevina Jugoslavije. Oiena Bosna mogla se podeliti i anektirati
nacionalnim dravama Velike Srbije i Velike Hrvatske. (Ali, Lifschultz, 1993: XIII).
Preko nestanka Jugoslavije prelazi se usput i prilino olako, uz kurtoazne
rei aljenja. BiH je, meutim, neopozivo izabrana za legitimnu temu, jer njeni
gradovi otelovljuju kosmopolitizam. Nacionalizmi Srbije i Hrvatske krive se za
nestanak Jugoslavije, ali se za njom ne ali, moe se zakljuiti, jer se ona ne sma-
tra drevnom dravom s kosmopolitskim gradovima, za razliku od BiH. ini se
da je u drevnosti jedan od osnovnih razloga zauzimanja za BiH i izostanka zau-
zimanja za Jugoslaviju, jer je prva postojala est vekova. U stvari, Jugoslavija je
postojala kao subjekt meunarodnog prava sedamdeset godina, a BiH je prvi
put u modernoj istoriji priznata kao nezavisna drava tek 6. IV 1992, dok uistinu
nezavisna teko da je bila ikad u istoriji,
544
premda se tome najvie pribliila za
vladavine Tvrtka Kotromania u drugoj polovini XIV veka. Manihejski se tvrdilo:
U Bosni su u pitanju dve vizije drutva i demokratije. Oni koji su doli pod udar
u novoosnovanoj bosanskoj dravi razjasnili su da se zalau za drutvo jednakih
graana u kojoj su prava svih konstitutivnih nacija (Muslimana, Hrvata i Srba)
obezbeena i zatiena po zakonu kao ustavom zajemena prava. Ovo je bila
vizija vieetnikog drutva u tradiciji evropskog prosvetiteljstva.
545
() Suprotna
vizija je ona koju zastupaju nacionalistiki voi Srbije i Hrvatske. Izolovana, paro-
hijalna, etnocentrina, ovo je vizija oiene drave-nacije u kojoj nema mesta
za Drugog. (Ali, Lifschultz, 1993: XIIIXIV).
ini se da su autori projektovali svoju viziju poeljnog drutva na BiH.
Rata verovatno ne bi bilo da pravo jedne od konstitutivnih nacija nije bilo
narueno na referendumu o nezavisnosti. No, to se poricalo tvrdnjom da je
BiH za razliku od drugih novih drava na Balkanu, sledila vrlo precizne pro-
cedure koje je propisala Evropska zajednica da bi osigurala priznanje, te da
je na referendumu 68 posto izbornog tela podralo vieetniku nezavisnu
dravu (Ali, Lifschultz, 1993: XVII).
544 Nalazila se tokom srednjeg veka uglavnom u vazalnom odnosu prema Ugarskoj od koje
su bosanski banovi pokuavali da budu u to veoj meri nezavisni.
545 Slino tome, Hiins je zakljuio da je Bosna vana zato to je izabrana da brani ne samo
svoje samoopredeljenje ve i vrednosti viekulturnog, dugonastajueg i uzajamno plo-
donosnog sapostojanja (Hitchens, 1993: 11, u: Ali, Lifulc). Tako su graani BiH postali
vieetniki izabrani narod, poput Amerikanaca.
Na taj nain je EZ osloboena odgovornosti, jer su precizne procedure
ponitavale ustavom BIH zajemeno pravo jedne od konstitutivnih nacija da
ne bude preglasana oko tako bitnog pitanja kao to je nezavisnost. Naravno, i
SAD isto tako su osloboene odgovornosti, a referendumski ishod se namerno
krivotvori. Naime, na referendum je izalo 63,7% biraa, a od njih je 98,9% gla-
salo za nezavisnost (Bugarel, 2004: 84). Ideologizovana svest, meutim, to nije
mogla i htela uoiti, ve je sve izjedna povlaila istorijske analogije s naciz-
mom: Ono to je od Bosne stvorilo tako jedinstven trenutak u meunarodnim
odnosima bilo je to da su naposletku Evropska zajednica, Sjedinjene Drave,
i Ujedinjene Nacije aktivno saraivale u napredovanju konanog reenja za
Bosnu i Hercegovinu (istakao aut.) (Ali, Lifschultz, 1993: XVI).
Majkl Sels, profesor uporedne religije na Hejverford (Haverford) koledu
i strunjak za islam islamofilskog usmerenja,
546
ija je majka amerika Srpki-
nja, 1996. objavljuje studiju Izdani most: religija i genocid u Bosni (The Bridge
Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia),
547
za koju je sledee godine dobio
nagradu od Amerike akademije za istorijsku studiju i koja je ve 1998. doi-
vela drugo izdanje s novim predgovorom o Kosovu. Identinu argumentaciju
autor je ponovio 2001. u knjizi U ime Boije: genocid i religija u dvadesetom veku
(In Gods Name: Genocide and Religion in the Twentieth Century),
548
koju su pri-
redili Omer Bartov i Filis Mak (Phyllis Mack). U neku ruku radi se o specifinoj
primeni etnosimbolizma u prouavanju srpske nacije i nacionalizma.
546 Citati studije mogu se nai u 103 publikacije. Autor je aktivno pomagao studentski akti-
vizam u SAD za pomo Bosni, zaustavljanje genocida, a moglo bi se dodati i za rat SAD
protiv Srba. ire o studentskom aktivizmu po kampusima diljem SAD, njihovoj popu-
larnosti i uticajnosti u akademskoj i iroj zajednici pisala je aktivistinja SAGE (Students
Against Genocide) organizacije, eri Fink (Sheri Fink) (Fink, 1996: 313349, u: Cushman,
Metrovi). Primera radi, poslali su na adrese svih senatora SAD pismo kojim su traili da
se podri zakon koji su predlagali dvojica od nekoliko najuticajnijih senatora, republika-
nac Bob Dol (Bob Dole) i demokrata Dozef Liberman (Joseph Lieberman), u kojem je,
izmeu ostalog, stajalo: Preko 200.000 civila brutalno je ubijeno od strane srpskih snaga,
desetine hiljada ena je silovano, i skoro tri miliona ljudi je primorano da napusti svoje
domove i sela. Srpske snage su bile u mogunosti da bukvalno nekanjeno sprovedu
genocidni napad na Bosnu zato to je nemoralni embargo liio legitimnu vlast Bosne sred-
stava kojima bi ostvarila neotuivo pravo na samoodbranu (Fink, 1996: 345, u Cushman,
Metrovi). Zanimljivo je da su ovakve inicijative uspele objediniti dotad potpuno zava-
ene jevrejske i muslimanske organizacije u SAD iz kojih se nesrazmerno veliki broj akti-
vista regrutovao. Prvi su u BiH videli ponavljanje holokausta, a drugi su oseali simpatiju
prema muslimanskoj brai (Fink, 1996: 317, 345, u: Cushman, Metrovi). Naravno, i ovog
puta se pokazalo da u politici nita tako dobro ne odgaa (ako ne reava) sporove kao
zajedniki neprijatelj. Zajedniki neprijatelj je uvek najefikasniji ujedinitelj raznorodnih i
zavaenih strana. U konkretnom sluaju, meutim, meusobno suprotstavljene mone
neprijatelje ujedinio je jedan u svetskim okvirima mali, relativno nemoan i od njih uda-
ljeni neprijatelj ijim porazom je nestalo razloga saradnje.
547 Citirana je u 98 bibliografskih jedinica i ubedljivo je najcitiranije delo koje je napisao.
548 Citirana u svega dve publikacije.
Sels je objanjenje za sve zlo koje su iskusili Juni Sloveni naao u kosov-
skom mitu. Ve na poetku predgovora za drugo izdanje, stajalo je:
1. Balkanska tragedija je poela u srpskoj pokrajini Kosovo kao mitologija otelo-
tvorena u onoj poznatoj kosovskoj kletvi (pre prve reenice predgovora nave-
dena je Lazareva kletva onih koji ne dou u Boj na Kosovu, prim. aut.), koja je
bila, po reima jednog srpskog nacionaliste, vaskrsla na Lazarov dan (Vidov-
dan), 28. juna 1989, na komemoraciji 600-godinjice smrti srpskog kneza
Lazara u bici na Kosovu 1389. godine.
2. Religijski nacionalisti su manipulisali vizijom Lazara kao figure Hrista da bi
predstavili sve jugoslovenske muslimane, ne samo osmanlijske Turke koji su
se borili s Lazarom, odgovornim za smrt kneza Lazara poistoveenog sa Hri-
stom na srpskoj Golgoti.
3. Srpski predsednik Slobodan Miloevi stajao je pred gomilom od preko milion
ljudi koristei Kosovsku bitku kao pretnju jednim novim krstakim pohodom
protiv islama i drugih neprijatelja na Kosovu i u Jugoslaviji (Sells, 1998: XIIIXIV).
Dakle, koketiralo se na samom poetku (1) sa balkanistikim diskursom,
jer se Balkan opet povezivao sa neim specifino iracionalnim i traginim.
549

Kosovskom mitu i njegovom religijsko-nacionalistikom tumaenju pripisuje
se (1) uzrona odgovornost za balkansku tragediju, jer potonja poinje kao
mitologija. Tako se u stvari Srbi balkanizuju, jer je njihova iracionalna vera u
nacionalni mit odgovorna za balkansku tragediju. Srpski nacionalisti se pred-
stavljaju (2) kao islamofobijski manipulatori, da bi se potom i Slobodan Milo-
evi (3) predstavio kao ovek koji je drao gazimestanski govor 1989. voen
islamofobijskom motivacijom, pri emu se sasvim zanemaruje da se u govoru
ne moe nai ni trunka takvog sadraja, a kamoli nekakav poziv na krstaki
pohod protiv islama. No, iz prethodnih reenica bilo je lako dedukovati da se
549 Ovo vai uprkos tome to Sels izriito odbija upotrebljivost balkanizma kao posebne
zloupotrebe istorije kojom se pravda genocid u Bosni sugerisanjem da su Balkanci
predodreeni istorijom ili genetikom da ubijaju jedni druge (Sells, 1996: XIV). Mnogo
doslednije Sels odbija orijentalizam: Oni koji ele zid izmeu Evrope i navodno tueg i
inferiornog Orijenta, zid izmeu hrianskog i islamskog sveta, suoavaju se s jednim pro-
blemom: tvrdoglavom sklonou Bosanaca da razmiljaju o mostovima umesto o zido-
vima i njihovim hrabrim naporima da sauvaju ili ponovo izgrade svoje mostove (Sells,
1996: 154). Doista, autor bi bio sasvim u pravu da BiH i danas nije niukoliko funkcionalna
drava, nego samo protektorat EU, te da se tom statusu ne vidi kraj. Utoliko, i njegovo
odreenje Bosanaca deluje u najboljem sluaju utopijski: Bosanci su u ovoj knjizi odre-
eni kao svi stanovnici meunarodno priznate suverene nacije Bosne i Hercegovine, bez
obzira na njihovu religijsku pripadnost, koji sebe smatraju Bosancima, tj. koji ostaju pri-
vreni bosanskoj dravi sagraenoj na pricipima civilnog drutva i religijskog pluralizma
(Sells, 1996: XIV). Koliko se stanovnika BiH smatra Bosancima u gore navedenom smislu,
najbolje se moe proceniti po broju navijaa BiH meu Srbima, odnosno Hrvatima, kada
se reprezentacije ove meunarodno priznate zemlje sastaju sa Srbijom ili Hrvatskom.
srpski nacionalisti u BiH ponaaju kao da ponovo ive 1389. godinu i svete se
ubicama Hrista-kneza, te da isto nasilje preti da se ponovi u epicentru sukoba
Kosovu (Sells, 1998: XIV).
Veoma slian pogled na znaenje i znaaj kosovskog mita izneo je i sada
pokojni Edrijen Hejstings (Adrian Hastings) u knjizi Gradnja nacionaliteta (The
Construction of Nationhood) objavljenoj u Velikoj Britaniji 1997. godine. Neka-
danji profesor emeritus teologije na Univerzitetu Lids, saosniva Bosanskog
instituta u Londonu i pisac pamfleta SOS Bosnia, etnosimbolista koji se dosta
bavio vezom religije i nacije, prvenstveno u Africi i na primeru Engleza, a u
devedesetim i na Balkanu, izmeu ostalog, o vezi kosovskog mita i srpskog
nacionalizma pisao je:
Ako je ovaj povijesno nepouzdan epski ciklus razbuktao nacionalizam u devet-
naestom stoljeu i utjecao na stvaranje versajske Jugoslavije pod dominacijom
Srba, njegovo oivljavanje krajem dvadesetog stoljea, od strane srpskopravo-
slavne crkve i predsjednika Miloevia, predstavlja vrhunac tog istog naciona-
lizma, sada s divljom antimuslimanskom orijentacijom. Isto to ogorenje moglo
bi biti i reakcija na realnost povijesti u kojoj su pravoslavni Srbi stoljeima bili
glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu (Hastings, 2003: 121).
Dva prideva koji stoje jedan uz drugi divlja i antimuslimanska pre ime-
nice mrnja ukazuju zapravo da se radi o veoma negativnim oseanjima koja
je autor, kao katoliki svetenik, gajio prema onima koji takvu mrnju ire.
Pohvalno je kad jedan hrianski svetenik ima pozitivan stav o islamu, ali je
problematino kada se zbog toga u studiji koja ima naune pretenzije iznose
neistine. Naime, pravoslavci nisu mogli biti ni teorijski, a nisu to bili ni prak-
tino, glavni suradnici Turskog carstva na Balkanu zbog proste injenice
da su nedavno preobraeni muslimani, nezavisno da li u BiH (masovno pre-
obraanje zapoelo je ve u XV veku da bi dobilo na ubrzanju i masovnosti u
XVI) ili u Albaniji i na Kosovu (gde je preobraanje bilo u zamahu u XVII i XVIII
veku), imali tu ast. Naravno, to ne znai da pravoslavci u Osmanlijskom (a ne
i u Turskom) carstvu nisu bivali saveznici ove imperije na poetku njene vlada-
vine Balkanom, ali tvrditi da su bili glavni saveznici, jeste u najboljem sluaju
nenamerno preterivanje, a u najgorem tek jeftina propaganda.
Hejstings je primenjivao za etnosimboliste uobiajeno razlikovanje
izmeu dugotrajne etnike vezanosti i moderne pojave nacije koja se moe
graditi na etnikim svojstvima. Ipak, sama primena je izgledala prilino pro-
blematino na bosanskom sluaju:
Osim u geografskom smislu, Bosne kao specifinog identiteta gotovo da ni nema
u literaturi o Jugoslaviji sve do 1992. godine. Zapanjuje odsutnost kategorije Bo-
njaci meu nacijama u jugoslavenskom ustavu. Svaka druga republika imala je
svoju naciju Bosna nije. Ipak, muslimani, katolici i pravoslavci imali su u Bosni
zajedniki etnicitet, jezik i dijalekt. Zapravo, bosanski krani veinom nisu bili ni
Srbi ni Hrvati. Kao i muslimani, oni su bili potomci stanovnika predturske Bosne.
U devetnaestom stoljeu njihov je identitet nagrizan rastuim nacionalizmom iz
susjednih zemalja. Bosanski su pravoslavci iz svog vjerskog identiteta uvueni u
nacionalni. Slino se dogodilo i s bosanskim katolicima, pa je tako i puk s korije-
njem u srednjovjekovnoj katolikoj Bosni, u gradovima kao to su Sarajevo i Banja
Luka, poeo o sebi misliti kao o Hrvatima (Hastings, 2003: 126).
Ono to odista zapanjuje nije odsutnost bosanske nacije u socijalisti-
kim ustavima, jer ona nije postojala ni pre ni posle socijalizma, ve tvrdnja
da su muslimani, katolici i pravoslavci BiH imali zajedniki etnicitet, jezik i
dijalekt. Na stranu to veina bosanskih katolika govori tokavskom ikavi-
com, a pravoslavaca tokavskom ijekavicom, dok se muslimani mogu nai u
obe skupine. Autor klizi prema iskonskom poimanju nacije, jer se poziva na
krv predaka da bi dokazao kako Bosanci dele etniku vezanost.
550
Takoe,
ako je tek u XIX veku bosanski identitet nagrien nacionalizmima iz Srbije
i Hrvatske, otkud onda tvrdnja da je Mehmed-paa Sokolovi u XVI veku i
sam bio Srbin i patrijariju su jedno vrijeme uvali lanovi njegove poro-
dice (Hastings, 2003: 119120)? Oito je da ne mogu biti tane obe tvrdnje,
te da tvrdnja o zajednikom bosanskom identitetu i zajednikim predtur-
skim precima nema saznajnu, ve drutveno-integrativnu funkciju grad-
nje bosanske nacije ili, sa stanovita srpskog i hrvatskog nacionalizma, dru-
tveno-dezintegrativnu funkciju.
551

Mogue je da je motivaciju za ovako udnovatu ambiciju pravljenja
bosanske nacije engleski katoliki teolog naao u izvesnom strahu od nacije
koja bi bila zasnovana iskljuivo na islamskoj veroispovesti i pokazivala ten-
denciju objedinjavanja junoslovenskih muslimana: Istina, 1974. muslimani
su bili priznati kao nacionalna kategorija, ime je u stvari na papiru stvorena
550 Slino ovome, profesor u penziji FPN u Sarajevu, pisac istorije JMO i nekadanji ideolog
muslimanske nacije u SFRJ, a posle 1993. jedan od ideologa bonjake nacije, Atif Puriva-
tra, u predgovoru knjizi Mehmedalije Bojia, nadahnut iskonskim poimanjem sopstvene
nacije veli: Autor (Boji, prim. aut.) razobliava njihova (srpski i hrvatski istoriari, prim. aut.)
dvjestogodinja falsificiranja, prisvajanja, negiranja i preutkivanja prolosti, samobitnosti
i stvaralatva jednog od najstarijih evropskih naroda Bonjana (Purivatra, 2001: 9).
551 Da je to doista tako, potvruje uverenje Hejstingsa da e ako Bosna preivi, njezini srp-
ski i hrvatski graani biti dekonstruirani, osim ako im ne poe nekako za rukom da pri-
znaju pripadnost bosanskoj naciji sastavljenoj od razliitih etniciteta nastalih u prvom
redu zahvaljujui razliitim vjerskim tradicijama, te da malo ima budunosti za bosan-
ske katolike ako sebe budu tretirali ne kao Bosance ve kao Hrvate (Hastings, 2003: 126
127). Ono to nemalo iznenauje jeste izraena sklonost postmodernizmu jednoga etno-
simboliste. Naime, ova dva usmerenja teko mogu ii zajedno, osim ako se ne radi o delu
koje nudi drutveno-integrativni sadraj u naunom obliku.
nova nacija tamo gdje ona nikad nije postojala, to je u praksi omoguilo da
se u nju ukljue muslimani irom Jugoslavije koji nisu imali nikakve veze s
Bosnom (Hastings, 2003: 127). Ipak, ako nacija Muslimana nikad nije posto-
jala, kakav je onda sluaj sa nacijom Bosanaca?
No, Hejstings ide i dalje, pa tvrdi: S obzirom na to da u jugoslavenskom
ustavu Bosna nije imala nacionalni status ono muslimani iskljuivalo je iz
njezinog dravljanstva krane bilo joj je sueno da postane rtva naciona-
lizma svojih susjeda (Hastings, 2003: 128). ini se da autor smatra da je sama
injenica oblikovanja muslimanske nacije koja je iskljuivala bosanske pravo-
slavce i katolike vodila razbijanju BiH, jer je pozivala Srbiju i Hrvatsku da gle-
daju na bosanske hriane kao na sunarodnike koje treba pripojiti odnosnim
dravama. Ne treba izgubiti iz vida da je protivreno da jedan etnosimboli-
sta ima ovakvo poverenje u mogunost gradnje nacije politikim sredstvima.
Utoliko pre izgleda da se iza ovih rei pomalja vansaznajna motivacija ovakvih
konstruktivistikih ambicija, kao i drutveno-integrativna svrha takve zamisli.
Ako bi ovek pomislio da se ovakvim stavom o muslimanskoj naciji
(nikad nije postojala niti je mogla postojati) pravda nestanak BiH kao drave,
tj. njena podela izmeu Srbije i Hrvatske, onda se vara. Upravo suprotno, Hej-
stings smatra da nikad nije dockan da se krene u gradnju bosanske nacije, jer
ono to je postojalo bio je teritorijalni identitet koji je ukljuivao sve prisutne
vjerske tradicije, ali identitet koji je postao gotovo nevidljiv suoen s naciona-
lizmom iz susjedstva (Hastings, 2003: 128). Upravo ovaj komijski nacionali-
zam, a naroito srpski, Hejstings demonizuje:
(...) Srbija je ve bila obuzeta opsesivnim nacionalizmom germanskog tipa,
sklonim etnikom ienju, daleko prije devedesetih godina dvadesetog sto-
ljea. Etniko ienje je bilo upisano u srpski nacionalizam jo poetkom
devetnaestog stoljea. Nacionalizam velike Srbije zapravo je bliski roak
onoga to e u Njemakoj biti nacionalni socijalizam, odnosno nacizam. U oba
sluaja ekstremni etniki nacionalizam vodio je u genocid. Bilo je nemogue da
Srbija, u toj mjeri opsjednuta nacionalizmom, postane dua ireg saveza raznih
naroda. ak je i stvarna unija Srba, Hrvata i Slovenaca jednostavno ignorirala
identitete Bosne i Makedonije, da ne spominjemo Albance, Maare i druge koji
ak nisu ni govorili slavenskim jezicima, a agresivno kranstvo srpskih voa u
novoj dravi znailo je da se zlo pie pogotovo muslimanima. Da bi preivjela,
Jugoslaviji je bila neophodna onakva kozmopolitska tolerancija kakve je bilo
u zvjezdanim trenucima Habzburke monarhije. U praksi, velikosrpski pogledi
Beograda predodredili su karakter meuratne Jugoslavije, onemoguujui sli-
nost bilo s nekom nacijom, bilo s nekom drugom vrstom harmoninog politi-
kog drutva, to je i pridonijelo da otueni hrvatski nacionalizam uskoi u fai-
stiki vlak u Drugom svjetskom ratu i strano se osveti srpskim sugraanima
(Hastings, 2003: 129130).
Srbima se pripisuje istorijska krivica dugog trajanja. Gotovo da se moe
zakljuiti da je njihova krivica iskonska. Njihov nacionalizam je svrstan u ger-
manski tip kako bi se potom dolo i do njegove tipske slinosti s nacizmom.
Nacionalizam male nacije izjednaava se s nacionalizmom velike, a oba naci-
onalizma se zapravo demonizuju, jer iz njih neposredno sledi genocid. Isto-
vremeno, uzrok nestanka Kraljevine Jugoslavije prepoznaje se upravo u Srbiji
i njenoj opsednutosti nacionalizmom, kao da su druge nacije u Jugoslaviji
bile imune na nacionalistika uverenja, oseanja i delanja. Srbi prema musli-
manima gaje agresivno kranstvo, pa u Jugoslaviji nije bilo kozmopolitske
tolerancije kao u Habzburkoj monarhiji. Mogue je da je preterano oeki-
vati da se katoliki svetenik zapita zato je ova imperija nestala sa istorijske
scene, te da li su nenemci i nemaari, muslimani, pravoslavci i protestanti bili
ba tako puni hvale za njenu trpeljivost. Dakako, za nestanak socijalistike
Jugoslavije opet su krivi Srbi:
Titovom smru, kolapsom komunizma i raspaljivanjem srpskog nacionalizma od
strane Slobodana Miloevia, pogotovo njegovim govorom povodom 600-godi-
njice Kosovske bitke, kraj Jugoslavije bio je neminovan. Ovdje, kao i drugdje,
moramo se oduprijeti primordijalizmu na osnovi kojeg su dananje nacionalne
podjele bile nepovratno determinirane etnicitetima od prije tisuu godina. Da
su svi utjecajni Srbi dijelili ideale Strossmayera, Trumbia, pa ak i Tita, vjerojatno
bi s vremenom dolo do jedne nacije na tom prostoru, a etnike razlike bile bi
zadovoljene slino kao to su se engleski, kotski ili velki identiteti pomirili unu-
tar Britanije (Hastings, 2003: 130).
Tako ispada da je jedini nain za nastanak jugoslovenske nacije bio u sle-
enju jugoslovenstva hrvatskog usmerenja. Izvesno je da bi neki sporazum
izmeu meusobno suprotstavljenih varijanti jugoslovenstva bio spasonosan
za odranje Jugoslavije i dobrobit njenih graana nezavisno od nacionalne
pripadnosti, ali je izvesno i da je opredeljenje bilo za istu hrvatsku varijantu,
kao to su to Hejstings i veina jugoslovenski opredeljenih Hrvata mislili, bilo
za istu srpsku varijantu, onako kao to je to veina jugoslovenski opredelje-
nih Srba elela, moglo samo da dovede do zle krvi. Naposletku, pomirenost
razliitih identiteta u Velikoj Britaniji bila je proizvod uspenosti britanskog
imperijalnog projekta, dok e tek budunost, s obzirom na odavno zapoeti
sumrak Imperije, pokazati koliko je ta pomirenost trajna.
Kao i Hejstings, Sels je slino nekim novinskim kolumnistima uokviravao
predstavljanje rata u BiH okvirom agresorrtva i humanitarno-imperijalisti-
kim diskursom, s tom razlikom to se istorijskom analogijom vraao u biblij-
ska vremena i antijudaistiku prolost Evrope: Kako su Muslimani, narod ija
je religija stvorena est vekova posle Isusa, mogli biti izabrani za genocid kao
Hristove ubice i izdajice rase jeste pria koja se ovom knjigom kani ispriati
(Sells, 1996: XIVXV). No, osim korienja istorijske analogije, BiH je sinhrono
poreena sa SAD na osnovu navodne slinosti kultura i neprijatelja:
552
Kao i kultura u SAD, bosanska kultura ne moe biti odreena lingvistikim i reli-
gijskim kriterijima devetnaestovekovnog nacionalizma. Ba kao to Amerikanci
dele jedan jezik sa Britancima i Australijancima, tako i Bosanci dele jedan jezik
sa Srbima i Hrvatima. Ba kao to Sjedinjene Drave nemaju jednu zvaninu
crkvu, tako i Bosnu sainjavaju ljudi razliitih konfesija, i unutar ovih konfesija,
golemo razliite perspektive. Ako Bosna nema kulturu, onda je nemaju ni SAD.
Ako Bosna treba da bude podeljena u religijski iste drave aparthejda, tada ista
logika vodi do ideje, predloene od strane Pokreta za hrianski identitet, da i
Sjedinjene Drave treba da budu podeljene u drave aparthejda razliitih rasa i
religija (Sells, 1996: 151152).
Navodi su motivisani liberalnim drutvenointegrativnim idejama da SAD
treba da se odupru reakcionarnim rasistikim grupama koje bi od njih stvorile
neku iskljuivo hriansku antisemitsku i anticrnaku, islamofobinu i homo-
fobinu fundamentalistiku republiku. U tom smislu se rat u BiH vidi uokvi-
ren borbom vieetninosti i viekulturalnosti protiv reakcionarnih hrianskih
ideologija. Pitanje je, meutim, u kojoj meri se nedavno meunarodno pri-
znata, etniki znatno jednostavnija, nacionalno sloenija, politiki, privredno
i vojno nemona, i istorijski komplikovanija BiH moe porediti sa SAD. Naime,
BiH je upravo odreena devetnaestovekovnim nacionalizmom, pa ak iako
je on uvezen iz susednih drava.
Ako Amerikanci dele jezik sa Australijancima i Britancima, Juni Sloveni
ak i isti jezik, usled nacionalistike histerije, nazivaju razliitim etnikim nazi-
vima kako bi i na taj nain potvrdili poseban nacionalni identitet. Nije ubedljivo
ni poreenje krajnje konfesionalne raznolikosti drutva SAD sa postojanjem
svega tri konfesije iji se ideolozi s mukom trpe, a koje su unutar sebe upravo
veoma istovrsne za razliku od unutarkonfesionalne raznovrsnosti u SAD. No,
poto su premise pogrene, verovatnoa da i zakljuak bude pogrean veoma
je velika, pa se izvodi da ono to vai za BiH mora mutatis mutandis da vai i za
SAD. U stvari, radi se o tenji da se SAD uvuku u vojnu intervenciju protiv Srba
a u korist Bonjacima predvoene BiH, pa otud i insistiranje na slinostima.
Naposletku, uz sve razlike izmeu BiH i SAD koje Sels previa, da li je
WASP ono to, ipak, u velikoj meri odreuje ameriko drutvo i danas, pa
makar se nesumnjivo radilo o veoma izmenjenom drutvu u odnosu na ono
koje je sociolog mogao analizirati pedesetih i ezdesetih godina? Drugim
552 Ovakav stav zagovara i Mahmutehaji: Iskrena borba za ovu zemlju (BiH, prim. aut.), kao
jedinstvo razlika, teko da igdje moe nai toliko razumijevanja i podrke koliko u uku-
pnosti amerikog iskustva (Mahmutehaji, 2002: 166).
reima, da li Sels idealizuje ne samo drutvo BiH ve i drutvo SAD? ini se
da otrina kojom se liberalni islamofil obraunava s neprijateljem na Bal-
kanu zapravo govori o ugroenosti nekih temeljnih vrednosti prosvetitelj-
stva od strane protestantskih fundamentalista u savremenom amerikom
drutvu.
Ova grupa autora svedoi kako su razliita teorijska objanjenja
onog to se deavalo u BiH bila uokvirena okvirom agresorrtva i izra-
ena humanitarno-imperijalistikim diskursom, te da je zapravo teorijska
usmerenost bila mnogo manje vana od drutvenointegrativne funkcije
nauke zbliene sa novinarstvom, nezavisno da li se radi o etnosimbolizmu,
feminizmu ili nekom drugom usmerenju. Genocid se smatrao nespornim,
a demonizacija poinitelja i viktimizacija rtvi upotrebom istorijskih ana-
logija bila je rutinska.
10.7. Muslimani Balkana su veite rtve
Zapad je saveznik Srba
U sprovoenju etnikog ienja, Srbi su avangarda Evrope.
an Bodrijar (Jean Baudrillard)
Dastin Makarti (Justin McCarthy) profesor je Univerziteta Luisvil u Kenta-
kiju, istoriar i demograf, a iroj strunoj javnosti poznat je kao negator geno-
cida nad Armenima u Osmanskom carstvu tokom I svetskog rata.
553
Uopte,
radi se o jednom nekonformistikom odnosu, kad je zapadni istoriar u pita-
nju, prema islamu, poto se umesto rairene islamofobije zastupa jedan isla-
mofilski stav. Nonkonformizam je, meutim, u znatno manjoj meri izraen u
vrednovanju Osmanske imperije, poto se ona, to nije neobino na Zapadu,
smatra primernom politikom zajednicom. U sklopu tog opteg okvira dolazi
i do viktimizacije balkanskih muslimana koji su doista doiveli teka vremena
sa propau Osmanlija.
554
U studiji iz 1993. (2. izdanje 1996) Osmanska Bosna,
1800. do 1878. Makarti pie:
553 http://en.wikipedia.org/wiki/Justin_McCarthy_(American_historian). Pristupljeno
5. V 2008.
554 Katastrofa je pogodila muslimansko stanovnitvo u 70-im XIX veka. Poinjui sa srp-
skom pobunom u Bosni 1875, nastavljajui s osmansko-srpskim ratom, nevoljama 1876.
u Bugarskoj, i rusko-turskim ratom 18771878, evropski muslimani su pretrpeli ogromne
gubitke. Od 1876. do 1882, skoro 600.000 muslimana ili je umrlo ili napustilo Evropu, naj-
vie ka Anadoliji (McCarthy, 2000: 3435). Navode se i podaci da je 17% bugarskih musli-
mana umrlo, a da se dodatnih 34% nikada nije vratilo u Bugarsku (McCarthy, 2000: 35),
to je svedoilo o praksi etnikog progona s genocidnim crtama. U liberalnoj bonjakoj
javnosti postoje i mnogo dalekosenije procene: Tako je ubijanje pet milijuna balkanskih
muslimana, te progon jo toliko njih, od 1820. do 1920. godine, uglavnom prikazivano
Crnogorski upadi u Bosnu i bosanski u Crnu Goru bili su tako uobiajeni u prvoj
polovini XIX veka da su prerasli u stalni rat. Borei se za sopstvenu nezavisnost,
Srbija je slala agitatore u Bosnu kako bi ohrabrila tamonje Srbe da se pridrue
borbi. Kadto je sledio meuetniki rat (intercommunal warfare). Kada su se Srbi
pobunili u ranom XIX veku, recimo, napali su muslimanska sela. Bosanski musli-
mani su se tada pridruili vojsci sultana Mahmuta II u guenju srpske pobune.
U srpskim pobunama koje su se proirile 20-ih g. XIX veka, 15.00020.000 musli-
manskih stanovnika Srbije izbeglo je ili proterano i bilo zamenjeno Srbima iz
Bosne. Kad su evropske sile naterale Osmanlije da prihvate srpsku autonomiju
1833, bosanske zemlje su date Srbiji (McCarthy, 1996: 73).
Ovaj citat otkriva dve stvari: prvo, da se BiH u istorijskoj perspektivi ne
moe gledati odvojeno od susednih teritorija, jer je zbog poloaja na imperi-
jalnoj granici ova teritorija sluila kako za vojne ekskurzije iz nje, tako i za pri-
manje vojnih udaraca od susednih imperija ili nacionalnih drava; i drugo, da
predstava koju su razvijali razliiti autori o BiH kao o vieetnikom raju nije ba
preterano uverljiva. Naime, ako su bosanski muslimani i Crnogorci bili u stal-
nom ratu, onda je i nepoverenje prvih prema pravoslavcima BiH moralo biti pri-
lino veliko. Tim vie ako je tano da je Srbija agitovala preko svojih ljudi u BiH
na pravoslavce da se pridrue borbi. Ispada da je bilo napada na muslimanska
sela, koji su prouzrokovali pridruenje bosanskih muslimana sultanovim tru-
pama. Teko je, meutim, pretpostaviti da se bosanski muslimani ne bi pridru-
ili ovim trupama i bez paljenja sela, jer je Osmansko carstvo bilo zasnovano
na erijatu, pa je svaka pobuna hriana bila a priori kanjiva, a sveta dunost
muslimana da krenu u dihad i kaznu izvre. tavie, ako je onoliki broj srbi-
janskih muslimana prognan, onda su oni, kada su se doselili u BiH verovatno
oseali izuzetno neprijateljstvo prema domaim pravoslavcima. Takoe, oni
kao bitan sadraj oslobodilakih pohoda, u kojima su rtve satanizirane, a njihove ubo-
jice posveivane. (Jednaka ubijanja i tumaenja zbivala su se i tokom cijelog netom minu-
log stoljea.) (Mahmutehaji, 2002: 251). Ipak, ne mogu se ovakve uasne istorijske epi-
zode izdvajati iz njihovog istorijskog konteksta. Naime, muslimani su, dok je vladavina
Osmanlija bila neprikosnovena, na Balkanu neminovno povezivani sa njihovim osvaja-
njima, jer ih pre njih nije bilo, a otkad su Osmanlije zagospodarili, njihova je vlast izjedna-
avana s vlau pripadnika islamske vere. Tome je posebno doprinosila vladavina erijat-
skog prava, nejednak poloaj hriana pred zakonom, te nepravedni imovinski odnosi na
selu. Otuda se genocidna praksa primenjena prema muslimanskom stanovnitvu moe
tumaiti, bez obzira na verovatne Makartijeve i viestruko uveliane brojke Mahmute-
hajia koje slue viktimizaciji, u istorijskom kontekstu borbe za osloboenje od imperi-
jalnog vladara druge vere koji je u najveem delu vremena tlaio inoverce na osvojenim
teritorijama. Naravno, to ne pravda progone, a naroito ne genocid nad esto nedunim
muslimanskim stanovnitvom, ali pomae jasnijem razumevanju istorijskih etnodemo-
grafskih procesa na Balkanu. Ovo je neophodno, izmeu ostalog, i zato da bi se izbegla
mitologizacija Osmanske imperije i bonjakog ili albanskog nacionalizma umesto done-
davno hegemone nacionalne mitolologije balkanskih veinski hrianskih nacija.
pravoslavci iz BiH koji su doli u Srbiju verovatno su oseali slino prema musli-
manima. Ne treba zaboraviti ni injenicu da su dobar deo bosanskog stanov-
nitva sainjavale izbeglice iz Hrvatske, Slavonije, Srema i Dalmacije (orovi,
2006: 5: 97), pokrajina koje su Habzburzi povratili krajem XVII veka i iz kojih su
muslimani beali u BiH. Naposletku, od vieetnike harmonije u junosloven-
skim delovima Osmanske imperije uopte, i u BiH napose, malo ostade.
Zanimljiv je, meutim, izbor rei koji Makarti pravi. Tako su oba srpska
ustanka svedena samo na pobunu (revolt), ime se relativizuje njihov naci-
onalni znaaj. Naime, radilo se o poetku nacionalistikih pokreta hriana
protiv vlasti Carevine koji su doveli i do njenog postepenog povlaenja s Bal-
kana. Ako se svedu na obine pobune protiv vlasti, onda se ne moe dobro
shvatiti znaenje i znaaj koji su imali za proces nestajanja Osmanske impe-
rije. Moe se, ak, govoriti i o revoluciji, jer ne samo to je zapoeto obaranje
vlasti Imperije posle nekoliko vekova, ve je izvreno i ukidanje feudalizma.
Posebno je udnovato nazivanje est nahija krajinske, crnoreke, parainske,
kruevake, starovlake i jadarske koje su prikljuene Srbiji 1830. (orovi,
2006: 5: 94), bosanskim zemljama (Bosnian lands), jer se na taj nain svesno ili
nesvesno ispoljava tenja da se upravna podela u okviru Osmanske imperije
(bosanski ejalet je sadrao ne samo ove nahije, ve i ceo novopazarski San-
dak) istorijski normalizuje.
Makarti se posebno bavi pitanjem broja balkanskih muslimana pre i posle
1878, kao i pre i posle balkanskih ratova. U BiH, po Makartiju koji sledi osman-
ske godinjake, bilo je 1870. tek neto manje od 50% muslimanskog stanov-
nitva. Po okupaciji BiH od strane Austro-Ugarske, pravoslavci su inili rela-
tivnu veinu, a hriani uopte vie od tri petine stanovnitva BiH. Radilo se,
veli, Makarti, o najznaajnijoj promeni u Bosni od osmanskog osvajanja pre
etiri stotine godina, u emu autor ima pravo (McCarthy, 1996: 8182). Pa
ipak, odnosi moi u drutvu nisu se naroito izmenili, poto je zadrana struk-
tura zemljinih poseda i linih odnosa na osnovu njih na bosanskohercego-
vakom selu. Takoe, promuslimanski i proosmanski stav Makartija izraen je
i u posmatranju Balkanskog rata:
Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grka su izvrile invaziju na osmansku Evropu,
gonei ispred sebe stotine hiljada muslimanskih izbeglica. Do kraja rata 1913,
veina muslimana osmanskog Balkana bila je ili pobijena ili proterana. Od 1912.
do 1920. 414.000 muslimana iseljeno je u Anadoliju i istonu Trakiju (regije koje
su postale Republika Turska). Drugih 399.000 je pristiglo izmeu 1921. i 1926,
uglavnom kao deo razmene stanovnitva izmeu Turske i Grke. 632.000, 27%
muslimanskog stanovnitva osmanskog Balkana je umrlo (McCarthy, 2000: 37).
Re invazija ima jasan prizvuk agresije. ali se za Osmanskom imperijom
i preziru nacionalizmi malih nacija Balkana. To se posebno istie pravljenjem
sintagme od rei osmanska i Evropa. Orijentalistiki diskurs koji vlada veim
delom Balkana ovakav spoj dve rei u sintagmi smatra neprirodnim. S druge
strane, meutim, spajanje ove dve rei uz smatranje balkanskih nacionalizama
agresivnim, pa i genocidnim, upuuje autora na klizav teren balkanizma, poto
se s neodobravanjem gleda na pravoslavne hriane i njihov brutalni odnos
prema muslimanima. Ovde su muslimani deo civilizovane Evrope, a pravo-
slavni hriani su u stvari balkanski varvari koji vre etniko ienje. Naravno,
od odabira istorijskog perioda koji se prouava zavisie i zakljuak koji e se o
nekoj politikoj zajednici, etnikoj grupi, verskoj zajednici ili civilizaciji doneti.
Makarti je odabirom perioda u dobroj meri predodredio kakve e rezultate
dobiti. Ovi su mu potrebni da bi prikazao balkanske muslimane kao glavne,
ako ne i jedine rtve balkanskih nacionalizama XIX i XX veka, a Osmansku impe-
riju superiornu prema balkanskim nacionalnim dravama koje su je nasledile.
Slino ovom istoriografskom pristupu, francuski uveni i, naalost pokojni,
filozof postmodernistikog usmerenja, an Bodrijar (Jean Baudrillard), ponu-
dio je jedan islamofilski i okcidentalistiki pogled na rat u BiH.
555
On je, naime,
smatrao da je Zapad sauesnik Srba u istrebljenju bosanskih muslimana, pa se
u tome izjednaio sa mnogim muslimanima irom sveta koji su upravo na taj
nain tumaili rat u BiH.
556
Razorna kritika Evrope i u njoj ukorenjenog rasizma
sledila je iz ovih redova:
Stvarna Evropa u stvaranju je jedna bela Evropa, jedna izbledela Evropa koja
je moralno, privredno, i etniki ujedinjena i oiena. Ova Evropa se pobedniki
stvara u Sarajevu. U stvari, ono to se deava nije neko incidentno deavanje
mimo nepostojee, bogobojazne, i demokratske Evrope, ve logina i nastupa-
jua faza novog evropskog poretka, koji je jedna grana novog svetskog poretka
ije su globalne odlike beli fundamentalizam, protekcionizam, diskriminacija i
kontrola (Baudrillard, 1996: 8286, u: Cushman, Metrovi, 1996).
Moralistika fraza i neprecizno korienje termina odlikuju ovaj pasus.
Tako, beli fundamentalizam jeste sutinski nejasan pojam koji tek maglo-
vito upuuje na spajanje rasizma sa hrianstvom u drutvenom kontekstu
EU. U tom smislu se opsada Sarajeva smatra simbolikom takom stvaranja
ujedinjene Evrope u kojoj nema mesta za muslimane i nebelce. Na taj nain
555 U zborniku radova Kamena i Metrovia pretampani su lanci objavljeni izmeu 1993.
i 1995. u levoliberalnom dnevniku Liberation, bliskom Socijalistikoj partiji Francuske.
556 Muslimanski blok u UN je nekoliko puta bezuspeno traio ukidanje embarga na oruje
BiH, tj. muslimanskim snagama, zato to to nije moglo proi kroz Savet bezbednosti. Dok
je boravio na Oksfordu 2003 2004, pisac ovih redaka se osvedoio u razgovorima koje je
vodio sa studentima islamske veroispovesti iz jugoistone Azije da je upravo ovakva slika
rata u BiH bila rasprostranjena u njihovim drutvima. Uzgred, do 2006. graanima Srbije
bio je zabranjen ulazak u Maleziju.
se bosanski muslimani naroito viktimizuju, jer oni nemaju protiv sebe samo
Srbe, koji su tek, kako je sluei se retorikim sredstvom ironije primeeno,
avangarda Evrope, ve i celu Evropu koja je umeana u istrebljenje bosan-
skih muslimana kao poetak trebljenja muslimana u celoj Evropi, zato to
su sve evropske zemlje na putu etnikog ienja. Ovo je istinska Evropa, u
laganom stvaranju u senkama nacionalnih skuptina, predvoena Srbijom.
Tako je, ironino, ako ne u stvarnosti, ono u glavama ne samo nekih srp-
skih, ve i pojedinih evropskih intelektualaca, Srbija konano postala lider
i to ne tek na Balkanu, ve i u Evropi. No, usledilo je i upozorenje evrop-
skoj avangardi: Ispada da su sve evropske nacionalnosti i politike delale u
saglasju da naprave ugovor sa Srbima koji su postali agenti za prljave poslove
Zapada ba kao to je Zapad imao ugovor sa Sadamom Huseinom protiv
Irana. Problem je ako se ubica suvie zanese, jer onda i on mora biti elimini-
san (Baudrillard, 1996: 83, u: Cushman, Metrovi). Re je, nesumnjivo, o okci-
dentalistikom diskursu koji sve zlo nalazi na Zapadu koji se poima kao istovr-
stan, umesto da se uoe sve raznovrsnosti koje postoje u okviru njega. Naime,
sam kapitalizam se razlikuje u SAD u odnosu na skandinavske zemlje ili Fran-
cusku. Mediteranske zemlje, kao to su Italija i panija, znatno se razlikuju od
srednjoevropskih ili skandinavskih drutava. Postoje i ne male razlike izmeu
drutava katolike i drutava protestantske tradicije, a klasne razlike izmeu
srednjih slojeva i radnitva nipoto nisu ukinute. Naposletku, velike su puko-
tine u shvatanju politikih odnosa u svetu izmeu EU i SAD.
Sve ove razlike, meutim, za Bodrijara nisu bile bitne, ve je dosledno
homogenizovao neprijatelja. Srbi su u najveoj meri depersonalizovani
(agenti za prljave poslove Zapada) i demonizovani (ako se ubica suvie
zanese) kao nacija, jer se predstavljaju kao potpuno istovrsna grupa ljudi
kolektivno oduevljena ubijanjem u toj meri da ih ak i pokvareni Zapad mora
eliminisati. Dakle, eliminacija cele nacije, jer nikakva ograda nije naprav-
ljena, podrazumeva se kao opravdana, poto se radi o ubicama. Prema tome,
Zapad trpi ubice koji rade prljave poslove za njega dok se neka zamiljena
granica ne pree, ali kad se ona pree, onda ih eliminie. No, da bi crno-
bela zastraujua slika koja ne zahteva razmiljanje bila potpuna, uz delate
je morala sadrati i rtve:
Bosanci sve to znaju. Oni znaju da duguju njihovu zlehudu sudbu meunarod-
nom demokratskom poretku, a ne nekom ostatku udovine izrasline faizma.
Oni znaju da su predvieni za istrebljenje, izgon, ili iskljuenje, kao i svi razno-
rodni i pobunjeniki elementi diljem sveta. Ne elim da uznemirim licemernu
griu savesti zapadnih demokrata i humanitaraca, ali ne moe biti albe na ovaj
proces, poto je to postojani put progresa. Jasno, moderna Evropa e se razviti iz
iskorenjivanja muslimana i Arapa osim ako oni ne opstanu kao useljeni robovi
(Baudrillard, 1996: 83, u Cushman, Metrovi, 1996).
Dakako, rtve su muslimani, svi i svuda, a naroito u Evropi. rtve Srba
su bosanski muslimani, a rtva Evropljana, jer Srbi su tek avangarda, jesu svi
evropski muslimani i Arapi. Autor se slui retorikim sredstvom ironije, jer se
upotrebom navodnika uz pridev demokratski ispred imenice poredak jasno
ukazuje da ono to se obino smatra demokratskim nema veze s demokrati-
jom. Naprotiv, kontekst prvih dveju reenica, koji ine Bosanci koji sve znaju,
pa i to da poredak u kojem Evropljani ive nije demokratski, ve tek jedna
ublaena varijanta faizma, jasno ukazuje da stvarnost u kojoj se ivi nije ni
blizu ideala demokratije.
Bodrijar zapravo vri drutveno normalizovanje linih modela na jedan
neuobiajen nain: on, umesto da kae kako je neto optepoznato, izraava
to prostom izjavnom reenicom da Bosanci sve to znaju.
557
Na taj nain, ono
to on misli projektuje se na opteprihvaene rtve ono to on zna, znaju i
rtve. Moje znanje je, poto je istovetno znanju rtava, saznajno nadmono.
Utoliko je sramota Zapada vea. Time moralistiki humanitarno-imperijali-
stiki diskurs dostie svoj vrhunac, jer Srbi nisu samo neki neljudi ijih se dela
i njih samih mi, tj. Zapad, zgraamo. Ne, oni su tek nai agenti koji vre
prljave poslove, tj. istrebljenje, izgon, ili iskljuenje muslimana, u nae ime:
Niko ne sme niti eli da ponudi konanu analizu, da prizna kako Srbi nisu samo
agresori (ovo je pomalo kao razvaljivanje otvorenih vrata), ve nai objektivni
saveznici u ovoj operaciji ienja budue Evrope, osloboene njenih dosadnih
manjina, i budueg svetskog poretka, osloboenog svih radikalnih promena nje-
nih vlastitih vrednosti zasnovanih na demokratskoj diktaturi ljudskih prava i
slobodnog trita (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Metrovi).
Oni su, znakovita je upotreba line zamenice u prvom licu mnoine,
nai kerberi, ono najgore to postoji u naoj, tj. zapadnoj, civilizaciji, pa
zato i treba da budu eliminisani ne bi li naa bolesna civilizacija, moda, iako
malo verovatno, naposletku bila izleena.
558
Utoliko, vri se svojevrsno i veoma
557 Muhamed Filipovi se u osnovi slagao da na Zapadu postoje antimuslimanske predra-
sude koje su odredile i politiku EU prema ratu u BiH, ali nije iao tako daleko kao Bodri-
jar: U meuvremenu su dopustili (predstavnici EU i prije svega Velike Britanije i Francu-
ske, prim. aut.) da oba agresora (Srbija i Hrvatska, prim. aut.) vre veliki dio svog programa
istrebljenja ljudi i cijepanja zemlje. (...) Tvrdnju da to nije bio, ujedno, i plan vodeih fak-
tora tadanje europske politike, a ne samo sluajno dogaanje iznueno prilikama, tj. da
im plan nije bio da se Bosna i Hercegovina podijeli ili da se onemogui da ona nastavi
svoj razvoj pod uvjetima vidljive dominirajue politike uloge muslimana u njoj, kojih je
prognostiki trebalo uskoro biti vie od 50% stanovnitva, nije vie mogue argumenti-
rati (Filipovi, 2002: 146147).
558 Otuda i naslov jednog od lanaka koji je Bodrijar napisao: Srbijanizacija Zapada (Baudri-
llard, 1996: 84, u: Cushman, Metrovi). Prema tome, Zapad moda i nije bio tako lo, ali ga je
rat u BiH srbijanizovao. Srbijanizacija u ovom kontekstu zapravo predstavlja ejtanizaciju.
neuobiajeno preplitanje okvira agresorrtva i pripadajueg humanitarno-
imperijalistikog diskursa sa ipak preovlaujuim okcidentalistikim i bal-
kanistikim diskursom. Istovremeno, ukljuen je i leviarski okvir s antikapi-
talistikim diskursom koji se protivi demokratskoj diktaturi ljudskih prava i
slobodnog trita. Ovo preplitanje nekolikih okvira i diskursa svedoi o dve
meusobno neiskljuujue mogunosti: autor eli da propagandno utie na
javnost i/ili da je okira. S jedne strane, metaforino se daje za pravo veini
koja je Srbe smatrala agresorima (razvaljivanje otvorenih vrata), a Bonjake
rtvama, a s druge, dovodi se u pitanje moralna superiornost Zapada (nai
objektivni saveznici), koja se ipak zadrava za samog autora. Da pisac ovih
redova zna turski, arapski ili persijski jezik, verovatno bi slino preplitanje
okvira i diskursa uz mogue manje ironije naao u tumaenju rata u BiH u
odgovarajuim sredinama.
559
Bodrijar, naizgled, sve posmatra sa olimpijskih intelektualnih visina, iro-
nino tvrdei kako ne eli da uznemiri licemernu griu savesti zapadnih demo-
krata i humanitaraca, ime zapravo pravi otklon od okvira agresorrtva prema
okviru sukoba civilizacija. Pa ipak, francuski postmodernista je zapravo spadao
u te iste zapadne demokrate i humanitarce nad kojima se zgraa, jer da nije
tako, red bi nalagao da je otiao u BiH da pomogne diskurzivno predstavlje-
nim istovrsnim Bosancima da se izbore protiv otelotvorenja zla koje se Srbima
naziva. Tako bi pomogao i Zapadu da pronae svoju izgubljenu savest:
Ono to je u pitanju jeste problem zla. Denuncirajui Srbe kao opasne psiho-
pate, mi se ponosimo to smo uperili prst na zlo, a da ne dovodimo u pitanje
nevinost naih demokratskih namera. Mi sugeriemo da je na posao okonan
onog trenutka kad smo proglasili Srbe loim momcima, ali ne i neprijateljem.
To inimo s dobrim razlozima, poto se iz svetske perspektive, mi Zapadnjaci, mi
Evropljani borimo upravo protiv istih neprijatelja kao i Srbi: islama i muslimana
(Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Metrovi).
Doista, Bodrijar je na manihejski nain u Srbima prepoznao ne samo loe
momke ve i neprijatelja protiv kojeg je trebalo povesti borbu. Tek tada bi,
Radi se o ironijskom preplitanju balkanistikog i okcidentalistikog diskursa, jer balka-
nizam (srbijanizacija) je u stvari u funkciji okcidentalizma kao (samo)kritike Zapada.
559 Bodrijar je pisao i ovo: Ukratko, mi emo bombardovati nekoliko srpskih poloaja dimnim
bombama, ali mi nikada neemo uistinu intervenisati protiv njih, poto je njihov rad
bazino na vlastiti. Ako bude neophodno da se zavri sukob, mi bismo pre slomili kimu
rtvama, poto nas one mnogo vie nerviraju od poinilaca. Ako bosanski muslimani
pokuaju da se brane, onda emo videti da su oni ti koje e Meunarodne snage za brzu
intervenciju (snage UN sainjene od Britanaca i Francuza, koje su osnovane u julu 1995.
u BiH, prim. J. B.) neutralisati i likvidirati. U sluaju mone muslimanske ofanzive, meu-
narodne snage e postati efikasne (Baudrillard, 1996: 85, u: Cushman, Metrovi).
naime, bilo jasno da mi, upotreba prvog lica mnoine za istovrsno protu-
maeni Zapad nikako nije sluajna, nismo sauesnici u srpskoj borbi pro-
tiv islama i muslimana. Takoe, znakovit je izostanak kritike SAD, jer su one
verovatno bile prepoznate kao neprijatelj Srba, dok su se vlade Velike Brita-
nije i Francuske uglavnom protivile takvom odreenju, pa se kritika rezer-
vie za Evropu. No, na isti nain, znakovit je i izostanak izriite podrke poli-
tici SAD, najverovatnije stoga to leviaru nije pristajalo da javno hvali dravu
koja je glavni oslonac demokratskoj diktaturi ljudskih prava i slobodnog tri-
ta, s ijim se zvaninim odreenjem rata u BiH sasvim slagao. Diskurzivna
strategija preutkivanja primenjena je u cilju prikrivanja saznajno-ideolokih
nesaglasnosti u misli francuskog postmoderniste. Mogue je da, ipak, i post-
modernisti dre do logike vie no to se obino misli, pa otud i potreba za pre-
utkivanjem injenica koje naruavaju sistem.
Bodrijar je drao lekcije iz etike sredini u kojoj je iveo, demonizujui
usput jednu zaraenu stranu u BiH, viktimizujui drugu, i sasvim zaborav-
ljajui (nijednom ne pomenuvi) treu. Manihejskom logikom na kliskom
etikom polju, postmodernista je premostio epistemoloke tekoe pri-
bliavanja pouzdanom saznanju. Otkud to da je postmodernistiki leviar
bio tako siguran da televizijska slika iz BiH nije bila tek simulakrum u inte-
resu krupnog kapitala ili politikih monika na Zapadu? On, meutim, nije
sebi postavljao takva pitanja: Srbi, ubice, ivi su na svoj nain, dok su rtve
Sarajeva na strani stvarne smrti. Mi smo, meutim, u udnoj poziciji, niti
mrtvi niti ivi, ve smo zamenici mrtvih. U ovom smislu, bosanski sukob je
jedan globalni izazov; svuda u sadanjem svetu Zapad zamenjuje mrtve
(Baudrillard, 1996: 88, u: Cushman, Metrovi). Jo jednom je potvreno da
prethodno Srbi nisu sluajno nazivani ubicama. Oni su, doista, depersona-
lizovani i demonizovani kao nacija ubica. Istovremeno, umesto bosanskih
muslimana koristi se pojam rtve Sarajeva koji ukazuje na stanovnike grada
koje ubijaju etnizovane ubice pod imenom Srba. Pomalo bizarno, mi, prvo
lice mnoine Zapada, zamenjujemo mrtve, jer usled sebinosti nismo spre-
mni da rtvujemo svoje vojnike ni za kakvu vrednost,
560
pa smo stoga mrtvi
i pored ivota koji samo naizgled ivimo.
Naravno, nije saznajno opravdano da se viktimizovanjem nekoj grupi pri-
bavlja monopol na rtvu. No, Makartijeva istraivanja, a u manjoj meri i Bodri-
jarova ironina filozofiranja, poseduju vrednost zato to utvruju neprijatne
istine o prolosti i sadanjosti balkanskih nacionalizama i evrocentrinosti.
560 Zapadna vojna nesposobnost da reaguje na srpsku agresiju jednaka je nesposobnosti
da rizikuje ivot jednog jedinog vojnika (Baudrillard, 1996: 87, u: Cushman, Metrovi).
Zanimljiva je ova ne samo u Francuskoj primeena spremnost filozofa u poznijim godi-
nama da izloe riziku ivote mlaih ljudi, pa makar se radilo i o vojnicima kojima je to u
opisu radnog mesta.
Posle njih, intelektualci balkanskih i drugih evropskih nacija sa hrianskim
korenima, bez obzira na to da li su teisti, deisti, agnostici ili ateisti, imaju du-
nost da se suoe sa duboko ukorenjenom islamofobijom svojih drutava.
561
To
je neophodan, iako nedovoljan uslov da ova drutva postanu humanija no to
su dosad bila. Istovremeno, kao nenameravana posledica Makartijevog pisa-
nja, probija se i jedna realistinija slika istorije BiH od one koju su Malkolm i
sledbenici nametnuli kao hegemonu.
10.8. BiH i Bonjaci kao saznajno-etiki i politiki tit Hrvatske
Hrvatska kao jemac BiH
Od septembra 1992. pogotovo, sve je vie arki izmeu Armije
RBiH i HVO u centralnoj Bosni.
Ksavije Bugarel
Najuvaeniji istoriar sa prostora bive Jugoslavije na Zapadu svakako
je profesor istorije na Univerzitetu Jejl (Yale) Ivo Banac.
562
U studiji Bosnian
Muslims: From Religious Community to Socialist Nationhood and Postcommu-
nist Statehood, 19181992 izneo je jednu viziju BiH i Bonjaka kojima je veza
sa Hrvatskom i Hrvatima zapravo glavni zalog nezavisnosti i prosperiteta,
563

poto su navodno jo bosanski franjevci u Osmanskom carstvu bili stvarni
uvari bosanskih dravnih tradicija pod Turcima
564
(Banac, 1996: 133). Za
ovako dalekosenu tvrdnju nije naveden nikakav izvor ili argumentacija. Isto-
vremeno udi to se za Osmansku vieetniku imperiju koristi izraz Turci, iako
je Republika Turska nastala tek posle I svetskog rata. Prema Marku Mezaueru,
sve do XIX veka Turcima su nazivani uglavnom siromani seljaci Anadolije,
561 Viktor Majer (Viktor Meier), novinar Frankfurter Allgemeine Zeitung, svoje predrasude
prema islamu i injenici da ih bosanski muslimani nisu potvrivali razreio je na sledei
nain: U bosanskom islamu preteu one snage koje ele racionalan evropski islam a ne
orijentalni fundamentalizam. Moda e ovaj evropski islam jednom biti cijeloj Evropi
od koristi (Meier, 1986, cit. pr. Smailu Baliu, 1998: http://www.ferhadija.com/index.
php?Action=ShowAll&id=115, pristupljeno 10. VI 2008.). Tako je u okviru sukoba civiliza-
cija primenjen orijentalistiki diskurs koji je, meutim, balkanski islam predstavio raci-
onalnim evropskim islamom, otro ga odvajajui od neevropskog islama koji je nuno
orijentalni fundamentalizam. Evropa je tako prosvetila islam koji je van nje osuen na
fundamentalizam.
562 Poznat je i kao istaknuti liberalni kritiar autoritarnog reima Franje Tumana, nekada-
nji vo bive Liberalne stranke, bivi ministar, ef Hrvatskog helsinkog odbora i urednik
asopisa Eastern European Politics and Society.
563 Ovakav stav je karakteristian za liberalne nacionaliste Hrvatske (ak i za umerenije
Hrvate Burg, Shoup, 2000: 35), jer se na taj nain uvaju strateki interesi Hrvatske.
564 Istu tvrdnju iznosi i Branka Maga, koja ipak malo opreznije veli da su franjevci zadrali
seanje na kraljevinu, ali samo kao deo njihove vlastite istorije (Maga, 2003: 20).
dok bi se bilo koji drugi musliman Osmanskog carstva uvredio ako bi ga tako
imenovali (Mazower, 2000: 51), pa utoliko vie nema razloga da se ovaj naziv
koristi. Veza sa Srbima i Srbijom za BiH i Bonjake je, za razliku od veze sa Hrva-
tima i Hrvatskom, veito smrtonosna:
Bosanski islam nije bio udaljeniji
565
(no more latitudinarian) od islama Osman-
ske imperije, ve je uvek teio autentinosti to je neizbeno u graninim obla-
stima. Neuspeni ustanak Huseina-kapetana Gradaevia protiv Porte (1831)
bio je izazvan ne samo neprijateljstvom prema reformama Mahmuta II ve i Por-
tinim teritorijalnim ustupcima Srbiji, i nevoljnou da se zatite muslimani obre-
novievske Srbije (Banac, 1996: 133).
Od istraivaevog izbora konkretnog perioda kojim e se baviti u velikoj
meri zavisi znaenje i znaaj njegove pripovesti. U gornjem navodu se znaaj
i znaenje istraivaevog izbora perioda ogleda u injenici da se odvaja naci-
onalno osloboenje Srbije kako od lokalne strahovlade odmetnutih dahija,
tako i od same imperijalne vlasti Osmanlija. Posredno se prikazuje Srbija kao
veiti agresor i tlaitelj muslimana, jer njoj Porta daje teritorijalne ustupke,
iako Srbija odbija da zatiti srbijanske muslimane. Nasuprot tome, za pro-
gon muslimana iz Ugarske i njihovo naseljavanje u BiH posle neuspene
opsade Bea 1683, kada su muslimani u BiH postali veina, Banac je pisao
da su se Turci zapravo uglavnom slovenski bosanski muslimani povu-
kli iz Ugarske i Hrvatske pred nastupajuim habzburkim i mletakim sna-
gama (Banac, 1996: 131). Prema tome, upotrebljava se eufemizam povla-
enje, to se uobiajeno i ispravno koristi za pokret vojnih snaga a ne za
prisilne seobe celokupnog stanovnitva, za progon muslimanskih civila iz
Habzburke monarhije.
Istina, Banac pominje svedoenje Eugena Savojskog kako je spalio Sara-
jevo do temelja 1697., ali to odmah objanjava reima da je netrpeljivost
u religijskim stvarima bila prihvaena evropska praksa (Banac, 1996: 132),
to je dodue nesumnjivo tano. Ipak, Banac nije citirao i deo koji je Eugen
Savojski takoe pomenuo i koji nije bez znaaja: Nae trupe... ponele su ratni
plen, ukljuujui ene i decu (Baki Hayden, 2006: 155). Da li je i to spadalo u
evropsku praksu kada ratuju dve hrianske vojske ili je, moda, bilo dopu-
tenije kada se ratuje protiv muslimana? Naposletku, koliko su Srbi odstupali
od evropske prakse?
Iz Baneve pripovesti moe se zakljuiti da su muslimani bili suoeni sa
neim stranim u obrenovievskoj Srbiji, to je uostalom istinito ali i upo-
redivo s onim to ih je ranije snalo u Ugarskoj i njenim delovima Hrvatskoj i
565 Banac misli ili na udaljenost od islamske pravovernosti ili na udaljenost bosanskog od
osmanskog islama.
Slavoniji,
566
pa se i izostanak zatite uzrono povezuje sa izbijanjem pobune
Huseina kapetana Gradaevia. Banac je, meutim, primenjujui standar-
dni balkanistiki diskurs, zakljuio da je do 1878. i ulaska austrougarske voj-
ske u BiH vreme za paljenje damija i religijsko ienje bilo isteklo, ali da je
balkanski razvoj uvek kaskao za Evropom.
567
Ne umanjujui znaaj postepe-
nog procesa civilizovanja civilizatora, ipak, verovatnije je objanjenje da su
krajem XVII veka habzburke trupe bile u osvetnikom pohodu zbog opsade
Bea i dugotrajne okupacije Ugarske od strane Osmanskog carstva, dok se
1878. radilo o hladnokrvnom izvravanju prava i obaveza dobijenih na Ber-
linskom kongresu. No, Banac je, tavie, pisao i na jedan prikriveno orijenta-
listiki nain o blagotvornom uticaju habzburke uprave na prirodu islama
u BiH nakon 1878: Posle austrougarske okupacije 1878, bosanski islam je
postao sasvim pitom, integrisan, kakav je bio, unutar dravne politike Habz-
burke monarhije prema nekatolicima. Iako je katolika crkva sigurno osna-
ena u habzburkoj Bosni, ne moe se tvrditi da je bila privilegovana ili da su
druge religijske zajednice bile zanemarene (Banac, 1996: 133134).
Dakle, Habzburka monarhija, oiena svojevremeno od muslimana, to
je prethodno eufemizmom ublaeno skoro do neprepoznatljivosti, a barem
od vremena Austro-Ugarske, postala je trpeljiva prema svim konfesijama, pa
i prema muslimanima BiH. Kulturtraeger ideologija vodeih krugova K und K
monarhije prima se zdravo za gotovo, ako se, moda, i retroaktivno ne promo-
vie. Naime, poto je tek u Habzburkoj monarhiji islam postao pitom, to znai
da je prethodno bio divalj, to izriito nije reeno, jer se koristila diskurzivna
strategija preutkivanja u cilju prikrivanja politiki nekorektnog orijentalizma.
566 Bugarel, primerice, smatra ovo povlaenje prvim velikim etnikim ienjem musli-
mana na Balkanu (Bugarel, 2004: 34).
567 Koliko je tvrdnja o veitom kaskanju Balkana za Evropom proizvoljna, a i inae je ovo
uvek, po pravilu, neistorino (Todorova, 1998: 273), moe posvedoiti primer koji navodi
Norbert Elijas: U XI stoleu jedan venecijanski dud oenio se grkom princezom. U nje-
noj vizantijskoj sredini viljuka je ve oito bila u upotrebi. U svakom sluaju, saznajemo
da je princeza unosila hranu u usta (...) pomou malih zlatnih viljuaka s dva zuba. (...)
Ova novina izgledala je kao znak tako velike prefinjenosti, da je dudevka bila strogo
ukorena od crkvenih poglavara, koji su na nju zazvali gnev boji. Neto kasnije, dobila je
stranu bolest, a sveti Bonaventura to odmah proglasi bojom kaznom. (...) Trebalo je da
proe pet stotina godina da se struktura ljudskih odnosa tako izmeni pa da to sredstvo
postane uobiajeno (na Zapadu, prim. aut.). Od XV stolea, viljuka iz Italije stie u Fran-
cusku, a zatim i u Englesku i Nemaku, barem meu gornje drutvene slojeve, postajui
sve vie sredstvo za jelo, poto je dugo sluila samo za uzimanje jela s posluavnika (Eli-
jas, 2001: 117). Otuda je verovatno u pravu bugarska istoriarka Todorova kada smatra
da su uoi osmanskog osvajanja srednjovekovna drutva na Balkanu dostigla, a moda
i prestigla, rafiniranost drutava zapadne Evrope. Uprkos politikoj rasparanosti poluo-
strva (to karakterie i najpoznije i najrazvijenije stadijume evropskih feudalnih drutava),
postojale su i naznake mogueg razvoja u pravcu konsolidovanja srednjovekovnih nacija
(protonacija), kao i u pravcu humanizma i nacionalnih kultura (Todorova, 1998: 312).
Pritom, sami pravoslavci mahom su se oseali diskriminisani u Habzbur-
koj monarhiji, ba kao i muslimani. O tome svedoi i injenica da su izbijale
udruene pobune jednih i drugih protiv Monarhije, te da su se bosanski musli-
mani masovno iseljavali u tim godinama iz BiH u Anadoliju, to je uostalom
na prethodnoj stranici i sam Banac naveo (Banac, 1996: 132). Ako je to tano,
onda se teko moe govoriti o visokom stepenu integrisanosti muslimana
u drutvo Habzburke monarhije, premda su barem zemljoposednikoj eliti
interesi bili zatieni.
568

U argumentovanju stava da je BiH istorijski bliska hrvatskoj nacionalnoj
politici Banac pominje i argument nacionalnog opredeljivanja musliman-
skih intelektualaca: Iako se muslimanska inteligencija preovlaujue sma-
trala hrvatskom, veina bosanskih muslimana je izbegavala da zauzme stranu
izmeu dve hrianske zajednice, oseajui da ti zahtevi za nacionalizacijom
potkopavaju muslimansko jedinstvo (Banac, 1996: 134).
No, empirijska istraivanja nacionalnog deklarisanja muslimanske inteli-
gencije BiH nisu ba jednoznana, a Banac se nije potrudio da upozna anglo-
ameriku publiku s rezultatima istih, ve je traio da mu se veruje na re. Bo-
njaki istoriar Enver Redi, pak, veli da njegov kolega Muhamed Hadijahi:
Akribinim istraivanjem (on) utvruje poduu listu istaknutih Muslimana koji
su se nacionalno opredijelili kao Srbi. Na elu ovog popisa nalaze se Hamzaga
Rizvanbegovi i Rustembeg Bievi, da bi mu se pridruili Mehmed ef. Spaho
569

(budui vo Jugoslovenske muslimanske organizacije, prim. aut.), Musa azim
ati (koji se poslije deklarisao kao Bonjak i konano kao Hrvat), Mehmed Ali-
paa Rizvanbegovi, Dervi-beg Ljubovi, Osman iki, Avdo Karabegovi, Salih
Safvet Bai, Selim ef. Mufti, Fehim Musakadi, Velija Sadovi, Mustafa ef. Foo,
Ahmed Tralji, Dervi-beg Miralem, Salih Kazazovi, Avdo Sumbul, Osman-Nuri
i Hadi, Husaga ii, (poslije Bonjak), Suljaga Salihagi (takoe poslije Bo-
njak), dr Hamdija Karamehmedovi, ukrija Kurtovi, Hamid Kuki, Murat Sari,
Hasan Rebac (prvobitno Hrvat), Hadi Hamid Svrzo, Mehmed Zildi, Mehmed
ii, Muhamed Mehmedbai, Avdo Hasanbegovi, Alija Demidi, Reid
568 Bugarel je ispravno ocenio drutveno stanje BiH u Austro-Ugarskoj: U ekonomskom
pogledu, Austro-Ugarska u svojoj administraciji favorizuje katolike elite (bilo lokalne,
ili one pridole iz drugih delova Carevine), i odrava agrarne privilegije muslimanskih
elita u zamenu za njihovu lojalnost. U politikom pogledu, ona daje kulturnu i versku
autonomiju srpskoj i muslimanskoj zajednici (1903, odnosno 1909. godine) (...) (Buga-
rel, 2004: 51).
569 U meuratnom periodu je izbegavao nacionalno opredeljenje, ali jedan brat (Mustafa)
mu se izjanjavao kao Srbin, a drugi (Fehim) kao Hrvat koji je postao reis-ul-ulema u Kra-
ljevini Jugoslaviji. Danas se jedan njegov unuk, Sulejman Spaho, osea Srbinom, pa je ak
bio i poslanik SRS u Skuptini. Prema Vejnu Vuiniu, elnik JMO je smatrao da ako BiH
ne moe dobiti autonomiju, onda bosanski muslimani treba da podre ukljuenje BiH u
Srbiju (Burg, Shoup, 2000: 37).
Kurtai, Asim eremet, Mustafa Golubi i drugi (s. 1846). Hadijahi s razlogom
ocjenjuje da je srpska nacionalna orijentacija kod navedenih muslimanskih jav-
nih radnika bila politiki motivirana, pa se s tim u vezi poziva i na Marksovo gle-
dite o privlanoj ulozi Srbije kao centra okupljanja turskih i austrijskih Junih
Slavena (s. 50). Nije, meutim, nikako u pravu kada pie da su u uslovima austro-
ugarske okupacije iroko muslimanske mase simpatisale sa srpskim pokretom
(s. 51). Ako ta ocjena moe da se jo prihvati kada se radi o dijelu muslimanske
inteligencije, ona nema osnove kada je rije o irokim muslimanskim masama,
koje inae nisu bile iroko zahvaene politikim strujanjima, pogotovo nemu-
slimanskog pravca (Redi, 2000).
Oevidno, u Habzburkoj monarhiji bilo je dosta muslimanskih intelek-
tualaca koji su se izjanjavali kao Srbi usled trenutnih politikih razloga, jer
su muslimani i pravoslavci bili suprotstavljeni politici Habzburke monarhije,
naroito u borbi za kulturno-versku autonomiju (Bugarel, 2004: 54), gde su im
se interesi poklapali. Tome je zacelo doprinosio i stalni priliv katolikog sta-
novnitva, najee birokrata koji su im zatvarali ulaz u dravnu upravu, u BiH.
Promena strukture stanovnitva u vieetnikoj sredini uvek unosi pometnju,
a esto i zlu krv. Ako je vri dravna vlast, onda oni iji se udeo smanjuje ose-
aju to kao etniku pretnju. Priliv katolika je verovatno bio najvii u Sarajevu
usled upravnih potreba, pa je njihov udeo u tom gradu u periodu 18791910.
skoio sa 3,3% na 34,52% (Burg, Shoup, 2000: 36). Utoliko je u najmanju ruku
sporno da je meu muslimanskim intelektualcima u Habzburkoj monarhiji
preovladavala hrvatska nacionalna svest. Razume se, to ne znai da nije bilo
prilino i hrvatski usmerenih muslimanskih intelektualaca:
Prema Hadijahievom istraivanju, hrvatski krug meu BH muslimanima inili
su poznati javni radnici kao to su Osman Nuri Hadi (kasnije eksponiran kao
Srbin), Ademaga Fazlagi, Mehmed Ali-beg Kapetanovi, Hajdar ef. Fazlagi,
Ahmed-beg Defterdarevi, emsi-beg Salihbegovi, Osman ef. Midi, Safvet-beg
Baagi (poslije istaknuti Bonjak), Asim-beg Resulbegovi, Avdi-beg Hrasnica,
Halid-beg Hrasnica, Mehmed-beg Hrasnica, Haim-beg Banjevi, Edhem Mulab-
di, Ademaga Mei, dr Hamid ahinovi Ekrem, Musa azim ati, Hamzalija Aja-
novi, narodni poslanici: Hasan Miljkovi, Dafer Kulenovi,
570
Nurija Pozderac,
Husein Ali, Ahmed eri, Hamid Kurbegovi, Osman Vilovi, emsudin Sarajli,
Atif Hadikadi, Dervi Omerovi, Husein Mai, Salih Babi, Mustajbeg Kapeta-
novi, dr efkija Behmen, Ismet-beg Gavrankapetanovi, i drugi. Hadijahi je
propustio da navede imena muslimana koji su kao nacionalni Srbi uestvovali
u etnikom pokretu u toku 19411945, kao i imena pojedinih Hrvata islamske
570 elnik JMO posle smrti Mehmeda Spaha, podravao je pojam od Hrvatske podrane
velike Bosne koja bi ukljuila Sandak (Burg, Shoup, 2000: 37).
vjeroispovijesti koji su se za vrijeme NDH istakli kao lanovi vlade NDH, kao
poslanici u Hrvatskom dravnom saboru, odnosno kao funkcioneri u dravnom
i ustakom aparatu (Redi, 2000).
Moe se oprezno zakljuiti da je izmeu dva svetska rata u Kraljevini SHS
(Jugoslaviji) bilo vie hrvatski usmerenih intelektualaca no srpskih, a da je
posle II svetskog rata bilo vie srpski usmerenih muslimanskih intelektualaca,
kao i muslimana uopte od hrvatskih. Dakako, velika veina se izjanjavala
kao Jugosloveni neopredeljeni, dok naposletku nije uvedena muslimanska
nacija. Dakle, nacionalna usmerenost Bonjaka menjala se zavisno od kon-
kretnih istorijskih okolnosti, politikih odnosa i saveznitava, pa je bilo i li-
nosti koje su menjale nacionalno usmerenje nekoliko puta.
571
Ipak, Banac se
naao u neprilici kada je trebalo objasniti zato je JMO uestvovala na strani
Narodne radikalne stranke prilikom usvajanja Vidovdanskog ustava 1921, i
docnije Jugoslovenske radikalne zajednice u nekim drugim prilikama:
U svetlu posebno teke situacije, umnoavanja smrtonosnih napada Srba pro-
tiv Muslimana posebno u istonoj Bosni i Hercegovini polovinom 20-ih XX veka
(incidenti u selima ahovii, Bahori, Vilogorac), rastueg shvatanja da su opozi-
cione politike dovele do orsokaka, i primera Radia (misli se na njegovo hap-
enje 1924, prim. aut.), lako je shvatiti zato je Spaho sa olakanjem pozdravio
poziv Paievog naslednika Velje Vukievia da se pridrui vladi u aprilu 1927, u
kojoj je JMO ostao nakon izbora u septembru 1927, i rekonstrukcije Vukievieve
vlade u februaru 1928. (...) Vie je iznenaujue, meutim, da je JMO stajao vrsto
sa radikalima protiv ugroavanja Radieve opozicije i ostajao u Vukievievim i
Korocevim vladama posle ubistva Stjepana Radia i njegovih dvojice kolega od
strane radikalskog poslanika u leto 1928. (Banac, 1996: 137138).
Da li se, ipak, radi o nacionalnoj potrebi JMO da postoji neka Jugoslavija
u kojoj e biti zatieni interesi muslimana, a naroito onih bogatijih koji su
vodili JMO? Kako je to pregnantno izrazio Atif Purivatra, muslimani su imali
neophodne preduslove da postanu jezgra pravog i potpunog jugoslavenstva
571 U intervjuu Rabiji Ali i Lorensu Lifulcu, Ivo Banac veli: Vidim rat sutinski kao rat agresije
Srbije i Crne Gore u tandemu sa Jugoslovenskom narodnom armijom koja je preuzeta od
Srbije i upotrebljena za njene ciljeve. To je rat agresije protiv meunarodno priznate neza-
visne drave sa demokratskim ustavom koji jemi prava svim graanima, ukljuujui Srbe
(Banac, 1993: 134). Dakako, referendum se ni najmanje ne problematizuje, poto se u tom
sluaju ne bi mogli izvui ovakvi zakljuci. Sem toga, ne bi se mogla primeniti istorijska
analogija s nacistikom agresijom na ehoslovaku: Ako se eli misliti u istorijskim analo-
gijama (koje su kadto od pomoi, iako ne uvek), srpska ratna politika u Bosni i Hercego-
vini lii u velikoj meri pristupu koji je usvojila nemaka uprava protiv ehoslovake kasnih
30-ih XX veka. Prema tome, Radovan Karadi se moe videti kao Konrad Henlajn (Hen-
lein) i Srpska demokratska stranka kao Sudetsko-nemaka partija (Banac, 1993: 134135).
najbolja baza jugoslavenske ideje (cit. pr. Redi, 2000), jer je to omogua-
valo JMO da izbegne srpsko-hrvatsko takmienje oko muslimana (Baki, 2004;
Redi, 2000). ini se da Bancu ovakav nain razmiljanja ostaje posve stran,
jer je za njega, izgleda, belodano da se interesi Hrvata i Bonjaka moraju uvek
poklapati. Kada se to ne desi, izraava se iznenaenje. Zanimljivo je, takoe, na
koji nain se tumai saradnja sa Stojadinoviem i sporazum CvetkoviMaek
koji je izdvojio deo BiH za Banovinu Hrvatsku u okviru Kraljevine Jugoslavije:
1. Oportunistika politika JMO titila je interese muslimana pod Stojadinovie-
vim rastue represivnim reimom, ali nije nametala pitanje Bosne i Hercego-
vine kao prioritet u rekonstrukciji drave.
2. Stoga, kada je princ Pavle odluio da otpusti Stojadinovia u februaru 1939. i
nastavi pregovore sa hrvatskom opozicijom, rezultat je bio razoaravajui po
muslimane.
3. Sporazum koji je regentov novi premijer Dragia Cvetkovi postigao s Mae-
kom, sankcionisao je uspostavljanje autonomne Hrvatske (Banovina Hrvat-
ska), koja je ukljuivala delove istorijske Bosne i Hercegovine, posebno optine
Derventu, Gradaac, Brko (juno od Save), Travnik, Bugojno, Fojnicu, Prozor,
Tomislav Grad (Duvno), Livno (centralna i jugozapadna Bosna), te Konjic, Lju-
buki, Mostar i Stolac (zapadna Hercegovina).
4. Preostalih trideset osam optina Bosne i Hercegovine bilo je rezervisano za
projektovani srpski deo Jugoslavije, ohrabrujui tako Srbe da gledaju na naj-
vei deo Bosne i Hercegovine kao legitimno srpski.
5. Podela je imala efekat potpunog omalovaenja muslimana.
6. Primerice, ako je u datoj optini bilo 31% katolikog stanovnitva i 30% pra-
voslavnog, optina je pripala Hrvatskoj.
7. Muslimanska relativna veina nije pravila razliku (Banac, 1996: 140).
Odjedared, muslimani su sami postali krivi za svoju situaciju, na ta uka-
zuje pridev (1) oportunistika za politiku JMO.
572
Iznenada, oni se kritikuju
to (1) nisu nametali pitanje BiH kao prioritet, pa su (2) stoga, logino, ostali
kratkih rukava po sklapanju sporazuma. Sam sporazum (3) postigao je Cvetko-
vi s Maekom, ime se navodi na zakljuak da je hrvatska strana tu pasivna,
trpi radnju, dok srpska zapravo aktivno radi na sporazumu, to teko da odgo-
vara istorijskoj stvarnosti, jer je upravo hrvatska nacionalna politika, obliko-
vana od strane H(R)SS, od 1918. zahtevala sporazum sa srpskom nacionalnom
572 U stvari, JMO je ula u JRZ u zamenu za vraanje autonomije Islamskoj verskoj zajed-
nici BiH. Naime, estojanuarska diktatura ukinula je ovu autonomiju u pokuaju da obli-
kuje jedinstvenu islamsku versku zajednicu za sve muslimane Kraljevine, u kojoj je uloga
bosanskog uleme takoe bila preovlaujua, usled namere da asimiluje neslovenske
muslimane, to se zavrilo neuspehom (Bougarel, 2003: 103).
politikom po ugledu na austrougarski sporazum iz 1867. godine. No, injenica
da je sporazumom podeljena BiH, te da je dobar deo (25,5% optina) pripao
Hrvatskoj, pomae da se shvati zbog ega autor na ovaj nain opisuje njegovo
sklapanje. Insistira se na utisku da Hrvati nisu podstakli pitanje podele BiH,
ve da im je to sugerisano. Reim Stojadinovia se naziva (1) rastue represiv-
nim, iako nema ukazivanja na izvor koji bi to potvrdio. U stvari, reim je bio
sve trpeljiviji prema politikim protivnicima, iako je bio daleko od liberalnog
uzora, pa je i sam graanski leviar i dosledni demokrata Dragoljub Jovano-
vi smatrao da je 1935, godina dolaska Stojadinovia na vlast, oznaila poli-
tiko buenje i prolee u Jugoslaviji (Baki, 2004: 353; Radojevi, 1991: 41).
Iako je sporazumom stvorena iskljuivo Banovina Hrvatska a ne bilo kakva srp-
ska politika zajednica, diskurzivnom strategijom spasavanja obraza nagove-
tava se (4) da je najvei deo BiH ostavljen projektovanom srpskom delu
Jugoslavije. Ako se ima u vidu da je prethodno (3) Cvetkovi postigao spora-
zum s Maekom, onda se i ovo moe shvatiti kao neka vrsta srpskog plana za
podelu BiH, poto je (4) ohrabrio Srbe da gledaju na najvei deo BiH kao
na legitimno srpski. injenica da se s pravom konstatuje (5) omalovaenje
muslimana u kontekstu prethodno izloene pripovesti ukazuje da su upravo
Srbi ti koji su ih omalovaili, a muslimani, kao i obino, trpe radnju. Oni su
pasivne rtve kada ih Srbi omalovaavaju, ali su sami odgovorni kada ne
nameu pitanje BiH kao prioritet, pa kao rezultat toga doe do podele BiH i
stvaranja Banovine Hrvatske.
Autor ne ostavlja dilemu: Srbi su u veoj meri odgovorni za podelu BiH
1939, jer oni sve vreme imaju inicijativu, aktivno vre radnju, dok Hrvati tu rad-
nju trpe, a Bonjaci, iako rtve, umeju i zasluiti gorku sudbinu poto se nisu
Srbima opirali u savezu sa Hrvatima. To pisac potvruje, poto je utvrdio da
se veina muslimana, nebitno da li hrvatskog ili srpskog usmerenja podeli
BiH protivila: Za hrvatsko vostvo, meutim, sporazum sa Srbima je bio va-
niji od neprijateljske reakcije bosanskih muslimana. Srbi bi verovatnije prihva-
tili podeljenu Bosnu od bosanske autonomije (Banac, 1996: 141). Banac, to
je posebno zanimljivo, iza poslednje reenice upuuje na rad hrvatskog emi-
grantskog istoriara Jere Jareba Pola stoljea hrvatske politike, objavljen 1960.
u Buenos Ajresu, koji smatra da je jugoslovenstvo bila najvea hrvatska poli-
tika zabluda XX stolea, te na osnovu navedenog procenjuje sve glavne
politike delatnike (Kursar, 1996: 191192).
U pogledu BiH, Jareb, profesor emeritus Sent Frensis Univerziteta (Saint
Francis University, Loretto, USA) i potpisnik peticije za rehabilitaciju ministra
prosvete NDH Mileta Budaka,
573
pisao je kako je Hrvatska morala prihvatiti
opciju njihovih muslimanskih sunarodnika i predloiti Beogradu stvaranje
dve banovine: Banovinu Hrvatsku i Banovinu Bosnu i Hercegovinu (Kursar,
573 (http://free-zg.htnet.hr/inFocus/budak1.html) Pristupljeno 12. V 2008.
1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 69). Treba uoiti da je Jareb bosanske musli-
mane svrstavao u Hrvate, jasno im negirajui etniku posebnost, te da je zbog
stratekih interesa Hrvatske smatrao uputnim obrazovanje autonomne BiH.
Takoe, sasvim u skladu sa krajnjim hrvatskim nacionalizmom, pisao je kako
je hrvatski narod morao iskoristiti napad sila Osovine na Jugoslaviju i progla-
siti nezavisnost (Kursar, 1996: 193, cit. pr. Jareb, 1995: 99). Neki autori sma-
traju da glavna slabost Jarebove studije lei u njegovom pokuaju da opravda
NDH kao nezavisnu hrvatsku dravu, optuujui ustaki reim (Bartulin, 2006:
15).
574
Pozivanjem na problematian autoritet Banac je potkrepio zakljuak
koji je mogu, ali ne i izvestan, ve je vie u ravni spekulacije.
Pa ipak, kratak pregled II svetskog rata Banac je predstavio na objek-
tivan nain. Primerice, on smatra da ustaka diktatura nije dala autono-
miju Bosni i Hercegovini, te da su bosanski muslimani bili prosto Hrvati
islamske veroispovesti (Banac, 1996: 141). Takoe, pominje da je okrutna
represija protiv Srba bila ustaka dravna politika sistematino sprovoena
u Bosni i Hercegovini, te da su neki od uglednih muslimana protestovali
ve 1941. kako se radi o svesnim katolikim pokuajima da okrive musli-
mane za ustake masakre, kao i da se u tom cilju ustae maskiraju kao
muslimani, esto nosei fesove, koji su uvedeni kao (deo) uniforme za celu
vojsku, uz pravljenje raznovrsnih zloina tokom kojih su se jedni drugima
obraali muslimanskim imenima. (Banac, 1996: 142). Ustaki zloini su iza-
zvali etniku odmazdu kako prema Hrvatima, tako u jo veoj meri, kad je
istona Bosna u pitanju, prema muslimanima, to je ilustrovano i Koovie-
vim podacima o 6,8% muslimanskih ratnih rtava, to bi otprilike iznosilo
oko 86.000 ljudi. Uglavnom se radilo o etnikom teroru, ali su i snage u
poetnim mesecima ustanka, veli Banac, preteno srpskih partizana bile
sumnjiene za antimuslimansku represiju, dok su komunisti morali da kriju
nacionalnost muslimanskih i hrvatskih komandanata od preteno srpske
baze boraca (Banac, 1996: 142144).
No, Titovi partizani u Bosni i Hercegovini ubrzo su odbacili srpski eksklu-
zivizam i podigli zastavu bosanske dravnosti kao jedan od njihovih glavnih
zahteva (Banac, 1996: 144). Iz ove reenice sledi da su bosanski Srbi teili
iskljuivosti, ali su ih komunisti u tome spreili. Ona je posluila kao uvod u
Baneva nastojanja da se poratni period 19451966. predstavi u svetlu Srbima
svojstvenog antimuslimanskog stava:
Bilo je ovo vreme srpske prevlasti u Bosni i Hercegovini, to se podudaralo sa
progonom islama, suenjima Mladim muslimanima od 1946. do 1949, nameta-
njem poslunog vostva ulemi (Sulejman Kemura) od strane vlasti, i prihvatanja
574 (http: //www. l i brar y. unsw. edu. au/~thesi s/adt-NUN/upl oads/approved/adt-
NUN20070911.113128/public/01front.pdf ) Pristupljeno 12. V 2008.
srpske nacionalnosti veine visoko rangiranih bosansko-muslimanskih kadrova
(Avdo Humo, Hajro Kapetanovi, efket Maglajli, Hakija Pozderac), uz manjinu
koja se opredeljivala za ,jugoslovensku kategoriju (Demal Bijedi, Osman Kara-
begovi, Paaga Mandi). Zato su muslimani koristili Titov kult da opravdaju
bosanski identitet (Banac, 1996: 144145).
Dakle, sintagma srpska prevlast u BiH se dovodi u vezu sa progonom
islama kao religije, a u tom kontekstu se posmatra i izjanjavanje vodeih
komunistikih muslimana kao Srba ili Jugoslovena, kao i suenje Mladim
muslimanima meu kojima se nalazio i tada dvadesetjednogodinji Alija
Izetbegovi. Potpuno je zanemaren borbeni ateizam komunista koji su se
naelno negativno odnosili prema svakoj religiji, a naroito prema konkret-
nim konfesijama, u poratnim godinama u celoj Jugoslaviji (Radi, 2002: I: 232
245; 263338; Radi, 2002: II: 14, 1721; 2630; 5657). Ovako kako je Banac
to predstavio, ispada da su iskljuivo muslimani i islam u BiH bili izloeni srp-
skoj islamofobiji sve do 1966. i pada Rankovia.
Banac je, takoe, u jedinstvenu celinu spajao teme koje su malo toga ako
su ita imale zajedniko. Tako, u potvrdu teze da su muslimani kao nacija bili
odvojeni od islamske veroispovesti naveo je i tvrdnju kojoj je poricao bizarnost:
udnovatosti bosanske muslimanske socijalistike nacionalnosti, gde se moe
biti musliman po nacionalnosti i Jehovin svedok po religijskoj pripadnosti (ovo
nije bizarno otkrie, ve uobiajena pojava u gradu Zavidoviima) postalo je pot-
puno prihvaenim u bosansko-muslimanskoj zajednici. Od Titove smrti 1981,
rasli su srpski apetiti u Bosni. Memorandum Srpske akademije nauka i umetno-
sti (1986), koji se obino smatra intelektualnim pravdanjem i uvodom u savre-
meni srpski nacionalizam, ukljuio je javnu kritiku vetaki stvorenih, novih, knji-
evnosti (...) (Banac, 1996: 146).
Doista, autor ovih redova, koji je iveo u Sarajevu od 1978. do 1985,
nikada nije uo i nigde nije uspeo pronai podatak o veoj rasprostranjeno-
sti Jehovinih svedoka u Zavidoviima. Zapravo, to se ini prilino neverovat-
nim, jer je rad sekti u socijalistikoj Jugoslaviji uopte, a u BiH posebno, bio
onemoguavan. Bilo bi prosvetljujue saznati izvor takvog podatka. Jo bi
vanije bilo saznati u kakvoj su vezi toboe rasprostranjeni Jehovini svedoci
u Zavidoviima sa rastuim srpskim apetitima u BiH po smrti J. B. Tita. Tre-
balo je, meutim, povezati sekularnost muslimana BiH, nacionalizam Srba i
sluaj Agrokomerc:
Sluaj protiv holdinga Agrokomerc iz Velike Kladue 1987. bio je prvi pucanj u
kampanji protiv muslimanskih partijskih efova Bosne i Hercegovine, ciljan pravo
u Hamdiju Pozderca, potpredsednika Jugoslavije, iji je red u predsedavanju
rotirajuim jugoslovenskim predsednitvom trebalo da zapone u maju 1988,
i jedna od prvih intriga Slobodana Miloevia protiv muslimanskog vostva
575

(Banac, 1996: 146).
Tako se Banac pridruio onima koji su minimizirali sluaj masovnog izda-
vanja menica bez pokria tako to je i za to optuio deurnoga krivca Slobo-
dana Miloevia. injenica da je poetak afere Agrokomerc zabeleen u julu
1987, te da je Hamdija Pozderac podneo ostavku nekoliko meseci kasnije,
a da je Miloevi postao elnik SK Srbije u septembru iste godine (Bugarel,
2004: 221), inila je Banev zakljuak prilino neverovatnim.
Poput Malkolma, on je birao navode iz Islamske deklaracije koji svedoe
da Izetbegovi nije spadao u islamske fundamentaliste (Banac, 1996: 147
148) i izostavljao ovde ve navedene citate koji su mogli ukazivati na dese-
kularizirajue tendencije u njegovoj misli. Navodi nisu sluajno izostavljeni,
jer je Zapad trebalo upozoriti kako nedostatak pomoi Bonjacima i odr-
anju BiH moe prouzrokovati okretanje Bonjaka islamu: Ozbiljna je opa-
snost, meutim, da naputanje od strane Zapada, i junoslovenskih poslova
od strane Hrvatske, moe voditi drastinim promenama u bosansko-musli-
manskom usmerenju. Teko je zamisliti kako nestanak Bosne i Hercegovine,
tj. stalno nedostajanje drave bosanskim muslimanima, moe ikako dopri-
neti balkanskoj stabilnosti (Banac, 1996: 149).
Nije poznato da li se autor ikada zapitao da li e nestanak Jugoslavije
doprineti balkanskoj stabilnosti. ini se da ga to nije preterano zanimalo,
poto je smatrao da je sistem liberalne demokratije nespojiv sa postojanjem
drave Junih Slovena, kao i zato to je trebalo ostvariti nezavisnu Hrvatsku
u kojoj bi to bilo mogue. U jednom intervjuu koji je trebalo da ima akadem-
ske odlike Banac veli:
Da je Bosna bila kolektivitet sainjen od odvojenih entiteta, tada bi to bila mala
Jugoslavija. No, ona to nije. Bosna je istorijski entitet koji ima svoj sopstveni iden-
titet i svoju vlastitu istoriju. Drugim reima, to nije Jugoslavija; ne moe se napra-
viti da bude mala Jugoslavija. (...) Ovo je bazino srpski argument. Ne vidim to
na taj nain (da se BiH mora raspasti kao i Jugoslavija, prim. aut.) zato to vidim
Bosnu prevashodno kao funkcionalno drutvo to Jugoslavija nikad nije bila
(Banac, 1993: 138139, u: Ali, Lifulc).
Dakle, sasvim u neskladu s logikom da srpski i hrvatski nacionalisti u BiH
teko mogu iveti zajedno u toj dravi, ako prethodno nisu mogli da se sloe
u Jugoslaviji, Banac je insistirao da je BiH sasvim razliit sluaj i da ne moe da
bude Jugoslavija u malom. Za tvrdnju o funkcionalnoj BiH i nefunkcionalnoj
575 Ovu tvrdnju Ivo Banac je prihvatio od Hrvoja oia, biografa Fikreta Abdia.
Jugoslaviji moe se samo primetiti da je paualna, jer Jugoslavija je u periodu
19501960. funkcionisala prilino efikasno, iako na raun politikih i graan-
skih sloboda. Sama, pak, BiH bila je uvek meu slabije razvijenim republikama
SFRJ i sa najautoritarnijom vlau ponajvie zbog straha od nacionalnih razmi-
rica. Otud se ini da je opstanak BiH Banca zanimao prevashodno zato to je
nezavisna BiH mogla predstavljati branu srpskom nacionalizmu koji je ugro-
avao Hrvatsku. No, ovakve injenice nije bilo uputno otvoreno rei u nau-
nom tekstu,
576
pa je zato upuen poziv Zapadu da ne naputa BiH i bosanske
muslimane, ime se u svesti itaoca prizivaju ukorenjeni strahovi od naputa-
nja koje osea dete kada ga ostave samog i poriv za zatitom nezatienog
koji se javlja kod odraslih kao reakcija na te stare strahove,
577
kako bi se spre-
ilo usmerenje bosanskih muslimana prema agresivnoj islamistikoj ideolo-
giji i zatitila stabilnost u svetu. Radilo se sutinski o korienju humanitarno-
imperijalistikog diskursa u okviru agresorrtva:
Jedino reenje uvek je bilo da se potisne i potom porazi agresija. Ovo bi se
moglo uraditi znaajnom upotrebom vojne moi, ali niko nije eleo da uradi ono
to je potrebno. Zato su naene sve vrste izgovora (...) To je jedan etniki sukob;
ovo su veiti problemi koji ne mogu biti reeni; i najskorije tzv. ruski problem
gde se Bosni ne bi moglo dozvoliti da potkopa Jeljcina i tako u nedogled
Kako se vidi, autor je smatrao tvrdnju da se u BiH vodi etniki rat tek
izgovorom Zapada da se ne ide u rat protiv Srbije koja se ovde preutno
smatra agresorom. Time se, istovremeno, zanemaruje da su u ratu u BiH
jedni protiv drugih uestvovali i ginuli prevashodno itelji svih etnikih pri-
padnosti ove nekadanje republike SFRJ koji su mislei da brane svoje kue
iz straha esto napadali kue svojih komija (Bugarel 2004; Bringa, 1995:
XVI), iako je, razume se, bilo i dobrovoljaca i pustolova povezanih sa bez-
bednosno-vojnim strukturama iz Srbije i Hrvatske, te sa razliitim islamskim,
pravoslavnim i katolikim zemljama. Naravno, poto u to doba nije bilo rata
protiv Srbije koji bi iao u korist onih koji su se otcepili od Jugoslavije, Banac
je moralno osuivao UN, EZ, NATO, SAD, koji su, po njemu, bili obavezni da
zatite, a to nisu uinili, vrlo slabu i sutinski nenaoruanu dravu, pa
izgledaju kao tigar od papira (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifulc). Uz moralnu
osudu ilo je i izrugivanje najmonijim delatnicima izraeno metaforom
tigar od papira, jer nita ne moe monog delatnika toliko iznervirati kao
576 Ipak, kazao je kako je siguran da bi, da je jedinstvo Zagreba i Sarajeva bilo odrano na
iskren nain, srpska agresija bila odavno poraena (Banac, 1993: 139, u: Ali, Lifulc).
577 Banac BiH predstavlja kao vrlo slabu i sutinski nenaoruanu dravu koje se iznenada
suoila s najbrutalnijim oblikom agresije (Banac, 1993: 149, u: Ali, Lifulc).
javno podsmevanje i poniavajue dovoenje u pitanje njegove moi. Pret-
hodno je Banac moralnim razlozima obrazloio ovo naknadno podrugivanje:
Prvo je pre no to je bosanska vlast proglasila nezavisnost uspostavljen popis
pravila i kriterija na bazi kojih bi Bosna i Hercegovina primila meunarodno pri-
znanje kao nezavisna drava. Ona je ispunila ove kriterije. Meunarodna zajed-
nica je zatim odbacila ovu politiku smatrajui vladu Bosne i Hercegovine na
ovoj taki, jo vienacionalnu kao samo jednu od nekoliko zaraenih frakcija
Banac se nije pitao da li je popis pravila i kriterija bio valjan i u skladu
s vaeim ustavom BiH, barem onako kao to je, recimo, Ustav iz 1974. bio jedan
od pravnih osnova za pravno utvrivanje rasklapanja Jugoslavije po admini-
strativnim granicama republika. Istovremeno, vlada BiH se diskurzivno homo-
genizuje, jer se upotrebljava ime drave (Bosna i Hercegovina) umesto nje,
iako je jedan deo vlade koji je oliavao konstitutivan narod BiH bio protiv refe-
rendumskog nadglasavanja o nezavisnosti. Na isti nain, Banac je krivotvorio
stvarnost govorei da je vlada BiH bila jo uvek vienacionalna, iako su legiti-
mni predstavnici izali iz nje. Najverovatnije je kao srpske predstavnike raunao
bosanske Srbe bez legitimiteta u birakom telu. Na isti nain Banac je krivotvo-
rio i podatke o etnikom sastavu boraca za Bosnu: Prvo, mislim da bosanskoj
dravi mora biti dozvoljeno da se naorua. (...) Ovo je prva i najsutinskija akcija
koju meunarodna zajednica mora preduzeti. Ima puno dokaza da su ne samo
bosanski muslimani ve i drugi Bosanci, ukljuujui mnoge Hrvate i Srbe, bili
spremni da se bore za Bosnu protiv agresora (Banac, 1993: 150, u: Ali, Lifulc).
Tako je diskurzivno homogenizovana drava u trenutku kada su sve tri
strane, Hrvati, Srbi i Bonjaci, u BiH ratovale jedna protiv druge.
578
O spremno-
sti Bosanaca svih etnikih opredeljenosti da se bore za Bosnu svedoe i ovde
ve navedeni podaci Roberta Donie o etnikoj strukturi branitelja Sarajeva.
Bosanac je ak i vie od Bosna i Hercegovina ili Bosna, takoe, u funk-
ciji prikrivanja stvarnih etnikih sukobljenosti u ovoj meunarodno prizna-
toj mrtvoroenoj
579
dravi.
578 Ve od maja 1992, preuzimanje kontrole nad nekim skladitima i fabrikama oruja povod
je za ozbiljne okraje. Od septembra 1992. pogotovo, sve je vie arki izmeu Armije RBiH
i HVO u centralnoj Bosni. Na teritorijama koje dri pod kontrolom, naroito u Mostaru i u
zapadnoj Hercegovini, HVO sve otvorenije sprovodi politiku diskriminacije i terora prema
muslimanskom stanovnitvu (Bugarel, 2004: 93).
579 Da li se ovde radi o likovanju srpskog nacionaliste ili o konstatovanju stvarnosti? ta ako
su srpski nacionalisti u pravu kada je u pitanju postojanje BiH kao drave u trenutku pro-
glaenja nezavisnosti? Treba li onda zbog nepodnoenja nacionalista da se konstatuje
kako je BiH ono to nije, tj. funkcionalna drava u okviru drutvenog vieetnikog raja
kojoj jedino zli susedi prave probleme?
Zanimljiva je, takoe i reita, Baneva ambivalentnost prema balkanisti-
kom diskursu.
580
Naime, Glenijevo (Glenny) opiranje ratu protiv Srbije komen-
tarisao je na sledei nain: Gospodin Gleni nije preterano pouzdan izveta o
balkanskom sukobu. Ovo zbog toga to on grebe po povrini i nikada ne kopa
dublje. On zaista veruje u sve ove mitove o balkanskom divljatvu i zamilja
Miloevia kako ima resurse da podnese dobro naciljan udarac (Banac, 1993:
153, u: Ali, Lifulc). Prvo se, dakle, neistomiljenik proglasio nepouzdanim izve-
taem, a onda se obrazloilo da je nepouzdan iz dva razloga: a) povrnosti i
b) verovanja u mitove o balkanskom divljatvu.
Pa ipak, bez obzira na ovaj u osnovi taan sud o pisanju Glenija, Banac je
samo nekoliko stranica dalje pojavu etnika tumaio kao odista jednu staru
balkansku pojavu naoruanu bandu koja ima svoje korene u hajdukom
pokretu tokom osmanskih vremena, dok je za ustae pomenuo kako su imali
element ovog balkanskog primitivizma
581
(Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifulc). Iz
navedenog je belodano da je Banac Balkanu i Balkancima priivao izvestan
primitivizam i nasilje, dva nezaobilazna stereotipa balkanistikog diskursa, te
da otuda, bar po merilima koje je sam naveo kao bitna, ni on nije mogao biti
pouzdan tuma balkanskih deavanja. Naposletku, Banac je otvoreno kazao
ta je izvor njegovih razmiljanja o BiH:
Ako neko eli da marginalizuje Hrvatsku, najbolji nain da to uradi jeste da joj
porie bilo kakve izglede na reintegraciju njenih okupiranih teritorija. (...) Mislim
da je to razlog zato je bosanska politika najkontroverznije i akutno unutranje
pitanje u dananjoj Hrvatskoj. Stanovite koje neko zauzme o hrvatskoj bosan-
skoj politici e, u velikoj meri, odrediti neiju poziciju o buduem razvoju Hrvat-
ske (Banac, 1993: 163, u: Ali, Lifulc).
Prema tome, kljuna briga bila je oko Hrvatske i njene budunosti.
Status i reenje rata u BiH imali su znaaja za Banca prevashodno s pozi-
cija dravnih interesa Hrvatske. Jedino je barem formalno nezavisna BiH
mogla pomoi Hrvatskoj da teritorije koje naseljavaju Srbi nanovo ukljui u
dravno-pravni poredak Hrvatske. U protivnom, podela BiH bi dovela i do
verovatne podele njegove domovine. Otuda i tvrdnje o funkcionalnosti
drave BiH i neophodnosti vojnog poraza Miloevia i Karadia i srpske
agresije postaju jasnije.
Stjepan Metrovi, unuk negdanjeg apostola jugoslovenstva Ivana
Metrovia, i profesor sociologije na Univerzitetu Texas A&M, imao je veoma
580 Na kraju intervjua Banac veli da su balkanistike tvrdnje banalne poluistine, te da su ljud-
ska bia svuda ljudska bia (Banac, 1993: 164, u: Ali, Lifulc).
581 Istine radi, valja pomenuti i da je Banac na ovom mestu dodao da su ustae bile i mode-
ran pokret u smislu jednog faistikog pokreta (Banac, 1993: 158, u: Ali, Lifulc).
zapaenu ulogu u produkovanju knjiga koje su kao cilj imale demonizaciju
Srba, bilo kao autor i prireiva, bilo kao pisac pohvalnih predgovora knji-
gama Normana Sigara (Norman Cigar) i Filipa Koena (Philip J. Cohen), ili kao
urednik biblioteke takvih knjiga u izdavakoj kui Texas A&M University Press.
Posebno je potonji poloaj u okviru izdavake delatnosti imao strateki zna-
aj, jer je amerikom sociologu hrvatskog porekla omoguavao da organizuje
i vodi borbu za ideoloku hegemoniju u predstavljanju procesa nestajanja
SFRJ. U toj borbi su Amerikanci hrvatskog porekla iskoristili medijsku panju
koju je privukao rat u BiH da Hrvate, diskurzivno ih prikljuujui Bonjacima i
suprotstavljajui Srbima, predstave kao rtve srpske agresije.
Norman Sigar, jedan od nekolicine Amerikanaca hrvatskog porekla koji
su pisali o nestanku SFRJ i ratovima za jugoslovensko naslee, te profesor stu-
dija nacionalne bezbednosti na Amerikoj mornarikoj koli za napredno rato-
vanje u Kvantiku u Virdiniji, stavio je 1995. re genocid u naslov, neoprav-
dano ga izjednaujui s praksom tzv. etnikog ienja u knjizi Genocid u Bosni:
politika etnikog ienja (Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing).
582

Prema Stjepanu Metroviu u predgovoru ove knjige, Sigar je znaajno dopri-
neo razumevanju genocida u BiH: Na sasvim objektivan nain, Sigar raspravlja
i dokumentuje primenu srpske politike genocida s take gledita Srba, Musli-
mana, i Hrvata kao i glavnih sila van Balkana, ukljuujui Amerikance, Fran-
cuze, i Britance (Metrovi, 1995: XIII). Srpski intelektualci su, po Sigaru, bili
ti koji su genocid ideoloki pripremili i pravdali dok se deavao, dok je poli-
tika elita bila ta koja ga je sprovela:
Konano, Miloevi i njegova vlada, koji su upravljali ovim procesom, moraju
snositi najveu krivicu za ono to se desilo u Bosni i Hercegovini. Meutim,
moralna i intelektualna podrka koju su srpske opozicione stranke,
583
intelektu-
alna zajednica du celog politikog spektra, i hijerarhija Srpske pravoslavne crkve
obezbeivale znaajno su olakavale Miloeviu da ubedi mase da podre ak
i najekstremnije opcije. U tom obimu, one takoe moraju deliti punu odgovor-
nost (Cigar, 1995: 23).
Dakle, cela srpska nacija se krivi za genocid u BiH. Nema nijednog
segmenta drutva koji nije odgovoran. Za autora je prelomni trenutak (defi-
ning moment) i katalizator skoranje serije dogaaja bio nedovreni i po
blagoslovu srbijanske SDB tampani (to Sigar nije pomenuo) Memorandum
SANU u kojem su vodei intelektualci Srbije proglasili nipoto kolebljivo
582 Citirana je u 89 razliitih knjiga ili lanaka, to je prilina citiranost.
583 Poetkom 2002, Sigar je objavio pamflet Vojislav Kotunica i budunost Srbije (Vojislav
Kotunica and Serbias Future) na ijim koricama se nalazila fotografija, snimljena tokom
rata na Kosovu, nasmeenog Kotunice s pukom.
da je raniji zahtev za velikom Srbijom zadrao svoju vrednost i tako odredili
nacionalni politiki plan
584
(Cigar, 1995: 23).
Osim Memoranduma, autor je isticao i roman Vuka Drakovia No, te
novinsko pisanje danas pokojnih, faistikog publiciste i slikara Dragoa Kala-
jia, te psihijatra i voe SDS u Hrvatskoj Jovana Rakovia, predstavljenog kao
vodea linost srpskog secesionistikog pokreta u Hrvatskoj, kao ilustracije
onoga to je oblikovalo intelektualnu atmosferu osamdesetih (Cigar, 1995:
2526, 27), to je donekle iskrivljavalo stvarnost poto se srpski nacionalisti
mogu ispravno procenjivati tek njihovim poreenjem sa slovenakim i hrvat-
skim nacionalistima, pa i nacionalistima drugih nacija u SFRJ.
585
Tako, obimno citiranje Radovana Karadia, Mirka Jovia, Ratka Mladia i
drugih krajnjih srpskih nacionalista nije propraeno ni izdaleka navoenjima
onoga to su govorili ili pisali Alija Izetbegovi, Franjo Tuman, braa Vese-
lica, Atif Purivatra, Vladimir eks, Mustafa Imamovi, ime odan, Sulejman
Ugljanin, Dobrosav Paraga i dr. Umesto toga, zapadalo se u jednostranosti.
Treba, meutim, pomenuti da su neki uvidi Sigara bili na mestu. To se
posebno odnosi na kritiku srpskih orijentalista uopte, a posebno profesora
FPN Miroljuba Jevtia. Recimo, Jevti je uistinu prilagoavao stvarnost svo-
joj islamofobiji tako to je uvodio nove pojmove kao to je sekularni islamski
fundamentalizam ili komunistiki islam kako bi demonizovao islam po sebi,
ali i sekularne muslimane u bivoj Jugoslaviji. Dakako, ovakav postupak Jev-
tia obelodanjuje nedostatak teorijske spreme u prouavanju pojava religije
i fundamentalizma, te nacije i nacionalizma.
No, ak i tamo gde je unekoliko imao pravo, Sigar je zamenjivao teze:
Druga strana kampanje orijentalista usredsredila se na ideju da su musli-
mani pripadali jednoj tuoj religiji i kulturi, te kao posledica toga, oni nekako
imaju manje prava da ive u Bosni i Hercegovini od Srba, iako su muslimani tu
domai, a Srbi su dooi (Cigar, 1995: 29). Putem upotrebe imenica domai
584 Muhamed Filipovi je takoe upozoravao na sline uzroke rata u BiH: Pretpostavka o nji-
hovoj (bosanski Srbi, prim. aut.) ugroenosti nije bila nita drugo nego jedna providna flo-
skula i ideoloka i psiholoka priprema Srba za agresiju i akciju na stvaranju iste srpske
drave, nazvane u historiji Velika Srbija, kako su tu namjeravanu i planiranu tvorevinu nazi-
vali planeri srpske politike jo od kneza Mihajla Obrenovia i Ilije Garaanina, preko kralja
Aleksandra Karaorevia i Drae Mihailovia, te njegovog politikog savjetnika Stevana
Moljevia, do Srpske akademije nauka i umetnosti, tj. do njenog Memoranduma i Slobo-
dana Miloevia, kao njegovog realizatora (Filipovi, 2003: 8687). Mahmutehaji iz tih
razloga smatra da je pravo bosanskohercegovakih ljudi da od svake budue vlasti i jav-
nosti u Srbiji i Crnoj Gori zahtijevaju ispunjavanje njihovog duga prema tom pothvatu
(leenje bosanskohercegovake traume, prim. aut.). Nikada Srbija i Crna Gora nee biti
bez te odgovornosti jednako kao ni Njemaka za holokaust (Mahmutehaji, 2002: 92).
Tako se moralistiki brani zahtev za monopolizacijom statusa rtve.
585 Bugarel veli da Sigar ima za cilj da pokae genocidnost srpskog nacionalizma, ali da je
posredi samo vrlo pojednostavljujua postavka koja se uglavnom zasniva na spornom
izboru citata i iseaka iz tampe (Bugarel, 2004: 33).
i doo ukazuje se na to ko u BiH ima vie prava na dravu. Tako, dok su se
napadali orijentalisti za navodno propagiranje stava da muslimani nemaju
pravo da ive u BiH, vrilo se negiranje prava Srba u BiH, jer oni su dooi.
586
Osim toga, zar je zaista od kljune vanosti kad se ko doselio u BiH?
587

Uoava se, dakle, osobenost koja je ve primeena kod Malkolma, a koja
nesumnjivo upuuje na neakademsku motivaciju pisanja knjige. Radi se o
nedoslednoj upotrebi razliitih teorija o naciji, zavisno od nesaznajnih interesa
koji vode autora. Iako se primenjuje instrumentalistiki konstrukcionizam kad
su Srbi u pitanju, poto se insistira na interesima intelektualaca i politiara za
stvaranje velike Srbije, pa se gradi nacija od pravoslavnog i izvorno nesrpskog
stanovnitva, pribegava se mnogovekovnom poimanju nacije kad su bosanski
Muslimani u pitanju, poto se insistira na drevnosti njihovog prisustva u BiH.
588
586 Posebno je neutemeljeno izjednaavanje meusobno vrlo razliitih srpskih orijentalista.
No, Muhamed Filipovi je pozdravio analizu Sigara i poastio predmet njegove analize
na sledei nain (Nijedan navod nije gramatiki i pravopisno ispravljan.): O takvim isla-
molozima dobar prikaz nedavno je dao poznati strunjak za ratnu odgovornost Norman
Cigar, u svojoj knjizi koja definira odgovornost, posebno, srpskih orijentalista na elu s
poznatim Darkom Tanaskoviem koji se nalazio od poetka u slubi priprema za rat pro-
tiv Bosne i Hercegovine i muslimana i provoenja politike Slobodana Miloevia, te dru-
gih takvih znanstvenika kao to su Aleksander Popovi (profesor na Sorboni, prim. aut.)
ili Miroljub Jevti opepriznati strunjak za dihad. Kakvi su i za ta su ti jadnici i moralne
propalice bili strunjaci, ispostavit e se veoma brzo, kada bude jasno da su upravo ti ljudi
(Darke Tanaskovii ili Miroljubi Jevtii) pripremali Srbe za stravina klanja koja su oni u
Bosni i Hercegovini obavljali tokom tri i po godine rata. Bilo je potrebno da se Srbi uvjere
kako koljui muslimane u jednom novom ratu, ne ine nita antihumano, antieuropski,
antikranski, antizakonito, nego da djeluju u skladu s tradicionalnom politikom kran-
stva prema muslimanima u Europi, a ta politika je istjerati ili pobiti, kako je to stotinama i
desetinama godina raeno (...) (Filipovi, 2002: 8485). Iz navoda je vidljiv jak oseaj vik-
timizacije Bonjaka, i nemoan verbalni bes protiv Srba i hrianstva uopte.
587 Istu tendenciju mogue je uoiti i kod nekih bonjakih istoriara: Umjesto putem pros-
periteta, neposredno nakon njenog prijema u OUN, historijski hod drave Bosne i Herce-
govine krenuo je obrnutim smjerom. Te i narednih godina zemlja je zahvaena ratnom
kataklizmom zbog agresije, koja je muslimanima Bonjacima donijela pakao genocida i
prijetnju potpunim unitenjem. Na Bosnu i Hercegovinu i njen starosjedilaki narod sru-
ila se strategija zla (...) (Purivatra, 2001: 7). Uz jasan manihejski okvir agresorrtva, dis-
kurzivnu strategiju viktimizacije putem upotrebe diskursa genocida, jedan narod se, po
obrascu iskonskih teorija, smatrao u BiH starosedelakim, to je povlailo da na BiH ima
vie prava od dooa, pa makar ovi tu iveli vekovima.
588 Ne udi to bonjaki autori imaju slino vienje stvari: Zna se da je pravoslavno sta-
novnitvo bilo naseljeno samo u istonim i jugoistonim dijelovima Bosne i da je bilo, po
svom etnikom porijeklu, vlako i slavensko, dakle, jo uvijek ne u cjelini srpsko u etni-
kom, a da i ne govorimo u nacionalnom smislu, jer je nacionalno srpstvo izum kraja XVIII
stoljea, uostalom, kao i druge europske i balkanske nacije. Zna se da je, nakon dola-
ska Otomana, u Bosni dolo do intenzivne i uglavnom dobrovoljne islamizacije velikog
broja stanovnitva, te da su muslimani bili svagda u njoj veina, sve do 70% ukupnog
broja njenih stanovnika u nekim momentima. Zna se da su se, u zadnjih 130 godina,
nakon okupacije Bosne od strane Austro-Ugarske, iz Bosne i Hercegovine iseljavali
Takoe, iako je Memorandum SANU proglasio prelomnim trenutkom
u oblikovanju srpskog nacionalizma, posvetio mu je tek jednu stranicu i pre-
doio jedan kratak citat iz njega, ali i dugaak navod Ivana Stambolia koji se
oborio na ovaj neinspirativni dokument pisan socijalistikom frazeologijom;
Jevtievom pisanju je, meutim, posvetio ak tri stranice. To pokazuje da iz
dosadnog i teko itljivog Memoranduma nije imao mnogo ta kompromi-
tujue citirati,
589
dok je Jevtieva publicistika obezbeivala bogatstvo materi-
jala. Docnije je to autor i priznao navodei da uprkos uveanoj netrpeljivosti
i zabrinutosti, Memorandum bi, moda, ostao skrajnut da nije bilo Miloe-
via (Cigar, 1995: 32). Uopte, diskurzivna strategija personalizacije neretko
je primenjivana:
Blagodarei Miloeviu, komunisti Srbije su napravili brak iz rauna sa nekomu-
nistikim sekularnim nacionalistima i Srpskom pravoslavnom crkvom, crveno-
smee-crnu simbiozu, koja je obezbedila poetni podsticaj i strukturu srp-
skog nacionalizma. Miloevi nije samo doveo nacionaliste u maticu politikog
ivota, ve je obezbedio i maineriju za oblikovanje politike organizacije, sred-
stva masovnog optenja i finansijska sredstva, kao i vojne miice koje su preobli-
kovale poetna i nejasna oseanja u konkretan dravni program. Bez njegovog
doprinosa, napori srpskih nacionalista, uz svu njihovu estinu, verovatno ne bi bili
dovoljni da izazovu i odre predstojee nasilje i genocid
590
(Cigar, 1995: 3233).
Nije sporno da je Slobodan Miloevi bio politiar koji je manipulisao
nacionalizmom kako bi prikupio nesrazmernu mo i u dobroj meri uradio
najvie muslimani, koji su pruili ogoren otpor okupaciji, a da su se Srbi stalno u nju
doseljavali, osobito nakon nastanka Jugoslavije 1918. godine. Zna se da su muslimani
posjedovali najvie zemlje i nekretnina, te da im je, u tri uzastopne otimaine zemlje,
skrivene pod firmom agrarnih reforma, koje su provodile upravo vlasti pod kontrolom
Srba, oduzeto 2,368.000 dunuma ili 236.000 hektara plodne zemlje i podijeljeno uglav-
nom Srbima, ali da su oni, unato tome, ak i nakon Drugog svjetskog rata ostali ipak
najvei privatni vlasnici zemlje u Bosni i Hercegovini (Filipovi, 2002: 88). Progovorio je
ovde bonjaki nacionalizam udruen sa starim begovskim stalekim oseajem (negda-
nji marksista je potomak jedne od najbogatijih starih begovskih porodica). Dupla ideo-
logizovanost ne pravda, ali pomae razumevanju ozlojeenosti autora.
589 Izostalo je ukazivanje na neumesnu, netanu i samosaaljivu zloupotrebu rei genocid u
Memorandumu. Zacelo, viktimizacija Srba na Kosovu i u Hrvatskoj (iako ne i u BiH iz ega
se, moda, moe nazreti zato to Sigar nije citirao) bila je najproblematinija tendencija
pisaca Memoranduma.
590 Miljenje Filipovia podudaralo se sa Sigarovim: Uzrok rata u Bosni i Hercegovini treba
traiti u ovim istim okolnostima koje su dovele do rata sa Slovenijom i Hrvatskom. Samo
to je sa Bosnom i Hercegovinom u mnogo pogleda bilo za Miloevia lake. Prvo, on
je ve uspostavio punu vojnu, obavjetajnu, ekonomsku i financijsku kontrolu nad tom
zemljom. Drugo, stvorio je u njoj ozbiljne paravojne formacije koje je naoruao i podveo
pod kontrolu Generaltaba JNA (Filipovi, 2002: 154).
ono to mu se stavlja na teret. No, uperujui sve reflektore na njega i njegovo
delanje, upada se u jednostranost, jer trebalo bi analizirati i institucionalno
ureenje nastalo Ustavom iz 1974, te prethodna (Maspok) i naknadna (HDZ)
ispoljavanja hrvatskog nacionalizma, i jednovremena ispoljavanja slovena-
kog i albanskog nacionalizma. Ovako, sva je uzrona teina za sve to se loe
desilo svaljena na srpske nacionaliste koje je predvodio Miloevi kao olie-
nje zla. No, verovatno je samo ovakva pripovedna struktura mogla opravdati
insistiranje na genocidu nad bosanskim muslimanima, to je osnovna teza
cele knjige. Kako bi se ta teza osnaila, u nedostatku jaih argumenata, pri-
beglo se i citiranju Jevrema Brkovia, oca crnogorske nacije:
Tokom 1988. i 1989. srpski nacionalistiki skupovi koje je organizovao Miloe-
vi usredsredili su se na muslimane kao metu. Ovi mitinzi su ukljuivali slogane
kao to su ,Oj muslimani, crni vrani, nema Tita da vas brani!, ,Volimo te, Slobo-
dane, jer ti mrzi muslimane!, i ,Ja sam prvi, ko je drugi, da pijemo turske krvi?
Moda su najuznemirujui bili zahtevi ,hoemo oruje, to je traeno na takvim
skupovima (Cigar, 1995: 34).
Naravno, ovako ekstremno islamofobine parole mogle su okirati
itaoce,
591
to je i bio cilj autora. Srbi su homogenizovani i prikazani kao fana-
tino islamofobini podravaoci Slobodana Miloevia kao apsolutnog zla.
Otuda od njih treba oekivati stalna etnika ienja u svrhu stvaranja etniki
iste velike Srbije: Izgleda da je srpska politika elita koja obuhvata kako Milo-
evievu vlast tako opoziciju i druge nacionalne institucije ukljuujui Srp-
sku pravoslavnu crkvu i dalje privrena dugoronom stvaranju velike Srbije
u kojoj bi bilo malo ili nimalo mesta za nesrbe (Cigar, 1995: 192).
Doista, demonizacija Srba kao nacije doivela je u pisanju Normana Sigara
hipostazu. Oni su, bez izuzetka,
592
najvei i jedini etniki istai, uvek delati i
nikad rtve: Iako poprima razliite oblike od onog u Bosni i Hercegovini, tiho
etniko ienje se ve desilo meu nesrpskim stanovnitvom Srbije (u San-
daku, na Kosovu, u Vojvodini,
593
i pravoj Srbiji), te u Crnoj Gori (Cigar, 1995:
591 Nije iskljueno da je navedenih parola bilo, ali i ako se pretpostavi da su koriene u Crnoj
Gori, ne znai da su bile aktuelne i u Srbiji.
592 U Srbiji i Crnoj Gori se najvei deo politikih stranaka, pa ak i one koje se samopoimaju
demokratskim, razlikuje samo u stepenu od vlade prema svom odnosu prema musliman-
skim manjinama (Cigar, 1995: 193). Ako bi to bilo tano, onda bi Bonjaci bili u stalnoj
opasnosti od etnikih progona. Na sreu, to nije tako. No, Srbi su i osam godina po oba-
ranju vlasti Slobodana Miloevia blagodarei kako samom reimu Miloevia, tako i
medijskoj kampanji demonizacije ali i, u ne maloj meri, Sigaru i slinim naunicima bili
najneomiljeniji narod u Evropi, po dopisniku The Daily Telegraph sa beogradskog takmi-
enja Evrovizije. (Srbija strana koju nismo videli, Politika, 20. V 2008)
593 U Vojvodini je etnikog progona Hrvata bilo u Sremu. U celoj Vojvodini se smanjio udeo
hrvatskog stanovnitva od 1971. sa 7,1% (138.561) na 3,7% (74.226) do 1991. (uri, uri,
192). Po Sigaru, Srbi ugroavaju i Makedoniju: Takoe, u Makedoniji, iako Srbi
ine tek 2,1% stanovnitva, srpski nacionalisti spolja odravaju nacionalno
pitanje ivim (Cigar, 1995: 195). Dok je Bonjake smatrao rtvama, dotle je
Srbe, kako se vidi, ubrajao u delate, pa se u pretposlednjem poglavlju naslov-
ljenom Mora li rtva ostati bez odbrane? veli:
Kako iskustvo u Bosni i Hercegovini pokazuje, mere koje je meunarodna zajed-
nica bila voljna da preduzme mogle su biti jednostavno nedovoljne da spree ili
zaustave genocid. U izvesnim scenarijima, obezbeivanje bezbednosne pomoi
da bi se omoguilo rtvama da zatite sebe i ponude efektivni otpor njihovim
delatima moglo bi biti najefektivnije i jedino realistiko sredstvo spreavanja ili
zaustavljanja genocida. Niega nema to bi govorilo da rtve moraju ostati bez
odbrane (Cigar, 1995: 166).
Radilo se, naravno, o zalaganju za politiku podigni i udari (lift and strike),
omiljenu politiku jastrebova u SAD i zapadnoj Evropi koja je zahtevala ukida-
nje embarga na oruje za Bonjake i bombardovanje poloaja bosanskih Srba.
Sve je uokvireno okvirom agresorrtva i primenom humanitarno-imperijalisti-
kog diskursa. Uloge rtve i delata su strogo etnizovane, a za Zapad je, prime-
nom istorijske analogije, rezervisana moralna osuda to kanjava rtvu umesto
da joj pomogne: U moralnom i praktinom smislu, posmatrati dve strane jed-
nakim imalo je malo smisla, sigurno ne vie no prilepiti embargo Britaniji i naci-
stikoj Nemakoj 1940. kako bi se zaraene strane privolele da zaustave borbu
(Cigar, 1995: 166167).
594
Dok je poreenje Bonjaka s Britancima bilo uneko-
liko originalno, poto je omiljena istorijska analogija poredila Jevreje i Bonjake,
dotle je poreenje nacista i Srba predstavljalo esto upotrebljavani clich. Valja,
meutim, uoiti da je jedan od motiva koji je Sigara terao na kritiku ponaanja
Zapada povodom rata u BiH bio i stav islamskih drava prema Zapadu:
Kicoev, 1995), uz pretpostavku da je 1991, usled pogoravanja meuetnikih odnosa,
bilo i etnike mimikrije, poto je npr. u okakom naselju Baki Monotor kraj Sombora
bilo ak 56% izjanjenih Jugoslovena, da bi, naposletku, prema popisu iz 2002, Hrvati inili
2,78% (56.546) stanovnitva Vojvodine. Izvesno je, prema tome, da je procenat Hrvata vie
no prepolovljen za trideset godina. Tome je doprinosila depopulacija, seljenje u Hrvat-
sku, a devedesetih su izvesni pripadnici SRS etniki prognali Hrvate iz Hrtkovaca, dok su
druge vrste pritiska uticale na odreen broj Hrvata da napuste svoja vekovna ognjita.
Ovaj etniki progon bi trebalo duboko da obespokojava, postiuje i poniava svakog gra-
anina Srbije, a osobito one koji se oseaju Srbima i koji, premda veina, nisu uspeli da
zatite manjinu to bi trebalo da predstavlja moralnu obavezu asnih ljudi svuda i u svim
vremenima, tj. ono to je Marko Miljanov nazvao ojstvom, odbranom drugih od sebe.
594 M. Filipovi je u osudi meunarodne zajednice iao i dalje, pa je ak smatrao da je Milo-
evi imao i neke migove da e mu biti ostavljeno tri-etiri mjeseca vremena da zavri
posao, dok meunarodna zajednica aktivnije i otrije ne reagira, to je smatrao drugim
uzrokom rata u BiH (Filipovi, 2002: 155). Nije izriito reeno zbog ega bi neko tako neto
eleo, ali se moe pretpostaviti da se cilja na ukorenjenu islamofobiju EU i SAD.
Ako pravedno reenje nije pronaeno, ugled Zapada u islamskom svetu bie
oteen zbog opaaja, ispravnog ili ne, da je Zapad ravnoduan zato to su rtve
bili muslimani. Ova slika je preovlaujua ak i danas u itavom spektru javnog
mnjenja u islamskom svetu, ne samo u radikalnim krugovima ve i meu ume-
renima, ukljuujui takve prijatelje Zapada kao to su zemlje Golfskog zaliva, Egi-
pat, Malezija i Turska (Cigar, 1995: 198).
Prema tome, odnos islamskog sveta prema Zapadu bio je jedan od va-
nih inilaca za opredeljivanje monih zemalja Zapada prema ratu u BiH. Za
SAD, koje vode islamofobinu politiku na Bliskom istoku uopte, i u blisko-
istonom sukobu Izraela i islamsko-arapskih zemalja posebno, BiH i Kosovo
su mogli posluiti, sluili su i slue kao izvanredan poligon za pokazivanje
muslimanima da je samo potrebno da svoje interese usklade sa amerikim,
pa pomo Zapada nee izostati. Ovo jednostavno saznanje verovatno je i
Sigara vodilo da preporui teorijske korake demonizacije i praktine korake
kanjavanja Srba:
Konano, najvea cena genocida u Bosni i Hercegovini moe odista biti svetski
vrednosni sistem. U moralnom smislu, ovaj sluaj povlai remetilaku viziju budu-
nosti. Iako se u seanju moe ubedljivo koristiti neznanje kao argument za nepre-
duzimanje neeg veeg da bi se spreio jevrejski holokaust, iskustvo s Bosnom i
Hercegovinom sugerie drugaije. Moda ak i vea osveenost ne bi uticala na
meunarodni odgovor bilo na holokaust ili budue sluajeve genocida. U Bosni i
Hercegovini je osveenost bila neizbena, kao to je i retko bilo incidenta genocida
sa veim stvarnim vremenom izloenosti tako velikog broja ljudi (Cigar, 1995: 200).
Moralistiki elementi pozivanja na svetski vrednosni sistem, holokaust,
upoznatost svetske javnosti s genocidom upozoravali su javnost da se radi o
neem moralno nedozvoljivom, o samom zlu, to se ponavlja u istoriji i njome,
tavie, vlada. Bonjaci su izjednaeni sa Jevrejima, a Srbi sa nacistima. Zapad
se upozorava da je zbog politikog realizma neosetljiv ak i na vrhovni i naj-
gori zloin, tj. genocid, ili kako je to Stjepan Metrovi u predgovoru Sigaro-
voj knjizi zakljuio: Uveliko slino onome kako je meunarodna zajednica
tolerisala genocid protiv Armena poetkom XX veka, japansku invaziju Man-
durije, i Musolinijevu invaziju Etiopije otvarajui vrata Hitlerovim zloinima,
opasno stanje moralnog nereda je uspostavljeno zapadnim odbijanjem da
odgovori na srpski genocid prema Bosancima (Metrovi, 1995: XIV). Okvir
agresorrtva uokviravao je celu knjigu, ba kao to je i moralistiki huma-
nitarno-imperijalistiki diskurs uz primenu istorijskih analogija o holokau-
stu, nacistikoj Nemakoj i Jevrejima primenjivan od poetka do kraja u cilju
demonizacije Srba i viktimizacije Bonjaka, te kritike politike zapadnih sila
kako bi se konano navele na rat protiv demona.
Kao i u ranije navedenom predgovoru Sigarove knjige, Metrovi je u
knjizi Ovog puta smo znali: zapadni odgovori na genocid u Bosni (This Time
We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia), koju je priredio zajedno
s levoliberalnim amerikim Jevrejinom, Tomasom Kamenom (Thomas Cush-
man), primenjivao okvir agresorrtva, moralistiki humanitarno-imperijali-
stiki diskurs i diskurzivne strategije viktimizacije Bonjaka i Hrvata, te demo-
nizacije Srba.
U samom naslovu je preutno ponuena istorijska analogija Auvic
Bosna, jer je dugo vladalo miljenje da se na Zapadu za genocid prema
Jevrejima nije znalo. Doista, osim to je u naslovu ponuen, ovom istorij-
skom analogijom je i izriito imenovan jedan od podnaslova (Od Auvica do
Bosne) u uvodu u prireenu studiju (Cushman, Metrovi, 1996: 6). U razradi
teme je stajalo:
Dosad su intelektualci najee kao racionalizaciju za nezaustavljanje holokau-
sta navodili rei ,nismo znali. Ovo je moglo, ali i nije moralo da bude tano, poto,
ak i kada se ima na umu holokaust, ne treba nikad zaboraviti da je standardni
nemaki clich ,nismo znali predstavljao pre racionalizaciju no istinu. () Ipak,
autentini ok zabeleen na licima saveznikih trupa kada su oslobodili logore
smrti i optiji zapadni odgovori na ono to smo mi shvatili da se deavalo u
Auvicu, Dahauu i drugde prua neke dokaze da mi na Zapadu nismo znali istin-
ski obim zloina koji su poinili nacisti (Cushman, Metrovi, 1996: 6).
Treba uoiti upotrebu line zamenice u prvom licu mnoine mi. Ona se
ovde koristi u funkciji razdvajanja Nemaca iz II svetskog rata od geopoliti-
kog pojma Zapad. Dakle, Nemci su znali, ali mi na Zapadu nismo. Uvek smo
bili, drugim reima, moralno superiorni, jer da smo znali to ne bismo dopu-
stili. Pri tome, predstavnicima Zapada se smatraju obini vojnici, a ne elita ije
je blaeno neznanje mogue ali malo verovatno, s obzirom na to da se naci-
stiki genocid nad Jevrejima, Romima, ali i nekim Slovenima kao to su Poljaci
i Rusi, odvijao od poetka 1942, te da su obavetajne slube imale dovoljno
vremena da prikupe takve podatke do kraja rata. Vano je uoiti kako se pojam
Zapada menja zavisno od istorijskih okolnosti i politikih odnosa snaga u
svetu. Zemlja koja je danas nesumnjivo deo Zapada, kako po razumevanju
drugih tako i po samopoimanju, Nemaka, do pre 60 godina to nije bila. No,
navod je sluio kao uvod za istorijsku analogiju:
S obzirom na Bosnu, globalizacija obavetenja kroz sredstva masovnog opte-
nja uinila je dostupnim veliki deo obavetenja o sukobima i krizama koje je
proizveo beogradski reim devedesetih. Kao i u II svetskom ratu, kada smo gle-
dali i itali o pokretima nemakih trupa, znali smo za invaziju Slovenije, Hrvat-
ske i Bosne i Hercegovine onako kako su se one deavale. Takoe smo znali za
etniko ienje, masovna silovanja i genocid. Protivno prethodnom vremenu,
zapadni posmatrai su bili bukvalno bombardovani obavetenjima o najskori-
jem talasu genocida u Evropi. Zloinstva su bila zabeleena u zvunim deliima
ljudske istorije koje su svi mogli da vide svaka naredna epizoda zloinstva se
mogla videti, porediti sa onom prethodnom i uvati u fizikim arhivima i ljud-
skim seanjima (Cushman, Metrovi, 1996: 6).
Funkcija poreenja je petostruka: a) prvo, uspostavlja se simbolika veza
izmeu nacista iz II svetskog rata i Srba, kao i veza izmeu nesrpskih naroda
Jugoslavije sa Jevrejima;
595
b) drugo, uspostavlja se razlika izmeu saznanja o
zloinstvima na Zapadu u II svetskom ratu i saznanja o zloinstvima na Zapadu
tokom devedesetih; c) tree, insistira se da su ova druga saznanja dostupna
kolektivnom seanju blagodarei medijskoj propraenosti; d) opovrgava se
mogunost neznanja o najskorijem talasu genocida u Evropi;
596
e) ne dozvo-
ljava se dovoenje u pitanje postignute ideoloke hegemonije o ratovima za
jugoslovensko naslee, jer se radi o saznajno jasnim, jednostavnim i nepro-
tivrenim pojavama kao to su invazija Slovenije, Hrvatske i Bosne i Herce-
govine, i etiki nedvosmislenim i neporecivim kao to su silovanja i genocid.
Time su stvorene saznajne pretpostavke moralnih osuda ne samo Srbije, ve
i Zapada zbog moralno nedopustive popustljivosti prema genocidnoj Srbiji:
To je ve ,svetski rat, ne u smislu da mnoge zemlje ratuju meusobno, ve u
smislu panje, novca, oblikovanih saveznitava (Rusija, Srbija, i Grka protiv
Zapada) i diskreditovanih saveznitava (kakva su NATO, OEBS, Evropska zajed-
nica, i UN) (Metrovi, 1996: XIV).
Prema tome, hrvatsko-ameriki autor nije prezao ni od okvira sukoba
civilizacija kad je trebalo predstaviti Srbe kao predstavnike pravoslavne i pre-
utno nezapadne civilizacije protiv Zapada. tavie, ovaj okvir se predstav-
lja kao svetsko-ratni okvir, tj. njime se unekoliko predvia na kojoj osnovi bi
mogao izbiti sledei svetski rat. No, jo gore od toga, Metrovi se na jednom
drugom mestu ne slae s upotrebom balkanistikog diskursa koji se prime-
njuje u okviru sukoba civilizacija: U sociolokom smislu, takve racionaliza-
cije mogu se sagledati kao ,okviri ili ,tipifikacije koje vode konkretne politike
595 to se tie funkcije (a), ipak, treba uoiti da autori izriito ne prihvataju izjednaavanje
holokausta, kao jedinstvenog zloina, i genocida u BiH, ve se zalau za paljiva poree-
nja i razlikovanja. Izraava se uverenje da je mogue porediti holokaust kao mesto geno-
cida (site of genocide) iz II svetskog rata i BiH, poto su to dva evropska mesta genocida.
U tom smislu, autori ale to mnogi pisci koriste holokaust na manje paljiv i manje preci-
zan nain (Cushman, Metrovi, 1996: 78). Oni naglaavaju da genocid u BiH nije upore-
div s holokaustom per se, ve sa holokaustom kao jednim od primera genocida (Cushman,
Metrovi, 1996: 19).
596 Jedna stvar je izvesna: kasapljenje nevinih ljudi u Bosni deavalo se pod budnim okom
Zapada. Ovog puta, mi smo znali. (istakao C. M.) (Cushman, Metrovi, 1996: 7).
zapadnih elita i masovna publika. () Kao centralna racionalizacija na Zapadu
ukazuje se ova: ,Mi, kao civilizovani zapadnjaci, ne moemo nita da uinimo
da spreimo balkanska plemena od meusobnog pokolja. (Cushman, Metro-
vi, 1996: 21).
Dakle, Metrovi je u istoj godini u dva razliita teksta jedan te isti okvir
sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs primenjivao onda kada mu je to
odgovaralo, odnosno kada se trudio da prepozna navodni savez pravoslav-
nih zemalja suprotstavljen Zapadu, i osuivao u sluaju kada je trebalo kriti-
kovati intelektualce koji su ga primenjivali kao argument protiv, eufemistiki
izraeno, humanitarne intervencije, tj. rata protiv Srba.
Dvojica prireivaa knjige su, osim zajednike intelektualne privrenosti
zagovaranju humanitarne intervencije, po sopstvenim reima, ispoljavali i
teorijsku bliskost koja se ispoljavala u interesovanju za postmodernizam, kri-
tiku teoriju, i eklektiki pristup teoriji (Cushman, Metrovi, 1996: IX). Moe
se, prema tome, zakljuiti da su ova dvojica autora pripadali nemalobrojnoj
grupi teoretiara koji su spajali postmodernizam i njegovo nepoverenje u
velike teorijske pripovesti sa, bar u sluaju Kamena, levoliberalnim usme-
renjem. Otuda, izraeni moralizam moe se smatrati proizvodom teorijskog
eklekticizma. Naime, uopteno postmodernistiko nepoverenje prema teo-
riji kao velikoj prii proizvodi teorijski eklekticizam, baziran na manje ili vie
svesnom saznajnom relativizmu, emu se autori izriito opiru. Relativizam se
onda nadometa naglaeno vrstim i strasnim moralnim ubeenjem. Kamen
bi, ini se, eleo od postmodernizma da usvoji teorijski eklekticizam i sumnju
prema mogunosti progresa, a da od kritike teorije bazirane na prosvetitelj-
stvu zadri veru u dostinost istine, moralnog suenja i na njima baziranog
delanja (Cushman, Metrovi, 1996: 12).
Cilj studije koju su dvojica sociologa
597
uredili jeste da ponude detaljnu
socioloku, politiku i istorijsku analizu zapadnih odgovora, i naroito odgo-
vora zapadne elite, na ratove za jugoslovensko naslee
598
(Cushman, Metro-
vi, 1996: 3); odnosno, da odgovore na pitanje zato je tako mnogo zapadnih
intelektualaca bilo nezainteresovano ili ambivalentno prema genocidu koji se
deavao poslednjih etiri godine u Bosni (Cushman, Metrovi, 1996: 4). Autori
se bune to se ovi ratovi zovu balkanskim ili ratovima u bivoj Jugoslaviji, jer
u njima ne uestvuju Bugarska, Grka, Albanija, Rumunija, i ne vode se na terito-
riji Srbije i Crne Gore: Doskora, do oblikovanja Muslimansko-hrvatske federacije
597 Tomas Kamen je profesor sociologije na Velsli koledu (Wellesley College) u Masausetsu,
saradnik Centra za sociologiju kulture Univerziteta Jejl i urednik asopisa ljudskih prava
(Journal of Human Rights).
598 Pa ipak, ovaj izriito iznet cilj nije im smetao da u knjigu ukljue i prilog Slavena Letice,
savetnika pokojnog Franje Tumana, kojem su objavili odgovor na tekst poslednjeg amba-
sadora u SFRJ Vorena Zimermana (Warren Zimmermann) koji je izaao u Foreign Affairs.
Gotovo da i nema potrebe pominjati da srpski predstavnici nisu dobili takvu priliku.
(u BiH, prim. aut.) i hrvatskog povraaja od strane srpskih pobunjenika okupira-
nih teritorija, pomenute ratove su vodili zastupnici (proxies) beogradskog reima
borei se iskljuivo na suverenim teritorijama priznatih nacionalnih drava Slo-
venije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine (Cushman, Metrovi, 1996: 3).
Ovakvim nabrajanjem delatnika stvara se svet diskursa. Metonimska
upotreba Beograda ukazuje da se tu nalazi najmoniji delatnik, sredite zla,
koji ak i ne mora sam da vodi ratove, ve to ini pomou delegata i saveznika
na tuim teritorijama. Ostali delatnici se stavljaju u pasivan stav oni ne vode
rat, ve trpe agresiju i genocid beogradskih opunomoenika na njihovim teri-
torijama. Kada ipak ratuju, onda vraaju teritorije od srpskih pobunjenika.
Stvarnost se krivotvori poto, kako u vreme otpoinjanja tako i u vreme okon-
anja rata, Slovenija nije bila meunarodno priznata. Slino tome, Hrvatska
nije bila meunarodno priznata u vreme rata koji je poeo u prolee 1991. sve
do priznanja EU 15. januara 1992. (SAD su, pak, Sloveniju, Hrvatsku i BiH pri-
znale 6. aprila 1992). Jedino je rat u BiH otpoeo onog trenutka kada je bila
priznata kao nezavisna drava.
599

Ovaj intelektualni manevar autorima je verovatno bio potreban kako bi
meunarodnopravno postavili nedvosmislenu situaciju u kojoj je Srbija nes-
porni agresor. No, Srbiju nije samo bilo potrebno predstaviti kao obinog
agresora, ve ju je trebalo demonizovati tvrdnjom da se nije radilo o ratovima
izmeu organizovanih vojski, ve o ratu protiv civila:
Ovo je znaajno zato to se namerno ubijanje civila u ratu smatra ratnim zloi-
nom. Ovo je bio sluaj kada su hrvatski Srbi, podrani Beogradom i silom Jugo-
slovenske narodne armije, zauzeli treinu hrvatske teritorije u invaziji 1991, i
naroito u sluaju Bosne, u kojoj su, skoro etiri godine, bosanski civili ostav-
ljeni nebranjenima protiv srpske vojne nekontrolisane sile zato to im je Zapad
nametnuo embargo na oruje (Cushman, Metrovi, 1996: 4).
Tako se ratovi za jugoslovensko naslee diskurzivno u okviru agresor
rtva predstavljaju kao agresija Srbije i JNA na nenaoruane civile u Hrvat-
skoj i BiH. Originalnost ovog predstavljanja nalazi se u injenici da su agresori
599 Pitanje poetka rata u BiH moe biti sporno. Primera radi, ve je u 1991. bio nemali broj
rtava u BiH. U junu je sedmoro ljudi izgubilo ivot, u julu petoro, u avgustu 18, u septem-
bru 74, u oktobru 130 (od toga 11 civila), u novembru 115 (od toga 20 civila), u decem-
bru 103. Od ukupnog broja rtava 1991, najvie ih je bilo meu Srbima 365 (71%), potom
meu Bonjacima 91 (17,7%), i 53 (10,3%) meu Hrvatima. Udeo vojnika meu rtvama
iznosio je 90% to svedoi o uestalosti napada na pripadnike JNA na teritoriji BiH tokom
1991. (Istraivako-dokumentacioni centar Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/
regioni.htm, pristupljeno 16. IV 2008). Radi se o napadima koje su hrvatske paravojne
jedinice izvodile u oblasti Banja Luke, u selima oko Trebinja, u Neumu i Mostaru. No, valja
zabeleiti i da su srbijanske paravojne jedinice izazivale meuetnike sukobe u Bijeljini,
Foi, Viegradu i Bratuncu ve poetkom septembra 1991. (Vudvord, 1997: 272).
etnizovani i militarizovani, a rtve deetnizovane i demilitarizovane. Time se
postie jai efekat demonizacije i viktimizacije. Srbi su vojnici i pobunje-
nici, koji vre invaziju, a Hrvati i Bonjaci su etniki nevidljivi, jer su svi pro-
tiv kojih zli Srbi ratuju podvedeni pod civile. Ceo rat je predstavljen kao agre-
sija Srbije i Srba na civile, pa su Srbija i Srbi ad definitionem zloinci:
600
Moe
se tvrditi da su posle poinjenog genocida, etnikog ienja i masovnog silo-
vanja, Srbi izgubili pravo da budu sasluani. Genocid koji su poinili srpski
voi u ime velike Srbije ponitio je njihovo pravo da budu sasluani kao jed-
naki u zajednici nacija (Cushman, Metrovi, 1996: 15). Dakle, autori se zalau
za kolektivno kanjavanje Srba i Srbije zbog navodno poinjenog genocida.
Uzgred, re genocid se gotovo besomuno ponavlja i provlai kroz tekst.
Ponavljanjem se doprinosi retorikoj ubedljivosti. Tvrdnja, pak, da se geno-
cid desio argumentuje se na sledei nain:
Sledei Emila Dirkema, na vie socioloki pristup belei da su cenjene orga-
nizacije za prikupljanje injenica odredile (determined) da se genocid desio u
Bosni. Drugim reima, ak iako je odreenje UN manjkavo, ili ako neki intelektu-
alci nisu ubeeni da se stvarni genocid deava u Bosni, ili da drugi oseaju da su
sve strane poinile genocid, ili ak ako neki veruju da su rtve genocida jedno-
stavno dobile ono to su zasluile zbog prolih nepravdi, injenica ostaje: iz per-
spektive drutvene konstrukcije stvarnosti potovanja dostojni nalazi genocida
u Bosni su napravljeni i uveliko zanemareni od strane zapadnih intelektualaca,
politiara, i javnosti uopte (Cushman, Metrovi, 1996: 1920).
Tako, dakle, autori smatraju da sociolozi nemaju potrebe da sami proce-
njuju da li je genocid napravljen, niti da li su procene ispravne ili ne. Napro-
tiv, oni primaju ove podatke na veru samo zbog injenice da su ih prikupile
cenjene organizacije koje su zaduene za konstrukciju drutvene stvarno-
sti. Prema autorima, kako se ini, zadatak sociologa sastoji se u pravljenju ili
u ideolokom pravdanju drutvenih konstrukcija. Nije li, ipak, zadatak socio-
loga da drutvene konstrukcije dovodi u pitanje? Da ih dekonstruie, kako bi
to rekli postmodernisti?
Poto je Zapad, meutim, nametnuo embargo na oruje civilima, on
je umean u ovaj zloinaki rat kao saveznik genocidnog agresora. inje-
nica da su na insistiranje SAD i EZ nametnute privredne, politike i kulturne
sankcije, tj. potpuna izolacija, Srbiji, i civilima razliite etnike pripadnosti koji
zaudo i u njoj ive, uopte nije uzeta u obzir, ba kao ni injenica da su
600 Na drugom mestu autori vele: Tokom sukoba su se Srbi alili da Zapad nije razumeo njihov
sluaj. alili su se da su demonizovani u tampi (kao da tampa pravi demone od onih koji
vre genocid) (Cushman, Metrovi, 1996: 14). Kao to se vidi, primenjeno je retoriko sred-
stvo ironije unutar diskurzivne strategije demonizacije cele nacije u okviru agresorrtva.
privatne vojne agencije s blagoslovom vlade SAD obuavale hrvatske snage
601

i da su zapadne vlade murile na krenje embarga na oruje prema BiH, to
su Iran i druge islamske zemlje iskoristile, te da je i Srbija uvela sankcije dele-
gatima koji su u njeno ime vodili rat preko Drine. Umesto toga, medijska
pokrivenost genocida u BiH je poreena sa drugim medijski neatraktivnim
mestima genocida:
Istina je da slinim uasima u Kambodi, Ruandi, Kurdistanu i Istonom Timoru
sredstva masovnog optenja nisu poklanjala panju koju je privukla Bosna. Kakvi
god bili socioloki razlozi, Bosna se nalazila na medijskoj pozornici, a da obave-
tenja pribavljena pomou medija o genocidu u Bosni nisu pokrenula Zapad na
odluno delanje da ga zaustavi (Cushman, Metrovi, 1996: 10).
Simptomatina je lakoa s kojom se prelazi preko pitanja zato su neki ratovi
privukli medijsku panju, a neki drugi nisu. Tim pre ako se zna da su autori socio-
lozi. Upravo sa stanovita drutva u kojem ive, to je pitanje nad svim pitanjima,
jer ono ukazuje da postoje jasni drutveni interesi, tj. interesi politikih i medijskih
elita, da neki ratovi budu u ii interesovanja, a da se preko nekih drugih prelazi
utke. No, ako bismo se o tome zapitali, mogli bismo dovesti u pitanje istinitost
medijske slike stvarnosti o nekom ratu, pa i istinitost tvrdnji o genocidu. Posebno
bismo se mogli zapitati o ulozi intelektualaca u irenju ideja, vrednosti i saznanja,
ime se, inae, Kamen naroito bavi. Time bi se, naravno, dolo do zakljuaka
koji se ne bi uklapali u cenjenu, a lagodnu i profitabilnu, poziciju progresivnih
moralistikih levoliberalno usmerenih intelektualaca. Za jednog od autora time
bi se uklonila mogunost i da propagandistiki dela u korist zemlje svojih pre-
daka, a protiv njenih neprijatelja, i sve pod firmom duboko moralnog intelektu-
alca koji brine o etikom poretku u svetu. Drugi autor, pak, ne bi docnije mogao
doi do zakljuka da je rat protiv islamskih faista i terorista u Iraku sasvim
opravdan (Cushman, 2007).
602
Kada je, pak, re o Hrvatskoj i njenim akcijama
Bljesak i Oluja kojima su Srbi masovno proterani,
603
veli se sledee:
601 Radi se o penzionisanim amerikim generalima okupljenim u privatnoj firmi Military Pro-
fessional Resources Incorporated (KVPR). Ista agencija bila je angaovana i za obuku
armije Federacije BiH posle zakljuenja Dejtonskog sporazuma (Kaldor, 2005: 76, 107).
Naravno, generali u penziji bilo koje zemlje, a naroito SAD, nikada nee biti u nekom
vojnom poslu bez odobrenja, a nekad i neposrednog naloga nadlenih dravnih slubi
da se u takvoj delatnosti uestvuje.
602 Unite Against Terror, http://www.unite-against-terror.com/whysigned/archives/000041.
html Pristupljeno 20. V 2008. Kamen, moe se argumentovati, naelno podrava svaki
rat SAD u svetu, jer bezrezervno veruje u drutvenu konstrukciju stvarnosti po kojoj su
SAD kao moralno superiorne dune da se staraju o etikom poretku stvari u svetu. Toj
konstrukciji, kako se vidi, i sam je doprinosio.
603 Etniko ienje Srba iz Hrvatske je, to je na Zapadu s izuzetkom Living Marxism bilo
retko primeeno, zapoelo jo poetkom devedesetih, jer je na popisu iz 1991. zabeleeno
1. U ovom dogaaju, retkim (small-scaled) aktima odmazde (retribution) Hrvata
dat je isti status kao i naveliko injenim (large-scaled), tekuim i sistematskim
zverstvima i ratnim zloinima Srba u Bosni; mnogi glavni mediji su hitro isko-
ristili nasilne akte dela Hrvata ili Muslimana kao izgovor za moralno izjedna-
avanje svih strana.
2. Uprkos injenici da je u itavoj operaciji osloboenja Krajine ubijeno samo
nekoliko stotina civila, manje no to su bosanski Srbi poklali (slaughtered) u
prosenom satu ubijanja u Srebrenici, epi i drugde, ipak, nema opravdanja
za zloine i zverstva hrvatskih snaga, i otra kritika srpskih postupaka u ovoj
knjizi ne treba da bude proitana kao apologija hrvatskih nedela (Cushman,
Metrovi, 1996: 17).
Stvarnost je predstavljena u opozicijama: retko masovno; odmazde
sistematska zverstva i ratni zloini. Zloini one strane na koju se odnose prve
rei u ovim parovima su gotovo sluajni, jer su (1) retki, a onda kad nekim slu-
ajem nisu sluajni, barem delimino se daju opravdati, jer radi se o (1) odmaz-
dama za ranija nedela protiv te strane. Isto tako, opozicija retko raspro-
stranjeno pokazuje da (1) tek deo Hrvata ili Muslimana uestvuje u nekim
nedelima, dok Srbi to rade, stie se dojam, masovno, ime se italac navodi na
pomisao da su meu Srbima zloinci naroito rasprostranjeni. Potom se veli
(2) kako je tokom Bljeska i Oluje ubijeno samo nekoliko stotina civila, gde
prilog samo slui za izbegavanje bilo kakvog saoseanja sa patnjama onih
koji su izgubili nekoliko stotina nedunih roaka i prijatelja. Za ovaj nedo-
statak saoseanja opravdanje se nalazi u injenici da bosanski Srbi navodno
taj broj ljudi pokolju za as, ime se srpska strana u ratu neopozivo demoni-
zuje, a svaki zloin protiv njih je opravdan njihovom demonskom prirodom.
Naposletku, iako se priznaje postojanje hrvatskih nedela vezanih za ubija-
nja civila, diskurzivnom strategijom preutkivanja prelazi se preko etnikog
progona Srba iz Hrvatske.
604
Naposletku, ako se nedelima poinjenim u hrvatsko ime posveti jedna do
dve stranice knjige koja broji 412 strana, koja je u celosti posveena srpskim
zlodelima, te ako je neko uredio ili napisao podosta radova o potonjoj temi
35.811 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji, a do sredine oktobra 1991. bilo ih je 78.555 (Calic,
2009: 122; Mitrovi, 2005: 187) ili 13,5% Srba iz Hrvatske. Posle 11 godina, na popisu iz
2002. zabeleeno je 233.125 izbeglih lica iz Hrvatske u Srbiji (Izbegliki korpus 2004: 109).
Udeo Srba u Hrvatskoj je u apsolutnim brojevima opao s 580.000 godine 1991. na 180.000
2001. (Nacional, 29. V 2002, http://www.nacional.hr/articles/view/10253/3/, pristupljeno
20. V 2008), ili s 11,5% 1991. na 4,5% 2001. godine.
604 Istu diskurzivnu strategiju minimizacije upotrebili su Bjelajac i unec: Iako su u poetku
UN optuile HV za ratne zloine, izgleda da hrvatske snage nisu mnogo krile humani-
tarno pravo tokom operacije Bljesak. UN su potom povukle optube (Bjelajac, unec,
2009: 252).
a nijedan o prvoj, onda se nesumnjivo tendenciozno hrvatska strana oslobaa
odgovornosti, pa ak i viktimizuje u paketu s bonjakom, dok se srpska strana
u sukobu bezostatno demonizuje.
Utoliko, viktimizacija Bonjaka preko demonizacije Srbije koji su nad
njima izvrili genocid ima zapravo jedan drugi cilj u pisanju Stjepana Metro-
via i Tomasa Kamena. Radi se o vercovanju Hrvata kao rtvi uz Bonjake:
Jedna je stvar kada nova hrvatska vlada osvesti Srbe o njihovom manjinskom
statusu i smeni mnoge od njih s poloaja u vlasti koji su im dati tokom jugoslo-
venskog perioda. Sasvim je druga stvar sloiti se da takve akcije aminuju punu
vojnu mobilizaciju kao odgovor ili sloiti se s opasnim naelom kolektivne krivice
kao izgovorom za mobilizaciju protiv nekog stanovnitva. Takoe je sasvim druga
stvar sloiti se da je odgovarajui odgovor na simbolike politike nesree u
Hrvatskoj bio pokretanje velikog i nekontrolisanog vojnog napada protiv civilnog
stanovnitva, kao to su Srbi uradili u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Kada zapadni
intelektualci ponavljaju pravdanja i legitimacije arhitekata velike Srbije (...) tada,
tvrdimo, stiemo u novi stadijum moralne deevolucije zapadnog intelektualca
(Cushman, Metrovi, 1996: 1819).
Srbima se negiralo pravo da budu konstitutivan narod, pravo koje im je
priznavala jo hrvatsko-srpska koalicija s poetka XX veka i pravo koje im je
bilo naroito potvreno posle II svetskog rata zbog onoga to im se tokom
rata u Hrvatskoj dogodilo. Umesto navoenja da su Srbima bile podnoene
na potpis tzv. domovnice, tj. izjave lojalnosti Hrvatskoj, kako bi mogli zadr-
ati posao, navodi se da su mnogi morali sii s vlasti, to se, zajedno s gubit-
kom statusa konstitutivnog naroda, krsti simbolikim politikim nesreama.
Ako potonje, moda, i spada u simbolike politike nesree, ono ipak prido-
nosi oseaju kolektivne etnike ugroenosti. No, gubitak posla zbog etnike
pripadnosti na nivou pojedinca u kombinaciji sa oseajem etnike pretnje na
kolektivnom nivou mogao je zacelo biti tumaen i kao pritisak na iseljavanje
iz Hrvatske, to je neke moglo navesti da pre no to se isele, ipak, s pukom u
ruci pokuaju odbraniti svoja prava. Istovremeno, navodi se kako su im polo-
aji vlasti dati tokom jugoslovenskog perioda, to upuuje na pomisao da
su uivali nezasluene privilegije, ime se zapravo pravdaju namerno nedo-
voljno jasno predstavljeni potezi hrvatske vlasti, jer ona, kako ispada, samo
ispravlja istorijske nepravde. Autori, takoe, protestuju protiv naela kolek-
tivne krivice, iako su to naelo, kako pokazuju prethodno predoeni navodi,
zapravo netedimice rabili kada su u pitanju Srbi tokom devedesetih godina.
No, sve to je bilo predstavljeno na ovaj nain kako bi se napali zapadni
intelektualci koji nisu prihvatali primenu MetroviKamen logike, te kako bi
se Hrvatska i Hrvati predstavili kao rtve velikosrpskog genocidnog projekta
na isti nain kao i Bonjaci. Zaista, Metrovi i Kamen ak uzdiu Hrvatsku
u spasiteljku Bonjaka, navodei da je injenica da, dok je Zapad stajao po
strani, hrvatska pomo je Bosancima spaavala ivote (Cushman, Metrovi,
1996: 35). Treba primetiti da bi o tome hrvatski generali poput Tihomira Bla-
kia mogli tota rei.
Metrovi je bio urednik biblioteke knjiga u kojoj se 1996. pojavila i stu-
dija harvardskog lekara Filipa Koena (Philip J. Cohen) Tajni rat Srbije: Propa-
ganda i obmana istorije (Serbias Secret War: Propaganda and Deceit of History).
U predgovoru knjige pravdalo se uee lekara u pisanju istorije: Slavni ame-
riki sociolog, Dejvid Risman (David Riesman) koji je prispeo u sociologiju
iz prava tvrdio je da stranac u ustanovljenoj disciplini nuno ubrizgava zna-
ajnu dozu objektivnosti u rasprave zato to on ili ona ostaje slobodan od pre-
drasuda i paradigmi koje konano spreavaju objektivnost u bilo kojoj pro-
fesiji. Koenova pionirska studija sledi istaknutu tradiciju koju su zasnovala
dvojica drugih lekara koji su umnogome doprineli drutveno-naunom razu-
mevanju ljudskog zla, Erih From i Robert Lifton. Rezultat Koenove briljivo i
veoma trudoljubivo dobro dokumentovane studije je povezan sa shvatanjem
da ovog puta ne moemo poricati da znamo (Metrovi, 1996: XVI, u: Cohen).
Koen je ovakve pohvale i poreenja sa velikim prethodnicima zasluio
knjigom koja kao glavni cilj ima demonizaciju Srbije i Srba kao drave i nacije,
kao i istorijski revizionistiki cilj da predstavi Hrvate i Bonjake u NDH zatitni-
cima Jevreja u II svetskom ratu, a Srbe u Nedievoj Srbiji njihovim delatima:
Zacelo, prevashodni strateki ciljevi srbijanskog vostva u pogledu teritorijal-
nog proirenja i iskorenjivanja stranog stanovnitva bili su prisutni u oba Bal-
kanska rata. Ista odlunost u srpskom vostvu da stvore etniki istovrsnu veliku
Srbiju bila je prisutna tokom oba svetska rata. Slinosti izmeu injenica o Srbiji u
II svetskom ratu i razvoja devedesetih zapanjujue su i kritine za razumevanje
sadanjeg srpskog nacionalizma. Ova studija istrauje injenice o Srbiji u II svet-
skom ratu, kao jedno zanemareno istorijsko pitanje, i ocrtava istorijski kontinuitet
dravno-orkestriranog genocida i ekspanzionistikog nacionalizma u srpskoj poli-
tikoj kulturi od vremena pred XX vek do dananjeg dana
605
(Cohen, 1996a: XXI).
605 Dejms Sadkovi je na identian nain tumaio modernu srpsku istoriju: Upoznatima
s njenom istorijom, skoranji raspad Jugoslavije nije iznenaenje, ba kao to nije iznena-
enje onima koji su upoznati sa balkanskom istorijom tog rata zapoetog od strane Srbije
koja je bila militaristika od nastanka i koja je vodila agresivnu spoljnju politiku vie od
stolea. Sledstveno, bila je upletena u brojne meunarodne krize, od Balkanskih ratova do
ubistva koje je pokrenulo (trigger) I svetski rat, do napada na Sloveniju, Hrvatsku, i Bosnu
od Srbima kontrolisane JNA u 1991. i 1992. Uistinu, kada ljudi govore o balkanskoj poli-
tici, oni esto nesvesno koriste balkanska kao sinonim za srpska ipak, politiari, anali-
tiari, i diplomati su osudili Hrvate kao agresore zato to su sledili srpski primer u Bosni.
Oni su grdili Hrvate i Slovence za upranjavanje prava na samoopredeljenje i izazivanje
Srba, i docirali Bosancima o njihovom propustu da odustanu od najveeg dela teritorije
kako bi odobrovoljili Srbe (Sadkovich, 1996: 290291, u: Cushman, Metrovi). Zorno
Dakle, nasuprot diskurzivnoj strategiji personalizacije koja Miloevia
smatra odgovornim za ratove tokom devedesetih, Koen ide dalje u prolost
i diskurzivnom strategijom demonizacije cele nacije ustanovljava osvajaku
i genocidnu politiku kulturu Srba. U neku ruku, radi se o preslikavanju teo-
rijski i istoriografski veoma spornog Goldhagenovog podmetanja kolektivne
krivice Nemcima (Goldhagen, 1998; Kulji, 2002),
606
dodue uz mnogo manje
istoriografskog znanja, na istorijski sluaj Srba. Autor se, meutim, uputa i u
ambiciozan poduhvat istorijskog revizionizma:
Do danas je unutranja istorija Srbije u II svetskom ratu uivala tek povran tre-
tman u studijama na engleskom jeziku. Uloga Srbije u II svetskom ratu, jednom
sloenom istorijskom razdoblju, esto je zamagljena mitologijom koja Srbe pred-
stavlja sinonimom antinacistikog otpora, a Hrvate i bosanske muslimane sinoni-
mom pronacistike kolaboracije. Takva opteprihvaena mudrost, meutim, nije
zasnovana na istorijskim injenicama. Centralna teza ove knjige je da je glavni
deo politikog, intelektualnog i religijskog vostva obilato saraivao sa silama
Osovine, protivno mitologiji otpora koju su promovisali potonji zvanini izvori
(Cohen, 1996a: XXI).
Dakle, jasan je napor autora da istoriju Srbije u II svetskom ratu prikae
na jedan dotad neuobiajen nain. Ta istorija, kako se iz priloenog vidi, niu-
koliko ne moe biti pohvalna za Srbe i Srbiju, pa je utoliko opravdano svr-
stati je u istorijski revizionizam, poto je srpska prolost u II svetskom ratu
ak i kad se uzmu u obzir Ljotiev faizam, kvislinko delanje Nedia, etniki
pokolji muslimana, i komunistiko revolucionarno nasilje prema ideolokim
protivnicima dosad uglavnom smatrana jednom od manje loih prolosti
ne samo balkanskih, ve uopte evropskih nacija. Koen, meutim, tvrdi da
je vei deo onoga to se dosad znalo o prolosti Srbije tek puka mitologija,
te prua jednu alternativnu viziju II svetskog rata u kojem je doprinos BiH i
Hrvatske, te bosanskih muslimana i Hrvata otporu nacistima bio znatno vei
od doprinosa Srbije i Srba:
se vidi obrazac balkanizacije Srba: oni su nasilni i remetilaki inilac u meunarodnim
odnosima, pa ak i uzrok I svetskog rata. Lini modeli su drutveno normalizovani sin-
tagmom upoznatima s njenom istorijom. Zapravo, demonizacija Srba kao nacije i upo-
redo vercovanje Hrvatske kao rtve uz BiH bili su na delu. Sam Sadkovi je za sebe i sop-
stveni istoriografski rad kazao: Mnogo toga od mojeg sopstvenog pisanja o Jugoslaviji
devedesetih spadalo je u javno zastupanje jedne ideje, nasuprot mojem ranijem radu o
jugoslovenskoj istoriji (Sadkovich, 2002: 38). Javno zastupanje jedne ideje (advocacy)
Sadkovi otro odvaja od istoriografije.
606 Goldhagenova knjiga se takoe pojavila 1996, ali je on za doktorsku disertaciju po kojoj
je knjiga nastala dobio nagradu Udruenja amerikih politikologa dve godine ranije. Nije
jasno da li je bilo neposrednog uticaja, ali jednostrani i tendenciozni nain istraivanja i
zakljuivanja veoma je slian.
Podstaknuti uvenim srbijanskim intelektualcima i voima, Srbi u Srbiji i Crnoj
Gori obilato su saraivali sa nacistima i italijanskim faistima u guenju otpora ili
u voenju jednog naina otpora koji je bio pasivan u poreenju s onim u Hrvat-
skoj i Bosni i Hercegovini. Van Srbije i Crne Gore, etniki Srbi su bili podeljeni
izmeu uveliko kolaboracionistikih etnika i za rat mnogo spremnijeg partizan-
skog otpora. U hrvatskoj marionetskoj dravi odbijanje od nacista uspostavlje-
nog ustakog reima bilo je rasprostranjeno meu Hrvatima i muslimanima kao i
meu Srbima, koji su stalno jaali i uvrivali partizanski otpor. Tek nakon povla-
enja Nemaca i zbacivanja Nedievog reima kao posledice nadiruih sovjetskih
snaga i njihovih partizanskih saveznika u oktobru 1944, Srbi iz Srbije su se poeli
u veem broju prikljuivati partizanima. Ovi novi partizani su ukljuivali desetine
hiljada bivih nacistikih saradnika blagodarei Titovom obeanju amnestije, kao
i pozivu izbeglog kralja, nekajueg i datog pod pritiskom Britanaca za srp-
ske etnike ako se prikljue Titovim snagama. S nemakim povlaenjem okto-
bra 1944. rat u Srbiji se zavrio est meseci ranije no u Hrvatskoj, Bosni i Herce-
govini i u Sloveniji (Cohen, 1996a: XXII).
Gore navedeni deo teksta zasluuje veu panju. Naime, Srbija i Crna Gora
su izdvojene od drugih delova Jugoslavije kao delovi zemlje u kojima je kola-
boracija sa nacistima bila najivlja i najrasprostranjenija. Istovremeno, BiH i
Hrvatska su predstavljene kao delovi Jugoslavije u kojima je otpor okupatoru
bio najogoreniji i najukorenjeniji. Doista, tano je da je otpor u Hrvatskoj i BiH
bio ogoreniji no u Srbiji, iako je u potonjoj najpre otpoeo, to je rezultiralo
i uvenom politikom za jednog ranjenog Nemca 50 Srba, za ubijenog 100.
Iz razloga neuklopivosti u strukturu pripovesti, ova injenica je preutana.
Meutim, ono to zapanjuje jeste da autor dosledno minimizira doprinos
antifaistike borbe prekodrinskih Srba, pa makar ona prevashodno bila iza-
zvana borbom za nasuno preivljavanje. Po Koenu, pak, prekodrinski Srbi su
bili podeljeni izmeu etnika i partizana, dok su bosanski muslimani i Hrvati
prosto hrlili u partizane. Ovakav zakljuak se moe izvesti na osnovu redosleda
pominjanja onih koji su se protiv nacista borili: otpor je bio rasprostranjen
meu Hrvatima i muslimanima kao i meu Srbima, to neminovno navodi
na zakljuak da su prve dve etnike grupe predvodile otpor, dok su ih Srbi
samo sledili. Zakljuci se izvlae ne samo protiv dosadanjih saznanja isto-
riografije
607
ve i protiv logike. Ispada, po Koenu, da su oni koje je progonila
607 Primer uobiajenog istorijskog shvatanja daje Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel): Dok su
se neki od njihovih voa (Pokret za autonomiju BiH koji su inili muslimanski voi bio je
oblikovan posle sporazuma CvetkoviMaek 1939, prim. aut.) pridruili vladi Nezavisne
Drave Hrvatske (NDH), mnogi su nastavili da trae autonomiju za Bosnu. Tokom Drugog
svetskog rata, meutim, Pokret za autonomiju uleteo je u neke fatalne protivrenosti.
Neprijateljski prema integraciji BiH u NDH, nudio je saradnju Treem rajhu u zamenu za
stvaranje autnomne Bosne pod neposrednim nemakim starateljstvom. Uprkos injenici
NDH, sainjena od Hrvatske, Slavonije i BiH to se ne pominje, jer da se
pominje, bilo bi jasno da je Hrvatska, uprkos gubitku Dalmacije, postala velika
upravo u II svetskom ratu s namerom da ih istrebi, bez obzira na to da li su
lojalni ili nisu takvoj tvorevini, i oni kojima dlaka s glave nije falila, pod uslo-
vom da budu lojalni takvoj dravi, imali istu verovatnou da se nau meu
trupama koje se takvoj dravi suprotstavljaju.
608
Takoe, preutano je da se amnestija odnosila ne samo na etnike ve i
na domobranske snage Nezavisne Drave Hrvatske. Diskurzivne strategije pre-
utkivanja i podmetanja primenjene su da bi se objasnila blajburka epizoda:
Blajburki masakr iz maja i juna 1945. manje se odnosio na kanjavanje kola-
boracije (veina rtava bili su nevini seljaci), a vie na instituciju dravnog terora
kako bi se uspostavio posleratni komunistiki monopol moi. Masakri su, takoe,
sluili jo jednoj svrsi za Titovu Komunistiku partiju; srpski etnici su postali
mnogobrojniji u partizanskim redovima krajem rata, pa su masakri prevas-
hodno Srbima predvoena krvoprolia pomogli cementiranju privrenosti
Srbije komunistikom pokretu, kojem se ona uglavnom opirala. Bez privreno-
sti Srbije Partiji, uspostavljanje jugoslovenske federacije pod upravom komuni-
sta bilo bi nemogue. Tito je napravio naredne ustupke Srbiji ponovnim uspo-
stavljanjem Beograda kao upravnog centra komunistike Jugoslavije (Cohen,
1996a: XXIIXXIII).
Pitanje autoru odnosilo bi se na izvore koji govore da se radilo o nevinim
seljacima koji su stradali u Blajburgu. Otkud autor zna da se radilo o njima,
a ne o ustaama? Takoe, poznato je da je u Blajburgu stradao i izvestan broj
crnogorskih etnika, ali o njima nema rei jer kako bi autor mogao opravdati
da je stvoren u protivstavu projektu podele Bosne i Hercegovine, bio je spreman da
ponudi u zamenu za autonomiju zapadnu Hercegovinu NDH, a istonu Hercegovinu Crnoj
Gori. No, NDH je ostala najblii saveznik silama Osovine na zapadnom Balkanu, pa se ovaj
predlog nikad nije ostvario (Bougarel, 2003: 105). Pol aup navodi da su se Muslimani
kasnije od drugih nacionalnosti pridruili borbi partizana, te da ih je mnogo vie bilo u
ustaama i u slubi okupacionih garnizona (Shoup, 1968: 66). Takoe, u izvetajima KP
Hrvatske o stanju u Hrvatskoj krajem etrdesetih, otvoreno se isticalo da se veliki deo
hrvatskih masa kompromitovao za vreme rata saradnjom sa okupatorom (Kulji, 1998:
193). Do pada Italije najvei teret oslobodilakog rata pao je na Srbe. Meu hrvatskim
partizanima potkraj 1941. bilo je 77% Srba i po 11,5% Hrvata i ostalih. Udeo Hrvata je do
avgusta 1942. porastao na 32%, a do italijanske kapitulacije IX 1943. na 34%, da bi ih pot-
kraj 1944. bilo 60,4%, a Srba iz Hrvatske 28,6%. Na kraju rata, Srbi iz Hrvatske su inili ak
10% pripadnika NOVJ i svega 4,5% stanovnitva Jugoslavije. (Goldstein, Goldstein, Srbi
i Hrvati u narodnooslobodilakoj borbi u Hrvatskoj, http://www.cpi.hr/download/links/
hr/7243.pdf, pristupljeno 1. VI 2008)
608 Meutim, od antipatije prema reimu do dobrovoljnog odlaska u rat protiv tog reima
jo je dalek put. Srbi u Hrvatskoj i BiH bili su naprosto prisiljeni na oruani otpor, a Hrvati
su takvu odluku morali donijeti dobrovoljno (Goldstein, Goldstein, isto).
tvrdnju da su etnici koji su prebegli partizanima naposletku uz nevine hrvat-
ske seljake pobili i svoje saborce? Sem toga, zato bi nevini seljaci beali sa
svojih imanja? Naime, nije u prirodi seljaka da olako naputa svoje imanje i
mukom steeno domainstvo. Srbi su, pak, en bloc prikazani ne samo kao kro-
atofobi, ve i kao krvoedni mizantropi koji samo ekaju povoljnu priliku da
bi Hrvatima putali krv. Ako im se to dopusti, mogu postati i komunisti, ak
iako su do tada bili protiv njih. Uopte, Srbi i Srbija su karikaturalno prikazani:
bili su pronacistiki usmereni tokom II svetskog rata, a kada su im komunisti
dozvolili da pobiju jedan broj nevinih seljaka hrvatske nacionalnosti, bili su
konano pridobijeni da im se pridrue krajem rata. Ipak, poslednje dve ree-
nice nisu bez osnova, jer je nova komunistika vlast posle ustakih zloina,
o kojima, uzgred, autor nije prozborio ni re, morala uloiti poseban napor
da uveri Srbe da je Jugoslavija uopte mogua kao politika zajednica. Otud,
moda, Beograd kao prestonica i jeste bio ustupak Srbima. No, ono to ovo
tivo definitivno razotkriva kao antisrpski pamflet jeste sledei pasus:
Ovi dogaaji (blajburki masakr i uspostavljanje Beograda kao glavnog grada,
prim. aut.) doveli su do srpske brojane prevlasti u jugoslovenskoj Komunisti-
koj partiji i otvorili prozor prilici za znaajno jezgro bivih srpskih saradnika
nacista da dosegnu uticajne poloaje u posleratnoj jugoslovenskoj vladi. Iako
su neki od najvanijih srpskih saradnika Osovine bili osueni i kanjeni posle
rata, Tito je, ipak, u znaajnom stepenu dozvolio istorijski revizionizam od strane
srbijanskih apologeta pre no to je rizikovao njihovu mnogo eljenu podrku
(Cohen, 1996a: XXIII).
Samo je drutveno-saznajni okvir potpune demonizacije Srba i Srbije na
Zapadu tokom devedesetih mogao dovesti do toga da se ovakav ogoljeni
istorijski revizionizam i negacionizam ozbiljno prihvati u nekim monim kru-
govima.
609
U tom svetlu, tek je naizgled paradoksalno da je ovakav istorijski
revizionista nazvao itavo jedno poglavlje svoje knjige Srpski istorijski revizi-
onizam i holokaust.
610

609 Na koricama knjige su navedene rei Margaret Taer (Margaret Thatcher): Knjiga Filipa
Koena prua koristan protivotrov sadanjim mitovima o istoriji Srbije tokom II svetskog
rata. Do detalja opisujui stvarnost prolog srpskog nacionalnog socijalizma i antisemi-
tizma ona nam dozvoljava da jasnije shvatimo mentalitet prisutan u Beogradu, pa tako
i korene dananje jugoslovenske tragedije. Ipak, Koenova knjiga nije bila naroito citi-
rana podatak postoji da je svega u jednoj publikaciji na engleskom citirana. Iako se ovaj
podatak ini malo verovatnim, jer i Google moe da pogrei, ipak, mogue je da citiranost
nije bila naroito velika.
610 U okviru ovog poglavlja stajalo je i sledee: Srpski propagandisti su, takoe, propustili
da pomenu uklapanje srpskih snaga ukljuujui etnike, Srpsku dravnu strau i Srp-
ski dobrovoljaki korpus u SS formacije na kraju rata (Cohen, 1996a: 126). U najmanju
ruku je protivreno da su etnici masovno prili kako partizanima, tako i SS trupama.
ovek bi mogao pretpostaviti da je neki krajnji hrvatski nacionalista u
cilju neutralisanja prolosti NDH napisao ovakve redove, no ovde je samo
urednik serije knjiga
611
u kojoj je objavljena i Koenova spadao u tu katego-
riju, a injenica da je autor lekar moe nestrunou samo delimino objasniti
pisanje kao to je ovo: Kao posledica ponovnog izmiljanja sopstvene pro-
losti etnikih politika, put je oien za Srbiju da jo jednom naini genocid.
Od 1991, Srbija je prvo prikriveno a potom otvoreno sprovodila sistematsku
kampanju da uniti nesrpsku kulturu u ovom regionu (Cohen, 1996a: XXIII).
Potom je navedeno da su Srbi etniko i religijski zasnovano proterivanje i
masovno ubijanje civila sproveli u najveem stepenu u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini, ali i u Albancima naseljenoj pokrajini Kosovo, u preovlaujue
muslimanima naseljenom regionu Sandaka, te u manjoj meri u Vojvodini
(Cohen, 1996a: XXIII). Na taj nain su istorijskom preicom i uz povelika krivo-
tvorenja prolosti
612
objanjena savremena zbivanja.
Pa ipak, dok je tano da je 550.000 Hrvata prognano iz svojih domova koji
su se nalazili u tzv. republici Srpskoj Krajini do kraja 1991. (Mitrovi, 2005: 87),
pa je tokom 19931994. u istonoj Slavoniji opao udeo Hrvata sa 50% na 4%,
na Baniji i Kordunu od 2030 na 2%, i u Lici sa 2025 na 5%, dotle je, takoe,
tano da je u Srbiju ve polovinom oktobra 1991. pristiglo 78.555 izbeglica iz
Hrvatske (Calic, 2009: 122; Mitrovi, 2005: 187) to je tada predstavljalo 13,5%
Srba u Hrvatskoj. Takoe, broj Srba opao je izmeu 1991. i sredine 1994. u
zapadnoj Hercegovini sa 43.595 na 5.000; u zenikoj regiji sa 79.355 na 20.000;
u tuzlanskoj regiji sa 82.235 na 23.000; i u bihakoj regiji sa 29.398 na 1.609
(Calic, 2009: 128). Do kraja 1992. godine u Srbiji je, pak, boravilo 418.661 izbe-
glo lice, a do konca aprila 1993. taj broj se popeo na 665.000, od kojih je 47%
poticalo iz BiH, 43% iz Hrvatske, 9% iz Slovenije i 1% iz Makedonije (Mitro-
vi, 2005: 187188). Naposletku, Hrvati i Bonjaci su se, takoe, meusobno
611 No, ne moe biti sluajno niti iznenaujue to se autor zahvaljuje na pomoi nekolikim
Hrvatima po imenu: Branimiru Anzuloviu, Igoru Primorcu, Ivanu Miletiu, Antu Knee-
viu, Ketrin Rosi, Beriju Brkiu. Osim pobrojanih Hrvata, zahvalnost je izraena i Nedibu
airbeju, te T. Kamenu, N. Sigaru i Andrau Ridlmajeru koji je bio savetnik bonjake
strane u tubi BiH protiv Srbije pred Meunarodnim tribunalom pravde, te neimenova-
nim savesnim Srbima (Cohen, 1996a: XXIV). Naglaavanje potenja ili savesti uz pojedine
i retke lanove neke drutvene grupe zapravo je u funkciji demonizacije same grupe kojoj
se ti kvaliteti poriu. Ovo savesni Srbi podsea na neslavnu sintagmu poteni Albanci
kojom su srpski nacionalisti nazivali saradnike reima Slobodana Miloevia. Za albanske
nacionaliste su oni, pak, bili tek izdajnici albanske nacije. Dakako, potena inteligencija
je prethodila pomenutim sintagmama.
612 U moru netanosti moe se proitati i ovo: Na primer, tokom 1942. borbe meu Nedie-
vim ministrima pristalicama jedne od dve pronacistike frakcije, Zbora i Jugoslovenske
radikalne zajednice Milana Stojadinovia, postale su tako velike da je to pretilo da para-
lie vladu (Cohen, 1996a: 53). Da li treba podseati da je Milan Stojadinovi bio sve vreme
rata interniran na Mauricijusu, te da se od februara 1940. nije nalazio na elu Jugosloven-
ske radikalne zajednice ve Srpske radikalne stranke?
proterivali znaajno smanjujui udeo nepoeljnog stanovnitva u central-
noj Bosni zavisno od odnosa snaga (Calic, 2009: 127128).
613
U jednom drugom radu Koen je zapoinjao svoje poglavlje sledeim ree-
nicama: Rat protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine devedesetih planirali su
srpski intelektualci i vlast dugo pre prvih srpskih napada. U jesen 1986. Srpska
akademija nauka i umetnosti, predstavljajui najistaknutije srpske intelektu-
alce, izdala je Memorandum koji je zahtevao da granice Srbije budu proirene.
Memorandum iz 1986. zastupao je ideju da svi Srbi moraju iveti u jednoj
uveanoj Srbiji, koncept koji jako podsea na Hitlerovu predratnu retoriku
da svi Nemci treba da ive u jednoj zemlji. Ovaj manifest je sutinski bio ratni
plan (Cohen, 1996b: 39, u: Cushman, Metrovi). Dakako, bilo bi udo da su
u sadanjosti krivotvorenja stvarnosti izostala. Naime, ispada da je Memoran-
dum bio zvanini dokument SANU a ne nacrt koji je ukrala SDB i objavila ga
nemajui dozvolu autora za tako neto, te koji SANU nikad nije usvojila kao
njen dokument. Sem toga, promena granica nije nigde u dokumentu pome-
nuta kao zahtev,
614
ba kao ni ideja da svi Srbi moraju iveti u jednoj uveanoj
613 Nimalo iznenaujue, studiju Mari-anin ali kritikovao je Banev pulen Josip Glaurdi:
Na stranu krajnje problematina injenica da se koriste uvod i kratak tekst (studije Iva
Goldtajna Croatia: A History, prim. aut.) koja se bavi trinaest vekova dugom istorije Hrvat-
ske kao izvor takvih obavetenja (o ratnim zloinima, prim. aut.), (a ubistvo 12 hrvatskih
redarstvenika od srpskih paravojnika u Borovom Selu 2. maja 1991. izvesno je prvi slu-
aj masovnog ubistva), autor poglavlja (ali, prim. aut.) jedva da uvaava Goldtajnov
kratki prikaz kao takav. Goldtajn smeta masovna ubistva u njihov kontekst i daje nam,
bar (at least), oseaj za uporedne odnose on tvrdi da su zloini koje su uinili Srbi bili
mnogobrojniji. (Glaurdi, 2010: 305). Uoljive su tri stvari: a) drutveno normalizovanje
linih modela ispoljeno u Glaurdievoj nacionalnoj megalomaniji (trinaest vekova duga
istorija) koja podrazumeva da bi se svaki italac nekog dela morao pozabaviti sadra-
jem celog dela, a nikako ne odreenim delovima; b) autorovo nezadovoljstvo nainom
korienja Goldtajnove knjige, poto se alieva navodno, iz ve pomenutih razloga, ne
odnosi korektno prema izvorniku; c) nezadovoljstvo samim izvornikom, to je ispoljeno
recom za posebno isticanje bar, pa sledi da Goldtajn tek minimalno iskazuje smisao
za poreenje. ini se da svaki napis, ukoliko nije u funkciji demonizacije Srba, ne moe
proi bez Glaurdieve kritike, jer naruava uspostavljenu ideoloku hegemoniju o kraju
SFRJ (Miloeviev projekt velike Srbije koji je sruio Jugoslaviju gonei od nje sve nesrbe)
koja ide u korist hrvatskom nacionalizmu. Utoliko uveseljava autorova tvrdnja da je u
osvrtu beao od politizovanja promaaja ne samo ove ve i drugih studija u Sueljava-
njima jugoslovenskih spornih pitanja, ali da e neki koji bi eleli to da urade, na nesreu,
imati veoma povoljan sluaj (Glaurdi, 2010: 307).
614 Samo na jednom mestu je tako neto nagoveteno: Autonomne pokrajine bi morale
postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako to bi im se dao onaj stepen auto-
nomije koji ne naruava integritet Republike i obezbeuje ostvarivanje optih interesa
ire zajednice. Nereeno pitanje dravnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo
otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma
labava dravna zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama, a ne samo jugo-
slovenskoj, kao to pokazuju skoranje izjave slovenakih javnih poslanika i raniji stavovi
makedonskih politiara. Ovakva razmiljanja i temeljno izvrena dezintegracija navode na
Srbiji, pa se bez ikakvih ograda moe izvui zakljuak da je Koenova istorij-
ska analogija Memoranduma SANU s Hitlerom krajnje neopravdana i zacelo
propagandistikog karaktera.
Slinu istorijsku analogiju gorepomenutoj u poglavlju iste knjige koju su
uredili Metrovi i Kamen ponudio je i irski istoriar Brendan Sims (Brendan
Simms) u poglavlju Bosna: lekcije istorije (Bosnia: The Lessons of History),
koje je u celini posvetio raznovrsnim istorijskim analogijama:
U novembru 1937. je Hitlerov autant Fridrih Hosbah (Friedrich Hossbach) izra-
dio dokument koji je izloio firerovu nameru da vodi agresivan rat protiv suseda.
U septembru 1986. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu oblikovala
je Memorandum koji je obezbedio plan za srpski ekspanzionizam. Naravno, za
razliku od Hosbahovog protokola, nije se radilo o zvaninom vladinom doku-
mentu, a jo manje je bila re o detaljnom politiko-vojnom planu s prikljue-
nim vremenskim rasporedom. No, moemo pretpostaviti da su takvi rasporedi
i planovi bili razraeni tokom vremena, zato to je veliku Srbiju predvienu u
Memorandumu od tad odluno sprovodio Miloevi. U stvari, autori su zah-
tevali stvaranje nove i znatno uveane srpske republike na ruevinama stare
Jugoslavije. Ona je trebalo da ukljui srpske naseobine u Hrvatskoj, velikom
delu Bosne, celo Kosovo i Vojvodinu. Ova faza u stvaranju velike Srbije skoro
je dovrena. Ostaje da se vidi da li e Miloevi ili njegovi naslednici sada stati
ili e biti ohrabreni da nastave s ratom u Makedoniji ili jo dalje (Simms, 1996:
76, u Cushman, Metrovi).
pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastoavanja. Srpski narod ne moe spo-
kojno oekivati budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogunost
svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija bi se u
tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i
dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela
zauzeti pasivan stav, iekujui samo ta e drugi rei, kao to je to do sada mnogo puta
inila. Zalaui se za avnojevska opredelenja, Srbija mora raunati i sa time da to ne zavisi
samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. (Memorandum, http://www.
esnips.com/doc/13e208fd-f393-45f8-b827-d39a8157aa79/Memorandum-SANU, pristu-
pljeno 1. VI 2008) Autori su razlikovali dravno i nacionalno pitanje. Pitanje reavanja
dravnosti Srbije, kako iz teksta sledi, bilo bi reeno integracijom pokrajina u ustavni pore-
dak Srbije. Povezivanje dravnog i nacionalnog pitanja, ini se, nastupilo bi samo uko-
liko bi neke nacije odluile da se otcepe. U protivnom, izraena je vernost avnojevskim
federalistikim temeljima SFRJ, a time i privrenost postojeim granicama. Na drugim
mestima u dokumentu, autori su se zalagali za zatitu tzv. kolektivnih prava Srba (jezik,
pismo, kulturna drutva i sl.). Pri tome, nije se radilo o teranju drugih iz SFRJ, ve o prepoz-
navanju postojeih secesionistikih tendencija u Sloveniji. Jasno se poziva na raspravu,
a ne na oruje, kao to je to podmetao Koen. Ipak, to autore ne oslobaa moralne odgo-
vornosti za preovlaujui nacionalistiki samosaaljivi ton dokumenta, koji je vrhunio u
na nekoliko mesta ponovljenim neopravdanim tvrdnjama da se nad Srbima na Kosovu u
to doba vrio genocid.
Opet je upotrebljena uobiajena istorijska analogija koja je Miloevia
dovodila u istu ravan s Hitlerom,
615
ali je tome pridodala i poreenje SANU
s Hitlerovim autantom, to je ve bila originalna varijacija na bizarnu temu
kopredsednika The Henry Jackson Society
616
i istoriara s Univerziteta u Kem-
bridu (Cambridge). Negacija onoga to se ne tvrdi (da je Memorandum zva-
nian vladin dokument) zapravo ima funkciju da dodatnom snagom potvrdi
neistinu (da je Memorandum zvanian dokument SANU), jer se ova ne dovodi
u pitanje. Neistina je i to da su autori traili novu i znatno uveanu republiku.
Metafora na ruevinama Jugoslavije jasno pripisuje krivicu SANU i Miloeviu
za razaranje SFRJ, poto je njihov plan navodno bio ratni plan ruenja Jugosla-
vije da bi se stvorila velika Srbija. Naposletku se spekulisalo i o moguem srp-
skom osvajanju Makedonije, a navoenje Miloevievih naslednika u tom kon-
tekstu jasno je ukazivalo da Miloevi, iako glavni negativac, nije jedini uzrok
problema, ve se pre radi o iroj pojavi rasprostranjenosti nezasitog velikosrp-
skog nacionalizma u srpskoj intelektualnoj eliti. Otuda je bila stvar dravnike
odgovornosti dravnika na Zapadu da preduprede dalja osvajanja ratom, pa
je stoga poredio Dejvida Ovena (David Owen) i Vorena Kristofera (Warren Chri-
stopher) s Nevilom emberlenom (Neville Chamberlain). No, u kontekstu ove
studije, ono to je posebno zanimljivo jeste pravdanje hrvatskih postupaka u
BiH: Ako nema spasenja sa Zapada, hrvatska je logika, onda zato ne prigra-
biti ono to je ostalo od Bosne pre no to Srbi uzmu sve? Ovo ponaanje bilo je
nemoralno i kratkovido, i ispostavie se samoubilako, ali tvrditi da ih ono
moralno izjednaava s prvobitnom srpskom agresijom jeste prihvatiti logiku
popustljivaca (appeasers)
617
(Simms, 1996: 7677, u Cushman, Metrovi).
615 Navedeni redovi pokazuju da su nekad izriite ograde od istorijskih analogija mrtvo slovo
na papiru. Naime, kakvu vrednost imaju ograde koje je svega nekoliko stranica ranije
Sims dao Miloevi nije Hitler, Srbija ne poseduje ni deo snage, kohezije, i talenta koji
su Nemaku napravili tako ogromnom pretnjom evropskom miru, uasi poinjeni nad
muslimanskim i hrvatskim narodima bive Jugoslavije ne mogu se izjednaavati sa plan-
skim i industrijalizovanim unitavanjem celog naroda to nazivamo holokaustom (Simms,
1996: 72, u: Cushman, Metrovi) najbolje pokazuje navod koji je ovde analiziran. Istori-
ar koji verovatno zna za opasnost koja preti od istorijskih analogija, ipak, nije potovao
navodno sopstveno uverenje. Radi se o specifinom sluaju spaavanja obraza, jer se
prvobitna negacija koristi u prilog potvrde onoga to se negiralo po modelu nisam rasi-
sta, ali... Prvo se pisac ogradi, spasi obraz, a onda zapravo uradi upravo u skladu s onim
to je prethodno negirao. Uzgred, i u ovim citiranim isecima vidljivo je da se Hrvati stav-
ljaju u istu ravan viktimizacije sa muslimanima u sklopu rasprave o ratovima za jugoslo-
vensko naslee, dok je za Srbe rezervisan status agresora.
616 O njemu je par rei reeno u poglavlju Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje
leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida.
617 Doista, nije udo to je Ivo Banac na koricama Simsove knjige koja je napisana u maniru
ovde navedenih redaka egzaltirano pisao: Britanski historiar Brendan Simms, poznat
po svojim radovima iz povijesti napoleonske i postnapoleonske Evrope, u ovoj je odva-
noj polemikoj naraciji raskrinkao svu bijedu britanske politike u Bosni i na Balkanu
Tako je re popustljivost (appeasement) koja je u humanitarno-imperija-
listikom diskursu imala gotovo magino znaenje i dejstvo zato to se uvek
upotrebljavala u sklopu diskurzivne strategije istorijske analogije s politikom
poputanja Hitleru, upotrebljena za pravdanje postupaka Hrvatske u ratu u
BiH. Tako, kada istu stvar koju je u BiH radila Srbija uradi Hrvatska (iako je poto-
nja to inila s mnogo vie svojih regularnih dravnih trupa, dok je Srbija kori-
stila u reim sluajevima specijalne jedinice a ee paravojne trupe) zbog
koje je Srbija proglaena naslednicom nacistike Nemake, onda je to shvat-
ljivo, iako jeste za moralnu osudu. Ako, pak, neko takvu logiku dovede u pita-
nje, onda je ravan emberlenu.
Slino Simsovoj knjizi Najsramniji trenutak: Britanija i unitavanje Bosne,
u kojoj je autor kritikovao britanski stav prema ratu u Bosni i popustljivost
prema Srbima, Danijele Konverzi (Daniele Conversi), jedan od prouavalaca
pojava nacija i nacionalizma i aktivan lan redakcije asopisa Nations and Nati-
onalism, profesor na Univerzitetu Linkolnajr (Lincolnshire) koji je na drugim
mestima ponudio uzroke nestanka Jugoslavije, u lanku Moralni relativizam
i jednaka distanca u britanskim stavovima o ratu u bivoj Jugoslaviji (Moral
Relativism and Equdistance in British Attitudes to the War in the Former Yugo-
slavia) predoio je ne samo pregled britanske srbofilije kroz istoriju, ve i
razvio jednu teoriju srbofilske zavere britanskih germanofobskih politiara i
intelektualaca.
618
U tom radu tvrdilo se npr. da je antihrvatstvo postalo jedna britanska
opsesija, te da je blagodarei radovima Rebeke Vest i mnogih drugih, srbo-
filija bila zgodno uravnoteena jednakim dozama kroatofobije (Conversi,
1996: 255, u: Cushman, Metrovi). U najmanju ruku, autor je koristio hiper-
bolu, jer Britanci ipak nisu toliko zaokupljeni Srbima i Hrvatima da bi im ovi
mogli predstavljati opsesiju. Osim toga, teko se neka zapadna javnost uop-
te, pa i britanska posebno, mogla tokom devedesetih optuiti za srbofiliju,
jer da je to tako ne bi moglo doi do bombardovanja Srbije samo tri godine
1990-ih godina. Simms razotkriva do koje je mjere London otvarao vrata velikosrpskoj
politici i titio Beograd i njegove bosanske eksponente u diplomatskoj i vojnoj agoniji
oko zapadnog odgovora na izazov destrukcije bosanske drave i drutva (Simms, 2003).
Takoe, ne udi ni to to se Sims na kraju ovde citiranog poglavlja zahvaljuje Stjepanu
Metroviu, Draenu Katunariu i jednom od najveih kroatoljuba u Francuskoj Alenu Fin-
kelkrotu (Alain Finkielkraut) (Simms, 1996: 77, u: Cushman, Metrovi), koji je npr. ima-
jui na umu Srbe pisao kako su nacisti u ovoj prii pokuavali da provercuju sebe kao
Jevreje (Kofman, 1996: 92, u: Cushman, Metrovi), ironino zbog takvog stava nazva-
nom Finkelkroat.
618 Britanska vlada je, citirao je Konverzi Edriena Hejstingsa, elela da odri veliku Jugoslaviju
kojom vladaju Srbi. Kada je ona propala, spali su umesto toga na podravanje jedne velike
Srbije zato to su smatrali jednu jaku uveanu Srbiju, dostignutu u velikoj meri britanskom
podrkom ispod ita, protivteom nemakom uticaju na Balkanu (Conversi, 1996: 264, u:
Cushman, Metrovi). Uzgred, najcitiraniji autori u radu bili su upravo Hejstings i Malkolm.
poto je ovaj rad objavljen, ali su Sims i Konverzi opisivali svakog onog ko
je izraavao otpor prema ratu protiv Srba kao srbofila. U stvari, Konverzi je
napadom na, navodno, meu Britancima rasprostranjenu srbofiliju branio
svoj izrazito antisrpski stav:
U njihovih besplodnim pokuajima da odre jedinstvo Jugoslavije protiv mo-
nih centrifugalnih trendova, veina zapadnih vlada se de facto venala sa pro-
srpskom linijom. Podmetanje da je sukob bio bazino srpsko-hrvatski znai pori-
canje uznemiravanja i progona od kojih su patile druge manjine. Progon svih
vrsta manjina bio je dobro dokumentovan od pre 1991. godine. Na jugu, Albanci,
Bugari, Makedonci, i drugi koji su iveli u teroru izmeu ekia srpskog progona
i nakovnja njihovih sopstvenih reaktivnih nacionalizama. Na severu, do granice
s Maarskom u Vojvodini, zemlji bogatoj manjinama Rusini, Slovaci, Ukra-
jinci, Rumuni, Maari, i drugi bili su podvrgnuti narastajuem uznemiravanju.
Stoga problem nije jednostavno izrastao iz hrvatsko-srpskog rivalstva. Nevolja
je poivala drugde. Nije bila ni u celoj Srbiji, ve pre u Beogradu, gde je sudbina
Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad. Mogue da nije stanovala ak
ni u Beogradu kao takvom, ve u maloj eliti vojnih kadrova, populistikih politi-
ara, organskih intelektualaca, i propagandista iz rasejanja koji su postavili teme-
lje rata. Poto su ove elite imale obilje veza sa Zapadom, kako u glavnim politi-
kim krugovima tako i u akademskoj zajednici, nije bilo lako napasti ih (Conversi,
1996: 263, u: Cushman, Metrovi).
Prema tome, autor je jasno u Srbima, odnosno u Beogradu, gde je sud-
bina Jugoslavije bila zapisana mnogo godina unazad (dakle, pre pojave Milo-
evia), video neprijatelja, a svi koji su pokuavali da odre Jugoslaviju bili su
prosrpski usmereni. Naroito se potencira znaaj elite Srbije koja se nepo-
sredno optuuje za neuspeh Jugoslavije, to je na drugom mestu (Conversi,
2003: 264292, u: Coakley) Konverzi krstio kao secesionizam centra, dok se
svi ostali u Jugoslaviji, a naroito Hrvati, oslobaaju odgovornosti, bilo za
nestanak Jugoslavije bilo za izbijanje rata.
Oni su svedeni na status brojnih manjina koje srpska elita iz Beograda
uznemirava i proganja. Sve njihove akcije su opravdane, jer se u najgorem
sluaju radi o shvatljivim reaktivnim nacionalizmima. No, britanske vlasti to
navodno nisu elele da shvate: Cinicima u Vajtholu (Whitehall, ulica u kojoj
se nalaze vana ministarstva, prim. aut.) i spoljnim poslovima, stotine hiljada
koje je ubio srpski ekspanzionizam znae veoma malo (Conversi, 1996: 164, u:
Cushman, Metrovi). Metonimski se govori o britanskoj vladi kao cininom
centru moi koji ne brine o nekoliko puta uveanim rtvama en bloc stavlje-
nim na duu srpskom ekspanzionizmu. U tom smislu se i BiH tek pridruuje
Hrvatskoj kao nastavak loginog pohoda srpskog ekspanzionizma: Dok
se etniko ienje pomeralo iz Hrvatske u Bosnu i postalo rairena praksa,
Evropljani i Amerikanci osvedoili su se o razotkrivenoj tragediji iz udobne
raskoi njihovih fotelja (Conversi, 1996: 266, u: Cushman, Metrovi).
Na taj nain se moralno osuivala politika elita SAD i EU da je upoznata
s genocidom u Hrvatskoj i BiH, ali da ih moralna tupost ne motivie da ga
sprei. Moralni relativizam se krivio za poricanje holokausta (sintagma upo-
trebljena u meunaslovu), a rat u BiH se posmatrao kao test za meuna-
rodnu umeanost u pokuaj genocida (Conversi, 1996: 266267). Otud se
pod meunaslovom Bosna: naa budunost izvode sledei zakljuci: Bosna
je naa budunost iz dva razloga: prvo, zato to je to jedno vieetniko dru-
tvo koje otkriva najvii stepen asimilacije; drugo, zato to dijaspore igraju
sredinju ulogu u sukobu (Conversi, 1996: 268, u: Cushman, Metrovi).
Tako se vieetninost BiH posmatrala na krajnje udnovat nain, jer govo-
rilo se o asimilaciji, pa ak i o najviem stepenu, to bi podrazumevalo sta-
panje razliitih u jedinstveni identitet poput onog amerikog ili australij-
skog, dok bi se posebni identiteti mogli i zadrati pored ovog zajednikog:
Retki su primetili da Bosna predstavlja krajnji stadijum vieetnikog drutva. To
je vieetniko drutvo zasnovano na radikalnoj asimilaciji, gde su sve konstitu-
tivne etnike grupe izgubile njihove kulturne crte i obeleja razlikovanja, ali nisu
izgubile njihove identitete. Stoga je obilje paralela izmeu savremenih pluralnih
drutava i predratne Bosne. (...) Asimilacija moe voditi do razaranja svih oblika
razlikovanja, ali ona nema mo da iskoreni seanje i poreklo, koji ine stubove
etnikog identiteta. Drugim reima, asimilacija ne vodi do ponitavanja etnona-
cionalnih identiteta (Conversi, 1996: 268269).
Doista, nije ni udo to su retki primetili ono to se ne moe primetiti iz pro-
stog razloga to ne postoji. Naime, kljuni argument koji Konverzi iznosi odnosi
se na to da asimilacija ne znai i gubljenje posebnih etnikih identiteta, to odi-
sta ne mora biti sporno. Meutim, ono to on sasvim previa jeste da asimilacija
mora dovesti i do stvaranja opteg nacionalnog identiteta koji e u sebe ukljui-
vati sve posebne etnike identitete. Primera radi, Srbin koji se u nacionalnom smi-
slu osea Amerikancem bez po muke ostaje Srbin po etnikom oseanju. No, nje-
gova asimilacija u Amerikanca je nemogua ako nije postao nacionalno svestan
i domovini odan.
619
Utoliko je potpuno netana svaka tvrdnja kako je u BiH izvr-
ena ikakva asimilacija, a da ne govorimo o nekoj radikalnoj, najvieg stepena,
ili onoj koja bi vodila do gubljenja kulturnih crta izvesnih etnikih grupa u BiH.
619 Obino ovi identiteti nisu u sukobu, iako je poslednjih skoro dve decenije prisililo Ame-
rikance srpskog etnikog oseanja da se katkad opredeljuju koja im je privrenost va-
nija, pa je npr. uticajni republikanski senator Dord Vojinovi glasao za bombardovanje
Srbije 1999, iz ega se moe zakljuiti da mu je ameriki nacionalni identitet vaniji od
srpskog etnikog ideniteta.
to se kulturnih crta tie, iz primarnog iskustva pisac ovih redova moe
posvedoiti da je polovinom osamdesetih, nezavisno od toga da li su bili ver-
nici ili ne, Srbi, Hrvati i bosanski Muslimani drali do svojih obiaja kao to su
npr. potovanje tabua vezanih za ishranu i odravanje higijene, a podaci nekoli-
kih istraivanja (Bugarel, 2004; Botev, 2002; Bringa, 1995; Petrovi, 1985) govore
i da je u velikoj meri potovano pravilo endogamije koje je zacelo olakavalo,
ako ne i omoguavalo potovanje pomenutih tabua. No, ak i uz odranje kul-
turnih crta razlikovanja ne bi bilo problema da se stvori zajedniki nacionalni
identitet koji bi u sebi sadrao posebne etnike identitete, ali je problem u
tome to takav nacionalni identitet nije uopte ni stvoren, a kamoli da se pri-
bliio preovlaujuem nivou u drutvu BiH, o emu najbolje svedoe popisi iz
1971, 1981, 1991, ba kao i prvi viestranaki izbori koji su rezultate demograf-
skog popisa precizno preveli u odnose politike moi. No, itava ova neodr-
iva pria o radikalnoj asimilaciji posluila je jednoj svrsi trebalo je pokazati
da je bilo neophodno veliko nasilje da bi se takva asimilacija ponitila: Nasilne
erupcije su, moda, bile najefektniji nain preoblikovanja i oivljavanja usnulih
identiteta. Za svaku asimilovanu grupu u svetu postoji neki potencijalni Milo-
evi koji eka da upotrebi agresiju kao alatku za oivljavanje uspavanih iden-
titeta dok izgrauje njegovo sledbenitvo. (Conversi, 1996: 269270).
Tako je izgraena jedna pripovest u kojoj se iznenada pojavio zli Milo-
evi i nasiljem pokvario idiline odnose izmeu usnulih etnikih identiteta
asimilovanih u neimenovanu naciju.
620
Bosna i Hercegovina je predstavljena
kao evropska utopija, a rat u njoj kao nastavak srpskih osvajanja zapoetih u
Hrvatskoj, predvoenih zlom elitom s Miloeviem na elu, kojima je poma-
gala cinina i srbofilska, te germanofobina i kroatofobina britanska elita.
Manihejsko poimanje stvarnosti bilo je svojstveno ovakvoj pripovesti.
Zanimljivo je da je i autor uvene studije Usamljena gomila napisane
1950,
621
Dejvid Risman (David Riesman, 19092002), u vreme pisanja eseja
(1996) ve u poznim godinama, upotrebio okvir agresorrtva da bi itaocu
pribliio sukob u BiH, te da je koristio diskurzivnu strategiju vercovanja Hrvat-
ske uz ve viktimizovanu BiH. Recimo, poredio je spremnost Bua starijeg da
tue Irak u ime Kuvajta, onde gde je moglo biti reenja s tek minimalnim kon-
cesijama Iraku sa nespremnou kako Bua tako Klintona i najveeg dela
ove zemlje da budu uvueni u daleko znaajnije pitanje srpske agresije, prvo
protiv Hrvata, a zatim protiv naroda Bosne (Riesman, 1996: 355, u: Cushman,
Metrovi). Na slian nain, izraavao je iznenaenje to Srbija nije ve napala
Makedoniju (Riesman, 1996: 353, u: Cushman, Metrovi), i optuio je ame-
rike feministkinje za provincijalnost: Konano, treba pomenuti da je, takoe,
620 Identinu pripovest ponudio je i Najal Ferguson u popularno-istoriografskoj emisiji Vek
ratova, VIASAT History Channel 23. VIII 2008.
621 Citirana je 1087 puta u razliitim studijama.
udnovato to su enski pokreti u Sjedinjenim Dravama poklonili tako malo
panje etnikim i okrutnim silovanjima uinjenim od strane Srba. Ovo samo
potvruje moj oseaj da su one sasvim provincijalno zainteresovane za situa-
cije u Sjedinjenim Dravama (Riesman, 1996: 356357, u: Cushamn, Metro-
vi). Takoe, injenicu da u BiH ratuju svi protiv svih, objasnio je na sledei
nain: To (BiH, prim. aut.) je zatvor stvoren od Srba u kojem zatvorenici kanja-
vaju jedni druge (istakao D. R.) (Riesman, 1996: 352, u: Cushamn, Metrovi).
Upotrebljena je metafora koja prua iluziju da je neto objanjeno, iako se u
stvari tek demonizuje jedna strana u bosanskom sukobu.
Branimir Anzulovi, nezavisni istraiva i nekadanji profesor na koledu
Preskot u Arizoni i Univerzitetu Indijana, meutim, bio je onaj Amerikanac
ije je hrvatsko poreklo jasno predodredilo kakvom e se analizom rukovoditi
pri prouavanju kosovskog mita i njegovog uticaja na oblikovanje moderne
srpske nacije. Doista, ve sam naziv Nebeska Srbija: od mita do genocida (Hea-
venly Serbia: From Myth to Genocide, 1999)
622
ukazivao je na nain na koji e
tema biti obraena, tj. ukazivao je da je sam kosovski mit morao proizve-
sti genocid.
623
Ako je, pak, osnovni nacionalni mit genocidan, onda je nacija
koja je njim uobliena takoe genocidna. U skladu sa naslovom knjige bila
je i veina naslova odeljaka: Nenebeski junaci; Vizantijsko naslee; Jugo-
slovenstvo: radikalna nacionalizacija crkve; Osmanska religijska trpeljivost;
Nasilna balkanska gorja; Knez-mitropolitova pesma uasa; Krvavi vaskrs
srpske drave; Visoka cena imperijalnih ambicija; Zaarani krug lai i stra-
hova; Izmatane injenice i stvarne mrnje; Akademijin Memorandum;
Crkva prepoznaje avola; Balkanizacija ili skandinavizacija.
Takvoj pripovesti je odgovarao balkanistiki diskurs u okviru sukoba civi-
lizacija. Tako, u odeljku Vizantijsko naslee stajalo je sledee: Vizantijsko car-
stvo je obezbedilo model za srednjovekovne institucije i kulturu Srbije. Prema
tome, izazovno je objasniti nasilje i kult krvi meu Srbima kao deo njihovog
vizantijskog naslea. Nije teko nai primere krajnjeg nasilja u dugoj istoriji
ovog carstva (...) (Anzulovi, 1999: 17). Doista, pozivanje na Vizantiju u nega-
tivnom kontekstu, tzv. bizantizam, najea je varijacija u balkanistikom dis-
kursu u Hrvatskoj (Baki Hayden, 2006).
624
Naime, vizantijsko naslee se, po
pravilu, krivi za nasilnost, lukavstvo i zakulisnu politiku koja navodno odlikuje
622 Citirana je 60 puta u raznovrsnim tekstovima.
623 Razume se, nije iznenaenje to su pohvalne rei Stjepana Metrovia, Filipa Koena i alban-
skog lobiste Janua Bugajskog (Janusz Bugajski) o knjizi ispisane na njenim koricama.
624 U neku ruku, Anzulovi spada u vizantofobe i pravoslavofobe: No, danas, pet i po vekova
posle nestanka Vizantije, pravoslavna crkva je jedina specifina vizantijska ustanova
koja jo ivi, a ona ima svoje istaknute crte, podreenost dravi i naciji, to obezbeuje
moralnu podrku unutranjoj represiji i spoljnoj agresivnosti (Anzulovi, 1999: 112). Jed-
nako strasno, autor je branio katoliku crkvu od napada srpskih istoriara za saradnju sa
ustakim reimom (Anzulovi, 1999: 105106).
srbijansko drutvo i politiku za razliku od hrvatske. U tom smislu, Anzulovi
spada u glavnu osu konzervativne hrvatske misli pri tumaenju nestajanja
Jugoslavije. Naime, usled ogromnih i neprevladivih razlika izmeu bizantske
kulture Srbije i zapadne ili katolike kulture Hrvatske (mit antemurale christi-
anitatis), Jugoslavija nije imala izgleda na uspeh.
Anzulovi je posebno analizirao Gorski vijenac, knjievno remek-delo Nje-
goevo koje je nastalo kao knjievni nastavak epskog pesnitva zasnovanog
na kosovskom mitu, zato to bi njegovo kombinovanje visoke umetnike
vrednosti (to ne moe biti potpuno shvaeno u bilo kojem od postojeih
prevoda na engleski), religijskog simbolizma i slavljenja genocida moglo biti
bez paralele u svetskoj knjievnosti (Anzulovi, 1999: 51). Slavljenje masakra
i njegovo opisivanje kao krtenje u krvi koje vodi ponovnom roenju nacije
ini poemu himnom genocidu:
625
Uz dodatak mrnji prema islamu i aljenju za palom Vizantijom, poema izra-
ava jak prezir prema Zapadu, prikazan kroz raznovrsne komentare karaktera
o Veneciji. U Njegoevo doba je Venecija odavno prola svoj vrhunac moi, ali
je jo uvek nudila mnogo atrakcija posetiocu. Ipak, Njego, autokratski vladar
zemlje u kojoj su glave nabijene na kolac bile uvek izloene na kuli vidljivoj
iz njegove rezidencije, omalovaavao je venecijansku kuhinju i zabavu, uklju-
ujui muziku, i smatrao je Mleie bolesnima, feminiziranima i prefriganima
(Anzulovi, 1999: 54).
Tako je Gorski vijenac postao islamofobina, pravoslavno klerikalna i anti-
zapadna himna genocidu nad crnogorskim muslimanima i inspiracija svim
narednim genocidima. Razume se, sasvim je izostalo smetanje autokrate
i nacionalnog romantiara Njegoa, njegove Crne Gore, jedne malene ta-
kice sa svih strana okruene Osmanskim carstvom, i samog knjievnog dela
u drutvenoistorijski kontekst Balkana i ostatka Evrope. Ovako, izdvojeni iz
svojeg istorijskog konteksta, gornji citati nagovetavaju da je Njego bio
625 Anzulovi navodi da je poema prvobitno nosila podnaslov istoriesko sobitije pri svr-
etku XVII vieka (Anzulovi, 1999: 51), a u beleci dodaje kako je podnaslov prisutan
u mnogim narednim izdanjima, ali je izostavljen iz svih izdanja od kraja II svetskog rata.
Izostavljanje odraava napore da se porekne da se masakr ikad desio, iako je sam Nje-
go verovao u njegovu autentinost (Anzulovi, 1999: 189). Ipak, autor nije u pravu, jer
se, recimo, u izdanju iz 1974. moe videti faksimil originalne naslovnice prvog izdanja na
kojoj se moe proitati i reeni podnaslov. Sem toga, jedan od prireivaa dela, Nikola
Banaevi, u belekama je napisao, jo jednom navodei podnaslov, da se ne moe sum-
njati u istinitost opisanog dogaaja, jer se lako dade utvrditi da je poturica u Crnoj Gori
bilo pre vladike Danila, a isto tako da ih prvih decenija XVIII veka tamo vie nema. Takoe,
pominje se da je Njego verovao u istinitost dogaaja (Banaevi, 1974: 220221). Treba,
meutim, pomenuti da ima miljenja da je istraga poturica bila plod pesnikove mate,
poto nema dokaza da se ikad tako neto desilo (Dejzings, 2005: 250).
monstrum,
626
a da je njegovo delo, i pored toga to je autor ranije pomenuo
da se radi o visokoj umetnikoj vrednosti, jedna od mrnje prema muslima-
nima bolesna oda genocidu. Balkanistiki diskurs naroito dolazi do izraaja
pri poreenju ovog dela pravoslavnog mitropolita sa delima nastalim u obla-
stima zapadnog hrianstva u kojima ovakva mrnja nije bila prisutna,
627

poto zapadnohrianska tradicija namee ogranienja izlivima ljutnje i
mrnje, ali i sa Pukinovim delom Evgenije Onjegin u kojem, takoe, nije bilo
takve mrnje, iako se radi o slovenskim zemljama koje dele religiju (Anzu-
lovi, 1999: 59). Tako je Njego, blagodarei paganskom kultu osvete, naro-
ito jakom u dinarskim plemenskim drutvima i demonizaciji neprijatelja u
uenju Srpske pravoslavne crkve postao glavni ideolog islamofobinog srp-
skog genocida:
Vanost i uticaj Njegoevog monog poetskog rada u srbijanskoj i crnogorskoj kul-
turi ne moe biti precenjen. Bosansko-srpski istoriar Milorad Ekmei, koji je postao
glavni ideolog srpske agresije na Bosnu devedesetih, pominje da je bilo objavljeno
dvadeset izdanja (Gorskog vijenca, prim. aut.) izmeu 1847. i 1913, te da je postao
najire itan knjievni rad meu Srbima. (...) Njegov uticaj je uporediv sa Biblijom u
protestantskim zemljama ili Kuranom u islamskim zemljama, ali se njegova poruka
veoma razlikuje. (...) Moe se samo spekulisati do kojeg je stepena masakr nad musli-
manima u novooblikovanoj Jugoslaviji (dugo poto su Turci otili) bio podstaknut
Njegoevom poezijom, zato to su krvavi pohodi Crnogoraca imali brojne prese-
dane u nasilnoj istoriji regije. Ipak, nema sumnje da su uesnici u pohodu znali Nje-
goevu najpopularniju poemu veoma dobro (Anzulovi, 1999: 61).
Prema tome, Anzulovi je uticajem Gorskog vijenca, baziranog na kosov-
skom mitu, objanjavao srpsku genocidnost u poslednjih 150 godina, pa i
poslednja deavanja iz devedesetih: Ratovi Srbije devedesetih konano su
ohrabrili iroko prepoznavanje oiglednog: Njegoev Gorski vijenac je poziv
na genocid (Anzulovi, 1999: 67). Sem toga, Anzulovi je pripovednom struk-
turom izjednaio srpsko jugoslovenstvo sa velikosrpstvom, dok je hrvatsko
prepoznao kao istinsko jugoslovenstvo ravnopravnih naroda:
injenica da ak i Obradovi (Dositej), racionalist i trpeljivi mislilac, nije prepo-
znao odvojeni etniki i politiki identitet nacije kao to su Hrvati, ija dravnost
626 Na drugom mestu se optuuje za nihilizam i nekrofiliju (Anzulovi, 1999: 56).
627 Naveden je Ivan Gunduli, autor glavnog dela hrvatske barokne knjievnosti, epske
poeme Osman, koji je roen u Dubrovniku, geografski veoma bliskom Crnoj Gori, a ipak,
stavovima prema Turcima umnogome razliit (Anzulovi, 1999: 57). Sem njega, pome-
nut je i Miklo Zrinjski, plemi iz mone hrvatske feudalne porodice Zrinjski i njegova
epska poema Opsada Sigeta, te Pavao Ritter Vitezovi i Andrija Kai Mioi (Anzulovi,
1999: 5758).
nikada nije prekinuta otkad je u sedmom veku ustanovljena (iako je to bio sluaj
s njihovim suverenitetom), ne moe biti dovoljno objanjen njegovom idealisti-
kom vizijom slavo-srpskog bratstva. Hrvatski Ilirski pokret (18351948), takoe, je
imao program ujedinjenja Junih Slovena (prvobitno, ukljuujui Bugare) u zajed-
nicu zasnovanu na jeziku i etnosu, ali nisu predvideli veliku Hrvatsku. Zato su oni
izabrali ime Ilirija za pretpostavljeno ujedinjenje. Panhrvatska ideologija, koja tvrdi
da su Srbi bili u stvari Hrvati, etniki ili politiki, prvi put je bila oblikovana posle
1849. od Anta Starevia. On i njegovi nastavljai su zatim napustili zahtev za Srbi-
jom, ali su nastavili da Bosnu smatraju hrvatskom zemljom. Meutim, za razliku
od srpskih nacionalista koji su posmatrali muslimane kao izdajnike, Starevi je
bio jedan od prvih hrianskih mislilaca bilo gde koji je izraavao divljenje prema
islamu, opisujui bosansko-muslimansku elitu kao... najstarije i najistije plem-
stvo u Evropi. Junoslovensko ujedinjenje je moglo biti posmatrano ili kao ujedi-
njenje jednakih naroda ili kao asimilacija u veliku Srbiju. Sukob izmeu ovih dvaju
prilaza, tj. izmeu asimilacionistike prirode srpskih nacionalnih ideologija i inte-
grativnog karaktera hrvatske nacionalne misli, ostao je stalan u periodu koji je pret-
hodio oblikovanju Jugoslavije i tokom njenog postojanja (Anzulovi, 1999: 77).
U ovakvoj pripovesti i najprosveeniji Srbin sa prelaza XVIII u XIX vek,
Dositej Obradovi, gubi trku sa najuskogrudijim rasistikim hrvatskim nacio-
nalistom druge polovine XIX veka. To to je potonji dosledno negirao posto-
janje Srba u Hrvatskoj koje je sve izjedna zvao vlakim nakotom, slavoser-
bskom pasminom i slinim terminima, gubilo je svaku snagu, a dakako nije
ni navedeno, u svetlu injenice da je bosanske muslimane, koje je smatrao
Hrvatima (to, takoe, izriito nije reeno, iako je nagovetena takva mogu-
nost poto su BiH smatrane hrvatskim zemljama), ubrajao u najstarije i naj-
istije plemstvo u Evropi.
Pozitivan stav prema bosanskim muslimanima uz negativan stav prema
Srbima u drugoj polovini devedesetih godina spadao je u jedno od pravila
politike korektnosti na Zapadu. Razume se, to je odgovaralo ciljevima hrvat-
ske nacionalne politike. Uzgred, pripovest je predstavila i uobiajenu hrvatsku
nacionalistiku priu o neprekinutoj dravnosti iji je poetak pomeren ak u
VII vek. Razume se, znaaj Ilirskog pokreta za samu hrvatsku nacionalnu inte-
graciju suvie je sloeno pitanje da bi se autor time bavio u knjizi koja se bavi
prevashodno srpskim genocidnim mitom, ali je i on predstavljen kao bezin-
teresna jugoslovenska inicijativa Hrvata, premda je hrvatska varijanta jugo-
slovenstva mogla, takoe, biti predstavljena i kao tenja za velikom Hrvat-
skom, jer je ona imala na umu prevashodno organizaciju Junih Slovena u
Habzburkoj monarhiji na temeljima hrvatskog povijesnog dravnog prava
i brojane nadmoi Hrvata (Baki, 2004).
Zanimljiv je i prikaz ustakog pokreta i nestanka Kraljevine Jugoslavije.
Tako se o ustaama veli da su predstavljali zapanjujuu reakciju na srpski
teror, te da nikada pre nije bilo organizovanog politikog terorizma u Hrvat-
skoj koji je privukao vrlo malo Hrvata:
No, 1941, kada je Jugoslavija, bolesna od unutranjih trzavica, bila preplavljena
silama Osovine, faistika Italija i nacistika Nemaka su ustoliile na vlasti ustae,
poto je vostvo Hrvatske seljake stranke odbilo nacistiku ponudu da oblikuje
jednu kolaboracionistiku vladu. Uz invazione vojske, srpski etnici, vienacio-
nalnim komunistima predvoeni partizani, i hrvatske ustae pretvorili su raspad-
nutu Jugoslaviju u klanicu (Anzulovi, 1999: 95).
Ako je tano da je vostvo HSS odbilo da oblikuje kvislinku vladu, tano
je i to da se vo Vladko Maek obratio preko radija hrvatskom puanstvu da
slua novu ustaku vlast, to je preutano.
628
Istovremeno, prvo se uz invazi-
one snage navode etnici, potom komunistima predvoeni partizani, a tek
naposletku ustae. Na taj nain se uspostavlja neka vrsta simetrije izmeu svih
ovih vojski, dok se sasvim gubi iz vida koja je od njih bile antifaistika, iako je
oslobodilaku borbu koristila kao adut u graanskom ratu i sredstvo za uspo-
stavljanje komunistike diktature; koja je, iako naelno antifaistika i anglofil-
ska, u okviru graanskog rata sprovodila genocidne akcije protiv muslimana
i saraivala na antikomunistikoj osnovi s kvislinzima i faistikim okupato-
rom; a koja je bila nedvosmisleno faistikog, antisrpskog, antisemitskog i
antiromskog genocidnog usmerenja.
629
Uz to, NDH se uopte ne naziva veli-
kom Hrvatskom, iako za to ne bi nedostajalo razloga u svetlu stalnog insisti-
ranja na opasnosti od velike Srbije.
Srbi su, meutim, u obe Jugoslavije pripovedno predstavljeni loim
momcima, ime se sama Jugoslavija delegitimizuje, jer emu stvarati zajed-
nicu u kojoj Srbi stalno hoe da dominiraju? U socijalistikoj Jugoslaviji su
omiljene linosti za primenu diskurzivne strategije personalizacije svakako
Aleksandar Rankovi i Slobodan Miloevi (Anzulovi, 1999: 9596). Takoe,
Srbi se sistematski predstavljaju kao ljudi koji nemaju primernu radnu etiku,
to po sebi nije netano, ali je veoma sporno da li su Hrvati ba toliko marlji-
viji kao to se to u tekstu pretpostavlja i da li je to bio neophodan uslov, da se
dovoljan i ne pominje, za nestanak Jugoslavije.
Anzulovi je, takoe, paualno tvrdio kako su beogradski propagandi-
sti, takoe, znali da spoljni svet nije bio zainteresovan da slua o zlim Alban-
cima, Muslimanima, Slovencima, itd, ve je bio zainteresovan za privlano
628 Istine radi, Maek je bio u kunom pritvoru, a osam meseci je proveo u Jasenovcu (Gold-
stein, Goldstien, isto).
629 Anzuloviu treba, ipak, odati priznanje za korektno navoenje podataka iz Koovieve
i erjavieve knjige o rtvama II svetskog rata i demografskim gubicima u Jugoslaviji.
S obzirom na to da se o toj temi vodila prava propagandna bitka brojevima rtava, to
uvek ima i morbidni prizvuk, ovakvu objektivnost treba primetiti.
jednostavne prie o dobrim Srbima i loim Hrvatima. Interno, meutim,
etniki Albanci su uvek bili glavna meta kleveta (Anzulovi, 1999: 108). Nije
sasvim jasno, a autor se nije potrudio da pojasni zato bi spoljni svet eleo
da slua prie o dobrim Srbima i zlim Hrvatima, a ne neke druge, te odakle
on to zna. Moe se samo pretpostaviti da se radi o kompleksu NDH. Za svaki
narod, a posebno mali, takav kompleks je prilino neugodan. Verovatno e
slian kompleks u narednim decenijama nositi i Srbi zbog opaaja ratova
devedesetih u okruenju i na Zapadu. Ostaje, naalost, samo krhka nada da
se budue generacije srpskih sociologa i istoriara, koje e doi kad kompleks
bude slabio nee ponaati slino nekim savremenim hrvatskim kolegama.
U jednoj stvari, meutim, Anzulovi je u pravu. Radi se o njegovom
odbijanju predstavljanja brana kao rtvenog jarca. Naime, zaista postoji
tendencija da se dinarski brani predstave odgovornima za rat. Delimino
je tana i tvrdnja da ova teza zgodno slui veini Srba, naroito beogradskoj
eliti, da izgledaju kao nevine rtve primitivnih izvanjaca (Anzulovi, 1999:
141). Radi se o deliminoj tanosti zbog toga to je i u Zagrebu postojalo
okrivljavanje Hrvata iz Hercegovine za mnogo toga loeg u toj sredini uop-
te, pa i posebno za ratne zloine poinjene s hrvatske strane. Oigledno,
radilo se na obe strane o negativnim stereotipima o branima i seljacima, jer
osim etnikih stereotipa na delu su bili i stereotipi o seljacima i graanima.
Delimino je tano i to da je gradsko podzemlje igralo veu ulogu u srbi-
janskoj agresiji no balkanski brani, te da su se Arkan i Dragan Vasiljkovi
posebno istakli u brutalnosti (Anzulovi, 1999: 143). Delimina tanost je
opet vezana za injenicu da su i sa hrvatske strane bili prisutni ljudi iz pod-
zemlja poput izvesnog Sinie Dvorskog Ramba,
630
a na bonjakoj Jusuf Juka
Prazina (koji se borio i na hrvatskoj strani), Muan Topalovi Caco i Ramiz
Delali elo (osumnjien, izmeu ostalog, i za ubistvo oca mladoenje u srp-
skim svatovima 1. IV 1992, Nikolu Gardovia), poznati sarajevski predratni
kriminalci, od kojih je prvi bio naroito uven po vetom baratanju aki-
jom. No, ako bi se i ove individue navodile, onda bi bilo tee objasniti da
se radilo o srbijanskoj agresiji, premda su zapadni mediji umeli esto Juku
Prazinu nazivati Robinom Hudom,
631
iz ega je jasno da nemaju samo Bal-
kanci u kolektivnoj svesti predstavu o plemenitom kriminalcu ili hajduku
(ovi ljudi su moderni nastavljai hajduke tradicije, veli Anzulovi za Arkana
i kapetana Dragana), ve se i civilizovani zapadnjaci mogu s njima u tom
pogledu porediti.
630 Trenutno je u zatvoru poto je 1996. ubio ministra turizma Hrvatske, http://www.cro-
rambo.com/, pristupljeno 20. V 2008. godine.
631 Primerice, Andrew Hogg, Robin Hood Hero Turns Enemy in Hell of Siege City, Sunday
Times, 16 May 1993; John Fullerton, Sarajevos `Robin Hood in Military Power Struggle,
Reuters Library Report, 21. septembar 1992. godine.
ini se da Anzulovi u svom pisanju nije prevladao bazinu tenju da Srbe
predstavi to loijim, a Hrvate to boljim (Emmert, 2003: 171). Nije uspeo da
prebrodi zamke etnikog takmienja: Srpski pisci, veli on mislei na Vuka
Drakovia, Vojislava Lubardu i druge, nisu bili manje uposleni opisivanjem
Hrvatske kao druge zemlje mrnje, a Hrvata kao krvoednih demona (Anzu-
lovi, 1999: 139). Ne sporei da u ovome, moda, ima pravo, postavlja se pita-
nje kako je on u svojoj knjizi predstavio Srbe.
10.9. Bosna i sociologija moral i saznanje
Optuba za genocid je tako postala sredstvo negiranja i porica-
nja svih drugih pitanja koja su okruivala sukob.
Stiven Berg i Pol aup
Ameriki sociolog koji predaje na Univerzitetu Vitenberg (Wittenberg) u
Nemakoj, Kit Daut (Keith Doubt), pokuao je 2000. u knjizi Sociologija nakon
Bosne (Sociology after Bosnia)
632
da promilja tri teme u simbiotikoj poveza-
nosti: Bosnu, moral i sociologiju. Za njega su, naime, ove vrednosti neraskidivo
povezane. Sociolog ima obavezu da bude visoko moralan, a socioloka teorija
mora biti povezana sa etikom. Saznajni relativizam postmoderne izriito se
odbija (Doubt, 2003: 10) i eklektikim kombinovanjem funkcionalizma, simbo-
likog interakcionizma i marksizma
633
moralistiki se tvrdi da ova knjiga arti-
kulira jednu sociologiju za Bosnu kao pokuaj razumijevanja ta su to, tokom
rata u Bosni, ljudi u njoj i van nje radili i zato su to radili, pozivajui se na refe-
rentni okvir djelovanja (Doubt, 2003: 13).
Poto je svoju knjigu objavio 2000, vano je videti i na koji nain je proce-
njivao dotadanje razumevanje i objanjenje rata u BiH, a posredno i nestanka
Jugoslavije i ratova za njeno naslee. Prostor BiH i rat su, prema Dautovom
shvatanju, inili taku kunje za sociologiju:
632 Citirana u 21 bibliografskoj jedinici.
633 U jednom od poglavlja (Intelektualna izdaja i bosanskohercegovaka muka) autor se
nenaelno obraunava s marksistikih pozicija sa Mihailom Markoviem (Doubt, 2003:
129142). Tako, poto je naveo da su za Markovia est optimalnih karaktera praxisa
namernost, sloboda i samoodreenje, kreativnost, drutvenost, racionalnost i individu-
alna samorealizacija, Daut veli: Markovi se takoer nada da se posebni dijelovi praxisa
mogu podudarati bez konceptualnog konflikta, ali ovo je teko zamisliti. Ova vrsta teo-
retiziranja nagovjetava opredjeljenje na neodgovornost i dvolinost, koje Markovi
koristi za potporu i promicanje genocida u Bosni i na Kosovu (Doubt, 2003: 142). ini
se da je napravljena logika greka non sequitur, jer uopte nije jasno, barem ne piscu
ovih redova, kako iz navedenog teorijskog shvatanja delova praxisa sledi potpora i pro-
micanje genocida.
Na godinjem sastanku Amerike asocijacije sociologa 1998. godine predstav-
ljeno je oko 2.300 radova. Samo su dva rada bila o Bosni. (...) Otkud toliko odsu-
stvo sociolokog istraivakog rada kada je rije o nedavnoj historiji i trenutnoj
situaciji u Bosni ? (...) Da li sociologija moe egzistirati kao validna nauka o dru-
tvu, ako ignorira jednu, moda ak, najalarmantniju i najteu temu svog vre-
mena (Doubt, 2003: 7)?
Zato bi ameriki sociolog eleo da se bavi ba Bosnom i ratom koji se
tamo zbio, a ne nekim drugim ratom, pitanje je koje se smesta namee. Po
emu je takav rat bio poseban? U emu je njegov svetskoistorijski znaaj? Po
Dautu radi se o etikom pitanju:
Bosna se suprotstavlja sociologiji. Teina Bosne, dugotrajna patnja i nezamisliv
bol koji su doivjeli njeni ljudi, moda su preteki da bi ih konvencionalna socio-
logija pojmila. Drugim rijeima, sociologija vie nema privilegiranu poziciju vis-
a-vis Bosne. Bosna sociologiju uniava. Ipak, Bosna je postala tema u kojoj soci-
ologija mora i sama reskirati. Ako, kao to je sada sluaj, sociologija nije u stanju
objasniti dogaaje u Bosni, onda horizonti sociolokog saznanja trebaju biti pre-
ispitani i proireni. Ako se u tome ne uspije, onda e slabosti sociologije biti otkri-
vene i pojavit e se mogunosti za njezin razvoj (Doubt, 2003: 78).
Kako se vidi, Bosna postaje u Dautovom tekstu izvesna metafizika i etika
vrednost koja izmie sociolokom uvidu. Ipak, on se nada da e sociologija svo-
jim razvojem dostii taj stepen razvoja kako bi mogla objasniti ta se to i zato
se dogodilo sa BiH. ini se da pretpostavlja dotadanje novinarske i istoriograf-
ske radove o BiH sociolokim, jer prvi brojem i kvalitetom, prema autoru, nad-
mauju socioloki doprinos razumevanju BiH. Daut izriito navodi sledee novi-
nare koji su u svojim knjigama otro postavili pitanja o drutvenoj stvarnosti
BiH: Roj Gatman, Piter Mas (Maas), Roder Koen, Dejvid Rif (Rieff ), Dejvid Roudi
(Rohde). No, on ali to ta pitanja esto ostaju neispitana sa stanovita socio-
loke tradicije (Doubt, 2003: 8). Slino tome, hvali se doprinos istoriografskih
dela razumevanju prolosti BiH, posebno Noela Malkolma, Dona Fajna, Roberta
Donie, Iva Banca, Majkla Selsa i Rusmira Mahmutehajia (Doubt, 2003: 8).
Sociolozi su se, meutim, najree bavili BiH, a asni izuzeci, po autoru, jesu
Stjepan Metrovi, Tomas Kamen i Rusmir Mahmutehaji
634
(Doubt, 2003: 7).
Prva tema kojom se Daut bavi jeste etniko ienje, za koje na jednom
mestu, iako nedovoljno precizno, u osnovi ispravno veli da je eufemizam
634 R. Mahmutehaji je, inae, bio jedan od elnika osnivaa paravojne Patriotske lige BiH
(Silber, Little, 1996: 265), i nije sociolog, premda je mogue da ima takvih pretenzija, ve
profesor primenjene fizike i neka vrsta islamskog mislioca. Takoe, pie kolumne u sara-
jevskom dnevniku Osloboenje.
korien za hapenja, silovanja, ubistva i progone bosanskih graana iz njiho-
vih domova (Doubt, 2003: 15), da bi ve na sledeoj stranici smatrao kako se
etniko ienje odnosi na planski i metodini in genocida u Evropi devede-
setih godina (Doubt, 2003: 16). Oevidno, autor se u konkretnoj stvari nala-
zio pod uticajem novinara i nekih istoriara koji su neprecizno upotrebljavali
pojmove.
635
Doista, izriito se u tom kontekstu navode Noel Malkolm, Norman
Sigar, Roj Gatman i Piter Mas (Doubt, 2003: 16).
Naalost, i posle 2000, blagodarei optem medijskom odreenju etni-
kog progona kao genocida, deava se da se i oni koji su, moda, strunjaci za
genocid, ali i zacelo nestruni za bivu Jugoslaviju, nuno moraju oslanjati na
sekundarne izvore i praviti manje ili vee greke. Recimo, Vilijem Rubintajn
(Wiliam Rubinstein) veli kako je Slobodan Miloevi doao do moi u jugo-
slovenskoj Komunistikoj partiji kao srpski krajnji nacionalista i partijski vr-
storuka, da je Radovan Karadi, vojni vo samoproglaene Srpske repu-
blike Bosne i Hercegovine (Rubinstein, 2004: 282283) i sl.
636
Ako sa etike
take gledita nije neophodno razlikovati etniki progon (to je nedvosmi-
slena i preciznija re od ienja) i genocid, jer patnja ljudi i veliki broj smrti
izazivaju moralno zgraanje u svakom sluaju, sa saznajnog i pravnog staja-
lita to je zacelo neophodno.
Ipak, treba imati u vidu i da se moralna shvatanja u vremenu menjaju.
Primerice, Rubintajn upozorava da je moralna nedozvoljenost etnikog pro-
gona relativno novijeg datuma, jer je jo 1972. britanski premijer Edvard
Hit (Edward Heath) razmatrao mogunost da se 500.000 katolika iz Severne
Irske progna u Republiku Irsku, a da se 200.000 protestanata iz Irske prebaci
u Severnu Irsku. Takoe, polovinom pedesetih godina jedan od voa irskih
nacionalista sanjao je o ujedinjenoj Irskoj zato to ak i razmena stanovni-
tva nije nemogua ovih dana (Rubinstein, 2004: 285, 302).
O etnikom progonu (ienju) moe se govoriti kada se proterivanje
pripadnika neke etnike zajednice vri na sistematski nain i uz namernu pri-
menu nasilja, dok vlast ili podrava ili ne pokuava da sprei takvo delanje
635 Zacelo, poistoveenje etnikog progona i genocida primetno je i kod velikog broja bo-
njakih autora (Mitrovi, 2005: 183).
636 U nastavku je autor pisao: Tada, u Bosni, termin etniko ienje prvi put je postao svetski
poznat, kao termin koji je opisivao politiku Srba (i, u manjoj meri, Hrvata) prema bosan-
skim muslimanima i jednih prema drugima. Pokolji i masakri su se deavali, kao onaj nad
muslimanima u Mostaru u novembru 1993. godine. Uspostavljeno je ono to je naje-
e bilo opisivano kao koncentracioni logori za muslimane, i tu su se ubistva i muenja
nekontrolisano deavala. Do kraja 1992. procenjeno je da je do dva miliona Bosanaca
ostalo raseljeno van svojih domova (Rubinstein, 2004: 283). Na osnovu ovog opisa neu-
pueni italac moe imati samo veoma zamagljenu i zbrkanu sliku o tome ta se u BiH
zaista deavalo. ini se da je uzrok tome u injenici da je ova slika zamagljena i samom
autoru knjige o genocidu u istoriji. Za autorovu spremu preirok istorijski zahvat vodio je
manjku dubine u analizi pojedinanih sluajeva.
(Calic, 2009: 120). Radi se o progonu etniki nepoeljnih ljudi s nekog pro-
stora, pri emu se usput koriste nelegitimne nasilne mere kao hapenja, osni-
vanja logora, nasumina ubijanja i silovanja, razaranja sela i gradova kako bi
se progon uinio nehumano efikasnijim (Menecke, Markusen, in Totten, Par-
sons, Charny, 2004: 416).
No, progon ne znai isto to i istrebljenje. Primera radi, Nemci su nakon
II svetskog rata etniki prognani iz Istone Evrope, Hrvati iz tzv. republike Srp-
ske Krajine, Srbi iz Hrvatske, Bonjaci iz mnogih delova BiH, Srbi iz mnogih
delova BiH, Hrvati iz centralnih delova BiH, Albanci s Kosova, Srbi s Kosova. No,
ak i oni koji piu knjige o genocidu esto ne prave razliku izmeu etnikog
progona i genocida, pa Rubintajn npr. veli: Dejtonski sporazum je, takoe,
ustanovio snage NATO za sprovoenje i nametanje dogovorenog prekida
vatre. One su imale promenljive rezultate, i esto su bile kritikovane, ali su,
moe se tvrditi, u velikoj meri predstavljale prve takve meunarodne snage za
odravanje mira u cilju zaustavljanja genocida (Rubinstein, 2004: 286). Treba
uoiti da, izmeu ostalog, ovakvo pisanje ideoloki pravda ulogu NATO posle
zavretka Hladnog rata.
Slino Rubintajnu, Kempbel, profesor politike geografije na Univerzi-
tetu Daram (Durham), tvrdi da dok priroda i obim genocida u Bosni nisu (na
sreu) odgovarali masovnoj istrebljivakoj politici do koje je nacistiki reim
stigao posle putovanja njegovom perverznom stazom, genocid je odreen
smislom kojim se ciljanom stanovnitvu unitavaju osnove ivota, a ne aktu-
elnim sprovoenjem ubistva ili brojem rtava. U tom pogledu je uloga logora
bosanskih Srba kao deo sistematskog ciljanja nesrpskih zajednica kao kolek-
tiviteta koje su nameravali da unite odgovarala meunarodnopravnom razu-
mevanju genocida (Campbell, 2002: 156157). Dok je tano da broj rtava
i nain sprovoenja masovnih ubistava ne moraju biti odluujui da bi neki
proces masovnog ubijanja odreenog stanovnitva bio oznaen genoci-
dom, ipak je verovatnoa da je na delu genocid poveana ako je veliki udeo
nekog stanovnitva podvrgnut istrebljenju. Nije, meutim, jasno na koji je
nain Bonjacima unitena osnova ivota i ta to uopte znai. Ovako iroka
odreenja nesumnjivo doputaju veoma slobodna tumaenja onoga to se
na terenu deava, u emu je u stvari i propagandna sutina same upotrebe
rei genocid:
Optuba za genocid, za razliku od optube za ratne zloine, prikiva krivicu na
jednu stranu, i podrazumeva oslobaanje drugih (rtava). Optuba za genocid
je skoro uvek praena zahtevima da navodni poinioci budu kanjeni ne samo
za navodne akte genocida, ve za sva delanja koja okruuju genocid. Optuba
za genocid tako postaje sredstvo negiranja i poricanja svih drugih pitanja koja
okruuju sukob (Burg, Shoup, 2000: 184).
Genocid, pak, podrazumeva plansko, sistematski i metodino izvedeno
istrebljenje neke etnike grupe sa odreene teritorije ili nekog njenog dela.
Genocidni delatnici mogu upotrebljavati neke metode etnikog progona,
kao to je organizovani progon ena i dece uz masovno i sistematsko ubi-
janje mukaraca, to je oblik genocida nieg stepena primenjen npr. u Sre-
brenici, ili koncentracione logore, ali to, kao to Kempbel s pravom prime-
uje, nije od presudne vanosti. U obliku genocida vieg stepena ne pravi
se razlika na osnovu pola i dobi, ve se svi lanovi neke etnike grupe ubi-
jaju, npr. sluaj Jevreja tokom II svetskog rata. Kako u viem, tako i u niem
obliku naglasak je na iskorenjivanju stanovnitva s nekog prostora. Naje-
e su i etniki progon i genocid propraeni unitavanjem kua, bogomo-
lja, grobalja ili drugih etniki prepoznatljivih materijalnih ostataka odreene
grupe na nekom prostoru.
Da se nije moglo raditi o genocidu u BiH proizlazi ve i iz manifestne funk-
cije etnikog ienja, onako kako je, sledei Malkolma, shvata Daut: Manife-
stna funkcija etnikog ienja bila je da protjera dvije etnike populacije i da
radikalizira treu. Bosanski muslimani i bosanski Hrvati su protjerani, a bosan-
ski Srbi su radikalizirani (Doubt, 1993: 17). Ako se radi o proterivanju, onda
se ne radi o ubijanju, a genocid zahteva masovno ubijanje. No, osim te pri-
medbe, posebno je vano uoiti da Daut iskljuivo Srbe smatra etnikim ista-
ima, dok je drugim dvema grupama zajemen status rtvi. Time se sloena
stvarnost rata u BiH svodi na srpsku agresiju.
637
Ponesenost Dauta Malkolmo-
vom analizom srpskog etnikog ienja pri kraju knjige nije imala granica:
Malcolm citira historiara Richarda Pipesa, i snaga Pipesovih zakljunih rijei lei
u tome to u njima prepoznajemo ono to bi Merton nazvao latentnom funkci-
jom etnikog ienja. (...) Boljevici su morali prolijevati krv kako bi svoje neod-
lune pristae vezali kolektivnom krivnjom. to je Boljevika partija imala vie
nevinih rtava na savjesti, to su obini boljevici vie uviali kako nema uzmica-
nja, nema kolebanja, nema kompromisa, da su neraskidivo povezani sa svojim
voama i da mogu samo marirati s njima do potpune pobjede bez obzira na
cijenu (Doubt, 2004: 17).
Doista, psihologiziranje nekadanjeg Reganovog savetnika o boljevicima
ubedilo je i Malkolma da je skrivena funkcija srpskih zverstava ista ona koja
je morala motivisati i boljevike. Jedino je pitanje kako bi se mogli objasniti
etniki progoni Srba iz BiH, Hrvatske i s Kosova. Ono, meutim, to objanjava
637 Mostar je npr. ostao bez svojih gotovo 20% graana srpske nacionalnosti jo poetkom
rata. Tuzla i Sarajevo postali su gradovi bez Srba malo docnije, jer su bonjakim vlastima
tokom rata bili potrebni Srbi kao etniki taoci koji bi pred meunarodnom javnou
potvrivali da je BiH istinska vieetnika zajednica.
pisanje Pajpsa o boljevicima, a Malkolma i Dauta o Srbima jeste injenica da
su ovi autori predmet svog istraivanja smatrali neprijateljem. U sluaju poto-
njih to je vidljivo ve i iz tendencije izjednaavanja itave nacije s jednom kraj-
nje levom ideolokom grupom koja je uivala status neprijatelja u preovla-
ujuem delu zapadne javnosti kroz vei deo XX veka.
638
Problem sa takvim
slobodno asocijativnim psihologiziranjem jeste u tome to je neuverljivo i
nedokazivo, ve se temelji na aksiomima koji se primaju na veru:
Razlog zato je etniko ienje poprimilo najbrutalniji oblik u Bosni ne lei u
dugoj historiji plemenske mrnje u toj zemlji. Naprotiv, etniko ienje je popri-
milo najbrutalniji oblik u Bosni zato to u njoj postoji duga tradicija dobrona-
mjernosti jednih prema drugima i prema razliitim svetim predanjima. Sa sta-
jalita bosanskih Srba, koji sebe nisu smatrali samo Srbima nego i Bosancima,
nije bilo potrebe za etnikim ienjem. Sa stajalita bosanskih Srba, koji su sebe
smatrali vie Jugoslavenima nego Srbima, nije bilo svrhe u etnikom ienju. Iz
perspektive bosanskih Srba, iji su brani drugovi bili ne-srbi, nije bilo elje za
etnikim ienjem. Ako uzmemo u obzir normativne orijentacije koje su histo-
rijski bosansku zajednicu drale na okupu, etniko ienje se moralo sprove-
sti na nain koji je bio kategorian. Ako uzmemo u obzir zajednike vrijedno-
sti koje su integrirale bosansko drutvo, etniko ienje se moralo sprovesti na
nain koji je bio apsolutan i nemilosrdan. Inae, nesigurnost i ambivalentnost
bosanskih Srba ne bi se mogla nadvladati. Objektivna posljedica etnikog ie-
nja, kako istie Malcolm, bila je to da se bosanski Srbi natjeraju da shvate kako
nema uzmicanja, nema oklijevanja, nema kompromisa, da su neraskidivo pove-
zani sa svojim voama i da mogu samo marirati s njima do potpune pobjede
bez obzira na cijenu. (Doubt, 2003: 1819).
Ako je autor u pravu, onda se sledei izliv genocidne etnike brutalnosti
moe oekivati u vajcarskoj, jer ta politika zajednica doista nije bila svedok
duge istorije plemenske mrnje, ve u njoj postoji duga tradicija dobrona-
mernosti jednih prema drugima. Sem toga, ako su se bosanski Srbi smatrali
Jugoslovenima, nisu li bili kivni na one koje su opaali krivima zato to su
hteli da napuste i ukinu Jugoslaviju? Zar promena statusa Srba iz veine u
manjinu putem neustavnog preglasavanja nije mogla kod njih podstai strah
da e se to jo ee deavati u nezavisnoj BiH, a zatim ljutnju i bes? Nije li ih
to moglo motivisati da budu izuzetno osvetniki raspoloeni? Isto tako, zar
tenja bosanskih Srba da se izdvoje iz BiH nije mogla pobuditi strah Bonjaka,
638 Slino ovome, Holbruk je u svojoj knjizi Zavriti rat (To End a War), umeo, sledei svoju
suprugu Keti Morton, opisati od Miloevia odmetnute bosanske Srbe kao Hamas krilo
Srba koje bi moglo pokuati da nas ubije(u), posebno ako budemo imali napretka prema
miru (Holbrooke, 1998: 93).
a u manjoj meri i bosanskih Hrvata, da e ostati u obogaljenoj zemlji koja nee
moi da se odri? Nije li taj strah morao proizvesti ljutnju i bes? Nisu li naci-
onalistiki voi Srba, Hrvata i Bonjaka u borbi za mo i zatitu grupa koje
predstavljaju neodgovorno i nezrelo manipulisali ve postojeim i stvarnim
strahovima, ljutnjama i besovima? Zar se na taj nain, ipak, verodostojnije ne
objanjavaju etniki progoni svih etnikih zajednica u BiH, no psihologizira-
njem Malkolma i Dauta?
639
No, Dautu je bilo bitno da potpuno satanizuje Srbe, pa ini se i nije
vodio previe rauna o usklaenosti injenica s moralistikim gnevom koji
ga je vodio pri pisanju: Da je svijet koji je bio posmatra bio svjesniji zna-
aja sahrane i toga ta je znailo krenje tog obreda, moda bi do interven-
cije u Bosni dolo ranije i moda bi genocid bio zaustavljen prije nego to je
proveden do kraja (Doubt, 2003: 28).
640
Nije sporno da je uasan zloin ako
neko granatira sahranu. Takoe, nije sporno da se i to zlodelo deavalo i da su
snage bosanskih Srba naalost bile krive za tako uasnu stvar. Pa ipak, takva
zlodela se nisu sistematski deavala, a genocid ne samo da nije bio proveden
do kraja ve se, osim naalost u Srebrenici, nigde nije ni desio. Naravno, to
ne znai da uasi etnikog progona koje su sprovodili sunarodnici pisca ovih
redova nisu unesreili ljude u Podrinju i Pounju, ali to, ipak, nije bio geno-
cid. Istini za volju, treba uoiti i da su Srbi etniki prognani iz Sarajeva, Tuzle,
Mostara, i drugih gradova, a Hrvati iz centralne BiH, Bonjaci i Hrvati iz Banja
Luke itd. Na nesreu, Daut je, ne vodei rauna o injenicama, i posle zavretka
rata nastavio da koristi humanitarno-imperijalistiki diskurs u okviru agresor
rtva, pa je Srbima pripisao kolektivnu krivicu:
U Bosni je nuna intervencija, ne samo zbog bosanske vlade i njenih graana
ve takoe zbog nacionalistikih Srba. Bez intervencije, nacionalistiki Srbi ostaju
najnesretniji i najbjedniji narod na svijetu. (...) Intervencija je nuna da oslobodi
nacionalistike Srbe njihove bijede (bijede koju su oni previe ponosni da dijele,
ali dijeljenje ne mogu izbjei). Olakanje zbog nepravednih djela dolazi jedino
od pravednog kanjavanja za nepravedna djela. Due nacionalistikih Srba su
bolesne, unesreene boleu nepravednosti, i pravda, apsolutna pravda, jeste
jedini lijek koji moe izlijeiti ove due (Doubt, 2003: 89).
639 Ovakav nain rezonovanja sasvim odgovara Pouzenovoj bezbednosnoj dilemi koju je
ovaj oblikovao za objanjavanje etnikih sukoba. Naime, bezvlae, tj. nedostatak onog ko
legitimno poseduje monopol na nasilje neminovno raa brigu za sigurnost i oseaj pret-
nje od rivalskih suseda koji se bore za mo. Otud rivali koji gomilaju mo postaju pretnja
jedni drugima, a strahovi postaju sve realniji (Posen, 1993: 104).
640 Slino ovome, Mahmutehaji veli da je dvadeseto stoljee u povijesti bosanskih musli-
mana proteklo s brojnim znakovima njihovih slabosti i neizlijeenih trauma. To je razdo-
blje ustrajnog i opsenog unitavanja njihovih grobalja, koja su odraavala njihovo poi-
manje ivota (Mahmutehaji, 2002: 253).
Srbi su, prema autoru, kolektivno krivi. Nazivaju se bez prestanka naci-
onalistikim Srbima.
641
Dehumanizovani i demonizovani kao najnesretniji i
najbjedniji narod na svijetu, ije su due bolesne, ime se podvlai nenor-
malnost, ako ne i umna poremeenost itavog naroda, zasluuju kolektivnu
kaznu da bi se mogli popraviti, tj. osloboditi njihove bijede i izlijeiti. Eti-
nost, na koju se autor poziva, tako je sasvim izneverena, jer nema etino-
sti bez humanosti. Umesto ovekoljublja, meutim, za itavu naciju trai se
kolektivno kanjavanje koje nuno mora dovesti do gubitka ivota i masov-
nih stradanja. Antihumani stav se pravda u okviru agresorrtva i humani-
tarno-imperijalistikim diskursom, te diskurzivnom strategijom demoniza-
cije neprijatelja:
642
Ako zapadni politiari ne mogu donijeti pravdu koja se
odnosi na nacionalistike Srbe, kako oekuju da e donijeti pravdu koja se
odnosi na ljude u njihovim vlastitim zemljama, a koji oblikuju svoje miljenje
i svoja djela prema nacionalistikim Srbima? Interveniranje u Bosni je u vital-
nom interesu svijeta (Doubt, 2003: 92).
Uzgred, zanimljivo je kako moralista izjednaava pojmove Zapada i
sveta, ali je i tano zapaanje koje donekle dele poststrukturalista Kempbel
i modernista Daut, iako je prvi znatno ozbiljniji naunik uprkos postmoder-
nistikom usmerenju, da je NATO intervenisao pre da bi spasio ideal vie-
kulturalnosti u drutvima Zapada no u BiH (Campbell, 1998a: 249). Koliko je,
pak, ovom idealu sam Kempbel odan i koliko to objanjava njegovo pisanje
o BiH, najbolje pokazuje analiza razliitih pripovesti o BiH koju je preduzeo u
relativno uticajnoj knjizi Nacionalna dekonstrukcija: nasilje, identitet i pravda u
Bosni (National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bosnia, 1998).
643

641 Bosanski Srbi prolaze jo gore, poto se nazivaju kriminalnim bosanskim Srbima, pa se u
odnosu prema njima gube svi obziri: Je li pravda za kriminalne bosanske Srbe prednost za
njihove rtve? Da li je izvrenje pravde nad kriminalnim bosanskim Srbima pitanje opre-
djeljenja za jednu stranu? Je li pravda nad zlim ovjekom i poiniocima zloina prednost
za zlog ovjeka i poinioce zloina? Je li pravda prednost ne samo za hiljadu rtava u Bosni
ve i za one koji su ih uinili rtvama? Tko moe dokazati da izvrenje pravde nad krimi-
nalnim bosanskim Srbima donosi nepravedne posljedice za kriminalne bosanske Srbe?
(Doubt, 2003: 103) Europske i amerike politike voe smatraju da nemaju pravo uiniti
da se ljudsko bie osjea onako jadno i nesretno kako bi se osjeali kriminalni bosanski
Srbi kada bi bili izvedeni pred lice pravde. (...) Oigledna simpatija koju pokazuju europ-
ske i amerike politike voe prema kriminalnim bosanskim Srbima na loim je osnovama.
Njihova simpatija pokazuje moralno neznanje (Doubt, 2003: 104). Iako ovde bosanski
Srbi nisu dehumanizovni, svedeni su na niu vrstu ljudi, naroite kriminalce koji zarad
moralnih razloga moraju da budu kanjeni. Utoliko, iako se pretpostavlja da su na viem
moralnom nivou, zapadni politiki voi se kritikuju poto toboe nisu u stanju da kazne
kriminalne bosanske Srbe. Valja uoiti da kanjavanje Srba, a naroito onih u BiH, biva
u ovom humanitarno-imperijalistikom diskursu izjednaeno sa etikim delanjem.
642 Nacionalistikim Srbima nedostaje volja da se zaustave. Njihove volje su bolesne. (...) Njihove
due su omamljene, jako omamljene, neoekivanom tolerancijom Zapada (Doubt, 2003: 91).
643 Veoma citirana studija: navoena je u 140 razliitih bibliografskih jedinica.
Naime, on zamera nekolikim autorima to se bave banalnostima etnikog
esencijalizma kojima postaju upleteni u stvaranje stvarnosti za koju tvrde
da je samo opisuju
644
(Campbell, 1998b: 263) putem, izmeu ostalog, navo-
enja udela razliitih etnikih zajednica u BiH:
Ovi brojevi oslikavaju Bosnu kao 44% muslimansku, 31% srpsku, 17% hrvatsku,
6% jugoslovensku, s malim ostatkom. Posledica je uspostavljanje ovih obeleja
identiteta iznad svih drugih po drutvenom znaaju, i pretpostavljanje da ona
ne skrivaju nikakve druge sloenosti. Rezultat je da su etnike podele postuli-
rane kao lane linije zajednice oko kojih se politika okretala i oko koje e se nemi-
novno okretati (Campbell, 1998b: 280).
Uz svo potovanje za normativni stav o poeljnosti neetnikog ureenja
drutva, ipak, ne moe se prenebregnuti drutvena stvarnost. No, ovakav argu-
ment bi Kempbel odbacio, poto su za njega pitanja istorijskog tumaenja i
suenja preovlaujue etiko-politika, a ne epistemoloka (Campbell, 1999b:
318). Pa ipak, ako su vlast u BiH krajem 1990. dobile upravo neskriveno etniki
zasnovane stranke, uprkos injenici da je u ponudi bilo kako bivih komunisti-
kih, tako i graanskih neetniki zasnovanih stranaka, te da je srazmera osvoje-
nih glasova ugrubo odgovarala popisom ustanovljenoj etnikoj strukturi BiH,
onda se ova etnika struktura nikako ne sme zanemarivati, jer su je upravo sami
itelji u BiH smatrali najznaajnijom. tavie, ono to je vailo 1990, vailo je i
1908, kao i u trenutku pisanja ove studije, i ne vidi se da nee vaiti i u doglednoj
budunosti. Razlika je samo u tome to su se i nekadanje neetniki zasnovane
stranke danas etnizovale, jer je to bio preduslov dobijanja veine na izborima.
Zanemarivanje ovih injenica nesumnjivo bi pogreno predstavljalo stvarnost
BiH, a to bi vodilo i neodgovarajuim politikim reenjima problema BiH, bez
obzira na moguu etiku nadmo odreenog normativnog stava.
Nasuprot ovoj argumentaciji, Kempbel smatra da popis igra kljunu
ulogu u materijalizovanju drutva kao stanovnitva koje ima izvesne odlike.
Takoe, kao sredstvo stvaranja nacija malo anrova je imalo takav veliki uti-
caj kao popis (Campbell, 1999a: 405). Tvrdi se da su esencijalizovani etniki
identiteti, predstavljeni u popisu i mapirani etnografski tako da se granice
izmeu zajednica mogu povui s nekakvom preciznou put prema politici
aparthejda i uklanjanju svih razmatranja onih aspekata identiteta pojedinaca
i zajednica koji su promenljivi i hibridni (Campbell, 1999a: 405).
644 Jedan kritiar zamerio je Kempbelu da na ovaj nain zagovara retroaktivnu uzronost
(backward causation), to nijedan filozof dosad nije zastupao. Vajt se pita kako je npr.
Crnobrnjina Drama Jugoslavije, ije je drugo izdanje objavljeno 1996, a prvo 1994. mogla
stvarati stvarnost BiH 19901992. (Wight, 1999: 315). Ova pozitivistika kritika, ipak, nije
na mestu, jer Kempbel nije mislio na stvarnost kao takvu, ve na hegemono predstavlja-
nje stvarnosti.
Uistinu, popis ima znaajnu ulogu ne samo u opisu i klasifikaciji nekog
drutvenog stanja ve i u njegovom stvaranju, ega su i komunisti u Jugosla-
viji bili potpuno svesni. Pa ipak, precenjena je konstrukciona snaga popisa, to
ne udi kad je u pitanju postmodernista, jer u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) ljudi
nisu popisivani kao Srbi ili Hrvati, ve kao Srbo-Hrvati, pa to ipak nije pomoglo
ublaavanju nacionalnih netrpeljivosti, pa ni stvaranju Jugoslovena. Kempbel
je svestan problema, ali pokuava da se iz njega iskobelja na udnovat nain:
Do 1965. Savez komunista BiH podario jemuslimanima pravo na nacionalno
samoopredeljenje, poto su uli na listu konstitutivnih nacija dve godine ranije.
Ipak, ekalo se do 1971. da je popis po prvi put kategorizovao muslimane kao
nacionalnost jednaku sa Srbima i Hrvatima (Bringa, 1995: 2031; Friedman, 1996:
15156). Ovaj razvoj je, meutim, zamraen stalnim citiranjem i upotrebom sta-
tistike popisa iz 1991. godine. Zamraeni su, takoe, visoko politizovani uslovi u
kojima je popis iz 1991. sproveden u bivoj Jugoslaviji; uslovi u kojima je etno-
nacionalistiki politiki diskurs pomogao da se pretpostavi ishod navodno uko-
panih podela identiteta () (Campbell, 1999a: 405).
Doista, odevanje istraivanja u odoru pripovesti koja izvesne aspekte stvar-
nosti naglaava, druge samo delimino otkriva, a tree pokuava sasvim prikriti
jeste neto na ta postmodernisti s pravom ukazuju. Gore navedena pripovest
trebalo je da stvori utisak da je etnika izdeljenost BiH novijeg datuma, te da
je nekako spreavala razvoj nacionalne svesti bosanskih muslimana. Naime,
ovek bi iz gornjeg navoda mogao zakljuiti da je broj i udeo muslimana u
drutvu BiH smanjen u popisu iz 1991, iako je ishod bio upravo obrnut, jer je
njihov apsolutan broj porastao sa 1.482.430 ljudi 1971. na 1.905.829 ljudi 1991,
ba kao i uee sa 39,6% 1971. na 43,7% 1991, u celokupnom stanovnitvu
BiH. Ovaj demografski trend je svakako uticao i na oseaj ugroenosti onih koji
su osetili da im se smanjuje kako apsolutni broj (Srba je 1971. bilo 1.393.148,
da bi ih dvadeset godina docnije bilo 1.369.258; a Hrvata je 1971. bilo 772.491,
a 1991. godine 755 895), tako i relativno uee u stanovnitvu BiH (Srbi su
1971. inili 37,2%, a 1991. 31,4%; Hrvati su 1971. inili 20,6%, a dvadeset godina
docnije 17,3%) (Bugarel, 2004: 195). Ovakve demografske podatke mogli su
srpski i hrvatski nacionalisti u BiH lako iskoristiti u svrhe buenja etnike ugro-
enosti i nacionalistike uzbuenosti. Meutim, to to su ih nacionalisti kori-
stili ne znai da oni nisu bili stvarni, te da nisu davali povoda nacionalistikim
tumaenjima. Takoe, dunost je ozbiljnog istraivaa drutvene stvarnosti BiH
u drugoj polovini XX veka da ove podatke navede, jer oni mogu pomoi da se
uspostavi drutveni kontekst u kojem je dolo do rata u BiH.
Reju, nije sve u konstrukciji. Postoje i znaajne etnosimbolike stvar-
nosti (ili, postmodernistikim renikom reeno, konstrukcije ranije nastale
ijim su kulturnim sadrajima generacije socijalizovane) koje se moraju uzeti
u obzir kada se raspravlja o naciji. Teko je pretpostaviti da bi se nameta-
njem nacionalne odrednice Bosanci, ili izostavljanjem podatka o nacional-
nosti popisanih, to je jedan od uslova nekih meunarodnih i bonjakih
krugova za sprovoenje popisa, stvorio i bosanski nacionalni identitet, pa
ak i ako se dekonstrukcijskim naporima doe do odricanja dela bosanskih
Srba i Hrvata od sadanjeg nacionalnog identiteta. Takoe, ukidanje Repu-
blike Srpske i njeno posledino brisanje sa geografske karte moglo bi samo
ozlojediti bosanske Srbe i pojaati njihovo neprijateljstvo prema BiH. Bilo
kako bilo, Kempbel je sa olimpijskih etikih visina kritikovao meunarodne
diplomate, smatrajui ih tek malo boljim od vojnog komandanta upletenog
u etniko ienje:
Ne postoji razlika u rivalskim logikama, poto vojni komandant i meunarodni
diplomata rade unutar iste nacionalistike zamisli. Ne sugerie se da postoji
nuan i nezaustavljiv razvoj od statistike izvedbe i etnografskog mapiranja
zajednice u etnikom smislu do politike genocida. Ipak, sugerie se da ove razli-
ite prakse ne odraavaju razliite nacionalistike zamisli (Campbel, 1999a: 407).
Prema tome, Kempbel se protivi nacionalizmu kao ideologiji, smatra-
jui je nedvosmisleno naopakom. Kao politiki geograf ili sociolog, on moe
to smatrati, ali je veoma problematino ako svoje miljenje eli nametnuti
akademskoj i iroj zajednici, jer je stvarnost danas jo uvek zasnovana na
etniki odreenim nacionalnim dravama. U tom smislu, vri se svojevrsno
silovanje nacionalne stvarnosti uopte, a drutvene stvarnosti BiH posebno,
kosmopolitskim ideolokim zamislima. Poput Hegela, antinacionalisti zaklju-
uju: ako teorija ne odgovara stvarnosti, utoliko gore po stvarnost. Mogue
je, ak, da su oni u pravu, ali njihov zilotski ar nee pomoi ljudima u BiH,
jer najvei deo njih spada u nacionaliste, i to ne blagodarei ratu, kao to
tvrde kosmopoliti, jer je i sam rat delom izbio zbog ve postojeih naciona-
listikih strasti u i oko BiH.
Kempbel u nastojanju Bonjaka za unitarnom BiH nije video nacionali-
stiki bonjaki interes, ve iskrenu privrenost unitarnoj viekulturnoj politi-
koj zajednici, pa je tvrdio da su njihovi neetniki predlozi stalno bili odbijani
(Campbell, 1999a: 413) od strane meunarodnih pregovoraa, ne pominjui
da su takvi predlozi bili neprihvatljivi i hrvatskim i srpskim graanima BiH.
Uopte, Kempbel je naturao svoju viziju idealnog drutva u kojem etniko ne
igra, i ne bi ni trebalo da igra bitnu ulogu, uz ubeenje da je postojea BiH
veoma bliska tom idealu: Imajui u vidu udruenost etnikih politikih struk-
tura postdejtonske Bosne i diplomatskog stalnog poputanja (appeasement) i
oslanjanjanja na nacionalistike partnere, ne treba, prema tome, da okira ako
se pronau politike snage u Bosni koje promoviu interese u smislu etnona-
cionalne podele (Campbell, 1999a: 427).
Ovakvo vienje pokazuje potpunu neistorinost, jer istovetne politike
podele postoje ve stotinu godina s prekidom tokom socijalistikog perioda
kada je samo jedna nadnacionalna stranka bila dozvoljena, tj. od prvog tre-
nutka kada su se politike stranke pojavile u BiH, jer su se odmah oblikovale
po etnikom naelu. im bi se dozvolilo slobodno oblikovanje politikih stra-
naka u BiH, one bi se oblikovale prevashodno po etnikom naelu. Mogue
je da postmodernista prezire injenice, ali ovo je injenica koju je nemogue
porei. Insistiranje na rei poputanje (appeasement) koja se koristi uvek kao
istorijska analogija emberlenovom poputanju Hitleru jasno ukazuje na okvir
agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs kojem je Kempbel bio
veran i etiri godine nakon zavretka rata.
Imajui u vidu ovakvo shvatanje drutva BiH, ne iznenauje to je Kemp-
bel povodom televizijskih slika iz Trnopolja i Omarske smatrao da je shvata-
nje o jedinstvenosti holokausta blokiralo intervenisanje u korist Bosne, tj.
bombardovanje Srba. Argumentacija je jasna: poto je proli dogaaj nepo-
novljiv, onda nita to se sada deava ne moe biti ni priblino toliko loe, pa
otud nema potrebe za vojnim uplitanjem, tj. eufemistiki reeno, dolazi do
izbegavanja moralne i politike odgovornosti (Campbell, 2002b: 160). Otud
izraeni, iako moralistiki, i tipino postmodernistiki pesimizam u pogledu
napretka oveka i drutva:
esto se pretpostavlja da bi samo da smo mogli da se slikovito osvedoimo o
genocidu nad Armenima, sovjetskim gulazima ili umiranju od gladi u Kini pove-
zanim sa Velikim skokom napred holokaust da se i ne pominje tok istorije
mogao biti razliit. U visokom stepenu, Bosna i Ruanda opovrgavaju tu udobnu
misao (...) Sprovoena ispred nosa meunarodne zajednice i s punom panjom
meunarodnih medija, sistematska kampanja unitavanja ljudi zato to pripa-
daju posebnoj grupi pokazuje da je bilo kakva ideja o progresu u istoriji ravo
zasnovana (Campbell, 2002b: 160).
Ovakva misao levog liberala pokazuje da bi ga u budunosti postmo-
dernistiki antropoloki pesimizam i rezigniranost mogli odvesti blie kon-
zervatizmu no to bi, moda, sam bio kadar pomisliti. ini se da neistorina
poreenja razliitih sluajeva masovnih ubistava u istoriji svedoe da pos-
tmodernizam ne moe dovoljno disciplinovati misao istraivaa, pa iako je
darovit. Posebno je zanimljivo da se ne uvia velika razlika izmeu izuzetne
medijske pokrivenosti graanskog rata u BiH, i gubitka oko 100.000 ivota na
svim stranama, i medijske zanemarenosti genocida u Ruandi s oko 800.000
poginulih, iako su se deavali u isto vreme, 1994. godine. Zar jedan poststruk-
turalista na to ne bi trebalo da obrati panju? Mogue je da ga je levolibe-
ralna opsednutost moralistikim vienjem BiH odvukla od kritinosti prema
sredstvima masovnog optenja i njihovom sluenju politikim i privrednim
centrima moi. Izgleda da su levi liberali, nametnuvi ideoloku hegemoniju povo-
dom rata u BiH, i sami postali kulturni centar moi tokom devedesetih godina.
To je vidljivo i u sluaju Meri Kaldor (Mary Kaldor),
645
levoliberalne pro-
fesorke Globalnog upravljanja i koupravnice Centra za globalno upravljanje
na Londonskoj koli za ekonomiju i politike nauke. Ona je rat u BiH pokuala
sagledati iz perspektive globalizacije koja stvara tzv. nove ratove kao posle-
dicu kraja Hladnog rata (Kaldor, 2005: 16), koji se znatno razlikuju od dosa-
danjih. Naglaava se da oni nastaju u kontekstu erozije autonomije drave i,
u pojedinim ekstremnim sluajevima, dezintegracije drave, tj. erozije mono-
pola legitimnog organizovanog nasilja (Kaldor, 2005: 17). Rat u BiH, po sop-
stvenim reima, autorka koristi da opie osnovne karakteristike novih ratova,
najpre stoga to je to rat sa kojim sam najvie upoznata, iako je svesna da je
on u jednom pogledu jedinstven; on je postao centar svetske panje, poto
je u BiH bilo skoncentrisano vie izvora sredstava vladinih i nevladinih
nego u bilo kojem drugom novom ratu (Kaldor, 2005: 19).
Ono to je sporno, meutim, jeste sam pojam novog rata, a posebno nje-
gova primena na rat u BiH. Naime, autorka smatra da su ciljevi novih ratova
vezani za politiku identiteta, za razliku od geopolitikih ili ideolokih ciljeva
ranijih ratova (Kaldor, 2005: 19). Politiku identiteta odreuje kao pretenziju
ka vlasti na osnovu partikularnog identiteta bilo da je re o naciji, klanu, reli-
gijskoj ili lingvistikoj zajednici (Kaldor, 2005: 20). Dodue, svesna je da su i
raniji ratovi ukljuivali sukob identiteta Britanci protiv Francuza, komunisti
protiv demokrata, ali smatra da su ti raniji identiteti bili povezani ili sa poj-
mom dravnog interesa, ili sa nekim budunosti okrenutim projektom ide-
jama o tome kako drutvo treba da bude organizovano (Kaldor, 2005: 20).
Ovde se nee kritikovati opte stanovite Meri Kaldor, ali pisac ovih redova
smatra da je potpuno neopravdano svrstavati rat u BiH u nove ratove, pod
uslovom vaenja gornjeg odreenja. Naime, osnovno pitanje koje se namee
odnosi se na to da li je rat u BiH poseban u odnosu na druge ratove za jugoslo-
vensko naslee ili nije. ini se da nema nikakvog razloga da se ovaj rat izdvaja
iz ireg kompleksa ratova. Naime, svi ovi ratovi nastali su i voeni sukobom
nacionalistikih ideologija i iz elje da se odgovori na oseaj etnike ugroe-
nosti koji je izazivao poloaj manjine.
Jednostavno reeno, nacionalistiki delatnici eleli su da ostvare nacio-
nalne drave u kojima bi pripadnici njihove nacije bili veina u procesu nesta-
janja SFRJ. Trebalo je ostvariti podudaranje etnikih sa politikim granicama
(Gelner, 1997: 11), pa su otud nacionalistiki pokreti svih veih jugoslovenskih
645 Njena knjiga Novi i stari ratovi: Organizovano nasilje u globalnom dobu (New and Old Wars:
Organized Violence in a Global Era, 2001) citirana je u ak 690 razliitih studija, to je naj-
vea citiranost koju je dostigla neka od knjiga koje su u ovoj studiji analizirane zato to
su se makar posredno odnosile na ratove za jugoslovensko naslee imala.
nacija bili uvueni u rat oko granica. Cilj je bio da se ostvari politika zajed-
nica u kojoj e naa nacija initi veinu. Politika identiteta nije, dakle, bila
cilj po sebi, kako autorka misli, ve je bila sredstvo za ostvarenje nacionali-
stike ideologije koja je pruala oseaj sigurnosti. Utoliko, rat u BiH nije bio
nita posebno novo, ve je ponavljao obrazac star poslednjih dvesta godina.
Autorka, primerice, smatra da novi ratovi izokreu srazmeru vojnih i civil-
nih rtava rata u odnosu na stare ratove. Dok u potonjim ova razmera iznosi
jedna civilna na osam vojnih rtava, dotle u prvim na svaku vojnu rtvu doe
osam civilnih (Kaldor, 2005: 22). U ratu u BiH, meutim, prednost imaju vojne
(59%) nad civilnim rtvama (41%).
646
Dakle, teza autorke pada u vodu, bar kad
je argument razmere rtava u pitanju, kao i njena tvrdnja, koju deli s mnogim
levim liberalima, da je to bio rat protiv civila, te da, tavie, nije bio usmeren
protiv suprotstavljene strane
647
(Kaldor, 2005: 74, 82).
648

ini se, meutim, da je autorka iz levoliberalne netrpeljivosti prema
komunizmu izvukla specifine zakljuke: Na JNA je odlazila glavnina save-
znog budeta i, 1991, izgledalo je kao da su JNA i Savez komunista bili sve to
je ostalo od ideje jugoslovenstva otuda jugoslovenstvo i poinje da se pove-
zuje sa totalitarizmom i militarizmom (Kaldor, 2005: 75). Dabome, ovakav stav
vie govori o autorki i atmosferi na Zapadu u to doba nego o stvarnosti SFRJ.
Naime, iz ovakvog stava najlake se vidi koliko je JNA optereivala svojom
ideologijom Jugoslaviju, izjednaujui je u hladnoratovski istreniranim umo-
vima sa komunizmom. Drugim reima, ako se elelo da Jugoslavija dobije
znaajniju podrku na Zapadu, ona je morala da bude antikomunistika, ili
bar nekomunistika, a JNA i Slobodan Miloevi nisu bili spremni da ponude
takav image. Za lagani razvoj u nekomunistikom smeru, koji se mogao oeki-
vati tokom vremena, nije bilo raspoloenja na Zapadu koji je euforino doiv-
ljavao pobedu antikomunistikih snaga na vascelom istoku Evrope.
Osim ovih antikomunistikih mitova, u pisanju Kaldorove bili su zastu-
pljeni i antisrpski viekulturni mitovi, kao to je teza o masovnom silovanju
649

kao aspektu etnikog ienja i Tuzli kao viekulturnom raju (Kaldor, 2005:
oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008.
647 Netana je i njena tvrdnja da je u ratu poginulo 260.000 ljudi (Kaldor, 2005: 57).
648 Autorka pokazuje iznenaujui nedostatak spreme s obzirom na to da radi na uglednoj insti-
tuciji, pa tako navodi da su Srbija i Hrvatska, da bi opravdali svoju politiku podele BiH, kori-
stile jezik samoopredeljenja koji je poticao iz ranije komunistike retorike o narodnooslo-
bodilakim ratovima u Treem svetu (Kaldor, 2005: 60). injenica da su jo Vudrou Vilson i
Lenjin pri kraju I svetskog rata izneli tezu o samoopredeljenju naroda ostala je autorki, kako
se ini, nepoznata. Ima i bizarnih ili stereotipnih tvrdnji da su eeljevci bili bradonje, da
su navodno bili stalno pijani i regrutovali dodatne vikend ratnike, kao i netanih tvrd-
nji da je eelj bio na elu Stranke srpske nacionalne obnove i sl. (Kaldor, 2005: 79).
649 Autorka je tu sledila master rad svog postdiplomca emsa Ha-Nasara (Shems Hadj-Nas-
sar) (Kaldor, 2005: 108).
85, 88). U tom kontekstu je ak i povremeno pozitivno oslikavanje pojedinih
Srba samo pojaavalo negativne stereotipe o bezdunosti i nasilnosti cele
nacije. Tako se npr. prenosilo da je u ovoj studiji esto pominjani The Guar-
dian pisao o srpskom indleru iz Prijedora, koji je organizovao svoje prija-
telje i susede za zatitu muslimana (Kaldor, 2005: 90). Na taj nain su istorij-
skom analogijom jo jednom povezani Srbi i nacisti, jer ne bi bilo indlera da
nije bilo Hitlera i koncentracionih logora. No, autorka je a vidi se da nije bila
usamljena stvorila sliku udovinih Srba u svojoj glavi i fantazija je stavljena
u pogon. Na jednom mestu moglo se proitati i ovo:
U kojoj meri je strategija etnikog ienja bila unapred isplanirana? Da li su je
srpske snage u Hrvatskoj sluajno otkrile? Komisija UN tvrdi da je Odeljenje za
psiholoka dejstva JNA imalo nekoliko planova za lokalnu provokaciju i etniko
ienje od strane specijalnih snaga pod kontrolom MUP-a. Navodi se jedan tekst
iz slovenakog dnevnika Delo, u kome se tvrdilo da je, pored plana Ram (za nao-
ruavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), JNA imala i dodatni plan za
masovne likvidacije muslimana i masovna silovanja, kao oruja u propagandnom
ratovanju: Analiza muslimanskog ponaanja pokazala je da se njihov moral, elja
da se bore i volja, mogu najlake da slome putem silovanja ena, naroito malo-
letnica, ak i dece, i ubijanjem pripadnika muslimanske nacionalnosti unutar nji-
hovih verskih objekata. (Kaldor, 2005: 89).
Tako se, u stvari, autorka prikljuila voenju propagande protiv srpske
strane u sukobu, jer je prihvatala kao verodostojnu propagandu koju su pro-
izvodile strane s kojima je srpska bila u ratu. Naravno, zlodela koja su sprovo-
dile trupe VRS olakavala su prihvatanje ovako fantastinih pria, ali je sasvim
neopravdano to isti arini nisu primenjivani i na druge strane u bosanskome
ratu. Umesto toga, snage bosanskih Srba su poreene s amerikim u Vijet-
namu: Jedna od pretpostavki je da su na razmiljanje u JNA moda uticale
protivpobunjenike doktrine, kakve su Amerikanci razvijali u Vijetnamu, i
isprobavali u sukobima niskog intenziteta 80-ih (Kaldor, 2005: 89). U tom
kontekstu se navodilo da je Veljko Kadijevi studirao na Vest Pointu (Kaldor,
2005: 90). No, ipak ubedljivije deluje pretpostavka da je strategija etnikog
ienja razvijena na terenu, iako su prethodna diskusija i iskustva svakako
izvrila odreeni uticaj, zakljuuje autorka (Kaldor, 2005: 90).
Naravno, iz poetnog pogrenog odreenja rata kao prevashodno geno-
cidnog rata (Kaldor, 2005: 99), iz ega je jasno da autorka nije razlikovala
genocid od etnikog progona, slede i pogreni recepti za njegovo okonanje:
I politiki i vojno, rat je posmatran kao sukob konkurentskih nacionalizama tra-
dicionalnog, esencijalistikog tipa, a to je vailo i za Evropljane, koji su, poput
Srba, smatrali da sve nacionalizme treba podjednako osuditi, i za Amerikance,
koji su bili skloni da u Srbima vide loe, totalitarne nacionaliste, a u Hrvatima
i muslimanima dobre, demokratske nacionaliste. (...) takvim analizama je izmi-
calo uvianje da je ovo bio sukob izmeu novog oblika etnikog nacionalizma
i civilizacijskih vrednosti. Nacionalisti su imali zajedniki interes za eliminisanje
internacionalistikog humanistikog pogleda, kako u okviru Jugoslavije, tako i
globalno. I politiki i vojno, njihov rat nije bio rat jednih protiv drugih nego, da
ponovimo Bugarelov argument, protiv civilnog stanovnitva i protiv civilnog
drutva. (...) Nacionalisti su imali zajedniki totalitaran cilj: ponovno uspostav-
ljanje one vrste politike kontrole koju je nekada uivala Komunistika partija,
na bazi etnikih zajednica. U tu svrhu trebalo je da podele drutvo po nacional-
nim granicama. (...) Proputajui da uvide da strah i mrnja nisu bili endemini
ve proizvedeni u toku rata, oni (meunarodni posrednici, prim. aut.) su, zapravo,
doprineli nacionalistikim ciljevima, i pomogli slabljenju meunarodnog huma-
nitarnog stanovita (Kaldor, 2005: 92).
Prema tome, autorka je u emu nije nipoto usamljena negirala
etnike razloge sukoba i pripovedno sukob predstavila kao rat protiv civila.
Pa ipak, ne moe se pobei od toga da postoje zaraene strane koje svoje
ciljeve postavljaju u skladu sa nacionalistikom logikom. Istovremeno, autorka
primenjuje teoriju o totalitarizmu koja je posle poraza evropskih socijalistikih
reima doivela novi uspon. Levi liberali su neposredno posle poraza socija-
lizma novog neprijatelja nali u nacionalizmu kao poslednjem stadiju komu-
nizma (Adam Mihnjik). Po Kaldorovoj, nije se razumelo da je borbe izmeu
strana, u konvencionalnom smislu, bilo vrlo malo, i da je glavni problem bio
nastavak nasilja nad civilima (Kaldor, 2005: 93). No, u graanskom ratu s etni-
kom podlogom zaraene strane obuhvataju ne samo vojske, koje su vodile
daleko ozbiljnije bitke no to autorka pretpostavlja, o emu najbolje svedoe
i podaci o srazmeri vojnih i civilnih rtava, ve su kao neprijateljske opaene
itave etniki odreene grupe. Pa ipak, to nije znailo da je veina rtava meu
civilima, ve samo da su civili izuzetno mnogo propatili u jednoj zemlji koja je
u graanski rat ula etniki veoma izmeana.
Uostalom, jedna uporedna analiza rtava u II svetskom ratu na prostoru
BiH i rtava u poslednjem ratu zacelo bi pokazala da je odnos vojnih i civilnih
rtava slian, ako ne i da je raniji sukob imao vie crta novog rata (onako kako
ga autorka odreuje) od ovog poslednjeg, imajui u vidu ustake genocidne
masakre nedunih srpskih civila i etnike genocidne masakre nedunih civila
muslimanske veroispovesti. O tome kazuju neki posredni podaci. Naime, BiH
je od svih republika Jugoslavije imala najvii relativni gubitak stanovnitva:
11,8% stanovnitva BiH kao dela NDH stradalo je u II svetskom ratu, to je izu-
zetno visok procenat i izvesno svedoi o velikom broju civilnih rtava. Pore-
enja radi, Hrvatska kao deo NDH izgubila je 7,3% stanovnitva. Dakle, radi
se o skoro 5% manje rtava, dok je u Srbiji bez pokrajina taj gubitak bio 3,2%,
a u Sloveniji 2,7% (Koovi, 2005: 80). Ovde je najbitnije uoiti razliku izmeu
Hrvatske i BiH kao delova NDH u procentu stvarnih rtava. Nesumnjivo, radi
se o tome da su ovde bile u velikom broju prisutne sve ratujue strane, koje
se nisu samo meusobno sukobljavale, ve su i civile uvijale u crno: ustae u
Bosanskoj Krajini i Hercegovini, a etnici u Podrinju.
Sem toga, ako se porede stvarne rtve iz II svetskog rata (Koovi, 2005:
174) sa stvarnim rtvama iz najnovijeg rata,
650
imajui u vidu razlike izmeu
istorijskog konteksta u kojem se odvijao II svetski rat i istorijskog konteksta
ratova za jugoslovensko naslee, onda se da utvrditi da je, ipak, i na sreu,
udeo rtava u najnovijem ratu u relativnom smislu znatno manji. Naime, dok
je u II svetskom ratu stradalo 11,8% itelja BiH, u najnovijem ratu u BiH stra-
dalo je 2,27% stanovnitva BiH. Sveukupno, u najnovijem ratu rtve Bonjaka
su inile 3,4% bonjakog stanovnitva, dok je u II svetskom ratu stradalo 7,4%
bonjakog stanovnitva u BiH; rtve Srba su inile 1,8% srpskog stanovni-
tva u BiH u najnovijem ratu, dok je u II svetskom ratu stradalo 14,6%; a rtve
bosanskih Hrvata su inile 1% hrvatskog stanovnitva u BiH u najnovijem
ratu, dok je u II svetskom bilo 11,4% hrvatskih rtava u ukupnom stanovni-
tvu bosanskohercegovakih Hrvata. Ovi podaci svedoe da je tvrdnja o geno-
cidu, da se holokaust ne pominje, na celom prostoru BiH u poslednjem ratu
krajnje neuverljiva, iako se u Srebrenici, naalost, nad Bonjacima dogodio
masakr genocidnog karaktera. Takoe, nad Srbima BiH, ba kao i nad Srbima
iz Hrvatske (16,3% rtava), izvren je genocid u II svetskom ratu, ali se moe
utvrditi i da je nad bosanskohercegovakim Hrvatima izvrena, najverovat-
nije pri kraju rata, odmazda genocidnog tipa.
Zato je tvrdnja da su strah i mrnja proizvedeni tek u toku poslednjeg
rata veoma upitna. Pre e biti da su u pravu oni koji su govorili o endemi-
nosti takvih pojava. Utoliko je i lek koji autorka nudi krajnje problematian i
mogao bi dodatno pogorati ionako nezavidno drutveno stanje u BiH:
Postojali su naini na koji su nenacionalistiki politiki i graanski delovi bosan-
skog drutva mogli da dobiju pristup u vlade i meunarodne institucije, gde bi
se njihove ideje i predlozi, ukljuujui i predloge alternativa podeli, mogli uti i
biti ozbiljno shvaeni, i u kojima bi se javno videlo da uivaju potovanje meu-
narodne zajednice. Oni su predstavljali nadu za meunarodne vrednosti; oni su
trebalo da budu prepoznati kao glavni partneri u procesu traenja reenja kojim
bi bio uspostavljen mir. Potpuno je proputeno da se razume da nacionalisti niti
oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008. Odgovarajui procenti se dobiju kada se broj ubije-
nih ljudi uporedi sa ukupnim stanovnitvom BiH po popisu iz 1991, te broj ubijenih Bo-
njaka, Srba i Hrvata u BiH sa ukupnim brojem Bonjaka, Srba i Hrvata, respektivno, u BiH
po popisu iz 1991. godine.
su proizveli, niti su mogli, zbog prirode svojih ciljeva i naina na koji su ih ostva-
rivali, da proizvedu povoljan odjek u srcima i duama, te da je od sutinske va-
nosti bilo da se podupre alternativa (Kaldor, 2005: 96).
Ako se ostavi po strani moralistika retorika (nada za meunarodne vred-
nosti), problem sa logikom koja je primenjena u gornjem navodu nalazi se u
tome to ona porie vanost rezultata prvih viestranakih izbora koji su pre
rata ustoliili na vlasti nacionaliste u BiH , ba kao to porie i injenicu da i
posle rata vlast moe biti osvojena samo ako se koristi nacionalistika reto-
rika, kako to zorno pokazuju primeri Milorada Dodika i Zlatka Lagumdije.
651

Prema tome, ovakva logika mogla bi dovesti do ploda jedino u sluaju ukida-
nja viestranaja
652
i uvoenja meunarodnog protektorata.
653
Kada bi autorka
to jasno rekla, onda bi njena logika bila do kraja konzistentna i nita joj se ne
bi moglo prigovoriti, osim nedemokratinosti. Ona bi se mogla braniti da je
viestranaje zapravo smrtonosni otrov za drutvo BiH, jer neminovno vodi
nacionalistikim ratovima i unitavanju ljudskih ivota, a da bi diktatura imala
to preimustvo to uzima ljudske ivote u zatitu. Takav nain razmiljanja
mogao bi se braniti, iako ne bi bio u duhu vremena, pa bi stoga i predloena
reenja bilo teko ostvariti. Ovako, meutim, predloena reenja su jo tee
ostvarljiva, jer se viestranaje na reima ne dovodi u pitanje, ali se zahtevaju
postupci koji ga obesmiljavaju.
U skladu s napred reenim, autorka tvrdi da se problem sa podelom
sastoji (se) u tome da se njom uvruje nov oblik nacionalizma, kao i da je
odriva iskljuivo pomou sile (Kaldor, 2005: 95). No, njeno reenje bi takoe
moglo da se odri tek pomou sile, i to verovatno robusnije no to je sada slu-
aj. Uopte, od kritikovanih meunarodnih posrednika su nesumnjivo gori bili
651 Autorka se tu slae sa liberalnim bonjakim autorima poput Rusmira Mahmutehajia
koji se zalae za ukidanje postojeeg oblika razdijeljenosti Bosne i Hercegovine koji je
proistekao iz zloinakog projekta njezinog razaranja: ni ratom postavljene granice, ni
vojskama ocrtane etnike teritorije, ni apartheidni kolski i drugi programi, ni ideologije
netolerancije, ni skrbnitva za zloince (Mahmutehaji, 2002: 94). Autor sve ovo oe-
kuje od Srbije, a ne od graana BiH, jer bi se navodno bez njene zloudne uloge sve u BiH
dovelo u red.
652 Mogla bi se uvesti i zabrana stranaka s nacionalnim predznakom, ali bi ta mera bila neefi-
kasna, poto bi se dala etniki neutralna imena, ali bi se po imenima politiara znalo ije
e etnike interese stranka zastupati. Mogao bi se, takoe, propisati i minimalan proce-
nat lanova iz sve tri etnike zajednice u stranci, ali bi to moglo dovesti do zamiranja poli-
tikog ivota u zemlji. Svejedno, ovo poslednje reenje bi moda moglo biti najefikasnije
u postepenom buenju graanskog duha u BiH i splanjavanju, ako ne i iskorenjivanju,
nepresunih nacionalistikih energija.
653 Doista, autorka na jednom mestu kae da je meunarodni protektorat to poeljno ree-
nje koje se ne oslanja na podelu (Kaldor, 2005: 99). No, BiH je zapravo vrsta meuna-
rodnog protektorata od 1995, o emu svedoi i uklanjanje izabranih politiara koji nisu
po volji visokog predstavnika EU u BiH, tj. bosanskohercegovakog upravitelja.
drutveni teoretiari i analitiari koji su ih kritikovali. Oni su uivali lagodno
neodgovornu poziciju deurnih kritiara koje re nije obavezivala, ali im je
mogla pribavljati moralni presti u drutvu koje je moralnu tupost i nebrigu za
drutvenu integraciju domaih muslimana prikrivalo brigom za patnje nama
slinih (belih) ljudi i sekularnih (dobrih) muslimana s kojima se moemo iden-
tifikovati, pa makar to bilo i u udaljenom ratu koji nam je postao blizak bla-
godarei televizijskoj slici.
10.10. Saznajno vredni doprinosi prouavanju rata u BiH
Kako oplakivati Bosnu a da se ne oplakuje Jugoslavija, i obrnuto?
Ksavije Bugarel
Studija koja uprkos prilino ambivalentnim stavovima i povremenim
protivrenostima uspeno spaja saznajne sa etikim motivima autora, gde
prvi jasno odnose prevagu, jeste delo dvojice doajena u prouavanju drutva
Jugoslavije i njenih naslednica, Stivena Berga (Steven L. Burg),
654
politikologa
sa Brandajs (Brandeis) Univerziteta, i Pola aupa (Paul Shoup), politikologa
sa Univerziteta Virdinija (Virginia),
655
Rat u Bosni i Hercegovini: etniki sukob i
meunarodna intervencija (The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and
International Intervention).
656
Objavljena je prvi put 1999, a naredne godine
je izalo drugo izdanje s mekim koricama (paperback), kada su se strasti i pro-
pagandne borbe oko rata u BiH pomalo slegle, te je bilo mogue prozboriti
razumno, pa i uprkos politikoj korektnosti. Sredinom devedesetih, meutim,
jedva da je bilo mogue objaviti ovakvu studiju, jer je bila nametnuta ideo-
loka hegemonija moralizujueg okvira agresorrtva, pa su oni koji su se isti-
cali arom u odbrani vieetnike Bosne protiv osvajake politike Beograda
i genocida nad Bosancima ili najsekularnijim muslimanima zauzeli gotovo
ceo prostor tumaenja deavanja u BiH. Kao uzrok i posledica takvog moral-
nog zgraanja pomaljala se saznajna nemo.
Odstupanje od nametnute pravovernosti vidljivo je ve u naslovu studije
u kojoj se sukob nedvosmisleno iako politiki nekorektno, jer je tada vladala
654 Berg se jo 1977. bavio srpsko-hrvatskim sukobom u SFRJ i jugoslovenskim federalizmom.
(Ethnic Conflict and the Federalization of Socialist Yugoslavia: The Serbo-Croat Conflict,
Publius, vol.7/, No. 4, pp. 119143)
655 aup se u studiji iz 1968, citiranoj u 70 bibliografskih jedinica, bavio problemima jugosloven-
skog nacionalnog pitanja u socijalizmu (Communism and the Yugoslav National Question).
656 Citirana je dosad u 121 studiji, iako vreme pojavljivanja nije bilo sasvim naklonjeno, jer
se podudaralo sa bombardovanjem Srbije i posledinim vrhuncem u demonizaciji Srba
na Zapadu, to svedoi da je glad za saznanjima o BiH, izazvana medijskim slikama rata i
patnji, 2000. i par narednih godina i dalje trajala.
pravovernost da se sukob mora odreivati kao agresija Srbije odreuje kao
etniki. Autori su precizni: Sutinu etnikog sukoba ini borba izmeu mobi-
lisanih identitetskih grupa za veu mo bilo da se radi o borbi za jednakost
unutar postojee drave, ili o uspostavljanju potpuno nezavisne nacionalne
drave (Burg, Shoup, 2000: 4). Kao inioce koji utiu na javljanje etnikog
sukoba prepoznali su sledee: istorija meugrupne suprotstavljenosti;
657
obra-
zac etnike vladavine i/ili nejednakosti;
658
opaaj savremenog meugrupnog
takmienja kao nultog zbira (zero-sum game);
659
izborna pobeda ili druga pro-
mena koja dovodi nacionalne snage na vlast i neodgovarajua postojea poli-
tika ureenja za umeravanje ili ogranienje njihovog delanja;
660
postojanje
rivalskih i iskljuivih zahteva za vlau nad teritorijom;
661
obrazac naseljeno-
sti koji olakava secesiju ili podelu; postojanje strane podrke ekstremistikoj
politici. Razliite kombinacije ovih inilaca mogu objasniti, primeuju autori,
dinamiku razliitih sluajeva (Burg, Shoup, 2000: 45).
Oni su, takoe, jasno prepoznali da poto nema etnike veine u BiH, sve
tri etnike grupe zasluuju da budu konstitutivne, te da se mora uvaavati
657 Ispravno su zakljuivali da se istorija BiH XIX i XX veka ukratko moe opisati kao istorija
seljakih ustanaka, ratova i stranih okupacija, sa umetnutim, izmeu njih, periodima gra-
anskog poretka (Burg, Shoup, 2000: 34). Pedantno su navedena meusobna masakri-
ranja Srba i bosanskih muslimana u II svetskom ratu: No, izgleda da su i muslimani ue-
stvovali u ustakim zlodelima, primerice u istonoj Hercegovini, gde su Hrvati zavisili od
lokalno regrutovanih muslimana koji su izneli posao do kraja. Srbi su, pak, masakrirali
u Kulen-Vakufu preko 1000 muslimana u IX 1941, u Foi i Goradu su takoe bili poznati
masakri muslimana u XII 1941. i I 1942, dok su u Vlasenici, mestu obimnog etnikog ie-
nja muslimana od strane Srba 1992, pripadnici 13. Handar divizije poinili zverstva
protiv Srba (Burg, Shoup, 2000: 38). Koovievi podaci o rtvama su dodue neprecizno
navedeni, jer tvrdi se da je Srba u BiH stradalo 16,7% umesto 14,6%; Hrvata 12,8% ume-
sto 11,4%; i muslimana 8,6% umesto 7,4% (Burg, Shoup, 2000: 38; Koovi, 2005: 174).
658 Bilo je pet reima izmeu 1878. i 1941. (Burg, Shoup, 2000: 34), osam do danas, a odnosi
etnike prevlasti su se esto menjali.
659 Autori su jasno pojmili da je sredinje pitanje balkanske politike bilo takmiarskog karak-
tera: da li dozvoliti da jedna ili vie balkanskih nacija ostvari sebe kao hegemonu silu u
regionu prepravljanjem postojeih granica u odgovor na etnike zahteve, stvarne ili pre-
uveliane (Burg, Shoup, 2000: 34).
660 Njegova (radi se o Ejupu Ganiu, lanu Predsednitva BiH, koji je izabran kao Jugosloven,
iako se radilo o proverenom bonjakom kadru, prim. aut.) kandidatura za mesto Jugoslo-
vena (u Predsednitvu, prim. aut.) odraavala je cinizam, ak i prezir s kojima su nastupa-
jui nacionalistiki voi videli pojam podele moi (Burg, Shoup, 2000: 52). Danas, 2011,
isto se moe rei za Komievo nastupanje u ime Hrvata i Lagumdijino voenje politike.
661 Uoilo se da su kroz XIX i XX vek Srbi u BiH teili velikoj Srbiji, Hrvati velikoj Hrvatskoj, a
muslimani su teili politikoj i kulturnoj autonomiji naroda i teritorijalnoj celovitosti BiH
(Burg, Shoup, 2000: 34). Zanimljivo je tumaenje kako su se navodno muslimani u I svet-
skom ratu nadali da e se Franc Jozef i sultan Osmanskog carstva posle rata dogovoriti o
vraanju BiH pod sultanove skute, te da je to bio razlog to su bili na strani centralnih sila
(Burg, Shoup, 2000: 36). Radilo se o tome ili o neem drugom, zloini tzv. uckora nad srp-
skim stanovnitvom bili su prilino rasprostranjeni.
injenica da je BiH smetena izmeu dva od nje jaa suseda. Otud i zalaganje
za izbor modela podele moi (power sharing) izmeu razliitih etnikih zajed-
nica umesto insistiranja na veinskom modelu demokratije (Burg, Shoup, 2000:
58, 12). Pa ipak, ni oni nisu sasvim izbegli moralistiko zauzimanje strana:
Sve nae simpatije su upuene onima koje ne ele da vide Bosnu podeljenu,
koji se nadaju ouvanju postojeeg viekulturnog naina ivota, i koji su videli
u tom nainu ivota poetke civilnog drutva napravljenog po zapadnoevrop-
skom modelu. Po naem miljenju, ekstremisti na sve tri strane su nedostatni, a
oni koji zastupaju i sprovode etniko ienje su krivlji za bosansku tragediju od
onih koji to nisu inili. No, ubeeni smo da jedna viekulturna graanska drava
ne bi mogla biti ostvarena u Bosni bez nekog oblika podele moi koji bi dozvo-
lio injenicu da hrvatske i srpske etnike zajednice imaju jake politike, kulturne,
i religijske veze sa zemljama i crkvama van Bosne. Od triju nacionalistikih snaga,
meutim, Srbi su doli pod udar estoke i masovne kritike. No, usredsreenost
na srpsko ponaanje koje preovladava u veem delu zapadnih rasprava o ratu
nije, kao to neki veruju, rezultat samo bolje propagande Muslimana. Ona pro-
ishodi iz injenica da su bosanski Srbi sprovodili etniko ienje u veoj meri
no ostali (iako su i bosanski Srbi, kao to e nae istraivanje pokazati, takoe
bili rtve etnikog ienja); da su masovna ubistva u ratu bila uglavnom, iako
ne iskljuivo, delo Srba (stotine, ako ne i hiljade Srba mogli su biti rtve paravoj-
nih muslimanskih snaga u Sarajevu na poetku rata) (...); te da su srpski nacio-
nalistiki voi, zajedno s hrvatskim ekstremistima, naginjali razaranju vieetni-
kog drutva koje je, u krajnjem sluaju, bilo najvee dostignue bosanske istorije.
Pa ipak, ove injenice su navele neke da usvoje preterano pojednostavljujue
poglede na prirodu rata, i da poreknu patnje Srba nanesene od strane Hrvata
i Muslimana. Po miljenju jednog od autora, radilo se, u stvari, o demonizaciji
Srba na Zapadu
662
(Burg, Shoup, 2000: 1112).
Kako se vidi, autori su bili rastrzani izmeu preovlaujueg diskursa o
Srbima kao glavnim delatima u BiH i injenice da su i mnogi Srbi bili rtve
etnikog sukoba. Otud su na poetku ovog navoda morali da se jasno odrede
kako su sve nae simpatije na strani onih koji su eleli jedinstvenu BiH. Ne
sporei da je vieetninost neke politike zajednice raznolikost vredna po sebi,
jer upuuje itelje da je, to bi rekao u izvesnim intelektualnim krugovima
omraeni Njego, brat mio koje vjere bio,
663
ipak se moe postaviti pitanje
662 Zanimljivo je da neslaganje o pitanju postojanja demonizacije Srba nije predstavljalo
prepreku da zajedniki napiu studiju o ratu u BiH. Iz ptiije perspektive amerikih poli-
tikologa, to nije presudno neslaganje. Njih je vie brinuo neodgovarajui odgovor SAD i
EU na jednu lokalnu krizu. Pa ipak, ini se da su izvesne protivrenosti na koje je ukazano
u ovom radu plod ovakvih razlika.
663 Da li je puka sluajnost to ovaj stih Anzulovi, Sels i drugi kritiari Njegoa nisu citirali?
o poeljnosti odranja Jugoslavije, gde je vieetninost, bar u nekim njenim
delovima poput Vojvodine i istone Slavonije u Hrvatskoj, u poreenju s BiH
bila jo razvijenija. Ako bi Jugoslavija opstala, BiH bi, kao njen sastavni deo,
takoe bila sauvana. Nije li pokuaj bio vredan svakog napora? Nije li napor
uglavnom izostao?
Sem toga, koja strana u BiH nije vrila masovne etnike progone? Uosta-
lom, u nastavku istog pasusa autori navode kako su snage bosanskih Srba
sprovodile etniko ienje u veoj meri no ostali. Tome se odista nema ta
prigovoriti, ali se moe dodati da to proishodi iz odnosa snaga u odree-
nom trenutku. Onog momenta kada su zdruene hrvatsko-bonjake snage
postale jae od srpskih u BiH, etnika ienja Srba postala su redovna pojava.
Uostalom, koliko je danas Srba ostalo u Sarajevu, Mostaru, ili u Tuzli? Koliko
je Hrvata i Bonjaka u Banja Luci? Naalost, to se nee znati dok se ne spro-
vede popis u BiH.
Osim toga, ako je tano da su srpski i hrvatski nacionalisti naginjali raza-
ranju vieetnikog drutva, a autor ovih redova se slae da jeste, zar nije blizu
istine i tvrdnja da isti ovi nacionalisti nisu marili ni za odranje ire vieetnike
politike zajednice, SFRJ, te da su im se u toj nebrizi naposletku pridruili i bo-
njaki nacionalisti? Ako je, pak, tano da su se bonjaki nacionalisti pridruili
hrvatskim i srpskim u optoj nebrizi za iru vieetniku politiku zajednicu u
kojoj su svi iveli, zato onda verovati u iskrenost bonjakih nacionalista da
im je vrednost vieetninosti u BiH za srce prirasla vie no ona u Jugoslaviji?
Nije li se, ipak, radilo o prostoj demografsko-politikoj injenici da je odnos
veina manjina bio presudan za etnike zajednice u SFRJ odnosno u BiH,
koju e od ove dve politike zajednice podrati, a koju nee? Na to pitanje
autori su ponudili sledei odgovor:
U bosanskom sluaju, muslimanima predvoena vlada bila je privrena, u najbo-
ljem sluaju naelno, odbrani tradicija viekulturnosti Bosne. Po nekima, musli-
mansko vostvo je moglo cinino raunati na grupne interese ukorenjene u
nacionalistikom shvatanju o njihovoj preovlaujuoj moi. Po drugima, ova pri-
vrenost bila je oslabljena njihovim interesom u osiguranju preovlaujue uloge
islamu u Bosni. Kako se rat nastavljao, sposobnost, a moda i volja muslimanskog
vostva da sledi svoju posveenost viekulturnosti se krunila. Pa ipak, na poetku
rata su bosanski muslimani zastupali ono to emo okarakterisati (...) kao viekul-
turni ideal, to je bilo u otroj suprotnosti sa bosansko srpskim i bosansko hrvat-
skim (te srbijanskim i hrvatskim) nacionalistikim voima. Od poetka sukoba,
niko od potonjih nije pokazao bilo kakvu volju da razmotri graansku ili vie-
kulturnu alternativu nacionalnom konceptu drave (Burg, Shoup, 2000: 1213).
Ako se ovek malo zadri na ovom navodu postaje jasno da su Musli-
mani tek u najboljem sluaju bili privreni viekulturnom idealu, ime se
zapravo ova privrenost umnogome relativizuje. No, ovaj ideal je toliko pri-
rastao za srce samim autorima i, verovatno znaajnije, toliko ga je jako prigr-
lila zvanina politika SAD, da se eli verovati ili da se ne eli jasno negirati da
je to, barem na poetku rata, bila iskrena elja muslimanskog vostva u BiH.
Pa ipak, autori se ozbiljno bave prouavanjem BiH i ne mogu prenebre-
gnuti podatke koji govore da je u okviru muslimanskog vostva bilo i onih koji
su bili nacionalisti, kao i onih koji su bili islamisti. No, kako ne bi bili optueni
za srbofiliju, jer to je optuba koja je mogla zapeatiti akademsku karijeru i
onima koji su je ve uveliko izgradili, oni koriste znatne ograde po nekima
i po drugima. Dakle, nije da to oni tvrde, ve to govore neki neodreeni
ljudi. U uobiajenim akademskim prilikama takav neodreeni govor bio bi
nedozvoljiv, jer metodoloke norme zahtevaju precizno navoenje literature
i izvora. Pa ipak, ini se da autorima treba oprostiti ovakav otklon od nau-
nih normi, jer samo akademski najhrabriji nekonformisti mogli su se upustiti
u nedvosmislen i potpuno precizan govor o ratu u BiH. U protivnom, morali
bi se suoiti sa odbijanjem, etiketiranjem, pa moda i izoptenjem iz akadem-
ske zajednice. Stoga autori nastupaju pripovedno oprezno, tek posle dve ree-
nice u kojima uvode ograde, po nekima i po drugima, oni u treoj reenici
navode kako je nastavak rata okrunio volju muslimanskog vostva da gradi
viekulturno drutvo. Dakle, rat je kriv to muslimansko vostvo nije onako
i onoliko viekulturno usmereno kako i koliko se to na Zapadu veruje.
Da je ova analiza diskursa odista ispravna svedoe rei koje je docnije u
tekstu mogue proitati: Izetbegovi je bio aktivan zagovornik irenja uloge
islama u javnom ivotu i politici. (...) Predstavljao je onu frakciju SDA koja je
naginjala identitetu uveliko odreenom u smislu islama i namernom da osvoji
vodeu ulogu za muslimane u Bosni i Hercegovini (Burg, Shoup, 2000: 4647).
U skladu s tim je i ocena da BiH, kao i veina republika bive Jugoslavije, nije
bila spremna za nezavisnost u trenutku priznavanja (Burg, Shoup, 2000: 58),
ime se posredno kritikuje takva odluka EU i SAD. Uostalom, sami autori s pra-
vom primeuju da je BiH:
... opstala uprkos njenoj istoriji etnikog nasilja i drutvenog sukoba zato to
je bila deo drugih vienacionalnih drava od sredine XV veka naovamo. Periodi
etnike borbe u Bosni bili su blisko povezani sa opadanjem ili vojnim porazom
ovih drava. Period od 1990. nadalje, kada je Jugoslavija propala, nije se poka-
zao kao izuzetak. Slom Jugoslavije, jedine autentine vienacionalne drave na
Balkanu, stvorio je duboke raseline unutar ve politiki podeljene Bosne (Burg,
Shoup, 2000: 63).
Meutim, ono ime se autori ne bave jeste injenica koju navode, a to je
da bosansko-hrvatsko i bosansko-srpsko vostvo od samog poetka nije bilo
viekulturno usmereno. Naime, ako je to tano, a pisac ovih redova se slae da
jeste, onda nije bilo mesta nasilnom zalaganju za vieetniku i viekulturnu
BiH, poto veina Bosanaca i Hercegovaca koji su glasali za SDS i HDZ u BiH
nisu bili naklonjeni plemenitom idealu. Belodana injenica naroito dobija na
snazi u svetlu prethodnog nestanka Jugoslavije.
664

Naposletku, graani BiH koji nisu delili muslimanski, srpski, hrvatski,
jevrejski ili neki drugi manjinski identitet izjanjavali su se na popisima kao
Jugosloveni, a ne kao Bosanci, ali to Berg i aup nisu primetili. Meutim, oni
navode podatak da je na popisu iz 1981. izmeu petine i etvrtine stanovnika
pet najveih gradova u BiH smatralo sebe Jugoslovenima, to vide kao poka-
zatelj stvaranja graanske kulture poeljne za stabilnu BiH. Trebalo bi, ipak,
primetiti da se i tu prevashodno radilo o graanskoj kulturi bitnoj za Jugo-
slaviju, a tek posledino i za BiH. No, i tada je bilo tek 8% Jugoslovena u BiH,
a njihovo uee je opalo na 5,5% deset godina docnije, dok nije bilo grada
u kojem je bilo vie od 16,6% Jugoslovena koliko ih je bilo u Tuzli
665
(Burg,
Shoup, 2000: 2932), to je svedoilo o opadanju znaaja jugoslovenstva, pa
i graanske kulture u BiH.
Veina Srba podravala je odranje Jugoslavije, ne zato to je bila
posebno odana vrednostima vieetninosti, ve zbog toga to su Srbi inili
36%, tj. relativnu veinu stanovnitva te zajednice. Na isti nain, veini Bo-
njaka je stalo do odranja BiH kao jedinstvene drave ne zato to su naroito
skloni vieetnikoj politikoj zajednici kao vrednosti po sebi, jer bi se u tom
sluaju svim silama borili za opstanak Jugoslavije zajedno sa Srbima (poto ni
vlast Slobodana Miloevia ne bi trajala doveka), ve zato to u takvoj zajed-
nici oni ine veinu od neto vie od dve petine graana, s perspektivom da,
imajui u vidu prirodni prirataj svih etnikih zajednica, u budunosti postanu
apsolutna veina. Otud i posebno pitanje: zato bi vieetninost bila najvee
dostignue bosanske istorije? Naime, to bi moglo biti tako jedino pod uslo-
vom da to smatra veina pripadnika svih triju etnikih zajednica. Dosadanje
iskustvo, meutim, ne daje prevelike nade da je to tako.
664 Autori su, takoe, svesni znaaja Jugoslavije za BiH: No, da je Jugoslavija opstala, i da se
pitanje samoopredeljenja nije pojavilo ili da su raspad Jugoslavije domai i meunarodni
delatnici vodili na jedan nain koji bi mirno razreio sukobe meu republikama i nacijama
etnike zajednice Bosne bi najverovatnije nastavile da ive u miru (Burg, Shoup, 2000: 17).
Ipak, interesantno je da se raspad Jugoslavije prihvata zdravo za gotovo, a da se nestanak
jednog njenog dela, BiH, shvata kao veliki problem. Odgovor moe biti sadran u staroj
strepnji da su Srbi tek agenti Rusije na Balkanu: () postojanje Bosne u XIX veku sluilo
je kao protivtea raspadu evropske ravnotee moi na Balkanu koja bi mogla proizai iz
aneksije Bosne od Srbije, i posledinog nastanka velike Srbije (Burg, Shoup, 2000: 18).
665 U Sarajevu ih je bilo 14%, Banjaluci 12%, Bosanskom Brodu 10,6%, Mostaru 10% (Burg,
Shoup, 2000: 3132). Moe se pretpostaviti da bi uz smiljenu akciju stvaranja jugosloven-
ske nacije u periodu posle II svetskog rata, barem u gradovima BiH, ako ne i u drugim delo-
vima ove republike, bilo velikih rezultata. Vrlo verovatno da bi do slinih rezultata dolo i u
srpskim krajevima Jugoslavije, i posebno Hrvatske, ali ne i meu Slovencima i Hrvatima.
Imajui u vidu sva postavljena pitanja na koja autori ne daju odgovore,
ostaje otvoreno pitanje zbog ega uopte kritikuju preterano pojednostav-
ljujue poglede na pitanje rata. Drugim reima, nisu li ovi preterano pojed-
nostavljujui pogledi nuni, pod uslovom izostanka odgovora na pitanja koja
su prethodno postavljena? Nije li onda logino oekivati demonizaciju Srba
na Zapadu?
666
Dakle, opaaj secesionistikog rata u BiH neodvojiv je od opa-
aja secesionistikog rata u SFRJ.
667
Toga su, uostalom, autori veoma svesni,
jer izriito kritikuju preuranjenu odluku o meunarodnom priznanju Slove-
nije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Amerike kritike Nemake za delatnosti koje su proizvele priznavanje
Bosne koje Sjedinjene Drave tada sa arom prihvataju ne deluju iskreno.
Protivrenost je zakomplikovana injenicom da su dva razliita priznanja bila
u pitanju: odluka Nemake i EZ o priznanju Hrvatske i Slovenije, i odluka SAD
da poguraju priznanje Bosne i Hercegovine (Burg, Shoup, 2000: 121).
Greka meunarodne zajednice, po autorima, sastojala se u tome to je
dala neopravdanu podrku odravanju referenduma o nezavisnosti pre no to
su se tri nacionalistike stranke dogovorile o ustavnom reenju. Pravo vreme
za referendum bilo bi posle takvog dogovora, kao to je bilo predvieno Kuti-
ljerovim planom (Burg, Shoup, 2000: 126). Doista, nita realnije i pametnije
od ovoga ne moe se rei. Kutiljerov plan, usaglaen krajem februara i poet-
kom marta 1992. od svih strana, bio je poslednja prilika da se sauva mir u
BiH. Amerika spoljna politika, meutim, tu priliku je unitila, poto ju je pod
njenim nagovorom Alija Izetbegovi propustio. Pa ipak, autori nisu do kraja
dosledni, jer proputaju da izriito istaknu moda odluujui doprinos izbija-
nju rata u BiH zemlje iz koje dolaze.
U ovome, to je vano primetiti, nisu usamljeni. Ameriki i britanski autori,
pa ak i oni najobjektivniji, sa izuzetkom leviarske kritike amerike spoljne
politike (Donston, 2005: 58), najee zanemaruju ulogu zvanine politike SAD
u navoenju Izetbegovia da povue svoj potpis sa Kutiljerovog plana. Da sam
Zimerman to nije 1993. priznao u intervjuu Dejvidu Bajnderu (David Binder),
668

666 Koliko je ova demonizacija bila uticajna na tumaenje prolosti Jugoslavije svedoi i razu-
mevanje sporazuma CvetkoviMaek ovih autora koji svakako nisu spadali u glavnu
struju tumaenja nestajanja Jugoslavije i rata u BiH: Jugoslavija je, u stvari, bila svedena
na jednu veliku Srbiju (Burg, Shoup, 2000: 21).
667 Nije li napad slovenakih teritorijalaca na regrute upuene bez bojeve municije da zauzmu
od snaga teritorijalne odbrane Slovenije uzurpirane granice bio flagrantan sluaj secesije ko-
ji je zasluivao bespotedan odgovor drave koja je napadnuta, tj. SFRJ? No, kakve su bile an-
se komunistike JNA protiv slovenakih boraca za demokratiju posle pada Berlinskog zida?
668 David Binder, U.S. policymakers on Bosnia admit errors in opposing partition in 1992,
The New York Times, 29. VIII 1993. godine. Zimerman je ispriao da mu se Izetbegovi
gorko alio da su ga EZ, te bosanski Srbi i bosanski Hrvati pritiskali da prihvati podelu.
Rekao je da mu se to nije dopalo, priseao se Zimerman, na to sam ga upitao, ako mu
se ne svia, zato je onda potpisao? Malo posle toga, Izetbegovi je javno povukao
danas se to moda ne bi ni znalo, jer nekadanji ambasador to predstavlja
u sasvim drugaijem svetlu u memoarima iz 1996.
669
(Thomas, 2003: 8). Don
Lempi (John Lampe), relativno nepristrasan istraiva Jugoslavije, minimizira
znaaj ovog poteza,
670
Noel Malkolm tvrdi kako su plan prvo odbili Hrvati, 24.
marta 1992, a sutradan i Bonjaci; Luis Sel (Louis Sell) ga ne navodi u hronolo-
giji na poetku knjige, ba kao ni Bugarel u bibliografiji na kraju svoje studije, a
u tekstu veli da su ga Hrvati odbacili, te spekulie da bi ga verovatno odbacio
Karadi zato to je davao muslimanima vie zemlje no to su Srbi bili spremni
da dozvole, ali da je tragedija to nije usvojen, a oksfordski profesor Riard
Krempton (Richard Crampton) plan ni ne pominje (Lampe, 2000: 363; Mal-
colm, 2002: 233; Sell, 2002: 164; Bugarel, 2004; Crampton, 2002). Izuzetak je
Brendan Sims koji navodi miljenje lorda Karingtona, izraavajui neslaganje
s njim, da su Amerikanci upropastili dogovor to ga je sa svim trima stranama
bio uglavio Jos Cutileiro, poto su zapravo njima (Bosancima, prim. B. S.)
poslali brzojav u kojem im kau neka ne pristanu (Simms, 2003: 5253).
svoj potpis ispod plana, dok je Zimerman u intervjuu izjavio kako, kad se pogleda una-
zad, Lisabonski sporazum nije uopte bio lo.
669 Upitao sam Izetbegovia zato se u Lisabonu sloio s kompromisima koje sada kriti-
kuje. Rekao je da je to uinio pod pritiskom ostalih strana, ukljuujui i Kutiljera, i da je
morao da popusti. Kada se vratio u Sarajevo, njegove kolege Muslimani zamerili su mu
zbog ove slabosti. Sada ne zna ta da radi. Oslanjajui se na instrukcije koje sam imao, da
podrim svaki dogovor koji bi se mogao postii izmeu Evropske zajednice i tri strane u Bosni,
ohrabrivao sam Izetbegovia da ostane pri onome s im se sloio. Rekao sam mu da to nije
konani sporazum i da e imati jo prilika da iznese svoje vienje. Prema Kutiljeru, koji je
o ovome pisao mnogo kasnije, Izetbegovi se nije povukao iz lisabonskih pregovora, ve
se 18. marta dogovorio s druge dve strane da prihvate principe EZ kao osnovu za budue
pregovore. S istorijske distance, iako se u njemu prvi put pominje koncept podele Bosne,
Kutiljerov plan verovatno bi odgovarao Muslimanima vie od drugih planova koji su se
kasnije javili, ukljuujui i formulu iz Dejtona, jer bi podele tano pratile stvarnu etniku
zastupljenost stanovnitva. Ali, bosanski Srbi nisu prihvatili Kutiljerove mape, a imajui u
vidu Karadieve prethodne postupke, malo je verovatno da bi ih ikada prihvatili. Prema
tome, ovaj plan zaista nije nikada ni bio sprovodljiv (istakao aut.) (Zimerman, 2003: 126).
Tako, uz injenicu da je njegova ekselencija sada govorila upravo suprotno o sopstvenim
savetima Aliji Izetbegoviu u odnosu na ono to je tri godine ranije izjavila za njujorki
dnevnik, ispada da je srpska strana odgovorna za neuspeh Kutiljerovog plana, a ne musli-
manska, to ne odgovara utvrenim i lako ustanovljivim injenicama. No, na Srbe su se
tih dana svaki neuspeh ili greka nekoga drugoga mogli svaliti.
670 Izgledalo je spoetka da je Karadi prihvatio odocneli napor Evropske zajednice u
februaru 1992. da stvori kantonalnu formulu za zajedniki ivot u jedinstvenoj dravi.
Izetbegovi nije, ali je nekajui se pristao na plan predloen u Lisabonu od strane por-
tugalskog posrednika EZ ozea Kutiljera (Jos Cutileiro). Po povratku u Sarajevo, sumnje
samog predsednika i primedbe iz njegove stranke (pre negoli kratak razgovor sa ameri-
kim ambasadorom Vorenom Zimermanom koji neki smatraju kljunim) izazvale su pro-
menu miljenja. Na sastanku EZ u Briselu koji je hteo da osnai ulogu bosanske centralne
vlade, uspelo se samo u tome da se Karadi izazove da odbije plan (Lampe, 2000: 363).
Zanimljivo je da Izetbegovi u svojim memoarima uopte ne pominje razgovor sa Zimer-
manom (Izetbegovi, 2001).
Autori, meutim, uspeno razreavaju neka sporna pitanja vezana za BiH.
Recimo, oni navode da su oblasti koje poseduju Srbi ree naseljene no one
naseljene Bonjacima, te da to je manja jedinica merenja, vea je srazmera
zemlje u republici naseljene Srbima. Tako, ako se koristi optina kao jedinica
merenja raspodele stanovnitva po etnikim zajednicama, Srbi naseljavaju
nekih 56% teritorije BiH, ali to ne treba meati sa tvrdnjom bosanskih Srba
da oni poseduju 64% zemlje. (Ova tvrdnja, ak i ako je istinita, moe se odno-
siti samo na privatno posedovanje zemlje.) (Burg, Shoup, 2000: 28). Takoe,
injenica da treina zemlje nema jasnu etniku veinu (Burg, Shoup, 2000: 29)
bitan je argument protiv podele BiH, iako ne i protiv nekog ureenja podele
moi za koju su se i autori zalagali.
Berg i aup su upozorili strunu javnost i na neto to se nije moglo esto
proitati, jer nije odgovaralo idealizaciji BiH. Radilo se o podacima o pisme-
nosti i stepenu drutvenog razvoja. Tako, naveli su da je nepismenost ostala
visoka meu enskim stanovnitvom (23,3% u 1981), iako je bila nia meu
mukarcima (5,5%), dok je na gradsko stanovnitvo otpadalo 36,2% stanov-
nitva 1981, to je napredak u odnosu na 19,5% 1971. godinu. Takoe, navo-
dilo se da je 1981, uprkos ubrzanom privrednom napretku, BiH kaskala za
prosekom privrede SFRJ ak 35% (Burg, Shoup, 2000: 43).
Oni su takoe bili svesni podudaranja masovnih ubistava civila u Sarajevu
sa otrim merama meunarodne zajednice protiv srpske strane, to je iza-
zivalo sumnju da bonjaka strana sama izvodi bar neke od tih napada, jer je
ve bilo utvreno da su se deavali incidenti u kojima su muslimani pucali
na sopstveni narod (Burg, Shoup, 2000: 165):
Stvaraocima politike, ve reenim da preduzmu izvesne akcije, moe se tvr-
diti, bila su potrebna jasna i ubedljiva opravdanja za te akcije, pa su tako jedno-
stavno odbacili kritiko prosuivanje da bi upotrebili takve incidente kao oprav-
danje za sprovoenje poeljnih opcija. U tri ovde predstavljena sluaja (masakr u
redu za hleb u Ulici Vase Miskina 27. V 1992; prvi masakr na Markalama u febru-
aru 1994; drugi masakr na Markalama 2. VIII 1995, prim. aut.), stvaraoci politike
su nametnuli sankcije Jugoslaviji, stvorili zone zabrane oko Sarajeva i zapretili
upotrebom vazdune sile protiv Srba, i konano, upotrebili masovne vazdune
udare (Burg, Shoup, 2000: 168).
Ipak, snage bosanskih Srba neoveno su delale protiv Sarajlija iz dana
u dan tokom rata (nasumino granatiranje i snajperska vatra), a etniki pro-
goni su predstavljali odvratnu praksu koja je dovodila u pitanje osnovnu ljud-
skost naredbodavaca i poinilaca: U delanju koje je podsealo na II svetski
rat, lokalni politiki voi muslimana, uitelji i strunjaci, probirani su i ubijani
od strane Srba. Ne znamo koliko je pripadnika muslimanske inteligencije bilo
ubijeno u regijama koje su Srbi okupirali. Niti moemo rei zasigurno da li su
ubistva pripadnika lokalne muslimanske inteligencije bila rasprostranjena
ili usredsreena u izvesnim regijama (Burg, Shoup, 2000: 173). Sem toga,
autori su s pravom ukazivali i da su damije i muslimanski kulturni spomenici
u BiH bili masovno porueni to je ukazivalo, kako oprezno zakljuuju, da se
radilo bilo o potpunom nedostatku kontrole srpskih voa nad ekstremistima
ili o opsesivnom uklanjanju svih znakova muslimanskog prisustva
671
(Burg,
Shoup, 2000: 174).
Na isti nain, autori su ispravno zakljuili da je srbijanska Sluba dravne
bezbednosti bila zacelo umeana u etniki progon koji su sprovodile para-
vojne jedinice u Podrinju, te da je cilj bio osiguranje teritorija okupiranih
u prvih nekoliko meseci rata za srpsku politiku zajednicu (Burg, Shoup,
2000: 175), bilo u okviru Srbije ili u okviru BiH. Sem toga, moe se dodati
da je trebalo teritorijalno povezati sve teritorije koje su Srbi u Krajini i u BiH
kontrolisali sa Srbijom i Crnom Gorom, kako bi se osigurao opstanak i od
Hrvatske i BiH to nezavisniji poloaj Srba na tim prostorima, a u buduno-
sti, moda, i ujedinjenje u neku vrstu saveza srpskih drava, kako se nadala
veina srpskih nacionalista, ili u veliku i unitarnu Srbiju, to su predlagali
krajnji desniari. No, autorima nije promaklo ni da su bosanski Srbi i bosan-
ski Hrvati takoe bili rtve etnikog progona, to naalost, kako su prime-
tili, dobar deo autora negira ili relativizuje (Burg, Shoup, 2000: 176177).
Uopte, ceo prikaz etnikih progona dat je tano, precizno i uravnoteeno
(Burg, Shoup, 2000: 171181), a uoen je i pokazatelj da Srbi nisu planirali
istrebljenje Bonjaka:
(...) itave jedinice Bosanske armije napravljene su od etniki oienih i ranije
zatoenih mladia iz regija pod srpskom kontrolom. Oslobaanje zarobljenika
pre no njihovo ubijanje moe obrazovati kritino vaan dokaz odsustva namere
istrebljenja muslimanskog naroda kao takvog (istakao B. S.) iako to zacelo ne
ublaava uase kroz koje su oni proli niti oslobaa poinioce optubi za zloine
protiv ovenosti (Burg, Shoup, 2000: 182).
Uopte, analiza etnikih progona u BiH i odreenja rata neretko kao geno-
cida predstavlja, moda, i najbolji deo studije. Naime, autori su jasno prepo-
znali da to kako e rat u BiH biti nazvan, kao i da li e se upotrebljavati re
genocid, zavisi od konkretnih interesa onih koji oblikuju politiku u glavnim
671 Naroito je neoprostivo uklanjanje stare Alada damije izgraene 1550. u Foi i Fer-
hadije izgraene 1579. u Banjaluci. Ovu drugu je podigao Ferhat paa Sokolovi, roak
Mehmed pae. Koliko, pak, ovaj varvarski in pomae obrazovanju martirolokog obrasca
meu Bonjacima uopte, a verujuim muslimanima posebno, svedoi injenica da je
7. maj 1998. proglaen Danom damija u spomen na dan kada je 1993. sruena Ferhadija
(Selman, 2000). Tako se kolektivnim seanjem neguju i spajaju oseaj religijskog mue-
nitva i oseaj nacionalne viktimizacije meu Bonjacima.
centrima moi, te da su zapadni delatnici mogli menjati kao to i jesu
njihove poglede na rat da bi ih prilagodili politikama koje su usvojili (Burg,
Shoup, 2000: 190). U skladu s ovim miljenjem jeste i jedno zapaanje koje
je pisac ovih redova uoio dok je analizirao pisanje strane tampe devedese-
tih (Baki, 1998):
Meu onima koji su zastupali vojnu akciju protiv Srba (u vladi Bila Klintona, prim.
aut.) bili su potpredsednik Al Gor (Al Gore) i ambasadorka u Ujedinjenim naci-
jama Medlin Olbrajt (Madeleine Albright). Savetnik za nacionalnu bezbednost,
Entoni Lejk (Anthony Lake), takoe je zastupao vri stav. Dok je Olbrajtova
povezivala pozive na delanje sa amerikim interesima u Evropi, Lejk je izgleda
zastupao ovo pitanje iz ire geopolitike perspektive. Prema jednom izvoru, tvr-
dio je da bi vrsta odbrana muslimana u Bosni i Hercegovini ojaala tvrdnje Vlade
da njeni napori da zauzdaju Iran i Irak nisu motivisani antimuslimanskim osea-
njima (Burg, Shoup, 2000: 223224).
Prema tome, dokazivanje da SAD nisu antimuslimanski usmerene nije bilo
samo briga razliitih politikih analitiara, novinara i akademskih poslenika,
ve i, kako se vidi, tadanjeg amerikog savetnika za nacionalnu bezbednost.
Bosanski relativno sekularni muslimani bili su idealan objekat zatite amerike
spoljne politike, jer se na taj nain putem primera pokazivalo muslimanima
irom sveta da ako prihvate sekularizaciju i usklade interese sa SAD mogu
oekivati ameriku naklonost i zatitu, tj. da kao klijenti dobiju najmonijeg
patrona na svetu. Takoe, regionalnoj sili na Bliskom istoku, Turskoj, pokazano
je da se moe uzdati u blagonaklonost globalne sile. Docnije je to na primeru
Kosova jo snanije potvreno.
No, osim ove brige, jo neki inioci doprineli su izraenom antisrpskom
stavu Klintonove vlade koji je naposletku vodio obuavanju hrvatsko-bonja-
kih snaga od strane navodno privatne agencije za pruanje vojnih usluga u
kojoj su bili zaposleni penzionisani generali vojske SAD i podrci iz vazduha
operacijama Bljesak i Oluja, tj. bombardovanju poloaja bosanskih Srba i
komunikacija u BiH. Radilo se o strahu od irenja nestabilnosti na Balkanu i
na prostoru biveg SSSR, te o ponovljenim neuspesima Sjedinjenih Drava
i njenih saveznika da ispune njihova upozorenja i pretnje Srbima koje su ih
naterale da preduzmu ovakve korake, kako bi odrale usklaenost i sauvale
poverenje u NATO, to je postepeno dolazilo pod sve vei znak pitanja. Sem
toga, Berg i aup smatraju da je najbitniji inilac za bombardovanje polo-
aja Srba u BiH bio sadran u injenici da je amerika vlada procenjivala da bi
masakr u Srebrenici mogao dovesti do povlaenja snaga UN iz BiH i do sled-
stvenog uvlaenja ak i kopnenih trupa SAD umesto njih (Burg, Shoup, 2000:
412). Naposletku, autori su dali, po miljenju koje se u ovom radu zastupa,
dobru preporuku zapadnim starateljima BiH:
Ako se mir dostigne u bilo kom razumnom vremenskom okviru, ciljevi zapadne
politike moraju biti redefinisani; idealizovana vizija viekulturne drave mora biti
zamenjena jednom praktinijom i ostvarivijom vizijom ujedinjene, ali, ipak, vie-
nacionalne zajednice. (...) Ameriki stvaraoci politike, posebno, moraju bataliti
napor za preoblikovanjem Bosne po uzoru na Sjedinjene Drave i pogledati ume-
sto toga u ujedinjenu, demokratsku, a ipak, vienacionalnu Evropsku zajednicu
kao njihovog saveznika i uzor po kojem treba oblikovati bosansku budunost
(Burg, Shoup, 2000: 417418).
Verovatno najbolja studija o ratu u BiH, koja relativno uspeno spaja
saznajne i etike motive autora u vrednu socioloku studiju, jeste Bosna.
Anatomija rata (Bosnie. Anatomie dun conflit),
672
koja se pojavila 1996. iz pera
francuskog sociologa Ksavijea Bugarela (Xavier Bougarel), strunjaka za jugo-
slovenske ratove i balkanski islam zaposlenog u francuskom Nacionalnom
centru za nauna istraivanja. injenica da se studija pojavila u vreme gotovo
potpune ideoloke prevlasti shvatanja rata u BiH kao agresije Srbije koja je
voena genocidnim porivima krenula u etniko ienje BiH u cilju osvaja-
nja Bosne zarad ostvarenja velike Srbije posebno doprinosi pozitivnoj oceni,
jer to je svedoilo o nekonformistikim saznajnim interesima koji su vodili
autora u razumevanju i objanjavanju rata u BiH.
Njemu treba odati priznanje za odupiranje propagandno-ablonizo-
vanom miljenju koje preovlauje o sukobima u Jugoslaviji uopte i u BiH
posebno. Tako, on odbija da govori o tome da li je rat u BiH bio agresija ili
graanski rat, te da pojednostavljeno pripovedno predstavlja delate i rtve
u tom sukobu, a da ne govorimo o ideolokoj upotrebi prie o etnikom
ienju i genocidu kao pravdanju humanitarne intervencije (Lori, 2004,
u: Bugarel). Doista, Bugarel je, za razliku od Meri Kaldor, koja ga esto ali
neprecizno sledi, pravio jasnu razliku izmeu genocida i etnikog progona,
pa smatra da se etniko ienje koje odreuje kao prisilno preseljavanje
neke etnike grupe ini podesnijim za opte kvalifikovanje nasilja poinje-
nih tokom bosanskog rata od genocida kao fizikog unitenja jedne etnike
grupe (Bugarel, 2004: 32).
Takoe, kritikujui autore koji su smatrali da je etniki progon konstitu-
tivna crta srpskog nacionalizma, smatrao je da etniko ienje, dakle, nije
ni iskljuivo svojstvo srpskog nacionalizma, ni zajedniki imenitelj svih nje-
govih pojavnih oblika (Bugarel, 2004: 34). U istom smislu, pisao je da dis-
kurzivna strategija viktimizacije ne karakterie samo srpske nacionaliste, ve
672 Iako studija nije prevedena na engleski, to naalost dosta govori o prevodilakoj i izda-
vakoj politici izdavakih kua na engleskom govornom podruju, francusko izdanje
je dosad citirano u 52 nauna rada. Tolika citiranost, s obzirom na pomenute okolno-
sti, nije mala.
da je uveliko koriste i razliiti autori koji piu o njenom korienju u srpskom
nacionalizmu, te da su oni hteli ne hteli, bili prenosnici strategija viktimiza-
cije koje su sprovodile bosanske vlasti (Bugarel, 2004: 35). Takoe, autor je
ukazao na mogunost da masakr u Ulici Vase Miskina 27. V 1992. i onaj na
Markalama 5. II 1994. nisu izvele srpske snage, ba kao to je ukazao i na
namerno ogranienje broja mesta u Sarajevu na kojima se toila voda da bi
izazvali one poznate prizore redova, namenjene mreama zapadnih televi-
zija, ili na injenicu da su hrvatske vlasti namerno kasnile sa evakuacijom
dece iz Vukovara (Bugarel, 2004: 36).
Bugarel je svoju privrenost objektivnom bavljenju naukom pokazao i u
analizi sklapanja etniki meovitih brakova u BiH. Naime, jasno je utvrdio da
su pre 1945. etniki meoviti brakovi bili izuzetak, te da je npr. 1889. venanje
izvesne Fate Omanovi s katolikom politiki pokrenulo muslimansku zajed-
nicu BiH (Bugarel, 2004: 123124). Uoio je, takoe, da je najvei broj etniki
meovitih brakova sklapan posle 1945. izmeu obrazovanijih Srba i Hrvata
koji ive u gradovima, te da je sklapanje ovih brakova veoma taan barome-
tar politikih zbivanja (Bugarel, 2004: 124).
Osim toga, podaci koje navode drugi autori, poput Nikolaja Boteva i
Rue Petrovi, pokazuju da je udeo etniki meovitih brakova bio mali u
poreenju s drugim etniki meovitim sredinama, jer je prema popisu iz
1980. u SAD bilo preko 20% etniki meovitih brakova, a u Kanadi je sedam-
desetih godina bilo znatno iznad 30% meuetnikih brakova, mada ove
brojke treba uzeti uslovno, jer se znatno razlikuju etnike konfiguracije u
odnosnim drutvima (Botev, 2002: 285). Takoe, Srbi i Hrvati u BiH ree su
stupali u etniki meovite brakove od Srba i Hrvata u drugim republikama
(Botev, 2002: 293), a otvorenost Muslimana i Srba u BiH prema meuetni-
kim brakovima bila je ispod jugoslovenskog proseka (Petrovi, 1985: 69). Na
sve to treba dodati da su niu otvorenost prema etniki meovitim brako-
vima od Muslimana (7%) u SFRJ imali samo Albanci (5,5%) (Petrovi, 1985:
126). Rua Petrovi je najbolje opisala trend sklapanja meuetnikih bra-
kova u BiH posle II svetskog rata:
SR Bosna i Hercegovina ima u kretanju heterogamije 19561965. specifino
kretanje, kojim se izdvaja od ostalih republika. Ona je 1956. imala 8,9% meo-
vitih brakova, ispod opteg proseka. Porast heterogamije nadalje je veoma
lagan, relativno najsporiji meu republikama, i zaustavlja se ve 1964. godine,
to jest, etiri godine ranije od pretpostavljenog pada izmeu 1965. i 1970. u
drugim republikama. Tendencija pada obuhvata vreme 19621972. godine
(svakako i godine 19661969. za koje nema podataka). Tako e tek 1978. hete-
rogamija dostii 11%, nivo koji je ve bio dostignut 19621963. (...) U posled-
njim godinama posmatranja Bosna i Hercegovina je po rasprostranjenosti hete-
rogamije pretposlednja meu republikama, nii nivo ima samo jo Slovenija.
A razlike u etnikoj strukturi Slovenije i ove republike nisu samo velike ve i
tipskog znaenja.
673
(Petrovi, 1985: 69).
U skladu s tim bila je i sledea Bugarelova tana opaska: U svakodnev-
noj ravni, komiluk, koji poiva na prostornoj bliskosti, protivi se meovi-
tom braku koji se temelji na linoj prisnosti.
674
U politikoj ravni, protivi se
pojmu graanstva. Graanstvo, u stvari, podrazumeva modernu politiku i
teritorijalnu zajednicu: naciju (Bugarel, 2004: 124). Uopte, izuzetno je bitan
Bugarelov doprinos razbijanju mita o BiH kao vieetnikom graanskom raju.
Umesto toga, on stavlja naglasak na vieetninosti kao suprotstavljenosti gra-
anskom naelu: No, princip na kojem se strukturie bosansko drutvo nije
zajedniki graanski princip, nego pripadnost razliitim verskim i nacional-
nim zajednicama: od 1910. do 1938, potom ponovo 1990, svi izbori odrani
u Bosni i Hercegovini na kraju su za ishod imali veliku prevlast nacionalnih
partija (Bugarel, 2004: 47).
Ovo naelo autor naziva komunitarizmom kao ideolokim i politikim
poretkom koji unutar stanovnitva jednog istog politikog prostora, razlikuje
nekoliko posebnih zajednica na osnovu vere, jezika ili drugih etnikih obe-
leja, i koji dozvoljava da se ta distinkcija ogleda u politikim institucijama i
politikom ivotu (Bugarel, 2004: 47). Njegovo poreklo nalazi u osmanskom
millet sistemu za koji, preuzimajui miljenje francuskog orijentaliste Mak-
sima Rodensona (Maxime Rodinson), s pravom veli da se radi o neteritorijal-
nom hijerarhizovanom pluralizmu (Bugarel, 2004: 121). Ono, meutim, to je
sporno jeste autorovo razlikovanje komunitarizma i nacionalizma, te ubee-
nje da komunitarizam moe odnositi prevagu nad nacionalizmom i u doba
vladavine nacionalizma, tj. u XIX i XX veku. Potonji se gelnerovski odreuje
kao tenja za ostvarenjem podudarnosti izmeu etnikih i politikih granica.
U stvari, ini se da nema teorijskog opravdanja za ovo razlikovanje.
Naime, privrenost bosanskih Srba i bosanskih Hrvata Srbiji, odnosno Hrvat-
skoj jeste takve jaine da verovatno prevazilazi ne samo pozitivna oseanja
Srba i Hrvata prema BiH, ve i pozitivna oseanja prema Srbiji i Hrvatskoj
koju oseaju graani tih drava. To se najbolje moe uoiti onda kad igraju
sportske reprezentacije navedenih zemalja protiv BiH. Pripadnici ovih dveju
673 Naalost, mnogi autori su temi meuetnikih brakova prilazili na laiki nain, iako su po
obrazovanju bili sociolozi poreklom i prijateljstvima vezani za bivu Jugoslaviju: Skoro
25% brakova u Bosni bili su meuetniki brakovi, ali naravno, taj broj je mnogo vei
u gradovima poput Sarajeva, Tuzle, Zenice, Banjaluke i Mostara (Denitsch, 1993: 287).
U stvari, 26% etniki meovitih brakova bilo je u Sarajevu, dok je u BiH bilo 12% takvih
brakova kao i u celoj SFRJ (Bugarel, 2004: 125126).
674 Berg i aup navode podatak, ne pozivajui se na izvore, da je na bosanskohercegova-
kom selu bilo manje od 1% meovitih brakova (Burg, Shoup, 2000: 423), to je u skladu
sa opaanjem Bringe (Bringa, 1995).
etnikih zajednica navijaju tada listom za reprezentacije susednih drava, a
ne za onu iji su graani. Ovo svedoi da su te etnike zajednice u veini slu-
ajeva nezadovoljne injenicom da ive u BiH, a ne u Srbiji odnosno u Hrvat-
skoj, te da bi najradije, da ikako mogu, promenile tu injenicu. Utoliko, da upo-
treba pojma komunitarizam ima ikakvog smisla, bilo bi potrebno da etnike
zajednice BiH, barem, oseaju privrenost Bosni i Hercegovini, ali naroito da
nemaju elju da rasture politiku zajednicu u kojoj ive i pridrue se sused-
nim nacionalnim dravama. Poto to nije sluaj, onda je uputnije govoriti o
nacionalizmu. Tim pre to i Bugarel esto sinonimno koristi ova dva pojma,
to onda dodatno izaziva zbrku.
675
ini se, meutim, da Bugarel pretpostavlja da je u BiH komunitaristiko
naelo jae od nacionalistikog, te da je komunitarizam postao ugroen tek
u Kraljevini Jugoslaviji zato to su se Srbi i Hrvati iz BiH vie poistoveivali sa
Srbijom, odnosno Hrvatskom nego sa BiH
676
(Bugarel, 2004: 55). No, on sam
navodi neke podatke koji dovode u pitanje naelo komunitarizma i ukazuju
da su nacionalistike energije bile prisutne na tlu BiH od Berlinskog kongresa
i austrougarske okupacije BiH:
Barem od 1878, svaki rat u Bosni i Hercegovini praen je grubim preinaenjem
odnosa snaga izmeu nacionalnih zajednica (preuzimanje kontrole nad dravnim
aparatom i preraspodela zemlje), i razvlaenjem ranijih urbanih elita od strane
novih elita poteklih sa sela. Iz toga proistiu brze i nepravilne promene u nacional-
nom sastavu bosanskih gradova, naroito Sarajeva. (...) Godine 1885, kratko posle
okonanja otomanskog doba, u Sarajevu ivi 60,1% muslimana, 16,9% pravosla-
vaca, 12,7% katolika i 10% Jevreja. Godine 1910, pri kraju austrougarskog peri-
oda, u njemu ivi 35,6% muslimana, 34,5% katolika, 16,3% pravoslavaca i 12,3%
Jevreja. Godine 1948, posle Drugog svetskog rata, 36% Srba, 34,6% muslimana
i 23,3% Hrvata. I na kraju, godine 1991, uoi bosanskog rata, 41,5% muslimana,
27% Srba, 8,9% Hrvata i 18,7% Jugoslovena
677
(Bugarel, 2004: 62).
675 Razbijanje bosanskog drutva po etnikim linijama jaa komunitaristike i klijentelistike
mree na koje se oslanjaju nacionalistike stranke, ali izaziva i snane otpore u bosanskom
drutvu (Bugarel, 2004: 8687). Ovde komunitarizam ima negativno znaenje i izjedna-
en je sa nacionalizmom.
676 Srednjorono uzev, meutim, ekonomske, kulturne, a pre svega politike promene u Kra-
ljevini Jugoslaviji postepeno vode tekoj krizi komunitarizma u Bosni i Hercegovini. Srpsko i
hrvatsko stanovnitvo Bosne i Hercegovine sve se vie poistoveuje sa Srbijom i Hrvatskom,
a srpsko-hrvatski sukob oko institucija Kraljevine brzo se zaotrava. Istovremeno, propast
tradicionalnih muslimanskih elita pothranjuje duboku krizu identiteta muslimanske zajed-
nice (Bugarel, 2004: 55). Kao to se vidi, komunitarizam ovde ima pozitivno znaenje i
suprotstavljen je nacionalizmu. Ipak, u unitarnoj dravi nisu postojale ni Hrvatska ni Srbija.
677 Bugarel ovde grei, jer je udeo Jugoslovena u Sarajevu iznosio 14%, udeo Srba 29,9%,
Hrvata 6,6% i Muslimana 49,3% (Burg, Shoup, 2000: 3132; Golubi, Campbell, Golubi,
1993: 231232).
Ovakve promene udela razliitih etnikih zajednica u nekoj iroj zajednici,
bilo da se radi o Sarajevu ili o BiH, svedoe da je ravnotea bivala esto naru-
avana, a bez dueg odravanja ravnotee ne moe se govoriti o stabilnom
komunitarizmu. Ovakve demografske promene neminovno bi doprinosile
rastu nacionalizma etnikih zajednica, bilo iz ogorenja to se mo gubi, bilo
iz elje da se brojana nadmo ostvari u praktinom drutvenom ivotu. Uop-
te, komunitarizam bi morao podrazumevati neku vrstu stabilnih strukturnih
odnosa meu etnikim zajednicama ili barem obezbeenje od preglasavanja.
Odista, Bugarel je i sam ispravno zakljuio da je u sklopu procesa nestaja-
nja SFRJ konfederalni model Slovenije i Hrvatske u stvari za cilj ima(o) rastu-
ranje postojee federacije, a da je federalni model Srbije teio prevlasti Srbije
nad Jugoslavijom. Ono, meutim, to nije uviao jeste injenica da podrka
SDS federalnom modelu Srbije, a HDZ BiH konfederalnom modelu, zapravo
obesmiljava BiH kao zajednicu u kojoj su odnosi etnikih zajednica zasno-
vani po komunitarnom naelu kojem je u stvari, i to delimino i ne uvek
naelno,
678
bila privrena samo SDA, ne raunajui bive komuniste, koja je
prvenstveno insistira(la) na ouvanju Bosne i Hercegovine kao specifine teri-
torijalne jedinice (Bugarel, 2004: 8081).
Slino Bergu i aupu, Bugarel se protivio odravanju referenduma za
nezavisnost BiH, onako kako je to predloila Badenterova komisija, jer je to
bilo tek sueljavanje tri etnika jednoumlja (Bugarel, 2004: 86). Takvu kri-
tinost prema jednom odista katastrofalnom potezu jednog tela EU retko ko
je u meunarodnoj akademskoj zajednici pokazao.
679
Osim to slui na ast
Bugarelu, to govori o prilino jakom uticaju politike i vodeih politiara na
akademski opaaj i predstavljanje drutvene stvarnosti. Drugim reima, istra-
ivai se konformiraju politikim odlukama uzimajui ih zdravo za gotovo
umesto da ih preispituju. Utoliko, moe se govoriti i o sveoptoj intelektual-
noj lenjosti i konformizmu.
Ipak, nije samo nedosledna i pomalo zbrkana upotreba pojma komuni-
tarizam slaba taka Bugarelovog bavljenja BiH, ve je to i naziranje nastaju-
eg graanskog drutva koje se suprotstavilo nacionalistikim strankama:
U poslednjem zamahu, nastajue bosansko graansko drutvo pokualo je
da istisne komunitarizam iz politikog ivota. Na tren destabilizovane, nacio-
nalistike stranke se svete uvodei rat u svakodnevni ivot (Bugarel, 2004: 87).
678 Ovu deliminu privrenost primetio je i sam Bugarel: Pozivajui se sve glasnije na demo-
kratsku suverenu dravu ravnopravnih graana, naroda Bosne i Hercegovine, rukovodi-
oci SDA se hvale da brane graansku Bosnu i Hercegovinu. No, oni istovremeno brane
logiku teritorijalizacije koju vodi ogranak stranke u Sandaku, oblasti s muslimanskom
veinom na granici Srbije i Crne Gore (Bugarel, 2004: 85). Meutim, ako je tako, onda je
nacionalizam adekvatnija re od komunitarizma da oznai ideoloko vjeruju SDA.
679 Jedan od autora koji je pokazao takvu kritinost svakako je Robert Hejden (Hayden)
(Hejden, 2003).
Tako ispada da je neki jaki antiratni pokret zapravo toliko destabilizovao
nacionalistike stranke da su one iz osvete zapoele rat kako ne bi dozvolile
razvoj civilnog drutva. Suvie je to naivna teza koja je znatno pojednosta-
vila drutvenu stvarnost BiH. ini se da su razumljiva etika simpatija prema
protivnicima nacionalizma i rata, te antipatija prema nacionalistima proizvele
saznajno iskliznue.
***
U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideolo-
gizacije je uopte vrlo visok. No, ak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost
u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostav-
lja se kao najvia u poreenju sa drugim pristupima ratovima za jugosloven-
sko naslee i procesu nestajanja SFRJ. Ovde su etiki aspekti gotovo sasvim
bacili u zasenak saznajne. Od BiH je konstruisana jedna zamiljena vieet-
nika moderna zajednica graana. Zapostavljajui u manjoj ili veoj meri
injenicu da je BiH bila deo ire vienacionalne zajednice SFRJ, te da su veze
izmeu etnikih zajednica BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvatskoj
razgranate i jake mnogi su imali bliske roake u Beogradu ili Zagrebu, u Voj-
vodini ili Slavoniji, kao i u Sandaku (Rakoj oblasti) ovde analizirana grupa
autora je po pravilu smatrala da je BiH samosvojna zemlja koja je postojala
vekovima i sada postoji maltene u drutvenom vakuumu.
Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili veoj meri poklapao sa dis-
kursom razliitih verzija bosanskog ili bonjakog nacionalizma, a katkad i sa
tenjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji su izra-
avali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistoveivanja sa liberalnom bo-
njakom verzijom poeljne vizije budunosti. Oni, pak, kojima je vieetninost
kao takva vrhovna vrednost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog
nacionalizma koji prevazilazi etnike posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako
i Bonjaka. Bez obzira na ove razlike, koje u nekom istorijskom trenutku mogu
biti veoma znaajne, oni su se saglaavali oko okvira predstavljanja bosan-
skohercegovake stvarnosti i diskursa koji su primenjivali: po pravilu, radilo
se o okviru agresorrtva i visoko moralizatorskom humanitarno-imperijali-
stikom diskursu koji je sadrao diskurzivne strategije viktimizacije Bonjaka
i demonizacije Srba, te diskurzivne strategije istorijske analogije Srba sa naci-
stima, Bonjaka s Jevrejima, a politike zapadnih drava, naroito Velike Brita-
nije, s politikom poputanja (appeasement) Hitleru pred II svetski rat. Tek spo-
radino, meu autorima hrvatskog porekla, probijao se i balkanistiki diskurs.
Veina ovih autora ula je u prouavanje prostora bive Jugoslavije uop-
te i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraivakog iskustva o prostoru,
premda su istoriari Ivo Banac, Don Fajn i Robert Donia, te politikolozi Sti-
ven Berg i Pol aup svakako izuzeci od tog pravila. Poetnici u prouavanju
BiH motivaciju za istraivanje nali su u slikama uasa kojima su prisustvovali
posredstvom televizije ili bivajui na novinarsko-humanitarnim zadacima
u BiH. Te slike su ih vodile u zakljuivanju da se neto mora preduzeti, gde
se to neto najee odnosilo na bombardovanje bosanskih Srba, ako ne i
Srbije. Upustili su se zato u pisanje instant istorije kako bi sami doprineli, s
jedne strane, razumevanju situacije u BiH, a s druge strane buenju savesti
strune i ire javnosti kako bi se pritiskom javnog mnjenja uticalo na vlasti
zapadnih zemalja da se neto preduzme. U toj tenji ne treba da udi inje-
nica da su zbog simpatija prema strani koju su doivljavali rtvom, Bonja-
cima, poeli da se identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve to oni trae
smatraju legitimnim, a da zahteve njihovih protivnika, koje su opaali i sami
diskurzivno predstavljali kao agresore, pa katkad i genocidne neljude, pred-
stave kao neopravdane.
Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpoinjanju, probila
se medijska pria o koncentracionim logorima u BiH, i ona je umnogome uti-
cala na opaaj Srba kao novih nacista, a Bonjaka kao novih Jevreja.
680
Takoe,
medijska panja kojoj je Sarajevo bilo izloeno nesumnjivo je doprinosila sim-
patijama Zapada za Sarajlije, ali i za Bonjake u celini, poto su relativno seku-
larni muslimani, jednoenci koji umeju da uivaju u alkoholu, i meu kojima
ene ne nose zar upravo ono to bi zapadnjaci voleli da vide u svojim dru-
tvima koja se suoavaju sa tekoama integracije muslimana.
Ovaj izgled Bonjaka uticao je da se i BiH poinje shvatati kao posebna
vieetnika i uspeno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski znaaj u
okviru vrenja drutveno-integrativne funkcije u samim drutvima Zapada. Da
se nije radilo o pukim reima svedoi podatak da je BiH primila skoro sedam
puta veu pomo per capita od Nemake tokom dve prve poratne godine
(Caplan, 2005: 13, cit. pr. Dobbins, 20032004: 96). Oni koji su ovu i ovakvu
poeljnu viziju drutva dovodili u pitanje, a to su bile prevashodno srpska i u
manjoj meri hrvatska politika, koja je taktiki manevar zalaganja za nezavisnu
BiH predstavila kao strateko opredeljenje, doveli su i sebe u poziciju meu-
narodnih parija. Bili su uoeni kao neprijatelji ne samo Bonjaka i BiH, ve i
civilizacije i oveanstva. Otud i pojava balkanizacije Srba, te esto korie-
nje diskursa holokausta, kao jednog od poddiskursa humanitaristikog impe-
rijalizma u okviru agresorrtva.
Paradoksalno, rat u BiH iskorien je u veini sluajeva za ex post facto
objanjenje ratova za jugoslovensko naslee u celini. Poto su Srbi prepoznati
680 Veli se da je tada po prvi put britanska javnost, bar po istraivanju Dozefa Pirsona (Joseph
Pearson) sa Univerziteta u Kembridu, iskazivala saglasnost sa vojnom intervencijom.
Vie od polovine ispitanika u anketi iz februara 1994. izjanjavao se za bombardovanje
bosanskih Srba, a u leto 1995. ak 69% ispitanika podravalo je to isto (Simms, 2003: 36).
U avgustu 1992, prema B. Simsu, samo 53% Amerikanaca eljelo je da Sjedinjene Drave
poduzmu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, zrane napade na bosanske Srbe
(Simms, 2003: 45).
kao agresori u BiH, onda su morali biti agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj
se nain proces nestajanja Jugoslavije znatno pojednostavljivao, jer je agresija
Srbije, Slobodana Miloevia i Srba voenih njihovim genocidnim kosovskim
mitom i njegovom razradom u Gorskom vijencu i drugim intelektualnim pro-
izvodima srpske intelektualne elite, posebno u Memorandumu SANU, u veli-
kom delu javnosti Zapada, pa ak i one strune, bila prihvaena kao neupitna.
Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao
ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Istovremeno,
on je oslabaao odgovornosti jednostrane akte otcepljenja Slovenije i Hrvat-
ske. Potonja, optereena hipotekama iz II svetskog rata, nije mogla poeleti
bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionalistikih tenji, pa otuda i
angaovanost hrvatskih autora, naroito liberalnih protivnika reima F. Tu-
mana, u viktimizovanju Bonjaka i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju
hrvatskog nacionalizma. Iz te i takve jednostranosti je u najboljem sluaju
moglo da se sazna poneto o negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u
najgorem, jedna nacija, srpska, predstavljena je kao otelotvorenje zla, a njeni
protivnici kao olienje dobra. Naalost, saznajno neproduktivni manihejski pri-
stup jeste neto to je odlikovalo veliku veinu radova ove grupe istraivaa.
U saznajnom pogledu najvie su pruile studije onih autora koji su odavno
upueni u istraivanje istorije Jugoslavije, Berga i aupa, pa onda i starih istori-
ara BiH, Dona Fajna i Roberta Donie. Prvi su, meutim, bili manje pod utica-
jem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegavajui spremne okvire pred-
stavljanja stvarnosti. Drugi su, pak, bili vie pod uticajem okvira agresorrtva,
pa je to ometalo znaajnije saznajne doprinose, naroito tokom devedesetih.
Docnije, kad su se ratovi zavrili, i naroito posle 2000, kada je Srbija lagano
i mukotrpno poela da se izvlai iz pozicije meunarodnog parije, ova dvo-
jica autora, a naroito doajen Fajn, napisali su zanimljive studije koje u Fajno-
vom sluaju ak dovode u pitanje poneke zakljuke iz devedesetih. Nije slu-
ajno ni to su Berg i aup objavili svoju studiju na prelazu milenijuma, jer je
tek posle zavretka rata atmosfera akademskog lina prema onima koji nisu
podravali hegemoni okvir agresorrtva postepeno poinjala da poputa.
No, tragovi te atmosfere vidljivi su u pojedinim delovima njihove studije, pa i
u nekim protivrenostima samog dela.
Naposletku, autor ovog rada eli da jo jednom posebno istakne istra-
ivanje Ksavijea Bugarela koji je svoju knjigu objavio 1996, u vreme poplave
histerinih i samo po imenu akademskih ostvarenja o Jugoslaviji uopte i o
Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu studiju o BiH u to vreme, i to
jo kao dotad relativno nepoznat u oblasti prouavanja, bio je pouzdan znak
da istraiva poseduje, osim nespornih naunih kvaliteta, i izuzetno intelek-
tualno potenje i nekonformizam. Naalost, bio je izuzetak.
11. Leviarski izazov ideolokoj hegemoniji
o kraju Jugoslavije
11.1. Leviarsko-anarhistika kritika amerikog imperijalizma
i tumaenje nestanka Jugoslavije
Miloevi je okrutan. Sadam Husein je okrutan. Ali Klintonova
(i naravno Blerova) okrutnost ima u sebi podmuklosti zato to
se krije iza licemerja i retorike moralnog zgraanja.
Harold Pinter
11.2. Uvod
Cilj ovog poglavlja jeste da prikae i analizira tumaenje raspada Jugo-
slavije koje su ponudili leviari okupljeni oko asopisa ZNet. Ovaj asopis u
kojem glavnu ulogu igraju Edvard Herman (Edward S. Herman) i Noam om-
ski (Noam Chomsky) iskazuje preteno libertersko-socijalistiku usmerenost.
Osim ove dvojice autora, i Dajana Donstoun (Diana Johnstone) izdvojila se
kao autorka koja je u tanine izuavala proces nestajanja Jugoslavije nudei
argumentaciju slinu onoj koju su iznosili prethodno pomenuti liberterski
socijalisti. Po principu idejne bliskosti i objavljivanja radova u istim knjigama,
pomenutim autorima su prikljueni Dejvid endler (David Chandler) i Miel
osudovski (Michel Chossudovsky). Libertersko-socijalistika ili anarhistika
usmerenost trudi se da pomiri dve bazine ideje Prosvetiteljstva koje su u
poslednjih dvesta godina bile, prema shvatanjima liberalnih mislilaca, naje-
e u suprotnosti: slobodu i jednakost. Od liberalizma se batini sloboda, a
od socijalizma jednakost.
Ipak, anarhizam nije na sredokrai izmeu prosvetiteljskih ideologija. On
je u stvari jedna socijalistika struja, jer se zalae za ukidanje kapitalizma i
drave kao neovenih sistema.
681
Istovremeno, meutim, on smatra loim
681 Noam omski u Belekama o anarhizmu (Notes on Anarchism), tj. predgovoru knjizi
Danijela Gerena Anarhizam: Od teorije do prakse (Daniel Gurin, Anarchism: From Theory
to Practice, 1970) na pitanje Bakunjina Moe li postojati slobodna organizacija ograni-
ena iskljuivo potrebama proizvodnje i potronje, uz nestanak svih politikih institucija?,
nudi sledei odgovor: Izgleda jasno da sve osim pozitivnog odgovora ostavlja anse za
istinski demokratsku revoluciju koja e ostvariti humanistike ideale ne naroito velikim
i nekada postojei realni socijalizam , jer je bio autoritaran. Otuda, liberter-
ski ili demokratski socijalizam jeste ono drutveno ureenje koje je anarhi-
stima najblie.
Tu ne bi bilo mesta privatnoj svojini, ali bi ba zbog toga (a ne uprkos
tome, kao to bi pomislili liberali) sloboda svakom pojedincu bila zajeme-
na.
682
Federacija samoupravnih tela stvorenih na mestima rada i na mestima
stanovanja inila bi drutvenu organizaciju zajednice usklaenu sa anarhi-
stikim principima. Vlast bi se obavljala putem obaveze svakog od lanova
ovih zajednica da uestvuje u njihovom upravljanju, dok bi se istovremeno
ispunjavale dunosti koje slede iz profesije. Ne bi postojala ni eksploatacija
pojedinca od drugoga, kao ni vlast jednih nad drugim pojedincima ili dru-
tvenih grupa nad drugim drutvenim grupama. Svi bi imali jednako pravo i
jednaku obavezu da rade svoj posao i da upravljaju samoupravnim jedini-
cama. U takvom sistemu ne bi bilo mesta za dravu, jednako kao ni za kapita-
liste. Crkva bi takoe bila suvina, jer ne bi bilo potrebe za ideolokim pravda-
njem sistema vlasti. Demokratija bi bila neposredna, poto bi se velika veina
odluka donosila na lokalnom nivou, pa ne bi bilo potrebe za predstavljanjem.
Delatnost politikih stranaka bi se dozvoljavala, iako se smatra da bi vreme-
nom i one trebalo da nestanu. Navedene znaajke bi ugrubo i u najkraem
predstavljale crte poeljne vizije jednog libertersko-socijalistikog drutva.
Liberterski socijalisti smatraju da je kapitalistiki svet duboko neprave-
dan. Cela politika se tu, prema njihovom miljenju, vodi u ime odbrane materi-
jalnih interesa najbogatijih drutvenih grupa i u ime odbrane politikih, vojnih
i materijalnih interesa najmonijih drava dananjice, a pre svega Sjedinjenih
Amerikih Drava. Dakle, vodei neprijatelji liberterskih socijalista jesu: kapi-
talizam, drava, privatna svojina, institucionalizovana religija i imperijalizam,
tj. njegovi politiki nosioci.
Upravo gore navedeni ideoloki okvir odreuje i nain posmatranja i
razumevanja procesa nestajanja Jugoslavije, te ratova kroz koje se taj proces
odvijao. Osnovni saznajni zadatak jeste da se utvrdi kako navedena zamisao
(Chomsky, 1970). Takoe, omski s punim pravom sarkastino veli: Svaka drava je agre-
sivni promoter ljudskih prava na drugom mestu (omski, 2000: 100).
682 Dosledni anarhista bi, dakle, trebalo da bude socijalista, ali socijalista posebne vrste. On
se nee samo protiviti otuenom i specijalizovanom radu i nadati se prisvajanju kapitala
od celokupnog radnikog tela, ve e, takoe, insistirati na neposrednom prisvajanju, a ne
posredstvom neke elite koja dela u ime proletarijata. Po omskom, problem kako organi-
zovati industrijsko drutvo na odista demokratskim osnovama sa demokratskom kontrolom
na radnom mestu i u zajednici treba da postane vodee intelektualno pitanje za one koji su
svesni problema savremenog drutva, a kako se masovni pokret za liberterski socijalizam
razvija tako i spekulacija treba da ustupi mesto delanju. Naposletku, problem oslobaa-
nja oveka od nameta ekonomske eksploatacije, te politikog i drutvenog porobljavanja
ostaje problem naeg vremena. Onoliko dugo koliko problem opstaje, doktrina i revoluci-
onarna praksa liberterskog socijalizma e sluiti kao inspiracija i vodi (Chomsky, 1970).
Leviarski izazov ideolokoj hegemoniji o kraju Jugoslavije 529
poeljnog drutva i zamisao javnog neprijatelja utiu na istraivanje uzro-
nih i istorijskih lanaca deavanja i na postizanje genetikih objanjenja u kon-
kretnom sluaju.
10.3. Leviari i kraj Hladnog rata
Padom Berlinskog zida 1989. i raspadom SSSR 1991, levica je pretrpela
poraz, iako je poraen tek autoritaran oblik socijalizma koji je jedini postojao
sedamdesetak godina. Liberterski socijalizam se istorijski retko ostvarivao,
tj. pretvarao iz pokreta u neku vrstu poretka, i kratko je trajao.
683
U takvim
okolnostima liberterski socijalisti trude se da relativizuju poraz socijalizma
i ponude libertersko-socijalistiku utopiju. Utopiju, koju baziraju na poelj-
noj viziji drutva moraju, meutim, dopuniti i razlozima zbog kojih njoj treba
teiti. Da bi to ostvarili, moraju ukazati na nepravednost dananjeg global-
nog drutva i prepoznati politike neprijatelje kao uzronike takvog drutve-
nog stanja kritikujui njihovu ideologiju u cilju razobliavanja njihovih poseb-
nih interesa.
Jedan od glavnih zadataka svodi se na osporavanje statusa leviara
snagama tzv. socijalne demokratije ili graanskoj levici. Prvo, graanskoj
levici osporava se tvrdnja o bezalternativnosti kapitalizma.
684
Drugo, i va-
nije za ovu temu, levim liberalima i socijalnim demokratima zamera se ue-
e u imperijalistikim ratovima i njihovo pravdanje pozivanjem na huma-
nizam. U tom smislu, liberterskim leviarima je postalo znakovito da SAD,
vodea kapitalistika sila na globalnom nivou od kraja Hladnog rata, sve
ee ratuje, a da ih u tim ratovima neretko podstiu i predvode levi liberali
i socijalni demokrati, ideoloki pravdajui ciljeve ratova i upotrebljena sred-
stva. Po liberterskim leviarima, to je pokazatelj da se tzv. graanska levica
nikako ne moe svrstati na levu stranu ideolokog spektra, jer brani interese
683 Samo je tokom Pariske komune 1871. i panskog graanskog rata tridesetih godina XX
veka bilo znaajnijih, pa i dominantnih struja liberterskog socijalizma. Po pravilu, autori-
tarni socijalisti bili su organizovaniji i jai.
684 Umesto kapitalizma Majkl Albert (Michael Albert) razradio je utopijski privredni koncept
Parekon (Participatory Economics Parecon), tj. participatornu, solidaristiku, besklasnu i
samoupravnu privredu u kojoj e postojati sledee centralne institucije ili organizacioni
delovi: prevashodno drutvena a ne privatna svojina i samoupravljanje umesto klasne
vladavine; radniki i potroaki saveti; uravnoteena raznovrsnost poslova po pojedincu
umesto iscepkanog i rutinizovanog rada; nagraivanje za trud i samoportvovanost a ne
na osnovu svojine, ili moi, ili rezultata rada; i uesniko (participatorno) planiranje ume-
sto trita ili centralnog planiranja. Razume se, autoritarnim socijalistima zamera se auto-
ritarnost, tj. bezostatno oslanjanje na komunistiku partiju, dravu i birokratiju (Albert,
2003) i Znet (Intervju s Majklom Albertom), 2007, http://www.zmag.org/content/showar-
ticle.cfm?ItemID=13205, pristupljeno 27. IV 2008.
najbogatijih i najmonijih drutvenih krugova i drava. Zato je i rat na pro-
storima bive Jugoslavije za liberterske leviare posebno interesantan sa sta-
novita kritike ideologije graanske levice:
Uprkos sumnjivim razlozima (a oni to jesu bili), rat u Zalivu 1991. godine protiv
Iraka voen je protiv jedne militarizovane jednopartijske diktature, koju su osu-
dile UN zbog upada u drugu zemlju. Pa ipak, zaudo, rat protiv Jugoslavije iza-
zvao je manje javnih protesta nego rat protiv Iraka. Znaajna razlika je u tome
to je rat protiv Jugoslavije vodio politiki levi centar. Vlade NATO zemalja vodili
su tada uglavnom liberali i socijaldemokrati treeg puta. Napad na Srbiju podr-
ali su politiari i intelektualci koji su se identifikovali sa levicom, koji su opomi-
njali javnost da veruje da Sjedinjene Drave i njihovi saveznici vie ne vode rat
u cilju promovisanja sopstvenih interesa, ve mogu da se privole da upotrebe
svoju nadmonu vojnu silu za zatitu nevinih rtava od opakih diktatora. Ovo je
izazvalo znatnu konfuziju upravo u onim segmentima javnog mnjenja od kojih
bi se pod normalnim okolnostima oekivalo da se usprotive ratu. U veini zapad-
nih zemalja samo nekoliko drastino oslabljenih fragmenata pokreta levice i izo-
lovani pojedinci seali su se da je humanitarna intervencija, daleko od toga da
bude prethodnica novog hrabrog veka, bila standardni izgovor za sva imperija-
listika osvajanja Zapada u prolosti (Donston, 2005: 6).
685
Dakle, rat je ponovo postao prihvatljiv instrument politike, a poruka je
odjeknula tim jae to su je poslali socijaldemokrati i zeleni, tj. oni koji su
tokom osamdesetih godina XX veka stekli dobar deo ideoloke hegemonije
unutar svoje generacije kako Istone tako i Zapadne Evrope upravo zahva-
ljujui tome to su obeavali svet bez rata. Autorka, ini se, nije zagovor-
nik apstraktnog humanizma, ve podsea da se uoi raspada SSSR govorilo
o dividendi mira u vidu resursa koji bi od sad mogli da se odvoje od vojne
proizvodnje za zadovoljavanje socijalnih potreba (Donston, 2005: 7). Prema
tome, skree se panja na povezanost socijalne pravde i drave socijalnog
staranja (welfare state), koja se sve vie kruni na raun sredstava izdvajanih
za vojne potrebe i voenje imperijalistikih ratova, ega su nekad socijalni
demokrati i zeleni bili svesni.
No, ono to liberterski socijalisti ele posebno razobliiti jeste ideo-
loka upotreba morala u raspravama o ratu, tj. o humanitarnoj interven-
ciji. Dolo je do stvaranja novog militaristikog humanizma koji ideoloki
685 Dajana Donstoun je bila univerzitetski nastavnik u Minesoti sve dok joj akademska kari-
jera 1971. nije prekinuta usled snanog protivljenja Vijetnamskom ratu. Od tada je sara-
ivala u asopisima graanske levice u Evropi i SAD. Od 1989. do 1996. bila je predstav-
nik za tampu Zelenih u Evropskom parlamentu. Ovo iskustvo i NATO bombardovanje
SRJ presudno su uticali da krene u obimno istraivanje rata u Jugoslaviji (Donston, 2005),
koje je citirano samo u 14 bibliografskih jedinica.
prikriva imperijalne interese Sjedinjenih Amerikih Drava na veoma slian
nain na koji se to odvijalo i u kolonijalnom dobu: Kao u kolonijalnoj eri, tako
i sada, upotreba sile je zaogrnuta moralistikom pravednou (omski, 2000:
164). Moralistiki jezik je neposredno u interesu kapitalistikih interesa veli-
kih kompanija i imperijalne vlasti:
Ovo prihvatanje rata izraeno je jezikom morala: rat nije samo neizbean, on je
i blagotvoran. NATO je sebi dao moralno pravo da odbaci posleratni meuna-
rodni pravni poredak zasnovan oko UN i da unilateralno proglasi da rat vie nije
bi oveanstva, najgora od svih humanitarnih katastrofa, ve naprotiv, kad se
njime slue prosveene sile Zapada, pravo sredstvo za zatitu ljudskih prava i
kanjavanje zlih (Donston, 2005: 7).
Razlog za upotrebu moralistikog jezika u svrhe ideolokog pravdanja
imperijalnih ratova nalazi se u ideolokoj krizi koja trese socijaldemokrate i
zelene. Bezalternativnost kapitalizma jeste ono to se posebno ima na umu
kada se ove stranke kritikuju:
Bez jasno definisane ekonomske politike, stranke levog krila redukovane su na
borbu za neoliberalizam sa ljudskim likom. Ovo se ispoljilo u vidu prijemivo-
sti za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu. U Zapadnoj Evropi, evro-
centrina kampanja koja se oduevljavala ljudskim pravima iskoriena je za
diskreditovanje treesvetizma. Neprijatelj vie nije bila socijalna nepravda iza-
zvana bezgraninom ekonomskom moi, ve zlo koje ine zli ljudi koji su prigr-
lili pogrene ideje. Jadac je u tome to ovaj pristup, primenjen na strane zemlje,
moe veoma lako da poslui kao izgovor za intervenciju, vodei natrag u impe-
rijalizam najagresivnije vrste
686
(Donston, 2005: 18).
686 Koliko je autorka u pravu, najbolje svedoe rei Roberta Kupera (Robert Cooper), gene-
ralnog direktora spoljnih i vojnopolitikih odnosa u Generalnom sekretarijatu Saveta
Evropske unije, koordinatora pregovora izmeu vlada Srbije i Kosova, obavetajca i
diplomate od karijere, biveg savetnika Tonija Blera, koji se otvoreno zalae za primenu
dvostrukih standarda u meunarodnoj politici: jedni bi vaili za visokorazvijene zemlje
koje su ve ule u postmoderno doba, a drugi za njihov odnos prema onima koji jo
uvek ive u modernom (Kina, Indija itd.) ili predmodernom (uglavnom afrike zemlje,
Avganistan i sl.). Dok se prve, okupljene u EU i NATO, odlikuju meusobnim povere-
njem, odsustvom neprijateljstva i velikom otvorenou jednih prema drugima, dotle
se moderne zemlje i dalje makijavelistiki povode za sebinim nacionalnim interesima,
a premoderne su slabe drave, plen mafijaa, u kojima ne postoji dravni monopol na
silu. Autor smatra da zemlje iz prve grupe, naroito EU kao nova liberalna imperija,
moraju prema zemljama iz drugih dveju grupa sprovoditi kad zatreba silu, preven-
tivni napad, prevaru kako bi se oni koji su jo uvek u XIX veku gde svaka zemlja ivi
za sebe mogli dovesti u red: Meu sobom drimo se zakona, ali kada delamo u dun-
gli, moramo upotrebljavati zakone dungle. Kuper pie i o komijskom imperijalizmu
koji EU treba da primenjuje na balkanske zemlje dok ne uu u EU, jer nestabilnost u
Kako se vidi, kritikuje se stanovite da se levica moe svesti samo na
prijemivost za kulturnu raznolikost i suprotstavljanje rasizmu. Zacelo, to
su hvale vredne osobine, ali problem nastaje kada se izostavi jasno defi-
nisana ekonomska politika, tj. kada se zapadne u jednu vrstu neolibera-
lizma u koju je nesumnjivo zapala socijaldemokratija u Velikoj Britaniji i
Nemakoj. Ova bezidejnost koja vodi mirenju sa neoliberalnim kapitaliz-
mom, jednako kao i imperijalizam, prikriva se antinacionalistikim multi-
kulturalistikim moralisanjem. Neprijatelj vie ne moe biti kapitalizam
poto je prihvaen kao najbolji i jedini drutvenoekonomski sistem. Nepri-
jatelj je sada nacionalizam, predstavljen kao izvor svih modernih zala
(Donston, 2001: 33).
10.4. Leviarsko tumaenje razbijanja Jugoslavije
Po pravilu, leviari objanjavaju neku drutvenu pojavu ekonomskim
razlozima. Neretko, radi se o ablonskom nainu miljenja koji se teko pre-
vazilazi.
687
Ni proces nestajanja Jugoslavije nije izuzetak:
Uzrono-posledini lanac je vodio od dunike klopke ka reformama MMF, ka
ekonomskoj krizi osamdesetih i konano ka nacionalistikoj eksploziji devede-
setih.
688
Ali, to je ostalo skriveno. Sve nevolje mogle su da se pripiu naciona-
lizmu, ili jednom demonu zla koji nosi ime Miloevi. Ovo je karakteristino za
proces globalizacije: vanjske sile diktiraju politiku, a lokalne vlasti snose krivicu
i konsekvence (Donston, 2005: 33).
Insistiranje na ekonomskim razlozima rastakanja Jugoslavije i to zbog
pritiska spoljanjih finansijskih ustanova na sprovoenje neoliberalnih
vaem komiluku predstavlja pretnju koja se ne sme ignorisati, pa odgovor mora biti
neto poput dobrovoljnog protektorata UN za Bosnu i Kosovo. Tako e, po Kuperu,
balkanske zemlje prei put od dobrovoljnog imperijalizma, ispoljenog u ispunjavanju
zahteva EU od strane kandidata za lanstvo, do kooperativne imperije iji e biti deo
(Cooper, 2002; Kljaki, 2010: 444446). Tako Kuper i Hantington (Huntington, 1993: 36),
liberal i konzervativac, pravdaju primenu duplih standarda razliitim argumentima; ali
ono to je bitno jeste upravo vaenje duplih standarda u meunarodnoj politici, a ne
ideoloki argumenti ijom upotrebom se pravdaju.
687 Ekonomski problemi bili su primarni razlog nacionalistikih sukoba, to je sa svoje strane
inilo te probleme jo tvrdokornijim (Donston, 2005: 30). Pa ipak, priznaje se i sledee:
Vrlo zamren splet unutranjih i spoljnih greaka i ambicija doveo je do propasti Jugo-
slavije (Donston, 2005: 24).
688 Sledi se argumentacija bliska onoj koju je izloila Suzan Vudvord u Balkanskoj tragediji.
Uopte, leviari, kako liberterski tako autoritarni, iskazuju najvie potovanja prema ana-
lizi raspada SFRJ koju je ponudila ova autorka. Bez sumnje, radi se o insistiranju na pre-
sudnoj ulozi spoljanjih i ekonomskih inilaca u raspadu SFRJ.
reformi oslobaa odgovornosti domae politike delatnike. Moe se rei
da je to druga strana ogledala personalistikog argumenta koji autorka s
pravom kritikuje. Naime, i druge zemlje su se u isto vreme susretale sa pri-
tiscima iste vrste MMF i Svetske banke, pa ih to nije razbilo. Moglo ih je
oslabiti ili ojaati, ali nije ih moralo unititi. Sem toga, ko je i zato pravio
duniku klopku? Ako i jeste, ko je i zato u nju upao? ija je odgovor-
nost vea? Zar ne treba domai politiari da snose odgovornost za upada-
nje u klopke? Ako neko ko je zaduen da usmerava razvoj nekog dru-
tva upadne u klopku, onda se u najboljem sluaju radi o nestrunosti, a u
najgorem o namernom nemaru. Naposletku, nacionalistikih izliva bilo je
i pre pritisaka iz MMF, npr. 1968. na Kosovu i 19671971. u Hrvatskoj, ali je
tada centralna vlast Josipa Broza bila veoma jaka i mogla je pretnjom upo-
trebe JNA suzbiti nacionalistike nemire i pritom dobiti podrku za takvu
akciju od spoljnopolitikih inilaca. Moe se stoga tvrditi da ekonomski
inioci ne spadaju ne samo u dovoljan, ve ni u neophodan uslov procesa
nestajanja Jugoslavije. Radi se tek o jednoj od oteavajuih okolnosti koja
se dala lako iskoristiti u nacionalistikoj argumentaciji. Leviarima, meu-
tim, ekonomski razlozi uvek deluju ubedljivo, pa ak i onda kada ih je rela-
tivno lako odbaciti. No, osim striktno ekonomistikih argumenata, upotre-
bljava se i osobena kombinacija ekonomskih i politikih inilaca u pokuaju
objanjenja kraja Jugoslavije.
Krahom sovjetskog bloka, nesvrstana Jugoslavija je u oima Zapada
izgubila vrednost kao strateki kapital (u borbi sa socijalistikim blokom,
prim. aut.). Kao nominalno socijalistika zemlja, i sa prilino razvijenim odno-
sima sa zemljama Treeg sveta, zahvaljujui svojoj vodeoj ulozi u Pokretu
nesvrstanih, Jugoslavija je mogla da se posmatra i kao potencijalni alter-
nativni model (drutvenog razvoja, prim. aut.). Da se odrala, Jugoslavija je
mogla da se isprei na putu zapadnih planova za tu regiju. Moda je jugo-
slovenska pretnja bila iluzija. Ali njena dezintegracija je poravnala raune,
a njeno razaranje je posluilo kao korisna veba za budue operacije
(Donston, 2005: 18).
Jasno je, dakle, da se spoljanji uzroci prepoznaju kao odgovorni za raz-
bijanje Jugoslavije. Nije se moglo dozvoliti da Jugoslavija ostane socijalistika
alternativa kapitalistikom razvitku. Slino ovom miljenju jeste i tumaenje
Dejvida endlera
689
koji tvrdi da je spoljni inilac (tj. meunarodna interven-
cija) odluujui u procesu dezintegracije zapoetom 1989. godine. Umesto
da doprinesu miru i stabilnosti, politika i akcije zapadnih sila oslabile su fede-
ralne institucije koje su odravale Jugoslaviju kao celinu, a potom su spreile
689 Njegova knjiga Faking Democracy After Dayton (Lairanje demokratije posle Dejtona) citi-
rana je u 152 bibliografske jedinice, to je veoma velika citiranost, naroito ako se uzme
u obzir da se njome izaziva srbocentrina ideoloka hegemonija.
kompromisna reenja, meu republikama i unutar njih, koja su mogla svesti
sukob na najmanju meru
690
(endler, 2001: 40).
Ipak, ovde je mesto da se postavi pitanje da li, moda, autori imaju nere-
alnu predstavu o nekadanjoj Jugoslaviji. ini se da oni dominantna usmere-
nja poetkom devedesetih godina u Jugoslaviji smatraju socijalistikim. No,
ona nisu bila takva u to vreme, jer su u etiri od est republika bivi komuni-
sti izgubili na izborima.
Pa ipak, ovakvo usmerenje na spoljne inioce procesa nestajanja Jugosla-
vije doprinelo je prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije, poev
sa uvidom D. endlera da bez meunarodne podrke Slovenija i Hrvatska
nisu imale mogunost da razvijaju separatistiku strategiju (endler, 2001:
42). Radi se o ulozi tek ujedinjene Nemake koja je elela da anulira posle-
dice I svetskog rata.
691

Ubrzo nakon ujedinjenja (Nemake, prim. aut.) prevazilaenje posle-
dica Prvog svetskog rata postavljeno je kao politiki cilj ujedinjene Nemake
u znaajnom govoru jednog od vodeih kreatora spoljne politike, Ruperta
olca, potpredsednika CDU/CSU frakcije u nemakom Bundestagu. U sep-
tembru 1991. olc je odrao govor poslovnim ljudima i armijskim oficirima
o temi Uloga Nemaca u politici evropske bezbednosti naglaavajui sutin-
ski nove zadatke i orijentaciju nemake spoljne politike i politike bezbedno-
sti u novonastaloj situaciji posle ujedinjenja i povratka punog suvereniteta
Nemake. NATO e sve vie da preduzima operacije izvan zone, Nemaka
ne moe da ostane po strani pod izgovorom da joj njen ustav zabranjuje sve
vrste vojnih operacija na strani s njene teritorije. Konflikt u Jugoslaviji jeste
neosporno od sutinskog znaaja za sve u Evropi, rekao je on, jer nakon pre-
vazilaenja podele Nemake, sledei zadatak na dnevnom redu jeste pre-
vazilaenje posledica Prvog svetskog rata (...) Kad se jednom to priznanje
(Slovenije i Hrvatske, prim. aut.) postigne, jugoslovenski konflikt nee vie
690 Miljenje Pitera Gauena (Peter Gowan) bilo je uravnoteenije: Propast drave bila je
rezultat kako unutranjih, tako i spoljanjih inilaca. Pripisivanje uporedne teine spo-
ljanjim iniocima nasuprot unutranjim u optoj krizi koja je potresala Jugoslaviju 1990
1991. jeste sloena stvar. No, bez razumevanja uloga koje su zapadne sile igrale u poma-
ganju proizvoenja i usmeravanja krize, teko je razumeti raspad Jugoslavije. Ipak, ova
uloga Zapada je uglavnom previena u zapadnoj literaturi (Gowan, 1999). Pokojni
Gauen je bio profesor Meunarodnih odnosa na Univerzitetu Metropoliten (Metropoli-
tan) u Londonu.
691 Nemaka je unilateralno priznala nezavisnost dve separatistike republike u decembru, a
zemlje Evropske zajednice u tome su je sledile, elei da ouvaju jedinstvo pred mastriht-
ske razgovore. Meunarodno priznavanje Slovenije i Hrvatske pre bilo kakvog reenja
poloaja srpske manjine koja je proglasila autonomiju u hrvatskim podrujima Krajine i
Slavonije, potvrdie se kao pogubno. Sukob unutar Hrvatske izbio je poto je ohrabrena
hrvatska drava oseala da ima malo razloga za traenje kompromisa sa svojom srpskom
manjinom koja je, sa svoje strane, postala jo upornija u nastojanju da ostane u federa-
ciji (endler, 2001: 44). Ovom uvidu se doista nema ta prigovoriti.
biti problem unutranje politike Jugoslavije, u kojem ne bi bilo meuna-
rodne intervencije (...) (Donston, 2005: 90).
Ovaj nalaz je sasvim u skladu sa rezultatima istraivanja pisanja nema-
kih konzervativnih novina kao to su najuticajnije novine krupnog kapitala
u celoj Nemakoj, Frankfurter Allgemeine Zeitung, kao i Welt, te novinara kao
to su Johan Georg Rajsmiler (Johann-Georg Reissmueller) i Karl Gustav trem
(Carl Gustav Stroehm) (Baki, 1999; 1998; 1997b).
Leviari mahom smatraju da je slom Jugoslavije veoma ozbiljna evropska
katastrofa (Ali, 2000: XVII). U skladu s tim, Donstounova upozorava na neo-
binu ulogu EEZ (od 1992. EU). Po autorki, EU je mogla da ponudi jugoslo-
venskim narodima i politiarima izgled na celovito reenje njihovih problema
koegzistencije ponudivi jasan, izvodljiv program integracije celovite Jugosla-
vije (istakao D. D.) svih republika i pokrajina, simultano u Evropsku uniju.
Takav program imao bi krupan politiki uticaj, pruajui argumente nenaci-
onalistima, neseparatistikim liderima koji su pre spremni da neguju sarad-
nju nego rivalstvo meu razliitim segmentima zemlje. To je moglo da sprei
graanske ratove i da opravda tvrdnju Evropske unije da je ona sr nove ere
mira i demokratije na kontinentu (Donston, 2005: 49).
Ipak, da li je ispravan sledei stav: Upravo kada je radila na evropskoj
integraciji kao najveem istorijskom dostignuu, Evropska zajednica je
odsudno doprinela dezintegraciji jugoslovenske federacije (Donston, 2005:
49)? Da li se Evropskoj uniji moe pripisati odsudno delanje u pravcu raz-
bijanja Jugoslavije, ako je tano da se ujedinjena Nemaka isticala u takvim
tenjama? Doista, EU je posluala ujedinjenu Nemaku, ali da li bi to bilo
dovoljno za razbijanje Jugoslavije da prethodno sami juni Sloveni nisu uplo-
vili u teko razmrsive sukobe? ini se da se radi o logikoj greci pars pro toto.
Ako je Nemaka bila protiv odranja Jugoslavije, to ne znai da su i druge
lanice EU delile taj stav. Nemaka je, meutim, bila privrenija takvom ree-
nju no to su Francuska i Velika Britanija, na primer, bile privrene odranju
SFRJ. Odgovor na postavljeno pitanje je negativan, jer tek kad su Jugoslo-
veni poeli da se sukobljavaju otvoren je prostor za efikasno razarako dela-
nje stranog inioca. Nemaka ne bi mogla da ubedi svoje partnere da treba
SFRJ rasformirati da u samoj Jugoslaviji nije bilo snanih glasova koji su to
zagovarali. Naravno, moe se argumentovati da je strani inilac nagovorio
neke june Slovene da tee razbijanju SFRJ e da bi se ponitili rezultati I svet-
skog rata, ali se i domai inilac ne bi mogao nagovoriti da kod njega nije bio
snano razvijen nacionalizam kao politiki princip koji tei poklapanju etni-
kih i politikih granica (Gelner, 1997: 11).
Takoe, endlerov argument o vetakim granicama nesumnjivo je spo-
ran: Koliko su granice Hrvatske bile vetake pokazala je injenica da nova
drava ne moe da uspostavi svoju vlast na gotovo treini teritorije nad kojom
je polagala pravo (endler, 2001: 45). Upravo su mnogi konzervativni nemaki
nacionalisti smatrali argument o vetakim granicama Jugoslavije kljunim za
njen raspad. U stvari, sve granice koje nisu geografski odreene morem, pla-
ninama, jezerima, rekama itd, jesu vetake iz prostog razloga to su ih stvo-
rili ljudi. Sve to ljudi stvore nije prirodom dato, pa mora biti vetako. S druge
strane, re vetako moe se mirne due odbaciti kad su u pitanju granice,
jer granice neke drave zavise od mnogih elemenata: odnosa politike moi,
geografskih datosti (reljef ), geopolitikog poloaja, vojne snage, privrednih
inilaca i sl. Utoliko, nijedna granica nije vetaka, jer nastaje kao posledica
odreenih istorijskih uslova. Kada se, pak, neka granica od nekoga smatra
vetakom,
692
onda se radi o ideolokoj diskvalifikaciji drave, a to nije posao
teoretiara i istraivaa drutva ili meunarodnih odnosa.
693
Slian primer problematinog zakljuivanja kada je u pitanju uticaj SAD
moe se nai na sledeim mestima: Sedamnaestog januara 1991. Sjedinjene
Drave napravile su odsudnu intervenciju u pravcu hrvatske secesije.
694
Amba-
sador SAD u Beogradu, Voren Zimerman, informisao je Jovia da Sjedinjene
Drave nee tolerisati upotrebu sile prilikom razoruanja paravojnih jedinica.
Samo mirne mere prihvatljive su za Vaington. Sjedinjene Drave su zabra-
nile JNA da se poslui silom radi ouvanja federacije, to je znailo da JNA nije
mogla da sprei da se federacija raspara silom (Donston, 2005: 35). Zbog
ove kompromisne pozicije koja ne insistira na ouvanju Jugoslavije po svaku
cenu, niti prihvata hrvatsku nezavisnost bez zadovoljenja srpske manjine,
Miloevi je na sve strane okrivljavan za komadanje Jugoslavije i za sve kon-
flikte koji su posle usledili. Mart 1991. opisan je kao odsudan mesec kad je
Miloevi gurnuo zemlju u rat (Donston, 2005: 38). Tradicionalni jugoslo-
venski dravotvoritelji pobudili su manje simpatije od dravoruitelja. Kao
celina, Jugoslavija bi mogla da bude izvor nezavisne politike. Fragmentovana,
ona se lako mogla pokoriti i marginalizovati (Donston, 2005: 205).
Uz svu pohvalnu elju autorke da se otrgne vladajuim negativnim stereo-
tipima o Srbima
695
i Slobodanu Miloeviu, ipak je u najmanju ruku zauujui
692 Na drugom mestu endler pominje uglavnom vetake republike mee (endler, 2001: 46).
Da li se moe pretpostaviti da autor prihvata teorijski nacionalizam po kojem politike granice
treba da odgovaraju etnikim? Ako se radi o tome, onda autorova misao nije logiki dosledna i
teorijski skladna, jer su na drugom mestu razlozi rata naeni, osim u delanju Nemake, i u eko-
nomskim iniocima: Da bi se rehabilitovala nemaka mo, bilo je neophodno da se morali-
stiki prie sukobu u Jugoslaviji i da se on predstavi ne kao graanski rat sa ekonomskim uzro-
cima, ve kao etniki sukob i kao rat u kom je dolo do agresije spolja (endler, 2001: 45).
693 Dejvid endler predaje Meunarodne odnose na Univerzitetu Vestminster u Londonu.
694 Ovde se, prema tome, i SAD smatraju uzrono odgovornim za raspad SFRJ.
695 Primer uspenog i teorijski opravdanog protivljenja uvreenim stereotipima jeste sledei
stav: Jedna od reakcija Jugoslovena na ekonomski pritisak osamdesetih bila je da se kri-
vica prebaci na druge nacije i naroito da se okrivljuju Srbi oivljavanjem starog shvata-
nja da Srbi imaju glavnu re u vlasti. Ovaj stereotip, relikt iz Prve Jugoslavije (19191941)
nije odgovarao istini due od jedne generacije. Titova Jugoslavija se zasnivala na politici
stav da je bivi predsednik Srbije zastupao kompromisnu poziciju koja se
sastoji u nepristajanju uz Jugoslaviju po svaku cenu, kao i neprihvatanje
hrvatske nezavisnosti bez zadovoljenja srpske manjine. Prvo, nepristajanje
uz Jugoslaviju po svaku cenu se na strani moglo tumaiti kao neiskren stav
srbijanskog rukovodstva. Pobuena je sumnja da ono eli neto drugo, a ne
Jugoslaviju, iako su joj usta puna Jugoslavije. Drugo, potpuno se zanemaruje
nain na koji je srbijansko rukovodstvo pokualo da zatiti realno ugroene
Srbe u Hrvatskoj. Zato se srbijansko rukovodstvo nije vie oslanjalo na diplo-
matiju, a manje na deljenje oruja iz magacina JNA i Dravne bezbednosti, pa
makar i postojao strah od ustake struje u vlasti HDZ, predvoene ministrom
odbrane i nekadanjim kanadskim emigrantom Gojkom ukom?
Takoe, nain tumaenja nestanka SFRJ je ex post facto. Tano je da je
fragmentovanu Jugoslaviju, tj. male kvazinezavisne drave, lake kontrolisati
nego relativno veliku Jugoslaviju. Pa ipak, to vai samo pod uslovom da je
Jugoslavija jaka. Ako je ona slaba, kao to je krajem osamdesetih uistinu bila,
onda je nju moda lake kontrolisati nego nekoliko malih drava. Sem toga,
ako bi nezavisna Jugoslavija postala lanica EU, onda bi neka naroito nezavi-
sna politika bila nemogua, a upravo je autorka predlagala ulazak cele Jugo-
slavije u EU u cilju spreavanja njenog nasilnog raspada.
Osim navedene protivrenosti, mogu se nai i dodatne. Naime, i pored
pretenog insistiranja na odsudnom delanju spoljnih inilaca, ima i druga-
ijih tvrdnji: Politika polarizacija izmeu Srba i Slovenaca koja je domini-
rala u jugoslovenskoj politici tokom svih osamdesetih godina moe se sma-
trati za najsudbonosniji udarac zadat jugoslovenskom jedinstvu (Donston,
2005: 209). ini se da je novinarska profesija nanela tetu disciplini misli
autorke, jer kako tumaiti znaenje rei odsudan i sudbonosan? Obe bi
trebalo da imaju uzrono znaenje. Ne beei od mnogostruke uzronosti
u sluaju nestanka SFRJ, ipak se namee pitanje ta ima preteni znaaj. Da
li uticaj Nemake i SAD ili takmienje Srbije i Slovenije za poeljnu koncep-
ciju Jugoslavije? Najbolju argumentaciju u pogledu snage spoljnih inilaca
dao je Piter Gauen:
Bilo bi, naravno, pogreno sugerisati da nije bilo drugih specifino jugosloven-
skih strukturnih inilaca koji su pomogli nastanku kolapsa Jugoslavije. Mnogi
mogu tvrditi da je decentralizovani trini socijalizam bio katastrofalni eksperi-
ment za dravu u jugoslovenskoj geopolitikoj situaciji. Ustav iz 1974, iako bolji
prema kosovskim Albancima (od dotadanjih ustavnih reenja, prim. aut.), dao
je previe ovlaenja republikama, osakaujui institucionalnu i materijalnu mo
namerno redukovanog srpskog uticaja. Sistem kljua, nacionalnih kvota, obezbeivao
je ravnomernu distribuciju javnih funkcija po nacijama i nacionalnostima. Srpska domi-
nacija nad Jugoslavijom posle Drugog svetskog rata jeste mit (Donston, 2005: 3233).
savezne vlasti. Titov autoritet je mogao nadomestiti ovu slabost do njegove smrti
1980, posle ega su drava i komunistika partija postajale sve paralizovanije i
baene u krizu. No, da su Zapadne sile bile izdaleka zainteresovane na prvom
mestu za interese jugoslovenskog naroda, one bi imale odgovarajue poluge
kojima bi odigrale odluujuu ulogu, zajedno s jugoslovenskom saveznom vla-
dom, u odranju integriteta zemlje. Umesto toga, za jugoslovenski razvoj naj-
zainteresovanije sile su zapravo pomogle, politiki i materijalno, da do kolapsa
doe
696
(Gowan, 1999).
Ono to je sporno u ovoj argumentaciji jeste pitanje volje graana odre-
enih republika Jugoslavije da ostanu u njenom sastavu i pored pozitivnih
podsticaja sa strane. Autor oigledno smatra da je postojao jugoslovenski
narod, a to nije bio sluaj. Umesto njega postojale su razliite nacije zate-
ene u sukobu. Sem toga, u podtekstu ove argumentacije stoji hipoteza da
su ekonomski inioci najbitniji za objanjenje raspada Jugoslavije, to autor
u lanku izriito tvrdi, ime se nacionalizam baca u pozadinu kao manje
vaan inilac, iako se ne zanemaruje u celini. No, da li bi obeanje materijal-
nog blagostanja sauvalo Jugoslaviju u svetlu razliitih koncepcija jugoslo-
venstva koje su postojale na razliitim stranama u SFRJ, a naroito izmeu
Srbije s jedne strane, a Hrvatske i Slovenije s druge? Da li su politiki ini-
oci suvie zanemareni u leviarskim objanjenjima nestanka SFRJ? Recimo,
Miel osudovski (Michel Chossudovsky) tvrdi kako su privredne reforme
koje su diktirali MMF i Svetska banka oslabile veze izmeu republika:
Strmoglavljujui se, reformatori su udesili konani kolaps jugoslovenske save-
zne fiskalne strukture i smrtno ranili savezne politike institucije. Presecanjem
finansijskih arterija izmeu Beograda i republika, reformatori su potpalili sece-
sionistike tendencije hranjene ekonomskim iniocima i etnikim podelama,
bukvalno obezbeujui de facto secesiju republika. MMF je pomogao stvaranje
budetske krize koja je stvorila ekonomski fait accompli otvorivi put hrvatskoj i
slovenakoj formalnoj secesiji u junu 1991. (Chossudovsky, 1996).
U najmanju ruku, uticaj ekonomskih inilaca je precenjen. Tome je
posluio i emotivni, slikoviti jezik pun metaforinih poreenja izmeu orga-
nizma i privredno-politikog sistema, pa su finansijske arterije preseene, a
politike institucije smrtno ranjene, sve je u konanom kolapsu, to uka-
zuje na nasilnu smrt Jugoslavije njenim namernim privrednim slabljenjem
i razbijanjem spolja. No, emotivni jezik ne moe prikriti neka pitanja: zato
je, primerice, Hrvatsko proljee u kojem su studenti zahtevali stolicu u UN
696 Pod ovim silama izriito se smatraju: Austrija, Maarska, Nemaka, Vatikan i, na ambiva-
lentniji nain, Italija.
nastalo 1971, dakle, pre prve naftne krize i pre podsticaja MMF i Svetske
banke? Oigledno, ekonomijom se ne moe sve objasniti, a nacionalizam
se mora uzeti u obzir pri svakom objanjenju raspada neke vienacionalne
drave. Takoe, potcenjen je uticaj Ustava iz 1974. godine. Naime, upravo je
pomenuti ustav, delimino uvaavajui zahteve Hrvatskog proljea, poce-
pao privredni prostor SFRJ. Od tada je svaka republika bila ustavno podsta-
knuta da razvija sopstvenu privredu ne obazirui se preterano na potrebe
savezne drave.
Isti autor koristio je i neistine u cilju pokazivanja primarnog znaaja eko-
nomskih inilaca: Na viestranakim izborima 1990, ekonomska politika je
bila u centru politike debate kojom su separatistike koalicije zbacile komu-
niste s vlasti u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji (Chossudovsky, 1996).
697
No, u kam-
panji 1990. upravo su nacionalna pitanja bila u sreditu,
698
a preplitala su se
sa ideolokim, tj. sa potrebom da se komunisti poalju na smetlite istorije.
O ekonomiji nije bilo previe rei, osim obeanja maglovitih privrednih
reformi.
No, moe se tvrditi da liberterski socijalisti nisu mnogo greili u vezi sa
prepoznavanjem neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, poto, po
miljenju pisca ovih redova, domai inioci ine neophodan uslov, dok su
spoljni predstavljali dovoljan uslov nestanka SFRJ. Po toj logici, delanje unu-
tranjih inilaca u korist raspada Jugoslavije, npr. Stjepana Radia, VMRO,
ustaa, albanskih kaaka, nije dovodilo do nestanka Jugoslavije, iako jeste
doprinosilo njenom slabljenju, pa se moe govoriti o postepenom nestaja-
nju, onda kada su spoljne sile koje su bile zainteresovane za odranje Jugo-
slavije bile jae od onih koje nisu.
Meutim, im bi spoljne sile zainteresovane za razbijanje Jugoslavije
postale jae od onih koje su zainteresovane za odranje zemlje, Jugoslavija
bi nestajala. Isto tako, ako bi spoljne sile zainteresovane za odranje Jugo-
slavije bile zainteresovanije za postizanje drugih ciljeva, a one koje su zain-
teresovane za razbijanje prevashodno bile zainteresovane upravo za taj cilj,
Jugoslavija bi nestajala. Takoe, unutranje snage zainteresovane za nesta-
nak Jugoslavije postojale su jednako u vremenima raspada kao i u vreme-
nima funkcionisanja junoslovenske drave. No, u vremenima funkcionisanja
697 Citiranost autorovih radova skoro je ravna nuli.
698 Recimo, HDZ je metaforiki i trosmisleno obeavao ist hrvatski zrak (bez socijalizma,
verovatno i bez SFRJ, a moda i bez Srba u Hrvatskoj) na konzervama sa ugraviranom
ahovnicom koje su prodavane na ulici u sklopu predizborne kampanje (pisac ovih
redova je raspravljao sa kolegama na studiju sociologije da li se radi o uspenom mar-
ketinkom potezu, argumentujui da je nacionalna pitanja opasno koristiti u marke-
tingu), a u BiH su izbori sluili gotovo kao nacionalni popis punoletnih osoba. U Slove-
niji je u centru panje bila dalja konfederalizacija SFRJ, tj. osamostaljenje Slovenije u cilju
priblienja EEZ (Europa zdaj!).
drave, unutranje antijugoslovenske snage bile su onemoguene da delaju
po zakonu autoritarne vlasti, monarhistike ili socijalistike. Razume se, takvi
zakoni i represivne mere protiv separatista bile su podrane od spoljnopoli-
tikog inioca. Utoliko, premda neophodan uslov, unutranji inioci nisu bili
i dovoljan uslov nestanka Jugoslavije.
699

Ako bi, pak, podsticaji odranju Jugoslavije bili nasilne prirode, onda se
ne bi moglo govoriti o vladavini naroda u Jugoslaviji.
700
Time se na dnevni red
stavlja pitanje naelne odrivosti Jugoslavije u obliku parlamentarnog vie-
stranakog politikog sistema. Ipak, valja pretpostaviti da se kljuan uslov
opstanka Jugoslavije moda mogao pomeriti unutar Jugoslavije da su pra-
vila takmienja bila prihvaena od velike veine svih nacija, a naroito od Srba
i Hrvata kao centralnih i, uz Bugare, najveih junoslovenskih nacija. Naime,
privrenost junoslovenskih nacija Jugoslaviji zacelo bi znatno oteala anti-
jugoslovenskim spoljnim iniocima da odluno utiu na odranje drave ju-
nih Slovena, jer bi neophodan uslov raspada Jugoslavije nestao.
10.5. BiH i Kosovo kao pokazatelji novog militaristikog humanizma
u slubi amerikog imperijalizma
Ono to konzervativni i naroito liberalni autori po pravilu previaju, a
radi se o slinostima izmeu SFRJ i BiH, leviari istiu u prvi plan. Oni u pore-
enju Jugoslavije i Bosne i Hercegovine vide jedan od glavnih argumenata
pri pokazivanju i kritikovanju neiskrenosti stvaralaca politike prema Bosni i
Hercegovini u Vaingtonu, Londonu i Parizu. Tako, Dajana Donstoun kae:
Nakon to je odsudno doprineo nasilnom komadanju multikulturne Jugo-
slavije, Zapad je nastavio da idealizuje jedan njen deo kao multikulturni raj:
centralnu jugoslovensku republiku Bosnu i Hercegovinu (Donston, 2005:
55). Leviari, naime, sasvim jasno vide da je BiH tek Jugoslavija u malom, te
da je teko spreiti raspad BiH u kojoj Srbi i Hrvati, koji ratuju na nivou Jugo-
slavije, uzeti zajedno ine veinu u Bosni i Hercegovini kao delu SFRJ (sluaj
BiH takoe pokazuje da su spoljni inioci dovoljan uslov razbijanja ili odra-
nja neke relativno male i nemone vienacionalne drave):
Zbog sloenih istorijskih razloga, duboko ukorenjenih u kolektivnoj svesti naroda,
ravnotea u Bosni poivala je na njenom ukljuenju u uravnoteenu Jugoslaviju.
699 Treba razlikovati stanje i proces. Unutranji inilac je u procesualnom smislu na dugi rok
nagrizao Jugoslaviju dovodei u pitanje njeno postojanje, ali je bio tek neophodan ini-
lac u smislu izazivanja stanja koje spoljni inilac moe iskoristiti za presudno razbijako
delanje.
700 Razume se, leviari argumentuju da ni sada narod ne vlada u republikama naslednicama
Jugoslavije, ve su na vlasti multinacionalne kapitalistike kompanije i domai kapitalisti.
(...) Dok je zapadnim autsajderima srpsko-hrvatski konflikt mogao da lii na svau
retrogradnih nacionalizama, Bosna je izazivala patos nevine rtve izmeu dve
vatre. Bosanci su zaista bili rtve, ali pitanje ko je za to kriv veoma je sloeno. Evro-
pljani koji su nesvesno doprineli nesrei nisu naravno jedva ekali da na sebe pre-
uzmu odgovornost, a najlake je bilo svaliti je na Srbe. Secesija Slovenije i Hrvat-
ske poremetila je ravnoteu jugoslovenske federacije, uveavajui relativnu teinu
Srbije. Ovo se nije dopadalo muslimanskim i hrvatskim liderima u Bosni i Hercego-
vini, kao ni vladi Makedonije. Muslimanski i makedonski lideri, meutim, oklevali su
da se bace u krvav i neizvestan graanski rat proglaenjem nezavisnosti. Na ovoj
taki, opreznim i konstruktivnim pregovaranjem, mogao je da se izbegne rat i da
se spase federacija kao i da se izbegne preterano velika dominacija Srbije. Meu-
tim, umesto arbitriranja za koje se navodno bila opredelila, Badinterova komisija
Evropske unije gurnula je Bosnu i Hercegovinu prema naputanju federacije i
prema ratu time to je zakazala referendum za nezavisnost (Donston, 2005: 55).
Doista, Alija Izetbegovi je jednom kazao da je spreman da za nezavisnost
BiH rtvuje mir. Umesto toga, autorka smatra da je Bonjacima bilo uputnije
da uu u skraenu federaciju sa Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom. Sva-
kako, to je bilo razumnije i utedelo bi mnogo ljudskih ivota. S druge strane,
koje bi ustavno ureenje omoguilo da se izbegne preterano velika domina-
cija Srbije? Zatim, na kojoj taki dominacija Srbije postaje preterano velika,
a kada je podnoljiva? Naposletku, koliko je nacionalistiki duh puten iz boce
s otcepljenjem Slovenije i Hrvatske mogao da bude vraen u bocu u ostatku
Jugoslavije? Pa ipak, bez obzira na ta pitanja, verovatno je da bi reenje za
koje se autorka zaloila bilo najmanje loe u poreenju sa svim drugim ree-
njima, iako bi i ono prevashodno zavisilo od spoljnog inioca. Doista, SAD i
EU nisu tako mislile, a njihovo miljenje je ono koje je najrelevantnije u peri-
odu neposredno posle Hladnog rata. Stoga su one pozvale narod BiH da se
izjasni na referendumu da li je za nezavisnost. Naravno, bilo je sasvim pred-
vidljivo da e Srbi biti protiv i da e jedan narod u BiH biti preglasan, iako je
konstitutivan, ime e biti prekren postojei ustav BiH:
Ljudi na Zapadu nikad nisu shvatili znaaj konstitutivnih naroda u Jugosla-
viji. Srbi u Bosni i Hercegovini estoko su se protivili secesiji od Jugoslavije. Oni
su smatrali da su bez njihove saglasnosti kao konstitutivnog naroda secesija i
referendum nelegalni. Umesto da pokloni panju argumentima obeju strana,
zapadna sredstva informisanja i vlade podsticali su muslimanske secesioniste,
koji su na osnovu toga smatrali da je Zapad moralno obavezan da ih izvue iz
kaljuge u koju ih je gurnuo (Donston, 2005: 5556).
Gore navedene rei svedoe o autorkinom odlinom razumevanju pro-
blema BiH i pristrasnosti EU prema Bonjacima. Treba, meutim, pomenuti
i injenicu da ona suvie homogenizuje drave Zapada. Naime, pojam
Zapad najee vie skriva nego to otkriva. Neretko ga ideoloki koriste
oni koji orijentalizuju Balkan u cilju obezvreivanja kako azijskih civilizacija,
tako i Balkanaca. Funkcija orijentalistikog i balkanistikog diskursa jeste
podizanje samopotovanja onih koji pripadaju civilizaciji Zapada. Naravno,
ovo nije cilj leviara ije se pisanje ovde analizira. Oni kritikuju Zapad, ali
homogenizujui razliita drutva kroz kritiku Zapada katkad proputaju da
uvide pukotine meu dravama same EU, kao i pukotine izmeu SAD i EU, ili
izmeu SAD i Kanade. Time nesvesno idu na ruku onima koje s punim pra-
vom kritikuju.
701
Prema leviarima, kapitalistima sa Zapada bio je potreban nestanak Jugo-
slavije kako bi napravili nove kolonije na Balkanu: Neokolonizacija Bosne je
logina kulminacija dugotrajnih napora Zapada da poniti jugoslovenski
eksperiment sa trinim socijalizmom i radnikim samoupravljanjem kako bi
nametnuo diktat slobodnog trita (Chossudovsky, 1996).
Iako se slau da Slobodan Miloevi nije bio primeran dravnik, te da su
neki Srbi poinili zloine u ratovima za jugoslovensko naslee, oni ustaju pro-
tiv miljenja da su to jedini loi momci i protiv previda da su u celoj prii oko
razbijanja Jugoslavije strani moni akteri, u prvom redu Nemaka u ranoj fazi
razbijanja SFRJ, a potom SAD i NATO imali svoje interese koje su ostvarivali
protivno potrebama naroda na Balkanu i protivno meunarodnom pravu. To
i objanjava injenicu da oni relativno kasno poinju da aktivnije piu o kraju
Jugoslavije. Moe se rei da vei deo napisanog nastaje posle Dejtonskog spo-
razuma, i naroito tokom i nakon NATO bombardovanja SRJ. Tako, jedan od
najistaknutijih liberterskih leviara, Edvard Herman (Edward S. Herman) pie:
Hegemoni okvir o Balkanu ima demonizaciju u svome jezgru. Ovo uokvirava-
nje je dalo rezultate, uzrokujui podrku politici NATO mnogih liberala i leviara,
koji su gledali na svaki otar napad na NATO kao na prosrpski ili promiloeviev-
ski in. No, dok se nekoliko tuceta kritiara ija antinato stajalita znam i delim
slau da je Miloevi siledija
702
i da su Srbi uinili uasne stvari, niko od nas ne
701 Na nekim drugim mestima autorka je odlino razlikovala suprotstavljene interese naj-
monijih drava na zapadnoj hemisferi: U Aliji Izetbegoviu i njegovoj Stranci demokrat-
ske akcije (SDA) Sjedinjene Drave su dobile svog klijenta (ili piona) iza kojeg je trebalo
stajati u tihom rivalstvu izmeu zapadnih sila nad ostacima Jugoslavije u raspadu. Ako
je Nemaka imala svog klijenta, Hrvatsku, i Sjedinjene Drave su sad dobile svog (Don-
ston, 2005: 59). No, za SAD je bila vana i poruka arapskim islamskim zemljama. Podrka
sarajevskoj vladi imala je funkciju prividnog neutralisanja favorizovanja Izraela.
702 Ovakvo miljenje o Miloeviu deli npr. i Tarik Ali (Tariq Ali) koji postavlja pitanje o Fra-
nji Tumanu i etnikom progonu gotovo 200.000 Srba iz Hrvatske, ali i o Benjaminu
Netanijahuu (Netaniyahu) i njegovom rasistikom ponaanju prema Palestincima. No,
veli Ali, Tuman i Netanijahu su bili na naoj strani i nita drugo nije bilo vano (Ali,
2000: 348). Dajana Donstoun, meutim, ima pozitivnije miljenje o Miloeviu: Ono
stavlja ove injenice u sredite problema o kojima se ovde radi. Ono to je u pita-
nju jesu pravi ciljevi i posledice politike NATO, koji nemaju nita sa humanitariz-
mom: dugotrajne intervencije NATO koje su pogorale sukob na Balkanu, njen
propust da istrai, a kamoli iscrpe mogunosti mirnog reenja sukoba, i njeno
konano oslanjanje na krajnje nasilje u krenju nadlenosti UN i meunarodnog
prava (Herman, 2001).
Dakle, ono to liberterske leviare prevashodno zanima nije nestanak
Jugoslavije per se, ve njegova instrumentalizacija od strane velikih sila, u
prvom redu SAD i NATO, kako bi ostvarile sopstvene interese. Oigledno, zarad
ostvarenja tih interesa trebalo je Slobodana Miloevia i Srbe demonizovati u
cilju uspene propagande. injenica da mnogi liberali, pa ak i leviari, nemaju
razumevanja za ovakav pristup dovodi do estih i estokih polemika izmeu
liberterskih socijalista i levih liberala. Najee opte teme polemika jesu rat u
BiH i na Kosovu, a posebno pitanje genocida i humanitarne intervencije. Ono
to levi liberali smatraju neupitnim, da se genocid dogodio i da je humani-
tarna intervencija bila nuna, te da je svako poricanje ovih injenica moralno
nedozvoljivo i ravno istorijskom revizionizmu i negacionizmu izraenom u
poricanju holokausta, liberterski socijalisti ustro osporavaju.
Tako, Ed Herman smatra da je korienje rei genocid u kontekstu ratova
za jugoslovensko naslee imalo iskljuivo ideoloku funkciju uvlaenja i prav-
danja intervencije NATO:
to je zaista bilo mana kod Miloevia bila je meavina optimizma i neodreenosti, to
nije retkost kod ambicioznih politiara. Za njega se esto govorilo da je bolji taktiar
nego strateg (Donston, 2005: 30). Izvesno, jedna od stvari koja je uinila Miloeviev
srpski nacionalizam tako nepodnoljivim za mnoge kritiare (domae i strane) jeste to
to je on igrao na nacionalistiku kartu, ne da raskrsti sa socijalistikim sistemom, ve
da ostane u njemu, ili tanije u ostacima toga sistema, kako pozitivnim kao to je soci-
jalna zatita, tako i negativnim kao to je sistem patronae i kontrola kljunih institucija
ukljuujui policiju i medije. Meutim, negativne ostatke su zadrali i predsednik Slo-
venije Milan Kuan, predsednik Hrvatske Franjo Tuman i predsednik Makedonije Kiro
Gligorov; svi su oni kao i Miloevi bili istaknuti komunisti u Titovoj Jugoslaviji. Kao i
ostali, Miloevi je napustio Savez komunista, formirao novu stranku i pobedio na vie-
stranakim izborima. Znaajna razlika je u tome to je Miloevieva Socijalistika par-
tija Srbije zadrala izvestan interes za socijalizam i to on nikad nije imao mone spon-
zore na Zapadu (Donston, 2005: 46). U ovom prikazu ima netanosti, jer Miloevi nije
napustio Savez komunista ve ga je preobrazio u Socijalistiku partiju Srbije, zadravi
svu imovinu SKS i SSRN. Takoe, nakon Dejtona, on je u SAD vaio za garanta mira na
Balkanu i oveka s kojim se moe obaviti posao. No, uvid da je nacionalizam korien
u cilju odranja socijalistikog poretka, te da zato nije bio prihvaen od strane SAD i
EU, sasvim je na mestu. Nacionalizme koji su bili poluga za obaranje socijalizma i uvo-
enje kapitalizma politika i intelektualna elita SAD i EU pozdravljala je kao demokrat-
ske. Uopte, antikomunizam je tokom prve polovine devedesetih sluio kao jemstvo
da je neko demokrata, pa su i neki ovinisti uspeli da se provercuju kao demokrati, to
je omoguavalo ideologizovano antikomunistiko mnjenje.
Kroz sve ratove u Jugoslaviji 90-ih bilo je zapomaganja o genocidu prvo u
Bosni, zatim na Kosovu, sa Srbima kao glavnim zlikovcima i bosanskim muslima-
nima i potom kosovskim Albancima kao rtvama. Brojevi civila meu bosanskim
muslimanima ubijenih od strane bosanskih Srba dostizali su 250.000 ili 300.000
do 1993, a izvor ovih obavetenja bili su zvaninici bosanskih muslimana koji su
bili poznati laovi
703
i pregaoci na poslu uvlaenja NATO u rat na njihovoj strani.
Kroz period 19921995. propagandne tvrdnje o srpskim masakrima, logorima
smrti i logorima za silovanje bile su naveliko proizvoene ne samo od musli-
mana, ve i od zvaninika NATO i oduevljeno naivnih medija na Zapadu. Do
1995, ratni huka Dejvid Rif (David Rieff ) je tvrdio da je genocid nad bosan-
skim muslimanima gotova stvar.
704
(Herman, 2007).
Iako ima i nepreciznosti, jer tokom rata u Sloveniji niko nije govorio o
genocidu i retko ko ga je pominjao i tokom rata u Hrvatskoj, ovakvo vie-
nje hegemonog tumaenja raspada Jugoslavije i prateeg rata u osnovi je
tano, naroito u pogledu demonizovanja Srba i viktimizovanja Bonjaka i
Albanaca. Doista, propagandna mainerija najmonijih zapadnih zemalja neu-
morno je radila svoj posao, a junoslovenski antisrpski propagandisti sluili
su kao dobavljai katkad istinitih, ali esto i neistinitih ili poluistinitih, pa kad-
to i lanih obavetenja (Baki, 2008; 1999; 1998; 1997b). Meutim, postav-
lja se pitanje da li kritiari ovakvog hegemonog okvira i diskursa sa levice ne
padaju kadto u iskuenje da opravdaju ono to se ne moe pravdati. Prime-
rice, Ed Herman kae:
No, na nesreu Rifa i njegovih kompanjona ratnih hukaa i propagandista,
pojavile su se 2005. i 2007. dve studije, jedna Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba
Bijaka (Jacub Bijak) objavljena 2005. pod pokroviteljstvom od Zapada organi-
zovanog Tribunala za Jugoslaviju, druga 2007. koju je objavio bosanski musli-
man, pravnik Mirsad Tokaa, i koju je finansirala norveka vlada, u kojima se
tvrdi da ukupan broj poginulih u bosanskom ratu na svim strnama, meu voj-
nicima i civilima, iznosi oko 100.000, od kojih je bilo 40.00055.000 civila (uklju-
ujui hiljade Srba). Ove nove vrednosti se sporo i uz otpore probijaju do vodeih
703 D. Donston navodi konkretno ko je izumeo 200.000 poginulih: to se tie esto ponavlja-
nih i nikad verifikovanih statistikih podataka, bivi slubenik Stejt departmenta, Dord
Keni, ispitivao je poreklo ove brojke i utvrdio da je njen izvor bosanski ministar informa-
cija Senada Kreso, koja je krajem juna 1993. saoptila novinarima da je 200.000 poginulo
(...) (Donston, 2005: 69).
704 Za Rifa, kao i za ostale, optuba za genocid je sama po sebi tako evidentna da je ne treba
ni dokazivati. On je samo ponavljao brojku koju su svi ostali ponavljali: 200.000 poginulih.
(Donston, 2005: 69) Zanimljivo je da je D. Rif sin knjievnice i ezdesetosmaice Suzan
Zontag koja je pokuala zapravo da pretvori Sarajevo u viziju kulta Bosne postavljajui
na scenu Beketov komad ekajui Godoa, aoka je oito bila uperena prema meuna-
rodnoj zajednici koja je sporo pruala pomo muslimanima (Donston, 2005: 68).
izvetaja zato to naduvani brojevi tako dobro slue potrebama Sjedinjenih
Drava i politici NATO i tako su blisko povezani sa predrasudama zapadnih
medija (Herman, 2007).
U osnovi, radi se o tanoj dijagnozi, naroito kada su u pitanju iz propa-
gandnih razloga naduvani brojevi poginulih, ali se diskurzivnom strategijom
preutkivanja prelazi preko injenice da je meu ubijenim civilima, upravo
prema istraivanju Mirsada Tokae, bilo ak 83,33% Bonjaka,
705
to ukazuje da
su oni najvie stradali i da je postojala, naalost i na nesreu, izvesna sistema-
tinost u njihovom ubijanju. Funkcija primene ove strategije jeste u neprizna-
vanju da u tvrdnjama protivnika pisca ipak postoji i jedan element koji se ne
moe svesti na puku propagandnu zloupotrebu. Isto tako, Dajanu Donston
je sopstveno leviarsko usmerenje unekoliko pribliavalo Slobodanu Milo-
eviu, a udaljavalo od desniarskih politiara i ideologija na prostoru bive
Jugoslavije:
706
Kad su istinski nacionalistike voe bosanskih Srba, uprkos savetima iz Beo-
grada, tvrdoglavo odbili Vens-Ovenov mirovni plan u maju 1993, iritirani Milo-
evi je odbacio nacionalistiku komponentu svoje politike podrke u potrazi
za nagodbom sa Zapadom (potrazi koja je dovela do mirovnog ugovora u Dej-
tonu krajem 1995. godine). Od tada, politiki ton vladajue koalicije padao je
sve jae pod uticaj avangardne Jugoslovenske ujedinjene levice (JUL), stranke
koju je formirala njegova supruga Mirjana Markovi. JUL je bila yuppie stranka
(...) neki od njenih elitnih lanova bili su umeani u manje-vie ilegalnu trgovinu
koju su izazvale meunarodne sankcije, ali je njena doktrina bila savren kom-
pendijum modernih leviarskih stranaki korektnih ideja i multikulturnog zajed-
nitva koje nije imalo nieg zajednikog sa nacionalizmom (Donston, 2005: 47).
705 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 19911995, Istraivako-dokumentacioni centar Sara-
jevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristupljeno 10. avgu-
sta 2007).
706 Primer takve tvrdnje jeste i sledei navod: Porodice Izetbegovi i airbegovi pripa-
dale su viem sloju muslimana (beg u bosanskim prezimenima potie od turske titule
bey) koji je uivao elitne privilegije tokom otomanske vladavine i smatrali su se pouz-
danijim antikomunistima od bosanskih Srba koji su potomci potinjenih seljaka (Don-
ston, 2005: 60). Kao to se vidi, uinjena je logika greka pars pro toto, pa se preutno i
dvosmisleno, ako ne veini lanova SDA onda vostvu, pripisuje da potie od privilego-
vanih muslimana u Osmanskom carstvu, to je, ak i ako se ostane na vostvu SDA, pro-
blematina tvrdnja. Mada tvrdnja Donstonove nije sasvim bez osnova, poto se nova
(poslekomunistika, prim. aut.) bosanska elita (se) u znaajnoj mjeri (ne postoje pouzdana
istraivanja) regrutirala od potomaka ranijih begovskih obitelji (Kamberovi, 2003: 164).
U ideolokom vienju Donstonove, meutim, povezuju se bogati muslimani sa antiko-
munistikim usmerenjem, dok se Srbi povezuju sa siromanim seljacima, iako je meu
njima u BiH bilo i bogatih trgovaca, to leviarskoj publici kojoj se Donstonova prven-
stveno obraa jednu stranu u sukobu prikazuje negativnom a drugu pozitivnom.
Doista, ovakvu pohvalu JUL je mogao dobiti samo od nekoga ko je odu-
evljeni leviar i verovatno ne ivi u Srbiji devedesetih. S druge strane, dobro
je uoena razlika izmeu iskrenog desniarskog nacionalizma SDS i manipu-
lativnog korienja nacionalizma Slobodana Miloevia. Usledilo je i poree-
nje potonjeg sa Tumanom i Izetbegoviem:
Ako ga (Miloevia, prim. aut.) upotreba kriminalaca za izvrenje prljavih poslova
ini kriminalcem, on moe da se smatra kriminalcem ali sasvim izvesno ne vie
(pre bi se reklo manje) od preminulog predsednika Tumana ili Alije Izetbegovia
koji u oima mnogih nosi oreol sveca. Svi oni su se sluili, ili su bar dozvoljavali,
paravojnim grupama i gangsterima da obavljaju svoj prljavi posao, ali je samo
Srbin, poznat kao Arkan, bio u ii interesovanja zapadnih medija. Za razliku od
drugih, Miloevi je bio prisiljen da se slui ekstralegalnim sredstvima da omo-
gui svojoj zemlji da opstane uprkos surovim ekonomskim sankcijama. Ali nema
ni traga od njegovih rei ili dela kojima bi se potvrdili dehumanizujua uverenja
i eliminacionistiki planovi (rei Daniela Jone Goldhagena u The New Republic,
17. maj 1999, str. 82) koje mu pripisuju krstaki vitezovi protiv fiktivnog srpskog
nacionalizma. (Donston, 2005: 47).
Dok je poreenje predsednika uglavnom na mestu, iako donekle rela-
tivizuje ulogu Miloevia u politici bive Jugoslavije i Srbije, imajui u vidu
politika ubistva protivnika i ratne zloine nekih pripadnika crvenih beretki,
dotle je osporavanje postojanja srpskog nacionalizma koji se stavlja pod znake
navoda i naziva fiktivnim sasvim izvesno pogreno. Takoe, ini se da je Arkan
bio kriminalac sa najduim kriminalnim dosijeom, dok su npr. Jusuf Juka Pra-
zina i Ramiz Delali elo, iako jednako okrutni, u odnosu na njega bili tek sitni
kriminalci. Istovremeno, meutim, sasvim je ispravno podvrgnuta kritici pro-
pagandistika delatnost Danijela Goldhagena koji se putem korienja okvira
agresorrtva, diskursa Holokausta i diskurzivne strategije istorijske analogije isti-
cao kolektivnim svaljivanjem krivice na Srbe na veoma slian nain na koji je
prethodno kolektivno satanizovao Nemce (Goldhagen, 1998).
No, najproblematinije nastojanje liberterskih socijalista jeste neprihva-
tanje tvrdnje da se u Srebrenici dogodio genocid.
707
Oko toga se vode ustre
i nepopustljive debate izmeu njih i levih liberala. Najiskljuiviji u pitanju Sre-
brenice jeste Ed Herman. On smatra da nema ni govora da je u Srebrenici bilo
iega to se moe nazvati genocidom:
707 Donston veli da je naziv genocid za zloine poinjene nakon pada Srebrenice prete-
ran (je) i politiki motivisan (Donston, 2005: 188). Takoe: Neizvesnost u pogledu broja
poginulih uporno ostaje, kao i okolnosti, motivi i politiki znaaj stvarnih ili pretpostav-
ljenih ubistava (Donston, 2005: 179). Osim toga, insistira se da se radi o odmazdi za zlo-
ine koje su trupe Nasera Oria inile nad Srbima u okolini Srebrenice i Bratunca.
Dok je bosanski genocid doveden u pitanje, srebreniki masakr iz jula 1995.
je opstao kao institucionalizovani genocid. No, to je uraeno uz suoavanje sa
nepremostivim problemima: od strane NATO organizovan i posluan jugosloven-
ski Tribunal (misli se na Haki tribunal, prim. aut.) smatra da moe biti genocida u
jednom malom gradu u kojem su vrioci genocida autobusom prevezli sve ene
i decu iz ciljane populacije na sigurno, i gde tvrdnje o 8.000 ubijenih nikada nisu
potvrdili forenziari ili poverenja dostojni svedoci koji bi potvrdili ovoliko ubija-
nje. Tvrdnje opstaju na osnovu politike koristi i agresivnog dovoenja u pita-
nje sumnji u njihovu istinitost kao revizionizma i poricanja. (Herman, 2007).
Dakle, autor ne porie da je u Srebrenici bilo masovnog masakra muka-
raca sposobnih za borbu, ali porie da je taj masakr imao genocidne osobe-
nosti. Kao argumenti navode se injenica da su ene i deca poteeni,
708
te
da broj ubijenih nije verodostojno potvren. Tano je da su borci za politiku
korektnost i kvalifikovanje masakra u Srebrenici kao genocida prilino jedno-
strani i agresivni, te da one koji genocid ne samo u Srebrenici, ve i u celoj
BiH dovode u pitanje etiketiraju kao revizioniste i negacioniste. Ipak, ini
se da kombinacija masovnog proterivanja ena i dece s prostora Srebrenice
uz istovremeni pokolj svih ratnih zarobljenika i to veeg broja onih koji su
pokuali da se probiju iz obrua svedoi o nameri da se muslimani iskorene
iz Srebrenice. Iako je ovaj ogranieni prostor relativno male povrine, ini se
da ovakav pokuaj snaga generala Mladia ima smisla nazvati genocidom.
709
Isto tako, potpuno je jasno da genocida u celoj BiH nije bilo, a da su
etniko proganjanje stanovnitva vrile sve zaraene strane. Bosanski Srbi su
bili najjai, pa su najvie zla i napravili. Tano je, meutim, i to da su se Bo-
njaci kao najslabiji oslanjali ne toliko na snagu na bojnom polju, koliko na
diplomatsko-medijsko ratovanje. Na prostorima koje su oni kontrolisali bilo
je pojava etnikog talatva, tj. zabranjivanja Srbima naputanja izvesnih gra-
dova, npr. Sarajeva. Prigovor da ni drugi nisu mogli napustiti Sarajevo gubi
na snazi ako se zna da je rat bio prevashodno etnike naravi.
No, ako je povodom Srebrenice Ed Herman pao na ispitu,
710
iako je dao
puno na planu razumevanja antisrpske i promuslimanske moralistike pro-
pagande u krugovima amerikih i evropskih liberala koja se vodila povodom
708 Iako meu sahranjenima ima i dece mlae od 15 godina i staraca od preko 80 godina.
709 Moe se argumentovati da Srebrenica treba da slui kao opomena u ta se moe izroditi kraj-
nji nacionalizam. Srbi kao nacija, a i drutva Srpske i Srbije, mogli bi napredovati u etikome
smislu, pod uslovom da im Srebrenica iskreno slui kao moralna opomena. Neto slino se
u budunosti nikada i ni po koju cenu ne sme ponoviti. Ve i jedna Srebrenica je suvie.
710 Smatrao je i da e dalja integracija Srbije u EU znaiti dodatnu dozu neoliberalizma koja
e od zemlje koja je nekad bila egalitarnija i humanija napraviti zemlju zavisniju i manje
sposobnu da preivi. Jai otpor argarepi i tapu SAD i EU e vrlo mogue pomoi srp-
skom javnom dobru jednako kao i ponosu (Herman, 2008). Problem je jedino u tome
rata u BiH, onda analiza pisanja svih praenih liberterskih socijalista povo-
dom Kosova zasluuje viu ocenu. Nepogreivo je prepoznato korienje alibi
diplomatije u Rambujeu, arogantno krenje meunarodnog prava, kao i pra-
vila i obiaja rata (korienje kasetnih bombi i ubijanje civila) i propagandi-
stiko moralisanje kojim je pravdana ova humanitarna intervencija.
711
Tako, najpoznatiji i najuticajniji liberterski leviar, ali i najpriznatiji lingvista
XX veka, profesor MIT i jevrejski kritiar politike Izraela i amerikog imperija-
lizma, Noam omski, u svojoj knjizi Novi militaristiki humanizam bespotedno
podvrgava kritici bombardovanje SRJ od strane NATO pakta.
712
U tom smislu,
naroita panja posveena je masakru u Raku koji je bio izgovor za bombardo-
vanje. Ispitujui iskrenost zgroenosti voa SAD i EU masakrom u Raku, om-
ski uvodi test pitajui se kako iste voe reaguju na sline ili gore masakre u isto
vreme, gde je njihova neposredna odgovornost ogromna (omski, 2000: 52).
omski navodi Istoni Timor kao mesto najgoreg krvoprolia u pore-
enju sa veliinom stanovnitva od holokausta (omski, 2000: 54). Pa ipak,
laburisti izvoze vie oruja i druge vojne opreme Indoneziji nego to su tori-
jevci uprkos velikom hvalisanju Robina Kuka o etikoj stranoj policiji, ikad
uradili (...) dok je prodaja sitnog naoruanja, ukljuujui i mainke, dvostruko
porasla pod laburistima. Kao opravdanje, Forin ofis je naveo poboljanje situ-
acije u Istonom Timoru (omski, 2000: 5657). No, naposletku su, poto je
ova knjiga objavljena, u Istoni Timor dole snage UN, ponajvie iz relativno
bliske Australije, i on je izborio izvesnu nezavisnost od Indonezije.
Osim Istonog Timora, omski je kao drugi primer nezainteresovanosti
amerike vlade Bila Klintona za problem masovnog krenja ljudskih prava
naveo Kolumbiju. Uporedio je brojeve ubijenih i izgnanih u Kolumbiji i na
Kosovu godinu dana pred poetak bombardovanja NATO. Na Kosovu je bilo
dve hiljade ubijenih, u Kolumbiji izmeu dve i tri hiljade, na Kosovu je bilo
to do sada jaki otpor Srbije (tokom vladavine Slobodana Miloevia) nepravednoj poli-
tici SAD i u manjoj meri EU ne samo da nije doneo ploda, ve ju je prilino obogaljio, pa
nije jasno otkud ovakav zakljuak na kraju inae dobrog lanka o pristrasnosti pisanja The
New York Times o bivoj Jugoslaviji uopte, a posebno o Kosovu.
711 Razume se, u Srbiji je upotreba rei genocid bila esto sasvim nekritiki upotrebljavana
u svrhu viktimizovanja Srba. Dobar primer jeste nacrt Memoranduma SANU. Na ovo je
ispravno ukazala i Dajana Donston. Ona obavetava da je ak i jedan od autora nacrta
Memoranduma Vasilije Kresti u razgovoru s njom priznao da je upotreba rei geno-
cid za dogaaje na Kosovu osamdesetih godina preterana, iako je ostao pri tvrdnji da
se radilo o kulturnom genocidu, to je autorka, takoe s pravom, odbacila kao neosno-
vano (Donston, 2005: 271).
712 Pomenuta knjiga citirana je u 133 studije, to je velika citiranost za knjige posveene
nekom od problema Jugoslavije. Treba, meutim, pomenuti da je najcitiranija knjiga om-
skog o lingvistici Aspekti teorije sintakse (Aspects of the Tehory of Syntax, 1965) citirana u
7843 studije, te da su i nekolike druge knjige istog autora navedene u nekoliko hiljada
bibliografskih jedinica. Otud se moe zakljuiti da je ugled koji omski uiva kao intelek-
tualac u javnosti presudno doprineo ovako relativno velikoj citiranosti knjige o Kosovu.
izmeu 200 i 300 hiljada izbeglih (unutar Kosova), a u Kolumbiji oko 300
hiljada. Veli se da su cifre jezivo sline, iz ega je jasno da oba sluaja zaslu-
uju osudu i brigu. No, ono to omski proputa da uradi jeste da uporedi broj
stanovnika Kolumbije (43.620.000) i Kosova (priblino 2.300.000). Kada bi to
uradio, onda bi bilo jasno da je u odnosu na broj stanovnika mnogo vei broj
proteranih i ubijenih bio na Kosovu
713
no u Kolumbiji.
714
Da li se radi o namer-
noj manipulaciji brojevima ili, imajui u vidu potresnu visinu apsolutnog broja
u oba sluaja, o iskrenoj humanistikoj tenji da se ukae na duple standarde
vladajuih elita SAD i EU?
Meutim, vlada Bila Klintona je Srbiju bombardovala, a u Kolumbiji nije
uinila nita, iako u potonjoj izbeglika kriza nije skoranjeg datuma, ve je tra-
jala godinama unazad, prevazilazei milion izbeglica ukupno
715
(omski, 2000:
61). No, kljuna razlika, prema omskom, jeste u tome to kolumbijske vlasti
slede uputstva Kenedijeve administracije koja je savetovala kolumbijskoj voj-
sci da izabere civilno i vojno osoblje koje e... ukoliko je nuno izvriti para-
vojne sabotae i/ili teroristike aktivnosti protiv poznatih komunistikih zago-
vornika, to treba da podre i SAD (omski, 2000: 62). U sluaju Kosova su, pak,
amerike simpatije bile na strani albanskih pobunjenika, a ne na strani soci-
jalistike vlasti koja je gonei teroristiko-gerilske grupe ugnjetavala i brojne
civile albanske nacionalnosti na Kosovu, pridonosei nestabilnosti Balkana.
Naposletku, najubedljiviji prigovor, kojem autor ovih redova ne moe
nai zamerke, jeste politika Turske prema Kurdima. U istoj godini kada se u
Ruandi deavao genocid, 1994, odvijala se velika represija u kurdskim pro-
vincijama Turske koja je postala najvei pojedinani uvoznik amerike vojne
opreme i najvei svetski kupac oruja, dok je turska armija sve vie razvijala
borbu za unitenje kurdskih sela praenu paljenjem uma i prisilnim razme-
tanjem stanovnitva jugoistonih regiona zemlje (omski, 2000: 70). Istovre-
meno, kada su grupe za ljudska prava obavestile o turskom korienju ame-
rikih aviona da bi se bombardovala sela, Klintonova administracija pronala
je nain da izvrda zakone koji zahtevaju suspenziju dostave oruja (omski,
2000: 67). No, Turskoj u globalnoj podeli rada pripada uloga regionalne sile, tj.
amerikog redara na Bliskom istoku. Utoliko, masovna krenja ljudskih prava,
etniki progoni primenom taktike sprene zemlje i masovna ubistva ostaju
nekanjena, ako ne i pozdravljena.
716
713 13% interno raseljenih.
714 Nepun procenat interno raseljenih.
715 ak i ukupan broj izbeglih za nekoliko godina iznosi 2%, to je znatno manje od 13%
koliko ih je bilo pred NATO bombardovanje na Kosovu.
716 Ameriko podravanje etnikog ienja i varvarstva u Turskoj je, definitivno, pod naim
nadzorom, i treba da nam je to prva briga, daleko vie od zverstava u regionima koji nisu
delovi NATO (omski, 2000: 109). Naravno, omski je u pravu, ali praktina politika i etika
najee nemaju mnogo zajednikih crta.
Osim toga, liberterski leviari dovode u pitanje i poverenje u izvestioca
o masakru Vilijema Vokera (William Walker), koji je rukovodio timom OEBS na
Kosovu. Sluei se retorikim sredstvom ironije, omski Vokera naziva stru-
njakom za verifikaciju dravnih zloina, jer je sluio i kao ambasador SAD u
El Salvadoru. Tada je gledao kroz prste zverstvima koje su snage te zemlje,
obuene u SAD, izvrile nad est jezuitskih svetenika, njihovom kuvaricom
i njenom kerkom. Voker je komentarisao da on zloin ne prata, ali u ova-
kvim vremenima velikih emocija i gneva, ovakve stvari se deavaju (omski,
2000: 52; Donston, 2005: 300301). No, kao to je bio dobar slubenik SAD
kada je trebalo zamuriti pred krenjem ljudskih prava, pa i pred zloinima,
u vreme Hladnog rata, tako je to i posle pada Berlinskog zida, na poetku
Novog humanizma (omski, 2000: 53). Sada je, naime, potrebno izvetavati
o krenjima ljudskih prava. Sem toga, naglaava se da su Evropljani uposleni
u misiji OEBS uvideli da Voker neguje privilegovane odnose sa OVK (Don-
ston, 2005: 298299).
Takoe, zamenik efa francuske KVM, ambasador Gabriel Keler, alio se
da je posle svakog povlaenja jugoslovenske armije ili srpske policije sle-
dilo nastupanje snaga OVK. OVK je koristila srpsko uzdravanje da konsoli-
duje svoje poloaje svuda nastavljajui da krijumari oruje iz Albanije, da
odvodi i ubija civile i vojno osoblje, kako Srbe tako i Albance. Privatno, Keler
je rekao da veruje kako je Voker namerno sabotirao i bio opsednut eljom
da uva OVK za Amerikance. Misija je kasnije direktno opisana kao front CIA
koja je eksploatisala i unitila jednu potencijalno mirovnu misiju da pomo-
gne obuku OVK kako da se bori protiv Srba (Donston, 2005: 299). Dakle, iz
ovoga sledi da su Amerikanci prevezli Evropljane edne preko vode, te da
je OEBS, umesto da slui uspostavljanju mira na Kosovu, to je bila zamisao
mnogih u EU, posluila amerikim interesima da se rat na Kosovu iskoristi za
nalaenje opravdanja za postojanje NATO saveza: Raak je smesta postao
opravdanje za rat alijanse NATO protiv Jugoslavije. Strategija provociranja,
kojom se sluila OVK, bila je uspena zahvaljui njenim amerikim prijate-
ljima (Donston, 2005: 301).
Leviari su se posebno bavili analizom propagandne upotrebe rei geno-
cid u ratovima za jugoslovensko naslee. Uoili su da se ova re upotrebljava
nenaelno, tj. zavisno od politikih potreba:
Poznata je injenica da se Klintonova vlada oprezno uzdravala od upotrebe rei
genocid za velike masakre Tutsija od strane Hutua u Ruandi. Upotreba ove rei
sugerisala bi potrebu za delanjem, dok je odluka da se ne dela povlaila i odluku
da se izbegne upotreba rei nabijene oseanjima koja bi pokrenula javno mne-
nje da se dela u skladu s reju. Suprotno, u sluaju Kosova, odluka da se dela zah-
tevala je pokretanje mnenja za podrku nasilne intervencije, pa je sledila i agre-
sivna upotreba rei genocid (Herman, Peterson, 2000).
Dakako, vano je uporediti sluajeve Kosova i Ruande, to se ini prime-
nom drutvene normalizacije linih modela, ali je ak jo vanije uporediti
sluajeve BiH i Ruande, jer su se ratovi deavali u isto vreme 1994. godine; i
dok su kamere najuticajnijih medija snimale rat u BiH, najee u Sarajevu, u
kojem su ratovali belci u Evropi, i dok su kolumnisti najuticajnijih dnevnika i
nedeljnika vodili antisrpsku medijsku kampanju izmeu ostalog, i pomou
upotrebe rei genocid dotle se u Africi, u Ruandi, odigravao istinski geno-
cid.
717
Kamera velikih medijskih kua, meutim, tamo nije bilo. Zacelo zbog
toga to vladi SAD nije bilo u interesu da se o toj ljudskoj tragediji sazna.
No, mehanizam upotrebe rei genocid u zavisnosti od potrebe onoga koji
je koristi jeste ono to je vano i na ta su autori s pravom ukazali panju.
Razume se, licitiranje brojem rtava sasvim se uklapa u tu strategiju, kako je
pokazala Dajana Donston:
Vilijem Koen (ef Pentagona, tj. ministar odbrane SAD, prim. aut.) kazao je 16. IV
da je 100.000 Albanaca nestalo. Dejvid efer, Olbrajtov predstavnik za pitanja
ratnih zloina 18. IV je kazao da je vie od 225.000 lica nestalo. Stejt department
je 19. maja javio da broj poginulih moe da bude blizu 500.000. Vie od godinu
dana nakon okupacije Kosova ispitivanje lokacija koje su najvie obeavale dalo
je 2.788 tela ljudi razliitog porekla i razliitih uzroka smrti. (...) Konano, ako se
broju tela doda broj nestalih Albanaca, zbir ne bi mogao da pree 5.000 (Don-
ston, 2005: 316).
Ovde je jasno prikazano kako se propagandno naduvavaju brojevi od
strane dravnih zvaninika u cilju satanizacije jedne i viktimizacije druge
strane u sukobu. Istovremeno, meutim, treba primetiti da i posle rata
postoji dilema o broju poginulih na Kosovu, jer je prema ministarstvu spolj-
nih poslova SAD broj rtava oko 10.000, a prema autorki duplo manje.
***
Analiza pisanja liberterskih leviara pokazuje da su oni, premda kritini
u niem ili viem stepenu prema reimu Slobodana Miloevia, prema njemu
bili blagonakloniji nego prema drugim pojedinanim delatnicima u raspadu
Jugoslavije. Takoe, iako su u niem ili viem stepenu bili svesni unutranjih
protivrenosti SFRJ, oni su preteni uzroni znaaj dali spoljanjim iniocima:
717 Treba, meutim, primetiti da Ed Herman dovodi u pitanje i zvaninu verziju genocida u
Ruandi. Po njemu, rtve su Hutu, a ne Tutsi (Herman, 2007). U svakom sluaju, ne bi tre-
balo etnizovati rtve i delate, to se naalost i ovom autoru desilo u samom lanku, ve
je potrebno utvrditi stanje koje je najblie istini utvrujui pojedinano rtve i poinioce
zloina. Naravno, injenica da su pripadnici jedne etnike grupe u veini a druge u manjini
treba da bude utvrena, ali ne sme se pasti u etnifikaciju etiko-pravnih kategorija poi-
nilaca i rtvi zloina.
Nemakoj, Vatikanu i Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja
Slovenije i Hrvatske od EU 15. januara 1992, dok u drugoj fazi koja otpoinje
referendumom u BiH o nezavisnosti oni poinju sve vie optuivati SAD i EU
za krvavi kraj bive Jugoslavije.
ini se, doista, da oni imaju pravo kada smatraju da su spoljanji inioci
razbijanja SFRJ dovoljan razlog nestanka vienacionalne Jugoslavije, a da su
unutranji inioci, premda neophodan, ipak nedovoljan uslov nestanka drave
Junih Slovena. Razlog za ovu tvrdnju nalazi se u injenici da su obe Jugosla-
vije nestajale onda kada su neki od vodeih inilaca meunarodne politike
bili protiv njenog odranja, a neki drugi bili slabi ili nezainteresovani da bi se
tome suprotstavili, te da je Jugoslavija opstajala kada velike sile nisu aktivno
potpomagale razbijanje zemlje. Meunacionalne napetosti su postojale sve
vreme, ali su autoritarni reimi bili podsticani da odravaju Jugoslaviju, pa
ako treba i silom. Onog trenutka kada je pretnja silom neprijateljima Jugo-
slavije bila zabranjena od strane najjaih spoljnopolitikih inilaca, njoj vie
nije bilo spasa.
U svojim optim obrisima, leviarska kritika ideologije najmonijih ini-
laca meunarodne politike uglavnom je umesna. Naime, jasno su prepoznati
hegemonistiki interesi vodeih zemalja i njihovih saveza. Takoe, ameriki
imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalistikim svetskim sistemom, prepo-
znat je kao ona materijalna sila koja pokree borbu za ideoloku hegemoni-
ju.
718
Prepoznata je i saradnja junoslovenskih sa imperijalnim delatnicima
u procesu razgraivanja SFRJ, kao i ideoloke bliskosti koje su ovu saradnju
objanjavale i pravdale.
Meutim, postoje i bitna saznajna ogranienja ove kritike, uslovljena
temeljnim sadrajima ideologije iz koje ona izrasta. Na prvom mestu, tu je
tendencija, najizraenija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijatelj-
stva prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve to ona tvrdi i za ta se zalae
osporava, ve zbog same injenice da ona to tvrdi. Moe se ak zastupati i stav
da leviari umeju katkad i izneveriti ideale humanosti zarad opiranja ameri-
kom imperijalizmu. ini se da je to ponajvie sluaj sa negiranjem teze da je
u Srebrenici izvren zloin genocidne prirode.
Pristrasnost vodeih svetskih politiara i sredstava optenja svakako treba
analizirati i kritikovati, ali ne na utrb analize i kritikovanja ponaanja onih
kojima je autor ideoloki ili etniki blii. Liberterski leviari, meutim, kori-
ste okvir agresorrtva slino njihovim suparnicima meu levim liberalima
i socijalnim demokratima, samo to su delatnici izmenili uloge. Dok su kod
levih liberala Srbi delati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije rtve, dotle su
718 Ono to se titi to je meunarodna zajednica u tehnikom smislu rei: bogati i privile-
govani sektori u industrijskim drutvima Zapada, i njihovi saradnici i kolege na drugim
mestima (omski, 2000: 162).
prema liberterskim leviarima Srbi rtve, a Amerikanci i Nemci delati, dok
su Hrvati, Bonjaci i Albanci egrti i klijenti delatovi. Dakle, okvir je isti, ali su
uloge razliito podeljene.
Takoe, ini se da postoji tenja da se politika SAD neizostavno prikae
u to loijem svetlu. Iako ona, bez ikakve sumnje, daje puno povoda za crno
oslikavanje, ipak treba imati u vidu da stvari nisu uvek crno-bele, te da opre-
zni istraiva vodi rauna o nijansama dok istrauje i analizira razliite dru-
tvene pojave. Otuda, dobija se utisak da veina liberterskih leviara nije uvek
u stanju da se otrgne potrebi drutvene kritike zarad nepristrasne i hladne
naune analize.
Meutim, ove kritike napomene niukoliko ne spore vrline nekonfor-
mistike analize nestajanja SFRJ koju su ponudili liberterski leviari. Nauni
otklon od konformizma gotovo uvek je pohvalna tendencija, pa je tako i u
ovom sluaju. On je omoguio ovoj struji drutvene nauke i kritike da jasno
uvidi ono to su previala mainstream sredstva masovnog optenja, vladini
inovnici SAD i veine zemalja EU, kao i, naalost, veina akademskih istra-
ivaa. Naime, jasno je pokazano da su spoljnopolitiki inioci krili meu-
narodno pravo i moralne norme, kao to je npr. bio sluaj pri priznavanju
Hrvatske bez prethodno postignutog dogovora o poloaju Srba kao kon-
stitutivnog naroda u Hrvatskoj; ili kao to je sluaj pozivanja naroda BiH na
referendum o nezavisnosti, iako se rezultat unapred mogao predvideti, a
da konstitutivnost Srba uopte nije priznata, ime je naruen vaei ustav
BiH; ili kao to je sluaj sa bombardovanjem Srbije bez prethodno dobijene
saglasnosti Saveta bezbednosti UN uz korienje moralistike argumenta-
cije koja je skrivala realne politike i ekonomske interese SAD i NATO saveza.
Prikazane su, takoe, razliite politike, dipolomatske i medijske klopke, kao
to su alibi diplomatija u Rambujeu ili tobonje zgraanje Vilijema Vokera
nad ubijenim navodnim civilima u Raku, ili naduvavanje broja rtava razli-
itih zloina u BiH i na Kosovu.
Uopte, delanja velikih i monih politikih delatnika uvek treba da
budu podvrgnuta otrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se esto
odvijaju u veoma suenom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je
zabrinjavajua tendencija istraivaa iz akademskog sveta monih drava
i bogatih univerziteta da veu panju posveuju zloinima mikrozloinaca
koji se suprotstavljaju volji makrozloinaca. No, to ne sme da odvue panju
ni istraivaima iz malih i siromanih zemalja i univerziteta koji bi se bavili
samo svetskim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici nji-
hove nacije ine susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraivati
celinu drutvenih odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je
i sopstveno drutvo ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino
na taj nain mogue je umai opasnostima provincijalizma u drutvenim
naukama.
11.6. Znaenje i znaaj razbijanja SFRJ za uobliavanje
leviarskih ideologija posle pada Berlinskog zida
Groteskna je ironija da se Holokaustom, dogaajem koji je diskre-
ditovao imperijalizam Zapada vie no ijedan drugi, sada manipu-
lie kako bi se opravdala jo jedna intervencija Zapada na Istoku.
Deniel Nejsin (Daniel Nassin)
Living Marxism
Tokom Hladnog rata je veliki deo krajnje levice Zapada odbacivao
moralnost liberala, konzervativaca i umerenih socijalista smatra-
jui je burujskom i lanom.
Marko Atila Hor
11.7. Uvod
U ovom radu cilj je pokazati na koji je nain nestajanje SFRJ tumaeno u
razliitim strujama levice, i kakav je znaaj razliitih tumaenja za uobliava-
nje raznovrsnih struja na levici. Proces nestajanja SFRJ praen ratovima i njiho-
vim predstavljanjem u sredstvima masovnog optenja slui kao lakmus papir
u profilisanju levice. Rat protiv terorizma posle napada na Svetski trgovinski
centar u septembru 2001. skoro do kraja je uobliio tada nagovetene podele.
Nisu bili retki leviari koje je pad Berlinskog zida, dogaaj koji je ceo ideo-
loko-politiki spektar osamdesetih godina ve nakrivio udesno, snano poti-
snuo prema drugoj strani ideolokog spektra. Konvertirali su jer su smatrali da
prisustvuju raspadu ideala u koje su verovali. Javilo se meu njima uverenje,
meu konzervativcima i desnim liberalima od ranije prisutno, da su utopije
opasne, jer sadre totalitarni potencijal. Razume se, takvo uverenje slui prav-
danju kapitalizma, jer je utopiji svojstveno traganje za alternativama posto-
jeem. Drugi su, meutim, ostali verni bazinom antikapitalistikom usmere-
nju, tj. za njih je kapitalizam ostao najvaniji neprijatelj, i socijalistikoj viziji
poeljnog drutva u kojem nee biti eksploatacije, a naroito ne one u kojoj
se radni ljudi izrabljuju od strane vlasnika kapitala koji ih je unajmio.
U jednoj socijalistikoj dravi, koja nije pripadala Varavskom ugovoru,
poetkom devedesetih godina su delovi (Srbija, Crna Gora) ostali bar deli-
mino verni socijalizmu,
719
a drugi delovi su se opredelili za kapitalistiki
719 Kretanje ka kapitalizmu u Srbiji poinje tek posle oktobarskih promena 2000. godine.
O tome svedoi podatak da je tek 2005. privatna svojina postala preovlaujui oblik svo-
jine u Srbiji (podatak D. Boarova), a da je tek Ustavom iz naredne 2006. institucija dru-
tvene svojine izbaena iz ustavnog ureenja. Ovo svedoi da je privatizacija kao politika
drutveno-ekonomski poredak. Jugoslovenski samoupravni socijalizam bio
je osoben, jer je pokuavao da napravi otklon kako od kapitalizma, tako i
od dravnog socijalizma. Jugoslovenski komunisti su eleli, barem na nivou
ustavnog regulisanja i retorike, da naprave socijalizam demokratskijim od
onoga koji je postojao na istoku Evrope i u Aziji, uz ogranieno prisustvo i
trinih ustanova kao to je trite roba i usluga, i utoliko je njihov model soci-
jalizma mnogim zapadnim kritiarima kapitalizma bio prihvatljiviji od sovjet-
skog. Umesto partijsko-dravnog regulisanja drutvenog ivota, trebalo je
da radni ljudi i graani organizuju drutveni ivot, dok bi, u protivrenosti s
navedenim, partija ipak imala vodeu ulogu.
Zato su voeni idejom Karla Marksa o povezivanju slobodnih proizvo-
aa, to je zapravo izvorno anarhistika ideja, pokuali da uvedu tzv. samo-
upravljanje u sve radne organizacije. Radnici su bili, barem na papiru ako ne
i u stvarnosti, odgovorni za upravljanje preduzeima u kojima su bili zapo-
sleni. Naravno, prisustvo partijskih elija u svim radnim organizacijama je
jasno govorilo ko je tu glavni, jer su u partiji, po pravilu, direktori bili moniji
od radnika, poto su pripadali elitnom partijskom kadru koji je kruio izmeu
politikih, privrednih, kulturnih i partijskih rukovodeih poloaja.
720
Ovakav manje autoritaran tip socijalizma privlaio je mnoge leviare na
Zapadu koji su tragali za humanijim socijalizmom od sovjetskog ili kineskog.
Funkcionisanje samoupravljanja u praksi predstavljalo je vrednu temu magi-
starskih i doktorskih radova zapadnih leviara, a Praxis kola humanistikog
marksizma koja se pozivala na radove ranog Marksa uivala je visok ugled
irom tadanjeg leviarskog sveta, o emu je svedoila i poseenost Korulan-
ske letnje kole od tada najuglednijih svetskih leviara. Istovremeno, trpljenje
takve nepravoverne kole u SFRJ Brozovom reimu je pribavljalo demokrat-
skiju legitimaciju u poreenju s onima od kojih je uio marksizam.
721
Zapravo,
time se Josip Broz Tito potvrivao kao najvaniji disident u odnosu na sovjet-
ski socijalizam (Bogdanovi, 2009).
Imajui u vidu sve to je reeno, trebalo bi oekivati da leviari razma-
traju ono to se dogodilo socijalistikoj Jugoslaviji, te da potrae uzroke
njene propasti obeleene nasiljem. Takoe, na osnovu njihove socijalistike
usmerenosti treba oekivati da e oni pokuati da kritiki razmotre uticaj
odluka bila neustavna, jer je stari tzv. Miloeviev ustav izriito navodio da su svi oblici
svojine ravnopravni. Utoliko, svaka politika odluka o privatizaciji drutvene svojine bila
je do 2006. neustavna.
720 Slobodan Miloevi je tipian primer. Po zavretku Pravnog fakulteta u Beogradu, otiao
je u upravu grada Beograda, potom dugo radio u Tehnogasu i Beobanci, da bi naposletku
doao na elo beogradskih, a potom i srbijanskih komunista.
721 Nije sluajno to se u Crnoj Gori posle II svetskog rata pevalo: Mi imamo tri narodna sina,
Enver Hodu, Tita i Staljina; Ceo narod za Staljina pita, jer je Staljin kolovao Tita; kolovo
ga dugi niz godina, teorijom Marksa i Lenjina.
najmonijih kapitalistikih sila na proces nestajanja SFRJ, i da imaju vie sim-
patija za socijalistiku vlast Slobodana Miloevia nego za njegove rivale
kako u Srbiji tako i u SFRJ, bez obzira na Miloevievu politiku podravlje-
nja u privredi i manipulisanja nacionalizmom i saradnju ak i sa krajnjom
nacionalistikom desnicom.
No, pre razmatranja razliitih tumaenja nestajanja Jugoslavije, potrebno
je razlikovati raznovrsne grupe i njihove ideologije koje e biti analizirane u
ovom radu. Potrebno je na prvom mestu razgraniiti antikapitalistiku od
graanske levice. Potonja se tek uslovno moe smatrati levom, jer prihvata
kapitalizam kao relativno normalno stanje drutva, tj. nedostaje joj kako kapi-
talizam kao najvaniji neprijatelj, tako i vizija jednog nekapitalistikog, soci-
jalistikog ili, bar, demokratskijeg drutva. Neravnopravnost i nepravda u
kapitalizmu uviaju se i kritikuju s pozicija etike, a postoji ubeenost da se
preraspodelom nacionalnog dohotka moe dospeti do pravednijeg drutva
u okviru bazinih kapitalistikih odnosa.
Prema tome, svaka ideologija koja pravda kapitalizam po definiciji ne
moe biti leva,
722
jer je levica kao takva nastala na protivljenju kapitalizmu i
klasnim razlikama koje on stvara. Socijalna demokratija kao nosea snaga gra-
anske levice u XX veku teila je reformisanju kapitalizma, ublaavajui nje-
gove nepravde prema radnicima i najnemonijima u drutvu. Ona se sve do
pada Berlinskog zida mogla smatrati reformistikom, graanskom ili centri-
stikom levicom, jer je do ukidanja kapitalizma kao nepoeljnog drutvenog
ureenja i izgradnje socijalizma, pomerenog u dalju budunost, elela doi
ispravljanjem nedostataka i nepravdi kapitalistikog drutva, pa je i u svojim
statutima proglaavala poeljnost ukidanja privatne svojine.
Posle pada Berlinskog zida, meutim, dolazi do statutarnog ukidanja la-
nova u kojima su se socijalni demokrati zalagali za drutvenu svojinu. Umesto
toga se zagovara meovito svojinsko ureenje, a u praksi se sprovodi privatiza-
cija. Trei put Entonija Gidensa (Anthony Giddens) i Tonija Blera (Tony Blair) ili
Jirgena Habermasa (Juergen Habermas) i Gerharda redera (Gerhard Schroeder)
nije nita drugo do razblaena i moralistika verzija neoliberalizma. Uopte, na
poetku XXI veka nema razlike izmeu neekonomskih liberala i socijalnih demo-
krata. Moe se rei da veina socijalnih demokrata spada u leve liberale, to je
taniji naziv, jer je danas socijalna demokratija okrenuta drutvenoj eliti, dobro-
stojeim srednjim slojevima i zatiti interesa marginalnih grupa u veoj meri
nego to je posveena odbrani interesa radnika i uopte irih slojeva drutva.
Upravo su levi liberali najprirodnije mesto za renegate antikapitalistike
levice, poto se tu naroito emotivno potvruju vrednosti kosmopolitizma,
vieetninosti i viekulturalnosti, i brane prava kulturnih, rodnih i seksualnih
722 Utoliko je i antikapitalistika levica pleonazam. Ipak, ovde se koristi zato to treba poka-
zati razlike izmeu ideologija koje se samopoimaju kao leve.
manjina. Umesto kapitalizma, glavni neprijatelji levih liberala jesu rasizam i
nacionalizam, seksizam i homofobija i njihovi nosioci na krajnjoj desnici, a
poeljna vizija drutva svodi se na globalizovani kapitalizam u kojem e zna-
aj nacije i drave oslabiti, pozitivna diskriminacija marginalnih grupa vladati,
a socijalna pravda ipak biti zatiena.
Utoliko, levi liberali usvajaju kulturnu osu pripadanja levici, ali zaboravljaju
na ekonomsku osu koja nekog opredeljuje kao leviara. Oni se bore za one koji
su ugnjeteni u drutvu na osnovu boje koe, roda, etnike pripadnosti, sek-
sualne usmerenosti, telesnih ili umnih nedostataka, ali se ne bore za one koji
iznajmljuju svoju fiziku radnu snagu kapitalu. Otuda i trend sve jasnijeg opre-
deljenja belih i hrianskih radnika za stranke krajnje desnice
723
koje se bore
protiv imigracije obojenih radnika i ljudi islamske veroispovesti, branei toboe
interese domaih proletera, te beli i hrianski karakter svoje nacije i Evrope.
U ii ove analize nalazi se stav razliitih leviara i levih liberala prema voj-
nim intervencijama uopte, i balkanskim akcijama posebno, najmonije kapi-
talistike sile u svetu SAD. Stav prema ovim intervencijama gotovo nepo-
greivo otkriva ideoloku usmerenost onoga koji stav zauzima. Leviari, po
pravilu, smatraju da SAD i NATO primenom sile kanjavaju neku zemlju isklju-
ivo voeni svojim interesima, a nikako ne i humanitarnim razlozima koje
navode kao opravdanje vojnog delanja. Meu njima mogu postojati razlike
kada je u pitanju ocena opravdanosti bombardovanja, pa neki bombardova-
nje pravdaju usled ubeenosti da je bombardovani to zasluio, iako su sve-
sni da ono nije pokrenuto iz iskrenih humanistikih ubeenja bombardera,
a drugi osuuju kako motive tako i samu akciju, jer smatraju da ona nije ni
moralna ni celishodna. Naposletku, veina levih liberala ni najmanje ne sum-
nja da je bombardovanje korisno i iskreno humanistiki motivisano.
Uopte i poneto uproeno, moe se kazati da leve liberale esto ine
univerzitetski profesori, politiari, kolumnisti uticajnih novina i drugi koji suse
povezali, na ovaj ili onaj nain,sa socijalno liberalnim organizacijama. Antiim-
perijalistiku levicu ine, pak, oni koji su slabije ukorenjeni u ustanovljenim
organizacijama ili uticajnim mreama bliskim zvaninim centrima moi, ve
uestvuju u protestnim pokretima (npr. Stop the War Coalition, alterglobali-
zacijski pokret), alternativnim institucijama (Socijalni Forum SF), nevladinim
organizacijama (ATTAC),ostacima organizovanog radnikog pokreta (sindi-
katima) i grupicama organizovane levice (levih socijaldemokrata, trockista,
anarhista). Ovde se najuticajniji pojedinci ustruavaju od lanstva u strankama
zbog ouvanja ugleda uirempokretu (Chomsky, Tariq Ali, Jose Bove).Reeno
svedoi o raspodeli drutvene moi kojom raspolau protagonisti debate.
723 Tome, razume se, doprinosi i propast socijalistikih drutava na istoku Evrope i posledino
nepoverenje radnika u autoritarne leviare, tj. komuniste, kao i nesklonost anarhista stra-
nakoj organizaciji i disciplini.
Kadto su elnicisocijaldemokratije koji su zauzeli antiimperijalistiki stav
organizatori novih radikalno levih partija koje su nikle u svetu posle 2001.
godine. Najklasiniji primer je Oskar Lafonten
724
(Oskar Lafontaine) i Levica
(Die Linke)u Nemakoj, gde je dolo do ujedinjenja klasinih socijaldemokrata,
sindikalista, bivih komunista iz Istone Nemake (PDS) i trockista. Ratovi za
jugoslovensko naslee koji su, kada je uloga NATO u pitanju, vrhunili u bom-
bardovanju SRJ sluili su kao lakmus papir i u tom sluaju.
Uz stanovita levih liberala, u radu se analiziraju i shvatanja o kraju SFRJ
komunista, tj. autoritarnih i liberterskih marksista, i anarhista, tj. liberterskih soci-
jalista, te demokratskih socijalista, koji se nalaze izmeu autoritarnih i liberterskih
socijalista jer najee prihvataju potrebu postojanja drave, ali i potrebu razvi-
janja razliitih oblika samoupravljanja. Analizirani su lanci i polemike u aso-
pisu Z magazin, tj. njegovom internet izdanju Z-net, internet blogu Marka Atile
Hora (Marko Attila Hoare), sadanjeg levog liberala i nekadanjeg leviara, The
New Statesman, The Living Marxism,
725
The News and Letters,
726
The Guardian.
727
724 Lafonten se sa socijaldemokratima rastao na osnovu neslaganja sa neoliberalnom eko-
nomskom politikom Gerharda redera i na bazi protivljenja bombardovanju SRJ uopte,
te nemakom ueu u NATO snagama posebno.
725 Living Marxism je 1988. osnovala Revolucionarna komunistika partija (Revolutionary Commu-
nist Party) koja je nastala podelom trockistike grupe Meunarodnih socijalista (International
Socialists) 1978. pod nazivom Revolucionarna komunistika grupa; podelom potonje dolo je
do nastanka RKP. Vremenom se ova grupa ideoloki razvijala od striktno boljevike lenjini-
stiko-trockistike ka posebnoj vrsti marksizma koja se moe zvati liberterskom, jer insistirajui
na slobodi pojedinca i njegovoj prevashodnoj vanosti u drutvu predstavlja antietatistiku tra-
diciju u okviru marksizma. Sem toga, antiimperijalizam je kljuna odrednica ove grupe. Vodee
linosti kako partije koja se samoraspustila 1997, tako i asopisa koji se od 1996. zove LM, jesu
nekadanji urednik LM, i sadanji kolumnista konzervativnog The Times, Mik Hjum (Mick Hume),
Frenk Firedi (Frank Fueredi), nekadanji vo RKP i profesor sociologije na Kent univerzitetu u
Kenterberiju, Kler Foks (Claire Fox) koja se sada nalazi na elu Instituta za ideje (Institute of Ideas),
te novinar Brendan Onil (Brendan ONeil), koji je nakon bankrota LM izazvanog sudskim spo-
rom s televizijom ITN protiv njega, posle izvesnog vremena preuzeo ureivanje asopisa Spi-
ked (do 2007. ureivao ga je M. Hjum) koji se moe smatrati nastavkom asopisa LM. Ratom
na prostoru bive Jugoslavije bavilo se vie autora, a posebno Doen Filips (Joan Phillips) koja
radi u Economic Intelligence Unit. Levi liberali grupu oko asopisa Spiked napadaju kao desni-
are, navodei kao argument finansijsku povezanost sa konzervativnim organizacijama (CATO,
Centar za odbranu slobodnog preduzetnitva i sl.), te povezanost nekih od njih sa konzervativ-
nim i nekonvencionalnim gradonaelnikom Londona Borisom Donsonom (Boris Johnson).
726 ikaki marksistiko-humanistiki asopis. Osnovala ga je Raja Dunajevskaja (Raya Dunayev-
skaya) koja se od strane urednika i saradnika asopisa smatra jednim od velikih marksisti-
kih mislilaca, u ravni Marksa, Lenjina i Trockog. Krajem 2007. i poetkom 2008. dolo je do
podele redakcije. asopis je napustio dotadanji glavni urednik Piter Hjudis (Peter Hudis),
profesor filozofije na Oukton Komjuniti Koledu (Oakton Community College), praen profe-
sorom sociologije na Perdju (Purdue) univerzitetu Kevinom Andersonom, Endrju Klajmenom
(Andrew Climan), profesorom na Pejs (Pace) univerzitetu i Dejvidom Blekom (David Black),
jednim od vodeih britanskih saradnika. Svi pomenuti su pisali o dogaajima na Kosovu.
727 Analizira se pisanje Eda Vuliamija (Ed Vulliamy) o srpskim logorima u BiH od onog avgu-
stovskog dana 1992. kada je sa novinarkom ITN Peni Maral (Penny Marshal) posetio Trno-
polje i Omarsku.
11.8. Ko je razbio SFRJ ?
Levo-liberalno tumaenje procesa nestajanja Jugoslavije danas je hege-
mono kako u iroj javnosti tako i u akademskim krugovima, a levi liberali
nametnuli su ideoloku hegemoniju ne samo o konkretnom pitanju o kojem
je re, ve se bore za hegemoniju sa konzervativcima na globalnom planu.
Moe se rei da je veliki broj nekadanjih leviara naao utoite upravo u
levoliberalnom taboru nakon pada Berlinskog zida, a da je rat za jugosloven-
sko naslee bio formativni dogaaj koji je olakao bivim leviarima da se
nau u taboru levih liberala.
Oni su, naime, esto koristei nekadanju trockistiku frazeologiju, u Slo-
bodanu Miloeviu videli totalitarnog komunistu, staljinistu, koji manipulie
srpskim nacionalizmom koji je naposletku doveo do krvavog rata i nestanka
Jugoslavije. Utoliko, uzrok raspada je diskurzivnom strategijom personaliza-
cije prepoznat u staljinisti Slobodanu Miloeviu i velikosrpskom naciona-
lizmu. Strukturni uslovi, kao i ostali delatnici, bez obzira da li se radi o unutra-
njim ili spoljnim, moda su imali neku ulogu u svemu to se odigravalo, ali je
njihova uloga tek sekundarnog znaaja.
Tipine sluajeve ovakvog razvoja idejnih shvatanja i tumaenja nestaja-
nja SFRJ predstavljaju Marko Atila Hor i njegovi roditelji, Kvintn Hor (Quintin
Hoare) i Branka Maga,
728
nekada istaknuti leviari trockistike usmerenosti, a
danas levi liberali, te u manjoj meri sociolog i profesor meunarodnih odnosa
na Saseks (Sussex) univerzitetu u Brajtonu Martin o
729
(Martin Shaw). Kvintn
Hor je direktor Bosanskog instituta u Londonu, u kojem je i Magaova zapo-
slena, dok im je sin jedan od najaktivnijih saradnika. O sebi M. A. Hor kae:
Potiem iz tradicionalne leviarske sredine, ali verujem da je skoranji neu-
speh najveeg dela levice da se odupre faizmu, genocidu i tiraniji u bivoj
Jugoslaviji, kao i na Srednjem Istoku i drugde, konano diskreditovao leviar-
sku politiku u njenom tradicionalnom obliku (Hoare, 2008).
730
Dakle, upravo
je nestanak SFRJ bio onaj dogaaj koji je mladog Hora naterao da napusti levi-
arsko usmerenje i prihvati levi liberalizam.
Istoriar, kolovan na prestinom Kembridu, studirao je istoriju bive Jugo-
slavije, za koju je (naroito Hrvatsku, BiH i Srbiju) emotivno vezan, od 1993.
728 Napisala knjigu Destruction of Yugoslavia, London and New York: Verso, 1993.
729 Pripadao trockistikim Meunarodnim socijalistima od 1966. do 1977. godine. No, nakon
dolaska Margaret Taer (Thatcher) na vlast 1979, o se prikljuuje laburistima. Moe se rei
da marksistiko teorijsko usmerenje prati mene politikog angamana, jer kritiku marksizma
objavljuje 1981. godine. Njegov sluaj se unekoliko razlikuje od prethodnih, poto je kon-
verzija znatno prethodila padu Berlinskog zida. Sem toga, radilo se o svojevrsnom vraanju
ako ne idealima ono stranci mladosti, poto je o bio laburista u kolskoj klupi. Wikipedia,
http://en.wikipedia.org/wiki/Martin_Shaw_%28professor%29, pristupljeno 6. aprila 2008.
730 Biografija na blogu http://greatersurbiton.wordpress.com/. Pristupljeno 6. aprila 2008.
godine. Takoe, u svojoj biografiji M. A. Hor obavetava da je u leto 1995. bio
prevodilac u Tuzli prilikom doturanja humanitarne pomoi, u pokretu solidar-
nosti i podrke bosanskom narodu, te da je od 1998. do 2001, ukljuujui rat na
Kosovu i pad Miloevia, iveo i radio u Beogradu. Veli i da je radio kao istraiva
Hakog tribunala za bivu Jugoslaviju 2001, te da je uestvovao u pisanju optu-
nice protiv Slobodana Miloevia. Trenutno je istraiva na Kingstoun Univerzi-
tetu u Londonu i jedan od direktora Drutva Henri Dekson
731
(The Henry Jackson
Society) koje tei promovisanju demokratske geopolitike.
732
Razume se, ova sin-
tagma predstavlja tek eufemizam za nametanje volje zemalja NATO saveza dru-
gim uglavnom manjim i nemonim zemljama iji voi nisu bili dovoljno oprezni
i veti da svoju zemlju ne dovedu u opasnost od vojnog napada NATO.
Debate na levici oko raspada SFRJ i Rata za jugoslovensko naslee vode
se uglavnom oko tri velike tematske celine koje u sebi sadre brojne pod-
teme: a) uzroka ili krivaca za nestanak Jugoslavije i rat, te prirode rata (gra-
anski rat ili agresija Srbije, uloga Srbije, srpskog nacionalizma, Slobodana
Miloevia, Zapada, naroito SAD i Nemake, u raspadu SFRJ, kako tuma-
iti pravo na samoopredeljenje); b) da li je bilo genocida u BiH uopte (broj
i etnika struktura ubijenih, tema silovanja, priroda logora za ratne zaro-
bljenike, koje strane su posedovale logore) i posebno u Srebrenici (broj i
demografska struktura ubijenih, kakva je razlika izmeu genocida i etnikog
ienja, da li se dogaaji u Srebrenici mogu izjednaavati sa deavanjima u
Hrvatskoj prilikom operacija Bljesak i Oluja); c) da li je rat na Kosovu huma-
nitarna intervencija ili imperijalni rat, koliki je broj ubijenih, da li je bilo geno-
cida ili ne, da li Albanci Kosova treba da uivaju pravo na samoopredeljenje.
U vezi sa druge dve tematske celine jeste i odnos prema Meunarodnom kri-
vinom tribunalu za Jugoslaviju u Hagu.
Levi liberali, po pravilu, smatraju Slobodana Miloevia i srpski nacionalizam
razbijaima SFRJ i krivcima za rat. U ovakvom vienju oni se sasvim podudaraju
sa uobiajenim nesrpskim junoslovenskim vienjima. Kada je u pitanju Marko
Atila Hor to i nije iznenaujue jer, kako sam pie, on i jeste napola Hrvat,
733

731 Drutvo je dobilo ime po senatoru amerike Demokratske stranke Henriju Deksonu koji je
bio poznat po zalaganju da SAD ratuju po svetu tokom Hladnog rata, kao i po nepopustlji-
voj hladnoratovskoj politici prema SSSR i Varavskom ugovoru. Njegovo zalaganje za tvrd
ratniki stav prema neprijateljima Drutvo u kojem je i M. A. Hor izriito podrava. Wikipe-
dia, http://en.wikipedia.org/wiki/Henry_Jackson_Society, pristupljeno 27. marta 2008.
732 Brendan Sims, profesor istorije na Kembridu, vatreni kritiar politike konzervativne vlade
Dona Mejdora (John Major) prema ratu u BiH, autor knjige Najneasniji as: Britanija i
unitavanje Bosne (Unfinest Hour: Britain and the Destruction of Bosnia, 2001), osniva je
Drutva i jedan od njegovih kodirektora.
733 Autor ove studije smatra, uprkos nalozima politike korektnosti koje upravo levi liberali
najgorljivije zastupaju, da je nacionalna pripadnost nekog autora od velike vanosti pri
tumaenju nekog drutvenog dogaaja u kojem je njegova nacija aktivni uesnik. Razume
se, to se odnosi i na njega samog.
poto mu je majka Hrvatica,
734
za koju se moe rei da se nije istakla nepristrasnim
pisanjem o raspadu SFRJ.
735
Njegova pristrasnost se naroito moe prepoznati
u trenutku Miloevieve smrti: U odnosu na njen udeo u pravljenju ratnih zlo-
ina, MKTJ
736
se odnosio prema Srbiji krajnje popustljivo.
737
Oekivalo se da hrvat-
ska i bosanska javnost budu zadovoljene optubom protiv jednog najvieg srp-
skog i jugoslovenskog zvaninika, tj. Miloevia. Sada, kada je on izbegao pravdu,
one se mogu zadovoljiti jedino optunicom protiv nekolicine onih nieg ranga.
Odavde jasno sledi da se BiH i Hrvatska, te Bonjaci i Hrvati smatraju kolektivnim
rtvama, a Srbija i Srbi kolektivnim krivcima. Naime, vodi se rauna samo o javno-
stima prve dve, a interesi javnosti Srbije sasvim se zanemaruju. Osim toga, zato
se ne bi i vodei politiari BiH i Hrvatske izveli na optueniku klupu, ako ne mogu
pokojni Tuman (protiv kojeg se optunica ozbiljno razmatrala i na osnovu poda-
taka o nameri etnikog ienja Krajine)
738
i Izetbegovi (protiv kojeg nita slino
nije bilo u planu, iako je npr. znao za logor elebi), onda neki drugi iz vostava?
Prema veini radikalnih leviara, meutim, Miloevi se ne moe oznaiti
glavnim krivcem za nestanak SFRJ i rat na njenom prostoru, ve se uzrok nalazi
prvenstveno u stranim iniocima, na prvom mestu Nemakoj:
739

734 Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/self-determinaton-
are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/. Pristupljeno 19. marta 2008.
735 Uvod knjige Razaranje Jugoslavije (Destruction of Yugoslavia), citirane u 59 publikacija, Branka
Maga poinje sledeim reenicama: Godina 1992, odreena za presudnu na putu ka evrop-
skom jedinstvu, suoena je sa laganim razaranjem putem bombardovanja Sarajeva i drugih
gradova i njihovim izgladnelim stanovnicima pred oima televizijskih gledalaca sveta. Suoena
je sa dva miliona bosanskih muslimana, koje su masakr, silovanja i teror ve isterali iz njihovih
domova, koji su baeni u koncentracione logore ili napravljeni izbeglicama unutar njihove
zemlje ili van nje, kojima preti prvi genocid u Evropi od Drugog svetskog rata. Sve se to desilo
s punim znanjem celog sveta, koji je sasvim svestan identiteta poinioca koji usavrava ove pro-
cedure tokom godine otkako je okupirao Hrvatsku, ukljuujui zone koje su formalno pod zati-
tom UN (Maga, 1993: XI). Ove prve tri reenice Uvoda najbolje svedoe o propagandistikom
karakteru pisanja. Jezik je nabijen jakim oseanjima preko izraza genocid, masakr, silovanja,
teror. Sve navedeno se jasno vee za samo jednu stranu u junoslovenskom sukobu. Istovre-
meno, na prvom mestu se pominje rat u BiH da se Vlasi ne sete, a tek potom se govori o onom
to autorku posebno titi upravo zavrena prva faza rata u Hrvatskoj iz koje je Hrvatska izala
sa gubitkom znaajnog dela teritorije koji su jednim delom naseljavali Srbi i iz kojeg je veliki
deo Hrvata bio isteran. BiH i Bonjaci su korieni kao dimna zavesa za prikrivanje jasnih naci-
onalnih interesa Hrvata. Naravno, oseanjima nabijeno moralisanje bilo je u funkciji pridobija-
nja javnog mnenja za antisrpsko delanje kako bi se ostvarili nacionalni i dravni interesi Hrvat-
ske, onako kako ih razume liberalniji deo hrvatskih nacionalista.
736 Meunarodni krivini tribunal za Jugoslaviju u Hagu.
737 Do aprila 2008, 699 Srba i 38 Bonjaka, Hrvata i Albanaca zajedno, osueno je za ratne
zloine bilo u Hagu ili pred junoslovenskim sudovima. Politika, 14. IV 2008. godine.
738 U Hrvatskoj su postojali logori ili zatvori posebno za Srbe. Najpoznatiji po zlu, od njih 226,
koliko ih je bilo po direktoru Veritasa Savu trbcu, jesu splitska Lora, Kerestinac, Crvena
kasarna u Osijeku. Zloini protiv ovenosti tamo su bili pravilo.
739 Domai leviari, pak, npr. Mihailo Markovi u lanku Uzroci razbijanja Jugoslavije, neretko
smatraju unutranje inioce bitnijim od spoljanjih: Raspad Jugoslavije je odreen
Bez obzira kakve su mu bile namere, Badinterova funkcija se svela na to da prui
pseudopravnu glosu oportunistikom pristanku Evropske unije da se, na zahtev
Nemake, Jugoslavija raspara. Takoe: Advokati brzog priznanja secesionistikih
republika tvrdili su da e to da sprei graanski rat u Jugoslaviji reavajui problem
jednom za sva vremena. Ali brzo diplomatsko priznanje nije donelo kraj borbi, ve pre
formalnu transformaciju graanskog rata u meunarodni konflikt, i na taj nain otvo-
rilo put meunarodnoj intervenciji (istakla D. D.). Uinak je bio da su uniteni izgledi
neutralnog posredovanja i jo vie polarizovan konflikt (Donston, 2005: 5051).
Slaui se u osnovi sa gornjom analizom Dajane Donston
740
(Diana John-
stone), analitiarka Doen Filips (Joan Phillips) u magazinu Living Marxism
ponudila je analizu uzroka raspada SFRJ i rata:
Ukoliko se radi o lokalnom iniocu koji je doprineo balkanizaciji Jugoslavije,
onda je to bila ekonomska utakmica, a ne etniki sukob. Takmienja za dobra su
se preobrazila u etniki sukob preko nacionalistikih politiara rivalskih jugoslo-
venskih republika. Ovaj etniki sukob je potom eksplodirao u sveopti graan-
ski rat jedino posle intervencije spoljanjih sila (Phillips, 1992).
Ova autorka je jo 1992. bila sigurna u neubedljivost balkanistikog argu-
menta veite mrnje kojim bi se objanjavao krvavi nestanak SFRJ, a koji je
u to doba bio hegemon na Zapadu. Umesto toga, ona je u marksistikom
maniru ponudila ekonomsko objanjenje nastanka nacionalizma i raspada
SFRJ. Takoe, razlog za graanski rat nala je u imperijalistikim interesima
velikih sila. Razume se, time se prenaglaava znaaj ekonomskog determi-
nizma, ali se ne previa spoljnopolitiki inilac u izazivanju ratnog nestajanja
kompleksnim skupom unutranjih i spoljanjih faktora od kojih je najbitniji bio separati-
zam vie konstitutivnih nacija (Markovi, 1994: 205). U spoljne inioce Markovi ubraja
tradicionalni nemaki ekspanzionizam prema jugoistonim slovenskim regionima (koji je
ohrabrivao i podravao hrvatski i slovenaki separatizam); neprijateljstvo Vatikana prema
pravoslavnim Srbima i, od aprila 1992, otvorena amerika podrka bosanskim muslima-
nima, motivisana amerikim interesima u Turskoj, bliskoistonom naftom i junim musli-
manskim republikama u bivem Sovjetskom Savezu (Markovi, 1994: 205). Valja uoiti da
je nacionalno ime Bonjaka, tada jo uvek Muslimana, napisano malim poetnim slovom,
iako je u SFRJ bilo uobiajeno da se koristi veliko poto se radilo o priznavanju nacional-
nog identiteta pod tim imenom, to svedoi o oviniziranju ovog leviara u devedesetim
godinama. U 2007. nije se libio da otvorenim pismom uputi podrku kandidatu krajnje
desnice na predsednikim izborima u Srbiji. Da je autor lanka ukljuio doprinos srpske
strane slomu Jugoslavije, to mu zacelo nije bilo ni na kraj pameti, analiza inioca koji su
razbili SFRJ bila bi kompletna, iako bi se moglo polemisati oko preimustva spoljnih i
unutranjih. M. A. Hor, pak, kae da ne postoji ni najmanji dokaz da je Nemaka orkestri-
rala raspad Jugoslavije (Hoare, 2003: 551).
740 Njena studija FoolsCrusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusions (Suludi krstai:
Jugoslavija, NATO i obmane Zapada) iz 2002. citirana je tek u 14 bibliografskih jedinica.
SFRJ, kao to je to sluaj u levoliberalnom tumaenju. Uz reeno treba dodati
da je jasno uoen procesualni karakter nestajanja SFRJ, to nije sluaj sa levo-
liberalnim tumaenjima koja sve svode na pojavu Slobodana Miloevia, a
procesualan karakter se pripisuje moda jedino srpskom nacionalizmu. Sve
ostalo je tek reakcija na njega i njegovog nosioca Slobodana Miloevia.
Tipian primer takvog objanjenja daje Martin o
741
kritikujui ekonomi-
stika i antiimperijalna objanjenja raspada SFRJ leviara Dejvida endlera:
Tako Dejvid endler u svom objanjenju raspada Jugoslavije sasvim previa
dinamike kljunih lokalnih sila. On proputa da pomene takve sredinje inje-
nice kao to su: Miloeviev coup dtat kojim je ukinuta autonomija Kosova i
kojim je stvoren oblik kolonijalne represije i aparthejda u pokrajini, to je dovelo
do skoranjeg rata (predvienog tokom 90-ih). Ovo mu je, takoe, omoguilo
da ovlada saveznim institucijama, i gurne slovenake i hrvatske elite prema
nezavisnosti. Jugoslovenska armija (JNA), do tada sasvim srbizovana, pokre-
nula je prvi sveobuhvatni rat protiv hrvatskih gradova Osijeka i Vukovara 1991.
(Shaw, 2000).
Dakle, o poinje analizu procesa nestajanja SFRJ ukidanjem autonomije
Kosova, a ne, recimo, donoenjem Ustava 1974. koji je doveo Srbiju u neravno-
pravan poloaj ne samo u saveznim okvirima, ve i u odnosu prema sopstvenim
pokrajinama. Osim toga, da li je slovenaku i hrvatsku elitu trebalo gurati prema
nezavisnosti? Da li su, moda, one samo iskoristile strateku prednost Miloevi-
evog negativnog ugleda na Zapadu posle pada Berlinskog zida? No, levi liberal
delanje zapadnih sila u procesu nestajanja SFRJ sistematski ne uzima u razmatra-
nje. Naposletku, injenino je netano da je JNA 1991. bila sasvim srbizovana.
Takoe, da li su, moda, slovenaka i hrvatska strana odgovorne za jed-
nostrano i nasilno otcepljenje uz opkoljavanje kasarni i ikaniranje oficira i
njihovih porodica? Uopte, itav proces nestajanja SFRJ pojednostavljen je
putem pridavanja pretenog uzronog uinka linosti Slobodana Miloevia
s kojim proces nestajanja SFRJ i ratovi poinju i zavravaju se. Ograda kako
je apsolutno tano, naravno, da su i druge nacionalne elite diljem Jugosla-
vije bile jedva nevine zvui krajnje neubedljivo i utvruje njihovu minimalnu
odgovornost, jer se u stvari tvrdi kako su one sutinski nevine.
742
Jedva nevin
eufemistiki i opravdavajue znai da ipak nije kriv.
741 o dosledno brani humanitaristiki imperijalizam: Ratove je Slobodan Miloevi vodio pro-
tiv hrvatskih, bosanskih muslimanskih i albanskih civila kao i meovitih zajednica poput
Sarajeva jednako kao i protiv hrvatske i bosanske drave, Oslobodilake vojske Kosova i
NATO (Shaw, 2001: 634). Diskurzivna strategija personalizacije imala je za cilj satanizaciju
jednog delatnika i bila je u funkciji pravdanja imperijalnih nastojanja SAD i NATO.
742 Living Marxism i urednik Mik Hjum, alijas Edi Viejli (Eddie Veale), imali su znatno druga-
iji stav: Izvesno je da je Miloevi brutalan, sebian politiar i da srpske snage snose
To se docnije potvruje tvrdnjom da nijedan ozbiljan posmatra ne sum-
nja da je srpska mo, preko JNA, lokalnih srpskih snaga i paravojski, kao i
preko srpske drave, bila glavni agresor, premona vojna sila, zaetnik i naj-
vei praktiar nasilja protiv civila, te da je ona uvek bila okupljena oko Milo-
evia, predsednika prvo Srbije i zatim krnje Jugoslavije (ak i za vreme kada
su postojale podele s npr. Radovanom Karadiem u Bosni) i da je on igrao
dominantnu ulogu u usmeravanju njenih kampanja.
Kada god nedostaju jai argumenti, retorski se posee za izjavama tipa
kao to je opte poznato ili ni jedan ozbiljan posmatra ne sumnja, ime
se sopstvenim tvrdnjama eli pribaviti neosporivi autoritet (Van Dijk, 1995:
32). o je, meutim, preuveliao znaaj inioca linosti u objanjavanju dru-
tvenih pojava kako bi pojednostavio objanjenje jednog sloenog problema.
Utoliko se i ne prihvata da je dolo do demonizacije Srba, to endler i drugi
radikalni leviari esto zameraju sredstvima masovnog optenja na Zapadu.
Naprotiv, tvrdi se kako kritika demonizacije zapravo slui prikrivanju stvarne
odgovornosti srpske moi uopte i Miloevia posebno. Pada u oi isticanje u
prvi plan u nekoliko navrata srpske moi. U najmanju ruku, kao da se radi o
nekoj ogromnoj a ne o neznatnoj sili u evropskim okvirima, koja je na poetku
rata bila jaa od drugih u bivoj Jugoslaviji.
Umesto takvog opaaja dogaanja na prostoru bive SFRJ, Mik Hjum je
u antiimperijalistikom okviru nudio takoe pojednostavljenu sliku koja je
oslobaala svake odgovornosti lokalne delatnike, a odgovornost pripisivala u
celosti monim meunarodnim iniocima: Zapadne nacije nisu zapravo zao-
kupljene onim to neko ini nekom drugom u lokalnim sukobima. Umesto
toga, Nemci, Amerikanci, Francuzi i Britanci cinino upotrebljavaju bojita kao
krvavu ahovsku tablu na kojoj igraju igru moi jedni protiv drugih. Pioni u toj
igri i najvei gubitnici do sada jesu obini Srbi, Muslimani i Hrvati bivih
jugoslovenskih republika (Hume, 1992b). Dok je uveliko tana ocena moral-
nosti i iskrenosti meunarodnih monih politikih inilaca, dotle se, ipak, ne
mogu osloboditi odgovornosti lokalne politike elite, pa makar se sve odigra-
valo u dobu globalizacije. Naime, niko sa strane nije mogao da elite i iroke
drutvene slojeve tako zadoji takmiarskim i kadto zloudnim nacionaliz-
mom, kao to je to bio sluaj u bivoj SFRJ, pa da oni veinom sasvim izgube
interes za saradnju u cilju zajednike dobrobiti.
odgovornost za smrti mnogo civila u Bosni. No, one nemaju monopol na nasilje i ubija-
nje baki (sintagmu je upotrebio oksfordski konzervativni istoriar Norman Stoun, prim.
aut.) u jugoslovenskom graanskom ratu. Sve raznovrsne armije i frakcije su odgovorne
za zloine. Hrvatsko vostvo je zajedno sa Srbijom umeano u pokuaj podele Bosne.
Ipak, samo su Srbi izloeni besu zapadnih sila (Hume, 1992a) Dakle, jasno je da se srbi-
janska vlast ne oslobaa odgovornosti, kao i da se ne previaju zloini koje sprovode neki
Srbi, ali se u isto vreme argumentuje da ni drugi delatnici u jugoslovenskom sukobu nisu
nevini, te da zato nema razloga za jednostranu demonizaciju Srba.
Living Marxism je, meutim, veoma brzo prozreo zato je dolo do demo-
nizacije Srba na Zapadu. Prvi uvodnik i lanci o raspadu SFRJ pojavili su se u
decembru 1991. godine.
743
Tako se u lanku koji je imao za cilj da objasni zato
su Srbi prepoznati kao Bele crnuge Novog svetskog poretka Edija Viejlija
(Eddie Veale), tj. Mika Hjuma, podsea na taj uvodnik: Uvodnik iz decembarskog
izdanja 1991. uoio je rane pokuaje Nemake i evropske desnice da od Srba
naprave rtvene jarce, i zakljuio da ako najnovija propagandna kampanja na
Zapadu bude voena do konanog zakljuka, Srbija bi mogla iskusiti iraku sud-
binu izbrisanosti sa mape. Polovinom 1992. uoeni su motivi zapadnih elita:
Otkad je raspad sovjetskog bloka uklonio komunistikog bauka, zapadne elite
pokuavaju da uspostave surogate neprijatelja, protiv kojih mogu pokazati nji-
hovu mo i ispuniti samododeljenu ulogu ampiona prava. Srbi su najnoviji
narod koji treba demonizovati zarad tog cilja. (...) Srbi su namerno uspostavljeni
kao bele crnuge novog svetskog poretka, i podvrgnuti onoj vrsti propagande
koju su zapadni imperijalisti obino primenjivali na Arape i crnce ili u britan-
skom sluaju na Irce (Hume, 1992a).
Dakle, poznati antiimperijalni okvir predstavljanja stvarnosti posluio je
kao sredstvo uokvirenja jedne nepoznate posthladnoratovske situacije, slu-
ei se nepouzdanom diskurzivnom strategijom zakljuivanja po analogiji. Pa
ipak, ini se da je u ovom sluaju autor u pravu, jer je imperijalni okvir prime-
njivan veoma esto od strane konzervativnih i liberalnih autora, to pravda
upotrebu reaktivnog antiimperijalnog okvira. Radilo se o pronicljivom uvia-
nju sutine politikog, tj. o potrebi postojanja neprijatelja. Protivljenjem nepri-
jatelju koji se predstavlja Zlim ne samo to se potvruje sopstveni identitet
Dobrog prema Drugome, ve se i promoviu posebni interesi kao otelotvo-
renje univerzalnih vrednosti. Hjum se, meutim, nije zaustavio na ustanovlja-
vanju motiva, ve se zapitao i o procesu koji je doveo do toga da se ba Srbi
izaberu kao meta demonizacije. U tom smislu se analizirala igra moi koja se
vodila izmeu ujedinjene Nemake i SAD:
Nemaka vlada je pogorala sukob u Jugoslaviji podravajui civilizovanu
Hrvatsku protiv varvarske Srbije, i prisiljavajui ostatak EZ da je sledi. Nemaka
je intervenisala protiv Srba da bi zapeatila njenu vlast nad ostatkom Evrope,
i pokazala da nije vie spremna da dela kao sporedni poslunik SAD u meu-
narodnim poslovima. (...) Ove godine (1992, prim. aut.), meutim, ia borbi
se prebacila iz Hrvatske na Bosnu, a amerike vlasti su preuzele vodeu ulogu
743 Robert Killick alijas Rob Knight, Croatia: Germanys Gulf War?, Living Marxism, December
1991. Naalost, lanak je autoru bio nedostupan jer elektronski arhiv asopisa ne obu-
hvata 1991. godinu.
u antisrpskom krstakom ratu. Predsednik Dord Bu (stariji, prim. aut.), kojeg
podrava Mejdor, gurnuo je UN da nametnu sankcije Beogradu i pridobio NATO
da pripreti Srbiji ratom, u cilju ponovnog uspostavljanja izgubljenog autoriteta
SAD unutar Zapadnog saveza (Hume, 1992a).
Valja primetiti kako je ve 1992. dobro uoen okvir sukoba civilizacija i
balkanistiki diskurs koji su primenjivali nemaki konzervativci
744
u tumaenju
raspada SFRJ, kao i motivi ujedinjene Nemake da se potvrdi kao velika sila u
okviru tadanje EZ i prema SAD. Istovremeno, meutim, ukazano je i na poli-
tiki protivudar SAD koje su iskoristile, ako ne i izazvale, rat u BiH da povrate
nakratko poljuljani presti moi posredstvom ojaanog NATO. Prema tome,
Nemakoj se preutno pridaje znaenje i znaaj, ako ne uzroka, ono katali-
zatora u izazivanju rata u Hrvatskoj, a SAD odgovarajue znaenje i znaaj u
preseljenju i pojaavanju sukoba u BiH.
Ono to ujedinjava radikalne leviare i leve liberale u tumaenju ras-
pada SFRJ jeste ubeenje da se Jugoslavija nije raspala sama od sebe, ve
da je imala razbijae. Znaajna razlika, meutim, odnosi se na prepo-
znavanje subjekta razbijanja. U sluaju levih liberala to su Slobodan Milo-
evi i srpski nacionalizam,
745
dok veina angloamerikih radikalnih levi-
ara smatra da je SFRJ razbijena blagodarei interesima imperijalnih sila
Nemake i SAD.
744 No, osim nemakih, izriito su kritikovani i britanski konzervativci, npr. istoriar Nor-
man Stoun (Stone): Vodei konzervativni intelektualci su odbacili stari diplomatski
jezik i nekontrolisano napali Srbe u tabloidnom stilu. Tako, Norman Stoun, oksfordski
profesor istorije, eli da Zapad naorua Hrvate i podri bosanske muslimane, na teme-
lju toga to je Miloevi ef gangstera u komunistiko-faistikom krstakom ratu, ija
jugoslovenska armija vri nasilje i ubijanja baki u ime srpskog nacionalizma (Hume,
1992a). Doista, radilo se o tabloidnom stilu uokvirenom hladnoratovskim okvirom
i poduprtom u propagandne svrhe vulgarizovanom teorijom o totalitarizmu. Treba
primetiti i da mesto na prestinom univerzitetu ne jemi ni intelektualno potenje,
ni teorijski zasnovanu dubokomislenu analizu neke pojave. tavie, univerziteti kao
par excellence konzervativne ustanove, a naroito se to odnosi na engleski Oxbridge,
neretko odgajaju one koji e to uspenije ideoloki pravdati interese monih nacio-
nalnih i globalnih delatnika.
745 M. A. Hor je na jednom trockistikom internet mestu (1993. je tekst pod istim naslo-
vom, Yugoslavia the Acid Test, objavljen u tampanom obliku) u sklopu kritike najve-
ih britanskih trockistikih grupa povodom stava o SFRJ pisao: Tek je odbijanje Miloe-
vieve Srbije da razmotri dalju decentralizaciju Jugoslavije doista, njegov pokuaj da
preokrene decentralizaciju koja je stavljena u pogon pod Titom izmeu 1966. i 1974.
odveo Hrvatsku i Sloveniju u secesiju. Jugoslavija kao centralizovana drava se, zacelo,
raspala kao rezultat hrvatskog i slovenakog politikog i ekonomskog razvoja izmeu
1941. i 1991, ali Jugoslaviju u njenom naprednom smislu udruenja nacija razorio
je Miloeviev reim u Srbiji (Hoare, 1993). Problem sa takvim nainom razmiljanja
nalazi se u injenici da svaka dalja decentralizacija predstavlja ukidanje udruenja
nacija. O tome svedoi i sam Hor svega nekoliko reenica pre gorenavedenog navoda:
Tako u prikazu ve pomenute knjige Branke Maga Doen Filips kae:
Prema Magaovoj, Jugoslavija nije umrla prirodnom smru: nju je unitila
Velika Srbija. (p XIV) (Phillips, 1993). Filipsova s pravom, iako poneto grubo,
veli da ovaj stav Magaova ponavlja kao mantru u svakoj prilici. Ono, meu-
tim, to Filipsova ne uoava jeste jezik koji Branka Maga upotrebljava. Naime,
jezik je kvazi revolucionaran, tj. oblik je ostao leviarski, iako se sadraj dra-
stino promenio.
Recimo, Magaova veli: Ono to je Srbija propustila da dobije u dva
balkanska rata i u dva svetska rata iznenada je izgledalo na dohvat ruke.
Cela nacija se, ini se, ujedinila iza kontrarevolucionarnog projekta koji
je uistinu bio oblikovan od strane istaknutih intelektualaca (Maga, 1993:
XIV). Tako se osoba koja je napustila antikapitalistiki stav trockistike usme-
renosti obruava na srpske intelektualce zbog oblikovanja kontrarevoluci-
onarnog projekta i oruane kontrarevolucije. Ispada da su oni krivi i za
raspad socijalizma u koji je neko autorka polagala nade, pa je, kako to i
Filipsova kae, donedavno bila lan redakcije The New Left Review.
746
Isto-
vremeno, Magaova je srpski nacionalizam predstavila rasistikim po istorij-
skoj analogiji sa nacistikom Nemakom: Kako se rat koji je istinski poeo
u avgustu 1991. produbljivao, tako su predviene konture rasno istovrsne
velike Srbije bivale sve vidljivije (Maga, 1993: XIV). Okvir agresorrtva i
diskurs II svetskog rata je jo u uvodu knjige zapadnom itaocu propagan-
dno pribliavao prohrvatski i antisrpski opaaj stvarnosti sukoba u bivoj
Jugoslaviji.
747
tavie, svaki sledei novi jugoslovenski ustav donet izmeu 1946. i 1974. jemio je
vei stepen ekonomskog i politikog suvereniteta republikama. Tako je period komu-
nistike vladavine u Jugoslaviji svedoio o postojanoj evoluciji zemlje od centralizo-
vane drave u labavu konfederaciju do 1980. to je nadgledao sam Tito. Takoe, u
pravu je M. A. Hor kad kae: Tako, kada se predsednici Hrvatske i Slovenije, Tuman i
Kuan, bore za veu nezavisnost njihovih republika 19901991, oni samo delaju u tra-
diciji posleratnog hrvatskog i slovenakog komunizma. Sledstveno, kriviti za razara-
nje labave konfederacije iskljuivo Miloevia u najboljem sluaju je netano, a u naj-
gorem i licemerno.
746 Doista, nacionalni identitet se u velikoj veini sluajeva pokazao znatno jaim u odnosu
na klasni u trenutku raspada SFRJ, ba kao to se to desilo i u predveerje I svetskog
rata. Tome se ne treba uditi, jer se u oba sluaja radilo o kriznim trenucima. Kako se u
drutvenim krizama identitet pojedinca ne bi izgubio, traga se za oseajno jaim upo-
ritima, a tu je etnika veza barem u modernom dobu bez premca.
747 To je uoila i Filipsova koja citira sledei stav Magaove: Kakve god se kritike mogu
uputiti tretmanu srpske manjine od strane hrvatske vlasti, ima tek nekoliko znakova
sistematskog progona, koji izvesno nisu iste prirode od koje pate nacionalne manjine
u Miloevievoj Srbiji (str. 316). Beogradska ovinistika politika prema Albancima na
Kosovu, veli Filipsova, upotrebljena je kao izgovor ili krinka koja pokriva zagrebaku
ovinistiku politiku prema Srbima u Hrvatskoj (Phillips, 1993).
11.9. Bosna i Hercegovina graanski rat ili srpska agresija;
koncentracioni logori, silovanja kao ratna strategija, genocid
Rat u BiH prouzrokovao je jo vea neslaganja no ratovi u Sloveniji
748
i
Hrvatskoj. Prizori izbeglica su preplavili sredstva masovnog optenja i blazi-
rana publika je elela da pokae kako oseajna tupost nije njena osobina. Iz
ovog sutinski neiskrenog uivljavanja u probleme izbeglica BiH nastala je
neka vrsta vruice koja je tresla naroito autore levoliberalnog usmerenja.
Istovremeno, nekima od njih koji su imali posebne motive to je pomoglo da
se izbore za nacionalne, partijske ili line interese. Pomenuti sin Branke Maga
je npr. pisao: Ja sam napola Hrvat, i priznau da imam poseban hrvatski plan
(agenda) za opiranje pravu bosanske Republike Srpske da se odvoji od Bosne,
kao i za odbijanje ideje da bi jedan takav akt secesije na bilo koji nain bio
jednak potpuno legitimnoj secesiji Kosova od Srbije (Hoare, 2008a). Ovakva
iskrenost se retko sree u ideolokim raspravama i na tome se Horu moe
biti blagodaran. Potom je sledilo objanjenje koje, premda iskreno, jeste tek
delom i istinito:
Naime, ako bi se podralo pravo Republike Srpske da se odvoji od Bosne, onda
bi trebalo podrati slino pravo za od strane Hrvata kontrolisani deo Bosanske
Federacije. Ovo bi vodilo, u stvari, nastanku Velike Hrvatske. Kao protivnik veli-
kohrvatskog nacionalizma, ovo nije neto to bih mogao prihvatiti. Svaki istin-
ski hrvatski demokrata i antifaista je zakleti protivnik velikohrvatskog naciona-
lizma i sledstvene podele Bosne. Ne samo da bi ona proizvela golemu nepravdu
narodu Bosne, ve bi i nagradila najgore elemente u hrvatskoj politici ustae,
tumanovce i druge oviniste. To bi bila izdaja sve trojice istinskih bosansko-
hrvatskih patriota Stjepana Kljujia, Iva Komia, Ivana Lovrenovia i drugih
koji su hrabro branili njihovu bosansku domovinu protiv velikohrvata tokom
90-ih i posle (Hoare, 2008a).
Svakako, autoru treba priznati iskrenost motiva kada se kao levi liberal
opire takvoj vrsti hrvatskog nacionalizma koju je npr. branio Tuman. Naime,
on smatra da bi gorljivi nacionalizam Hercegovaca mogao otetiti politiku kul-
turu Hrvatske, te da bi i faizacija mogla uslediti. Pa ipak, da li e antifaizam
imati izgledniju priliku za uspeh ako su nacionalisti frustrirani ili ako su zado-
voljni? ini se da frustriranost nacionalista uz socijalne probleme pogoduje
dolasku na vlast krajnjih desniara. Utoliko je tvrdnja o antifaizmu kao moti-
vaciji autora za odbacivanje velikohrvatskog reenja unekoliko problematina.
748 arko Puhovski je desetodnevni rat nazvao operetskim. U tome ima dosta istine ima-
jui u vidu da su se dvojica starih drugova Kuan i Miloevi dogovorili da se JNA povue
iz Slovenije.
Pre e biti da je Hrvatskoj iz stratekog razloga bitno da pomeri granicu
prema Srbiji to dalje na istok, kao i da ima Bonjake kao saveznike protiv
Srba. Da bi se to ostvarilo potrebno je da granica Srbije ne prelazi Drinu. Isto-
vremeno, za hrvatski nacionalizam je poeljno da odustane od plana Velike
Hrvatske, jer bi on mogao da ukljui tek zapadnu Hercegovinu, a u tom sluaju
bi granica neke srpske federacije (velike Srbije) mogla ui u meki trbuh ove
drave. Utoliko, nezavisna i na Hrvatsku naslonjena Bosna i Hercegovina jeste
u najboljem interesu hrvatskog nacionalizma, pa je iskreni i razumni hrvat-
ski nacionalista treba svakako podrati.
749
Istovremeno, biva belodano da su
racionalno shvaeni nacionalni interesi Hrvatske isprepleteni sa epohalnim
porazom drutava realnog socijalizma M. A. Hora terali ka levom liberalizmu.
Uopte, rat u BiH su radikalni leviari videli kao graanski rat na etnikoj
osnovi, dok su ostali, a naroito levi liberali, ovaj rat videli kao agresiju Srbije
na BiH. Propast realsocijalistikih drutava, ratovi na prostoru SFRJ, sve ee
ofanzivne vojne akcije NATO saveza
750
inicirali su uobliavanje Juston mani-
festa (Euston Manifesto) koji je uobliila grupa levih liberala u prolee 2006.
s namerom spasavanja levice.
Vodei lanovi navedene grupe su, izmeu ostalih, uz oca i sina Hor:
751

Norman Deras (Norman Geras), marksista i profesor emeritus politikih nauka
na univerzitetu Manester, Norman Koen (Cohen), kolumnista levoliberalnog
nedeljnika The Observer, Nik Koen (Nick Cohen), novinar, alom Lepin (Sha-
lom Lappin), profesor raunarske lingvistike na Kings koledu Univerziteta u
Londonu, Frensis Uin (Francis Wheen), kolumnista The Guardian i pisac knjige
o Marksu, Oliver Kam (Kamm), kolumnista The Guardian, ameriki istoriari
Daniel Goldhagen (Goldhagen) i Volter Laker (Walter Laquer), Tomas Kamen
(Thomas Cushman), urednik The Journal of Human Rights.
Manifest je objavljen u levoliberalnom asopisu The New Statesman i u
elektronskom izdanju The Guardian. U njemu se: podravaju humanitarne
intervencije; protivi antiamerikanizmu (to dodue naelno ne iskljuuje kri-
tiku spoljne politike SAD) i antizapadnom stavu; naroito igoe antisemiti-
zam (koji se, po Manifestu, skriva pod krinkom anticionizma); islamofaizam;
i terorizam. Izriito se ne podrava ni jedan drutveni sistem, ali se zalae za
749 M. A. Hor o ovome pie u lanku o hrvatskom projektu podele BiH: Hrvatski poraz u
ovom ratu (rat Bonjaka i Hrvata u BiH, prim. aut.) je, moda, ak spreio jo goru kata-
strofu od koje su mnogi protivnici Tumanove bosanske politike strahovali: propast
Bosanske Armije, totalni raspad Bosne i Hercegovine i stvaranje jedne Velike Srbije koja
se protee od reke Kupe i obuhvata treinu Hrvatske (Hoare, 1997: 121). U Hrvatskoj je
ideju Velike Hrvatske podravao Franjo Tuman, desno krilo HDZ i pravai, dok su podrku
nezavisnoj BiH davali Stjepan Mesi i liberalno-nacionalistiki tabor Hrvatske.
750 U osnivakom aktu NATO je odreen kao odbrambeni savez.
751 Juston manifest ima dosta dodirnih taaka sa principima Henri Dekson Drutva, Wiki-
pedia, http://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Euston_Manifesto&redirect=no), pri-
stupljeno 6. aprila 2008.
socijalnu pravdu, protiv bede i siromatva, te za otpisivanje dugova siroma-
nim zemljama sveta. U zakljuku Manifesta, koji je ovde naveden u celini, stoji
ono to je u stvari najvanije:
ivotno je vano za budunost progresivne politike da ljudi liberalnog, ega-
litarnog i internacionalistikog stava treba da progovore jasno. Moramo odre-
diti sebe protiv onih koji su itav progresivno-demokratski program podredili
jednom praznom i pojednostavljenom antiimperijalizmu i/ili neprijateljstvu
prema sadanjoj amerikoj vladi (Bu mlai, prim. aut.). Vrednosti i ciljevi koji
odista prave program vrednosti demokratije, ljudskih prava, stalne borbe
protiv nepravednih privilegija i moi, solidarnost s ljudima koji se bore pro-
tiv tiranije i represije jesu ono to najistrajnije odreuje oblik bilo kojoj levici
kojoj vredi pripadati.
752
Dakle, ono do ega potpisnici Manifesta najvie dre jeste u stvari borba
protiv antiimperijalizma radikalne levice. Doista, neki od njih, npr. D. J. Goldha-
gen, T. Kamen, F. Uin, otac i sin Hor, O. Kam, u tome su se veoma istakli. Oni
su stalno i uporno zahtevali da se kazne Srbi u BiH, da se bombarduje Srbija,
a da se pomogne svima koji se sa Srbima nalaze u sukobu, a naroito Bonja-
cima i Albancima, poto veruju da su oni dobri, beli, sekularni i progresivni
muslimani na ijem bi primeru moglo da se pokae da zapadnjaci nisu isla-
mofobi, poto pomau dobre muslimane a protive se samo islamofaistima
koji su protiv politike SAD.
Nasuprot njima stajali su liberterski socijalisti oko N. omskog i Z maga-
zin, liberterski marksisti oko Living Marxism (LM) i vei deo trockistikih grupa.
Jedini izuzetak koji je autor ovog rada naao jesu radikalne leviarske grupe
marksistikih humanista okupljenih oko asopisa News and Letters i trocki-
stiki Savez radnike slobode (Alliance of Workers Liberty) koje su podravale
ne toliko ameriku intervenciju, poto nisu verovali u iskrenost humanistike
retorike amerike imperijalistike spoljne politike, koliko borbu Bonjaka, i
naroito kosovskih Albanaca i OVK protiv srpskog nacionalizma.
Dok su levi liberali masovno i ubeeno BiH smatrali otelotvorenjem
vieetnikog raja, dotle je veina radikalnih leviara bila sumnjiava prema
takvim tvrdnjama. Istovremeno, od slike BiH zavisilo je da li e sam rat biti
oznaen kao graanski ili kao agresija Srbije. Po pravilu, oni koji su BiH doiv-
ljavali kao politiku zajednicu ispunjenu meuetnikim nepoverenjem koja
je mogla opstati samo u okviru vee celine kao to je SFRJ, rat su smatrali
graanskim, a oni koji su BiH smatrali harmoninom vieetnikom zajed-
nicom rat su smatrali srpskom i, uvek u manjoj meri, hrvatskom agresijom.
752 Juston manifest, (http://eustonmanifesto.org/joomla/index.php?option=com_content&
task=view&id=12&Itemid=41), pristupljeno 6. aprila 2008.
U lanku Bosna: mitovi vieetninosti Frenk Firedi, alijas Linda Rajan (Linda
Ryan), pokuavao je da dovede u pitanje neka meu liberalima optepri-
hvaena gledita:
Bosanska republika uiva meunarodno priznati ugled bastiona prosveene
viekulturalnosti protivne etnikim mrnjama. Ovaj ugled je toliko naduvan da
ak i obini bosanski Muslimani ismevaju multi, multi, multi zastavu kojom mau
njihovi strani podravaoci. Na Zapadu je, meutim, bosanski status kao model
vieetnike, viestranake, viesvakakve drave neupitan (Ryan, 1996).
Doista, ako se zna na ta je liio rat u BiH, onda je veoma teko pretpo-
staviti da je ova republika bila uzor vieetnike trpeljivosti, pa iako je u njoj
bilo sapostojanja. Ove injenice su svesni i apologete vieetninosti BiH, pa
kao objanjenje nude injenicu da su BiH bile takve do agresije Srbije, a da
je zatim ratno nasilje razorilo tako poeljne crte drutvenog ivota. Ponekad
ova tenja dobija i karikaturalne obrise:
Bosanski rat je ukljuio napad na BiH od strane agresora, i agresorova strategija
je ukljuivala pridobijanje Bosanaca da ubijaju jedni druge kako bi se pospeila
podela njihove zemlje u tri etniki istovrsne celine. Ti muslimani koji su masakri-
rali srpske civile pomagali su, prema tome, agresoru i ima razloga za sumnju da
su neki od njih to inili namerno. U mojoj knjizi Kako se Bosna naoruala rasprav-
ljao sam o mogunosti da su visoko rangirani muslimanski i hrvatski oficiri Bosan-
ske Armije i HVO svesno radili kao agenti ili saveznici Beograda da razore meu-
etnike odnose i podele zemlju (Hoare, 2008b).
Autor nije svestan da gradi stereotip o Bonjacima kao lakomim i lakou-
mnim izdajnicima svoje zemlje. Dakako, to povlai nova pitanja, npr. kako je
mogue da se namnoe toliki izdajnici BiH koji namerno i svojevoljno sara-
uju sa agresorom, ako je ona odista pre rata bila tako vieetniki nadmona
kao to ovaj autor i mnogi drugi levi liberali pretpostavljaju? No, u susretu sa
injenicama koje ne podravaju autorovu tezu i koje dugo posle zavretka
rata opstaju, M. A. Hor pokuava da nae odgovor u pronalaenju fantasti-
nih teorija zavere.
Nasuprot njemu, Frenk Firedi u ve citiranom lanku pominje injenicu
da su viestranaki izbori u BiH jasno pokazali da je ova politika zajednica
bila etniki izdeljena, poto su pobedile etnike stranke, od kojih je kao prva
nastala upravo muslimanska SDA. tavie, navodi se da je Patriotska liga,
bosansko-muslimanski embrion armije, koja je podigla prve barikade u Sara-
jevu marta 1992, bila osnovana rane 1991. godine kao paravojna formacija.
Dakle, oblikovanje SDA, kao prve jednonacionalne stranke, i Patriotske lige,
tj. tzv. zelenih beretki, svedoilo je da se nije moglo verovati vostvu SDA da
ono predstavlja nekakav vieetniki ideal BiH. Naposletku, nisu zaboravljena
ni kljuna pitanja: Ako su bosansko-muslimanski voi toliko za vieetniku
dravu, zato su onda naputali Jugoslaviju? Ako oni sada insistiraju da ele
da ive zajedno sa Srbima i Hrvatima u Bosni, zato nisu eleli da ive s njima
u Jugoslaviji, vieetnikoj dravi od koje su se bosanski muslimani odvojili?
(Ryan, 1996).
Naravno, odgovor je leao u injenici da su Bonjaci eleli da budu makar
relativna veina u BiH, a ne manjina u Jugoslaviji, ali onda je svaki govor o
iskrenoj privrenosti vieetninosti besmislen. No, osim toga, autor lanka je
postavljao i pitanje da li se mudahedinske jedinice slau sa vieetnikim
idealom. Takoe, postavljalo se i pitanje Sarajeva i Tuzle, gradova koji su dugo
predstavljani kao oaze vieetnike BiH:
Zapadni liberali vole da paradiraju s onim to oni zovu ne-Karadievi Srbi koji
jo uvek ive u Sarajevu kao dokaz vladinih vieetnikih kvaliteta. No, jedva da je
Srba ostalo iza linija koje vlada kontrolie. Oni koji su mogli da priute podmiiva-
nje napustili su odavno grad, a najvie onih koji su ostali ne mogu da priute sebi
odlazak. (...) Tuzla je drugi grad koji kontroliu muslimani, drugi po veliini u Bosni,
koji liberali Zapada vole. Za njih je Tuzla jedna od poslednjih vieetnikih enklava.
No, ovih dana nije vie nita ostalo od vieetnike Tuzle. Na popisu iz 1991. samo
se 55% poistoveivalo sa muslimanima; danas je taj procenat 96, prema proce-
nama UNHCR. Jedva da tamo ima Hrvata, a jo je manje Srba (Ryan, 1996).
Stvarno stanje iz 1996. verovatno vai i danas. Naravno, velika je sramota
EU da u BiH jo uvek nije napravljen popis stanovnitva na osnovu kojeg bi
se mogao planirati razvoj ove nefunkcionalne politike zajednice pod stara-
teljstvom EU. tavie, ovaj nedostatak postavlja ozbiljna pitanja o broju ubi-
jenih i raseljenih na raznim stranama, to je bio predmet velikih propagan-
dnih manipulacija.
753
Da bi se sve to raivijalo posegnuto je za uporednim
istraivanjima koja, iako po pravilu predstavljaju dobar put, takoe umeju biti
iskoriena za propagandne svrhe. To je naroito sluaj sa poreenjem BiH,
Kosova i Istonog Timora. Tako je M. A. Hor ak i sredinom januara 2008. pisao:
Istoni Timor i Bosna su dve zemlje s paralelnim tragedijama. Obe su bile
napadnute od mnogo monijih suseda dok su pokuavale da se uspostave kao
nezavisne drave. U oba sluaja, agresija je ukljuivala genocid protiv stanov-
nitva zemlje; u oba sluaja su zapadne sile potpomogle i ohrabrile agresiju i
753 Ideja da se na popisu ne trai podatak o nacionalnoj pripadnosti otkriva tenju da se naci-
onalne razliitosti BiH gurnu pod tepih, u nadi da e se stvarnost promeniti ukoliko joj se
ne gleda u oi. Takva tenja, osim to podsea na logiku noja, izaziva otpor kod bosan-
skih Srba i Hrvata.
genocid; u oba sluaja je, meutim, agresor naposletku ostao poraen. Smrtni
gubici u Istonom Timoru i bosanskom genocidu bili su u oba sluaja zaustav-
ljeni na 200.000 (Hoare, 2008c).
Dakle, M. A. Hor je znatno vie no duplo uveao broj poginulih Bonjaka u
ratu u BiH. Naime, prema do sada najmerodavnijim podacima koje je objavio
Istraivako-dokumentacioni centar (IDC) iz Sarajeva,
754
ukupno je poginulih u
BiH oko 100.000, kako boraca tako civila, od ega je Bonjaka stradalo 65,8%,
Srba 25,6% i Hrvata 8,01%. Bonjaci su, meutim, inili ak 83,33% ukupnih civil-
nih rtava. Naizgled je udno da aktivni saradnik Bosanskog instituta iz Londona
nema podatak o ukupnom broju poginulih u BiH. U stvari, uenju nema mesta.
M. A. Hor namerno i ne naroito veto obavlja propagandnu delatnost,
755
jer je
ve poetkom januara 2008. itavu temu svog bloga posvetio rezultatima do
kojih je doao IDC (Hoare, 2008b).
Prema tome, M. A. Hor je namerno preutao podatak koji je zacelo znao
u vreme pisanja priloga o uporednom broju poginulih u Istonom Timoru i u
BiH, da bi naveo stari propagandni podatak o 200.000 poginulih samo meu
Bonjacima. tavie, autor je zanemario njemu takoe poznato istraivanje
Eve Tabo (Ewa Tabeau) i Jakuba Bijaka iz 2005, koje je citirao u istom blogu
nekoliko meseci ranije, u kojem je broj rtava veoma slino procenjen kao u
istraivanju IDC (Tabeau, Bijak, 2005). No, M. A. Horu je zloupotreba broja ubi-
jenih bila potrebna radi odgovora grupi okupljenoj oko Eda Hermana
756
koja
porie ne samo da je u BiH bilo genocida, ve smatra da ga nije bilo ni u Sre-
brenici, o emu e malo docnije biti rei.
Broj poginulih je, meutim, stalno bio meta propagandnih manipulacija.
To je radikalnim liberterskim leviarima oko Living Marxism (LM) bilo jasno ve
u oktobru 1992. kada su se suprotstavili antisrpskoj kampanji koja je od avgusta
iste godine Srbe prikazivala kao nove naciste koji upravljaju logorima smrti:
754 Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 19911995, Istraivako-dokumentacioni centar, http://
www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm, pristupljeno 10. avgusta 2007.
755 Isto to ini i u vezi sa II svetskim ratom, pogreno citirajui i pominjui nacionalnu pripad-
nost demografa zarad pribavljanja vee uverljivosti: Prema srpskom demografu Bogo-
ljubu Kooviu, 8,1% svih muslimana bilo je ubijeno u poreenju sa 7,3% Srba (Hoare,
1993). Podaci su, meutim, erjavievi, a ne Koovievi, jer potonji ih nije nigde izneo.
Oni su i pogreno protumaeni jer se radi o demografskim gubicima u odnosu na oe-
kivano stanovnitvo 1948, a ne o ubijenima u ratu (erjavi, 1992: 170). Prema Koo-
viu, pak, rtve Srba su ne samo apsolutno nego i srazmerno najbrojnije (7,2%), osim
ako Crnogorce ne bismo posmatrali odvojeno od Srba, jer tada bi rtve Crnogoraca bile
najvee (10,4%) dok bi se rtve Srba smanjile na 6,9%, prema 6,8% rtava muslimana i
5,4% Hrvata (Koovi, 2005: 88, 174).
756 Ova grupa (Ed Herman, George Bogdanich, Philip Corwin, Michael Mandel, Philip Ham-
mond) objavila je izvetaj Srebrenica i politika ratnih zloina (Srebrenica and the Politics
of War Crimes).
Od sloma Jugoslavije, Srbi su postali novi nacisti. Ovog puta je propagandna
kampanja jo ekstravagantnija no prethodnog puta oko Iraka. Svetski mediji su
izmislili pravi Holokaust u Bosni, s koncentracionim logorima i svim to sledi.
Zacelo je jo samo pitanje vremena kada e biti otkrivene gasne komore na par-
kingu Ministarstva poljoprivrede u Beogradu (Fueredi, 1992).
Frenk Firedi, emigrant iz Maarske koji je u Veliku Britaniju izbegao posle
neuspeha revolucije iz 1956. i nekadanji vo trockistike Revolucionarne
komunistike partije, smatrao je da se Holokaust trivijalizuje, a rat u BiH nei-
stinito prikazuje ako se logori koji su postojali u BiH (uzgred, prisutni na sve tri
strane) izjednaavaju sa onima kojima su upravljali nacisti u II svetskom ratu:
Treba tek uzgred pomenuti da se razliiti standardi primenjuju u odnosu na bri-
tanske koncentracione logore u Keniji, ili na zatvore generala Pinoea u ileu. Ono
to zabrinjava jeste da demonizacija Srba pomae pravdanju ili bar neutralizova-
nju faistikog iskustva. Iznenada su Srbi izronili kao otelotvorenje zla koje smo
napola sumnjiili za zapoinjanje dva svetska rata. Naravno, tvrdei da su konclogori
i holokausti tako svakodnevne pojave u dananjoj Istonoj Evropi, stvarni Holokaust
postaje jedna fusnota meu mnogima u poglavlju zvanom Zloini. (Fueredi, 1992).
Ukazano je, prema tome, na licemerje mnogih zapadnih intelektualaca, na
trivijalizovanje, neutralisanje, pa kadto i pravdanje faistikog iskustva, i ironino
ukazivano na besmislenost nekih tvrdnji
757
o Srbima kao uzronicima oba svet-
ska rata. No, Firedi je ukazivao i na uzroke tog izvrtanja prolosti: Demonizacija
Treeg sveta i Srba, i prepravljanje istorije, jesu pokuaji stvaranja prihvatljivog
zapadnog pogleda na svet. Dakle, potreban je lo Drugi kako bih sam izgledao
bolji, a moja nastojanja bila ispravna. Blagodarei Drugome danas, moda e
se i moja jueranjica initi lepom, a zahtevi u pogledu sutranjice legitimnim.
Otuda ne iznenauje, kako Firedi zapaa, da je ba ministar spoljnih poslova
Nemake Klaus Kinkel tokom Londonske konferencije (avgusta 1992) predloio
osnivanje ad hoc Tribunala za ratne zloine koji e suditi Srbima. Firedi zakljuuje:
Kao moralni koncept, Novi svetski poredak radi. Ovo najbolje pokazuje injenica
da su liberali esto ti koji trae vie zapadne intervencije u Africi, Istonoj Evropi i
Srednjem istoku. Zapad je stalno pod pritiskom bivih leviara da se uradi neto
povodom Somalije ili Jugoslavije. Tobonji liberalni glasovi poput The Guardian
u Britaniji, socijalnih demokrata u Nemakoj i Demokratske partije u SAD esto
su najglasniji advokati upotrebe sile protiv Srba (Fueredi, 1992).
757 Uz lanak je preneta i karikatura iz najuticajnijeg lista krupnog kapitala i konzervativne,
ali i cele Nemake Frankfurter Allgemeine Zeitung koja je navodila na pomisao da su Srbi
izazvali oba svetska rata.
Jasno su prepoznati imperijalni interesi kojima su podlegli mnogi bivi
leviari i sadanji liberali na Zapadu. Utoliko, nestanak SFRJ i rat u BiH poslu-
ili su kao lakmus papir prepoznavanja levice. Stav prema oruanim akcijama
SAD i saveznika prema nemonim zemljama jeste ono to razlikuje antikapi-
talistiku i antiimperijalistiku levicu od levih liberala koji pravdaju i pozdrav-
ljaju svaku vojnu intervenciju sila Zapada protiv slabih protivnika i zalau se
za reformistiki put usavravanja kapitalizma.
No, problem oko logora za zarobljenike u BiH i izvetavanja o njima doveo
je i do sudskog spora izmeu televizije ITN, s jedne strane, i magazina LM
(Living Marxism), s druge. Spor je nastao oko toga da li je uvena slika izrazito
mravog zarobljenika Fikreta Alia iza bodljikave ice namerno prevarila svet,
kao to bi se moda moglo zakljuiti iz lanka Tomasa Dajhmana (Thomas Dei-
chmann) objavljenog u LM u februaru 1997, ili se radi o nenamernom dovo-
enju u zabludu. Dakle, ono to nije sporno jeste injenica da je svet doveden
u zabludu, to je u samom naslovu Dajhmanovog lanka (Slika koja je pre-
varila svet)
758
i bilo istaknuto. Meutim, LM je na sudu morao da dokazuje,
po tubi ITN i novinara Jana Viliamsa (Ian Williams) i Peni Maral (Penny Mar-
shall), nagraivanih upravo zbog ovog izvetaja, da su oni namerno prevarili
svet. Poto to LM nije mogao dokazati, morao je da posle trogodinjeg sud-
skog procesa, po jednoglasnoj odluci porote, plati kaznu od 375.000 funti.
Kako nije mogao tu sumu novca izmiriti, asopis je bankrotirao i ugaen je
2000. godine.
759

Razume se, nita nisu pomogle ni podrke asopisu od strane Noama
omskog, Filipa Najtlija (Phillip Knightley), profesora novinarstva i pisca zapa-
ene studije o istini kao prvoj rtvi rata,
760
i poznate spisateljice leviarskih
uverenja koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu za knjievnost, Doris
Lesing (Lessing).
761
Oni su bili ubeeni da se sloboda govora ovakvom prime-
nom zakona o kleveti porie i ustali su prvenstveno u odbranu ove slobode,
a na drugom mestu i samog asopisa.
Zato je svet prevaren slikom Fikreta Alia? Jednostavno, posle prie koju
je 6. avgusta 1992. emitovao ITN poreenje Srba sa nacistima postalo je opte
mesto,
762
iako se nepobitno utvrdilo da Trnopolje nikako nije moglo da se
758 U originalu naslov glasi: Picture that fooled the world (Deichmann, 1997).
759 The Guardian (15. III 2000), http://www.guardian.co.uk/uk/2000/mar/15/medialaw.media2,
pristupljeno 19. III 2008. godine.
760 The First Casualty: The War Correspondent as Hero, and Myth-maker from Crimea to Kosovo,
Baltimore: The Johns Hopkins University, 2002. Uvod je napisao Don Pilger (John Pilger),
liberterski leviar.
761 The Guardian, 21. II 2000, http://www.guardian.co.uk/media/2000/feb/21/pressandpu-
blishing.mondaymediasection6, pristupljeno 19. III 2008. godine.
762 Recimo, tabloid Daily Mirror je 7. avgusta doneo tu istu sliku na naslovnoj strani, a
ispod je putem istorijske analogije sugerisano: Belsen 92, LM, http://web.archive.org/
web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bosnia.html, pristupljeno
nazove koncentracionim logorom, a kamoli logorom smrti. To je bio prihvatni
centar za izbeglice tranzitnog karaktera opasan niskom ianom ogradom za
ivinu sa dve strane uz koju su bili naoruani straari, bodljikavom icom s
jedne i zgradama s etvrte strane (Campbell, 2002a: 22). Otkud onda snimljena
bodljikava ica? Otud to su novinari uli na bodljikavom icom odvojeni deo
u okviru ireg kompleksa zgrada (kola, zgrada mesne zajednice, ambulanta,
uz otvoreno sportsko igralite) u kojem su trafo stanica, silos, i veliki magacin
garanog tipa. Ovaj deo je od ranije bio izdvojen bodljikavom icom, zbog
potrebe zatite poljoprivredne mehanizacije koja se nalazila u magacinu; bod-
ljikava ica je bila mestimino prerezana, i u njome ograenom delu se nisu
nalazile izbeglice, ve novinari (Campbell, 2002a: 20),
763
dok su izbeglice bile
smetene u zgradama koje nisu bile deo ovog icom odvojenog kompleksa.
Otud, kada su novinari stigli na ovaj odvojeni deo, oni su se nali ograeni
icom, a izbeglice su im prile zarad razgovora. Na snimku se mogu videti Fikret
Ali, izrazito mrav ovek, ali i ljudi uobiajenog izgleda, kao i drugi nedovoljno
uhranjeni zarobljenici. Nesumnjivo, svi su bili u tekim ivotnim uslovima. No,
nije se mogao izvui zakljuak da je izgladnjivanje imalo svrhu sistematskog
ubijanja. itai vesti na ITN, meutim, opisali su Aliev izgled u uvodu peto-
minutne reportae iz Trnopolja i Omarske, a prikazani Fikret Ali se urezao u
svest mnogih, iako se u kadru vidi svega par sekundi (Campbell, 2002a: 12).
Dajhman primeuje kako Peni Maral, Jan Viliams i Ed Vuliami (The Guar-
dian) nikada nisu Trnopolje nazvali koncentracionim logorom, te da su, ta-
vie, kritikovali one koji su njihove reportae i slike navodili kao dokaz jed-
nog Holokausta u nacistikom stilu. Pa ipak, veli optuujue, za etiri i po
godine (lanak je osvanuo u LM 1997, prim. aut.) niko od njih nije ispriao celu
priu o bodljikavoj ici koja je napravila takav uticaj na svetsko mnjenje. Sam
Dajhman imao je pomalo ambivalentan stav prema namerama autora, jer se
19. III 2008. godine. To potvruje i Dejvid Kempbel (David Campbell) u svom prikazu
debate, iako ni najmanje nije naklonjen asopisu LM, navodei da je Daily Mail doneo na
naslovnoj strani tekst s naslovom Dokaz i slikom ispod. Takoe, deset dana docnije su
istu fotografiju na naslovnici donela dva najbitnija amerika nedeljnika Time i Newsweek
(Campbell, 2002a: 1).
763 Sudija je rezimirao suenje sledeim pitanjem: Jasno je da su Jan Viliams i Peni Maral i
njihov tim pogreno mislili da sami (tj. televizijski tim) nisu ograeni starom bodljikavom
icom. No, da li je to vano? (McVicar, 2000). D. Kempbel, meutim, smatra da Fikret Ali
govori istinu kada tvrdi da je ceo logor bio opasan bodljikavom icom (Campbell, 2002a:
7). Don Mekvikar se upitao o svrsishodnosti britanskog zakona o kleveti, jer u novi-
narstvu greke puno znae. To to neka greka nije namerna ne znai da nema ozbiljne
posledice. Naprotiv, ovde su posledice bile veoma ozbiljne, jer je javno mnjenje pridobi-
jeno za vojnu intervenciju protiv Srba, iako ona nije tada i usledila (Malcolm, 2002: 244
245). Kazna je odista u najmanju ruku nesrazmerna, jer je kao posledicu imala zatvaranje
magazina koji je imao elitnu publiku (tira oko 10.000 primeraka), blagodarei lancima
za koje je ironino primeeno da je potreban doktorat da biste ih razumeli, i ukazuje na
nepravednost britanskog zakona o kleveti.
bez obzira na prethodno izriito okrivljavanje umeo izraziti i s rezervama o
njihovim namerama: Kakve god bile namere tima britanskih novinara, nji-
hove slike su bile viene u svetu kao prvi vrsti dokaz postojanja koncentra-
cionih logora u Bosni.
Pa ipak, iako Trnopolje nije bilo koncentracioni logor, bilo je uasno
mesto (Dajhmanove rei) u kojem su se deavali zloini. Omarska i Keraterm,
pak, dokazano su spadali u konclogore. U svima njima je bilo i tekih zloina
protiv ovenosti, kao to su sadistika iivljavanja, silovanja i likvidacije. LM,
naalost, u elji da dokae da je bilo medijske manipulacije i demonizacije Srba
prelazi preko dokaza koji su ponueni o uasnoj prirodi logora u Omarskoj i
Keratermu (Campbell, 2002a: 16). Osim toga, danas su poznati podaci koje je
izneo tim Mirsada Tokae da je u regionu Prijedora u sklopu etnikog progona
ubijeno oko 5.000 mukaraca ili 10% bonjakog (4,5% celokupnog) stanovni-
tva optine Prijedor. Ubijeni Prijedorani ine 36% onih koji su izgubili ivot u
Pounju; a u celom Pounju je ak 88% ubijenih civila bonjake nacionalnosti.
764
Uostalom, na samom suenju su, kako Kempbel primeuje, urednik LM
Hjum i Dajhman priznali da su Ali i drugi zatvorenici bili iza ograde nadgle-
dani od straara i da nisu smeli napustiti Trnopolje kao uasno mesto na kojem
su zloini bili poinjeni. U veini ako ne svim aspektima ovo razumevanje
odgovara izvornom ITN prenosu. Ti su izvetaji, ak i u delu koji se odnosi na
Trnopolje, jasno pokazali prisustvo raznovrsnih ograda, ljude koji su zatoeni,
i straare koji ih nadgledaju. Oba izvetaja
765
su opisala kako je u delu logora
na zadnjoj strani u kojem su bili Ali i drugi kanjenici bilo i izbeglica koji su
mogli da napuste logor u sluaju da se uredi prevoz do kua izvan podruja
pod kontrolom Srba. injenica da su ovi dobrovoljni dolasci proizvedeni nasi-
ljem etnikog ienja u okolnim krajevima, ili da je takav prevoz, ako bi se
ostvario, bio u saglasnosti sa etnikim ienjem, kako je primeeno u ITN
izvetajima, nije neto na ta je LM obratio panju (Campbell, 2002a: 2425).
Zbog toga to je u sluaju etnikog progona Bonjaka iz Pounja za veliki
broj njih postojao izlaz iz uasne situacije, nije se radilo o genocidu (Semelin,
2005: 8189; Calic, 2009: 120), i nije ispravno ni izjednaavanje zloina bosan-
skih Srba sa nacistikim zloinima. Uostalom, u manjem obimu etnike pro-
gone sprovodila je i bonjaka strana.
766
Uprkos tome, Kempbel smatra da
izmeu Holokausta i bosanskog rata postoji veza (Campbell, 2002b: 144).
oni.htm, pristupljeno 16. IV 2008.
765 ITN ima dve televizije, Peni Maral je izvetavala za ITV, a Jan Vilijams za Channel 4.
766 Onim Srbima kojima etiki stav u ivotu neto znai nije preterana uteha to su i druge
strane u bosanskom sukobu takoe imale svoje koncentracione logore (npr. elebi, Dre-
telj) u kojima su brojne rtve slinih postupaka bile i srpske nacionalnosti. Ono, meu-
tim, to treba izbei jeste etnizacija rtava i delata, jer se time seje seme etnikih omraza
i novih ratova u budunosti.
Kempbel nema pravo ni kada s odobravanjem citira Peni Maral koja je
odgovorila advokatu LM da ono to vi vidite na slici jeste bodljikava ica; ono
to ja vidim na slici jeste Fikret. To je razlika izmeu nas (Campbell, 2002a:
25). Naizgled duboko humanistiki stav, u stvari, skriva medijsku manipula-
ciju, jer pitanje koje je vredno postaviti odnosi se na injenicu da Maralova
nije posetila Dretelj ili elebi. Nije uporedila logore zaraenih strana u BiH.
Umesto toga, ona je ponudila jeftino moraliziranje na sudu. Jo je, meutim,
gore kada povrni humanizam i upitni profesionalizam nau podrku aka-
demskih moralizatora.
Pria o srpskim koncentracionim logorima bez ikakvog pominjanja inje-
nice da su i njima suprotstavljene zaraene strane imale u najmanju ruku
veoma sline logore, sluila je, kao to su liberterski marksisti oko LM prime-
tili, propagandi koja je istorijskom analogijom predstavljala Srbe kao nove
naciste koji u BiH sprovode genocid, kopirajui nacistika sredstva, a Bonjake
kao nove Jevreje koje treba spaavati vojnom akcijom protiv Srba, iskuplju-
jui tako greh to se Jevrejima nije pomoglo blagovremenom vojnom akci-
jom u cilju osloboenja Auvica.
Korienjem okvira agresorrtva i diskursa holokausta koji je putem dis-
kurzivne strategije istorijske analogije prikazivao rat u BiH naroito se seri-
jom lanaka i knjigom Sezone u paklu (Seasons in Hell)
767
isticao Ed Vuliami.
Posebno optuujue po njega jeste ono to navodi Dajhman. Naime, on veli
da je prvi izvetaj Vuliamija o Trnopolju 7. avgusta 1992. bio uravnoteen i da
nijednom nije pominjao bodljikavu icu. U pomenutoj knjizi, meutim, Vuli-
ami ovako opisuje prvi utisak: Vie prljavih ina, vie spaljenih sela, i konano
ono to je bila kola na sopstvenom tlu, i drugi okantni i katastrofalni prizor:
veliki i sloeni ograen prostor okruen ogradom od bodljikave ice.
768
Ova knjiga je, prema Dajhmanu, sluila i Hakom tribunalu za pisanje
izvetaja, to je jo jedan inilac koji ozbiljno dovodi u sumnju ionako krhko
poverenje koje ovaj sud ima u srpskoj javnosti, a kako se ini i u javnostima
okolnih zemalja, pa je jasno da svrsi pomirenja zacelo nee posluiti, a svrsi
dostizanja istine o ratovima u bivoj SFRJ pridonee tek delimino.
769
Presuda
767 Citirana u 52 publikacije.
768 No, i sam Dajhman je, kako Kempbel primeuje, u svedoenju pred sudom znatno
izmenio svoj iskaz o prirodi Trnopolja u odnosu na lanak (Campbell, 2002a; Campbell,
2002b: 144).
769 Presuda Naseru Oriu koji se hvalisao novinarima iz SAD i Kanade ubilakim pohodima
protiv Srba prikazujui im filmove na kojima su se videli ljudi odseenih glava i komen-
tariui, izmeu ostalog, kako su eksplozivom lansirali ove momke na mesec, prvo na
svega dve godine zatvora, a onda i njegovo putanje na slobodu, te oslobaajua pre-
suda Ramuu Haradinaju iji su ljudi pobili devet od dvanaest svedoka i na jo jednog
pokuali atentat poljuljale su i ono malo poverenja koje je MKTJ uivao u Srbiji. Naravno,
radi se i o izrazitoj neravnotei broja i znaaja politiara kojima se sudi iz Srbije, Hrvat-
ske, BiH i s Kosova.
britanskog suda, pak, ne samo to je ugasila jedan intelektualno izazovan i
nekonvencionalan asopis, ve je omoguila Edu Vuliamiju i drugima da pre-
sudu suda sistematski tumae u korist svog vienja stvarnosti, a da okupljene
oko asopisa LM zovu revizionistima. Tik nakon presude, Vuliami je slavodo-
bitno poruio:
No, istorija a istorija genocida posebno nije na sreu izgraena na javnim
odnosima (public relations) ili melodrami ve na istini; ako je neophodno, na
istini ustanovljenoj na zakonu. A istorija e zabeleiti sledee: da je ITN preneo
istinu kada je u avgustu 1992. otkrio gulag zastraujuih koncentracionih logora
kojima su upravljali Srbi protiv njihove muslimanske i hrvatske lovine u Bosni
(Vulliamy, 2000).
Vuliami je zapravo obmanjivao javnost, poto je presuda ustanovila tek
da je novinari nisu namerno prevarili, dok sama prevara nije dovoena u pita-
nje. Jezik prepun oseanja je upotrebom rei kao to je genocid, ili sinta-
gmi gulag zastraujuih koncentracionih logora, imao funkciju prikrivanja
ove injenice, i nije bio toliko u funkciji opisa rata u BiH, koliko pravdanja
neodgovornih britanskih liberalnih novinara kojima je Vuliami jedna od per-
janica. Naravno, uzgred se metaforino rat u BiH predstavlja kao rat upravljaa
gulaga, to treba u skladu s okvirom teorija o totalitarizmu da asocira kako na
boljevike tako na naciste, protiv muslimanske i hrvatske lovine. Metafora o
lovini, razume se, povlai potpunu bespomonost rtava nasuprot svemo-
nih delata koje bi trebalo kazniti.
Neprijatelja s radikalne levice trebalo je sasvim diskreditovati, pa je Vuliami
pribegao poreenju LM sa Dejvidom Irvingom (David Irwing), krajnje desnim
istoriarom i poznatim negatorom holokausta. Na taj nain je primenjen dis-
kurs holokausta u okviru II svetskog rata i u jo irem okviru agresorrtva:
Moe se utvrditi veoma ubedljivo da (u javnosti Velike Britanije, prim. aut.)
postoji potpuna nesposobnost da se shvati faizam, da postoji mrnja prema
rtvi i jaka istorijska tendencija prema poputanju evropskim tiranima, od Franka
i Hitlera do Miloevia. Prisutna je, takoe, i utiana tendencija antisemitizma u
svemu ovome, jer su muslimani, na svoj nain, Jevreji Bosne. No, najjasniji odgo-
vor lei, verujem, u nainu na koji revizionizam radi u drutvu dosade, bilo da
je re o Dejvidu Irvingu ili Living Marxism. Ba kao to su Srbi bili nevani nacisti
Balkana, tako je Living Marxism nevani negator Holokausta, koji upotrebljava
iste jeftine slogane (Vulliamy, 2000).
Mrnja je iz svakog retka kuljala kako prema Living Marxism, tako i prema
Srbima koji se generalno smatraju nacistima. Cela nacija se olako poistove-
uje sa najmranijom ideologijom, ali se ironino smatra i nevanom. Ironija
se koristi zarad kritike britanskih elita koje ne shvataju znaaj makar i ne naro-
ito monih nacista, pa ih stoga ne kanjava. No, kao to je zakljueno u jed-
nom od brojeva LM:
Vuliami se zavarava da njegov bosanski krstaki rat predstavlja radikalni izazov
popustljivcima unutar angloamerike elite. U stvari, mone elite drutava Zapada
imaju dobre razloge da budu oduevljene njegovim izmiljanjem holokausta. (...)
Sluanje liberalnih novinara koji urlaju na njih (elitu, prim. aut.) da izvre inva-
ziju na male zemlje, i koji ih denunciraju kao popustljivce koji nisu kadri da to
izvre, mora biti milozvuno velikim silama Zapada, koje su ranije bile naviknute
da ih nazivaju imperijalistima i kojima je govoreno da dre ruke dalje od sveta.
Drugim reima, veina levih liberala postali su najgorljiviji imperijalisti
na Zapadu, jer svoje vlade upozoravaju da treba bez oklevanja intervenisati
uvek i svuda. Razume se, vladajue elite e odluiti o pravom trenutku i mestu
ratovanja. Kurdima se nee priznati status rtvi Holokausta, to i nisu, ali jesu
rtve sistematske diskriminacije, jer je Turska vaan partner globalne sile, tj.
regionalna sila zaduena za odravanje stabilnosti na Bliskom istoku. Vlada-
jue elite, npr. Turske i Izraela, mogu se ponaati maltene kako poele prema
nepoeljnom Drugom unutar svojih granica, i mogu kanjavati neprijatelja
preko granice, tj. vriti agresiju, bez ikakvih posledica po odnose sa SAD. Sau-
dijsku Arabiju moe voditi autoritarni reim srednjovekovnog tipa; sve dok
naftom udovoljavaju interesima SAD, za eike nema zime. Razume se, komu-
nista, faista, velikosrpski nacionalista, tiranin Miloevi nije mogao ui-
vati ni priblinu podrku SAD.
770
11.10. Priroda srebrenikog pokolja
Pre no to se pree na pitanje Kosova, valja razmotriti i da li je u Sre-
brenici bilo pokolja, te da li je on bio genocidnog karaktera. Oko toga su se
takoe vodile rasprave izmeu radikalnih leviara i levih liberala. Uopte, svi se
slau da se pokolj dogodio. Spor se odnosi na broj poginulih i karakter masa-
kra. Leviari su mahom smatrali da broj poginulih ne dosee sedam ili osam
hiljada, dok levi liberali smatraju da sve ispod tog broja predstavlja u boljem
sluaju istorijski revizionizam, a u gorem obian negacionizam.
770 Tako, M. A. Hor na pitanje ta je sa Kurdima ili Palestincima, zamenom teza odgovara:
a ta je sa Albancima, Bonjacima i Hrvatima? Autor smatra da odgovor lei u antiameri-
kanizmu i antiimperijalizmu koji vode radikalne leviare u pristrasnost zbog viih ciljeva
suprotstavljanja SAD (Hoare, 2005). Diskurzivna strategija zamene teza slui izbegava-
nju odgovora na neprijatna pitanja.
Opseno istraivanje sprovela je grupa koju je okupio Ed Herman
(Edward S. Herman), profesor emeritus Univerziteta Pensilvanija.
771
Rezul-
tat rada ove grupe bio je izvetaj Srebrenica i politika ratnih zloina (Her-
man et all. 2005). U zakljucima
772
se tvrdi: da je 8.000 ubijenih politiki kon-
strukt zvaninika vladinih i nevladinih organizacija, kao i novinara, jer za
toliki broj nema dokaza; Crveni krst je procenio da je ubijeno 3.000 zaro-
bljenika i da je nestalo 5.000 Bonjaka, a ustanovljeno je da je hiljade nesta-
lih stiglo u Tuzlu, to nije javljeno njihovim porodicama; nisu pronaene
velike masovne grobnice, niti ima satelitskih snimaka koji bi potvrdili tako
masovna ubistva; bosanski Srbi su bili pod pritiskom hrvatske ofanzive, pa
nisu imali mogunosti za masovna iskopavanja leeva i njihovo premeta-
nje na druge lokacije, tim pre ako se zna za nestaice goriva i potrebe da
se ono koristi za odbranu; satelitski snimci masovnih grobnica o kojima je
govorila M. Olbrajt (Albright) nikada nisu javno pokazani; osporava se da bi
oko 7.500 ili vie pronaenih leeva u Tuzli moglo poticati iz Srebrenice,
poto su bili u loem stanju, pa je forenzika analiza bila bespredmetna;
postoji nesaglasnost izmeu broja ljudi u Srebrenici pre zauzimanja i mogu-
eg broja ubijenih i preivelih posle; dostupni dokazi kau da je bilo stotine
ubijenih a ne 8.000 ili bilo ta slino tome, a potonji broj se dovodi u vezu sa
neverodostojnim svedocima; dogaaji u Srebrenici su koristili Klintonovoj
vladi, hrvatskoj i bonjakoj vladi; SAD i Haki tribunal su priznali politiki
znaaj Srebrenice; bonjaka strana je bila spremna ne samo da lae, ve i
da rtvuje sopstveni narod da bi proizvela NATO intervenciju; muslimansko
vostvo iz Srebrenice tvrdi da ga je sarajevska bonjaka vlast izdala i Sre-
breniane rtvovala; srebreniki masakr se politizuje kao genocid; medijski
tretman Srebrenice i Krajine se drastino razlikuju.
Zbog ovakvog stava M. A. Hor je E. Hermana ukljuio u tzv. leve revizio-
niste (Hoare, 2005) u koje ubraja i Noama omskog, trockistu Dareda Izra-
ela (Jared Israel), Dajanu Donstoun, grupu oko LM, Majkla Parentija (Mic-
hael Parenti) i Harolda Pintera (Hoare, 2003). Ono to odmah treba primetiti
jeste da se Hor slui podmetanjem kada tvrdi da svi ovi autori ele da, izmeu
ostalog, izvre i reviziju uinka Miloevievog reima (Hoare, 2005; 2003).
773

771 Uz njega, pisce Izvetaja su inili reditelj dokumentarnih filmova i politiki konsultant
Dord Bogdani (George Bogdanich), kanadski profesor krivinog prava Majkl Mendel
(Michael Mandel), bivi ef civilne misije UN u BiH Filip Korvin (Philip Corwin), bivi izve-
ta BBC Donatan Ruper (Jonathan Rooper), istraiva sredstava masovnog optenja
Filip Hemond (Philip Hammond). Zanimljivo je da su grupi, iako nisu potpisali ni jedno
poglavlje izvetaja, pripadali pokojni istoriar dr Milan Bulaji i sociolog dr Vera Vratua.
772 Conclusions of the Srebrenica Research Group, (Released July 11, 2005), http://www.sre-
brenica-report.com/conclusions.htm, pristupljeno 25. III 2008. godine.
773 Panja levih revizionista je u stvari manje usmerena na kritikovanje SAD kao zla po sebi
iako je to zacelo element ve na politiku odbranu Miloevievog reima (Hoare, 2005).
Za omskog, Pintera i grupu oko LM se to izvesno ne moe rei, jer se lako
mogu nai njihova negativna miljenja o Miloeviu. No, ako su podravaoci
Miloevia, onda ih je lake diskvalifikovati:
Miloevieva Srbija je uivala jedinstven poloaj u panteonu otpadnikih drava
90-ih kao jedina koju je zapadna levica politiki podravala, a ne samo branila
od napada. Levi revizionisti su zadrali antihumanistiki, antimoralni, antidemo-
kratski stav dugo poto je beba revolucije umrla i njeno se telo raspalo. Ume-
sto da ih pokrenu dogaaji u Istonoj Evropi i SSSR izmeu 1989. i 1991, te da
prevrednuju sopstvenu politiku filozofiju, mnogi od njih su reagovali prijanja-
jui ak s vie tvrdoglavosti svakoj poslednjoj vlati iz ruine komunistike Atlan-
tide (Hoare, 2005).
Dakle, Hor je pripisao svojim protivnicima antimoralnu, antidemokrat-
sku i antihumanistiku motivaciju koja ih tera da podre reim Slobodana
Miloevia i sve to on ini. Sasvim izvesno, radi se o krajnje neprimere-
nom nainu polemisanja, jer misao npr. omskog jeste upravo duboko
humanistika, moralna i demokratska, to ne znai, naravno, da je on uvek
i u svemu u pravu. No, kada nedostaju argumenti, pribegava se podmeta-
nju, zameni teza i ideolokom etiketiranju. U ovom sluaju treba povezati
Miloevia sa svim nesreama na Balkanu tokom devedesetih, a onda leve
revizioniste prikazati kao ideologijom voene apologete ne samo Milo-
evia, ve i zloina koje su taj i prethodni socijalistiki reimi navodno ili
stvarno poinili.
Ipak, grupi autora predvoenih Hermanom ne moe se zameriti da
negira postojanje masakra. Oni ga, meutim, minimizuju i poriu svaki
nagovetaj da bi se moglo raditi o genocidu. Ima tu i dobrih zapaanja
koja, meutim, u ovakvom kontekstu slue saznajno i etiki nedozvolji-
voj relativizaciji zloina. Naime, injenica da je masakr u Srebrenici nastao
u podesno vreme za bonjaku, hrvatsku i ameriku vladu ne povlai za
sobom nuno da pokolja nije bilo, da u njemu nije ubijeno onoliko ljudi
koliko se tvrdi, te da nije imao genocidni karakter. Isto vai i za tvrdnje o
manipulacijama sklonoj bonjakoj vlasti, i velikoj verovatnoi da je posto-
jao dogovor izmeu srpske strane, bonjake vlasti u Sarajevu i Amerika-
naca o trampi Srebrenice i epe za Vogou i Ilija u okolini Sarajeva. Sve
to, uz injenicu da ni Srebrenica ni druge zatiene zone UN nisu razoru-
ane, to je predvieno rezolucijama UN, verovatno je tano (Honig, Bot,
1997), ali ne opovrgava tvrdnju da se u Srebrenici desio genocidni pokolj
(Ingrao, 2009: 204, 217219, 223).
Posebno je problematino svoditi bilans poginulih na svega nekoliko
stotina, jer je Meunarodna komisija za nestale osobe (ICMP) dosad analizom
DNK utvrdila identitet ukupno 6.481 osobe nestale posle pada Srebrenice u
julu 1995.
774
Taj broj je manji od 8.000, ali se ovo moe objasniti injenicom
da su npr. mnogi Bonjaci koji su pokuali proboj prema Tuzli u tom pokuaju
ubijeni, te da njihova tela nisu pronaena, a zbog protoka vremena veoma je
oteana njihova identifikacija, jer su tela u umi izmeu Srebrenice i Tuzle u
stanju raspadanja, ivotinje su ih rasparavale i unakaavale, a ima i tragova
spaljivanih tela najverovatnije u nameri da se opseg ubijanja umanji.
775

Inae, blizu 7.000 ljudi se vode kao nestali u izvetaju Istraivako-doku-
mentacionog centra iz Sarajeva koji se dosad pokazao kao najpouzdaniji izvor
demografskih obavetenja o ratu u BiH. Najkonzervativnija procena norve-
kih demografa je da je 7.475 lica nestalo ili ubijeno u Srebrenici
776
(Brunnborg
et all, 2003: 236). Oni su do ove procene doli tako to su ovde ubrojali oko
6.000 zarobljenika, po proceni pukovnika VRS Jankovia, za koje se ne zna gde
su, pa je logina pretpostavka da su masovno streljani, i oko 1.500 onih koji
su ubijeni, kako pie u izvetaju NIOD, u pokuaju proboja prema Tuzli, bilo u
borbi, od mina, samoubistvom ili od gladi. Inae, procena bonjakih izvora
je da je oko 3.500 vojnika uspelo da se probije do Tuzle. Pri tome, istraitelji
NIOD istiu da nema pouzdane brojke koju je do sada dala bosanska strana.
No, samo je devet osoba sa spiska nestalih iz Srebrenice naeno na
birakom spisku, pa se taj prigovor Hermanove istraivake grupe mora
odbaciti. Istovremeno, valja zakljuiti da je udno da ova grupa nije kon-
sultovala istraivanje koje je objavljeno dve godine pre no to je ona obja-
vila svoje istraivanje. Takoe, utvrena je jasna korelacija izmeu dobi i
pola iskopanih rtava iz srebrenikih masovnih grobova i dobi i pola osoba
sa spiska nestalih, te se moe pretpostaviti da su i nestali verovatno ubijeni
(Brunnborg et all, 2003: 245).
Utvreno je da treina svih predratnih mukaraca Srebrenice i 50% onih
izmeu 40 i 60 godina nedostaje, na osnovu ega se s pravom zakljuuje da
je masakr imao genocidni karakter poto je pokuao da iskoreni Bonjake u
srebrenikoj regiji (Brunnborg et all, 2003: 245). Jedino objanjenje za ovakvo
poricanje genocidnog karaktera srebrenikog pokolja moe se nai u injenici
da on donekle dovodi u pitanje branjenu poziciju grupe oko Hermana da su
Srbi nedune rtve orkestrirane medijske hajke na Zapadu. ini se da mnogi
radikalni leviari u svom antiimperijalistikom okviru tumaenja sveta previ-
aju da, premda retko, i imperijalisti mogu biti u pravu. To to imaju pravo u
pojedinanom sluaju ne znai, meutim, da su u pravu uopte. No, u voenju
774 Balkan.info, Utvren identitet 6.481 rtve iz Srebrenice, 10. VII 2010. http://www.e-bal-
kan.info/vijesti/bosna-i-hercegovina/2184-utvren-identitet-6481-rtve-iz-srebrenice.html,
pristupljeno 11. V 2011. godine.
775 Izvetaj Nizozemskog instituta za dokumentaciju rata (NIOD), 4. deo, poglavlje 2, http://
srebrenica.brightside.nl/srebrenica/, pristupljeno 7. aprila 2008. godine.
776 Norveki demografi su utvrdili i da je bilo 76 ubijenih lica ispod 16 godina, a 629 iznad 60
(Brunnborg et all, 2003: 245).
propagandne bitke protiv imperijalista Ed Herman i drugi leviari koji dele
njegovo miljenje umeju kadto i da se udalje od istine. S druge strane, to to
su imperijalisti u pravu kada je u pitanju Srebrenica ne znai da su u pravu i
kada je u pitanju analiza uzroka nestanka SFRJ ili karaktera rata u BiH, jer se
te stvari ne nalaze nuno u uzrono-posledinoj vezi.
11.11. Kosovo humanitarna intervencija
ili imperijalna agresija SAD?
Naposletku, meu leviarima je voena i rasprava oko Kosova. Ovde su
na suprotnim stranama bili leviari okupljeni oko Z-neta, kao i raznovrsne
trockistike grupe, na jednoj strani, dok su na drugoj, pored levih liberala, bili
i radikalni leviari okupljeni oko marksistiko-humanistikog asopisa News
and Letters i trockistikog Workers Liberty.
Za razliku od levih liberala koji su bezuslovno odobravali i podravali bom-
bardovanje SRJ, marksisti-humanisti iz News and Letters smatrali su bombardo-
vanje imperijalistikom akcijom koja e borbu podravanja dostojne Oslobo-
dilake vojske Kosova samo ugroziti. Tako, Piter Hjudis (Peter Hudis), urednik
marksistiko-humanistikog asopisa, u uvodniku za april 1999, veli da iako
bombardovanje Srbije jeste najvea upotreba oruane sile u Evropi od II svet-
skog rata, ono nije zaustavilo Miloevia u pojaavanju njegovog genocidnog
rata protiv naroda Kosova (Hudis, 1999a). Takoe, zakljuuje se da zajedno
sa skoro dnevnim bombardovanjem Iraka, prisustvujemo daljoj konsolidaciji
amerike reenosti da vodi PERMANENTAN RAT (verzalom istakao, P. H.) radi osi-
guranja svojih interesa. Dakle, uz nedvosmislenu osudu Miloevia i podrku
narodu Kosova pod koji se ubrajaju iskljuivo Albanci, primenjuje se parafraza
trockistikog pojma permanentna revolucija kako bi se itaocu saoptilo kakav
smisao ima bombardovanje Kosova za SAD. Imperijalisti ele da stalnim ratom
osiguraju svoju dominaciju nad svetom. Istovremeno, Srebrenica se koristi kao
ilustracija za ono to se sada deava Albancima: Najvei broj onih koji pristiu
(kao izbeglice, prim. aut.) jesu ene i deca to pokazuje da Srbi sistematski
masakriraju mukarce, kao to su inili u Srebrenici u Bosni 1995. godine. Silova-
nje Bosne se ponavlja u veem i jezivijem obimu (Hudis, 1999a). Dakle, jasno je
da je asopis imao stav u saglasnosti sa veinskim kada su u pitanju patnje Bo-
njaka i Albanaca, ali i da je od tog stava odstupao kada je u pitanju delanje SAD.
Potrebno je naglasiti da se Klintonova vlada dugo opirala nezavisnosti
Kosova i da je, poput Buove vlade pre nje, esto saraivala sa Miloeviem
dozvoljavajui mu da odrava vlast nad Kosovom i delom Bosne. SAD trae od
Miloevia da pristane na plan iz Rambujea, iz prolog meseca, koji obeava
Kosovu ogranienu autonomiju ali odrie nezavisnost. Takoe, plan pred-
via rasputanje Oslobodilake vojske Kosova (Hudis, 1999a).
Dakle, SAD se kritikuju zbog bombardovanja, jer ono pogorava ionako
lo poloaj Albanaca, ali jo vie zbog toga to nisu dovoljno proalbanski ori-
jentisane i to Kosovu nije obeana nezavisnost. Bombardovanje se kritikuje i
zbog toga to utie na opaaj situacije na Kosovu.
777
Naime, neki leviari zbog
bombardovanja nisu u stanju da uvide pravu prirodu problema na Kosovu, tj.
tlaenje Albanaca:
Glavni glas protivljenja amerikoj politici na Kosovu dosad je dolazio od republikan-
ske desnice. Iako su oni, takoe, zabrinuti zbog NATO,
778
oni ne ele da ameriki voj-
nici umiru samo radi odbrane rtvi od etnikog ienja. Desniarska kritika moe
utihnuti kako se bombardovanje pojaava, poto je poslednja stvar za koju ovi nitaci
ele da budu optueni nedostatak patriotizma. No, to ne vai za levicu. Ona, meu-
tim, pati od sopstvene dezorijentisanosti, pa se mnogi distanciraju od solidarisanja
sa Kosovarima na temelju protivljenja amerikom bombardovanju (Hudis, 1999a).
Problem za ovu grupu leviara bio je, prema tome, kako da brane Albance,
koji se vide kao rtve srpskih delata, a da istovremeno zadre kritiki stav
prema imperijalistikoj politici SAD ispoljenoj u bombardovanju SRJ. Bilo im
je jasno da podrka bombardovanju donosi zapravo otklon od antiimperijali-
stike politike levice, a da podrka reimu Slobodana Miloevia donosi otklon
od humanizma koji ih vodi podravanju rtvi koje se shvataju na etnizovani
nain. Reju, leviar ne moe da bude podravalac orua imperijalizma, tj.
NATO, a da ostane leviar. Odbija se pomisao, tako strasno prihvaena i zastu-
pana od levih liberala, da je NATO motivisan humanitarnim razlozima,
779
jer
nita ne moe biti pogrenije od tog stava, poto Zapad nije pokazao interes
za Ruandu 1994, ili za 5.000 umrlih meseno u Iraku zbog sankcija, pa zato bi
mu se onda verovalo da je humanitarnim razlozima motivisan u sluaju Kosova.
Kada bi ovakav stav imao razumevanja i za srpske rtve rata za jugoslo-
vensko naslee, ne bi mu se naelno mogle nai zamerke. No, to nije sluaj,
poto se Srbi, slino liberalnoj ortodoksiji,
780
smatraju krivim za sve to se
devedesetih deavalo na prostoru SFRJ, pa ak i neprijateljem:
777 Docnije, u januarsko-februarskom broju iz 2001. objavljen je i veoma dobar lanak o uoe-
nim prvim posledicama dejstva osiromaenog uranijuma na zdravlje ljudi na Kosovu (Dmi-
tryev, 2001).
778 Hjudis primeuje da je glavni razlog za bombardovanje SRJ bio u pribavljanju dosto-
janstva NATO pred proslavu 50 godina postojanja i posle poetka procesa proirenja na
postsocijalistiku Evropu, a ne u spreavanju humanitarne katastrofe (Hudis, 1999a).
779 Citiran an-Kristof Rifen (Jean-Christophe Rufin), bivi pripadnik Doktora bez granica
(Hudis, 1999a).
780 Utoliko ne udi to se citira jedan od glavnih predstavnika takvog gledanja na Ratove za
jugoslovensko naslee, Majkl Ignjatiev (Michael Ignatieff ): Dok NATO politike obiluju pro-
tivrenostima, Miloevi je, po reima analitiara Balkana Majkla Ignjatieva, uporno kon-
zistentan: Od 1990, Miloevi sledi jedan jednostavan princip. U bilo kojoj zemlji [bive
Kada su Srbi napali Bosnu 1992, vodee sile ih nisu spreile. Umesto toga, one su
odravale zabranu uvoza oruja Bosni, oteavajui toj zemlji da se sama odbrani.
Kada je Bosna konano uspela 1995. da zajedno s Hrvatskom preuzme ofanzivu i
nanese presudan vojni poraz Srbima, SAD su uskoile i prisilile je da prihvati Dej-
tonski sporazum. Ovo je donelo mir Bosni po veoma skupoj ceni poto je bila
naterana da prihvati legitimitet srpske republike koja je okupirala treinu njene
teritorije, koja je uspostavljena kroz etniko ienje desetina hiljada bosanskih
muslimana (Hudis, 1999a).
Dobija se dojam da protivljenje intervenciji SAD istovremeno pojaava
neprijateljski stav prema Srbima kao naciji. Naime, oni su prepoznati kao
neprijatelj i zato se eli jaanje svih koji su ratovali protiv njih, kako SAD ne bi
mogle da koriste situaciju za sopstveni imperijalni upliv. Otuda su nekritiki
antisrpski, probonjaki i proalbanski stavovi bili posebno gorljivi, kako bi se
uspostavila ravnotea sa leviarskim antiimperijalnim stavom. Tako se, moda,
moe tumaiti i bezostatna podrka OVK koju je pruala cela redakcija News
and Letters. Postojale su, meutim, i ideoloke veze izmeu nekih pripadnika
OVK koja je sve dok joj NATO saveznici nisu skrenuli panju na lo marke-
tinki efekat koristila stari komunistiki pozdrav, stisnutu pesnicu priljubljenu
uz slepoonicu i lanova redakcije.
781
Hjudis je krajnje antisrpsko usmerenje
pokazao i prilikom osvrta na knjigu omskog Novi militaristiki humanizam,
iznevi veoma originalnu i iskustveno nepotkrepljenu teoriju kojom je sata-
nizovao ionako ve demonizovane Srbe:
omski ne pominje da je Operacija potkovica nazvana po taktici koju su kori-
stile srpske paravojske u Bosni opkoljavajui selo u oblikovanoj formaciji slova
U, ubijajui i silujui one koje bi zarobile i terajui preostale u beg. Niti je pome-
Jugoslavije] gde je srpska manjina dovoljno brojna, on je naoruava i u borbi podrava.
Smrti etvrt miliona ljudi i stvaranje dva miliona izbeglica [u bosanskom ratu] su rezul-
tat njegove istrajne primene ovog principa. (Ignatieff, The New Yorker, May 10, 1999, cit.
pr. Barry, Holmes 1999) Broj rtava se duplira, a delanja nesrpskih delatnika u sukobu se
sistematski zanemaruju kako od liberala, tako i od News & Letters. Poluistine su najubo-
jitije propagandno oruje.
781 O potonjem svedoi i injenica da je jedan od voa OVK zaduen za diplomatiju, Pljurat
Sejdiju (Pleurat Sejdiiu), dao intervju 1999. godine za junski broj asopisa. Sejdiju je obja-
snio da je za njih bitan nacionalizam, a ne opta ideoloka oblanda u koju ga obavijaju:
Najvei deo nelegalnih grupa u posleratnoj Jugoslaviji bio je nacionalistiki, ali poto smo
morali da pribavimo podrku albanske drave, one su morale da prigrle ideologiju mar-
ksizma zato to je Albanija imala marksistiki reim. No, kad je komunizam propao, i LDK
se takoe promenio, pa smo sada bez ideologije. Ipak, angloameriki marksisti-humani-
sti su, izgleda, i dalje verovali u marksistiki karakter OVK: Bitna je razlika izmeu Bosne
iz 1995, kada su bosanske snage bile u ofanzivi protiv Srba, i sadanjeg stanja u kojem
je OVK u defanzivi. Ono to e presuditi jeste sposobnost Kosovara da ovo preokrenu u
revolucionarni rat (Ford, 1999).
nuo da je Miloevi poslao 40.000 vojnika na Kosovo PRE (verzalom istakao, P. H.)
amerike invazije obogaujui ih veteranima paravojski iz Bosne koji su veoma
dobro znali ta se oekivalo od njih sa Operacijom potkovica. (Hudis, 1999b).
Doista, osim poznavanja teorije marksizma-lenjinizma, Hjudis je pokazao
i da mu je mata veoma razvijena. Zamislio je neke Srbe-monstrume kako bi
sebi dozvolio da na njih ne primenjuje humanistika merila. U velikoj meri
ih je obezliio i dehumanizovao. Kao i drugi kritiari knjige Novi militaristiki
humanizam, npr. Edrijen Hejstings (Adrian Hastings), i Hjudis zamera om-
skom to ne pominje rat u BiH, kao da je masakr stotina hiljada kroz paljivo
orkestrirani genocid bio istorijska trivijalnost bez znaaja za ono to je Miloe-
vi radio na Kosovu. Dakako, genocid je retorski leitmotif koji opravdava izri-
ito antisrpski stav, a da bi se pokazalo kako se odista radilo o genocidu izmi-
lja se broj od nekoliko stotina hiljada ubijenih.
Ipak, Hjudis je napravio i dobar komentar na pitanje omskog kako bi
reagovale SAD ako bi Portoriko reio da proglasi nezavisnost. Hjudis veli da je
optepoznato kako bi SAD reagovale, ali postavlja pitanje da li bi u tom sluaju
trebalo podrati SAD ili Portoriko? Naravno, leviar bi, smatra Hjudis, morao
podrati Portoriko i pravo njegovih graana na samoopredeljenje.
Problematian je, meutim, stav urednika N&L kada dovodi u pitanje milje-
nje omskog, koji iako anarhista jeste bukvalno apologeta Miloevia, da
Srbija zapreava instituciju globalnog sistema kojim dominiraju SAD. Autoru
ovih redova se ini da Miloevieva Srbija doista jeste smetala uspostavljanju
kapitalistikog sistema, jer je prekidala uobiajeno kapitalistiko poslovanje na
Balkanu. Treba imati u vidu da je npr. prevoz robe bio znatno skuplji i dugotraj-
niji, poto je morao da ide okolnim putevima zaobilazei Srbiju. Uopte, logika
irenja trita nije podnosila rupu u sred sistema, pa nije jasno zato bi zbog
ove konstatacije omski bio apologeta Miloevia. Hjudis je ponudio obja-
njenje koje se sastoji u injenici da je Miloevi bio garant mira na Balkanu, tj.
ameriki saveznik, posle Dejtonskog sporazuma sve do 1998. godine. Iako je to
tano, moe se argumentovati da je, ipak, ekonomska politika Miloevia bila
socijalistika i da je smetala odvijanju kapitalistikog poslovanja. Sem toga, on
nije uspeo da rei problem Kosova u saglasnosti sa eljama SAD. Sve u svemu,
ini se da je ova kritika omskog neopravdana. No, Hjudis nalazi za omskog
rei opravdanja u kojima se, osim antisrpskih stereotipa, moe nai i zrnce istine:
Promaaj omskog da podri borce protiv genocida u Bosni i na Kosovu, posle
plodnog pisanja svih ovih godina u odbranu rtava etnikog ienja u Gvate-
mali, Istonom Timoru i drugde, pokazuje da je mo militarizma SAD postala tako
totalna da su ak i anti-etatistiki radikali uvueni u pravljenje apologija bilo koje
sile, makar bila ne znam koliko reakcionarna, onoliko dugo koliko se ona moe
smatrati preprekom amerikoj dominaciji (Hudis, 1999b).
Tipino za propagandistiki stil pisanja, News & Letters neposredno posle
povlaenja vojske SRJ s Kosova u redakcijskom komentaru
782
bavio se brojem
rtava, tvrdei da su:
... srpske paravojske, policija, i vojnici isterali oko 800.000 Albanaca preko gra-
nice. Drugih 500.000 Albanaca se nedeljama skrivalo po kosovskim planinama
i umama trpei gladovanje i srpske napade. ak i najopreznije procene suge-
riu da su snage jakog oveka Srbije Slobodana Miloevia ubile preko 10.000
civila poto je bombardovanje NATO poelo u martu. Ako kosovsko stanovni-
tvo broji 1,8 miliona, onda je to jedan na 180 ljudi, neto to bi se moglo pore-
diti sa 1,5 miliona ubijenih u zemlji veliine SAD.
Ako je injenica da je najkonzervativnija procena Stejt departmenta
govorila da je svega pola procenta (0, 55) albanskog stanovnitva ubijeno na
Kosovu, onda je bilo potrebno da se kae koliko bi tih pola procenta iznosilo
kada bi se primenilo na SAD. Kljuna stvar, meutim, bila je da se predstavi
kako su Srbi izvrili genocid na Kosovu, kao to se to u meunaslovu tvrdi-
lo.
783
U stvari, nije jasno da li je 300.000 kosovskih Srba uopte ukljueno u sta-
novnitvo Kosova, kao to je zamagljena i injenica da je zbir poginulih svih
strana, kako vojnika tako i civila na Kosovu, najvie 10.000. Primenjivala se
propaganda koja je po korienju poluistina i otvorenih lai bila na nivou RTS
iz dana ratnohukake kampanje Milorada Vuelia i saradnika prema nesr-
bima, kao i nekih angloamerikih liberalnih i svenemakih konzervativnih gla-
sila prema Srbima tokom devedesetih (Baki, 1997; 1998; 1999):
Kao u bosanskom ratu 19911995, kao dodatak fizikoj eliminaciji, silovanju,
i proterivanju, etvrti oblik srpskog genocida bio je kulturni. Srpske snage su
sistematski unitavale albanske, osmanske, i muslimanske kulturne institucije i
spomenike ukljuujui damije, biblioteke, mostove, i istorijske zgrade. Oni su,
takoe, oteli stotine hiljada linih karata od deportovanih. Plan je bio da se isko-
reni seanje na albansku zajednicu na Kosovu.
Nije sporno da je bilo mnogo zloinakih akcija srpskih snaga prema
Albancima na Kosovu, kao to nije sporno da su mnogima oduzimani lini
dokumenti u cilju spreavanja povratka na Kosovo. Sporno je odsustvo
uvida da se upravo u vreme pisanja jul 1999. odvijao etniki progon
Srba s Kosova. U istom redakcijskom komentaru ispod meunaslova kriza
782 Aftermath of the war over Kosova, News & Letters, 1999 July.
783 Serbian genocide in Kosova. Albanski termin Kosova sistematski je primenjivan u News
& Letters, iako je zvanini naziv, kako je svedoio Veton Suroi u razgovoru sa piscem ovih
redova, na engleskom jeziku Kosovo.
levice kritikovale su se one struje levice koje nisu u svemu delile stavove
sa humanistikim marksistima:
U nekim sluajevima leviari su poricali Miloevieve genocidne aktivnosti od
bosanskog rata nadalje i nazivali lanom njegovu optunicu za ratnog zloinca.
Drugi, kao to je osvedoeni pacifista Dejvid Mekrejnolds (David McReyno-
lds), dok priznaju Miloevievu brutalnost, dozvoljavali su antiimperijalizmu
da potisne antirasizam i antigenocidnost. Kako su se srpske snage povukle,
napisao je: Miloevi je problem za Srbe. NATO i amerika arogancija su pro-
blem za nas. Kao humanistiko-marksistiki internacionalisti, uvek smo se pro-
tivili takvom suavanju nae vizije slobode. Na nesreu, meutim, veliki deo
levice je ulovljen u zamku antiimperijalizma koji stavlja na stranu bilo kakvu
viziju za koju se zalaemo.
Drugim reima, kriza levice se nalazila u injenici da antiimperijalizam
kruga oko Z-net i razliitih trockista odnosi prevagu u odnosu na antisrpstvo
humanistikih marksista. Zamera se neto, iako nije jasno ta, stavu da je
Miloevi problem za Srbe, a NATO za Amerikance. Da li je redakcija s krajem
bombardovanja SRJ, usled rivalstva s drugim radikalnim leviarima, napustila
antiimperijalistiki stav i izjednaila se sa levim liberalima? Sa dosledno levi-
arskog stanovita, teko je izjednaavati zloine velikih sa zloinima malih,
a redakcija asopisa upravo to ini:
Izazov s kojim se suoavamo u predstojeem periodu jeste opiranje svim obli-
cima rasizma, klasne represije, seksizma, i genocida, bilo da je poinilac ame-
riki imperijalizam i njegovi saveznici, ili snage koje im se opiru. Jedino na takav
nain moemo predvideti viziju poslekapitalistike budunosti. Zato mi nastav-
ljamo da podravamo deceniju dugu borbu Kosovara za demokratiju i nezavi-
snost, bilo protiv Miloevievog genocidnog reima ili protiv okupacije NATO.
Korienje rei genocid kroz itav lanak odaje da se radi o propagandi
u korist Albanaca s Kosova, ali i o pravdanju sopstvene pristrasnosti i manjka
kritinosti prema amerikom imperijalizmu, jer genocida na Kosovu nije bilo,
ba kao to nema ni borbe Albanaca protiv okupacije NATO. Sa etikog sta-
novita, pak, teko je braniti primenjivanje istih arina na najmonije i pri-
lino nemone delatnike u meunarodnoj politici. ini se da se poslekapi-
talistika budunost pominje vie u dekorativne no u sutinske svrhe, a da
je antisrpski stav postao gotovo jedna od centralnih crta ideologije humani-
stikih marksista:
Od 1991. Srbija je ubijala stotine hiljada u Bosni i jo hiljade na Kosovu (...) Bez
obzira na to da li e Miloevi zadrati vlast ili nee, ostaje da se vidi da li e
ovi glasovi opozicije izai sasvim na kraj sa odgovornou Srbije za genocid
na Kosovu i u Bosni i to je glavno, njenom uasavajuom odgovornou za
masovna silovanja desetina hiljada ena.
784
Uz uobiajene optube za genocid i uveliavanje broja rtava, nije nave-
den nijedan izvor, a kamoli dokaz za tvrdnju o silovanjima, to svedoi da se
radi o gruboj antisrpskoj propagandi, jer se ceo narod krivio za sva, pa i izmi-
ljena zla koja su se stvarno ili navodno desila tokom devedesetih na prostoru
bive SFRJ. Istovremeno, potvrivalo se da asopis ne odustaje od predane
zatite prava ena.
785

Ako je omski razoarao N&L, Mihailo Markovi ih je sasvim ogorio, pa
smatraju da bivi marksistiki humanista kao jedan od intelektualnih autora
srpskog genocida u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, zasluuje da mu se sudi.
786

Nesumnjivo, liberali bi suenje podrali. Ne udi ni odnos N&L izraen u uvod-
niku prema politiarima koji su zamenili Miloevia:
787
Nije mala stvar da Slobodan Miloevi iji su ratovi od 1991. do 1999. pro-
uzrokovali 200.000 mrtvih, od kojih su skoro svi nesrpski civili, ije su paravoj-
ske dale svetu novi uasni termin etniko ienje, i ije su snage, takoe, uspo-
stavile logore za silovanje na angro sedi sada u zatvorskoj eliji. Njemu je pre
mesto tamo no u luksuznoj predsednikoj palati gde su mu dozvolili da ostane
od oktobra od njega ne mnogo razliiti novi voi.
Belodano je da se ratovi za jugoslovensko naslee vide pojednostavljeno,
ba onako kako ih vide i liberali, naroito levi, kao delo Slobodana Miloevia
i srpskog nacionalizma uz standardne izmiljotine da je skoro duplo vie no
784 Redakcijski uvodnik (Nacrt humanistiko-marksistikih perspektiva 19992000), World
crisis and the theoretic void: Taking responsibility for Marxist-Humanism, News & Letters,
AugustSeptember 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Aug-Sept/8.99_
dp.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine.
785 Docnije se u tekstu citira koncept Raje Dunajevskaje, prema kojoj se gaji tipino mar-
ksistiki kult nepogreive linosti, da je ena snaga i Razum revolucije. Ceo nacrt je pri-
mer egzegetski shvaenog marksizma.
786 Po prvi put se u N&L Srbija optuuje za genocid i u Hrvatskoj u tekstu The Balkans after
Miloevi, N&L, December 2000, http://www.newsandletters.org/Issues/2000/Dec/12.00_
olat.htm, pristupljeno 26. III 2008. Na drugom mestu, za Markovia se kao regionalno naj-
znaajnijeg filozofa i nekada principijelnog socijalistikog humanistu, kae i da je zaradio
mesto u istoriji meu onim filozofima ere dravnog kapitalizma koji su svoje dijalektike
vetine iskoristili da pravdaju najnehumanije oblike represije, od Hajdegera i nacizma preko
razliitih progresivnih (mislilaca) i totalitarnog komunizma, pa do Fukoa i homeinizma.
udno je da humanistiki marksisti ne prepoznaju da se era dravnog kapitalizma kakva
je vladala u veem delu XX veka zavrila najdocnije s padom Berlinskog zida.
787 Milosevics arrest, tensions in Macedonia, May 2001, http://www.newsandletters.org/
Issues/2001/May/1.05_editorial.htm, pristupljeno 26. III 2008. godine.
stvarno poginulih u ratovima na prostoru SFRJ
788
(oko 130.000), te da su svi
poginuli civili, iako vojnici ine tri petine poginulih u bosanskom ratu, pa iako
je i etvrtina Srba stradala u njemu, a dve treine Srba iz Hrvatske prognano.
Politiki voi Srba su bez izuzetka olienje zla, a Slobodan Miloevi je naj-
gori meu njima. Postavlja se pitanje: ta raditi sa takvim politiarima i naro-
dom iz kojeg potiu? Koja bi kazna bila primerena za ovu genocidnu dravu?
Odgovor se moe nazreti iz istog teksta:
Na meunarodnom planu, nesrena je istina da danas, kao i tokom 90-ih, SAD
i njihovi saveznici u NATO gledaju u jednoj snanoj i dominantnoj Srbiji klju
za stabilnost na Balkanu. Zato su joj se tek simbolino opirali u Bosni pritiska-
jui ovu da prihvati poniavajui i represivni Dejtonski sporazum 1995. godine.
Zato nisu ak ni raspravljali o Kosovu u Dejtonu i intervenisali su tamo tek 1999.
poto je Miloevi otvoreno ponizio NATO u predveerje zvaninog proire-
nja na Istonu Evropu, deportujui pred oima svetskih medija stotine hiljada
kosovskih Albanaca kojima je NATO obeao zatitu. Zato nije NATO, ve istrajni i
herojski otpor Bosanaca i Kosovara ono to je predstavljalo odluujui element
u porazu Miloevia i postavljanju temelja za njegovo zbacivanje prolog okto-
bra. No, zato se NATO snano protivi maloj pobuni meu albanskom manjinom
u susednoj Makedoniji.
Gotovo je okantno kako jak proalbanski, antisrpski i uopte antisloven-
ski stav izbija iz ovih reenica. ini se da bi autora uvodnika, jedino okupa-
cija i temeljito prevaspitavanje Srbije zadovoljilo. Istovremeno, izgleda da bi
jedino pravedno reenje za Albance bilo u pravljenju jedne velike Albanije,
dok je sasvim nevano kakva bi sudbina snala Makedonce.
***
Pokazano je da su ratovi za jugoslovensko naslee u kojima se odigrao
poslednji in procesa nestajanja Jugoslavije bili lakmus papir za odreivanje
levice posle pada Berlinskog zida i za meusobno ideoloko razgranienje
raznovrsnih leviarskih grupa na Zapadu. Niukoliko se nije radilo o sluajnim
788 Broj od 200.000 mrtvih se pominje i 2002. godine u tekstu Miloevi on Trial, March
2002, http://www.newsandletters.org/Issues/2002/March/olat_milosevic_Mar02.htm,
pristupljeno 26. III 2008; kao i u tekstu iz martovsko-aprilskog broja iz 2005. godine Milo-
sevic war trial, http://www.newsandletters.org/Issues/2005/Mar-April/OLAT-Milosevic_
Mar-April_05.htm, pristupljeno 26. III 2008; te i u tekstu iz aprilskomajskog broja 2007.
Rulling on Bosnia, http://www.newsandletters.org/Issues/2007/April-May/OLAT-Bosnia_
Apr-May_07.htm, pristupljeno 26. III 2008, u kojem je Srbija nazvana genocidnom dra-
vom koja se nalazi na istom rangu na lestvici za lanstvo (u EU, prim. aut.) kao demo-
kratska preovlaujue muslimanska Turska. Doista, poput levih liberala i humanistiki
marksisti mogu primenjivati dvostruke standarde, jer otkud to da su autori zaboravili sud-
binu Kurda u Turskoj?
razlikama izmeu razliitih ideolokih usmerenja koja se samopoimaju kao
leva, ve je pokazano da su razlike koje su otro dole do izraaja sistemat-
skog karaktera.
Pokazalo se da je, iako je pad Berlinskog zida doveo do snanog pomera-
nja ideoloko-politikog spektra udesno i posledinog slabljenja levih snaga,
levica u tradicionalnom znaenju te rei, kao antikapitalistiki usmerena, pre-
ivela. tavie, neki od najpriznatijih intelektualaca danas u svetu, npr. Noam
omski, predstavljaju primere takvih antikapitalistiki i antiimperijalistiki
usmerenih intelektualaca. Vei deo nekadanjih leviara, meutim, naroito
iz perioda kada je radikalna levica bila u modi, tj. iz ezdesetih i sedamdese-
tih, preivelo je konverziju i preobrazio se iz leviara u druga ideoloka opre-
deljenja; najpre u leve liberale.
Levi liberali su pristalice levih ideja kada je u pitanju kulturna osa odva-
janja levog od desnog u politikom ivotu: oni brane prava rodnih, sek-
sualnih, rasnih i etnikih manjina, zalaui se za njihovu pozitivnu diskri-
minaciju. Kada je, meutim, ekonomska osa u pitanju, oni kapitalizam ne
smatraju glavnim neprijateljem, a socijalizam poeljnom vizijom drutva, ve
se zalau za regulisano trite i preraspodelu dobara od bogatih siroma-
nima kako bi se na taj nain ostvarila socijalna pravda. Uz to, oni su nagla-
eno moralistiki usmereni u politikom ivotu i skloni zalaganju za huma-
nitarne intervencije kako bi se zatitile rtve tlaenja u svetu. Poto su SAD
i njihovi saveznici u NATO jedina sila koja je kadra da izvodi intervencije, levi
liberali de facto podravaju, manje ili vie svesno, ostvarenje interesa ove sile
u svetu, jer se od bilo koje drave ne moe oekivati da sledi moralni impe-
rativ, ve iskljuivo dravne interese, onako kako ih ona odredi. Moralna gor-
ljivost ih, osim vezanja uz ameriki imperijalizam, ume uiniti neosetljivim
za rtve onih koji se amerikom imperijalizmu opiru, i moe ih kadto initi
nekritikim podravaocima onih koji se vide kao rtve, jer se ne uvia da se
etnizacijom rtvi zapravo tera voda na imperijalistiku vodenicu. Utoliko,
levi liberali esto zavravaju u pravdanju imperijalne politike SAD i apologiji
etnizovanih rtvi, npr. Bonjaka i Albanaca, katkad i Hrvata, i njihovog naci-
onalizma, kao to npr. pisanje M. A. Hora i Martina oa o ratovima za jugo-
slovensko naslee zorno potvruje.
Radikalni leviari, pak, uz neznatne izuzetke, zauzimaju dosledno leviar-
ski stav kako po ekonomskoj tako i po kulturnoj osi, i bezostatno se bune pro-
tiv imperijalne politike velikih sila, a naroito trenutno najvee SAD. Anti-
imperijalizam ih kadto odvlai u pristrasnost u korist onih koji se protive
amerikom imperijalizmu u ovom sluaju Srba i u preveliku strogost kada
su u pitanju saveznici ovog imperijalizma, Bonjaci i Albanci na Kosovu. To ih
u teim sluajevima, npr. u sluaju grupe oko E. Hermana, dovodi i do negira-
nja genocidnog karaktera pokolja u Srebrenici, ime se rtvama ini nepravda.
12. Ka uporednim istraivanjima
nestanka vienacionalnih drava
i oruanih etnikih sukoba
U analitikom pogledu poredba daje nezamjenjivi doprinos tuma-
enju povijesnih injenica. Ona, naime, rijetko kada ostaje pri pukoj
deskripciji razliitosti. Utvrivanjem neke neoekivane posebnosti,
poredba u veini sluajeva ponajprije namee pitanje uvjeta njezina
nastanka, tijeka i pojavnih oblika. Poredba osim toga slui kritizira-
nju uvrijeenih tumaenja.
Hajnc Gerhard Haupt (Heinz Gerhard Haupt)
i Jirgen Koka (Juergen Kocka)
12.1. Uvod
Studija koja se nalazi pred itaocem ima za cilj istraivanje jednog sluaja
nestanka vienacionalne drave. Trebalo je ponuditi opis ideolokih sukoblja-
vanja koja su presudno oblikovala ustrojstva razliitih dravnih oblika kroz
koje je drava prolazila,
789
te objanjenja zato su se razliite ideologije jugo-
slovenstva javljale na osnovu ideje jugoslovenstva. Strukturno rivalski odnosi
srpskog i hrvatskog nacionalizma uslovljavali su uobliavanje kako razlii-
tih oblika jugoslovenstva, tako i razliite ustavne oblike drave. Ukazano je,
takoe, na presudnu uslovljenost male vienacionalne drave spoljnim ini-
ocima u toku vremena.
Pa ipak, sva ova saznanja su samo verovatna, a nikako ne i izvesna. Ona
mogu biti istinolika, ali to ne znai da su i sasvim istinita. Da bi se verovat-
noa pribliavanja istinitosti poveala, potrebno je u budunosti primeniti
uporedno-istorijska istraivanja kao najiri oblik induktivnog zakljuivanja
u drutvenim naukama, tj. ui u uporedna istraivanja nestanka vienacio-
nalnih drava, kako dijahrono, istraivanjem nestanka vienacionalnih impe-
rija koje su bivstvovale na istom prostoru na kojem i Jugoslavija u prolosti,
u prvom redu Habzburke monarhije, tako i sinhrono, istraivanjem neophod-
nih i dovoljnih uslova nestanka socijalistikih vienacionalnih drava, velike
vienacionalne socijalistike imperije, SSSR, i dvonacionalne ehoslovake.
789 Kada je re o Kraljevini SHS (Jugoslaviji), taj opis je dat u prethodno uraenoj studiji (Baki,
2004).
U tom sluaju bi se i propasti evropskog socijalizma kao sistema morala posve-
titi duna panja, svakako vea no u ovoj studiji.
Takoe, vredno je porediti vienacionalne drave koje su nestale sa
onima koje se barem za sada odravaju (Markovi, 2004: 18), poput pa-
nije, Velike Britanije ili Belgije. Sem toga, tu je i Bosna i Hercegovina, iji je
sluaj poreen sa sluajem Jugoslavije u ovoj studiji, vienacionalna drava
koja je nastala na razvalinama Jugoslavije, uprkos injenici da je od samog
meunarodnog priznanja bila razdirana nacionalistikim graanskim ratom
u koji su bile umeane nacionalistikim apetitima voene i njoj jedine dve
susedne drave naslednice Jugoslavije. Ovakva sloena uporedno-istorij-
ska istraivanja trebalo bi da dovedu do izolovanja neophodnih i dovolj-
nih uslova nestanka takvih drava, te njihovo razlikovanje od onih koji ine
samo propratne uslove koji olakavaju dejstvo prvopomenutih, iako bi se
moda dolo i do rezultata da su istorijski sluajevi jedinstveni. No, da bi se
bilo ta tvrdilo sa veom pouzdanou neophodna su istraivanja, a veoma
je poeljno da istraiva bude poliglota kako se ne bi iskljuivo oslanjao na
sekundarne izvore. U sklopu ovih istraivanja nalaze se i uporedna istraiva-
nja ratnih zloina u kontekstu nestajanja vienacionalnih drava, a naroito
onih najteih, kakvi su masovni etniki progoni i genocid.
Ovde se razmatraju doprinosi retkih studija koje su pokuale da nesta-
nak Jugoslavije stave u uporedan okvir. Meu njima postoje znatne razlike
u pristupu, opsegu poreenja, naglaavanju pojedinih determinizama i teo-
rijskoj dubini zahvata, ali su ipak objedinjene hvale vrednom primenom
uporednog okvira.
12.3. Uporedno-istorijska
ili uporedno-institucionalistika istraivanja?
Alfred Stepan (Alfred Stepan), profesor politikih nauka na Univerzitetu
Kolumbija (Columbia) i Huan Hose Lins (Juan Jos Linz),
790
profesor emeritus
politikologije na Jejl (Yale) univerzitetu, dvojica su izuzetno uglednih dru-
tvenih naunika komparativista koji su svetsku slavu zasluili svojim upo-
rednim istraivanjima prelaska totalitarnih i autoritarnih u demokratske
790 Ovaj politikolog bio je ideoloko-teorijski kolovoa neistorinog podvoenja reima
Slobodana Miloevia pod sultanistike reime, to su u vreme borbe protiv njega
sledili nekoliki ugledni politikolozi u nas, npr. Vladimir Goati, Slobodan Antoni i Duan
Pavlovi, da bi danas takvo odreenje uglavnom napustili. Politikoloki formalizam
doao je tom prilikom do punog izraaja, zato to je Lins Veberov pojam sultanizma
koji se odnosi iskljuivo na linu vlast u patrimonijalnim sistemima proirio na neideo-
loke autoritarne tipove line vlasti, ime se potpuno izgubila drutvena osnova odre-
enih reima.
Ka uporednim istraivanjima nestanka vienacionalnih drava i oruanih etnikih sukoba 595
reime.
791
Ovakvo teorijsko usmerenje podrazumevalo je utemeljenje u hlad-
noratovskom saznajnom okviru predstavljanja i tumaenja stvarnosti, premda
se autori izriito ograuju od svoenja ustaljenja (konsolidacije) demokra-
tije samo na izbore i trite (Linz, Stepan, 1996: 7). Antikomunistiki diskurs
se, prema tome, takoe mogao oekivati. Oni polaze od toga da se potpuni
demokratski prelaz (tranzicija) dogodio u trenutku kad je:
... dovoljan sporazum postignut o politikim procedurama potrebnim da pro-
izvedu jednu izabranu vladu kada jedna vlada dolazi na vlast kao neposredni
rezultat slobodne narodne volje, kada ta vlada ima de facto vlast da stvara novu
politiku, te kada izvrna, zakonodavna i sudska vlast stvorena od nove demo-
kratije ne moraju da dele vlast sa drugim de iure telima (Linz, Stepan, 1996: 3).
Oevidno je da ovakav poetni teorijski stav ne moe imati opravdanja u
primeni na vienacionalnu politiku zajednicu. Otuda autorima sledi priznanje
za uoavanje ove injenice. Oni, naime, uviaju da problem ostvarenja drav-
nosti, kada znaajan deo stanovnitva ne prihvata granice izvesne drave
(bilo da je ona konstituisana na demokratski nain ili ne) kao legitimne poli-
tike jedinice kojoj oni duguju poslunost (Linz, Stepan, 1992: 123),
792
moe
prethoditi problemu ostvarenja demokratije.
Utoliko, kada je postojea drava vienacionalna i kada razliite nacije
unutar nje ele ostvariti potencijalnu nacionalnu umesto postojee viena-
cionalne drave u liberalno-demokratskom kontekstu viestranakih izbora
i opteg prava glasa, javlja se problem dravnosti pre nego to se problem
demokratije moe javiti. Tada dogovor o dravnosti prethodi dogovorima
o demokratiji, dok takvi dogovori nisu nuno prethodei za nedemokratske
sisteme (Linz, Stepan, 1992: 123124), jer autoritarni reim moe prisiliti gra-
ane na potovanje granica postojee drave. Ovde valja primetiti da ovakav
teorijski stav ideoloki pravda ne samo liberalnu demokratiju, ve i nacionali-
zam, jer se on smatra legitimnom snagom u borbi protiv postojeih dravnih
granica neke vienacionalne drave.
793
Odista, autori smatraju da demokratska
791 Linz Juan i Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation: Sou-
thern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns Hopkins Uni-
versity. Studija je navedena u 1225 bibliografskih jedinica.
792 lanak iz 1992. Political Identities and Electoral Sequencing: Spain, the Soviet Union, and
Yugoslavia, Daedalus, V. 121/N. 2, pp. 123139, citiran je u 55 bibliografskih jedinica.
793 Prema tome, ako znaajna grupa ljudi ne prihvata zahteve za poslunou kao legitimne
zato to ljudi ne ele da budu deo ove politike jedinice, kako god ona bila konstituisana
ili rekonstituisana, to predstavlja ozbiljan problem demokratskom prelazu i jo ozbiljniji
problem demokratskom ustaljenju (Linz, Stepan, 1992: 124). Otuda i pravilo koje autori
dedukuju: to je vei udeo ljudi na datoj teritoriji koji oseaju da ne ele da budu lanovi
te teritorijalne jedinice, kako god ona bila rekonstituisana, to e tee biti ustaliti demo-
kratiju unutar te jedinice (Linz, Stepan, 1992: 124).
teorija i demokratska praksa treba da ostave izvestan prostor za miroljubivo
dogovorno otcepljenje (Linz, Stepan, 1992: 125). Prema tome, uspostavljanje
demokratije ne mora znaiti i ustaljivanje (konsolidovanje) demokratije. Tek
kada ni jedna znaajna politika snaga ozbiljno ne pokuava svrgnuti demo-
kratski reim ili se otcepiti od drave, moe se govoriti o ustaljenoj (konsoli-
dovanoj) demokratiji (Linz, Stepan, 1996: 5).
Prouavajui prelaz iz autoritarnog u demokratsko drutvo, autori su
poredili tri drave: paniju iz druge polovine sedamdesetih, te SSSR i SFRJ
s poetka devedesetih. Njihova institucionalistika teza je vrlo jednostavna: u
vienacionalnoj dravi, a naroito u etnofederaciji, ako se eli njen opstanak,
nakon pada autoritarnog reima savezni viestranaki izbori moraju pretho-
diti republikim, jer jedino tako e postojati institucionalni podsticaji stvara-
nju politikih stranaka na saveznom nivou i saveznih politikih programa (Linz,
Stepan, 1992: 124, 126). U protivnom, ako republiki izbori prethode save-
znim, nee biti dovoljno podsticaja za razvijanje politikog ivota na save-
znom nivou, ve e biti vie podsticaja za isticanje antidravnih etnikih pita-
nja, te e dan po regionalnim izborima legitimitet drave biti slabiji (Linz,
Stepan, 1992: 124125, 126).
Autori se izriito protive pomodnoj tendenciji da se ustaljenje pan-
ske liberalne demokratije smatra zavisnim od povoljnog drutvenoekonom-
skog i geopolitikog konteksta (Linz, Stepan, 1992: 125), to znai da oni
sistematski potcenjuju spoljnopolitiki kontekst. Meutim, ono to se bilo
koji analitiar panskog razvojnog puta mora zapitati jeste zato je autori-
tarni frankistiki reim potrajao ak do Frankove smrti 1975, pa i tri godine
potom. ini se da njegov reim ne bi mogao tako dugo potrajati bez ned-
vosmislene podrke prvo nacistiko-faistikog saveza pre i tokom II svet-
skog rata, a zatim i amerike antikomunistike i imperijalistike spoljne poli-
tike posle II svetskog rata, jer kako se Riard Nikson (Richard Nixon) biranim
reima izrazio: General Franko je predstavljao odanog prijatelja i saveznika
Sjedinjenih Drava.
794

Na isti nain, bez jake amerike podrke prelazu (tranziciji) u demokra-
tiju i ustaljivanju demokratije u postojeim granicama Kraljevine, pitanje je da
li bi se odrala sama drava izazvana baskijskim i katalonskim nacionalizmom.
No, bez obzira na to to pisac ovih redaka smatra da zapostavljanje pomenu-
tih inilaca vodi pravdanju amerikog imperijalizma i zapostavljanju znaaja
spoljne politike uopte za strukturisanje unutranje politike u hladnoratov-
skoj i post-hladnoratovskoj Evropi, oni misle da naglasak na pomenutim ini-
ocima doprinosi opasnom pomanjkanju teoretske panje odnosima izmeu
demokratskog prelaza (transition), dravnosti, i sleda izbora (Linz, Stepan,
1992: 125). U tom kontekstu, oni nude korektan opis deavanja:
794 Wikipedia, http://en.wikipedia.org/wiki/Francisco_Franco, pristupljeno 1. IX 2008. godine.
panija je zapoela proces demokratizacije s potencijalom za opasan problem
dravnosti. Najvaniji pokazatelj ove opasnosti je injenica da dok nijedan armij-
ski oficir nije bio ubijen tokom baskijske pobune 19681975. pod Frankom, ili u
prelaznom periodu izmeu 1975. i 1977, u postizbornom periodu demokratske
vladavine izmeu 1978. i 1983. stradalo je trideset sedam oficira usled baskij-
skog nacionalistikog nasilja (Linz, Stepan, 1992: 125).
Ovde se ovek moe zapitati ta bi bilo da SAD nisu bile zainteresovane
za opstanak panije, a da je nekoj drugoj sili bilo stalo da razbije paniju uz
saradnju baskijskog i katalonskog nacionalizma. No, autori, ideoloko-teorij-
ski slepi za spoljnopolitiki inilac, ovo pitanje nisu postavljali, ve su samo
zakljuili da je kljuna bila injenica prvobitnog sprovoenja izbora na save-
znom nivou. Pa ipak, na referendum za usvajanje panskog ustava u Baskiji
izalo je samo 45,5% biraa, ali je od njih 68,8% glasalo za usvajanje ustava
(Linz, Stepan, 1992: 126). Uprkos reitosti navedenog podatka, autori smatraju
da bi drugaiji redosled odravanja izbora (odnosno, da su regionalni izbori
prethodili dravnim) favorizovao etnika pitanja u predizbornoj kampanji,
pa bi i nacionalistike stranke i njihovi simpatizeri bili radikalniji (Linz, Ste-
pan, 1992: 127). Vano je pitanje ta je dovelo do toga da se ovakav redosled
izbora uspostavi. Da li se radi o tome da panija nije imala prethodno uspo-
stavljenu etnofederalistiku strukturu kao to je bio sluaj sa socijalistikim
vienacionalnim federacijama ili je, moda, spoljni inilac u jednom sluaju
insistirao na odreenom institucionalnom reenju, a u drugom nije? Takoe,
ovakav sled izbora omoguio je, vele autori, javljanje viestrukih identiteta,
zato to su Katalonci npr. dobili pravo na upravljanje kulturnim pitanjima,
obrazovanjem, radijom i televizijom (Linz, Stepan, 1992: 127128).
Iako priznaju da je upravljanje pitanjem dravnosti bilo znatno tee u
Sovjetskom Savezu i Jugoslaviji no u paniji, oni smatraju da je politika koja je
voena u obe zemlje zapravo bila optimalna ukoliko se eleo raspad drave
i jaanje etnikog sukoba (Linz, Stepan, 1992: 130131). U oba sluaja, repu-
bliki izbori prethodili su saveznim, iako je u Sovjetskom Savezu bilo izbora
na saveznom nivou, ali oni nisu bili viestranaki, pa se stoga mogu zanema-
riti (Linz, Stepan, 1992: 131132).
Meutim, ehoslovaka se zvanino podelila 1. januara 1993, a Lins i
Stepan to nisu predvideli u lanku koji je izaao u prolee 1992, niti su eho-
slovaki sluaj uopte pominjali u uporednom kontekstu nestajanja socija-
listikih etnofederacija suoenih sa viestranakim izborima koje je diktirao
demokratski prelaz. Oevidno, smatralo se da e eka i Slovaka opstati
kao jedinstvena politika zajednica. U njoj su, meutim, savezni i republiki
izbori bili odrani istovremeno, a sve stranke, sa izuzetkom Komunistike par-
tije koja je ubrzo nakon izbora bila federalizovana, tj. izdeljena u dve zasebne
organizacije sa odelitim vostvima, imale su uporita iskljuivo u federalnim
jedinicama, a ne i na saveznom nivou (Skalnik, Leff, 1997: 97), to svedoi da
redosled odravanja izbora ne moe biti nezavisna promenljiva u objanje-
nju nestanka socijalistikih etnofederacija. No, bez obzira na ovaj propust u
nacrtu uporednog istraivanja, bazina pretpostavka da se radilo o post-tota-
litarnom tipu reima prilino je upitna, jer ni SSSR za vreme Gorbaova, pa ni
ranije, nije bio totalitarni reim, a to se posebno ne moe tvrditi za SFRJ gde
je u drugoj polovini ezdesetih i tokom osamdesetih vladala prilina sloboda
govora i stvaralatva.
Autori su, meutim, izriiti: ak i nakon liberalizacije, ispoljavanje inte-
resa zasnovanih na bogatstvu, ideologiji, ili svojinskim odnosima bilo je upad-
ljivo manje no u autoritarnim reimima (Linz, Stepan, 1992: 132). U tom kon-
tekstu se veli da u takvim drutvima manjka organizacija civilnog drutva na
svedravnom nivou, iako je, recimo, u ehoslovakoj civilno drutvo posto-
jalo, ali je bilo razdeljeno na eko i slovako, a ni Dobrica osi i njegove srp-
ske kolege nisu uspeli da privole slovenake i hrvatske kritiare reima da
uestvuju u osnivanju svejugoslovenskog Odbora za odbranu slobode misli
i izraavanja 1984. godine
795
(Dragovi Soso, 2004: 249), dakle, godinu dana
pre no to je Gorbaov doao na vlast u Sovjetskom Savezu i pet godina pre
pada Berlinskog zida.
796

Sledstveno, nije se radilo o tome da je nekakav totalitarni reim spreavao
saradnju koja bi vodila obrazovanju civilnog drutva na saveznom nivou, ve o
injenici da slovenaki i hrvatski nacionalisti u SFRJ nisu bili zainteresovani za
nju, ba kao to ni slovaki nacionalisti nisu bili zainteresovani za obrazovanje
795 Takoe, uvena eka Povelja 77, pokret za zatitu ljudskih prava podstaknut pojavom Hel-
sinkog sporazuma iz 1975, koji je predvodio tadanji dramski pisac, a posle sloma socija-
lizma predsednik ehoslovake odnosno eke (posle nestanka SSR), Vaclav Havel, imala
je jako malo pripadnika u Slovakoj. Naprotiv, slovaki protivnici komunistikog reima
bili su uglavnom katolikog usmerenja, uprkos injenici da je meu Slovacima bilo vie
protestanata no meu esima, ime se produavala praksa slovakog nacionalizma iz
meuratnog perioda, kada je vodeu Slovaku nacionalistiku stranku predvodio kato-
liki svetenik Andrej Hlinka, kao i perioda II svetskog rata, kada je marionetskom Slova-
kom predsedavao svetenik Jozef Tiso, dok su eki nacionalisti, iako katolici, bili mahom
sekularnog usmerenja u emu posmatrai vide uticaj ekog protestantskog pokreta Jana
Husa koji je u kolektivnom ekom pamenju ostao simbol eke nacije (Skalnik Leff, 1997:
8, 16; Stokes, 1993: 151152).
796 Izvesne kritike delatnosti uperene prema reimu bile su prisutne od poetka pede-
setih godina sa Milovanom ilasom, dolaze do masovnijeg izraaja u drugoj polovini
ezdesetih i ne prestaju, iako im je otrica bila poneto otupljena tokom sedamdese-
tih usled otrijih mera reima prema nacionalistima i liberalima uz istovremeno pove-
anje ivotnog standarda usled uveanog zaduivanja u inostranstvu. No, ak i tokom
sedamdesetih bilo je oaza kritikog delanja kao to su tzv. slobodni univerziteti, gde su
profesori izbaeni sa univerziteta odravali predavanja po kuama, pisanje i potpisiva-
nje peticija, te samizdati (Dragovi Soso, 2004: 8688). Docnije, u osamdesetim dolazi
do ponovne jae liberalizacije drutva u SFRJ. Otuda je svaki govor o totalitarizmu u
SFRJ neutemeljen.
zajednikog antisovjetskog fronta sa ekim, iako je u autoritarnom samou-
pravnom socijalizmu, kao i u ehoslovakom, bilo mogunosti za organizo-
vanje takvog civilnog drutva. No, intelektualci koji su ve bili poinili izdaju
svog poziva, duboko su uronili u nacionalizam i sanjali vreme kada e preu-
zeti ulogu nacionalnih voa od komunistikih rivala u okviru sopstvene nacije.
Otuda nije sluajno to nije dolo do institucionalnog izbornog ustroj-
stva koje bi favorizovalo odranje vienacionalne drave, bez obzira na pro-
past drutvenoekonomskog sistema. No, radilo se prevashodno o posledici
nacionalizma, a ne o uzroku. Drugim reima, institucije u vienacionalnoj fede-
raciji po pravilu su u funkciji izraavanja uih nacionalnih interesa i nacional-
nog takmienja. Prema tome, institucionalno ustrojstvo ne moe biti prvo-
bitni i najvaniji uzrok raspada neke vienacionalne drave, iako zacelo moe
uticati na slabljenje ili jaanje nacionalistikih snaga. Treba se, uostalom, setiti
Prve Jugoslavije i Prve ehoslovake u kojima su izbori odravani sve vreme
na nivou cele zemlje, pa to usled opaaja nekorektnog i nepravednog etni-
kog takmienja i oseaja nacionalnog ponienja koji je gajila veina Hrvata
odnosno Slovaka, ipak, nije doprinelo harmoninim meunacionalnim odno-
sima (Baki, 2004; Skalnik Leff, 1997; Banac, 1988).
797
Reju, institucionalna analiza redosleda izbora na dravnom i regional-
nom nivou je veoma potrebna, jer se tako stie uvid u jedan segment slo-
ene uslovljenosti nestanka neke vienacionalne drave; ali sasvim izvesno,
ne radi se o dovoljnom uslovu nestanka vienacionalnih federacija, pa ak ne
ni o neophodnom, ve o jednom od vanih prateih uslova koji pojaavaju ili
slabe uzrono dejstvo drugih jaih inilaca.
Robert Hejden (Robert Hayden), profesor Antropologije prava i politike i
direktor Centra za ruske i istonoevropske studije na Univerzitetu u Pitsburgu
(Pittsburgh), poredio je u knjizi Skice za podeljenu kuu: ustavna logika jugo-
slovenskih sukoba (Blueprints for a House Divided: The Constitutional Logic of
the Yugoslav Conflicts, 1999)
798
nestanak Jugoslavije i nastanak Bosne i Herce-
govine na njenim razvalinama, a u ii interesovanja bila su ustavna ustroj-
stva ovih dveju vienacionalnih zajednica. Autor se izriito protivio ideolo-
koj hegemoniji o kraju Jugoslavije po kojoj je Miloevi:
797 Svakako nije u pravu Beverli Kroford (Beverly Crawford) kada, voena eljom da pokae
presudnu vanost institucionalnog ustrojstva socijalistikog etnofederalizma za poto-
nji raspad Jugoslavije, kae da su politike elite kako u Srbiji tako u Hrvatskoj pokuale
da oslabe meuetniki sukob nametanjem sistema pluralistikog politikog takmie-
nja i izgradnjom jednog vie unitarnog no federativnog dravnog sistema (Crawford,
1998a: 207). Otuda i uzrona teina institucionalnog argumenta nije presudna. Instituci-
onalni razlozi su svakako doprinosili nestanku socijalistikih federacija, ali oni ne mogu
biti presudni, ve samo posredni uslovi uslovi nestanka ovih drava zato to su se nacio-
nalni sukobi odigravali ne manjom estinom i u unitarnim graanskim dravama, Kralje-
vini SHS (Jugoslaviji) i Republici ehoslovakoj izmeu dva svetska rata.
798 Citirana je u svega 33 bibliografske jedinice.
probudio srpski nacionalizam kako bi zapretio ostalim narodima u Jugoslaviji,
te je na taj nain prisilio ostale republike da se otcepe. Miloevi je potom akti-
virao plan za veliku Srbiju, napadajui najpre Hrvatsku, a potom Bosnu, i inei
genocid u obema zemljama. Da je Zapad odmah intervenisao, ratovi su mogli biti
izbegnuti odbijanje da se postupi na taj nain predstavljao je trijumf pomanj-
kanja volje, o emu je pisao Dejms Gau (Hejden, 2003: 35).
Prvo to treba imati na umu jeste injenica da je Hejden emotivno vezan
za zemlju o kojoj je napisao studiju, jer u njoj je tokom osamdesetih iveo tri
godine, iz te zemlje potie njegova supruga, a u njoj je roeno i jedno od nje-
gove dece. Sa Milicom Baki Hejden on deli i kritiki stav prema kulturnom
determinizmu, a naroito prema okviru sukoba civilizacija i balkanistikom
diskursu koje bez ustezanja zove potpuno budalastim (Hejden, 2003: 9). Za
njega nema nieg iracionalnog u krvavom nestajanju Jugoslavije, ve sma-
tra da je umiranje Jugoslavije zapravo otpoelo na najloginiji nain ustav-
nom krizom (Hejden, 2003: 10). Otuda on preduzima kritiku analizu ustav-
nog ustrojstva Jugoslavije, ubeen da se njome moe doi i do odgovora na
uzroke propasti ove zemlje, s tim to blagodarei svom obrazovanju u istra-
ivanju spaja ustavnu i kulturnu analizu.
Zanimljivo je da Hejden izriito negira bilo kakav znaaj nacionalne veza-
nosti za njegovu analizu, svestan da mu se brana veza sa Srpkinjom nemi-
novno spoitava ukoliko eli da analizira sukob u Jugoslaviji. Navodi se da je
njegova sopstvena nacionalna amerika pripadnost izmeana iz engleskih,
kotskih i irskih etnikih sastojaka. Iako pisac ovih redova gaji sve simpatije za
piev stav prema Jugoslaviji, Srbiji i Srbima, a naroito za njegov javni rad pro-
tiv bombardovanja NATO 1999, ipak, jedna od saznajno-sociolokih pretpo-
stavki ove studije jeste da nacionalna vezanost neminovno utie na procenu
sukoba u bivoj Jugoslaviji, kao i na izbor, te oblikovanje istraivake teme.
Doista, nije iznenaujue to su se uglavnom Srbi ili Jugosloveni i njima
skloni stranci bavili ustavnim reenjima u socijalistikoj Jugoslaviji, jer tu ima
najvie nedoslednosti i neravnotee uperenih protiv Srbije kao federalne jedi-
nice i protiv svetlijih izgleda Jugoslavije kao drave.
799
Otuda, ma ta Hejden o
tome mislio,
800
njegova bliskost srpskoj strani, ali i odbojnost prema srpskom
799 Pogledati, primerice, radove Vojina Dimitrijevia (1996) i Dejana Jovia (2003) koji panju
usmeravaju na Ustav iz 1974. i prethodne ustavne amandmane. Hejden, pak, panju
usmerava na postsocijalistike etnizovane ustave.
800 Ostavljajui po strani nebitnost mog branog stanja za ocenu logike mojih argumenata
ili vrednosti i pouzdanosti podataka korienih da bi se oni potkrepili, takvo imputiranje
oduzima i mojoj supruzi njen vlastiti intelektualni identitet ta vas navodi na pomisao da
se ja slaem s njim? bio je njen odgovor na jednoj konferenciji dat nekome ko je bio inte-
lektualno dovoljno netaktian da nagovesti kako je moje argumente predodreivao brak
sa Srpkinjom (Hejden, 2003: 11). Ne sporei vrcavost duha oboje Hejdenovih, duhovita
nacionalizmu koji samim Srbima njihove susede da i ne pominjemo nanosi
tetu, u junoslovenskom sukobu ispoljava se prilikom izbora i oblikovanja
teme istraivanja, a ne prilikom obrade iste, jer tu on sledi sva pravila naune
metodologije i subjektivno se trudei da bude to nepristrasniji.
Hejden je, uzgred, veliki protivnik ustaljenih okvira i diskursa koji su
opirno kritikovani u ovoj studiji. Primerice, on ukazuje da naelo suvere-
niteta veinske etnike nacije, tj. svojevrsno veinsko etniko posedovanje
drave gde su manjine ve u ustavu diskriminisane, jeste karakteristika Sred-
nje Evrope, tj. ideoloko edo Herdera i Hegela,
801
a ne nekakve balkanske ple-
menske prolosti (Hejden, 2003: 18). No, Hejden ide i dalje, pa u ovoj naciona-
listikoj svesti secesionista i njihovoj racionalnoj raunici vidi klju za raspad
jugoslovenske federacije i za tok rata (ratova) koji su iz njega proistekli (Hej-
den, 2003: 18).
vorni pojam kojim objanjava proces nestajanja Jugoslavije jeste
ustavni nacionalizam kao ustavno i zakonsko ureenje koje povlauje
pripadnike jednog etniki definisanog naroda u odnosu na druge koji ive
u toj dravi. Na taj nain, ustavni nacionalizam institucionalizuje podelu
na one koji su iz suverenog, etniki definisanog naroda i na one koji to nisu.
Ovi potonji mogu imati dravljanstvo, ali ne mogu da tee ravnopravnosti.
Otuda, ustavni nacionalizam institucionalizuje diskriminaciju, sistem, nazo-
vimo ga tako, negativne akcije protiv manjina, koje se definiu kao neto to
je izvan politikog korpusa. tavie, dugorone posledice ovog sistema su
podmuklije: budui da vlada veine zasniva svoju politiku privlanost na
tvrdnji da je ona najodluniji branilac nacionalnog interesa, svaki otpor vladi
moe biti igosan kao otpor prema veinskom narodu i njegovim interesima
(Hejden, 2003: 3031).
opaska, ipak, ne moe ukloniti sumnju. Pri tome, treba uoiti da logika argumenata i
pouzdanost podataka kojima Hejden potkrepljuje svoje stavove uopte ne moraju biti
sporni, kao to u konkretnom sluaju i nisu, jer kljuan trenutak pristrasnosti dogodio se
jo kod izbora jedne a ne neke druge teme istraivanja, kao i prilikom izbora odreenog
perioda, a ne nekog drugog.
801 Koliko je Hejden u pravu najbolje svedoe srpski istoriari starije generacije, akademici
Milorad Ekmei i edomir Popov, koji upravo Herdera cene i istiu kao vrhunskog auto-
riteta u prouavanju nacije, a ne kao ideologa jedne vrste nacionalizma. Njihovo divlje-
nje Herderovom nacionalizmu najbolje svedoi koliko su i sami potpali pod uticaj nacio-
nalistike ideologije. Meutim, Hejden je u pravu, oni nisu pobornici nekog balkanskog
atavistikog tribalizma, ve poklonici srednjoevropske poetsko-filozofske kole i naci-
onalistikog istoricizma. Tako, sledei Ekmeia, Popov veli da Herderova teza o jeziku
kao najvanijem izvoru nacionalne svesti nije plod romantiarskih zanosa emu je
dokaz injenica da je respektuju i usvajaju svi ozbiljniji nacionalni teoretiari do dana
dananjeg (Popov, 2007: 19). Naalost, akademik nije naveo, osim Renana (18231892),
koji je, tavie, Alzaane i Lorence smatrao Francuzima, uprkos njihovom germanskom
jeziku, zbog toga to ih politiko opredeljenje vue Francuskoj, nijednog drugog naci-
onalnog teoretiara.
Na taj nain odredivi ustavni nacionalizam i njegove posledice, Hejden
je zakljuio da se slom bive Jugoslavije i strukture proisteklih sukoba mogu
objasniti kao logine posledice usvajanja izvesnih ustavnih koncepcija, poev
od kasnih osamdesetih godina. Sredinom 1989, smatrajui Sloveniju dravom
suverenog slovenakog naroda, vladajua elita Slovenije usvojila je strukture
ustavnog nacionalizma i osporila legitimitet svakoj centralnoj vlasti jer ona
naruava suverenitet tog naroda (Hejden, 2003: 32). Time se odgovornost za
raspad Jugoslavije pripisuje Slovencima,
802
ali i meunarodnoj zajednici
koja je ovu logiku prihvatila svojim priznanjem secesionistikih drava ija
se nezavisnost opravdavala upravo njome, a ista logika ustavnog naciona-
lizma primenjena je i na BiH (Hejden, 2003: 33), iz ega Hejden zakljuuje da
budunost bosanske drave nije svetla (Hejden, 2003: 34).
ini se, ipak, da Hejden poneto potcenjuje znaaj nacionalizma kao
takvog, a prenaglaava jednu njegovu izvedenicu kakva je ustavni naci-
onalizam. Nije iskljueno da ga upravo simpatija prema jednoj strani goni
da se posebno bavi ovom pojavom, jer doista, jedino u tzv. Miloevievom
ustavu od svih ustava usvojenih krajem osamdesetih ili u 1990. drava nije
bila odreena na etniki nain, ve je bila zasnovana na graanskom naelu
kao drava svih graana koji u njoj ive, to ovom ustavu i njegovim tvor-
cima moe sluiti na ast.
Pa ipak, to ne znai da je reim Miloevia bio operisan od autoritarnog
nacionalizma, to uostalom i Hejden bez pogovora priznaje reima da je Milo-
evieva vlast stvarno imala pustoee posledice po skoro svakoga u bivoj
zemlji, dok je on neosporno bio kljuna linost u politikim zbivanjima koja su
unitila najpre Jugoslaviju, a potom i Bosnu (Hejden, 2003: 36). Naprotiv, bilo
je u Miloevievom reimu dosta gorljivih nacionalista koji, iako ustav nije bio
odreen u etnikim terminima, nisu prezali od ponaanja koje je bilo zasno-
vano na etnikim kriterijima, pa otud i zanemarljiva podrka manjina Srbije
802 Iako se esto tvrdi da su Srbija ili Jugoslavija upale u Sloveniju (na primer, Holbrooke
1998, str. 27), ova optuba predstavlja klasino ex post zakljuivanje. U vreme desetod-
nevnog slovenakog rata ceo svet je tu republiku smatrao sastavnim delom Jugoslavije,
da je jugoslovenska armija izvrila svoju dunost odbrane granica savezne drave niko ne
bi nikada ni nagovestio da je upala na teritorije na kojima su njene jedinice ve bile sta-
cionirane. To otkriva odgovor visokog funkcionera amerike ambasade u Beogradu dat
u aprilu 1991. na moje pitanje ta bi se dogodilo ukoliko bi se Slovenija otcepila: Vojska
e drati granice, a Sloveniju niko nee priznati (Hejden, 2003: 35). Pa ipak, da li bi se
SAD i lanice EZ pobunile protiv nemakog stava da se radi o agresiji komunistike sol-
dateske na slobodoljubivi slovenaki narod i mladu slovenaku demokraciju? Ima-
jui u vidu reakcije vodeih zapadnih politiara na agresiju snaga slovenake TO na JNA,
ak i onih koji su bili najrealistiniji kao to je Daglas Herd, a kamoli onih koji su spadali
u albanske lobiste i pre pada Berlinskog zida kao to je Robert Dol, teko da Hejden ima
pravo. Komunistima posle pada Berlinskog zida nije priznavano da su u pravu ni onda
kada je pravda u potpunosti bila na njihovoj strani.
takvom reimu. Zaista, manjine su sa Miloevievim reimom bile na ratnoj
nozi, taman kao da su i ustavno bile diskriminisane, a ne samo u stvarnosti.
Kako sam Hejden izvetava, jedan od recenzenata njegove knjige ak
je izneo tvrdnju da svojim usredsreivanjem na nesrpske aktere i ustanove
delom zastupa srpsku stranu prie, traei da se na vie mesta panja posveti
politikama Slobodana Miloevia i njegovih saradnika preivelih komuni-
sta. Ovakva kritika je i sama pokazatelj u kojoj je meri nauka o bivoj Jugo-
slaviji politizovana (Hejden, 2003: 37). Dakako, nauka o Jugoslaviji jeste izu-
zetno politizovana, ali ta je drugo moglo da se oekuje? Teko da postoji
neka vrednosno neutralna drutvena nauka uopte, a posebno ne o Jugosla-
viji gde su interesi raznovrsnih delatnika, pa i nekih veoma monih bili u igri.
Naposletku, usredsreivanje samo na jednu stranu ili zapostavljanje bavlje-
nja samo jednom stranom upravo i predstavlja jednostrani pristup. Ako se
tvrdi da su mnoga dela koja su se bavila iskljuivo srpskim zloincima, politi-
arima ili prolou bila jednostrana i pristrasna, a to je ono to ova studija u
velikoj meri pokazuje, onda se isti kriterij mora imati i prema delima koja izbe-
gavaju da u veoj meri govore o srpskoj strani, jer i to ukazuje na pristrasnost.
Razlika je ovde vie u etici, a manje u epistemologiji. Naime, udaranje na
ideoloku hegemoniju koja ne potuje naune i etike norme intelektualno je
hrabar i estit in, ali to ne znai da njegov rad mestimino, moda, ne sklizne
u jednostranost. Otuda i njegovo obrazloenje ne moe zadovoljiti:
Logino, prisustvo ili odsustvo srpske grae nije od znaaja za analizu nesrpske
grae, osim ukoliko se ne eli da sluaj Srbije unese zabunu. Osim toga, tvrdnja
da studija zastupa stranu jednog niza aktera izvre logiku naunog rasuivanja,
jer implicitno vrednuje argumente tako to njihove zakljuke etiketira kao pri-
strasne, umesto da ih vrednuje tako to e oceniti izloene argumente i dokaze
koji su korieni da bi se oni potkrepili (Hejden, 2003: 3738).
Prva reenica najbolje ocrtava autorovu pristrasnost, jer ne vidi se zato
bi sluaj Srbije uneo zabunu u analizi nesrpske grae. Analiza srpske i
nesrpske grae u kontekstu bive Jugoslavije ini se neophodnom ukoliko
ovek hoe da doe do vrednih zakljuaka izbegavajui zamke jednostranosti.
Izriito odbijanje Hejdena da se bavi srpskom stranom otuda se moe smatrati
saznajno neopravdanim, iako se donekle moe razumeti u kontekstu borbe
protiv srbocentrine ideoloke hegemonije, ali je miljenje autora ove studije
da je to trebalo jasno staviti do znanja, ime bi autor dobio iri manevarski
prostor. Isto tako, ocena izloenih argumenata ne moe biti sasvim validna,
ako se preko nekih drugih argumenata prelazi. Jednostavno, vienacionalni
kontekst nuno podrazumeva bavljenje posmatraa, ako ne svim, onda sva-
kako najmonijim i najbrojnijim stranama u sukobu. U protivnom, jednostra-
nost se ne moe izbei. Meutim, sasvim je Hejden u pravu kada veli: Mada
je moda zaista tano da je rukovodstva ovih (nesrpskih, prim. aut.) delova na
otcepljenje nagnala Miloevieva politika (...) to nije znailo da su oni, takoe,
bili prisiljeni da izgrade diskriminativna dravna ureenja kakva su potom smi-
slili, a koja se analiziraju u ovoj knjizi (Hejden, 2003: 38).
Otuda je veliki nedostatak brojnih istraivanja o Jugoslaviji to je ovaj
aspekt jugoslovenske stvarnosti zanemarivan u analizama i otuda je vaan
doprinos Hejdenov to je, sledei Maksa Vebera, ove za veliki broj zapadnih
autora neprijatne injenice izneo na svetlo dana. Pa ipak, ogranienje panje
istraivaa na ustavnu materiju nuno favorizuje one koji su u veoj meri drali
do ouvanja Jugoslavije, dok oni koji su eleli secesionistike promene na
bazi ustavnog nacionalizma u novim dravama bivaju zakinuti za istraiva-
evo razumevanje. Otuda je Hejdenov pogled na Jugoslaviju bio u skladu sa
tradicionalnim liberalnim shvatanjima dravnog suvereniteta i integriteta u
meunarodnom pravu, a graanskog suvereniteta u ustavnom pravu i opi-
rao se humanitaristikom moraliziranju, preovlaujuem u drutvenoj nauci
Zapada kada je Jugoslavija u pitanju.
Hejden je, zajedno sa veinom Srba, nesumnjivo u pravu kada tvrdi da je,
ukoliko se na Bosnu i Hercegovinu primene kriterijumi koje je dala Badente-
rova komisija u svom prvom miljenju, ta republika u procesu raspada bila
odmakla bar koliko i SFRJ u januaru 1992. godine
803
(Hejden, 2003: 109; Pav-
kovi, Radan, 2008: 247). Ironino je, veli Hejden, da je taj referendum (o
nezavisnosti, prim. aut.) bio nezakonit prema postojeem ustavnom uree-
nju Bosne i Hercegovine, to je dovelo do udne situacije u kojoj je meuna-
rodna zajednica prihvatanjem nezakonitog referenduma priznala legitimitet
tobonjoj dravi (Hejden, 2003: 109). No, treba primetiti da je i ustav BiH bio
803 Primenom Badenterove definicije drave kao zajednice koja se sastoji od teritorije i sta-
novnitva potinjenog organizovanoj politikoj vlasti, krajem 1991. godine Bosna i Her-
cegovina empirijski nije bila drava, njeno stanovnitvo obrazovalo je tri zajednice a ne
jednu, njena biva organizovana politika vlast doivela je slom, dok je veliki deo njenog
stanovnitva odbijao da se potini navodnoj politikoj vlasti koja je radila krei ustav.
Priznanje Bosne i Hercegovine nevano je za ovaj zakljuak jer je kako je Badenterova
komisija formulisala to pitanje postojanje ili nestanak drave injenino pitanje dok su
posledice priznanja od strane drugih drava isto deklarativne (Hejden, 2003: 119). Ipak,
postojanje drave nikada nije samo injenino pitanje, iako je to najbitnije, jer je veoma
vano ko i zato priznaje ili ne priznaje dravu. Ako mone drave priznaju neku dravu,
velika je verovatnoa da e se ona odrati kao de iure suverena, iako verovatno de facto
poluzavisna i nefunkcionalna drava, tj. da e prijateljske velike sile odnosno patroni
pomoi u izgradnji (nation-building ili state-building) i odranju drave odnosno klijenta;
ali ako mone drave gaje prema nekoj dravi neprijateljski stav, a nijedna je druga velika
sila ne titi, njen vek nee biti dugog trajanja. Primeri Tajvana, BiH, Kosova, Gruzije i June
Osetije pokazuju da su SAD u prva tri sluaja i Rusija u potonjim sluajevima sposobne
da nametnu svoju volju i protiv otpora drugih delatnika, a primer Republike Srpske Kra-
jine najbolje pokazuje ta se deava sa faktiki postojeim dravama kada pokrovitelji
nisu dovoljno moni da nametnu svoju volju.
zasnovan na ustavnom nacionalizmu, tj. na modelu koji je imao slinosti sa
Lajphartovim (Lijphart) modelom podele vlasti izmeu etnikih zajednica po
naelu konsocijativne demokratije.
Uistinu, u pravu je Hejden kada tvrdi da ustavi u nekadanjoj Jugosla-
viji od slovenakih amandmana iz 1989. pa sve do Dejtonskog sporazuma
iz 1995, odraavaju logiku etnike drave i fetiizam (etnikog) nacionalnog
suvereniteta (Hejden, 2003: 169), te stoga kritika Rametove kako se Hej-
den zalae za etniki zasnovano pravo veta sve tri konstitutivne nacije u BiH
(Ramet, 2005: 11) niukoliko nije korektna. Ono to Hejden jeste ispravno uoio
odnosi se na: 1. nenaelno, pa i umnogome licemerno ponaanje EZ i SAD
pri rasturanju SFRJ i odranju nezavisne BiH,
804
ba kao i primena dvostrukih
standarda kada su progoni Srba iz Hrvatske u pitanju (Hejden, 2003: 173); 2.
nenaelno zalaganje Bonjaka za naelo jedan ovek, jedan glas u BiH, ali i
protivljenje tom naelu veinske demokratije kada je organizacija SFRJ bila u
pitanju (Hejden, 2003: 170). Da li treba posebno naglaavati i objanjavati da
obe take Rametova ignorie?
Posebno je zanimljiva kritika naela samoopredeljenja koje daje Hejden,
navodei da je dravni sekretar u vladi Vudroua Vilsona (Woodrow Wilson),
Robert Lensing (Lansing), prognozirao da bi jednoobrazna primena ovog
naela naruila postojanost nacionalnih granica i politiku stabilnost (cit. pr.
Hejden, 2003: 177). Otuda Hejden zakljuuje da:
su sa uspehom ideologije etnike drave, mnoge populacije koje se mogu iden-
tifikovati odbile da budu zadrane u okviru postojeih granica. Tamo gde sta-
novnitvo nije bilo previe izmeano, podela se mogla obaviti relativno isto,
kao to je bilo sa odvajanjem eke od Slovake, ili Slovenije od Hrvatske. Ali,
gde je stanovnitvo bilo izmeano, to to dravu odbacuje veliki deo njenog
navodnog stanovnitva jedino je moglo da znai katastrofu. Njegovo otceplje-
nje dovelo bi do isterivanja nove manjine, ali bi ouvanje granica na terenu, a i
na papiru, iziskivalo potinjavanje grupa koje odbacuju dravu ili, pak, njihovo
isterivanje (istakao R. H.) (Hejden, 2003: 177).
804 Priznajui nezavisnost republika koja se opravdavala etnikim razlozima, meunarodna
zajednica ve je bila osudila Bosnu na propast (Hejden, 2003: 176). Doista, u pravu je
Hejden kada tvrdi da im se Jugoslavija sruila veina bosanskih Srba i hercegovakih
Hrvata odbila je da bude ukljuena u bosansku dravu, ba kao to su Slovenci i Hrvati
iz Hrvatske odbacili Jugoslaviju, te da to odbacivanje nije bilo neracionalno i nelogino,
ve je predstavljalo vrlo racionalno razumevanje logike koja je pobedila u onome to je
do tada bila njihova zajednika drava (Hejden, 2003: 177). injenica da je ovo ponaa-
nje racionalno u smislu instrumentalne racionalnosti ne znai i da ga Hejden odobrava.
On samo pokuava da ukae da je neophodno naelno posmatranje sluaja Jugosla-
vije i sluaja BiH, ukoliko se ele donositi ispravne odluke. Ako je etniki princip poto-
van u jednom sluaju, onda ga treba potovati i u drugom, a sam Hejden je oigledno
protivnik takvog principa.
Tako je etniki progon kao loginu i oekivanu posledicu nestajanja
vienacionalnih drava u kojima je etnika izmeanost velika Hejden obja-
snio pobedom ideologije etnike drave. Istovremeno, primenjeno je jedno
kratko poreenje izmeu SFRJ i SSR kako bi se objasnilo zato je u prvom
sluaju dolo do pojava etnikih progona, a u drugom sluaju nije. Nacionali-
stika logika, racionalna i neovena (prema tome, neumna) a dosledno spro-
voena, objanjavala je ovu pojavu.
Naposletku, valja primetiti da injenica kako otroumni i pronicljivi kri-
tiar stereotipnih okvira i diskursa predstavljanja stvarnosti Jugoslavije, kao
i neetikog ponaanja SAD i EU prilikom etnikog progona Srba iz Hrvatske
i posebno prilikom bombardovanja NATO SR Jugoslavije, Bob Hejden, nije
uvideo puni znaaj delanja nemakih i amerikih politikih elita prilikom raz-
bijanja SFRJ, te odranja BiH, proistie najverovatnije iz zaokupljenosti prav-
nom analizom ustava i ustavnih nacionalizama na prostoru Jugoslavije. Dru-
gim reima, ablja umesto ptije perspektive ukazala je na neophodne uslove
nestanka Jugoslavije, ali su joj dovoljni ostali sakriveni. Uopte, institucionalna
poreenja retko kad mogu ii duboko ispod povrine, jer institucije su uvek
u funkciji uobliavanja dubljih drutvenih interesa koji mogu biti etniki, kla-
sni, ideoloki, i slino.
Jedno od prvih uporednih istraivanja nestanka SFRJ i SSSR ponudili su
1996. Reneo Luki, kanadski Hrvat, profesor na Univerzitetu Laval u Kvebeku,
i Alen Lin (Alien Lynch), profesor na Virdinija (Virginia) univerzitetu, u stu-
diji Evropa od Balkana do Urala: raspad Jugoslavije i Sovjetskog Saveza (Europe
from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet
Union)
805
u izdanju ugledne izdavake kue Oxford University Press i sa predgo-
vorom koji je napisala profesorka politikih nauka i sociologije na Univerzitetu
Boston, Laja Grinfeld (Liah Greenfeld), poznata po uporednoj studiji Naciona-
lizam: pet puteva do modernosti (Nationalism: Five Roads to Modernity, 1992).
806
Iste godine je i Veljko Vujai, Amerikanac srpskog porekla i profesor socio-
logije na Ohajo (Ohio) univerzitetu (Oberlin koled), objavio u asopisu Theory
and Society svoje uporedno istraivanje kraja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza
pod naslovom Istorijsko naslee, nacionalistika mobilizacija i politiki ishodi
u Rusiji i Srbiji: jedan veberovski pogled (Historical legacy, nationalist mobi-
lization, and political outcomes in Russia and Serbia: a Weberian view, 1996).
Svega godinu dana docnije objavljena je knjiga Odnosi drave i drutva u
Jugoslaviji, 19451992 (State-Society Relations in Yugoslavia, 19451992)
807
koju
su uredile Melisa Bokovoj (Melissa Bokovoy), Dil Irvajn (Jill Irvine) i Kerol Lili
(Carol Lilly), i u kojoj je Valeri Bans (Valerie Bunce), profesorka meunarodnih
805 Citirana je u 23 publikacije.
806 Navoena je u 854 bibliografske jedinice.
807 Citirana je u svega etiri studije.
studija i uprave na prestinom Kornel (Cornell) univerzitetu, u zakljunom
poglavlju ponudila izuzetno inspirativan nacrt za jedno uporedno istraiva-
nje odravanja i nestanka vienacionalnih etnofederacija pod naslovom Jugo-
slovensko iskustvo u uporednoj perspektivi (The Yugoslav Experience in Compa-
rative Perspective). Docnije je ona objavila i duu prilino uticajnu studiju
808

Subverzivne institucije: ustroj i razaranje socijalizma i drave (Subversive Institu-
tions: The Design and the Destruction of Socialism and State, 1999) u kojoj su
dva poglavlja bila posveena istraivanju kraja socijalistikih etnofederacija, a
nedavno se pojavio i jedan lanak na naem jeziku (Bans, 2004). Slino tome,
Roni Lipuc (Ronnie D. Lipschutz) i Beverli Kroford (Beverly Crawford) su 1998.
uredili knjigu Mit o etnikom sukobu: politika, ekonomija i kulturno nasilje (The
Myth of Ethnic Conflict: Politics, Economics, and Cultural Violence) u kojoj se
takoe raspravljalo i o socijalistikim etnofederacijama, a kourednica knjige
je napisala poglavlje Uzroci kulturnog sukoba: institucionalni pristup (The Cau-
ses of Cultural Conflict: An Institutional Approach).
Vie uporedno-istorijski no uporedno-institucionalno usmereni istraivai
od prethodnih su Aleksandar Pavkovi, profesor politikologije i politike teo-
rije na univerzitetu u Makau, Kina i na Univerzitetu Makvori u Sidneju, i Petar
Radan, profesor prava na Makvori Univerzitetu, sa knjigom iz 2007. Stvara-
nje novih drava (Creating New States), koja u srpskom izdanju iz 2008. ima i
podnaslov Teorija i praksa otcepljenja,
809
te Lenard Koen s kratkom uporedno-
istorijskom studijom Sinergije raspadanja i rastvaranje socijalistikih federacija:
Jugoslavija u uporednoj perspektivi (Disintegrative Synergies and the Dissolution
of Socialist Federations:Yugoslavia in Comparative Perspective, 2008).
Bansova je ispravno primetila da poplava radova o Jugoslaviji, izazvana
ratnim strahotama, nije bila praena odgovarajuim kvalitetom uvida, ve
se stvarnost pojednostavljivala grubim stereotipima o Jugoslaviji, Balkanu,
etnikim identitetima i nacionalizmu uz otro opadanje kvaliteta intelektu-
alnog dijaloga o Istonoj Evropi. Razlog se nalazio u injenici da se Jugosla-
vija nalazila u vestima, pa je svako ko je oseao potrebu da se oglasi povodom
toga imao prostora da to i uini. Mnogo je lake, veli ona, potezati argument
etnikih mrnji no prolaziti kroz naporno i detaljno istraivanje uslova nje-
nog nestajanja (Bunce, 1997: 345346).
Takoe, Bansova se otro protivi ex post facto zakljuivanju, po kojem je
dravni socijalizam bio predodreen za neuspeh od samog poetka, ba kao
to je protivna argumentu da je Jugoslavija bila osuena na smrt od roe-
nja. U tom smislu, ona naglaava da ne treba na kraj Jugoslavije gledati kao
na kulminaciju dugotrajnog procesa opadanja, jer se on moe shvatiti i kao:
808 Citirana je u 146 studija.
809 U daljem tekstu e se pominjati samo Pavkovi zato to e se analiza odnositi na delove
knjige koje je on napisao.
... funkcija nekih vrlo loih odluka preduzetih u kritinim trenucima u poslednjim
godinama njenog postojanja; kao odraz injenice da je ono u emu je sistem u
poslednje vreme dobro funkcionisao bilo manje vano od onoga gde je podba-
civao (...) ili kao rezultat serije spoljanjih delanja u odnosu na sam sistem, ali sa,
ipak, monim posledicama po sistem na primer, intervencije MMF u jugoslo-
venske poslove u 80-im, uvoenje Gorbaovljevih reformi, propast komunizma
u sovjetskom bloku, zbrkani odgovor Zapada na rastuu krizu u Jugoslaviji i,
konano, pritisci Nemake na njene saveznike da brzo priznaju Hrvatsku i Slove-
niju. Poenta koja se moe izvui jeste da je Jugoslavija bila odriva celina tokom
najveeg dela svog postojanja, ba kao to se moe pretpostaviti da je socijalizam
bio odriv sistem tokom najveeg dela svog postojanja (Bunce, 1997: 350351).
Ve ovaj navod jasno upuuje da se radi o istraivaici koja poseduje
istanani istorini pristup pojavama kao to je postojanje i nestajanje dru-
tvenih sistema i vienacionalnih drava. Ovakav pristup je znatno tee ideo-
loki zloupotrebljavati u okviru nacionalistike misli od onih koji tvrde da je
vienacionalna zajednica a priori osuena na neuspeh ili u okviru liberalnih
i konzervativnih pravdanja kapitalistikog sistema po kojima socijalizam od
poetka nije imao anse u takmienju sa kapitalizmom. U metodolokom smi-
slu, Bansova je takoe dala nekoliko vanih napomena vezanih za kljuni zna-
aj postavljanja pitanja za svako istraivanje:
Na primer, treba li da pitamo zato je jugoslovenska privreda funkcionisala tako
loe, ili bi trebalo da postavimo oigledno pitanje iz due perspektive; tj. zato je
jugoslovenska privreda bila tako dobra toliko dugo? Zapanjujue je da nas odgo-
vori na prvo pitanje esto ostavljaju u gubitku kada pokuavamo da odgovo-
rimo na drugo pitanje. Uzmimo drugi primer: treba li da pitamo zato je hrvatski
nacionalizam dizao glavu, ili zato je (uprkos svoje navodne vanosti i trajnosti)
bio politiki prisutan u tako malo godina posleratne jugoslovenske istorije? (...)
Konano, imali bismo veoma razliite argumente o kraju Jugoslavije ako bismo
samo postavili pitanje zato je drava prestala da postoji umesto da se, takoe,
zapitamo (...) zato je jugoslovenska drava, uprkos svojim problemima, trajala
toliko dugo? U prvom sluaju, mnogi tereti socijalistike Jugoslavije zauzeli bi
centar pozornice, pa bi adaptivni mehanizmi sistema bili minimizirani, dok bi
u drugom sluaju, ia bila pomerena na meuodnoenja izmeu adaptivnih
mehanizama i mnogih problema sistema. Ishod bi bile dve veoma razliite slike
istorijskog razvoja socijalistike Jugoslavije. Prva bi bila neka vrsta linearnog slo-
bodnog pada, dok bi druga bila nijansiranija (Bunce, 1997: 351).
Naravno, neka od ovih pitanja su sasvim na mestu, ali se ipak vidi i jedna
pristrasnost u korist Jugoslavije. Primerice, da li je jugoslovenska drava
trajala toliko dugo? Naprotiv, 70 godina je prilino kratko vreme za trajanje
jedne drave; a trajanje Jugoslavije se maltene poklapa sa trajanjem kratkog
XX veka, to je injenica od dalekosene vanosti. Takoe, pitanje hrvatskog
nacionalizma unekoliko je pojednostavljeno, jer on nije mogao podii svoju
glavu poto su glavni hrvatski nacionalisti bili oterani na robiju ili otputeni
s posla, a njegovi zahtevi delimino ispunjeni. No, svejedno, pomeranje teo-
rijske perspektive koje se zbiva sa ovako izmenjenim pitanjima veoma je dra-
goceno, poto moe dovesti do novih saznanja.
Bansova prepoznaje tri inioca koji su doprineli kraju socijalistikih etno-
federacija, od kojih prva dva dele sa drugim socijalistikim dravama, a trei
se odnosi samo na njih: 1. zavretak vladavine komunistikih partija oslabio
je dravu, poto je potonja bila partijska drava; 2. slom socijalizma u Isto-
noj Evropi oznaio je i kraj posleratnog meunarodnog poretka; 3. etnofede-
ralno institucionalno ustrojstvo (Bunce, 1997: 352353), tj. isti onaj inilac koji
Hejden zove ustavnim nacionalizmom.
Od ova tri inioca koji se odnose na sve poslesocijalistike drave, prvi
je, ini se najmanje znaajan za nestanak Jugoslavije i ehoslovake, iako bi
unekoliko mogao biti vaan za SSSR, jer se ak i u nazivu legitimitet drave
izvodio iz drutveno-ekonomskog sistema. Druge socijalistike drave bile su
oslabljene, ali nisu nestale sa lica zemlje. One su, ostvarivi veu nezavisnost
od Sovjetskog Saveza odnosno Rusije, neosetno dole pod uticaj drugih veli-
kih sila. Meutim, kada su SFRJ i SSR u pitanju, slabljenje savezne drave nije
bilo srazmerno slabljenju republika, ve su ove potonje bile ojaane uprkos
slabljenju i potonjem nestanku partijske drave. Drugim reima, potrebno je
kod poreenja izolovati ovako vane inioce, kao to su nesumnjivo veliina
i mo drave, da bi ono moglo imati relevantnost.
Drugi inilac je ve znatno znaajniji poto ukazuje na povezanost sloma
sistema i poremeenosti strukture meunarodnih odnosa, to se neminovno
odraava na sve vienacionalne federacije koje pripadaju poraenom taboru u
Hladnom ratu. Autorka opaa da je slom hladnoratovske strukture meunarod-
nih odnosa koja je obeshrabrivala bilo kakvu promenu granica a upravo je,
tvrdi Bansova, promena granica predstavljala normu u meunarodnim odno-
sima, naroito u Evropi, a ne njihova stalnost kao to se usled hladnoratovske
strukture mislilo morala da se odrazi i na slabljenje postojanosti dravnih gra-
nica koje su ponovo postale podlone promeni (Bunce, 1997: 353).
Naposletku, uviajui da ova prva dva inioca sutinski ne doprinose
objanjenju zato su se neke socijalistike drave raspale a druge nisu, autorka
je zakljuila da trei inilac mora biti kljuan. Ovim je ona dola do naglaava-
nja institucionalnog razloga kao najvanijeg:
810
Nije sluajno da su tri savezne
810 Druga zagovornica institucionalistikog argumenta raspada Jugoslavije, Beverli Kroford, pro-
fesorka meunarodnih odnosa i politike ekonomije industrijskih drutava na uglednom
univerzitetu Berkli (Berkeley), izriito tvrdi: Da je institucionalna snaga federalnog centra
drave regiona bile takoe jedine tri socijalistike drave izdeljene u viestruke
jedinice. Takoe, nije sluajno da su granice novih drava precizno preslikale
granice republika koje su nekad tvorile sovjetsku, jugoslovensku i ehoslo-
vaku federaciju (Bunce, 1997: 353). Slino tome, Krofordova je pisala:
Neophodan uslov za preovladavanje kulturnog sukoba u Jugoslaviji sadran je
u utvrivanju i ekspanziji etnofederalizma. Etnofederalizam je politizovao kul-
turni identitet, ojaao bazu moi lokalnih elita, i tako produbio kulturne podele.
Dovoljan uslov predstavljalo je smanjenje moi i vlasti federalnog centra i isho-
dujui ekonomski pad. Ekonomski pad i periodine krize izazivale su sukob oko
resursa uz regionalne i etnike linije koje je etnofederalizam stvorio (Crawford,
1998a: 222).
Ima istine u ovome to Krofordova pie, kao to, recimo, pokazuje i stu-
dija Denisona Rusinova
811
iz 1977. godine. Pa ipak, Bansova i Krofordova done-
kle potcenjuju snagu nacionalizma bez obzira na institucije, ba kao i spoljno-
politikih inilaca iji se znaaj, posebno kada se razmatraju sluajevi manjih
i relativno manje monih drava, ne moe preceniti. Reju, institucionalno
ustrojstvo predstavljalo je vaan posredujui uslov izmeu neophodnih uslova
nacionalnog takmienja i sukobljavanja i dovoljnih spoljnopolitikih uslova
nestajanja ovih saveznih drava, ali nikako ne i dovoljan, kako izgleda misli
Bansova,
812
pa ak ne i neophodan uslov nestajanja Jugoslavije, kako misli
Krofordova, koji je zatim izazivao ekonomsku grabe oko investicija. Uistinu,
Pavkovi i Radan su uoili da je EZ bilo potrebno samo dva dana da odgovori
na slovenaki zahtev i da poalje pregovaraki tim, koji je postigao dogovor
o prekidu sukoba u Sloveniji i privremeni Brionski sporazum kojim je 7. jula
1991. uveden tromeseni moratorijum na nezavisnost Slovenije i Hrvatske,
a Sloveniji predata kontrola meunarodne granice, ime su efektivno (su)
obezbeene nove granice Slovenije i priznata je de facto nezavisnost Slove-
nije i Hrvatske (Pavkovi, Radan, 2008: 224).
Naime, kada bi Bansova i Krofordova bile u pravu, onda bi BiH, republika
koja nije bila obrazovana kao nacionalna ve vienacionalna politika zajed-
nica u okviru SFRJ, razvila sasvim zasebne privredne interese, to je i bio sluaj,
a etno-verski identiteti (srpski, hrvatski, muslimanski) bi u njoj prerasli u
bila odrana, politike, drutveno-ekonomske i regionalne podele mogle su rasuti dru-
tveni sukob, i Jugoslavija je mogla biti ouvana. No, (...) snaga federalnih institucija je vre-
menom osiromaena i potencijalno meusobno presecajui (cross-cutting) sukobi su se
rastvorili u etnike podele im je etniko predstavljanje ojaano a merkantilistike poli-
tike republika isuile ekonomske resurse (Crawford, 1998a: 221222).
811 Nije sluajno to Krofordova esto citira Rusinova.
812 (...) prilikom raspada autoritarne vladavine etnofederalizam zdruenim teritorijalnim,
etnikim i institucionalnim resursima podriva tu dravu (Bans, 2004: 202).
nacionalni bosanski identitet, to nikako ne vai. Umesto toga, bosanstvo
je oznaavalo geografsko-politiki nadnacionalni pojam, pa se ak niko nije
ni izjanjavao kao Bosanac, dok je npr. bilo Jugoslovena.
Drugim reima, sama injenica nacionalnog imenovanja i meunacio-
nalnog svakodnevnog susretanja, uporeivanja i takmienja na nivou BiH i
na nivou SFRJ imala je mnogo znaajniju ulogu u oblikovanju bosanskoher-
cegovakih nacionalnih identiteta od zajednikih privrednih interesa obra-
zovanih socijalistikim etnofederalizmom. Uostalom, sama BiH, iako ustavno
ureena kao tronacionalna republika, nije bila institucionalno ureena kao
etnofederacija,
813
ve je predstavljala unitarnu republiku, pa joj to nije pomo-
glo da se izbori sa jakim nacionalistikim sukobima njenih konstitutivnih
naroda (Muslimana, Srba i Hrvata) iznutra i spoljnim pritiscima njenih jedinih
suseda Srbije i Hrvatske.
Takoe, Vojvodina i Kosovo
814
su pokrajine u sastavu Srbije koje su bile
i konstitutivni delovi federacije Jugoslavije. Meutim, veinsko stanovni-
tvo prvopomenute nije uopte elelo da se otcepi ne samo od Jugoslavije,
nego ni od Srbije, pa je voeno srpskim nacionalistikim oseanjima pomo-
glo Miloeviu da najuri nelegitimno komunistiko vostvo SAP Vojvodine, a
veinsko stanovnitvo drugopomenute je elelo bezuslovno otcepljenje od
Srbije, a po mogunosti i od Jugoslavije, naroito u kontekstu njenog razbi-
janja. Premda Kosovo nije moglo raunati na nezavisnost na samom poetku
procesa razbijanja Jugoslavije zato to su EU i SAD republike granice pro-
glasile nepovredivim, u nastavku procesa, s pogoranjem meunarodnog
poloaja Srbije, ono je uspelo privui na svoju stranu podrku SAD i veeg
dela EU za svoju nezavisnost. Vojvodina, pak, i pored povremenog zalaganja
monih inilaca za odvajanje od Srbije, nije mogla imati pretenu podrku
za takav korak unutar nje, a NATO nije poveo rat za njenu nezavisnost od
Srbije onako kako je poveo za nezavisnost Kosova.
815
Drugim reima, insti-
tucionalni poloaj federalne jedinice bio je vaan posredujui uslov izmeu
neophodnih i dovoljnih uslova nestanka SFRJ, ali niti neophodan niti dovo-
ljan uslov razbijanja Jugoslavije.
813 Zanimljivo je da ovu injenicu Krofordova ne navodi, a da pominje kako je u Make-
doniji izostao sukob navodno zbog toga to institucije nisu pogodovale politici iden-
titeta (Crawford, 1998b: 27). Kako onda tumaiti injenicu da ni u Makedoniji nema
etniki meovitih stranaka? Uz to, svega tri godine docnije izbio je sukob i u Makedoniji,
a reen je odlunom politikom intervencijom SAD i EU koje su spreile njegovo dalje
irenje i uvele etniki odreene institucije. Oito, kriteriji poreenja nisu bili najjasniji i
nisu dosledno sprovoeni u uporednom istraivanju, pa otud ono ne moe izdrati test
stroge naune provere.
814 Treba imati u vidu injenicu da autorke u vreme pisanja nisu mogle znati da e Kosovo
naposletku biti de facto nezavisno.
815 Pria o humanitarnoj intervenciji sluila je ideolokom pravdanju imperijalizma SAD i
agresije NATO.
Slino tome, gruzijske pokrajine Abhazija i Juna Osetija otcepile su
se od Gruzije, nekadanje federalne jedinice Sovjetskog Saveza, blagodarei
spremnosti regionalne velike sile, Rusije, da ue u rat zarad ostvarenja tog cilja
i nevoljnosti SAD da takvu spremnost izazovu svojom vojnom akcijom koja bi
mogla dovesti do nuklearnog sukoba i III svetskog rata. Dakle, Srbija i Gruzija
su bive federalne jedinice SFRJ i SSSR ije su se unutranje granice de facto,
ako ne i de iure promenile, to takoe svedoi da za ovakav ishod nije bilo naj-
bitnije institucionalno ustrojstvo, ve spoljnopolitiki inioci.
816

Drugaije se, meutim, desilo sa Srbima u Hrvatskoj
817
i u BiH,
818
i nimalo
ne iznenauje da su ovo uoili poreklom Srbi (Pavkovi, Radan, 2008: 224
231), koji, iako konstitutivan narod, nisu posedovali teritorijalno-instituci-
onalno uporite u socijalistikoj Jugoslaviji, ali su osnovali svoje republike u
procesu otcepljenja Hrvatske i BiH od SFRJ. Republika Srpska Krajina zbri-
sana je u Bljesku i Oluji, uz presudnu podrku SAD i izostanak podrke
Srbije, a Republika Srpska ostala je (kon)federalna jedinica u BiH, blagoda-
rei u velikoj meri injenici da su SAD zaustavile hrvatsko-bonjake snage
pred Banjalukom. Dakle ni Republika Srpska ni Republika Srpska Krajina nisu
postojale u SFRJ, ve su stvorene tokom ubrzanja procesa nestajanja Jugo-
slavije tokom 1991. i 1992,
819
ali prva je opstala zahvaljujui sopstvenoj borbi,
pomoi Srbije i odluci SAD da ne ide na njen totalni vojni poraz, a druga je,
iako se borila i dobijala izvesnu pomo od Srbije, nestala blagodarei odluci
SAD da ne postoji.
816 Kao i u sluaju Bosne i Hercegovine, Kosovo je postalo protektorat Ujedinjenih nacija sa
mirovnim snagama pod vostvom NATO. Meutim, za razliku od Bosne i Hercegovine,
ovde je vojna NATO intervencija obezbedila de facto otcepljenje: otcepljenje Kosova od
Srbije (Pavkovi, Radan, 2008: 232). Danas se zna, a nije se znalo u vreme pisanja Pavko-
vieve knjige, da su Kosovo i de iure priznale SAD i vei deo zemalja EU.
817 Evropska zajednica je odbila da prihvati zahtev za priznanje ove republike (Srpska Kra-
jina, prim. aut.) (Pavkovi, Radan, 2008: 226).
818 Ovaj konfederalni savez dva entiteta () stavljen je pod protektorat Ujedinjenih nacija, u
kojem je visoki predstavnik Ujedinjenih nacija (sad je to EU, prim. aut.) () a meunarodne
snage pod komandom NATO odravale su mir. Tako su NATO snage i hrvatska vojska okon-
ale pokuaje otcepljenja zapadne Bosne i Republike Srpske (Pavkovi, Radan, 2008: 231).
819 Ovaj aspekt delimino uoava Krofordova tvrdei, primerice, da etniki sukobi nisu bili
nuno najdublji u SFRJ, pa veli: Na prvim izborima posle 1990, 13 Srba bilo je izabrano
u skuptinu koji nisu bili lanovi nacionalistike partije (Crawford, 1998a: 221). Na stranu
za trenutak injenica da je pobeda SDS meu Srbima bila vie no ubedljiva, dvojica od ove
trinaestorice bili su profesor politikih nauka Nenad Kecmanovi, vo Saveza reformskih
snaga BiH, kojeg danas veina Bonjaka verovatno tek za nijansu manje mrzi od Rado-
vana Karadia (kada je autor ovog spisa citirao Kecmanovievu sintagmu o etnikom
talatvu Srba u Sarajevu na jednom skupu, jedan bonjaki istraiva sredstava masov-
nog optenja ga je odmah ukorio, jer Bonjaci ne smatraju Kecmanovia pouzdanim izvo-
rom o deavanjima u ratu u BiH), i Milorad Dodik, tadanji poslanik iste stranke i dana-
nji nesumnjivi vo Srba u BiH, kojega veina Bonjaka danas verovatno mrzi jednako, ako
ne i vie od Radovana Karadia.
Osim toga, ehoslovaka, Jugoslavija i SSSR nisu prvi put nastale 1945.
nego 1918, odnosno 1917, i sve su bile razbijane pred i u II svetskom ratu u
sadejstvu unutranjih nacionalizama i spoljnih vojnih napada. U II svetskom
ratu, kada je Jugoslavija u pitanju, nisu potovane unutranje granice ure-
ene sporazumom CvetkoviMaek, zato to se interesi tadanjih najmo-
nijih sila nisu sasvim poklapali sa eljama nacionalista u Jugoslaviji. Posle
Hladnog rata, meutim, izuzev srpske nacije i njenog nacionalizma koji su
poraeni i kanjeni, ostali nacionalizmi i njihovi nosioci u Jugoslaviji bili su
nagraeni od strane velikih sila u skladu sa granicama federalnih jedinica u
SFRJ. Otuda se moe zakljuiti da institucionalni inioci, tj. etnofederalistiko
ustrojstvo socijalistikih vienacionalnih drava, ine tek posredne inioce
izmeu volje velikih sila, kao dovoljnih uslova, i unutranjih nacionalizama,
kao neophodnih uslova nestajanja SSSR i SFRJ. Potonji sluaj je, pak, pred-
stavljao pokaznu vebu za prvi, poto se nije smelo dozvoliti da Rusi menjaju
granice sovjetskih republika.
Tvrdnja Bansove da je federalizam u socijalistikom kontekstu stvarao
protonacije i protodrave usled injenice da je politiko-upravna struktura
ovih saveznih drava bila zasnovana na jedinicama odreenim u etnoterito-
rijalnom smislu, te da je to stvaralo politike, privredne i kulturne elite kon-
stitutivnih nacija ije su karijere usko bile vezane za republike (Bunce, 1997:
354) moe vaiti samo kada su u pitanju tek u socijalizmu nastale drave i
nacije, kao to su npr. Azeri, Kazasi ili Makedonci, Muslimani i Crnogorci, ali
nikako ne i u sluaju Srba i Hrvata iji su nacionalizmi i pre II svetskog rata bili
strukturno suprotstavljeni u Kraljevini SHS (Jugoslaviji), iako se nije radilo o
etnofederaciji (Baki, 2004; Sekuli, 2004; Banac, 1988). Ni tada nije bilo znaaj-
nih svejugoslovenskih stranaka, iako drava nije bila etnofederalistiki orga-
nizovana, dok su kulturne elite uglavnom bile politizovane prema etnikom
naelu i parohijalne, izuzev najdarovitijih pojedinaca koji su bili kadri prei
zaviajne okvire. Jedino je privredna elita prelazila etnike granice, ali ni ona
to nije mogla u irem obimu raditi uzimajui u obzir nerazvijenost kapitali-
stikih odnosa i njenu odgovarajuu malobrojnost u Kraljevini (Baki, 2004).
Otuda institucionalizam koji zagovaraju Bansova i Krofordova unekoliko
zanemaruje znaaj inilaca dugog trajanja kakav je nacionalizam i strukturna
rivalstva razliitih nacionalizama. Naposletku, komunistike elite su obrazo-
vale etnofederacije sa idejom da institucionalno ublae nacionalistika rival-
stva i sukobljavanja iz prolosti, verujui da e nacionalne institucije doprineti
zadovoljenju nacionalistikih ambicija, te da se nee zahtevati puna nezavi-
snost ako nacije imaju mogunost slobodnog kulturnog, privrednog i poli-
tikog razvoja. Nenameravana posledica bila je injenica da je ovakvo institu-
cionalno ustrojstvo dovelo do jaanja nacionalizma koji je trebalo da oslabi,
pa je svaka kriza u bilo kojoj oblasti drutvenog ivota dobijala nacionalno
tumaenje (Cohen, 2008: 368369).
Ovakav stav Bansove, zadran i u docnijim studijama (Bunce, 1999; Bans,
2004), prerasta u krajnje konstrukcionistiki pristup naciji,
820
jer smatra da
svaki novi trenutak u istoriji nanovo dovodi i do ponovnog stvaranja nacio-
nalnih identiteta. Ma koliko iskonci (primordialists) i mnogovekovci (perennia-
lists) preterivali u obrnutom smeru da su nacije maltene veite ili bar izuzetno
dugovene tvorevine, ovakav konstrukcionizam ide zacelo u drugu krajnost
zavodei istraivaa na pogrean trag (Baki, 2006). No, ovde treba primetiti
da je istraivaicu navodila na stramputicu i usmerenost iskljuivo na socija-
listiku Jugoslaviju, tj. socijalistike etnofederacije. Na taj nain je vreno sin-
hrono poreenje, ali je izostajala dubinska dijahrona perspektiva. Nije vreno
dijahrono poreenje dveju Jugoslavija ili dveju ehoslovaki, unitarne i etno-
federalistike, kao ni spoljnopolitikih konteksta u kojima su postojale i nesta-
jale, to bi tek omoguilo da se vidi koje su strukturne razlike a koje slinosti, te
da se odvoje one sa potencijalno uzronim dejstvom od onih koje takvo dej-
stvo ne mogu posedovati (Cohen, 2008: 369). Naposletku, kako su to Hejde-
nova studija i ovde predstavljena saznajno-socioloka kritika pokazale, pore-
enje Jugoslavije i BiH moglo bi takoe koristiti takvom cilju.
Donekle slino Bansovoj i Krofordovoj, ali i uz neke razlike, Vujai istra-
uje raspad dve vienacionalne komunistike savezne drave sa uporednom
istorijom izvornih revolucija i slinim, iako ne istovetnim, nacionalnim poli-
tikama. Prema njemu, kako u Sovjetskom Savezu tako u Jugoslaviji slom
drave uveliko je uzrokovan sve glasnijim zahtevima republika koje se pro-
tive saveznom centru za samostalnost, suverenost ili punu nezavisnost, i nes-
posobnou potonjeg da obuzda proces raspada (Vujai, 1996b: 763). Prema
tome, Vujai izriito smatra da se radi o unutranjem raspadu, potpuno zane-
marujui ogromnu razliku izmeu velike nuklearne sile, kakav je bio SSSR,
i relativno male drave, Jugoslavije, i znaaja koji bi na razbijanje potonje
mogao imati spoljnopolitiki inilac.
U tome je on manje oprezan od Pavkovia i Radana, pa ak i od Ban-
sove koja ipak priznaje izvestan i jak, iako ne i odluujui doprinos spolj-
nopolitikog inioca. Slinost je, pak, u pripisivanju najvee uzrone teine
820 Sada se ve zna da se nacije konstruiu i da je identitet promenljiv. Gradei tesne veze
izmeu nacije, teritorije i politike moi, etnofederalizam moe da uvrsti razlike i zamr-
zne identitete (...) (Bans, 2004: 198). Radi se o precenjivanju institucija i potcenjivanju
nacionalizma. Kurdi nemaju nikakve institucije etnofederalistikog tipa u Turskoj, pa im
to ne smeta da neguju identitet snaei ga stalno u sukobima sa dravom i sanjajui sop-
stvenu kurdsku dravu. Ovaj primer, kao uostalom i primer Kraljevine SHS (Jugoslavije)
potpuno opovrgavaju miljenje Bansove da kod unitarnih drava nije velika verovatnoa
da e doi do nasilnih konflikata, a ako ih i bude, vrlo su uspene u njihovom razreava-
nju (Bans, 2004: 207). Isto tako, Srbima u Osmanskom carstvu nedostatak etnofederali-
stikih reenja nije smetao da prvi u Imperiji podignu nacionalnu revoluciju. Oevidno
zanemarivanje long dure inilaca ima veoma negativne efekte na vrednost inae zani-
mljive uporedne institucionalne analize socijalistikog etnofederalizma.
socijalistikom etnofederalistikom institucionalnom ustrojstvu: U oba slu-
aja, dugotrajni uzroci raspada mogu biti pripisani nenameravanim posledi-
cama komunistike nacionalne politike koja je doprinela procesu izgradnje
nacije, naroito meu perifernim nacijama sa dotad slabom ili ne sasvim razvi-
jenom nacionalnom sveu (Vujai, 1996b: 763).
Nastajui u tradiciji srbocentrine ideoloke hegemonije preplitanjem
hladnoratovskog okvira i okvira agresorrtva, studija Lukia i Lina iskazivala
je uobiajene pristrasnosti i ogranienja. Pomalo neoekivano, u jednostranu
tendenciju knjige sasvim se uklopio i predgovor Laje Grinfeld:
Sovjetski Savez i Jugoslavija nisu bile prve imperije koje su ovako zavrile. Dru-
gim reima, dok je imperijalna struktura zadovoljavala zahteve etnikih nacio-
nalizama dominantnih nacija, sistematski je frustrirala sve druge konstitutivne
nacionalizme, pravei od jedne imperije u dobu nacionalizma najopasnije poli-
tiko ustrojstvo, politiku tempiranu bombu koja samo eka da eksplodira
(Greenfeld, 1996: XI).
Grinfeldova je u dominantne nacije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubra-
jala Srbe i Ruse. Dok se za potonje to moglo rei, za Srbe se (uprkos izvesnih
mikroimperijalnih ambicija (Baki, 2004) posle 1945, a naroito od druge polo-
vine ezdesetih) to nikako ne bi moglo tvrditi. No, autorka je neobavetenost
kada je Jugoslavija u pitanju zamenjivala nepouzdanim metodom zakljui-
vanja po analogiji, verovatno najeoj slabosti nedovoljno istorino raenih
uporednih istraivanja. Ovakav argument spada u objanjenja nestanka Jugo-
slavije koja je Dejan Jovi podveo pod argument o padu carstva (Markovi,
2004: 2627; Jovi, 2003: 8083), a racionalno jezgro mu se nalazi u etnikom
arenilu obe etnofederacije, te u injenici da su nacionalizmi bili suprotstav-
ljeni odranju drave, jednako kao to je to bio sluaj npr. sa Habzburkom
monarhijom. Tipino je sledee mesto iz uporedne studije Lukia i Lina:
Ameriki federalni model, baziran na stvaranju jedne nove nacije, propao je u
obema dravama (SSSR i SFRJ, prim. aut.) zbog nemogunosti uspostavljanja
ubedljivog lonca za topljenje, ili zajednike ideoloke privrenosti starim, teri-
torijalno zasnovanim nacijama. vajcarski savezni model, baziran na meuet-
nikom sapostojanju, propao je uglavnom zbog neprihvatljivog stepena nejed-
nakosti u meunacionalnim odnosima unutar nominalno savezne drave. Kako
Jugoslavija tako SSSR bile su asimetrine, vetake federacije, zasnovane na jed-
noj dominantnoj naciji (Srbija odnosno Rusija) to se, isprepleteno sa drugim
iniocima (naroito izlaskom iz institucija totalitarne vladavine i s tim poveza-
nog odsustva nekomunistikih i demokratskih nadnacionalnih politikih institu-
cija i kanala izraavanja), pokazalo fatalnim za opstanak obeju federacija (Luki,
Lynch, 1996: 910).
Kao to se vidi, poreenje Rusa i Srba, te Sovjetskog Saveza i Jugosla-
vije, slui stereotipizaciji obeju nacija kao nosilaca imperijalnih tenji, ba kao
i kompromitaciji obeju socijalistikih federacija kao tek ruske odnosno srp-
ske imperije. Posebno znakovito jeste oznaavanje ovih federacija pridevom
vetaka, to nepogreivo upuuje na ideoloku borbu protiv istih, tada ve
nestalih drava. Naime, koja to federacija nije vetaka, u smislu da su je dru-
tvene grupe stvorile esto mukotrpno usaglaavajui razliite interese, i naga-
ajui se oko podele suvereniteta izmeu centra i delova? ta rei o graan-
skom ratu koji je etiri godine potresao SAD 18611865? Da li je zbog njega
amerika federacija vetaka? Ili bi takvom bila proglaena da je kojim slu-
ajem Jug pobedio? Naposletku, Voker Konor je jo 1984. ubedljivo pokazao
da Srbi nisu posle II svetskog rata bili vodea nacija (Connor, 1984), ali to kao
da nije zanimalo autore koji su pisali voeni svojim predubeenjima, a ne
potragom za istinom.
Nasuprot njima, Vujai je primetio u uporednom istraivanju ruskog i
srpskog nacionalizma da SFRJ nije imala vodeu naciju posle II svetskog rata,
pa usled toga sjedinjenje srpstva i jugoslovenstva nije moglo imati vee raz-
mere, dok su u Sovjetskom Savezu tu ulogu igrali Rusi, pa je ak i sovjetska
himna, za jugoslovenske uslove nezamislivo, poruivala: Nerazorivo jedin-
stvo slobodnih republika izgradili su zauvek Veliki Rusi
821
(Vujai, 1996b: 774,
781). No, Luki i Lin su komotno primenjivali hladnoratovski okvir: Demora-
lisane 45-godinjim komunizmom i pritisnute dominantnim nacijama u nji-
hovim odnosnim dravama, izborna tela u Hrvatskoj, Litvaniji i drugde mogla
su biti pokrenuta od njihovih politikih vostava samo ako bi vostvo odgo-
vorilo na tenje njihovih graana da izgrade njihovu sopstvenu nacionalnu
dravu (Luki, Lynch, 1996: 16).
Uistinu, antikomunistiki diskurs sluio je ideolokom pravdanju secesi-
onistikih nacionalizama kao istinski demokratskih pokreta. Meutim, ono
to je vredno u ovoj analizi jeste prepoznavanje masovnosti nacionalizma
kao pojave koja se ne moe tumaiti onako kako to modernisti i konstrukci-
onisti preesto ine, tj. kao puka manipulacija elita pretpostavljeno beslove-
snim masama. Zanimljivo je, meutim, kako autori razliite arine primenjuju
na ehoslovaku u odnosu na SSSR i SFRJ:
Debata izmeu eha i Slovaka oko federalizacije ide unazad do Prakog pro-
lea i reformi 1968. godine. Vaclav Havel se sea da su neki slovaki intelektualci
skovali slogan prvo federalizacija, zatim demokratizacija ne razumevajui da
ne moe biti istinske federacije bez demokratije. Sasvim sigurno, kada je sovjet-
ska invazija okonala Prako prolee, Slovacima je bila poklonjena federalizacija
821 Radi se o Rusima koji se esto zovu Velikorusi, nasuprot Ukrajincima koji su se nazivali
Malorusima.
ali ono to su dobili bila je totalitarna federalizacija. Paradoks je da su ono to je
1968. bio slogan dana i cilj svakoga u Slovakoj federalizacija slovaka tampa
i znaajan broj slovakih politikih predstavnika sada upotrebljavali kao sinonim
za praki centralizam. Tua re federalni dobila je u Slovakoj isto znaenje kao
represija. Pojam federacije je opaen skoro kao eki izum i eki trik uperen na
ogranienje slovake samostalnosti (Luki, Lynch, 1996: 2526).
Kada je ehoslovaka u pitanju, odjednom se prema dvonacionalnoj
federaciji oseaju simpatije, za razliku od oseanja za SSSR i SFRJ, te vetake
federacije. Autori su najednom postali osetljivi na nacionalizam koji, moda,
moe i iskrivljavati svest. Potpuno je previena paralela koja se sama name-
tala: kao to je re federalni u poetku bio eljen, a potom masovno odbaci-
van pojam u Slovakoj, tako se potpuno istovetan proces desio i u Hrvatskoj.
Uostalom, obe drave, Republika ehoslovaka i Kraljevina (SHS) Jugoslavija,
pre II svetskog rata bile su unitarne pa, iako se veina Slovaka oseala bolje u
meuratnoj dravi no pod Ugarima u Habzburkoj monarhiji, u Slovakoj se
razvilo snano ogorenje protiv onoga to su mnogi videli kao eki model
politikog, kulturnog, lingvistikog i ekonomskog imperijalizma (Cohen,
2008: 370). Da li je sluajno to su obogaljene Srbija i eka bile pod protek-
toratom Nemake, a NDH i Slovaka marionetske nezavisne drave po milo-
sti Hitlera (Cohen, 2008: 370)?
Da li je, odista, za nezadovoljstvo Slovaka i Hrvata bio kljuan oblik drave
i reim (Cohen, 2008: 370) ili se pre radi o nacionalizmu koji zahteva podu-
darnost politikih sa etnikim granicama u to suverenijoj dravi? Nacionalisti
obeju zemalja su decentralizaciju odnosno federalizaciju shvatali kao jednu
vanu deonicu na putu do nezavisnosti. Kako je blii cilj ostvaren, tako se novi
postavlja, a prethodni se mora ideoloki napadati, poto se ispostavlja da ni
federacija ne titi Slovake ili Hrvate od eke ili srpske hegemonije. Zaklju-
ak je da se mora ii na konfederaciju, to ve znai ostvarenje nezavisnosti
uz ouvanje nekih formalnih veza. Naposletku, dolo bi se i do pune nezavi-
snosti. Radi se, prema tome, o nacionalistikoj taktici (Jovi, 2008), jer se otvo-
reni secesionizam u meunarodnoj javnosti najee ne doekuje aplauzima.
Moe se pretpostaviti da je eko vezivanje nacionalnog demokratizma
sa otporom sovjetskoj socijalistikoj imperiji autore koji razmiljaju u hlad-
noratovskom okviru motivisalo da eko zastupanje federalizma shvate kao
iskreno za razliku od ruskog ili srpskog. Na isti nain, slovaki nacionalizam se
ideoloki ne pravda, pa ak postoji jedna vrsta nerazumevanja, dok se hrvat-
ski i litvanski izriito pravdaju. Za razliku od ovog hladnoratovski uokvirenog
objanjenja, Koen je prepoznao dugotrajnu snagu nacionalizma dodatno
pojaanu i politizovanu socijalistikim etnofederalizmom uz prisustvo odluke
elita, Klausa i Meijara, ili Miloevia i Tumana, te vaan uticaj spoljnopoli-
tikog inioca:
Na stranu teorije zavere, nema sumnje da su spoljni pritisci vodeih sila igrali
veoma znaajnu ulogu tokom rastakanja Jugoslavije. Primerice, podrka nema-
kih nevladinih organizacija hrvatskom i slovenakom samoopredeljenju pre
maja i juna 1991. i zvanina podrka posle tog datuma ohrabrile su elite kako u
Zagrebu tako u Ljubljani da nastave sa njihovim politikama naputanja jugoslo-
venske federacije (Cohen, 2008: 375).
12.3. Objanjenje prisustva etnikog nasilja prilikom nestajanja SFRJ
i odsustva nasilja prilikom nestajanja SSSR i SSR
Beverli Kroford je primetila da se udeo unutardravnih sukoba poveao
sa neto preko polovine svih sukoba izmeu 1945. i 1960. na ak tri etvrtine
svih sukoba od 1960. do 1990. godine (Crawford, 1998b: 3). Ona smatra da su
ubrzani i pojaani procesi globalizacije i ekonomske liberalizacije doveli do
raskida dotadanjih drutvenih sporazuma i institucionalnih promena u ita-
vom svetu (Crawford, 1998b: 6). U tome je videla i razloge pojaanog nasilja
na mnogim meridijanima:
ak i kada jedna kulturna grupa ima prevlast nad drugima, represivne institucije
mogu obezbeivati poredak, iako je to diskriminatorno i doivljeno od manje
monih grupa kao nepravedno. Kulturni sukobi se izrode u nasilje kada su ove insti-
tucije oslabljene, poremeene ili preobraene na naine koji potkopavaju pristajanje
na odravanje ovih ugovora ili represiju neslaganja (istakao B. K.). Iako je mnogo
snaga koje potkopavaju to pristajanje, globalizacija i ekonomska liberalizacija su
dva najvanija sadanja krivca. Kada snage globalizacije i bezlinog trita uzur-
piraju kontrolu od domaih institucija i kada te institucije ne mogu pouzdano
da na due jeme sporazume koji osiguravaju mirno takmienje meu politiki
relevantnim kulturnim grupama, ili kada oni ne mogu due jemiti kulturno dis-
kriminatorne politike, nasilje moe predstavljati jedini izbor politikim preduzet-
nicima koji imaju zahteve za resursima oko kojih se ne moe pregovarati u ime
razliitih kulturnih grupa (Crawford, 1998b: 56).
Iako je Krofordova verovatno u pravu kada istie znaaj ovih procesa,
jer krupnom kapitalu odgovara drobljenje monih drava i stvaranje veeg
broja slabih nacionalnih drava koje e se slabije opirati globalizaciji, ova-
kva analiza ipak ne odgovara na pitanje koje logino sledi iz injenice da su
stvarno (Rusi) ili potencijalno (Srbi) hegemone nacije zainteresovanije za odr-
anje vienacionalnih imperija od drugih (Kulji, 2002: 103), a koje je posta-
vila Bansova: otkud to da je Srbija branila dravu, dok Rusija i eka nisu
(Bunce, 1997: 355)? Ovo pitanje inspirisalo je uporedna istraivanja nasilja
koja su propratila nestanak Jugoslavije. Osim sinhronog poreenja izmeu
socijalistikih etnofederacija, Luki i Lin su dijahrono poredili Kraljevinu i
socijalistiku Jugoslaviju kako bi objasnili izbijanje nasilja devedesetih. Dok
je sama ideja trebalo da predstavlja pomak u odnosu na iskljuivo sinhrona
poreenja, izvedba nije opravdala oekivanja:
Ima zapanjujuih paralela izmeu politikog ponaanja uticajnih Srba u Hrvat-
skoj 1918. i 1990. godine. Kao i 1918, mnogi hrvatski Srbi su 1990. slepo sledili
uspostavljene politike vostva u Srbiji (...) 1990. vo Srba u Hrvatskoj Jovan
Rakovi nekritiki je prigrlio politike ciljeve Slobodana Miloevia u Srbiji,
ba kao to je Pribievi uinio 1918. u odnosu na Nikolu Paia. Kao i 1918,
savez izmeu Srba u Srbiji i Srba u Hrvatskoj 1990. vodio je otvorenom sukobu
s Hrvatima. Dok je raniji sukob ostao politiki, 90-ih se sukob izmeu ideologija
velike Srbije i hrvatskog povijesnog prava na dravnost izrodio u rat. Tokom
90-ih se dovoljan broj hrvatskih Srba opredelio za oruani sukob sa hrvatskim
vlastima omoguivi srpsko-hrvatski rat. U retrospektivi, pet godina nakon to
je rat izbio u Hrvatskoj, ispada da hrvatski Srbi nisu nita nauili iz iskustva Pri-
bievia. Oni nisu bili sposobni, a verovatno nisu ni hteli, da stvore politikog
vou koji bi mogao pregovarati sa vladom Franje Tumana na nain na koji je to
Pribievi uinio sa Stjepanom Radiem i tadanjim hrvatskim voima (Luki,
Lynch, 1996: 6768).
Pripovedna struktura upuuje itaoca da sukobi Srba i Hrvata nisu posto-
jali pre 1918, to je injeniki netano, ali se zanemaruje, jer onda bi se moralo
govoriti o pogromakim pohodima frankovake rulje na zagrebake srpske
trgovce 1902, ili 1914, ili na sukobljavanja posle austrougarske okupacije BiH
(Baki, 2004; Lampe, 2000). Sva krivica za srpsko-hrvatski sukob u okviru agre-
sorrtva u obe Jugoslavije bezostatno je pripisana Srbima koji aktivno vre
radnju zalaui se za veliku Srbiju, dok Hrvati tu radnju pasivno trpe. Pri tome
se iznose istorijski netani podaci, jer Rakovi nije nekritiki prigrlio politike
ciljeve Slobodana Miloevia, ve je hteo upravo ono to autori tvrde da nije-
dan politiki vo Srba u Hrvatskoj nije, a to je da pregovara sa Franjom Tu-
manom. Naalost, njegove napore Tuman je obezvredio dajui stenogram
razgovora tampi, omoguivi tako Miloeviu da umesto Rakovia postavi
Milana Babia na elo srpskog nacionalnog pokreta u Hrvatskoj. Osim toga,
Stjepan Radi se 1925. nije dogovorio sa Pribieviem, ve neposredno sa Pai-
em na utrb Pribievia, pa je to, prema tome, pre liilo na tajne dogovore
Miloevia i Tumana na utrb krajinskih Srba koji su bili voeni strahom od
hrvatskog nacionalizma i srazmernom tenjom ka ostajanju u Jugoslaviji. to
se, pak, Pribievia tie, on je tek 1927. zapoeo pregovore sa Radiem, poto
je ovaj napustio mesto ministra prosvete u vladi Kraljevine SHS (Baki, 2004).
Meutim, zanimljivije i jo vanije sa metodolokog stanovita jeste da
se u ovom kontekstu uopte ne pominje 1941. godina, kada je Jugoslavija po
prvi put razbijena, ve se porede godina nastanka Jugoslavije (1918) i godina
pred nestanak Jugoslavije (1990). U stvari, trebalo je porediti godine nastanka
dveju Jugoslavija, 1918. i 1945, i godine nestanka Jugoslavije, 1941. i 1991
1992, ali tada bi neizostavno moralo biti rei i o pokoljima Srba u II svetskom
ratu, a to bi se zatim moralo porediti sa etnikim progonima Srba iz Hrvat-
ske tokom devedesetih. Radilo se o metodolokom propustu.
822
tavie, na
kraju se ispostavilo da ovo uporedno istraivanje zapravo pripada srbocen-
trinoj hipotezi:
U gotovo svakom vanom pogledu, lanac dogaaja vodio je do nasilnog ras-
pada Jugoslavije (kao razliitog od progresivnog razdruivanja Jugoslavije kao
jedne skladne politike celine) neposredno ga vezavi sa sprovoenjem politi-
kog programa Slobodana Miloevia poto je postao nesporni vo Srbije. Ovo se
ve desilo tokom 19871990, znatno pre no to su nekomunistike vlasti pobe-
dile na slobodnim izborima u Hrvatskoj i Sloveniji, koje je Zapad optuio Fran-
cuska, Velika Britanija i Sjedinjene Drave da su umeane u raspad Jugoslavije
koliko i Miloevi. Velikosrpski nacionalizam u stvari je razorio Jugoslaviju i svaku
nadu za mirni sporazum o politikim odnosima meu nacijama u Jugoslaviji, pre
no to su slovenaki i hrvatski pokreti krenuli put nezavisnosti; uistinu, ono to
je prethodilo bilo je uzrok potonjeg (Luki, Lynch, 1996: 113).
Tako se iznenada naputao uporedni plan kada je na srbocentrini
nain trebalo nai uzronika raspada Jugoslavije, koja je, ne treba zabora-
viti, po reima autora bila tek jedna vetaka federacija. Naime, ako je bila
vetaka, onda je bezrazloan napor traiti uzrok njenom raspadu, jer je
svakako bila neodriva. No, cilj ovog navodno uporednog istraivanja bio
je diskreditovanje kako Jugoslavije tako i Srba, pa su se neosetno preplitali
822 Tek tri stranice nakon toga, van poredbenog konteksta, autori su rekli nekoliko reenica
o NDH: Znaajna manjina Hrvata podrala je neizabrani reim Pavelia koji je smesta
zapoeo progon Cigana, Jevreja i Srba. Paveliev reim je nastavio sa sistematskom pri-
menom politike ponitenja sve tri zajednice, kombinujui politiku likvidaciju, nasilno
proterivanje i nasilno preobraanje na katolicizam. Hiljade Cigana, Jevreja i Srba nestalo
je kao ishod genocidne politike hrvatskih faista, ija se politika istrebljenja slagala sa
odreenjem zloina protiv ovenosti kasnije definisanim i kodifikovanim na Nirnbern-
kom sudu. Hrvatski istoriar i sadanji predsednik Hrvatske, Franjo Tuman, esto optu-
ivan za pranje hrvatske odgovornosti za genocid, tano je opisao politiku ustake dikta-
ture prema Srbima u Hrvatskoj na sledei nain: Istorijska je injenica da je ustaki reim
Nezavisne Drave Hrvatske, sprovodei svoje planove o smanjenju neprijateljskog srp-
sko-pravoslavnog stanovnitva u hrvatskim zemljama, poinio veliki genocidni zloin
protiv Srba, a srazmerno ak i vei protiv Cigana i Jevreja, u sprovoenju nacistike rasne
politike (Luki, Lynch, 1996: 71). Radi se o kolskom primeru pametne propagande: nije
poricano to se porei ne moe, istaknute su Tumanove politiki korektne rei, a preu-
tane one o NDH kao izrazu tisugodinje tenje i enje hrvatskog naroda ili, pak, kako
je sretan zbog toga to mu ena nije ni idovka ni Srpkinja.
meusobno neusklaeni koncepti i objanjenja. Kao to se vidi, studija Lukia
i Lina jedva da zasluuje da se ukljui u poglavlje o uporednom prouava-
nju nestajanja socijalistikih vienacionalnih federacija, a razlog to je ipak
ukljuena u njega, a ne u poglavlje o srbocentrinom objanjenju nestanka
Jugoslavije nalazi se u potrebi pokazivanja da izbor konkretnog metoda nije
kljuan za kvalitet naunog dela, ak iako je upotreba nekog metoda zahval-
nija za objanjenje izvesnih pojava od upotrebe nekog drugog.
Poreenja Bansove, Krofordove, Pavkovia i Radana, te Vujaia i Koena,
znatno su solidnije metodoloki postavljena. Bansova je primetila da je Srbija
branila dravu (Jugoslaviju, prim. aut.), dok Rusija i eka nisu (Bunce, 1997:
355) i upitala se zato je to tako. Vujai je, pak, uoio veliku razliku u spremno-
sti ruskih odnosno srpskih vojnih oficira da slue u ukrajinskoj odnosno hrvat-
skoj vojsci. Prvi su, naime, masovno poloili zakletvu ukrajinskoj dravi, dok od
drugih gotovo niko nije pristupio hrvatskoj vojsci. Autor je razloge za takvu
pojavu naao kako u istorijskim razlozima, tj. u genocidnom delanju NDH pro-
tiv Srba, tako u krajnje nacionalistikoj usmerenosti poslekomunistike hrvatske
vlasti. U Ukrajini, pak, nisu postojali takvi u kolektivnim seanjima utemeljeni
strahovi, a nije bilo ni oseaja etnike ugroenosti Rusa (Vujai, 1996b: 767).
Meutim, ovde treba pomenuti da ni u BiH oficiri srpske nacionalnosti u velikoj
veini nisu birali vojsku BiH, iako ih je bilo za nijansu vie no u hrvatskoj vojsci.
823
Vujai je, sledei Vebera, primetio sklonost niih slojeva da u nacional-
nom ponosu trae i nalaze jedini izvor prestia na koji mogu polagati pravo.
Otuda se u brdovitoj Krajini ili u posnoj zapadnoj Hercegovini mogu nai naj-
ei srpski odnosno hrvatski nacionalisti, skloni da u ratu nau jedinu ansu
za drutvenu pokretljivost i materijalni dobitak. Zato nije sluajno, smatra
Vujai, to su upravo iz ovih oblasti, ba kao i iz redova niih gradskih slo-
jeva, bili najei dobrovoljci u Ratovima za jugoslovensko naslee (Vujai,
1996b: 771). No, autor je potpuno svestan da pripadnici ovih slojeva, premda
masovno uestvuju u ratovima, ove ne pokreu, jer nemaju mo za tako neto:
U oba sluaja (ruskom i srpskom, prim. aut.) izgledi za raspad drave su izazvali
javljanje levo-desnih, dravno-nacionalistikih politikih saveza stvorenih od pra-
vovernih partijskih kadrova, vojnih oficira, zvaninika savezne partije i dravnih
struktura, nacionalistikih intelektualaca preovlaujue nacije, i delova stanovni-
tva iz dijaspore ugroenih izgledom raspada drave uzdu republikih granica. No,
postojanje strukturno jednakih elita koje se bore za mobilizaciju u korist ouva-
nja drave ili, alternativno, za ui nacionalistiki projekt uvlaenja dijaspore u uve-
anu dravu dominantne nacije, bilo je udrueno sa razliitom dostupnou masa
za dravno-nacionalistiku mobilizaciju u ova dva sluaja (Vujai, 1996b: 782).
823 Pukovnik JNA Jovan Divjak, koji je u vojsci BiH postao general, predstavljao je izuzetak
koji potvruje pravilo.
Dakle, potencijalni pokretai rata bili su prisutni, po Vujaiu, u oba slu-
aja, ali masovni uesnici tih ratova nisu bili dostupni u ruskom sluaju, a
jesu u srpskom. Vujai tvrdi kako je uticaj srpske dijaspore, tj. prekodrin-
skih Srba, bio nesrazmeran njihovom broju i da se ne moe porediti sa ulo-
gom ruske dijaspore u procesu gradnje nacije i drave (Vujai, 1996b: 780).
Meutim, ono u emu se Vujai i Bansova ne slau jeste upravo uloga naci-
onalne dijaspore, jer Bansova, slino Lukiu i Linu koji su utvrdili da je 25
miliona ili 17% Rusa ostalo van granica Rusije (Luki, Lynch, 1996: 4), tvrdi da
je u Sovjetskom Savezu:
takoe postojala velika ruska zajednica izvan granica Rusije (nekih 25 miliona),
pa ipak ovo nije izazvalo rusku republiku da upotrebi silu da bi odbranila sovjet-
sku dravu. Ovo uprkos injenici da ruska vlada nije mogla pretpostaviti korek-
tniji i ravnopravniji postupak prema ruskim manjinama van Rusije no to je vlada
Srbije mogla za postupak prema srpskim manjinama u Hrvatskoj i Bosni. Zaista,
postoje znaajne paralele izmeu estonske pravne diskriminacije protiv Rusa i
hrvatske pravne diskriminacije protiv srpske manjine (Bunce, 1997: 356).
Uistinu, ini se da se ovakvom argumentu nema ta prigovoriti, te razloge
za izbijanje rata ne treba traiti u dijaspori kao takvoj, ve s jedne strane u
politici nacionalizujue drave, a s druge strane u politici matice ove dijas-
pore (Brubaker, 1996), iako treba imati u vidu da je ak 26% Srba ivelo izvan
Srbije u SFRJ (oko 20% Hrvata van Hrvatske) (Budding, 2008: 92; Connor, 1984:
331), i da su oni gajili veoma loa kolektivna seanja na II svetski rat i pona-
anje NDH prema njima, a da je inilac etnike pretnje u okviru bezbedno-
sne dileme, o kojem je bilo vie rei na poetku ove studije, te neravnotea
snaga u korist JNA na poetku sukoba mogla podsticati srpske inioce da se
prihvate preventivnih udara dok jo imaju prednost. Sem toga, po sovjet-
skom ustavu, iskljuivi nosilac prava na otcepljenje bile su republike, dok je u
SFRJ bilo dvosmislenosti, pa su se na secesiju kao pravo mogle pozivati kako
republike tako i nacije (Budding, 2008: 110), izazivajui meusobne sukobe.
Pavkovi je, pak, primetio da od nekoliko inilaca zavisi da li e sila biti
upotrebljena: a) taktike secesionista primenjene za neutralisanje vojne snage
centralne vlade; b) spremnosti da se upotrebi sila zarad ostvarenja secesioni-
stikih ciljeva; c) sposobnosti za upotrebu sile za ostvarenje tih ciljeva; d) spre-
mnosti meunarodnih inilaca da se ukljue na strani secesionista (Pavko-
vi, Radan, 2008: 232233). Tako, secesionisti u SSSR nisu ni pokuavali da se
suprotstave snagama SSSR zbog toga to bi im izgledi u otvorenoj borbi bili
ravni nuli, a meunarodne snage ne bi mogle da interveniu u njihovu korist
zbog toga to bi nuklearno odvraanje bilo isuvie ubedljiv argument. S druge
strane, slovenake snage teritorijalne odbrane pribegle su taktici napada
na snage JNA zbog toga to su znale da u sluaju vojnog sukobljavanja
sa komunistikom vojskom koja nema nuklearna sredstva odvraanja velikih
sila imaju priline izglede da privuku antikomunistike elite i javno mnjenje
SAD i EZ
824
(Pavkovi, Radan, 2008: 233236).
Za razliku od Pavkovia i Radana koji porede Sloveniju i Hrvatsku sa bal-
tikim republikama, poto se u oba sluaja radi o secesionistikoj avangardi,
Vujai smatra da se poloaj Hrvatske prema Srbiji strukturno moe porediti
jedino sa poloajem Ukrajine prema Rusiji:
Kritino, meutim, ruske manjine u istinski vanim republikama sa kompaktnim
oblastima naseljenim ruskim ivljem Ukrajini i Kazahstanu nisu iskusile ose-
aj etnike ugroenosti u vreme odvajanja. Ovde, suprotnost izmeu zasiene
rusifikacije ukrajinske nacije i izrazito jakog otpora Hrvata srbizaciji pod jugoslo-
venskim pokroviteljstvom u meuratnoj i posleratnoj Jugoslaviji, ba kao i razli-
ito iskustvo dva svetska rata u oboma sluajevima, nudi klju objanjenja rela-
tivne mirnoe ruskih manjina u Ukrajini. Samo se u zapadnoj Ukrajini dinamika
rusko-ukrajinskih odnosa pribliila srpsko-hrvatskom iskustvu; meutim, odsu-
stvo kompaktnih ruskih naseobina u zapadnoj Ukrajini, tj. geografska odvoje-
nost dveju etnikih grupa, spreila je sukob
825
(Vujai, 1996b: 788).
Upravo ova jasna teritorijalna odvojenost dveju etnikih grupa sa nespor-
nom granicom bila je kljuna i za mirno odvajanje eha i Slovaka u raspadu
ehoslovake (Luki, Lynch, 1996: 45). Ako nema oseaja etnike ugroeno-
sti, praenog kolektivnim seanjima kadto namerno podsticanih iz centara
moi, i spora oko granica, onda nee biti problema u izbegavanju rata prili-
kom rasturanja neke vienacionalne drave. Problem, meutim, moe nastu-
piti ako rasprostranjeno oseanje etnike ugroenosti, podstaknuto jakom
nacionalistikom propagandom nosilaca vlasti, izazove neslaganje oko gra-
nica i nametne ga kao kljuno politiko pitanje, kao to je uostalom bio sluaj
u srpsko-hrvatskom trouglu (Srbija, Hrvatska, i Srbi u Hrvatskoj).
Ipak, zanimljivo je da niko nije pomenuo da je Ukrajina imala nukle-
arna sredstva, te da je pristala da ih se lii u zamenu za jemstvo teritori-
jalne celovitosti od strane stalnih lanica Saveta bezbednosti UN. Ova inje-
nica obavezivala je sve strane na veliki oprez i uzdranost. Uz to, i Vujai i
Krofordova uoili su vanost kolektivnih seanja i prethodne politizovanosti
etnikih svojstava, a Krofordova tome dodaje i uticaj pritiska globalizacije i
ekonomske liberalizacije:
824 Pozivajui se na pisanje Rupela, autor je tvrdio: Preko kontakata u Nemakoj i drugim
dravama Evropske zajednice, slovenaka vlada je saznala da bi EZ intervenisala u ime
Slovenije samo u sluaju nasilnog sukoba, pa je zato i izazvala rat (Pavkovi, Radan, 2008:
223224).
825 Ipak, Vujai je svestan da polarizacija glasanja po regionalno-etnikoj osi razdvajanja u
Ukrajini moe dovesti u pitanje ovo svojevremeno bezbolno odvajanje (Vujai, 1996b: 789).
Nasilni etniki sukob bie jai u onim oblastima u kojima su etnika poveza-
nost i religija postali politiki znaajni u prolosti i u kojima su se institucije cen-
tralne vlasti, oslabljene u sadanjosti, nale pod pritiskom promena, ili da jedno-
stavno restrukturiu njihova konstitutivna i razdeobna pravila i procedure pod
pritiscima ekonomske liberalizacije i globalne integracije (Crawford, 1998b: 18).
Ipak, ako se imaju na umu snaga etnike politizovanosti u baltikim repu-
blikama i prethodna negativna kolektivna seanja kako meu litvanskim,
letonskim i estonskim nacionalistima prema Rusima, tako i Rusa prema njima,
ispostavlja se da ni to ne moe do kraja objasniti izostanak ruskog nacionali-
stikog delanja u ovim oblastima. Vujai i Koen, pak, obraaju panju na poli-
tiku kulturu primeujui da u otroj razlici prema sovjetskom sluaju, nije
bilo preklapanja srbijanskih i jugoslovenskih institucija, a kolektivna sea-
nja su u srpskom sluaju bila etnizovana usled na nacionalnoj bazi pretr-
pljenih stradanja u II svetskom ratu, dok su u ruskom sluaju bila politizovana
usled patnji pod Staljinovim reimom koje nisu zavisile od etnike pripadno-
sti; naposletku, lakoa nacionalistike instrumentalizacije kosovskog mita ne
sme se zanemariti (Cohen, 2008: 380; Vujai, 1996b: 783). Pa ipak, bez obzira
na stvarno stanje, neki Ukrajinci su se oseali rtvama u Sovjetskom Savezu,
a navodni genocid koji je Staljin nad Ukrajincima izvrio pomou toboe
namerno izazvane gladi 1932/33. (Kulji, 2002: 356) mogao je sluiti kao gorko
kolektivno seanje. Naposletku, ako je ve ruski i sovjetski imperijalizam bilo
nemogue razlikovati, zato Rusi nisu branili sovjetsku dravu kao svoju?
Vujai delimino odgovara na ovo pitanje time to navodi da je etos
perestrojke i glasnosti kompromitovao bilo kakvu potencijalnu upotrebu sile
da bi se republikama spreio odlazak iz imperije, a da je dravnoj televiziji na
elu bio protivnik ruskih nacionalista Aleksandar Jakovljev (Vujai, 1996b:
787). Nasuprot iskustvu identifikacije ruskog sa sovjetskim imperijalizmom,
usled nedostatka potpune identifikacije srpskog nacionalizma sa jugosloven-
skim bilo je mogue ono to je Vujai ovako obrazloio: Jednom kada su
izgledi za raspad Jugoslavije postali stvarnost, prema tome, Srbi su se mogli
vratiti na njihov sopstveni jaki oseaj nacionalnog identiteta, pokreui nji-
hove energije u odbranu granica vee Srbije (Vujai, 1996b: 781).
Bansova, meutim, posebno insistira na jo nekoliko inioca koji su u
Jugoslaviji doveli do nasilnog reenja sukoba, za razliku od Sovjetskog Saveza
i ehoslovake. Autorka smatra da je od dalekosene vanosti injenica da je
jedino Jugoslavija bila konfederacija u trenutku raspada, dok su SSSR i SSR
bile federacije (Bunce, 1997: 356). Ova injenica je ubrzala raspad SFRJ zato
to su drava i partija bile ve izdeljene u republike jedinice kada je dolo
do sloma socijalizma. Otuda se Jugoslavija najbre raspala od svih socijali-
stikih drava, federalni centar faktiki nije ni postojao, pa nije ni moglo doi
do borbe izmeu njega i republika, ve je bitka u Jugoslaviji bila veoma rano
odreena kao borba jedne protiv druge republike, a bojite je bilo samo
meurepubliko, pa je i nasilje meu republikama kao metod reavanja
sukoba postalo sve lake (Bunce, 1997: 357358). Osim toga, Bansova je oset-
ljiva i za uticaj sa strane na dogaaje u Jugoslaviji, pa veli da je ovo ubrzano
odvijanje raspada Jugoslavije iznenadilo zapadne sile:
Ovo (ubrzano raspadanje, prim. aut.) vodilo ih je odgovorima koji su samo
doprinosili nasilnom kraju Jugoslavije poetnim podravanjem, na primer,
kontinuiteta drave, obezbeivanjem vojne podrke Hrvatskoj i Sloveniji, pri-
znavanjem Hrvatske pre no to su ustavna jemstva na puna prava data manji-
nama, i prisiljavanjem Bosne da bira izmeu dve uasne alternative: ostajanja u
krnjoj Jugoslaviji ili proglaavanja nezavisnosti. Ironino je, naravno, da je deo
onoga to je vodilo zapadnu politiku u jugoslovenskoj krizi od 1990. bio strah
da bi sovjetska drava sledila jugoslovenski model; pa ipak, injenica da se
Jugoslavija raspala prva znailo je da je zapadna politika prema kraju sovjet-
ske drave bila znatno bolje obavetena i znatno posveenija mirovnim pro-
cesima (Bunce, 1997: 358).
Razume se, ima puno istine u ovakvim razmatranjima, ali se ini da nije
saznajno plodotvorno homogenizovati Zapad, jer je upravo izvesna razjedi-
njenost politike zapadnih delatnika slala raznolike signale jugoslovenskim
delatnicima. Primerice, nemaki i ameriki delatnici su na poetku jugosloven-
ske tragedije slali veoma razliite poruke. Isto tako, nemaka politika otrgla se
svakoj kontroli drugih delatnika i, tavie, u jednom trenutku nametnula sop-
stvenu kontrolu u EZ. Pa ipak, ne treba ni potcenjivati jedinstvo zapadne poli-
tike, tj. njen najmanji zajedniki imenitelj, jer ako ona nije uvek dobro procenji-
vala situaciju na terenu, teko da nije imala od samog poetka jasne smernice.
Primerice, nepromenljivost unutranjih granica i promenljivost spoljnih, ime
se naruavalo meunarodno pravo, pod uslovom da se spoljne granice ne
menjaju jednostrano i nasilno, od ega se odustalo tokom procesa secesio-
nistikih ratova, a to je primenjivano u sluaju Jugoslavije, bila je namerno
odraena pokazna veba za SSSR.
Bansova je takoe ukazala na jo jednu bitnu razliku koja je vodila nasi-
lju u sluaju Jugoslavije: jedino su u Jugoslaviji uz zvaninu vojnu silu fede-
racije, tj. JNA, postojale i teritorijalno bazirane milicije, tj. jedinice tzv. teri-
torijalne odbrane koje su se poklapale sa republikama koje su ih opremale,
dok je u sistemu komandovanja postojao prilian haos (Bunce, 1997: 358). To
je moglo ohrabriti secesioniste na oruano otcepljenje, to se u sluaju Slo-
venije do kraja ispoljilo. Ipak, autorka je preterivala da nije postojao centar u
SFRJ, jer JNA i savezna vlada, pa ak i rotirajue predsednitvo, makoliko bili
slabi u odnosu prema republikama i okrnjenog legitimiteta posle viestrana-
kih izbora, inili su savezni centar.
12.4. Etniki progon i genocid uporedna istraivanja
Na ovom mestu par rei treba da se kae i o dva uporedna istraivanja
etnikih progona i genocida koja su obavili ameriki istoriar Norman Nei-
mark (Norman Naimark) i sociolog Majkl Men (Michael Mann) koji je roen
u Velikoj Britaniji, ali ve dugo ivi i radi u Sjedinjenim Dravama. Prvi pre-
daje na Stenford (Stanford) univerzitetu, a drugi na Univerzitetu Kalifornija
u Los Anelesu (UCLA). Obojica su veoma ugledni naunici, ali dok prvi nije
preterano udaljen od uobiajenog amerikog hegemonog imperijalistikog
pogleda na svet, drugi je umereno levo usmereni kritiar amerikog imperi-
jalizma, njegove prolosti i sadanjosti.
Neimarkov uporedni zahvat je ui, ogranien na genocid i etnike progone
u dvadesetovekovnoj Evropi, dok Men uporedno istrauje genocid i etnike pro-
gone poev od otkria Novog sveta, iako su obojica svesni da su obe pojave
postojale od iskona, pa su opisane npr. u Homerovim spisima i u Bibliji (Naimark,
2002: 5). Neimark objanjava da je etniko ienje koje se dogodilo u XX veku
visoko zavisno od posebnih odlika drave, drutva i ideologije tokom samog
ovog perioda (Naimark, 2002: 6), a Men smatra da su etniki progoni mrana
strana demokratije. Otuda i naslovi knjiga: Neimarkova se zove Vatre mrnje:
etniko ienje u dvadesetovekovnoj Evropi (Fires of Hatred: ethnic cleansing in
twentieth-century Europe, 2001), a Menova Mrana strana demokratije: Objanjenje
etnikog ienja (The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing, 2005).
Obe su se pojavile poto su se Ratovi za jugoslovensko naslee okonali
posle (uz prekid od dve godine) skoro decenije trajanja. Oni su svojim stra-
hotama podstakli dvojicu naunika zavidnog znanja o slinim ratnim deava-
njima da se poduhvate uporednog prouavanja u cilju pronalaenja uzroka
etnikih progona i genocida. Prvi je doao do zakljuka da etnike progone
i genocid, ipak, vre neki Drugi, oni koji su zarobljenici integralnog nacio-
nalizma (Naimark, 2002: 185), dok Men nalazi dosta pokazatelja da je svaki
pojedinac, ukljuujui i njega, pa i ovoga koji ispisuje ove redove, ali i one
koji ih itaju, sposoban da ini ili pravda zlo uopte, pa i da uestvuje u etni-
kim progonima ili u njihovom pravdanju u odreenim okolnostima. Prime-
rice, jo u uvodu naveo je rei predsednika SAD s poetka XX veka Teodora
Ruzvelta (Theodore Teddy Roosevelt), inae pristojnog modernog oveka,
da je istrebljenje (Indijanaca) bilo konano korisno koliko i neizbeno, da bi
naveo i osnovnu tezu svoje knjige da ubistveno etniko ienje predstavlja
sredinji problem nae civilizacije, nae modernosti, nae koncepcije progresa,
i naih napora za uvoenjem demokratije
826
(Mann, 2005: IX).
826 Bob Hejden je takoe primetio: Lako je mogue da je, bar u Evropi, etniko ienje neop-
hodno da bi se drava uinila bezbednom za demokratiju; ali ovo je uasna pretpostavka
(Hejden, 2003: 186).
Otuda se sluajevi izabrani za poreenje tek delom poklapaju. Neimark
poredi genocid nad Armenima (Jermenima) i etniki progon Grka iz Turske,
genocid nad Jevrejima u nacistikoj Nemakoj, sovjetsku deportaciju eena
i krimskih Tatara, etniki progon Nemaca iz Poljske i ehoslovake po kraju
II svetskog rata i ratove za jugoslovensko naslee. Men se, pak, bavi progo-
nom Arapa i Jevreja iz panije nakon rekonkiste, genocidnim demokratijama
Novog sveta, genocidom nad Armenima u Turskoj, nacistikim genocidom u
kojem su uestvovali ne samo nemaki nacisti, ve i razliiti pomagai, komu-
nistikim ienjima koje su sprovodili Staljin, Mao i Pol Pot, smrtonosnim
ienjima u Jugoslaviji, te genocidom u Ruandi. Naposletku, ponudio je slu-
ajeve Indije i Indonezije kao suprotne primere.
Neimark manje ili vie svesno zanemaruje bavljenje neugodnim inje-
nicama koje nuno prate svaki partijski, ideoloki, ili nacionalni stav, kojih
je npr. Robert Hejden veoma svestan (Hejden, 2003: 38) i na kojima je Maks
Veber nekad tako mnogo insistirao (Veber, 1998: 85) iz amerike prolosti i,
kada je Jugoslavija u pitanju, esto prati srbocentrinu ideoloku hegemo-
niju, iako uz vidljivi napor da se uvai i injenica postojanja etnikih progona
Srba, dok Men svesno naglaava znaaj bavljenja celovitou pojava moder-
nosti i demokratije. Dok hladnoratovski okvir predstavljanja stvarnosti koji se
kadto preplie sa okvirom agresorrtva Neimarka ograniava, dotle oslo-
boenost ideolokih okvira Menu otvara nesluena istraivaka polja. Otuda
Neimarkova studija predstavlja zanimljiv, ali i pristrasan pokuaj uporednog
istraivanja u okviru izvesnih ideolokih ogranienja i pojednostavljenja, a
Menova, uprkos mestiminim injenikim grekama, nekonformistiku i ori-
ginalnu studiju potencijalno prelomnog znaaja.
Kad se ve pominju greke, jedna od veih jeste podatak da je u ratovima
za jugoslovensko naslee ubijeno 300.000 ljudi, od kojih dve treine civila
ili zarobljenika, te da je bilo brojnih hiljada silovanih (Mann, 2005: 356).
Krofordova, pak, navodi da su ratovi u Jugoslaviji odneli 200.000 ivota, te,
sledei nepoznate radove piscu ove studije
827
tvrdi da su civili inili ak 90%
ubijenih, dok je, recimo u I svetskom ratu bilo 14% rtava meu civilima, a u
II svetskom ratu ak 67% (Crawford, 1998b: 3). U stvari, broj ubijenih u rato-
vima za jugoslovensko naslee jeste oko 130.000 (verovatno neto malo vie
od 100.000 u BiH, 20.000 u Hrvatskoj i verovatno neto manje od 10.000 na
Kosovu), odnos ubijenih u BiH je 60% vojnika prema 40% civila, a i brojne
hiljade silovanih su upitne, iako je silovanje nesumnjivo bilo rasprostranjeno.
Naalost, kada je silovanje u pitanju, Neimark i Men su poklonili puno pove-
renje antisrpskim propagandistima o kojima je u ovoj studiji bilo rei u delu
827 Carol Bellamy, State of the Worlds Children in 1996; UNICEF report; cited in Barbara Cro-
sette, Unicef Report Sees Children as Major Victims of Wars, New York Times, 11 Decem-
ber 1995, p. A7.
o ratu u BiH: Beverli Alenovoj, Roju Gatmenu, Aleksandri tiglmajer i Edu Vuli-
amiju (Mann, 2005: 357; Naimark, 2002: 167170).
Obojica se slau da je argument drevne etnike mrnje sporan, ali dok
ga Neimark u konstrukcionistikom maniru smatra potpuno bezvrednim, Men
smatra da ni on ni argument o kriminalnim vostvima nisu budalasti pod
uslovom da su ukljueni u sloenija objanjenja, i uz priznanje da se ne radi o
drevnim, ve o starim mrnjama koje se ire u velikom delu svake zajednice
(Mann, 2005: 423). Takoe, dok se Neimark ograniava na integralni naciona-
lizam XX veka kao na izvorite etnikih progona i genocida, Men ih povezuje
sa naom civilizacijom, modernou i demokratijom.
Na ovom mestu ne moe se ulaziti u svu irinu argumentacije koju prua
prvenstveno Menova studija, iako se i u Neimarkovoj mogu mestimino pro-
nai vredna saznanja, ve e se panja usmeriti samo na tumaenje etnikih
progona u ratovima za jugoslovensko naslee. Prvo treba uoiti koga Neimark i
Men smatraju odgovornim za etnike progone. Za prvoga nema previe dilema:
No, etniko ienje u bivoj Jugoslaviji nije nuna crta izgradnje nacije; to je
put koji biraju vladajue elite sa konkretnim politikim ciljevima na pameti. Sve-
sni izbori jednog Miloevia ili Tumana, podranih njihovim politikim pristali-
cama u Srbiji i Hrvatskoj, kljuni su za etniko ienje kao apstraktniji proces ras-
padanja bive jugoslovenske drave i rekonstituisanja njenih nacionalnih delova
u viedravni sistem (Naimark, 2002: 139).
Treba uoiti da autor ovde pravi ravnoteu izmeu Miloevia i Tumana,
to je pomak u odnosu na klasinu srbocentrinu ideoloku hegemoniju. No,
ono to je ovde bitno jeste personalizovanje krivice na dvojicu politikih voa
i na njihove politike simpatizere. Majkl Men nije tako blagonaklon prema
obinim ljudima:
Ako je nekoliko loih momaka odgovorno, kako su oni dobili takvu maginu
snagu prinude ili manipulacije? Takoe, da li su bili tako usklaeni u planiranju, pa
i odgovorni za dogaaje? (...) Ozbiljna analiza mora priznati da su svi bili ukljueni:
elite, fanatici i obini ljudi. (...) Iako su Miloevi i Franjo Tuman, predsednik Hrvat-
ske, pogorali ishode, fundamentalniji procesi bili su na delu (Mann, 2005: 360).
Men, dakle, smatra da politiki voi nisu svemoni, da njihova mo pla-
niranja nije tako sveobuhvatna, te da su i najobiniji ljudi, a ne samo fana-
tici, uestvovali u etnikim progonima pripadnika drugih nacija. Ovde treba
jo primetiti da je Men naao za shodno da napie koju je funkciju vrio Fra-
njo Tuman, dok su Miloevi i nacija koju je predstavljao toliko ozloglaeni
da je bilo kakvo pojanjenje angloamerikoj javnosti u vidu navoenja funk-
cije suvino. Sem toga, Men je primetio neto to oni koji koriste diskurzivnu
strategiju personalizacije nisu mogli: No, najvee opozicione partije bile su
ak i vie nacionalistike od Miloevia. Ovo je glavna prepreka za svaljivanje
srpske agresije na Miloevia (Mann, 2005: 371). Naravno, to se uklapalo i u
iru polaznu pretpostavku ovog teoretiara da se etniki progoni deavaju,
po pravilu, u nacionalnim dravama koje se demokratizuju u dvoetnikim
kontekstima, pa tada klasna pripadnost biva nadjaana nacionalnom (Mann,
2005: 423). Otuda i govor o mranoj strani demokratije:
U ranoj fazi, demokratizacija politike dovela je do toga da se voi i masovna
biraka tela protive sporazumu. Tada je nekoliko radikala i naoruanih bojov-
nika u pograninim oblastima igralo nesrazmernu ulogu u okonanju trajanja
pat pozicije. Zatim je Miloevieva partijska drava pojaala agresiju. Potom je
neoekivana neefikasnost njenih sredstava i neoekivana snaga otpora proizvela
masovnu eskalaciju. Ceo proces nije bio racionalan, iako su se delatnici trudili da
uraunaju odnos sredstava i ciljeva na instrumentalno racionalan nain. Oni su
omaili, i ubistveno ienje je usledilo (Mann, 2005: 427).
Otro se suprotstavljajui takvom zakljuivanju, Neimark je koristio dis-
kurzivne strategije personalizacije i istorijske analogije kojom je Miloevia
koliko rutinski toliko neistorino poredio s Hitlerom: Poput Hitlera koji se
spustio avionom kroz oblake da bi prisustvovao nirnberkom mitingu koji je
prikazan u filmu Leni Rifental Trijumf volje, Miloevi je stigao helikopterom
meu gomilu uzbuenih podravalaca da isporui upozorenje rata i rtve
(...) (Naimark, 2002: 152). tavie, poto je usledio navod onoga to je Milo-
evi uistinu rekao tada na 600 godina Kosovske bitke i poto mu verovatno
to nije delovalo kao previe uverljivo opravdanje za poreenje koje je pret-
hodno napravio, Neimark je Miloeviu pripisao i ono to ovaj nikada javno
nije kazao: Gde god su srpske kosti sahranjene, insistirao je Miloevi, to je
srpska teritorija. Gde god je srpska krv prolivena, to je srpska otadbina (patri-
mony) (Naimark, 2002: 152).
828
Sline rei, doista, umeli su izgovarati drugi
politiari, poput Vuka Drakovia ili eljka Ranatovia, ali Slobodan Miloe-
vi tako neto odista nikada nije rekao.
Majkl Men je, pak, tvrdio da se Miloevi nije nalazio na elu totalitarne,
pa ak ni neke vrlo birokratske drave (Mann, 2005: 391), a elnici paravoj-
nih jedinica, Vojislav eelj, eljko Ranatovi i Mirko Jovi, davali su daleko
zapaljivije izjave od njega (Mann, 2005: 392), iako su, po svemu sudei, bili
828 Istine radi treba primetiti da je odmah poto je krivotvorio Miloevieve rei, Neimark
zakljuio da su Memorandum SANU i Miloevievi govori na skupovima na Kosovu 1987. i
1989. bili nacionalistiki, ali jedva hitlerovski po sadraju, te da nije bilo runoga rasizma
ili uzdizanja nasilja koji su odlikovali ratove 90-ih (Naimark, 2002: 152). Jedino nije jasno
zato su onda pravljene neistorine analogije.
povezani sa Slubom dravne bezbednosti, a eelj je izriito smatran omi-
ljenim opozicionarom. Pa ipak, smatra Men, ova kontrola SDB nije bila sve-
obuhvatna. Iako su paravojske bile zvanino potinjene JNA, poto bez njih
premo u artiljeriji nije mogla biti dovoljna za pobedu uz nedostatak pea-
dije usled masovnog neodazivanja na vojne pozive i dezertiranja (Mann, 2005:
393394; Gagnon, 2004: 109), one su u praksi delale samostalno, pa je Milo-
evi bio delom inicijator, a delom talac ovih ekstremista (Mann, 2005: 393).
Hronini nedostatak regularne peadije inio je JNA, kao i vojsku Repu-
blike Srpske, zavisnom od paravojnih jedinica, s jedne strane, a artiljerijsko srav-
njivanje sela i gradova, kako bi se izbegli gubici meu regularnom vojskom,
postalo je, uz posledina stradanja civila, s druge strane, obeleje ratova za
jugoslovensko naslee (Mann, 2005: 394). Za razliku od veine zapadnih ana-
litiara, levi socijalni demokrata Men, osuujui takvu praksu, ne smatra da je
tu dolo do neeg neobinog u ionako nemilosrdnoj ratnoj taktici:
Moral je bio prenizak za JNA da osvaja sela i gradove posredstvom brzih napada
peadije. Zato je ona koristila golemu artiljerijsku nadmo za granatno nediskri-
minativno zasipanje njihovo, ubijajui mnogo civila. Nalazila se pred Vukovarom
etiri meseca uzrokujui razaranje grada.
829
Takvo neosetljivo ratovanje je uobi-
ajeno u modernom ratu, kao to pokazuje ameriko bombardovanje Vijetnama
i neutralne Kambode. NATO bombardovanje Srbije sa velikih visina 1999. drugi
je jugoslovenski primer korienja nadmonih sredstava uz minimalne gubitke za
sebe. (...) Nisu nam neophodni etniki stereotipi o ubistvenim Srbima; postojali
su taktiki mamci za injenje zloina. Kada bi otpor konano bio slomljen usled
bombardovanja, paravojske su ulazile da dovre posao, uz dozvolu da ubijaju,
siluju, ili pljakaju. Upitan zato JNA nije zaustavila takve koljae, jedan general
je odgovorio: Zato to su oni jedini spremni da se bore. (Mann, 2005: 394).
830
Doista, pred Srbima kao nacijom nalazi se zadatak da priznaju ove belo-
dane injenice, ba kao to i Amerikanci imaju svoje neugodne injenice
s kojima se treba suoiti. Mnogi prekodrinski Srbi su bili meu rtvama, ali je
meu Srbima sa obe strane Drine bilo i puno delata koji su mnogo jada i tuge
829 Za Neimarka, meutim, uzimanje Vukovara i okupacija istone Slavonije uveli su element
genocida u kampanju etnikog ienja (Naimark, 2002: 157). tavie, za streljanje dve-
sta hrvatskih zarobljenika u Ovari zakljuio je da je to bio prvi, iako zacelo ne i posled-
nji put u ratu da je etniko ienje propraeno aktima genocida (Naimark, 2002: 157).
Ne sporei da se radi o uasnom ratnom zloinu, ipak, streljanje 200 ratnih zarobljenika
nikako se ne bi moglo podvesti pod zloin genocida kao namernog i sistematskog uni-
tavanja ljudi u cilju istrebljenja cele rasne, nacionalne, etnike ili verske grupe ili nekog
njenog dela.
830 Men nije propustio da istakne i visoke oficire koji su se suprotstavili ovakvoj praksi, kao
to su pukovnik Eremija i naelnik KOS general Aleksandar Vasiljevi (Mann, 2005: 394).
naneli dojueranjim susedima a kadto i potpunim neznancima, veoma esto
nevinim ljudima. Intelektualci Srbije imaju prevashodno odgovornost da o
ovim injenicama javno govore, da meu Srbima razlikuju delate od rtava,
i da se trude da drutvo vie nikad ne doe u situaciju da odobrava ili pravda
neovene i nemoralne postupke. Cilj je da se doe do drave koja sudi ni po
babu ni po strievima, ve poinioce nedela tera u zatvor, a rtvama, progna-
nim nevoljnicima pomae da se snau. Dravi je, meutim, potrebna podrka
drutva da postane nepristrasna i ovenija, a potom e ona sluiti drutvu u
razvijanju graanskih vrlina.
Kada je BiH u pitanju, zapadni autori u kontekstu pisanja o Ratovima za
jugoslovensko naslee po pravilu zapadaju u vee pristrasnosti, najverovatnije
usled hegemone prisutnosti okvira agresorrtva i uticaja humanitarno-impe-
rijalistikih motiva. Neimark je, primerice, ne navodei nikakav izvor zaklju-
io da su kao i drugi muslimani u celoj Jugoslaviji, Bosanci bili duboko sve-
sni svog statusa drugorazrednih graana u komunistikoj dravi i bili reeni
da izraze svoju nacionalnost odelitom u odnosu na srpske i hrvatske roake
(Naimark, 2002: 148). Autor ovih redaka ne veruje ni da bi se veina Bonjaka
s takvom tvrdnjom sloila, jer njima je Josip Broz i danas jedna od najomiljeni-
jih istorijskih linosti, relativno omiljenija nego, s izuzetkom Makedonije i deli-
mino Crne Gore, drugde u Jugoslaviji.
831
Teko je stoga oekivati da smatraju
kako im je bilo loe u dravi na ijem se elu nalazila njihova omiljena linost.
Izgleda da su ovakve tvrdnje koje u pripovednoj strukturi prethode pisa-
nju o ratu u BiH trebalo da uvedu itaoca u srpsku agresiju protiv Bosne, kako
to i Men predstavlja, iako navodi i Izetbegovieve rei o rtvovanju mira zarad
suverenosti (Mann, 2005: 395). Svakako, medijski veoma zastupljena deava-
nja kao to su viegodinja nemilosrdna opsada i granatiranje Sarajeva, etniki
progoni iz Podrinja (s vrhuncem sadistikog iivljavanja i masovnih ubijanja u
Zvorniku) i Pounja (s vrhuncem sadistikog iivljavanja i masovnog ubijanja u
Prijedoru), i genocidni pokolj u Srebrenici koji je, po svedoenju majora Obre-
novia, naredio sam Ratko Mladi (Mann, 2005: 405), imaju uticaja na celoku-
pni doivljaj rata u BiH na Zapadu kao srpske agresije, dok su sadistika iiv-
ljavanja prema mnogim Srbima u Sarajevu, kao i njihov etniki progon na
kraju rata, koncentracioni logori koje je drala bonjaka strana, i zloini pro-
tiv ovenosti snaga koje je predvodio Naser Ori iz Srebrenice po okolnim
selima, ostali medijski nepokriveni, zapadnoj javnosti najee nepoznati, a od
suda u Hagu uglavnom nepriznati.
832
Naravno, sluajevi zloinakog ponaanja
831 Ovakav zakljuak sledi iz analize srednjokolskih udbenika istorije u zemljama nasledni-
cama SFRJ koju je za potrebe sopstvenog diplomskog rada Predstavljanje raspada SFRJ u
savremenim udbenicima istorije, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji obavila koleginica Ivana
Pavlovi na Odeljenju za sociologiju.
832 Sumnje (iako ne i prezrenja) dostojan Haki tribunal ponudio je istraivaima, kako Nei-
marku tako i Menu, glavne izvore za pisanje poglavlja o ratnim zloinima u Jugoslaviji.
na srpskoj strani dobro su dokumentovani, ako ne i oni koji su injeni nad
Srbima, i treba ih u akademskim istraivanjima koristiti, kao to je, primerice,
sluaj Milana Kovaevia, anesteziologa, u jednom trenutku upravnika logora
u Omarskoj (1992), u drugom direktora bolnice (1996), kojeg je Men citirao:
Ono to smo uradili bilo je isto kao ono u Auvicu ili Dahauu, ali to je bila greka.
Planirano je da to bude logor, ali ne i koncentracioni logor... Ne mogu objasniti
ovaj gubitak kontrole. Moete to zvati kolektivnim ludilom... Ne znam koliko ih
je tamo ubijeno. Bog zna (...) Sve to izgleda dobro isplanirano, ako gleda iz Nju-
jorka. No, ovde, kada sve gori, i raspada se u glavama ljudi ovo je bilo neto za
psihijatre... Ako mora da radi stvari ubijanjem ljudi, dobro to je moja lina
tajna. Sada je moja kosa seda. Ne spavam ba dobro (ICTY suenje, jul 1315;
Vullliami, 1996, cit. pr. Mann, 2005: 404).
Men je, navodei gornje rei Milana Kovaevia, prokomentarisao da
se one pribliavaju potenju, poto se radikalni nacionalista, uplaen svo-
jom sopstvenom istorijom, zapoetom eljom za odbranom Srba, to se
na terenu preokrenulo u masovno ubistvo, a da na poetku nije planirano,
naao progonjen zlim delima koje je uinio, te da je jaki srani udar avgusta
1998. predstavljao odgovarajui kraj za oveka koji je priznao svoje sopstveno
zlo (Mann, 2005: 404). Uistinu, nije svako etiko zakljuivanje isto: Menovo
je zasnovano na saznajnom trudu i dostignuu do kojeg se stiglo sine ira et
studio s ciljem popravljanja ili usavravanja pojedinaca i drutava. Veoma je
to udaljeno od, naalost, uobiajene naopake motivacije ispoljene u potrazi
za linom slavom, ugledom i prihodom, pa i po cenu demonizacije malih i
nemonih nacija. No, Men zasluuje veliko priznanje za odolevanje ideolo-
koj hegemoniji koja vlada javnim, a u manjoj meri i strunim mnjenjem u SAD:
Dok su neki sluajevi, primerice, sluaj neonaciste i oveka s poremeajem linosti Gorana
Jelisia, srpskog Adolfa, kako je sebe zvao, ili sluaj kriminalca i zlikovca rodom iz nekog
od viegradskih sela, pripadnika radnike klase, fiziki jakog, koji je status i materijalni
dobitak sticao upotrebom svojih nasilnikih darova, Milana Lukia (Mann, 2005: 402
403), veoma dobro dokumentovani i mogu se slobodno koristiti u akademske svrhe, neki
drugi, npr. oslobaajue presude za Nasera Oria i Ramua Haradinaja, nakon to se prvi
svojevremeno otvoreno hvalio stranim novinarima svojim zlodelima i nakon to je deve-
toro od dvanaest svedoka ubijeno u potonjem sluaju (dodue, ponovo je Haradinaj pri-
tvoren), mogu samo izazvati nespokoj, dok meu skrupuloznim istraivaima treba da
izazovu pojaanje metodike sumnje. Ipak, na osnovu dosadanjeg pisanja o ratnim zlo-
inima na prostoru bive Jugoslavije tokom devedesetih moe se pretpostaviti da e veli-
koj veini istraivaa upravo Haki tribunal biti glavno mesto za skupljanje grae, i da toj
grai nee biti prilaeno na dovoljno kritiki nain. Majkl Men predstavlja hvale vredan
izuzetak, pa se u njegovoj studiji moe npr. proitati da je Oriev deda bio ustaa, a da je
sam Ori optuen za paljenje i pljakanje 50 srpskih sela i ubijanje zarobljenika u osvet-
nikim pohodima, te da je dotini izazivao srpske snage sa poloaja koji su pripadali
Holananima, ne bi li srpska vojska odgovorila po njima (Mann, 2005: 417418).
Hrvatski i muslimanski radikali su se svetili protiv neto izloenih srpskih sela
od samog poetka. No, poto su bili u defanzivi, oni su na poetku imali manje
mogunosti da poine ratne zloine. Ovo se promenilo kada su nabavili oruje
i krenuli u protivnapade. Miloevi je shvatio da ne bi mogao braniti svu terito-
riju i sporazumeo se za meunarodno zajemen prekid vatre. Poeo je povlaiti
podrku prenapuenim preanskim Srbima. Hrvatska je ekala da istekne ogra-
nienje meunarodnim mirovnim operacijama, da bi napala i povratila zapadnu
Slavoniju. Izmeu maja i avgusta 1995, hrvatske snage su povratile celu Kra-
jinu. Sve hrvatske partije su pozdravile veliku pobedu (...) Predsednik Hrvatskog
sabora i predsednik Vrhovnog suda proglasili su da ne mogu postojati hrvat-
ski ratni zloinci poto su se oni borili u odbrambenom ratu. Predsednik Sabora
izjavio je da je srean zbog ienja i izrazio nadu da bi neto Srba ostalo. Uko-
liko bi ih bilo manje od 8% od celog stanovnitva ne bi bilo potrebe da dobiju
poseban status u hrvatskom ustavu (...) UN su izvestile da je tek 3.000 Srba od
njih 135.000 koji su iveli u kninskoj oblasti tamo i ostalo, dok je 98% oieno!
No, dotad svet nije mnogo brinuo o potlaenim Srbima. Ipak, brinuo je o Bo-
njacima (...) (Mann, 2005: 405).
Oevidno, Men spada u naunike koji zasluuju puno priznanje za sop-
stveni intelektualni integritet i nekonformizam. Ne bi to naroito trebalo
isticati da se ne radi o retkoj injenici, bar u istraivanju ove problematike.
Umesto toga, najee se sledila medijski diktirana ideoloka hegemonija
po kojoj Srbi gotovo i ne mogu biti meu rtvama, ve im je zajemena
uloga delata. U gornjem je citatu, meutim, posebno vano uoiti inje-
nicu da je Men prepoznao dvostruke arine koji su primenjivani na rtve s
obzirom na njihovu etniku pripadnost. Stoga nije preutkivao zakljuak
Hakog tribunala da se zloin hrvatskih snaga u Ahmiima prema Bonja-
cima zaustavio svega jedan korak od genocida (Mann, 2005: 414). Takav
se zakljuak, naravno, veoma razlikuje od onoga koji za cilj ima pravdanje
amerike politike u BiH:
Etniko ienje koje su sprovodili Srbi protiv bosanskih muslimana nije bilo
prevazieno bilo gde na Balkanu po svom obimu i jaini. Naglaavanje da
su Hrvati, takoe, bili upleteni u etniko ienje muslimana (i Srba) ili da su
muslimani poinili nasilje protiv srpskih i hrvatskih civila ni u jednom sluaju
ne ponitava zloinstvo Srba. Mi nemamo posla sa jednako razarajuim poja-
vama. Ipak, hrvatski su napadi znaajno doprineli unitenju regiona i njego-
vih naroda. Zajedno, Srbi i Hrvati su podelili protivistorijski i antitradicionalni
program etnikog ienja Bosne. Obojica, Miloevi i Tuman, oseali su da bi
etniki iste drave doprinele gradnji politike moi i uvrenju njihove vlasti.
Muslimansko nasilje, mnogo ogranienije po obimu, bilo je usmereno protiv
navodnih secesionista i izdajnika Bosne i Hercegovine (Naimark, 2002: 170).
Odista, Neimarka upotreba uporednog metoda nije sauvala od ogra-
nienosti okvira agresorrtva i ideoloke hegemonije srbocentrizma. ta-
vie, ovaj navod svedoi da je etnizirao delate i rtve, sasvim u skladu
sa reenim okvirom. O zloinstvu Srba, primerice, govori se uz upotrebu
odreenog lana the, to svedoi da se naciji en gnrale pripisivala kolek-
tivna krivica za zloine poinjene u BiH. Zloini prema Srbima, istovremeno,
relativizovani su i umanjivani. BiH je doivela apologiju, dok se autor nije
ni za trenutak zapitao da li su, moda, i Srbi usmerili nasilje protiv navod-
nih secesionista i izdajnika Jugoslavije. ini se, meutim, da je autor pri-
hvatao udnovatu logiku da je Jugoslavija bila od roenja osuena na pro-
past, ali da to ne vai i za BiH.
833
Naroito problematino u pisanju Neimarka
o ratu u BiH bilo je retoriko izjednaavanje Srba kao nacije sa tigrovima
eljka Ranatovia:
Ovaj poseban ciklus nasilja prebijanje, kraa, poniavanje, prebijanje, kraa,
i poniavanje ponovo, zatim isterivanje jedva da je bilo udnovato za Arkana
ili Srbe. Ipak, nekako, u suprotnosti sa njihovim nacistikim, poljskim, ili turskim
prethodnicima, koji su, takoe, prebijali i pljakali njihove rtve, srpske paravoj-
ske izgleda da su imale uobiajene rutine. One su prebijale mlade mukarce vie
od starih, mukarce vie od ena (Naimark, 2002: 162).
Doista, gnusnu praksu pljakanja, paljenja kua, prebijanja i povreme-
nog ubijanja muslimanskih civila arkanovci su sprovodili u ime Srba i to se
mora znati, priznati i osuditi, ali u najmanju ruku nije korektno poistoveivati
zloine jedne relativno malobrojne nacionalistike paravojne grupe koju je
predvodio poznati kriminalac evropskog ranga povezan sa reimom Slobo-
dana Miloevia i njegovom slubom bezbednosti sa Srbima kao nacijom.
Ovakav etnizovani i u liberalnoj ideologiji sklonoj moralizmu ukorenjeni
prikaz zloinaca i rtava uveo je u akademsku modu nekadanji harvardski
profesor jevrejskog porekla Danijel Jona Goldhagen (Daniel Jonah Goldha-
gen) u svojoj knjizi Hitlerovi dobrovoljni delati, objavljenoj 1996, i ona se sa
studija holokausta prenela na studije lokalnih sukoba diljem sveta, a sam
Goldhagen je uestvovao u tom procesu etnizacije delata i rtava na Bal-
kanu u funkciji pravdanja amerikog imperijalizma. Zaista, Neimark je svoju
studiju zakljuio u okviru agresorrtva primenom humanitarno-imperija-
listikog diskursa:
833 U tom cilju je ak bilo i netanog citiranja, pa se Bancu pripisuje neto to nije napisao:
Tito i njegovi prijatelji, pie Ivo Banac, ouvali su dravu celovitom vetom upotrebom
straha (cit. pr. Naimark, 2002: 146). Autor ove studije nije uspeo ovaj citat ili bilo ta slino
da pronae na 148. stranici Banevog lanka The Fearful Asymetry of War: The Causes
and Consequences of Yugoslavias Demise, Daedalus, No. 121 (Spring 1992), na kojoj bi,
prema Neimarku, trebalo da se nalazi (Naimark, 2002: 232).
Deo problema je u jakoj privrenosti meunarodne zajednice idealima vestfal-
skog suvereniteta, koji oteava uplitanje u unutranje poslove druge nacije. U
sluaju Bosne i Hercegovine, ovaj otpor prevazien je tvrdnjom da je Bosna bila
nezavisna i suverena drava napadnuta spolja od Srba i Hrvata. Pa ak i kad je
tako, trebalo je da proe tri i po godine u strahovitom etnikom ienju da bi
Sjedinjene Drave i NATO delali odluno protiv Miloevia i srpskih agresora. Slu-
aj Kosova bio je fundamentalno razliit. Kosovo se nalazilo jasno unutar granica
Jugoslavije koja je meunarodno odreena. Srpski napad na kosovske Albance,
poput sadanjeg ruskog napada na eene, predstavljao je unutranju stvar.
Pa ipak, meunarodna zajednica je delala mnogo bre i odlunije pokazujui,
moda, da se meunarodne norme o intervenisanju u sluajeve etnikog ie-
nja menjaju. NATO i Amarikanci su, barem, jasno stavili do znanja da nisu voljni
da gledaju ponovljene srpske kampanje etnikog ienja. No, ta e se desiti u
sledeem sluaju, naroito ako Miloevi nije umean? Da li meunarodna zajed-
nica ima volju da dela brzo i odluno? Ako nema, uasi kojima se bavi ova knjiga
zacelo e se ponoviti (Naimark, 2002: 198199).
Dakle, Neimark se otro suprotstavlja pojmu nacionalnog suvereniteta, a
na bazi etikog uverenja da vlast ne sme da vri etniko ienje. Pa ipak, sam
opis sluajeva je problematian, a onda je velika verovatnoa da e i zakljuci
biti pogreni. Na prvom mestu, iako su se u rat u BiH meale kako Srbija tako
Hrvatska, samo je prva kanjena, dok su SAD Hrvatskoj pomogle da ostvari
svoje ratne ciljeve uz etniki progon hrvatskih Srba. Drugo, sukob u BiH je pre-
vashodno bio graanski rat iz prostog razloga to su u njemu prvenstveno i u
velikoj veini uestvovali graani BiH jedni protiv drugih. Otuda se ne moe
govoriti o agresiji Srbije ili Hrvatske, ve o njihovom uplitanju u graanski rat
u susednoj dravi, a u sklopu rata Srba i Hrvata za naslee Jugoslavije, u kojoj
njihovi sunarodnici uzeti zajedno ine veinu. Tree, Kosovo se nije samo nala-
zilo jasno unutar granica Jugoslavije, ve i unutar granica Srbije, pa ak i po
Ustavu iz 1974. godine. etvrto, Neimark zasluuje priznanje za cinizam koji je
ispoljio o pitanju povezanosti etnikog ienja i Miloevia, jer ak i iz ova-
kvog moralistikog citata jasno se vidi da su tu bili neki drugi motivi u igri, a
ne suprotstavljanje etnikim progonima; bilo je bitno poraziti i poniziti Milo-
evia koji je davao lo primer neposlunosti volji SAD. Peto, protiv Rusije, SAD,
Velike Britanije, Francuske, Indije ili Kine se nee intervenisati, ta god radile na
svojoj ili tuoj teritoriji, jer one su velike vojne sile koje imaju i nuklearna sred-
stva, pa je svako zagovaranje brze i odlune akcije meunarodne zajednice
radi spreavanja i zaustavljanja etnikog ienja u stvari u funkciji pravda-
nja imperijalizma kao takvog, a u Neimarkovom sluaju, imperijalizma SAD.
Nasuprot Neimarkovom moralistikom i poneto jednostranom predstav-
ljanju ratnih zloina, u kojem se pominju, ali ne analiziraju zloini koji su poi-
njeni u ime Hrvata, Bonjaka i Albanaca, za razliku od zloina injenih u ime
Srba, Men je skrupulozno navodio i analizirao poinjena zverstva i koncentra-
cione logore svih strana (Mann, 2005: 405418), pa je zakljuio:
Linosti sviju etnikih vezanosti uinili su ubitana ienja. Srbi su verovatno
uinili najvie ubistava, ali je i najvie izbeglih meu Srbima. Tokom rane 1999.
godine ak je i jo vie Albanaca (moda 800.000) proterano iz njihovih domova,
ali zatim su oni promenili uloge sa svojim srpskim tlaiteljima prognavi skoro
200.000 (dve treine) Srba. tavie, i nakon ispravljanja antisrpske pristrasnosti u
zapadnim izvetajima, najvei deo zverstava poinili su Srbi (Helsinki Vo, 1992,
1993; Savet bezbednosti UN, 1994). Ovo je pre ishod vee anse i podsticaja za
prvi udarac negoli bilo kakve vee nasilnosti karaktera ili nacionalizma. Neu
raspodeljivati krivicu meu etnikim zajednicama, poto cele etnike zajednice
ne ine etnika ienja (Mann, 2005: 356).
Doista, navedenom uravnoteenom zakljuku nema se ta zameriti, ba
kao ni Menovim nalazima, koji se dobrim delom oslanjaju na doktorsku diser-
taciju koju je pod njegovim mentorstvom obavila Aleksandra Milievi, neg-
danji diplomac Odeljenja za sociologiju u Beogradu, o obinim ljudima poi-
niocima zloina koji su najee bili mukarci ispod 30 godina iz pograninih
etniki meovitih regija i seoskih sredina, a prethodno esto gradili karijeru
oficira ili policajaca. Takoe, paravojske su inile znatno vei deo zlodela u
odnosu na regularnu vojsku. Mukarci su inili i veinu rtava rata. Nije bez
znaaja ni generacijski aspekt, tj. injenica da su optueni voi najee bili
roeni u II svetskom ratu, a da su im lanovi porodice obino bili borci ili rtve
ustaa, etnika i partizana. Bilo je jako malo onih koji su roeni izmeu 1946.
i 1957, a dosta njih je bilo roeno izmeu 1958. i 1960, tj. bilo je u svojim
tridesetim tokom rata (Mann, 2005: 418421). Otuda Men izvlai verovatan
zakljuak: Iskustva dece u kazanu ubistvenog rata, i mladih, odraslih i stasa-
lih tokom 80-ih usred rastuih tenzija, ine se oblikujuim (Mann, 2005: 421).
Moe se, dakle, pretpostaviti da bi generacije roene u osamdesetim i deve-
desetim na prostoru bive Jugoslavije mogle igrati zloudnu ulogu u nekom
narednom ratu, pod uslovom da im se za to ukae prilika.
U pogledu klasne pripadnosti, Men oprezno zakljuuje da su poinioci
dolazili iz svih klasa, ali da je prljavi posao mogao biti ostavljen radnicima
(Mann, 2005: 421), dok se istovremeno politikim, privrednim i kriminalnim
putem stvarala nova drutvena elita, pa otud autor zakljuuje da nacija nije
nadjaala klasu zadugo (Mann, 2005: 422). Kriminalci su igrali znatnu ulogu
u paravojskama, ali Men misli da je njihova uloga u ratu uopte precenjena
(Mann, 2005: 421), dok se uloga alkohola ne moe preceniti u kulturi mu-
kog opijanja (Mann, 2005: 422). Tu se, moda, moe primetiti da se u tekim
uslovima rata ee posee za aicom nego inae, te da je verovatno prete-
rano, ako ne i stereotipno, govoriti o kulturi mukog opijanja.
Naposletku, autor je prepoznao materijalni motiv kao onaj koji je pre-
vario veinu dotad obinih ljudi da moralno pokleknu uestvujui u pljaki
posle pada nekog sela ili grada u ruke njihove vojske. Posebno su se mnogi
obini Srbi istakli u toj raboti, iz prostog razloga to je srpska vojska bila
najjaa: Pljaka je doprinela niskom moralu u srpskim dravama. Voi su
opljakali milione uivajui, vojnici razliitu robu rizikujui ivote, izbeglice
su povratile neto svojine, a postojano skromni ostali su praznih aka (Mann,
2005: 423). Pa ipak, samo je manjina Srba, Hrvata ili muslimana zapravo ubi-
jala ili silovala, jer ak i za ubijanje 100.000 civila i zarobljenika diljem Jugo-
slavije (to je visoka procena) moglo bi biti dovoljno tek 10.000 poinilaca
(Mann, 2005: 424).
U stvari, procena je verovatno duplo vea od stvarnog broja ubijenih
civila, jer ako su podaci sarajevskog Istraivako-dokumentacionog centra o
ratu u BiH ispravni, onda je oko 40% civila stradalo u ratu. Pod uslovom da je
ovaj udeo civila slian onom meu rtvama ratova za jugoslovensko naslee
uopte, a njih je oko 130.000, moe se zakljuiti da broj pobijenih civila iznosi
oko 50.000, a za takvo zloinstvo dovoljno je bilo oko 5.000 zlikovaca raspo-
reenih na svim stranama.
***
Uporedno-istorijska istraivanja, pod uslovom da se izvode na istorian
i metodoloki ispravan nain, mogu otkriti neophodne i dovoljne uslove jav-
ljanja neke drutvene pojave. U tom smislu, nestanci vienacionalnih federa-
cija jesu legitiman predmet uporedno-istorijskih istraivanja. Ona daju najvie
nade da e se do otkrivanja takvih uslova doi, poto se poveava broj slu-
ajeva koji se analiziraju i raste verovatnoa da se moe doi do pouzdanijeg
saznanja no kada se prouava studija sluaja procesa nestajanja neke drave.
Treba, meutim, imati na umu da je podroban opis sluajeva koji ulaze u pore-
enje veoma vaan, a da esto opisi koji se nude, kao to svedoe ovde ana-
lizirane studije o Jugoslaviji, mogu meusobno da se veoma (kadto i dija-
metralno) razlikuju. Utoliko, vano bi bilo da istraiva moe i samostalno
prouavati primarne izvore, a ne samo da se oslanja na sekundarne, kako bi
se dolo do vieg stepena objektivnosti i pouzdanosti.
Ovde prikazana istraivanja nisu bila toliko uporedno-istorijske prirode
koliko uporedno-institucionalne. Uporedno istraivanje ustanova svakako je
neophodno ako se eli doi do nekih vanih saznanja o posledicama instituci-
onalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak drava, ali ono nije dovoljno,
ve se moraju preduzeti i sloenija poreenja istorijskog naslea i politike
kulture kako bi se inioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se ostane na
uporedno-institucionalnoj analizi, recimo, socijalistikih etnofederacija, tada
se najbolje moe procenjivati uticaj sistemskih inilaca srednjeg trajanja, pa
u dobroj meri i uticaj inilaca kratkog trajanja poto oni proishode iz njih,
ali uticaj long dure inilaca ostaje van istraivake ie, i to je glavna mana
ovih neretko vrednih istraivanja, kao to su ona Bansove i Krofordove. Pred-
nost takvih istraivanja nalazi se u tome to istraiva najlake moe proveriti
da li sekundarni izvori zasluuju poverenje, poto su upozorenja o moguim
ili verovatnim negativnim posledicama nekog institucionalnog ustrojstva u
budunosti pravljena u vreme kada kraj drave jo nije usledio, dok je u isto-
riografskim delima to neto tee utvrditi zato to esto ex post facto zakljui-
vanje zavodi na pogrean trag.
Institucionalno poreenje Jugoslavije i BiH, koje nudi Robert Hejden,
veoma je korisno za uvianje prirode upliva najveih svetskih sila na stvara-
nje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pita-
nju rastvaranje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika na
taj nain se pokazuje u svoj svojoj snazi. Isto vredi i za uporedno istraivanje
secesija u SSSR i SFRJ Pavkovia i Radana, iji su zakljuci usklaeni sa anali-
zom koja je itaocu predoena u ovoj studiji.
Dosad najbolje uporedno-istorijsko istraivanje genocida i etnikih pro-
gona ponudio je Majkl Men pokazujui da su ove pojave povezane sa moder-
nou, civlizacijom i demokratijom. Naime, moderna demokratija, i naroito
njeno poetno uobliavanje u liberalnom obliku, bila je po pravilu ograniena
na posebne drutvene grupe, dok su neke druge grupe bile iskljuene. Men
je pokazao da su iskljuene drutvene grupe mogle biti ne samo diskrimini-
sane, ve se pribegavalo i njihovom istrebljenju u sluaju, primerice, severno-
amerikih i junoamerikih Indijanaca. Naroito je krizna situacija u sluaju
poetne demokratizacije, kada neka manjinska grupa, moda, dovodi u pita-
nje tek nastajui dravni okvir liberalne demokratije, jer veinska grupa moe
doi u iskuenje da upotrebi silu kako bi obezbedila svoju dravu, a demokra-
tija se zapravo pomalja kao manje ili vie liberalna etnokratija. Ratovi za jugo-
slovensko naslee bili su praeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija
u kojima su veinske nacije u nekadanjim federalnim jedinicama Jugoslavije
nastojale da sebi pripiu sva prava, a da one koji su u tim jedinicama manjine u
manjoj ili veoj meri diskriminiu. Onda kada su manjine pruile otpor, veine
su pokuavale da ih pokore i diskriminiu ili proteraju.
Treba primetiti da se do sada nisu pojavile temeljne uporedno-istorijske
studije vienacionalnih drava koje su nastale 19171918. i nestale u periodu
19911993: SSSR, Jugoslavija (Kraljevina SHS) i ehoslovaka, niti one koje bi
poredile nestanak Habzburke monarhije i Jugoslavije sa trenutnim odra-
vanjem BiH, iako bi verovatno takvo istraivanje moglo doprineti saznanju
uslova koji doprinose trajanju ili nestajanju odreenih vienacionalnih poli-
tikih zajednica.
Zakljuak
U studiji je predstavljena borba za ideoloku hegemoniju izmeu razli-
itih tumaa i tumaenja kraja Jugoslavije. Primenjuje se saznajno-socioloki
pristup. Pretpostavlja se da na tumaenje nestanka jedne zemlje neminovno
u manjoj ili veoj meri utie istraivaeva vezanost za predmet istraivanja, tj.
dugotrajnost prouavanja i vrednosni stav prema njemu, pripadnost izvesnim
drutvenim grupama, kao i veze izmeu autora i pojedinih grupa. Opta ideo-
loka uverenja (konzervatizam, liberalizam, radikalna levica i radikalna desnica),
etnika ili nacionalna pripadnost, konfesionalne privrenosti, vrsta profesional-
nog iskustva, pa i rodna perspektiva mogli su imati manjeg ili veeg udela u
svakom pojedinanom sluaju nekog istraivaa kada je u pitanju razumeva-
nje i objanjenje nestanka jedne drave, savremenice kratkog XX veka.
Kompleks pitanja vezan za okvir sukoba civilizacija i njemu pripadajue
diskurse orijentalistiki, balkanistiki i okcidentalistiki (kada su u pitanju
pojedini srpski ili bonjaki konzervativci) bitan je prevashodno zbog toga
to je u prve dve godine, sve do poetka rata u BiH, ovaj diskurs, najee
isprepleten sa hladnoratovskim okvirom i antikomunistikim diskursom, bio
hegemon u simbolikom polju koje se stvaralo oko procesa nestajanja Jugo-
slavije. Grubo reeno, njegova funkcija izvorno se sastojala u ideolokom prav-
danju potrebe za rasturanjem drave koja je prethodno postojala 70 godina, a
docnije su ga koristili politiari i vojnici NATO koji su bili protiv vojnog poma-
ganja Bonjaka. Umnogome, slovenaki i hrvatski nacionalisti su za katolike
demohriane Evrope nali veoma ubedljivu priu kojom su naroito nemaki
demohriani, predvoeni bavarskim socijalnim hrianima, ideoloki prav-
dali razbijanje SFRJ.
Meutim, kad je BiH priznata, okvir sukoba civilizacija i pripadajui dis-
kursi nisu vie bili funkcionalni sa stanovita odranja ove politike zajednice.
Pa ipak, argument drevne mrnje (Kaplan 1993), zasnovan na okviru sukoba
civilizacija, koristio se i dalje, ali u cilju izbegavanja vojne intervencije SAD i
NATO u Ratovima za jugoslovensko naslee (Hansen, 2006). Javila se i potreba
za to ubedljivijim pravdanjem priznanja BiH u svetlu rata kojim je samo pri-
znanje praeno. Otuda primena okvira agresorrtva i upotreba humanitarno-
imperijalistikog diskursa koji je pozivanjem na humanitarne razloge i potrebu
kanjavanja agresije Srbije pravdao dalje postojanje NATO i njegovo uplita-
nje u odluivanje ishoda ratova za jugoslovensko naslee.
Okvir sukoba civilizacija i njegova kritika
Osim to su okvir sukoba civilizacija i balkanistiki diskurs bili neprihvat-
ljivi za angloameriku liberalnu akademsku misao kada je autoritetom zna-
nja trebalo opravdati priznanje vienacionalne BiH ili kritikovati prema Srbima
nedovoljno agresivnu politiku republikanske vlade Bua starijeg povodom
rata u BiH, oni su bili neprihvatljivi i za autore koji su bili roenjem ili brano-
profesionalnim vezama u bliskom odnosu sa Balkanom, a iveli su godinama
na Zapadu.
Ova struja veinom postmodernistiki usmerenih kritiarki i kritiara
bunila se protiv nepravednosti i neistinitosti uspostavljene ideoloke hege-
monije balkanistikog diskursa, utemeljene na nejednakoj moi zapadnih, tj.
zemalja NATO i EU, i balkanskih zemalja, uoavajui protivrenosti i odbranu
specifinih interesa prikrivenih ovakvim predstavljanjem stvarnosti na pro-
storu bive Jugoslavije. Ovakve kritike Marije Todorove (1998), Milice Baki
Hejden (Hayden) i Roberta Hejdena (2006; 1992), Vesne Goldsvorti (Gold-
sworthy) (2003; 1998) i Tomislava Longinovia (2003), kao i drugih balkanskih
antibalkanista, umele su otkriti da se iza povrinskog zgraanja nad zloin-
stvima vampira i demona kriju duboko ukorenjeni fantazmi civilizovanog
oveka Zapada koji je ispod koprene civilizacije duboko zatomio svoje agre-
sivne impulse, ne tako davno preovlaujue meu njegovim precima, koji su
sada voajerskim putem doli do izraaja. Otuda u zapadnoj javnosti i velianje
dostignua ratnih izvetaa i putopisaca, kao to su npr. Robert Keplen (2004;
1993), Mia Gleni (Misha Glenny) (2002; 1992), Tim Duda (Tim Judah) (2003;
2002), Markus Taner (Marcus Tanner) (2001), voenih strau prema Balkanu.
Takoe, druga struja kritiara sukoba civilizacija i balkanizma Stef Jan-
sen (2005), Ger Dejzings (Ger Duijzings) (2005), ip Gegnon (Chip Gagnon)
(2004) posebno se usredsredila na dekonstrukciju nacionalizma kao diskursa
meu samim Junim Slovenima i meu zapadnim istraivaima nestanka
Jugoslavije. Voeni ideologijom leve socijaldemokratije, kritine prema naci-
onalizmu i imperijalizmu, oni su kritikovali balkanistiki diskurs i ideju da su
kulturne ili nacionalne razlike prepreka za ostvarenje vienacionalnih politi-
kih zajednica. Intelektualno dosledni, primenjivali su takav stav prema svim
vienacionalnim ili vieetnikim politikim zajednicama, Jugoslaviji, BiH, ili
Kosovu, trudei se da ne vide samo u Srbima loe momke, ali i da ne demoni-
zuju sve Balkance poput primenjivaa okvira sukoba civilizacija i balkanizma.
ini se, meutim, da ih je dekonstruktivistika strast i borba protiv hegemo-
nije balkanizma i nacionalizma umela dovesti i do teko odrivih vlastitih kon-
strukcija o stvarnosti Jugoslavije i njenih drava naslednica, jer antinacionali-
sti u Srbiji i Hrvatskoj i sinkretiki identiteti na Kosovu predstavljaju izuzetke
od nacionalistikog odreenja junoslovenske stvarnosti, a nacionalistiko
sukobljavanje je mnogo blie stvarnosti nego mitu.
Zakljuak 641
Uopte, itava diskusija oko balkanistikog diskursa znaajna je zbog toga
to je ukazala na neodvojivost okvira i diskursa uopte, a okvira sukoba civi-
lizacija i balkanistikog diskursa posebno, od odnosa moi u globalnim raz-
merama. Ideoloku hegemoniju o kraju Jugoslavije uspostavljaju novinari,
teoretiari i intelektualci angloamerikog ili nemakog sveta u skladu sa inte-
resima odranja realne politike hegemonije u prvom redu SAD, kao globalne
sile, a zatim i Nemake kao regionalne sile. Kada je sluaj Jugoslavije u pita-
nju, SAD su u prvoj fazi prepustile Evropskoj zajednici da se bavi nalaenjem
reenja, a u okviru nje, Nemaka je ta koja se pokazala najmonijom zato to je
nametnula svoju volju partnerima u EZ uprkos prvobitnom otporu Velike Bri-
tanije i Francuske. Dok je ona vodila igru, ideoloki su dominirali sukob civiliza-
cija i balkanistiki diskurs najee kombinovani s hladnoratovskim okvirom i
antikomunistikim diskursom koje su irili novinari poput saizdavaa nema-
kog dnevnika krupnog kapitala Frankfurter Allgemeine Zeitung Johana Georga
Rajsmilera (Johann Georg Reissmueller) (1992) i kolumniste istog dnevnika,
Viktora Majera (Viktor Meier) (1999, 1995), te sada pokojnog novinara bon-
skog konzervativnog dnevnika Welt, HTV i Vjesnika Karla Gustava trema (Carl
Gustaf Stroehm). Funkcija ovih okvira i diskursa bila je u ideolokom pravda-
nju razbijanja Jugoslavije, tog balkanskog Vavilona (prim. S. P. Ramet), kao
vetake tvorevine, jer demokratiji skloni katolici ne mogu iveti zajedno sa
komunizmu priklonjenim pravoslavcima.
Sukob civilizacija i balkanizam vs. agresorrtva
i humanitarni imperijalizam
Politika elita SAD postala je vremenom zabrinuta zbog preteranog sna-
enja Nemake i posledine mogunosti stavljanja NATO saveza ad acta obra-
zovanjem posebne evropske vojske, pa je ubrzo meunarodno priznata i BiH,
a od tada neodgovarajui okvir sukoba civilizacija postepeno je istiskivan okvi-
rom agresorrtva i humanitarno-imperijalistikim diskursom.
Zastupnici srbocentrine hipoteze objanjavali su raspad Jugoslavije
kao ishod iskljuivo ili u prvom redu delanja Slobodana Miloevia i drugih
nosilaca srpskog nacionalizma. Posebno je zanimljiva injenica da su britan-
ski novinari putem pisanja studija sa akademskim pretenzijama (Malcolm,
1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992) postali ne samo nesporni autori-
teti u angloamerikoj javnosti kada su zemlje bive Jugoslavije u pitanju, ve
su umeli doista i zavriti kao univerzitetski predavai istorije Jugoslavije na
uglednim visokokolskim ustanovama u svetu. Ova injenica je sa saznajno-
sociolokog stanovita veoma vana, jer ukazuje na povezanost i mestiminu
isprepletenost novinarskog i akademskog sveta, a onda i novinarskog i aka-
demskog diskursa ujedinjenih moralistikom frazom. Blagodarei tome,
granice izmeu ove dve vrste diskursa odista su na temi Jugoslavije postale
prilino zamagljene, pa su se i akademska objanjenja esto odlikovala za
novinare karakteristinom povrnou, istorijskim analogijama i prejakim
izrazima koji privlae publicitet, a sklonost moralizatorskom izrazu neretko
je zamenjivala potrebu analitikog istraivanja.
Osim toga, primetno je da su neki zagovornici srbocentrine hipoteze
uokvirene okvirom agresorrtva i izraene humanitarno-imperijalistikim
diskursom prethodno svoju misao o Jugoslaviji uokviravali sukobom civiliza-
cija i izraavali balkanistikim diskursom (Ramet, 2006; 2005; 1992), kao i da
se hladnoratovski okvir i antikomunistiki diskurs uperen protiv Slobodana
Miloevia, najistije izraen u delu amerikog liberalnog doajena junoslo-
venskih studija Gejla Stouksa (Gale Stokes) (1993), esto preplitao sa pret-
hodno navedenim okvirima i diskursima.
Na primeru Rametove, doajenke u oblasti istraivanja Jugoslavije, moe
se pratiti unekoliko tipina evolucija misli o Jugoslaviji. Najpre je, na samom
poetku sukoba, balkanizam korien u okviru sukoba civilizacija pri obja-
njenju sukoba u Hrvatskoj i Sloveniji, to je kombinovano i sa hladnoratov-
skim okvirom i antikomunistikim diskursom (Ramet, 1992; 1996), a potom
se primenjivao okvir agresorrtva i humanitarno-imperijalistiki diskurs na
celokupne Ratove za jugoslovensko naslee, pa se ak prvopomenuti diskurs
i okvir sukoba civilizacija umeo neubedljivo kritikovati (Ramet, 2006; 2005),
poto je trebalo opravdati sopstvenu promenu naizgled nesaglasnih okvira
predstavljanja stvarnosti, a da to ne izgleda kao pravdanje, ve poeljna evo-
lucija naune misli.
Ironino, ima istine u tezi o loginoj evoluciji, ali ideoloke misli sa izra-
zitom drutveno-integrativnom funkcijom: pravoslavci su naklonjeni komu-
nizmu vie no katolici, pa biraju autoritarnog komunistu na izborima, a poto
su komunisti zli i po civilizaciju opasni, oni vre agresiju na katolike i musli-
manske susede ugroavajui mir i mlade demokratije. Na taj nain se moe
saznajno-socioloki razumeti na prvi pogled udnovato preklapanje suprot-
stavljenih saznajnih okvira predstavljanja stvarnosti i diskursa kojim se ti
okviri izraavaju.
Poto su ovi okviri i diskursi duboko ukorenjeni meu konzervativcima i
liberalima razliitih zemalja na Zapadu, a okvir agresorrtva i uopte meu
pripadnicima ljudskog roda, nije teko shvatiti da su ovakva pojednostavlje-
nja, pa i pogrena predstavljanja stvarnosti kraja Jugoslavije i ratova za jugo-
slovensko naslee, bili lako prihvatani ne samo u iroj, ve i u strunoj javnosti.
Konformiranje srbocentrinoj hipotezi vidljivo je i kod onih koji su bez
predrasuda prili istraivanju Srba u tenji da otkriju ta je to to ih je gonilo
prema razbijanju Jugoslavije i agresiji na susede. Ovakva, u osnovi vredna
istraivanja Badingove (A. H. Budding) (2004), Gordija (E. Gordy) (2001) i
Milera (N. Miller) (2002; 1999), pokrenuta su u velikoj meri da bi se shvatilo
Zakljuak 643
ponaanje Srba u devedesetim koje se a priori opaalo kao nacionalistiko i
agresivno. injenica da sa izuzetkom studija Dona Fajna (John Fine) i Dil
Irvajn (Jill Irvine) o hrvatskom nacionalizmu (Fine, 2006; Irvine, 1996)
834
piscu
ovih redaka nisu poznata kritika istraivanja o nesrpskim nacionalizmima
(namerno se izostavljaju pohvalne studije albanskog nacionalizma) na pro-
storu bive Jugoslavije, svedoi da je gotovo iskljuivo srpski nacionalizam opa-
en kao vredan posebne pozornosti i istraivanja. U pomenutim vrednim stu-
dijama se (iako tek usput i ukratko, u uvodu ili u zakljuku) izriito usvaja stav
koji odgovara okviru agresorrtva. Treba, meutim, kazati da su se Badingova
i Miler u skorijim istraivanjima udaljili od srbocentrine hipoteze.
Naposletku valja rei da su neki od pobornika srbocentrine hipoteze,
npr. Sabrina Petra Ramet, Brendan Sims (Brendan Simms) (2003) i Danijele
Konverzi (Daniele Conversi) (2003; 2000; 1996), Matja Klemeni (2009) bili
ponukani da se suprotstave kritici nemake politike u razbijanju Jugoslavije,
to se moglo uti u britanskoj javnosti, naroito od lorda Karingtona koji se
alio da je Nemaka minirala njegove mirovne napore i tenje da se nae sve-
obuhvatan dogovor za ceo prostor Jugoslavije pre no to se priznaju pojedine
republike, ime se u dobroj meri BiH dovodila u nemoguu poziciju.
Zaista, retko ko danas zastupa hipotezu da je Nemaka, ako ne glavni ono
bar istaknuti, razbija Jugoslavije.
835
Naprotiv, srbocentrina hipoteza jeste
nesporno hegemona i gotovo da nema jae suprotstavljenu. Oni koji se sa
tom hipotezom ne slau u potpunosti, iznosei viefaktorske analize nestanka
Jugoslavije, esto se barem delimino konformiraju, naroito kada je u pita-
nju uloga Slobodana Miloevia koji spada u svakako najocrnjenije politike
voe u Evropi (to je tek delom opravdano ako se ima u vidu da ugled Franje
Tumana ili Alije Izetbegovia nije ni priblino toliko doveden u pitanje), ije
se ime po istorijskoj analogiji rutinski diskurzivnom strategijom personaliza-
cije dovodi u vezu sa Hitlerom i Staljinom (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet
2006) kako bi srbocentrina hipoteza dobila na uverljivosti. Osim diskurzivne
strategije personalizacije, u irokoj primeni je i diskurzivna strategija demoni-
zacije (Gow, 2003; 1997; 1992) u emu su aktivnu ulogu igrale i neke femini-
stike autorke koje su, sledei Roja Gatmena (Roy Gutman), silovatelje gotovo
iskljuivo nalazile na srpskoj strani, a rtve na bonjakoj ili albanskoj (Alison,
2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994).
Takoe, studije autora u kojima se izaziva hegemonija srbocentrine
hipoteze najee nisu naroito citirane, sa izuzetkom studije Suzan Vudvord
834 Istraivanje Irvajnove naruio je Nacionalni savet za sovjetska i istonoevropska istraiva-
nja, a finansirao ga je Stejt department, oevidno posle uspeno okonanih vojnih ope-
racija Bljesak i Oluja, najverovatnije da bi se videlo kakve bi probleme krajnji hrvatski
nacionalizam mogao uzrokovati amerikoj spoljnoj politici na Balkanu.
835 Nemaki politikolog iz Duizburga Hajnc-Jirgen Akst ubedljivo je pokazao umeanost
Nemake u razbijanje SFRJ (Axt, 1993).
(Susan Woodward) (1995), a donekle i studija Dona Lempija (John Lampe)
(2000) i Lenarda Koena (Lenard Cohen) (2001; 1993), naroito s obzirom na
injenicu da se radi o dogaaju koji se zbio pre vie od petnaest godina, a
da je pre devet godina NATO bombardovao Srbiju to je vei deo zapadne
intelektualne elite, naroito liberalne, pozdravio, bez obzira na nezakonitost
bombardovanja, saobraavajui shvatanje o nestanku Jugoslavije imperijal-
nim interesima globalnog hegemona i uglavnom alei to se bombardo-
vanje nije desilo ranije. Jednostavno, medijsko-akademska antisrpska kam-
panja trajala je desetak godina promenljivom jainom i veoma je teko, ak
i posle smrti Miloevia, uzdrmati u meunarodnoj medijsko-akademskoj
zajednici uspostavljenu ideoloku hegemoniju, poto su ak i neke meu-
narodne pravne institucije poput ad hoc Hakog tribunala za ratne zloine
uinjene na prostoru Jugoslavije pokazale pristrasnost u svom radu na tetu
rtava a u korist osnovano osumnjienih za najtee ratne zloine, kao to su
Naser Ori i Ramu Haradinaj.
Meutim, ako postoji antisrpski srbocentrini okvir predstavljanja i obja-
njenja nestanka Jugoslavije, postoji i srpski nacionalistiki srbocentrini okvir
koji bi se mogao nazvati rtvaagresor. Srbima je, razume se, namenjena uloga
bezgrenih rtvi, a agresori su Zapad, Evropa, NATO i secesionistike repu-
blike. Primenjuje se diskurzivna strategija samoviktimizacije, a zloudne posle-
dice srpskog nacionalizma se negiraju, preutkuju ili pravdaju kao odgovor na
agresiju drugih (Popov, 2007; osi, 2004; Ekmei, 2000; Markovi, 1994; Mitro-
vi, 1994; Obrenovi, 1992). Od stranih autora, pak, najblia primeni ovog okvira
jeste Ruskinja Jelena Guskova (2003). Bez preterivanja se moe rei da onoliko
koliko je Sabrina Petra Ramet, katolika habzburgovka, naklonjena Hrvatima,
toliko Guskova, pravoslavna Ruskinja, naginje Srbima. Obe su, takoe, voene
odbranom i pravdanjem nacionalnih interesa SAD, odnosno Rusije. Utoliko je i
odnos ovih doajenki u prouavanju slovenskog Juga, uprkos izriitoj nameri da
budu nepristrasne i objektivne, prema protivnicima omiljenih nacija pristrasan.
Pa ipak, osim studija koje imaju prevashodno drutveno-integrativnu
funkciju, postoje i one koje obogauju saznanje o kraju SFRJ i prateim rato-
vima. Takve su studije Jasne Dragovi Soso (2004), Dona Lempija (2000),
Mihaila Crnobrnje (1996), Lenarda Koena (2001, 1995, 1993), iako ovi autori
unutranjim iniocima daju deterministiku prednost u odnosu na spoljne.
Autor ovih redaka verovatno je, pak, najblii Majklu Menu (Michael Mann)
(2005), Radu Tomasu (Raju Thomas) (2003), Suzan Vudvord (1997), Aleksan-
dru Pavkoviu (Pavkovi, 2008) i Mladenu Laziu (2005, 1994), u shvatanju
deterministikih lanaca, s tom razlikom to se ekonomskom determinizmu
ne pridaje onaj znaaj koji mu posveuje Vudvordova, a autoritarnosti onaj
znaaj koji joj poklanja Lazi (2005).
injenica da srpsku perspektivu, kojoj je dejstvo stranog inioca u razbi-
janju SFRJ belodano, dele krajnji leviari na Zapadu, kao i Indijac, Radu Tomas
Zakljuak 645
koji se posebno bavio problemom nestanka Jugoslavije, upuuje na zakljuak
da izvestan poloaj u globalnom svetu otvara perspektivu za uvianje znaaja
spoljnog inioca u procesu nestajanja Jugoslavije i u njenom konanom raz-
bijanju. Oni koji su neposredno pogoeni delanjem spoljnog inioca u ovom
procesu egzistencijalno su otvoreni za spoznaju znaenja i znaaja delanja
tog inioca; takoe, oni koji su ideoloki pripremljeni da vide nepravde kapi-
talizma i imperijalizma, a krajnji leviari (Chomsky, Herman, Chandler, John-
stone, Chossudovsky i dr.) za to su najpripremljeniji i lako prepoznaju nega-
tivan uticaj spoljnog inioca u procesu razbijanja Jugoslavije. Isto vai i za
naunike koji dolaze iz drugih nezapadnih zemalja, npr. Radu Tomasa, koji
kritiki posmatraju imperijalistiko delanje vodeih zapadnih sila, a prema
Jugoslaviji imaju, moda, i izrazito pozitivan vrednosni stav zbog nekadanje
politike nesvrstanosti i uvianja da bi i Indija kao vienacionalna drava bila
u slinoj opasnosti drobljena da kojim sluajem nema nuklearna sredstva i
znaajnu vojnu i privrednu mo koju obezbeuje mnogoljudnost udruena
sa mladim i sve obrazovanijim stanovnitvom.
Od nacionalne pripadnosti i ideoloke osmatranice unekoliko zavisi
ugao gledanja, jer drugaiji doivljaj politikih linosti, primerice, Slobodana
Miloevia i Franje Tumana, ili Helmuta Kola i Bila Klintona, imaju politike
elite ili graani Beograda, Zagreba, Sarajeva ili Knina. Jedni pevaju Danke
Deutschland, podiu spomenike Generu i daju imena ulica po nemakim
politiarima, a drugi govore o etvrtom rajhu. Dok srpski nacionalisti zacelo
pogreno sude u pomenutom sluaju, verovatno je da su kako Srbi tako i
Hrvati ispravno prepoznali onoga ko je odigrao kljunu ulogu u postizanju ili
osujeenju njihovih nacionalistikih ciljeva. Bilo bi iluzorno oekivati da prose-
an naunik moe u znatnijoj meri prevladati saznajna ogranienja koja proi-
stiu iz etnikog odreenja, nacionalne pripadnosti ili shvatanja nacionalnih
odnosno imperijalnih interesa. Ako je to vidljivo i u pisanju jednog nesum-
njivo darovitog i vrednog istoriara kakav je Ivo Banac tokom devedesetih,
onda ne udi to su se u pristrasnosti isticali i relativno brojni ameriko-hrvat-
ski ili srpski autori.
Ne moe biti sluajno ni to je Dejan Jovi (2003), daroviti izdanak meo-
vitog srpsko-hrvatskog braka, u jaanju savezne drave video zalog njenog
opstajanja i egzistencijalne sigurnosti. Deca iz meovitih brakova su nestan-
kom Jugoslavije najvie izgubila. Ona su izgubila svoju zemlju, i prinuena su
ili da se opredeljuju za zemlju jednog od roditelja ili da ne pristaju na tu podelu
i ive kao apatridi. Neka vrsta duevnog loma u njima je neizbena, pa ak i
onda kada ga ne iskazuju ili kad tvrde da im nestanak Jugoslavije nita ne znai.
Takoe, nije sluajno ni to to su Vahtel (Vachtel) (2001), jevrejski libe-
ralni intelektualac i ameriki patriota, i Radu Tomas (2003), indijski patriota i
pobornik vieetnikih drutava, u jugoslovenskom sluaju videli lo primer za
vieetnike zajednice uopte i vieetnike nacije kojima oni pripadaju posebno.
Naravno, osim nacionalne pripadnosti, ideoloko usmerenje takoe igra
veoma vanu ulogu pri procenjivanju razliitih inilaca koji su doprineli rastu-
ranju Jugoslavije. Primerice, pogubni uticaj onoga to Jovi naziva Kardelje-
vim konceptom jugoslovenstva, tj. federiranja federacije na institucional-
nom planu i prestanak propagiranja jugoslovenstva u kulturnoj politici i u
javnosti, Jovi je opaao zbog toga to je takvom konceptu bilo svojstveno
slabljenje savezne drave kao vrhovnog dobra; Vahtel usled toga to se one-
moguavao razvoj jugoslovenstva kao kulturne osnove koja bi cementirala
vieetniku, ali jedinstvenu nacionalnu dravu, to je ideal razumljiv za ame-
rikog liberalnog intelektualca; a Rusinov sedamdesetih (Rusinow, 1978) i
osamdesetih (1985), Berg osamdesetih (Burg, 1986), i Olkok (Allcock, 2000),
kao Jugoslaviji skloni angloameriki liberali, ba kao i srpski levi liberal Vojin
Dimitrijevi polovinom devedesetih (1996), zbog toga to su uoili katastro-
falan uticaj nebuloznih leviarskih pravnih normi u ustavu iz 1974. i Zakonu o
udruenom radu iz 1976. na blokadu odluivanja na saveznom nivou i na efi-
kasnost privrede, te posledini rast ionako prisutnog nacionalizma.
Osim Jovievog i Vahtelovog pristupa jugoslovenstvu i Jugoslaviji, bilo je
jo autora ija su objanjenja nestanka Jugoslavije znatno odstupala od ideo-
loke hegemonije, bilo u smislu otklona od okvira sukoba civilizacija i hladno-
ratovskog okvira, bilo od srbocentrine hipoteze, tj. od okvira agresorrtva.
Ovi autori su, bez izuzetka, jasno prepoznali bilo neophodne bilo dovoljne
uslove za nestanak Jugoslavije koji su srbocentrinoj hipotezi ostali uglav-
nom zakriljeni. Neki, poput Radu Tomasa i Aleksandra Pavkovia (2008; 2002;
2001; 1998), prepoznali su i jasno izrazili zakljuak do kojeg je doao i pisac
ovih redaka. Reju, radilo se o injenici da su nacionalistika rivalstva Srba i
Hrvata predstavljala neophodne uslove, a razbijako meanje velikih sila spo-
lja dovoljan uslov nestanka Jugoslavije.
Drugi, poput Mihaila Crnobrnje, veoma su otroumno, oprezno i nepri-
strasno analizirali domae nacionalizme u kojima su prepoznati neophodni
uslovi kraja SFRJ, dok su spoljni inioci smatrani veoma vanim, ali se ipak
nisu smatrali presudnim, verovatno i zbog svesti da intelektualac koji dolazi
iz Jugoslavije prvo mora da se pozabavi unutranjim slabostima drutva, da
bi mogao objektivnije procenjivati spoljanje. Sem toga, suvie esto vika
na nepravde koje se nanose spolja ideoloki skriva odgovornost unutra-
njih inilaca, na prvom mestu politiara i nacionalistiki usmerenih intelek-
tualaca. Otmenog srpskog diplomatu verovatno je i ova opasnost spreavala
da donese analitiki ispravan zakljuak o neophodnim i dovoljnim uslovima
nestanka Jugoslavije. Drugim reima, izraeni oseaj odgovornosti srpskog
antinacionalistikog intelektualca koji ima etiku dunost da bude kritian
prema postojeim nepravednim postupcima koji se u ime njegove nacije vre
prema pripadnicima drugih nacija mogao je predstavljati saznajnu prepreku
prepoznavanju dovoljnih uslova nestanka Jugoslavije.
Zakljuak 647
Amerikog diplomatu Lempija su, pak, nacionalno opredeljenje i moda
sluba u diplomatiji SAD spreili da primeti pogubnost delanja SAD u procesu
nestajanja SFRJ. Meutim, za razliku od veine autora sa engleskog govor-
nog podruja koji su se devedesetih bavili Jugoslavijom, njegove simpatije
za predmet istraivanja kojem je posvetio decenije svog plodotvornog ivota
jesu iskrene i priline. S tim u vezi, treba uoiti da su oni koji su se od ranije
bavili Jugoslavijom, po pravilu, uz izuzetke tipa Ramet(a)ove, bili naklonje-
niji Jugoslaviji od skorojevia iz devedesetih. To se moe dovesti u vezu sa
hladnoratovskim kontekstom u kojem su ovi tada mladi istraivai pisali svoje
prve studije o Jugoslaviji tada je meunarodni kontekst pogodovao odra-
nju SFRJ kao virusa u socijalistikom lageru, pa je i njihov odnos prema njoj
bio od poetka pozitivan.
Pomenute simpatije omoguile su uglednom liberalnom ekonomskom
istoriaru Balkana da paljivo odmeri odgovornost unutranjih inilaca za njen
kraj. Nacionalizam je nepristrasno zabeleen kod razliitih delatnika, ba kao i
zloini koji su se sprovodili u ime nacije na svim stranama, a ako se srpski naci-
onalizam smatra najodgovornijim onda je to zbog toga to su Srbi bili najjai
sve dok se Amerikanci nisu umeali na strani njihovih protivnika, primeuje
pisac ovih redaka a preutkuje Lempi i poinili srazmerno najvie zloina
na terenu. Radi se o po Srbe neugodnim injenicama, ali ni neugodnost ni
injeninost nee nestati zatvaranjem oiju pred njima. Naprotiv, za pripad-
nike svake nacije potrebno je i lekovito suoavanje s neugodnim injenicama
u cilju potpunijeg ooveenja i spreavanja njihovog ponavljanja u budu-
nosti (Kulji, 2006; 2002).
Da li je Bosna i Hercegovina uporediva sa Jugoslavijom?
Britanski imperijalistiki konzervatizam dizraelijevskog tipa terao je Noela
Malkolma (1998; 1994) da prihvati i snano izrazi srbocentrinu hipotezu u izu-
zetno uticajnim islamofilskim knjigama o BiH i Kosovu. U tradiciji britanskog
konzervativnog imperijalizma, Osmansko carstvo je predstavljalo branu naci-
onalizmu pravoslavnih naroda Balkana koji bi mogli sluiti ruskim imperijal-
nim interesima (Kovi, 2007). Meavina srpskog nacionalizma i komunistike
ideologije, bar kako ju je Malkolm video, Slobodana Miloevia je predodre-
dila za neprijatelja snano antikomunistiki usmerene javnosti iji je znatan
deo bio pod jakim uticajem upravo Malkolma, ije ga je znanje balkanskih
jezika uinilo strunjakom za Balkan.
Bavljenje novinarskom profesijom uticalo je, meutim, i na njegov aka-
demski rad, pa je u pisanju studija sa naunim pretenzijama vidljivo korie-
nje diskurzivnih strategija i retorikih sredstava koje najee koriste novin-
ski kolumnisti i uvodniari. Tu spadaju diskurzivne strategije preutkivanja i
personalizacije, kao i retoriko sredstvo drutvenog normalizovanja linih
modela. Ove strategije i sredstva najpre su u novinskim lancima bili uokvi-
reni hladnoratovskim okvirom i diskursom (Baki, Pudar 2008; Malcolm 1991),
ali i balkanistikim diskursom u okviru sukoba civilizacija, te najee okvirom
agresorrtva s pripadajuim diskursom humanitarnog imperijalizma. Kom-
binacija svih ovih okvira svedoi da je po sredi bila prvenstveno neakadem-
ska, pa ak i propagandistika motivacija etnizacije delata i rtvi.
U studijama koje se bave procesom nestajanja Jugoslavije stepen ideolo-
gizacije uopteno je vrlo visok. No, ak i kad se to ima u vidu, ideologizovanost
u pristupu ratu u BiH kao namerno izdvojenom delu ovog procesa ispostav-
lja se kao srazmerno najvia. Ovde su drutveno-integrativni aspekti gotovo
sasvim zasenili saznajne aspekte nauke. Od BiH je konstruisana jedna zami-
ljena vieetnika moderna zajednica graana. Zapostavljajui u manjoj ili
veoj meri injenicu da je BiH bila deo ire vienacionalne zajednice SFRJ, te
da su veze izmeu tri nacije u BiH sa nacionalnim zajednicama u Srbiji i Hrvat-
skoj razgranate i jake mnogi imaju bliske roake u Beogradu ili Zagrebu, u
Vojvodini ili Slavoniji, kao i u Sandaku (Rakoj oblasti) povea grupa autora
je po pravilu smatrala da je BiH jedna samosvojna zemlja koja je postojala
vekovima i sada postoji maltene u vakuumu.
Otuda se diskurs ove grupe autora u manjoj ili veoj meri poklapao sa
diskursom razliitih verzija bosanskog ili bonjakog nacionalizma, a kat-
kad i sa tenjama hrvatskog nacionalizma liberalne usmerenosti. Autori koji
su izraavali islamofiliju iskazivali su tendenciju poistoveivanja sa liberal-
nom bonjakom verzijom poeljne vizije budunosti (Filipovi, 2003, 2002;
Boji, 2001; Purivatra, 2001; McCarthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells,
1996; Bringa, 1995). Oni, pak, kojima je vieetninost kao takva vrhovna vred-
nost insistirali su na nekoj vrsti bosanskog liberalnog nacionalizma koji pre-
vazilazi etnike posebnosti svih, kako Srba i Hrvata, tako i Bonjaka (urak,
2006; Donia 2006, 1994; Redi, 2003; Doubt, 2003; Campbell, 2002a, 2002b,
1999, 1998; Fine, 1996, 1994). Bez obzira na ove razlike, koje u nekom isto-
rijskom trenutku mogu biti veoma znaajne, oni su se saglaavali oko okvira
predstavljanja bosanskohercegovake stvarnosti i diskursa koji su primenji-
vali: po pravilu, radilo se o okviru agresorrtva i visoko moralizatorskom
humanitarno-imperijalistikom diskursu koji je sadrao diskurzivne strate-
gije viktimizacije Bonjaka (i Hrvata) i demonizacije Srba, uz estu primenu
istorijske analogije Srba sa nacistima, Bonjaka s Jevrejima, a politike zapad-
nih drava, naroito Velike Britanije i SAD, s politikom poputanja (appease-
ment) Hitleru pred II svetski rat. Tek sporadino, meu autorima hrvatskog
porekla, probijao se balkanistiki diskurs, poneto otvorenije od dobro pri-
krivenog orijentalistikog.
Veina ovih autora ula je u prouavanje prostora bive Jugoslavije uop-
te i BiH posebno bez ikakvog prethodnog istraivakog iskustva o njima,
Zakljuak 649
premda su istoriari Don Fajn (2003; 1996; 1994) i Robert Donia (2006, 1994),
te politikolozi Stiven Berg i Pol aup (Steven Burg, Paul Shoup) (1999), a u
manjoj meri i Tone Bringa (1995), norveka antropolokinja koja je sprovela
istraivanje u bosanskom selu pre rata, svakako izuzeci od tog pravila. Poet-
nici u prouavanju BiH motivaciju za istraivanje nalazili su iskljuivo u sli-
kama uasa (prethodno navedeni su motivaciju takoe nalazili i u uasima,
ali ne iskljuivo) kojima su prisustvovali posredstvom televizije ili bivajui na
novinarsko-humanitarnim zadacima u BiH. Te slike su ih vodile zakljuivanju
da se neto mora preduzeti, gde se to neto najee odnosilo na bombar-
dovanje bosanskih Srba, ako ne i Srbije. Upustili su se zato u pisanje instant
istorije (Stokes et all, 1996) kako bi sami doprineli, s jedne strane, razumeva-
nju situacije u BiH, a s druge strane buenju savesti strune i ire javnosti u
cilju pritiska na javno mnjenje koje bi uticalo na vlasti zapadnih zemalja da se
neto preduzme. U toj tenji ne treba da udi injenica da su zbog simpatija
prema strani koju su doivljavali kao rtvu u sukobu, Bonjacima, poeli da se
identifikuju sa njihovim zahtevima i da sve to oni trae smatraju legitimnim, a
da zahteve njihovih protivnika, koje su opaali i sami diskurzivno predstavljali
kao agresore, pa katkad i kao genocidne neljude, predstave kao neopravdane.
Od rane faze rata, svega par meseci po njegovom otpoinjanju, probila
se medijska pria o koncentracionim logorima i genocidu u BiH
836
(Gutman,
1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), i ona je umnogome uticala na opaaj Srba
kao novih nacista, a Bonjaka kao novih Jevreja. Takoe, medijska panja
kojoj je Sarajevo bilo izloeno nesumnjivo je doprinela simpatijama Zapada
za napaene Sarajlije, a metonimskim irenjem i za Bonjake u celini, poto
su relativno urbani i sekularni muslimani, beli jednoenci koji umeju uivati u
alkoholu, i meu kojima ene ne nose zar upravo ono to bi zapadnjaci voleli
da vide u svojim drutvima suoenim sa tekoama integracije muslimana koji
se sve vie obraaju religiji za odgovore na pitanja savremenosti.
Ova slika Bonjaka uticala je da se i BiH poinje shvatati kao posebna
vieetnika i uspeno modernizovana zemlja, jer to je imalo vrhunski znaaj
za drutveno-integrativnu funkciju saznanja u drutvima Zapada. Oni koji su
ovu i ovakvu poeljnu viziju drutva dovodili u pitanje, to je bila prevashodno
srpska strana u sukobu a u manjoj meri hrvatska, jer potonja je umela taktiki
manevar zalaganja za nezavisnu BiH predstaviti kao strateko opredeljenje,
doveli su sebe u poziciju neprijatelja Zapada, tj. Civilizacije, i meunarodnih
parija. Otud i pojava balkanizacije Srba, po kojoj je politiki nekorektno pri-
menjivati balkanistiki diskurs prema svim Balkancima, osim prema Srbima
(Hansen, 2006), te obilato korienje diskursa holokausta, kao jednog od pod-
diskursa humanitarnog imperijalizma u okviru agresorrtva.
836 U tome su se naroito isticala liberalna sredstva masovnog optenja u angloamerikom
svetu, npr. The New York Times, The Washington Post, The New Republic, The Guardian.
Paradoksalno, rat u BiH iskorien je u veini sluajeva za izriito ili pre-
utno ex post facto objanjenje Ratova za jugoslovensko naslee u celini (Zun-
dhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher, 2004; Hastings, 2003,
1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a, 1996b; Ali, Lifschultz
et. all, 1993). Poto su Srbi prepoznati kao agresori u BiH, onda su morali biti
agresori i u Sloveniji i Hrvatskoj. Na taj se nain proces nestajanja Jugosla-
vije znatno pojednostavljivao, jer je agresija Srbije, Slobodana Miloevia
i Srba uopte voenih njihovim genocidnim kosovskim mitom i njegovom
razradom u Gorskom vijencu (Anzulovi, 1999) i drugim intelektualnim pro-
izvodima srpske intelektualne elite (Grmek, Gjidara, imac, 2002), posebno
u Memorandumu SANU, bila u velikom delu javnosti Zapada, pa ak i one
strune, prihvaena kao neupitna. Posebno su akademski propagandisti sa
hrvatske strane, neki suptilnije i inteligentije (Banac, 1996a; 1996b; 1993; 1992;
1990; Lukic, Lynch, 1996) neki prilino grubo (Maga, 2003, 1993; Hoare, 2003;
1997; Grmek, Gjidara, imac, 2002; Anzulovi, 1999; Metrovi, 1996; Sadko-
vich, 1996; Cigar, 1995), ovu injenicu umeli da iskoriste u svrhe viktimizacije
Hrvata uz Bonjake. Srbi su, pak, demonizovani, pa kadto i dehumanizovani.
Razume se, ovakav pristup bio je krajnje jednostran, jer je zapostavljao
ideologiju i delanje drugih delatnika u procesu nestajanja SFRJ. Njime su se
oslobaali odgovornosti oni delatnici koji su sproveli jednostrane akte otce-
pljenja Slovenija i Hrvatska. Potonja, optereena hipotekama iz II svetskog
rata, nije mogla poeleti bolju priliku za legitimaciju savremenih nacionali-
stikih tenji, pa otuda i angaovanost hrvatskih autora, naroito liberalnih
protivnika Tumanovog reima, u demonizaciji Srba i viktimizaciji Bonjaka,
Hrvata i BiH. Bio je to njihov doprinos pravdanju hrvatskog nacionalizma. Iz
te i takve jednostranosti u najboljem sluaju je moglo da se sazna poneto o
negativnim stranama srpskog nacionalizma, a u najgorem, jedna nacija, srp-
ska, predstavljena je kao otelotvorenje Zla, a njeni protivnici otelotvorenje
Dobra. Naalost, saznajno neproduktivni manihejski pristup obeleio je veliku
veinu radova ove grupe istraivaa.
U saznajnom pogledu najvie su pruile studije onih autora koji su odavno
upueni u istraivanje istorije Jugoslavije, naroito Berga i aupa, pa onda, u
znatno manjoj meri, i starih istoriara BiH, Dona Fajna i Roberta Donie. Prvi
su bili manje pod uticajem moralizatorskog pristupa, uglavnom izbegava-
jui spremne okvire predstavljanja stvarnosti, premda su tu i tamo dolazili
pod uticaj okvira sukoba civilizacija i okvira agresorrtva. Drugi su, meutim,
bili pod prilinim uticajem okvira agresorrtva, pa je to ometalo znaajnije
saznajne doprinose, naroito tokom devedesetih (Donia, Fine, 1994). Docnije,
kad su se ratovi zavrili, i naroito posle 2000, kada je Srbija lagano i mukotr-
pno poela da se izvlai iz pozicije meunarodnog parije, ova dvojica autora,
a naroito doajen Fajn, napisali su zanimljive jeretike radove koji u Fajno-
vom sluaju ak dovode u pitanje poneke njegove zakljuke iz devedesetih
Zakljuak 651
(Fine, 2003). Takoe, u ovom kontekstu treba istai i originalno povezivanje
teorije meunarodnih odnosa sa kritikom balkanistikog diskursa i diskursa
genocida koje je ponudila danska profesorica meunarodnih odnosa i kriti-
arka diskursa Lene Hansen (2006).
Naposletku, treba naglasiti istraivanje francuskog sociologa Gzavijea
Bugarela (Xavier Bougarel, 2004) koji je svoju knjigu objavio na francuskom
1996. u vreme poplave histerinih i samo po imenu akademskih ostvarenja
o Jugoslaviji uopte i o Bosni i Hercegovini posebno. Objaviti kvalitetnu stu-
diju o BiH u to vreme, i to jo kao dotad relativno nepoznat u ovoj oblasti
prouavanja, bio je pouzdan znak da istraiva, osim nespornih naunih kva-
liteta, poseduje i izuzetno intelektualno potenje i nekonformistiko usme-
renje. Naalost, radi se o izuzetku koji do trenutka pisanja ovog rada nije pre-
veden na engleski jezik.
Leviarski izazov ideolokoj hegemoniji o kraju Jugoslavije
Analiza pisanja liberterskih leviara (omski, 2000; Herman, 2008; 2007;
2001; Donstoun, 2001) pokazuje da su oni, premda kritini u niem ili viem
stepenu prema reimu Slobodana Miloevia, bili prema njemu blagonakloniji
negoli prema drugim pojedinanim delatnicima u raspadu Jugoslavije. Takoe,
iako su manje ili vie bili svesni unutranjih protivrenosti SFRJ, oni su pre-
teni uzroni znaaj dali spoljanjim iniocima razbijanja: Nemakoj, Vatikanu i
Austriji u prvoj fazi razbijanja SFRJ, tj. do priznavanja Slovenije i Hrvatske od EU
15. januara 1992; dok u drugoj fazi koja otpoinje referendumom u BiH o neza-
visnosti oni poinju sve vie optuivati SAD i EU za krvavi kraj bive Jugoslavije.
Leviarska kritika ideologije najmonijih inilaca meunarodne politike
je uglavnom, u svojim optim obrisima, na mestu. Naime, jasno su prepoznati
hegemonistiki interesi vodeih zemalja i njihovih saveza na svetu. Takoe,
ameriki imperijalizam, doveden u vezu sa kapitalistikim svetskim sistemom,
prepoznat je kao ona materijalna sila koja pokree borbu za ideoloku hege-
moniju. Prepoznata je i saradnja junoslovenskih sa imperijalnim delatnicima
u procesu razgraivanja SFRJ, kao i ideoloke bliskosti koje su ovu saradnju
objanjavale i pravdale.
Meutim, postoje i bitna saznajna ogranienja ove kritike uslovljena
temeljnim sadrajima ideologije iz koje izrasta. Na prvom mestu, tu je ten-
dencija, najizraenija u pisanju Edvarda Hermana, da se zbog neprijateljstva
prema spoljnoj imperijalnoj politici SAD sve to ona tvrdi i za ta se zalae
osporava, ve zbog same injenice da ona to tvrdi. Moe se ak zastupati stav
da leviari umeju katkad i da iznevere ideale humanosti zarad opiranja ame-
rikom imperijalizmu. ini se da je to ponajvie sluaj sa negiranjem teze da
je u Srebrenici izvren zloin genocidne prirode.
Pristrasnost vodeih svetskih politiara i sredstava optenja svakako
treba analizirati i kritikovati, ali ne na utrb analize i kritikovanja ponaanja
onih kojima je autor ideoloki ili etniki blii. Liberterski leviari, meutim,
koriste okvir agresorrtva slino njihovim suparnicima meu levim libera-
lima (od kojih su neki ranije bili trockisti, poput Magaove i M. A. Hora, te Mar-
tina oa) i socijalnim demokratima, samo to su delatnici izmenili uloge. Dok
su kod veine levih liberala Srbi delati, a svi ostali na prostoru Jugoslavije
rtve, dotle su prema liberterskim leviarima Srbi rtve, a Amerikanci i Nemci
delati, dok su Hrvati, Bonjaci i Albanci egrti i klijenti delatovi. Dakle, okvir
je isti, ali su uloge razliito podeljene, a odstupanja od stvarnosti u oba slu-
aja mogu biti velika.
Razume se, delanja velikih i monih politikih delatnika uvek treba da
budu podvrgnuta otrijoj analizi i kritici od delanja malih koja se esto odvi-
jaju u veoma suenom manevarskom prostoru. U tom svetlu, veoma je zabri-
njavajua tendencija istraivaa iz akademskog sveta monih drava i boga-
tih univerziteta da veu panju posveuju zloinima mikrozloinaca koji se
suprotstavljaju volji makro-zloinaca. No, to ne sme da odvue panju ni istra-
ivaima iz malih i siromanih zemalja i univerziteta koji bi se samo bavili svet-
skim nepravdama, a zanemarivali nepravde koje pripadnici njihove nacije ine
susednim nacijama. Potrebno je, prema tome, istraivati celinu drutvenih
odnosa na globalnom nivou, barem u onoj meri u kojoj je i sopstveno drutvo
ujedno sudeonik i tvorevina globalnih kretanja. Jedino na taj nain mogue
je umai opasnostima provincijalizma u drutvenim naukama.
Uporedno-istorijska istraivanja
Uporedno-istorijska istraivanja, pod uslovom da se izvode na istorian i
metodoloki ispravan nain, osim to omoguuju beg iz provincijalizma, treba
da otkrivaju neophodne i dovoljne uslove javljanja neke drutvene pojave.
U tom smislu, nestanci vienacionalnih federacija su njihov legitiman pred-
met istraivanja.
Dosadanja istraivanja ovakvih ambicija nisu bila toliko uporedno-isto-
rijske koliko uporedno-institucionalne prirode. Uporedno istraivanje insti-
tucija svakako jeste neophodno, ako se eli doi do saznanja o posledicama
institucionalnih ustrojstava na funkcionisanje i nestanak drava, ali ono nije
dovoljno, ve se moraju preduzeti i sloenija poreenja istorijskog naslea
i politike kulture kako bi se inioci dugog trajanja uveli u analizu. Ako se
ostane na uporedno-institucionalnoj analizi politikih i izbornih sistema (Stepan,
Linz, 1992) ili socijalistikih etnofederacija, tada se najbolje moe procenji-
vati uticaj sistemskih inilaca srednjeg trajanja, pa u dobroj meri i uticaj ini-
laca kratkog trajanja poto oni proishode iz njih, ali uticaj long dure inilaca
Zakljuak 653
ostaje van istraivake ie, i to je glavna mana inae vrednih istraivanja Valeri
Bans (Valerie Bunce 2004; 1997) i Beverli Kroford (Beverly Crawford, 1998a,
1998b, 1998c). Prednost takvih istraivanja je u tome to istraiva najlake
moe proveriti da li sekundarni izvori zasluuju poverenje, zato to su upo-
zorenja o moguim ili verovatnim negativnim posledicama nekog instituci-
onalnog ustrojstva u budunosti pravljena u vreme kada kraj drave jo nije
usledio, dok je u istoriografskim delima to neto tee utvrditi zato to ex post
facto zakljuivanje esto zavodi na pogrean trag. Lenard Koen (Lenard Cohen,
2008) i Aleksandar Pavkovi (2007) su pokazali da uporedno-institucionalna
sinhrona perspektiva mora biti dopunjena dubinskim dijahronim uporedno-
istorijskim pogledom kako bi se dolo do potpunijih i preciznijih saznanja.
Institucionalno poreenje Jugoslavije i BiH Roberta Hejdena (2003)
veoma je korisno za uvianje prirode upliva najveih svetskih sila na stvara-
nje institucionalnog ustrojstva BiH u odnosu na isti takav upliv kad je u pitanju
rasturanje Jugoslavije. Pristrasnost SAD i njihovih evropskih saveznika poka-
zuje se na taj nain u svoj svojoj snazi, iako Hejdenu to nije bilo prevashodno
cilj, ve pokazivanje pogubnosti primene naela ustavnog nacionalizma za
odranje vienacionalne drave.
Uporedno-istorijska istraivanja genocida i etnikih progona, to postaje
sve ea tema istraivanja otkad je oboren reim Slobodana Miloevia, ponu-
dili su Majkl Men (Mann, 2005) i Norman Neimark (Naimark, 2005). Prvi je poka-
zao da su ove pojave povezane sa modernou, civilizacijom i demokratijom, a
drugi, uprkos uporednom istraivakom okviru, nije izbegao upotrebu diskur-
zivne strategije personalizacije, te hladnoratovskog okvira i okvira agresorrtva.
Prema Menu, moderna demokratija, i naroito njeno poetno uobliava-
nje u liberalnom obliku, bili su po pravilu ogranieni na posebne drutvene
grupe, dok su neke druge grupe bile iskljuene. Men je pokazao da su isklju-
ene drutvene grupe mogle biti ne samo diskriminisane ve se pribegavalo
i njihovom istrebljenju u sluaju, primerice, severnoamerikih i junoameri-
kih Indijanaca. Kriznu situaciju predstavlja naroito poetna demokratizacija,
kada neka manjinska grupa, moda, dovodi u pitanje tek nastajui dravni
okvir liberalne demokratije, jer veinska grupa moe doi u iskuenje da upo-
trebi silu kako bi obezbedila svoju dravu, a demokratija se zapravo pomalja
kao manje ili vie liberalna etnokratija. Ratovi za jugoslovensko naslee bili
su praeni upravo uspostavljanjem ovakvih etnokratija u kojima su veinske
nacije u nekadanjim federalnim jedinicama Jugoslavije nastojale da sebi pri-
piu sva prava, a da pripadnike manjina u manjoj ili veoj meri diskriminiu.
Onda kada su manjine pruile otpor, veine su pokuavale da ih pokore, dis-
kriminiu ili proteraju, kako bi obezbedile dravnu teritoriju od ugroavanja.
U tom smislu je bezbednosna dilema, na kojoj je, osim Mena, insistirao i Beri
Pouzen (Barry Posen, 1993), ona pojava koja objanjava neposredno izbijanje
rata i nastajanje etnikih progona.
Opti zakljuak koji se moe izvui iz sumarnog pregleda pisanja o kraju
Jugoslavije jeste da su opte ideoloko usmerenje, teorijska usmerenost, naci-
onalna ili etnika pripadnost istraivaa, te duina istraivanja i vrednosni
odnos prema predmetu istraivanja bili veoma vani za razumevanje odnosa
svakog pojedinog istraivaa prema kraju Jugoslavije. Uopte, oni koji su
se due bavili Jugoslavijom, imali pozitivan vrednosni stav prema njoj kao
vienacionalnoj politikoj zajednici, krajnji leviari, i graani vienacionalnih
drava (naroito onih, ali ne iskljuivo, koje nisu u NATO), te oni koji su prime-
njivali uporedni metod lake su uviali preplitanje unutranje strukture rival-
skih nacionalizama u Jugoslaviji sa uticajem meunarodnog inioca na kraj
Jugoslavije od konzervativaca ili (levih) liberala, pristalica nacionalnih drava,
feministkinja, zaljubljenika u NATO savez i u BiH kojima je poreenje potonje
sa Jugoslavijom bilo strano. Hrvatski i srpski istraivai su najee suprot-
stavljeni u tumaenju kraja Jugoslavije, jer prvi rat vide gotovo iskljuivo kao
agresiju Srbije, u emu se slau sa bonjakim autorima (o pitanju uloge
Hrvatske u ratu u BiH saglasnost ne postoji ni meu hrvatskim autorima), a
drugi kao secesiju Slovenije i Hrvatske ili kao graanski rat uz meanje ili
odluujuu pomo zapadnih sila, u prvom redu Nemake i SAD.
Razume se, Jugoslavija je predstavljala relativno malu i nemonu politiku
zajednicu, ali znatno veu i moniju od svakog od pojedinih njenih delova,
kojoj je cilj bio da ponudi bezbednost, to bri privredni prosperitet i ubrzani
drutveni razvoj kao nadoknadu prethodnog zaostajanja, te to vei stepen
nezavisnosti od monijih delatnika na evropskoj i svetskoj sceni. Takoe, ona
je trebalo da obezbedi harmonizaciju odnosa meusobno slinih nacija koje
su se u prolosti politiki sukobljavale u okviru jedne politike zajednice. Naa-
lost, u mnogo emu Jugoslavija nije uspela zbog unutranje rivalske struk-
ture nacionalnih ideologija Srba i Hrvata (Baki, 2004; Banac 1988), koju su
neprijateljski nastrojene spoljne sile umele iskoristiti u dva navrata za samo
70 godina postojanja Jugoslavije.
Pa ipak, njen doprinos deprovincijalizaciji i pacifikaciji prostora ne sme
biti potcenjen, jer najdui period mira, bez obzira na to to se odvijao za
vreme Hladnog rata koji je obeshrabrivao unutardravne sukobe u Evropi,
juni Sloveni su iskusili upravo za vreme trajanja socijalistike Jugoslavije. Kul-
turno-obrazovna saradnja i zdravi rivalitet, primerice, univerziteta i pozorita
u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu bili su veoma podsticajni za intelektualno
sazrevanje i razbijanje provincijalnih okvira koji steu sva poslejugosloven-
ska drutva. Ova seanja na pozitivne doprinose Jugoslavije sluie razumni-
jim pojedincima da uspostavljaju saradnju meu nacijama i njihovim kultu-
rama u budunosti.
Izvori
Blog Marka Atile Hora http://greatersurbiton.wordpress.com/, pristupljeno 6. aprila
2008.
The Guardian and The Observer Digital Archive, http://archive.guardian.co.uk/Default/
Skins/DigitalArchive/Client.asp?Skin=DigitalArchive&enter=true&AW=1209419
944106&AppName=2, pristupljeno 20. IV 2008.
Living Marxism LM, http://web.archive.org/web/20000302181546/www.informinc.
co.uk/LM/research/index.html, pristupljeno 20. IV 2008.
Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 19911995, Istraivako-dokumentacioni centar
Sarajevo, http://www.idc.org.ba/prezentacija/rezultati_istrazivanja.htm (pristu-
pljeno 10. avgusta 2007).
News and Letters, http://www.newsandletters.org/back_issues.htm, pristupljeno 20.
IV 2008.
The New Statesman, http://www.newstatesman.com/archive, pristupljeno 20. IV 2008.
The New York Times, (uvodnici, kolumne u kojima je pisano o nestanku Jugoslavije
i Ratovima za jugoslovensko naslee objavljivani izmeu 1990. i 2007), http://
www.nytimes.com/, pristupano 5. I 200620. IV 2007.
Nizozemski institut za dokumentaciju rata (NIOD), http://srebrenica.brightside.nl/sre-
brenica/, pristupljeno 7. aprila 2008.
Politika, (intervjui intelektualaca objavljivani izmeu 1990. i 2008).
Tanjug Press crveni bilten 19911993.
Velika Srbija (19922007).
Zmagazine/Znet, http://www.zcommunications.org/zmag/archive, pristupljeno 20.
IV 2008.
Navoena i analizirana literatura
Albert, Michael (2003). Parecon: Life After Capitalism, http://www.zmag.org/books/
pareconv/parefinal.htm, pristupljeno 27. IV 2008.
Ali, Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993). Why Bosnia? Writings on the Balkan
War. Stony Creek: The pamphleteers Press Inc.
Ali, Tariq (2000). Masters of the Universe?: NATOs Balkan Crusade. London: Verso.
Alison, Miranda (2007). Wartime sexual violence: womens human rights and ques-
tions of masculinity. Review of International Studies, Vol. 33, pp. 7590.
Allcock, John (2009). The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia.
In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Contro-
versies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Pur-
due University Press.
Allcock, John (2000). Explaining Yugoslavia. New York: Columbia University Press.
Allen, Beverly (2002). Women in Bosnia Today: Notes on Gender Issues for Us All,
http://www.dccam.org/Projects/Affinity/SIF/DATA/2002/page1691.html, pris-
tupljeno 20. V 2008.
Allen, Beverly (1996). Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-Herzegovina and
Croatia. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Allman, T. D. (1993). Serbias Bloody War. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.)
(1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteers
Press Inc.
Anzulovi, Branislav (1999). Heavenly Serbia: From Myth to Genocide. New York and
London: New York University Press.
Artman, Florans (2001). Miloevi: Dijagonala laufera. Beograd: Dan Graf.
Anderson, Benedikt (1998). Nacija: Zamiljena zajednica, Beograd: Plato.
Avakumovi, Ivan (1964). History of the Communist Party of Yugoslavia. Aberdeen:
Aberdeen University Press.
Axt, Heinz-Jrgen (1993). Hat Genscher Jugoslawien entzweit? Mythen und Fakten
zur Aussenpolitik des vereinten Deutschlands, Europa Archiv, Vol. 48, No. 12, 25
June 1993, pp. 351360.
Baki, Jovo i Pudar Gazela (2008). Ratovi za jugoslovensko naslee i rat za simboliku
hegemoniju. U: Kolsto Pol, eri Gordana i Jusi Tarik (ur.) Intima javnosti.
Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju.
Baki, Jovo (2006). Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity), nacion-
alizmu i naciji, Sociologija, XLVIII, No. 3, str. 231264.
Baki, Jovo (2004). Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma.
Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin.
Baki, Jovo (1999). Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija, Nova
srpska politika misao, Vol. 6, No. 12, str. 2755.
Baki, Jovo (1998). Da li je zapadna javnost u Srbima prepoznala neprijatelja, anal-
iza sadraja TANJUG PRESS crvenih biltena (januar 1991. decembar 1993),
Socioloki pregled, Vol. XXXII, br. 1, str. 329.
Baki, Jovo (1997a). Vojin Mili i nacija, Sociologija, Vol. XXXXIX, br. 4, str. 589608.
Baki, Jovo (1997b). Pisanje strane tampe o raspadu Jugoslavije i ratu voenom na
njenom tlu (januar 1991. mart 1992), analiza sadraja TANJUG PRESS crvenih
biltena, Sociologija, Vol. XXXIX, br. 3, str. 401423.
Baki-Hayden, Milica (2006). Varijacije na temu Balkan. Beograd: Filip Vinji i IFDT.
Baki-Hejden, Milica (1998). Reprodukcija orijentalizma: Primer bive Jugoslavije,
Filozofija i drutvo, br. 14, str. 101119.
Baki-Hayden, Milica, Hayden Robert (1992). Orientalist Variations on the Theme Bal-
kans: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics, Slavic Review,
Vol. 51, No. 1, pp. 115.
Bali, Smail (1993). Culture Under Fire. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.)
(1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteers
Press Inc.
Banac, Ivo (1996a). Bosnian Muslims: From Religious Community to Socialist Nation-
hood and Postcommunist Statehood, 19181992. In: Pinson, Mark (ed.) (1996),
The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle
Ages to the Dissolution of Yugoslavia, Cambridge, Massachusetts: Harvard Uni-
versity Press.
Banac, Ivo (1996b). Foreward: The Politics of Cultural Diversity in Former Yugoslavia.
In: Ramet Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the
Death of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press.
Banac, Ivo (1993). Separating History from Myth: An Interview with Ivo Banac. In: Ali
Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan
Banac, Ivo (1992). The Fearful Asymmetry of War: The Causes and Consequences of
Yugoslavias Demise, Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 141174.
Banac, Ivo (1990a). Sa Staljinom protiv Tita: Informbirovski rascjepi u jugoslavenskom
komunistikom pokretu. Zagreb: Globus.
Banac, Ivo (1990b). Political Change and National Diversity, Daedalus, Vol. 119, No.
1, pp. 141159.
Banac, Ivo (1988). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: porijeklo, povijest, politika. Zagreb:
Globus.
Banac, Ivo (1983). The Confessional Rule and the Dubrovnik Exception: The Origins
of the Serb-Catholic Circle in Nineteenth Century Dalmatia, Slavic Review, Vol.
42, No. 3, pp. 448474.
Navoena i analizirana literatura 659
Banaevi, Nikola (1974). Beleka u: Petar Petrovi Njego: Gorski vijenac. Beograd i
Cetinje: Prosveta i Obod.
Bandovi, Safet (2003). Etniko-historiografski stereotipi i sintetike nacije. U:
Redi Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 19902000:
nauni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjet-
nosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/specedi-
tions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Bans, Valeri (2004). Da li je etno-federalizam reenje za problem? U: Mundjiu Pipidi
Alina, Krastev Ivan (ur.), Nacionalizam posle komunizma: Nauene lekcije, Beograd:
Beogradski fond za politiku izuzetnost.
Barry, Kevin A. and Holmes Mary (1999). Serb genocide, NATO bombing intensify,
News and Letters, June 1999, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/
June/6.99_olat.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Baudrillard Jean (1996). No Pity for Sarajevo; The Wests Serbianization; When the
West Stands In for the Dead. In: Cushman Thomas, Metrovi Stjepan (ed.) (1996),
This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and Lon-
don: New York University Press.
Bennett, Christopher (1995). Yugoslavias Bloody Collapse: Causes, Course and Conse-
quences. London: Hurst and Company.
Biserko, Sonja (pr.) (2004). Miloevi vs Jugoslavija, Beograd: Helsinki odbor za ljud-
ska prava.
Bart, Fredrik (1997). Etnike grupe i njihove granice, Beograd: XX vek.
Bartulin, Nevenko (2006). The Ideology of Nation and Race: The Croatian Ustasha Regime and
Its Policies Toward Minorities in the Independent State of Croatia, 19411945. Elektron-
ska verzija doktorske disertacije odbranjene na Univerzitetu Novi Juni Vels (Univer-
sity of New South Wales), http://www.library.unsw.edu.au/~thesis/adt-NUN/uploads/
approved/adt-NUN20070911.113128/public/01front.pdf, pristupljeno 12. maja 2008.
Bax, Mark (2000). Warlords, Priests and the Politics of Ethnic Cleansing: A Case Study
From Rural Bosnia Hercegovina, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 1, pp.
1636.
Belanger, S. and Pinard M. (1991). Ethnic Movements and the Competition Model:
Some Missing Links, American Sociological Review, 56/4.
Benda, ilijen (1996). Izdaja intelektualaca. Beograd: Socijalna misao.
Bendix, Reinhard (1978). King or People: Power and the Mandate to Rule. Berkeley: Uni-
versity of California Press.
Benson, Leslie (2004). Yugoslavia: A Concise History. London and New York: Palgrave
Macmillan.
Bilandi, Duan (1999). Hrvatska moderna povijest. Zagreb: Golden marketing.
Bilandi, Duan (1986). Jugoslavija Poslije Tita 19801985. Zagreb: Globus.
Bjelajac, Mile, unec Ozren (2009). The War in Croatia, 19911995. In: Charles Ingrao
and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washington
D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press.
Bjeli, Duan, Savi Obrad (2003). Balkan kao metafora: Izmeu globalizacije i fragment-
acije. Beograd: Beogradski krug.
Boban, Ljubo (1965). Sporazum CvetkoviMaek. Beograd: Institut drutvenih nauka.
Bogdanovi, Mira (2009). Jugoslavenski disidenti i hladni rat, Sociologija, Vol. LI, No.
2, str. 113136.
Boji, Mehmedalija (2001). Historija Bosne i Bonjaka (VIIXX vijek). Sarajevo: ahinpai.
Bokovoy, Melissa K., Irvine Jill A., and Lilly Carol S. (ed.) (1997), State-Society Relation
in Yugoslavia, 19451992. New York: St. Martins Press.
Botev, Nikolaj, (2002). Pogled preko barikada: etniki meoviti brakovi u bivoj Jugo-
slaviji 19621989. U: Halpern Doel M., Kaidikel Dejvid A. Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Bringa, Tone (1995). Being Muslim the Bosnian Way. Princeton, NJ: Princeton Univer-
sity Press.
Bringa, Tone (1993). Nationality Categories, National Identification and Identity For-
mation in Multinational Bosnia, Anthropology of East Europe Review, Vol. 11,
No. 12, http://condor.depaul.edu/~rrotenbe/aeer/aeer11_1/bringa.html, pris-
tupljeno 20. V 2008.
Brok, Piter (1995). Hukako novinarstvo. U: Ivanovi ivota (pr.) Srbija mora umreti:
Istina i la o graanskom ratu u Jugoslaviji. Beograd: Filip Vinji.
Brown, Michael E. (ed.) (1993). Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ:
Princeton University Press.
Brubaker, Rogers, Laitin David (1998). Ethnic and nationalist violence, Annual Review
of Sociology, V. 24, pp. 423452.
Brubaker, Rogers (1996). Nationalism Reframed: Nationhood and the national question
in the New Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
Brunnborg, Helge, Lyngstad, Hovde Torkild, Urdal Henirk (2003). Accounting for Gen-
ocide: How Many Were Killed in Srebrenica?, European Journal of Population, Vol.
19, 229248.
Budding Audry, H. (2008). Nation/People/Republic: Self-Determination in Socialist
Yugoslavia. In: Cohen, Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse
in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West
Lafayette, IN: Purdue University Press.
Budding, Audry H. (2004). Srpski nacionalizam u XX veku. U: Biserko Sonja (pr.)
Miloevi vs Jugoslavija, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava.
Bugarel, Ksavije (2004). Bosna: Anatomija rata. Beograd: Fabrika knjiga.
Bunce, Valerie (1997). The Yugoslav Experience in Comparative Perspective. In: Boko-
voy Melissa, Irvine, Jill, Lilly Carol (ed.), State Society Relations in Yugoslavia, 1945
1992. New York: St. Martins Press.
Burg, Steven L., Shoup Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict
and International Intervention. Armonk NY: M. E. Sharpe.
Burg, Steven L. (1986). Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia, Soviet Studies, Vol. 38,
No. 2, pp. 170193.
Calhoun, Craig (1993). Nationalism and Ethnicity, Annual Review of Sociology, 19:
21139.
Calic, Marie-Janine (2009). Ethnic Cleansing and War Crimes, 19911995. In: Charles
Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Washing-
ton D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University Press.
Campbell, David (2002a). Atrocity, memory, photography: imagining the concentra-
tion camps of Bosnia the case of ITN versus Living Marxism, Part I, Journal of
Human Rights, Vol. 1, No. 1, pp. 133.
Campbell, David (2002b). Atrocity, memory, photography: imagining the concentra-
tion camps of Bosnia the case of ITN versus Living Marxism, Part II, Journal of
Human Rights, Vol. 1, No. 2, pp. 143172.
Campbell, David (1999a). Apartheid Cartography: the political anthropology and
spatial effects of international diplomacy in Bosnia, Political Geography, Vol. 18,
pp. 395435.
Campbell, David (1999b). Contra Wight: the errors of premature writing, Review of
International Studies, Vol. 25, pp. 317321.
Campbell, David (1998). National Deconstruction: Violence, Identity, and Justice in Bos-
nia. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Campbell, David (1998). MetaBosnia: narratives of the Bosnian War, Review of Inter-
national Studies, Vol. 24, pp. 261281.
Campbell, John C. (1967). Titos separate road America and Yugoslavia in World Poli-
tics. New York: Harper Row.
Caplan, Richard (2005). International Governance of War-Torn Territories: Rule and
Reconstruction. Oxford and New York: Oxford University Press.
Cesarec, A. (1923). Stjepan Radi u Jugoslaviji, Knjievna republika, br. 23, knj. 1.
Chilton, Paul (2006). Analysing Political Discourse: Theory and Practice. London and
New York: Routledge.
Chomsky, Noam (1970). Notes on Anarchism. U: Daniel Gurin, Anarchism: From The-
ory to Practice, 1970, http://www.chomsky.info/articles/1970----.htm, pristupljeno
9. marta 2008.
Chossudovsky, Michel (1996). Dismantling Yugoslavia; Colonizing Bosnia, Covert
Action, No. 56, Spring 1996. (elektronska verzija: http://www.hartford-hwp.com/
archives/62/022.html, pristupljeno 12. III 2008).
Cigar, Norman (1995). Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing. College Sta-
tion: Texas A and M University Press.
Cohen, Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008). State Collapse in South-Eastern
Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafayette, IN: Pur-
due University Press.
Cohen, Lenard J. (2008). Disintegrative Synergies and the Dissolution of Socialist Fed-
erations: Yugoslavia in Comparative Perspective. In: Cohen Lenard J., Dragovi-
Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives
on Yugoslavias Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Cohen, Lenard J., 2002. Serpent in the Bosom, The Rise and Fall of Slobodan Miloevi.
Boulder, Colorado: Westview Press.
Cohen, Lenard J. (1995). Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia. Boulder, CO:
Westview Press.
Cohen, Philip J. (1996a). Serbias Secret War: Propaganda and Deceit of History. College
Station: Texas A and M University Press.
Cohen, Philip J. (1996b). The Complicity of Serbian Intellectuals in Genocide in the 1990s.
In: Cushman, Thomas, Metrovi Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western
Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
Connor, Walker (1984). The National Question in Marxist-Leninist Theory and Strategy.
Princeton: Princeton University Press.
Conversi, Daniele (2003). The Dissolution of Yugoslavia: Secession by the Centre?. In:
Coakley John (ed.), The Territorial Management of Ethnic Conflict. London, Port-
land: Frank Cass.
Conversi, Daniele (2000). Central secession: towards a new analytical concept? The
case of Yugoslavia, Journal of Ethnic and Migration Studies, Vol. 26, No. 2, pp.
333355.
Conversi, Daniele (1996). Moral Relativism and Equidistance in British Attitudes to
the War in the Former Yugoslavia. In: Cushman Thomas, Metrovi Stjepan (ed.)
(1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and
London: New York University Press.
Cooper, Robert (2002). The new liberal imperialism, Observer, 7. IV 2002, http://www.
guardian.co.uk/world/2002/apr/07/1, pristupljeno 5. V 2011.
Crampton, Richard J. (2002). The Balkans: Since the Second World War. London: Long-
man.
Crawford, Beverly, Lipschutz Ronnie D. (ed.) (1998). The Myth of Ethnic Conflict: Pol-
itics, Economics and Cultural Violence. Berkeley: University of California Press.
Crawford, Beverly (1998a). Explaining Cultural Conflict in the ex-Yugoslavia: Institu-
tional Weakness, Economic Crisis, and Identity Politics. In: Crawford Beverly and
Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of Ethnic Conflict. Berkeley: University of Cal-
ifornia Press, pp. 197260.
Crawford, Beverly (1998b). The Causes of Cultural Conflict: An Institutional Approach.
In: The Myth of Ethnic Conflict. Berkeley: University of California Press, pp. 343.
Crawford, Beverly (1998c). The Causes of Cultural Conflict: Assessing the Evidence.
In: Crawford Beverly and Lipschutz Ronnie D. (ed.), The Myth of Ethnic Conflict.
Berkeley: University of California Press, pp. 513561.
Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. London and New York: I. B. Tauris
Publishers.
Cushman, Thomas, Metrovi Stjepan (ed.) (1996). This Time We Knew: Western
Responses to Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
ar-Drnda, Hatida (2003). Historijska literatura o vakufima 19902001. godina. U:
Redi Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 19902000:
nauni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i
umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.
ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX
2008).
avoki, Kosta (2006). Badingova protiv Badingove: Dva lica istog pisca u sluaju Slobo-
dana Miloevia. Beograd: Nikola Pai.
endler, Dejvid (2001). Zapadna intervencija i dezintegracija Jugoslavije. U: Degra-
dirana mo, (ur.) Hemond Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato.
omski, Noam (2000). Novi humanistiki militarizam: lekcije Kosova. Beograd: Filip
Vinji.
omski, Noam (1995) ta to u stvari hoe Amerika. Beograd: Institut za politike studije.
orovi, Vladimir (2005). Ilustrovana istorija Srba (6 tomova). Beograd: Narodna knjiga
i Politika.
osi, Dobrica (2004). Pievi zapisi (19921993). Beograd: Filip Vinji.
urak, Nerzuk (2006). Obnova bosanskih utopija. SarajevoZagreb: Synopsis.
Daalder, Ivo H., OHanlon Michael E. (2000). Winning Ugly: NATOs War to Save Kosovo.
Washington: Brookings Institution.
Dedijer, Vladimir, Mileti Antun (1990). Genocid nad Muslimanima. Sarajevo: Svjetlost.
Deichmann, Thomas (1997). Picture that fooled the world. LM, Issue 97, http://web.
archive.org/web/19991110185707/www.informinc.co.uk/LM/LM97/LM97_Bos-
nia.html, pristupljeno 19. III 2008.
Dejzings, Ger (2005). Religija i identitet na Kosovu. Beograd: XX vek.
Denitch, Bogdan (1993). A Personal Report: The Last Days of Yugoslavia. In: Ali Rabia
and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War.
Stony Creek: The pamphleteers Press Inc.
Dimi, Ljubodrag (1996). Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije (1. tom). Beograd:
Stubovi kulture.
Dimitrijevi, Vojin (1996). Sukobi oko Ustava iz 1974. U: Popov Neboja (pr.) Srpska
strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju. Beograd: Republika.
Dixon, Paul (2003). Victory by Spin? Britain, the US and the Propaganda War over Kos-
ovo. Civil Wars, Vol. 6, No. 4, pp. 83106.
Dmitryev, Franklin (2001). Depleted Uranium, News and Letters, http://www.news-
andletters.org/Issues/2001/Jan-Feb/1.01_uranium.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Dobbins, James F. (200304). Americas Role in Nation-Building: From Germany to
Iraq. Survival, Vol. 45, No. 4.
Donia, Robert (2006). Sarajevo: A Biography. London: Hurst and Co.
Doubt, Keith (2003). Sociologija nakon Bosne. Sarajevo: Buybook.
Dragosavac, Duan (1985). Zbivanja i svjedoenja. Zagreb: Globus.
Dragovi-Soso, Jasna (2008). Why Did Yugoslavia Disintegrated? An Overview of Con-
tending Explanations. In: Lenard J. Cohen and Jasna Dragovi-Soso. State Col-
lapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration.
West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Dragovi-Soso, Jasna (2004). Spasioci nacije: Intelektualna opozicija Srbije i oivljavanje
nacionalizma. Beograd: Fabrika knjiga.
Donston, Dajana (2005). Suludi krstai: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada. Beograd:
Izdavaki grafiki atelje M.
Donston, Dajana (2001). Novi krstaki pohod. U: Degradirana mo, (ur.) Hemond
Filip i Herman Edvard, Beograd: Plato.
Duda, Tim (2003). Srbi: Istorija, mit i razaranje Jugoslavije. Beograd: Dan Graf.
Duda, Tim (2002). Kosovo: Rat i osveta. Beograd: B92.
Pristupljeno 1. II 2006.
oki, Dejan (ed.) (2003). Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 19181992, London:
Hurst and Company.
ilas, Aleksa (1990). Osporavana zemlja: Jugoslovenstvo i revolucija. Beograd: Knjievne
novine.
urev, Branislav (2004). Koliko dece treba Srbiji?, Stanovnitvo, No. 14, str. 2944.
uri, Vladimir, uri Slobodan, Kicoev Saa (1995). The Ethnic Structure of the Pop-
ulation in Vojvodina. In: The Serbian Question in the Balkans. Beograd: Faculty of
Geography (elektronska verzija: http://www.rastko.org.yu/istorija/srbi-balkan/
djuric-curcic-kicosev-vojvodina.html, pristupljeno 20. V 2008).
Ekmei, Milorad (2000). Historiography By the Garb Only. http://www.kosovo.net/
nmalk9.html. Ekmei, Milorad (1995). Shorter history, DIALOGUE 15, Paris 1995,
Noel Malcolm, Bosnia. A Short History, Macmillan, London 1994, pp 332, http://
www.kosovo.net/nmalk9.html, pristupljeno 2. II 2008.
Ekmei, Milorad (1989). Stvaranje Jugoslavije 17901918. Beograd: Prosveta.
Elijas, Norbert (2001). Proces civilizacije: Sociogenetika i psihogenetika istraivanja.
Sremski Karlovci Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Emmert, Thomas A. (2003). A Crisis of Identity: Serbia at the End of the Century. In:
Norman Naimark, and Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford:
Stanford University Press.
Entman, Robert M. (1993). Framing: Toward Clarification of a Fractured Paradigm,
Journal of Communication, (Autumn 1993), 43, 4, pp. 5158.
Filipovi, Muhamed (2003). Bosna i Hercegovina u okovima nacionalizma: uloga nacion-
alnih ideja, nacionalnih politikih ideologija i politika u dravnom i ustavnopravnom
razboju Bosne i Hercegovine tokom XX stoljea. Sarajevo: Svjetlost.
Filipovi, Muhamed (2002). Pitanje odgovornosti za rat u Bosni i Hercegovini 19921996.
godine. Sarajevo: Svjetlost.
Fine, John V. A. Jr. (2006). When Ethnicity Did not Matter in the Balkans: A Study of
Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and
Early-Modern Periods. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fine, John V. A. (2003). Heretical Thoughts about the Postcommunist Transition in the
Once and Future Yugoslavia. In: Norman Naimark and Holly Case (ed.), Yugosla-
via and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Fine, John V. A. (1996). The Medieval and Ottoman Roots of Modern Bosnian Society.
In: Pinson Mark (ed.), The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Develop-
ment from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachu-
setts: Harvard University Press.
Fine, John V. A. Jr. (1987). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late
Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fine, John V. A. Jr. (1983). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth
to the Late Twelfth Century. Ann Arbor: University of Michigan Press.
Fink, Shery (1996). The Anti-Genocide Movement on American College Campuses: A
Growing Response to the Balkan War. In: Cushman Thomas, Metrovi Stjepan
(ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New
York and London: New York University Press.
Finkelstein, Norman (2003).The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of
Jewish Suffering. London: Verso.
Ford, Chris (1999). Supporting Kosovas struggle for self-determination, News and
Letters, http://www.newsandletters.org/Issues/1999/May/5.99_cford.htm, pris-
tupljeno 26. III 2008.
Foucault Michel (1994). Znanje i mo. Zagreb: Globus.
Fueredi, Frank (1992). Cleansing the Holocaust. LM, Issue 48, http://classic-web.
archive.org/web/20000523110812/www.informinc.co.uk/LM/LM48/LM48_Holo.
html, pristupljeno 1. IV 2008.
Gabri, Ale (2004). The National Question in Yugoslavia in the Immediate Post-War
Period. In: Fischer, Jasna, Gabri Ale, Gibianskii Leonid J., Klein Edith S., Preus-
sen Ronald W. (ed.), Jugoslavia v hladni vojni/Yugoslavia in the Cold War. Ljubljana:
Intitut za novejo zgodovino, Ljubljana, University of Toronto.
Gagnon, Jr. V. P. (2004). The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s. Ithaca
and London: Cornell University Press.
Gallagher, Tom (2004). Miloevi, Serbia, and the West during the Yugoslav Wars
19911995. In: Hammond, Andrew, The Balkans and the West, London: Ashgate.
Gelner, Ernest (1997). Nacije i nacionalizam. Novi Sad: Matica srpska.
Glaurdi, Josip (2010). Review Essay: Charles Ingrao and Thomas A. Emmert, eds.
Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars Initiative. West Lafayette,
IN: Purdue University Press. East European Politics and Societies, Vol. 24, No. 2,
pp. 294309.
Gleni, Mia (2002). Pad Jugoslavije: Trei balkanski rat. Beograd: Samizdat B92.
Gligorijevi, Branislav (1992). Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje. Beograd: Insti-
tut za savremenu istoriju.
Goldhagen, Daniel J. (1998). Hitlerovi dobrovoljni delati obini Nemci i holokaust.
Beograd: B92.
Goldstein, Ivo i Slavko (200?) Srbi i Hrvati u Narodnooslobodilakoj borbi u Hrvat-
skoj, http://www.cpi.hr/download/links/hr/7243.pdf, pristupljeno 20. VIII 2008.
Goldsvorti Vesna (2003). Invencija i in(ter)vencija: retorika balkanizacije. U: Bjeli
Duan, Savi Obrad. Balkan kao metafora: Izmeu globalizacije i fragmentacije.
Beograd: Beogradski krug.
Golubi, Stjepko, Campbell Susan, Golubi Thomas (1993). How Not to Divide the
Indivisible. In: Ali Rabia and Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writ-
ings on the Balkan War. Stony Creek: The pamphleteers Press Inc.
Gordi, Erik (2001). Kultura vlasti u Srbiji: Nacionalizam i razaranje alternativa. Beograd.
Samizdat B92.
Gordy, Eric (2008). Destruction of the Yugoslav Federation: Policy or Confluence of
Tactics. In: Cohen Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in
South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafay-
ette, IN: Purdue University Press.
Gow, James (2003). The Serbian Project and Its Adversaries: A Strategy of War Crimes.
London: Hurst and Company.
Gow, James (1997). Triumph of the Lack of Will: International Diplomacy and the Yugo-
slav War. London: Hurst and Company.
Gow, James (1992). Legitimacy and the Military: The Yugoslav Crisis. New York: St Mar-
tins Press.
Gowan, Peter (1999). The Twisted Road to Kosovo (Part I), Labour Focus on Eastern
Europe, No. 62. (elektronska verzija: http://labourfocus.gn.apc.org/Twisted.html,
pristupljeno 10. februara 2005).
Grmek, Mirko, Gjidara Marc et Simac Neven (2002). Le nettoyage ethnique: documents
historiques sur une idologie serbe. Paris: Fayard.
Guskova, Jelena (2003). Istorija jugoslovenske krize 19902000 (2 toma). Beograd. IGAM.
Gutman, Roy (1993). A Witness to Genocide: The First Inside Account of the Horrors of
Ethnic Cleansing in Bosnia. Shaftesbury, Dorset and Rockport, Massachusetts
and Brisbane, Queensland: Element.
Hadi, Miroslav (2004). Jugoslovenska Narodna Agonija. Beograd: Dan Graf i Centar
za civilno-vojne odnose.
Halpern, Doel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). Susedi u ratu: Jugoslovenski etnicitet, kul-
tura i istorija iz ugla antropologa. Beograd: Samizdat B92.
Hammond, Andrew (2004). The Balkans and the West. London: Ashgate.
Hansen, Lene (2006). Security as Practice: Discourse analysis and the Bosnian War. Lon-
don and New York: Routledge.
Hasting, Adrian (2003). Gradnja nacionaliteta. Sarajevo i Rijeka: Buybook i Adami.
Hastings, Adrian (1999). Special peoples. Nations and Nationalism, Vol. 5, No. 3, pp.
381396.
Haupt, Heinz-Gerhard (2004). Sporo probijanje komparativne historije. Zagreb: Golden
Marketing i Tehnika knjiga.
Haupt, Heinz-Gerhard, Kocka Juergen (2004). Historijska poredba: metode, zadaci
i problemi. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i
Tehnika knjiga.
Hawel, Marcus (2006). Die normalisierte Nation: Zum Verhaeltnis von Vergangenheits-
bewaeltigung und Aussenpolitik. Universitaet Hannover (doktorska disertacija).
http://deposit.ddb.de/cgi-bin/dokserv?idn=979810248&dok_var=d1&dok_
ext=pdf&filename=979810248.pdf , pristupljeno 10. VIII 2008.
Hechter, Michael (2000). Containing Nationalism. Oxford: Oxford University Press.
Hejden, Robert (2003). Skice za podeljenu kuu: Ustavna logika jugoslovenskih sukoba.
Beograd: Samizdat B92.
Held, Dejvid (1997). Demokratija i globalni poredak: Od moderne drave ka kosmopolit-
skoj vladavini. Beograd: Filip Vinji.
Hemlin, Dejvid V. (2001). Teorija saznanja. Niki: Jasen.
Hemond, Filip, Herman Edvard (pr.) (2001). Degradirana mo: mediji i kosovska kriza.
Beograd: Plato.
Herman, Edward S. (2008). The New York Times on the Kosovo Crisis: A tale of bias
and misreporting, February, 01 2008, ZNet, http://www.zcommunications.org/
zmag/viewArticle/16303, pristupljeno 16. III 2008.
Herman, Edward S. (2007). Genocide Inflation is the Real Human Rights Threat: Yugo-
slavia and Rwanda, October 26, 2007, http://musictravel.free.fr/political/politi-
cal75.htm, pristupljeno 12. III 2008.
Herman, Edward S. et all. Srebrenica and the politics of war crimes, http://www.sre-
brenica-report.com/index.htm, pristupljeno 28. III 2008.
Herman, Edward S. (2001). Comment on Paul Hockenos Review of Books on the Bal-
kans, ZNet, http://www.zmag.org/balkanwatch/herman_hockenos.htm, pristu-
pljeno 10. I 2005.
Hitchens, Christopher (1993). For the Sake of Argument. London: Verso.
Hitchens, Christopher (1993). Appointment in Sarajevo: Why Bosnia Matters. In: Ali
Rabia and Lifschultz, Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan
Hoare, Attila Marko (2008a). Self-determinaton: Are we hypocrites or anti-impe-
rialists?. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/03/03/
self-determinaton-are-we-hypocrites-or-anti-imperialists/, pristupljeno 19.
III 2008.
Hoare, Attila Marko (2008b). What do the figures for the Bosnian war-dead tell us?
http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/04/ Blog M. A. Hora, pristupljeno 27.
III 2008.
Hoare, Attila Marko (2008c). Is it really true that East Timor was worse than Bosnia
or Kosovo?. Blog M. A. Hora, http://greatersurbiton.wordpress.com/2008/01/,
pristupljeno 27. III 2008.
Hoare, Attila Marko (2005). Left Revisionists, 29. XII 2005, http://srebrenica-geno-
cide.blogspot.com/2005/12/left-revisionists_113591858999118452.html, pris-
tupljeno 24. III 2008.
Hoare, Attila Marko (2003). Genocide in the former Yugoslavia: a critique of left revi-
sionisms denial, Journal of Genocide Research, V. 5, No. 4, pp. 543563.
Hoare, Attila (1997). The Croatian Project to Partition Bosnia-Hercegovina, 1990
1994, East European Quarterly, Vol. XXXI, No. 1, pp. 121138.
Hoare, Attila Marko (1993). Yugoslavia the Acid Test, http://www.isg-fi.org.uk/spip.
php?article196, pristupljeno 10. IV 2008.
Hodson, R. and Sekuli D. and Massey G. (1994). National Tolerance in the Former
Yugoslavia. American Journal of Sociology, 99/6.
Holbrooke, Richard (1998). Zavriti rat. Sarajevo: ahinpai.
Honig, Vilem Jan, Bot Norbert (1997). Srebrenica: Svedoanstvo o jednom ratnom
zloinu. Beograd: Radio B92.
Hroch, Miroslav (1979). Oblikovanje modernih nacija i nacionalni pokret 19. stoljea,
asopis za suvremenu povijest, XI/1, pp. 2340.
Hudis, Peter (1999a). NATO bombing of Serbia allows Milosevic to intensify geno-
cide in Kosova, News and Letters, April 1999, http://www.newsandletters.org/
Issues/1999/April/4.99_lead.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Hudis, Peter (1999b). Chomsky ignores lessons of wars in Kosova, News and Letters,
December 1999. http://www.newsandletters.org/Issues/1999/Dec/12.99_chom-
sky.htm, pristupljeno 26. III 2008.
Hume, Mick (Eddie Veale) (1992a). Serbs: the new white niggers. LM, Issue 45, http://
classic-web.archive.org/web/20000310124526/www.informinc.co.uk/LM/LM45/
index.html, pristupljeno 11. V 2011.
Hume, Mick (1992b). Whos next? (Editorial), LM, Issue 46, http://classic-web.archive.
org/web/20000516160631/www.informinc.co.uk/LM/LM46/LM46_Editorial.html,
pristupljeno 11. V 2011.
Huntington, Samuel P. (1993). The Clash of Civilisations?, Foreign Affairs, Vol. 72, No.
3, pp. 2249.
Ili, Vladimir (1999). Social and Political Consciousness of Protest Participants. In:
Lazi Mladen (ed.), Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New
York: Central European University Press.
Ili, Vladimir (1998). Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka
arko Zrenjanin.
Ili, Vladimir, Cveji Slobodan (1997). Nacionalizam u Vojvodini. Zrenjanin: Gradska
narodna biblioteka arko Zrenjanin.
Ingrao, Charles, Emmert Thomas A. (2009). Confronting the Yugoslav Controversies: A
Scholars Initiative. Washington D. C. and West Lafayette: US Institute of Peace
Press and Purdue University Press.
Ingrao, Charles (2009). Safe Areas. In: Charles Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Con-
fronting the Yugoslav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute
of Peace Press and Purdue University Press.
Irvine, Jill (2008). The Croatian Spring and the Dissolution of Yugoslavia. In: Cohen
Lenard J, Dragovi-Soso, Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-Eastern Europe:
New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafayette, IN: Purdue Uni-
versity Press.
Irvine, Jill (1996). State-Building and Nationalism in Croatia, 19601990. Washington:
The National Council for Soviet and East European Research.
Iek, Tomislav (2003). Povijest Bosne i Hercegovine izmeu dogaanja dugog i
kratkog trajanja prolaznosti i konstante, u: Redi E. (ur.), Istorijska nauka o
Bosni i Hercegovini u razdoblju 19902000: nauni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar
2001. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, str. 1320.
Izetbegovi, Alija (2001). Sjeanja: autobiografski zapis. Sarajevo: ahinpai.
Jandri, Berislav (2002). Uloga Matice Hrvatske u dogaajima 1971. godine. U: Hans-Georg
Fleck, Igor Graovac (eds.), Dijalog povijesniara istoriara 7, Zagreb, 2002, str. 415433.
http://www.cpi.hr/download/links/hr/7257.pdf, pristupljeno 20. VI 2008.
Jankovi, Dragoslav (1969). Nika deklaracija: Nastajanje programa jugoslovenskog
ujedinjenja u Srbiji 1914. godine. Istorija XX veka, Zbornik X, Beograd: Institut
za savremenu istoriju.
Jansen, Stef (2005). Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu.
Beograd: XX vek i Beogradski centar za ljudska prava.
Jareb, Jere (1995). Pola stoljea hrvatske politike 18951945. Zagreb: Institut za suvre-
menu povijest.
Janjetovi, Zoran (2003). Srbi, Hrvati i Vlasi. U: Hans-Georg Fleck, Igor Graovac (eds.),
Dijalog povijesniara- istoriara 8, Zagreb 2004, str. 97113.
//www.cpi.hr/download/links/hr/7276.pdf , pristupljeno 20. VI 2008.
Jovi, Borisav (1996). Poslednji dani SFRJ. Kragujevac: Prizma.
Jovi, Dejan (2008). The Slovenian-Croatian Confederal Proposal: A Tactical Move or
an Ultimate Solution? In: Cohen Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State
Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration.
West Lafayette, IN: Purdue University Press.
Jovi, Dejan (2003). Jugoslavija drava koja je odumrla. Beograd: Fabrika knjiga, B92.
Judah, Tim (1997). The Serbs: The Sweet and Rotten Smell of History, Daedalus (Sum-
mer 1997), Vol. 126, No. 3, pp. 2345.
Juhas, Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava: Sabrana dela. Beograd: Narodna
knjiga i Politika.
Kadijevi, Veljko (2010). Protiv udar: moje vienje raspada Jugoslavije. Beograd: Filip
Vinji.
Kalberg, Stephen (1994). Max Webers Comparative-Historical Sociology. Chicago and
Cambridge: The University of Chicago Press and Polity Press.
Kaldor, Mary (2005). Novi i stari ratovi: organizovano nasilje u globalizovanoj eri.
Beograd: Beogradski krug.
Kamberovi, Husnija (2003). Nova istraivanja o strukturi begovskih zemljinih pos-
jeda u BiH u vremenu austrougarske uprave. U: Redi Enver (2003), Istorijska
nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 19902000: nauni skup, Sarajevo, 30. i 31.
oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ele-
ktronsko izdanje, http://www.anubih.ba/speceditions/socialspeceditions/full-
text/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Kaplan, Robert D. (2004). Balkanski duhovi. Beograd: DanGraf.
Kecmanovi, Duan (2001). Etnika vremena. Beograd: XX vek.
Kenedi, Pol (1999). Uspon i pad velikih sila ekonomska promena i ratovanje od 1500.
do 2000. godine. Podgorica i Beograd: CID i Slubeni list SRJ.
Klemeni, Matja (2009). The International Community and the FRY/Belligerents,
19891997. In: Charles, Ingrao and Thomas Emmert (ed.), Confronting the Yugo-
slav Controversies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press
and Purdue University Press.
Kljaki, Ljubomir (2010). Evropska unija kao meka imperija i Srbi. Nacionalni interes,
VI/3, str. 427468.
Koovi, Dragoljub (2005). Sahrana jednog mita: rtve Drugog svetskog rata u Jugo-
slaviji. Beograd: Otkrovenje.
Kofman, Daniel (1996). Israel and the War in Bosnia. In: Cushman Thomas, Metrovi
Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia.
New York and London: New York University Press.
Kovi, Milo (2010). Robert Vilijam Siton-Votson u zagrebakoj Novoj Evropi. U:
Marko Nedi i Vesna Matovi (ur.), Nova Evropa 19201941. Beograd: Institut za
knjievnost i umetnost.
Kovi, Milo (2007). Dizraeli i Istono pitanje. Beograd: Clio.
Krizman, B. (1961). Srpska vrhovna komanda u danima raspada Austro-Ugarske 1918.
Historijski zbornik, g. XIV, br. 14, str. 167216.
Krinik-Buki, Vera (2003). Paralele s konceptualizacijama bosanske nacije s kraja 19. i s
kraja 20. stoljea. U: Redi Enver (2003), Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdo-
blju 19902000: nauni skup, Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija
nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.
ba/speceditions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Kurspahi, Kemal (1993). Letter From Sarajevo: Is There a Future? In: Ali Rabia and
Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony
Creek: The pamphleteers Press Inc.
Kulji, Todor (2006). Kultura seanja: Teorijska objanjenja upotrebe prolosti. Beograd:
igoja tampa.
Kulji, Todor (2002). Prevladavanje prolosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem
XX veka. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava.
Kulji, Todor (1998). Tito: socioloko-istorijska studija. Beograd: Institut za politike studije.
Kulji, Todor, (1983). Teorije o totalitarizmu. Beograd: Istraivako-izdavaki centar SSO Srbije.
Kursar, Toni (1996). Jere Jareb: Pola stoljea hrvatske politike 18951945. Politika
misao, Vol. XXXIII, No. 5, str. 191196.
Lampe, John (2000). Yugoslavia as History: Twice there was a country. Cambridgde, MA:
Cambridge University Press.
Lazi, Mladen (2005). Autoritarnost i nacionalizam kao mobilizacijske pretpostavke
sukoba na podruju Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. U: Lazi
Mladen: Promene i otpori. Beograd: Filip Vinji.
Lazi, Mladen (ed.) (1999). Protest in Belgrade: Winter of Discontent. Budapest and New
York: Central European University Press.
Lazi, Mladen (1994). Drutveni inioci raspada Jugoslavije, Socioloki pregled, Vol.
XXVIII, No. 2, str. 155166.
Libal, Michael (1997). The Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991
1992. Westport: Praeger.
Linz, Juan, Stepan Alfred (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation:
Southern Europe, South America, and Post Communist Europe. Baltimore: Johns
Hopkins University.
Linz, Juan, Stepan Alfred (1992). Political Identities and Electoral Sequences: Spain,
the Soviet Union, and Yugoslavia. Daedalus, Vol. 121, No. 2, pp. 123139.
Longinovi, Tomislav Z. (2003). Vampiri poput nas: gotske matarije i Srbi. U: Bjeli
Duan, Savi Obrad (2003). Balkan kao metafora: Izmeu globalizacije i fragment-
acije. Beograd: Beogradski krug.
Lukic Reneo, Lynch Alien (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegra-
tion of Yugoslavia and the Soviet Union. OxfordNew York: SIPRI and Oxford Uni-
versity Press.
Lydal, Harol (1989). Yugoslavia in Crisis. Oxford: Clarendon Press.
Madar, Ljubomir (1990). Suton socijalistikih privreda. Beograd: Ekonomika i Institut
ekonomskih nauka.
Maga, Branka (2003). On Bosnianness. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1, pp.
1923.
Maga, Branka (1993). The Destruction of Yugoslavia: Tracking the Breakup, 198092.
London and New York: Verso.
Mahmutehaji, Rusmir (2002). Subotnji zapisi: s politikih razmea. Sarajevo: Buybook.
Makara, Petar (2006). Quotations from Islamic Declaration by Alija Izetbegovic. U:
Who was Alija Izetbegovic? Moderate George Washington of Bosnia orIslam-
ist Murderer? http://www.tenc.net/bosnia/izet.htm#b, pristupljeno 20. IV 2008.
Malcolm, Noel (1998). Kosovo: A Short History. New York: New York University Press.
Malcolm, Noel (2002). Bosnia: A Short History. New York: New York University Press.
Mamula, Branko (2000). Sluaj Jugoslavija. Podgorica: CID.
Manhajm, Karl (1968). Ideologija i utopija. Beograd: Nolit.
Mann, Michael (2005). The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing. Cam-
bridge: Cambridge University Press.
Markovi, Mihailo (1994). Uzroci razbijanja Jugoslavije, Socioloki pregled, Vol. XXVIII,
No. 2, str. 205213.
Markovi, Mihailo (1971). Struktura moi u jugoslovenskom drutvu i dilema revolu-
cionarne inteligencije, Praxis, g. VIII, str. 6.
Markovi, Predrag J. (2004). Komparativna iskustva raspada drava u 20. veku. U: Dij-
alog povjesniara istoriara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zak-
lada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/hr-7303_12_
plenarna_izlaganja.htm, pristupljeno 30. IX 2008).
Markovi, Predrag J. (2000). Titova shvatanja nacionalnog i jugoslovenskog identiteta.
U: Dijalog povjesniaraistoriara 2, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/
links/hr/7897.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Mazower, M. (2000). The Balkans. London: Weidenfeld and Nicolson.
McCarthy, Justin (2000). Muslims in Ottoman Europe: Population from 1800 to 1912.
Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 2943.
McCarthy, Justin (1996). Ottoman Bosnia, 18001878. In: Pinson Mark, Bosnia-Herze-
govina: Tradition Betrayed. Pinson, Mark (ed.) (1996), The Muslims of Bosnia-Herze-
govina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugo-
slavia. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
McVicar, John (2000). The Scoop that Folded a Magazine, The Punch, http://www.
true-facts.co.uk/articles/a0012.html, pristupljeno 11. V 2011.
Meier, Viktor (1999). Yugoslavia: A History of Its Demise. London and New York:
Routledge.
Mennecke, Martin, Markusen Erik (2004). Genocide in Bosnia-Herzegovina. In: Tot-
ten Samuel, Parsons, William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Crit-
ical Essays and Eyewitness Accounts.
Mennecke, Martin (2004). Genocide in Kosovo? In: Totten Samuel, Parsons William
S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Critical Essays and Eyewitness
Accounts.
Miclosich, Franc (2006). Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae Bosnae
Ragusii. Beograd: Srpska kolska knjiga i Filozofski fakultet.
Mili, Vojin (1996a). Socioloki metod (tree izdanje), Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Mili, Vojin (1996b). Drutvena struktura i pokretljivost Jugoslavije: od druge polovine
1950-ih do sredine 1960-ih godina. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Mili, Vojin (1993). Nauka kao predmet savremene srpske istoriografije, Socioloki
pregled, Vol. XXVII, No. 14, str. 89134.
Mili, Vojin (1986). Sociologija saznanja. Sarajevo: Veselin Maslea.
Mill, John Stuart (1862). Considerations on Representative Government. http://www.
gutenberg.org/dirs/etext04/conrg10h.htm, pristupljeno 4. V 2011.
Miller, Nick (2008). Return Engagement: Intellectuals and Nationalism in Titos Yugo-
slavia. In: Cohen Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in
South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafay-
ette, IN: Purdue University Press.
Miller, Nick (2002). Mihiz in the Sixties: Politics and Drama between Nationalism and
Authoritarianism, Nationalities Papers, Vol. 30, No. 4, pp. 603621.
Miller, Nicholas J. (1999). The Nonconformists: Dobrica Cosic and Mica Popovic Envi-
sion Serbia, Slavic Review, Vol. 58, No. 3, pp. 515536.
Milosavljevi, Olivera (2004). Fatalistiko tumaenje razaranja Jugoslavije, Status,
Vol. 2, str. 2938.
Milosavljevi, Olivera (2002). Titov Jugosloven nacionalni ili dravni identitet. U:
Dijalozi povjesniaraistoriara 7, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann. (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/
links/hr/7239.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Milosavljevi, Olivera (1996a). Jugoslavija kao zabluda. U: Popov Neboja (pr.) (1996).
Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju. BeogradZrenjanin:
Republika, Vikom grafik, Graanska itaonica.
Milosavljevi, Olivera (1996b). Zloupotreba autoriteta nauke. U: Popov Neboja (pr.)
(1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju. BeogradZren-
janin: Republika, Vikom grafik, Graanska itaonica.
Mitrovi, Milovan M. (1994). Raspad drave i rat u Jugoslaviji, Socioloki pregled, Vol.
XXVIII, No. 2, str. 189203.
Mousavizadeh, Nader (ed.) (1996). The Black Book of Bosnia: the consequences of
appeasement. New York: A New Republic Book, BasicBooks.
Miri, Jovan (1984). Sistem i kriza. Zagreb: CKD.
Mitrovi, Andrej (1998). Vreme netrpeljivih: Politika istorija velikih drava Evrope 1919
1939. Podgorica: CID.
Mitrovi, Momilo (2005). Etniko ienje kao strategija drava na prostoru bive
SFRJ. Tokovi istorije, br. 12, str. 180202.
Mousavizadeh, Nader (ed.). The Black Book of Bosnia: the consequences of appease-
ment. New York: A New Republic Book, Basic Books, 1996.
Muniu, Pipidi Alina, Krastev Ivan (ur.) (2004). Nacionalizam posle komunizma: Nauene
lekcije. Beograd: Beogradski centar za politiku izuzetnost.
Naimark, Norman, M., Case Holly (ed.) (2003). Yugoslavia ant Its Historians: Understand-
ing the Balkan Wars of the 1990s. Stanford: Stanford University Press.
Naimark, Norman M. (2002). Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentieth-Century
Europe. Cambridge, Massachusetts and London: Harvard University Press.
Nikezi, Marko (2003). Srpska krhka vertikala. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava
u Srbiji.
Oberschall, Anthony (2000). The Manipulation of Ethnicity: From Ethnic Coopera-
tion to Violence and War in Yugoslavia, Ethnic and Racial Studies, Vol. 23, No. 6,
pp. 9821001.
Obrenovi, Zoran (1992). Srbija i Novi poredak. Ni: Gradina.
Omerdi, Muharem (1996). Deset genocida nad Bonjacima. U: Prilozi izuavanju
genocida nad Bonjacima (19921995). Sarajevo: Rijaset IZ-e u BiH, Izdavaka
djelatnost El-Kalem, http://www.dzemat-oberhausen.de/index.php/tek-
stovi/agresija-i-genocid-u-bih/70-deset-genocida-nad-bonjacima-muharem-
omerdi
Palairet, Michael (2008). The Inter-Regional Struggle for Resources and the Fall of
Yugoslavia. In: Cohen, Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse
Pavkovi, Aleksandar, Radan Petar (2008). Stvaranje novih drava: Teorija i praksa otce-
pljenja. Beograd: Slubeni glasnik.
Pavkovi, Aleksandar (2003). Jugoslovenske secesije u svetlu savremenih teorija,
Nova srpska politika misao, Vol. X, No. 14, str. 339357.
Pavkovi, Aleksandar (2002). National Liberations in Former Yugoslavia: When Will
They End?, East European Quarterly, Vol. XXXVI, No. 2, pp. 227248.
Pavkovi, Aleksandar (2001). Multiculturalism as a Prelude to State Fragmentation:
the Case of Yugoslavia. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2,
pp. 131143.
Pavkovi, Aleksandar (1998). From Yugoslavism to Serbism: the Serb national idea
19861996, Nations and Nationalism, Vol. 4, No. 4, pp. 511528.
Pavlovi, Ivana (2008). Predstavljanje raspada SFRJ u savremenim udbenicima istorije,
u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji. Beograd: Odeljenje za sociologiju Filozofskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Pawlowska, Karina (2005). Humanitarian Intervention: Transforming the Discourse,
International Peacekeeping, Vol. 12, No. 4, str. 487502.
Perovi, Latinka (2003). Na tragu srpske liberalne tradicije: ko su i ta su bili srpski lib-
erali sedamdesetih godina XX veka. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava
u Srbiji. U: Nikezi Marko: Srpska krhka vertikala.
Perovi, Latinka (1991). Zatvaranje kruga Ishod politikog rascepa u SKJ 1971/72. Sara-
jevo: Svjetlost.
Pei, Desanka (1983). Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje (19191935).
Beograd: Rad.
Pei, Vesna (1996b). Rat za nacionalne drave. U: Popov Neboja (pr.) (1996). Srpska
strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju. BeogradZrenjanin: Repub-
lika, Vikom grafik, Graanska itaonica.
Petranovi, Branko (1993). Jugoslovensko iskustvo srpske nacionalne integracije.
Beograd: Slubeni list SRJ.
Petranovi, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 19181988 (3. tom). Beograd: Nolit.
Petrovi, Petar Njego (1974). Gorski vijenac. Beograd i Cetinje: Prosveta i Obod.
Petrovi, Rua, Blagojevi Marina (1989). Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metho-
hije. Beograd: SANU.
Petrovi, Rua (1985). Etniki meoviti brakovi u Jugoslaviji. Beograd: Institut za
socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta.
Phillips, Joan (1992). Yugoslavia: Whos to blame? LM, Issue 46, http://classic-web.
archive.org/web/20000311220650/www.informinc.co.uk/LM/LM46/index.html,
Phillips, Joan (1993). Breaking the Selective Silence. LM, Issue 54, http://www.inform-
inc.co.uk/LM/LM54/LM54_Books.html, pristupljeno 1. IV 2008.
Pilipovi, Radovan. Manastir Rmanj u prolosti i sadanjosti. Pravoslavlje. Beograd.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/967/tekst/manastir-rmanj-u-proslosti-i-sadasn-
josti/print/lat, pristupljeno 17. IV 2008.
Pinson, Mark (ed.) (1996). The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Develop-
ment from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia. Cambridge, Massachu-
setts: Harvard University Press.
Popov, edomir (2007). Velika Srbija: stvarnost i mit. Sremski Karlovci i Novi Sad:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Popov, Neboja (pr.) (1996). Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamenju.
BeogradZrenjanin: Republika, Vikom grafik, Graanska itaonica.
Posen, Barry (1993). The Security Dilemma and Ethnic Conflict. In: Michael Brown
(ed.), Ethnic Conflict and International Security. Princeton, NJ: Princeton Univer-
sity Press.
Purivatra, Atif (2001). Predgovor. U: Boji Mehmedalija. Historija Bosne i Bonjaka (VII
XX vijek). Sarajevo: ahinpai.
Putinja, Filip i Stref-Fenar oslin (1997). Teorije o etnicitetu. Beograd: XX vek.
Quattrone, G. A., Jones E. E. (1980). The Perception of Variability within Ingroups and
Outgroups: Implications for the Law of Small Numbers, Journal of Personality
and Social Psychology, Vol. 38, str. 141152.
Radi, Radmila (2002). Drava i verske zajednice 19451970 (2 toma). Beograd: Insti-
tut za noviju istoriju Srbije.
Radojevi, Mira (2003). O federalizaciji Jugoslavije 1945. godine. U: Dijalozi
povjesniaraistoriara 8 (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada
Friedrich Naumann (elektronska verzija: http://www.cpi.hr/download/links/
hr/7286.pdf, pristupljeno 30. IX 2008).
Radojevi, Mira (1991). Demokratska stranka o dravnom preureenju Kraljevine
Jugoslavije (19351941). Istorija XX veka, g. IX, br. 12, str. 3763.
Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugolavias: State-Building and Legitimation 1918
2005. Bloomington and Washington: Indiana University Press and Woodrow Wil-
son Center Press.
Ramet, Sabrina P. (2005). Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugo-
slav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge: Cambridge Univer-
sity Press.
Ramet, Sabrina P. (1996). BalkanBabel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death
of Tito to Ethnic Wars (second edition), Boulder, Colorado: Westwiew Press.
Ramet, Pedro (ed.) (1985). Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press.
Ramet, Pedro (1984). Yugoslavia and the Threat of Internal and External Discontents,
Orbis, Vol. 28, No, 1, pp. 103121.
Redi, Enver (2003). Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 19902000:
nauni skup. Sarajevo, 30. i 31. oktobar 2001. Sarajevo : Akademija nauka i umjet-
nosti Bosne i Hercegovine (elektronsko izdanje, http://www.anubih.ba/specedi-
tions/socialspeceditions/fulltext/social36.pdf, pristupljeno 20. IX 2008).
Redi, Enver (2000). Istoriografija o muslimanskoj naciji, Prilozi, vol. 29, str. 233244,
http://www.filg.uj.edu.pl/~wwwip/postjugo/files/176/muslimanska-nacija.pdf,
pristupljeno 29. IV 2011.
Rieff, David (1996). Slaughterhouse: Bosnia and the Failure of the West. New York: Simon
and Schuster.
Riesman, David (1996). Western Responses to the Current Balkan War. In: Cushman
Thomas, Metrovi Stjepan (ed.) (1996), This Time We Knew: Western Responses to
Genocide in Bosnia. New York and London: New York University Press.
Robinson, Richard (1971). The Concept of Knowledge, Mind, Vol. 80, No. 317, pp. 1728.
Rogel Carole (1998). The Breakup of Yugoslavia and Its Aftermath. Westport, Conn: Gren-
qood Press.
Rot, Nikola, Havelka Nenad (1973). Nacionalna vezanost i vrednosti kod srednjokolske
omladine. Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta.
Rubinstein, William D. (2004). Genocide: A History. London and New York: Pearson and
Longman.
Rusinow, Denison (2008). Reopening of the National Question in the 1960s. In:
Cohen Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-East-
ern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafayette, IN:
Purdue University Press.
Rusinow, Denison (1978). The Yugoslav Experiment 19481974. Berkeley and Los Ange-
les: University of California Press.
Rusinow, Denison (1985). Nationalities Policy and and the National Question. In:
Ramet Pedro (ed.) (1985), Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: Westview Press.
Ryan, Linda (1996). Bosnia: myths of multi-ethnicity, LM, Issue 84, http://classic-web.
archive.org/web/20000414001200/www.informinc.co.uk/LM/LM86/index.html,
Sadkovich, James J. (2002). Argument, Persuasion, and Anecdote: The Usefulness of
History to Understanding Conflict, Polemos, Vol. 5, No. 12, pp. 3349.
Sadkovich, James J. (1996). The Former Yugoslavia, the End of the Nuremberg Era,
and the New Barbarism. In: Cushman Thomas, Metrovi Stjepan (ed.) (1996),
This Time We Knew: Western Responses to Genocide in Bosnia. New York and Lon-
don: New York University Press.
Said, Edward W. (1979). Orientalism. New York: Random House (Vintage).
Samardi, Miroslav (2002). Zatita nacionalnih manjina. Beograd: Centar za antiratnu
akciju.
Samardi, Radovan (1971). Mehmed Sokolovi. Beograd: Srpska knjievna zadruga.
Scheepers, P., Gijsberts M., Coenders M. (2002). Ethnic Exclusionism in European
Countries: Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to
Perceived Ethnic Threat, European Sociological Review, Vol. 18, No. 1, pp. 1734.
Schmitt, Carl (1943). Pojam politike i ostale rasprave. Zagreb: Matica hrvatska.
Schoepflin, George (1995). Nationhood, communism and state legitimation, Nations
and Nationalism, Vol. 1, No. 1, pp. 8191.
Schoepflin ,George (1994). Postcommunism: The Problems of Democratic Construc-
tion, Daedalus, Journal of the American Academy of Arts and Science, Vol. 123,
No. 3, pp. 127142.
Schoepflin, George (1985). Political Decay in One-Party Systems in Eastern Europe:
Yugoslav Patterns. In: Ramet Pedro. Yugoslavia in the 1980s. Boulder, CO: West-
view Press.
Schnapper, Dominique, 1996. Zajednica graana (o modernoj ideji nacije), Sremski Kar-
lovci i Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Sekuli, Duko, porer eljka, Hodson Randy, Massey Garth, upanov Josip (2004).
Sukobi i tolerancija: O drutvenoj uvjetovanosti nacionalizma i demokracija. Zagreb:
Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko socioloko drutvo.
Sekuli, Duko (1997). The Creation and dissolution of the multinational state: the
case of Yugoslavia, Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 165179.
Seleskovi, Momilo (1996). Srbija u nemakom javnom mnenju 19141918. Beograd:
Rad.
Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Durham and
London: Duke University Press.
Sell, Louis (2000). The Serb Flight from Sarajevo: Daytons First Failure, East Euro-
pean Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 179203.Sells, Michael (1996).
The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: California Uni-
versity Press.
Selman, Mehmed (2000). Posveta Ferhadiji damiji. Most, g. XXVI, br. 131 (42 nova
serija). http://www.most.ba/042/090.htm, pristupljeno 30. IV 2011.
Semelin, Jacques. What is genocide? European Review of History, Vol. 12, No. 1, pp.
8189.
Shaw, Martin (2001). The unfinished global revolution: intellectuals and the new poli-
tics of international relations. Review of International Studies, Vol. 27, pp. 627647,
http://nationalism.org/library/science/ir/shaw/shaw-ris-2001-27-04.pdf, pristu-
pljeno 12. V 2011.
Shaw, Martin (2000). Mediating denial (Review of Hammond and Herman, eds.,
Degraded Capability: The Media and the Kosovo Crisis,2000), http://martinshaw.
org/2009/12/12/review-of-hammond-and-herman-eds-degraded-capability-
the-media-and-the-kosovo-crisis-2000/, pristupljeno 12. V 2011.
Shoup, Paul (2008). The Disintegration of Yugoslavia and Western Foreign Policy In
The 1980s. In: Cohen, Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse
Shoup, Paul (1968). Communism and the Yugoslav National Question. New York and
London: Columbia University Press.
Silber, Lora, Litl Alan (1996). Smrt Jugoslavije. Beograd: B92.
Simi, Jasminka (2010). U potrazi za novom misijom: NATO i jugoslovenska kriza.
Beograd: Slubeni glasnik.
Simms, Brendan (2003). Najsramniji trenutak: Britanija i unitavanje Bosne. Sarajevo
Beograd: Buybook i Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji u saradnji sa The
Bosnian Institute iz Londona.
Simms, Brendan (1996). Bosnia: The Lesson of History? In: Cushman Thomas,
Metrovi Stjepan (ed.), This Time We Knew: Western Responses to Genocide in
Bosnia. New York and London: New York University Press.
Skalnik, Leff Carol (1997). The Czech and Slovak Republics: Nation Versus State. Boulder,
Colorado: Westview Press.
Skopljanac, Brunner Nena, Gredelj Stjepan, Hodi Alija, Kritofi Branimir (ur.) (1999).
Mediji i rat. Beograd: Agencija ,,Argument.
Smit, Antoni D. (1998). Nacionalni identitet. Beograd: XX vek.
Smith, Anthony D. (2000). The Nation in History, Historiographical Debates about
Ethnicity and Nationalism. Cambridge: Polity Press.
Smith, Anthony D. (1995). Nations and Nationalism in a Global Era. Cambridge:
Polity Press.
Smolar, Aleksandar (2000). 1989 Die Vergessene Revolution?. Transit.
Sobel, Richard (1996). U.S. and European Attitudes toward Intervention in the Former
Yugoslavia: Mourir pour la Bosnie? In: Richard H. Ullman (ed.), The World and
Yugoslavias Wars: NY: A Council on Foreign Relations Book.
Sokolovi, Demal (2004). The Intelligentsia and the Destruction of Bosnia: Unfin-
est Hour of Intellectuals, http://www.kakanien.ac.at/rez/DSokolovic1.pdf,
pristupljeno 10. VIII 2008.
Stankovi, ore . (1995). Nikola Pai i Hrvati (19181923). Beograd: BIGZ
Stefanovi, ore (2009). The Unintended Consequences of Ethnic Federalism: How
Yugoslav Communists Dug Their Own Graves, Paper Presented at the Histori-
cal Sociology Regular Session, American Sociological Association, 104th Annual
Meeting, San Francisco, August 10, 2009.
Stiglmayer, Alexandra (1994). Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herze-
govina. Lincoln, NE: University of Nebraska Press.
Stojanovi, Svetozar (1995). Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije. Beograd: Filip
Vinji i IFDT.
Stokes, Gale 2009. Independence and the Fate of Minorities, 19911992. In: Charles
Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controversies. Wash-
ington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue University
Press.
Stokes, Gale (2003). Solving the Wars of Yugoslav Succession. In: Norman Naimark,
Holly Case (ed.), Yugoslavia and Its Historians. Stanford: Stanford University Press.
Stokes, Gale, Lampe John, Rusinow Denison, Mostov Julie (1996). Instant History:
Understanding the Wars of Yugoslav Succession, Slavic Review, Vol. 55, No. 1,
pp. 136160.
Stokes, Gale (1993). The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Communism in
Eastern Europe. New York and Oxford: Oxford University Press.
Sutu, or-Anri (2001). Neizvestan savez: Istorija Evropske zajednice. Beograd: Clio.
Sveti, Sava (2005). Sabrana dela. U: Juhas Georgieska Ljiljana (pr.) (2005). Sveti Sava:
Sabrana dela. Beograd: Narodna knjiga i Politika.
Tabeau, Ewa, Bijak Jakub (2005). War-related Deaths in the 19921995 Armed Con-
flicts in Bosnia-Herzegovina: A Critique of Previous Estimates and Recent Results,
European Journal of Population, Vol. 21, pp. 187215.
Tajfel, Henry (1981). Human Groups and Social Categories. Cambridge and New York:
Cambridge University Press.
Tanner, Marcus (2001). Croatia: A Nation Forced in War. New Haven and London: Yale
University Press.
Tejlor, A. J. P. (1990). Habsburka monarhija 18091918. Zagreb: Znanje.
Thomas, Raju (ed.) (2003). Yugoslavia Unraveled: Sovereignty, Self-Determination, Inter-
vention. Lanham: Lexington Books.
Thompson, Mark (1993). The Final Solution of Bosnia-Hercegovina. In: Ali Rabia and
Lifschultz Lawrence (eds.) (1993), Why Bosnia? Writings on the Balkan War. Stony
Creek: The pamphleteers Press Inc.
Tili, arls (1997). Suoavanja sa drutvenom promenom: Makro drutvene strukture,
procesi i komparacije. Beograd: Filip Vinji.
Todorova, Marija (1999). Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek.
Tompson, Mark (1995). Proizvodnja rata: mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Beograd: lan 19, Medija centar i B92.
Totten, Samuel, Parsons William S., Charny Israel W. (2004). Century of Genocide: Criti-
cal Essays and Eyewitness Accounts. New York: Taylor and Francis Group.
Ullman, Richard (ed). The World and Yugoslavias Wars. New York: Council on Foreign
Relations Book.
Vahtel, Baruh Endru (2001). Stvaranje nacije, razaranje nacije: knjievnost i kulturna poli-
tika u Jugoslaviji. Beograd: Stubovi kulture.
Valertajn, Imanuel (2005). Posle liberalizma. Beograd: Slubeni glasnik.
Van Dijk, Teun (1995). Discourse Analysis as Ideology Analyis. In: C. Schffner and A.
Wenden (eds.), Language and Peace (pp. 1733). Aldershot: Dartmouth Publishin.
http://www.discourses.org/OldArticles.html, pristupljeno 22. XII 2006.
Van Dijk, Teun (1995). The Mass-Media Today: Discourses of Domination or Diversity.
Javnost/The Public (Ljubljana), 2(2), 1995, pp. 2745.
Van Dijk, Teun (1985). Structures of News in the Press. In: van Dijk (ed.), Discourse and
Communication. Berlin: De Gruyter, 1985, pp. 6993. http://www.discourses.org/
OldArticles/Structures%20of%20news%20in%20the%20press.pdf, pristupljno 22.
XII 2006.
Veber, Maks (1976). Privreda i drutvo, Beograd: Prosveta.
Vlaji, Gordana (1987). Jugoslavenska revolucija i nacionalno pitanje (19191927)
(drugo dopunjeno izdanje). Zagreb: Globus.
Vucinich, Wayne S. (1969). Nationalism and Communism in Wayne Vucinich, Con-
temporary Yugoslavia. Berkeley: University of California Press.
Vujai, Veljko (1996b). Historical Legacies, Nationalist Mobilization, and Political Out-
comes in Russia and Serbia: A Weberian View, Theory and Society, Vol. 25, No. 6,
pp. 763801.
Vudvord, Suzan (1997). Balkanska tragedija: Haos i raspad posle hladnog rata. Beograd:
Filip Vinji.
Vuleti, Vladimir (2006). Globalizacija: Aktuelne debate. Zrenjanin: Gradska narodna
biblioteka ,,arko Zrenjanin.
Vulliamy, Ed (2000). Poison in the Well of History, The Guardian, 15. III 2000, http://
www.guardian.co.uk/g2/story/0,,181985,00.html, pristupljeno 19. III 2008.
Vulliamy, Ed (1994). Season in Hell: Understanding Bosnias War. New York/London:
Simon and Schuster.
Wachtel, Andrew, Bennett Christopher (2009). The Dissolution of Yugoslavia. In:
Charles Ingrao and Thomas, Emmert (ed.), Confronting the Yugoslav Controver-
sies. Washington D. C., West Lafayette: US Institute of Peace Press and Purdue
University Press.
Wachtel, Andrew, Markovi Predrag J. (2008). A Last Attempt at Educational Integra-
tion: The Failure of Common Educational Cores in Yugoslavia in the Early 1980s.
In: Cohen Lenard J., Dragovi-Soso Jasna (ed.) (2008), State Collapse in South-
Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavias Disintegration. West Lafayette,
IN: Purdue University Press.
Wight, Colin (1999). MetaCampbell: the epistemological problematics of perspectiv-
ism, Review of International Studies, Vol. 25, pp. 311316.
Wodak, R. (2006a). Images in/and news in a globalised world. In: Lassen, Inger,
Strunck, Jeanne, Vestergaard, Torben (eds.), Mediating Ideology in Text and Image.
Ten Critical Studies, Amsterdam: Benjamins (DAPSAC Series).
Wodak, R. (2006b). Critical Linguistics and Critical Discourse Analysis. In: Jan-Ola
Oestman and Jef Verschueren with Eline Versluys, Handbook of Pragmatics.
Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Public Co. http://www.ling.lancs.ac.uk/
staff/wodak/index.htm, pristupljeno 20. III 2007.
Wodak, R. and Busch B. (2004). Approaches to Media Texts. http://www.sagepub.co.uk/
mcquail5/downloads/Handbookchaps/ch5%20Downing%20HB.pdf, pristu-
pljeno 20. III 2007.
Young, Mitchel (2004). Religion, Community, Identity: Rusmir Mahmutcehajic and
the Future of Bosnia. http://www.hks.harvard.edu/kokkalis/GSW7/GSW%206/
Mitchell%20Young%20Paper.pdf, pristupljeno 28. V 2008.
Zimerman, Voren (2003). Poreklo jedne katastrofe: Jugoslavija i njeni ruitelji. Beograd:
DAN GRAF.
erjavi, Vladimir (1992). Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga. Zagreb:
Globus.
ivojinovi, Dragoljub R. (1980). Vatikan, Srbija i stvaranje jugoslovenske drave 1914
1920. Beograd: Nolit.
Nenavoena relevantna literatura
Abrams, Neil A. (2003). Nationalist Mobilization and Imperial Collapse: Serbian and
Russian Nationalism Compared, 19871991. Berkeley Program in Soviet and Post-
Soviet Studies, Institute of Slavic, East European, and Eurasian Studies, Univer-
sity of California Berkeley. http://repositories.cdlib.org./iseees/bps/2003_02-abra
Al-Ali, Nadje, Black Richard, Koser Khalid (2001). The limits to transnationalism:
Bosnian and Eritrean Refugees in Europe as emerging transnational communi-
ties. Ethnic and Racial Studies, Vol. 24, No. 4, pp. 578600.
Armstrong, John (2004). Definitions, periodization, and prospects for the longue
duree, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 12, pp. 918.
Armstrong, John (1982). Nations before Nationalism, Chapel Hill: The University of
North Carolina Press.
Baber, Zaheer (1992). Sociology of Scientific Knowledge: Lost in the Reflexive Fun-
house?, Theory and Society, Vol. 21, No. 1, pp. 105119.
Babuna, Aydin (2004). The Bosnian Muslims and Albanians: Islam and Nationalism.
Babuna, Aydin (1999). Nationalism and the Bosnian Muslims. East European Quar-
terly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 195218.
Babuna, Aydin (1996). The emergence of the first Muslim party in Bosnia-Hercego-
vina. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 2, pp. 131151.
Bass, Warren (1998). The Triage of Dayton. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 95108.
Bartov, Omer, Mack Phyllis (2001). In Gods Name: Genocide and Religion in the Twenti-
eth Century. Oxford: Berghahn Books.
Bebler, Anton (1993). Yugoslavias Variety of Communist Federalism and Her Demise.
Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 1, pp. 7286.
Beki, Darko (1988). Jugoslavija u hladnom ratu. Zagreb: Globus.
Beri, Boran (2001). Skepticizam. Theoria, Vol. XLIII, No. 14, str. 794.
Berger, Peter i Lukman Tomas (1992). Socijalna konstrukcija zbilje, Zagreb: Naprijed.
Biber, Florian (2004). Podela vlasti kao etniko zastupanje u postkonfliktnim dru-
tvima sluajevi Bosne, Makedonije i Kosova. U: Nacionalizam posle komunizma:
nauene lekcije, Beograd: Beogradski fond za politiku izuzetnost.
Biani, Ivo (1995). The Economic Causes of New State Formation During Transition.
East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 221.
Bieber, Florian (2003). Approaches to Political Violence and Terrorism in Former Yugo-
slavia. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 5, No. 1, pp. 3951.
Bieber, Florian (2002). Nationalist Mobilization and Stories of Serb Suffering. Rethin-
king History, Vol. 6, No. 1, pp. 95110.
Bieber, Florian (2000). Muslim Identity in the Balkans Before the Establishment of
Nation States. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 1328.
Bieber, Florian (1999). Consociationalism Prerequisite or Hurdle for Democratisa-
tion in Bosnia? The Case of Belgium as a Possible Example. Southeast Europe
Review, Vol. 3, No. 2, pp. 7994.
Bonnell, Victoria E. (ed.) (1996). Identities in Transition: Eastern Europe and Russia
after the Collapse of Communism. Center for Slavic and East European Studies,
Research Series No. 93. University of California at Berkeley.
Bonnett, Alastair (2003). From White to Western: Racial Decline and the Idea of the
West in Britain 18901930, Journal of Historical Sociology, Vol. 16, No. 3, pp.
320348.
Bose, Sumantra (2002). Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Inter-
vention, London: Hurst & Company.
Bougarel, Xavier (2003). Bosnian Muslims and the Yugoslav Idea. In: Djoki Dejan
(ed.) Yugoslavism: Histories of a Failed Idea 19181992. London: Hurst & Company.
Bougarel, Xavier (1999). Yugoslav Wars: The Revenge of the Countryside Between
Sociological Reality and Nationalist Myth. East European Quarterly, Vol. XXXIII,
No. 2, pp. 157175.
Bougarel, Xavier (????) Islam and Politics in the Post-Communist Balkans. Cambridge,
MA: J.F.K. School of Government.
Boyd, Charles G. (1998). Making Bosnia Work. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp. 4255.
Bracewell, Wendy (2000). Rape in Kosovo: masculinity and Serbian nationalism. Nati-
ons and Nationalism, Vol. 6, No. 4, pp. 563590.
Bracewell, Wendy (1996). Women, Motherhood, and Contemporary Serbian Nationa-
lism. Womens Studies International Forum, Vol. 19, No. 12, pp. 2533.
Bunce, Valerie (2003). The Political Economy of Postsocialism. Slavic Review, Vol. 58,
No. 4, pp. 756793.
Burg Steven L, Berbaum Michael L. (1989). Community, Integration, and Stability in
Multinational Yugoslavia. Slavic Review, Vol. 83, No. 2, pp. 535554.
Burg, Steven L. (1987). New Data on the League of Communists of Yugoslavia. Sla-
vic Review, Vol. 46, No. 34, pp. 553567.
Burg, Steven L. (1986). Elite Conflict in Post-Tito Yugoslavia. Soviet Studies, Vol. 38,
No. 2, pp. 170193.
Carter, Jonathan A. (2003). Telling times: history, emplotment, and truth, History and
Theory (February 2003), Vol. 42, No. 1, pp. 127.
Caplan, Richard (1998). International diplomacy and the crisis in Kosovo. Internatio-
nal Affairs, V. 74/N. 4, pp. 745761.
Carey, Henry F., Raciborski Rafal (2004). Postcolonialism: A Valid Paradigm for the For-
mer Sovietized States and Yugoslavia, East European Politics and Societies (Spring
2004), Vol. 18, No. 2, pp. 191235.
Nenavoena relevantna literatura 683
Carment, David, Patrick James (2000). Explaining third-party intervention in ethnic
conflict: theory and evidence. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 173202.
Ceh, Nick, Harder Jeff (2005). Imagining the Croatian Nation. East European Quar-
terly, Vol. XXXVIII, No. 4, pp. 409417.
Cigar, Norman (1999). Modern Problems. In: Is Kosovo Real? The Battle Over History
Continues. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 134135.
Cohen, Roger (1998). After the Vultures: Holbrookes Bosnia Peace Came Too Late.
Foreign Affairs, Vol. 77, No. 3, pp. 106111.
Connor, Walker (1993). Beyond reason: the nature of the ethnonational bond, Eth-
nic and Racial Studies, Vol. 16, No. 3, pp. 373389.
DEncausse, Helene Carrere (1993). The End of the Soviet Empire: The Triumph of the
Nations. NY: A New Republic Book, A Division of HarperCollins Publishers.
De la Billiere, Peter (2004). Izvetaj vojnog eksperta tuioca. U: Miloevi vs Jugosla-
vija, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava.
De la Brosse, Renaud (2004). Politika propaganda i projekt Svi Srbi u jednoj dravi:
posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalistike svrhe. U: Miloevi
vs Jugoslavija, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava.
De Mesquita, Bruce Bueno, Siverson Randolph M. (1995). War and the Survival of Poli-
tical Leaders: A Comparative Studies of Regime Types and Political Accountabi-
lity, American Political Science Review, Vol. 89, No. 4, pp. 841855.
Deni, Beti (2002). Rasturanje multietninosti u Jugoslaviji: mediji i metamorfoza. U:
Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Despalatovi, Elinor M. (2002). Koreni rata u Hrvatskoj. U: Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Di Lellio, Anna (2009). The Battle of Kosovo 1389. An albanian Epic. London: I. B. Tau-
ris and Co. Ltd.
Di Lellio, Anna (ed.) (2009). The Case for Kosova: Passage to Independence. London
New York Delhi: Anthem Press.
Djilas, Aleksa (1998). Imagining Kosovo: A Biased New Account Fans Western Confu-
sion. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 5, pp. 124131.
Donia, Robert (2000). The New Bosniak History. Nationalities Papers, Vol. 28, No. 2,
pp. 351358.
oki, Dejan (2002). The Second World War II: discourses of reconciliation in Serbia
and Croatia in the late 1980s and early 1990s. The Journal of Southern Europe and
the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 127140.
Djordjevich, Duan J. (2003). Clio amid the Ruins: Yugoslavia and Its Predecessors in
Recent Historiography. In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford Uni-
versity Press.
Emmert, Thomas, Ingrao Charles (2003). Resolving the Yugoslav Controversies: A
Scholars Initiative. Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 727730.
Emmert, Thomas A. (1999). Challenging myth in a short history of Kosovo (Review
Article). Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 217221.
Fearon, James D., Laitin David D. (1996). Explaining Interethnic Cooperation. Ameri-
can Political Science Review, Vol. 90, No. 4, pp. 715735.
Fisk, Winston M. (1971). The Constitutionalism Movement in Yugoslavia: A Preliminary
Survey. Slavic Review, V. 30/N. 2, pp. 277297.
Fleck, Hans-Georg, Graovac Igor (2005). Dijalog povjesniara istoriara 9. Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann.
Flere, Sergej (1991). Explaining Ethnic Antagonism in Yugoslavia. European Sociolo-
gical Review, Vol. 7, No. 3, pp. 183193.
Friedman, Francine (2000). The Muslim Slavs of Bosnia and Herzegovina (with Refe-
rence to the Sandak of Novi Pazar): Islam as National Identity. Nationalities
Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 165180.
Friedman, Kenneth S. (1980). Analysis of Causality in Terms of Determinism. Mind,
Vol. 89, No. 356, pp. 544564.
Gatman, Roj, Rif Dejvid (2003). Leksikon ratnih zloina: Ono to bi javnost trebalo da
zna, Beograd: Samizdat B92.
Gligorov, Vladimir (2004). Ekonomski razlozi raspada i reintegracije sluaj Jugo-
slavije. U: Nacionalizam posle komunizma: Nauene lekcije, Beograd: Beogradski
fond za politiku izuzetnost.
Gligorov, Vladimir (1995). What If They Will Not Give up?, East European Politics and
Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 499512.
Godina, Vesna (1998). The outbreak of nationalism on former Yugoslav territory: a
historical perspective on the problem of supranational identity. Nations and
Nationalism, Vol. 4, No. 3, pp. 409422.
Goldman, Alan H. (1984). Fanciful Arguments for Realism. Mind, Vol. 93, No. 369,
pp. 1938.
Gow, James, Zverhanovski (2004). The Miloevi Trial: Purpose and Performance.
Gow, James, Paterson Richard, Preston Alison (ed.) (1996). Bosnia by television. Lon-
don: British Film Institute.
Grandits, Henis, Promicer Kristijan (2002). Bivi drugovi u ratu: istorijski pogledi na
etniko ienje u Hrvatskoj, Beograd: Samizdat B92.
Green, Donald P., Seher Rachel L. (2003). What Role Does Prejudice Play in Ethnic Con-
flict?, Annual Review of Political Science, Vol. 6, pp. 509531.
Greenberg, Robert D. (1996). The Politics of Dialects Among Serbs, Croats, and
Muslims in the Former Yugoslavia. East European Politics and Societies, Vol. 10,
No. 3, pp. 393415.
Greenfeld, Liah, Chirot Daniel (1994). Nationalism and Aggression. Theory and Soci-
ety, Vol. 23, No. 1, pp. 79130.
Guibernau, Montserrat (2004). Anthony D. Smith on nations and national identity:
a critical assessment, Nations and Nationalism, Vol. 10, No. 12, pp. 125141.
Gurr, Robert Ted, Moore Will H. (1997). Ethnopolitical Rebellion: A Cross-Sectional
Analysis of the 1980s with Risk Assessment for the 1990s. American Journal of
Political Science, Vol. 41, No. 4, pp. 10791103.
Bosnia. Shaftesbury, Dorset & Rockport, Massachusetts & Brisbane, Queensland: Ele-
ment.
Hall, Gregory O. (1999). The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy. East Euro-
pean Quarterly, Vol. XXXIII. No. 2, pp. 233249.
Hall, John R. (1990). Epistemology and Sociohistorical Inquiry. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 16, pp. 329351.
Hall, Gregory O. (1999). The Politics of Autocracy: The Politics of Autocracy. East Euro-
pean Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 233249.
Hall, John R. (1990). Epistemology and Sociohistorical Inquiry. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 16, pp. 329351.
Halliday, Fred (2000). The perils of community: reason and unreason in nationalist
ideology. Nations and Nationalism, Vol. 6, No. 2, pp. 15371.
Halpern, Ben (1961). Myth and Ideology in Modern Usage. History and Theory, Vol.
1, No. 2, pp. 129149.
Halpern, Doel M., Kaidikel Dejvid A. (2002). Uvod: posmatranje kraja Jugoslavije. U:
Susedi u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Hamourtziadou, Lily (2002). The Bosniaks: From Nation to Threat. Journal of Southern
Europe and the Balkans, Vol. 4, No. 2, pp. 141156.
Harf, Barbara, Gurr Ted R. (2004). Ethnic Conflict in World Politics (second edition), Boul-
der, Colorado: Westview Press.
Hatzopoulos, Pavlos (2003). All that is, is nationalist: Western imaginings of the Bal-
kans since the Yugoslav Wars. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol.
5, No. 1, pp. 2538.
Hayden, Robert (1996). Schindlers Fate: Genocide, Ethnic Cleansing, and Population
Transfers. Slavic Review, Vol. 55, No. 4, pp. 727748.
Hayden, Robert (1996). Reply (to Carol Lilly, Susan Woodward and Paul Wallace). Sla-
Hayden, Robert (1993). On Unbalanced Criticism. East European Politics and Socie-
ties, Vol. 7, No. 3, pp. 577582.
Hayden, Robert (1992). Constitutional Nationalism in the Formerly Yugoslav Repu-
blics. Slavic Review, Vol. 51, No. 4, pp. 654673.
Hejden, Robert (2002). Muslimani kao drugi u srpskoj i hrvatskoj politici. U: Susedi
u ratu, Beograd: Samizdat B92.
Hemel, E. A. (2002). Pouke iz jugoslovenskog lavirinta. U: Susedi u ratu, Beograd:
Samizdat B92.
Heywood, Andrew (2003). Political Ideologies: An Introduction. New York: Palgrave Mac-
millan.
Hislope, Robert (1997). Intra-Ethnic Conflict in Croatia and Serbia: Flanking and
the Consequences for Democracy. East European Quarterly, Vol. XXX, No. 4,
pp. 471494.
Hobzbaum, Erik (1996). Nacije i nacionalizam od 1780. Beograd: Filip Vinji.
Hobsbom, Erik i Rejnder Terens (ur.) (2002). Izmiljanje tradicije. Beograd: XX vek.
Hoepken, Wolfgang (1999). War, Memory, and Education in a Fragmented Society: The
Case of Yugoslavia. East European Politics and Societies, Vol. 13, No. 1, 190227.
Ingrao, Charles (1999). Understanding Ethnic Conflict in Central Europe: An Histori-
cal Perspective. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp. 291318.
Innes, Abby (1997). The Breakup of Czechoslovakia: The Impact of Party Development
on the Separation of the State. East European Politics and Societies, Vol. 11, No.
3, pp. 393435.
Jelavich, Charles (2003). South Slav Education: Was There Yugoslavism? In: Yugoslavia
and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Jelinek, Yeshayahu (1975). Nationalism in Slovakia and the Communists, 19181929.
Slavic Review, Vol. 34, No. 1, pp. 6585.
Jovi, Dejan (2004). Official memories in post-authoritarianism: an analytical fra-
mework, Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 2, pp. 98108.
Judt, Tony (1992). The Past is Another Country: Myth and Memory in Postwar Europe,
Deadalus (Fall 1992), Vol. 121, No. 4, pp. 83118.
Judt, Tony (1990). The Rediscovery of Central Europe, Daedalus, (Winter 1990),
Eastern EuropeCentral EuropeEurope, Vol. 119, No.1/2354.
Khan, Mujeeb R. (1994). Bosnia-Herzegovina and the Crisis of the Post-Cold Inter-
national System. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 3, pp. 459498.
Kibler, Robert E. (2005). Responses to Inhumanity in the Balkans and a Preliminary
Discussion Concerning the Problem of Evil. East European Quarterly, Vol. XXX-
VIII, No. 4, pp. 463472.
Kitromilides, Paschalis M. (1996). Balkan Mentality: history, legend, imagination.
Nations and Nationalism, Vol. 2, No. 2, pp. 163191.
Kiznije, an (1996). Etnologija Evrope. Beograd: XX vek.
Kneevi, Anto (1993). Some Questions about a Balanced Discussion. East European
Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 155166.
Kocka, Juergen (2004). Asimetrina historijska poredba: sluaj njemakog Son-
derwega. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marketing i Teh-
nika knjiga.
Kovacs, Maria M. (2003). Standards of self-determination and standards of minority-
rights in the post-communist era: a historical perspective. Nations and Nationa-
lism, Vol. 9, No. 3, pp. 433450.
Kurzman, Charles, Owens Lynn (2002). The sociology of intellectuals. Annuual Review
of Sociology 28, pp. 6390.
Laclau, Ernesto (ed.) (1994). The Making of Political Identities. London/New York: Verso.
Lamont, Michele, Molnar Virag (2002). The study of boundaries in the social scien-
ces. Annual Review of Sociology 28, pp. 16795.
Lampe, John (2003). The Two Yugoslavias as Economic Unions: Promise and Pro-
blems. In: Yugoslavism, London: Hurst & Company.
Lane, Ann, 2004. Yugoslavia: When Ideals Collide, London & New York: Palgrave Mac-
millan.
Levich, Marvin (1962). Disagreement and Controversy in History. History and The-
ory, Vol. 2, No. 1, pp. 4151.
Lilly, Carol S. (1996). Amoral Realism or Immoral Obfuscation?, Slavic Review, Vol. 55,
No. 4, pp. 749754.
Longinovi Tomislav Z. (1995). East within the West: Bosnian Cultural Identity in the Works
of Ivo Andri. In: Vucinich Wayne: Ivo Andri Revisited: The Bridge Still Stands. Rese-
arch Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Lorenz, Chris (2000). Some Afterthoughts on Culture and Explanation in Historical
Inquiry. History and Theory, Vol. 39, pp. 348363.
Lustick, Ian S. (1996). History, Historiography and Political Science: Multiple Histori-
cal Records and the Problem of Selection Bias. American Political Science Review,
Vol. 90, No. 3, pp. 605618.
Mahmutcehajic, Rusmir (1999). The War Against Bosnia-Herzegovina. East European
Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 219232.
Mahoney, James (2004). Comparative-Historical Methodology. Annual Review of Soci-
ology, Vol. 30, pp. 81101.
Malcolm, Noel (2000). Response to Thomas Emmert. Journal of Southern Europe and
the Balkans, Vol. 2, No. 1, pp. 121124.
Malcolm, Noel (1999). What Ancient Hatreds? In: Is Kosovo Real? The Battle Over
History Continues. Foreign Affairs, Vol. 78, No. 1, pp. 130134.
Malcolm, Noel (1995). The Case Against Europe. Foreign Affairs, Vol. 74, No. 2, pp.
5268.
Malesevic, Sinisa (2002). Ideology, Legitimacy and the New State: Yugoslavia, Serbia and
Croatia. London and Portland, Or: Frank Cass.
Malesevic, Sinisa, Uzelac Gordana (1997). Ethnic distance, power and war: the case of
Croatian students. Nations and Nationalism, Vol. 3, No. 2, pp. 291298.
Marsh, Christopher, Heppner Mark (2003). When Weak Nations Use Strong States: The
Unintended Consequences of Intervention in the Balkans. Nationalities Papers,
Vol. 31, No. 3, pp. 281293.
Massey, Garth, Hodson Randy, Sekuli Duko (2003). Nationalism, Liberalism and
Liberal Nationalism in Post-War Croatia. Nations and Nationalism, Vol. 9, No. 1,
pp. 5582.
Mastny, Vojtech (2000). The Historical Experience of Federalism in East Central
Europe. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 1, pp. 6496.
Matkovi, Hrvoje (2003). Povijest Jugoslavije (drugo dopunjeno izdanje), Zagreb:
Naklada P. I. P. Pavii.
Mccullagh, Behan C. (2004). What do historians argue about?, History and Theory,
Vol. 43, pp. 1838.
Mccullagh, Behan C. (2000). Bias in Historical Description, Interpretation, and Expla-
nation. History and Theory, Vol. 39, No. 1, pp. 3966.
Merton, Robert K. (1968). Social Theory and Social Structure, (third ed.), Macmillan
Publishing co.:New York/London.
Mertus, Julie A. (1999). Kosovo: How Myths and Truths Started a War. Los Angeles: Uni-
versity of California Press.
Mihajlovi, Sreko (1998). Etniki autostereotipi i heterostereotipi na Kosovu, Socio-
logija, Vol. LX, Br. 3, str. 411426.
Millikan, Garett Ruth (1986). Metaphysical Anti-Realism. Mind, Vol. 95, No. 380, pp.
417431.
Milojkovi-Djuri, Jelena (1996). Approaches to National Identities: osis and
Pirjavecs Debate on Ideological and Literary Issues. East European Quarterly,
Vol. XXX,No. 1, pp. 6373.
Mink, Louis O. (1966). The Autonomy of Historical Understanding. History and The-
ory, Vol. 5, No. 1, pp. 2447.
Monroe, Renwick Kristen, Hankin James, Van Vechten Bukovchik Renee (2000). The
Psychological Foundations of Identity Politics, Annual Review of Political Science,
Vol. 3, pp. 419447.
Motyl, Alexander J. (1999). Revolutions, Nations, Empires: conceptual limits and theore-
tical possibilities. New York: Columbia University Press.
Motyl, Alexander J. (ed.) (1992). Thinking theoretically about soviet nationalities: History
and Comparison in the Study of the USSR. New York: Columbia university press.
Muniu, Pipidi, Alina (2004). Miloevievi birai objanjenje za nacionalizam u pos-
tkomunistikoj Evropi koji je potekao iz masa. U: Nacionalizam posle komunizma:
nauene lekcije, Beograd: Beogradski centar za politiku izuzetnost.
Nagengast, Carole (1994). Violence, Terror, and the Crisis of the State. Annual Review
of Anthropology, Vol. 23, pp. 109136.
Neal, Fred Warner (1960). Yugoslav Communist Theory. American Slavic and East Euro-
pean Review, Vol. 19, No. 1, 4262.
Nilsen, Kristijan A. (2004). Ministarstvo unutranjih poslova bosanskih Srba: Geneza,
uinak, komanda i kontrola, 19901992. U: Miloevi vs Jugoslavija, Beograd: Hel-
sinki odbor za ljudska prava.
Njutn-Smit, Vilijem H. (2002). Racionalnost nauke, Beograd: Institut za filozofiju Filo-
zofskog fakulteta.
Okey, Robin (2005). Serbian, Croatian, Bosnian? Language and Nationality in the Lands
of Former Yugoslavia. East European Quarterly, Vol. XXXVIII/N. 4, pp. 419441.
Olson, David M. (1993). Dissolution of the State: Political Parties and the 1992 Elec-
tion in Czechoslovakia. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 3,
pp. 301314.
Olzak, Susan (1998). Ethnic protests in core and periphery states. Ethnic and Racial
Studies, Vol. 21, No. 2, pp. 187217.
Panitch, Leo and Leys Colin (ed.) (2002). Socialist Register 2003. Fighting Identities: Race,
Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd.
Patterson, Hyder Patrick (2003). On the Edge of Reason: The Boundaries of Balka-
nism in Slovenian, Austrian, and Italian Discourse. Slavic Review, Vol. 62, No. 1,
pp. 110141.
Pavkovi, Aleksandar (2000). Recursive Secessions in Former Yugoslavia: too Hard a
Case for Theories of Secession?, Political Studies, Vol. 48, pp. 485502.
Pavlovi, Stevan (2004). Srbija: Istorija iza imena, Beograd: Clio.
Pavlovi, Stevan (2001). Istorija Balkana, Beograd: Clio.
Pavlowitch, Stevan K. (2004). History education in the Balkans: how bad is it?, Jour-
nal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 6, No. 1, pp. 6368.
Pavlowitch, Stevan K. (2000). Europe and the Balkans in a historical perspective,
18041945. Journal of Southern Europe and the Balkans, Vol. 2, No. 2, pp. 141148.
Pavlowitch, Stevan K. (1999). Yugoslavia: the failure of a success. Journal of Southern
Europe and the Balkans, Vol. 1, No. 2, pp. 163170.
Pavlowitch, Stevan K. (1994). Who is Balkanizing Whom? The Misunderstandings
Between the Debris of Yugoslavia and an Unprepared West. Daedalus, Vol. 123,
No. 2, pp. 203223.
Perica, Vjekoslav (2000). The Catholic Church and the Making of the Croatian Nation,
197084. East European Politics and Societies, Vol. 14, No. 3, pp. 532564.
Pei, Vesna (1996a). Serbian Nationalism and the Origins of the Yugoslav Crisis. Was-
hington DC: US Institute for Peace, Peaceworks No. 8.
Petak, Zdravko (2005). Ekonomska pozadina raspada socijalistike Jugoslavije. U:
Dijalog povjesniara istoriara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb:
Zaklada Friedrich Naumann.
Petrovi, Edit (2002). Etnonacionalizam i raspad Jugoslavije. U: Susedi u ratu, Beo-
grad: Samizdat B92.
Popovi, Sra (2004). Kako smo branili Jugoslaviju. U: Miloevi vs Jugoslavija, Beo-
grad: Helsinki odbor za ljudska prava.
Poulton, Hugh (1991). The Muslim Experience in the Balkan States, 19191991. Nati-
onalities Papers, Vol. 28, No. 1, pp. 4566.
Radan, Peter (1999). Yugoslavias Internal Borders as International Borders: A Que-
stion of Appropriateness. East European Quarterly, Vol. XXXIII, No. 2, pp. 137
155.
Ragin, Charles (2004). Osobitost poredbene drutvene znanosti. U: Uvod u kompa-
rativnu Historiju, Zagreb: Golden Marketing i Tehnika knjiga.
Ragin, Charles C. (1997). Ethnic Political Mobilization: The Welsh Case. American Soci-
ological Review, 44/4.
Ramet, Sabrina P. (2004). Explaining the Yugoslav meltdown. Nationalities Papers
(part I and II), Vol. 32, No. 4, pp.731779.
Ramet, Sabrina P. (2002). Views from Inside: Memoirs concerning the Yugoslav Brea-
kup and War. Slavic Review, Vol. 61, No. 3, pp. 558580.
Ramet, Sabrina P. (1994). The Yugoslav Crisis and the West: Avoiding Vietnam and
Blundering into Abyssinia. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp.
189219.
Ramet, Pedro (1985). Factionalism in Church-State Interaction:The Croatian Catholic
Church in the 1980s. Slavic Review, Vol. 44,No. 2, pp. 298315.
Ray, J. J. (1991). Debate: Authoritarianism Is a dodo: Comment on Scheepers, Felling
and Peters. European Sociological Review, Vol. 7, No. 1, pp. 7375.
Reber, Ursula (2002). Concerns of the Periphery/Peripheral Concerns: Tempting Terri-
tories of the Balkans. Spaces of Identity, Vol. 23, No. 4, pp. 4563.
Robinson, Richard (1971). The Concept of Knowledge. Mind, Vol. 80, No. 317, pp.
1728.
Roeder, Philip G. (1999). The Revolution of 1989: Postcommunism and the Social Sci-
ences. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 743755.
Roeder, Philip G. (1999). Peoples and States after 1989: The Political Costs of Incom-
plete National Revolutions. Slavic Review, Vol. 58, No. 4, pp. 854882.
Roksandi, Drago (ur.) (2004). Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marke-
ting i Tehnika knjiga.
Roksandi, Drago (1995). Shifting References: Celebrations of Uprisings in Croatia,
19451991. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 2, pp. 256271.
Roksandi, Drago (1992). Nacionalni sukobi u Titovoj Jugoslaviji tabu?, (Simposium
Tabu und Geschichte, Volkshochschule Hietzing, Wien, 67/11/1992).
Rose, Gideon (1998). The Exit Strategy Delusion. Foreign Affairs, Vol. 77, No. 1, pp.
5667.
Runia, Eelko (2004). Forget about It: Parallel Processing in the Srebrenica Report.
History and Theory, Vol. 43, pp. 295320.
Rusek, Benjamin, Ingrao Charles (2004). The Mortar Massacres: A Controversy Revi-
sited, Nationalities Papers, Vol. 32, No. 4, pp. 827852.
Rusinow, Denison (2003). The Yugoslav Idea before Yugoslavia. In: Yugoslavism, Lon-
don: Hurst and Company.
Sambanis, Nicholas (2003). Using Case Studies to Expand the Theory of Civil War. CPR
Working Papers: Social Development Department, Enviromentally and Socially
Sustainable Development Network. Paper No. 5, pp. 1127.
Sambanis, Nicholas (2000). Partition as a Solution to Ethnic War: An Empirical Critique
of the Theoretical Literature. World Politics, Vol. 52, pp. 437483.
Sanders, Jimy M. (2002). Ethnic boundaries and identity in plural societies. Annual
Review of Sociology 28, pp. 32757.
Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1990). Social Conditions, Authoritarianism and
Ethnocentrism: A Theoretical Model of the Early Frankfurt School Updated and
Tested. European Sociological Review, Vol. 6, No. 1, pp. 1529.
Scheepers, P., Felling A., Peters J. (1991). Misreadings and Misquotations; Reply to
Ray on Authoritarianism and Ethnocentrism. European Sociological Review, Vol.
7, No. 1, pp. 7778.
Scwandner-Sievers, Stephanie, Fischer Bernd (ed.) (2002). Albanian Identities: Myth
and History. Bloomington: Indiana University Press.
Seiler, Daniel-Louis (1993). Inter-Ethnic Relations in East Central Europe: The Quest
for a Pattern of Accomodation. Communist and Post-Communist Studies, Vol. 26,
No. 4, pp. 352366.
Seroka, James H. (1978). Prospects for Stability in Post-Tito Yugoslavia. Slavic Review,
Vol. 37, No. 2, pp. 268282.
Shoup, Paul (1963). Yugoslavias National Minorities under Communism. Slavic
Review, Vol. 22, No. 1, pp. 6481.
Simmons, Synthia (2002). A Multicultural, Multiethnic, and Multiconfessional Bosnia
and Herzegovina: Myth and Reality. Nationalities Papers, Vol. 30, Np. 4, pp.
623638.
Sineli, Svetozar (2005). Relativnost naune racionalnosti, Beograd: Institut za filozo-
fiju Filozofskog fakulteta.
Sing, Inder Anita (1995). Managing national diversity through political structures and
ideologies: the Soviet experience in comparative perspective. Nations and Nati-
onalism, Vol. 1, No. 2, pp. 197220.
Skalnik, Leff Carol, Mikula Susan (2002). Institutionalizing Party Systems in Multieth-
nic States: Integration and Ethnic Segmentation in Czechoslovakia, 19181992.
Skalnik, Leff Carol (1988). National Conflict in Czechoslovakia: The Making and Rema-
king of a State, 19181987. New Jersey: Princeton University Press.
Skilling, Gordon H. (1960). The Comintern and Czechoslovak Communism: 1921
1929. American Slavic and East European Studies, Vol. 19, No. 2, pp. 234247.
Skocpol, Theda, Somers Margaret (2004). Uporabe komparativne historije u makro-
socijalnom ispitivanju. U: Uvod u komparativnu historiju, Zagreb: Golden Marke-
ting i Tehnika knjiga.
Slezkine, Yuri (1996a). N. Ia. Marr and the National Origin of Soviet Ethnogenetics.
Slezkine, Yuri (1996b). Ethnoterritorial Units in the USSR and Successor States. In:
Bonnell Victoria E. (ed.) Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the
Collapse of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research
Series No. 93. University of California at Berkeley.
Slezkine Yuri (1994). The USSR as a Communal Apartment, or How a Socialist State
Promoted Ethnic Particularism. Vol. 53, No. 2, pp. 414452.
Smith, Anthony D. (2003). Nationalism and Modernism. London and New York:
Routledge.
Smith, Anthony D. (1996). Nations and their pasts, Nations and Nationalism, Vol. 2,
No. 3, pp. 357370.
Stanii, Mladen (2005). Raspad Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije u
uvjetima usporednih procesa globalizacije i meunarodnih integracija. U: Dijalog
povjesniara istoriara 9, (pr.) Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb: Zaklada
Friedrich Naumann.
Stirton, William R. (1997). Anti-Realism, Truth-Conditions, and Verificationism. Mind,
Vol. 106, No. 424, pp. 697716.
Stokes, Gale (1999). The Unpalatable Paradox. Nationalities Papers, Vol. 27, No. 2, pp.
327329.
Sugar, Peter (1963). The Nature of the Non-Germanic Societies Under Habsburg Rule.
Supan, Arnold (2003). Yugoslavism versus Serbian, Croatian, and Slovene Nationa-
lism: Political, Ideological, and Cultural Causes of the Rise and Fall of Yugoslavia.
In: Yugoslavia and Its Historians, Stanford: Stanford University Press.
Sutherland, Claire (2005). Nation-building through discourse theory, Nations and
Nationalism, Vol. 11, N. 2, pp. 185202.
Stone, Norman, Eduard Strouhal (ed.) (1989). Czechoslovakia: Crossroads and Crises,
191888. London: Macmillan and BBC World Service.
Suny, Ronald Grigor (1993). The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the
Collapse of the Soviet Union. Stanford, California: Stanford University Press.
ulce, Hagen (2002). Drava i nacija u evropskoj istoriji, Beograd: Filip Vinji.
Tadi, Ljubomir (1996). Politikoloki leksikon, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
Tilly, Charles (1994). States and Nationalism in Europe 14921992. Theory and Soci-
ety, Vol. 23, No. 1, pp. 131146.
Tilly, Charles (1993). National Self-Determination as a Problem for All of Us. Daeda-
lus (Summer 1993), Vol. 2, No. 3, pp. 2936.
Todorova, Maria (1993). Ethnicity, Nationalism and the Communist Legacy in Eastern
Europe. East European Politics and Societies, Vol. 7, No. 1, pp. 135153.
Tomas, Robert (2002). Srbija pod Miloeviem: politika devedesetih, Beograd: Samiz-
dat B 92.
Torkilsden, Morten (2004). Izmenjeni izvetaj vetaka. U: Miloevi vs Jugoslavija, Beo-
grad: Helsinki odbor za ljudska prava.
Troebst, Stefan (2003). Introduction: Whats in a Historical Region? A Teutonic Per-
spective. European Review of History Revue europeenne dHistoire, Vol. 10, No.
2, pp. 173188.
Troebst, Stefan (2001). The Balkans: explaining the present through history. Journal
of Southern Europe and the Balkans, Vol. 3, No. 2, pp. 197199.
Tsygankov, Andrei P. (2001). The Final Triumf of the Pax Americana? Western Inter-
vention in Yugoslavia and Russias Debate on the Post-Cold War order. Commu-
nist and Post-Communist Studies, Vol. 34, pp. 133156.
Uzelac, Gordana (1998). Franjo Tudjmans Nationalist Ideology. East European Quar-
terly, Vol. XXXI, No. 4, pp. 449472.
Van Den Berghe, Pierre L. (1995). Does race matter, Nations and Nationalism, Vol. 1,
No. 3, pp. 35768.
Veler, Hans-Ulrih (2002). Nacionalizam, Istorija forme posledice, Novi Sad: Svetovi.
Vucinich, Wayne S. (1995). Ivo Andri Revisited: The Bridge Still Stands. Research
Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Vukovi, Gojko (1998). Failure of Socialist Self-management to Create a Viable
Nation-State, and Disintegration of the Yugoslav Administrative State and State
Institutions. East European Quarterly, Vol. XXXII, No. 3, pp. 353376.
Vujai, Veljko (2004). Reexamining the Serbian Exceptionalism Thesis. Paper
2004_03vuja. Berkeley Program in Soviet and Post-Soviet Studies, Institute of
Slavic, East European and Eurasian Studies, University of California, Berkeley.
http://repositories.cdlib.org.iseees/bps/2004_3-vuja
Vujacic, Veljko (2003). From Class to Nation: Left, Right, and the Ideological and Insti-
tutional Roots of Post-Communist National Socialism, East European Politics and
Societies, Vol. 17, No. 3, pp. 359392.
Vujai, Veljko (1996a). Nations, Regions, Mentalities: The Many Faces of Yugoslavia.
In: V. Bonnell. Identities in Transition: Eastern Europe and Russia after the Collapse
of Communism. Center for Slavic and East European Studies, Research Series No.
93. University of California at Berkeley.
Vulliamy, Ed (1998). Bosnia: the crime of appeasement. International Affairs, Vol. 74,
No. 1, pp. 7391.
Wachtel, Andrew (1995). Imagining Yugoslavia: The Historical Archeology of Ivo
Andri. In: Vucinich Wayne: Ivo Andri Revisited: The Bridge Still Stands. Research
Series, No. 92. International and Area Studies, University of California at Berkeley.
Wallace, Paul (1996). The costs of partition in Europe: a South Asian perspective. Sla-
Walker, Lee (1991). Toward an Improved Analysis of Soviet Ethnic Relations. Theory
and Society, Vol. 20, No. 5, pp. 711721.
Weber, Eugen, Peasants into Frenchmen: The Modernisation of Rural France, 18701914,
London: Chatto and Windus, 1979.
Wieland, Carsten (2001). Ethnic conflict undressed: patterns of contrast, interest of
elites, and clientelism of foreign powers in comparative perspective Bosnia,
India, Pakistan. Nationalities Papers, Vol. 29, No. 2, pp. 207241.
Wilson, Robin (2001). The politics of contemporary ethno-nationalist conflicts. Nati-
ons and Nationalism, Vol. 7, No. 3, pp. 365384.
Wolchick, Sharon (1999). Czechoslovakia on the eve of 1989. Communist and Post-
Communist Studies, Vol. 32, No. 4, pp. 437451.
Wolchick, Sharon (1994). The Politics of Ethnicity in Post-Communist Czechoslova-
kia. East European Politics and Societies, Vol. 8, No. 1, pp. 153188.
Wolchick, Sharon (1993). The Repluralization of Politics in Czechoslovakia. Commu-
nist and Post-Communist Studies, Vol. 26, No. 4, pp. 412431.
Woodward, Susan L. (2002). The Political Economy of Ethno-Nationalism in Yugosla-
via. In: Leo Panitch & Colin Leys (ed.) Socialist Register 2003. Fighting Identities:
Race, Religion and Ethno-Nationalism. London: The Merlin Press Ltd.
Woodward, Susan L. (1996). Genocide or Partition: Two Faces of the Same Coin?, Sla-
Zimmer, Oliver (2003). Boundary Mechanisms and symbolic resources: towards a
process oriented approach to national identity. Nations and Nationalism, Vol.
9, No. 2, pp. 173193.
ani, Ivo (1995). The Curse of King Zvonimir and Political Discourse in Embattled Cro-
atia. East European Politics and Societies, Vol. 9, No. 1, pp. 90122.
Indeks imena
Abdi, Babo Fikret 377, 378, 452
Adi, Blagoje 98, 242
Ajanovi, Hamzalija 446
Akai, Jasui 330
Akino, Korason 257
Akst, Hajnc (Heinz Axt) 100, 264, 265,
643, 657
Albert, Majkl (Majkl Albert) 529, 657
Aleksander, Stela (Stella Alexander) 168
Alen, Beverli (Beverly Allen) 420, 421,
423, 628, 643, 657
Ali, Rabija (Rabia Ali) 418, 424, 425, 426,
427, 447, 452, 453, 454, 455, 535,
657, 663, 666, 667, 670, 678
Ali, Tarik (Tariq Ali) 542, 557, 657,
Ali, Fikret 413, 575, 576, 577
Ali, Husein 446
Almond, Mark 344
Altomanovi, Nikola 353
Anderson, Kevin 558
Andreji, Boidar 224
Andri, Ivo 250, 302, 687, 692, 693
Antoni, Slobodan 594
Anzulovi, Branimir 476, 484, 485,
486, 487, 488, 489, 490, 510,
650, 657
Artman, Florans (Florence Hartmann)
222, 224, 226, 229, 230, 231, 657
Ataturk, Kemal 250, 348
Avakumovi, Ivan 50, 657
Azinovi, Vlado 262
Babi, Milan 619
Babi, Salih 446
Bading, Odri (Audrey Budding) 52, 62,
63, 65, 69, 72, 74, 76, 144, 268, 269,
270, 272, 273, 274, 276, 280, 622,
642, 643, 660, 663
Badenter, Rober (Badinter Robert) 97,
523, 541, 562, 604
Bajden, Dozef (Joseph Biden) 185
Bajec, Jurij 154
Bajnder, Dejvid (David Binder) 140, 409,
514
Bajt, Aleksandar 74
Bakari, Vladimir 56, 65, 73, 74, 75, 76
Baki, Ibrahim 212
Baki, Jovo 10, 17, 18, 19, 22, 24, 28, 29, 30,
31, 32, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49,
50, 51, 52, 67, 71, 84, 90, 94, 96, 99,
102, 106, 111, 112, 114, 116, 117, 122,
123, 127, 141, 143, 149, 164, 168, 173,
198, 199, 202, 203, 209, 230, 251, 252,
268, 271, 284, 298, 321, 332, 334, 348,
358, 364, 448, 449, 487, 518, 535, 544,
588, 593, 599, 613, 614, 615, 619, 648,
654, 657, 658
Baki, Lukin Jovo 10
Baki, Luka 10
Baki-Hejden, Milica (Milica Baki-
Hayden) 114, 161, 174, 190, 191,
192, 193, 194, 195, 197, 198, 357,
360, 443, 484, 600, 640, 658
Baks, Mart (Mart Bax) 254, 659
Balibar, Etjen (tienne Balibar) 207
Bali, Smail 369, 417, 442, 658
Banac, Ivo 19, 43, 55, 58, 60, 61, 62, 77,
78, 79, 80, 142, 143, 144, 156, 157,
222, 279, 248, 249, 250, 272, 298,
331, 358, 379, 442, 443, 444, 445,
447, 448, 449, 450, 451, 452, 453,
454, 455, 477, 479, 491, 524, 599,
613, 634, 645, 650, 654, 658
Banaevi, Nikola 485, 659
Bandovi, Safet 363, 375, 381, 659
Banjevi, beg Haim 446
Bans, Valeri (Valerie Bunce) 37, 59, 156,
305, 306, 322, 606, 607, 608, 609,
610, 613, 614, 618, 621, 622, 624,
625, 638, 653, 659, 660, 682
Bart, Fredrik (Frederik Barth) 28, 29, 31,
659
Bartov, Omer 427, 681
Bartulin, Nevenko 450, 659
Baagi, beg Safvet 446
Bai, Safvet Salih 445
Beirovi, Komnen 121
Bekovi, Matija 69
Behmen, efkija 446
Bejker, Dejms (James Baker) 94, 95,
123, 152, 266
Beket, Semjuel (Samuel Beckett) 544
Beki, Darko 26, 681
Belami, Kerol (Carol Bellamy) 627
Belane, Sara (Sarah Belanger) 30, 31,
659
Benda, ilijen (Julien Benda) 39, 342,
659
Bendiks, Rajnhard (Reinhard Bendix)
92, 659
Benet, Kristofer (Christopher Bennett)
44, 97, 182, 222, 223, 224, 225, 228,
229, 230, 333, 641, 643, 659, 680
Benson, Lesli (Leslie Benson) 97, 659
Beri, Kevin (Kevin Barry) 586, 659
Bernstin, Nina (Nina Bernstein) 420
Biber, Duan 146, 156
Bijak, Jakub 544, 573, 678
Bijedi, Demal 451
Bilandi, Duan 34, 44, 61, 73, 659
Bilt, Karl (Carl Bildt) 260
Bing, Alfred 262, 263
Biserko, Sonja 659, 660
Bievi, Rustembeg 445
Bizmark, Oto (Otto von Bismarck) 17
Bjelajac, Mile 238, 251, 252, 279, 469, 659
Bjeli, Duan 190, 660, 666, 671
Blaki, Tihomir 471
Blek, Dejvid (David Black) 558
Bler, Toni (Tony Blair) 112, 193, 527, 531,
556
Blagojevi, Marina 74, 674
Boarov, Dimitrije 554
Boban, Ljubo 90, 660
Boban, Mate 337
Bodrijar, an (Jean Baudrillard) 434, 437,
438, 439, 440, 441, 648, 659
Bogardus, Emori (Emory Bogardus) 211,
405
Bogdani, Dord (George Bogdanich)
573, 581
Bogdanovi, Mira 555, 660
Bojanin, Stanoje 9
Boji, Mehmedalija 370, 430, 648, 660,
675
Bokan, Dragoslav 86
Bokovoj, Melisa (Melissa Bokovoy) 606,
660
Bomont, Piter (Peter Bomonte) 123
Bonjovi, Ilijaz 419
Bot, Norbert (Norbert Both) 264, 265,
582, 668
Botev, Nikolaj 212, 483, 520, 660
Boze, Sumantra (Bose Sumantra) 262,
263, 682
Boovi Gika, ore 86
Braun, Majkl (Michael Brown) 660, 675
Bregovi, Goran 213
Brejsvel, Vendi (Wendy Bracewell) 643,
682
Brenjev, Leonid Ilji (Leonid Ilyich
Brezhnev) 75, 151, 157
Indeks imena 697
Bringa, Tone 372, 373, 392, 393, 394,
395, 396, 412, 453, 483, 499, 521,
648, 649, 660
Brki, Beri 476
Brkovi, Jevrem 460
Brodel, Fernan (Fernand Braudel) 113,
319
Brok, Piter 413, 660
Broz Tito, Josip 26, 52, 53, 54, 55, 58, 59,
60, 61, 62, 63, 64, 66, 68, 69, 71, 72,
73, 74, 75, 76, 79, 82, 84, 91, 96,
100, 144, 149, 151, 153, 155, 157,
171, 172, 178, 179, 207, 214, 233,
247, 253, 260, 269, 270, 271, 273,
286, 301, 304, 305, 306, 307, 308,
313, 321, 338, 342, 368, 370, 373,
376, 397, 398, 399, 418, 432, 450,
451, 460, 473, 474, 475, 533, 536,
538, 543, 555, 566, 567, 631, 634,
658, 659, 660, 661, 670, 672, 673,
675, 682, 690
Brubejker, Roders (Rogers Brubaker)
45, 622, 660
Brunborg, Helg (Helge Brunnborg) 583,
660
Bubanj, Viktor 411
Buar, Franc 253
Budak, Mile 251, 449
Budia, Draen 66, 70
Bugajski, Jano (Janusz Bugajski) 484
Bugarel, Ksavije (Xavier Bougarel) 349,
350, 364, 365, 371, 373, 377, 407,
411, 412, 419, 423, 425, 427, 442,
444, 445, 446, 448, 452, 453, 454,
457, 473, 474, 483, 499, 505, 508,
515, 519, 520, 521, 522, 523, 526,
651, 661, 660, 682
Buha, Aleksa 406
Bulaji, Milan 581
Berg, Stiven (Steven Burg) 123, 140, 144,
145, 151, 152, 153, 154, 155, 156,
157, 158, 375, 385, 391, 409, 442,
445, 446, 493, 508, 509, 510, 511,
512, 513, 514, 516, 517, 518, 519,
521, 522, 523, 524, 526, 646, 649,
650, 660, 682
Bu, Brigita (Brigitta Busch) 109, 115,
117, 680
Bu, Dord Mlai (George Bush Jr.) 129,
570
Bu, Dord Stariji (George Bush, Sr.)
100, 111, 112, 126, 127, 128, 237,
255, 265, 267, 483, 566, 584, 640
Beinski, Zbignjev (Zbigniew
Brzezinski) 50, 267
Ceri, efendija Mustafa 34
Cesarec, August 46, 661
Ce-Tung, Mao 627
Crnevi, Brana 69
Crnjanski, Milo 302
Crnobrnja, Bogdan 82
Crnobrnja, Mihailo 82, 91, 154, 214, 300,
320, 321, 322, 323, 324, 325, 327,
328, 331, 341, 404, 498, 644, 646,
662
Cveji, Slobodan 212, 668
Cvetkovi, Dragia 52, 60, 90, 448, 449,
473, 514, 613, 660
Cvetkovi, Mirko 154
Cviji, Jovan 285, 302
ali, Mari anin (Marie-Janine Calic)
469, 476, 477, 493, 577, 661
ar-Drnda, Hatida 382, 383, 662
aslav (knez) 354, 388
avoki, Kosta 64, 144, 173, 249, 269,
270, 273, 663
elebija, Evlija 360, 362
emberlen, Nevil (Neville Chamberlain)
127, 185, 255, 479, 480, 501
endler, Dejvid (David Chandler) 527,
533, 534, 535, 536, 563, 564, 645,
663
eril, Vinston (Winston Churchill) 25,
26
erni, Izreal W. (Israel W. Charny) 493,
672, 679
ilton, Pol (Paul Chilton) 109, 127, 661
iinski, Josip 53
omski, Noam (Chomsky, Noam) 94,
131, 204, 333, 527, 528, 531, 548,
549, 550, 552, 557, 570, 575, 581,
582, 586, 587, 590, 592, 651, 663
osudovski, Miel (Chossudovsky,
Michel) 527, 538, 539, 542, 645, 661
ati, Musa azim 445, 446
eri, Salim 370
irkovi, Sima 359
ii, Husaga 445
ii, Mehmed 445
opi, Branko 302
orovi, Vladimir 353, 354, 388, 436,
663
osi, Dobrica 85, 104, 130, 131, 271,
272, 287, 302, 307, 328, 374, 375,
384, 598, 644, 663, 672, 688
urak, Nerzuk 349, 372, 648, 663
uri, Slobodan 49, 460, 664
Dabevi-Kuar, Savka 71, 73, 102, 147
Dajhman, Tomas (Thomas Deichmann)
575, 576, 577, 578, 663
Dalder, Ivo (Ivo Daalder) 267, 663
Danilovi, Ugljea 370
Darem, Idit (Edith Durham) 199
Daut, Kit (Keith Doubt) 10, 263, 413,
490, 491, 492, 494, 495, 496, 497,
648, 663
Davio, Oskar 302
Dedijer, Vladimir 367, 368, 663
Defterdarevi, beg Ahmed 446
Dejzings, Ger (Ger Duijzings) 9, 201,
204, 205, 206, 208, 210, 485, 640,
663
Delali elo, Ramiz 408, 489, 546
Deli, Rasim 281, 340
Deni, Beti (Bette Denitch) 683
Deni, Bogdan (Bogdan Denitch) 663
Di Lelio, Ana (Anna Di Lellio) 276, 683
Dikin, Vilijam (William Deakin) 368
Dikson, Pol (Paul Dixon) 663
Dimi, Ljubodrag 52, 60, 663
Dimitrijevi, Vojin 59, 61, 64, 600, 646,
663
Dimitrov, Georgi 51
Dioklecijan 179
Dirkem, Emil (mile Durkheim) 467
Divjak, Jovan 621
Dizdarevi, Sran 344
Dizraeli, Bendamin (Benjamin Disraeli)
115, 182, 351, 670
Dmitrijev, Frenklin (Franklin Dmitryev)
585, 663
Dobins, Dejms (James Dobbins) 525,
663
Dodik, Milorad 507, 612
Dol, Bob (Bob Dole) 83, 95, 100, 185,
267, 427, 602
Donia, Robert (Robert Donia) 357, 358,
360, 362, 376, 396, 403, 404, 405,
406, 407, 408, 409, 410, 412, 524,
648, 649, 650, 663, 683
Dragosavac, Duan 76, 663
Dragovi-Soso, Jasna 9, 64, 72, 83, 84,
164, 249, 300, 320, 321, 329, 330,
332, 333, 342, 598, 644, 660, 661,
663, 664, 666, 668, 669, 672, 673,
676, 677, 680
Drakovi, Vuk 225, 457, 490, 629
Drljevi, uro 10
Drljevi, Savo 10
Dri, Marin 388
Dunajevskaja, Raja (Raya
Dunayevskaya) 558, 590
Dvornikovi, Vladimir 302
Dvorski Rambo, Sinia 489
Indeks imena 699
Daja, Sreko 356
Dekson, Henri (Henry Jackson) 180,
479, 560, 569
Dekson, Marvin (Marvin Jackson) 333
Denings, Piter (Peter Jennings) 195
Demidi, Alija 445
Deras, Norman (Norman Geras) 569
Donson, Boris (Boris Johnson) 558
Donson, Lindon (Lyndon Johnson) 160
Donston, Dajana (Diana Johnston) 514,
527, 530, 531, 532, 533, 535, 536,
537, 540, 541, 542, 543, 544, 545,
546, 548, 550, 551, 552, 562, 581,
645, 651, 664
Douns, Edvard (Edward Jones) 110, 675
Duda, Tim (Tim Judah) 123, 175, 196,
221, 222, 227, 228, 230, 640, 664,
669
eri, Gordana 9, 10, 657
idara, Mark (Marc Gjidara) 650
iki, Osman 445
ilas, Aleksa 61, 229, 249, 338, 339, 664
ilas, Milovan 42, 49, 52, 56, 81, 373,
598
odan, ime 67, 72, 254, 457
oki, Dejan 664, 683
orevi, Duan 263, 283, 683
orevi, ivomir 65, 270
uheri, Ismet 407
urev, Branislav 422, 664
ureti, Veselin 375
uri, Mihailo 64, 271
uri, Vladimir 49, 460, 664
urkovi, Milorad 10
Ekmei, Milorad 281, 345, 348, 350, 355,
356, 358, 359, 363, 486, 601, 644, 664
Elijas, Norbert (Norbert Elias) 13, 15, 16,
171, 191, 192, 194, 195, 444, 664
Elison, Miranda (Miranda Alison) 422,
423, 643, 657
Emert, Tomas (Thomas Emmert) 224,
490, 657, 659, 661, 664, 665, 668,
669, 678, 680, 683, 687
Enesku, George (George Enesku) 345
Enlo, Sintia (Cynthia Enloe) 422
Entman, Robert M. 109, 664
Eremija, Radomir 630
Edaun, Pedi (Paddy Ashdown) 344
Eugen Savojski 443
Fahd (kralj Saudijske Arabije) 267
Fajn, Don (John Fine) 44, 174, 263, 276,
351, 354, 355, 356, 357, 358, 387,
388, 389, 390, 391, 392, 396, 397,
398, 399, 400, 401, 402, 403, 412,
491, 524, 526, 643, 648, 649, 650,
651, 664, 665
Fazlagi, Ademaga 446
Fazlagi, Hajdar 446
Ferguson, Najal (Niall Ferguson) 181,
344, 483
Filipovi, Filip 51
Filipovi, Muhamed 234, 351, 370, 400,
402, 406, 415, 417, 420, 439, 457,
458, 459, 461, 648, 664
Filips, Doen (Joan Phillips) 558, 562,
567, 674
Fink, eri (Sheri Fink) 427, 665
Finkelkrot, Alen (Alain Finkielkraut)
480
Finkelstin, Norman (Norman
Finkelstein) 131, 665
Firedi, Frenk (Frank Fueredi) 558, 571,
572, 574, 665, 676
Fier, Bernd (Bernd J. Fischer) 276, 690
Foo, Mustafa 445
Foks, Kler (Claire Fox) 558
Ford, Kris (Chris Ford) 586, 665
Fuko, Miel (Michel Foucault) 109, 199,
590, 665
Franc, Ferdinand 418
Franc, Jozef 509
Franko, Fransisko (Francisco Franco) 25,
579, 596, 597
Fridman, Fransin (Francine Friedman)
499, 684
Fridman, Tomas L. (Thomas L. Friedman)
112, 135
Fridrih, Joakim Karl (Carl Joachim
Friedrich) 321
Fridrih I Barbarosa 170
From, Erih (Erich Fromm) 471
Fulerton, Don (John Fullerton) 489
Gabri, Ale 59, 62, 665
Galager, Tom (Tom Gallagher) 37, 650,
665
Gams, Andrija 270
Gani, Ejup 373, 509
Garaanin, Ilija 44, 457
Gard, Pol (Paul Garde) 238
Gardovi, Nikola 489
Gatmen, Roj (Roy Gutman) 126, 386,
412, 413, 414, 415, 416, 417, 418,
419, 420, 421, 491, 492, 628, 643,
649, 666, 684
Gau, Dejms (James Gow) 9, 96, 142,
173, 178, 179, 222, 238, 239, 240,
241, 242, 243, 600, 643, 666
Gauen, Piter (Peter Gowan) 534, 537,
538, 666
Gavrankapetanovi, beg Ismet 446
Gebels, Jozef (Joseph Goebbels) 226
Gegnon, ip (Chip Gagnon) 72, 201,
206, 207, 208, 209, 210, 211, 212,
213, 214, 215, 216, 217, 219, 274,
630, 640, 665
Gelbrajt, Piter (Peter Galbraith) 340, 392
Gelner, Ernest (Ernest Gellner) 28, 31,
502, 535, 665
Gener, Ditrih-Hans (Hans Dietrich
Genscher) 99, 100, 263, 264, 265,
266, 277, 323, 380, 645, 657
Geren, Daniel (Daniel Guerin) 527, 661
Gidens, Entoni (Anthony Giddens) 556
Gijsberts, Mrove 211, 676
Glaurdi, Josip 265, 279, 477, 665
Glava, Branimir 87
Gleni, Mia (Misha Glenny) 176, 177,
178, 184, 196, 455, 640, 641, 665
Gligorijevi, Branislav 49, 50, 51, 52,
665
Gligorov, Kiro 253, 543
Gligorov, Vladimir 684
Goati, Vladimir 594
Goldhagen, Jona Danijel (Daniel
Goldhagen) 420, 472, 546, 569,
570, 634, 665
Goldsvorti, Vesna 190, 191, 192, 193,
195, 196, 640, 666
Goldtajn, Ivo (Ivo Goldstein) 474, 488,
665
Goldtajn, Slavko (Slavko Goldstein)
474, 488, 665
Golubi, Mustafa 446
Golubi, Stjepko 522, 666
Golubi, Thomas 522, 666
Gor, Al (Al Gore) 518
Gorbaov, Mihail Sergejevi (Mikhail
Sergeyevich Gorbachev) 134, 265,
598, 608
Gordi, Erik (Eric Gordy) 84, 268, 274,
276, 642, 666
Gorki, Milan v. iinski, Josip
Gotovac, Vlado 72
Graanin, Petar 242
Gradaevi, kapetan Husein 443, 444
Grinfeld, Laja (Liah Greenfeld) 606, 615,
684
Grmek, Mirko 650
Gunduli, Ivan 486
Guskova, Jelena 280, 283, 295, 296, 297,
300, 644, 666
Habermas, Jirgen (Juergen Habermas)
556
Indeks imena 701
Ha-Nasar, ems (Shems Hadj-Nassar)
503
Hadi, Miroslav 98, 142, 152, 666
Hadi, Nuri Osman 445, 446
Hadidedi, Zlatko 263
Hadijahi, Muhamed 365, 445, 446
Hadikadi, Atif 446
Hajdeger, Martin (Martin Heidegger)
590
Halpern, Doel (Joel Halpern) 660, 666,
685
Hansen, Lene 111, 123, 162, 164, 167,
170, 180, 196, 639, 649, 651, 666
Hanter, Robert (Robert Hunter) 95
Hantington, Semjuel (Samuel P.
Huntington) 159, 160, 161, 162,
163, 164, 170, 179, 180, 190, 198,
532, 668
Haradinaj, Ramu 281, 340, 578, 632,
644
Hasanbegovi, Avdo 445
Hau, Defri (Geofrey Howe) 153
Haupt, Hajnc Gerhard (Heinz Gerhard
Haupt) 593, 666
Havel, Vaclav (Vaclav Hawel) 598, 616
Havelka, Nenad 303, 676
Hebrang, Andrija 55, 58, 65, 78
Hegel, Fridrih Vilhelm Georg (Georg
Wilhelm Friedrich Hegel) 28, 223,
500, 601
Hehter, Majkl (Michael Hechter) 98, 650,
667
Hejden, Robert (Robert Hayden) 109,
161, 174, 175, 180, 187, 189, 190,
267, 523, 599, 600, 601, 602, 603,
604, 605, 606, 609, 614, 626, 627,
638, 640, 653, 658, 667, 685
Hejstings, Edrijen (Adrian Hastings) 344,
429, 430, 431, 432, 480, 587, 650,
666
Held, Dejvid (David Held) 13, 667
Hemlin, Dejvid (David Hamlin) 667
Hemond, Filip (Philip Hammond) 573,
581, 663, 664, 665, 666, 667, 677
Henen, Danijel (Daniel Hannan) 31
Henlajn, Konrad (Henlein, Conrad) 447
Hepken, Volfgang (Wolfgang Hoepken)
173, 686
Herd, Daglas (Douglas Hurd) 99, 100,
123, 180, 182, 183, 323, 602
Herder, Johan Gotfrid (Johann Gottfried
Herder) 601
Herman, Edvard S. 204, 527, 542, 543,
544, 545, 546, 547, 550, 551, 552,
573, 581, 582, 583, 584, 592, 645,
651, 663, 664, 667, 677
Hiins, Kristofer (Christopher Hitchens)
408, 426, 667
Hit, Edvard (Edward Heath) 492
Hitler, Adolf 90, 109, 126, 127, 134, 135,
166, 167, 168, 178, 224, 225, 226,
251, 255, 277. 344, 368, 406, 407,
418, 420, 425, 462, 477, 478, 479,
480, 501, 504, 524, 579, 617, 629,
634, 643, 648, 665
Hjudis, Piter (Peter Hudis) 558, 584, 585,
586, 587, 668
Hjum, Mik (Mick Hume) 558, 563, 564,
565, 566, 577, 668
Hlinka, Andrej 598
Hobs, Tomas (Thomas Hobbes) 345
Hobzbaum, Erik (Eric Hobsbawm) 13,
22, 28, 32, 207, 685
Hoda, Enver 63, 555
Hodson, Rendi (Randy Hodson) 30, 668,
677, 687
Hog, Endrju (Andrew Hogg) 489
Hogan, ip (Chip Hogan) 111
Holbruk, Riard (Richard Holbrooke)
186, 267, 346, 380, 495, 602, 668,
683
Holms, Meri (Mary Holmes) 586, 659
Honig, Vilem Jan (Jan Willem Honig)
582, 668
Hor, Kvintn (Quintin Hoare) 559, 570
Hor, Marko Atila (Marko Attila Hoare)
263, 554, 558, 559, 560, 561, 562,
566, 567, 568, 569, 570, 571, 572,
573, 580, 581, 582, 592, 652, 655,
667
Hornik, Filip fon (Philipp von Hornigk)
14
Horvat, Branko 74
Hosbah, Fridrih (Friedrich Hossbach) 478
Hrasnica, Avdi-beg 446
Hrasnica, beg Halid 446
Hrasnica, beg Mehmed 446
Hrebeljanovi, Lazar 353
Hrelja, Kemal 365
Hribar, Spomenka 84
Hroh, Miroslav (Miroslav Hroch) 33, 75,
668
Humo, Avdo 370, 451
Hus, Jan 598
Husein, Sadam 123, 124, 127, 228, 438,
527
Iglberger, Lorens (Lawrence
Eagleburger) 82, 83, 93, 94, 95, 140,
237, 415,
Ignjatijev, Majkl (Michael Ignatief) 585,
586
Ili, Vladimir 9, 209, 212, 668
Imamovi, Mustafa 283, 363, 365, 457
Ingrao, arls (Charles Ingrao) 224, 263,
276, 582, 657, 659, 661, 665, 668,
670, 678, 680, 683, 686, 690
Irvajn, Dil (Jill Irvine) 55, 65, 66, 70, 75,
606, 643, 660, 668
Irving, Dejvid (David Irwing) 579
Iek, Tomislav 387, 669
Izetbegovi, Alija 103, 104, 105, 125,
185, 209, 234, 253, 254, 255, 256,
261, 265, 333, 337, 338, 340, 375,
376, 377, 379, 381, 387, 395, 401,
409, 451, 452, 457, 512, 514, 515,
541, 542, 545, 546, 561, 631, 643,
669, 671
Izrael, Dared (Jared Israel) 581
Jakovljev, Aleksandar 624
Jandri, Berislav 70, 72, 669
Jang, Hjugo (Hugo Young) 112
Jang, Miel (Mitchel Young) 387, 392, 680
Jankovi, Dragoslav 19, 669
Jankovi, Radoslav (pukovnik VRS) 583
Jansen, Stef 9, 187, 198, 201, 202, 203,
204, 208, 209, 210, 219, 274, 640,
669
Janjetovi, Zoran 359, 669
Janji, Duan 262
Jareb, Jere 449, 450, 669, 670
Jelavi, arls (Charles Jelavich) 140, 686
Jelisi, Goran 632
Jeljcin, Boris Nikolajevi (Boris
Nikolayevich Yeltsin) 93, 453
Jevti, Miroljub 457, 458, 459
Jordaki, Konstantin 263
Jovan Pavle II 168
Jovanovi, Dragoljub 48, 449
Jovi, Borisav 99, 100, 101, 233, 235,
237, 242, 274, 291, 322, 536, 669
Jovi Dejan 61, 62, 72, 73, 77, 84, 85,
100, 156, 172, 230, 301, 302, 303,
304, 305, 306, 307, 308, 316, 317,
405, 406, 600, 615, 617, 645, 646,
669, 686
Jovi, Mirko 86, 457, 629
Juhas-Georgieska, Ljiljana 350, 669, 678
Jurii, Nikola 22
Kabadaji, D. 134
Kacin, Jelko 98
Kaclerovi, Tria 50
Kai Mioi, Andrija 486
Kadijevi, Veljko 98, 100, 152, 237, 242,
274, 399, 504, 669
Kalaj, Benjamin 349, 363, 364, 390
Indeks imena 703
Kalaji, Drago 457
Kalberg, Stiven (Stephen Kalberg) 14, 669
Kaldor, Meri (Mary Kaldor) 468, 502,
503, 504, 505, 507, 519, 650, 669
Kalhun, Kreg (Craig Calhoun) 661
Kam, Oliver (Oliver Kamm) 569, 570
Kamberovi, Husnija 365, 545, 669
Kapetanovi, Hajro 370, 451
Kapetanovi, Ali-beg Mehmed 446
Kapetanovi, Mustajbeg 446
Karabegovi, Avdo 445
Karabegovi, Osman 451
Karadi, Radovan 125, 209, 233, 253,
338, 339, 381, 383, 401, 420, 447,
455, 457, 492, 515, 564, 572, 612
Karadi, Vuk 347
Karaorevi, Aleksandar I (Ujedinitelj)
304, 457
Karaorevi, Aleksandar (pretendent
na presto) 188
Karamehmedovi, Hamdija 445
Karapandi, Borivoje 373
Kardelj, Edvard 52, 59, 61, 62, 64, 72, 73,
80, 230, 301, 304, 305, 306, 307,
308, 313, 316, 376, 646
Karington, Piter (Peter Carrington) 101,
103, 183, 184, 185, 231, 262, 263,
264, 277, 294, 380, 381, 515, 643
Karlo Veliki 346
Karson, Edvard (Edward Carson) 182
Kamen, Tomas (Thomas Cushman)
427, 437, 438, 439, 440, 441, 463,
464, 465, 466, 467, 468, 469, 470,
471, 476, 477, 478, 479, 480, 481,
482, 483, 491, 569, 570, 659, 662,
665, 670, 675, 676, 677
Katunari, Draen 480
Kazazovi, Salih 445
Kecmanovi, Duan 212, 670
Kecmanovi, Nenad 213, 612
Kejs, Holi (Holly Case) 257, 664, 673, 678
Keler, Gabrijel 550
Kempbel, Dejvid (David Campbell) 26,
394, 493, 494, 497, 498, 499, 500,
501, 522, 576, 577, 578, 648, 661,
680
Kempbel, Don (John Campbell) 26, 661
Kempbel, Suzan (Susan Campbell) 522,
666
Kemura, Sulejman 450
Kenders, Marsel (Marcel Coenders) 211,
676
Kenedi, Don Ficderald (John
Fitzgerald Kennedy) 549
Kenedi, Pol 14, 16, 17, 22, 25, 26, 669
Keni, Dord (George Kenney) 544
Keplen, Riard (Richard Caplan) 525,
661, 682
Keplen, Robert D. (Robert D. Caplan)
112, 159, 164, 165, 166, 167, 168,
169, 170, 171, 172, 173, 178, 179,
223, 344, 346, 418, 525, 639, 640,
669
Kermer Lisjen (Lucien Karchmar) 368
Kerenji, Emil 263
Kerestedijanc, Leonid Vladimirovi 340
Kerol, Rori (Rory Carroll) 123
Kicoev, Saa 49, 461, 664
Kilik, Robert (Robert Killick) 565
Kinam (hroniar) 350
Kinkel, Klaus 574
Kir, Josip Rajhl 87
Kirkpatrik, Din (Jeane Kirkpatrick) 125
Kisinder, Henri (Henry Kissinger) 185, 237
Klajmen, Endru (Andrew Climan) 558
Klemeni, Matja 237, 262, 263, 265,
267, 643, 670
Klinton, Bill (Bill Clinton) 111, 112, 125,
127, 128, 129, 130, 135, 136, 164,
209, 267, 340, 345, 346, 402, 420,
483, 518, 527, 548, 549, 550, 581,
584, 645
Kljaki, Ljubomir 532, 670
Kljuji, Stjepan 125, 568
Kneevi, Ante 476, 686
Koovi, Bogoljub 369, 370, 376, 450,
488, 506, 509, 573, 670
Koen, Filip (Philip J. Cohen) 456, 471, 472,
473, 475, 476, 478, 484, 650, 662
Koen, Lenard (Lenard J. Cohen) 79, 80,
81, 85, 86, 93, 97, 104, 105, 265,
320, 321, 327, 328, 329, 340, 345,
346, 411, 607, 613, 614, 617, 618,
621, 624, 644, 653, 660, 661, 662,
663, 666, 668, 669, 672, 673, 676,
677, 680
Koen, Nik (Nick Cohen) 569
Koen, Norman (Norman Cohen) 569
Koen, Roder (Roger Cohen) 491, 683
Koen, Vilijem (William Cohen) 551
Kofman, Daniel 480, 670
Koka, Jirgen (Juergen Kocka) 319, 593,
666, 686
Kol, Helmut (Kohl, Helmut) 100, 264,
265, 277, 645
Kolste, Pol (Pl Kolst) 9, 657
Komnin, Manojlo 350
Komi, Ivo 509, 568
Konar, Rade 52
Konor, Voker (Walker Connor) 18, 31, 43,
50, 51, 52, 53, 55, 56, 58, 59, 60, 61,
62, 63, 64, 66, 67, 75, 76, 77, 78, 80,
143, 315, 616, 622, 662, 683
Konverzi, Danijel (Daniele Conversi) 37,
222, 232, 233, 234, 235, 236, 237,
239, 262, 263, 277, 480, 481, 482,
483, 643, 662
Koroec, Anton 367
Koruni, Petar 290
Korvin, Filip (Philip Corwin) 573, 581
Kosma, Ciril 302
Kotroman, ban Stjepan 354
Kotunica, Vojislav 64, 456
Kotromani, Stjepan 352, 353, 354
Kotromani, Tvrtko 353, 426
Koukli, Don (John Coakley) 481, 662
Kovaevi, Milan 632
Kovi, Milo 9, 21, 46, 115, 181, 263, 351,
647, 670
Kranjec, Miko 302
Krempton, Riard (Richard Crampton)
69, 515, 662
Kreso, Senada 544
Kresti, Vasilije 281, 548
Kreimir II (kralj) 354
Kristofer, Voren (Christopher, Warren) 479
Kristeva, Julija 111
Kristof, Nikolas 416
Krizman, Bogdan 47, 670
Krlea, Miroslav 51, 69, 250, 302
Kroford, Beverli (Beverly Crawford) 599,
607, 609, 610, 611, 612, 613, 614, 618,
621, 623, 624, 627, 638, 653, 662
Krinik-Buki, Vera 372, 373, 670
Kuan, Milan 83, 98, 99, 100, 235, 291,
543, 567, 568
Kuk, Robin (Robin Cook) 548
Kuki, Hamid 445
Kula, Rina (Rinna Kullaa) 9
Kulenovi, Dafer 446
Kulin-ban 352, 354, 355
Kulji, Todor 9, 14, 24, 26, 33, 34, 35, 36,
44, 52, 53, 56, 64, 73, 74, 75, 76, 80,
139, 271, 321, 341, 472, 474, 618,
624, 647, 670
Kuper, Robert (Robert Cooper) 531, 532,
662
Kurbegovi, Hamid 446
Kursar, Toni 449, 450, 670
Kurspahi, Kemal 425, 670
Kurtai, Reid 445
Kurtovi, ukrija 445
Kusturica, Emir 213
Kutiljero, oze (Jose Cutileiro) 338, 381,
395, 514, 515
Kvatrone, Dord (George A. Quatrone)
110
Lafonten, Oskar (Oskar Lafontaine) 558
Indeks imena 705
Lagumdija, Zlatko 507, 509
Lajphart, Arend (Arend Lijphart) 605
Laker, Volter (Walter Laquer) 569
Laklau, Ernesto (Ernesto Laclau) 202, 686
Lali, Mihailo 302
Lazanski, Miroslav 238
Lazi, Mladen 9, 27, 41, 57, 80, 86, 92,
93, 94, 95, 102, 209, 300, 644, 668,
670, 671
Lejk, Entoni (Anthony Lake) 267, 518
Lempi, Don (John Lampe) 39, 43, 52,
55, 57, 58, 59, 62, 65, 69, 71, 72, 74,
77, 90, 168, 235, 251, 300, 320, 321,
333, 334, 335, 336, 337, 338, 339,
341, 349, 351, 362, 364, 515, 619,
644, 647, 670, 678, 686
Lensing, Robert (Robert Lansing) 605
Lenjin, Ilji Vladimir (Vladimir Ilyich
Lenin) 17, 50, 51, 52, 55, 223, 503,
555, 558
Lepin, alom (Shalom Lappin) 569
Lesing, Doris (Doris Lessing) 575
Letica, Slaven 156, 157, 465
Libal, Mihael (Michael Libal) 238, 262,
671
Liberman, Dozef (Joseph Lieberman)
427
Lidal, Harold (Harold Lydall) 272
Lifulc, Lorens (Lawrence Lifschultz)
418, 424, 425, 426, 427, 447, 452,
453, 454, 455, 650, 657, 658, 663,
666, 667, 670, 679
Lifton, Robert 471
Liger, Karl (Karl Lueger) 167
Lili, Kerol (Carol Lilly) 606, 660, 685, 687
Lin, Alen (Allen Lynch) 606, 615, 616,
617, 619, 620, 621, 622, 623, 650,
671
Linkoln, Abraham (Abraham Lincoln)
182, 183
Lins, Huan (Juan Linz) 206, 594, 595,
596, 597, 598, 652, 671
Lipuc, Roni (Ronnie D. Lipschutz) 607,
662
Litl, Alen (Allan Little) 82, 88, 98, 99, 100,
101, 103, 104, 152, 222, 229, 231,
232, 234, 235, 255, 256, 401, 677
Longinovi, Tomislav 191, 640, 671, 687
Lorkovi, Ivan 47
Lovrenovi, Ivan 568
Lubarda, Vojislav 490
Luis, Entoni (Anthony Lewis) 111, 121,
125, 126, 185
Luki, Milan 632
Luki, Reneo 606, 615, 616, 617, 619,
620, 621, 622, 623, 650, 671
Ljubii, Nikola 242
Ljubovi, beg Dervi 445
Macura, Lazar 176
Maek, Vladko 49, 52, 53, 60, 90, 367,
448, 449, 473, 488, 514, 613, 660
Madar, Ljubomir 26, 58, 671
Maga, Branka 237, 442, 559, 561, 567,
568, 650, 652, 671
Maglajli, efket 451
Mahmut II 435, 443
Mahmutehaji, Rusmir 355, 387, 389,
394, 395, 404, 419, 433, 435, 457,
491, 496, 507, 671, 680, 687
Majer, Viktor (Viktor Meier) 222, 229,
230, 442, 641, 672
Mak, Filis (Phyllis Mack) 427, 681
Makara, Petar 377, 671
Makarti, Dastin (Justin McCarthy) 349,
362, 434, 435, 436, 437, 441, 442,
648, 672
Malkolm, Noel (Noel Malcolm) 7, 112,
120, 121, 164, 165, 171, 181, 196,
199, 276, 319, 343, 344, 345, 346,
347, 348, 349, 350, 351, 352, 353,
354, 355, 356, 357, 358, 359, 360,
361, 362, 363, 364, 365, 366, 367,
368, 369, 370, 371, 373, 374, 375,
376, 377, 378, 379, 380, 381, 382,
383, 384, 385, 387, 442, 452, 458,
480, 491, 492, 494, 495, 496, 515,
576, 641, 647, 648, 664, 671, 687
Mamula, Branko 89, 99, 152, 153, 242,
274, 671
Mandi, Dominik 360
Mandi, Paaga 451
Manhajm, Karl (Karl Mannheim) 113,
671
Markovi, Ante 79, 85, 101, 103, 151,
152, 213, 226, 233, 237, 317
Markovi, Dragoslav 77, 237,
Markovi Mihailo 74, 271, 299, 490, 561,
562, 590, 644, 671,
Markovi, Mirjana 178, 545
Markovi, Predrag J. 9, 59, 60, 61, 62,
301, 303, 317, 594, 615, 671, 672,
680
Markovi, Sima 50, 51, 53, 62
Marks, Karl (Karl Marx) 50, 55, 446, 555,
558, 569
Markusen, Erik 493, 672
Maral, Dord (George Marshall) 25
Maral, Peni (Penny Marshall) 558, 575,
576, 577, 578
Marti, Milan 177
Mas, Piter (Peter Maas) 246, 491, 492
Masarik, Toma Garik (Toma Garrige
Masaryk) 24
Mai, Husein 446
Matej, Ninoslav 358
Maurani, Ivan 302
Meijar, Vladimir 617
Medrano, Huan (Juan Medrano) 31
Mehmedbai, Muhamed 445
Mejdor, Don (John Major) 97, 112,
185, 323, 560, 566
Mejsi, Gart (Gart Massey) 30, 668, 677,
687
Mekejn, Don (John McCane) 185
Mekrejnolds, Dejvid (David
McReynolds) 589
Mekvikar, Don (John McVicar) 576, 672
Men, Majkl (Michael Mann) 16, 86, 87,
88, 89, 300, 331, 393, 626, 627, 628,
629, 630, 631, 632, 633, 636, 637,
638, 644, 653, 671
Mendel, Majkl (Michael Mandel) 573, 581
Meneke, Martin (Martin Mennecke) 672
Merep, Tomislav 87
Merton, Robert 494, 687
Mesi, Stjepan 265, 401, 569
Mei, Ademaga 446
Metrovi, Ivan 302
Metrovi, Stjepan 427, 437, 438, 439,
440, 441, 455, 456, 462, 463, 464,
465, 466, 467, 468, 469, 470, 471,
477, 478, 479, 480, 481, 482, 483,
484, 491, 650, 659, 662, 665, 670,
675, 676, 677
Mezauer, Mark (Marc Mazower) 34, 348,
442, 443, 672
Midi, Osman 446
Mihailovi, Draa Dragoljub 86, 251,
285, 364, 367, 368, 373, 457
Mihailovi, Sreko 111, 688
Mihajlovi Mihiz, Borislav 69, 269
Mihnjik, Adam 505
Mijatovi, Cvijetin 370
Mikloi, Franc (Franc Miclosich) 358
Mil, Don Stjuart (John Stuart Mill) 206,
672
Milanovi, Dragoljub 132
Miler, Nikolas (Nicholas Miller) 69, 72,
249, 268, 269, 270, 271, 272, 273,
274, 276, 310, 642, 643, 672
Miler, Vilijam (William Miller) 350
Mileti, Antun 367, 368, 663
Mileti, Ivan 476
Mili, Vojin 11, 33, 34, 36, 58, 67, 92, 271,
282, 658, 672
Milievi, Aleksandra 636
Indeks imena 707
Milosavljevi, Olivera 59, 61, 62, 83, 85,
305, 306, 332, 672, 673
Miloevi, Slobodan 20, 37, 38, 39, 73,
77, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 88, 89, 93,
94, 99, 100, 101, 103, 104, 112, 119,
121, 123, 124, 125, 126, 127, 129,
130, 131, 132, 134, 140, 142, 146,
147, 148, 152, 153, 154, 167, 172,
173, 177, 178, 179, 181, 182, 183,
184, 188, 196, 201, 209, 213, 214,
215, 216, 218, 221, 224, 225, 226,
227, 228, 229, 230, 231, 232, 233,
234, 235, 236, 237, 238, 242, 245,
251, 253, 255, 256, 257, 258, 259,
260, 262, 263, 264, 267, 269, 273,
274, 275, 277, 279, 280, 281, 287,
290, 291, 295, 302, 307, 308, 309,
312, 320, 322, 328, 329, 333, 334,
335, 336, 337, 338, 339, 340, 375,
379, 381, 382, 383, 384, 385, 387,
397, 400, 401, 404, 405, 420, 425,
428, 429, 432, 452, 456, 457, 458,
459, 460, 461, 472, 476, 477, 478,
479, 481, 483, 488, 492, 495, 503,
513, 526, 527, 532, 536, 542, 543,
545, 546, 548, 549, 550, 551, 552,
553, 554, 555, 556, 559, 560, 561,
563, 564, 566, 567, 568, 579, 580,
581, 582, 584, 585, 587, 588, 589,
590, 591, 594, 599, 600, 602, 603,
604, 611, 617, 619, 620, 628, 629,
630, 633, 634, 635, 641, 642, 643,
644, 645, 647, 650, 651, 653, 657,
659, 660, 662, 663, 665, 668, 677,
683, 684, 688, 689, 692
Milutinovi, Ivan 52
Milutinovi, Milovan 414, 415
Miljanov Marko 461
Miljkovi, Hasan 446
Mini, Milo 306
Miralem, beg Dervi 445
Miri, Jovan 301, 317, 673
Mirkovi, Stevan 242
Miskin, Vaso 276, 340, 409, 516, 520
Miteran, Fransoa (Franois Mitterand)
97, 323
Mitevi, Duan 81
Mitrovi, Andrej 23, 673
Mitrovi, Milovan 280, 291, 292, 293,
299, 644, 673
Mitrovi, Momilo 469, 476, 492, 673
Mladenovi, Ivica 10
Mladi, Ratko 281, 296, 340, 457, 547,
631
Molotov, Vjaeslav Mihajlovi 368
Moljevi, Stevan 368, 457
Morton, Keti (Kati Marton) 495
Mrki, Vlado 407
Muf, antal (Chantal Moufe) 202
Mufti, Selim 445
Mulabdi, Edhem 446
Musakadi, Fehim 445
Musavizade, Nader (Nader
Mousavizadeh) 112, 673
Musolini, Benito (Benito Mussolini) 251,
462
Muzil, Robert (Robert Musil) 137
Najt, Rob (Rob Knight ) v. Kilik, Robert
Najtli, Filip (Phillip Knightley) 575
Nauman, Klaus (Klaus Naumann) 267
Nazor, Vladimir 302
Nedi, Milan 25, 367, 471, 472, 473, 476
Neimark, Norman (Norman Naimark) 243,
257, 626, 627, 628, 629, 630, 631, 633,
634, 635, 653, 654, 664, 673, 678
Nejsin, Denijel (Daniel Nassin) 554
Nemanja, Stefan 170, 350, 354
Nemanji, Dragutin 354, 388
Nemanji, Duan 86, 171, 353, 354
Nemanji, Milutin 170, 171
Nemanji, Rastko Sveti Sava 350, 669,
678
Nemanji, Stefan Prvovenani 354
Nemanji, Vukan 354
Netanijahu, Benjamin (Benjamin
Netaniyahu) 542
Nikezi, Marko 64, 74, 179, 253, 673,
674
Nilevi, Boris 410
Nikson, Riard (Richard Nixon) 125, 185,
596
Noaj de, Fransoa (Franois de Noailles)
388
Norijega, Manuel (Manuel Noriega) 333
Novakovi, Stojan 45
Njego, Petar II Petrovi 302, 485, 486,
510, 659, 674
Obama, Barak 267
Oberal, Entoni (Anthony Oberschall)
243, 244, 245, 246, 247, 650, 673
Obolenski, Dmitrij 344
Obradovi, Dositej 486, 487
Obrenovi, Dragan (major VRS) 631
Obrenovi, Mihajlo 457
Obrenovi, Milo 285
Obrenovi, Zoran 99, 102, 279, 280, 291,
293, 294, 295, 299, 644, 673
OHenlon, Majkl (Michael OHanlon)
267, 663
Olbrajt, Medlin (Madeleine Albright)
518, 551, 581
Olkok, Don (John Allcock) 16, 21, 24, 46,
54, 71, 72, 77, 173, 274, 310, 311,
312, 313, 314, 315, 316, 646, 657
Olman, D. T. (D. T. Allman) 418, 657
Olport, Gordon (Gordon Allport) 111
Omanovi, Fata 520
Omerbai, evko 415
Omerdi, Muharem 383, 673
Omerovi, Dervi 446
ONil, Brendan (Brendan ONeil) 558
Ori, Naser 281, 340, 546, 578, 631, 632,
644
Oven, Dejvid (David Owen) 209, 240,
419, 545
Pajps, Riard (Richard Pipes) 495
Palere, Majkl (Michael Palairet) 72, 673
Pani, Milan 130, 209
Paradik, Ante 70
Paraga, Dobrosav 457
Parenti, Majkl (Michael Parenti) 581
Parsons, Vilijam S. (William S. Parsons)
493, 672, 679
Pai, Najdan 306
Pai, Nikola 332, 447, 619, 678
Pauel, Kolin (Colin Powell) 346
Paveli, Ante 53, 168, 299, 620
Pavkovi, Aleksandar 61, 78, 93, 280,
289, 290, 292, 297, 298, 299, 300,
301, 309, 310, 317, 320, 325, 326,
327, 341, 604, 607, 610, 612, 614,
621, 622, 623, 638, 644, 646, 653,
674, 689
Pavlovi, Dragia 82
Pavlovi, Duan 594
Pavlovi, Ivana 631, 674
Pavlovi, Stevan 689
Pelagi, Vaso 363
Peri, Vilijam (William Perry) 339
Perovi, Latinka 64, 74, 148, 179, 253,
674
Pertisje, arl (Charles Pertusier) 361
Pei, Desanka 49, 674
Pei, Vesna 77, 674, 689
Petranovi, Branko 34, 41, 50, 52, 54, 55,
60, 61, 63, 64, 68, 71, 75, 94, 95, 674
Petranovi, Teofl 363
Petri, Volfgang (Wolfgang Petritsch)
373
Petrovi, Rua 70, 74, 212, 350, 483, 520,
521, 674
Petrovi, Vladimir 263
Pijade, Moe 50, 59, 77, 79
Pikaso, Pablo (Pablo Picasso) 424
Indeks imena 709
Pilger, Don (John Pilger) 575
Pilipovi, Radovan 357, 674
Pinar, Moris (Maurice Pinard) 30, 31, 659
Pinoe, Augusto Hose Ramon (Augusto
Hose Ramon Pinochet) 574
Pinson, Mark 349, 351, 658, 665, 672, 675
Pinter, Harold 527, 581, 582
Pirker, Pero 65, 73
Pirson, Dozef (Joseph Pearson) 525
Piterson, Dejvid (David Peterson) 550
Planinc, Milka 73
Popov, edomir 280, 281, 282, 283, 284,
285, 286, 287, 299, 601, 644, 675
Popov, Neboja 663, 673, 674, 675
Popovi, Aleksander 458
Porfrogenit, Konstantin 353, 355, 388,
398
Pot, Pol 627
Pouzen, Beri (Barry Posen) 88, 89, 496,
653, 675
Pozderac, Hakija 451
Pozderac, Hamdija 378, 452
Pozderac, Nurija 446
Prazina, Juka Jusuf 408, 411, 489, 546
Pregl, ivko 79
Pribievi, Svetozar 46, 619
Princip, Gavrilo 364, 418
Ptolomej 351
Pucar, uro 370, 373
Pudar, Gazela 10, 109, 648, 657
Puhovski, arko 568
Pulancas, Nikos (Nicos Poulantzas) 310
Purivatra, Atif 365, 372, 430, 447, 457,
458, 648, 675
Pukin, Sergejevi Aleksandar 486
Putinja, Filip (Philippe Poutignat) 28, 29,
30, 31, 675
Raan, Ivica 255
Radan, Petar 604, 607, 610, 612, 614,
621, 622, 623, 638, 674, 689
Radi, Radmila 451, 675
Radi, Stjepan 46, 47, 49, 90, 252, 298,
299, 447, 539, 619, 661
Radojevi, Mira 80, 449, 675
Radovi, Duan 69
Rajan, Linda (Linda Ryan) v. Firedi, Frenk
(Frank Fueredi)
Rajsmiler, Johan Georg (Johann Georg
Reissmueller) 96, 122, 141, 157,
535, 641
Ramet, Pedro v. Ramet, Petra Sabrina
Ramet, Petra Sabrina 10, 73, 139, 144,
145, 146, 147, 148, 149, 156, 157,
187, 188, 222, 229, 230, 247, 248,
249, 250, 251, 252, 253, 254, 255,
256, 257, 262, 264, 265, 275, 277,
296, 327, 328, 605, 641, 642, 643,
644, 647, 658, 675, 676, 689
Ramsfeld, Donald (Donald Rumsfeld) 185
Rankovi, Aleksandar 52, 61, 67, 68, 69,
269, 271, 304, 305, 307, 339, 370,
373, 375, 451, 488
Rakovi, Jovan 88, 457, 619
Rauer, Hans (Hans Rauscher) 96
Ranatovi Arkan, eljko 86, 281, 296,
407, 489, 546, 629, 634
Rebac, Hasan 445
Redman, Majkl (Michael Redman) 182
Redi, Enver 345, 365, 370, 372, 389,
445, 446, 447, 448, 648, 659, 662,
668, 669, 670, 675
Regan, Ronald (Ronald Reagan) 125, 494
Regin, arls (Charles Ragin) 30, 31, 689
Rejnder, Terens (Terence Ranger) 32, 685
Renan, Ernest 601
Resulbegovi, beg Asim 446
Ribentrop, Joakim fon (Joachim von
Ribbentrop) 368
Rid, Volter (Walter Reed) 338
Ridlmajer, Andra (Andras Riedlmayer)
476
Rif, Dejvid (David Rief) 413, 423, 491,
544, 649, 676
Rifen, Kristof-an (Jean-Christophe
Rufn) 585
Rifental, Leni fon (Leni von Riefenstahl)
239, 629
Rifkind, Malkolm (Malcolm Rifkind) 181,
182
Risman, Dejvid (David Riesman) 471,
483, 484, 676
Risti, Pavle 270
Ritter Vitezovi, Pavao 486
Rizvanbegovi, Ali-paa Mehmed 445
Rizvanbegovi, Hamzaga 445
Roberts, Volter (Walter Roberts) 323
Rodenson, Maksim (Maxime Rodinson)
521
Rogel, Kerol (Carole Rogel) 233, 676
Ros-Donson, Endrju (Andrew Ross-
Johnson) 263
Rosi, Ketrin 476
Rot, Nikola 110, 303, 676
Roudi, Dejvid (David Rohde) 491
Rubin, Dejms (James Rubin) 112
Rubintajn, Vilijam (Wiliam Rubinstein)
492, 493, 676
Rupel, Dimitrije 101, 102, 623
Ruper, Donatan (Jonathan Rooper) 581
Rusinov, Denison (Denison Rusinow)
43, 48, 59, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67,
68, 69, 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 96,
140, 144, 145, 148, 149, 150, 151,
153, 154, 155, 156, 157, 315, 322,
373, 610, 646, 676, 678, 690
Ruzvelt, Frenklin (Franklin Delano
Roosevelt) 55
Ruzvelt, Tedi Teodor (Teddy Theodore
Roosevelt) 626
Sabali, Ines 279
Sadkovi, Dim Dejms (Jim James
Sadkovich) 248, 249, 268, 471, 472,
650, 676
Sadovi, Velija 445
Said, Edvard (Edward Said) 114, 190,
192, 676
Sakavili, Mihail 333
Salihagi, Suljaga 445
Salihbegovi, emsi-beg 446
Samardi, Miroslav 49, 676
Samardi, Nikola 263
Samardi, Radovan 352, 388, 676
Sarajli, emsudin 446
Sari, Murat 445
Savi, Obrad 190, 660, 666, 671
Sefajer, Vilijam (William Safre) 111, 125,
126
Sel, Luis (Louis Sell) 222, 260, 261, 515,
643, 677
Selimovi, Mea Mehmed 407
Selman, Mehmed 517, 677
Sels, Majkl (Michael Sells) 427, 428, 429,
432, 433, 434, 491, 510, 648, 677
Sekuli, Duko 19, 30, 43, 44, 47, 90,
613, 668, 676, 687
Sekuli, Milisav 152
Semlen, ak (Jacques Semelin) 577, 677
Sigar, Norman (Norman Cigar) 248, 383,
404, 456, 457, 458, 459, 460, 461,
462, 463, 476, 492, 650, 661, 683
Silajdi, Haris 123, 373
Silber, Lora (Laura Silber) 82, 88, 98, 99,
100, 101, 102, 103, 104, 152, 222,
229, 231, 232, 234, 235, 245, 255,
256, 401, 491, 677
Simi, Jasminka 95, 342, 677
Simovi, Duan 47
Sims, Brendan (Brendan Simms) 94, 95,
97, 112, 130, 180, 181, 182, 183,
184, 185, 186, 187, 222, 263, 264,
266, 277, 478, 479, 480, 481, 515,
525, 560, 643, 677
Siton-Votson, Robert (Robert Seton-
Watson) 46, 670
Skalnik-Lef, Kerol (Carol Skalnik-Lef)
598, 599, 678, 691
Indeks imena 711
Skerli, Jovan 137
Skopljanac-Brunner, Nena 119, 678
Skoukroft, Brent (Brent Scowcroft)
237
Smit, Entoni (Anthony Smith) 17, 29, 31,
678, 684, 691
Smolar, Aleksandar 36, 678
Sokolovi, Demal 187, 678
Sokolovi, paa Ferhat 517
Sokolovi, paa Mehmed 348, 352, 388,
430, 676
Solenjicin, Aleksandar 236, 413
Soro, Dord (Gyrgy Soros) 131, 132
Soubel, Riard (Richard Sobel) 122, 123,
130, 276, 678
Spaho, Fehim 445
Spaho, Mehmed 365, 366, 367, 445,
446, 447
Spaho, Mustafa 445
Spaho, Sulejman 445
Staljin, Josif Visarionovi Dugavili 25,
26, 50, 51, 52, 53, 58, 91, 106, 178,
225, 226, 257, 277, 368, 555, 624,
627, 643, 658
Stamboli, Ivan 77, 82, 225, 459
Stamboli, Petar 77, 307
Stankovi, ore 48, 90, 678
Starevi, Ante 360, 487
Stefanovi, ore 9, 61, 678
Stepan, Alfred 206, 594, 595, 596, 597,
598, 652, 671
Stepinac, Alojzije 90, 167, 168
Stid, Henri Vikam (Henry Wickham
Steed) 46
Stojadinovi, Milan 57, 90, 251, 332,
367, 448, 449, 476
Stojanovi, Nikola 45
Stojanovi, Svetozar 280, 287, 288, 289,
290, 291, 292, 293, 299, 678
Stouks, Gejl (Gale Stokes) 65, 66, 71, 73,
74, 82, 139, 196, 257, 258, 259, 260,
344, 345, 598, 642, 649, 678, 691
Stoun, Norman (Norman Stone) 344,
564, 566, 692
Stref-Fenar, oslin (Jocelyne Streif-
Fenart) 28, 29, 30, 31, 675
Sumbul, Avdo 445
Supilo, Frano 46
Suroi, Veton (Veton Surroi) 588
Sutu, or-Anri (Georges-Henri Soutou)
96, 678
Svrzo, Hadi Hamid 445
airbej, Nedib 476
ahinovi, Ekrem Hamid 446
arini, Hrvoje 152, 340
atorov, arlo, Metodije 52
aup, Pol (Paul Shoup) 42, 46, 49, 50,
51, 52, 53, 54, 59, 60, 61, 62, 68, 69,
73, 77, 82, 83, 91, 95, 123, 140, 141,
372, 373, 374, 375, 385, 391, 409,
442, 445, 446, 474, 490, 493, 508,
509, 510, 511, 512, 513, 514, 516,
517, 518, 519, 521, 522, 523, 524,
526, 649, 650, 660, 677, 691
efer, Dejvid (David Schefer) 551
ej, Dejmi (Jamie Shea) 111
eks, Vladimir 87, 457
efin, Dord (George Gyorgy
Schoepfin) 144, 145, 149, 156, 158,
676
eremet, Asim 446
eri, Ahmed 446
eelj, Vojislav 86, 119, 243, 245, 281,
296, 328, 376, 503, 629, 630
ipers, Pir (Peer Scheepers) 211, 676,
690
imac, Neven 650, 666
indler, Oskar (Oscar Schindler) 504, 685
mit, Karl (Karl Schmidt) 14
o, Martin (Martin Shaw) 559, 563, 592,
652, 677
olc, Rupert (Rupert Scholz) 534
oi, Hrvoje 452
reder, Gerhard (Gerhard Schroeder)
556, 558
tiglmajer, Aleksandra (Alexandra
Stiglmayer) 415, 417, 628, 643,
678
trbac, Savo 561
trem, Karl Gustav (Karl Gustaf
Stroehm) 96, 535, 641
trosmajer, Juraj Josip (Josip Juraj
Strossmayer) 168, 432
ubi, Pavle 354
uak, Gojko 87, 216, 338, 340
vandner-Sivers, Stefani (Stephanie
Scwandner-Sievers) 276, 690
Tabo, Eva (Ewa Tabeau) 544, 573, 678
Taer, Margaret (Margaret Thatcher) 37,
153, 181, 344, 475, 559
Tajfel, Henri 32, 110, 111, 679
Tanaskovi, Darko 458
Taner, Markus (Marcus Tanner) 173, 174,
175, 196, 222, 240, 265, 640, 679
Tatvajler, Margaret (Margaret Tutwiler)
123
Tejlor, Don Alen Persival (John Alan
Percivale Taylor) 21, 679
Terzi, Slavenko 119
Tili, arls (Charles Tilly) 92, 679, 692
Timotijevi, Milena 10
Tiso, Jozef 598
Tjudor, Henri VIII 171
Tomas, Radu (Raju Thomas) 58, 97, 300,
320, 321, 323, 324, 327, 333, 341,
644, 645, 646, 679
Tompson, Mark (Mark Thompson) 87,
424, 679
Todorova, Marija 46, 114, 163, 166, 167,
190, 191, 193, 194, 199, 200, 319,
355, 357, 364, 383, 384, 444, 640,
679, 692
Tokaa, Mirsad 243, 337, 544, 545, 577
Tomac, Zdravko 255
Tomaevi, Jozo 368
Topalovi Caco, Muan 408, 489
Toten, Semjuel (Samuel Totten) 493,
672, 679
Tralji, Ahmed 445
Trejnor, Ian (Ian Traynor) 123
Trevor-Roper, Hju (Hugh Trevor-Roper)
344
Tripalo, Mika 65, 71, 73, 147
Trocki, Lav (Leo Trotzki) 558
Trumbi, Ante 90, 432
Tuman, Franjo 20, 72, 85, 87, 88, 89,
101, 102, 104, 142, 151, 157, 177,
183, 184, 191, 226, 249, 251, 252,
253, 258, 260, 261, 290, 308, 309,
328, 333, 334, 335, 338, 340, 379,
381, 382, 384, 387, 397, 398, 401,
403, 404, 442, 457, 165, 526, 542,
543, 546, 561, 567, 568, 569, 617,
619, 620, 628, 633, 643, 645, 650
Ugljanin, Sulejman 457
Ujevi, Tin Augustin 302
Ulman, Riard (Richard Ullman) 26, 107,
266, 267, 276, 385, 678, 679
Unkovski Korica, Vladimir 9
Vahtel, Endrju (Andrew Wachtel) 44,
224, 301, 302, 303, 304, 307, 308,
309, 316, 317, 318, 333, 645, 646,
680, 693
Vajsmen, Stiven R. (Steven R. Weisman)
112, 346
Vajt, Kolin (Colin Wight) 498, 661, 680
Valertajn, Imanuel (Immanuel
Wallerstein) 15, 25, 679
Van Dijk, Teun 113, 117, 126, 127, 230,
378, 564, 679
Vans, Sajrus (Syrus Vance) 185, 380
Vasi, Dragia 368
Vasiljevi, Aleksandar 99, 630
Vasiljkovi, Dragan 489
Indeks imena 713
Veber, Maks (Max Weber) 13, 14, 15, 16,
29, 304, 345, 413, 594, 604, 606,
621, 627, 669, 679
Veljkovi, Milen 10
Verner, Manfred (Manfred Woerner) 186
Veselica, Marko 67, 72, 457
Veselica, Vladimir 72, 457
Vest, Kornel (Cornel West) 207
Vest, Don (John West) 186
Vest, Rebeka (Rebecca West) 170, 480
Viktorija (britanska kraljica) 21, 115, 343
Vil, Edi (Eddie Veale) v. Hjum, Mik
Vilbi, Piter (Peter Wilby) 98, 195
Vilijams, Ijan (Ian Williams) 575
Vilovi, Osman 446
Vilson, Vudrou (Woodrow Wilson) 22,
284, 503, 605
Vin, Frensis (Francis Wheen) 112, 569, 570
Vitezovi, Milovan 82
Vinji, Filip 363
Vlaji, Gordana 49, 679
Vodak, Rut (Ruth Wodak) 109, 113, 115,
117, 680
Vojinovi, Dord 93, 482
Voker, Vilijam (William Walker) 136, 137,
550, 553
Volfovic, Pol (Paul Wolfowitz) 185
Vratua, Vera 581
Vueli, Milorad 588
Vuini, Vejn (Wayne Vucinich) 61, 445,
679, 687, 692, 693
Vudvord, Suzan (Susan Woodward) 72,
74, 83, 93, 99, 100, 102, 103, 277,
300, 312, 319, 321, 325, 329, 330,
331, 332, 333, 341, 378, 379, 466,
532, 643, 644, 679
Vujai, Veljko 59, 606, 614, 615, 616,
621, 622, 623, 624, 679, 693
Vujovi, Sreten 10
Vukievi, Velja 447
Vuleti, Vladimir 9, 14, 26, 27, 28, 679
Vuleti, Vuleta 99
Vulijami, Ed (Ed Vulliamy) 112, 123, 132,
413, 558, 578, 579, 580, 628, 649,
680, 693
Zildi, Mehmed 445
Zimerman, Voren (Warren
Zimmermann) 82, 100, 105, 237,
267, 338, 381, 399, 465, 514, 515,
536, 680
Zontag, Suzan (Susan Sontag) 413, 544
Zrinski, Nikola ubi 22
Zrinjski, Miklo 486
Zulfkarpai, Adil 234, 411
Zundhausen, Holm (Holm
Sundhaussen) 222, 226, 227, 244,
650
anko, Milo 73
arkov, Dubravka 422
erjavi, Vladimir 369, 370, 373, 488,
573, 680
ipe, Alen (Alain Jupp) 95
ivojinovi, Dragoljub 102, 680
unec, Ozren 238, 251, 252, 279, 469,
659
upanov, Josip 154, 156, 157, 677
Summary
The study presents the battle for ideological hegemony between diffe-
rent interpreters and interpretations of the end of Yugoslavia. The sociology
of knowledge approach is applied in the study. It is assumed that the inter-
pretation of the disappearance of a country is, at least to some degree, inevi-
tably influenced by the researchers attachment to the subject of the research,
namely the period of time spent on the research and the value attitude towards
it, by his/her social background, as well as by political attachments of an aut-
hor. General ideological orientation (conservatism, liberalism, radical left and
radical right), ethnic and national identity, confessional affiliation, the type of
professional experience, even gender perspective, influenced each researcher.
The set of issues related to the frame of the conflict of civilisations and
the belonging discourses Orientalistic, Balkanistic and occidentalistic (when
certain Serbian or Bosniak conservatives are concerned) is important pri-
marily due to the fact that in the first two years, until the very beginning of
the war in Bosnia and Herzegovina (B-H), this frame, most often intertwined
with the cold-war frame and anti-communist discourse, was hegemonic regar-
ding the process of disappearance of Yugoslavia. Roughly speaking, the con-
flict of civilisation function originally consisted of ideological justification of
dismemberment of a state that had previously existed for 70 years, and it was
later used by politicians and soldiers of the NATO countries who were against
providing military support to Bosniaks. To a great extent, Slovenian and Croa-
tian nationalists found a very convincing story for the Catholic Demo-Christi-
ans of Europe, which was particularly used by German Demo-Christians, led
by the Christian Social Union of Bavaria (CSU) to ideologically justify the bre-
aking up of the Socialist Federative Republic of Yugoslavia (SFRY).
However, when B-H received international recognition, the frame of the
conflict of civilisations and the belonging discourses were not functional any
longer from the point of view of maintaining this political community. On the
other hand, the argument of ancient hatred (Kaplan 1993), based on the con-
flict of civilisations frame, was overused, but with the aim of avoiding military
intervention of the USA and NATO in the Wars of Yugoslav succession (Han-
sen, 2006). However, the major powers had a need for as convincing as possi-
ble justifications of recognising B-H in the light of the war following the very
recognition. In addition, the application of the aggressor-victim frame and
the use of humanitarian-imperialistic discourse which, referring to humanita-
rian reasons and the need to punish the aggression of Serbia, justified furt-
her existence of NATO and its involvement in deciding on the outcome of the
Wars of Yugoslav succession.
THE CONFLICT OF CIVILISATIONS FRAME
AND ITS CRITICS
The conflict of civilisations frame and the Balkanistic discourse were
unacceptable to Anglo-American thought when the authority of knowledge
was to justify the recognition of multinational B-H and criticise insufficiently
aggressive policy of the Republican Bush senior administration towards Serbs
during the war in B-H. Beside that, the frame and discourse were unacceptable
to the authors who were, by either their birth or their marital and professional
connections in a close relation with the Balkan, but lived in the West for years.
These critics mainly oriented towards post-modernism were against inju-
stice and untruthfulness of the established ideological hegemony of the Balka-
nistic discourse, based on the superb power of the NATO and the EU countries.
The critics clearly recognised the defence of specific interests hidden by such a
way of presenting the reality of the territory of former Yugoslavia. Such criticism
by Maria Todorova (1998), Milica Baki Hayden and Robert Hayden (2006; 1992),
Vesna Goldsworthy (2003; 1998) and Tomislav Longinovi (2003), as well as other
Balkan anti-Balkanists, would actually reveal that what was hidden under the sur-
face of their scandalisations over atrocities were some deeply rooted phantasms
of the civilised Western (wo)man who suppressed his or her aggressive impul-
ses under the gossamer of civilisation. These impulses, not so long ago prevalent
in his ancestors, now came to the surface in the form of voyeurism. As a result,
Western public glorified the accomplishments of war reporters and travel writers
such as Robert Kaplan (2004; 1993), Misha Glenny (2002; 1992), Tim Judah (2003;
2002), Marcus Tanner (2001), led by the passion towards the Balkan.
There is also another school of critics of the conflict of civilisations and
Balkanism Stef Jansen (2005), Ger Duijzings (2005), Chip Gagnon (2004). This
school particularly focused on the deconstruction of nationalism as a disco-
urse nationalism among the very South Slavs and among the Western resear-
chers of the disappearance of Yugoslavia. However, being led by the ideology
of the left social-democracy (which is critical of nationalism and imperialism),
they criticised the Balkanistic discourse and the idea that cultural or national
differences were an obstacle in attaining multi-national political communities.
Intellectually consistent, they applied such an attitude towards all multi-natio-
nal and multi-ethnic political communities Yugoslavia, B-H, or Kosovo, trying
Summary 717
not to see bad guys only in Serbs, but also trying not to demonise all Balkan
nations, typically done by those applying the conflict of civilisations frame and
Balkanism. However, it seems that the passion for deconstruction and fighting
against hegemony of the Balkanism and nationalism, would also occasionally
lead them to their own barely sustainable constructions related to the reality
of Yugoslavia and its successor-countries, since anti-nationalists in Serbia and
Croatia and the syncretic identities in Kosovo are exceptions of the nationalistic
rule, and the nationalistic conflict is much closer to the reality than to a myth.
Frames and discourses may ideologically justify or challenge power rela-
tions. Ideological hegemony related to the end of Yugoslavia was established
by Anglo-American and German journalists, theoreticians and intellectuals in
accordance with the interests of maintaining and establishing respectively desi-
rable political power relations, primarily position of the USA as the global power,
and Germany as a new regional power. When the issue of the end of Yugoslavia
is concerned, what happened was that in the first phase the USA let the Euro-
pean Community deal with the problem, and within the European Community
Germany was proved to be the strongest, as it imposed its will on its partners in
the EC despite the initial resistance of the UK and France. While Germany was
calling the tune, the conflict of civilisations and the Balkanistic discourse were
ideologically dominant, most often combined with the cold-war frame and anti-
communist discourse spread by journalists. These included Johann Georg Reis-
smueller (1992) a co-publisher of the German big-business daily Frankfurter All-
gemeine Zeitung, and Viktor Meier, a columnist of the same daily (1999, 1995),
as well as the late journalist of the Bonn conservative daily Welt, HTV (Croatian
Broadcasting Corporation) and Vjesnik (the leading Croatian daily) Carl Gustaf
Stroehm. The function of these frames and discourses was in the ideological
justification of the breaking up of Yugoslavia, that Balkan Babylon (S.P. Ramet),
an artificial creation, because, one can conclude from the conservative Ger-
man newspapers, democracy-loving Catholics cannot live together with ortho-
dox Christians inclined towards communism (Baki, 1999; 1998).
THE CONFLICT OF CIVILISATIONS
AND THE BALKANISM VS. AGGRESSOR-VICTIM
AND HUMANITARIAN IMPERIALISM
The USA political elite became, over time, concerned with the excessive
strengthening of Germany and a consequential possibility of shelving the NATO
alliance by establishing a new European army independent of NATO. That is
why the USA took the initiative by the subsequent recognition of B-H. Now
inadequate, the conflict of civilisations frame was gradually being pushed out
by the aggressor-victim frame and the humanitarian-imperialistic discourse.
The upholders of Serbo-centric hypothesis described the disintegration
of Yugoslavia as the sole or primary result of the actions of Slobodan
Miloevi and other promoters of Serbian nationalism. What is especially
interesting is the fact that British journalists, by writing papers with academic
pretensions (Malcolm, 1998; 1994; Bennett, 1995; Glenny, 1992), achieved
not only to become indisputable authorities in Anglo-American public when
the countries of former Yugoslavia were concerned, but also often became
university lecturers in the field of history of Yugoslavia at reputable universities
around the world. This fact is, from the aspect of the sociology of knowledge,
very important, as it indicates that the world of journalism and the academic
world can be connected and often intertwined. As a result, the journalistic and
academic discourses, being united by a moralizing approach, also became
connected and intertwined, and the boundaries between the two kinds of
discourses subsequently became rather blurred when it came to the topic
of Yugoslavia. Academic explanations were often marked by superficiality of
journalists, historical analogies and too ardent phrases aimed at attracting
publicity. Quite often, a tendency towards moralizing approach replaced a
need of analytical research.
Besides, it is noticeable that certain upholders of Serbo-centric
hypothesis, framed by the aggressor-victim frame and expressed through
the humanitarian-imperialistic discourse, had initially framed their thought
on Yugoslavia by the conflict of civilisations frame, expressing it through
the Balcanistic discourse (Ramet, 2006; 2005; 1992). It is also interesting to
note that the Cold-war frame and anti-communist discourse directed against
Slobodan Miloevi, expressed in the work of American liberal doyen of South-
Slavic studies Gale Stokes (1993) in its clearest sense, was often intertwined
with the previously mentioned frames and discourses.
If Ramet, a doyen in the area of research of Yugoslavia, is taken as an
example, a somewhat typical evolution of thought on Yugoslavia can be
followed. First, at the very beginning, Balkanism was being used within the
conflict of civilisations frame when explaining the conflicts in Croatia and
Slovenia, which was combined with the cold-war frame and anti-communist
discourse (Ramet, 1992; 1996). After that, the aggressor-victim frame and
humanitarian-imperialistic discourse was being applied on all the Wars of
Yugoslav succession, occasionally criticising, unconvincingly, the Balkanistic
discourse and the conflict of civilisations frame (Ramet, 2006; 2005), since
there was a need to justify ones own change of seemingly discordant frames
of presenting the reality, without making it sound like justification, but
presenting it as a desired evolution of scientific thought.
Ironically, there is some truth in the claim of logical evolution, but the
evolution of ideological thought with exceptionally socially integrative
function in non-communist and not-Orthodox societies: Orthodox Christians
Summary 719
are more inclined towards communism than Catholics, therefore choosing
an authoritarian communist in elections. And, since communists are evil
and dangerous for the whole civilisation, they invade their Catholic and
Muslim neighbours, thus jeopardising the peace and young democracies.
Therefore, the combination, strange at first sight, of confronted frames and
discourses can be understood from the point of view of the sociology of
knowledge.
Si nce these frames and di scourses are deepl y rooted i n the
conservatives and liberals from various countries in the West, and the
aggressor-victim frame generally in the world cultures, it is not difficult to
understand that such simplifications, even misrepresentations of the end of
Yugoslavia and the Wars of Yugoslav succession, were easily accepted not
only by a wider public, but also the academia. Conforming to the Serbo-
centric hypothesis is also visible in those who approached the research
of Serbia without prejudices, striving to discover what had driven them
towards the breaking up of Yugoslavia and invading their neighbours.
Such, basically valuable researches of A.H. Budding (2004), E. Gordy (2001)
and N. Miller (2002; 1999) were initiated to a great degree in the aim of
understanding the behaviour of Serbs in the 1990s, which was a priori
qualified as nationalistic and aggressive. The fact that, with the exception
of the studies by John Fine and Jill Irvine on Croatian nationalism (Fine,
2006; Irvine 1996
837
), no other researches exclusively devoted to non-Serbian
nationalism in the territory of former Yugoslavia are known by the author of
this paper (studies complimentary of Albanian nationalism are deliberately
excluded), attests that almost solely Serbian nationalism was noticed as
worth the attention and research. The above-mentioned valuable studies
explicitly adopt the attitude which corresponds to the aggressor-victim
frame, although doing so briefly and in the introduction and the conclusion.
However, it should be said that Budding and Miller, in their more recent
researches, moved away from the Serbo-centric hypothesis.
Finally, it should be noted that some of the upholders of Serbo-centric
hypothesis, e.g. Sabrina Petra Ramet, Brendan Simms (2003), Daniele
Conversi (2003; 2000; 1996), Matija Klemeni (2009), were impelled to
stand up to the criticism of German policy in the breaking up of Yugoslavia.
The criticism was being heard in the British public, especially by Lord
Carrington who complained that Germany had undermined his peace
837 The research by Irvine was ordered by the National Council for Soviet and East-Euro-
pean research, and was funded by the State Department, obviously after successfully
concluded Croatian military operations Bljesak (Flash) and Oluja (Storm), most probably
in order to see what changes would an extreme Croatian nationalism be able to cause in
the American foreign policy towards the Balkan.
endeavours and efforts to find a comprehensive agreement for the whole
region of Yugoslavia prior to recognising certain republics, which push B-H
in an impossible situation.
Indeed, the hypothesis that Germany, if not being the main, than being
one of the leading destroyers of Yugoslavia, is nowadays rarely maintained
838
.
Contrary to that, Serbo-centric hypothesis is indisputably hegemonic,
almost having no prominent rival. Those who do not completely agree with
it, offering multi-factor analyses of the disappearance of Yugoslavia, often,
at least to a degree, conform to it, especially when the role of Slobodan
Miloevi is concerned. Miloevi certainly belongs to the most besmirched
political leaders in Europe, which is justified only to a degree, having in mind
that the reputations of Franjo Tuman or Alija Izetbegovi have not been
nearly so questioned. The name of Slobodan Miloevi is linked to Hitler
and Stalin (Bennett, 1995; Sell, 2002; Ramet 2006) routinely by the way of
historical analogy and discourse strategy of personalisation, in order to make
Serbo-centric hypothesis more plausible. Beside the discourse strategy of
personalisation, the discourse strategy of demonisation (Gow, 2003; 1997;
1992) is also widely used. Certain feminist authors, following Roy Gutman
(Alison, 2007; Bracewell, 2000, 1996; Allen, 1996; Stiglmayer, 1994) and
finding rapists almost solely on the Serbian side and victims on the Bosniak
or Albanian side, had an active role in the strategy of demonisation.
Besides, the studies of authors challenging the hegemony of Serbo-
centric hypothesis are most often not particularly cited, with the exception
of Susan Woodward (1995), and to a degree the studies of John Lampe
(2000) and Lenard Cohen (2001; 1993). This fact is especially important
having in mind that it was an event which happened more than fifteen
years ago, and that nine years ago NATO bombed Serbia, which was greeted
by the major part of intellectual elite in the West, especially the liberal one,
regardless of the illegality of bombing, thus merging the understanding of
the disappearance of Yugoslavia with the imperial interests of the global
hegemon and mainly regretting that the bombing had not happened
earlier. Simply, the anti-Serbian campaign in the media and academia
lasted for about ten years with varying strength, making it very difficult
to dent the established ideological hegemony in international media and
academic community even after the death of Slobodan Miloevi. Moreover,
certain international legal institutions, such as the ad hoc International
Criminal Tribunal for the former Yugoslavia showed bias in its work, to the
disadvantage of victims and to the advantage of the reasonably accused
of the most serious war crimes, such as Naser Orli and Ramush Haradinaj.
838 German political scientist from Duisburg, Heinz-Jrgen Axt convincingly showed the
involvement of Germany in the breaking up of SFRY (Axt, 1993).
Summary 721
However, if there is an anti-Serbian Serbo-centric frame of presenting
and explaining the disappearance of Yugoslavia, there is also a Serbian
nationalistic Serbo-centric frame which could be named the victim-
aggressor frame. According to the latter, the role of sinless victims is reserved
for Serbs, with the aggressors being the West, Europe, the NATO and
the secessionist republics. The discourse strategy of self-victimisation was
being used, and the malignant results of Serbian nationalism negated, kept
back or justified as the response to the aggression of others (Popov, 2007;
osi, 2004; Ekmei, 2000; Markovi, 1994; Mitrovi, 1994; Obrenovi, 1992).
As for the foreign authors, a Russian historian Elena Guskova (2003) was
closest to the application of this frame. It can be said without exaggeration
that Guskova, an Orthodox Russian was inclined to Serbs in the degree
Sabrina Petra Ramet, a Catholic Habsburg admirer was inclined to Croats.
Both authors were also led by defending and justifying national interests of
Russia and the USA respectively, making the attitude of both doyens in the
research of the Slavic South, despite their explicit intention to be unbiased
and objective, biased towards the enemies of their favoured nations.
However, beside the studies that had a socially integrative function
as the primary one, there are those which enrich the knowledge of the
end of the SFRY and consequent wars. These studies include the works of
Jasna Dragovi Soso (2004), John Lampe (2000), Mihajlo Crnobrnja (1996),
Lenard Cohen (2001, 1995, 1993), despite the fact that these authors give a
deterministic advantage to the internal factors over the external ones. On
the other hand, the author of this study is probably closest to Michael Mann
(2005), Raju Thomas (2003), Susan Woodward (1997), Aleksandar Pavkovi
(2008) and Mladen Lazi (2005, 1994). The difference is in the fact that
the author hereof does not attach as much importance to the economic
determinism on the one hand and authoritarianism on the other, as done
by Woodward and Lazi (2005) respectively.
The fact that Serbian perspective, to which the influence of foreign
factors in the breaking-up of Yugoslavia is quite clear, is shared to a degree
by the extreme leftists in the West and an Indian author, Raju Thomas (who
especially dealt with the problem of disappearance of Yugoslavia) leads to
the conclusion that having a certain position in the global world opens up
a perspective for realising the importance of external factors in the process
of disappearance of Yugoslavia and its ultimate breaking-up. Those who
were directly affected by the actions of external factors in this process are
existentially open to the understanding of meaning and significance of a
certain factor and its acting. Moreover, there are those who are ideologically
prepared to see the injustices of capitalism and imperialism with the
extreme leftists (Chomsky, Herman, Chandler, Johnstone, Chossudovsky
and others) being the best prepared in that respect and being able to easily
recognise negative influence of external factors in the process of breaking
up of Yugoslavia. The same might be valid for the scholars coming from other
non-Western and non-Muslim countries, e.g. Raju Thomas, who perceive
imperialistic behaviour of the leading western powers, and possibly have
an extremely positive value attitude towards Yugoslavia due to the former
non-alignment movement membership. Thomas, for instance, realised
that India would, as a multi-ethnic and multi-confessional country, be in a
similar danger of being partitioned if it were not for its nuclear weapons and
a significant military and economic power emanating from its numerous
young and ever more educated population.
The point of view to a degree depends on the national identity and
ideological observation point, since political elites and the citizens of
Belgrade, Zagreb, Sarajevo or Knin have different perceptions of political
personalities, e.g. Slobodan Miloevi versus Franjo Tuman; Helmut Kohl
and Bill Clinton. Some of them sing Danke Deutschland, put up monuments
to Genscher and name streets after German politicians, while the others talk
about The Fourth Reich. While Serbian nationalists indubitably misinterpret
the German role in the European political life, it is probable that both Serbs
and Croats correctly recognised the one playing the key role in attaining
or thwarting their nationalistic aims. It would be illusory to expect that
an average scholar can to a more significant degree overcome cognitive
limitations stemming from ethnic or national identity or understanding
national and imperial interests. Indeed, if ethnic bias was visible in the writing
of an undoubtedly talented and prolific historian such as Ivo Banac during
the 1990s, it comes as no surprise that it was present in a relatively large
number of American-Croatian or American-Serbian authors.
It cannot be a coincidence that Dejan Jovi (2003), a gifted scholar, a
descendant of a mixed Serbian and Croatian marriage, saw the strengthening
of the federal state as the guarantee of its survival and existential security.
Mixed-marriage children lost the most, save victims and their families, with
the disappearance of Yugoslavia. They lost their country, and were forced to
come down in favour of the country of one of their parents, or not to consent
to such a division and live as stateless persons. Some kind of identity crisis is
inevitable, even when they do not express it, or claim that the disappearance
of Yugoslavia means nothing to them. Likewise, it can be no coincidence that
Vachtel (2001), a Jewish liberal intellectual and American patriot, and Raju
Thomas (2003), an Indian patriot and supporter of multi-ethnic societies, saw
in dismemberment of Yugoslavia a would be bad example.
Certainly, beside the national identity, ideological orientation also plays
an important role in evaluating different factors that contributed to the
breaking up of Yugoslavia. For example, there was a pernicious influence of
what Jovi named Kardeljs concept of Yugoslavism, that is, confederalisation
Summary 723
of a federation at the institutional level and the cessation of promotion of
Yugoslavism in cultural policy and in the public. That pernicious influence
was noticed by Jovi due to the fact that such a concept was characterised
by the weakening of the federal state; Vachtel noticed it due to the fact
that it disabled the development of Yugoslavism as a cultural basis which
would cement a multi-ethnic but unified national state which was an ideal
understandable to an American liberal intellectual. Rusinow in the 1970s
(1978) and the 1980s (1985), Burg in the 1980s (1986) and Allcock (2000) as
Anglo-American liberals who were at the same time Yugoslavophils, as well as
Vojin Dimitrijevi, a Serbian left liberal in the mid-1990s (1996), noticed it since
they saw that nebulous leftist legal norms laid down by the 1974 Constitution
and the Law on Associated Labour (1976) would have a catastrophic influence
on the appearance of blockade of decision-making at the federal level and
the influence on the efficiency of economy, and the consequent growth of
the already present nationalism.
Beside Jovis and Vachtels approach to Yugoslavism and Yugoslavia,
there were other authors whose explanations of the disappearance of
Yugoslavia significantly deviated from the ideological hegemony, in terms of
deflection from the conflict of civilisations frame and the cold-war frame or
the Serbo-centric hypothesis, that is, aggressor-victim frame. These authors,
without an exception, clearly recognised either necessary or sufficient
conditions for the disappearance of Yugoslavia which remained mainly
unnoticed to the Serbo-centric hypothesis. Some, such as Raju Thomas and
Aleksandar Pavkovi (2008; 2002; 2001; 1998), also recognised and clearly
expressed the conclusion arrived at by the author of this study. In a word, it
was the fact that nationalistic rivalries of Serbs and Croats posed necessary
conditions, and the interfering influence of major powers aimed at breaking
up of Yugoslavia were a sufficient condition of its disappearance.
Others, such as Mihajlo Crnobrnja, very shrewdly, carefully and in an
unbiased manner analysed domestic nationalisms, recognising the necessary
conditions of the end of the SFRY, while at the same time considering
external factors very important but not crucial, probably also due to the
awareness of the fact that an intellectual coming from Yugoslavia must first
deal with internal weaknesses of the society in order to estimate the external
ones more objectively. Besides, complaints against the injustices incurred
from outside in fact ideologically hide the responsibility of internal factors,
politicians and nationalistic intellectuals in the first place. These factors
probably prevented the sophisticated Serbian diplomat from arriving at
analytically correct conclusion on the necessary and sufficient conditions of
the disappearance of Yugoslavia. In other words, the pronounced feeling of
responsibility of the Serbian anti-nationalistic intellectual who has an ethical
duty to be critical towards the existing unjust actions being done on his
nations behalf towards the members of other nations, could have posed a
cognitive obstacle in recognising sufficient conditions of the disappearance
of Yugoslavia.
As for the American diplomat Lampe, his national identity, and, possibly, his
service in the US diplomacy, prevented him from noticing the perniciousness
of the US influence in the process of the SFRY disappearance. However,
contrary to the majority of authors from the English speaking world dealing
with Yugoslavia in the 1990s, his sympathies for the subject of his research to
which he dedicated decades of his prolific work proved to be sincere and strong.
In relation to that, it should be noted that those who had been researching
Yugoslavia for a period of time with the exception of those such as Ramet
were more inclined towards Yugoslavia than the upstarts developing the
interest in Yugoslavia in the 1990s. It can be linked to the cold-war context in
which the former, being young researchers at the time, wrote their first studies
on Yugoslavia. The international context, back then, favoured the maintenance
of Yugoslavia as a virus in the socialist block, and their relationship towards
Yugoslavia was, from the very beginning, very positive.
The above mentioned sympathies enabled this reputed liberal economic
historian of the Balkan to carefully measure the responsibility of the internal
factors for its end. Nationalism was in an unbiased manner noticed in various
actors, the same way crimes committed in the name of the nation on all
sides were.
IS BOSNIA AND HERZEGOVINA COMPARABLE
TO YUGOSLAVIA?
British imperialistic Disraeli-type conservativism pushed Noel Malcolm
(1998; 1994) to accept and strongly express the Serbo-centric hypothesis in
two extremely influential Islamophilic books on B-H and Kosovo. In the tra-
dition of British conservative imperialism, the Ottoman Empire posed a wall
against nationalism of Orthodox nations of the Balkan that could otherwise
serve Russian imperial interests (Kovi, 2007). A mixture of Serbian national-
ism and communist ideology, at least the way Malcolm perceived it, prede-
termined Slobodan Miloevi for an enemy of the strongly anti-communist
oriented. What made Malcolm expert on the Balkan were his ability to work
hard in various archives and knowledge of the Balkan languages.
However, being a journalist influenced his academic work as well, result-
ing in a visible usage of discourse strategies and rhetorical tools, most often
used by columnists and editorial writers in producing studies with scientific
pretensions. These discourse strategies include the strategies of passing over
in silence, personalisation, as well as a rhetorical tool of social normalisation
Summary 725
of personal models. At first, these strategies and tools were in newspaper
articles framed by the cold-war frame and anti-communist discourse (Baki,
Pudar 2008; Malcolm 1991), but also the Balkanistic discourse in the con-
flict of civilisations frame, and, most often, the aggressor-victim frame with
the belonging discourse of humanitarian imperialism. The combination of all
these frames bears witness to the fact that it was, primarily, a non-academic,
even propagandistic motivation of ethnisation of headsmen and victims.
In the studies researching the process of disappearance of Yugoslavia, the
degree of ideologisation is generally very high. Nevertheless, even when we
have that in mind, the degree of ideologisation in the approach to the war in
B-H as a part of this process intentionally singled out proved to be propor-
tionally higher. Here, the socially integrative aspects, almost completely over-
shadowed the cognitive aspects of social science. B-H was constructed into
an imagined multi-ethnic modern community of citizens. Neglecting to a
higher or lower degree the fact that B-H was a part of a wider multi-national
community of SFRY, and that the ties between the three nations in B-H with
the national communities in Serbia and Croatia are ramified and strong
many people having close relatives in Belgrade or Zagreb, in Vojvodina, Sla-
vonija and Sandak (the region of Raka) a significant number of authors,
as a rule, considered B-H to be a country in its own right which had existed
for centuries, but almost in a vacuum.
Therefore, the discourse of many authors, to a higher or a lower degree,
coincided with the discourse of various versions of Bosnian or Bosniak nation-
alism, sometimes even with the aspirations of Croatian nationalism of liberal
orientation. The authors expressing Islamophilia also showed a tendency
of identifying themselves with the liberal Bosniak version of the desirable
vision of the future (Filipovi, 2003, 2002; Boji, 2001; Purivatra, 2001; McCa-
rthy, 2000, 1996; Baudrillard, 1996; Sells, 1996; Bringa, 1995). Regardless
of the above differences, which can at a certain historical moment be very
important, they agreed on the frame of presenting B-H reality and discourse
being applied: as a rule, it was the aggressorvictim frame and the highly sanc-
timonious humanitarian-imperialistic discourse which comprised the discourse
strategies of victimisation of Bosniaks (and Croatians) and demonisation of
Serbs, with a frequent application of historical analogy of Serbs with Nazis, Bos-
niaks with Jews, and the policy of Western countries, especially the UK and the
USA with the policy of appeasement towards Hitler prior to WWII. Only sporad-
ically, among the authors of Croatian origin, did the Balkanistic discourse sur-
face, slightly more openly than the well-concealed Orientalistic one.
The majority of these authors entered the research of the territory of
former Yugoslavia in general, and B-H in particular, without any prior research
experience on the issue whatsoever. However, historians John Fine (2003;
1996; 1994) and Robert Donia (2006, 1994), as well as political scientists
Steven Burg and Paul Shoup (1999), and to a lesser degree Tone Bringa (1995),
a Norwegian anthropologist who carried out a research on Bosnian village
before the war, certainly pose an exception to the rule. Beginners in research-
ing B-H found their motivation for the research solely in the pictures of atroc-
ities (the above mentioned authors, also, found motivation in the atrocities
themselves, but not solely in them) which they witnessed by watching TV or
going to B-H as journalists or on humanitarian tasks.
These pictures led them to conclude that something had to be done,
where the something most often related to bombing Bosnian Serbs, even
Serbia itself. This is how they ventured into writing an instant history (Stokes
et al, 1996) in order to make their own contribution to understanding, on
the one hand, of the situation in B-H, and awakening the academia and the
wider public on the other all in the aim of mobilizing public opinion to influ-
ence the governments of western countries to do something. Having in mind
these aspirations, it should come as no surprise the fact that, due to their sym-
pathies towards the side they deemed the victim in that conflict the Bos-
niaks, they started identifying themselves with the Bosniak demands, and see-
ing everything that the Bosniaks demanded as legitimate. At the same time
they represented the demands of Bosniak opponents, whom they qualified
and represented as aggressors, sometimes even as genocidal non-humans,
as unjustified.
Since the very early phase of the war, only a few months since its
onset, there appeared in the media a story on concentration camps in
B-H
839
(Gutman, 1993; Vulliamy, 1994; Rieff, 1996), and it, to a great extent,
influenced the perception of Serbs as new Nazis, and Bosniaks as new Jews.
Moreover, the media attention Sarajevo was exposed to contributed, undoubt-
edly, to the sympathies of the West for the tormented and suffering citizens
of Sarajevo. Through the metonymic mechanism, this sympathy transferred to
all Bosniaks, since they were relatively urban and secular Muslims, at the same
time white and monogamous, not banning alcohol, and not imposing head-
scarves on their women. It was the very picture that the Westerners would like
to see in their societies facing difficulties in the integration of Muslims.
Such a picture of Bosniaks resulted in understanding B-H as a special
multi-ethnic and successfully modernised country, since it had an extreme
importance for the socially integrative function of social science in the soci-
eties in the West. Those who would question such a desirable vision of the
society brought themselves into the position of being an enemy of the
West, that is to say the civilisation itself, and the position of being an inter-
national pariah. Those challenging such a picture of Bosniaks were principally
839 Liberal mass media in Anglo-American world, such as The New York Times, The Washin-
gton Post, The New Republic and The Guardian seemed to lead the way.
Summary 727
the Serbian side in the conflict, and to a lesser degree the Croatian as well,
since the latter would present their tactical manoeuvre of supporting inde-
pendence of B-H as a strategic commitment. It all resulted in the phenome-
non of Balkanisation of Serbs, namely the phenomenon according to which it
was politically incorrect to apply the Balkanistic discourse towards all nations
of the Balkan, except towards Serbs (Hansen, 2006). It also meant a profuse
usage of the holocaust discourse, as one of the sub-discourses of humanitar-
ian imperialism within the aggressor-victim frame.
It is paradoxical that the war in B-H was used in the majority of cases for
an explicit or implicit ex post facto explanation of the Wars of Yugoslav succes-
sion on the whole (Zundhausen, 2009; Shaw, 2007; Kaldor, 2005; Gallagher,
2004; Hastings, 2003, 1999; Oberschall, 2000; Hechter, 2000; Cohen Ph., 1996a,
1996b; Ali, Lifschultz et. al, 1993). Since Serbs were recognised as the aggres-
sors in B-H, they had to be aggressors in Slovenia and Croatia as well. In such
a way, the process of disappearance of Yugoslavia was being significantly
simplified. The aggression by Serbia, Slobodan Miloevi and Serbs in gen-
eral, led by their genocide Kosovo myth and its elaboration in Gorski vijenac
(Mountain Wreath) (Anzulovi, 1999) and in other intellectual products of
Serbian intellectual elite (Grmek, Gjidara, imac, 2002), particularly the Ser-
bian Academy of Science and Art Memorandum, was accepted by a large
part of the Western public, even the academic one, as unquestionable. Aca-
demic propagandists on the Croatian side in particular tended to use this fact
in the aim of victimisation of Croats, alongside Bosniaks. Some of them did
it in a more subtle and more intelligent manner (Banac, 1996a; 1996b; 1993;
1992; 1990; Luki, Lynch, 1996), while some of them rather bluntly (Maga,
2003, 1993; Hoare, 2003; 1997; Grmek, Gjidara, imac, 2002; Anzulovi, 1999;
Metrovi, 1996; Sadkovich, 1996; Cigar, 1995). Serbs were, at the same time,
demonised, and occasionally, dehumanised.
Such an approach was, understandably, simplified to an extreme, since it
neglected the ideology and the actions of other actors in the process of the
SFRY disappearance. It was used to exonerate those actors who performed
one-sided acts of secession Slovenia and Croatia. The latter, encumbered
with the WWII Nazi burden could not wish for a better opportunity to legitimise
its contemporary nationalistic aspirations, which resulted in the engagement
of Croatian authors, especially the liberal opponents of the Franjo Tuman
regime, in the demonisation of Serbs and victimisation of Bosniaks, Croats and
B-H. It was their contribution to the justification of Croatian nationalism. Such
one-sidedness would, at best, enable somebody to find out something about
negative aspects of Serbian nationalism, and, at worst, it would present one
nation, Serbian, as an embodiment of the Evil, and its rivals an embodiment
of the Good. Unfortunately, cognitively unproductive Manichaean approach
marked the great majority of works of this group of researchers.
The studies that contributed the most to understanding of the B-H reality
were the studies of the authors who had been researching the history of Yugo-
slavia for a long time, particularly Burg and Shoup, and, to a significantly lesser
degree, seasoned historians of B-H, John Fine and Robert Donia. The former
were less under the influence of a moralizing approach, mainly avoiding the
ready-made frames of presenting the reality, although they would, from time
to time, fall victim to the influence of the conflict of civilisations frame and
the aggressor-victim frame. The latter were, on the other hand, under a rather
strong influence of the aggressor-victim frame, which hindered more impor-
tant cognitive contributions, especially during the 1990s (Donia, Fine, 1994).
Later on, when the wars were over, especially after 2000, when Serbia slowly
and painstakingly started pulling itself out of the position of an international
pariah, these two authors wrote some interesting heretic works which, in
Fines case, even bring into question some of his own conclusions from the
1990s (Fine, 2003). By the same token, what should be emphasised in this
context, is an inventive linking of the theory of international relations with
the criticism of the Balkanistic discourse and genocide discourse which was
proposed by Lene Hansen, a Danish professor of international relations and
a critic of the discourse.
Finally, what should be noted is the research of a French sociologist Xavier
Bougarel (1996), published during a flood of hysterical works on Yugoslavia
generally and B-H in particular, which were academic only by their titles. Pub-
lishing a quality study on B-H at that very time, and being at the same time
a relatively unknown in that area of research, was a reliable proof that the
researcher possessed, beside undeniable scientific qualities, an exceptional
intellectual honesty and nonconformist orientation. Unfortunately, it was an
exception, and up to the moment of writing this very paper, not translated
into English.
A LEFTIST CHALLENGE TO IDEOLOGICAL HEGEMONY
ON THE END OF YUGOSLAVIA
An analysis of the works of libertarian leftists (Chomsky, 2000; Herman,
2008; 2007; 2001; Johnstone, 2001) showed that they, although critical of the
regime of Slobodan Miloevi to a higher or a lesser degree, were more benev-
olent towards him than towards other individual actors in the disintegration
of Yugoslavia. Moreover, although they were more or less aware of internal
contradictions of the SFRY, they gave a dominant causal significance to exter-
nal factors of the breaking-up of Yugoslavia: Germany, Vatican and Austria in
the first phase of the process namely until the recognition of Slovenia and
Croatia by the EC on 15
th
January 1992; while in the second phase that began
Summary 729
with the B-H referendum on independence, they started accusing the USA
and the EC of the blood-shedding end of former Yugoslavia.
The leftist critique of the ideology of the most powerful actors of inter-
national policy is mainly, in its general outline, fair and just. In other words,
hegemonic interests of leading countries and their alliances in the world were
clearly recognised. Moreover, American imperialism, brought into connection
with the capitalistic global system, was recognised as the very material power
that drove the battle for ideological hegemony. The cooperation of South-
Slav actors in the process of disintegration of Yugoslavia with the imperial-
istic ones was also recognised, as well as ideological similarities which expli-
cated and justified that cooperation.
However, there are significant cognitive limitations to this criticism
caused by the fundamental contents of the ideology it stems from. First of
all, due to the opposition to the foreign imperial policy of the USA, there was
a tendency, the most prominent in the writing of Edward Herman, to dispute
everything claimed and supported by the USA simply because it was claimed
by the USA. It may even be claimed that the leftists could, from time to time,
betray the ideals of humaneness for the sake of defying American imperial-
ism. It seems that it was mostly the case with denying the claim that there
had been a crime of genocide nature in Srebrenica.
The bias of the leading global politicians and the mass media should
certainly be analysed and criticised, but not at the expense of analysing and
criticising the behaviour of those with whom the author is closer ideolog-
ically or ethnically related. Libertarian leftists, however, use the aggressor-
victim frame, similarly to their rivals among left liberals (some of which, such
as Maga and M. A. Hoar and Martin Shaw, used to be Trotskyists) and social
democrats, with the only difference in actors changing their roles. While
among the majority of left liberals, Serbs were the executioners, and all oth-
ers in the territory of former Yugoslavia the victims, according to libertarian
leftists, Serbs were the victims, and Americans and Germans the beheaders.
Therefore, the frame is the same, but the roles were differently cast. In both
cases, deviations from reality tended to be considerable.
Certainly, the behaviour of the most important and powerful political
actors should always be subject to a more stringent analysis and criticism
than the behaviour of the small ones, since their actions are often carried out
in a very narrowed manoeuvring space. Having that in mind, what is worry-
ing is a tendency of researchers from the academia in powerful states and
at affluent universities to give more attention to the crimes of micro-crimi-
nals defying the will of macro-criminals. However, it should not distract the
attention of the researchers from smaller and poorer countries and universi-
ties who tended only to focus on injustices elsewhere in the world, neglect-
ing the injustices members of their own nations did to neighbouring nations.
It is necessary, therefore, to research the wholeness of social relations at the
global level, at least in the extent in which ones own society is at the same
time a participant and the outcome of global developments. Only in such a
way it is possible to escape the dangers of provincialisms and imperialisms
in social sciences and humanities.
COMPARATIVE HISTORICAL RESEARCH
Comparative historical research, if performed in a historically sensitive
and methodologically correct way, except for their enabling an escape from
provincialism, should also discover conditions necessary and sufficient for
the appearance of a social phenomenon. Having that in mind, the disappear-
ances of multinational federations are their legitimate subject of research.
The researches with such ambitions performed so far have not been of
comparative historical as much of comparative institutional nature. Compar-
ative research of the institutions is certainly necessary if one wants to arrive
at the conclusions regarding the consequences that institutional design can
have on the functioning and disappearance of certain states, but it is not
enough. What is also necessary is making wider and more complex com-
parisons of the historical heritage and political culture in order to introduce
the factors of long duration into the analysis. If one restricts oneself to com-
parative institutional analysis of political and election systems (Stepan, Linz,
1992) or socialist ethno-federations, then the influence of systemic factors
of medium duration can be best estimated, even the influence of the short
duration factors to a certain degree, since they stem from the medium-dura-
tion ones. However, the influence of the long duration factors in that case
remains outside the research focus, and it is the main shortcoming of the oth-
erwise valuable researches by Valerie Bunce (2004; 1997) and Beverly Craw-
ford (1998a, 1998b, 1998c). The advantage of such works is in the fact that the
researcher in such a way can most easily check if the secondary resources are
worth the trust, since the warnings on the possible or probable negative con-
sequences of an institutional design in the future are made at the moment
when the country has not come to an end yet. However, in historiographic
works, it is somewhat more difficult to determine because ex post facto con-
clusion often misleads into a wrong direction. Lenard Cohen (2008) and Ale-
ksandar Pavkovi (2007) showed that comparative institutional synchronous
perspective must be complemented with an in-depth diachronic compara-
tive historical view in order to arrive at more comprehensive and more pre-
cise findings.
Institutional comparison of Yugoslavia and B-H by Robert Hayden
(2003) is very useful for the understanding of the influence of major global
Summary 731
powers on creating institutional design of B-H in relation to the very same
influence when the issue of disintegration of Yugoslavia is concerned. The bias
of the USA and their European allies is in such a way shown in its full swing,
although that was not Haydens primary aim. His aim was showing the harm-
fulness of the application of constitutional nationalism principles in main-
taining a multinational state.
Comparative historical researches of genocide and ethnic persecution,
increasingly becoming an interesting topic of research since the ousting of
Slobodan Miloevi regime, was offered by Michael Mann (2005) and Norman
Naimark (2005). The former showed that these phenomena were related to
modernity, civilisation and democracy, and the latter, despite the compara-
tive research frame, did not avoid the use of the discourse strategy of person-
alisation, the cold-war frame or the aggressor-victim frame.
According to Mann, modern democracy, especially its initial shaping in
a liberal form, was, as a rule, limited to special social groups, excluding some
other groups. Mann showed that the excluded social groups were not only dis-
criminated against, but were also subject to extermination, for example, in the
cases of North American and South American Indians. The initial democratisa-
tion in particular, when a minority group might bring into question the state
frame of liberal democracy which is in the process of being formed, poses a cri-
sis, since the majority group could be tempted to use force in order to ensure
forming of its own state, and the democracy in fact emerges as a more or less
liberal ethnocracy. The Wars of Yugoslav succession were followed by the very
establishing of such ethnocracies in which the majority nations in former fed-
eral units of Yugoslavia strove to attribute all the rights to themselves, while at
the same time more or less discriminating against the members of minorities.
When the minorities made a stand, the majorities tried to conquer them, dis-
criminate against them or banish them in order to protect their state territory
against endangerment. In that respect, the security dilemma, insisted on not
only by Mann, but also by Barry Posen (1993) is a phenomenon which directly
explains the onset of war and ethnic persecutions.
A general conclusion that can be drawn from the summary overview of
academic production on Yugoslavia is that the general ideological orienta-
tion, theoretical school, national or ethnic identity of the researcher, as well as
the period of time spent in the research and value attitude towards the sub-
ject of the research were very important for understanding the relationship
of each individual researcher towards the end of Yugoslavia. Generally, those
who were engaged in the research of Yugoslavia for a longer period of time,
who had positive value attitude towards it as an multinational political com-
munity, extreme leftists, and the citizens of multinational countries (espe-
cially those, but not solely those, not in the NATO), as well as those applying
the comparative method, were able to notice the intertwined nature of the
internal structure of rivalling nationalisms in Yugoslavia with the influence of
international factors on the end of Yugoslavia more easily than the conserv-
atives or the (left) liberals, upholders of national states, feminists, avid sup-
porters of the NATO alliance and B-H for whom the comparison of the lat-
ter with Yugoslavia did not exist. Croatian and Serbian researchers are most
often opposed to each other in their interpretation of the end of Yugoslavia,
since the former see the war solely as the aggression of Serbia. Most of Bos-
niak authors agree with such an interpretation (although there is no consen-
sus on the role of Croatia in the war in B-H even among Croatian authors). On
the other hand, Serbian researchers see the secession of Slovenia and Croatia
either as a civil war with the interference, or a civil war with a decisive support
of Western powers, primarily Germany and/or the USA.
It is understood that Yugoslavia was a relatively small and powerless polit-
ical community, but much larger and much more powerful than each of its
individual parts. The purpose of Yugoslavia was to provide security, possible
economic prosperity and accelerated social development as a compensa-
tion for the prior lagging behind, as well as a higher degree of independence
in relation to powerful actors on the European or global scene. It was also
supposed to provide a harmonisation of relations of mutually similar nations
which had already had some political conflicts within one political commu-
nity. Unfortunately, Yugoslavia failed in many of the above due to the inter-
nal rivalling structure of national ideologies of Serbs and Croats (Baki, 2004;
Banac 1988), which hostile-oriented external powers had used twice in only
70 years of the existence of Yugoslavia.
Nevertheless, its contribution to deprovincialisation and pacification of
the region must not be underestimated, since the South Slavs experienced
the longest period of peace during the very existence of socialist Yugoslavia,
regardless of the fact that it took place during the Cold War which generally
discouraged inter-state conflicts in Europe. Cultural and educational cooper-
ation and healthy rivalry, for example of universities and theatres in Ljubljana,
Zagreb and Belgrade, were very supportive of intellectual maturity and con-
tributed greatly to breaking provincial frames that do constrict all post-Yugo-
slav societies. These memories of positive contributions of Yugoslavia might
be used by reasonable people to establish cooperation between nations and
their cultures in the future.
Recenzija rada:
Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai
Studija dr Jova Bakia celovito je socioloko-istorijsko i socioloko-
saznajno istraivanje teme iz naslova. Po svestranosti i pristupu rad je jedin-
stven u literaturi iz ove oblasti. Nestajanje Jugoslavije pisac podrobno prati
kao proces dugog trajanja sazdan od (1) spoja unutranjih napetosti i dezinte-
grativnih spoljnih inilaca, ali i (2) uticajnih hegemonih akademskih i politikih
diskursa. Paljivo i akribino su analizirana realna zbivanja i njihova tumaenja.
Nuni saeti osvrt na realna zbivanja prati opsena teorijsko metodoloka kri-
tika najuticajnijih tumaenja kraja Jugoslavije. Koriena je uticajna domaa i
inostrana raznovrsna i obimna nauna, publicistika i politika graa.
Pisac je jasno ralanio integrativne i dezintegrativne, spoljne i unutra-
nje inioce Jugoslavije u XX veku (hrvatski strah od Italije, opasnost sovjetske
lagerske politike, federiranje federacije, presudna uloga ujedinjene Nemake,
reaktivni domai nacionalizmi). Time je uspeno redukovan haos prisutan
u tumaenjima pomenutih sloenih procesa. Ideoloku hegemoniju teze o
neizbenom kraju Jugoslavije (u ijem je sreditu najee bila srbocentrina
hipoteza) nametnuli su zapadni intelektualci manje ili vie prozirno pravda-
jui hegemoniju vodeih sila Zapada. Uspeno se snalazei u redukovanju
sloenosti mnotva tumaenja o nestanku Jugoslavije, Baki je izneo pro-
jektivnu sliku rata u Jugoslaviji koja je manje pokazivala realnost zbivanja,
a vie je bila korisno politiko orue stvoreno uz obilnu i proizvoljnu upo-
trebu prolosti. Izdvajajui glavne struje u objanjenju nestanka Jugoslavije
autor je saeto istakao njihov saznajni doprinos, politiku ulogu kao i vezu
izmeu ovih uinaka.
U osnovi dobro organizovanog i struktuisanog izlaganja stoji vieslojni
teorijski okvir objanjenja nestanka Jugoslavije ija je osnova interakcioni-
stika teorija i teorija nacionalnog takmienja. Iz obimnog sadraja ovde treba
izdvojiti neke zanimljive teme. Razmotreni su inioci dugog trajanja (suprot-
stavljene nacionalne ideologije Srba i Hrvata i razliite vizije jugoslovenstva),
unutranji inioci srednjeg i kratkog trajanja i spoljni inioci kao dovoljni uslov
nestanka Jugoslavije. Zatim su analizirani glavni politiki procesi, napetosti i
sukobi u socijalistikoj Jugoslaviji, uloga J. B. Tita, S. Miloevia i F. Tumana,
a zatim i odluujua uloga velikih sila u razbijanju Jugoslavije. Nakon toga su
analizirana uticajna tumaenja raspada Jugoslavije u tampi SAD, Velike Bri-
tanije i Srbije tokom devedesetih godina XX veka.
U celini uzev, rukopis dr Jova Bakia Jugoslavija: razaranje i njegovi
tumai jeste uspean, sloen i vieslojan napor da se prui relativno celo-
vita slika glavnih tumaenja nestanka Jugoslavije. Po irini obuhvata, preten-
ziji objanjenja i po odmerenosti iznetih ocena ovaj rad se izdvaja iz mno-
tva najee jednostranih pristupa. Diferenciran socioloko-saznajni pristup
u ijem je sreditu promiljena idejnopolitika mrea pojmova i nijansirana
kritika dali su niz zanimljivih rezultata i uspeno redukovali sloenost i nepre-
glednost misli o nestanku Jugoslavije. Re je o do sada najcelovitijem obja-
njenju nestanka Jugoslavije nastalom na uspeloj sintezi modernih teorijskih
i metodskih naunih pristupa. Ova studije moe podstai dalja istraivanja iz
ove oblasti i zato svesrdno preporuujemo izdavau da je objavi.
Dr Todor Kulji
profesor Filozofskog fakulteta
u Beogradu
25. 05. 2011.
Jovo Baki JUGOSLAVIJA RAZARANJE I NJEGOVI
TUMAI | Izdavai Javno preduzee Slubeni glasnik i
Filozofski fakultet Beograd| Za izdavae Slobodan Gavrilovi,
direktor i Vesna Dimitrijevi, dekan | Izvrni direktor Petar
V. Arbutina | Dizajn Ivan Joci | Izvrni urednik elidrag
Nikevi | Lektura Katarina Brajovi | Korektura Svetlana
Grba | Tehniko ureenje Jelena Pani | Beograd, 2011 |
www.slglasnik.com
CIP
,
355.426(497.1)"1991/1995"
323(497.1)
, , 1970
Jugoslavija : razaranje i njegovi tumai / Jovo Baki. :
, 2011 (Beograd : Glasnik). 714 str. ; 24 cm.
(Pravna biblioteka / [Slubeni glasnik]. Edicija Studije)
Tira 500. Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Bibliografija: str. 655693. Registar.
ISBN 978-86-519-0983-5
a) 19911995
b)
COBISS.SR-ID 187282188

, 27
. . .
, 7

a, 1

, 4
-
-
,
1

, 52

, 2

, 2

, 2
. .
, 1
Stylos . o. o.
, 67
Igepa Cartacell . o. .
, 266

,
8
Comes
, . .

. . .
,
84
. . .
, 17/9

, 6
MK group
,
115

, 10
IMPOL SEVAL

, . .
Piraeus Bank
,
5

,
212

Jugoslavija Razaranje I Njegovi Tumači, Jovo Bakić

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jugoslavija Razaranje I Njegovi Tumači, Jovo Bakić

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Jovo Baki

JUGOSLAVIJA: RAZARANJE I NJEGOVI TUMAI

You might also like