J O S I F F L A V I J E

J U D E J S K I R A T











PROSVETA BEOGRAD
1967



SVETSKI KLASICI

KOLO PETO


29




Urednik
MIODRAG PAVLOVI










SNPK 22.V. 09. KOPIJA

PETA KNJIGA

I GLAVA

MEUSOBNE BORBE TIRANA U JERUSALIMU.

1. Tako je Tito stigao u Kesariju na nain koji smo gore rekli, proavi pustinju izmeu
Egipta i Sirije, i nameravao je da tu pripremi svoju vojsku. Jo dok je bio u Aleksandriji i svom
ocu pomagao u uvrivanju vladanja kojim je bog darivao, ustanak u Jerusalimu izbije novom
snagom tako da su nastale tri stranke, koje su jedna prema drugoj neprijateljski stajale, to se
moe nazvati sreom u nesrei i delom pravde. Jer ugnjetavanje naroda od strane zilota, koje je
oznaavalo poetak propasti grada, tano je izloeno po svojim poecima i po svom ruilakom
nastavljanju. I nebi se pogreilo kada bi se reklo da je to ustanak roen u ustanku, i kao to
pobesnela zver, u pomanjkanju hrane spolja, zagrize svoje vlastito meso, tako se
2. Eleazar, sin Simonov, koji je najprije zilote nagovarao da se izdvoje od naroda i
zauzmu hramovni prostor, odvoji od Jovana toboe iz ogorenja zbog njegovih zlodjela i
neprestanih ubijanja, a u istinu to se nije hteo podrediti tiraninu koji je posle njega doao, iz
tenje za najviom vlau nad svima. Zadobio je za sebe Judu, sina Helkijina, i Simona, sina
Ezronova, izmeu mogunika, kojima se pridrui i Jezekija, sin Hobara, ne neznaatan ovjek. A
za svakim od njih sledili su mnogi ziloti koji zauzee unutarnji hramovni zid i iznad svetih
kapija, pa postavie svoja oruja na proelje svetita. Poto su imali vrlo mnogo svetih
namirnica, bili su puni smelog pouzdanja, jer su rtveni darovi oslobaali svake nevolje,
1
i drali
su da im nita nije nedozvoljeno. Bojali su se samo zbog toga to ih je mali broj, i zato su bili
mirni, spremivi svoje oruje. A koliko ih je Jovan bio svojom mnoinom nadmaavao, toliko je
gubio zbog svog poloaja, jer poto su mu protivnici bili iznad glave, svaki napad na njih morao
je biti skopan sa gubicima. No kako gnjev njegov nije mirovao, pa premda je vie imao
gubitaka nego to je nanosio tetu Eleazaru i njegovima, nije odustajao od napada. Sa obe strane
vreni su neprestano ispadi sa gaanjima, tako da je svetite sa svih strana bilo oskrnavljeno
krvlju ubijenih.
3. A i Simon Giorov, onaj tiranin kojega je narod bio pozvao u oajanju jer se nadao da e
mu on pomoi, i koji je drao gornji grad i veliki deo donjega, sada je poeo da napada Jovana i
njegove kada su ih i oni odozgo napadali. I on je morao da ih napada odozgo, kao to su i oni one
gore. I kako je napadan Jovan sa dve strane isto tako je lako gubio na jednoj strani, koliko je
dobijao na drugoj, a koliko je radi nieg svog poloaja prema Eleazaru bio unapreen, toliko je
bio nadmoniji protiv Simona svojim viim poloajem. Zbog toga je razumljivo da je napad
odozgo mogao odbijati i runim orujem, dok je na napade odozgo iz hrama morao odgovarati
mainama. On je, naime, raspolagao i ne malim brojem otrobacaa, katapulta i balista,
2
sa
kojima se nije samo branio od napadaa, nego je ubijao i mnoge koji su prinaali rtve. Jer
premda su eleazarovci sebi dozvoljavali svako bezbotvo, ipak su dozvoljavali ulazak onima koji
su hteli da prinesu rtvu, pretraujui sa opreznou i straom domae, a strance manje oprezno.
3

I ovi kada bi pri ulasku umilostivili okrutnost zilota postajali su rtve ustanka; jer hici iz maina
usled velike snage kojim su izbacivali, leteli su do rtvenika i hrama, pa su pogaali i svetenike
i prinositelje rtve. I mnogi koji su bili dohrlili sa krajeva zemlje da posete uveno po celom
svetu mesto koje su svi ljudi potovali, jo pre svojih rtava su padali, i rtvenik, koji su
potovali svi Grci i varvari, prskali su svojom vlastitom krvlju. Leevi domaih stranaca,
svetenika i neposveenih (laika) bili su nagomilani jedni preko drugih, i njihova krv u svetim
prostorijama pretvarala se u jezero. Da li si, o najnesretniji grade, pretrpeo ikada tako neto od
Rimljana, koji su uli u tebe samo da te oiste vatrom od bezakonja tvojih sinova. Jer boji grad
vie nisi bio, niti si mogao ostati, kada si postao grob telesa svojih stanovnika, a hram pretvorivi
u pokopalite rtava graanskog rata. Moda e opet bolje dane ugledati, ako Boga ikada, koji
te je ikada razorio, umilostivi. No zakon je pisanja istorije da se obustave izrazi svoga bola, jer
sada nije trenutak kukanja za otadbinom, nego iznnoenje toga dogaaja. Zbog toga nastavljam
sa izlaganjem dogaaja ustanka.
4. Tako su se pocepali neprijatelji grada na tri stranke: eleazarovci su se esto borili vrlo
pijani, jer su uvali i svete prinose prvina plodova, protiv Jovana, ije bande su opet pljakale
graane i borile se sa Simonom, kojem je grad morao nabaviti namirnice za borbu protiv
protivnika. Pa kad god bi Jovan bio napadnut sa obe strane, podelio bi svoje ljude, postavljao ih
je u suprotne pravce i one koji su nadirali iz grada gaao je iz tremova, dok je one koji su
nadirali iz hrama gaao kopljima, odbijao mainama. A ako bi se katkad oslobodio napada onih
iznad njega, a to se deavalo esto, kada bi pijanstvo i umor uunili nesposobnim za borbu, onda
je sa veom masom i smeou ispadao protiv Simona. I uvek kada bi saterao dole u grad, palio
je kue napunjene itom, i ostalim svim moguim namirnicama. A to isto je, opet, njemu inio
Simon, dok bi ga gonio, kada su za ljubav Rimljana nastojali da unite sve zalihe to je grad bio
pripremio za opsadu, i da preseku ivotne ile svoje vlastite snage. Na taj nain sav prostor oko
hrama bio je spaljen i grad postao pusto mesto meusobne borbe stranaka. A sve ito koje bi im
pomoglo da izdre opsadu ne malo godina, izgore u plamenu, osim malo, pa podlegoe gladi to
ne bi bilo mogue da nisu sami sebi tu sudbinu priredili.
5. Dok su sa svih strana grad napadali unutranji neprijatelji i olo odasvud sakupljen,
narod u sredini njih ereen je kao veliko telo. Starci i ene u oajanju, usred zala, molili su se za
Rimljane i eljno su oekivali spoljani rat da bi se oslobodili unutranjih zala. Zaprepaenje i
strah zavladali su stanovnicima, a pri tome su im bila oteta sva sredstva i putevi za poboljanje
poloaja, pa nisu imali ni najmanjeg izgleda na miran sporazum ili za bekstvo, ma koliko eznuli
za njim. Jer sve je bilo pod straom, pa premda su se voe bandita uostalom meusobno borile,
ubijali su kao zajednike neprijatelje sve one koji su teili za sporazumom sa Rimljanima i
sumnjive da hoe da bee, tako da su u jedinom bili sloni da ubijaju one koji su najvie
zasluivali da ive. Neprekidna je bila bojna vika onih koji su se borili i danju i nou, a jo je
groznije bilo tiho uzdisanje oaloenih. A nesreu za nesreom donosila je sudbina i stalno je
bilo uzroka za jadikovanje, ali strah je zatvorio usta za glasnu kuknjavu, i bojazan je potiskivala
svako jecanje, pa su tim vie bedni trpeli od zadravanog jada. Niti su se na ive obazirali roaci,
niti se brinuli za sahranu pokojnika, a uzrok za oboje bilo je oajanje koje je svakoga obuzelo.
Sve one koji nisu uestvovali u ustanku bilo je obuzelo potpuno oajanje, jer je svaki bio uveren
u svoju neizbenu propast. Stojei na gomilama mrtvih borili su se ustanici i kao da su iz leeva
pod njihovim nogama crpili novo besnilo, ponaali su se jo divljije, stalno izmiljajui
meusobno nove nesree, i svako reenje nemilosrdno sprovodili u delo nijednu vrstu
zlostavljanja i svireposti nisu proputali. Jovan je ak upotrebio i drva, namenjena za svetite za
pravljenje ratnih maina. Narod i prvosvetenici su bili ranije reili da pojaavaju temelje hrama
drvima, da bi ih povisili za dvadeset lakata. Sa velikim trudom i ogromnim trokovima bio je car
Agripa dopremio grau s Livana i ta stabla, lepo izrasla, i zboga svoje veliine vredna su za
gledanje. Kako je rat prekinuo taj rad, Jovan naredi da se prereu i naprave od njih opsadne
tornjeve, jer je video da njihova visina dopire do onih koji su se borili odozgo iz hrama. Tornjeve
potisne u blizinu hrama i postavi ih iza zidova prema zapadnom tremu, gde je to jedino bilo
mogue jer ostale povrine predvorja bile su isprekidane u stepenicama u znatnoj izduenosti.
6. I sa ovim mainama koje su nainjene grabeom od Boga nadao se Jovan da e
nadvladati svoje neprijetelje, ali Bog pomrsi njegova nastojanja poto dovede Rimljane jo pre
nego to je ijedan toranj bio postavljen. Jer Tito, poto je jedan deo vojske skupio sebi, a drugom
delu pismeno naredio da se sa njim sastane pred Jerusalimom, krenu iz Kesarije. Na raspolaganju
je imao osim tri legije, koje su ve ranije sa njegovim ocem ratovale u Judeji, jo i dvanaestu
koja je nekada bila kod Cestije potuena, a inae se isticala hrabrou, i sada pri seanju na ono
to je pretrpela tim radije je hitala da se osveti. Peta legija je bila dobila nareenje da mu se
pridrui preko Amausa, a deseta da doe preko Jerihona do Jerusalima, a on sam krene sa
ostalima, i njima se pridrue mnoge pomone trupe careva a prikljue mu se i mnogi saveznici iz
Sirije. A popunio je i etiri legije iz kojih je Vespazijan odabrao ljudstvo i poslao s Municijem u
Italiju, a sa onima koji su bili doli s Titom, dve hiljade izvebanih vojnika iz Aleksandrije i tri
hiljade od posada sa Eufrata. A izmeu prijatelja naroito se isticao Tiberije Aleksandar svojom
odanou i razumom koji je ranije bio zapovednik Egipta a sada vrhovni zapovednik vojske. On
je bio udostojen te asti, jer je prvi izrazio odanost novo uzdignutoj vladalakoj kui. Kao sveti
primer vrednosti, svoju sudbu je vezao jo uz tamnu budunost njezinu. Kao savetnik za sve
stvari rata pratio je Tita, odlikujui se starou i iskustvom.



II GLAVA
TITO STIE PRED JERUSALIM. NAPAD JUDEJACA NA DESETU
LEGIJU NA MASLINOVOM BRDU.
1 . Na elu Titove borbene sile bile su carske i ostale pomone snage. Za ovima su ili
graditelji puteva i mernici logora, zatim prtljag oficira, a iza zatite njegove tekim oruanicima,
sam Tito, sa svojim najodabranijim trupama, naroito kopljanika, iza kojih je ila konjica koja je
pripadala pojedinim legijama i koja je jahala ispred maina. Iza ovih su bili tribuni sa svojim
trupama i zapovednici kohorti, a iza ovih ratnih znaci sa orlom u sredini, a na elu njihovom trubai
a posle njih bojna sila, postrojeni po estoro u redu. Iza svake legije sledila je njena komora koja je
vozila njen prtljag. Zavretak celog stroja sainjavali su najamnici, pokriveni uvarima stranjeg
bojnog reda. Takvim poretkom, uobiajenim kod Rimljana, proao je Tito kroz Samarjansku zemlju
sve do Gofne, koju je ve ranije njegov otac bio zauzeo i onde postavio posadu. Tu provede jednu
no, i u zoru produi dalje, i posle jednodnevnog mara podie logor na mestu koje Judejci na svom
jeziku zovu dolina trnja, kod sela koje se zove Gavat Saul to znai Saulov breg, koje je
udaljeno oko trideset stadija od Jerusalima. Uzevi oko 600 konjanika krene na put da osmotri grad
i njegova utvrena a ujedno i raspoloenje Judejaca, nee li se moda predati iz straha kada ga
ugledaju, ipak, i bez borbe. Bio je, naime, ubeen, kao to je i bila istina, da narod ugnjetavan od
ustanika i razbojnika udi za mirom, no da je nepokretan zbog toga to je preslab za otpor.
2. Dok je jahao pravo putem, koji je vodio gradskim zidovima, niko se nije pojavljivao
ispred kapija, ali kada je skrenuo kod kule Psefina i poao s vojskom pokrajnom stazom iznenada
nasrnue bezbrojni neprijatelji kod takozvane kule ena, kroz kapiju koja je prema spomeniku
Jelene
5
, i presekoe vod konjanika, bacivi se protiv onih koji su se nalazili jo na glavnom putu i
spreie ih da se spoje sa onima koji su ve bili zaokrenuli, i tako odsekoe Tita sa nekoliko
njegovih pratilaca. Da prodre napred bilo je nemogue. Bili su, naime, iskopani jarci, poevi od
zdova, radi nasada, a popreno su bili vrtovi sa mnogim ivikama. A video je da je zatvoren
povratak svojima usred mnoine neprijatelja. I na kraju njegovi ljudi, ne slutei za opasnost Cezara
6
nego mislei da e i on sa njima da se vrati udarie u galop. I on uvidevi da njegovo spasenje zavisi
od njegove line hrabrosti, okrene konja i povikavi svojim pratiocima da idu za njim, baci se usred
neprijatelja da bi sebi prokrio put do svojih. Tu se najvie moe spoznati da i sputanje tezulje
ratne vage, kao i opasnosti koje prete carevima bivaju rukovoeni Bogom. Jer premda su tolike
strele bile odapete na Tita, a nije imao ni kacigu ni oklop, jer je bio izaao, kako je reeno, ne kao
ratnik nego kao osmatra, nijedna mu se ne dotae tela, nego su sve letele bez dejstva pokraj njega
kao da su namerno htele da promae svoj cilj. Maem je krio sebi put kroz Judejce koji su napadali
sa strane i, gazei noge koji su se protiv njega bacili, na konju je jurio preko neprijatelja koji su
leali na podu. Na tu san

ost Cezara, podigoe Judejci veliku viku raspaljujui gnjev protiv njega,
ali gde god je konjem nagazio tu su se u divljem bekstvu rasprali. A njegovi pratioci koje su
pogaali meci i odostrag i sa strane, tesno su se sabijali oko njega, jer su uviali da im je jedina
konada za spasenje ako prore put Titu pre nego to bude opkoljen. Dvojica od poslednjih u eti
padoe, jedan je bio opkoljen na konju i kopljem ubijen, a drugi opet, kada je skoio s konja. I
njegovog konja odvedoe kao plen. A sa ostalima se Tito spase u logor. Kod Judejaca ovaj prvi
uspeh u sukobu, ta trenutna srea, izazva ludu nadu i veliko samopouzdanje za budunost.
3. A Cezar, poto se po noi sa njim sjedinila legija iz Amausa, krene po danu odande na
mesto zvano Skopos. Odatle se ve ukazivao Jerusalim i sjajna velianstvenost graevine hrama, i
zbog toga je ta visoravan koja se pruala na severu prema gradu vrlo dobro prozvana Skopos (izgled
pogled). Sedam stadija daleko od grada zapovedi da se podigne logor za dve legije zajedno, a za
petu tri stadija unatrag, jer je smatrao, poto su vojnici bili jo umorni od nonog mara, da su
zasluili da budu zatieni kako bi bezbrino mogli da grade. Tek to su bili poeli da podiu logor
ve stie i deseta legija iz Jerihona, Gde su bili ostavili odred tekih oruanika da bi uvao taj prilaz
koj i je Vespazijan bio osvojio. Njima je bilo nareeno da se ulogore est stadija od Jerusalima na
nakozvanoj Maslinovoj Gori, koja je sa istone strane prema gradu, a od njega je odeljena dubokom
uvalom koja se zove Kedron.
4. Tek sada nastade kraj meusobnom trvenju stranaka koje su se gloile u gradu, kada se
pojavi rat koji je iznenada i sa silom nastupao izvana. Sa zaprepaenjem su ustanici posmatrali
Rimljane kako podiu logore na tri mesta i sloie se iz zlih namera, pa rekoe jedni drugima ta
ekaju i ta trpe da im se sa tri rova zatvaraju vazduni otvori i dok se tamo neprijatelj nesmetano
utvruje oni kao posmatrai nekih dobrih i korisnih stvari sede iza zidova skrstivi ruke a oruje
pokriva praina. I junaci smo zaista, ali protiv sebe samih, povikae dok e Rimljani iz nae
svae bez kapi krvi zadobiti grad. Takvim reima ohrabrie jedni druge i zgrabivi oruje nainie
iznenadni ispad protiv desete legije pojurie kroz dolinu uz zagluenu viku i napadoe Rimljane,
koji su bili zauzeti graenjem. A ovi zbog posla bili su podeljeni u grupe i radi toga mnogi su
odloili oruje, jer nisu pretpostavljali da bi Judejci imali hrabrosti da ih napadnu, ili , ako bi to i
eleli, bili bi spreeni zbog svojih meusobnih svaa, pa zbog nenadanog napada meu njima
nastade pometnja. Jedan deo ostavi posao i povue se odmah, a mnogi koji pojurie za svojim
orujem jo pre nego to su i mogli da se usprotive neprijatelju bili su ubijeni. A Judejcima su
stalno pridolazili mnogi novi oskoljeni pobedom prvih, a kako ih je srea posluila, drali su da su
mnogobrojni nego to ih je uistinu bilo pa i od neprijatelja. A kod vojnika, koji su navikli na vojni
red i da se bore u zatvorenim redovima, najgore deluje nered izazvan smetenou. Tako i sad
uzmakoe Rimljani napadnuti prepadom. A koliko bi puta stali okrenuli bi se, i Judejci bi se
zaustavili i ranjavali neprijatelje pri njihovom neopreznom proganjanju. A kada se mnoina
gonitelja sve vie poveavala, to je i pometnja kod Rimljana postajala sve vea tako da su bili
potisnuti iz svog logora. Izgledalo je da je cela legija izgubljena da joj nije Tito, obaveten o tome,
dojurio u pomo. Mnogo ih krene zbog kukaviluka, prisili one to su beali da se okrenu, udari na
Judejce sa krila, nanese im teke gubitke u mrtvima a jo vie u ranjenima, sve ih natera u bekstvo i
satera u dolinu. I ne obazirui se na velike gubitke koje su Judejci pretrpeli uz strmi obronak,
okretoe se im su popeli na drugu stranu, i produie borbu sa Rimljanima, zatieni provalijom.
Sve do pola dana su se borili, a kada se ve poelo smrkavati poalje legionare da produe rad na
graenju na vrhu brega, a trupe koje je doveo u pomo, kao i druge kohorte spomenute legije, ostavi
u bojnim redovima radi zatite od eventualnih novih ispada.
5. A Judejci su upravo to smatrali kao bekstvo i njihov osmatra, koga su bili postavili na
zidu, potresanjem ogrtaa to naznai, nagrnu nova eta s takvom estinom da je njegova trka liila
na trku najdivljijih zveri. Nijedan koji je bio u bojnom redu nije izdrao njihov nalet, nego kao da ih
je pogodili kameno ule tako je linija Rimljana probijena, i svi pobegoe na breg. Smo je Tito ostao
u sredini brega s nekolicinom i prijatelji koji su iz potovanja prema zapovedniku ostali pokraj
njega, i pokraj opasnosti, mnogi su ga ubeivali da izmakne od Judejaca koji su traili smrt, i da ne
stavlja svoj ivot na kocku zbog onih koji su bili duni da njega zatiuju. On treba da se seti koje, i
da kao vrhovni zapovednik u ratu i kao gospodar vaseljene ne uzima na sebe slubu obinog
vojnika i ne izlae sebe tako oevidnoj opasnosti od koje sve zavisi. No izgledalo je da on to i ne
uje, i snano se odupirao onima koji su se protiv njega uspinjali na vis, obarao je one koji su sa
silom nadirali, bacao se na strmom obronku protiv guste mase neprijatelja i potiskivae ih natrag. A
ovi prestraeni odlunou i njegovom hrabrou ipak ne pobegoe u grad, nego zavie od njega na
obe strane za drugima koji su gore beali. A ovaj i na taj njihov napad onemogui napavi ih s boka.
A i vojnike koji su gore gradili logor, kada ugledae one dole kako bee, ponovo uhvati strah i
zaprepaenje, pa se cela legija rasu, jer su svi smatrali da je nemogue odbiti navalu Judejaca, pa
da je i sam Tito u bekstvu, jer drugi ne bi mogli beati da je on ostao na mestu. I tako paninim
strahom zahvaeni, rasprae se na sve strane, dok neki ne ugledae vojskovou usred boja i jako
uplaeni za njega ne obavestie velikom vikom celu legiju u kakvoj se opasnosti on nalazi. A njih
sve preobrazi stid, pa prebacujui jedni drugima bekstvo, a jo vie to su napustili Cezara, udarie
svom snagom na Judejce i, kada su ovi poeli da uzmii, saterae ih u dolinu. A ovi su se borili jo i
pri povlaenju, no Rimljani su bili u prednosti zbog svog vieg poloaja i sabie ih sve u provaliju.
A Tito je produio da goni one koji su njega napali, dok je legiju ponovo poslao da pode logor, a
sam je sa trupama koje su ranije sa njim bile odbijao neprijatelja. A ako treba istinu rei, bez
uveliavanja iz dodvoravanja, i bez umanjivanja i zavisti, Cezar sam spasao je dva puta ugroenu
legiju i omoguio da ona sagradi sebi logor.

III GLAVA
NOVI NEMIRI U JERUSALIMU. NOVI PORAZ RIMLJANA.

1. Dok je nastalo zatije, za kratko vreme pred kapijama, svae unutra se ponovo probudie.
Nastajao je praznik bezkvasnih lebova etrnaestoga u mesecu ksantiku, kada Judejci proslavljaju
poetak osloboenja iz ropstva egipatskoga. Eleazarove pristalice otvorie kapije i pustie narod
unutra, koji je hteo da se pomoli Bogu, no Jovan zloupotrebi praznik da bi izveo podlako delo. On
naime snabde tajnim orujem one svoje ljude koji su bili manje poznati, a veina od njih bili su
neisti, poalje ih sa ostalim da uu u svetite. A ovi im su stigli unutra, zbacivi gornju odeu
pokazae se iznenada teko naoruani. Odmah nastade u hramu najvea uzbuna i zaprepaenje, jer
je narod, koji je stajao izvan stranakih borbi, smatrao da je taj napadaj uperen protiv svih bez
razlike, dok su ziloti verovali da je samo protiv njih, pa ne starajui se vie za uvanje kapije i ne
uputajui se u borbu pre nego to bi stigli u ruke, poskakae sa zidova i pobegoe u podzemne
hodnike svetita. A narod koji se drui sabijao oko rtvenika i hrama bio je zgaen ili ubijen
koevima i maevima. Mnogi mirni graani popadae kao rtve iz osvete i mrnje scojih
neprijatelja koji su ih poubijali kao pripadnike druge stranke. Svaki koji je nekada uvredio nekoga
od ustanika, odmah je bio predstavljen kao zilot, a ako ga je njegov neprijatelj prepoznao, u
mukama je zavrio ivot. Poto su zlikovci na nedunima bili zasitili svoje besnilo, odobrili su
krivcima primirje, i pustie ih da slobodno odu kada su bili izili iz podzemnih hodnika, a oni sami
domogli su se i unutranjeg svetita i svih zaliha u njemu, pa su se jo vie osokolili za borbu protiv
Simona. Na taj nain nastadoe od triju ranijih ustanikih stranaka samo dve.
2. Tito je, meutim , bio reio da primakne logor sa Skoposa blie gradu, pa radi zatite
postavi odabrane konjanike i peake koliko je mislio da je dovoljno, a celoj vojsci naredi da izravna
sav meuprostor sve do zidiva. Sve ivike i ograde kojima su stanovnici bili ogradili svoje bate i
vonake bile su poruene, sve voke u celom prostoru poseene, i time su bili ispunjena sva
udubljenja i rupe, a stenovita ispupenja pomou eleznog orua uklonjena. Tako su izravnali sebi
put od Skoposa do sppomenika Irodova, u blizini takozvanog Zmijskog jezera.
3. U te dane postavie Judejci klopku Rimljanima na ovaj nain. Najsmeliji meu ustanicima
izioe izvan takozvanih kapija ena, toboe kao da su ih isterali miroljubivi graani, pa navodno
od straha od napada Rimljana ili su sabijeni i nastojali se sakriti jedan iza drugoga. A njihovi
drugovi na zidovima, pretvarajui se kao da su narod, izvikivali su za mir i molili za sporazum i
zvali Rimljane obeavajui da e im otvoriti kapije. Dok su to vikali, nabacivali su se ujedno na
svoje drugove kamenjem kao da ih hoe odagnati od kapija. A ovi opet pretvarali su se kao da hoe
silom da uu, pa poee one unutra opet moliti, trkarali su Rimljanima i vraali se stalno toboe od
straha. A to njihovo lukavstvo kod vojnika nije ostalo bez dejstva. Pa poto su bili uvereni kao da
jedne ve imaju u rukama za kanjavanje, a da e im drugi otvoriti grad, odmah preoe na delo. No
Titu se uinilo sumnjivim to ga sada prizivaju kada ih je dan pre bio pozvao preko Josifa na
predaju, pa se niko nije odazvao, i zbog toga zapovedi vojnicima da ostanu na svojim mestima. No
neki, koji su sasvim napred radili, zgrabivi oruje potrae kapijama. A oni koji su toboe bili
isterani, najpre se pred njima povukoe, ali kada su se vojnici nali izmeu tornjeva kapija, drugi
jurnue napred, opkolie ih i napadoe odostrag. A mnoina koja je bila na zidovima obasu ih tuom
kamenja i drugim raznim hicima, tako da brojni izgiboe, a veina ih je bila ranjena. Jer nije bilo
lako umai od zidova zboga onih koji su nadirali odostrag, a s druge strane neposlunost prema
nareenju zapovednikovom kao i strah od kazne terali su ih da uinjenu pogreku i dokraje.. Zbog
toga su izdravali do krajnosti i uspeli su, zadobivi od Judejaca brojne rane, a i oni opet isto tako
mnoge njima zadavi, da na kraju odbiju one koji su ih bili oplkolili. A pri povratku Judejci su ih
progonili hicima sve do dpomenika Jeleninog.
4. Posle toga Judejci na prostaki nain izrazie svoju obest zbog uspeha, sprdali su se
Rimljanima to su se dali prevariti, skakali su okolo udarajui titovimai pocikivali su od radosti. A
vojnike su oekivale pretee rei centuriona i gnev Cezara, koji im ree da Judejci, koje u borbi
rukovodi oajanje, ine sve dobro promiljeno i oprezno, postavljaju zamke i zasede i da ih
zahvaljujui njihovoj poslunosti, drugarskoj povezanosti i vernosti, prati srea. A Rimljani,
naprotiv, koje zbog njihovog vojnog poretka i poslunosti prema zapovednicima uvek bee pratila
srea, sada stradaju zbog suprotnih svojstava i bivaju pobeeni zato to ne znaju da obuzdaju svoj
nagon za radom, i to je najgore, usuuju se da se bore bez vostva, kada je prisutan Cezar. U
velikom bolu, stenjae ratni zakoni, u velikom bolu i moj otac, kada bude uo za ovaj poraz, velim,
koji je osedeo u ratovioma ali nikada nije pretrpeo ovakav poraz, zakoni koji uvek kanjavaju
smru i lake povrede vojnog poretka, a sada su morali videti celo odelenje vojske kako je napustilo
svoje redove i poredak. No svojevoljni borci moraju odmah spoznati da je ak neasna i pobeda
koja je izvojevana neposlunou prema nareenima. Ove otre rei upuene oficirima jsno su
pokazivale da e on protiv svih postupati po zakonu. Krivcima klonue due, jer su ve gledali
zasluenu smrt pred oima. A legije okruie Tita molei ga za milost prema svojim drugovima i
da nepromiljeni postupak nekolicine oprosti zbog poslunosti svih, jer e oni sigurno nastojati da
ubudue poprave uinjenu pogreku hrabrou.
5. I Cezar uslii molbe, a i zbog svoje koristi. On je mislio da se kazna prema pojedincu mora
ocenjivati premu njegovom delu, ali da se kazna prema mnogima mora ceniti da li je svrhishodna.
Vojnicima, dakle, oprosti poto ih je mnogo posavetao da ubudue budu oprezniji. Sam je pri tome i
razmiljao na koji bi nain mogao Judejcima da se osveti za njihovu prevaru. Kada je posle etiri
dana bio izravnat sav prostor do zidova, Cezar, nastojei da prtljag i ostali deo vojske sigurno
sprovede, postroji najodabraniji deo vojske du zidova u sedmostruku liniju od severa prema
zapadu. Napred su bili peaci, iza njih konjica, svaki odred u tri linije. Sedmi red su sainjavali
strelci, postavljeni u sredini izmeu oba roda vojske. Tim poredkom bilo je onemogueno svako
provaljivanje Judejaca, a teglee ivotinje i komora triju legija mogle su da prou bez opasnosti.
Sam Tito se ulogorio oko dva stadija od zida na jednom njegovom uglu, nasuprot Psefinove kule,
gde je deo okruglog zida, koji je gledao prema severu, zavijao zapadu. Ostali deo vojske ulogori se
kod takozvane Hipikusove kule, isto tako dva stadija od grada. Deseta legija, meutim, ostade na
svom poloaju na Jeleonskoj gori.

IV GLAVA
OPIS JERUSALIMA
1. Grad je bio utvren trostrukim pojasom zidova, izuzimajui one strane gde je bio okruen
nepristupanim provalijama, jer na takvim mestima bio je samo jedan zid. Sagraen je na dva brega,
koji lee jedan prema drugom, izmeu kojih se protee dolina u koju su dopirale kue sa obeju
strana. Od breuljaka bio je onaj na kojem je bio gornji grad mnogo vii i vie izduen. Zbog svoje
vrstoe nazvao ga je car David, otac Solomonov, prvi graditelj hrama, Kula, a mi ga zovemo
Gornji trg. Drugi breg nazvan Akra, na kojem je stajao donji grad, bio je luno zavijen. Njemu
nasuprot bio je i trei breuljak po prirodi nii od Akre, koji je ranije bio odeljen od prvoga irokom
dolinom. No u kasnije vreme, kada su vladali Asmoneji, oni zatrpae dolinu da bi povezali grad sa
hramom, a i vrh Akre srubie tako da ga uinie niim, da bi hram i njega nadvisivao. A dolina koja
se zove Tiropojon
7
, za koju rekosmo da rastavlja gornji grad od donjega, protee se sve do Siloama.
Tako nazivamo, naime, slatkovodni izvor, bogat vodom. Spolja su bila oba bregas grada opkoljena
dubokim provalijama i zbog strmih obronaka nikada mu se nije moglo prii.
2. Od tri zida najstariji se mogao vrlo teko zauzeti zubog provalija i brega iznad njih na
kojem je bio podignut. Njihova prirodna vrstoa bila je jo pojaana, poto su se David i Solomon
kao i carevi poslije njih takmiili u izvoenju toga dela. Poinjui na severu od takozvane Hipikove
kule, protezao se do Ksista, pa se zatim nadovezivao na Savet i zavravao se na zapadnom tremu
svetita. A sa druge, zapadne strane, zapoinjao je kod iste kule, prolazei kroz trg nazvan Betso, do
kapije Esena, a zatim je zaokretao na jug preko Siloamskog izvora i ponovo zavijao na istok do
Solomonovog ribnjaka i protezao se sve do takozvanog Trga Ofla i nadovezivao se na istoni trem
hrama. Drugi zid poinjao je kod kapije koju su nazivali Genat, a koja je bila jo u prvom zidu,
opasuje severnu stranu od Akre i protee se do kule Atonije. A trei zid je poinjao kod kule
Hipika, odakle je najprije iao u severnom pravcu do Psefinusove kule, a zatim nasuprot
nadgrobnom spomeniku Jelene, carice Adijabene, i majke cara Izatesa, zaokretao je prema carskim
grobovima i zavijao kod kule na uglu koja se zvala Spomenik suknara, zatim se povezivao sa starim
zidom i zavravao se u dolini nazvanoj Kedronska. Ovaj trei zid bio je povukao Agripa oko
novosagraenog dela grada, koji je bio potpuno otvoren. Jer kako se stanovnitvo doseljavalo, za
kratko vreme, Jerusalim se bio protegao i poveao izvan zidova, pa se stvorio novi deo grada n
severnoj okolini hramovnog brega koji se toliko rairio da je bio nastanjen i na etvrtom bregu, koji
se zove Bezeta, a leao je nasuprot Antoniji, i od nje je bio odvojen dubokim rovom, koji je
namerno bio podignut da se ne bi temelji graevine povezali sa breuljkom i bili tako lako
pristupani, i da bi se povisio. Jer dubina rova davala je kulama veliku visinu. Novopodignuti deo
grada na domaem jeziku nazvan je Bezetha, to bi se na grkom jeziku dalo prevesti Kajnopolis
(Novi grad). Kako je i njima bila potrebna zatita, to je otac sadanjeg cara, koji se isto tako zvao
Agripa, zapoeo s podizanjem pre spomenutoga zida. A plaei se da kod Cezara Klaudija ne
izazove sumnju zbog velianstvenosti graevine, da on snuje otpadnitvo i pobunu, prestade sa
zidanjem poto je samo temelje postavio. A da je bio podigao zidove kako je zapoeo, grad bi
sigurno postao neosvojiv. Jer zid je bio graen od kamenih blokova, dvadeset lakata dugakih i
deset lakata irokih, koji se ne bi mogao lagano potkopati eleznim napravama za ruenje, niti
mainama uzdrmati. On sma bio je deset lakata irok, a visina njegova svakako bi nadvisila irinu
da nije revnost onih koji su zapoeli delo bila naila na zapreke. Kasnije je, i pokraj revnosnog
nastojanja Judejaca, postigao visinu od dvadeset lakata, i kako su doli jo prsobrani od dva lakta, i
zupasti otvori od tri, sva je visina iznosila dvadeset i pet lakata.
3. iznad zidova uzdizale su se kule, dvadeset lakata iroke i dvadeset visoke, etvorougaone
i vrsto zidane kao zidovi. A skladnost zidanja i lepota kamenja nita nije zaostajala od hramovnog.
Iznad visine osnovne graevine kula, koja je bila dvadeset lakata, bile su vrlo lepe prostorije, a
iznad ovih jo gornje sobe s mnogobrojnim cisternama za kinicu, u koje su vodile mnoge i iroke
stepenice. Takvih kula imao je trei zid devedeset, a meuprostor izmeu dve kule iznosio je oko
dvesta lakata. Na srednjem zidu bilo ih je etrnaest, a na starom esdeset kula, podeljenih. Opseg
celog grada iznosio je trideset i tri stadija. Ve je sav trei zid bio vredan divljenja, a jo vie bila je
za uenje Psefinusova kula na severoistonom uglu u ijoj je blizini podigao logor Tito. Sa te kule
koja se uzdizala u visinu od sedamdeset lakata mogla se videti Arabija pri sunanom izlasku i
krajnji delovi zemlje Judejaca, sve do mora. Bila je osmougaona. Nasuprot ovoj bila je Hipikova
kula i pokraj nje jo dve koje je car Irod bio podigao na starom zidu. Po veliini, lepoti i vrstoi
nije bilo slinih u vaseljeni. Jer njegovom po prirodi uroenom smislu za velianstvenost, i njegovoj
brizi za grad ovim velianstvenim graevinama, car je hteo da d izraza i svojim najnenijim
oseanjima i ljubavi trima najdraim osobama, ijim je imenima nazvao kule: bratu, drugu i eni,
kojima ovekovei pomen. Ovu poslednju, kako smo ve napred rekli, ubio je iz ljubomore, drugu
dvojicu je izgubio u ratu gde su se junaki borili. Hipik, tako nazvan po njegovom prijatelju, bio je
etvorougaon, dvadeset i pet lakata irok i dug, trideset lakata visok, sav masivan. Iznad ovog
osnovnog sprata, koji je bio nainjen od blokova stena, nalazila se dvadeset lakata duboka cisterna
za primanje kinice, a iznad nje stambene prostorije dvadeset i pet lakata visoke, podeljene u razne
odaje. Iznad ovih bio je tornji dva lakta visok i prsobrani tri lakta visoki, tako da je celokupna
visina kule iznosila osamdeset lakata. Druga kula koju je nazvao po bratu Fazailu bila je etrdeset
lakata duga i iroka, a visina, ukoliko je bila masivna, bila je oko etrdeset. Iznad nje je iao
naokolo trem deset lakata zatien prsobranima i ispustima, a u sredini trema uzdizala se druga kula,
podeljena u sjajne odaje, pa i kupatila, tako da je kula izgledala potpuno kao carski dvor. Njen vrh
je bio jo bogatije ukraen zubastim otvorima i tornjiima od one pre toga opisane. Njena
celokupna visina iznosila je oko devedeset lakata. Po svom spoljanjem izgledu bila je slina
svetioniku na Farosu ispred Aleksandrije, ali opsegom bila je mnogo vea od njega. Tada je sluila
kao tvravica tiranu Simonu. Trea kula, Maarijamne, tako se, naime, zvala carica, bila je masivna,
u visini od dvadeset lakata, njena duina i irina iznosila je isto po dvadeset lakata. Odaje za
stanovanje, koje su bile gore u njoj, bile su jo skupocenije i raznovrsnije ureene nego u drugim
kulama, jer je car smatrao da treba vie da ukrasi graevinu prozvanu po jednoj eni od onih koje
su nosile imena mukaraca. Zbog toga su one prevazilazile, po vrstini, Marijamninu kulu.
Celokupna njezina visina iznosila je dvadest i pet lakata.
4. Ta tri tornja, toliko po veliini, izgledala su jo mnogo via zbog mesta na kom su se
nalazila. Jer stari zid, na kojem su bili, bio je podignut na visokom breuljku, i uzdizao se iznad
njega kao kupa oko trideset lakata, tako da su tornjevi to su se nalazili na njemu morali izgledati
jo mnogo vii. Za divljenje je bila i veliina kamenih blokova. Jer oni nisu bili od obinog kamena
ili od komada stene koje ovek moe da nosi, nego od obraenog belog mramora, a svaki je bio
dvadeset lakata dug, deset lakata irok i pet lakata visok, a bili su jedan s drugim tako sastavljeni da
je svaka kula izgladala kao jedna stena izrasla iz zemlje, pa tek onda su joj umetnike ruke dale
oblik i uspravile, tako se nisu nikako primeivale fuge sastava. Na tri kule koje su severno stajale
nadovezivala se carska palata za koju nema dosta rei, jer po svojoj raskoi i ureenju zasenjivala je
sve postojee. Bila je zatiena unaokolo trideset lakata visokim zidom, koji je u jednakim
meuprostorima nosio bogato ukraene kule. U unutranjosti imala je velianstvene odaje i
trpezarije sa stotinama poivaljki za goste. U njima je bila nesravnjiva raznolikost retkog kamenja,
donetog odasvud i ovde upotrebljenog, a stropovi sala zbog duine greda i sjaja izrade predstavljali
su prava remek-dela. Palata je imala mnoinu prostorija, a po ureenju sa hiljadama raznolikosti, i
sve su bile potpuno nametene i u svima najvei deo posua od srebra i zlata. Tremova je bila
mnoina u krug, svaki sa razliitim poredkom stubova, a to je bilo slobodno od graevine pod
vedrim nebom, svve je bilo u zelenilu. Tu je bilo raznovrsnih nasada sa stazama za etnju koje su ih
presecale, a pokraj njih duboki bazeni i na mnogim mestima jezera s mnogim umetnikim delima
od bronze, kroz koje je izlazila voda, i mnogi tornii oko vetakih jezera za pitome golubove. No
ipak nije mogue dostojno izloiti tu carsku palatu, tu palatu ije opustoenje vatrom jo i danas
budi bolne uspomene. Jer to nisu inili Rimljani nego domai neprijatelji, kako su naprijed rekli, na
poetku ustanka, kada je vatra koja je bila podmetnuta u Antoniji prela na carsku palatu i unitila i
gornje delove triju kula.

V GLAVA
OPIS HRAMA I ANTONIJE

1 . Hram je bio, kako je ve reeno, podignut na poveem breuljku. U poetku jedva je
vrh bio dovoljan za hram i za rtvenik jer je breuljak bio vrlo strm sa svih strana i odseen. No
ve je car Solomon, koji je i podigao hram, istoni deo podzidao i na tom podzidu podigao trem
sa stubovima, dok je sa ostalkih strana hram bio jo slobodan. U sledeim vekovima narod je bio
proirio gornju povrinu breuljka stalnim zemljanim radovima tako da se mogao podii i
severni zid, pa se toliki prostor dobio koliko je kasnije bio zauzimao sav ogradni zid hramovnog
prostora. Poto je zatim breuljak od njegovog podnoja bio podzidan na tri dtrane i tako
izvreno delo koje je nadvisilo sva oekivanja, za koje je trebalo niz vekova, moralo je biti
upotrebljeno sve sveto hramovno blago iz riznica u koje su tekla zavetna dobra iz cele vaseljene,
koja su slata Bogu, podigao se i gornji zid i okruen je prostor svetita koji je bio nii. Podzid na
najniem delu bio je visok trista lakata a na nekim mestim i vie. No cela dubina ovog temelja
nijese videla jer je najveim delom udubljenje bilo nasuto da bi se dovelo u istu visinu sa
ulicama grada. Komadi stena koji su upotrebljeni za podzid bili su visoki etrdeset lakata.
Izobiljem novca i takmienjem naroda unaprijeen je poduhvat na neverovatan nain, tako da se
vremenom i istrajnou uspelo izvesti delo za koje se ranije nikada nije moglo nadati da e se
moi izvesti.
2. Dostojna je bila takvih temelja i graevina koja se iznad njih podigla. Svi tremovi bili
su dvostruki i poivali su na stubovima visokim dvadeset i pet lakata, koji su bili monoliti od
najbeljeg mramora, a pod im je bio od kedrovine. Njihova skupocenost materijala, lepa obrada i
harmonina sloenost pruale su nezaboravni pogled, premda ih spolja nije ukraavala ni
slikarska vetina niti dleto skulptora. irina tremova iznosila je trideset lakaata, a sva povrina
njihova, ukljuivi i Antoniju, est stadija. Sav nepokriveni prostor bio je poploan mozaikom
raznovrsnog kamenja. Proavi kroz ovo, dolazilo se do drugog hramovnog predvorja koje je
bilo ograeno kamenom ogradom visokom tri lakta, vrlo lepo uraenom. Na njoj su bili stubovi
u jednakim razmacima na kojima su bili sa grkim i latinskim natpisima propisi o istoi, da ne
smije ni jedan stranac ui u unutranjost svetita, kako se zvao drugi hramovni prostor, a ulazilo
se u njega iz prvoga sa etrnaest stepenica, a koje se uzdizalo u obliku etvorougaonika i bilo
odvojeno naokolo zidom. Njegova visina spolj, premda je bila etrdesetalakata, bila je zakrivena
stepenicama, pa je zid iznutra izgledao da ima samo dvadeset i pet lakata, poto je bio podignut
na viem prostoru na kojem su bile stepenivce, a u svom unutarnjem delu zakarivalo ga je
uzvienje, pa se nije mogao videti u potpunoj svojoj visini. Izmeu najvie, etrnaeste stepenice i
zida nalazio se prostor od deset lakata, potpuno ravan. Odavde je opet vodilo pet stepenica do
kapija, kojih je bilo svega osam: prema jugu i severu na svaku stranu po etiri, a prema istoku,
po nudi, dve. Jer je na toj strani bio zidom ograen zaseban prostor za ene da bi mogle da vre
svoje pobonosti, pa je bila potrebna i zasebna kapija koja je otvarala zid nasuprot prvoj. A i sa
drugih strana, naime, sa juga i severa vodila je po jedna kapija u predvorje ena. Kroz ostale
kapije ulazak enama nije bio dozvoljen, niti su smele prelaziti pregradu kada bi ule u svoje. To
mesto bilo je dozvoljeno i domaim i stranim judejskim enama za vrenje njihove pobonosti.
Zapadna strana zida nije imal kapije, nego je zid tu bio neprekinut. A tremovi koji su bili izmeu
kapija sa unutarnje strane zidova i vodili prema riznicama, bili su od izvanredno lepih i velikih
stubova, bili su jednostruki u redu, ali ni u emu nisu zaostajali iza onih u donjem predvorju,
osim veliine.
3. Kapije, devet ih je bilo, sa svih strana bile su obloene zlatom i srebrom. Kako vrata,
tako i dovratnici i nadvratnici, a jedna spoljanja vrata samoga hrama, bila su od korintske
bronze, mnogo skupocenija od posrebrenih i pozlaenih. Svaka kapija imala je po dva krila od
vrata, trideset lakata visoka, a petnaest lakata iroka. Odmah iza ulaska irio se unutarnji prostor
na obe strasne pomou udubljenja, irokih tridesetalakata a etrdeset visokih, od kojih je svako
bilo na dva stuba iji je opseg bio dvanaest lakata. Sve kapijesu imale jednaku visinu, dok je ona
nad korintskom, koja se od predvorja za ene sa istoka otvarala nasuprot kapiji hrama, bila
mnogo vea. Bila je, naime, petnaest lakatavisoka, a vrata iroka etrdeset lakata, ukraena
mnogo bogatije i obloena masivnim srebrom i zlatom, a tome slino dao je nainiti na devet
kapija Aleksandar, otac Tiberijev. Petnaest stepenica vodilo je toj veoj kapiji od predvorja ena.
One su zbog toga bile i nie nego pet stepenica koje su vodile ostalim kapijama.
4. Sam hram leao je u sredini svetita i u njega se ulazilo sa dvanaest stepenica. Sa ela
je bila zgrada jednako visoka i iroka, po sto lakata, dok je pozadina bila za etrdeset lakata ua
jer je prednja graevina izlaziladesno i levo krilima sa po dvadeset lakata izvan same graevine.
Prva njegova kapija, koja je bila sedamdeset lakata visoka i dvadeset pet iroka, nije imala vrata,
jer je trebalo da predstavlja neizmernu daljinu otvorenog neba. Njena prednja strana bila je sva
pokrivena zlatom iznutra, dok se kroz nju videlo predvorje hrama u svoj svojoj veliini, a sva
zidna povrina oko unutarnje kapije odbljeskivala je oima blistavim zlatom. Unutranjost hrama
delila se u dva sprata, dok se predvorje, i samo ono, videlo u punoj njegovoj visini, od devedeset
lakata, a u duini od pedeset i u irini od dvadeset lakata. Kapija koja je u njega vodila bila je sva
obloena zlatom, kako je reeno, kao i zid koji je nju okruivao. Iznad nje je bila zlatna vinova
loza sa koje su visili grozdovi zlatni u oveijoj visini. Poto je sm hram bio sa dva sprata,
unutranjost je bila nia nego to se spolja ukazivalo, pa su bila od zlata i krila vrata koja su u
njih vodila, samo pedeset i pet lakata visoka i petnaest lakata iroka. Ispred njih je visila zavesa
jednake visine, vavilonski ilim, aroliko izvezen od hijacinta, visona, skerleta i purpura, divno
izraena i sa nevienom meavinom materija, a trebalo je da predstavlja sliku sveta. Skerlet je
predstavljao vatru, vison zemlju, hijacint vazduh, a plavi purpur more. Dve materije, vison i
purpur, ve svojom bojom ali i svojim poreklom podseaju na odgovarajue im elemente, jer
jednu proizvodi zemlja, a drugu more. Vez na ilimu je predstavljao itav nebeski svod, osim
slika zodijaka.
5. Kada se proe taj ulaz, dolazilo se u unutranjost, u nii deo hrama. Taj je bio esdeset
lakata visok i isto toliko dugaak, a dvadeset lakata irok. Po svojoj duini delio se opet u dve
prostorije. U prvoj, koja je imala etrdeset lakata bila su tri najdivnija i u celom svetu uvena
umetnika dela: svenjak, sto i oltar kadioni
8
. Sedam kandila koja su se granala iz svenjaka
oznaavali su sedam planeta, a dvanaest hlebova na stolu krug zodijaka i godinu, a kadioni oltar,
s trinaest vrsta tvari za kaenje koje su se uzimale iz mora i iz nenastanjene i nastanjene zemlje,
oznaavao je da je sve od Boga i da Bogu pripada. Najunutarnjija prostorija merila je po
dvadeset lakata, a bila je odeljena od prednje prostorije istom takvom zavesom. U njoj se nije
nita nalazilo, niko u nju nije smeo ulaziti niti se doticati niti gledati, a zvala se Svetinja nad
svetinjama ( Najsvetije svetite). Sa strane je bila donja prostorija okruena novim
prostorijama, meusobno povezanim na tri sprata, u koje se moglo ulaziti sa obe strane kapije.
Gornja prostorija nije imala takve odaje sa strana, tako da je izgledala ua, a nadviavalo je donju
za etrdeset lakata i bila je jednostavnije uraena. Ako se pribere tih etrdeset sa esdeset od
podnoja, to je onda cela visina iznosila sto lakata.
6. Spoljanji izgled hrama nita nije proputao to bi srce i oi moglo odueviti. Sa svih
strana obloen jakim zlatnim ploama, bletao je, kada bi ga prvi zraci izlazeeg sunca pogodili,
u najvatrenijem sjaju i zaslepljivao je oi onoga koji se prisiljavao da gleda, tako da ih je morao
okretati kao da gleda u samo sunce. A strancima koji su dolazili u Jerusalim, iz daljine se
ukazivao kao snegom pokriven breuljak, jer tamo gde nije bio pozlaen, svetlio je kao sneg beli
kamen. Njegov krov imao je na sebi zlatne ipke koje su prelazile u iljak da se ne bi ptice
sputale na njega i oneiavale ga. Blokovi upotrebljeni za njegovo zidanje bili su etrdeset
lakata dugi, pet lakata visoki i est iroki. Ispred njega je stajao rtvenik koji je bio petnaest
lakata visok, i po duini i irini po petnaest lakata. Bio je nainjen etvorougaono i njegovi
uglovi su izlazili u obliku rogova napolje, a sa june strane imao je blagi uspon na njega.
Nainjen je bio bez ikakve upotrebe gvoa, eljezo ga nikada nije dotaklo. Okruavala je hram i
rtvenik kamena ograda izraena umetniki, po prilici oko lakat visine, koja je delila narod od
svetenika. Onima kojima je teklo seme (gonoreiarima) i gubavcima (leproznima) bio je
zabranjen ulazak u sav grad, a enama dok su imale vreme, bio je zabranjen pristup u hram,
no one nisu smele, ni kada su bile iste, da preu njihovu, gore oznaenu granicu. Mukaarcima
koji nisu potpuno isti bio je zabranjen pristup u unutarnje dvorite, a isto tako svetenici koji su
bili u stanju neistoe nisu smeli ulaziti u njega.
7. Svi oni iz kolena svete4nikog koji zbog telesne mane nisu smeli vriti bogosluenje, bili
su zajedno sa punopravnim svetenicima u unutarnjem dvoritu i primali su delove rtve koja im je
pripadala po roenju, no bili su odeveni u svoju obinu odeu, jer su svete odede smeli da oblae samo
svetenici koji su sluili. rtveniku i u hram smeli su pristupaati samo oni svetenici koji su bili bez
ikakve mane, uvijeni u vison (tanko platno uzvedeno). Najstroe im je bilo zabranjeno da piju vino, iz
strahopotovanja prema slubi boijoj, pre slube, da ne bi neto pogreili pri vrenju slube.
Prvosvetenik je sa njima ulazio u hram, ali ne uvek, nego samo subotom i za novomeseje, ili ako se
slavio neki otaki praznik ili svenarodna sveanost tokom godine. Kada je on sluio, morao se opasati
ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove, zatim je oblaio donju odeu od platna, pa
preko toga gornju odedu boje plavog hijacinta, koja je dopirala do lanaka i pokrivala celo telo, a na
njoj su bile i rese. Na resama su visili zlatni praporci i granati, naizmenino, oznaavajui gromove
praporci, a munje granati. Pojas koji je uvrivao gornju odedu na prsima bio je u pet redova tkan od
zlata, purpura, skerleta, visona i hijacinta, dakle, od istih materija od kojih su, kako rekosmo, bile
izatkane i hramovne zavese. Imao je od istih materija i odedu prekoramenicu, no kod nje je vie
preovlaivalo zlato. Ona je imala, kako joj i ime kazuj, oblik oklopa, a spojena je bila dvema zlatnim
kopama, i u njih su bili upasovani vrlo lepi i veliki sardoniksi, i na njima ispisana imena plemena
naroda. Sa prednje strane visilo je drugih dvanaest dragih kamenova poreanih po tri u etiri reda: sard
(karneol), topaz, smaragd; rubin, jaspis, safir; ahat, ametist, ilibar; oniks, beril, hrisolit. Na svakom od
njih ponovo je bilo ispisano ime plemena . Glavu je pokrivala tijara od visona, izvezena hijacintom, a
oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac, ispisan svetim slovima, a to su etiri glasa. Te odede nije
smeo oblaiti, osim u odreeno vreme, inae je oblaio jednostavnije, nego samo kada je ulazio u
Najsvetije svetite. A ulazio je u njega samo jedanput godinje, u dan kada je sav narod postio Bogu. O
gradu, hramu i sa tim vezanim obiajima i odredbama kasnije emo priati opirnije, jer o njima
preostaje jo mnogo toga da se kae.
8. A Antonija je stajala u uglu dva trema, zapadnog i severnog, prvog hramovnog predvorja, i
bila je podignuta na steni visokoj pedeset lakata, strmenitoj sa svih strana. Ona je bila delo cara Iroda, u
kojoj je najvie pokazao svoju naklonost prema velianstvenom. Najpre je stena bila od podnoja
obloena uglaanim kamenim ploama, i zbog lepote a i zbog toga da bi se svaki okliznuo koji bi
pokuao da se na nju popne ili spusti. Ispred same kule bio je, zatim, zid tri lakta visok u kojem se sama
Antonija uzdizala etrdeset lakata uvis. Unutranjost njena imala je prostorije i ureenje kao carske
palate, jer je bila podeljena u odaje razne vrste i odreenja, u sale, kupatila i prostrana kasarnska
dvorita, tako da je liila na neki grad poto je imal sve udobnosti, a po dragocenosti iniko se da je
carski dvor. Izgledala je sva kao kula a na uglovima imala je opet etiri kule, od kojih su dve bile visoke
pedest lakata, a druge dve, juna i istona po sedamdeset lakata, tako da se sa njih mogao pregledati sav
hramovni prostor. Onde gde se kula graniila sa tremovima hrama, u svaku je vodilo stepenite, kojim
su silazili straari rimske legije koja je bila stalno u Antoniji, da bi podeljeni po tremovima sa orujem
pazili za praznike na narod da se ne bi pobunio. Jer kao to je hram gospodario nad gradom, tako je
Antonija gospodarila hramom. I dok je posada u Antoniji osiguravala to troje, gornji grad je imao jo
svoju vlastitu, carsku tvravu, carski dvor Iridov. Odvojeni breg od Antonije, Bezeta, kako je ve
spomenuto, bio je najvii od svih breuljaka i tek u poslednje vreme pripojen gradu i vezan s jednim
delom novoga grada. On je jedini zakrivao pogled na hram ako se dolazilo sa severa. A kako
nameravam o gradu i zidovima da govorim dalje jo opirnije, to neka je za sada dosta to se reklo.

VI GLAVA
O SIMONU I JOVANU - TITO UBRZAVA RADOVE NA OPSADI.

1. U gradu je bilo ustanikih boraca, ne raunajui Idumejce, 10 000 pristalica Simonovih, i tih
10 000 imalo je pet voa, no on je bio vrhovni gospodar svega. Idumejaca, koji su sa njim drali, bilo je
5 000 na broju, a stareina je bilo deset i od njih su se nesumnjivo najvie isticali Jakov, sin Sosa, i
Simon, sin Katlesa. Jovan opet, koji je bio zauzeo hram, imao je 6 000 tekih oruanika sa po
dvadesetkom stareina. Njemu su se pridruili i ziloti posle prestanka sukoba a bilo ih je 2 400, pod
njihovim ranijim zapovednikom Eleazarom i Simonom, sinom Arijevim. A dok su se borile dve glavne
stranke, kako rekosmo, narod je morao plaati cenu borbe, jer narod koji nije bio s njima obe su
pljakale. Simon je drao gornji grad i veliki zid sve do Kedrona i od starog zida onaj deo koji savija
kod Siloamskog izvora na istok sve do dvora Monabazijeva. Ovaj je bio car Adijabeniana, preko
Eufrata. Simon je drao i izvor i Akru, to je donji grad, sve do palate Jelene, Monobazijeve majke.
Jovan je opet drao svetite i sav prostor oko njega, ne neznatan, i Oflu i dolinu koja se zvala
Kedronska. A popalivi delove grada meu njima, dobili su prostor za svoje borbe. Jer ak kada su se i
Rimljani ulogorili ispred zidova , meusobna borba nije prestajala, jer za kratko vreme to su se bili
opametili posle prvog ispada, ponovo se obezumie i pocepae, meusobno se napadajui, i inili su ba
sve ono to su opsaivai samo poeleti mogli. Pa i sami nisu od Rimljana imali gore zlo da pretrpe,
koliko su jedni drugima zadavali, niti je grad, posle toga, imao neke novije muke da podnese, jer je pre
svoga pada ve pretrpeo mnogo tee, tako da su osvajai samo poboljali njegovo stanje. Jer kaem, kao
to je graanski rat upropastio grad, tako su Rimljani uinili kraj graanskom ratu. Sva nevolja moe se
pripisati domaima, a pravo, iz dobrih razloga, Rimljanima. No neka svako stvara zakljuke na osnovu
rasuivanja injenica.
2. Dok su tako stvari stajale u gradu, Tito je sa odabranom etom konjanika spolja obilazio da bi
osmotrio najzgodnije mesto odakle bi se grad mogao napasti. No odasvud su se pokazivale tekoe, jer
se ni s jedne strane nije moglo pribliiti zidovima od provalija, a sa drugih strana, gde je bio prvi zid, on
se pokazivao i suvie jak za maine, pa na kraju rei da kod spomenika prvosvetenika Jovana pone
napadati. Na tome mestu bio je, naime, prvi zid neto nii, dok drugi zid ovde nije imao nikakav
prikljuak jer se na utvrivanje u novom gradu na mestima koja su bila nastanjena slabije obraala
panja. Odavde se lagano moglo doi i do treeg zida kroz koji je mislio da zauzme i Antoniju i hram.
Za vreme toga jahanja oko grada bio je ranjen strelom u levo rame jedan egovih prijatelja po imenu
Nikanor, kada je u pratnji Josifovoj bio pokuao da se priblii zidu da bi predloio mir onima koji su bili
na zidu, jer im nije bio nepoznat. Iz toga je saznao Cezar njihov prkos, kada nisu tedeli ak ni one koji
su radi njihovog spasenja hteli da stupe sa njima u vezu, pa pootri opsaivanje, dozvoli legijama da
pustoe okolinu grada i zapovedi da se skuplja materijal za podizanje nasipa. Razdeli vojsku na tri dela
za rad i postavi u meuprostoru nasipa pralkae i strelce, a ispred njih otrobacae, katapulte i baliste
da bi odbijali ispade neprijatelja na poslove, kao i onih sa zidova koji bi pokuavali da spreavaju rad.
Dok je blia okolina grada seom drvea ubrzo ogolela i stabla se nosila na nasipe, i sva vojska bila
zaokupljena radom, ni Judejci nisu stajali besposleni. Narod koji je bio poda stalnom pljakom i
ubistvima sada se ojunai. Nadali su se kada njihovi ugnjetai budu zaokupljeni borbom sa spoljnim
neprijateljima da e slobodnije dahnuti i da e moi krivce kazniti ako Rimljani pobede.
3. Jovan nije inio ispade na neprijatelje napolju iz straha od Simona, Premda su njegovi ljudi
plamteli eljom za ispadom. A Simon nije bio besposlen poto se blie nalazio radovima na opsadi, nego
postavi na zid orua koja su ranije bila oteta Cestiju kao i ona koja su bila dobijena pri zauzimanju
Antonije. No premda ih je mnogo bilo, slabu je korist od njih imao. Jer je bilo malo njegoviharatnika
koji su sa njima znali da barataju, pa samo nekolicina, koji su to nauili od prebega, okua svoju vetinu
na mainama ali su vrlo zlo gaali. Gaali su mnogo bolje bacanjem kamenja i strelama sa zidova
radnike na nasipu, i inili ispade u grupama i nanosili im gubitke. A radnici su protiv hitaca bili zatieni
pleterom na koevima, a protiv ispada njihovim orujem. Sve su legije bile njime snabdevene, no
naroito se isticala Deseta legija sa svojim dalekometnim katapultima i vrlo velikim bacaima kamenja
koji su im omoguavali ne samo da suzbiju Judejce koji su ispadali napolje nego da oteraju one sa
zidova. Komadi stena koji su izbacivani bili su talantima teki i leteli su po dva i vie stadija u daljinu
tako da nisu samo pogaali neprijatelje u prvim redovima nego i dalje, one iza njih. S poetka su Judejci
znali da se uvaju stene; bila je, naime, bela pa je nije samo um odavao nego se i po svetolosti unapred
videla. Osmatrai koji su bili na kulama i pazili kad god je bila maina ispaljena i stena letela i to su
oznaavali domaim jezikom viui: Dolazi hitac. Odmah bi se razbeali oni prema kojima je bila
uzela pravac i legli bi dole, a stena bi pala na zemlju. Kada se tako pazilo ostajala je veinom bez
dejstva . No Rimljani dooe na misao da je premau crnom bojom, pa poto se vie nije mogla unapred
primetiti, gaao je svaki hitac i jednim pogotkom ubijala je mnoge. Rimljanima opsaeni nisu davali
mira pri podizanju nasipa, i pokraj teta koje su imali, pa su i danju i nou nastojali da ih u tome
spreavaju svakim lukavstvom i sranou.
4. Kada su radovi bili gotovi, izmerie graditelji odstojanje do zidova bacivi s nasipa olovo vezano
na konopcu, jer da su drugaije postupali, gaali bi ih odozgo. Nalo se da jarevi mogu dopreti do
zidova pa ih tamo dovukoe. A da bi spreio da im onemogue dejstvo, naredi Tito da se i bacai
postave blie zidova, pa zapovedi da se pone sa udaranjem. A kada je sa tri strane u gradu zagrmeo
straan tresak, stanovnici od straha udarie u dreku a i ustanici se ispunie stravom, videi svi zajedniku
opasnost pomislie i na zajedniku odbranu i dovikivali su jedni drugima, razdvojeni, da ine sve to je
korisno neprijateljima, a ve ako im Bog ne da trajnu slogu, da bi se barem za sada morali pomiriti i
pomagati jedni drugima protiv Rimljana. I Simon im zagarontava bezbednost da iz hrama mogu doi na
zidove. A Jovan pristade, iako s nevericom. Zaboravivi mrnju i razmirice, postali su jedno telo hitajui
na zidove, sa njih su bacali glavnje na maine i gaali su bez prekida strelama posluno osoblje oko
jareva. Odvaniji su u gomilama skakali napolje, skidali zatitne krovove na mainama, skakali na
Rimljane ispod njih i pri tome su pobeivali ne toliko svojom nadmonou koliko svojom ludom
smelou. No Tito je stalno sam pomagao onima koji su radili, i pri svakoj od maina postavljene
konjanike i strelce podbadao da odbijaju one koji su bacali vatru i one koji su gaali s kula, i tako
jarevi poee ponovo da deluju. No zid nije poputao pod udarcima, osim to je jarac Petnaeste legije
malo otetio ugao jedne kule, ali zid ostade neoteen, jer nije ni mogao s kulom biti povreen poto je
ona bila mnogo isturena pa nije mogla sa sobom da povue neto od gradskog zida.
5. Judejci za kratko vreme obustavie ispade i posmatrali su paljivo Rimljane kako su se
raspodelili na posao i po logorima, poto su muslili da su strah i iscrpenost prisilili Judejce da budu
mirni, ali ovi najedared ispadoe sa svom silom kroz sakrivena vrata blizu Hipikusove kule, zapalie
radove i pripremali su se da napadnu Rimljane i dospeju do logorskih nasipa. Na viku ovih, oni koji su
bili blie brzo se sabrae, a oni daljni su hitali. Ali smelost Judejaca bila je bra od poretka Rimljana i
poto su prve na koje su naili naterali u bekstvo, nasrnue na one koji su se sakupljali. Oko maina
razvi se strana borba izmeu onih koji su nastojali da ih zapale i onih koji su nastojali da to spree.
Vika je bila na obe strane umesto komande, i mnogi u prvim redovima padoe. Judejci nadvladae
smelou, i radove zahvati vatra pa je nastala opasnost da svi izgore s mainama, da se nije veina od
aleksandrijskih odabranih trupa odupirala, kasnije i njima nerazumljivim borbenim naporom kojim su
ovoj borbi nadmaili i najslavnije legije, sve dok se nije Cezar sa svojim najhrabrijim konjanicima bacio
na neprijatelja. Dvvanaestoricu u prvim redovima sam ubije, njihova sudbina pokoleba i ostalu mnoinu,
a on ih je progonio i saterao natrag u grad i sauvao radove da ne budu potpuno spaljeni. U ovome boju
dogodi se da je bio uhvaen iv neki Judejac, za koga Tito zapovedi da se razapne na krst ispred zidova
da bi se ostali, gledajui njega, podstakli na poputanje. Poslije povlaenja bio je i Jovana, vou
Idumejaca, dok je na zidu razgovarao sa ppoznatim vojnikom, pogodio u prsa neki arapski strelac i na
mestu umre, na najvei jad Idumejaca i alost ustanika, jer je on bio i po junatvu i po razboritosti
odlian.




VII GLAVA
ZAUZIMANJE PRVOG ZIDA, NAPAD NA DRUGI.
JUNATVO LONGINA I LUKAVSTVO KASTORA JUDEJCA.

1 . U sledeoj noi bili su Rimljani iznenada vrlo jako uznemireni . Jedan od tri tornja, od
petnaest lakata, koje je Tito bio zapovedio da se naprave na nasipima da bi ove zatitio od napada sa
zidova, sruio se sam od sebe oko pola noi. Pri uasnom tresku koje je njegovo ruenje proizvelo, svu
vojsku uhvati strah i svi pojurie za orujem mislei da su neprijatelji provalili. Velika zabuna i zbrka
nastade u pojedinim legijama, pa poto niko nije znao da stvar objasni, lebdeli su dugo u munoj
neprilici, iako se nijedan neprijatelj nije pojavljivao, plaili su se sami sebe, tako da je svaki bojaljivo
traio od onoga do sebe lozinku, kao da su se Judejci bili uuljali u logore. Paninim strahom bili su
obuzeti, dok Tito, na kraju, nije saznao ta se zbilo pa zapovedio da se to razglasi svima, i jedva se
umirie od straha.
2. Judejci su junaki izdravali sve ostale napade, no veliko zlo su im nanosili tornjevi, jer su ih
odatle gaali i lakim mainama i bacaima kopalja, strelama i kamenjem. Oni sami nisu ih mogli
dohvatiti zbog visine, niti zauzeti, jer ih zbog velike teine nisu mogli sruiti, niti su ih mogli zapaliti
zbog gvozdenog oklopa. A poto su se povukli od hitaca, bili su potpuno nemoni za napade jareva
koji su svojim neprekidnim udaranjem ipak neto postizali. Ve su zidovi bili poeli da poputaju pod
udarcima Nikona - sami su Judejci sami prozvali najveeg jarca Rimljana, jer je pobeivao sve
prepreke. Odavno ve iscrpeni borbama i nonim straarenjem, koje su morali drati daleko od grada,
bilo iz lakomislenosti bilo iz potpune nepromiljenosti, u veri da je uvanje zida potpuno suvino s
obzirom na injenicu da su iza njega bila jo dva zida, mnogi se ve ranije povukoe s poloaja. I kada
se Rimljani popee na mesto koje je Nikon bio otetio, svi straari napustie svoja mesta i pobegoe iza
drugoga zida, a Rimljani, preavi, otvorie kapije i pustie unutra svu vojsku. I tako Rimljani zavladae
prvim zidom petnaestog dana opsade, a bee sedmi dan meseca artemisiosa. Veliki deo zida poruie,
kao i severni deo grada, kako je ve ranije bio uinio i Cestije.
3. A Tito premesti logor unutar zida kod takozvanog logora Asiraca, poto je pre toga zaposeo
sav prostor sve do potoka Kedrona, a kako je bio od drugog zida udaljen samo za domet hica, odmah
pree u napad. Razmeteni Judejci po zidovima pruali su snaan otpor i to Jovanovi ljudi sa Antonije i
severnog trema i nadgrobnog spomenika cara Aleksandra, A Simonove trupe su bile zaposele ulaz kod
spomenika prvosvetenika Jovana i branili su prostor sve do kapije kojom je iao vodovod za
Hipikusovu kulu. esto provaljujui iz kapija sukobljavali su se s neprijateljima, ali su uvek bili
potisnuti iza zidova, i poto nisu bili vini rimskoj vojnoj vetini uvek su u otvorenoj borbi gubili, dok
su nadvlaivali pri borbi na zidovima, Kod Rimljana je, naime, odluivala snaga i iskustvo, kod
Judejaca je to reavala luda smelost i prirodna izdrljivost u nesreama, a pri tome je jo bila i nada na
spasenje, a kod Rimljana da e brzo nadvladati. Ni tamo ni ovde nije nita odluivao umor, nego su bili
neprekidni napadi, borbbe oko zidova, ispadi manjih grupa, preko celog dana, i nije se proputala
nijedna vrsta borbe. im je no prola, ve su borbe zapoinjale sve do mraka, a no je bila obojima bez
sna i jo tea od dana. Judejcima, to su se morali plaiti da e napasti na zidove, a ovi, opet, da e
Judejci provaliti u logor. Na obe strane noi su se provodile sa orujem, a im je svanulo bili su spremni
za borbu. Kod vJudejaca su se svi takmiili ko e se prvi izloiti opasnosti i tako se imiliti voama, a
najvie su se Simona i bojali i cenili ga, jer su mu njegove pristalice bile toliko odane da bi svaki samo
na njegov mig s najveom prpravnou na mestu digao ruku na sebe. A Rimljane su, opet, podsticali na
hrabrost navika da uvek nadvladaju a nikada da ne budu pobeeni, a zatim stalna vojna veba,
neprestano obuavanje u oruju, i veliina imperije, ali pre svega linost Titova koji je bio svuda
prisutan i svima pri ruci. Jer se smatralo za sramotu da se uva onde gde je prisutan Cezar i koji se
zajedno borio, jer onome koji se hrabro borio, on je bio prisutan svedok, i koji nareuje. Bio je naime
ve dobitak da Cezara upozna nekoga kao junaka. Zbog toga su mnogi pokazali sranost koja je
prevazilazila njihove snage. Tako, na primer, kada su se jednoga dana Judejci postavili u bojni red
ispred zidova i jo izdaleka vojske jedna drugu gaale, neki konjanik Longin ijuri iz rimskog bojnog
reda u sredinu judejske linije, i svojim naletom, raspravi ih, ubije dvojicu najhrabrijih Judejaca,
jednome koji se usprotivio probivi lice, a drugome, izvukavi koplje iz prvoga, probode grudi kada se
okrenuo da bei. Posle toga pobedonosno dojaha iz sredine neprijatelja. To je bila naroita sranost, i
mnogi su revnovali da se izjednae s njegovom hrabrou. No Judejci se nisu obazirali na gubitke koje
su bili pretrpeli, njihova sva misao i nastojanja su bila da nanesu neprijatelju to vie gubitaka. Smrt je
njima izgledala kao najvea sitnica ako su sa sobom mogli odmah da povuku u smrt i nekoga od
protivnika. No Cezaru je bilo isto toliko stalo do njegovih vojnika koliko i do pobede, pa je nazivao
ludou neoprezno nasrtanje, a hrabrost je smatrao samo onda kada se promiljeno istupa, i da se sebi ne
nakodi. Zbog toga je zapovedio da svoju hrabrost ne pokazuju srljajui u opasnosti.
4. Pod njegovim rukovodstvom postavljen je jarac uz srednju kulu severnog zida, u kome je
leao u zasedi neki prepredeni ovek po imenu Kastor sa jo desetoricom slinih, dok su ostali bili
pobegli ispred strelaca. Neko vreme oni su u ueem poloaju mirno leali iza prsobrana. No kada je
kula poela da podrhtava, podigoe se na raznim mestima, i Kastor, ispruivi ruke kao da moli za
milost, dozivao je Cezara i moleivim glasom molio milost. Poverovavi mu Tito, iz prostosrdanosti i
ponadavi se da su se Judejci ve pokajali, naredi da se obustavi udaranje jarca, zabrani strelcima da
pucaju na molioce i zapovedi Kastoru da govori ta hoe. A kada je ovaj izjavio da hoe da sie da bi se
predao, Tito mu odgovori da mu estita za njegovu pametnu odluku i da e se radovati ako svi budu
takvog miljenja, i da e onda pruiti gradu ruku radi izmirenja. Petorica, od njih deset, pridruie se
Kastorovoj podlakoj molbi dok su ostali vikali da oni nikada nee biti robovi Rimljana sve dok mogu
da umru kao slobodni ljudi, i dok su se oni meusobno objanjavali bio je napad obustavljen, a Kastor to
iskoristi da javi Simonu da se oni u miru savjetuju o potrebnim pripremama, jer e on jo neko vrijeme
rimskog zapovjednika vui za nos. U isto vrijeme kada je to javio, pretvarao se kao da hoe da nagovori
na predaju i one to se nisu slagali. A oni toboe kao ogoreni, podigoe izvuene maeve iznad
prsobrana, probodoe svoje oklope i sruie se na zemlju kao da su se sami proboli. uenje obuze Tita i
njegovu okolinu zbog odlunosti tih ljudi, pa poto nisu mogli da tano vide ta se dogaalo, divili su se
njihovoj sranosti i saaljivali ih zbog njihove sudbine. U tome pogodi neko Kastora strelom pokraj
nosa, a on odmah izvue strelu i pokaza je Titu alei se na nepravedni postupak. Tito, naljutivi se na
onoga koji je streljao, posla Josifa koji je biuo kraj njega da Kastoru prui desnicu. No ovaj ree da nee
ii jer molioci ne snuju nita dobro, a zadra i prijatelji koji su bili poli. A neki od prebega, Enej, sam
ree da e da ide, naroito jo kada je Kastor vikao da neko doe da primi i novac koji on ima kod sebe,
pa jo ustrije poleti, zadravajui nabore odee na prsima. A Kastor dograbivi komad stene baci na
njega, ali ga ne pogodi, nego rani drugog vojnika koji je bio priao zidu. A Cezar sada spozna prevaru i
uvide da samilost u ratu moe biti samo od tete, a otrije dranje da manje podlee lukavstvu. Razluen
zbog pretrpljene poruge sa jo veom snagom poe udarati u zidove s jarcem. A kada je kula poela da
podlee, Kastor je zapali i drugovi kroz plamen poskakae u tajni hodnik ispod nje, a kod Rimljana
ponovo izazvae divljanje njihovom junatvu, jer su mislili da su oni bacili u vatru.

VIII GLAVA
ZAUZIMANJE DRUGOG ZIDA.

1 . Na tome mestu zauze Cezar zid, peti dan otkako je bio zauzeo prvi. I kada su Judejci pobegli
sa njega ue sa hiljadu tekih oklopnika i svojom odabranom pratnjom onde gde su u novom gradu bile
trgovine s vunom i kovanice i trg odee. Ulice su se koso sputale prema zidu i da je on odmah poruio
vei deo zida, ili, po ratnom obiaju, da je zauzeti deo grada razorio, mislim da bi onda pobedio bez
ikakvih gubitaka. No nadajui se da e raspoloenje Judejaca moi ublaiti izostavljanjem svih otrijih
mera koje je imao u svojoj moi, nije ulaz toliko proirio koliko bi bilo potrebno ako bi dolo do nekoga
povlaenja, jer je mislio ako im uini naroita dobroinstva da mu onda nee stvarati zasede. Zbog toga
je bio zabranio svako ubijanje ma kojeg uhvaenog ili spaljivanje kua, pa je ak i ustanicima dozvolio
da produe borbu na svoju ruku, samo da narod pri tome ne trpi nikakvu tetu, pa je ak obeao narodu
da e mu nadoknaditi i svu njegovu imovinu. Najvie mu je, naime, bilo stalo da za sebe spase grad a
narodu hram. Ljudi su bili raspoloeni da prihvate njegove predloge, dok oni borbeni shvatie njegovo
ovekoljublje kao slabost i smatrali su da se Tito osea suvie slabim da zauzme ostale delove grada, pa
zbog toga to predlae. Pretili su graanima smru ako i jednom od njih padne na um misao o predaji, pa
ako je neki samo zucnuo o miru, toga su ubijali. Poeli su napadati i Rimljane koji su ulazili, a neki su
napadali na njih po ulicama, a neki iz kua, dok su drugi ispadali na gornju kapiju protiv onih koji su bili
izvan zidova. Straari koji su bili po zidovima, zabrinuti za njih, pojurie sa kula natrag u logore.
Nastala je vika i onih koji su bili unutra sa svih strana okrueni neprijateljima, kao i onih napolju koji
su se bojali za svoje odseene drugove i najgorega. Kako se broj Judejaca sve vie poveavao, i kako im
je prevlast poveavalo tano poznavanje ulica, ranili su veliki broj, i nezadrivo ih potiskivali natrag.
Prisiljeni nevoljom, Rimljani su se odupirali, jer im je bilo nemogue u veoj mnoini da bee kroz uski
otvor na zidu, i izgledalo je da e svi propasti koji god su bili uli, da nije doao Tito u pomo. On je,
naime, rasporedio strelce po uglovima ulica, a sam se bacio u najeu guvu i potisnuo neprijatelje
masom hitaca, a pokraj njega Domicije Sabin, koji se i u ovom okraju pokazao kao dobar junak. Cezar
je bez prekida gaao sa strelcima tako da je Judejcima spreavao pribliavanje, sve dok se svi njegovi
vojnici nisu bili povukli.
2. Rimljani su tako bili natrag odbaeni poto su ve bili zauzeli drugi zid, a Judejcima koji su
bili vrlo borbeni jo vie je porasla smelost, pa su zbog uspeha gordo oekivali da se Rimljani nee vie
usuditi da uu u grad, niti da e moi pobediti ako doe do borbe. Jer Bog im je bio pomraio razum
zbog njihovih zloina, pa nisu uviali da su preterane ete bile samo mali deo rimske sile, niti kako im
se pribliava glad. Oni su se jo mogli nasititi od bede graana i piti krv grada. No dobri su ve odavno
trpeli oskudicu i mnogi su umirali, jer su im bile nestale najneophodnije ivene potrebe. No ustanici su
smatrali unitavanje naroda samo kao olakicu za sebe mislei da su samo oni vredni da se odre koji
nisu hteli nita da znaju za mir i koji su hteli da ive samo zbog toga da bi se borili s Rimljanima.
Mnoinu naroda, koja nije tako mislila, smatrali su za teret, i radovali su se njihovom umiranju. Takvi
su bili prema svojim vlastitim zemljacima. Rimljane koji su nastojali da ponovo prodru, odbijali su i
ispunili su breu na zidu svojim telima. Kroz tri dana oni su se tako junaki odupirali, ali etvrtoga ne
mogoe odoleti snanom napadu Titovom, bili su odbaeni i povukoe se u svoje ranije poloaje. On
opet zavlada zidovima, i odmah porui itav njegov severni deo. U kule s june strane postavi straare i
poe da razmilja o osvajanju treega zida.

IX GLAVA
TITO POMOU JOSIFA NAGOVARA JUDEJCE NA PREDAJU.

1 . Rei, ipak, da za kratko vreme prestane sa opsjedanjem, da prui ustanicima vremena za
razmiljanje da moda nee postati popustljiviji posle ruenja drugoga zida i straha od gladi, poto im
pljaka nije mogla vie za due vreme da stv ori dovoljno sredstava za ivot. A prekid korisno iskoristi.
Poto je predstojalo vreme kada je trebalo vojnicima isplatiti vojnicu, zapovedi oficirima da vojska
izmarpira na mesto koje je bilo vidljivo neprijateljima, i da se isplati vojnicima srtebro. A svi, kako je
bio obiaj, nastupie sa isukanim maevima u potpunoj spremi, dok su konjanici vodilisvoje ukraene
konje na uzdi. Nadaleko je pred gradom bljetao od srebra i zlata, i za Rimljane nita nije bilo toliko
oduevljavajue kao taj pogled a za neprijatelje zastraujue. Sav stari vzid uzdu, kao i severna strana
hrama, bili su naikani gledaocima, a i krovovi kua mogli su se vidjeti kako su prepuni radoznalaca i
nije bilo mesta u gradu koje nije bilo puno ljudi. Uasan strah obuze sada najprkosnije kada su videli
svu vojnu silu okupljenu na jednom mestu, i krasotu oruja i dobar poredak ljdstva, i pri tom pogledu,
mislim, da su ustanici morali promeniti svoje gledite da nisu izgubili nadu da ih Rimljani nee
pomilovati zbog svih zala koje su naneli narodu. Poto im je, po njihovom miljenju, predstojala smrt
ako obustave borbu, to su vie voleli da nju pretrpe u ratu. A i mo sudbine traila je da nevini poginu s
krivima, i sa ustanicima i ceo grad.
Judejci nisu nikakve predloge uinili za mir, Toto podeli legije na dva dela od kojih je prvi trebao da
pravi nasipe prema Antoniji, a drugi kod spomenika Jovanovog. Odavde je nameravao da zauzme gornji
grad, a hram od Antonije, jer sve dok ne zauzme hram nije se moglo misliti na nesmetani posed grada.
Na oba ta mesta trebalo je podii po dva nasipa, svaka legija po jedan. I one koji su radili kod
Jovanovog spomenika ometali su ispadima Idukejci i teki oruanici Simonovi, a one ispred Antonije,
jovanovci i grupa zilota. Judejci su, pri tome, imaliu prednost ne samo svojim runim orujem, kojim su
mogli gaati sa vieg poloaja, nego to su se izvebavali da rukuju i mainama, jer su njihovu poslugu
bili ve obuili, poto ih je svakodnevna veba za kratko vreme uinila vetima. Imali su trista
otrobacaa i etrdeset bacaa kamena, kojima su dosta ometali Rimljane pri podizanju nasipa. No Tito
je bio svestan da spasavanje grada znai dobitak, a njegova propast da je gubitak. Pokraj opsade nije
proputao ni derugu zadau, naime, da pokrene Judejce na promenu miljenja. Radove je meao sa
savetovanjem, i poto je znao da se esto mnogo vie postie reima nego li orujem, nije samo sam
pozivao opsednute da predaju ionako skoro zauzeti grad, i tako da ga spasu, nego im posla i Josifa da on
na njihovom jeziku snjima razgovara, smatrajui da e moda njihov zemljak lake moi da naie kod
njih na poputanje.
3. Josif, obiavi grad, potrai mesto gde e biti siguran od dometa strela, a gde e ga dobro uti,
pa im mnogo stavi na duu da se smiluju na same sebe i na narod, da se smiluju na otaki grad i hram i
da ne budu prema svemu tome ravnoduniji od stranaca. I dok su Rimljani potovali svetinje neprijatelja
i sve do sada su od njih ruke daleko drali, dotle svi koji su u njima odrasli i koji bi bili jedini njihovi
vlasnici u sluaju da se odre, sve ine da ih upropaste. Jer su videli da su najjai zidovi ve pali, a
preostao je kjo samo jedan koji je mnogo slabiji od onih koji su osvojeni. Oni su ve upoznali da je
rimska snaga neodoljiva, a sluenje njima da im nije nepoznato. Pa iako je lepo boriti se za slobodu,
trebalo je to initi ranije. A kada su ve jedared podjarmljeni i trpeli tako dugu tuinsku vlast a zatim
pokuavali da zbace jaram, to da nije tenja za slobodom nego za smru. Pokornost bi se mogla uskratiti
neznatnim gospodarima ali na onima koji ve dre sve pod svojom vlau. Jer ta je moglo umai
Rimljanima sem onoga to nema za njih vrednosti zbog vruine ili hladnoe. Njih je stalno srea pratila,
i Bog koji daje da pojedini narodi vladaju svetom, sada je dao da je vlast u Italiji. A najsnaniji zakon,
koji postoji i kod zveri, vai i za ljude da se mora pokoravati onome koji je jai, i da su pobednici oni
ije je oruje snanije. Zbog toga su se i njihovi preci pokorili Rimljanima, premda su i duevno i
telesno i ostalim svojstvima bili nadmoniji od svojih potomaka to oni, sigurno, ne bi uinili da nisu
bili uvideli da je Bog bio sa ovima. A njima opkoljenima ta daje snage za otpor? Najvei deo grada ve
je zauzet, a njima unutra, kada bi zid i ostao, bilo bi gore nego ratnim zarobljenicima. Nije Rimljanima
nepoznata ni glad koja je u gradu, od koje sada pati samo narod, no koja e uskoro stii i borce. Ako bi
ovi i prestali sa opsadom i prodiranjem u grad s maevima, to im na grbai sedi unutarnji neprijatelj s
kojim se ne moe boriti, koji svakim satom postaje sve jai. Jer protiv gladi ne mogu se boriti orujem,
ili zar su oni moda jedini koji bi tu nevolju mogli nadvladati? Oni bi zbog toga najbolje uinili ako
promene svoje miljenje pre nego to teta postane neizleiva, i da misle na svoje spasenje dok jo ima
vremena. Rimljani im se svakako nee svetiti za ono to se dogodilo, ako samo ne teraju dokraja. Jer su
oni, kada nadvladaju, po prirodi blagi, i svoje prednosti istiu vie nego da zadovoljavaju svoju osvetu.
A to ne moe da bude ako zauzmu grad pust bez ljudi, niti pustu zemlju. Zbog toga Cezar hoe sada da
im prui rukuz. A ako grad mora da zauzme silom, i oni ne budu hteli primiti njegove dobre predloge, to
on onda nee nikoga potediti. A da e i trei zid uskoro pasti, prua dokaz zauzimanje prva dva, pa ak
kada bi ta tvrava bila neosvojiva, to e se onda glad boriti za Rimljane.
4. Dok im je Josif to govorio, mnogi su mu se sa zidiva rugali, drugi psovali, a neki ga gaali.
Poto ih nije mogao tim jasnim izlkaganjem da uveri pree na istoriju svog naroda i povie:O,
nesretnici, ne seajui se svojih vlastitih saboraca borite se orujem i svojim protiv Rimljana.Koga smo
na taj nain ikada pobedili?Zar nije bio Bog,koji je stvorio Judejce,osvetnik,kada im se inila nepravda.
Pogledajte na prolost da bi mogli videti u koga se mora uzdati u borbi,i kakvog ste uzvienog saborca
uvredili.Zar se ne seate udnih dela u vreme vaih otaca,i kolike je neprijatelje ovo sveto mesto
unitilo.Mene obuzima strava kada moram da govorim o delima boijim nedostojnim uima; ali ipak
posluajte da bi spoznali da se vi ne borite samo protiv Rimljana nego i protiv Boga. Jer kada je nekada
car Egipta Nehao, koji se inae nazivao i Faraon doao sa hiljadama ratnika u nau zemlju i ugrabio
kneginju Saru, pramater naeg naroda, ta je uinio njezin suprug Avram, na praotac? Da li se osvetio
obesnome sa orujem, premda je imao pod sobom 318 knezova od kojih je svaki imao bezbroj vitezova?
Ili je smatrao da je naputen ako Bog ne bude sa njim? Podigavi svoje iste ruke na mestu koje vi sada
poganite, dobio je sebi nepobedivog pomonika. Zar nije odmah, zatim, ve druge veeri kneginja biva
netaknuta vraena svom muu, a Egipani, pomolivi se na mestu koje ste vi oskrnavili bratoubilakom
krvlju, i sav u strahu zbog nonih vienja, pobee, obdarivi srebrom i zlatom od Boga ljubljene Jevreje.
Da li da govorim o preseljenju naih praotaca u Egipat gde su ih ugnjetavali i pritiskivali strani carevi
400 godina, ali umesto da su se branili orujem i rukama, kako su mogli, zar nisu poverili sebe Bogu.
Ko ne zna kako se Egipat ispunio svima ivotinjama i kako su svemogue bolesti naile, kako je zemlja
postala neplodna, a Nil izgubio vodu, i deset nevolja koje su sledile jedna za drugom, zbog kojih su nai
oci bili otputeni sa sigurnom pratnjom, bez prolevanja krvi, bez opasnosti, jer je Bog vodio one koje je
odredio za svoj hram. I kada su Sirci bili zarobili na sveti koveg, zar nije cela zemlja Filisteja stenjala,
sa idolom Dagonom i sav narod koji ga je zarobio, poto su se irevi u njoj pojavili na njihovim
sramnim delovima, a utrobe im ispadale zajedno sa hranom. I natrag ga povratie rukama koje su ga
zarobile, uz zvuke cimbala i bubnjeva, i oistie svetinju bezbrojnim rtvama. Bog je bio taj koji se za
nae oce tako borio, jer su oni njemu prepustili da odlui, a da se nisu laali oruja. Da li je car asirski
Senahirim pao od ljudske ruke kada je bio opkolio ovaj garad s trupama naroda cele Azije? Nikako, jer
su se bez oruja odmarali i bili na molitvi, no aneo boiji u jednoj noi pobi nebrojenu vojsku i kada je
Asirac ujutru ustao nae 185000 mrtvih, i pobee sa ostatkom svoje vojske od nenaoruanij Jevreja, koji
ga nisu ni gonili? Poznato vam je i ropstvo u Vavilonu, gde je narod bez otadbine morao iveti
sedamdeset godina i niko nije pomiljao na oslobaanje, dok ih Kir, u slavu Boga, nije dobrovoljno dao
slobodu i uz pomo njegovu bio ponovo obnovljen hram. Uopte nema sluaja u kojem bi nai oci samo
orujem neto postigli, ili da bi pretrpeli, neuspeh i bez oruja kada bi se obratili Bogu. Jer kada bi
ostajali kod kue, pobeivali su, kako je odredio, boanski sudija, a kada bi se borili, bili su uvek tueni.
Tako na primer, kada je car Vavilonjana bio opsedao ovaj grad, i na car Sedekija upustio se u borbu i
pokraj odvraanja proroka Jeremije, on sam je bio zarobljen i video je kako je grad sa hramom razoren.
A ipak, koliko je onaj car bio pravedniji od naih voa, koliko bolji njegov narod od vas? Jer niti car,
niti narod, nisu ubili Jeremiju kada je vikao da su pali u nemilost kod Boga zbog svojih grehova i da e
biti odvueni u ropstvo ako ne predaju grad. A vi, da ne spominjem zloine koje vi inite tu unutra, jer
nemam dosta rei da ih mogu opisati, grdite mene koji elim da vam spanosni savet i gaate ljuti to
vas podseam na ove vae grehe, i neete ni da ujete da se govori o oneome to svaki dan inite. Kada
je Antioh, nazvan Epifanes, posle mnogih zloina prema Bogu ovaj grad ugrozio, nai praoci izioe
protiv njega orujem da bi postigli da oni sami budu potueni u boju, grad su neprijatelji opljakali, a
svetite opustoeno za tri godine i est meseci. A ta treba da govorim o ostalom? A ko je kriv da su
Rimljani zavojevali na ovu zemlju? Zar nije uzrok bila bezbonost stanovnika? I ta je bio prvi povod za
podjarmljivanje? Zar nije bio graanski rat naih predaka kada je manijatvo Aristobula i Hirkana i
neprijateljstvo izmeu njih dovelo Pompeja protiv grada, i Bog odredio Rimljanima narod koji nije bio
dostojan slobode. Posle tromesene opsade predali su se, premda se oni nisu ogreili o zakon i hram,
koliko vi; a raspolagali su mnogo veim sredstvima za rat nego vi. Dobro nam je poznat i kraj Antigona,
Aristobulovog sina, za ijeg carevanja Bog ponova udari greni narod ropstvom, Jer Irod, sin antipatrov,
dovede Sosija, a Sosije rimsku vojsku, koja je opkolila Jerusalim i est meseci ga opsedala dok njegovi
graani, za kaznu zbog svojih grehova, nisu bili pokoreni i grad neprijatelji opljakali. Kao to se vidi,
Bog nikada nije dao naem narodu oruje u ruke, jer ako se uputao u borbu, svaki put je propadao. Po
mom miljenju morali bi stanovnici svetoga mesta sve prepustiti Bogu da on presudi, a potpuno se
odrei ljudske sile, kada sami nastojite da zadobijete najvieg sudiju. Da li ste vi ikoji zakonski propis
izvrili za koji je zakonodavac vezao blagoslov, a ta ste propustili od onoga za koje je zapretio
kletvom? A koliko ste vi bezboniji od vaih otaca koji su bre od vas pali. Tajni gresi su za vas maleni,
kraa, podlost i brakolomstvo; takmiite se u pljakanju i ubijanju i utirete put za nove zlu. Hram je
postao sabiralite svega, i ruke domaih uinile su neistim mesto posveeno Bogu, koje su i sami
Rimljani samo iz daljine potovali, poto su zbog vaih zakona naputali svoje navile. I pokraj svega
toga oekujete da e se sa vama boriti onaj prema kome ste toliko sagreili. Pa, dakle, i da uzmemo da
ste pravedni molitelji i istim rukama se molite za boiju pomo kao to je nju izmolio na car protiv
Asiraca, tako da je onu veliku vojsku jedne samo noi Bog pobio, no da li se poetak Rimljana moe
uporediti sa Asircima, pa da se i nadate istoj pomoi? Zar nisu Asirci uzeli od cara naega novac da ne
bi razorili grad pa zatim, protivno zakletvi, doli da spale hram? A Rimljani naprotiv trae samo
uobiajene dadbine koje su nai oevi davali njihovim oevima, pa ako njih dobiju niti e grad razoriti,
niti svetite dotai, a daju nam sve, nae porodice, uivanje naih imanja i tite nae svete zakone. Samo
ludost moe oekivati da e se Bog pokazati i prema pravednicima onako kao prema nepravednima. A
osim toga on zna brzo pomoi kada je potrebno . On je Asirce razbio ve prve noi kada su se bili
ulogorili, pa ako je on smatrao da naa generacija zasluuje slobodu a da Rimljani zasluuju da budu
kanjeni, to bi on, sigurno, kao nekada to je istupio protiv Asiraca, isto tako uinio i protiv Rimljana,
kada je Pompej stavio ruku na narod, i kada je Sosije doao, kada je Vespazijan pustoio Galileju i na
kraju sada kad se Tito pribliio gradu. No naprotiv, ni Magnus ni Sosije ne samo da nisu bili potueni
nego su junaki zauzeli i grad, a Vespazijan je ratom protiv nas zadobio i carevanje. A sada i izvori daju
obilnu vodu koju vam ranije nisu davali. Pre njegovog izbora, kao to je poznato, bili su Siloamski izvor
i svi izvori izvan grada presuili, tako da se voda morala kupovati na meru, a sada tako obilno daju vodu
vaim neprijateljima da ne pruaju vodu samo njima i stoci nego i za zalevanje vrtova. A taj udnovati
znak poznat vam je ve i od ranijeg osvajanja iz vremena , naime, kada je napred spomenuti Vavilonac
bio grad osvojio i hram spalio, premda, mislim, da niko tada nije bio uinio tolika bezakonja, kao vi
sada, tako da smatram da je boanstvo pobeglo iz svetinje i da je stalo na stranu onih protiv kojih se vi
sada borite. Pa ako estit ovek bei iz porone kue i aca se od njezinih ukuana, zar verujete da e
Bog ostati kod vas pri vaem grenom ivotu, koji vidi sve, pa i ono to je sakriveno i preutano uje? A
ta se kod vas jo preutkuje i sakriva? Zar to ve i neprijatelj nije doznao? Vi se ponosite svojim
preziranjem zakona. Svakodnevno se takmiite ko je najgori, i iznosite svoja sramna dela na videlo kao
da su vrline. No ipak i pokraj svega preostaje vam put spasenja, samo da ga koristite ako hoete, a Bog
rado prata onima koji priznaju i kaju se. O, vi ljudi, u eleznom oruju, odbacite sva naoruanja i
obucite smilovanje za grad svojih otaca koji je ve upola razoren, okrenite se i pogledajte kakvu lepotu,
kakav grad, kakvo svetite, kakve darove naroda hoete da izgubite. Ko moe da na njih takve stavi
plamen, ko bi mogao hteti da oni vie ne budu? I ta je dostojnije od njih da bude spaseno? Okoreli,
neosetljiviji od kamena, A ako su ve vae oi za sve to otupele, onda se smilujte na svoje porodice, pa
neka svakome pred oi iziu deca i ena i roditelji, koje e, zakratko, progutati ili glad ili rat. Znam da je
u istoj opasnosti i meni mati i ena, i ne neznatan rod, i od davnina uveno koleno, ili mislite da zbog
njih ovo savetujem. Ubijte njih, moja krv neka vam bude cena za vae spasenje, jer i ja sam spreman da
umrem ako vas moja smrt hoe urazumiti.

X GLAVA
U NARODU POKRET ZA BEANJE. NASILJA I GLAD.
1. Josif im je tako sa suzama dovikivao, ali ustanike nije mogao da podstakne na poputanje niti
da stvori ubeenje kod njih da e biti sigurni ako se predaju, dok kod naroda nastade pokret za beanje.
Neki prodadoe svoja imanja u bescenje, drugi svoje dragocenosti i progutae primljene zlatnike da ih
razbojnici ne otkriju, i pobegoe Rimljanima, a kad im zlato ponovo izie, dobro im je dolo za potrebe,
Tito ih, naime, veinu pusti da idu u mesta u unutranjost, gde god je koji hteo. Time je jo vea volja za
beanjem nastajala, jer se tako izmicalo nevoljama u gradu, a nije se padalo u rimsko ropstvo. Jovanovci
i simonovci nastojali su da spree to beanje iz grada veom revnou nego to su spreavali upade
Rimljana, pa kao je na nekoga pala samo senka sumnje, bio je odmah ubijen.
2. Za imune je i ostajanje u gradu bilo isto tako pogubno kao i bekstvo, jer pod izgovorom da
hoe da pobegne mnogi je zbog imetka bio smaknut. A sa glau raslo je i besniklo ustanika i obe muke
postajale su svaki dan sve groznije. Ve nigde javno nije bilo ita, zbog toga su provaljivali u kue i
pretraivali ih. Kada bi zatim neto nali, zlostavljali su ukuane to su slagali, a ako ne bi nali, stavljali
su domae na muke to su tako dobro sakrili. Da li je ko imao zalihe namirnica ili ne, ocenjivali su po
telesnom stanju nesrenika. Jer ako je neko izgledao jo dobro uhranjen, pretpostavljalo se da ima
sakrivene namirnice, a izmravele su putali jer su drali da je suvino ubijati one koji e ionako uskoro
umreti od gladi. Mnogi koji su bili bogatiji davali su sve svoje imanje za jednu mericu penice, a
siromaniji za mericu jema, pa su se zatim zatvarali u najskrivenije uglove kue i i neki su u svojoj
velikoj gladi jeli ito nesamleveno, a neki su ga pekli, ve prema tome kako im je nevolja i strah
dozvoljavao. A vie se nije postavljao sto, nego se jo sirovo jelo vadilo iz vatre i poudno gutalo.
3. Bedna je bila hrana, a suza vredan pogled, kada su moniji sebi pribavili i grabili hranu a
slabijima je ostajalo jadikovanje. Kako glad potiskuje sve oseaje, to ona nita toliko ne unitava koliko
strahopotovanje. Jer na to se inae moralo obazirati, u gladi se to ne smatra ni za ta , ene otimaju
muevima, deca roditeljima, i to je najalosnije, majke odojadi, zalogaj hrane iz usta, i dok su najdrai
na rukama umirali, one se nisu ustruavale da im oduzmu zadnju kap mleka. Ali kod tog naina
utoljavanja gladi nije to izmicalo vrebajuem oku ustanika, koji su svuda vrebali da im i to opljakaju.
Gde god bi primetili zatvorenu kuu, to im je bio znak da ukuani unutra neto jedu, iznenada bi
provalili vrata, jurnuli unutra i otimali im gotovo iz grla jelo. Starce koji su vrsto drali hranu tukli su,
ene naokolo vukli su za kosu, ako su nastojale da sakriju ta su u rukama drale. Ni staro ni mlado nije
moglo raunati na samilost, nego su ak i desu s prsiju grabili i bacili o pod. A ako je neko progutao, da
preduhitri razbojnike to mu je trebalo biti oteto, sa njim su postupali jo groznije kao d je njima oteto
njihovo pravo. Najstranije su muke izmiljali da bi samo pronali hranu. Zaepili bi nesretnicima,
grakom, otvore na sramnim delovima, gurali im otre tapove u stranjice. Mnogi je morao podneti
uasne i neuvene muke da bi odao jedan hlebac ili pregrt sakrivenog brana. No muitelji nisu
oskudevali , jer da su bili prisiljeni nudom njihovo ponaanje sigurno ne bi bilo tako grozno, nego su
samo eleli da vebaju svoj bes, i da se snabdeju zalihom namirnica za sledee dane. Ako su na nekoga
naili koji se nou dounjao u blizinu rimskih straara da sakupi divljeg zelja i povra, to bi mu sve
oduzimali ba onda kada bi mislio da je izbegao neprijateljima, pa ma koliko da ih je on molio i
preklinjao boijim imenom da mu ostave makar i najmanji deo onoga to je sakupio sa ivotnom
opasnou, nita mu nisu hteli ostaviti. Opljakani je bio srean da ga nisu i ubili.
4. Siromaniji su trpeli takva zlostavljanja od kopljonoa, a oni ugledniji i bogatiji bili su
dovoeni pred tirane. Neki su od njih lano optuivani zbog kovanja zavere, a neki, opet, da hoe da
izdaju grad Rimljanima, pa su ubijani. Obino se dovodio neki tuilac, koji ih je lano optuivao da su
hteli da prebegnu neprijateljima. Pa kada bi ga Simonovi opljakali do gole koe, poslali bi ga Jovanu, a
koje je Jovan opljakao primao je Simon. Tako su meusobno pili krv svojih sugraana i delili leeve
nesretnika. Obojica su se svaali za vrhovnu vlast, ali u pravljenju bezakonja bili su jednoduni. Ko nije
putao i drugoga da uestvuje u zlostavljanju njihovih sugraana, taj je vano kao sebina hulja, a ko
nije smeo da sudeluje, to iskljuenje od groznih dela bolelo ga je kao gubitak naroito skupocenog
dobra.
5. Nemogue je pojedinano iznositi njihova bezakonja, moe se kratko rei: nijedan drugi grad
nije imao tako neto da pretrpi i nijedno pokolenje otkako je svet postao nije bilo plodnije u zloinima.
Jer na kraju su prezirali jevrejski narod da bi manje izgledali zlikovci prema strancima, i time su
priznavali, kao i to jesu bili, da su robovi, poganija, kopilad i izmeti naroda. Oni su bili ti koji su
razorili grad i oni su prisilili Rimljane da uprkos njihovom opiranju, nesretnom pobedom, to razaranje
pokriju svojim imenom, i oni dovukoe u hram vatru koja je oklevala. Bez bola su posmatrali sa
gornjega grada kako hram u plamenu propada, niti su suzu pustili, dok se kod Rimljana ti oseaji
naoe. No o tome emo govoriti kasnije, kada budemo izlagali te dogaaje.
XI GLAVA
PRIBIJANJE NA KRST ZAROBLJENIH JUDEJACA RAZARANJE NASIPA

1. Tito je, meutim, ubrzao s podizanjem nasipa, premda su vojnici vrlo mnogo stradali od
neprijatelja sa zidova. U isto vreme bio je poslao odrede konjice s nalogom da tragaju za Judejcima, koji
su se bili spustili u provaliju radi traenja ivenih namirnica. Meu njima svakako su bili i borci kojima
opljakano ve nije dosezalo. No veina je bila sirotinja iz naroda, koje je samo strah za svoje roene
sprreavalo da prebegnu Rimljanima. Jer ako bi hteli da bee sa enama i decom, onda se ne bi mogli
nadati da e izbei budnosti ustanika, a da ih ostave u vlasti razbojnika, na to se nisu mogli odluiti, jer
bi onda zbog njih sigurno svi bili pobijeni. No glad ih je prisilila na izlazak, a kada su neopaeno
dospeli napolje, pretila im je opasnost da budu uhvaeni.. I kada su bili uhvaeni, po nudi su se branili
iz straha od smrti, a posle borbe inilo im se da je kasno da mole za milost. Bievani, morali su jo pre
smrti da pretrpe svemogue muke, Pa su zatim pribijani na krst nasuprot zidu. Premda je Tito saaljevao
te nesretnike, jer je svakodnevno bilo zarobljavano oko 500, a kadgod i vie, ipak je smatrao da je
opasno da ove silom savladane Judejce pusti da slobodno odu, a ako su ih hteli uvati, moglo se dogoditi
da oni postanu straari svojih straara. No najvie to je rukovodilo njega da dozvoli razapinjanje, bila je
nada da e taj pogled pokrenuti opsednute na poputanje, jer su istu kaznu i oni imali da oekuju ako se
ne predaju. U svom ogorenju i mrnji vojnici su prikivali na krst, na sprdnju svakoga u drugom
poloaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo, ve nije bilo mesta za krstove, niti krstova za tela.
2. Ustanci su bili daleko od toga da na taj uasni prizor promene svoje raspoloenje, nego su to
jo iskoristili da razdrae i ostalu masu. Dovlaei ukuane prebega na zidove, i iz naroda one koji su
traili predaju, pokazivali su im ta su pretrpeli oni koji su pobegli Rimljanima i govorili da su razapeti
bili molitelji, a ne ratni zarobljenici. To je zadralo mnoge u gradu koji su inae pomiljali na bekstvo,
dok se nije saznalo pravo stanje stvari. No neki, ipak, pobegoe odmah u susret sigurnoj smrti, kako su
oni mislili, jer im je smrt od dneprijateljske ruke izgledala spasenje u poreenju sa smru od gladi. Tito
je bio zapovedio da se mnogim zarobljenicima otseku ruke, da ih ne bi smatrali u gradu za prebege i da
se iskazima sakatih vie veruje, pa ih posla natrag Simonu i Jovanu, s tim da bi trebalo da prekinu a ne
da njega prisiljavaju da uniti grad, nego da se u posljednjim trenucima obrate i spasu sebe i otaki grad
i hram koji nee pripadati drugima. Obilazei nasipe, radnike na njima je podsticao da bi reima,
zakratko, sledila i dela. A oni sa zidova , zbog toga, grdili su Cezara i njegovog oca viui da njima
smrt, koja za njih ne znai nita, mnogo draa od ropstva, a Rimljanima e stalno nanositi tetu to god
vie budu mogli, dokle god diu. Ni najmanje im nije stalo do grada otaca koji ionako, kako on veli,
mora da propadne, a to se tie hrama, Bog ima bolji hram od ovoga- ceo svet. No i ovaj e spasiti onaj
koji ga je izabrao da u njemu stanuje. Sa njima kao sa saborcem smejemo se svakoj pretnji, jer e dela
slediti. Jer konac je u Boga. Tako su vikali dodajui pogrde.
3. Tu stie i Antioh Epifanes s prilinom etom tekih oruanika i telesnom gardom,
takozvanom Makedonskom trupom, svi jednako stari, visoki, malo iznad deake dobi, na makedonski
nain naoruani i uvebani, zbog ega su imali taj naziv, mnogi zaostajui iza slave svoga naroda.
Najvie je bio srean izmeu svih careva pod rimskom vrhovnom vlau taj Komagenac, dok mu se
sudbina nije okrenula, no i na njemu se obostinila izreka u njegovoj starosti, da ni za koga ne treba
govoriti da je srean pre smrti. Pa kad je njegov sin jo u vreme kada mu je otac bio na vrhuncu sree
bio stigao i poeo se uditi zato Rimljani oklevaju s napadom na zidove, a bio je vrlo dobar ratnik i po
prirodi ludo smeo, a ne snane telesne grae, tako da je retko u bici promaio, Tito se samo nasmeio i
odgovorio: Zajedniki nam je trud. Kakav je bio, Antioh navali s Makedoncima na zidove. On sam
umeo je da se sauva svojom snagom i spretnou od udaraca Judejaca, dok su njegove strele uvek
pogaale, ali njegovi mladii svi izgiboe, osim malo njih, koji su iz obzira prema svom obeanju
istrajali u takmienju borei se, ali se na kraju povuloe s mnogim ranjenicima, nauivi da i pravi
Makedonci, ako ele da nadvladaju, moraju imati sreu Aleksandrovu.
4. Rimljani dovrie nasipe koji su bili otpoeli dvanaestoga u mjesecu artimisiju, s mukom, i
posle sedamnaestodnevnog neprekidnog rada, dvadeset devetog istog meseca podigli su etiri velika.
Jedan je podigla Peta legija prema Antoniji posred ribnjaka Strutiona, drugi oko dvadeset lakata dalje
izvela je Dvanaesta legija. Deseta legija izvela je svoje delo na prilinom odstojanju od ovih nasipa, na
severu kod takozvanog Amigdalon ( bademskog) ribnjaka. Trideset lakata dalje, kod spomenika
prvosvetenika Jovana, bili su radovi Petnaeste legije. Ve su bile dovuene i maine kada Jovan, opet
iznutra naredi da se iskopa podzemni hodnik izmeu Antonije i nasipa, i gredama ga podupre da bi
zatitio grad. Zatim uvue u njega drvo namazano smolom i asfaltom i potpali ga. A kada su grede
odozgo sagorele, surva se hodnik, a i nasipi se oburvae u njega uz najvei tresak. Najprije se podie
samo debeo gusti dim, jer je vatra bila priguena prainom, ali kada se sueno drvo bilo uarilo, buknu
plamen. Ovaj nepredvieni dogaaj veoma prestrai Rimljane, i lukavstvo kojim je bio smiljen potpuno
ih obeshrabri. Kada su ve mislili da im je pobeda blizu, no ono to se upravo desilo, znatno im ohladi
oekivanje za budue. Smatrali su da je bez svrhe da spreavaju vatru, jer kada bi je i ugasili, nasipi bi
ostali survani.
5. Dva dana kasnije napade Simon, sa svojima, ostale nasipe, kada su upravo Rimljani bili
dovukli jareve i sa njima potresali zidove. Neki Teftej iz grada Garisa u Galileji, zatim Megasard
dvorski sluitelj Marijamne i neki Adijabenjanin, Nevutejev sin, prozvan zbog nekog telesnog
nedostatka Agir, to znai uzeti, uzee glavnje i navalie na maine. Od tih ljudi nije bilo u gradu, za
celog ovog rata, smionijih ni neustraivijih, nego kao da su ili u susret drugovima a ne neprijateljskoj
eti, nisu pokazivali ni straha ni oklevanja, ve su se tiskali posle neprijatelja da zapale maine. Premda
sa svih strana gaani i napadani maevima, nisu se hteli povui iz opasnosti pre nego se zapale maine. I
kada se plamen uzdigao, dotrae u pomo Rimljani iz logora uz viku, ali ih Judejci odbie od zidova i
uhvatie se u kotac sa onima koji su hteli da gase vatru, pri emu nisu ni najmanje tedeli svoje ivote.
Pa kada su hteli da izvuku jareve iz vatre, poto je zatitni pleter iznad njih ve bio u plamenu, nastojali
su Judejci da se domognu jareva usled plamena, pa hvatajui golim rukama uareno gvoe nisu ih
isputali. A vatra pree sa njih na nasipe pre nego to su uspeli da to spree. I Rimljani zbog toga, kada
su bili okrueni plamenom sa svih strana, videi da ne mogu spasiti svoj trud, povukoe se u logore, a
Judejci stalno se poveavajui i osokoljeni uspehom nasrnue za njima s takvom estinom kao da nema
granica i ubrzo stigoe do logorskih aneva, gde se dohvatie sa straarima u kkotac. Kod Rimljana,
pred logorom postavljena je straa koja se redovito smenjuje, i strogi je zakon kod njih da se onaj koji
napusti straarsko mesto kanjava smru. Straari koji su radili i hteli da poginu kao hrabri vojnici nego
da budu smaknuti kao predstupnici izdrae na mestu, a mnogi od onij koji su bili pobegli, postieni se
vratie kada videe svoje drugove u nevolji. Na opkopima logora brzo postavie otrobacae i njima
odbijahu masu koja je bila provalila iz grada, jer oni nisu bili nita preduzeli za zatitu svojih tela.
Judejci su sve naime, povezivali odmah sa svakim koji je im dolazio na put i ne retko su obarali svojim
telesima neprijatelje koji su im neoprezno bili naili nadohvat. Bili su nadmoniji od Rimljana ne toliko
svojim promiljenim delima koliko drskim, i povukoe se vie zbog njihove lude smelosti nego zbog
tete koju su pretrpeli.
6. No ve i Tito doe od Antonije, gde je razgledao pgpdno mesto za nasipe, pa je mnogo prebacivao
vojnicima da dovode u opasnost svoja vlastita dela, kada gospodare neprijateljskim zidovima, i sada
sami moraju izgledati kao opsednuti, pustivi Judejce kao iz zatvora, protiv sebe, pa sam zaobie sa
odabranim traupama neprijatelja. Premda su ve bili ugroeni i spreda, ipak okrenuvi se, junaki su
pruali otpor. Ubrzo nastade veliki krkljanac u oba bojna reda, prah je zasljepljivao oi, vika je
zagluivala ui pa se nije nigde mogao razlikovati ni prijatelj ni neprijatelj. I dok su se Judejci borili , ne
toliko iz oseanja svoje sile, koliko iz oajanja, Rimljane je podsticala misao na slavu i ast oruja, a
naroito to je sam Cezar prednjaio u izlaganju sebe opasnosti. Kako mi izgleda, na kraju bi u svom
velikom ogorenju satrli svu masu Judejaca da se ovi nisu povukli u grad ne ekajui ishod borbe.
Survavanje nasipa ipak je potpuno obeshrabrilo Rimljane, gledajui svoju viednevnu muku unitenu za
jedan sat, pa su mnogi sumnjali da e obinim mainama moi osvojiti grad.

XII GLAVA
TITO OPASUJE GRAD ZIDOM. SLIKANJE GLADI.

1. Tito je bio, meutim, odrao savetovanje sa zapovednicima. Vatreniji su smatrali da je
potrebno da se navali na zidove sa svom vojskom, jer da se do sada borilo s Judejcima samo s pojedinim
delovima, a ako se napadnu s masom da nee odoleti navali, jer e ih hici smrviti. Neki staloeniji su
opet savetovali da se ponovo pone s podizanjem nasipa, drugi da se nastavi sa opsadom i bez tih
radova, i samo da se sprei izlaenje iz grada i dopremanje ivenih namirnica pa grad prepusti gladi, da
se s neprijateljima uopte ne vodi borba, jer se sa oajanjem ne moe boriti, a poto oni ele da poginu
od maa, ako se to ne dogodi da e im muka biti jo tea. Tito je smatrao da ne dolikuje da sa tolikom
celokupnom vojskom lei besposleno, a s druge strane da se ne treba boriti sa onima koji sami meu
sobom spremaju sebi propast. Podizanje novih nasipa objasnio je da bi bio vrlo teak posao zbog
pomanjkanja graevnog drveta, a jo tee bi bilo zatvoriti sve izlaze. Da se okrui sav grad vojskom ne
bi bio lak posao zbog njegove veliine i nezgodnog terena, a i opasno zbog ispada Judejaca. A ako se
bude pazilo na poznate izlaze, opsednuti e smisliti tajne, zbog nevolje, i usled dobrog poznavanja
terena. A ako se namirnice budu dopremale u grad skrivenim putem, opsada e se onda otegnuti u
nedogled, a tim manje se onda moe povezati pobeda sa slavom. Duim trajanjem moe se sve uspeno
svriti, ali za slavu je potrebno brzo delovanje. Zbog toga je potrebno, ako se hoe brzina spojiti sa
sigurnou, da se ceo grad opasa zidom poto se samo tako moe spreiti svaki izlazak, pa Judejci onda
moraju ili u punom oajanju predati grad ili brzo pasti kao rtve gladi a da se Rimljani i ne pomaknu.
No i on sam nee ba sedeti skrtenih ruku, nego zapoeti i sa pravljenjem novih nasipa, jer onda moe
da oekuje mnogo slabiji otpor. Ako se nekome ini da je to delo preveliko i teko izvodljivo treba da
pomisli da ni Rimljanima ne dolikuju malena dela, a i da bez napora niko ne moe lako izvesti velika
dela, osim Bog.
2. Tim izlaganjem pridobije oficire i zapovedi da se trupe rasporede na posao. Neka boanska
revnost zahvati vojnike, i poto su pojedine linije opsadnog zida bile odmerene, nisu se samo legije
takmiile meusobno u radu, nego i kohorte u njima. Redov je nastojao da se svidi dekurionu, dekurion
centurionu, a ovaj opet tribunu. astoljublje tribuna teilo je da se dopadne voama a takmienje voa
nagraivao je je Cezar. On je, naime, svakodnevno esto obilazio i nadziravao posao. Poinjui od
asirskog logora, gde je on imao svoj logor, vodio je zid u donji novi grad odatle preko Kidrona na
Maslinovu goru, zatim prema jugu opasa breg do Peristereonove (golubije) stene, kao i breuljak koji
je bio blizu, a koji se uzdie prema Siloamskom izvoru, odatle zaokrenu prema zapadu i spusti ga u
dolinu izvora, a odatle penjui se prema nadgrobnom spomeniku prvosvetenika Anana, gde je nekada
Pompej imao logor, iao je zatim prema severu pokraj sela koje se zove Bagremova Kua, obuhvatio je
zatim Irodov spomenik, zavravao se prema istoku kod logora zapovednikovog gde je bio i zapoeo.
Cela duina zida iznosila je trideset i devet stadija, a spolja je na njemu bilo podignuto trinaest
straarnica koje su zajedno obuhvatale deset stadija. Za tri dana je graevina podignuta i tako je u
neverovatno kratkom vremenu bilo zavreno delo koje bi nesecima trajalo, zatvorivi tako unaokolo
grad zidom i postavivi odrede u straare. Prvu strau te noi drao je on sam da bi obilazei nadzirao,
drugu je poverio Aleksandru, a trea je pripala zapovednicima legija. Straari su se kockom smenjivali
za spavanje a kroz celu no su obilazili meuprostor izmeu straara.
3. Sa spreavanjem izlazaka, Judejcima je bila odseena svaka nada na spasenje, i glad koja je
postajala sve tea pustoila je i kue i porodice u narodu. Krovovi su bili prepuni iznemoglih ena i
dece, ulice pune mrtvih staraca. Deaci i mladii natekli, kao sablasti klatili su se po trgovima i ruili se
onde gde bi ih uhvatila poslednja muka. Da sahranjuju svoje bliske nisu vie mogli iznemogli, a oni koji
su jo bili pri snazi, nisu se usuivali zbog mnoine mrtvih i zbog neizvesnosti o sebi samima. Mnogi su
pomrli na onima koje su hteli pokopati, a mnogi su se odvlaili na groblja pre nego to ih stigne smrt.
Nije bilo ni suza ni kuknjave u toj nesrei. Glad je umrtvila svaki oseaj. Suvih oiju i iroko otvorenih
usta buljili su oni koji su lagano umirali u one koji su se pre njih upokojili. Duboki muk vladao je u
celom gradu kao stravina no smrti. No jo straniji od toga bili su razbojnici koji su uapadali u kue
kao maroderi, pljakali su mrtve, skidali im pokrove i odlazili sa smehom, ili su vrhove svojih maeva
isprobavali na pokojnicima, a probadali su esto i one koji su se bili skljokali, ali su jo iveli da bi
ispitali otrinu gvoa, dok su druge, koji su ih molili za ubod smilovanja, preputali gladi, puni obesne
poruge. Svi koji su umirali, ukoeno su gledali na hram gde su ostavljali ustanike na ivotu. U poetku
su oni brinuli da se pokopavanja vre iz dravne blagajne, jer nisu mogli podnositi smrad, ali kasnije,
kada je bilo isuvie mnogo leeva, mnogo jednostavnije je bilo da ih bacaju sa zidova uprovalije.
4. A Tito kada je bio obilazio i video provalije pune mrtvaca i duboke lokve krvave vode koja je
oticala iz leeva to su se raspadali, uzdiui podie svoje ruke i prizva Boga za svedoka da on nije kriv
za to. Tako je to bilo u gradu. Poto ustanici nisu vie ispadali, jer je i njih ve bilo uhvatilo oajanje i
glad, Rimljani su bili raspoloeni poto su imali ita i namirnica u izobilju koje su im dovozili iz Sirije i
drugih provincija. Mnogi bi stali u blizini zida i pokazivali izobilje namirnica i svojim izobiljem jo vie
draili grad neprijatelja. No kako sva ta nevolja nije umekala ustanike, zapoe Tito ponovo s
podizanjem nasipa, iz saaljenja prema ostatku graanstva i da bi barem spasao od propasti jo ono to
je preostalo, ma koliko se teko drvo moglo nabaviti. Jer sva drva u okolini grada bila su poseena za
ranije radove, i vojnici su morali dopremati druga iz daljine od oko devedeset stadija. Samo prema
Antoniji podizali su etiri nasipa, mnogo vea od ranijih. A Cezar je obilazio logore i purivao radove
da bi pokazao razbojnicima da su u njegovim rukama. No oni sami ni najmanje nisu pokazivali kajanje
za svoje zloine, kao da su odvojili svoje due od tela i oboje su upotrebljavali kao da ne pripadaju
njima. Nikakav neki bolji oseaj nije pokretao duu, nikakav bol nije osealo telo. Kao psi ereili su
narod i s bolesnicima jo su punili zatvore.

XIII GLAVA
UBISTVA I PLJAKA HRAMA.

1. Simon je, ak, i Matiju, uz iju se pomo i domogao grada, ubio muki. Matija, sin Boetov,
jedan od velikih svetenika koga je narod mnogo potovao i imao poverenja u njega bio je nagovorio
narod, kada su ziloti u savezu s Jovanom kinjili narod, da prime Simona kao spasioca, a da mu pre toga
nije postavio nikakve uslove, niti se osigurao da mu ne uini neko zlo. Ali im je Simon bio uao i
postao gospodar grada, isto je tako i onoga koji se zauzeo za njega smatrao svojim neprijateljem, i
ostale, kao da je on ono bio uinio samo iz gluposti. Zbog toga je bio izveden pred Simona i optuen
zbog prijateljstva prema Rimljanima, i tiranin ga je osudio na smrt, a da mu nije dozvolio ni re
odbrane, zajedno sa njegova tri sina; etvrti je, naime, ranije pobegao Titu. Pa kada ga je Matija molio
da ga barem smakne pre njegovih sinova iz zahvalnosti to mu je otvorio grad, ovaj naredi da ga vode
poslednjeg na smrt. Tako je bio zaklan na leevima svojih sinova kojiu su na njegove oi bili smaknuti i
to tek kada je bio odveden na mesto odakle su i Rimljani mogli to gledati. To je bio poverio Simon
najsurovijem iz njegove druine, Ananu, sinu Bamadovu, koji je jo tada Matiju zapitao da li e mu
pomoi oni kojima je hteo prebei. Simon je zabranio sahranjivanje njihovih leeva. Posle njega ubijen
je svetenik Ananije, sin Masambalov, ugledan ovek, zatim pisar Saveta Sristej iz Amausa i
petnaestorica istaknutih ljudi iz naroda. Ali oca Josifova jo su stalno najbudnije uvali i iz straha od
izdaje bili su objavili da niko od graana sa njim ne sme govoriti niti ga poseivati. Ako je neko zbog
toga pokazivao svoje negodovanje, bio je odmah ubijen.
2. Posle toga pozva neki Juda, sin Judin, jedan od podzapovednika Simonovih, kome je ovaj bio
poverio uvanje jedne kule mod i iz saaljenja prema grozno ubijenima, ali najvie u brizi za svoj
ivot- desetoricu najpouzdanijih od svojih podreenih i ree im: Dokle emo trpeti ovaj uas, ili kakva
nam je nada za spasenje ako ovom zlikovcu ostanemo verni. Zar se glad ve ne bori protiv nas? Zar nee
uskoro Rimljani biti u gradu? A kako je Simon neveran prema onima koji su mu dobro uinili, zar ne
moramo kod njega stalno iveti u strahu da e nas pogubiti dok se na re Rimljana moemo pouzdati.
Hajdemo, predajmo im zidove da spasemo i sebe i grad. Jer Simonu se nee dogoditi nikakva nepravda,
poto je izgubio nadu, ako bude morao i ranije pretrpeti kaznu. Poto je takvim izlaganjem bio zadobio
desetoricu za ovaj plan, posla ujutro ostale njemu podreene na razna mesta da se ne bi nita otkrilo od
zavere, i oko treeg asa pozva Rimljane. Od ovih neki primie predlog s prezirom, drugi s
nepoverenjem, dok veina o tome nije htela nita da zna, jer su drali da e ionako uskoro grad zadobiti
bez ikakve opasnosti. A kada se upravo Tito sa svojim tekim orunicima hteo pribliiti zidovima doe
Simon prije, jer je za stvar bio saznao, urno zaposedne kulu, pohvata te ljude i pobije ih na oi
Rimljana, a njihove unakaene leeve baci niz zidove.
3. U to vreme bio je Josif, koji nije odustajao od svojih opomena, pogoen u glavu kamenom
kada je obilazio zid, tako da je odmah pao na zemlju. Kada je pao, pojurie Judejci i svakako bi ga
odvukli grad da nije Cezar najbre poslao ljude za njegovu zatitu. Dok su se ovi tukli sa Judejcima,
Josif je odnet bez svesti a da nije znao ta se deava. Ustanici, uvereni da su smakli oveka iju su smrt
toliko eleli, udarie u radosnu viku. Vest se odmah raznese po gradu i kod ostalih graana izazva veliku
potitenost, jer su stvaarno drali da je mrtav onaj ijim su se uticajem usuivali da prebegnu
Rimljanima. Kada je majka Josifova u zatvoru zaula da joj je sin mrtav, ree straarima, da je ona to
predviala jo od pad Jotapate, pa da je jo dok je on bio iv smatrala kao da nema sina. A svojim
sluavkama tajno izjavi uz kuknjavu da je takav plod njenog materinstva da ne moe ni da sahrani sina,
jer je oekivala da e je on sahraniti.
10
No lana vest njoj nije tebalo dugo da zadaje jade, niti
zlikovcima da prireuje radost, jer se Josif brzo oporavi od svoje nezgode i pojavivi se pred zidom
doviknu d e oni vrlo brzo njemu dati zadovoljtinu za njegovo ranjavanje, dok je narod bio ponova
pozivao da se preda. Njegova pojava ulila je graanima hrabrost a ustanicima strah.
4. A neki prebezi iz nevolje brzo su skakali dole sa zidova, neki, opet, izlazili napred i sa
kamenjem, toboe, kao da e da se bore, a zatim su beali Rimljanima. No ovde ih je snalazio jo gori
udes nego u gradu, jer izobilna hrana koju su nali kod Rimljana jo bre im je donela smrt od gladi koju
su do tada trpeli. Kada su, naime, doli, bili su od nestaice ishrane naduveni i kao da su imali vodenu
bolest, a kada su zatim svoje iscrpeno telo pretovarili jelom, ispucala je njihova utroba, dok su drugi koji
su bili doli obuzdavali svoju elju za hranom, pa davali samo malo hrane telu koje vie nije bilo
naviklo na hranu. Poueni iskustvom, ostali su. Ali te koji su se tako spasli oekivala je druga muka. Jer
kod Siraca su bili naili na neke izbeglice upravo kada su iz svog izmeta vadili zlatnike. Bili su ih
progutali, kako smo rekli, pre nego to su beali, poto su ustanici sve pretraivali. Zlatnika je, naime, u
gradu bilo vrlo mnogo, jer se za dvanaest atika kupovalo to je vredelo dvadeset i pet. Poto se to
lukavstvo bilo otkrilo kod jednoga, rairi se glas po logorima da su izbeglice puni zlatanika. Mnogi
Arapi i Sirci sekli su zbog toga trbuhe onih koji su molili zatitu i pretraivali im stomake. Meni se ini
da je to najgroznija sudbina koja je dostigla Judejce. Jer samo u jednoj noi bilo je tako rasporeno njih
2 000.
5. Kada je Cezar saznao za to bezakonje zamalo nije konjicom opkolio krivce i kopljima ih
isprobadao, ali ga je njihova mnoina spreila u tome, jer je bilo mnogo vie onih koje je trebalo kazniti
nego onih koji su bili rasporeni. Sazvavi zbog toga zapovednike saveznika i legija, jer su i neki od
vojnika u tome uestvovali, progovori im, pun ogorenja, zar da zaista ima nekih meu njegovim
ratnicima koji su mogli izvriti tako neto zbog nesigurnog dobitka, i zar se ne stide svoga oruja
nainjenog od srebra i zlata. A Arapima i Asircima, zar hoe u tuem ratu koji se njih ne tie, najpre
svojevlasno da zadovolje svoje strasti, a zatim svoju e za ubijanjem i mrnju na Judejce da pripiu
Rimljanima, poto se ak i neki od vojnika povezuju da su uestvovali u slodelu. Smru im zapreti ako
bi se neko naao da ponavlja taj zloin, a zapovednicima legija zapovedi da sumnjive pronau i njemu
privedu. No pohlepa za novcem, kako izgleda, ne preza ni od kakve kazne i pouda za dobitkom izgleda
da je uroena oveku i nijedna ga strast ne nagoni u propast, koliko pohlepa za imetkom. Druge, naime,
imaju i meru i strah ih obuzdava. No i boije je delo bilo, koji je osudio sav narod, da je svaki put za
spasenjenjima obratio na propast. to je Cezar bio zabranio pretnjama, sada je potajno vrilo na
prebezima, i varvari su begunce hvatali pre nego to bi ih ikoo primetio i ubijali su ih, obazirui se da
neki od Rimljana ne posmatra, parali su ih i uzimali iz njihove utrobe prljav dobitak. No nali su samo
kod njih malo, a veina je bila umorena samo zbog varave nade. A njihovo stradanje mnoge je odvratilo
od beanja.
6. A Jovan, kada je ve nestalo ono to je opljakao od naroda , pree na pljakanje svetita.
Mnoinu zavetnih darova koji su bili u njemu, bogoslubenog posua, posuda za meanje, inije i
stolove pretopi, ak nije potedeo ni krage za vino koje je bio priloio Avgust i njegova supruga.
Rimski carevi su hram uvek potovali i njegove ukrase umnoavali, a sada je pljakao roeni Judejac
darove stranaca. Bogu posveeni predmeti, ree on svojima, mogu se bez predomiljanja upotrebiti na
boiju slavu, a nita nije toliko pravedno, koliko da oni koji se bore za svetite od njega i ive. Zbog
toga iznese i sveto ulje i sveto vino koje se nalazilo u unutranjosti hrama, a koje su svetenici uvali da
bi ga izlevali preko rtava spaljenica i razdeli oboje meu svoje od kojih svaki vie od jednog hina
11

namaza svoje telo i popi. Ne mogu da preutim ta mi moj oseaj govori: mislim da nisu Rimljani u
najskorije vreme bili unitili zloinaki olo, onda bi grad zemlja progutala ili bi ga potop poplavio ili
kao Sodomu munje spalile. Jer u njemu se nalazilo mnogo bezbonije pokolenje od onoga na koje su
dole one kazne. Zaista ludilo tih zlikovaca bacilo je u propast sav narod.
7. Ali to da nabrajam pojedinano sve nevolje? Manej, sin Lazarov, koji je u to vreme bio
pobegao Titu, uveravao je da je samo kroz jednu kapiju koju je on uvao od dana kada je postavljen
logor pred gradom, dakle od 14. dana meseca ksantikosa do mladog meseca panemosa, bilo izneto
115 880 leeva, zaista straan broj. Uostalom, on nije brojao mrtve kao zapovednik strae na kuli, nego
po naroitom zvaninom nareenju, jer je iz dravne kase morao isplatiti nagradu za sahranjivanje.
Druge su pokopali njihovi srodnici. A sahrana se bila sastojala u tome da se le iznese iz grada i baci niz
stene. Mnogi ugledni prebezi koji dooe posle njega navodili su sveukupan broj leeva siromaha koji
su bili izneti na kapiju i baeni dole, na 600 000, dok se broj ostalih nije mogao saznati. Kada su ve
ljudi bili iznemogli da nisu mogli iznositi siromahe pred kapiju, onda su, izjavili su ovi dalje, dovlaili
leeve u vee kue i tamo ih zatvarali. Merica penice prodavala se za jedan talent, a kada se posle
zatvaranja grada nije moglo vie skupljati povre, nuda je kod mnogih bila tolika da su pretraivali
kloake i stara ubrita da bi otuda neto za jelo sakupili; na ono to se inae samo s gaenjem moglo
gledati, tada je postalo hrana. Rimljani su oseali saaljenje kada su uli za to, ali ustanike koji su
svojim oima gledalisve ovo,nije nita ganulo nego su ostali tupih oseanja,dok nije i njih nevolja
zahvatila.Sudbina koja je lebdela nad njihovim glavama i nad gradom bila ih je uinila potpuno tupima.



ESTA KNJIGA

I GLAVA
POGORANJE STANJA I GRADU. RIMLJANI NAVALJUJU NA ANTONIJU.

1. Iz dana u dan postajala su stradanje Jerusalima sve stranija,jer je nesrea ustanike sve vie
ogoravala, a glad koja je ve strano besnela u narodu poe njih da hvata. Brda leeva nagomilanih u
gradu pruala su stravian prizor i irila kuni smrad, pa su ak i borcima smetala pri njihovim
ispadima, jer su morali u nadiranju preko leeva gaziti, kao to ratnici pri ubijanju u ratu moraju gaziti
po hiljadama leeva. No one koji su gazili po njima nije obuzimala ni jeza, ni saoseanje, niti su u tom
skrnavljenju mrtvih gledali zao predznak svoje vlastite propasti, nego su okrvavljenim rukama od
bratoubistva ispadali u borbu protiv tuinaca, kao da su time hteli, meni se tako ini, da izazovu Boga
protiv sebe svom silom, za najbru osvetu. Jer vie nije bila nada na pobedu ta koja im je davala snagu
da se bore, nego oajanje zboga svog spasenja. A Rimljani dovrie nasipe za dvadeset i jedan dan, iako
s velikim tekoama koje im je zadavalo pribavljanje grae, pri emu su ogoleli svu okolinu garada u
opsegu od devedeset stadija. Jedno je, zaista, izgledao predeo koji je donedavno sav bujao u bogatom
ukrasu drvea i vrtova, a sada je bio potpuno opustoen i bez drvea. Nijedan stranac koji je ranije bio
video staru Judeju i predgrae Jerusalima ne bi mogao zaustaviti suze i jecanje kad bi pogledao na
tadanju pusto zbog tolike silne promene. Jer rat je bio unitio svaki trag lepote i ako bi se neko
iznenada pojavio na mestu koje je ranije poznavao ne bi ga mogao vie poznati nego bi traio grad koji
je bio pred njim.
2. Zavretak nasipa znaio je i za Rimljane kao i za Judejce poetak novih briga. Ovi su, naime,
morali biti svesni da e grad uskoro biti zauzet ako ne budu uspeli da ih ponovo zapale, a Rimljani, opet,
da nee nikada zauzeti grad ako i ovi nasipi budu ponovo uniteni, jer ne samo da se drvo vie nije
moglo nabaviti nego su i tela vojnika, zboga napora a i zbog ponovljenih nezgoda poela, kao i due, da
malaksavaju. Pokraj toga nevolja koja je vladala u gradu izazivala je kod Rimljana gotovo veu
potitenost nego kod samih stanovnika koji, i pokraj svog uasnog trpljenja, ni najmanje nisu postali
popustljiviji, nego su rada Rimljana unitavali, postiui sve vee uspehe protiv nasipa lukavstvom,
protiv maina vrstoom svojih zidova, a u sukobima svojom bezumnom hrabrou. Ali najvie je
obeshrabljivalo Rimljane kada uvidee da je u Judejaca snaga duha koja se nije mogla slomiti ni
graanskim borbama,ni glau,ni ratom,kao ni drugim nevoljama,pa dooe do uverenja da se borbenost
njihovih protivnika isto tako ne moe svladati kao ni njihova istrajnost u nesrei,pa se zapitae ta bi ti
ljudi uinili u srei kada ih ve nesrea podstie za sve noviju snagu.Zbog toga postavie i oni jo jae
strae radi uvanja nasipa.
3. A i Jovanovci u Antoniji su isto tako predeviali za budunost,ako zidovi budu porueni,pa
zbog toga jopre nego to jarevi stupie u dejstvo,napadoe radove.No ovog puta poduhvat im nije
uspeo,bili su dodue prodrli s bakljama,ali se povukoe pre nego to dospee do nasipa,siromaniji za
jednu nadu.Pre svega njihov plan nije imao jedinstvenu saradnju,jer su u manjim grupama bez ikakve
meusobne povezanosti i plaljivo oklevajui,ukratko,na neuobiajeni nain kod Judejaca,napadali.Nije
bilo nita od onoga to ih je inae odlikovalo,niti sranosti,ni brzog postupanja,niti vrsto povezanog
napadanja,niti vetine pokrivanja zalea.I dok je njihova navala bila izgubila raniji polet,Rimljani su se
nali u snanijem stanju nego ranije.Oni su bili,naime,sa svih strana pokrili nasipetelima i orujem,tako
da se nigde nije mogla zapaziti praznina u koju bi se mogla poturiti vatra,i svaki pojedinac bio je vrsto
reen da pre pogine nego da napusti svoje mesto.Sve njihove nade bile su unitene kada bi ova dela
izgorela,a vojnici su se osim toga stideli da uvek pobeuje lukavstvo nad hrabrou,bezumlje nad
ratnom vetinom,masa nad iskustvom,Judejci Rimljane.A i hici su snano delovali jer su udarali u
redove napadaa,pa kada bi pogoeni pao,taj je spreavao onima to su zadravali njihovo nadiranje
zbog straha.A oni koji su prodrli izvan dometa hitaca,jo pre nego to se sudarie,poee beati
prestraeni dobrim poretkom gusto zbijenih neprijateljskih reodva,,dok i drugi pobegoe suzbijeni
kopljima.Na kraju se svi okretoe,jedan drugog grdei za mkukaviluk,a da se nije nitapostiglo.Ovaj
napad je bio za vreme mladog meseca u mesecu panemosu.im su se Judejci bili povukli,Rimljani
pokuae da dovukujurine maine uz zidove sa Antonije,dok su Judejci bacali na njih
kamenje,vatru,gvoe i sve ostalo to im je,u nudi,dolodo ruku.Oni su,naime,ipak nastojali da spree
pribliavane maina ma koliko se pouzdavali u svoje zidove i ma koliko potcenjivali maine Rimljana.A
Rimljani su opet pripisivali estinu,kojom su protivnici nastojali da zatite Antoniju od udaraca maina,
slabosti njenih zidova pa su se nadali da oni mogu otetiti temelje svojim krajnjim naporima. No na
pogoenim mestima nita se nije pokretalo. Ma koliko da su bili gaani, nisu se ni najmanje dali
zaplaiti opasnou odozgo, nego su produavali da jarevi to snanije udaraju. No kako je broj
zaposlenih ljudi pri tome mogaao biti malen a odbijeni komadi stena oko njih leteli, to su drugi vojnici,a
napravivi zatitni krov od totova iznad sebe, nastojali da potkopaju rupama i pijucima temelje, i zaista
uspee da izvale, na kraju, neizrecivim naporom etiri kamena bloka, napolje. A no ih je na obe strane
umirila. Iste te noi najedared se srui zid uzdrman od jareva na mestu gde je Jovan bio iskopao
podzemni hodnik protiv ranijeg nasipa, poto se pod teretom provalio.
4. Taj dogaaj izazva na obe strane suprotno od onoga to bi se moglo oekivati u pogledu
ohrabrenja. Judejci, naime, koje je iznenadno obruavanje, protiv koga oni nita nisu preduzeli, moralo
obeshrabriti, bili su raspoloeni, jer je Antonija ostala vrsta, a Rimljanima je opet pokvareno bilo
veselje zbog iznenadnog ruenja zida, kada su ugledali drugi koji su jovanovci bili podigli iza
sruenoga. Ovaj drugi zid, kako je izgledalo, mogao se lake zauzeti nego prvi, jer su ruevine prvoga
omoguavale penjanje, a zatim i zbog toga to se uzimalo da je on mnogo slav+biji od Antonije i kao
graevina za nevolju da e se moi brzo razoriti. Poaipak se niko nije usuivao da se popne gore, jer
prvi koji bu pokuali da se na njih popnu, ili bi u susret sigurnoj smrti.
5. I Tito sakupi najhrabrije od svojih da im iskua reenost, uveren da se oduevljenje ratnika
podie nadom i reju, i da hrabrenja i obeanja esto zaboravljaju opasnosti, i smrt preziru, pa im ovako
govori: Saborci, podsticanje na bezopasne poduhvate odavde ne znae samo pogrdu za one kojima se
ono upravlja, nego i onom od koga dolazi nanosi prekor kukaviluka. Ja mislim da se ovek mora
podsticati samo na opasne poduhvate, jer e druge svako izvesti iz vlastite pobude. Zbog toga u i sam
odmah priznati: zauzimanje zidova je teko i to prilii samo da izvede onaj koji hoe da se s tekoama
bori, koji tei za slavom hrabrosti i koji smatra da je junaka smrt neto prekrasno, i da smelo delo koje
se usudi prvi da izvede nee ostati nenagraeno. Vau sranost najpre mora ba to raspaliti to bi moda
mnogi druge prestrailo mislim, naime, istrajnost Judejaca i njihova vrsta izdrljivost od nesrea.
Sramota bi bila da vas kao Rimljane i moje vojnike, koji ste u miru naueni da ratujete, a u ratu da
pobeujete, nadmauju Judejci snagom ili hrabrou, i to jo sada kada je pobeda pri koncu i kada vam
Bog pomae. Jer dok su nai gubici samo zbog oajanja judejaca, dotle se njihova stradanja poveavaju
vaom hrabrou i sadejstvom boijim. Jer graanski rat, glad, opsada, survavanje zidova bez delovanja
maina, ta bi bilo drugo nego boiji gnev na njih, a boija pomo nama? Nama se svakako nee moi
rei da smo podlegli slabijima i da smo boiju borbu za nas odbili. Kako da nije sramota ako Judejci
kojima poraz ne moe biti sraman, jer su ve vie puta bili podjarmljeni da robuju, ipak da ne bi opet
dospeli u ropstvo preziru smrt i stalno upadaju u sredinu naih redova ne nadajui se pobedi nego samo
da dokau svoju hrabrost- a vi koji vladate celom zemljom i morem i za koje je sramota ako ne pobedite
da se ne bacite na neprijatelja s tolikim i takvim orujem, nego sedite i ekate da glad i beda sa onima
uini svoje, kada moemo s malim napadom sve zadobiti. Ako se ispnemo na Antoniju imamo grad,
jer ako se jo nae kogod tamo unutra da se bori, to ne mislim, na vrhunski poloaj sa kojega moemo
neprijatelja pritisnuti jami nam za brzu i potpunu pobedu. Ja neu hvaliti smrt u borbi i besmrtnost
onih koji poadnu u borbi, ali bih poelio onima koji drugaije misle mirnu smrt u bolesnikoj postelji
gdje s tijelom, odmah, i duu grob pokriva. Jer ko ne bi znao da due junaka koje na bojnom polju
bivaju osloboene maem od tijela, preuzima najii element, etar, i premjeta ih u zvijezde odakle se
oni javljaju svojim potomcima kao dobri duhovi i milostivi heroji, dok one koji su preminuli u bolesnim
tijelima, ma koliko bili isti od grijeha i prljavtine, pokriva no donjeg svijeta, gdje ih obuzima duboki
zaborav, i oduzima im se najednom tijelo, ivot i sjeanje. Ako je usud odredio neizbjenu smrt, i ako je
ma daleko podnoljiviji sluga ovoga usuda od svih bolesti, zar ne bi to bilo neplemenito ako bi se
ustruavali da rtvujemo za dobar cilj ono to ipak jedared moramo sudbini rtvovati. Moje rijei do
sada su se zasnivale na predpostavci da oni koji se odvae na napad nee odatle izai ivi. A sada mora
da se ocijeni i drugi sluaj, da hrabri muevi mogu uspjeti da se spase i iz najvee opasnosti. Na
ruevine, uostalom, nije teko popeti se, a kada se to dogodi, tada i novopodignuti zidovi mogu biti
razoreni. Ako vi u veem broju preete na stvar, vi ete se meusobno hrabriti i podupirati, i va odluni
postupak brzo e slomiti otpor neprijatelja. Moda vas uspjeh poduhvata nee stajati ni kapi krvi ukoliko
pravilno napadnete. Razumije se da e za vrijeme penjanja nastojati da ubiju svim silama, a kada
dospijete do cilja, bilo lukavstvom, bilo silom, onda vam oni nee vie pruati otpor ako vas ak i samo
malo bude. A ja u s moje strane spatrati svojom dunou da onoga koji se prvi popne na zid uinim
predmetom zavisti odgovarajuom nagradom. Ako ostane iv, on e onda zapovijedati nad onima koji
su mu sada ravni, ali i uspomeni paloga ja u ukazati najsjajniju poast.
6. Za vrijeme ovog Titovog govora, vojska se jo uvijek plaila veliine opasnosti. Samo jedan
od onih koji su sluili u kohortama, Sirac po roenju, a po imenu Sabin, pokaza se kao hrabar i
neustraiv ratnik, premda se, kada bi se pogledao kako izgleda, jedva mogao smatrati pravim vojnikom.
Bio je, naime, crnpuraste koe, viljast, smeuranog tijela, ali u slabom, za pravu snagu i suvie
preuskom tijelu bila je prava junaka dua. On se podie prije svih ostalih i ree: Drage volje rtvujem
se tebi, Cezare, i ja u biti prvi koji e se popeti na zidove; samo elim da me prati uz moju hrabrost i
dobrovoljnost jo i tvoja srea, Ali ako mi ne bude sueno da sprovedem moj naum, znaj, da i neuspjeh
nije doao neoekivan, nego da sam slobodno izabrao smrt za tebe. To rekavi podie lijevom rukom
tit iznad svoje glave, izvue desnicom ma i krenu-oko estog asa dana-na zidove. Od ostalih pola je
za njim jo samo jedanaest ljudi koji su u hrabrosti htjeli da budu jednaki sa njim, a on, kao nekom
viom silom gonjen, jurio je pred njima. Straari na zidu bacali su koplja za njima, sa svih strana su ih
zasipali tuom hitaca i svaljivali na njih ogromne kamene blokove koji povukoe za sobom neke od
jedanaestorice. Sabin se srano bacao protiv hitaca naprijed i premda je gotovo iezao pod kiom
strijela, nije se zaustavio prije nego to se popeo na zidove i protjerao neprijatelje. idovi, naime, poee
da bjee uplaeni njegovom snagom i prisustvom duha, a i drugaije nisu mislili nego da su se sa njim
popeli mnogi na vrh. No i ovdje je opet bio sluaj gdje bi se sudbina morala optuivati to je tako
zavidna na hrabrost i uvijek nastoji da sprijei izvanredna junaka djela. Jer kada je ovaj smjeli ovjek
bio izveo svoje djelo, oklizne se i spotakne o neki kamen i padne preko njega s bukom koja se ula.
idovi se sada okretae i kada ga vidjee da lei sam na zemlji, navalie na njega sa svih strana hicima.
A on se podie na koljena i branio se jo neko vrijeme sa isturenim titom, pri emu je vie njih, koji su
mu se pribliavali ranio, na kraju ipak spusti desnicu, sav u ranama i ispusti duh gotovo pokopan
strijelama. Zbog njegove hrabrosti moglo bi se estitome poeljeti bolja sudbina, no njegov je poetak
bio takve vrste da je morao pasti. Od jedanaestorice, idovi ubie jo trojicu koji su se upravo bili popeli
na vrh, kamenjem, dok su ostalih osam, ranjeni, mogli biti otpremljeni u logor. To je bilo treeg u
mjesecu panemosu.
7. Dva dana poslije toga zdruie se straari na nasipima, njih dvadeset na broju, i krenue prema
Anroniji, - poto su jo prije toga zadobili za svoj poduhvat i nosioca orla pete legije, dvojicu iz
konjikog odreda i jednog trubaa-oko devetog sata noi u potpunoj tiini preko zidova, pobie prednje
strae koje su bile spavale, zauzee zid i pustie trubaa da trubi signal. Na to se podigoe ostali straari
na zidu i pobjegoe, a da nisu ni pogledali koliki je broj napadaa, jer strava i znak trube u njima je
pobudio uvjerenje da su se neprijatelji uspeli na zidove. Cezar je bio odmah shvatio signal, pa je naredio
da se vojska hitno naorua i sa oficirima, na elu odabrane grupe, najprije se pope na kulu. Poto su se
idovi bili povukli na hram, Rimljani provalie unutra i to kroz podzemni hodnik koji je bio iskopao
Jovan protiv rimskih nasipa. Ustanici obe stranke, i Jovanove i Simonove, svaki za sebe, zauzee
poloaj oko hrama i nastojali su da dobiju Rimljane sa izvanrednim naporom snaga i sranou koja nije
mogla biti vea, jer su dobro uviali da ako Rimljani zauzmu svetite da e biti zapeaena njihova
propast kao to su, opet, obrnuto, Rimljani u tome gledali poetak svoje pobjede. Tako se na kapijama
razvi otra borba u kojoj su Rimljani nastojali da sebi zadobiju ulazak i time zauzmu i hram, dok su
idovi pokuavali da potisnu Rimljane prema Antoniji. Ni na jednoj strani nisu se mogle koristiti strijele
ni koplja, nego se moralo boriti maevima-ovjek sa ovjekom. Uskoro se pri estini okraja nije moglo
razlikovati na kojoj se strani ko bori, jer su borci sainjavali jedinstvenu zbijenu masu, meusobno se
potiskujui u stisci, a povike svojih drugova nisu mogli da razumiju zbog sveopte krvi i borci su gazili
pale drugove i spremu. Ve prema tome na koju se stranu naginjala tezulja onij koji su se borili,
odjekivala je sokolea vika onih koji su zadobijali prednost, ili kuknjava onih koju su uzmicali.
Uostalom, nit je bilo prostora za bjekstvo, niti za gonjenje, tako da se sukob razvijao u sve veem
meteu bez borbe. Ko je bio jako isturen naprijed, morao je ili ubijati ili se ubiti poto se na bjekstvo
uopte nije moglo misliti jer su oni odostrag stalno potiskivali stalno svoje ljude naprijed i nisu
dozvoljavali da bude i najmanji slobodni meeprostor izmeu boraca. Na kraju zadobi premo divlja
sranost idova nad Rimljanima, vjetima ratu, i borba se pribliavala kraju na svim stranama poto je
bila trajala od devetog sata noi do sedmoga sata dana. Na strani idova uestvovalo je sva borbena sila
koja je bila podstaknuta do najvee borbenosti, s obzirom na prijetee potpuno osvajanje, a kod
Rimljana samo jedan dio vojske, jer legije u koje su se nadali borci jo se nisu bile popele u kulu. Zbog
toga se inilo da je najsavetnije da se zadovolje zauzimanjem Antonije.
8. A kod trupa iz Vitinije bio je centurion Julijan, ne neugledanog porijekla, koji se meu svima
vojnicima, koje sam upoznao u tom ratu, najvie isticao ratnim iskustvom, tjelesnom snagom i
prisustvom duha. Pa kada je vidio da Rimljani uzmiu i slabo se jo brane, skoi sa Antonije gdje je
stajao sa Titom, i natrag potjera ve pobjedonosne idove i u ugao drugog hramovnog dvorita. itavo
mnotvo neprijatelja pobjee pred njim, jer im se njegova snaga i smjelost uinila nadovjeanskom. A
on je jurio ispred rastjeranih s jedne strane na drugu i obarao je sve to mu je dolazilo na put-Cezara je
taj pogleda zadivljavao-a izazivao grozu kod ostalih. No i njega je progonila sudbina kojoj nijedan
smrtnik ne moe umai. Kao i ostali vojnici i on je nosio cipele koje su bile potkivane gusto pobijenim
otrim ekserima. No kako je sada jurio preko plonika, okliznu se i sunovratice pade. Glasni zveket
njegove opreme, dao je znak bjeguncima da okrenu Rimljani na Antoniji u strahu za ovjeka udarie u
viku,ali ga idovi opkolie u gustim grupama i udarie na njega sa svih strana kopljima i maevima.
Mnogi ubod je odbio titom i ponovo pokuavao da se podigne, ali ga je stalno obarala na tlo veina
koja je na njega nasrtala. No kada je i tako leao, joje mnoge protivnike ranio maem, no nije mogao
tako brzo da podigne jer je vrat bio uzvukao, a sva mjesta po kojima je mogao biti ranjen, bila su
pokrivena ljemom i oklopom. Tek kada su bili odsjekli noge i ruke, a niko s enije usuivao da mu
priskoi u pomo, podlijegao je. Veliko suosjeanje imao je Cezar kada je gledao kako se taj junaki
ovjek ubija na oi tolikih ratnika. On mu sam nije mogao da priskoi u pomo, jer je to onemoguavalo
mjesto na kojem je stajao, a one koji su mu mogli to uiniti, uskoio je bio strah. Poslije strane borbe sa
svojim ubicama, od kojih samo malo njih nije bilo ranjeno, Julijan je jedva ubijen, ostavljajui
najslavniju uspomenu ne samo kod Rimljana i Cezara, nego i kod svojih protivnika. idovi, ugrabivi ga
i mrtvog ponovno odbie Rimljane i potisnue ih u Antoniju. U toj borbi na strani idova naroito su se
bili isticali: Aleksa i Giftej iz ete Jovanove, a od Simonovih, Malahija i Juda, sin Mertonov, i Jakov,
Sosov sin, zapovjednik Idumenaca, a od zilota, dva brata Simon i Juda, sinov Arija.

II GLAVA
BORBE OKO HRAMA

1. A Cezar sada naredivojnicima koji su bili sa njimda razruse Antoniju do temelja da bi
olaksao pristup cijeloj vojsci. Kako je toga dana bio saznao, bijee 17. U mjesecu panemosu, da
takozvana stalna rtva, zbog pomanjka ljudi toga dana nije prinjeta Bogu, radi ega je narod bio
vrlo oaloen, pozva Josifa sebi i naredi mu da Jovanu ponovo predloi, kao i ranije, i kae da
kada je s njim, ve, zla elja da se bori toliko vladala, neka izabere napolju bojite sa svoji
ljudima gdje hoe, a da hram i grad ne vue u propast i ne skrnavi hram i grijei Bogu, pa da
slobodno moe prekinuto prinaanje rtava ponovo uspostaviti izabravi idove koje god hoe.
A Josif postavi se tako da ga ne uje samo Jovan nego i ostala mnoina, objavio je na
idovskom jeziku to mu je Tito naredio, a uz to mnogo zamoli da potede grad otaca, i vatru,
koja ve hramu prijeti,da otklone i da dunu Bogu svakodnevnu rtvu prinaaju. Ove rijei narod
je primio postien i sa utanjem, dok je tiranin obasuo Josifa pogrdama i kletvama, pa
zavravajui konano dodade da s eon nikako ne boji osvajanja, jer grad pripada Bogu. A na to
mu Josif glasno povie: Zaista ti si ovaj grad Bogu sauvao ist i svetite je jo uvijek
neoskvrnjeno, i protiv onoga iju pomo trai nisi se ni najmanje ogrijeio, i on od tebe prima
ustanovljenje rtve. Kada bi tebi neko oduzimao svakodnevni kruh, zlikove, ti bi onda u njemu
gledao svoga neprijatelja, a sada se ti nada da e ti biti saveznik u borbi Bog kome si ti oteo
vjekovnu slubu, pa taj grijeh svaljuje na Rimljane, koji se jo i danas brinu za odravanje naih
zakona i trae da se prinose Bogu rtve koje si ti obustavio. Ko da ne kuka i ne jadikuje zbog
neprirodne promjene koja se dogodila u gradu. Stranci i neprijatelji ele da poprave ono to si ti
zgrijeio prema Bogu, dok ti, idov, koji si othranjen u zakonima, gore se odnosi prema zakonu
nego to bi to mogao initi neprijatelj. No i u zadnjem momentu nije sramota pokajati se, Jovane,
i za odluku da spasi grad treba da ti slui lijep primjer naeg cara Jehonije, koji je nekada, kada
su bili Babilonci protiv njega doli s vojskom, dragovoljno izaao iz grada, prije nego to su ga
napali, i poao je svojevoljno u ropstvo, da ne bi prepustio ovo mjesto neprijateljima i morao
pustiti da se spali Boziji dom. Zbog toga ga slave svi idovi u jednoj svetoj pjesmi, i njegov
spomen koji se obnavlja iz stoljea u stoljee, ostaje besmrtan sve do najkasnijih rodova. Zaista,
Jovane, divan primjer koji i ti treba da slijedi ako bi bila sa njim spojena i opasnost. No ja ti i
sada jamim pomilovanje od strane Rimljana. Sjeti se da ovo govorim tebi kao zemljak, kao
idov da ti ovo zasvjedoavam, a ti treba da gleda od koga i u kojem smislu ti dolazi ovaj
savjet. to se mene tie, hou da kaem da nikada ne bih htio da ivim u zarobljenitvu ako bih
se morao odrei svoga naroda i otake obiaje zaboraviti. A ti opet protiv mene bjesni i
izbacuje vrijeanja. No ja zasluujem i gore sasvim opravdano, jer se usuuje da dolazim sa
opomenama protiv sudbine, i ljude koje je Bog osudio hou silom da spasim. Ko ne poznaje
spise starih proroka i proreenu sudbinu ovog nesretnog grada, ije ispunjenje sada nastaje? Jer
su oni prorokovali da e Jeruzalem propasti tada kada idov pone da ubija svog sunarodnjaka.
Zar nisu grad i hram puni vae ubijene brae? Bog, dakle, sam Bog e baciti preko Rimljana
vatru na svoje svetite, koja treba da isti, i na grad koji je optereen takvih sramnim uasima.
2. Tako je govorio Josif plaui i jadikujui i od jecanja nije vie mogao da govori. Pa
dok su ga Rimljani sazaljevali i divili se njegovim dobrim namjerama jovanovci su postali tim
ogoreniji na Rimljane i gorjeli su od elje da se domognu linosti Josifove. No mnoge odline
idove pokrenu njegov govor, i dok neki od njih, premda su uviali pred svojim oima propast
svoju i grada, ipak se nisu usuivali iz straha ustaninih straa da napuste grad, dotle su drugi
azili na zgodnu priliku za bezopasan bijeg, i prebjegoe Rimljanima. Meu njima su bili i veliki
sveenici Josif i Isus, iji su oevi to isto bili, zatim tri sina nekog Ismaila, kome je bila glava
odsjeena u Kireni, etiri sina Matijina i sin drugog Matije koji se jedini spasio kada je ubio
Simon, sin Georov, njegovog oca i tri brata. Zajedno sa velikim sveenicima prebjegoe i mnogi
drugi odlinici. A Cezar ih ne primi samo prijateljski od poetka, nego im dozvoli i da odu u
Gafnu, gdje su morali privremeno da ostanu, jer je on znao da se oni nee prijatno osjeati u
sredini sa drugim obiajima,a im bude ratom manje zazet svakome od njih povratie imetak. A
oni onda odoe u naznaeni im gradi veseli i sigurni. No poto se nisu viali, ustanici ponovno
pustie glas da su bjegunce neprijatelji pobili-s namjerom da druge odvrate od bjekstva. I ovu
vijest, neko vrijeme kao i onu raniju, pratio je uspjeh, jer su se ljudi iz straha bili zaustavili da
bjee Rimljanima.
3. No, odmah, im je Tito zapovidio da se ti ljudi pozovu iz Gafne, i naredio da se sa
Josipom obilaze gradske zidine da bi se pokazali narodu, mnogi prebjegoe Rimljanima. U
gustim grupama i postavljajui ispred Rimljana molili su ustanike s jecajima i suzama da predaju
grad Rimljanima i da ponovno spase otadbinu, ali ako to ne, onda bar da isprazne svetite i
sauvaju hram narodu, jer samo u najveoj nudi Rimljani e se odvaiti da zapale svetinju. No
to jo ee razbjesni ustanike i na izlaganje prebega odgovorie grdnjama i postavie iznad
svetih vrata otrobacai, katapulte i bacae kamena, tako da je sam hram izgledao kao tvrava, a
prostor naokolo radi mnoine leeva liilo je na groblje. A oni su skakali u svetitu i najsvetijem
svetitu sa orujem u rukama koje su se jo puile od krvi ubijenih sugraana, i u njima inili
takva bezakonja da su Rimljani osjeali veliku odvratnost prema idovima koji nisu potovali
svoje vlastite svetinje, odvratnost koju ne bi idovi jae sjeali prema Rimljanima kada bi oni
postupali tako obesno prema njima. Jer i meu vojnicima nije bilo nijednoga koji ne bi sa
potovanjem i pobonou pogledao prema hramu i sa molitvom da razbojnici promjene
raspoloenje prije nego to nastupi nerea.
4. A Tito i suvie saosjeajui za grad izgrdi Jovanovce govorei:Zar niste vi, o najvei
zlikovci, povukli tu ogradu oko svetita? Niste li vi podigli stubove na kojima stoji ispisano, na
grkom i naem jeziku, da ne smije nijedan stranac prekoraiti pregradu. Zar nismo mi dozvolili
vama da onoga koji prestupi taj propis moete kazniti smru ak ako bi bio i neki Rimljanin? Pa
kako, vi zlikovci, sada gazite u njemu po leevima, i kako kaljate hram krvlju i stranaca i
domaih. A ja prizivam za svjedoke moje otake Bogove i onoga ije su oi nekada poivale na
ovome mjestu, a sada mislim da to ne ine, prizivam za svjedoka i moju vojsku kao i idove koji
su kod mene, a i vas same, da vas ja nisam prisilio da skrnavite ovo mjesto, i ako premjestite
mjesto za borbu, niko od Rimljana ne se ni pribliiti svetitu, niti ga zloinaki obesvetiti. Hocu
da vam sacuvam hram i protiv vae volje.
5. Kada je Josif preneo te reci Cezarove, razbojnici i tiranin uvereni da su te reci
izgovorene ne zbog dobre volje nego izkukavicluka, uzobetiese.A Tito kadavide da ti ljudi nisu
imali smilovanja ni sa sobom samima, niti su imali osecaj za hram, ponovo pree na ratne mere ,
protiv svoje volje. Bilo je nemoguce da se cijelom silom na njiih navali, jer ih samo mjesto ne bi
moglo sve primiti. Zbog toga odabra iz svake centurije po trideset najhrabrijih vojnika, dodeli ih,
po hiljadu, jednom tribunu, a ove opet podredi zapovjednitvu Cerealija, i zapovjedi da se strae
napadnu oko devetog sata noi. I on sam obue se u ratnu spremu i pripremao se da sie sa
borcima, no njegovi prijatelji nastojali su da ga odvrate, podupirani oficirima, pokazujui na
veliinu opasnosti i da on vie moe koristiti stari ako ostane na Antoniji, i vojnicima bude kao
opasnost, jer pred oima Cezarovim svi e postati dobri borci. Ta izlaganja Tito primi i poslua, i
objavi vojnicima da e ostati samo zbog toga da bi morao da sudi o njihovoj hrabrosti i da
nijedan hrabar ne ostane nenagraen, a kukavica da ne bude kanjen, jer on koji je gospodar i
nagraivanja i kanjavanja mora da bude i oevidac i svjedok svega. I tako njih poalje na djelo
na mjesto ranije spomenuto, sam izie na mjesto odakle se vidjelo nadaleko sa Antonije, i s
napetou oekivae nastupajue stvari.
6. No otposlani nisu zatekli straare na spavanju, kako su se nadali, nego ovi poskakae s
vikom i odmah se uhvatie u kotac. Na viku predstraara, ostali brzo dojurie iz unutranjosti u
gustim grupama Rimljani izdrae prvi nalet,.....................Po bojnom pokliku nisu se mogli
raspoznavati jer je galama na obje strane bila zagluujua, a no je onemoguavala da se
razlikuju oima. Pri tome je jedne strah uinio slijepima, i gnjev, a druge, opet, strah; zbog toga
se udaralo na sreu ko je naiao. Rimljani koji su se drali jedan uz drugoga i naprijed juriali u
poretku, u ovom meteu manje su trpjeli tetu, jer je svaki od njih znao svoju lozinku. No idovi
koji su se as uzmicali, esto su jedan drugog smatrali za neprijatelja i mnogi je u tami smatrao
svoje domaeg, naroito ako je bjeao, kao napadaa Rimljanina. Vie su bili ranili njihovi
vlastiti nego neprijatelji dok nije svanuo dan, pa su se oima mogli raspoznavati borci i tu se
bobra pravilno razvila, poto su se razvili u bojne linije pa se moglo i napadati hicima, a i
redovno se braniti od njih. No na obe strane niti se uzmicalo, nit se umaralo. Kod Rimljana su se
takmiili ovjek sa ovjekom, jedan odred sa drugim, jer su znali da ih posmatra Cezar i svaki se
nadao da e mu ovaj dan donijeti unaprijeenje ako se bude junaki borio. idove su opet
podsticali ne samo strah zbog propasti i svetita, nego i prisustvo tirana koji je jedne podsticao
na borbu dovikivanjem, a druge ak bievanjem i prijetnjama. Oba djela su mogla gotovo uvijek
zaustaviti borbu, pa ako su dolazili odluniji, ostajali su ogranieni samo na ui prostor jer se
brzo okretalo. Nijedna strana nije mogla daleko da bjei niti da drugu progoni. Jer se stalno
podizalo dovikivanje domaih sa Antonije, pri svakom obrtu okraja, koji su dovikivali svojima
da istjeraju kada su nadvlaivali, a da ostaju ako su se okretali da bjee. Bilo je kao neki rat na
bini. Jer nita od bitke nije moglo da izmakne Titu i njegovoj pratnji. Konano morali su se borci
razdvojiti, koji su bili poeli borbu oko devetog sata noi, poslije petog sata dana, a da nijedan
nije prisilio drugog na odstupanje, ostavljajui pobjedu neodlunu. Od Rimljana mnogi su se bili
istakli u boju; a od idova, sa Simonove strane: Juda, Moreotonov sin, i Simon, Josijin sin, a od
Idumejaca Jakov, sin Sosov, i Simon, sin Akatelin, a od pristalica Jovanovih Geftej i Aleksas, i
od zilota Simon, sin Arijev.
7. Meutim, ostala rimska vojska bila je razorila za sedam dana ostale temelje Antonije i
napravila irok put do hrama. Doavi tako do prvoga zida, poee legije da prave nasipe. Jedan
nasuprot sjeverozapadnom uglu unutranjeg svetita, drugi na ispupenju (eksedra) izmeu dviju
kapija, trei prema zapadnom tremu vanjskog predvorja, a etvrti napolju prema svjevernom
tremu. No radovi su napredovali, meutim, uz veliki trud i velike tekoe, a drvo se moralo
dobavljati iz udaljenosti od oko stotinu stadija. A stradali su i kada bi zaboravljali potrebnu
opreznost pri osjeaju svoje nadmonosti, zbog neprijateljskih prepada, dok su idovi, izgubivi
potpuno nadu na spasenje, postajali ludo hrabri. Mnogi jahai, npr., obiavali su, kada su izlazili
da dobave drva ili hranu da odulare svoje konje i putali ih da slobodno pasu, dok su oni bili
zabavljeni oko toga, a onda su ih idovi hvatali, jer bi grupimice ispadali. Poto se to ee
ponavljalo, shvatio je Cezar za te gubitke vie u nemarnosti njegovih vojnika, nego u hrabosti
idova, kako se to zaista i pokazalo, pa rijei zbog toga da zastraujuim mjerama prisili ljude da
bolje uvaju konje. I kada je zapovidio da se kazni smru jedan od vojnika koji je tako izgubio
konja, ostalima utjera strah da dobro paze na konje. Od tada ih nisu putali da slobodno pasu,
nego su jahali za svako obavljanje posla kao da su srasli sa ivotinjama. Tako su, dakle, vrili
opsadu hrama i podizali nasipe.
8. Jedan dan poslije navale legija, mnogi ustanici kojima su nestale opljackane zalihe i
glad ih vec bila pritisla, skupivi se, napadose rimske strae na Maslinskoj gori oko jedanaestog
sata dana.oni su mislili da e s provalom uspeti lagano, jer su drzeli da oni nista ne slute, a zatim
da su vec zabavljeni osvezavanjem tela. No Rimljani su na vreme biliprimetili njihovo
priblizavanje i brzo dotrcase s najbliih straara da bi im sprecili prelaenje nasipa i nasilni
prodor. Nastao je estoki okraj u kojem je na obe strane izvren je mnogi junacki podvig:
Rimljani su nastojali da upotrijebe svoju snagu pomijeanu sa iskustvom u borbi, a idovi svoj
divlju neobuzdanost i bezgranicnu srdbu. One je podbadao strah od sramote, a ove, opet, nuda.
Rimljanima se inilo da je najveca sramota da puste idove da se izvuku, kada su vec bili
uhvaceni kao nekoj lovakoj mrei, a idovima je jedina nada za spasenje da se silom probiju
kroz zidove: Ovom prilikom naroito se bio istakao neki konjanik po po imenu Pedanije. Kada
su idovi bili poeli da bijee i bili potisnuti u dolinu, dojurio je sa stranu u otrom kasu, zgrabio,
za lanak na nozi, jednoga od neprijatelja koji su bjeali, nekog snanog graenog i dobro
oruanog mladia, i odjurio za njim dalje, toliko se bio sagao sa konja koji je bio u punom kasu, i
time dokazao ne samo snagu svojih ruku i ostalog tijela nego i svoju veliku spretnost u jahanju.
Kao da u ruci nosi neki ugrabljeni daragocijeni kovei, doe nosei zarobljenoga Cezaru. A
Tito izrazi svoje dicvljenje snazi zarobljivaa, a zarobljenoga, zbog uestvovanja u napadu na
zidove, pogubi. Poslije toga ponovo okrete panju borbama oko hrama i podizanju nasipa.
9. Kako su idovi u neprestanim sukobima trpeli mnoge gubitke i za kratko vrijeme se
rat poveao i pribliavao hramu, pa kao to se kod tijela koje se raspada obino ini da se
odsijeku ve zaraeni udovi kako bi se sprijeila bolest, tako i oni zapalie sjeverozapadni trijem
hrama na mijestu gdje se povezivao sa Antonijom i poruie ga jo dalje oko dvadeset lakata, i
tako su oni bili prvi koji su svojim rukama postavili vatru na svetite. Poslije dva dana 24
spomenutog mjeseca, spalie Rimljani oblinji trijem, a vatra je bila dospijela samo petnaest
lakata u duinu, jer su odatle dalje idovi poruili sve grede, kao i ranije, jer oni nisu htijeli da
napuste trijemove, ali su ipak htijeli da unite vezu sa Antonijom. Premda su mogli sprijeiti
potpaljivanje, oni su mirno posmatrali vatru i pustili da nastane pusto ukoliko je njima koristila.
A oko svetita nisu prestajale borbe nego su bila stalna akanja meu manjim odredima.
10. U te dane izie izmeu idova neki ovjek kratka tijela i neugledna izgleda,
neznatna roda, ali je imao izvanredna ostala svojstva koji se zvao Jonatas, kod nadgrobnog
spomenika prvosvetenika Jovana, psujui Rimljane gordim rijeima i pozivajui na dvoboj
najhrabrijeg meu njima. Veina tamonjih vojnika nije ga smatrala dostojnim panje, mnogi su
se njega bojali, drugima doe razumna misao da se sa onimn koji trai smrt ne smije uputati u
borbu, jer oni koji su napustili svaku nadu za spasenje razvijaju u borbi neizmjernu snagu, a
svojim poloajem smilovanja vrijednim, tako rei, prisiljavaju boanstvo da se zauzme za njih. A
zatim, stavljati na kocku svoj ivot sa ovjekom sa kojim pobijeda ne donosi nikakvu slavu dok
je njegova pobijeda za pobijeenog sramota, jer to nije hrabrost nego luda smijelost. Zaduko nije
niko istupao, ali kada je idov, veliki hvalisavac i protivnik Rimljana, prebacio svojim
protivnicima kukaviluk, otrim sprdnjama, skoi na njega jedan iz konjikog eskadrona po
imenu Pudes, ogoren njegovim brbljanjem i hvalisanjem, a moda i nepromiljenim
omalovaavanjem vre. U dvoboju koji se onda zametnuo, Pudesa ostavi njegova srea, premda
je u svemu bio nadmoniji od idova, tako da je pao na zemlju, a Jonatas priskoi i probode ga,
poslije toga stade na le maui okrvavljenim maem u desnici, a podiui uvis tit, i grdio je
Rimljane koji su gledali, likujui i pokazujui na paloga, dok ga nije centurion Prisk, usred
njegove igre i budalastog hvalisanja probo strijelom. Na to podigoe idovi i Rimljane dreku,
razumije se iz raznih razloga. A Jonatas se okrete savijajui se od bolova i srui se na tijelo svoga
protivnika. Najbolji dokaz kako u ratu boginja osvete hita na onoga koji je imao ludu sreu.



III GLAVA
LUKAVSTVOM IDOVA MNOGI SU RIMLJANI IZGORIJELI. UASNO DIJELO
JEDNE IDOVKE SA SVOJIM DIJETETOM

1. Ustanici u svetitu nisu samo nastojali da svaki dan otvorenim napadima zadravaju
vojnike na nasipima, negio im opet priredie i klopku, 27. Spomenutog mjeseca. Oni, naime,
napunie meuprostor izmeu greda i krova sijevernog trijema suvim drvima, asfaltom i
smolom, pase odatle povukoe toboe umorni. Mnogi neoprezni vojnici u svojoj ustrini pojurie
za ovima da ih gone, pa se uz pomo lestava popee u tren, dok oprezniji ostadoe da ekaju jer
im je bilo sumnjivo neoekivano povlaenje idova. Ali im trijem napunio Rimljanima koji su
nadirali, idovi ga zapalie odozgo. Najedared buknu plamen sa svih strana tako da Rimljane
napolju ispuni zaprepaenje a one u vatri uasno oajanje. Okrueni plamenom neki se bacie u
grad iza njih, a neki meu neprijatelje, mnogi opet u nadi da spasenje pokuae da se smjelim
skokom bace meu svoje, ali slomie udove, no veinu preduhitri plamen prije nego to su mogli
skoiti, a mnogi se, da bi preduhitrili plamen, ubie maem. No ubrzo je plamen koji je spaljivao
obuhvatio i one to su u bjekstvu pred njim zadali sebi smrt. Pa koliko je Cezar bio ogoren zbog
toga to su se bez nareenja popeli u trijem, toliko je opet alio, pogotovo to im niko nije mogao
priskoiti u pomo. Utjeha je, ipak, osuenima na propast bila kada su gledali bol onoga za
kojega su ivot polagali. Jasno su, naime, mogli vidjeti kako nastoji da se priblii, kako im
dovikuje i trai od svoje okoline da ima priskoi u pomo. Ovo njegovo dovikivanje i bolno
saosdjeanje svaki je primio kao najsjajniji posmrtni govor, i uteen je otiao u smrt. Nekolicina
je uspjela da se spase iz vatre na taj nain to su se povukli uz iroke zidove trijema, no ovde su
ih idovi opkolili i poslije dueg snanog otpora svi su poginuli.
2. Psljednji od njih pao je neki mladi po imenu Longos, ije dijelo baca sjajno svijetlo
na ovaj sluaj, i premda su svi izginulu dostojni slavnog spomena, on se oigledno ponijeo
najhrabrije. idovi su ga naime bili pozvali da sie i da im se preda. Moda i zbog toga to ih je
njegova tijelesna snaga zadivljavala, a moda i zbog toga to ga drugaije nisu mogli uhvatiti
dok ga je sa druge strane njegov brat Kornelije preklinjao da ne nanosi takvu sramotu ni
njihovom rodu ni rimskoj vojsci. Ovo on prihvati i naoigled obeju vojski potegavi ma zaarije
ga u sebe ipogine. Jedan drugi iz gomile vatrom opkoljenih Rimljana, po imenu Artorije, spase
se domiljatou. On doviknu glasno svom drugu iz atora, Luciju: Ostavljam ti sav svoj imetak
ako prie blie i prihvati me. Lucije spremno pritra i dok se onaj koji se bacio njemu spasao,
Lucije je sam bio tako snano baen na kameni pod da je na mijestu ostao mrtav. itav sluaj je
bio Rimljanima za trenutak oduzeo svaku hrabrost, ali ih je za budunost uinio opreznima poto
ih je pouio da sprijeavaju lukave poduhvate idova, zbog kojih su oni mnogo pretpjeli to nisu
dobro poznavali ni mjesto, narav svojih protivnika. Trijem je bio potpuno sagorjeo sve do kule
koju je bio podigao Jovan, u borbi sa Simonom, iznad kapije koja vodi Ksistu i po sebi je
prozvao. Preostali deo idovi potpuno poruie pokrivajui leeve palih Rimljana ruevinama.
Sutradan zapalie cijeli trijem sve do istonoga. Ugao gdje su se oba trijema spajala uzdizao se
upravo visoko iznad Kedronske doline, dakle, iznad uasne dubine. Tako su bile stvari gore oko
hrama.
3. A bezbroj je bilo u gradu onih koji su od gladi umirali, i pri tome su se odigravali
uasni prizori. Jer u svakoj kui ako bi se pokazala makar i senka hrane, nastajala je borba, oni
koji su jedini drugima bili najmiliji hrvali su se meusobno, otimajui i najsitnije mrvice za
odravanje ivota. ak i onima koji su umirali nije se vjerovalo kada su tvrdili da nemaju nita,
pa su razbojnici pretraivali sve one koji su izdisali da se ne bi pretvarali kao da umiru, ili da u
naborima svoje odjee ne kriju kakvu hranu. Otvorenih usta, mueni glau, trali su kao
pobjenjeli psi pokraj kua, kao pijani upadali su na vrata i, poto se nisu znali pomoi, u
oajanju ulazili po dva ili tri puta u jednom satu u istu kuu. Nevolja im je gurala svata pod
zube, stvari koje ni najneistije ivotinje ne bi mogle da uzmu za hranu, oni su sakupljali i nisu
se ustruavali da ih jedu. Nakraju su spali na pojaseve i cipele, pa su ih vakali kao i kou koju
su svlaili sa titova. Mnogima su ostaci korova sluili za hranu a mesna vlakna, koja su nekada
sabirali, prodavana su najmanja mjera zaetiri atike drahme. No to da se zadravam na
beivotnim stvarima da bih opisao sstrahovladu glad koja se rugala svakom stidu. Hou, naime,
da iznesem dijelo koje se nikada nije zabiljeilo ni kod Grka ni kod varvara. Uasno je iskazati, a
neverovatno za sluanje. Ato se mene tie, ja bih vrlo rado preutao taj sluaj, da ne bih
izgledao potomstvu kao benetalo, da nemam bezbroj svjedoka meu mojim savremenicima. A ja
bih uinio ravu uslugu gradu otaca ako ne bi izloio rijeima ono to se u njemu dogodilo.
4. Neka ena izmeu stanovnika preko Jordana, po imenu Marija, od oca Eleazara, iz sela
Bethezuba, to znai kua isopa, koja se po rodu i bogatstvu isticala, bila je sa ostalom
mnoinom dobjegla u Jeruzalem i preivljavala opsadu. Gotovo sav njezin imetak koji je bila
dopremila iz Pereje u grad, tirani su oteli, a ostatak dragocjenosti i namjernice koje je umjela da
nabavi opljakae njihovi pratioci koji su svakodnevno upadali. Veliko ogorenje zbog toga
ovlada enom, pa je esto grdnjom i proklinjanjem razbojnike izazivala protiv sebe. A kada je
nije nitko ubio niti iz srdbe niti iz samilosti, i premorila se u traenju hrane za druge, ne
gledajui na to da se ve nita nije moglo ni nai, obuze je glad u svoj njenoj utrobi i cijeloj
unutranjosti do sri, a jo vie nego glad raspali se gnjev u njoj, pa joj ogorenje i nuda
meusobno dadoe savjet da se ogrijei protiv prirode, i uzevi dijete, a imala je sinia koji je
jo sisao, ree: Jadno stvorenje, u ratu, gladi i buni za koga da te uvam? Kod Rimljana je
ropstvo ako ostanemo ivi od njih, a prije ropstva ve je glad a ustanici su jo straniji od ovoga
dvoga. Hajde, budi meni hrana, ustanicima duh osvete, a ivima strana pria kojom e se iscrpiti
sve patenje idova. Dok je to govorila ubije sina i zatim ga ispee i polovinu pojede, a ostatak
uvije i sauva ga. Vrlo brzo stigoe ustanici, pa im osjetie miris uasnog peenja zaprijetie joj
da e je odmah ubiti ako ne pokae za jelo,a ona govorei da je sauvala i za njih lijep komad,
otkrije ostatke svoga djeteta. Uas i zaprepaenje spopade razbojnike i pri tome pogledu stajali
su kao ukovani. A ona nastavi:Ovo je moje roeno dijete, a ja sam ga pripremila, jedite jer sam
i ja jela, ne budite meki od ene, niti sa vie saaljenja od majke. A ako ste i suvie blagoestivi
i moju krvnu rtvu odbijate meni e biti pravo jer sam ve polovinu pojela, pa nek mi ostane i
ostatak. Drui oni izioe, jer za njih je to bilo i suvie odvratno pa ostavie majci uasno
jelo, ma koliko nerado. O tome uasu munjevitom brzinom rairi se glas po cijelom gradu, i
svaki se grozio kada je stvar sebi predstavljao kao da ju je sam izvrio. Oni koji su gladovali,
urili su se u smrt, i nazivali su blaenima one koji su prije pomrli a da nisu ni uli ni vidjeli
takav uas.
5.Brzo je bio stigao glas i Rimljanima o tome zlu. Mnogi nisu htjeli da vjeruju, neki su
suosjeali no veina je sada jo vie mrzila narod. A Cezar se radi toga odbrani pred Bogom
govorei da je on ponudio idovima mir i samostalnost i oprotenje za sve njihove zloine, a oni
su mjesto jedinstva izabrali meusobnu borbu, umjesto mira rat, umjesto sitosti i blagostanja
glad. Vlastitim rukama podmetnuli su prvi vatru na svetinju koju smo mi nastojali sauvati, a oni
su odgovorni za ovo uasno djelo. On e se starati da odvratni zloin-jedenje djeteta-pokrije
ruevinama njihovog glavnog grada i da nee ostaviti da u vaseljeni sija sunce na grad u kojem
se majke na taj nain moraju hraniti. A oevi trebalo bi da se prije majke hrane takvom hranom
kada i poslije tolike patnje ostaju pri oruju. Dok je to govorio, ujedno je spoznao i oajanje tih
ljudi, jer poto su sve to sproveli, nee vie promjeniti svoje miljenje, a moda bi bila mogua
njihova promjena da nisu sve to proivjeli.

IV GLAVA
SPALJIVANJE HRAMA I PROTIV VOLJE TITOVE

1. Kada su obje legije ve bile zavrile nasipe, osmoga dana mjeseca loosa naredi Cezar
da se dopreme jarevi protiv zapadnog i sjevernog ispupenja unutarnjeg hramovnog dvorita.
Ispred njih je najjai jarac udarao est dana bez prestanka i nita nije mogao postii protiv
zidova, pa i sada su blokovi odolijevali i novim mainama zbog svoje veliine i vrste
povezanosti. Drugi su, opet podkopavali temelje sjeverne kapije i poslije mnogo napora izvukoe
prednje kamenje, dok je kapija ostala jer su je drali unutarnji blokovi. Rimljani, izgubivi nadu
na uspjeh, uz pomo svojih maina i pijaka prinesoe tremovima ljestvice. idovi se nisu trudili
da ih sprijee, no kada su se popeli, navalie estoko na njih, i neki koji su se popeli, oburvae
nauznak, a neke, ritisnuvi uz prsobrane, pobie. A mnoge koji su ve bili sili sa ljestvica, prije
nego to se pokrie titovima, probodoe, i mnogi nastradae tako to su idovi neke ljestvice, na
kojim asu bili gusto sabijeni, odozgo okretali unatrag. Ali je kod njih bilo malo ubijenih.
Naroito su se borili nosioci znamenja, jer su ih ve bili postavili u visinu, smatrajui da je
njihovo oduzimanje najvea sramota. No na kraju idovi otee i znamenja i pobie one koji su se
bili popeli. A ostali se povukoe zaprepaeni sudbinom poginulih. Na strani Rimljana nije pao
nijedan ovjek a da nije potpuno ispunio svoju obavezu i dunost. A od ustanika ponovno su se
istakli hrabrou oni koji su se bili istakli u ranijim borbama, a osim njih jo i Eleazar, sinovac
tiranina Simona. A kada je Cezar uvidio da poteda tuih svetinja donosi njegovim vojnicima
samo tetu i smrt, naredi da se vrata zapale.
2. U to vrijeme prebjegoe mu Anan iz Amausa, najkrvoloniji izmeu pratioca
Simonovih, i Arhelaj, sin Magadatov, nadajui se u milost, poto su napustili idove u vrijeme
kada su oni nadvladali. No Titu je bila odvratna dovitljivost tih ljudi, a poto je osim toga bio
saznao kako su okrutno bili postupali sa svojim zemljacima, htio je da ih obadvojicu pogubi
govorei da ih je natjerala nuda da dou, a da nisu doli iz slobodnog ubjeenja i da nisu
vrijedni da budu spaeni, poto su izbjegli iz oinskog grada koji su samo zapalili. No zadata
rije nadvlada gnjev, i otpusti te ljude, ali nije ih stavio u isti poloaj s drugima. Meutim,
vojnici su bili podmetnuli vatru ispod vrata, i srebro koje se topilo brzo je otvorilo put vatri do
drvenarije, a odatle brzo prodre i obuhvati tremove. A kada su idovi opazili vatru svuda
unaokolo, klonue im s tijelom i due, od zaprepaenja niko se nije usudio da se odupire nego
su posmatrali stojei ukoeni. Ma koliko da je vatra na njih porazno djelovala, ipak ni najmanje
nisu pomiljali da svoje miljenje promjene da bi spasili ono to je jo preostalo. Nego kao da je
spaljivanje hrama ve bila gotova stvar, jo jae su bjesnili na Rimljane. A trebalo je da se vatra
rairi tog dana i sljedee noi, jer su tremove mogli paliti samo na pojedinim mjestima a ne sve
odjedared.
3. Sljedeeg dana naredi Tito da jedan dio vojske gasi vatru i da se kod vrata napravi put
da bi se olakao ulazak legijama. On sam sabere oficire, tu se skupie estorica najglavnijih:
Tiberije Aleksandar, zapovjednik cjelokupne bojne sile, Sekt Cerealis, zapovjednik Pete, Larcije
Lapid, zapovjednik Desete, Titus Frigius, Petnaeste legije, zatim Libernije Fronto, prefekr obiju
aleksandrijskih legija i Marko Abrelije Julijan, Namjesnik Judeje. Ovima se pridruie ostali
upravitelji i ratni tribuni, i sa njima odra savjetovanje o hramu. Neki su mislili da se treba
pridravati ratnih pravila, jer da nikada idovi nee prestati da se bude sve dok hram bude
postojao u koji se svih strana sakupljaju. Neki su opet mislili da ga treba sauvati ako ga
idovi napuste i ako niko iz njega ne potegne oruje, a ako ustraju pri oporu da ga treba spaliti,
jer je onda tvrava a ne hram, a krivi za bezbotvo bit e oni koji su prisilili na to, a ne oni,
Rimljani. Tito je smatrao da se ne trba svetiti na beivotnim stvarima, nego na ljudima, ak ako
se idovi budu iz njega branili, ne bi trebalo spaliti takvo umjetniko djelo. Jer teta ipak
pogaa Rimljane, kao to e biti i ukras carstva ako ostane. Tome miljenje pridruili su se
najodluije i Fronto Aleksandar i Cerealis. Poslije toga raspusti savjetovanje i naredi oficirima da
svojim trupama daju poinak da bi u nastupajuim borbama s time snanije borili, samo odabra
neke od kohorti da prave put kroz ruevine i gase vatru.
4. Toga dana idove svlada zamor i zaprepaenje, pa nisu napadali. No sljedeega,
sakupivi snagu, oko drugog sata ohrabrie se i ispadoe kroz istonu kapiju, pa napadoe
straare na spoljnjem dvoritu hrama. Ovi se snano oduprjee njihovom napadu i zaklonivi se
sprijeda svojim titovima stajali su vrsto zbijeni, kao zid, u bojnom redu, no bilo je jasno da se
nee moi dugo odupirati, jer su napadai bili mnogo brojniji i mnogo smioniji. Posmatrajui sa
Antonije, Cezar preduhitri nepovoljan obrt sukoba i pohita svojima u pomo sa odabranom
grupom konjanika. Njihov napad idovi ne izdrae, negi mnogi pobjegoe poto su pali oni u
prednjih redovima. Ali im su se Rimljani povukli, oni se okrenue i ponovno natjerae
protivnike u bjekstvo, tako da su oko petoga sata dana bili svi nadvladani i zatvoreni u
unutranjosti hrama.
5. Tito se zatim povue u Antoniju, rjeen da sljedeeg dana od rane zore napadne sa
cjelokupnom vojnom silom i zaokrui hram. No Bog je ve odavno bio osudio hram na vatru, i
stigao je, tokom vremena,nesretni dan-deseti mjeseca loosa, u koji je ranije prvi hram bio spalio
car vavilonski. No kako su i ovog puta krivci bili domai, oni su morali biti i uzronici vatre. Jer
im se Tito bio povukao, poslije kratkog vremena ustanici se posavjetovae i ponovno napadoe
Rimljane. Pri tome doe i do okraja izmeu strae hrama i onih koji treba da gase vatru u
unutranjem dvoritu hrama. Pa kada su gonili idove koji su se povlaili, doprli su do zgrade
hrama. Jedan od vojnika ne ekajui nareenje, niti mislei na teke posljedice svoga djela,
noen nekim boanskim nadahnuem, uhvati glavnju i baci je u unutranjost hrama, dok ga je
neki drug podigao, kroz zlatan prozor, ondje gdje se sa sjeverne strane ulazilo u odaje koje su
okruivale hram. A kada je vatra buknula, podigoe idovi uasnu viku, dostojnu nesree pa
pojurie sa svih strana negledajui na opasnost i netedei svoje sile da sprijee vatru, jer je
prijetilo da propadne ono to su nastojali da sauvaju prije svega.
6. Neki u trku javi to Titu. Brzo skoi sa svoga leaja u atoru,gdje se bio povukao da se
odmori od borbe. Pa onakav kakav je bio, tako pohita hramu da sprijei vatru, a za njih svi oficiri
koje su slijedile legije zbunjene meteom. Nastade vika i buka kakvu moe izazvati divlje
muvanje ogromnog broja legija. Cezar je nastojao vikom i pokretima ruke da da znak vojnicima
da se zaustave i gase, no oni nisu uli njegove povike, jer ih je nadjaavala jo glasnija vika, a
nisu pazili ni na njegove znakove koje je davao rukom, jer su bili potpuno zauzeti borbom ili
ogorenjem. Nikakva blaga uvjeravanja niti prijetnje nisu mogli zadrati pritisak legija, nego je
jedino gnjev upravljao svima. I pri ulascima nastade tako velika guva da su mnogi bili zgaeni
od drugih, a mnogi dospjee u ruevine tremova koje su bile jo uarene i dimile se, pa tako
podjelie sudbinu pobjeenih. A veina stigavi do hrama pravilo se kao da ne uje nareenja
voe, i dovikivali su onima pred njima da ubacuju vatru. Ustanici su ve bili potpuno napustili
nadui da e moi sprijeiti vatru, jer su sa svih strana ubijani ili su bjeali. A i mnogi ljidi iz
naroda, veinom slabi, nenaoruani gdje god su ih zatekli bili su pobijeni. Oko rtvenika naroito
se gomilala mnoina mrtvih, krv je potokom tekla po njegovim stepenicama i tupo su se valjala
tijela onih koji su bili ubijeni niz njegove stijene.
7. Kada Cezar vie nije mogao sprijeiti estinu razbjenjelih vojnika i vatra se sve vie
irila, ue u najsvetije svetite sa oficirima i razgleda ta je u njemu. Nae da je sve jo
uzvienije od glasa koji je bio rairen meu strancima i da je potpuno odgovoarao visokom
miljenju domaih o njemu. Pa kako vatra jo niej bila prodrla u unutarnje prostorije, nego je jo
unitavala samo odaje naslonjene na hram, vjerovao je, i to s pravom, da se jo moe djelo
spasiti. Zbog toga je pohitio da vojnicima zapovidi da gase vatru, a naredi i centurionu
Liberalisu, iz svoje tjelesne garde da udarcima tapa prisiljava one koji su se odupir ali. Ali
ogorenje, mrnja na idove i opte ratno bjesnilo pobjedie obzir prema Cezaru, i strah od
kanjavanja. A mnoge je podsticala i nada na pljaku, drei, poto su vidjeli da je spoljnje
nainjeno od zlata, da u unutranjosti mora jo vie da bude blaga. I kad je Cezar preskoio da
zadri vojnike, jedan od onih koji su bili prodrli u smu unutranjost podmetnu u tami vatru pod
stopice vrata, pa kako je sada iznenada plamen izbio i iz unutranjosti, povukose se oficiri sa
Cezarom i niko se nije vie trudio da sprei vojnike koji su se oko svetita napolju vrteli podmeui
vatru.I tako hram izgore i protiv volje Cezara.
1. Ma koliko se moralo aliti ,propast dela koje je bilo za najvee divljenje od svih nas to smo
ga videli ili sluali o njemu,radi njegove umetnike opreme i veliine,kao i radi dragocenosti njegovih
pojedinih delova i slave najsvetijeg svetita,ipak se moe nai najvea uteha u misli na boansko
provienje,kome ne moe umai ne samo ono to je ivonego ni tvorevine ljudske,ni mesta.Upravo je za
uenje tanost kojom se primeuje tok vremena u tome.Provienje je,naime,odredilo za razaranje,kako
je reeno,isti mesec i isti dan,u koji su i Vavilonci nekada spalili hram.Od podizanja prvog hrama,koje je
izvrio car Solomon,pa do sadanjeg razorenja,koje se dogodilo druge godine carovanja
Vespazijana,rauna se 1 130 godina,7 meseci i 15 danaa, od osnivanja drugog hrama za koje je podigao
svoj glas prorok Arej u drugoj godini vladanja Kirovog,pa do razorenja u vreme Vespazijana,639 godina i
45 dana.

V GLAVA
POSLEDICE RAZORENJA HRAMA.PREDZNACI TE NESREE

1. Dok je hram goreo,vojnici su pljakali sve to im je do ruku stiglo,a ubijali su bezbroj onih
koji su nailazili,pa niti je bilo smilovanja na starost,niti potovanja svetosti,nego i deica i starci,i
neposveeni kao i svetenici,ubijani su na isti nain,i meu pripadnicima svih slojevabesneo je rat na sve
strane,i kada su molili i kada su se branili.Uz pucketanje plamena koji se visoko uzdigao mealo se
stenjanje oborenih na zemlju.Zbog visine hramovog brega i veliine zgrade koja je gorela,inilo se kao da
je sav grad u plamenu,no stranije i silnije ne moe se nita zamisliti od vike koja je bila.Jer dok su
rimske legije,koje su u zatvorenom poretku prodirale pobedniki,vikale,u isto vreme odjekivalo urlanje
ustanika opkoljenih vatrom i maevima,a dole je dojekivalo jadikovanje odseenog naroda koji je beao u
strahu meu neprijatelje gore,i kukao zbog nesree.Sa vikom onih na bregu,poveavala se i vika mnotva
u gradu.ak mnogi koji su bili potpuno iscrpeni i bezglasni kada videe kako hram gori udarie ponovo
zadnim ostacima snaga u kuknjavu.A odjek bregova sa Pereje i okolnih brda stvarao je jo straniju
buku.Hramovni breg je izgledao od osnove kao uaren,jer je svuda unaokolo bio okruen vatrom. No krv
je bila jo obilnija od vatre i onih koji su pobijeni od ovih koji su ubijali.Nigde se nije mogla videti zemlja
od leeva,a preko gomila mrtvih,vojnici su gonili begunce.Razbojnika gomila probi se tekom mukom
kroz redove Rimljana u spoljnje dvorite a odatle u grad,dok ostatak naroda pobee u spoljanji trem.Neki
od svetenika najpre otkinue iljate motke na krovu zajedno sa olovom u koje su bile uglavljene,pa ih
bacie na Rimljane,a kada time nita nisu postigli pa je vatra udarila i na njih,povukoe se na hramovni
zid koji je bio irok osam lakata.A dvojica uglednih koji su bili videli da su stavljeni pred izbor ili da
preu Rimljanima i tako se spasu,ili da izdre,da bi pobedili sudbinu ostalih bacie se u vatru i izgoree sa
hramom.To su bili Meir,sin Belgasov i Josif Dalejev.
2. A Rimljani,smatrajui da posle spaljivanja hrama ne treba sauvati ni okolne zgrade,sve ih
zapalie,naime,ostatke tremova i kapije,osim dve-istone i zapadne,koje ipak razorie.Spalie isto tako i
riznice u kojima je bila ogromna mnoina novca,velike koliine odee i ostalih dragocenosti,jednom reju
celokupno blago Judejaca u njima je bilo nagomilano,jer su bogati onde bili sklonili svoj imetak.Dooe
zatim na preostali,sauvani trem spoljanjeg dvorita,u koli su bili pobegli ene,deca i izmeani olo,oko
6 000 njih.No pre nego to je Cezar reio u pogledu tih ljudi,ili oficirima izdao nareenje za njih,vojnici
poneseni gnevom zapalie trem i tako neki poginue u plamenu,a drugi su se iz njega sunovraivali.Od
njih se nijedan nije spasao.Krivicu za njihovu propast snosio je neki lani prorok koji je toga dana
stanovnicima grada bio oglasio da Bog nareuje da se ide u hram,gde e im se pokazati znaci njihovog
spasenja.Tirani su,naime,bili proturili u narod mnoge takve proroke da objavljuju kako je potrebno da se
oekuje pomo boija da bi se manje bealo Rimljanima,a da bi i one koji su se sklanjali iz straha da ne
straare sklonili da ostanu zbog nade.U nesrei se ovek vrlo lako moe nagovoriti,pa kada se pojavi neki
varalica i predoava mu osloboenje od bede koja ga pritiska,onaj koji trpi,predaje se tada sav nadi.
3. Tako su narod,vredan saaljenja,lagale varalice koje su se predstavljale kao da ih je Bog
poslao,dok na jasne predznake koji su navetavali budue pustoenje nisu obraali panju,niti im
verovali,niti su ih sluali,kao da su bili opijeni i nisu imali ni oi ni razum.Prave opomene boije kao,na
primer,kada je nad gradom stajala zvezda koja je liila na ma,kao i kometa koja je stajala na nebu celu
godinu,,zatim,upravo pred ustanak i izbijanje prvih ratnih pokreta,kada je narod bio sakupljen za praznik
beskvasnih hlebova,osmoga dana meseca ksantika,oko devedesetog asa noi,obasjala je veliki rtvenik i
hram takva svetlost da je izgledalo kao da je dan,i to je trajalo skoro pola sata. Nevetima je to izgledalo
kao dobar predznak,a znalci Svetog pisma odmah su to protumaili onako kako se to i posle potvrdilo.I za
vreme istoga praznika,krava,koju je vodio prvosvetenik radi rtvovanja,usred hrama otelila je jagnje,a
istona vrata unutarnjeg predvorja,koja su bila obloena bakrom i vrlo teka,tako da su ih dvadesetorica
ljudi s mukom zatvarala,i jo imala gvoem okovanu prevornicu i zasun,koji se stavljao duboko u prag
to je bio nainjen od jednog kamenog bloka,najedared su se sama od sebe otvorila oko pola
noi.Hramovni straari to hitno javie svom zapovedniku koji je odmah odjurio i jedva uspeo da ih
zatvori.I to je,opet, neznalicama izgledalo kao vrlo dobar znak,drali su da im Bog otvara vrata svih
dobara,dok poznavaoci pisma protumaieiz toga da prestaje sigurnost hrama i da e se vrata otvoriti na
dar neprijateljima,jer je bilo jasno da se radi o znaku pustoenja.Posle praznika,ne mnogo dana kasnije,21.
dana meseca artemisija,ukaza se neka boanska prikaza,jedva verovatna.Mislim da e izgledati kao basna
ono to u da priam,da nisu priali oni koji us gledali i da nisu posle toga dole nesree koje obino
nastupaju posle tih znakova.Pre zalaska sunevog,naime,ukazae ne u vazduhu nad celom okolinom bojna
kola i naoruani bojni redovi kako kure kroz oblake i opkoljavaju gradove.A na praznik koji se zove
pedesetnica,kada su svetenici uli u unutarnje dvorite,kako im je dunost zbog bogosluenja,najpre
zaue,kako rekoe,buku i um,a zatim mnogoglasni glas:,,Hajdemo odavde!No od toga je stranije
ovo:neki Isus,Ananov sin,neobrazovani zemljoradnik,etiri godine pre rata,kada je grad jo bio u
najveem miru i uivao najvee blagostanje,doavi na praznik za koji je obiaj da svi prave senice Bogu
u blizini hrama, poe iznenada da vie:,,Glas od istoka,glas od zalaska,glas sa etiri strane vetra,glas na
Jerusalim i hram,glas na mladoenje i neveste,glas na sav narod.Viui to trao je naokolo po svim
ulicama grada dan i no.A neki moni graani,ozlojeeni zbog oglaavanja zla,uhvatie toga oveka i
kaznie ga mnogim udarcima.A on, ne navodei nita za svoju odbranu niti protiv svojih
muitelja,produi da vie iste rei kao i ranije.A stareine rasuujui,kao to je i bilo,da je tu neko
boansko nadahnue oveka,odvedoe ga rimskom upravniku.Kada su ga tu strano ibsli sve do
kostiju,niti je molio niti plakao,nego je na svaki udarac odgovarao najalosnijim glasom:,,Teko
Jerusalimu.A kada bi ga Albin zapitao,tako se zvao upravnik,ko je on i odakle je,i zbog ega tako vie,
na to nita nije odgovorio,ali nije prestajao sa svojimjadikovanjem nad gradom,dok se Albin nije uverio
da je lud i otpustio ga.Celo vreme,sve do rata,niti je sa kojim sugraaninom optio,niti ga je iko video da
sa nekim razgovara,nego je iz dana u dan plakao kao da izgovara molitvu:,,Teko Jerusalimu.Nije
proklinjao ni jednoga koji ga je tukao,to se svakog dana deavalo,niti je blagosiljao one koji su mu davali
hranu.Jedini odgovor za sve bilo mu je ono zloslutno prorotvo.A naroito glasno objavljivao je to na
praznike,i premda je to vrio kroz sedam godina i pet meseci,njegov niti je bio oslabio niti promukao,sve
dok na kraju nije video,za vreme opsade,da se njegovo proricanje ispunjava,i prestao da jadikuje.Dok
je,naime,jednoga dana,obilazio zidove i prodorno vikao:,,Teko gradu i narodu u hramu,i kada najedared
dodade:,,Teko i meni pogodi ga kamen baen iz bacaa i ubije ga.Jo dok je izgovarao one
jadikovke,predade duh.
4. Kada se o svemu tome promisli,mora se zakljuiti da se Bog brine za ljude i na razne naine
daje im do znanja ta im je na spasenje,a da ih samo ludost i beda,koju sami sebi skrive,bace u
propast.Tako su i Judejci posle razorenja Antonije napravili svoj hram etvorougaonim,premda je bilo
napisano u njihovim svetim knjigama da e grad i hram biti osvojeni onda kada hram postane
etvorouglast.A ta ih je najvie na rat nagonilo ,bilo je jedno dvosmislenoprorotvo koje se isto tako
nalazilo u njihovim svetim knjigama da e,naime,u to vreme jedan iz njihove zemlje posteti vladar
vaseljene.Ovo su oni prenosili na nekoga iz svog naroda,i mnogi njihovi mudraci varali su se u tumaenju
ove izrekeA prorotvo je ukazivalo na carevanje Vespazijanovo,koji je u Judeji bio izvikan za
imperatora.No ljudi ne mogu izbei sudbini ak i ako je predvide.Judejci su,naime,mnoge predznake
tumaili po svojim eljama,,dok su preko drugih lakomisleno prelazili,sve dok ih pad glavnog grada i
njihova propast nije osvedoila o njihovoj nerazumnosti.

VI GLAVA
VESELJE RIMLJANA.TITO NASTOJI DA DOBROTOM ZADOBIJE JUDEJCE

1. Kada su ustanici pobegli u grad,i kad je hram sa svim pokrajnim zgradama bio
izgoreo,unesoe Rimljani svoje bojne znakove u svete prostorije i postavie ih prema istonim vratima.Tu
im prinesoe rtve i pozdravie Tita uz povike,kao imperatora.Svi su vojnici imali toliko plena da je
vrednost funte zlata u Siriji bila za polovinu pala u ceni.Dok su se svetenici stalno jo bili zadravali na
hramnom zidu,jedan deak,koga je e morila,zamoli rimske straare za milost i poali im se na svoju
bedu.Iz saaljenja prema njegovoj mladosti i zlom poloaju,obeae mu potedu,i on sie i ne samo da
utoli e nego brzo napuni vodom posudu koju je bio doneo i hitro pobee gore svojima.Straari ga nisu
mogli uhvatiti,pa ga poee grditi to je prekrio re.A deak im odgovori da on nikako nije postupao
protivno sporazumu,jer ih je on molio za milost,ne da bi ostao kod njih,nego da moe da sie i da uzme
vodu.On je to oboje uinio i jasno da je svoju re odrao.Obmanuti vojnici divili su se njegovoj
vetini,naroito to je deak bio vrlo mlad.A petoga dana,uostalom,sioe svetenici naterani glau i
straari ih odvedoe pred Tita kojega zamolie za potedu svojih ivota.No on njima ree da je vreme za
milost prolo,pa poto je hram propao ,zbog kojega bi imao razloga da im pokloni ivot,to oni kao
svetenici treba i da poginu sa hramom.Zbog toga ih sve pogubi.
2. Tek sada zamolie tirani i njihovi drugovi Tita za razgovore,kada su ih sa svih strana Rimljani
ugroavali i svaki im put za bekstvo bio spreen zidovima.Tito koji je po prirodi bio ovekoljubiv,eleo je
da makar grad spase,pogotovo to su ga i prijatelji savetovali na to,jer su pretpostavljali da su razbojnici
postali popustljiviji.Zbog toga stade na zapadni ugao spoljnog dvorita gde je iznad Ksistosa bila kapija
koja je vezivala gornji grad sa hramom i most je tu bio u izmeu tirana i Cezara.Oko glavnih linosti na
obe strane stajala je gusto zbijena mnoina:oko Simona i Jovana Judejci u strahovitoj napetosti zbog
neoekivanog pomilovanja,a oko Cezara Rimljani,znatieljni da uju njegovu izreku.Tito zapovedi
vojnicima da obuzdaju svoje ogorenje i prestaju s gaanjem,naredi da mu doe tuma i u znak da je on
pobednik poe ovako govoriti:,,Da li vam je dosta,bednici,stradanja vae otadbine,kad ste upropastili
grad i hram u nerazimnom besnilu i ludosti,ne pomiljajui na nau mo i svoju slabost.Bilo bi sasvim
pravo kada bi i vi propali koji ste stalno radili na buni otkako vas je Pompej bio podjarmio i na kraju
zapoeli otvoreni rat protiv Rimljana.A u to se uzdate?U svoju mnoinu?Vidite,vrlo mali deo rimske sile
bio je sa vama gotov?Na vernost saveznika?Ali koji e narod izvan nae drave radije prihvatiti Judejce
nego Rimljane?U svoju telesnu snagu?No vi znate da su i Germani nai robovi?Na vrstinu naih
zidova?No koje je monije odbrambeno oruje od okeana?Pa i pokraj toga odbrambenog oruja,Britanci
se klanjaju rimskom oruju?U svoju izdrljivu hrabrost i otroumnost svojih voa?No vama ipak nije
nepoznato da su nama ak i Kartaginjani podlegli.I tako vas nita drugo nije navelo na oruje i borbu
protiv Rimljana nego upravo njihova blagost.Mi smo vam dali zemlju na uivanje,mi smo vam postavili
careve iz vaeg roda,mi smo potovali vae domae zakone i mi smo vas ostavljali same u vaoj kui,pa
ste iveli i meu strancima po vaoj volji;tavie,mi smo vam dozvolili da uzimate porez za svoje
bogosluenje i sakupljate darove.Nismo ograniili da mu se ine dobrovoljni prilozi i nismo nastojali da
spreimo da vi,neprijatelji,postajete bogatiji od nas samih,i da se protiv nas naoruavate naim novcem.A
vi ste postali obesni zbog tolikih povlastica i okrenuli ste se protiv onih koji su vam njih odobrili,i kao
neukrotive zmije sipali ste svoj otrov protiv onih koji su vas mazili.Moda bi se jo moglo uzeti da ste
drali da je Neronova tromost za preziranje,ali dok ste se ranije makar ponaali mirno,sigurno u zloj
nameri,kao slomljeni i otrgnuti udovi jednoga tela,ali kada je bolest drave porasla,pokazali ste se u svom
pravom biu i zanosili ste se sramnim planovima i neizmernim prohtevima.Tada doe moj otac u
zemlju,ne da vas kazni za ono to ste uinili Cestiju,nego da vas opomene.Jer da je on bio ovde zbog toga
da uniti va narod,on bi onda morao napasti koren,i da odmah razori ovaj grad,no on to nije uinio nego
je opustoio samo Galileju i okolna podruja da bi vam dao vremena da se urazumite.No njegovo
ovekoljublje vi ste smatrali za slabog i naa blagost samo je poveala vau drskost.Posle Neronovog
odlaska vi ste se ponaali kako se samo zloa moe ponaati,naime,nae unutranje razmirice dale su vam
hrabrost i kada sam sa svojim ocem otiao u Egipat iskoristili ste zlodnu priliku da se spremate za rat i
niste se ustruavali da vreate na vladarskom prestolu onoga za kojega ste se bili mogli uveriti da je
najblai vojskovoa.I kada je carstvo dolo pod zatitu naeg doma i sve se u njemu bilo smirilo pa i
najudaljeniji narodi bili uputili poslanstvo da nam zaele sreu,i tu su samo Judejci bili nai
neprijatelji.Poslali ste stanovnike preko Eufrata da i tamo govorite o ustanku,podigli ste nove zidove,izbio
je ustanak,svaa tirana,graanski rat,stvari koje se mogu dogoditi samo kod tako zlih ljudi kao to ste
vi.Onda sam se i ja pojavio pred gradom sa alosnim zadacima koje mi je moj otac samo nerado bio
poverio;uo sam bio je narod miroljubivo raspoloen i to me je radovalo.Pre poetka rata pozvao sam vas
da oustanete od njega.Poto je dugo trajao,pokazao sam potedu,pomilovao sam prebege,odrao sam svou
re beguncima,smilovao sam se mnogim zarobljenicima,najstroije sam kaznio njihove najgore
ugnjetae,samo prisiljen dovukao sam svoje maine protiv vaih zidova,obuzdao sam elju za ubijanjem
mojih vojnika,i nudio sam vam posle svake pobede mir,kao da sam ja pobeen.A kada sam bio doao
blizu hrama, opet sam propustio iz skobodne volje, da primenjujem ratni zakon,molio sam da sauvate
svoje svetite od razaranja,odobrio sam vam slobodno povlaenje i potedu ivota,ili ako bi hteli,priliku
za borbu na drugom mestu,ali na sve to niste se obraali;hram ste svojim rukama zapalili,a sada me
zovete, bezakonici,radi pregovora.ta moete jo da spaseteto bi se moglo makar i u najmanjem
uporediti sa onim to je propalo?I ta vam je stalo do vaeg vlastitog odranja kada je hram razoren?A
pokraj svega toga jo ste pod orujem,pa i u krajnjoj nudi neete da izazovete utisak kao da molite za
milost.Nesretnici,u to se jo nadate?Va narod je mrtav,hram uniten,grad je moj,u mojoj ruci je va
ivot,a vi porkaj svega hoete neku junaku slavu da se branite do smrti.No ja se vie neu boriti s vaim
ludim oajanjem. Ako neko odbaci oruje i preda se,tome u pokloniti ivot,pa kao blagi otac,poto
neizleive u svojoj kui iskoreni,nastoji da ostale spase.
3. Na to ustanici odgovorie da oni od njega ne bi mogli primiti milost,jer su se bili zakleli da to
nikada nee uiniti.Oni naprotiv samo mole da im se dozvoli slobodan odlazak sa enama i decom kroz
gradske zidove.Oni bi se onda povukli u pustinju i njemu prepustili grad.Uzbuen zbog toga da
oni,savladani,jo hoe da propisuju kao pobednici uslove,naredi Tito da se objavi da se nijedan begunac
vie ne pojavi niti da rauna na milost,jer on nee nikoga tedeti.Neka se oni brane svom snagom i nastoje
da se spasu kako mogu,no on e od sada postupati samo po ratnom obiaju.Posle toga zapovedi svojim
vojnicima da zapale grad i da ga pljakaju.Taj dan su jo ekali,ali sledeeg dana spalie arhiv,gradsku
etvrt Akra,Sinedrion i takozvani okrug Ofla,pri emu se vatra proirila sve do palate Jelenine,koja je bila
usred Akre.Uplamenu propadoe i ulice i kue koje su bile napunjene leevima izgladnelih.
4. Toga dana dooe pred Cezara sinovi i braa Izatesa,zajedno s mnogim uglednimgraanima,i
zamolie za milost.Ma koliko da je Tito bio do krajnosti ogoren na jo preostale Judejce,nije mogao ni
ovoga puta da se odrekne svoje uobiajene blagosti i primi molioce,i ujedno naredi da se uvaju pod
straom.Kasnije,okovavi ih,odvede i sinove i roake careve u Rim,gde je trebalo da mu slue kao taoci.

VII GLAVA
SPALJEN CEO DONJI GRAD.DALJNA NEDELA USTANIKA.

1. Ustanici sada napadoe carski dvor,gde su mnogi Judejci bili sklonili svoje blago,,proterae
odatle Rimljane,pobie svu masu naroda,koja se bila tamo sakupila,oko 8 400 ljudi,i opljakae
novac.Dvojicu Rimljana uhvatie ive,jednog konjanika i jednog peaka.Poslednjeg na mestu ubie i
vukli su ga kroz grad kao da se na leu toga oveka hoe da osvete svima Rimljanima;a konjanika,koji im
je bio obeao da e im dati dobar savet radi njihovog spasenja,odvedoe Simonu.Ali kada ovde nije znao
nita da kae,predadoe ga jednom od ustanika,po imenu Ardalas,da ga smakne.Ovaj mu sveza ruke na
leima,zaveza mu oi i dovede ga na mesto vidljivo i neprijateljima da ga smakne.No dok je Judejac
izvlaio ma,uhvaeni brzo pobee Rimljanima.Poto je umakao rukama neprijatelja,Tito nije mogao da
mu oduzme ivot,ali poto je smatrao za sramotu da rimski vojnik dozvoli da bude iv uhvaen,oduze mu
oruje i izbaci ga iz vojske,to je za vojnika od asti stranije od smrtne kazne.
2. Dan posle toga proterae Rimljani pljakae iz donjrg grada i zapalie sve do Siloama.Premda
su se oni radovali da gledaju kako grad guta plamen,izmakao im je plen, jer su ustanici bili sve opljakali
i povukli se s plenom u gornji grad.Jer i pokraj sveopte nesree,ni najmanje se nisu kajali,nego su se
razmetali kao da su svoju stvar dobro izveli. Naoigled grada koji je gorio,izjavie,raspoloeni i sa
osmehom,da e da eksju smrt,jer je narod pobijen,hram spaljen,grad u plamenu spaljen i da nema ta da
se ostavi neprijateljima.No Josif i sada,premda je ve sve bilo dolo do kraja,nije prestajao da ih moli da
sauvaju grad;no ma koliko im je on ozbiljno predoavao njihovu grozovitost i bezbotvo i savetovao im
da se spasu,nije dobijao od njih nita drugo nego grdnju.Pa kako se sada zbog svoje zakletve nisu mogli
da predaju Rimljanima,a opet sedeli uhvarni kao u nekoj klopci i nisu mogli da pruaju otpor,izlazili su
pojedinano pred grad,i vrebali su u ruevinama na one Judejce koji su nameravali da prebegnu
Rimljanima,jer im je ubijanje bilo postalo druga priroda.Zaista i pohvatae i mnoge,koji nisu mogli da
bee iznemogli od gladi,pa ih sve pobie,a njihove leeve bacie pred pse. Bednicima je svaki nain smrti
bio laki od izgladnjivanja,zbog ega ne samo to su beali Rimljanima,premda onde nisu vie mogli da
oekuju milost,nego su dragovoljno putali da ih krvoloni ustanici uhvate.Tako uskoro u celom gradu
nije bilo mesta koje nije bilo puno rtava gladi ili bune.
3. Poslednju svoju nadu polagali su tirani i njihove razbojnike pristalice jo u podzemne
hodnike,u koje su se uzdali da e biti sigurni da se nee otkriti,pa kada se Rimljani povuku posle
potpunog zauzimanja grada,mislili su da e izii i pobei.No to je bio samo lep san,jwr da se sakriju od
Boga i Rimljana nije im bilo sueno.Uzdajui se u te podzemne hodnike,sami su jo vie palili u gradu
nego Rimljani;a kada su stsnovnici zapaljenih kua hteli da bee u hodnike,bez daljeg su ih ubijali i
pljakali,i kada bi kod kojega nalazili to za jelo,pohlepno su gutali makar bilo i krvlju poprskano.Za
ljubav pljake ak su se i meusobno tukli i da nije,meutim,dolo do osvajanja grada,verujem da bi u
svom nezajaljivom krvolotvu,zagrizli ak i u leeve.


VIII GLAVA
JERUSALIM POTPUNO ZAUZET.

1. Kako se gornji grad zbog svog poloaja na obronku nije mogao zauzeti,odredi
Cezar,dvadesetog dana meseca loosa,pojedine odrede svoje vojske za radove na nasipima.Bilo je teko
nabavljanje drvea,jer je cela okolina grada,kako je ve reeno,bila potpuno ogoljena,bez drvea u
udaljenosti od oko stotinu stadija,pri pravljenju ranijih nasipa.etiri legije radile su na zapadnoj strani
grada prema carskoj palati,dok su pomone trupe,i ostala mnoina,radile u blizini Ksista,mosta,i kule koju
je bio podigao Simon u borbi s Jovanom,kao uporite za svoje pothvate i nazvao je po sebi.
2. U te dane tajno se sastadoe voe Idumejaca i savetovae se da li da se predaju,pa posale
petoricu svojih Titu s molbom za milost.U nadi da e tirani posle povlaenja Idumejaca,od kojih je toliko
zavisilo,u boju i sami na kraju popustiti,Cezar im,zaista,posle dugog oklevanja obea potedu i posla ih
natrag.No Simon,koji je bio saznao za nameravano povlaenje,odmah ubije petoricu koji su bili ili kod
Tita,a voe uhvati,meu kojima je bio najugledniji Jakov,Sosov sin,i zatvori,a na Idumejce,koji nisu znali
vie sebi da pomognu poto su bili bez voa,naredi da se najstroe pazi,poto je pojaao strae na
zidovima.No ipak nisu bili u stanju da obustave izmicanje,premda su mnogi bili ubijeni,mnogobrojniji su
bili oni kojima je bekstvo uspevalo.Rimljani su ih primali i u grupama i pojedinano.Cezar,ne samo da se
nije u svojoj blagosti obazirao na ranija nareenja nego i vojnici nisu vie ubijali,jer su bili prezasieni,a i
zbog elje za dobitkom.Dok su,naime,graane,koji su pojedinano dolazili,putali,dotle su ostale
prodavali zajedno sa enama i decom u roblje,i to u bescenje,zbog mnoine uhvaenih i zbog malog broja
kupaca.Premda je Tito bio objavio da nijedan prebeg ne sme doi sam, morali su,naime,dovesti i
porodice,dozvolio je prijem i takvih begunaca;ujedno je pomou poverljivih ljudi izdvajao meu njima
one koje su zasluili smrt.Velika mnoina je bila prodana u ropstvo,od graana bilo je pomilovano preko
40 000 i Cezar ih je pustio da idu kud god hoe.
3. U isto vreme doe i jedan svetenik,po imenu Isus,Tebutijev sin,poto mu je Cezar bio
zakletvom obeao potedu pod uslovom da preda sve sveta dragocenosti,pa donese iz zidina hrama dva
svenjaka slina onima koji su bili u hramu,stolove,posude za meanje tenosti i olje,sve od istog
zlata;ujedno predade i zavese,prvosvetenike odede sa dragim kamenjem i mnogo drugo posue koje se
upotrebljavalo pri bogosluenju.Uhvaen je bio i rizniar hrama Finej,i on izdade odede i pojaseve
svetenika,bogatu zalihu purpura i crvca koji su drani spremni radi popravke zavesa, zatim mnogo
cimeta i kasije i mnoinu drugih mirisnih tvari ija se meavina svaki dan spaljivala Bogu na ast.Osim
toga predao je jo znatan broj ostalih dragocenosti i svetih ukrasa,i time stekao povlasticu da se sa njim
dobro postupalo kao i sa ostalim prebezima, premda je bio uhvaen tek posle vrlo otrog otpora.
4. Kada su nasipi bili zavreni,posle osamnaestodnevnog rada,sedmoga dana meseca
gorpiajosa,Rimljani nastupie s mainama.Mnogi ustanici sada napustie grad i povukoe se na zid
Akri,dok se drugi uvukoe u podzemne hodnike;znatna gomila razdeli se po zidu nastojei da se brani
protiv neprijatelja koji su se pribliavali s jarevima.No sa njima su Rimljani brzo bili gotovi,zbog svoje
nadmonosti i snage,jer su se oni borili sa sveim snagama protiv iznemoglih i iscrpljenih.Jedva to je
komad zida bio provaljen i deo kule poeo da se klati usled sile jareva,kada se njihovi branioci bez traga
izgubie.A i tirane sada uhvati strah koji nikako nije odgovarao opasnosti;jer jo pre nego to su
neprijatelji preli preko,stajali su ve od straha kao ukoeni i nisu znali da li da ostanu ili da bee.Sada su
se videli ljudi koji su se nekada gordili i prsili svojim sramnim delima kako drui stoje i tako
promenjeni da su morali izazivati samilost i pokraj sve svoje zloe.Hteli su,dodue,da izvre napad na
gradske zidove i da se probiju kroz strae i tako dou u slobodno,no kada nigde nisu videli svoje verne
koji su svi bili pobegli tamo gde ih je nevpja gonila,a osim toga neki glasnici javie da je itav zapadni
zid razoren,dok drugi opet da su Rimljani ve provalili unutra,a neki opet da su ve vrlo blizu u potrazi za
njima,a na kraju neki opet,ije je oi strah varao,uveravali su da vide neprijatelje ve na kulama-tada
padoe na lice i jadikovahu zbog svog zaslepljenja i nisu vie mogli da se maknu sa zemlje,kao da su ima
ile preseene.Sada se tano pokaza sila boija nad bezbonima i srea Rimljana.Tirani,naime,zaboravie
svoju bezbednost i sioe sa kula, odakle nikada ne bi mogli bili oterani silom,nego samo prisiljeni
glau,a Rimljani,kojima su mnogo slabiji zidovi zadali toliko posla,zadobie,blagonaklonou sree,one
protiv kojih nikakva opsadna sprava ne bi nita uinila,jer bi gore opisane tri kule prkosile svakoj maini.
5. Poto su ustanici bili napustili kule,ili ih je sam Bog iz njih isterao,pobegoe to bre u
provaliju ispod Siloama i bacie se protiv tamonjeg dela zidova,kada su se bili malo povratili od
straha.No njihoba sranost nije ila ukorak s nevoljom,jer su strava i beda bili slomili njihovu snagu.Tako
ih straari vrlo brzo odbie,pa se rasprae i sakrie u podzemne hodnike.Meutim,Rimljani su zauzeli
zidove,postavili bojne znakove na kule,i zapoeli pobedniku pesmu uz tapanje ruku,jer im je lraj rata
bio postao mnogo laki nego to im je njegov poetak dao da se nadaju.Samima je izgledalo neverovatno
da su se uspeli na poslednji zid bez borbe,i nisu znali ta da misle kada ne ugledae ni jednog
neprijatelja.S maevima su sada jurnuli na ulice,ubijali su svakoga ko im je dolazio na put,i spaljivali
kue u koje su se Judejci bili sklonili sa svim to je u njima bilo.Mnogo su pljakali,ali su esto,kada su u
neku kuu provalili radi plena,nalazili celu porodicu mrtvu a krovove napunjene leevima
izgladnelih,pogled na koji su se toliko zgrozili da su ponovo izlazili praznih ruku.Ma koliko sa su oseali
saaljenje prema tako poginulima,ipak se ono nije protezalo na ive;ubijajui sve to im je bilo na
putu,zatvarali su tesne ulice samim leevima i preplavljivali su grad rekama krvi tako da je mnogo
zgarite bilo ugaeno krvlju.Pred vee obustavie ubijanje,dok je poar besneo celu no. Osmoga
gorpiajosa izie sunce iznad ruevina grada Jerusalima,koje su se dimile,koji je za vreme opsade bio
toliko pretrpeo da bi mu se zaista moglo zavideti da je od svog osnivanja imao isto toliko sree.No tako
veliku nesreu bio je zasluio niim drugim do time to je rodio jedno pokolenje kojega je sunovratilo u
propast.


IX GLAVA
JUDEJSKI GUBICI-JOVAN SE PREDAJE RIMLJANIMA.

1. A kada je Tito uao u gornji grad zaudio se njegovoj optoj vrstini,naroito kula,koje su bili
tirani napustili u svom bezumlju,pa kada je video visinu masivnih graevina,veliinu pojedinih kamenih
blokova i tanost njihovog slaganja,kao i snanu duinu i irinu,povie:,,Zaista se Bog borio na naoj
strani!On je bio taj koji je proterao Judejce od ovih utvrda-jer ta bi smogle oveije ruke ili maine protiv
ovakvih kula? Jo se o svemu posavetovao sa svojim prijateljima.Posle toga pusti na slobodu one koje su
tirani zatvorili,na koje se bilo nailo u zatvorima,i zapovedi da se jo sauvani deo grada potpuno razori i
zidovi porue,a tri kule ostavi da stoje kao spomenici njegove sree koja mu je pomogla da zauzme te
neosvojive tvrave.
2. Poto su vojnici ve bili umorni od ubijanja, a jo se stalno pojavljivala znatna mnoina
Judejaca,zapovedi Cezar da se samo naoruani ubijaju i tvrdokorni,a ostali da se hvataju ivi.A vojnici su
ubijali osim onih koje je Tito naznaio jo i stare i nemone,a one koji su bili u dreoj starosti,i mogli se
upotrebiti,oterali su na hramovni breg i zatvorili u predvorje za ene.Kao njihovog uvara odredi Tito
jednog svog osloboenika, dok je njegov prijatelj imao svakom da izrekne zasluenu mu sudbinu.On
naredi da se ubiju svi ustanici i razbojnici,koji su sami jedan drugog potkazivali,a najlepe i najvie
mladie odabirao je da ih sauva za trijumfalnu povorku.Od ostalih zatvorenika,one koji su bili stariji od
sedamnaest godina,poalje Tito u rudnike u Egipat,no veinu pokloni provincijama gde je trebalo da
poginu na pozornicama ili od maa ili od divljih zveri.Ono to je bilo ispod sedamnaest godina,prodano
je.Za ostalih dana dok je Front odabirao, pomree jo 11 000 od gladi,ili zbog toga to ih uvari nisu
snabdevali hranom,ili to su odbijali pruenu hranu.No za toliku mnoinu nije ni ita bilo dosta.
3. Broj zarobljenih Judejaca u ovome ratu bio je 97 000,a za vreme trajanja opsade izgubie ivot
1,100 000.-Veina su bili Judejci,no ne iz Jerusalima.Jer za praznik beskvasnih hlebova bio je doao
narod iz svih krajeva u glavni grad,pa poto ga je opsada ovde nepredvieno iznenadila,izbijanje kuge i
jo stranije gladi bilo je neizbeno pri stisnutom stanovanju.A da je grad mogao primiti toliku mnoinu
ljudi vidi se iz jednog dravnog opisa iz vremena Cestija.Da bi,naime,dokazao Neronu koji je vrlo
omalovaavao judejski narod,cvatue stanje Jerusalima,bio je ovlastio velike svetenike da po mogustvu
izbroje narod.Kako je upravo bio praznik pashe,na koji se prinose rtve od devetog do jedanaestog asa,i
oko svake rtve skuplja se druina od njih deset,a esto i dvadeset ljudi,jer samo jedan ne sme da jede
rtveni ruak,dobilo se brojanjem 256 500 rtvenih ivotinja.Ako uzmemo za svaki rtveni ruak samo
deset uesnika,to onda iznosi 2,700 000 i to samo istih i posveenih osoba,jer gubavci,oni kojima tee
seme,ene koje imaju meseno ienje,i na drugi nain neisti,ne smeju uestvovati pri ovoj rtvi,a isto
tako ni nejudejci koji su se bili sluajno nali za vreme bogosluenja.
4. A glavna masa uesnika za praznik bila je dola spolja,i sudba je bila tada tako udesila da je
sav narod bio zatvoren kao u zatvoru,i neprijateljska vojska bila je opkolila grad prenatrpan ljudima.Zbog
toga je i koliina izginulih vea ma u kojoj drugoj nesrei koju su ljudi ili Bog bili prouzrokovali ma nad
kojim drugim gradim.A od onih koji su se jo i sada pojavljivali,Rimljani su jedan deo pobili a drugi deo
prodali,i vojnici su traili one koji su bili u podzemnim hodnicima,pa bi i zemlju prevrtali da bi pobili sve
one koji su im u ruke pali.I u tim hodnicima nalo se,uostalom,jo vie od 2 000 mrtvih,koji su bili ili sebi
oduzeli ivot ili su se meusobno ubili,a najvie podlegli gladi.Zbog toga je vojnicima koji su unutra
prodirali dolazio straan zadah od leeva tako da su se mnogi to bre povlaili,a neki koje je gonila
pohlepa morali su prodirati preko gomile leeva.U hodnicima se zaista bilo nailo na mnoinu
dragocenosti,i pohlepa za dobitkom je smatrala da je dozvoljeno svako sredstvo da ih se domogne.A bili
su izvueni i mnogi zatvorenici tirana,ak i u krajnjoj stisci oni nisu odustajali od svoje grozovitosti.Bog
ih je obojicu dostojno kaznio.Jovan,koji je sa svojom braom u podzemnim hodnicima bio trpeo od
gladi,zamoli na kraju za milost koju je toliko puta prezreo.A Simon se predade, posle duge borbe po
nudi,na nain koji emo nie opisati.On je bio sauvan za trijumf kao rtva klanica;a Jovan dobi vene
okove.Rimljani sada zapalie i najudaljenije krajeve grada,a zidove poruie.

X GLAVA
OSVRT NA RANIJE SUDBE GRADA.

1. Tako pade Jerusalim druge godine carovanja Vespazijanova,osmoga dana meseca
gorpiajosa.Ranije je bio pet puta zauzet,jedared i razoren.Egipatski car Asohej, naime,zatim
Antioh,kasnije Pompej i posle njega Sosije zajedno sa Irodom,osvojili su grad;no oni su ga ostavili da
postoji.Ali pre njih bio ga je zauzeo car valilonski i razorio, 1468 godina i est meseci od njegovog
osnivanja.Prvi osniva grada bio je jedan hananejski vladar,ije ime u domaem jeziku znai,,pravedni
car.On je zaista bio takav. Zbog toga je bio i prvi svetenik Bogu i prvi je osnovao svetite,i grad,koji se
ranije zvao Solima,nazvao Hijerosolima.Kasnije je judejski car David isterao Hananejce iz grada i naselio
u njega svoje saplemenike;477 godina i est meseci posle njega razorili su ga Vavilonci.Od Davida,prvog
judejskog cara u Jerusalimu,pa do razorenja Titovog proteklo je 1179,od prvog osnivanja do poslednjeg
osvojenja 2177 godina.Niti velika starina grada,niti njegovo ogromno bogatstvo,niti rasprostranjenodt
naroda po celoj zemlji koji mu je pripadao,niti velika uvenost bogosluenja koje se u njemu vrilo nisu
ga mogli sauvati od propasti.Tako se zavri opsada Jerusalima.