Prof.

dr Marko Munjiza,
Katedra za poslediplomske studije iz
psihijatrije Medicinskog fakulteta u Beogradu

ISTORIJSKI RAZVOJ
PSIHIJATRIJE
( Istorija pristupa duevno
poremeenom oveku)
(Uvodno predavanje na dvosemestralnoj nastavi
za specijalizante iz psihijatrije i medicinske
psihologije za k. 2006/07 godinu)

Beograd, oktobra 2006.godine

SADRAJ
0

1. Uvod.........................................................................................................................2
2. Animistiko-magijska faza, prenauna epoha u psihijatriji..............................3
3. Empirijska faza......................................................................................................8
4. Nauna faza i humane reforme............................................................................10
4.1. Medicinsko--nauna borba tzv. psihiara i somatiara u Nemakoj
u 19. veku.............................................................................................................13
4.2. Somatsko-cerebralna psihijatrija nemakih anutora......................................14
4.3. Francuska psihijatrijska kola...........................................................................15
4.4. Engleska psihijatrijska kola..............................................................................18
4.5. Nemaka psihijatrijska kola u drugoj polovini 19. veka...............................18
4.6. Istorijiski doprinos psihijatriji S. Freuda i psihoanalize.................................20
4.7. Ruska psihijatrijska kola...................................................................................21
4.8. Anglosaksonska psihijatrijska kola..................................................................23
5. Krai istorijski pregled terapije u psihijatriji....................................................24
5.1. Istorijski pregled psihofarmakoterapije...........................................................27
5.2 osvrt na istoriju psihoterapije............................................................................27
6. Dobitnici Nobelove nagrade u psihijatriji i druga
vana istorijska dostignua........................................................................................28
7. Ukidanje sputavanja, mehanike fiksacije u psihijatriji....................................31
8. Period hospitalizacije............................................................................................31
9. Razvoj psihijatrije u Srbiji i zemljama u okruenju ( bive jugoslovenske
republike)...............................................................................................................34
10. Razvoj psihijatrije u Srbiji.................................................................................37
11. Znaajni datumi u istoriji psihijatrije...............................................................39
12. Umesto zakljuka.................................................................................................41
13. Literatura.............................................................................................................42

1. Uvod
Re psihijatrija je grkog porekla, a dolazi od rei psihe= dua, later= lekar.
Psihijatrija je medicinska struka, koja se bavi pojavom, razvojem, manifestacijama i
leenjem bolesti ovekove linosti, koje proizlaze iz subjektivnog individualnog ivota ili
iz njegovog odnosa sa drugim osobama, ili i inae iz njegovog odnosa sa okolinom. Pri
tome podrazumevamo pod pojmom linosti- psihiko-bioloki jedinstveni organizam,
koji se manifestuje fiziolokim i biolokim funkcijama. Nauku, koja se bavi specijalno
poremeajima psihikih funkcija linosti, nazivamo psihopatologijom, i ona je jedna od
osonova psihijatrije. Odomailo se, da se zbir psihikih funkcija naziva u praktinoj
psihijatriji duom, a poremeene funkcije duevnim, mentalnim, psihijatrijskim
poremeajima i bolestima. U tom smislu upotrebljavat emo te izraze, pojmove i u ovom
tekstu. Psihopatologija i psihijatrija se, uglavnom bave trima vrstama bolesnih zbivanja:
bolestima, koje uslovljavaju defektni psihiki razvoj, bolesnim procesima i bolesnim
reakcijama. Pod prvima podrazumevamo bolesti kao to su mentalna retardacija,
oligofrenija i, u izvesnoj meri, neke promene karaktera. Bolesnim procesima nazivamo
bolesti i poremeaje s morfolokim promenama mozga prouzrokovanim razliitim
etiolokim iniocima i grupu tz. endogenih psihoza: bipolarne afektivne poremeaje,
psihoze iz shizofrenog kruga i epilepsije. Bolesnim reakcijama linosti nazivamo
neurotske poremeaje i psihogene reakcije (Lopai R,1951, Vesel J,1987, Mari J,2005).
Povezanost psihijatrije sa drugim naukama i disciplinama proizlazi iz same sutine
psihijatrije, kao i iz njene primene. Tako se psihijatrijski problemi isprepliu sa
problemima psihologije, pedagogije, socijalne patologije, sa pravom, ekonomskim i
drutvenim naukama, egzistencijalistikom fizolofijom i dr (Lopai R i sar, 1959
Kalianin P,2003). Tokom 20. veka neki delovi psihijatrije dobili su veu vanost, te su
tako u velikoj meri postali samostalne subspecijalnosti. Tako, danas poznajemo deiju i
adolescentnu psihijatriju, sudsku psihijatriju, ratnu psihijatriju, socijalnu psihijatriju,
bioloku psihijatriju, psihodinamsku psihijatriju, komunalnu psihijatriju, dijagnostiku
psihijatriju i dr. Medjutim, poslednje dve decenije, tendencija je ka ponovnom
integrisanju ovih disciplina u jedinstvenu struku kao integrativna psihijatrija.
Da bi kliniki lekari, specijalizanti iz psihijatrije i medicinske psihologije i mladi
specijalisti bolje upoznali psihijatriju kao medicinsku struku i prouili je u programu
svoje edukacije i specijalizacije, potrebno je da se upoznaju sa njenim istorijskim
razvitkom. To je time vie potrebno, to je psihijatrija relativno mlada medicinska nauna
grana i to se u svojim izuavanjima, kako se moe videti ne samo iz programa
dvosemetrane nastave na specijalizacji, ve i programa koji se izvode tokom kontinuirane
edukacije, razlikuje se od drugih medicinskih struka i disciplina, kao i zbog toga to
psihijatrija pored ostalog bitno zadire u socijalni ivot zemlje.
Kakva su shvatanja bila o duevnoj bolesti i duevnom bolesniku u preistorijskom
periodu teko je sa sigurnou rei. Ipak se toliko zna, koliko je ostalo od tadanjeg
shvatanja i verovanja u primitivnim shvatanjima, obiajima, praznoverjima dananjih
naroda, naroito onih zaostalih i nedovoljno prosveenih irom celog sveta. Takvih
ostataka bilo je jo i kod nas, a nije iskljueno da ima i danas. Setimo se da du se jo pre
nekoliko decenija obleli i epileptiari leili po nekim samostanima i manastirima nae
zemlje.U preistorijom periodu u miljenju ljudi igrali su najveu ulogu velike tajne sveta,
naroito tajne o njegovom nastanku i razvitku, te neobjanjive impozantne pojave kao to

su gromovi, munje, vatra, sneg, led, mora i reke, zemljotresi i poplave, sunce, mesec,
zvezde i druge pojave, koje su kod ljudi dovodile do straha i misticizma. Medju takve
misterije i demonske pojavespadalo je sve, to se nije moglo objasniti u tadanjem ivotu
oveka, medju ostalim i anamalije ivota oveka,pa i manifestacije njegove bolesne
psihe. U tumaenje tih pojava uplitala se religija sa bogovima, dobrim i zlim dusima, s
andjelima i djavolima, koji su svi bili dovodjeni u vezu sa psihikim promenama. Pa i
pojava ivota i smrti, kao velika nepoznanica, spada je tada u takvu kategoriju pojava. U
ivotu raznih arhaikih i najstarijih naroda, kao to su bili Asirci, Vavilonci, Izraelci,
Egipani, feniani, zabeleeni su podaci, premda neupouzdani, o tadanjem shvatanju
duevne bolesti, ispunjeni veinom religioznim shvatanjima i praznoverjima. Ipak,
postoje neki opisi duevnih bolesti iz tih vremena, kojim barem dokazuju da su takve
osobe smatrane duevno bolesnim, a da je bolest dolazila od bogova ili do raznih
demona. Tako nam je poznat jedan opis iz 1300 godina pre nove ere, koji nam govori o
starakoj duevnoj bolesti, a poznati su i relativno detaljni opisi mentalno poremeenih
ljudi iz starog testamenta. Treba naglasiti da je medina u to vreme bila u domenu
svetenika i leenje, posebno psihikih poremeaja vreno je u hramovima.
Duevni poremeaji u ovoj ili onoj formi uoavani su od najstarijih vremena, ali tek u
relativno novije vreme uinjeni su ozbiljniji pokuaji prouavanja i razumevanja
duevnog poremeaja kao takvog. Napredak ove grane medicine veoma je spor, a tekoe
s kojima su se morali boriti zaposleni- kao profesionalni nemar, javne predrasude i
sloenost problema samih po sebi- bile su vrlo velike, pa napredak koji je zaista postignut
nije dovoljno priznat. Stoga, da bi smo dali perspektivu modernim psihijatrijskim
problemima, smatramo da je biti na mestu, ako u uvodnom predavanju na
dvosemestralnoj nastavi za specijalizante iz psihijatrije i medicinske psihologije, ako
pomenemo neke najvanije prekretnice u socijalnoj istoriji psihijatrije. Psihijatrija kao
medicinska struka zauzima u socijalnom ivotu jedne zemlje i naroda specifian poloaj.
To dolazi do izraaja u zakonima zemlje, naroito u zakonu o pravima duevnih
bolesnika, krivinom i gradjanskom zakonu, zakonu o socijalnom osiguranju, u
zakonskim odredbama o invaliditetu i dr. Da bi mladi specijalizanti iz psihijatrije I
medicinske psihologije bolje upoznali psihijatriju kao prvenstveno medicinsku struku,
miljenja smo da je potrebno da se upoznaju i sa njenim istorijskim razvitkom. Ovo je pre
svega potrebno poto je psihijatrija relativno mlada medicinska nauna disciplina i to se
u svojim prouavanjima razlikuje od drugih struka i to bitno zadire u socijalni ivot
jedne sredine. Istorijat psihijatrije obuhvata kako nauni razvitak psihijatrije, tako i
istoriju nege psihijatrijskih bolesnika. Nauni razvoj je zavistan od napretka celokupne
medicine i prirodnih nauka posebno, razvitak nege bolesnika je bio zavistan od stava
oveka i drutva prema duevnom bolesniku. Prema tome je i psihijatrija, tokom vekova
bila uvek odraz ovekovog drutvenog razvoja.
Pisci istorije psihijatrije obino se pozivaju na podatke iz grke poezije i mitologije koji
govore o epizodama mahnitosti koja bi zahvatila heroje, ali je danas gotovo nemogue
doneti definitivan sud o odnosu tih stanja prema duevnom poremeaju kako ga danas
shvatamo. Rani egipatski papirusi sadre podatke o duevnim poremeajima. Tako je oko
1500 godine pre nae ere o senilitetu zapisano: "Srce postaje teko i ne sea se onoga to
je bilo jue". Moda je ak i u to vreme ova tvrdnja bila zasnovana i na anatomskim i
psiholokim zapaanjima kako navode Henderson D i Gillespie RD (1950 Prvi autentini
sluajevi duevnog poremeaja zabeleeni su u knjigama Starog zaveta, gde su Pavle,

David I Navukodonosor poznati primeri.Epilepsija je bila tip duevne bolesti s kojom su

stari narodi bili dobro upoznati. Najstariji, a moda I prvi podatak o leenju duevno
bolesnih nalazi se u Platonovoj "Republici" ( knjiga XI. gl.13). "Ako je neko duevno
bolestan, ne dopustite da se javno pokazuje u varoi, nego prepustite da ga njegova
rodbina nadzire kod kue kako najbolje zna, a ako su u tome nemarni, nega plate globu"
HendersonD I Gillespie RD (1950).
U ovom kratkom prikazu je biti iznesen krai istorijat paralelno, poto su se obe grane
psihijatrije uglavnom tako i razvijale.U sutini istoriju psihijatrije moemo podeliti na
dve velike epohe- na prednaunu i naunu epohu Lopai R i sar (1959). Prednauna faza
dosee iz ranog perioda ljudske civilizacije do polovine 19.veka. On se esto naziva i
mistino-spekulativnom fazom razvoja psihijatrije. Nauna epoha psihijatrije poinje sa
snanim napretkom prirodnih nauka i napretkom politiko-socijalnog pogleda na na svet,
da bi krajem 19.veka, poetkom i tokom 20.veka dostigla stepen drugih medicinskih
struka, postigavi veliki napredak u patoloko-anatomskom, faktofiziolokom,
psihopatolokom, terapijskom i rehabilitacionom smeru (LOpai R I sar,1959).
Vesel (Vesel J,1987) istie da kao i celokupna medicina tako je i psihijatrija prola kroz
tri istorijske faze razvoja: 1. animistiko-magijsku; 2.empirijsku i 3. naunu fazu. Ove
faze su determinisane prema dominirajuim stavovima o uzrocima nastanka i leenja
psihikih pacijenata.

2. Animistino-magijska faza, prenauna epoha psihijatrije

O razliitim shvatanjima psihijatrijskih poremeaja i duevnim bolesnika u
predistorijskom periodu bilo je ve rei u dosadanjem tekstu. Isto tako ve je dati krai
osvrt koji je vezan za shvatanja raznih arhainih i najstarijih istorijskih naroda.
U ovom poglavlju osvrnut emo se na jo neke vane istorijske injenice razvoja
psihijatrije u u njenoj prednaunoj fazi razvoja. Visok nivo kulturnog ivota Grka, a
kasnije Rimljana, unosi neto vie svetla u shvatanje bolesti upote, pa i u upoznavanju
psihilkih bolesnika, i ako ovi jo dugo ostaju interesnom sferon nelekara, naroito
filozofa i svetenika. Nepotrebno je detaljnije navoditi misli i shvatanja raznih grkih
filozofa (Pitagore, Alknona, Platona, Aristotela, Demokrita i dr) i ako bi to bilo
zanimljivo. Na kraju, ta su miljenja ipak filozofske spekulacije, pored sve svoje
zanimljivosti. ovdeemo dati samo krai osvrt na miljenje nekih lekara iz tog perioda,
naroito Hipokrata i njegove kole. Ona je zapravo prva doprinela jasnijem gledanju na
duevnog bolesnika. Hipokrat, pre svega, lokalizuje, odredjuje sve psihike i
psihopatoloke pojave u mozak. Jedna od njegovih misli najbolje karakterie njegove
stavove. On kae-a to je, verovatno, bilo dobrim delom i miljenje njegove kole- za
duevnu bolest: "Ta bolest, koja se smatra svetom ne ini mi se bolja i svetija od drugih
bolesti. Ona ima prirodni uzrok, iz koga potie kao i druge bolesti. Samo ljudsko
neznanje uslovljava, to tu bolest oznaavamo boanskom". O nezi bolesnika kae,
kasnije Platon u svom traktatu "O dravi":"Ako neko duevno oboli, to se ne treba
pokazivati okolo po gradu. Njegovi rodjaci neka ga uvaju kod kue i na najbolji nain
neguju. Ako zapuste bolesnika, treba ih kazniti globom". Ovo shvatanje je ulo i u
moderne zakone za psihijatrijske bolesnike. O Hipokratu treba jo navesti, da je pravilno
shvatio epilepsiju kao modanu bolest, melanholiju je dovodio u vezu sa diskrazijom
ui, a opisao je maniju i paranoju. Poznata je podle temperamenata koja je u upotrebi jo

i danas. I ako su Hipokrat i njegova kola znaili veliki napredak za ono vreme, oni se
naravno, jo nisu mogli sasvim oteti uticajima mitologije.
Asklepijades je preporuivao dvojako leenje. Jedno se sastojalo u tome, da se duevni
bolesnik izgladni I istue, to po njegovom miljenju, doprinosi tome, da vie jede I da
mu pamet bolje radi. Drugo leenje sastojalo se od sporta I muzike. Jedno se primenjivalo
kod nemirnih bolesnika,a drugo kod melanholija. Rimljani su bili, dobrim delom, u
medici uenici Graka. Medicinsko znanje sakupljeno je dobro u enciklopediji Aulus-a
Cornelius-a Celsus-a iz prvog veka pre nove ere. Svi psihiki poremeaji navedeni su tu
pod terminom "insania" (paranoja). Principi su preuzeti iz grke medicine. Razlikuju tri
osovne forme duevnih poremeaja: 1. fremit parafrenija,- obuhvata akutne simptome,
koji bi se danas ubrojili u delirijumi i akutna konfuzna stanja; 2. melanholija, koju i danas
tako nazivamo i 3) hronine psihoze, koje su se, izgleda, sastojale od halucinacija I
sumanutosti.Poetkom nove ere ini se, da je prevladavalo vrlo humano i socijalno
shvatanje i postupanje s duevnim bolesnicima. Tako, Soranos preporuuje dobrotu u
ophodjenju s bolesnicima, ginmnastiku, itanje, dakle neku vrstu psihoterapije, kao je to
preporuivao i Hipokrat. naroito to ini Galen, u prvom i drugom veku nove ere, bavei
se dosta sa psihijatrijskim bolestima i preporuujui tada uobiajenu terapiju putanja
krvi i dobru negu.
U daljem istorijskom razviku treba istai jo i Justijanov kodeks iz VI veka nove ere, koji
govori o razliitim vrstama duevnih bolesnika i duevnih bolesti: insanija(bezumlje),
demencija ( halucinatorna zbrkanost, verovatno shizofrenija), morija (verovatno manija).
Kodeks govori i o detinjastosti duevnih bolesnika i "tupavosti" za neki se navodi "mente
capiti", verovatno demencija, a pominje se i patoloki afekat. U celini, ini se, da je
pomenuti kodeks, a prema kome tada je to bilo opte shvatanje lekara, razlikovale su tri
vrste psihikih poremeaja: bolesne procesne, bolesne reakcije i bolesti linosti, to je
bila podela kakvu i danas poznajemo. U doba dekadencije grke i rimske civilizacije, pa i
medicine, javlja se arapska civilizacija i medicina. Izmedju arapskih lekara treba u istoriji
psihijatrije istai poznatog Avicenu (980-1037) poreklom persijanca, koji, medju ostalim,
govori o crnoj ui kod melanholije. Zanimljivo je on je insistirao da se u psihoterapiji
koristi pesma i razgovor i preporuivao je terapiju radom. isto tako, treba istai, da su
Arapi, 875 godine nove ere, osnovali prvu psihijatrijsku bolnicu. Sve ove injenice
upujuu na zakljuak o razvoju psihijatrije, da postoji, bez sumnje, do kraja starog i
poeta Srednjeg veka lagani ali kontinuirani progres. Medicina se sve vie izdvaja raznim
verskim i spekulativnim filozofskim shvatanjima i pokazuje sve vei napredak u pravcu
prirodnih prouavanja. Ona prestaje biti osnovna preokupacija svetenika i filozofa i
postaje objekt, predmet novog stalea i zvanja, tj. lekarske prakse, koji tada shvata
duevnog bolesnika duevnoporemeenim ovekom, kome treba isto tako pomoi kao i
svakom drugom pacijentu. Sa propadanjem klasine grko-rimske i arapske civilizacije
javlja se nova, hrianska civilizacija. medjutim, ona ponovo unosi u svoju skolastiku
filozofiju demone, vetice i arobnjake. Srednji vek i najvei deo Novog veka je za
medicinu, a naroito za psihijatriju, period teke dekadencije. Naunoempirijske teorije i
praktina saznanja Starog veka padaju postepeno u zaborav. Sve psihopatoloke pojave
postaju ponovo misterije, nadprirodne pojave, koje se mogu timaiti samo religijom.
Mentalno bolesni su opsednuti djavolom, demonima i zlim duhovima i zato mnogi
halucinanti, paranoiari, epileptiari i histrionici umiru u lomaama i stratitima svete
inkvizicije. Mnogi bolesnici bivaju mueni i maltertirani, i u koliko nisu stradali, leeni

su samostalnim molitvama, rukopolaganjem i drugim obredima, da bi se isterali demoni i

zli duhovi, koji su uzrok abnormalnog stanja. To je period dekadencije, nazadovanja, za
prirodne nauke, za medicinu, naroito za psihijatriju. Optom nazadovanju doprinosi,
svakako, i tadanji drutveni sistem. To je period sve jaeg razvoja feudalnog sistema, iji
je cilj neprosveenost naroda i njegovo odravanje u to veem primitivnom mrajku.
Zbog toga i bolesnici nose peat tog doba, tj. tretiran je kao nepoeljan, nevaljao i
sl.Bolesnici se ne smetaju u odgovarajue bolnice, nego se zatvaraju u podrume zatvora,
zamkova ili gradova zajedno sa kriminalcima. Njih ne nadziru lekari, nego uvari,
straari i zbog toga biva vie batina nego leka i nege. ovo tuno stanje psihijatrijskih
bolesnika i psihijatrije ostaje sve do kraja XVIII veka, skoro hiljadu godina. Ovo nimalo
ne slui na ast ljudskoj kulturi i civilizaciji. Treba istai da je bilo pojedinanih ljudi,
medju kojima i odlian lekar Teofrastus Paracelsus, koji ustaju protiv maltretiranja i
nemedicinskog shvatanja duevnog bolesnika. Naalost takvi glasovi ostaju, u jeku
brojnih religioznih ratova, ekonomskih i socijalnih sukoba, nezapaeni (Lopai R i
sar.,1959). Pored Paracelzusa trba navesti jo neka pozitivna imena iz tog perioda
svejedno da li su nastupali u ime humanih, ljudskih ili medicinskih motiva ili ne. Tako je
u Engleskoj kralj Jakob I izdao 1718. godine verovatno po savetu nekih lekara i jurista,
zakon o komisiji, koja bi bila ovlaena da titi interese duevnih bolesnika.Godine 1723.
primio je Donji dom paralamenta zakon, koji jo stroe titi interese duevnih bolesnika.
Medjutim, trebalo je skoro 100 godina dok je taj zakon usvojio i Gornji dom parlamenta.
Ovaj zakon predtavlja svakako veliki zaokret u gledanju na duevnog bolesnika i
prethodnik je kasnijem francuskom zakonu. Vredna su panje i stavovi nekih velikih
lekara iy XVII i XVIII veka, koji su se i sami bavili psihijatrijskim poremeajima. To su
u prvom redu, poznati holandski lekar i prvi predava neurologije H Borhaave, njegov
uenik G. von Swieten, kasnije lini lekar Marije Terezije, ija je intervencija protiv
vetica dobor poznata i na naim prostorima. Ovde spadaju i W. Cullen (Kalin), J. Brown
(Braun) i dr.. Za nas je interesantno pomenuti i austrijskog lekara Greeddinger-a (17181795), koji je 1790. godine tampao u Grazu knjigu: "Medizinische Aphorismen ber
Melancholie", u kojoj iznosi svoju podelu psihikih poremeaja na osnovu mnogobrojnih
autopsija. Taj, premda obiman rad, nije, verovatno, imao nekog veeg naunog i
psihijatrijskog znaaja. Medjutim, u doba prosvetnog apsolutizma bio je dokaz prirodnonaunog pogleda na psihijatrijske probleme.U istorijatu nege i oveijeg postupka prema
duevnim bolesnicima naroito se istiu tri imena prethodnika Philipa Pinela ne
umanjujui negov znaaj.To su: Joseph Daquin (Daken) iz Chambery-a (amberi), u
Francuskoj, Vincenzo Chiarugi (Kiarudji) iz Firencce (1788) i W. Tuke (Tjuk) iz Yorka
(1796). Oni su osnovali psihijatrijske azile i odlikovali se svojim filantropskim i
lekarskim nastojanjem , i tako povoljno delovali u tom pogledu na opte miljenje.
Medjuti, tek velika Francuska revolucija donosi opti preokret u tadanjem shvatanju
psihijatrijskih poremeaja. Nema sumnje da je, ovaj preokret nije doao neoekivano i
odjednom. Tome su, doprineli, medju ostalima doprineli i veliki francuski filozofi
Montesquieu (Monteskie), Voltaire (Volter), DAlmber (DAlamber) Rousseau (Ruso) i
dr. koji su dopunjavali obrazovanje opte populacije, naroito u prirodnim naukama, i
tako utirali put optem i kulturnom napretku. Kada je, Konvent (Narodna skuptina)
svojim dekretom iz spemebra 1792. godine dao Filipu Pinelu, direktoru duevne bolnice
u Bictre-u (Bister), odobrenje da se skinu lanci sa duevnih bolesnika, bio je to dodue,
veliki dogadja, ali i odraz tadanjeg opteg javnog menja i neposrednog medicinskog

shvatanja. Duevni bolesnik je posle hiljadu godina opet posao ovek, duevni bolesnik je
dobio pravo da bude leen, kao i svaki drugi bolesnik, po principu nedavnoo
pruihvaenih prava oveka. esto se ne gleda na Pinelove zasluge s dovoljno panje i
ozbiljnosti. On nije samo oslobodio duevne bolesnike lanaca, koje su ovi nosili
vekovima i obeleevali ih osoen tadanjeg ljudskog drutva. Pinel bi bio, nesumnjivo,
veliki ovek i da je samo to uinio. No, on je uinio jo i vie, jer je dao podsticaj, da
medicinska struka o duevnim bolesnicima, tj. psihijatrija, postane naunom
medicinskom disciplinom i da od tada bude ravnopravna i u univerzitetskoj nastavi.
Njegovi djaci su postali prvi profesori psihijatrije, i osonovana je prva psihijatrijska
katedra. Pinel u svojoj knjizi iznosi teorijsko-praktine psihijatrijske nadzore, koje
dopunjuje u svom radu, napre u bolnici Bicetre, a kasnije i u Salpetrier-u. U svojoj knjizi
nasotiji, u prvom redu, instai psiholoke probleme i otro ih je odelio od metafizike.
Pinelova je naroita zasluga to je uinio prvi pokupaj klasifikacije u psihijatriji. On je
odvojio mirne od nemirnih bolesnika, tune od veselih, ite od neistih. Pri tom je moda
medju prvima upoznao manino-depresivne psihoze, uoio je jedinstvenost ove bolesti,
videi ih u maninoj i melanholinoj fazi. takodje, je naslutio i naslednost te bolesti. Pinel
je takodje, pri pokuao okatekteristati pojedine duevne bolesti patognomoninim
simptomima i time dao obeleje francuskoj psihijatriji XIX veka sve do Bineta (Lopai
R i sar.,1959). Svojim opisom pojedinih grupa simptoma i klinikih slika bolesti pribliio
je psihijatriju nainu gledanja optoj medicini i doprineo podizanju nivoa psihijatrije, a i
psihijatara, koji su bili podcenjeni. tome je doprineo i tako, to je to je ustao protiv
tadanjeg terapijskog maltretiranja koje je ranije postaojalo i kod drugih struka. U
psihijatriji su, naime bili u velikoj upotrebi esto putanje krvi, klistiranje, specifine okmetode, s naglim uronjavanjem u hladnu vodu, s iznenadinim hladnim i toplim tuevima i
sl. Pinelova je, takodje, zasluga, to se nemirni bolesnici nastoje umiriti medikamentnim
sredstvima, koji su u to vreme bili na dispoziciji. U svojim bolnicama uveo je odeljenja
za rekonvalescente i predloio je reforme celog psihijatrijskog sistema. Treba istai da
Pinel nije bio samo neki lekar filantrop. On je bio idealni realni praktiar, koji je na
osnovu medicinskog znanja i tadanjih prirodnonaunih shvatanja uveo revolucinarne
promene u psihijatriju svog vremena. On je dao podsticaj na nauni preokret, koji je neto
kasnije dopunio djak negove kole W. Griesinger (Grizinger). Pod Pinelovim uticajem
razvila se tada u Parizu psihijatrijska kola, koja je imala presudan uticaj na psihijatriju
tadanjeg vremena. Bila su to dva mesta u parizu na kojima se psihijatrija naroito
prouavala: bolnica Saletriere i bolnica Chareton (ereton) U Salpetrieri Pinela je
nasledio E.D.Esquirol (Eskirol , a u Charetonu bio je ef Royer Collard (Roaje Kolar).
Collard je, takodje, imenovan za prvog nisioca psihijatrijske katedre na medicinskom
fakultetu )1826). Nauni nivo njegove bolnice bio je neobino visok , i pod njegovim
rukovodstvom radilo je nekoliko uglednih naunih psihijatara, iji su radovi doprineli
veoma mnogo daljnjem napretku psihijatrije. Najpoznatiji je bio, i prema dananjem
shvatanju klasini, kliniko-anatomski prikaz L.S. Baxle-a (Bejl,1818) o progresivnoj
paralizi. Nakon Collard-a, Charenton preuzima Pinelov djak Esquirol, koji, zapravo,
stvara francusku kliniku psihijatriju. Svoje psihijatrijske principe iznosi u knjizi
"Maladies Mentales" (maladi mental) koja se prevodina sve poznate jezike i postaje
psihijatrijski udbenik celokupnog tadanjeg medicinskog sveta. Esquirol je bio izvrstan
kliniar, precizan posmatra, analizator i ispitiva, te su njegovi opisi i danas rado itani,
kao naroito egzaktni i uverljivi. Esquirol je, nesumnjivo, stvorio bazu za psihijatrijska

nauna istraivanja, opisao je na klasian nain neke sindrome i klinike slike, upozorio
je na razne uzroke duevnih poremeaja, na hereditarne faktore i terapijska nasotojanja,
od kojih mnoga vrede i danas. Jedan je od najveih i trajnih zasluga bila, bez sumnje,
njegova briga o forenzikoj psihijatriji, o koj se do tada, barem u Francuskoj, vrlo malo
govorilo.Naroito je njegova velika zasluga u donoenju psihijatrijskog zakona 1838.
godine u kojem je po prvi put juridistiki i medicinski zatien duevni bolesnik.Ovaj
zakon je posao uzor za sve kasnije zakone u razliitim dravama. U psihijatrijskoj koli
Esquirola, njegovih saradnika i djaka crpili su svoje znanje mnogi lekari iz razliitih
evropskih zemalja. Jedan od njih bio je i nemaki psihijatar W. Griesinger, koje je bilo
dodeljeno da jo vie unapredi psihijatrijsku nauku i da doprinese javljanju nove
psihijatrijske epohe. Treba takodje, navesti, da u to vreme Nemac Heinroth (Hajnrot,
1821) osniva u Lepzigu prvu nemaku psihijatrijsku kliniku. Godine 1831. K.F. Fleming
u Sachsenburgu osniva prvu modernu nemaku psihijatrijsku bolnicu; Riedl (Ridl)
1841.godine, u Beu, prvu katedru iz psihijatrije u Austriji; Conolly (Konoli) u Engleskoj
uvodi slobodniji sistem u duevne bolnice, ukidajui neke prisilne mere prema
bolesnicima.
Primitivno-animistiko-magijsko shvatanje o nastanku i leenju psihikih bolesnika
dominiralo je u praistoriji. Zapravo shvatanje o etiopatogenezi psihijatrijskih poremeaja
i bolesti zasnivalo se animizmu,tj. da, pored vidljivih oblika stvari, postoje i nevidljividobi i zli duhovi koji mogu da ulaze i izlaze iz stvari i ivih bia. Po ovom shvatanju,
psihiko oboljenje nastaje kada u oveka udje zao duh( demon). U tom sistemu verovanja
uzorok bolesti i sama bolest se nisu razlikovali. Tako npr stari Sloveni u (paganskom
periodu), kako istie Vesel (Vesel J,1987), verovali su da ovek postaje besan kada u
njega udje zloduh, bes. U ovom periodu leenje se zasnivalo na verovanju da ovek
reima i postupcima moe da utie na uzronost, (kauzalitet) u prirodi. Uz pomo
ritualnih-magijskih radnji "bele magije" prizivani su dobri duhovi da pomognu, a
ritualnim magijskim radnjama "crne magije" vreno je isterivanje zlih duhova iz ovekabolesnika (egzorcizam). U istoriji psihijatrije ovaj period se naziva i fazom paganske
demonizacije, za razliku od hrianske demonizacije u srednjem veku. Savremena
psihijatrija istrauje taj period iz vie razloga: 1) kao deo istorije psihijatrije; 2) zbog
recidiva (obnavljanja) tog shvatanja u srednjem veku; 3) jer u savremenom svetu postoje
ostaci tog verovanja, i 4) zato to neki psihijatrijskih bolesnici, danas, rediguju na nivo
animizma i magije.
U vreme stvaranja antikih drava starog veka menja se shvatanje o etiopatogenezi i
leenju psihikih poremeaja. Pored animizma i magije stvaraju se i religioznomoralistika uenja, ali i elementi empirijske medicine.Tako se u antikom Egiptu
verovalo da bolest moe da bude boija kazna za grehe, ali da nastane iz prirodnih
uzroka.U tom periodu su psihijatrijske pacijente leili i magijom, ali i empirijom,
lekovima ( opijum, kanabis, rauvolfija i dr.). Velike monoteistike religije su uile da je
psihika bolest kazna za neizvravanje boijih zapovesti.

3. Empirijska faza
Empirijska faza u razvoju psihijatrije nastaje u vreme procvata antike grke ( 5. vek pre
nove ere) i traje do danas sa prekidom u srednjem veku. Antika grka medicina ( i

psihijatrija) se temelji na asimilaciji znanja iz susednih starijih kultura i na uenjima

grkih filozofa i lekara (Platon, Demokrit, Aristotel, i dr.). Da bi se razumelo koliko je
antika i grka medicina i psihijatrija bila napredna u odnosu na animistiko-magijski
period, podseamo da nekoliko misli utemeljivaa savremene medicine Hipokrata ( 466377 pre n.e.) koje se odnose na psihike bolesti. Hipokrat je stvorio humoralnu teoriju o
nastanku svih oboljenja. Smatrao je da je uvek oboleo ceo organizam, a ne samo pojedini
organ. Insistirao je na upotrebi to manjih koliina lekova, verujui u lekovito dejstvo
prirode.Prihvatio je uenje filozofa Demokrita (460-370. p.n.) da je dua isto tako
materijalne prirode kao i telo. U njegovoj koli su detaljno opisani mozak sa dve
hemisfere, modane opne, ukrteni modani sindromi, zapaljenje i tumor mozga i
dr.Pobijao je teoriju da je epilepsija "sveta" bolest, tvrdei da je to oboljenje mozga.
Opisao je vezu izmedju epilepsije i psihikih poremeaja. Insistirao je da lekar mora da
poznaje uslove u kojima bolesnik ivi. Opisao je granine sluajeve, koji nisu duevni
bolesnici, ve preterano razdraljivi. Uio je da je psihika bolest - bolest mozga, a u
nastanku te bolesti igraju ulogu mnogi inioci -nasledje, iscrpljenost, krvarenje, porodjaj,
trovanje, povrede, starost i dr. Smatrao je da su duevene bolestiizleive u veini
sluajeva. Opisao je stanja koja mi danas nazivao neurozama, i dovodio ih u vezusa
nezadovoljenim seksualnim nagonom. Pored medikamenata, za leenje psihikih
oboljenja, preporuivao je odmor, dijetu, gimnastiku, a kao najprirodniji lek-rad. dao je
prvu klasifikaciju duevnih oboljenja ( manija, melanholija, demencija). Hipokratovi
djaci su njegovo uenje preneli u Persiju, Egipat, Rim. Njegovo uenje je preteno
empirijsko. Koliko je bio u pravu, saznat je se tek posle renesanse i u novom veku, kada
e se veina njegovih stavova i nauno potvrditi.
U istoriji psihijatrije srednji vek je bio period "mraka". U odnosu na psihike bolesnike
dolo je do vraanja na demonomaniju. Psihiki bolesnici su shvaani kao osobe
osednute zlim duhom ( demonom). Leeni su egzorkacijom, zatvaranjem u kazamate,
okivani su, a ponegde drani u kavezima van grada. Psihiki bolesnici posebno trpe od
1484. godine kada je zapoela akcija kontrareformacije, u kojoj su izmatici (protestanti),
kao opsednuti djavolom, spaljivani. Psihiki bolesnici su delili sudbinu izmatika.
Srednjevekovna Evropa je prepustila leenje duevnih oboljenja svetenicima, pa su
zavladale kojekave praznoverice, npr. verovanje u vetice i slino. Karakteristino je za
ovaj period posebno stanje na britanskim Ostvima. Leenje travama i sputavanje lance i
okove spominje se u starim saksonskim hronikama. Smatralo se da izvesna vrela imaju
naroita lekovita svojstva. Od ovih vrela najuvenija su bila St. Pillans, st ronans,
naroito vrela u Cornevall-u. prvo zakonpodavstvo u vezi sa duevnim oboljenjima
pojavilo se u Engleskoj jo 1320.godine za vreme vladavine Edvarda II. Po tom zakonu,
imovina duevnih bolesnika pripadala je kruni. Prvo mesto za negu duevnih bolesnika
na britanskim ostvima bilo je Bethlem u Londonu, gde je 1403. godine bilo smeteno est
duevnih bolesnika. Ovo mesto je osnovano 1247. godine kao manastir reda Betlehemske
zvezde. Godine 1546 Henrik VIII je predao svetovnoj vlasti St. Bartholomew`s Hospital i
Bethlem, a godine 1632 Crookes je kao medicinsko lice postavljen za upravnika
Bethlema (Henderson D i Gillespie RD (1950). U tom periodu, a u vezi sa istorijom
psihijatrije, jedina svetla taka u Evropi bio je Kordobski kalifat u junoj polovini
Pirinejskog poluostrva kojeg su u 8. veku osvojili arapi (Mavri) I tamo se zadrali do
1492.godine. Arapski lekari su u Aleksandriji upoznali Hipokrastovo uenje. Najvei
lekar Kordobskog kalifata bio je Abu Hasan Ibn Sina (lat. Avicena, 980-1037). Prihvatio

je uenje Aristotela i Hipokrata. Napisao je "Medicinsku enciklopediju" koja je

prevedena na latinski jezik i pet vekova sluila je kao udbenik za lekare na prvim
evropskim medicinskim fakultetima. Avicena je obnovio uenje Hipoktara, da je psihika
bolest -bolest mozga.Ukazivao je da psihiki inioci (bes, tuga i dr.) mogu prouzrokvati
telesne bolesti i tako postao pretea psihosomatike. Arapi (Mavri) su u Kordobskom
kalifatu osnovali prve azile za duevne bolesnike jo u 8. veku, a 1409. godine su u
Valensiji organizovali prvu psihijatrijsku bolnicu koja nije imala samo kustodijalni
karakter (uvanje) ve i funkciju leenja. U toj bolnici je primenjena terapija radom.
Veliki uticaj na razvoj psihijatrije imao je engleski filozof i lekar Lok (Locke, 16321701). Njegovo uenje je bilo vrhnunac engleskog empirizma i senzualizma. Uio je da u
razumu nema nieg to nije prolo kroz ula, da se sve znanje stie iskustvom i da su
psihika oboljenja- oboljenja mozga. Njegova definicija sumanutosti je i danas aktuelna
"to su osobe koje pravilno rasudjuju u granicama lano ustanovljenih principa, pa dolazi
do pogrenih zakljuaka". U to vreme engleski lekar Sidnem (Thomas Sydenham, 16241689) oivljava humoralnu patologiju Hipokrata, vodi induktivni metod u dijagnostiku i
utemeljuje medicinsku nozografiju. Ovaj uveki lekar je u sedamnestom veku propisivao
za "maniju" koja nastupa posle dugotrajnih groznica, kardijakum, koji je zaista bio vrlo
jak, a sastojao se venecijanskog tetrijaka ( sadravao je meso i krv vepra i sem toga jo
ezdeset i jedan sastavni deo) kanarskog vina i meda. Ovaj lek se uzimao tri puta dnevno,
pri emu je bolesnik morao leati u krevetu. ak i trudnoa se nije smatrala
kontraindikacijom za uzimanje ovog leka. Sem toga Sydenham je naroito preporuivao
putanje krvi kao lek protiv "manije". "Ako su mlade osobe sangvininog tipa, treba im
putati krv do koliine od devet una i to dva do tri puta sa pauzom od tri dana"
Henderson D, Hillepsie RD (1950). Trebalo ne naroito paziti da se ne prevazide ova
propisana koliina krvavljenja, jer e u tom sluaju nastati idiotija, a ne izleenje. Posle
putanja krvi sledilo je ienje purgativnim pilulama. Suprotno od Sydenhama, Denis iz
Pariza je 1667.godine uveo je umesto venesekcije transfuziju krvi. Ovo je primenjivano
kod mladih osoba koje su bile melanholine zbog ljubavi i to sa fatalnim rezultatima.
Ozbiljnije probleme u sledeem veku izazvao je nain kako je leen kralj Georg III u
Velikoj britaniji, koji je bolovao od periodinih nastupa manije. Njegovo leenje je bilo
povereno Dr Willis-u, lekaru koji je imao veliki ugled kao upravnik nekog privatnog
zavoda u Lincolnshiru-u, gde je bilo smeteno oko dvadeset bolesnika. Kao upravnik
ovog privatnog zavoda, on je maninim bolesnicima davao prilinu slobodu. Ako bi kojih
od njih pobegao, uskratio bi platu odgovornom bolniaru sve dok se bolesnik nebi vratio.
Kralja George-a III leili su bez ikakvog potovanja. Nisu se ustruavali ni da ga tuku.
Bolesnik se morao podvri apscesima i ludakim kouljama. U kraljevom sluaju dr
Willis je pridavao veliko znaenje upotrebi peruvijanske kore. Poto je dolo do velikog
neslaganja medju raznim lekarima koji su pregledali kralja, Gornji dom Paralamenta je
imenovao poseban Odbor, koji je trebalo da ispita sve u vezi sa kraljevim leenjem. Posle
ovog dogadjaja obratila se vea panja stanju duevnih bolesnika u celoj zemlji. Ovo je
ujedno i zaetak moderne ere nege i lenja duevnih bolesnika i vezana je za kraj
osamestog veka i ovaj period moe se podeliti u tri vremenska perioda: 1.) Period
humane reforme, vezan u Francuskoj sa imenima Ph. Pinel-a i Esquirol-a, u Engleskoj
Tuke-a, Nemakoj Fricke-a, a u Italiji Morgagni-a, Chiarugi-a i Darguin-a; 2.) Period
odbacivanja sputavanja bolesnika, to je u Engleskoj izvrio Gardiner Hill, Charlesworth

10

i Connolly, a u Americi Bond, Kirkbride i Rush i 3.) Period hospitalizacije (Henderson D,

Gillespie R.D,1950).
vajcarski lekar Plater ( Plater,1620) daje novu klasifikaciju psihikih oboljenja, koja po
dananjoj terminologiji sadri endogene i egzogene psihoze. On uvodi u terminologiju
pojam alienacije ( otudjenja)od realiteta (stvarnosti) to e vremenom postati snovni
simptom psihoze, tj. duevnog oboljenja u uem smislu. Znaaj stvaralaca tog doba
moe se shvatiti samo u kontekstu tadanje mentalne klime u Evropi, odnosno zvaninog
stava prema psihikim bolesnicima. U elji da tu mentalnu klimu objasnimo, navodimo
stav predstavnika tadanje zvanine medicine, doktora Flada (Fludd,1574-1637), koji je
teorijski "razradio" demonologiju i tvrdio da je psihika bolest opsednutost zlim
duhovima, a uzrok bolesti u grenom ivotu pacijenta. O snazi tzv. hrianske
demonologije u srednjem veku svedoi i stav najveeg protivnika katolike crkve, Lutera.
Iako se svim sredstvima brio protiv katolike crkve, Luter je u odnosu na psihike
bolesnike bio "otriji" od zvanine crkve. Traio je lomau ne samo za psihike bolesnike
opsednute djavolom, ve i za lekare koji su se suprostavili toj dogmi.
Psihijatrija 18. veka trpi uticaj francuskih enciklopedista, materijalistike filozofije i
Dekarta (1696-1750), koji je stvorio mehanicistiko-materijalistiku teoriju o psihikom
ivotu i time obnovio uenja antiko-grkih filozofa.

4. Nauna faza i humana reforma

Poetak naune faze i "humane reforme" u psihijatriji vezuje se za ime Pinela (Philipe
Pinel,1745-1826). Bio je vrlo obrazovan lekar, pod uticajem francuskih enciklopedista i
engleskog empirizma i senzualizma (Lok). U vreme francuske revolucije bio je lan
Narodne skuptine ( Konventa Revolucije). Skuptina ga je zaduila za reotganizaciju
psihijatrijskih bolnica. On je u prisustvu poslanika Revolucionarne Komune 1792.
godine u okviru posebne sveanosti skinuo okove duevnim bolesnicima u svojoj
bolnici (Bisetr). Tada je za manje od nedelju dana oslobodio vie od 50 bolesnika od
kojih su neki bili u lancima po 30 godina. Verovao je da se s ovim bolesnicima nije
moglo upravljati samo zbog toga to su im bili uskraeni vazduh i sloboda. Rezultati
njegovog dela pokazali su da je bio u pravu.Dve godine kasnije isto je uinio u pariskoj
bolnici Salpetrier. Posle toga izgradio je etalite i radionice i uveo svetlost i vazduh
onde gde je pre toga bila tama i zadah podzemnih podrumskih prostorija. U knjizi
"Filozofska nozografija" (1798) uinio je veliki korak u razvoju kako opte medicinske,
tako i psihijatrijske nozografije. Odvojio je inioce koji pripadaju etiologiji od inilaca
koji pripadaju predispoziciji. Odbacio je razne spekulacije i bolesti je klasifikovao na
osnovu zajednikih simptoma i toka. Obnovio je Hipokratovo uenje da su veina
duevnih bolesnika izleivi. Zahtevao je leenje bez sputovanja i insistirao na terapiji
radom. Kao uzroke psihikih oboljenja naveo je nasledje, neuredan ivot, povrede
glave, febrilne bolesti i dr. Pod njegovim uticajem izvrena je i reforma medicinskih
fakulteta. Nastava je iz sluaonice prela u bolnice-klinike. Pinel je bio osniva prve
katedre i Klinike za psihijatriju u Francuskoj. Velikani istorije psihijatrije do Pinela bili
su, po pravilu, bez podrke drutva i inostrane javnosti. Pinelova aktivnost je imala
podrku Konventa (Narodne skuptine) i javnosti, u Francuskoj i mnogim zemljama
Evrope. Zbog toga mnogi istoriari medicine smatraju da se od Pineal razvija klinikonozoloki pravac u psihijatriji, prava humana reforma i nauni period psihijatrije.

11

Njegovo delo produio je njegov uenik Esquirol, koji je nastavio Pinel-ov rad u
Salpetriere 1810.godine. Esquirol je izvrio velike reforme bolnikog reima i
stambenih uslova. Putovao je po celoj Francuskoj u cilju ostvarenja Penel-ovih ideja,
osnovao je je najmanje 10 novih azila i bio je prvi predava psihijatrije. Posle Esquirola doao je je Ferrus, koji je dobio novu titulu "Inspecteur-General du Service des
alienes" . Njegova je zasluga to je pri osnovao farmu u vezi sa Bictre bolnicom na
kojoj su radili sami bolesnici. Njegovim zauzimanjem iziao je 1838.godine zakon o
osnivanju novih duevnih bolnica u svakom departmanu Francuske i u poboljanju onih
koje su ve postojale. Gotovo istovremeno sa ovih epohalnim reformama u Francuskoj,
nastojanja William Tude-a i Lindley Murrary-a u Engleskoj dovela su do otvaranja
Sklonita u York-u 1796.godine. U Nemakoj je nova era poela sa Fricke-om, koji je u
Brunswick-u 1793 uveo humani medicinski postupak i znatno smanjivo telesno
sputavanje. Godine 1803 pojavila se Reil-ova knjiga pod naslovom "Raspodije o
primeni psihikog leenja kod duevnih poremeaja", a 1805. godine izlazi prvi asopis
posveen prouavanju duevnih poremeaja- "Magazin fr Nervenheilkunde"- koga su
izdavali Reil i Kayssler. Reforme koje su u Engleskoj poele sa Tuke-om, a koje su
dovele do osnivanja Sklonita u York-u, nastavljene su postavljanjem pred Parlament
zakonskog predloga o poboljanju leenja duevnih bolesnika. Taj zakon, poznat kao
"Wynne-ov zakon", stupio je na snagu 1808.godine, a nazvan je "zakon za bolju negu i
zbrinjavanje siromanih ili kriminalnih duevnih bolesnika u Engleskoj". Dopune ovog
zanona izile su godine 1811,1815, 1819 i 1824.godin i predstavljaju osonvu dananje
administracije i zakonodavstva o duevno bolesnim ossobama u Engleskoj. Tek 1845.
godine u Engleskoj je uspostavljena Komisija za dueva oboljenja (Lunacy
Commission), koja je 1913. godine reorganizovana kao Kontrolni savet (Board of
Control). Godine 1815 je imenovan Odbor sa zadatkom da ispita stanje u engleskim
"ludnicama". Prema izvetaju ovog Odbora uprave domova za duevne bolesnike
primaju vie bolesnika nego to je predvidjeno, u zavodima nema dovoljno pomonog
bolnikog osoblja, sputavanja se primenjuju mnogo vie nego to je potrebno, nemirni
bolesnici su pomeani sa mirnim, uverenja na osnovu kojih se primaju bolesnici nisu
potpuna, a nadzor nad privatnim domovima za dueve bolesnike uopte je slab
(Henderson D,Gillespie RD,1950). Neposredno posle ovog izvetaja nije se uinilo
nita naroito, ali je izvetaj ipak privukao panju za postojee teke zloupotrebe, npr.
ustanovljeno je da u azil za duevne bolesnike u York-u postoji velika nemarnost i
surovost. Od 365 umrlih bolesnika smrt je registrovana samo kod 221 sluaja,
bolesnika bi ubili I le ostranili da bi izbegli istragu; vodjenje su dvostruke knjige. u to
vreme Dr Moreno, upravnik Bethlema, upitan o nainu leenja bolesnika, odgovorio
je:" Odredjuje se putanje krvi otprilike druge polovine maja, ve prema tome kakvo je
vreme. Poto im se pusti krv, propisuje se povraanje jedamput nedeljno, za izvestan
broj nedelja. Posle toga dajemo purgativna sredstva. To je stalna praksa koja se tako
vri godinama, davno pre mnogo vremena" (citat prema Hednderson D, Gillespie R
D,1950). Zanimljivo je da se u to vreme nisu primenjivale ludake koulje, dok su se
lanci veoma mnogo cenili. Gole bolesnike su vezivali lancima za stolove. Neku
bolesnicu su u bolnici Bethnal green zatvorili su u bivi svinjac. vrlo esto su muki
bolniari radili na enskim odeljenjima, pa nije bilo potrebno da opisujemo nemoral I
razna zlodela koja su tu postojala. tek 1828.godine iziao je zakonski predlog na osnovu
kojeg je imenovano petnest odbornika za metropolitet District sa zadatkom da nadziru

12

domove u kojima su smeteni doevno bolesnici. bolesnici se nisu smeli primati u ove
domove bez lekarskog uverenja, a svaki prijem, premetaj I smrt trebalo je prijaviti
odbornicima. nekoliko godina pre toga-1823. godine- Sir Alexander Morison, uenik
Esquirol-a, osnovao je u Einburgu kurs sa devet sistematskih predavanja iz psihijatrije.
Dopunski kurs uspostavljen je u Londonu 1826. godine. Zbog toga se Morison moe
smatrati kao prvi nastavnik sistemske psihijatrije u Velikoj Britaniji. U Americi je
humanizacija stanja u duevnim bolnicama vezan za imena doktora Bond-a, Kirkbridea i Rush-a, a reforme to su ih oni sproveli sline su reformama u Francuskoj i
Engleskoj. Mada je Rush bio vrlo napredan, ipak je obelodanio knjigu pod naslovom
"Observation on the Diseases of the Mind" u kojoj zastupa obilno putanje krvi, slabu
hranu, purgativna sredstva, kalomel i opijum, ali su njegovi naslednici odbacili sve ove
metode i "leenje jaanjem" bilo je suvda prihvaeno. Sve ove injenice ukazuju ne
samo na stanje tadanje psihijatrije i nege duevnih bolesnika, nego i na ekspanziju
javnog miljenja, koje je traio humaniji odnos prema duevno obolelima. Vredno je da
se pomene da je jo 1731. godine Jonathan Swift, slavni dekan St. Patrick-a u irskoj,
predvideo reforme koje je se dogoditi. On je 1731. godine napisao svoje "Verses on the
Death of Dr SWift", koje zavrava dobro poznatim humorom (Henderson D, Gillespie
R.D,1950):
"On je dao ono malo imanja to je imao
Za izgradnju doma za mahnite i ludjake;
I pokazao tako sa satirinom aluzijom
Da nijednoj drugoj naciji to nije toliko potrebno"
Kada se 1745. godine utvrdila poslednja Swift-ova volja, suma od deset do jedanest
hiljada funti stajala je na raspolaganju ua osnovanje duevne bolnice, St Patricks
Hospital je bila prva duevna bolnica u Irskoj. uredba za osnovanje i materijalno
obezbedjenje bolnice doneta je 1746. godine, a 1757. godine primljeni su prvi bolesnici.
Danas ova bolnica nastavlja veliku tradiciju, nasledjenu iz prolosti.
Deventeski vek je period vrlo intenzivnog razvoja psihijatrije, to se ogleda u razvoju
psihijatrijskih bolnica koje nemaju prvenstveno kustodijalni ve terapijski karakter; zatim
u opisu klinikih slika mnogih psihoza, i najzad u radovima koji pokuavaju da dokue
etiopatogenezu psihikih oboljenja.
Mnogobrojni naunici su u tom veku doprineli razvoju psihijatrije. Naveemo samo
neke od najznaajnijih. Djaci i sledbenci Pineal su mnogobrojni. Po uzoru na njegovu
aktivnost u vreme francuske revolucije uinili su mnogo na humanizaciji postupka prema
duevnim bolesnicima i opisali niz klinikih slika psihikih oboljenja. Pored toga,
osnivali su medicinske asopise iz oblasti psihijatrije. Na primer: Bajare (J
Baillarger,1809-1890) je osnovao uveni asopis Annales Mdico- Psycholoques (1890).
Bejl (A L Bayle,1799-1858) je opisao kliniku sliku progresivne paralyze. arko (J
Charcot, 1825-1893) je opisao niz klinikih slika neurolokih I psihijatrijskih oboljenja, a
posebno je zasluan za objanjenje etiopatogeneze I leenja histerije. elsen (Ph
Chaslin,1857-1923) je opisao kliniku sliku delirijuma, mentalne konfuzije kod
francuskih autora. Klod ( H Claude, 1869-1946) je dao veliki doprinos nozografiji u
neurologiji, a u psihijatriji je opisao izozu (Les Schizoses) i pionir je na polju tzv.
graninih sluajeva (Boderline case, Etat limitir). Klerambo (Clerambault) je opisao tzv.

13

mentalni automatizam, koji i danas slui psihijatrima za objanjenje halucinatornog

sindroma. Eskirol ( J.E.Esquirol, 1772-1844), pod uticajem Pinela, izvrio je
reorganizaciju svih psihijatrijskih bolnica u Francuskoj. Napisao je znaajni udbenik
psihijatrije (1838). ane (P Janet,1859-1947) je dao veliki doprinos psihijatriji svojom
teorijom o psihikoj tenziji i psihopatolokim fenomenima koji se javljaju pri poremeaju
te tenzije. Manjan ( J. J.V. Magnan, 1835-1916) je nauno opisao zavisnost od alkohola.
Moro de Tur ( J Moreau de Tours, 1804-1884) medju prvima u svetu je opisao kliniku
sliku kanabis toksikomanije. Morel ( B.A. Morel,1809-1873) je naunik koji je ukazao na
veliki znaaj uloge genetskog inoca u nastanku psihikih oboljenja. Segla (J
Sseglas,1856-1939) i Serio (P Serieux, 1864-1947) su autori koji su zajedno opisali
kliniku sliku sumanutih (paranoidnih) sindroma.
U prvoj polovini 19. veka najvei doprinos psihijatrijskoj teoriji i praksi dali su uenici
Ph. Pinela. U drugoj polovini istog veka, najvei doprinos psihijatrija dobija od naunika
iz Nemake, vajcarske, Engleske, SAD i Rusije.

4.1. Medicinsko-nauna borba tzv. psihiara i somatiara

u Nemakoj u 19 veku
W.Grizinger (Wilheim Grisinger, 1817-1868) u Studgartu je 1845. godine sa svojim
uvenim psihijatrijskim delom, knjigom "Patologie und Therapie der psychoshan
Kranhkeiten" (Patologija i leenje psihikih bolesti) nije se pojavio iznenadno i ne bez
povezanosti sa svojim prethodnicima u Nemakoj. To je bez obzira na uticaj francuske
psihijatrije na Grisingerov rad, predstavlja u neku ruku zapravo zavni deo jedne
medicinsko-naue borbe izmedju tzv. psihiara i somatiara u Nemakoj, tj. izmedju
psihijatara, koji su zastupali miljenje da su psihijatrijske bolesti posledica razliitih
psihikih uticaja i doivljaja i izmedju psihijatara, koji su psihike poremeaje smatrali
posledicom somatskih procesa, pa i procesa u mozgu. U pomenutom naunom konfliktu
uestvovali su su najbolji tadanji psihijatri, kao to su: G.E. Stahl (tal) sa svojim
vitalistikim animizmom; J.A. Unzer (Uncer), sledbenik prvog, isti spekulativac; C:
Heindorf (Hajndorf), koji izdaje (1811) prvi nemaki udbenik iz psihijatrije, u koji unosi
pored spekulativnih izlaganja i somatsko-bioloke elemente; Benecke (Beneke) sa svojim
etiko-religioznim shvatanjima i moralno-filozofski metafiziar A. Heinroth. Ovi i drugi
autori smatraju uzrocima duevnih bolesti greh, priklanjanje zlu, egoizam, strast, oholost
i rezliite religiozne prestupe. U terapiji propagiraju psihoterapiju, ali ona ima za zadatak
da etiki savladava psihike simptome, a profilaktiki govore o potrebi za visokim
moralnim naelima ivota. Neki od tih psihiara stekli su izvesne zasluge na nekim
oblastima praktine psihijatrije. Tako npr. R.C Reil (Rajl) u organizaciji terapijskog
postupka, terapeutike, i I.G.Langermann u organizaciji psihijatrijske slube. Spekulatvoromantinom shvatanju mnogo je doprinela Schellingova (eling) prirodna filozofija,
koja je imala upravo u psihijatriji brojne pristalice. Tako, naroito D.G. Riesera (Rizer)
poznat po svojoj knjizi o terapiji duevnih bolesnika, u kojoj su bile navedne razliite
zastraujue metode, koje su bile veoma oduevljeno primenjivane, ali su na sreu
duevnih bolesnika i ast psihijatrijske nauke, ipak naputene (Lopai R i sar.,1959). U
tom vreme ve se i kod psihiara javljaju ponekad autori, koji navode i somatske
elemente pri opisu i patogenezi duevnih poremeaja, ali se sada sve vie javljaju i
somatiar, koji tim somatskim elementima pridaju sve veu vanost. Naalost, ni oni u

14

poetku nisu menjali manje spekulativan nain u iznoenju i tumaenju somatskih

elemenata u nastanku duevnih poremeaja. Tako npr. G.N. Bergmann govori o nekom
"ivanom, nervnom fluidu", koji izluuje mozak, i dovodi do psihike bolesti u vezi sa
poremeenim izluivanjem tog fluida. F.R.Nasse (Nase), nije, dodue, jo pravi
somatiar, ali tvrdi da se pre ranije telesne bolesti ne moe razviti psihika bolest. I.V.
Jacobi (Jakobi) i J. Friedreich (Fridrajh) pravi su somatiari, i njihova nastojanja ostavila
su trag i u dnanjoj psihijatriji. Za Jacobija su telesne, somatske bolesti primarne, a
duevne smetnje samo su sekundarni simptomi, pa je i on predloio terapiju potpuno
somatske prirode. Prema Friedreich-u, mentalne bolesti razvijaju se na telesnim,
somatskim nedostacima. Psihiki uzorci mentalnih bolesti deluju pomou ili preko
telesnih, a svaki duevni bolesnik je istovremeno i somatski bolesnik. U borbi psihiara i
somatiara, poslednji postepeno dolaze sve vie do izraaja sa napretkom patologije i
patoloke anatomije. Mnoga nauna zapaanja, koja su u to vreme zabeleena, jo su i
danas aktuelna. U to vreme javlja se tendencija lokalizacije funkcija u mozgu., kao npr.
kod Galla. Premda ovaj smer u to vreme nije doneo egzaktne injenice, podsticaj za
nauna ispitivanja u cilju lokalizacije pojedinih psihikih funkcija u pojedinim delovima
mozga vodi ka razvoju i napretku tzv. somatsko.cerebralne psihijatrije.

4.2. Somatsko-cerebralna psihijatrija nemakih autora

Ovom psihijatrije u prvoj polovini 19. veka nema sumnje da je mnogo doprineo opti
napredak prirodnih nauka, a medicini nauna dostignua Johannesa Mllera (Miler),
Schonlein-a (enlajn) i Rudolf-a Virchown-a (Virhov). Tako se postepeno razvija na bazi
naunog napretka medicinsko empririka psihijatrija iji je osniva Griesinger ( 18171868). On ustaje protiv prirodno-filozofskih spekulacija i trai realna empirijska
ispitivanja. On trai, da jednostrano psiholoko posmatranje bude dopunjeno studijama
neurolokih ispitivanja. U svom nastojanju, istie vanost refleksa i na njima izgradjuje
tumaenje izvesnih poremeaja. On ,dodue, u svojoj refleksnoj teoriji jo uvek pati od
nekih spekulativnih zakljuaka, ali uvidja samo neke negativne strane toga, istiui
potrebu za to intenzivnijim patolokofiziolokim istraivanjima. On je propagirao
shvatanje o jedinstvenoj psihozi. Razni uzroci, naime, po njegovom miljenju, mogu
prouzrokovati jedinstvenu psihozu, i prema njemu, nema razliitih nozolokih jedinica. U
svom nastojanju Griesinger je prvi zapravo pokuao povezati u jednu zakonitu celinu i
sredjenu kliniku jedinicu razne na prvi pogled nepovezane i razliite slike psihikih
poremeaja.Prema njegovom miljenju,- a to je tada bilo i miljenje njegovih uitelja u
Francuskoj,- razne psihotine slike samo su etape u toku jednog bolesnog procesa., koje u
svom tipinom razvoju, ukoliko ne prestanu, vode ka apatinoj demenciji. Griesingerova
teorija o "Einheitspsychose" (jedinstvena psihoza) javlja se u toku razvitka naune
psihijatrije i dalje, pa i u novije vreme. Griesinger je, savim ispravno, smatrao, da se
duevne bolesti mogu uoiti samo zajednikim ispitivanjem u kliniko-anatomskom i
fiziolokom smeru. Po njemu, svaki je napredak u neuropatologiji znaio i napredak u
psihijatriji. Zbog toga su se od tada u Nemakoj, a i u drugim srednjeevropskim
dravama, osnivale zajednike neuroloko-psihijatrijske klinike i odeljenja bolnica. To je
tako ostalo sve donedavno, kada je krajem 80-tih godina prolog veka dolo do
razdvajanja neurologije i psihijatrije na posebne discipline ukljuujui i Srbiju. Godine
1865. postao je profesor neurologije i psihijatrije u berlinu, a 1867 godine osnovao je

15

asopis "Archiv fur Psychiatrie und Nervenkrankheiten", obeleevi tako svoje shvatanje.
Griesingerova nastojanja imala su veliki uticaj na razvoj tzv. neuropatolokog smera u
psihijatriji. Tu se istiu naroito i klasina imena: K. Westphal, Th. Meynert i K.
Wernicke.
Vesel (Vesel J,1987) istie da: "Grizingerov udbenik je do danas ostao obrazac za
organsku teoriju psihoza. Autor je na nauni nain obrazloio ranije teorije Hipokrata i
drugih, da su psihike bolesti zapravo bolesti mozga. Njegova shvatanja su i danas
podsticaj svim psihijatrima da patogenezu duevnih bolesti (psihoza) trae u poremeaju
modane funkcije. Autor je uzeo u obzir i druge inioce koji imaju etioloku ulogu u
nastanku duevnih poremeaja, ali je smatrao da kod svake psihoze postoji poremeaj
funkcije mozga. Savremena dostignua psihijatrijske nauke svakim danom potvrdjuju
njegovo shvatanje".
K. Westphal (Vestfal) (1833-1890) nastojao je da studijem mozga obuhvati tumaenje
svih psihikih simptoma i celokupne psihe. On je utro put preciznom klinikom
ispitivanju i patofiziolokom tumaenju. Njegovo ime je jo i danas vezano za neke
klinike simptome i nazive u anatomiji mozga. Th. Meynerth (Majnert), beki profesor
psihijatrije (1835-1892), studira anatomiju i fiziologiju psihijatrijskih bolesti i simptoma.
On je postavio tzv. vazomotornu tezu o razvoju duevnih poremeaja. razliite
vazomotorne smetnje u prednjem mozgu i na bazi mozga dovode do raznih oteenja, pa
prema tome i raznih psihikih promena. Kod kortikalnih promena nastaju, npr.
halucinacije, sumanute ideje itd.,a kod subkortikalnih promena nastaje hipohondrija,
histerija i slino. On u svoj rad uvodi i komparativnu fizioloko-anatomsku metodu i time
doprinosi razliitim naunim saznanjima. Ipak, uz sva ta nasotojanja, ima u njegovom
izlaganju jo dosta spekulativnog, to mu donosi mnoge otre kritike mladjih ispitivaa,
koji Meynerthova izlaganja nazivaju modanom itologijom.
K.Wernicke (Vernike) (1848-1895) ostavio je svojim radom u psihijatriji mnogo toga. On
je nastojao shvatiti duevne bolesti kao neuroloke pojave. Polazna taka u njegovim
teorijskim izlaganjima je njegova teorija o afaziji, i zato pokuava protumaiti psihoze
putem modane mehanike i neurolokih metoda. Wernicke je imao uticaja na mnoge
poznate psihijatre svog vremena, a naroito na Liepmanna (Lipman), poznatog ispitivaa
afazija, na Bonhoeffera, poznatog autora akutnog egzogenog reakcionog tipa i dr.

4.3. Francuska psihijatrijska kola

Danas mnogi autori smatraju posebnom "Francusku kolu psihijatrije". Ovo se na odnosi
samo na 11. septembra 1793.godine koji se obino smatra datumom rodjenja savremene
psihijatrije, kada je Ph. Pinel osobodio lanaca duevne bolesnike u bolnici Bisetr, ime je
farncuska psihijatrija zauzela vodee mesto medju evropskim psihijatrijskim kolama, i
nema sumnje zadraja je ceo 19 vek. Pinelu se uskoro pridruuje Eskirol (an Etjen
Dominik,1772-18409. njih dvojica, kako je ve napred navedeno, su rodonaelnici kole
koja je dala sjajne kliniare poput Moroa de Tura (1804-1884), Falrea ( an Pjer,17941870),, Morela (Benedik Ogist, 1809-1873). Kraj 19. veka je obeleio arko ( an
Martin,1825-1893), profesor na Salperijeri, neurolog ("arkoova bolest"= i psihijatar
poznat po klinikim istraivanjima i demostracijama histerije ( utd se u psihijatrijskoj
internoj kumunikacija dugo zadraao termin "arko" koji su stariji psihijatri za vreme
vizite ukazivali mladjim kolegama na histerian karakter poremeaja kod bolesnika).

16

arko je neposredno uticao na Pjera anea (1859-1947) i Alfeda Binea ( 1857-1911), kao
i na Sigmunda Frojda (1856-1939). Kod arkoa Frojd je proveo nekoliko meseci (oktobar
1885-februar 1866), koji su verovatno bili presudni u njegovoj odluci da u potunosti
napusti prouavanje i leenje neurolokih bolesti i okrene se neurozama. ako mu je
tokom svojih uvenih demostracija pokazao ono to je i sam Frojd nasluivao - da se iza
telesnog simptoma ( a krajem 19. veka to je uglavnom bila "velika histerija", uz kliniku
sliku slinu predstavi koju i danas laik ima o "histeriji": bacakanje, pokreti slini
koitalnim, gr celog tela ili ruke, neosetljivost na bol), krije emocionalni uzrok, seanje
na neki neprijatni dogadja. No, i pored toga to su u Francuskoj ( premda ne samo u njoj),
frojdu poele da se uobliavaju ideje o nesvesnom, potisnutim emocijama, pomeranju, i
potiskivanju emocionalnog dogadjaja i njegovom pretvaranju u telesni simptom- dakle
sve ono to je inilo osovavu njegovih ranih radova posveenih neurozi- francuska
psihijatrija se dugo oprila psihoanalizi (Paunovi RV,1990). Psihoanaliza je due
vremena bila teko prihvatljiva za francuze, oduvek neprijateljski nastrojena prema
germanima, sa snano naglaenim antisemizmom. Delimino je tome doprinela i
Frojdova netrpeljivost prema Pjeru aneu, koji je u isto vreme kada i Frojd uio kod
arkoa, a koga Frojd sve do smrti nijednom nije spomenuo, premda su im se teorijske
postavke o nastanku neuroza, naroito histerije, delimino podudarale. Frojd je bio
veoma osetljiv na svoja otkria, s neskrivenom agresijom je reagovao na svaki pokuaj
njihovog ugroavanja (Paunovi VR,1990). Pjer ane ispitivao je pomalo egzotine
fenomene, kao to su somnabulizam, fuge, amnezije, da bi u svom klasinom delu
"Opsesija i psihastenija", opisao uglavnom fenomenoloki, svoja iskustva sa 335
bolesnika za koje je smatrao da boluju od psihastenije. Za anea su veina simptoma
neurotinih poremeaja posledica nedostatka mentalne energije, to dovodi do
dezintegracije mentalnih funkcija, afektivne inhibicije i poremeaja volje. Krajem 19.
veka francuska psihijatrija dobija veoma jakom konkurenta, nemako-austrijskog
psihijatrija polako preuzima evropski primat, uglavnom zahvavljujui radu Emila
Kaepelina (1856-1926), iji je klasini udbenik psihijatrije ( oko 3000 stranica, u etiri
toma) doiveo brojna izdanja. Francuski psihijatri dugo nisu u potpunosti prihvatali
psihijatrijsu nozografiju, klasifikaciju za koju se zalagao Kepelin. Ona je davala i sada
daje prednost svojim autorima, zbunjujui svojim specifinostima sve one koji
nedovoljno poznaju razlike izmedju nje i drugih psihijatrijskih kola. Jedan od upadljiv
specifinosti francuske psihijatrije u oblasti klasifikacije i notografije je vie pojmova,
nrp. dlire, atimohormia i sl. Po francuskim autorima pojam "dlire" obuhvata "hronine
delirijume", odnosno hronine sumanutosti. Ova nozografska kategorija je specifino
francuska. Prema njihovim interpretacijama "javlja se u starijem ivotnom dobu,
evoluiraju na klasian nain, s periodima mirovanja i reaktivacije, i ne dovode do
shizofrenog deficita" (A Poro, 1984). Sama definicija je jasna, ali do konfuzije dolazi
kada se van Francuske - upotrebi termin "delirijum" kada veina psihijatara obino misli
na stanja tipa delirijum tremensa, sa psihomotornim nemirom, dezorjentacijom, uz
halucinacije i brojne vegetativne poremeaje. Ova stanja francuska psihijatrija naziva
"akutni delirijum" (dlire aigu), po svojim klinikim manifestacijama slian ili identian
sa pojmom koji se koristi i u literaturi na sprskom govornog podruju. Oni isto tako
brojne sumanute psihopatoloke sindrome nazivaju po raznim francuskim kliniarima.
Tako npr. u francuskoj psihijatrijskoj literaturi imamo: Serje-Kapgrasovu sumanutost
interpretacije, halucinacije ilbera Balea, Dipreova sumanutost imaginacije, Kleramboov

17

mentalni automatizam. Ovakva arolika literatura moe svoriti dosta veliku zabunu, s
kojom se sree mladja generacija specijalizanata i psihijatra s obizom na veliki uticaj
francuskih psihijatara na "Beogradsku psihijatrijsku kolu". S napretkom anglosakonske
medicine, pa i psihijatrije poslednjih decenija, naroito pre i posle drugog svetskog rata ,
uticala je da francuska psihijatrija poinje postepeno da zaostaje. Tokom 50-tih godina
prolog veka znaajno je povratila svoje mesto, zahvaljujui inciranju i kasnije razvoju
psihofarmakoterapije. U stvari poronalazak psihofarmaka nesumnjivo je tekovina
francuske psihijatrije; 1950 godine arpantijer je sintetizovao jedan derivat fenotijatina,
uveni Largaktil, koji je dve godine kasnije Labori prvi put upotrebio kao
ganglioplegik, a dva kliniara - an Dele i Pjer Deniker- predano su se dali na
prouavanje novog i ubrzo za njim- novih, koji su uskoro nazvani neuroleptici.
Zahvaljujui upravo ovim lekovima duevne bolnice prestale su da budu ludnice;
psihijatrijska odeljenja su postala slina ostalim klinikim odeljenjima. Nemanja sumnje
da su francuski istraivai veoma ozbiljno shvatili novu epohu psihofaramoterapije.
Inae, francuska psihijatrija posle drugog svetskog rata oerganizuje se oko vie centara,
disciplina, projekata i linosti. Ona je medju prvima u Evropi uradila decentralizaciju
celokupne struke.Stoga ne udi da npr. se Bordu nalazi neki od psihijatrijskih
specijalizovanih cenarata za celu zemlju. Ovde emo navesti neke od njih, koji imaju ne
samo vaan istorijski znaaj ve su i sada aktuelni za francusku psihijatriju.
Kao to su interesanta relativno novija iskustva francuske psihijatrije kole i ona nisu nia
manje znaajnija u istorijskom smislu kao i tokom 19. veka, kada kao i u Nemakoj i u
Francuskoj Eskvirolovi djaci nastavaljaju rad na podruju psihijatrije.Uenici
Esquirolove kole, uglavnom nezavisno od filzofskih smtremljenja, kao to je to u
Nemakoj. Naroito se istiu dva imena: Morel (Morel) i Magnan (Manjan). Od ovih,
A.B. Morel (1809-1873) stie veliki uticaj ne samo na psihijatre nego i na prirodnjake
(prirodoslovce), sociologe, pravnike, na beletristiku i na celokupni intelektualni svet tog
vremena ne samo u Francuskoj.On je, zapravo, postao znaajan i slavan sa svojom
psihijatrijskom teorijom o progresivnoj degeneraciji. Morel je, pod uticajem studija o
nasledjivanju, doao do zakljuka, da zbog delovanja raznih naslednih bolesnih faktora
nastaje progresivna psihika degeneracija. Ona se sastoji u tome, to u prvoj generaciji
nastaje slabljenje duevnog razvoja, javljaju se slaboumnost, osetljivost i razdraljivost, a
u drugoj generaciji javljaju se neuropati; u treoj generaciji melanholiari, manijaci,
halucinanti, sumanuti, a u etvrtoj generaciji epilepsija, duevna rascepljenost, demencije,
idioti. Morelova teza nala je plodno tlo u sudskoj psihijatriji i kriminologiji, ali jo vie u
lepoj literaturi. Tako je pod njegovim uticajem Emil Zola napisao svoj veliki ciklus
romana "Rougon-Maquart". Morel je takodje, sakupio jednu grupu psihoza sa
halucinacijama i sumanutim idejama i nazvao ih "demence precoce" (demans prekos), jer
su se razvijale u mladosti i zavravale s demencijom. Morelovu tezu primenio je u Italiji
Cesare Lombroso (Lombrozo, 1835-1909) u svojim izlaganjima o urodjenom oveku
zloincu, koja je naila i u nemakoj mnogo pristalica. Zasluga je ipak u tome, to su se
mnogi psihijatri posabavili studijama ivota, naroito bolesnih, poznatijih ljudi, te je tako
nastala tendencija k pisanju patografija. Morelov smer, a i Lombosov, dao je podsticaja
ispitivanju socijalnih faktora u javljanju duevnih poremeaja, to je dalo povoda, da se
zapone i o tome voditi rauna u psihijatriji. Magnan (Manjan) je poznat po svojoj teoriji
o etiopatogeneti hroninih sumanutih psihoza gde se sumanuti sindrom odvija u nekoliko
uzastopnih faza sa preciznim opisom svake faze koja prelazi iz jedne u drugu tokom

18

psihotinog procesa. Izmedju ostalih francuskoh autora treba spomenuti Jean Falreta
(an Farle, 1794-1870), koji ve razlikuje cirkularnu psihozu sa maninom i
melanholinom fazom i epileptiku psihozu sa promenom karaktera. kasnije dodaje tome
i alkoholne psihoze.

4.4. Engleska psihijatrijska kola

Neto kasnije, u Engleskoj javlja se interesanta pojava, koliko neurolopka toliko i
psihijatrijska, u osobi John Hughlings Jacksona (Djon Hjuliz Dekson, 1835-1911). On
smatra duevne bolesti kao posledicu razgradnje filogenetskih najmladjih i
najkompleksnijih funkcija. Njegova teorija zasnivala se na Darvinovoj teoriji evolucije i
koja nije u svoje vreme naila na veliki odjek, nego je dola vie do izraaja posle Prvog
svetskog rata, dajui podsticaj nekim novim gledanjima u neurologiji i psihijatriji.
Razumljiviji i praktiniji po svojim koncepcijama bio je Henry Maudsley ( Henri
Mocli,1835-1923). Po svojim filozofskim pogledima evolucionista i pozitivista, ineo je je
svoje psihijatrijske nazore, poglede u delu o fiziologiji i patologiji due, koje je nailo na
veliki ugled u celom psihijatrijskom svetu osmadesetih godina 19. veka. On je tvrdio, da
su duevne bolesti uvek i telesne bolesti, upozorio je na hereditarnu dispoziciju na
istovremeno delovanje razliitih uzroka, na potrebu ranog leenja bolesti, primenjujui
pri tom veoma organizovanu radnu terapiju. Mocli je uneo u englesku psihijatriju sve i
napredan duh i dao je podsticaj za osnovianje modernog psihijatrijskog instituta i bolnice,
koje nose danas njegovo ime.

4.5. Nemaka psihijatrijska kola u drugoj polovini 19. veka

U Nemakoj su neke teze francuskih psihijatara i posle Griesingera nale odjeka. Tako je
Ludwig Kahlbaum (Kalbaum, 1828-1899) pokuaao formirati neke pojedinane duevne
nozoloke jedinice i neki psihijatrijski sistem na empirijskoj i prirodnonaunoj osnovi. na
taj nain je nastala vesania katatonica, pod koju je svrstao, otprilike, one duevne bolesti
koji se i danas ukljuuju u shizofrenu katatoniju. Njegov uenik Ewalad Hecker (Heker,
1843-1909) nastavio je njegov rad i odvojio grupu duevnih poremeaja, koje danas
nazivamo hebefrenom shizofrenijom. U Nemakoj, medjutim, nije neuroloka kola
dovela do eljenih rezultata i tumaenja psihijatrijskih simptoma i sindroma, pa se poela
opet javljati tenja za primenom psihologije i psiholokih metoda. Ve su F.V. Hagen
(1814-1888), neto pre i H. Schlle (ile), poeli sve vie isticati potrebu, da se u
tumaenje psiholokih simptoma uvedu prirodnonaune metode i metode fizioloke
psihologije, koje su tada dobivle na velikom znaaju. Nastavljajui na tim saznanjima, i
na tom novom smeru, Emil Kraepelin (Krepelin) ( 1856-1926) unosi u psihijatrijska
ispitivanja egzaktnu Wundtovu eksperimentalnu psihologiju. Na taj nain, on uspeva
postepeno da integrie tadanju psihijatriju iz neugodne situacije, u koju je dospela, i da
unese mnogo vie kritinog razumevanja, gledajui na psihijatrijske probleme i sa
psihopatolokog i s neuropatolokog aspekta.Krepelin postavlja u centar problema
kliniku sistematiku bolesnih tipova i traenje realnih uzroka bolesti. Velika je njegova
zasluga, to je iz velikog haosa razliitih bolesnika otro ograniio dve velike grupe:
manino-depresivne i bolesnike sa demencijom prekoks. Dok se po pitanju organienja
manino-depresivnih psihoza ugledao na francuske psihijatre, koje smo ve spomenuli,
19

drugu grupu je organiio i definisao sam, skupivi u nju Khlabaumovu katatoniju,

heckerovu hebefreniju, kasnije jo paranoine psihoze, i dao joj naziv dementia precox,
koji je naziv uzeo iz Morelove psihijatrije. Kriterijumi za to organienje, podelu,
klasifikaciju bili su konstatacije da se bolest javlja u mladosti i, po njegovom miljenju,
zavravale su se demencijom. Ova klasifikacija nije nastala odjednom. Ona je plod
dugogodinjeg Kraepelinovog marljivog rada i velikog iskustva, to se najbolje odrava u
njegovom kapitalnom delu: "Lehrbuch der Psychiatrie", koja je doivela devet izdanja.
Kraepelinov udbenik posao je s vremenom opte traen i preveden je na mnoge jezike.
Zasluga kraepelina bila je i ta, to je bio osniva egzaktno objektivne metode posmatranja
psihikih asbnormalnih, uvodei u to prirodnonaunu metodu. On je naime, pod uticajem
Wilhelma Wundta, uveo fizioloku psihologiju kao metodu, a osim toga je dao podsticaj
za eksperimentalno ispitivanje oveka, naroito sa alkoholom, meskalinom i drugim
sredstvima. dalja zasluga Kraepelina je bila i ta, to je dao podsticaj za komparativnu,
transkulturalnu psihijatriju, a i sam je putovao u neke zemlje dalekog istoga ( Javu i
Sumatru), da bi ispitivao rairenost psihijatrijskih poremeaja kod nekih naroda i etnikih
grupa. utvrdio je, da se gotovo sve gotovo sve u Evropi poznate psihoze javljaju i kod
naroda druge boje koe, i pod slinim klinikim slikama. Njegova naroita zasluga je to
je uradio modernu klasifikaciju psihijatrijskih oboljenja i poremeaja, koja se odrala u
glavnim crtama i sa manjim korekcijama, jo i danas, kako u nanovijom ICD-10, tako i u
DSM-IV. U vane Kraepelinove zasluge ubraja se i osnivanje Forchungsanstalta fr
Psychiatrie (Istraivakog zavoda za psihijatriju) u Mnchen-u, gde je bio od 19031924.godine upravnik klinike. U programu i planu Forschungsanstalta najbolje je
obeleena koncepcija poetkom 20-tih godina: treba pronalaziti uzroke i sutinu
psihijatrijske bolesti, kao i sredstva za njihovo spreavanje, ublaavanje i leenje, pri
eme je nauno ispitivanje jedini pravi put za postizanje cilja. U tom cilju kraepelin
samtra da je potrebno: 1.) ispitivanje somatskih osnova duevnih bolesti, somatskih i
antropolokih osobina, razliitih morfolokih osobin i promena krvi, poremeaja izmene
tvari, sastava bolesnih organa, a na prvom mestu mozga; 2.) ispitivanje poremeaja u
sastavu telesnih sokova biolokim metodama, naroito seroloka, endokrinoloka i
bakterioloka ispitivanja, 3.) patolokoanatomska ispitivanja, pri emu je neophodno
uzeti u obzir i ispitivanje zdrave i bolesne supstancije i 4.) Psiholoka ispitivanja, za koja
treba nai jo mnogo egzaktnije metode. Jo mnoga druga ispitivanja, koja nisu ovde
navedena. Na jat nain e se omoguiti i bolji izgledi za spreavanje i leenje duevnih
bolesti u mnogo veem obimu (Lopai R i sar,1959). Kako se iz ovih koncepcija vidi,
Kraepelin je dao savremeni nauni program psihijatrijskoj nauci, jer je dao podsticaj da
se naune metode upotrebe u cilju ispitivanja duevnih oboljenja, njihovih uzroka,
njihovog oblika, patoloke fiziologije, patoloke anatomije, leenja i spreavanja
poremeaja. Kraepelin je bio jedan od prvih, koji je dao i podsticaj ne samo za leenje
nego i spreavanje bolesti, tj. za mentalnu higijenu i preventivnu psihijatriju.
Kraepelinova psihijatrijska u Mnchenu pred poetak I svetskog rata, i posle njega bila je
centar svetske psihijatrije, gde su dolazili psihijatri iz svih krajeva sveta.
Vesel (Vesel,1987) istie da: "Posebno mesto medju velikanima psihijatrije 19. veka
zauzima Emil Kraepelin (Krepelin, 1956-1926). On je osniva nemake klinike
psihijatrije (Hajdenberg, Minhen). Njegov udbenik psihijatrije je tampan u osam
izdanja ( od 1883 do 1909.godine). Opisao je jezgrovnu shizofreniju pod imenom
dementia praecox (1896). Pored toga, opisao je jo 16 klinikih slika psihikih oboljenja.

20

Uveo je kliniku psihologiju u psihijatrijsku praksu. Za mnoge psihijatre, koji se bave

teorijom i istorijom struke, Krepelin je najvei psihijatar u istoriji psihijatrije. Njegova je
zasluga to je psihijatrija nozografsko-klinikim pristupom svrstana u red medicinskih
disciplina i izgubila raniji atribut discipline koja je na granici medicine, fizozofije i
religije". U to vreme Kalbaum (Kahlbaum,1863) opisuje katatoniju, a Neker
(Necker,1871) kliniku sliku hebefrenije.
U drugoj polovini 19.veka mnogi naunici opisuju posebne modane centre "odgovorne"
za odredjene simptome i ponaanje. Od mnogih ovde navodimo Vernikea ( C Wernicke,
1848-1905) koji je opisao modane centre koji obezbedjuju normalnu govornu
komunikaciju.

4.6. Istorijski doprinos S. Freud-a i psihoanalize psihijatriji

Sasvim nezavisno od eksperimentalno psiholokog i materijalistikog pravca u
psihijatriji, javlja se poetkom XX veka, u Beu, novi revolucionar u psihijatrijiSigmund Freud (Sigmund Frojd, 1856-1939). Frojd je u prvom delu svoje karijere bio
ist neurolog i docent neurologije bekog medicinskog fakulteta. Nakon usavravanja
kod Charcota u Parizu (arko) i Bernheima (Bernem), poznatog hipnotizera, u Nancyu,
poinje se Freud baviti studijom histerije i hipnoze. Zajedno sa lekarom praktiarem
Josephom Breauerom (Brojer) utvrdjuje, da histerine (histrionine) smetnje imaju svoj
izvor u tome, to razni potresni doivljaji i druge psihike traume, izbegavajui svesno
seanje, iskrsavaju u obliku nekih telesnih i psihikih simptoma. Ako uspe u hipnozi
nedovoljno seanje na te psihike traume i doivljaje ponovo oivi, dolazi, uz ive
afektivne pojave, do abreadovanja i nestajanja bolesnih simptoma. ovo leenje su nazvali
psihokartartikim leenjem histerinih poremeaja (katharsis). Vremenom se ispostavilo
da pacijenti tokom hipnoze nisu uvek u mogunosti da adekvatno odreaguju, naroito
kada je u pitanuu odnos lekar-pacijent, pa je Frojd uveo metodu slobodnog asociranja.
Ovu metodu Frojd je nazvao psihoanalizom, koja je kasnije, tokom godina, dopunjavana i
usavraavana. Bolji uvi u dubinu duevnog ivota stekao je Freud, kad je metod
slobodnih asocijacija upotrebio i za tumaenje snova.Kao naroito interesantno pokazalo
se pri psihoanalizi, da su doivljaji iz detinjstva, naroito seksualni, esto uzrok
neurotskim simptomima. Na toj konstelaciji razvija Freud svoju teoriju libida, koja
mnogo proiruje obim psihoanalize, ali i stie mnogo protivnika, koji su ga optuivali
zbog panseksualizma. Psihoanaliza se, tokom godina, razvijala i teorijski i praktiki,
emu je najvie doprineo sam Freud, ali i njegovi uenici, kojih je vremenom bivalo sve
viei unutar takozvane slubene psihijatrije.Tako su nastajali potpuno novi razni pojmovi,
od kojih su neki i dalje ostali i postali vrlo vani u psihijatriji, a neki su otpali u
medjuvremnu. Na taj nain, izgradjiavala se postepeno dubinska psihologija, kako se
najee danas naziva freudo-va koncepcija u celini. Od pojmova, koji su ostali kao
sastavni i vani deo te psihologije, treba istai Edipov i kastracioni kompleks, narcizam,
potiskivanje, otpor i prenos, pomak i dr. S razvitkom psihoanalitike kole nastala su, s
vremena i neka razmimoilaenja tesu se neki poznati sledbenici Frojdovi odvojili
osnivajui svoje smerove i kole. To su u prvom redu C.G. Jung, koji je osnovao pravac
analitike i kompleksne psihologije, Alfred Adler, sa svojim individualno-psiholokim,
vie sociolokim smerom. Frojd je svojom dubinskom psihologijom pribliio, produbio i
rairio poznavanje zbivanja u oblasti svesnog i nesvesnog i doprineo tako poznavanju

21

uzroka mnogih psihikih poremeaja i omoguio njihovo leenje. Treba istai da u

poetku nije tzv. slubena psihijatrija, zapravo psihijatrija Kraepelinova koncepcija, nije
pokazivala mnogo interesa za psihoanalizu. kasnije je ak, veina klinikih psihijatara
bila protiv nje. medjutim, Eugen Bleuler (Blojler, 1857-1936), ciriki psihijatar uveo je
Freudove psiholoke koncepcije u kliniku psihijatriju i tako stvorio most izmedju
dotadanje slubene klinike psihijatrije i psihoanalize, doprinosei time napretku
psihijatrije u teorijskom i praktinom pogledu. Zasluga je Belulerova, to je u
Krepelinovoj klasifikaciji endogenih psihoza izvrio neke promene, koje su postepeno
primenjene u celoj svetskoj psihijatriji. On je, pre svega,, zamenio Krepelinov naziv
dementia precox nazivom shizofrenija, promenivi i dopunivi neke karakteristike te
bolesti, a ostim toga je rairio opseg bolesnih slika, koje spadaju u grupu shizofrenije.
Bleulerova psihijatrijska izlaganja poela su posle prvog svetskog rata bobijati na terenu,
i njegov udbenik preveden je na sve vanije jezike, dajui opti pravac psihijatrijskom
shvatanju i psihijatrijskoj nastavi u celoj kontinentalnoj evropi, a i izvan nje.
U razvoju psihijatrije u vreme I Svetskog rata treba posebno spomenuti jo dva uvena
psihijatra, jer su njihova dela veoma mnogo uticala na razvoj psihijatrije i istu su
znaajno dopunili. To je u prvom redu K. Jaspers sa svojom knjgom "Allgemeine
Psychopathologie" (Opta psihopatologija") koja je izila u prvom izdanju 1913, a u
poslednjem izdanju 1948.godine. Retko je koa knjigaiz teorijsko-praktine
psihopatologije osvojila psihijatrijski i psiholoki svet i oduevila ga svojim jasnim
prikazom psihopatolokih pojmova i psihikih zbivanja kao to je uinila ova knjiga. Ona
je u sutini dala najbolju sintezu psihopatolokog i psihijatrijskog znanja. Ova knjiga je
za vrlo kratko vreme postala najvie itani bestceler za uvod u psihopatologiju i
psihijatriju. Drugo epohalno delo bila je knjiga Ernesta Kretschmera (Kremer, 1888)
"Korperbau und Charakter" (Gradja tela i karakter), koja je izila u prvom izdanju
1921.godine. U ovoj knjizi je kretschmer istakao morfoloko-fizioloku i psiholoku
celinu individua, ukazujui da konstitucionalna matica povezuje psiholoke fenomene s
funkcijama mozga, endokrinim sistemom i optom strukturom tela.U toj svojoj
koncepciji postavio je Kretschmer poznate antropoloke tipove, koji se jo koriste u
strunoj psihijatrijskoj literaturi.

4.7. Ruska psihijatrijska kola

U Rusiji su se, krajem XIX i poetkom XX veka, razvila dva psihijatrijska centra:
moskovski i pretrogradski. U oba mesta,razvoj evropske psihijatrije, naroito nemake,
ostavio je dubok trag, premda je postojala tendencija samostalnog gledanja na neka
pitanja. tako je to bilo i kod tvoraca klinike ruske psihijatrije S.S. Korsakova (18331900). Njegovoa nozoloka koncepcija vremenom se sve vie priklanjala Krepelinovoj,a
ipak, sudei po posmrtnom izdanju njegovog Kursa po psihijatriji (1901), imala je vie
materijalistiko shvatanje o psihijatrijskim poremeajima, koja su za njega somatske
bolesti, kod kojih je obolio i nervni sistem. On je traio, da se svaka bolest ispituje
etioloki, patoloko-anatomski i kliniki i da se vodi rauna o leenju.Korsakov je
odbacivao prognostiki i terapijski nihilistiki stav Krepelinov i evropske psihijatrije, koji
je dominirao krajem deventestog i poetkom dvadesetog veka. Njegovo je ime vezano u
svetskoj literaturiza opis amnestikog sindroma kod polinerutike, posebno alkoholne
psihoze, koja je nekoliko godina kasnije dobila njegovo ime. Korsakov je osniva

22

moskovske psihijatrijske kole, iz koje su kasnije izili Serbskij, Baenov, Suhanov,

Ganukin, Gurvi, Giljarovski i dr (Lopai R i sar.,1959). Drugu kolu, pretrogradsku,
moemo nazvati i refleksolokom. kako samo ime kae, uticaj fiziologa bio za razvoj te
kole od velike vanosti. Ovi fiziolozi su bili I.M Seanov (1829-1905), sa svojom
naukom o refleksolokim mehanizmima mozga, N.E. Vedenski (1850-1923) i A.A.
Uhtomski. Izrazit predstavnik neuroloko-psihijatrijskog smera te refleksoloke kole bio
je V.M. Behterev (1857-1927) koji je nastojao da refleksolokim mehanizmima objasni
razvoj duevnih poremeaja.. No, Behterev je posvetio panju vie neurolokim
problemima i neuropatologiji, te nije uticao toliko na razvoj psihijatrije, premda je bio
izvrstan kliniar. Daleko vie znaaja stekao je predstavnik refleksoloke kole I.P.
Pavlov (1849-1936). Uenik I.F. Cyona (Cion), naslednika ve pomenutog fiziologa
seanova, pa Heidenhainma (Hajdenhajm) u Breslau i Ludwiga u Leipzigu, istakao se
napre svojim radovima na fiziologiji probave, sekavi u to vreme velike zasluge, tako da
je 1904. godine dobio Novelovu nagradu. Od 1900. godine poeo se vie baviti viom
nervnom delatnou, i tako se razvila njegova nauka o uslovnim refleksima. Medju
drugim komplikovanim problemima, Pavlov se poeo baviti eksperimentalnom
psihologijom i psihopatologijom ivotinja, a kasnije i ljudi. Rezultat dvadesetogodinjeg
marljivog rada bilo je delo "Predavanja o radu hemisfere mozga"(1927), kojim je stvorio
mesto izmedju fiziologije vie nervne delatnosti i psihijatrijske klinike. Kao izlaznu taku
prihvatio je opaanje, da se modana kora moe dovesti u eksperimentalnim uslovima u
stanje koenja, inhibicije, sa prolaznim gubitkom svih psihikih refleksa i tako izazvati
eksperimentalnu neurozu.Ova neuroza se po Pavlovu manifestuje slabljenjem oba glavna
nervna procesa, procesa razdraenje i procesa inhibicije, svakog za sebe ili oba u isto
vreme, pri emu nastaju razliite kombinacije slika bolesti. To zavisi i od naroitog tipa
eksperimentalne ivotinje, pored aktuelnih patogenih momenata i faktora. Prema
procesima inhibicije i razdraenja (koenja i uzbudjenja) prema njihovom odnosu,
pokretljivosti, labilnosti i sporosti, Pavlov razlikuje etiri tipa ivotinja, iji se tipovi
slau, uglavnom, sa starom Hipokratovom podelom temperamenata. Poslednjih godina
svog rada Pavlov se bavio i tipolokim i konstitucionalnim faktorima kod ivotinja i
oveka. Ta npr. kod nekih ivotinja brza promena ritma uzbudjenja i inhibicije, nadraaja
ne prouzrokuje posledice i kod eeg ponavljanja , dok kod drugih deluje patogeno ve
posle jednog ponavljanja. S druge strane, moe kod oveka slabljenjem procesa
uzbudjenja, razdraenja, s njegovim preterivanjem i sudarom sa procesom inhibicije,
dovoditi do sna, hipnotikih stanja, narkolepsije, katalepsije i katapleksije. patoloku
labilnost, th. preteranu pokretljivost i uzbudjenje ivotinja, analogizira Pavlov sa tzv.
Reiz-schwche, tj. abnormalnom i pojaanom osetljivou i reaktivnou oveka (Lopai
R i sar.,1959, str.13). Pavlov je skrenuo panju i na mogunost tumaenja i drugih
bolesnih slika i stanja kod oveka. Tako, neurasteniju, histeriju, psihasteniju, maninodepresivnu psihozu i shizofreniju tumai metodom uslovnih refleksa u smislu tipova vie
nervne delatnosti. Njegovi djaci nastavili su rad u tom pravcui rairi su ga preko
ingerencije i prvobitnih stavova i samog pavlova. Van svake sum,nje, da se moe
pokuati primeniti Pavlovljeva teza i da da je to uspelo u izvesnoj meri,npr. kod kod
komocione psihoze (Lopai R i sar,1959). Psihijatrijska kola u Rusiji (Sovetskom
savezu) i posebno njen protagonista Ivanov Smolenski, smatra pavlovljevu tezu o
tumaenju psihopatolokih szivanja najboljim nainom tumaenja patogeneze psihikih
poremeaja, jer najbolje odgovara tada vaeim principima dijalektikog materijalizma,

23

koji je i danas aktuelan. Po njemu Pavlovljeva teza garantuje jedinstvenost i identinost

fizikih, fiziolokih i psihikih fenomena na materijalistikoj osnovi
.

4. 8. Anglosaksonska psihijatrijska kola

O anglosaksonskoj psihijatriji ve je bila rei u interpretaciji Henderson-a D. i Gillespiea RD (1950). Kada je u pitanju posebno psihijatrija u SAD, treba naglasti da se ona
razvijala paralelno sa evropskom. Kraepelinova koncepcija, i kasnije Bleulerova,
poetkom XX veka, bila u celini primana, s nekim promenama, koje su odgovarale
tamonjim prilikama. Postepeno su nastale u psihijatrijskom shvatanju odredjene
promene, koje su vezane za dva imena: Adolfa Mayera i Cliforda Beersa. vajcarat
poreklom, Adolf Mayer (Majer (1866-1950) prenio je Bleulerove poglede u SAD. Pod
njegovim uticajem praktine amerike filozofije, i stekavi u SAD velika psihijatrijska
iskustva kao nauni radnik i profesor na John Hopkinsonovom univerzitetu u Baltimoreu,
poeo se vie okretati ka socijalnim faktorima u tumeenju pojavei razvoja duevnih
poremeaja, na vanost socijalnog ivota oveka kao linosti i na znaaj medjusobnog
odonsa i ponaanja unutar ljudskog drutva. Tako se postepeno razvijao novi psihijatrijski
pravac, koji se naziva dinamiko-bioloki. Sve to se u ljudskom drutvu razvija, pa i
psihiki poremeaji, ukoliko nisu vezani za organski bolesne procese, a neki put donekle
i taj proces, odraz je reakcija na dinamizam, koji nastaje kao posledica medjusobnog
odnosa ponaanja, previranja, medjusobnog uticaja, bilo sa aspekta fizioloko-biolokog
ili psihiko-biolokog. Zbog toga psihijatar treba da ima u vidu aktivnosti i dranje
pacijenata kao medjusobno delovanje individualnog organizma, njegove adaptacij i
njegove ivotne situacije. Mayer gleda na ovekov organizam kao na bioloki fenomen,
gde fiziki, socijalni, hemijski i psihobioloki faktori deluju jedinstveno. Zbog toga su
etioloki faktori, koji remete tu celinu, mnogostruki i veoma razliiti. Bioloke faktore
treba studirati, ali isto tako i socijalne momente, jer je ovekov ivot zbir biolokih
socijalnih reakcija. Duevne bolesti su su psihobioloki odgovor na specijalnu
kompleksnu ivotnu situaciju. Psihijatrijski poremeaji ne mogu biti rigidno uokvirene
ablonske slike, one se stalo menjaju. Koncepcija A. Maxera, koja je pribliila pojam
neuroza i psihoza, dobila je u SAD uglavnom opte priznanje. Neki su psihijatri pokuali
jo vie produbiti njegovu koncepciju, kao npr. Masserman i dr. Prema maxerovoj
koncepciji, uglavnom je sastavljena klasifikacija psihikih poremeaja u SAD. Ona
uglavnom deli sve psihijatrijske poremeaje u tri grupe: 1.) Bolesti prouzrokovane ili
povezane sa slabljenjem ili drugaijim poremeajima funkcija modanog tikiva. Iz toga
oteenja funkcija rezultira akutna ili hronina klinika slika ( intoksikacije, infekcije,
traume i druga organska oteenja); 2.) Bolesti bez jasno definisanih fizikih uzorka ili
strukturalnih promena u mozgu psihogenog porekla. Ova grupa obuhvata veliki deo
psihikih reakcija, psihoneurotskih bolesti i poremeaja linosti i 3.) trea grupa obuhvata
sve defektne prenatalnog ili postatalnog porekla. Uglavnom na ovim koncepcijama
izrasla je uveka klasifikacija psihijatrijskih poremeaja i poremeaja ponaanja u vidu
dijagnostiko-statistikog prirunika amerikog udruenja psihijatara koja je do sada
doivela etiri verzije kao DSM-IV.
Ideje Cliforda Beersa ( 1876-1943)(Birz) poetkom prolog veka imale su u Evropi
mnogo uticaja, jer su dale podstrek za razvoj i koncepciju mentalne higijene. Od samog
poetak uloga mentalne higijene je shvaena kao veoma kompleksn proces, veo koristan i

24

danas se ne moe zamisliti neki narod , koji nije program mentalne higijene postavio na
jedno od najvanijih mesta zdraavstvne politike pod razliitim nazivima, zatita i
unapredjenje mentalnog zdravlja, preventivna psihijatrija, sektorska psihijatrija i sl.
Kampanja zatvaranje psihijatrijskih bolnica koju je pokrenu F. Bazalia (1968) u Italiji
imala je za cilj humanizaciju i demokratizaciju institucionalne psihijatrije i njeno
vraanje istorijskoj ulozi da su sva znanja i sposobnosti u slubi ljudskih potreba (Kokara
G,2006).

5. Krai istorijski pregled terapije u psihijatriji

Uprokos oiglednog napretka psihijatrijske nauke u razliitim pravcima i koncepcijama,
i pored izvanrednog napretka prirodnih nauka na svim podrujima, posebno fiziologije i
patoloke fiziologije, i pored usavravanja medicine u celini, leenje duevnih
poremeaja ostalo je skoro sve do I Svetskog rata gotovo nepromenjeno. Do tada su se
uglavnom primenjivale tople trajne kupke, hladni tuevi, masaa, elektrina struja,
hipnotika, sredstva za povraanje i ienje.Terapijske procedure u antikoj grkoj
odraavale su stanje duha te epohe koristei se ritualima isterivanja zlih duhova iz tela
preko upotrebe trave, masaa, kupki, fizike aktivnosati, distrakcije (Kokara G,2006). U
vreme Rimske imperije Augustin (354-430) isticao je znaaj psihoterapije i socijalne
rehabilitacije psihijatrijskih bolesnika. Kod endogenih bolesti moramo smatrati nastali
fatalizam bar donekle odgovornim. On je nastao, verovatnno, precenjivanjem, a i
nedovoljnim poznavanjem hereditarnih faktora kao uzroka bolesti, a zanemarivanjem
delovanja drugih naroito peristatinih faktora, naroito socijalnih inilaca. Ipak moramo
izuzeti od fatalizma one psihijatre, koji su po predlogu direktora jedne njemake duevne
bolnice, G. Simona, desetak godina pre poetka prvog svetskog rata, tj. na poetku 20.
veka,ne obazirui se na medikamentne i druge metode leenja, organizovali terapiju rada,
ustajui energino protiv teza Neussera (Nojser), koji je pre toga forsirao leenje akutnih,
naroito endogenih psihoza, leanjem. G. Simon i njegovi saradnici i sledbenci uspeli su
zaposliti 85% akutnih psihotinih pacijenata, a hroninih bolesnika jo vie, to je bio
zapanjujui uspeh. Kasnije su Simon i njegovi djaci donekle modifikovali nain leenja,
to su terapiju radom provodili posle terapije insulinom i okovima ili paralelno.
Vremenom je terapija radom postala metoda izbora, i ostala je takvom veoma dugo. I
danas se ovaj oblik okupacione i radne terapije primenjuje irom sveta, naroito kod
stacionarnih i poluhospitalnih pacijenata. Treba istai i injenicu da je terapija radom bila
praktikovana u znatno ranije, ak i do stotinu godina pre, npr. u Belgiji (Gheel), ali nije
bila sitematizovana i onako organizovana kao to je to uinio G. Simon.
Poetkom XX veka zabeleeni su i prvi vei uspesi u leenju duevnih bolesnika
primenom barbiturata, elektrokonvulzivnom terapijom, to je lekare i osoblje duevnih
bolnica podstaklo da sa vie optimizma bave menatalno oblelima. Prva nauno
obrazloena terapija duevnih bolesnika zapoinje zapravo uvodjenjem leenja
progresivne paralize malarijom, 1917. godine pod rukovodstvom J. Wagner-Jaureggom.
Ovoj terapiji prethodili su brojni eksperimenti na bekoj psihijatrijskoj klinici raznim
sredstvima, koja su kod progresivne paralize ostala bez uspeha. Medjutim, ovi
eksperimenti su uticali na terapijsku incijativu i sruili su zauvek dotadanji fatalizam i
nihilizam. Kao to je navedeno, bila su primenjivana razliita sredsta u cilju terapije i kod
organskih i funkcionalnih psihikih promena, pogotovu to je i do tada farmaceutska

25

hemija znaajno napredovala. Jedno vreme u terapiji su se koristili endokrini preparati,

zatim podraajna terapija, ali sa malo uspeha. Veliki preokret nastaje uvodjenjem insulina
1933. godine. U stvari Manfred Sakelu je na bekoj psihijatrijskoj klinici posle
viegodinjih eksperimenata uveo je insulin.Istovremeno je Meduna u Budimpeti
pokuao leenje najpre kanforom u intramuskularnim injekcijama, da bi 1933. godine
preao na ubrizgavanje kardijazola, koji dovodi do epileptikih napada i deluje povoljno
na leenje endogenih psihoza. Godine 1937. su italijanski autori H. Cerleti (erleti) i Bini
uveli elektrinu aparaturu kojom su mogi takve epilptine napade izazvati mnogo
jednostavnije i sa jo boljim terapijskim rezultatima nego ubrizgavanjem kardijaza. Ova
terapija usavrena je jo istovremenom primenom kureare i drugih preparata, koje metode
su smanjile nezgodne komplikacije kod epileptinih greva primenom EKT. Obe metode,
insulinska i EKT, kasnije su postale optim dobrom psihijatrijske terapije endogenih
psihoza i drugih psihikih poremeaja. Sve do rutinskog uvodjenja neuroleptika sredinom
50-tih godina prolog veka, ove dve metode bile su do tada najsavremenija terapija u
psihijatriji. Kasnije se naputa insulinska terapija, a za EKT su bolje definisane indikacije
i poboljana je tehnika njene aplikacije. Ovde takodje, treba istai da je jo 1923. godine
vajcarski psihijatar Klaesi (Klezi) predloio leenje u psihijatriji dugotrajnim snom u
fazama od 8-14 dana. U tu svrhu upotrebljavana je najpre barbituratni preparat
Sominifen, koji je kasnije zamenjen drugim preparatima. Ova metoda je teko uspevala,
jer je bila praena odredjenim komplikacijama i traila je dosta edukovanog i uvebanog
personala. Medjutim, uvodjenjem manje opasnih neuroplegika i drugih preparata
(Hlorpromazin, Nazanin, Rezerpin), naroito posle drugog svetskog rata, poele su se
primenjivati tzv. hibernacije ili kure spavanja, koje traju 14-30 dana i relativno se dugo
primenjivala kod tekih endogenih psihoza. Veliko iznenadjenje u terapiji endogenih
psihoza donela je hiruka terapija, koju je incirao portugalski psihijatara E. Moniz 1936.
godine. Anglosaksonski psihijatri, u Velikoj Britaniji i u Americi, prihvatili su ovu
metodu s entuzijazmom, i prvi rezultati pokazivali su veoma uspene perspektive.
Naroito su ameriki autori Freeman i Watts (Frimen i Vots) poeli sa velikim
oduevljenjem da govore o psihohirurgiji kao posebno savrenoj terapijskoj metodi.
nakon nekoliko godina velikog oduevljenja i vie hiljada prefrontalnih leukotomija,
kako se ta metoda obino naziva, poela je dobijati kritiniju indikaciju. Ova metoda se u
poslednje vreme upotrebljava izuzetno i to samo kod nekih hiperkinetikih sindroma i
psihoza.
5.1.Istorijski pregled psihofarmakoterapije
Prema Plingeru, zaeci psihofarmakoterapije datiraju iz krepelinove stvaralake ere,
koji je svojim radom "Uticaj nekih medikamenata na psihike fenomene" ( 1892) moe se
smatrati utemeljivaem "farmakopsihijatrije". Bark smatra da istorija
psihofarmakoterapije poinje sa Moreau de Tpursom, koji je pre vie od 140 godina
(1845) podvlai ulogu brojnih farakolokih supstancija u modifikaciji psihikog ivota
oveka. Od toga doba ova oblast, disciplina se navodi u literaturi pod razliitim imenime
medju kojima se najee sreu neurofizioterapija, farmakopsihijatrija i biopsihijatrija,
dok se u poslednje vreme u psihijatriji za metod njene praktine primene ustaljuju se
pojmovi hemioterapije i psihofarmakoterapije (Milovanovi D.,Milovanovi S.,2005).
Kao to je ve navedeno pronalazak hlorpromazina (Largaktila) imao je veliki odjek u

26

klinikoj psihijatriji. Stoga se s pravom od veine autora ovaj dogadjaj uzima kao stvarni
istorijski poetak razvoja moderne psihofarmakologije. Ovaj savremeni lek sisntetizovali
su Charpentiere i sar.1950. godine u Francuskoj. Sledee godine francuski psihijatar
Laborit je pri primenio ovaj lek u klinikoj psihijatriji za vetaku hibernaciju. U
terapijske svrhe lek su prvi primenili Delay i Deniker 1952. godine. Iz ove godine
datiraju prvi publikovani radovi o ovom psihofarmaku koji se i danas koristi u klinikoj
praksi. Od samog poetka primene ovog leka bilo je jasno da se ne radi samo o
simptomatskoj terapiji za ublaavanje agitacije i anksioznosti, ve predstavlja istinski lek
u hemioterapiji psihijatrijskih poremeaja sa selektivnim kompleksnim mehanizmom
delovanja. Godinu dana kasnije javlja se prvi rad o njegovim farmakodinamskim
osobinama. Skoro istovremeno dok je u evropskim zemljama nastavljena primena i
prouavanje hlorpromazina, u SAD je poela primena rezerpina u psihijatrijskoj praksi.
Sve do 1956. godine nastavljena je briljiva primena oba navedena medikamenta u
tretmanu prvenstveno shizofrenih psihoza. Uveliko se isputuju indikaciji ,mogue
kontraindikacije, naini doziranja i moguih neeljenih reakcija. U prvo vreme
uglaavnom su se koristili neuroleptici ili u kobinaciji sa insulinskom i EKT terapijom. U
prvoj deceniji u hemijoterapiju pored hlorpromazina, rezepina, uvode se levopromazin,
zatim haloperidol. Posle toga sledi faza sinteze itavog niza novih fenotijazina (
tiopropreazin, flufenazin i dr.). Skoro u isto vreme, 50-tih godina prolog veka pored
neurolektika, dolazi do uvodjenja u kliniku praku antidepresiva, koji predstavljaju drugu
veliku pravih psihofarakolokih sredstava. Period od 1952. godine i nadalje, karakterie
se porastom interesovanja za otkriem i snintezom sve specifinijih antidepresivnih
lekova. I ovu aktivnost je takodje pratilo kolebljivo oduevljenje za sredsta iz reda
antidepresiva razliitog hemijskog porekla.
Robitzek i saradnici dali su prve opise o uticaju ipronijazida ( tuberkulostatika) na
raspoloenje tuberkuloznih pacijenata. Iste godine, 1952. Zeller i saradnici doli su do
otkria na ovaj lek inhibira aktivnost enzima monooksidaze. Pet godina kasnije Kuhn je
zapazio antidepresivna svojstva imipramina. Ovaj preparat je reprezent niza kasnije
sintetizovanih triciklinih jedinjenja sa izrazitim antidepresivnim svojstvima.
Milovanovi D i Milovanovi S. (2005) zakljuuju da: "Dosadanji spektar
antidepresivnih preparata predstavlja nesumnjiv napredak u podruju terapije depresija.
To potvrdjuje i inenica da je elektrokonvulzivna terapija u velikoj meri potisnuta". Prvi
anksiolitiki i miorelaksantni efekti, izazvani esterima glicerola, uoeni 1946. godine,
posluili su kao najbitnija svojstva posebne grupe lekova koja se oznaava imenom
anksiolitici, ataraktici ili mali trankvilizeri. Na elu ove grupe dugo su stajali meprobamat
i hidroksizin. Kasnije su joj prikljueni benzodijazepini i u poslednje dve decenije
nebenzodijazepinski anksiolitici. Neki drugi psihotropni lekovi, kao npr. psihodizleptici
(LSD-25 i dr.), premda nisu uli u veu kliniku primenu, oni su podstakli istraivae na
izvanredan teorijski interes u psihijatriji. Ova istraivanja nastavljena su vie decenija u
kontinuitetu. Istorijski je zanimljiva hipoteza Wooleya i Shava o poremeajima u
metabolizmu neurotransmitera, npr. serotina, kao mogui uzrok u nastanku shizofrenije.
Pre toga konstuisana dopaminska hipoteza shizofrenije. Poslednjih nekoliko decenija
psihotropni lekovi pokrenuli su i brojna druga fundamentalna istraivanja u genetici,
molekularnoj biologiji, bihemiji, neurohemiji, neurofiziologiji, psihofiziologiji. To e
omoguilo da se u interdisciplinarnoj saradnji sa psihijatrijom odredjenije i

27

dokumentovanije razmatraju se osnovni principi poremeenog ponaanja oveka

(Milovanovi D, Milovanovi S.,2005).
Prvobitnu fazu oduevljenja, koja je inae, karakteristina za svaku novu terapijsku
metodu, nastupa faza energikog suprostavljanja hemioterapiji. Na kraju u treoj etapi
moe se bez preteranih emocija i oduevljenja govoriti o realnom mestu koje ovoj metodi
pripada. Poslednja decenija u odredjenom smilu predstavlja treu fazu u razvoj
psihofarakoterapije, koju obeleava sinteza i uvodjenje u kliniku praksu veeg broja
novih, tzv. atipinih antipsihotika i nove generacije antidepresiva sa drugaijim
mehanizmom delovanja i efekasnosti u odnosu na klasinu paletu antipsihotika i
antidepresiva. Proteklih pola veka pruilo je veliki broj injenica i klinikog iskustva,
koji su potvrdili nesumnjivu prednost ovog oblika terapije u psihijatriji. Neki autori ovaj
doprinos farmakoterapije smatraju epohalnim (Milovanovi D, Milovanovi S.,2005).
Sigurni i brojni pozitivni efekti ovog oblika terapije, doveo je do znaajnog preporoda u
psihijatrijskim ustanovama. One su se tokom poslednjih nekoliko decenija modernizovale
i u potpunosti su izmenile svoj unutranji lik i postale su savremene medicinske ustanove
u pravom smislu rei. Nema sumnje da se zahvaljujui psihofarmacima, da su stovreni
liberalniji stavovi prema duevnim poremeajima. Druge terapijske metode su dobilne na
veenjem znaaju. Sve je to doprinelo savremenom multidimenzionalnom tretmanu u
psihijatriji. Dolo je do osnivanja velikog broja modernih vanbolnikih i prelaznih
psihijatrijskih institucija. Puena je moguost za praenje pacijenata i prevenciju recidiva
bolesti, kao i uvodjenje brojnih novih metoda u primarnoj prevenciji.
5.2. Osvrt na istoriju psihoterapije
Primena psihofarmaka je omoguila humanizaciju atmosfere u psihijatrijskim bolnicama
i podsataka da se zapone sa intenzivjim razvojem primene i drugih metoda, pre svega
psihoterapije, individualne i grupe, zatim socioterapije, radne i okupacione. Ovo je
znaajno omoguilo skraivanje duuine bolnikog leenja i mogunost mnogim
bolesnicima duevnih bolnica da se lee van njih i ive u prorodnom okruenju.
Ve su lekari starih naroda, kao Hipokrat, Avicena i drugi, preporuivali u leenju
psihikih poremeaja psihoterapiju. Leenje po hramovima, manastirima, samostanima
od strane arlatana i laika, bila je takodje psihoterapija svoje vrste, ponekad ak i
uspena. S Freud i psihoanalitika kola do pre poeta prvog svetskog rata, a i posle
njega, bavi se psihoterapijom nekih funkcionalnih psihikih smetnji, naroito neuroza.
Time se bave i drugi psihijatri, koji primenjuju razliite, druge psihoterapijske metodepersuaziju, sugestiju, hipnozu, autogeni trening i sl. Tek kasnije zapoinje psihoterapija
endogenih psihoza, naroito u Americi, gde su endogene psihoze, prema dinamikoj
koncepciji, postavljene kauzalo vrlo blizu neurozama. Posle drugog svetskog rata nastaje
u Americi, a donekle i u Evropi, proirenje psihoterapije i na endogene i na druge vrste
psihoza. Pored toga psihoterapija se proiruje sve vie na tzv. organske neuroze, kod
psihosomatskih poremeaja. Danas, stvarajui program terapije kod nekog psihijatrijskog
poremeaja, ne moemo ga zamisliti bez kompletnog leenja: medikamentoznog, uz
prikladnu psihoterapiju i terapiju radom, okupacionu i rekreativnu terapiju, ukljuujui i
rad sa porodicom i potrebnom socijalnom rehabilitacijom i poboljanjem kvaliteta ivota.
Takodje treba naglasti da do kraja prve polovine prolog, 20. veka, psihijatrijska terapija
bila je uglavnom zavodska, bolnika terapija. Tipovi zavoda, bolnica, a pre toga i azila,

28

postepeno su se modernizovali, zajedno sa razvojem drugih, optih i specijalnih bolnica i

razliitih oblika vanbolnike psihijatrije i prelaznih ustanova. Polovinom 50.-tih godina
20. veka, preovladao je paviljnonski tip psihijatrijskih bolnica, a kasnije se formiraju
prijema, akutna odeljenja, zatim odeljenja sa standarnom negom i rehabilitacijom sa
ambulantnim jednicimama. Pshoanaliza uvela analitiku psihoterapiju u ambulante i
dispanzere. napredak u terapiji psihijatrijskih poremeaja i osnivanje vanbolnikih slubi
uz psihijatrijske bolnice ili kao samostalne organizacije postavili su psihijatriju u tom
pogledu u red svih drugih medicinskih struka. Danas se jasno vidi da je to bio jedini i
ispravni put, da bi postepeno dolo do smanjivanja odijuma i stigmazizacije, koji je pre
toga veoma dugo pritiskivao psihijatrijske azile i bolnice (Lopai R i sar.,1959). Vredna
je panje dans istorijska injenica da je tokom poslednjih 5 do 6 decenija dolo do
ekspanzije razliitih oblika individualne i grupne analitike terapije i drugih
psihoterapijskih metoda. U proteklom periodu izvrena je znaajna evaluacija njihove
efikasnosti u tretmanu razliitih psihopatolokih sindroma. Poslednje dve decenije neto
je smanjeno interesovanje za psihoanalitiku psihoterapiju, i to pre svega za klasinu
psihoanalizu u korist kognitivne, bihevioralne, sistemske porodine i brane terapije i
drugih psihoterapijskih metoda.

6. Dobitnici Nobelove nagrade u psihijatriji

i druga vana istorijska dostignua
Kako Vesel (Vesel J.,1987) istie: "Zasluga za veliki napredak u psihijatriji u prvoj
polovini 20. veka pripada i naunicima koji su postigli velika dostignua u oblasti
funkcionisanja mozga. Pomenuemo samo neke od dobitnika Nobelove nagrade. Pavlov
je 1904. godine nagradjen za izuavanje varenje u izdvojenom eludcu. Taj njegov
pronalazak e kasnije da se razvije u uenje o uslovnim refleksima i bie osonova za tzv.
bihevior terapiju u psihijatriji. Kamilo Goldi, Santijago Ramon i kahal (Camilo Golgi,
Santiago ramon i Cajal) su 1906 godine dobili nagradu za dostignua u oblasti histologije
neurona. arls Scot erington i edgar Edrijan ( Charles Scott, Sherington, Edgard D
Adrian) su 1932.godine nagradjeni za objanjenje funkcionisanja neurona. Del i Levi (
H.H. Dale, O. Loewi) su 1936. godine dobili nagradu za dostignua u oblasti
funkcionisanja neurotransmitera. Nagradu za izuavanje diencefalona i psihohirurgije
dobili su Egar Moniz i Hes ( Egar Miniz, W R Hess), Ojler, epen, Kac i Akselord (NS
Euler, Chelpin, B, Katz, J. Axelrod) su 1970. godine nagradjeni za dostignua u oblasti
izuavanja neuromiine transmisije i dr".
Posebno znaajni datumi u istoriji psihijatrije su otkria etiologije i terapije progresivne
paralize. Hijedo Noguki (Hideyo Noguchi, 1857-1940) je 1913 godine u mozgu
progresivnog paralitiara otkrio bledu sprirohetu. Vagner jaureg (Wagner Jaurreg) je
1927.godine uspeo da izlei tu bolest koristei terapiju malarijom. Za to dostignue dobio
je Nobelovu nagradu. Ta godina (1927) je znaajna za istoriju psihijatrije jer je prvi put u
istoriji medicine jedna psihoza (simptomatska progresivna paraliza) izleena kauzalno. U
drugoj polovini 19.veka u Engleskoj se utemeljuje evolucionizam. Pod uticajem arlsa
Darvina ( Charles Robert Darwin, 1809-1862) i filozofa Spensera ( Spenser, 1820-1903),
neurologa Deksona (H Jackson, 1835-1911) i psihijatar Modzli ( Maudlsley, 1835-1923)
stvaraju evolucionistiku kolu u neurologiji i psihijatrij. Njihova osnovna ideja da u toku
evolucije centralnog nervnog sistema mladje (nove) strukture integriu starije (inhibiu
29

ih). U sluaju psihike bolesti dolazi do oteenja nove strukture ( kore mozga) i starije
strukture preuzimaju funkcionisanje ( disolucija). Ako je lezija organska, bolest je
ireverzibilna. Ako je lezija funkcionalna, dolazi do revolucije, tj. do izleenja. U istom
periodu, pod uticajem upeatljivih anamnestikih podataka o hereditarnom optereenju,
stvara se vrlo uticajna kola u psihijatriji koja mentalne bolesti shvata kao nasledne.
savremena dostignua humane genetike neke opisane stavove potvrdjuju, a neke negiraju.
U 20. veku je dolo do otkria koja su bitno uticala kako na razumevanje nastanka
psihikih oboljenja, tako i na leenje i rehabilitaciju. Veliki doprinos u razumevanju
etiopatogeneze psihikih poremeaja dao je osniva psihoannalize Frojd ( Sigmund
Freud, 1856-1939). Do svojih saznanja je doao empirijskim putem. Koristei
psihoanalizu kao metod istraivanja nesvesnog sadraja linosti, doao je do zakljuaka
koje je teorijski uobliio u uenje o nesvenoj psihi. Mnogi njegovi stavovi su postali
trajne tekovine psihijatrije: uenje o strukturi linosti (Id, Ego i Superego), teorija o
infantilnoj seksualnosti, znaaj kompleksa za nastanak neuroze, teorija o nastanku
karakternih crta i psihikih oboljenja, mehanizmi odbrane, teorija o sutini snevanja i
metoda analize sadraja sna i dr. O njegovim stavovima se raspravlja due od jednog
veka. Mnoge njegove statove su revidirali njegovi djaci (revizionisti). U svom udbeniku
iz 1911.godine Blojer (E Bleuer, 1857-1939) je osavremenio kriterijume za postavljanje
dijagnoze "mladalakog ludila" (Dementia praecox) i bolest nazvao shizofrenija
(Schizophrenia), polazei od injenice da kod tih bolesnika demencija nije glavni
simptom, ve rascep linosti, rasulo misli (aoscijacija) i gubitak dinamizama. Ruski
fiziolog Pavlov je 1904.godine objasnio nastanak uslovnih refleksa i stvorio teoriju o
pamenju i nastanku psihikih oboljenja ( poremeaj ravnotee izmedju nadraivanja i
inhibicije u kori mozga). U isto vreme Simon (Semon) je stvaranjem pojma engrama
obogatio teoriju o sutini pamenja. Pod uticajem refleksoloke kole Pavlova razvija se
bihevioralna kola leenja psihikih poremeaja ( uenjem i oduavanjem). Jaspers (K
Jaspers,1883-1969), u prvom izdanju "Opte psihopatologije" (1913) opisao je simptome
i znake psihikih poremeaja. Ta knjiga predstavlja temelj savremene psihopatologije. U
prvoj polovini 20.veka dolazi do otkria posebnih metoda leenja duevnih bolesnika.
Klesi ( Klaesi), 1922.godine, uvodi metod leenja spavanjem (barbituratima)- Zakei
(Sakel),1933.godine, u Beu uvodi metod leenja leenja duevnih bolesnika insulinom
tj., insulinskim okovima ( komama). Bini i erleti (Bini i Cerletti), 1937.godine u Rimu
prvi primenjuju elektro-ok terapiju. Moniz (E Moniz), 1936.godine, u Portugaliji prvi
primenjuje leukotomiju ( hiruko leenje duevnih bolesnika). Istoriari psihijatrije su
skloni da neka dostignua u psihijatriji nazivaju revolucijama. Tako se Pinelova
dostignua nazivaju revolucijom u oblasti humanizacije psihijatrije. Frojdovo uenje o
nesvesnoj psihi se naziva revolucijom u oblasti upoznavanja intrapsihikih zbivanja u
oveku. Otkrie neuroleptika se naziva psihofarmakolokom revolucijom. Prema nekim
stavovima, dostignua Donsona (M Jones) o terapijskoj zajedinici se smatraju
revolucijom u oblasti organizovane socioterapije u duevnim bolnicama.
Psihofarmakoloka revolucija poinje 1952.godine kada su Dele i Deniker (J Delay, P
Deniker) na univerzitetskoj klinici "Sveta Ana" u parizu prvi primenili neuroleptik
hlorpromazin (Largatil) kod uznemirenih duevnih bolesnika. Taj lek je ve godinu dana
koristio anesteziolog Labori (Laborit), kao uvod u anesteziju kod trudnica pre carskog
reza. Kan ( R Kahn), 1957. godine, uvodi imipramin u leenju depresije i od tada poinje
era leenja depresije bez opijuma i elektro-oka. Elektrook se primenjuje samo u retkim

30

sluajevima ( vitalna indikacija). Kasnije sintetizovani neuroleptici ne deluju samo

smirijue na psihomotornu agitaciju ve i na otklanjanje psihopatolokih sindroma.
Psihofarmaci su izmenili mentalno-socijalnu klimu u psihijatrijskim bolnicama i
doprineli da se veina odeljenja za leenje psihotinih bolesnika bitno ne razlikuje od
odeljenja drugih medicinskih disciplina. Ti lekovi su najvie omoguili da se kod
duevnih bolesnika uspeno sprovode metodi psiho i socioterapije, preventivni metodi,
terapija radom i realizuje shvatanje Hipokrata i Pinela da je veina duevnih bolesnika
izleiva.
Za psihijatriju kao i za ostale medicinske discipline je znaajno da je napredak nauke
poslednjih decenija bio bri nego prolih milenijuma. U oblasti istraivanja
funkcionisanja mozga, poslednjih godina su se razvile neurofiziologija, psihofiziologija,
elektrofiziologija, biohemija centralnog nervnog sistema, kompjuterizovane tomografije
mozga (CT), masgnetne rezonanca (NMR), poziciona emiciona tomografija (PET) i dr.
Elektronski mikroskop je praktino eliminisao podelu na "neurofunkcionalna" i
"organska" oboljenja mozga. Savremena istraivanja o etiopatogenezi shizofrenije su
dovela do itavog niza hipoteza. preovladjuje stav da kod shizofrenije postoji poremeaj
dopaminske i delimino serotonergike transmisije. Istrauje se da li je re o
hiperfunkciji dopaminskih neurona ili o preosetljivosti postsinaptikih dopaminskih
receptora. Kompjuterizovana tomografija pokazuje da se svi shizofreni bolesnici mogu
podeliti u dve kategorije. Prva kategorija su bolesnici bez atrofije mozga ( funkcionalne
promene na sinapsama) i druga, oni sa atrofijom mozga.
Psihoanaliza i socijalna psihijatrija istorijski su starije od psihofarmakologije. Ali
"psihofarmakoloka revolucija" je omoguila izuzetan napredak te dve grane psihijatrije.
Sprega psihofarmakologije, socijalne psihijatrije, psihoterapije inspirisan psihoanalizom i
drugim metodama, omoguio je radiukalnu izmenu funkcionisanja psihijatrijske slube.
Elekto-konvulzivna terapija je svedena na minimum. omogueno je da se veina
psihotinih bolesnika lei ambulantno-dispanzerski, psihotini bolesnici posle otpusta iz
bolnice lee se u dispanzerima i skladno se ponaaju u drutvenoj zajedinici. Velike
dileme o etiologiji i patogenezi psihijatrijskih oboljenja, savremena psihijatrija je reila
stavom o mnogostrukoj etiologiji i patogenezi i multidisciplinarnom pristupu u terapiji i
rehabilitaciji.. Rezultat takvog shvatanja je da se veina psihijatrijskih pacijenata lei
vanbolniki u porodinoj sredini, ali da se istovremeno lei i porodica.
U drugim medicinskim granama sve vie se prihvata psihosomatski pristup, prema kojem
nema oboljenja u ijem nastanku i leenju psihiki faktor ne igra odredjenu ulogu.
Ranije pretopostavke o ulozi genetikih inilaca, tzv. genetski kod, danas su dokazane
kod mnogih psihijatrijskih poremeaja. u ovom kontekstu i pojam endogene psihijatrijske
bolesti dobija novi znaaj.

7. Ukidanje sputavanja, mehanie fiksacije u psihijatriji

Ovaj period poeo je od 1837. godine sa gardiner Hill-om i Charleswortt-om u Lincolovom azilu. U Lincoln-ovom alizu bilo je 1829 godine 72 bolesnika. Od toga broja 39
bolesnika bilo je stalno vezanih, a ukupan broj asova vezivanja inosio je 20.424 asa
godinje. Pod upravom Hill-a i Charlesworth-a od 130 bolesnika samo dva bolesnika su
bila vezana i to u jednoj godini ukupno dvadest i osam asova. U narednim godinama
31

mehaniko sputavanje bilo je sasvim ukinuto. Stanje bolesnika se znatno poboljalo. Oni
su postajali mirniji, a nesreni sluajevi i samoubistva su se znatno proredili. Connolly u
Hanwell-u postaje oduevljeni borac za ukidanje sputavanja i posle pet godina pie u
jednom od svojih izvetaja: "Nema aliza u svetu tu kome se ne bi mogle ukinuti sve
mehanike mere sputavanja, ne samo uz punu bezbednost, ve sa neprocenjivom koriu"
(citat prema Henderson D, Gillespie RD,1950). Godine 1856 je izdao knjigu pod
naslovom "The treatment of the Insane without mechanical Restraint" (Leenje duevno
bolesnih bez mehanikog sputavanja). Godine 1870 asopis "Edinburg Review" opisuje
Connolly-ev rad:"Connolly-u pripada vea slava ne samo zbog njegove hrabrosti u
ostvarivanju blagostvene koncepcije u velikim razmerama i na velikom podruju, nego i
zbog njegovog doprinosa izgradnji koncepcije kao takve. Za njega su lanci i okovi za
noge, lisine i mufovi bili samo materijalne prepreke koje su sputavale udove. Da
oslobodi bolesnike od njih, utroio je najbolje godine svoga ivota, medjutim, pored ovih
mehanikih okova, on je uoio stotinu drugih okova duha, koje samo humano saoseanje,
hrabrost i vreme mogu da uklone( Citat prema- Henderson D, Gillespie R.D (1950).
Moda je najznaajnija linost medju svim ovim entuzijastima i pionirima bila Dorothea
Lynde Dix. Ova znaajna ena, iako ometena ivotom u tekim kunim prilikama i
slabim fizikim zdravljem, pokazala je neumornu energiju u ispitivanju stanja nege i
leenja duevnih bolesnika. Njena je zasluga to se u Americi popravilo stanje u
duevnim bolnicama i to su osnovane mnoge nove bolnice. Ona je osnovala ukupno oko
32 ustanove. "Kada bi se mogli ivo pretstaviti svi novi i bolji planovi zatvora to ih je
ona predlagala i kada bi se tome dodala sva sirotita koja su njenim nasojanjem temeljno
obnovljena, onda bi ta slika zaista bila zadivljujua" istie Henderson D, Gillepsie R.D
(1950). Premda je bila bolesna, gospodja Dix je posetila kotsku i pregledala izvesne
duevne bolnice u edinburgu i okolini. Ustanovila je da su mnoge bolnice vrlo dobro
vodjene, ali je u nekim otkrila i teke nedostatke. Naila je na veoma veliki otpor i admah
su je "amerikim urzupatorom". Ona je istrajala u svojim nastojanjima i njenom
zaslugom posle nekoliko nedelja imenovana je kraljevska komisija sa zadatkom da ispita
stanje azila za duevne bolesnike u kotskoj, a isto tako i zakonodavstvo o duevnim
bolnicama i duevnim bolesnicima. Ova Komisija imenovana je 3. Aprila 1855. godine i
uglavnom kao rezultat njenog ispitivanja uspostavljene su u kotskoj parohijske
institucije za negu i leenje duevnih bolesnika. Tako je gospodjica Dix za nekoliko
meseci izvrila ono to su drugi unazad pokuavali godinama.
Zbog nedostatka podesnih ustanova za negu i leenje duevnih bolesnika pojavio se
sistem kolonija i pokazao se kao veoma uspean. U literaturi se najvie pominje ovakva
kolonija u Gheel-u i Lierneux-u u Belgiji, zatim kolonija koju su osnovali braa Labatte
u Clairmont-u(Osie) udaljenom 36 km od Pariza , zatim kolonija u Hanover-u i
Moravskoj u ekoj. Medju njima je napoznatija kolonija u Gheel-u. Legenda govori da
je Dymphana kerka Irskog kralja poblega u u Gleel, gde je njen otac ubio. Neki duevni
bolnisnici videli su ovaj zloin i govorilo se da su se posle toga izleili. U praznoverju
koje je valadalo u to doba ova legenda se brzo irila i duevni bolesnici su poeli da
dolaze kao "hodoasnici" u Gheel. Mnogi od ovih hodoasnika ostali su da ive medju
tamonjim stanovnitvom i tako je formirana prva " psihijartrijska kolonija". Kolonija je
uglavnom poljoprivredna regija i medju stanovnirtom koje je brojala neto vie od 15
000 stanovnika posle drugog svestskog rata ivelo je oko 1500 registrovanih duevnih
bolesnika koji su bili smeteni po prvatnim kuama gde su dobijali potrebnu negu. Po

32

ovom sistemu pacijent ivi kao lan porodice i nema ogranienja slobode, sem to je
obavezan da dodje kui pre osam stati uveer leti, odnosno etiri sata posle podne zimi,
nije mu dozvoljeno da ulazi u kafanu ni da kupuje alkoholna pia bez dozvole. u poetku
bolesnici se primaju u centralnu bolnicu na opesrvaciju odakle se upuuju u porodice za
koje se smatra da e ih negovati na pogodan nain. Vane odlike ovog sistema su lina
sloboda, ekonominost, humani uticaj, veze i kontakti sa zdravim ljudima, pozitivan
uticaj na izleenje i human postupak sa bolesnikom kao individualnim biem.
Istovremeno ili neto kasnije i u kotskoj postoji veoma slina forma leenja duevnih
bolesnika i to tzv. "bording-out system" koji se primenjuje sve do polovine 19. veka.
Treba istai da se ovaj sistem donekle razlikuje od sistema kolonije u Gheel--u i to u
tome to bolesnici, smeteni u porodicu, nisu okupljeni u jednu koloniju, nego su
razmeteni po celoj zemlji na irokom podruju. Ovaj sistem se veoma dobro moe
primenti kod nekih kongentitalnih sluajeva i kod bezopasnih dmentnih bolesnika,
premda i on ima izvesne negativne strane u koje na ovom mestu neemo ulaziti. Neki
elementi ovog sistema danas se primenjuju u Italiji posle Bazaljine reforme polovinom
70-tih godina prolog veka. Kao prirodna posledica humanizacije nege duevnih
bolesnika, ukidanje sputavanja i obezbedjivanja boljeg smetaja, nestale su sa duevne
bolnice senke zatvoraa i pojavila se prava bolnika atomosfera u najveem broju
psihijatrijskih bolica. Naalost i danas u nekim ustanovama postoje reetke na prozorima,
zakljuana vrata odeljenja i sl. Savet Evrope veoma detaljno je izradio upusta i indikacije
za mehaniko sputavanje duevnih bolesnika na bolnikom leenju.

8. Period hospitalizacije
Danas se administracija psihijatrijskih bolica stalo poboljava. Naglaavo da ne samtrano
da e ikada biti mogue da se u duevnim bolicama radvija na isti nain kao u optim
bolnicama. Ipk u odnosu na stvarno rukovodstvo bolnice koju danas ine ditektor, upravi
odbor, struni savet, etiki komitet i unutranji kontrolor kvaliteta i medicinsko
snadbevanje, uinenjeni su najozbiljniji napori da se psihijatrijske bolnice kao specijalne
bolnice priblie standardima opte bolnice. Nastojalo se da se razvije kurativna strana u
odnosu prema psihijatrijskoj bolnici i istovremeno da se popravi stav javnog menja prema
duevim bolesnicima u cilju smanivanja stigmatizacije, etiketiranja pacijenata i osoblja
koje je zaposleno u njima. U periodu ukidanja mehanikog sputavanja ito ne samo
pomou tzv. ludjakih koulja, mehanikih steznika, postavljanja ciljanih indikacija za
EKT u anesteziji i sl., pojavio se sitem odvajanja. Ovaj sistem se sastojao u leenju u
odvojenim sobama, esto sa zakljuanim vratima i u sobama za obloenim zidovima, tzv.
sobama za izolaciju. Danas se sitem leenja u u zasebnoj sobi sve manje upotrebljava, to
svako predstavlja korakt napred koji je omoguen prvenstveno zbog poveanja broja vie
i srednjeg medicinskog osoblja. Uporedo sa poveanjem broja i poboljanjem
kvalifikacione strukture osoblja poboljan je znaajno i kvalitet rada u psihijatrijskim
bolnicama. Indirektno to je posledica zapoljavanja enskog osoblja na mukim
psihijatrijskim odeljenjuima i postavljanjem na elo bolnikog osoblja sestara
kvalifikovanih u optoj bolnici. za ovu promenu u prvom redu treba odati priznanje dr
Samauel-u Hitch-u koji je osonvao Mediko-psiholoki savez (Medico-psychological
Assotioation) i koji je iste godine (1841) uveo obiaj u Optem azilu za duevno bolesne

33

u Gloucster-u da ensko osoblje neguje muke bolesnike (Henderson D, Gillespie

RD,1950). Dr Hitch je zaposlio ene oenjenih bolniara da pomau svojim muevima na
mukim odeljenjima. Dr Browne je 1854 godine u Crichton Royal u Dumfries-u otvorio
prvu kolu za sestre. U Americi je sistemska obuka sestrara ustanovljena 1877. godine u
Mlean Hospital u Boston-u, u drai Massachusetts. Dr Campbell Clark je prvi zaposlio
kolovanu bolniku sestru na mestu nadzorne sestre (1880), a sledee godine je zapoeo
sistematsku obuku azilskih sestara i bolniara i napisao je udbenik "Handbook for
Attendants on the Insane ( "Prirunik za bolniko osoblje u duevnim bolnicama"), koji
se veoma dugo, dodue znatno preradjen, upotebljavao u edukaciji i za ispite kod
mediko-psiholokog saveza (Henderson D, Gillepsie RD,1950).Coluston, Turnbull iz
Kinross-a i robertson su mnogo uinili za unapredjenje bolnikog duha, uvodjenjem
sestra na muka psihijatrijska odeljenja. Rad bolniki kolovanih sestara u duevnim
bolnicama nije uveden samo u kotskoj nego takodje u Engleskoj i Americi. Ovakav
sistem je unapredio negu duevnih bolesnika u bolnicama i bez sumnje znaajno doprineo
u uspostavljanju bolje bolnike atmosfere. Vredno je napomenuti da je iskustvo pokazalo
da veina mukih bolesnika u duevnim bolnicama vie vole da ih neguju sestre nego
tehniari ili bolniari i pri tome su obino mnogo mirniji i manje razdraljivi (Henderson
D, Gillespie RD,1950). Svakako mi smo svesni da su mukraci bolniari ili tehniari
neophodno potrebni u duevoj bolnici, jer uvek postoji odredjeni broj mukih pacijenata
koje nikako ne mogu negovati medicinske sestre.Sem poveanja broja sestra u dnevnim
smenama, takodje, je povean broj osoblja u nonoj smeni. Danas se vie ne postavlja
pitanje zakljuavanja vrata na bolesnikim sobama ili pitanje soba sa obloenim
zidovima. U periodu ozbiljnije reforme psihijatrijskih bolnica polovinom 20. veka geslo
za ovakve poteze se nazivalo "Otvoreno psihijtrijsko odeljenje OPO". Danas u svakoj
savremenoj psihijatrijskoj bolnici bolesnici treba da nadziru i opserviraju danju i nou.
Ovo se moe postii i postie se i adekvatnom respodelom bolesnika. Danas je potrebno
da savremena specijalna psihijatrijska bolnica ima prijemno odeljenje, odeljenje za
akutne sluajeve, odeljenje za intenzivnu i standardnu negu. Sem toga, sve vie se istie
potrebas, koja je u veina bolnica i dostignuta, da se pomogne medicinskom osoblju u
duevnim bolnicama u dostizanju opteg medicinskog iskustva u bolnikom i
dispanzerskom radu.. ovo se postie dobrom saradnjom sa optim bolnicama. U okviru
postojeih bolnica formiraju se i deija i adolescentna odeljenja koja imaju svoju
sopstvenu ambulantu i posebne bolnike uslove za opservaciju i negu, kao i savetovalite
za decu i mlade ( Child Guidence Clinics) koja su obino odvojene od bolnice ili
ustanova za odrasle. Danas ovake ustanove postoje i u naoj zemlji. Od nedavno je
uvedena i posebna specijalizacija iz deije psihijatrije. Sadrajnija nastava iz psihijatrije
za studente medicine i uvodjnje posebne diplome u nekim zemljama za viu kvalifikaciju
psihijatara, kao npr. u Velikoj Britaniji ( Diploma iz Psiholoke medicine), znatno je
doprinelo podizanju strunog standarda. Kada je u pitanju srednji medicinski kadar u
Engleskoj veoma dugo Kraljevski mediko-spiholoki savez i General Nursing Council
veoma dobro vre zadatke svojim ispitima i kontinuiranom edukacijom. Dosadanja
istorijska iskusta upuuju na zakljuak da je i danas zaista vano da se uini sve to je
mogue da se duevne bolnice pretvore u mesta gde e bolesni ljudi biti u svakom
pogledu leeni i negovani na odgovarajui nain i da je i dalje potrebno unapredjivanje
medicinske slube, nege bolesnika, dijagnostike slube, slube za okupacionu i
rekreativnu terapiju i sve ostale slube koje ine savremnu organizaciju rada i

34

funkcionisanja psihijatrijskih bolnica. Sve vie se ukazuje potreba da se sa kurativnog

nivoa sve vie predje na preventivne programe zatite i unapredjenja mentalnog zdravlja i
unapredjenje koncepta psihijatrije u drutvenoj zajednici. Potrebo je i dalje razvijati to
bolju saradnju izmedju specijalnih psihijatrijskih bolnica i optih bolnica pri medicinskim
centrima. Ovo se najbolje postie unpredjem rada postojeih i otvranjem novih
psihijatrijskih odeljenja u optim bolnicama. Takodje je potrebno da se unapredi saradnja
psihijatrijske slube sa provetnim vlastima, socijalnih i humanitarnih ustanova i
organizacija, sudova, poslodavaca. Takodje je potrebno postai ossnivanje udruenja
psihijatrijskih pacijenata i lanova njihovih porodica kao dela nevaladnih organizacija.
Saradnju sa pomenutim organizacijama treba da pomognu svi lanovi muldisciplinarnih
psihijatrijskih timova, naroito socijalni radnici, psihijatri i psiholozi.
U narednom periodu psihijatrijske bolnice treba ne samo da se jo vie transformiu, ve
u skladu i sa programom SZO "Zdravlje za sve" trebalo bi da ispune i sledee ciljeve: 1.
Demedikalizacija brojnih aspekata zdravlja i bolesti; 2.Integraciju medicinskog sgmenta
u iroko podruje zdravstvne zatite, ukljuujui prosvetu, kulturu, socijalnu zatitu i
socijalni rad, ekologiju i dr. Socijalna zatita bi izbegla zamke medikalizacije drutvenih
problema i ideoogizacije strunih stavova, ime bi se odbacili angamani koji stoje u
slubi kontrole i represije; 3. Angaovanjem drutvene zajednice preko koncepta
"prevencija, leenje i rehabilitacija u zajednici"; 4. Deinstitucionalizaciju kao neopoziv
zahtev da se institucije vrate smislu i svrsi svog postojanja, tj. da slue(umesto da se
samo slue) ljudskim potrebama i 5. Radikalna transformacija preventivne zdravstvne
slube (Kokara G.,2006). Ovi ciljevi su pririteni, poto su psihijatrijske bolnice ule u 21.
vek sa konzervativnim i arhainim modelom. I danas je psihijatrijska bolnica deklarisana
kao ustanova gde se lee teke, ozbiljne, komplikovane bolesti ili nedovoljno jasana
psihopatoloka stanja. Bolniko leenje se ne sprovodi u trajanju koliko je ono zaista
potrebno, ve znatno due. Ova tendecija nastavljena je iz prolih vremena, premda
morbiditetna statistika, ak i najuglednijih psihijatrijskih bolnica, pokazuje apsolutnu
prevalenciju stanja i bolesti, koji se ni po jednom kriterijumu ne mogu svrsati u teka,
ozbiljna i komplikovana, a koja bi se efikasnije i humanije leila u vanbolnikim
slubama. U psihijatrijskim bolnicama se i dalje nalazi i veliki broj onih kojima nije ni
potrebno ni neophodno bolniko leenje, ve socijalno zbrinjavanje. Sve to ukazuje da je
teite i dalje na bolnikom psihijatrijskom leenju premda bi moralo da bude suprotno,
naroito u koliko bi smo dosledno sledili potrebe stanovnitva u pogledu zatite i
unapredjenja mentalnog zdravlja ( na to ukazuje i podatak da ak 75% svih psihijatara
radi na bolnikim odeljenjima, kod nas, a u mnogim evropskim zemljama i do 90%). Isto
tako treba navesti injenicu koja je istovremeno i istorijska, da bolnice i dalje troe
ogromnu energiju za svoje sopstevne institucionalne potrebe. da bi postojale i dobro
funkcionisale, npr. dnevna bolnica za leenje neuroza, nije neophodno da se
institucionalizuje po medicinskom modelu, poto to stvara model
hiperinstitucionalizacije. Nema sumnje da je dosadanji starateljsi model prevazidjeni da
je postao arhaian, ali i pored svega toga dobija nova obeleja i podsticaj da se iri i na
psihijatrijski personal odakle i dolazi otpor reformi psihijatrije (Kokara G.,2006).

35

9. Razvoj psihijatrije na teritoriji Srbije i zemalja u okruenju

( bive jugosovenske republike)
Psihijatrija na podruju svih bivih republika Jugosslavije je pratila i primenjivala
saznanja o etiopatogenezi i leenju psihijatrijskih poremeaja prema dostignuima u
evropi i savremenom svetu u celini. Treba istai i injenicu da su nai prvi psihijatri
kolovani u evropskim psihijatrijskim centrima. Ovde emo navesti neke znaajnije
datume iz istorije nae psihijatrije. istoriju psihijatrije u srbiji emo neto opirnije
prikazati.
Kada je u pitanju npr. Slovenija treba istai injenicu da se savremeni pristup tretmanu
psihijatrijskih bolesnika se vezuje za 1786.godinu. tada je bivi diskalceatski manastir u
ljubljani preuredjen u optu bolnicu. Planovi adaptacije za tu bolnicu su predvideli i sobe
za "mirne i besne" bolesnike. Tako posle duih priprema Ljubljana je, 1878. godine,
dobila je dva specijalna paviljona za duevne bolesnike. To ini jezgo dananje
Univerzitetske psihijatrijske klinike. Knjiga dr Blajvajza (Karalo Blewies) iz 1878.godine
"Ludnice kakove moraju da budu i njihov cilj" predstavlja informaciju strunjacima i
laicima o savremenim shvatanjima u tretmanu psihijatrijskih poremeaja. dobila je dva
specijalna paviljona za duevne bolesnike. Prvi nauno kliniki obrazovani psihijatar,
uenik Krepelinov i Wagner-Jauregov, bio je Alfred erko, prerano umrli profesor
ljubljanskog medicinskog fakulteta, koji je jo pre poetka I Svetskog rata vrlo uspeno
saradjivao u naunim psihijatrijskim asopisima. Za vreme drugog svetskog rata (19411945) bolesniki fond se prepolovio. Posle drugog svetskog rata, posebnom zaslugom
dojajena psihijatrije, Janeza Kanonija, organizovana je savremena psihijatrijska sluba sa
vie psihijatrijskih bolnica i neuropsihijatrijskih odeljenja u okviru medicinskih cenatra (
Psihijatrijska bolnica Ljubljana Polje, Psihijatrijska bolnica u idriji, odeljenja u Mariboru,
celju, Kopru i dr.). Mnogi savremeni psihijatri koji se bave suicidologijom zavrili su deo
poslediplomskih studija u Ljubljani kod uvenih profesora Leva Milinskog i Leopolda
Breganta.. Prof. Joe Lokar je urednik iroko prihvaenog udbenika iz klinike
psihofarmakologije koji je tapan 1989.godine za podruje cele Jugoslavije. Prof. dr Jako
Kosnafel je osniva kratke dinamike psihoterapije. Ovi autori su urednici dobro
poznatog ubenika iz klinike psihijatrije iz 1989.godine koji je doiveo drugo izdanje
1999.godine.
U Crnoj Gori prvi azil za duevne bolesnike je otvoren kod danilovgrada 1897.godine, a
prva psihijatrijska bolnica 1953.godine u Dobroti kod Kotora. Posle toga organizovana
neuropsihijatrijska odeljenja u svim veim gradovima Crne Gore sa psihijatrijskom
klinikom Klinikog centra u Podgorici. U Makedoniji je 1952.godine otvorena
psihijatrijska bolnica Demir-Hisar, a Psihijatrijska bolnica Bardovci 1956.godine.
Neposredno posle II Svetskog rata, 1947.godine u okviru medicinskog fakulteta u skoplju
otvorena je neuropsihijatrijska klinika (Dr B. Niketi) i kasnije u veim mestima
neuropsihijatrijska odeljenja u okviru medicinskih centara, npr. u Bitolju. Treba navesti i
injenicu da je manastir Sv. Nauma na Ohridu dugo sluio za isceljiteljstvo duevnih
poremeaja.
U Hrvatskoj je prvo neuropsihijatrijsko odeljenje otvoreno pri optoj bolnici u rijeci
(Landesspital) 1835.godine. Prva psihijatrijska bolnica otvorena je u Stenjevcu, Vrapu
1897.godine. Neuropsihijatrijska klinika pri medicinskom fakultetu otvorena je 1921.
godine, a kasnije su otvorene i druge psihijatrijske bolnice (ibenikRab, Pag) i

36

neuropsihijatrijska odeljenja pri medicinskim centrima (Rijeka, Split, Osijek, Varadin.

Veliki doprinos razbvoju psihijatrije dali su brojni poznati neuropsihijatri, dr iroviosniva bolnice u Stenjevcu (Vrapu ), dr S Betlhejm, dr Dj. Julius, dr D. Blaevi, dr S.
Dogan, dr D. Blaevi, dr N Peri, dr M Berhofer, dr V Muaevi i drugi. U Bosni i
Hercegovini prvo psihijatrijsko odeljenje se organizuje pri Zemaljskoj bolnici
(Landsspital) u Sarajevu 1856.godine, a neuropsihijatrijska klinika 1946.godine. Posle
toga organizuju se bolnice ( Jagomir, Sokolac, Modria i dr) i neuropsihijatrijska
odeljenja u veini medicinskih centara. Veliki doprinos psihijatriji u BiH dali su dr N.
Zec, dr Rimski, dr S. Ridjanovi, dr D. Kecmanovi, dr S. Loga, dr I. Ceri i drugi.

10. Razvoj psihijatrije u Srbiji

Razvoj psihijatrije u Srbiji ima veoma dugu tradiciju.Od svedoanstava koji govore o
razvoju medicine, pa i psihijatrije na poetku treba istai sledee: Hodoloki kodeks iz 14.
veka, koji se smatra najstarijim zapisom nae narodne medicine i Hilandarski medicinski
kodeks iz 15. ili 16. veka, koji predstavlja najdragoceniji spomenik srpske medicinske
kulture.
Za razliku od drugih evropskih zemalja u Srbiji nije bio toliko naglaen naegativan uticaj
misticizma srednjeg veka. Naprotiv, veoma su pozitivna iskustva koja su duevnim
bolesnicima pomagali monasi u manastirima, poev od prve psihijatrijske bolnice koju je
podigao Sv. Stefan u sastavu manastira u Deanima (1348) U verskoj medicini , kao i
svetovnoj, uzroci oboljevanja su objanjavani na mistian nain, ali je bilo i logino
tumaenje. Sve do 1575. godine, takva tumaenja su bila aktuelna, dok prvi Srbin nije
zavrio medicinski fakultet u Haleu. U manastirskim bolnicama smetani su uznemireni
bolesnici koje su leili batinjanjem, vezivanjem, molitivama, a mirniji su ostajali u
svojim porodicama, gde su i uvani.
Ipak za razvoj razvoj psihijatrije u Srbiji najveu ulogu ima sadanja Specijalna bolnica
za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarevi" u Beogradu. Ona je osnovana
Zakonom Knjaza Mihajla Obrenovia 3.03.1861.godine u prostorijama privatne zgrade
biveg vlasnika-lekara, tzv. doktorova kula koja je danas zakonom zatieni spomenik. U
prvom paragrafu, lanu tog Zakona pie pored ostalog da e bolnica "uvati i leiti
bolesnike". Tadanji naziv bolnice bio je "Dom za s uma sisave". Imajui u vidu
tadanje stanje psihijatrije u Srbiji, znaajno je podvui da prvi paragraf, lan Zakona
definie Dom (psihijatrijsku bolnicu), ne samo kao azil sa kustodijalnom funkcijom.
Zadatak bolnice bio je da zbrine najtee bolesnike i prui im utoite na prostorima
tadanje, tek oslobodjene Srbije. Mogunosti leenja su bile praktino nikakve. Tek posle
prvog svetskog rata strunjaci te bolnice su formirali Neuroopsihijatrijsku kliniku u
Beogradu 1923. godine i otvorili pripadajue delove u Popovai (1934), Kovinu (1924),
Gornjoj Toponici (1927), Vrcu (1952), Novom Kneevu. Ubrzo su ovi delovi prerasli u
psihijatrijske bolnice koje danas imaju tretman specijalnih bolnica za psihijatriju
/neurologiju i psihijatriju. Na Kosovu i Metohiji prvo neuropsihijatrijsko odeljenje je
otvoreno 1958. godine u Pritini. ovo je odeljenje tokom 1970. godine preraslo u
Neuropsihijatrijsku kliniku medicinskog fakulteta u pritini. Inae stanje psihijatrije u
Srbiji poetkom ezdestih godina prolog veka bilo je veoma loe. Psihijatrijska zatita je
poivala na velikim bolnicama klasinog tipa (Beograd, Ni, Kovin, Vrac, svaka sa 1000

37

do 1300 posetlja). U to vreme pri medicinskim fakultetima postojale su, male po svojim
kapacitetima, neuropsihijatrijske klinike. Vanbolnike psihijatrijske slube praktino i
nije bilo. Isto tako postojao je nedovoljan broj strunog kadra u psihijatriji. Tadanja
klinika psihijatrija se bavila samo najteim duevnim bolesnicima, a mogunosti leenja
su bile male, pa su bolnice omoguavale kakvo-tako zbrinjavanje ovih ljudi. Psihijatrija u
strbiji poetom 60-tih godina prolog veka bila je praktino izoptena iz drutva i
medicine i bila je u jako loem stanju. Bolnice su bile prenatrpane i veim delom
pretvorene u azile. Uslovi smetaja u njima, ivota i rada bili su vrlo teki. Zanimljiv je
podatak da su psihijatri duevne bolnice u Beogradu, nezadovoljni stanjem u psihijatriji i
poloajem u kome su se nalazili duevni bolesnici, pa i osoblje koje se staralo o njima,
orbatili su se 1963. godine , podrani od ostalih psihijatara, dramatinim apelima javnosti
( uoi Jugoslovenskog kongresa psihijatara) da se postojee stanje u psihijatriji pobolja.
To je zalo izvesne rezultate, a i udrueni psihijatri su pokuali da aktivnije utiu na svoju
budunost (Kokara G,2006).Kasnije se otvaraju odeljenja u veim mestima (Kosovska
Mitrovica i dr). U Vojvodini prva Neuropsihijatrijska bolnica se organizuje 1924. godine
u Kovinu. Posle drugog svetskog rata organizuje se Klinika za neurologiju, psihijatriju i
mentalno zdravlje pri Medicinskom fakultetu u Novom sadu i neruropsihijatrijska
odeljenja u svim medicinskim centrima.Pored toga organizuje se i psihijatrijska bolnica u
Vrcu 1952.godine.
Izmedju dva svetska rata jugoslovenska psihijatrija je bila bioloki orjentisana pod
snanim uticajem nemake i francuske psihijatrijske kole. tretirala je uglavnom
endogene i egzogene psihoze i primitivne histerine reakcije i to u bolnikim uslovima.
Vrlo malo se radilo u vanbolnikim uslovima ( u okviru privatne prakse). Za ovaj period
je vredno pomenuti aktivnost znaajne grupe entuzijasta koji su pod uticajem frojdovog
uenja i socijalne psihijatrije 1932. godine formirali Drutvo za mentalnu higijenu sa
sekcijama u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i psihoneuroloka drutva 1938. godine. u to
vreme nai psihijatri uglavnom su kolovani u inostranstvu, u poznatim evropskim
psihijatrijskim centrima. Oni su uloili veliki napor u primeni dostignua u evropskoj i
svetskoj psihijatriji u naoj zemlji ( dr L.K.Lazarevi, dr J Suboti, dr J. Dini, dr V.
Vuji, dr H Klajn i drugi). Tako prof sudske medicine dr M. Milovanovi skoro etvrt
veka ranije (1929) pre Britanskog suicidologa Stengela (1952 godine) opisuje "alarm
fenomen", odnosno "apel fenomen" kod suicidalnih pacijenata koji i danas predstavlja
osnovu teorije o suicidu.
Posle drugog svetskog rata jugoslovenska psihijatrija se nala u vrlo tekoj situaciji.
glavni problem je bio u nedostatku kvalifikovanih kadrova i nedovoljna sredstva za
leenje psihijatrijskih pacijenata. U Srbiji npr. sem ve navedenih psihijatrijskih bolnica u
Beogradu, Kovinu, Vrcu, G. Toponici, nije bilo drugih psihijatrijskih ustanova. U tom
periodu dr V. Vuji publikuje prvi znaajni udbenik "Medicinska psihologija i sa
optom psihopatologijom"(1953), zatim u isto vreme objavljuje se prevod poznatog
udbenika iz psihijatrije stranih autora D. Hendersona i RD Gillepsie-ja (1951). Ovi
udbenici, posebno knjiga prof V.Vujia kao prvi udbenik koji je povezao psihijatriju
sa psihologijom. Slino ve pomenutom jaspersovom udbeniku, ova knjiga je imala
dalekosean uticaj na edukaciju buduih neuropsihijatara, psihijatara. Interesantno je da
je SZO tek tri godine posle izdanja Vujievog udbenika donela odluku da se u edukaciju
psihijatara uvede predmet medicinska psihologija (1956).Nekoliko godina zagrebaki
autori dr R Lopai, dr S Betlheim i dr S Dogan objavljuju prvi domai udbenik iz

38

Psihijatrije (1959). Polovinom 60.-tih godina prolog veka prof dr S. Stoiljkovi

objavljuje udbenik "Psihijatrija sa medicinskom psihologijom" koji je doiveo vie
uzastopnih izdanja, Krajem 80-tih godina (1989) prof dr D. Kecnmanovi okuplja sve
vodee psihijatrije iz bive jugoslavije i kao urednik priredjuje kapitalno dvotomno
izdanje "Psihijatrije". U isto vreme prof. J. Lokar kao glavni urednik priredjuje
jugoslovensko izdanje "Klinike psihofarmakologije". Slovenaki autori na slovenskom
jeziku izdaju ugledan udbenik iz Psihijatrije. Tokom 90-tih godina i poetkom ovog
veka prof dr P.Kalianin objavljuje vie prirunika i udbenika iz psihijatrije ukljuujui i
kliniku psihijatriju u tri toma. Znaajan podsticaj razvoju psihijatrije u naoj sredini
posle drugog svetskog rata nastupila je s poetkom psihofarmakoloke revulucije u
psihijatriji (1952), poto je samo godinu dana kasnije hlorpromazin primenjenu
Jugoslaviji posle matine zemlje proizvodjaa Francuske. Od tada znaajno raste
interesovanje i razvoj psihijatrije. Sve vei broj psihijatara se koluje i otvaraju se
neuroloka i psihijatrijska oboljenja u svim medicinskim centrima.Veliki broj mladih
strunjaka se alje na usvraavanje u poznate svetske psihijatrijske centre. Jugoslovenski
psihijatri pratei razvoj psihijatrije u svetu, poinju da se aktivnije i nespihotinim
mentalnim poremeajima. Tako neuropsihijatrijska klinika u Beogradu otvara odeljenje
za neuroze na Avali,1952. godine ( dr M. vraki).Godinu dana kasnije otvara se
psihoterapijski odjel (Kasnije klinika za psihoterapiju i psihosomatsku medicinu)
Neuropsihijatrijske klinike u Zagrebu. Tokom 1951. godine osniva se prvi Dispanzer za
leenje alkoholizma u Beogradu ( U Jeki i S. Stoiljkovi). Pre toga postojala je samo
jedna ambulanta u okviru Crvenog krsta Beograda. U bolnici "Dr D Miovi" u
Beogradu otvara se 1955.godine psihoterapijsko odeljenje (V Klajn). Na
Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu otvara se 1955.godine prvo deije
neuropsihijatrijsko odeljenje u naoj zemlji. iste godine u Beogradu se osniva
Medicinsko-pedagoko savetovalite za decu i omladinu. Prvi klub leenih alkoholiara
organizuje se u Beogradu 1958.godine. Veoma znaaj datum za psihijatriju u Srbiji
predstavlja 14. aprila 1963. godine kada je prof S. Mori-Petrovi sa svojim saradnicima
(prof D Petrovi, prof M. Antonijevi, prof. M Popovi, prof P Milosavljevi, prof N
Tadi, prim. K Barjaktarevi-Nikoli, prim. N Stanojevi, prim. M. Joji-Milenkovi,
prim Dj. Stanojevi, prim dr U Vasi, prim. M.Mehle, Nauni sav. B. Gai, psih. M.
Marinkov, psih. Z Aleksi, psih. LJ Stojanovi, psih. M. Kosti, soc. rad. J. Potrebi, soc.
rad R. Marinkovi, soc. rad. R Devedji i dr) osonvali prvu ustanova sa socijalnopsihijatrijskim usmernjem, Zvod za mentalno zdravlje ( danas Institut za mentalno
zdravlje). Koristei iskustva u svetu tog vremena Velike Britanije, SAD i 13.
arondismana u Parizu, u organizovanju tzv. sektorske zatite mentalnog zdravlja. Zavod
za mentalno zdravlje je stvorio na model takve ustanove sa bolnikim leenjem, prvom
dnevom bolnicom u zemlji i velikim brojem dispanzera i savetovalita ( savetovalite za
prevenciju suicda, za brak i porodicu, za psihogerijastriju, za studente i sl. Polovinom 70tih godina osnovana je prva Sluba za kuno leenje u psihijatriji. u isto vreme uradjen je
celovit koncept sektorske psihijatrije, odnosno psihijatrije u drutvenoj zajedinici ije
rodonaelnik prof P. Kalianin i njegovi saradnici. Zavod za mentalno zdravlje je 1969.
godine pokrenuo aspis "Anali Zavoda za mentalno zdravlje", danas psihijatrija
danas.Psihijatrijska klinika u Beogradu , poetkom 80-tih godina pokree drugi asopis iz
psihijatrije "Engrami" i od tada u Srbiji izlaze tri struna asopisa za psihijatriju i srodne

39

oblasti: "Alkoholizam","Psihijatrija danas" i "Engrami", zatim, organizuje prvu u

Jugoslaviji telefonsku slubu za pomo osobama u krizi i suicidantima (1979).
Tokom poslednje tri decenije dolo je do brzog i snanog razvoja psihijatrije i u Srbiji.
Razvijala se infrastruktura, poboljavali su se uslovi u bolnicama, poveavao kvalitetniji
kadar i unapredila metodologija rada na zatiti mentalnog zdravlja. Pored postojeih
psihijatrijskih bolica, otvorena je jo jedna bolnica u Novom Kneevcu, otvaraju se
dnevne bolnice, mrea je obogaena Zavodom za mentalno zdravlje u Niu i Beogradu, a
kasnije i Institutom za mentalno zdravlje u Beogradu. Jedan od znaajnih momenata je
otvaranje psihijatrijskih odeljenja pri optim bolnicama, kao i velikog broja dispanzera za
mentalno zdravlje u primarnoj zdravstvenoj zatiti. Dolo je do povezivanja sa drugim
drutvenim sektorima, naroito sa centrima za socijalni rad i ustanovama za trajni smetaj
bolesnika. Analiza iz 1993. godine pkazuje da je jedna treina svih psihijatara, polovina
svih psihologa, dve treine svih socijalnih radnika bilo je angaovano u vanbolnikim
psihijatrijskim slubama, to je ukazivalo na sve vee otvaranje psihijatrije ka drutvu i
pribliavanje zajednici. nasuprot tome i dalje je veliki broj pacijenata , oko 655
hospitalizovan u duevnim bolnicama, sa trendom njihove viegodinje
instutucionalizacije, najee iz socijalnih razloga. Struni kadar se odliva iz tih ustanova,
tako da je kvalitet strunog kadra ponovo opao, a uslovi ivljenja i rada su se pogorali i
u godinama krize i ratova koji su usledili u naoj zemlji bili su ispod svih nivoa( i
ivljenja i mogunosti leenja). Postalo je nedopustivo da stotine ljudi ivi u nehumanim
uslovima samo zato to su bolesni i bilo je nedopustivo da psihijatri budu tvorci i
sauesnici takvih uslova. Duevni bolesnici su bili izopteni, naputeni od svih, osobe bez
prava. odbijanje da se vri dehumanizacija obolelih, uzrokovana azilom, institutom,
krutim institucionalnim mehanizmima, pokrenula je incijativu za neophodnost reforme,
reorganizaciju duevnih bolnica i celokupne mree psihijatrijske zatite mentalno
obolelih (Kokara G.,2006). I pored napred navedne teke krize kako u drutvu, tako i u
psihijatrijskoj slubi, trba istai da je u celini karakteristika psihijatrije u naoj sredini
poslednjih nekoliko decenija neguje multifaktorski etioloki pristup u dijagnostici i
multidimenzionalnu terapiju i rehabilitaciju mentalnih poremeaja. Treba istai i
injenicu da su Beogradski psihijatri uspeli u nastojanju polovinom 70-tih godina da
Dispanzer za mentalno zdravlje pripadne osnovnoj zdravstvenoj zatiti, da se organizuje
u svakom domu zdravlja, to predstavlja veliki napredak.

11. Znaajni datumi u istoriji psihijatrije*

Godina
1409
1793

Znaajni dogadjaji
U Valensiji (panija) otvara se prva dueva bolnica
Konvent daje Ph Pinelu (1745-1826) odobrenje da
oslobodi lanaca duevne bolesnike u pariskoj bolnici
"Bictre"

1800-30
Akciju sa slinim ciljem pokree u Engleskoj W. Tuke (17321822), a u SAD B. Rush (1745-1813). Ovi autori I Ph. Pinel
40

inicijatori su I do izvesne mere, protagonisti tzv. moralnog

tretmana psihijatrijskih pacijenata. Moralni tretman poiva na
korienju u terapijske shvrhe aspekata svakodnevnog ivota
duevnih bolesnika u psihijatrijskoj bolnici. Moralni tretman
isezava krajem tree decencije XIX veka.
1837

J.E.D. Esquirol (1727-1840), prvi uitelj (predava) psihijatrije, objavljuje psihijatrijski udbenik "Duevne bolesti"
u kome su psihijatrijski poremeaji obradjeni iz medicinskog,
higijenskog I sudskomedicinskog aaspekta.

1843

Poinje da izalzi prvi psihijatrijski asopis "Annalaes MdicoPsychologiques". Ovaj asopis I danas izlazi.

1848.

M. de Tours (1804-1884) radei sa haiom, vri prve

eksperimente u psihijatriji.
W. Griesinger (1817-1868) svojom krilaticom: "Duevne bolesti
su bolesti mozga" izraava tada raireno nastojanje da se duevne bolesti shvate I tretiraju kao neuroloke bolesti. Vodei
psihijatri toga vremena duevne bolesti shvataju kao rezultat
progresivne degeneracije- iz generacije u generaciju.
Th. Meynerth (1835-1892),
K. Wernicke (1848-1895).
A.B. Morel (1809-1873)
C Lambroso (1835-1909)
L. Kahlbaum (1828-1899)
E. Hecker (1843-1909)
E. Kraepelin (1856-1929), tvorac psihijatrijske nozologije,
objavljuje prvo izdanje psihijatrijskog kompedijuma, kasnije
udbenika. Do 1927.godine izii je deset izdanja ovog udbenika. Poslednje izdanje ima preko 2500 strana.
S Freud (1856-1939) tvorac psihoanalize, zajedno sa J. Breuerom objavljuje svoju prvu knjigu "Studije o histeriji".
G. Simon (1864-1931) uvodi radnu terapiju u psihijatrijskoj
ustanovi "Warstein" u Vestfalskoj oblasti dananje Nemake.
E. Bleuer (1857-1939) objavljuje rad "Dementia praecox ili
grupa shizofrenija" u kome se prvi put koristi termin
schizophrenia.
K. Jaspers(1883-1969) objavljuje knjigu "Opta psihopatologija"
u kojoj su izloene osnovne psihopatoloke spoznaje na kojima I
danas najveim delom poiva zgrada psihijatrijske nauke.
H. Noguchi (1857-1940) otkriva spirohetu palidum u mozgu
pacijenata obolelih od progresivne paralyze, ime utvrdjuje
etiologiju ovog oboljenja.
J. v. Wagner-Jauregg (1857-1940) uvodi malarijsku terapiju u
u leenje progresivne paralyze.

1840-80.

1883

1895
1902
1911
1913
1913
1917

41

1933
1938
1952
1952
1957

M. Sakel (1900-1957) uvodi izulinske okove u terapiju duevnih bolesnika.

U. Cerletti (1877-1957) I L. Bini uvode elektrokonvulzivnu
terapiju u tretman duevnih bolesnika.
Otkrie blagotvornog delovanja hlorpromazina kod uznemirenih
duevnih bolesnika (P. Deniker, H. Laborit I J. Delay). Ovim
otkriem poinje psihofarmakoterapijska era u psihijatriji.
M. Jones objavljuje knjigu "Terapijska zajednica". U ovoj knjizi
izloeni su osnovni principi terapijske zajedince- jedne od
fundamentalnih socioterapijskih metoda.
R. Kuhn otkriva antidepresivno delovanje imipramina, to
oznaava poetak medikamentozne terapije depresije.

*Napomena: Preradjeno prema Kecmanovi D,1983.

12.Umesto zakljuka
Istorijski razvoj psihijatrije je specifian i znaajno se razikuje od istorijskog razvoja
drugih grana medicine. Jedan od razloga je to je psihijatrija veoma dugo bila pod
uticajem razliitih pravaca u filozofiji i religiji. Veoma dugo je bila van zvanine
medicine. Imala je najdui mrani period koji nije trajao samo u periodu srednjeg veka
ve i tokom renesanse i drutvenih promena. Psihijatrija je doivela znaajan preporod
tokom 18., 19 i 20. veka. Kada je u pitanju istorija psihijatrije trbalo da se hronilokim
redom navedu znaajna psihijatrijska otkria I iznesu podaci o njenim autorima.
medjutim, nema sumnje da istoriju psihijatrije ini istorija novih psihijatrijskih spoznaja.
Sa istorijske take gledia, za psihijatriju kao umee ili primenjenu nauku, iji se
protagonisti bave dijagnostikom i leenjem duevno poremeenih ljudi, prvenstveni
znaaj imaju ona otkria i one spoznaje koje su postale sastavni deo psihijatrijske prakse.
Drugaije reeno, nema istinske istorije psihijatrije izvan istorije konkretnih oblika
pristupa mentalno poremeenom oveku. Zbog toga smo u podnaslov ovog teksta uneli i
sintagmu: istorija pristupa duevno poremeenom oveku, a ne samo suvoparvu istoriju
psihijatrije kao medicinske grane I naune discipline. Stoga na se ini da studenti
medicine, mladi lekari, specijalizanti iz psihijatrije i medicinske psihologije, mladi
specijalisti psihijatri i kliniki psiholozi trebalo bi mnogo bolje da upoznaju struku i
oblast kojom se bave. Boljim poznavanjem istorijskog razvoja psihijatrije sree veu
sigurnost u svakodnevnom radu oslanjajui se na velika imena koja su dala neprocenjiv
doprinos razvoju psihijatrije. Isto tako imat e vei motiv u traenju odgovora na
mnogobrojna otvorena pitanja u savremenoj psihijatriji. I ranije su shvatanja onih koji su
se ranije bavili duevno poremeenim ljudima i koji su prouavali mentalne poremeaje
da su bili snano uplivisani materijalnim i duhovnim horizontom epohe u kojoj su iveli.
Kao i ranije, i danas je za psihijatrije vaan opti duhovni horizont vremena u kome se
radaju i uobiliavaju odredjena psihijatrijska toerija i praksa. Teko je ne prihvati dobro
poznatu sintagmu i u psihijatriji da je "istorija uiteljica ivota". U bliskoj budunosti
psihijatrija je doiveti znaajnu transformaciju i tranziciju. Kao mogua otvorena pitanja i
dalje su aktuelna ona koja su vezane za daljnje prouavanje etiologije i patogeneze

42

razliitih psihijatrijskih poremeaja i tzv. psihopatologije svakodnevnog ivota i rekacije

na sve sloenije i brojne egtistencijalne probleme i stresove i krize koji su sastavni deo
svakodnevnog ivota. isto tako neophodno je bolje definisanje i klasifikacija psiholokih
poremeaja i psihijatrijskih oboljenja, unapredjenje savremenih metoda u leenju,
prevenciji i rehabilitaciji, odnosno poboljanju kvaliteta ivota pacijenata. Nema sumnje
da e psihijatrija u budunosti morati biti mnogo vie integrativna disciplina umesto
dosadanjih nepotrebnih subspecijalnosti kao to su npr. bioloka, sociodinamska,
psihodinamska, sudska psihijatrija i dr. Kao mogue oblasti u budunosti je se mnogo
vie posveivati paanja deijoj i adolescentnoj psihijatriji, psihogerijatriji, sudskoj
psihijatriji, depresijama, bolestima zavisnosti, preventivnoj psihijatriji, destigmatizaciji i
sl. Isto tako bitno e se promenti koncept edukacije u psihijatriji, poboljat je se uslovi za
nauno-istraivaki rad, bolje je se definisati pojedine subspecijaliste oblasti u klinikoj
i preventivnoj psihijatriji. Ovi ciljevi je se mnogo lake realizovati u koliko se pored
ostalog bude bolje poznavao istorijski razvoj psihijatrije kao medicinske struke koja je i
dalje imati tesne kontakte sa drutevnim, prirodnim, pravnim, ekonomski naukama i
mnogo vei stepen integrisanosti u medicinu.U ovom tekstu navedeni su uglavnom
znaajniji datimui, periodi i imena strunjaka koji su zaduili psihijatriju ne samo u svom
vremenu nego i za drugi vremenski period unapred i koji su svojim marljivim radom
doprineli veem broju revolucionarnih promena u psihijatriji. Na tradicijama dobrih i
pozitivnih istorijskih iskustava, nadamo se da je biti podstrek sadanjim i buduim
generacijama ne samo lekara ve i drugih strunjaka koji se bave ili je se baviti zatitom i
unapredjem mentalnog zdravlja pojedinca i drutvenih zajednica.
Nadamo se da e ovaj tekst biti koristan kao tivo za uvod u psihijatriju. Izvinjavamo se u
koliko su neke injenice, datumi i imena izostavljeni. Ovo moe biti i posledica injenice
to smo uzeli u zdatak da damo samo krai, revijalni pregled istorijskog razvoja
psihijatrije. Danas na sreu svi relevantni udbenici iz psihijatrije sadre kao uvodno
poglavlje istorijat psihijatrije, to samtramo veoma znaajnim tekstovima kao uvod u
kliniku psihijatriju. Na ovom mestu posebno se zahvaljuemo brojnim autorima koje smo
citirali u ovom teksu sa nadom da smo ih korektno interpretirali ili citirali.

13. Literatura
Ackerknecht EH: Short History of psychiatry, Hafner, New York,1968.,
Colp R: History of Psychiatry, In: Kaplan H and Sadock B (Eds): Cimprennhensive
Textbook of Psychiatry, Williams and Wilkins, Baltimore,1989., 6th ed, Vol.II,
Eri Lj, Sretenovi Z: Leenje duevnih bolesnika kod Srba do osnivanja Dueve bolnice
1861, Neuropsihijatrija, Vol.12, Nr1-4:111-116.,1964.,
Henderson D, Gillepsie R.D: Istorijski pregled nege I leenja duevnih oboljenja, u:
Henderson D, Gillepsie R.D: Psihijatrija, Medicinska Knjiga, Beograd,-Zagreb, 1224,1951.,

43

Jeremi R: Leenje duevnih bolesnika I psihijatrijske ustanove u Srbiji do kraja XIX

veka, Zagreb,1935.,
Kalianin P: Psihijatrija , Velarta, Beograd, Tom I,1998.,
Kalianin P, Eri LJ: Psihijatrija,Medicinski fakultet Beograd, 1999.,
Kecmanovi D: Istorija pristupa duevno poremeenom ovjeku, u: Kecmanovi D (ur):
Psihijatrija, drugo preradjeno i dopunjeno izdanje, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb,
7-11,1983.,
Kokara G:Drutvo- psihijatrija- psihijatrijske bolnice (psiholoki, socijalno, ekonomski),
u:ori B(ur):Psihijatrija I psihijatrijske bolnice, Fakultet za specijalnu edukaciju I
rehabilitaciju Beograd I Institut zaa neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza K. Lazarevi",
Beograd, 2006, 113-121.
Lopai R: Historijski razvitak psihijatrije, u:Lopai R, Betehleim S, Dogan S
(urednici): Psihijatrija, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1959, 1- 16.,
Milovanovi D: Istorijski osvrt u: Milovanovi D i Milovanovi S (urednici): Klinika
psihofarmakoterapija, V dopunjeno i preradjeno izdanje, Barex, Beograd, 2005, 7-11.,
Paunovi VR: Predogovor srpskohrvatskom izdanju Porove enciklopedije psihijatrije, U:
Poro A: Enciklopedija psihijatrije, prevod estog francuskog izdanja, 1984, Nolit,
Beograd, V-VIII, 1990.,
Poro A: Enciklopedija psihijatrije ( Abecedni prirunik iz psihijatrije, redactor prevoda
Paunovi VR), Nolit Beograd, 1990, V-VIII.,
Ribo T: Bolesti volje,drugo popravljeno izdanje, S.B. Cvijanovi, Beograd, 1920.,
Vesel J: Istorijski razvoj psihijatrije, u: Mori-Petrovi S (ur.): Psihijatrija, Medicinska
knjiga Beogra-Zagreb, 1987, 3-12.,
SZO: Izvetaj o svetskom zdravlju 2001,,Mentalno zdravlje:novo razumevanje,nova
nada, Institut za mentalno zdravlje Beograd,2003.

44