dr Branislava Kosti

MEDIJSKO DEFINISANJE STVARNOSTI KAO NASILNOG OKRUENJA

(Rad je prezentovan na Meunarodnoj medijskoj konferenciji,
odranoj u Sremskim Karlovcima novembra 2013. godine)

1. NASILJE KAO OVEKOVA SUDBINA I IZBOR

U svim dosada poznatim ljudskim zajednicama vailo je pravilo da postoje periodi kada je nasilje
doputeno, i znaajnim delom - poeljno. U toku tih perioda, od pripadnika zajednice se oekuje i
zahteva primena nasilja prema ljudima, zakljuno sa liavanjem ivota. Ratovi, kao najkarakteristiniji
takvi periodi, postaju periodi kada se od ljudi zahteva da, zarad interesa koji se prezentuju kao
interesi zajednice, napuste dotadanji ("mirnodopski") sistem vrednosti, u kome je ljudski ivot
vrednost po sebi, i da se ponaaju mimo vaspitanjem usvojenih principa nenasilja.
Za savremenog oveka to je izoidna situacija, koja od njega zahteva da u kratkom vremenoskom
periodu postane potpuno drugaija linost. Tekoe, esto i nemogunost, uesnika u ratovima, da se
nakon rata vrate uobiajenom nainu ivota u porodici i zajednici, to na dramatian nain dokazuju.
Zalaganje za nenasilje ima nekoliko osnovnih pravaca: a) zalaganje za nenasilno reavanje konflikata i
kriza ("pacifizacija konflikata"), b) zalaganje za nenasilno uvoenje bitnih promena ("gandijevski
nenasilan metod borbe"), v) zalaganje za nenasilnu komunikaciju kao metod suivota izmeu
subjekata koji sebe percipiraju kao bitno razliite (prihvatanje principa bogatsva razliitosti,
multietninosti, multikonfesionalnosti, zalaganje za prava manjinskih grupa), g) nenasilje kao metod
komunikacije izmeu neravnopravnih strana (odnosi izmeu dece i razliitih vrsta autoriteta, odnos
veine i manjine, odnos velikih sila prema malima, razvijenih prema nerazvijenima)... Za veinu ovih
pravaca je, ipak, zajedniko nastojanje da se nasilje zameni kultivisanom komunikacijom,
nezavisno od postojanja konflikata. Drugim reima, zalaganje za nenasilje, po pravilu, nema za
primarni cilj razreenje konflikta/problema, ve nastojanje da se povodom problema/konflikta
(umesto primene nasilja) uspostavi nenasilna, kultivisana komunikacija.
Uprkos nastojanjima meunarodnih asocijacija, nacionalnih drava, nevladinih i drugih
organizacija, nasilje u savremenom svetu poprima nove metode i tehnike i postaje sve prisutnije u
naim ivotima. Bezbednost prosenog stanovnika nae planete, uprkos svim osvojenim
slobodama i pravima, nije vea nego to je bila u vremenu od pre nekoliko vekova. Dok je
bezbednost u pogledu zdravstvenog stanja, za veinu stanovnika planete znatno poveana (to je
dovelo i do poveanja prosenog ovekovog ivotnog veka), u mnogim drugim segmentima,
bezbednost je ugroena na takav nain da je bitno smanjena mogunost individualnog odgovora na
bilo koji od savremenih metoda ugroavanja. Isto vai i za upotrebu nasilja. Individualno
suprotstavljanje nasilju, kao i suprotstavljanje malih grupa (kao to je porodica), koje je u nekim
ranijim periodima bilo mogue, danas praktino nije mogue. Nasilje je od drutvenog fenomena,
postalo ozbiljan drutveni problem.

Znaajna uloga u ovom procesu oduvek je pripadala medijima, nezavisno od toga da li su teoretiari
medija toga bili svesni, ili ne.

2. DELOVANJE MEDIJA NA OVEKA I NJEGOVO DRUTVO

Istraivanja usmerena na procenu gledalaca o tome kako nasilje prikazano u medijima deluje na njih,
veinom su potvrivala prisustvo "efekta tree osobe" ("Third- Person Effect"). Ovaj fenomen
manifestuje se kao stav znaajnog procenta ispitanika (57-71%) da nasilje u medijima utie na
poveanje nasilja u stvarnom ivotu, i da zato treba smanjiti ili zabraniti nasilne sadraje, s tim to
veina ispitanika tvrdi da scene nasilja ne deluju na njih, ali su sigurni da "deluju na druge" (Kunzcik &
Zipfel, 2007: 1 - 21). Istraivaki problem nazvan "efektom tree osobe", u sutini je problem
priznavanja veine da "mediji deluju na ljude", s tim to malo ko eli da prizna da mediji deluju i na
njega.
injenica je da, od Valtera Benjamina do savremenih teoretiara, nije bilo ni jednog analitiara
medija, niti istraivaa, koji se nije pozabavio i delovanjem medija na drutvo, posebno - uticajem
nasilja u medijima na publiku. S druge strane, injenica je i da medijska publika voli nasilje, o emu
svedoe zarade filmova sa nasiljem, kao i sve vea popularnost TV serijala sa eksplicitnim nasiljem. Ni
jedna psiholoka, ni medijska teorija, nije dala istraivanjima potvren odgovor na pitanje, zato je
nasilje privlano za medijskog konzumenta, niti je objanjeno zato je nasilje za veinu gledalaca
privlano, kad ista populacija, u istraivanjima, po pravilu u veini smatra da nasilje u medijima treba
organiiti, ili zabraniti.
Upravo iz takvih razloga, jedno od zanimljivijih novijih istraivanja sprege nasilja i medija je studija
Kerin Bojl (Boyle, 2005). U ovoj raspravi analizira se savremena medijska prezentacija nasilja i njen
direktan i indirektan uticaj na auditorijum. Tokom analize se obraa posebna panja na vezu izmeu
frekvencije dominantnih modela medijske prezentacije nasilja i uestalosti stvarne upotrebe, istih
ili slinih, metoda. Takoe se analizira drutveni odnos prema razliitim formama nasilja u
kontekstu dominantnih medijskih prezentacija drutveno poeljnog odnosa prema tim istim
formama.
Ovo, kao i mnoga druga istraivanja, izmeu ostalog, ukazuje na desenzibilizaciju savremene
medijske publike u odnosu na medijsko, ali i na realno nasilje, koje se dogaa nekom drugom
(izostanak empatije). Jedno od tumaenja je navikavanje publike na prisustvo nasilja u medijima,
odnosno psiholoko izmetanje realnog nasilja, koje se dogaa drugom, u sferu virtuelnog.
Najdirektnije dokaze, tako, nalazimo u praenju uticaja medija na suicid, kao nasilje prema sebi.
Jedna od najranije poznatih veza izmeu medija i samoubistava potie iz 1774. godine, kada su
objavljeni Geteovi "Jadi mladog Vertera". Ubrzo nakon objavljivanja knjige (u kojoj se glavni junak
ubija posle nesrene ljubavi), pojavljuje se i mnotvo novinskih izvetaja o mladiima koji su koristili
isti metod da izvre samoubistvo. Rezultat ove pojave je bila zabrana Geteove knjige u nekoliko
zemalja (Schmidtke & Schaller, 1998). Istovremeno, psihologija je obogaena novim terminom,
"Verterov efekat", kojim se u strunoj literaturi oznaava oponaanje (ili kopiranje) samoubistava
(Motto, 1967).

U naem vremenu, najpoznatiji je svakako sluaj knjige "Krajnji izlaz", Dereka Hamfrija ("Final Exit:
The Practicalities of Self-deliverance and Assisted Suicide for the Dying", Derek Humphry), iz 1991.
godine, nakon koje je zabeleen upadljiv porast samoubistava u Njujorku, posebno onih u kojima su
korieni metodi suicida opisani u knjizi (Mazurk et al, 1993). Objavljivanje prevoda pod naslovom
"Samoubistvo, uputstvo za upotrebu", u Francuskoj, vodilo je, takoe, porastu broja samoubistava
(Soubrier, 1984),. Prema Filipsu i saradnicima (Philips, Lesnya, Paight, 1992), stepen publiciteta koji
dobija pria o samoubistvu direktno je povezan sa brojem samoubistava koja slede. Sluajevi
samoubistava poznatih linosti imaju posebno snaan uticaj.
Televizija, sudei po rezultatima brojnih istraivanja (Wasserman, 1984), ima znaajan uticaj na
samoubilako ponaanje. Nakon ovakvih istraivanja s kraja prolog veka, u veini zemalja se, u
okviru projekata prevencije suicida, objavljuju i tampane broure, namenjene medijima, u kojima se
iznose modeli drutveno odgovornog, korektnog, izvetavanja o suicidu, koje nee stigmatizovati
rtve suicida, njihovu porodicu i prijatelje. U tim brourama se posebno upozorava na modele
informisanja koji mogu delovati podsticajno na osobe sklone suicidnom razmiljanju. Uprkos tome,
medijski kodeksi u veini zemalja ne sadre odredbe koje se tiu naina medijske prezentacije suicida.
3. MEDIJSKA PREZENTACIJA NASILJA
U pogledu medijske prezentacije nasilja, veina zemalja je prihvatila markiranje sadraja
nepogodnih za decu i maloletnike vidljivom (univerzalnom) oznakom u uglu ektrana, koja sugerie
roditeljima da odreeni sadraj nije pogodan za decu. Uprkos tome, procena je da dete pre
zavretka osnovne kole vidi izmeu 160 i 200 direktnih scena ubistva, u okviru televizijskog
programa emitovanog u terminima od pre podneva do 20 sati (Philips, 1982).
Medisjki uticaj na odnos drutva prema nasilju, posledica je mnotva faktora, od kojih su irokoj
publici, ali i istraivaima, najuoljiviji:

prisustvo eksplicitnih scena nasilja u audiovizuelnim medijima; fotografije i detaljni opisi

scena nasilja u tampanim medijima;

frekvencija medijske prezentacije nasilja;

paralelna prezentacija eksplicitnih scena nasilja kroz razliite medijske proizvode (filmove,
muziku, blogove, knjige, stripove, kompjuterske igre) - postizanje sinergijskog efekta koji
rezultira utiskom o sveprisutnosti nasilja;

prezentacija nasilnog ponaanja kao drutveno poeljnog, uspenog i cenjenog od strane

zajednice ili odreenih drutvenih grupa;

relativizacija i/ili brisanje razlika izmeu sutinskih suprotnosti; olako i nekritiko

pribliavanje, poistoveivanje, ili zamagljivanje razlika izmeu etikih, estetskih, filozofskih,
ideolokih, politikih i drugih suprotnosti (izmeu dobra i zla, pozitivnog i negativnog isl);

raskid veze izmeu nasilja i neetinosti; poistoveivanje ponaanja heroja i antiheroja;

brisanje razlika u njihovom odnosu prema nasilju;

olako shvatanje nasilja, njegova povrna medijska prezentacija, bez empatije prema rtvama i
bez osude nasilnika;

povlaivanje potrebi za povrnim instant-informisanjem, koje podrazumeva mnotvo

neobrazloenih informacija, koje dovode do desenzibilizacije i prezasienosti i smanjuju
razumevanje stavrnosti, a poveavaju privlanost virtuelne stvarnosti;

dominacija dramatinih sadraja u odnosu na pozitivne primere; stvaranje utiska da samo

dramatini dogaaji zasluuju panju;

posveivanje medijske panje (vremena, prostora) nasilju, uz detaljno informisanje o

nasilnicima, metodama nasilja, mestu i vremenu izvrenja nasilja, uz zanemarivanje posledica
po rtve i njihovo neposredno okruenje;

olaka stigmatizacija, upotreba stereotipa u tumaenju pojava ili procesa, upotreba govora
mrnje, netolerantnost i iskljuivosti.

Savremeni mediji koriste nekoliko istraivanjima konstatovanih metoda delovanja medija na

auditorijum:
a) izbor tema, pri emu urednici i novinari imaju ulogu tzv. "uvara kapija" drutvenih vrednosti
("psi uvari dominantnih drutvenih vrednosti"),
b) medijska obrada dogaaja, procesa i linosti koja onemoguava humanu i namee medijsku
percepciju problema (odreenje, klasifikacija i vrednovanje kroz imenovanje i stigmatizaciju;
vizuelna dokumentacija koja iskrivljuje dogaaj, proces ili linost),
c) zamagljivanje stvarnih karakteristika dogaaja njihovom racionalno nepojamnom i
segmentiranom prezentacijom (tzv "kratke vesti", koje dovode do potpunog obezlienja i
obesmiljavanja dogaaja)
d) hiperprodukcija informacija, koja nas suoava sa kratkoom trajanja svake vesti, bez obzira na
njenu znaajnost, koju nadomeavamo prilivom novih vesti koje briu iz naeg pamenja one
prethodne
e) dominacija spektakularnih informacija, kojima se zamagljuju informacije koje imaju vei stepen
znaajnosti, ali manju spektakularnost.
4. KA NOVIM MEDIJSKIM IZAZOVIMA: VIRTUELNA I REALNA STVARNOST
Mimo ovih konkretnih metoda ije delovanje moemo istraivanjima konstatovati, analizirati i
boriti se za, ili protiv njih, savremeni ovek se suoava sa bazinim delovanjem medija koje izmie
istraivanjima. Radi o sistemu u kome se ne postavlja pitanje delovanja medija na oveka i njegovo
drutvo, ve preoblikovanja oveka i njegovog drutva postepenom zamenom realne stvarnosti
virtuelnom. Savremeni ovek biva postepeno uvuen u medijsku, virtuelnu stvarnost, do te mere
da se polje mogunosti boravka izvan tog sistema za oveka dananjice sve vie smanjuje.
O emu se tu radi? Tokom medijski posredovane komunikacije meu ljudima, zahvaljujui samoj
prirodi medija, medijskih poruka/proizvoda, ali i kontekstu medijskih poruka, dolazi do specifinih
procesa, tokom kojih se, postepeno i sistematski, kreira specifina varijanta stvarnosti koja tei da
postane samodovoljna i relativno nezavisna od realne stvarnosti. Takva, s poetka augmentovana,
a zatim sve vie virtuelna stvarnost, tei da se osamostali i postane dominantna u odnosu na realnu
stvarnost. Prvi korak u osamostaljivanju i dominaciji virtuelne stvarnosti u odnosu na realnu, je

izazivanje promena u realnoj stvarnosti na osnovu "podataka" iz virtuelne stvarnosti, ime se

realna stvarnost pribliava virtuelnoj.
Ne ulazei detaljnije u tehniko-tehnoloku prirodu poruke koja se prenosi elektronskim medijima
masovne komunikacije (u koje se svrstava i internet, mada bi po svojim komunikacijskim
karakteristikama pre mogao biti svrstan u medije individualizovane masovne komunikacije), ima
smisla analizirati medijsku poruku sa stanovita njene pozicije u odnosu na realnost. To su, pre
drutvenih, dosta precizno uradile tehnike nauke, upravo za potrebe izuavanja i razvoja savremenih
elektronskih audio-vizuelnih medija.
Moderan ovek ima mogunost da se, posredstvom medija, ukljui u stvarnost podataka, koje u
datom vremenu i prostoru ne moe percipirati sopstvenim ulima, to ga vodi ka novim saznanjima i
informacijama. Tako u elektronici postoji posebna oblast koja se bavi proirivanjem stvarnosti
dodatnim podacima, ime se kreira specifina augmentovana stvarnosti (augmented reality).
Polazei od prirode nadraaja na osnovu kojih ovek kreira svoju stvarnost, Milgram1 je definisao
realnovirtuelni kontinuum stvarnosti ("Milgramov kontinuum stvarnosti") na ijim krajevima se
nalaze dve suprotnosti:

Slika 1: Milgramov kontinuum stvarnosti

stvarnost koju percipiramo na osnovu prirodnih nadraaja realna stvarnost, koju Milgram
naziva realno okruenje,

stvarnost koju percipiramo na osnovu vetackih nadraaja virtuelno okruenje, odnosno

virtuelna stvarnost (virtual reality, VR).

Izmeu dve krajnje take ovog kontinuuma (realno okruenje na jednom polu i virtuelno okruenje
na drugom) prostiru se augmentovana stvarnost (augmented reality, AR), i augmentovana
virtuelnost (augmented virtuality, AV). Izmeu augmentovane stvarnosti, augmentovane
virtuelnosti, realnosti i virtuelne stvarnosti, ne postoje jasne granice. One se mogu posmatrati samo
kao kontinuum koji se prua izmedu dveju krajnosti: u potpunosti realnog, i - u potpunosti virtuelnog.
Zajednicki naziv za augmentovanu stvarnost i augmentovanu virtuelnost je prelazna stvarnost (mixed
reality).
"Augmentovana stvarnost jeste stvarnost proirena raunarom generisanim podacima, dok
augmentovana virtuelnost jeste virtuelnost u koju se dodaju neki podaci iz stvarnosti".2

Milgram, P., Takemura, H., Utsumi, A., & Kishino, F., (1994.), Augmented reality: A class of displays on the reality-virtuality continuum,
SPIE vol. 2351, n.p.

Drugim reima: augmentovana stvarnost je stvarnost koja je uz pomo medija proirena/dopunjena

realnim podacima, dok je augmentovana virtuelnost vetaka, u realnoj stvarnosti nepostojea
stvarnost, dokumentovana realnim podacima, za razliku od virtuelne stvarnosti koja je stvarnost za
sebe, bez direktne povezanosti sa realnom stvarnou. U realnoj stvarnosti broj vetakih nadraaja
je zanemarljiv, u augmentovanoj stvarnosti je mali, da bi u augmentovanoj realnosti vetaki
nadraaji inili osnovni sadraj, dopunjen sadrajima/podacima iz realnog okruenja. Na kraju,
virtuelna stvarnost je u potpunosti vetaki kreirana, odnosno sadri samo vetake nadraaje.3
Najei model kreiranja augmentovane stvarnosti je u video zapisima, odnosno video snimcima.
Pitanje odnosa medija i stvarnosti, koje podrazumeva znaajno mesto medija unutar savremene
stvarnosti, uz raznovrsna polazita o ulozi medijskih proizvoda/poruka u menjanju/kreiranju
stvarnosti, u savremenoj filozofiji, kao i u estetici, teoriji medija (mediologiji?) bavi se istim
problemom kao i Milgramov dijagram, posmatrajui ga iz drugog/drugih uglova.
Uprvo imajui u vidu pomenute procese, za filozofe dvadesetog i dvadesetprvog veka klju za
razumevanje medija postaje pojam privida, kao kljuni za razlikovanje ontolokog i ontikog
pristupa sagledavanja realnosti. Filozofski reeno, mediji su postali konstitutivni za nae shvatanje
stvarnosti, to znai da je naa stvarnost bitno izmenjena delovanjem savremenih medija.
"Sledei ovakvo stanovite, opravdano je rei da je svet masovnih i novih medija ili tzv. sajberprostor
(cyber space) opte medijske kulture, konstitutivan za dananje shvatanje stvarnosti, to znai da je
poimanje realnosti, a potom i svet na koji se ova paradigma odnosi, pod uticajem delovanja medija
masovnih komunikacija, Interneta i drugih komunikacionih tehnologija, bitno izmenjen".4
Razvojem i uestalim/produenim konzumiranjem medija masovnih komunikacija, u dananjem
vremenu doivljaj stvarnosti je umnogome izmenjen u odnosu na realnu stvarnost!
Ginter Anders, u svojoj studiji Svet kao fantom i matrica5, ontologiju mas-medija vidi kao
dijalektiki odnos "fantomskog" i "matrinog" sveta, koji se uzajamno podravaju, tako to
matrina struktura medija svojom ematinou proizvodi fantomske predstave realnosti (koje su,
u stvari, njen vlastiti odraz).
Dalje osmiljavanje ove ideje nalazimo u Deborovoj teoriji totalnog spektakla6, a njenu potpuno
razvijenu formu u Bodrijarovoj simulacijskoj (re)produkciji serije simulakruma.
Definiui osnove teorije spektakla Debor kae: "(2) Slike odvojene od svih aspekata ivota stapaju se
u jedinstveni tok stvari u kojem prethodno jedinstvo ivota vie ne moe biti ostvareno.
Fragmentarno opaana stvarnost regrupie se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lani svet,

Milgram, P., Takemura, H., Utsumi, A., & Kishino, F., (1994.), Augmented reality: A class of displays on the reality-virtuality continuum,
SPIE vol. 2351, n.p.
3
Klasina oblast primene augmentovane stvarnosti je u prenosima sportskih dogadaja, u arhitekturi, gradevinarstvu, medicini, industrijskom
dizajnu, edukaciji, telerobotici, inenjeringu, projektovanju i sl. Pri tome, augmentovana stvarnost moe biti onlajn (online) i oflajn (offline), u
zavisnosti od toga da li se augmentacija vri na snimku uivo (live video) ili ne.
4
Vuksanovi, D. (2006), Prilog kritici ontologije medija, Zbornik radova FDU, (10), Beograd, str. 113-122.
5
Anders, G., (1996), Svet kao fantom i matrica, edicija Fenomeni, Novi sad, Prometej.
6
O sudbini i odjecima "Drutva spektakla", sam Debor, u predgovoru III francuskom izdanju (Guy Debord, La Socit du spectacle,
Paris,Gallimard,1992.) kae: "Knjiga Drutvo spektakla je prvi put objavljena u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju BuchetChastel.
Nemiri 1968. uinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena, objavila je 1971. godine izdavaka kua Champ Libre, koja je
1984. promenila naziv u Editions Grard Lbovici, u ast ubijenog urednika. Knjiga je redovno tampana sve do 1991. Tekst ovog treeg
izdanja identian je onom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo vaie i za druge moje knjige ije izdavanje priprema Gallimard; nisam od
onih koji se ispravljaju."

predmet puke kontemplacije. Specijalizacija slika sveta dostie vrhunac u svetu nezavisnih slika koje
obmanjuju ak i same sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija ivota, nezavisno kretanje neivota.
(3) Spektakl se u isto vreme ispoljava kao samo drutvo, kao deo drutva i kao sredstvo
objedinjavanja. Kao deo drutva, to je fokusna taka nae vizije i svesti. Sama injenica da je re o
odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenu obmane i lane svesti: jedinstvo koje
spektakl postie nije nita drugo do zvanini jezik opteg odvajanja. (4) Spektakl nije samo skup slika;
to je drutveni odnos meu ljudima posredovan slikama. (5) Spektakl ne moe biti shvaen kao puka
vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao."7
Po Deboru, spektakl je postao "vladajui oblik ivota". U predgovoru treeg (francuskog) izdanja
knjige "Drutvo spektakla" ("La Socit du spectacle")8, Debor jasno definie svoj odnos prema
takvom drutvu: "Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi drutvu
spektakla".
Mark Tejlor i Esa Sarinen u svojim Imagologijama (Imagologies), medijsku sliku stvarnosti shvataju
kao privid intersubjektivnosti, koji vizuelni mediji, pre svega, televizija, priznaju i tretiraju je kao
stvar po sebi.
"Sa postmodernizmom se senzitivnost na promenu istorijskih uslova - od nekadanje dominacije
logike (vrueg) zavoenja do dananje hladne fascinacije, svodi na sueljavanje koje rano
konfrontirajue stanje u odnosu na medije prevodi u totalnu absorpciju, prelazei, na taj nain,
slikovito reeno, od eksplozivnih raspoloenja, iskazanih na koncertima rok muzike, do plutajuih
stanja (izmeu bia i privida) nalik velikoj imploziji smisla, generisanih u MTV maniru."9
U studiji Televizijska kultura (Television Culture) Fisk daje sopstveno vienje specifinog realizma
medijskih proizvoda: medijsku realnost on dovodi u vezu s tradicionalnim pojmom realizma,
tvrdei da medijski privid realnosti, nije "realistian" zbog toga to reprodukuje realnost, ve zato
to proizvodi "dominantni oseaj realnosti".10 Za njega televizijski realizam predstavlja "diskurzivnu
konvenciju", ime se indirektno uvodi nova kategorija fikcioni, ili preciznije "dogovorni"
realizam!11 On se zasniva na "hijerarhiji diskursa" ("Funkcionalni realizam").
Po Fisku, taj diskurzivni, funkcionalni, "podrazumevajue-dogovoreni" realizam, upravo zbog takve
svoje prirode, nuno reprezentuje "dominantnu ideologiju"12, koja je po svojoj sutini uvek specifina
konstrukcija smisla u odreenom socijalno-ekonomskom ambijentu.
Internet kao novi medij uneo je sutinski nove probleme u promiljanje i izuavanje medijskih
fenomena i uloge medija u opstanku, kreiranju i razvoju ljudskog drutva. Dva savremena teoretiara,
Majkl Hajm i Pol Virilio najbolje odraavaju gotovo potpuno suprotstavljene stavove dve dominantne
struje u savremenoj teoriji o Internetu kao mediju, ustanovljavanju virtuelne realnosti i mestu
oveka unutar te realnosti.
Majkl Hajm u knjizi Virtuelni realizam (Virtual Realism), objanjava/prihvata sajber komunikaciju kao
novi model komunikacije izmeu ljudi koji takoe poprimaju karakteristike sajberprostora unutar
Debor, G., (1992), Drutvo spektakla, Beograd, Porodina biblioteka, br4, Anarhija, Blok 45, Beograd
Debord, Guy, (1992), La Socit du spectacle, Paris,Gallimard
9
Vuksanovi, D. (2006). Prilog kritici ontologije medija, Arhe, 3(5-6), 302.
10
Fiske J., (repr. 1999), Television Culture, Routledge, London and New York, 1987.
11
Fiske J., (repr. 1999), Television Culture, Routledge, London and New York, 1987, str. 21.
12
Fiske J., (repr. 1999), Television Culture, Routledge, London and New York, 1987, str. 25
7
8

koga komuniciraju. On dalje razvija ideju o specifinostima, virtuelnog realizma, koji definie kao
"umetniku formu, senzibilitet i nain ivota sa novom tehnologijom"13. Za njega "virtuelnost"
predstavlja "paradigmu" ili nekakav posebni model vienja stvari, pod koji se moe podvesti gotovo
sva empirijska stvarnost, koja na bilo koji nain zavisi od informatikih sistema koji je proizvode.
Ovako shvaena realnost direktno je povezana sa savremenom kulturom, postajui deo procesa
opteg kulturnog razvoja, posredno se pribliavajui prihvatanju sintagme "virtuelno okruenje"
(Virtual environments).14 Za Hajma je komunikacija oveka i maine u okviru sajberprostorne (Cyber
space) komunikacije "vie erotska nego ulna, vie spiritualna nego utilitarna" 15
Po Hajmovom tumaenju, boravak u sajberprostoru oslobaa od zarobljenosti telom, i omoguava
ulazak u svet digitalnih ideja: unutar elektronske infrastrukture, san o idealnim formama, postaje
san o "in-FORMA-ciji". Osoba u sajberprostoru nije nita drugo do jo jedna (ili vie) informacija (ideja
parafrazirana u osnovi filmskog spektakla "Matriks"). Odvojena od fizikog tela i njegovih
ogranienja, ona ima mogunost da kreira sajber-telo, ali i sajber-linost, ije osobine zavise od uloge
osobe u sajber prostoru.
Specifina karakteristika virtuelnog okruenja je njegova mogunost da odgovara fizikim
zahtevima osobe koja u njemu participira, ime se prevazilaze socijalni limiti i veina vidova
primoranosti/nunosti, ali i svake logike/racija koji su utemeljeni izvan virtuelne stvarnosti. Ovako
organizovana realnost eliminie potrebu za korekcijama realnog okruenja, kao i same jedinke u
njoj, jer se sve korekcije mogu osmisliti i realizovati u virtuelnom okruenju. To je stvarnost u kojoj
subjekti, objekti i procesi funcioniu kao znakovi/znaenja iji smisao nije izveden iz referenci sa
neim spoljanjim, ve iz njihove relacije sa drugim znakovima/znaenjima unutar virtuelne
stvarnosti.
U meunarodnoj debati povodom teroristikog napada na Svetski trgovinski centar, 11. septembra
2001. godine, Pol Virilio primeuje da jo nismo potpuno shvatili da je taj napad bio ikonoklastiki:
usmeren na unitavanje slika, odnosno na unitenje trgovinskog centra kao slike/simbola zapadnokapitalistike reprezentacije. Nakon ovog, dolazi na red trei talas napada, na sopstveni, koga nismo
svesni: "napad televizijskih stanica, prezentacija, ne vie reprezentacija; uivo prenesene i svuda
prikazane prezentacije napada. Sada postoji jo samo jedna slika i ona se beskrajno ponavlja. Jedini
uporedivi primer koji mi pada na pamet jeste sputanje oveka na Mesec. I tu je u pitanju samo jedna
slika i itav svet mora da veruje u tu sliku."16
5. ZAKLJUAK
Umesto zakljuka, moda treba postaviti pitanje: moe li medijska prezentacija nasilja, upotrebljena u
procesu preplitanja i postepenog pretakanja virtuelne u realnu stvarnost, dovesti do postepenog
izvitoperavanja ukupnog odnosa oveka prema nasilju? Isto pitanje se moe i drugaije, moda
realnije, potaviti: kada e medijska prezentacija nasilja, upotrebljena u procesu preplitanja i
postepenog pretakanja virtuelne u realnu stvarnost, dovesti do postepenog izvitoperavanja ukupnog
odnosa oveka prema nasilju?

13

Michael Heim, (1998), Preface, u: Virtual Realism, Oxford University Press, New York.
Isto.
15
Heim,M.,(2001), The Erotic Onthology of Cyberspace, in Reading Digital Culture, edited by David Trend, Oxford, Blackwell Publishing.
16
Virilio, P., (2002), Od terora do apokalipse, Nova Srpska politika misao, Debate br 4. Svet posle 11. septembra,
14