Univerzitet u Beogradu

umarski fakultet

Odsek:Ekoloki inenjering u zatiti zemljinih i vodnih

resursa

Seminarski rad
iz Sociologije

Tema: Ekologija i drutvo

Student:
Sinia Polovina
252/2010

Predmetni nastavnik:
Prof. dr Sreten Jeli
Beograd 2010 decembar
2

1. Uvod
Ekoloki inioci deluju dvostruko: izmeu spoljanje prirodne sredine i ivih bia, u
isto vreme izmeu ivih bia i u uslovima u kojima ivimo. Zato svaka prirodna promena
radne i ivotne sredine utie na ivot i rad ljudi i ljudskog drutva u najirem smislu rei.
Limitirajui faktor ivota su granice prirodnih resursa, izvora koji se sve vie iscrpljuju.
Ako imamo u vidu trajanje civilizacije, koje se meri hiljadama godina, dalje mogunosti
za korienje prirodnih resursa su male. Tako se smatra da e, ukoliko se ovakvim
tempom nastaviti iskoriavanje tih resursa, ukupni energetski potencijal, na primer,
moi da traje jo oko 400 godina. Svakako, dok postoji ovek, postoje i nade, jer je on
uvek pronalazio i otkrivao uslove za ivot. Ali razum nam govori, a to i ekoloka
istraivanja pokazuju, da se resursi moraju racionalno koristiti. Prirodna sredina mora se
braniti od degradacije ekolokih faktora.
Socijalna ekologija je radikalna ideologija koju je na temelju spisa Elisee Reclusa
1960-ih razvio Murray Bookchin. Ona tvrdi kako su ekoloki problemi u dananjem svetu
posledica problema unutar ljudskih drutava, posebno kada je re o drutvima
temeljenim na hijerarhijskim politikim i drutvenim sistemima. Ta drutva propagiraju
prihvatanje takmiarske filozofija u kojoj je smrt jedina alternativa ekonomskom rastu, a
rast se ne moe postii drukije nego na raun sloene ravnotee izmeu prirode i
oveka.
Socijalna ekologija smatra kako zatitu prirode nije mogue postii pojedinanim
akcijama ili etikim konzumerizmom nego stvaranjem novih drutvenih struktura koje e
uzimati u obzir odnos ljudi i prirode. Socijalna ekologija smatra, stoga, da borba za
zatitu okoline nee biti efikasna dok drutva ne uspeu reiti svoje ekonomske, etnike,
kulturne, rodne i druge sukobe.

2. Pojam socijalne ekologije

Da bi se odredio predmet socjalne ekologije, neophodno je dati osvrt na njen
nastanak, razvoj i formiranje kao posebne socioloke discipline. Nastanak, razvoj i
konstituisanje

socijalne

ekologije

je

usledio

zahvaljujui,

pre

svega,

veoj

zainteresovanosti sociologije za oveka i njegovu sredinu, odnosno, socioloko

izuavanje odnosa oveka i ekologije.
Humana ekologija (tj. ekologija oveka) je dugo shvatana kao grana opte
ekologije, odnosno gajila je bioloku koncepciju nastalih socijalnih pjmova. Ali kako se
njen krug ispitivanja irio, poela je da izuava mesto i ulogu oveka u biosferi, naine
optimalnih uslova za razvoj, mesto i ulogu oveka i uzajamnosti dejstva oveka sa
ostalim komponentama biosfere. Sva ova pitanja su razmatrana u okviru humane
ekologije koja je vodila prema nastajanju drutvene odnosno socijalne ekologije.
Sociologija je mlada nauna disciplina i treba je posmatrati u kontinuitetu (razvoj
biologije) i njenog pretvaranja u drutvenu socijalnu ekologiju. Samim tim se biologija
lagano i tiho, postepeno uzdizala na vei nivo irih teorijskih promiljanja, to je
omoguilo stvaranje takve drutvene discipline koja treba da se bavi pitanjima
uzajamnog

odnosa prirode

i drutva. Time je ostvaren

pokuaj

oformljenja

SOZOOLOGIJE veoma kompleksne discipline koja e, metodama prirodnih nauka moi

da istrauje i izuava sloene socijalne probleme i pojave. Za razliku od biologije, koja
prouava odnos ivih bia i njihovog organskog i neorganskog okruenja, ekologija je
zapoela sa izuavanjem socijalne strukture i odnosa izmeu ljudi, kao preduslova za
ouvanje ravnotee u prirodi.
Time je ekologija kao prirodna disciplina prerasla u drutvenu nauku, ime je i
trasirala put ka nastanku i razvoju socijalne ekologije, iji je zadatak da svojim
izuavanjem i socijalnim istraivanjima ukazuje na socijalne parametre, a sve u cilju
planskog, umerenijeg i celishodnijeg iskoriavanja prirode odnosno uvanja ekoloke
ravnotee i ukupnog odnosa prirode i drutva.

3. Predmet socijalne ekologije

Socijalna ekologija zapoinje svoj razvoj odmah posle Prvog svetskog rata kada
su zabelezeni prvi nagovetaji definisanja njenog predmeta zahvaljujui, meu prvima,
MekKenziju jo 1925. godine. Kao jedan od prvih znaajnijih predstavnika humane
klasine ekologije ovaj neumorni istraiva prvi je dao formalnu definiciju predmetnosti
socijalne ekologije, istakavi da ona predstavlja istraivanje vremenskih i prostornih
odnosa ovekovog naina ivota kako se oni stvaraju u selektivnim, distributivnim i
adaptivnim snagama okoline.
Prethodno definisanje socijalne ekologije bilo je osnova za dublje i svestranije
istraivanje stanovnitva i ostalih pojava unutar samih gradskih aglomeracija. Ali,
interesovanje za izuavnje prostorne dimenzije drutva dovelo je vremenom i do
meuzavisnosti stanovnitva i ostalih pojava koje izazivaju krizu ljudske ekologije.
Tek polovina prolog veka oznaava radikalni preokret u privrednim
industrijskom razvoju, ali istovremeno su i ispoljena ekoloka pitanja i veliki problemi koji
su proistekli iz ekspanzije privrednog rasta. ovaj intenzivni industrijski razvoj se ispoljio,
pre svega, u razvijenim zemljama, to je zahtevalo reavanje i ekoloke dozvoljene
granice. Te granice su uslovile ekoloku ravnoteu jer u suprotnom preti velika
opasnost kriznih arita i duboke ekoloke neravnotee.
Na nastanak i razvoj socijalne ekologije imala je uticaj bioekologija, jer savremeni
autori smatraju da je ekologija bioloka nauka. S pravom Ramon Margefal miljenja je
da ekologija predstavlja biologiju ekosistema. I ovek je u tom eko sistemu jedan od
najrazvijenijih organizama ivotinja koju moemo posmatrati kao pojedinca
(Autokologije) odnosno u svojoj grupi (Sunokologije) odnosno u okviru vlastitog roda,
gde je pri tom himana ekologija shvatana kao jedna vrsta ljudske zoologije. Tako i S.
orevi smatra da je ekologija grana biologije (jedna od osnovnih nauka kao to su
anatomija, fiziologija, zoologija, botanika i druge grane ove nauke).

4. Odrivi razvoj pojam i znaaj

Najozbiljnija upozorenja svetskoj javnosti danas dolaze od biologa i meteorologa,
koji tvrde da je broj iezlih biljnih i ivotinjskih vrsta u ovom veku izuzetno veliki, da
raste po geometrijskoj progresiji, a da uoene klimatske promene vode jo uvek
nedovoljno izvesnom, ali sigurnom pogoranju situacije u pojedinim regionima i zemljinoj
kugli uopte.
Na sve ovo, postoje odreena pojedinana i grupna reagovanja ljudske
zajednice, kao to su Deklaracija o ovekovoj sredini iz Stokholma (1972), Brutland
izvetaj (Naa zajednika budunost 1987) i Konferencija UN o ivotnoj sredini i
razvoju iz Ria de aneira. Intenzitet ovih fenomena i veoma nepovoljne prognoze za
buducnost su dovele do stvaranja novih razvojnih ciljeva u trinim privredama, u koje je
uao nekada nezamisliv pojam odrivi razvoj i koji podrazumeva, bez obzira na
varijante definicije, odreeni stepen usmeravanja i ograniavanja u korist mogunosti
razvoja buduih generacija, socijalnu pravdu za postojee stanovnitvo i odgovornost za
delovanje u smislu prevencije, smanjenja negativnih efekata i medjunarodne saradnje.
Te definicije se kreu uglavnom u rasponu izmeu sledee dve definicije.
Razvoj koji omoguava zadovoljenje dananjih potreba bez dovoenja u pitanje
mogunosti zadovoljenja potreba buduih generacija i Proces promene u kojoj su
eksploatacije resursa, smer investicija, orjentacija tehnolokog razvoja i institucionalne
promene usklaene i poveavaju sadanje i budue potencijale za zadovoljavanje
ljudskih elja i aspiracija. Usvojenom Deklaracijom o ivotnoj sredini i razvoju iz Rio de
aneira iz 1992. godine sa Konferencije UN o ivotnoj sredini, promovisan je skup od 27
principa, delimino sintetizovanih u tri osnovne grupe delovanja, koje treba da pomognu
definisanju i ostvarenju politike u toj oblasti studije uticaja na okolinu, princip
zagaiva plaa i prevencija, kao i demokratinost u smislu uea javnosti. Godinu
dana ranije, Meunarodna trgovaka komora (ICC) je usvojila Poslovnu povelju za
odrivi razvoj. Obzirom na izuzetan znaaj i univerzalnost ovih principa, oni su u prilogu
prikazani na osnovu nacrta standarda JUS ISO 14004.

5. Razvoj ekoloke svesti

Osnovno polazite koncepcije aktivne zatite ivotne sredine, jeste da se ivotna
sredina mora zatititi i unaprediti u celini. Zatitom ivotne sredine moraju biti
obuhvaeni svi njeni elementi, bez obzira to zatita pojedinih segmenata zahteva
posebne pristupe i naune poduhvate. U vezi sa tim potrebno je uvek i svuda voditi
rauna o sloenosti ekolokih odnosa i procesa. Kod niza odgovarajuih akcija zatite i
unapreenja ivotne sredine potrebno je polaziti od injenice da su odnosi izmeu
oveka i prostora koji ga okruuje, i prirodni i drutveni. Iz pravilnog, svrsishodnog i
savremenog regulisanja odnosa u sistemu ovek-tehnologija-priroda, mogue je
koncipirati pravu strategiju zatite ivotne sredine. Sve ovo potencira potrebu da se na
sve mogue naine mora izbegavati neadekvatno i nenamensko korienje ivotne
sredine. Ideja i zamisao odrivog razvoja zatite ivotne sredine se oslanja na sledee
principe:

predostronost,

predvianje rizika,

spreavanje uzroka,

novo vrednovanje ivotne sredine,

promena naina ponaanja,

promena naina potronje,

uspostavljanje potrebnih demografskih institucija i procesa.

Princip predostronosti se zasniva na pravilu da je bolje spreiti nego leiti. Zato

ovaj princip podrazumeva prethodnu analizu i procenu moguih tetnih efekata prilikom
planiranja i realizacije svih razvojnih akcija kao to su, na primer: korienje resursa i
prostora, uticaj na biodiverzitet, zagaivanje itd.
Princip predvianja rizika se zasniva na prethodnoj proceni uticaja planiranih
akcija, posebno ako se ove akcije odnose na opasne, otrovne i druge procese, materije
ili postupke koji mogu dovesti do zagaivanja ili rizika, na osnovu slinih iskustava i
situacija.

Princip spreavanja uzroka predstavlja najznaajniji potez u zatiti ivotne

sredine, s obzirom da ivotnoj sredini omoguava jedan dugoroniji razvoj. Sprovoenje
ovog principa spreava se kasnije otklanjanje posledica neeljenih efekata.
Princip novog vrednovanja ivotne sredine podrazumeva sasvim nove pristupe:

ekosistemski, odnosno multidisciplinarni,

etiki, prema ivotnoj sredini i njenim faktorima, prema uvanju resursa,

biljnog i ivotinjskog sveta, svoje blie i dalje okoline, prema drugim ljudima,
etnikim grupama, generacijama,

okrenut budunosti, sa stalnim planiranjem ostavljanja opcija i drugima da

svoj razvoj sami sebi stvaraju, a ne da njihovim razvojem upravlja prethodna
generacija,

umerenijeg razvoja, sa novom paradigmom preivljavanja i skromnijeg

ivotnog standarda, umesto materijalnog rasta i luksuza,

umerenijeg i skromnijeg korienja ivotne sredine, njenih bogatstava,

naroito neobnovljive energije i ouvanja biodiverziteta.

Princip promene naina ponaanja je jedan od znaajnih uslova za ostvarivanje

odrivog razvoja zatite ivotne sredine, a odnosi se na novu filozofiju ivota preivljavanje. Promenom naina ponaanja vri se pomak u ljudskom ophoenju
prema ivotnoj sredini: od destruktivnog ka zatitnikom. Ovaj princip je stoga u uskoj
sprezi sa ekolokom svesti i ekolokom etikom.
Princip promene naina potronje je jedan od najznaajnijih principa odrivog
razvoja zatite ivotne sredine i predstavlja promenu potroakog mentaliteta koji se
odlikuje umerenou i skromnou u troenju resursa kako u proizvodnji, tako i u
potronji, koja zadovoljava samo osnovne i neophodne ljudske potrebe i ne predstavlja
elju za luksuzom i raskoi. Potronja bi trebalo da bude bez ostatka (otpada bilo koje
vrste, dakle potpuno recikliranje).
Princip uspostavljanja novih demografskih institucija i procesa odnosi se na
potrebu ukljuivanja demografske dinamike i njenih trendova u programe ivotne
sredine i odrivog razvoja. Sprovoenje ovog principa zahteva paralelnu primenu
populacionih programa i programa upravljanja prirodnim resursima.
8

6. Zakljuak
Do nastanka oveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi, u ivom svetu
vladala je uzajamna i harmonina povezanost i zavisnost u ekolokoj ravnotei.
Naruavanje ekoloke ravnotee nastaje kao posledica ovekove radne delatnosti,
kojom ovek prisvaja prirodu i stvara proizvode. Pri tome ne dolazi samo do
poremeaja ekoloke ravnotee ekosistema, ve i do ugroavanja intengriteta oveka i
njegovog opstanka. Poznavanje ekolokih zakonitosti, procesa i pojava u prirodi
obogauje oveka da sagleda prirodu u celini. Ureujui je prema svojim potrebama on
ne sme da dovedi do prekida procesa u njoj, niti da poremeti funkcionalnu ravnoteu
koja postoji izmeu ivih bia i njihove ivotne sredine. To se moe izbei samo ako se
dobro poznaju ekoloke zakonitosti i ako se ponaaju ljudi uskladu sa njima. Dakle,
ekoloka svest predstavlja obrazac ivota, koji se potuje i usklauje sa prirodnim
zakonima kruenja materije, troenja energije i obnavljanja ivota, pri emu podstie da
se od prirode uzima samo onoliko koliko je potrebno za obezbeivanje osnovnih ljudskih
potreba. Zato ekoloka etika predstavlja ekoloki odnos oveka prema ivotnoj sredini,
koji se odnosi na moralan odnos izmeu ljudskog/tehnosfere i prirodnog/biosfere.
Pitanje zatite ivotne sredine nije samo pravno, ekoloko, socioloko ili etiko
ve je to u znaajnoj meri i ekonomsko pitanje. Vrlo znaajan ekonomski efekat moe da
ima upravljanje kvalitetom ivotne sredine kroz upravljanje kvalitetom industrijskim
proizvodima i kroz upravljanje kvalitetom tehnologija proizvodnje.

7. Literatura
1.

Prof. dr Andon Kostadinovi, Opta sociologija, Beograd 2009.

2.

Petar Kozi, Sreten Jeli, Sociologija, Beograd 2007.

3.

Prof. dr Danilo . Markovi, Socijalna ekologija, Beograd, 1995

4.

www.wikipedia.org

10