ILUSTROVANA ISTORIJA SRBA

Doseljavanje Srba na Balkan i prva drava

Uvod
Teritorija Balkanskog poluostrva na koju e se Srbi, slovensko pleme, naseliti i gde e
stvoriti svoje drave bila je nastanjena od pradavnih vremena. Naunici smatraju da su zemlje
zapadne i srednje Evrope bile naseljene ve u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno
doba), a da se u oblastima Balkanskog poluostrva ovek pojavljuje u periodu poslednje
glacijacije (alpska glacijacija - Njurm). U to doba hladne klime pre 40000 godina, veiti led
sputao se do 1500 m nadmorske visine.
Prve ljudske zajednice tada su ivele u peinama. Na osnovu izuavanja peina, naroito
peine pod Jerininim brdom u selu Gradac i Risovae na Venacu moe se izgraditi izvesna
slika njihovog ivota. Bile su to ljudske zajednice od 10-15 lanova, od jedne do tri bioloke
porodice, a njihovo privreivanje bilo je uglavnom sakupljanje plodova i lov. Taj ovek, ve
homo sapiens, obraivao je kamen i kosti i na taj nain pravio orue i oruje. U prvo vreme
lovio je krupne biljojede (dinovske jelene, divlje konje, goveda), a u izmenjenim klimatskim
uslovima (zavladavanja predarktike klime) i mamute, nosoroge, lavove i hijene. Usled
velikog zahlaenja (virmska glacijacija, Njurm 3) oko 25000 godina pre n.e. dolo je do
napuanja peina i prestanka ljudskog ivota. Time se zavrava prvo poglavlje istorije
ljudskih zajednica na teritoriji Srbije.
Nova etapa poinje sa promenom klime, krajem ledenog doba (nova geoloka epoha holocen). Na osnovu ispitivanja arheolokih nalazita u erdapu utvreno je da se tamo
razvila jedna od najsloenijih kultura praistorije, koja se prema jednom velikom dunavskom
viru, naziva kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). Najstariji ljudi ove kulture
iveli su ve u naseljima, a u zajednicama od dve do etiri bioloke porodice. Kasnije, sa
priratajem stanovnitva, gradili su naseobine po utvrenom obrascu. Sahranjivanje je bilo
van naselja, a dolazi i do usavravanja izrade alata i oruja. Brojni nalazi upuuju na
postojanje privatnog vlasnitva, drutvene hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi proizvodnje
ostali su na tradicionalnim izvorima hrane i nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stoari.
Ljudske zajednice iz starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su kulture
mlaeg kamenog doba (neolita) koje uz lovako-sakupljaku ekonomiku razvijaju i
zemljoradnju i stoarstvo. Tome je svakako pogodovala i toplija klima. Neolitska kultura na
prostoru i severno i juno od Save i Dunava razvijala se od 5300 do 3200 godina pre n.e. a
najznaajnija nalazita su Starevo i Vina. Na osnovu arheolokih iskopavanja moe se
pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale kue jednu pored druge, oblepljene blatom,
izmeanim sa plevom. Podovi su bili od nabijene zemlje, a krovovi od prua i slame.
Domainstva su posedovala raznovrsno posue.

Alatke i oruje bili su od uglaanog kamena, a nakit od koljki. LJudske zajednice koje su
stvorile starevaku i vinansku kulturu bile su podlone seobama usled unutranjih razloga,
ali i spoljnih. Tako dolaskom ljudi iz Anadolije i Panonije menja se etno-kulturna slika i
nestaju vinanske zajednice a na njihovom prostoru stranci poinju sa upotrebom metala,
ime poinje nova epoha ljudske istorije.
Oko 1900. godine pre n.e. obrazuju se prva arita kulture
bronzanog doba u Banatu (morika), Sremu (vinkovaka),
severozapadnoj Srbiji (Beloti-Bela Crkva), junom
Pomoravlju (Bubanj-Hum III-Slatina). Ljudske zajednice
bronzanog doba severno i juno od Save i Dunava vekovima
su ivele mirnim ivotom. On je poremeen oko 1425. godine
pre n.e. prodorom ljudi sa severa (tzv. kultura grobnih humki)
koji su imali bronzano oruje - maeve, bodee sekire. Ta
pomeranja ljudi nastavila su se i tokom narednih vekova a
doprla su ak do Egipta. Arheoloki nalazi iz perioda 1125. do
Votivna kolica. Dupljaja, lok.
750. godine pre n.e. upuuju na zakljuak da se tada stvara
Grad, Bela Crkva, NMB
nova kultura - gvozdenog doba, a dolazi i do oblikovanja
prvih istorijski poznatih etnikih grupacija i unutranjosti
Balkanskog poluostrva: Dardanaca, Tribala, Ilira i Traana. U vremenu od 1200. do 1000.
godine pre n.e. na Kosovu, u Pomoravlju, Sremu, Bakoj i Banatu podiu se jednoobrazna
naselja, proizvodi se jednako posue, a nain sahranjivanja je takoe istovetan. Zemljoradnja
je bila razvijena: seju se penica i jeam, uzgajaju, ponajvie, goveda, svinje i konji, a znatno
manje ovce i koze.
Gvozdeno doba na tlu Srbije vezano je za dolazak Trako-Kimeraca iz kavkasko-pontskih
oblasti oko 725. godine n.e. Oni su doneli niz novih kulturnih dobara kao to su oruje i nakit
napravljeni od gvoa. U sledeih 200 godina stabilizovana je kultura gvozdenog doba i
izvrena su jasna razgranienja izmeu etnikih grupa. Vremenom je uspostavljena iva
razmena dobara izmeu etno-kulturnih grupa, koje se poinju raslojavati. Najbolji dokaz su
arheoloka nalazita sa luksuznim predmetima proizvedenim u Grkoj. Bogata nalazita
svedoe i o helenizaciji Tribala i Dardanaca. No nikako se ne moe govoriti o njihovom
iezavanju, jer u nastupajuim vekovima oni su vodili prave ratove protiv makedonskih
kraljeva. U periodu od 300-100. godine pre n.e. Dardanci su, prema istorijskim izvorima,
sauvali svoju individualnost i samosvest, a izvanrednih dokaza za to ima ak i u 3. veku n.e.
Mlae gvozdeno doba na tlu Srbije obeleeno je dolaskom Kelta i prodorima helenistike
civilizacije. Keltski izaslanici susreli su se sa Aleksandrom Velikim na Dunavu 335. godine
pre n.e. a posle Aleksandrove smrti preli su Savu i Dunav.
Njihova pustoenja po Dardaniji, Makedoniji i srednjoj Grkoj zaustavljena su grkom
pobedom kod Delfa 279. godine pre n.e. Po povlaenju, a u daljim decenijama Kelti su
pokorili Tribale, deo autarijatske teritorije i zajedno s njima obrazovali mono pleme
Skordiska. Oni su prvi na tlu Beograda sagradili naselje.
Poetkom nove ere Rimljani su zauzeli sve zemlje Balkanskog poluostrva, pokorili i
Dardance i Skordiske, ali njihovu kulturu nisu unitili. Skoro tri stotine godina starobalkanska
plemena, iako pod rimskom vlau, ivela su autohtono, negujui tradicionalnu kulturu, a tek
potom integriu se u politiku i kulturnu istoriju Rimske Imperije.

U rimskoj administrativnoj podeli najvei deo dananje Srbije pripadao je provinciji koja
se zvala Gornja Mezija. Ova provincija posluila je kao placdarm imperatoru Trajanu da sa
vojskom pree Dunav kod Rama i Tekije, pokori Deane i formira provinciju Dakiju. Tada na
kraju 1. veka n.e. Rimsko Carstvo imalo je najvee prostranstvo. Istovremeno, to je i vreme
kada se osnivaju novi i jaaju stari gradovi u Meziji i Panoniji. Dunavski gradovi postali su
vani odbrambeni punktovi kada su se Rimljani povukli iz Dakije (oko 272. godine n.e.) i
utvrdili na desnoj obali Dunava. Bez obzira na organizovanost Rimljana i jainu njihove
granice (limesa) varvarska plemena neprestano su napadala granine provincije to je
permanentno slabilo Carstvo.
Posle podele Rimskog Carstva 395. godine n.e. na Zapadno i Istono (Vizantija) ovo
drugo je nasledilo neprestane borbe sa varvarima na Dunavu. U vreme Justinijana (527-565)
dolo je do stabilizacije stanja, ali potom je usledila najezda Avara i Slovena ija su
pustoenja zaustavljena tek njihovim porazom pod Carigradom 626. godine. U toj slovenskoj
masi nalazili su se i Srbi. Po vizantijskom izvoru njima je car Iraklije (610-641) dozvolio da
se nasele oko Soluna to su oni i uinili, ali su se kasnije povukli na sever. Zahvaljujui
takoe istom vizantijskom izvoru znamo da su se prvi srpski kneevi (arhonti) zvali Vieslav,
Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.
Najstarija istorija Srbije sve do Nemanje bila je u znaku neprestanih borbi, bilo sa
Bugarskom, bilo sa Vizantijom, uz istovremenu unutranju borbu srpskih kneeva - lanova
iste familije za prevlast. Vrhovna vlast Vizantije pogodovala je i hristijanizaciji Srba u drugoj
polovini 9. veka to je bilo delo, uglavnom, uenika irila i Metodija. Od tree decenije 12.
veka Ugarska postaje trea drava koja e uticati na istoriju Srba. U ugarsko-vizantijskim
borbama 1165-1167. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje, koji je prvih godina
svoje vladavine upravljao Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle sukoba sa bratom
Tihomirom, Nemanja je postao raki veliki upan verovatno 1166. godine. Nemanjini
pokuaji da se osamostali doveli su ga u sukob sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom.
Pobedio je car; Nemanja je bio zarobljen i odveden u Carigrad, ali bio je vraen u Srbiju gde
je kao vazal ostao lojalan caru Manojlu I do njegove smrti (1180. godine).
U razdoblju od 1180. do 1190. godine Nemanja je ofanzivnom politikom, koristei se
tekoama Vizantije (bugarski ustanak, krstai), uspeo da znatno proiri srpsku dravu. Na
jugu je uspeo da osvoji Metohiju i Kosovo. Dalje proirenje dolo je pripajanjem nike
oblasti, Duboice, Vranja, Binike Morave, zemalja istono od June Morave i Reke. U isti
red pada i prisajedinjenje oblasti izmeu Zapadne i Velike Morave (Leva, Belica, Lepenica).
Na zapadu Nemanja je osvojio Duklju sa primorskim gradovima (Ulcinj, Bar, Kotor) koju je
na upravu predao sinu Vukanu. Pokuaji Nemanje i njegove brae Miroslava i Stracimira da
osvoje Dubrovnik nisu urodili plodom. Tako je Nemanja uspostavio i uvrstio svoju vlast na
teritoriji od Kotora do Sofije sa centrom u Rasu gde su stolovali srpski episkopi Jevtimije i
Kalinik. Tokom svoje vladavine Nemanja je izdano pomagao svetenstvo, a iza sebe ostavio
je velike zadubine.

Paleolit - starije kameno doba

U ovom poglavlju nalaze se samo neke fotografije ostataka materijalne kulture
ljudi iz paleolita. Oni su iveli na teritorijama koje e Srbi naseliti i stvoriti svoje
drave i kulturu.

Prvi ljudi na ovim prostorima pojavili su se oko 40.000. godine pre n.e. Njihova prva
stanita bile su peine. Arheoloka istraivanja, naroito peine pod Jerininim brdom na
ograncima Crnog vrha u selu Gradac i Risovae na Venacu omoguavaju da se izgradi
osnovna predstava o ivotu tih ljudi. Oni su iveli u zajednicama od petnaestak ljudi, od jedne
do tri bioloke porodice. iveli su od lova i prikupljanja plodova. Orua su pravili od kremena,
a neke alatke od kostiju. Takve iste predmete izraivali su i stanovnici peina od Slovakog
rudogorja do Banata pa se pretpostavlja da je u vremenu od 35.000. i do 25.000. godine pre n.e.
centralno balkansko podruje bilo povezano i kulturno i populaciono sa Banatom i
Transilvanijom.
Velike klimatske promene, kao i izmenjena flora i fauna, bitno su uticale na ivot
praistorijskih ljudi. Usled velikih zahlaenja oni su bili prisiljeni na seobe. Na to ih je
podsticalo i iezavanje ivotinja.
Sistematsko nauno ispitivanje 14 lokaliteta u erdapu pokazalo je da je na ovom podruju
ovek neprekidno iveo od 11.000. do 5.000. godine pre n.e. Utvreno je da su na obalama
Dunava u povoljnoj klimi nikla ljudska naselja - Lepenski Vir, Vlasac, Padina, Hajduka
Vodenica, Ikona, Kladovska Skela, i druga. Bolji uslovi ivota, pogodnosti za lov i ribolov,
omoguili su prirataj stanovnitva, to je dovelo do izgradnje kua i sela.
U ovim naseljima pronaena su kultna mesta, sakralni predmeti i prve skulpture: ribolike
ljudske glave, ribe, jeleni.
Nosioci kulture Lepenskog Vira iveli su u dve do etiri bioloke porodice. iveli su od
sakupljanja plodova i lova. Meutim, osnovano se pretpostavlja da su se oni uputali i u
uzgajanje biljaka i pripitomljavanje ivotinja, koje je bilo preduslov za razvoj zemljoradnje i
stoarstva u mlaem kamenom dobu.

Neolit - mlae kameno doba

U ovom poglavlju nalazi se samo mali deo arheolokih nalaza, koji su
pronaeni tokom iskopavanja mnogobrojnih neolitskih nalazita. Oni
pokazuju napredak u izradi predmeta od kamena, kosti i peene zemlje.
Oblici posua, napravljeni za praktinu upotrebu ili za kultne
(religiozne) svrhe, kao i ljudska i ivotinjska plastika, odraavaju i
svakodnevni i duhovni ivot ovih ljudi.
Osnovno privreivanje bilo je zemljoradnja i stoarstvo, to je nov
kvalitet u odnosu na raniji nain ivota nomada i lovaca. Rani neolit u
Srbiji ponajvie poznajemo zahvaljujui iskopavanjima u Starevu
(starevaka kultura). Blie antroploko odreenje nosilaca ove kulture
nauka jo nije objasnila.
Ljudi ranog neolita pravili su kue kvadratno-trapezoidnih osnova od
drvene armature, oblepljene blatom i plevom. Kue su verovatno bile

grupisane unutar porodica. Pronaeni hambari (ukopani u zemlju) sa ugljenisanim jemom i

penicom ukazuju da se radi o ratarima, a kosti domaih ivotinja o stoarstvu. Ostaci divljih
ivotinja pronaeni u kuama ili pored njih ukazuju da su se ljudi ranog neolita bavili i
lovom. Veliki broj ila, spatula, harpuna i udica ukazuje na bavljenje ribolovom, tim pre to
su se naselja nalazila pored reka.
Nosioci starevake kulture, sudei prema ostacima njihove materijalne kulture, iveli su na
jugu do Makedonije, a ima dokaza njihovog ivota i u Bosni.
Grnarija je uglavnom bila bombastog oblika. Sudovi, pehari i zdele su ukraavani
barbotiniranjem, tipanjem, prevlaenjem prstiju po sveoj prevlaci. Pronaeno je mno
ljudske i ivotinjske plastike. ivotinjske figure su realistiki napravljene, a ljudske statuete
imaju izrazite oblike enskog tela to odraava verovanje u kult plodnosti.
Nosioci kulture srednjeg neolita nastali su meanjem starosedelaca i ljudskih zajednica
poznatih po nalazitu Vina (vinanska kultura). Njihove nastambe pravljene su po starom
principu i od istog materijala. Vinanske kue bile su masivnije, sastojale su se od dva
odeljenja sa ognjitima. U kuama se izraivala grnarija i alatke od kamena. Ljudi su
poznavali pletenje asura od trske i like, a nalazi delova tkakog stana ukazuju da su znali i za
preradu vune.
Veliki broj pronaenih ostataka materijalne kulture svedoi o majstorstvu u grnariji. Sudovi
su zaobljeni; bilo ih je bikonusnih profilacija, a osobita spretnost vidljiva je pri izradi zdela i
peenju. Ljudska plastika je dobila nove oblike; pojavljuju se strogo stilizovane statuete sa
durim vratovima i licima koja podseaju na maske.
Vinanci poznatog neolita iveli su u porodicama, posedovali su stoku (goveda, ovce, svinje)
koje su drali u dvoritima. Kue su im bile poreane po redovima, sa "ulicama" to upuuje
na zakljuak da su sela bila sa "urbanistikim" reenjima.
Njihova grnarija je raskonija i ukraenija. Preovladavaju zdele bikonusnog i konusnog
oblika. Ornamentika je urezana i esta je primena crvene boje. Ljudska plastika i dalje se bavi
enom, trudnicom i majkom sa detetom, ali ima i figurina i sa naglaenim mukim
atributima.

Bronzano doba
Bronzano doba ljudske istorije u nauci se smeta u vreme od 2000. do 1000.
godine pre nove ere. Ovo ime dobilo je po tome to je za razliku od ranijih perioda
preovladala upotreba metala za proizvodnju orua, oruja i nakita. Na Balkanskom

poluostrvu bronzano doba se vezuje i za indoevropeizaciju domorodakog stanovnitva i

stvaranje etnikih grupa koje e dati starobalkanska plemena: Traane, Ilire, a severno od
Save i Dunava, Daane i Gete. Pod indoevropeizacijom se podrazumeva prodor ljudi iz
srednje Azije u Evropu.
Arheoloka nalazita bronzanog doba (osobito Bubanj kod Nia) pokazuju da su se ti ljudi
bavili intenzivnim stoarstvom. Karakteristini su njihovi sudovi sa dve drke i siromanom
ornametikom. Tehnika izrade upuuje na stare tradicije. Nalazite Glodar kod Paraina je
najvanije za tzv. parainsku grupu. Poznato je iskljuivo iz grobalja - nekropola. Pokojnici
su spaljivani, a spaljeni ostaci stavljani su u urne sa nizom drugih predmeta, najee sa
nakitom.
Vatinska grupa (po nalazitu Vatin kod Vrca) bliska je dubovako-utobrdskoj (nalazite
Dubovac kod Kovina i uto Brdo u selu Vinci kod Golupca) grupi i ove dve grupe
predstavljaju kulturu srednjeg bronzanog doba. Grnarija ovog porekla ima nesumnjivu
estetsku vrednost, a osobito sudovi u obliku ivotinjskih figura.
Votivna kolica iz Dupljaje su znaajan kultni predmet. Na kolicima koja vuku barske ptice
prikazana je stojea ljudska figura. Radi se o mukoj figuri obuenoj u enske haljine. U nauci
se ova kolica povezuju sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi est meseci u zemlji
Hiperborejaca, a est u Delfima.

Gvozdeno doba
Gvozdeno doba obuhvata period od hiljadu godina - od 1000. godine pre n. e.
do 1. veka nove ere. Ono je u nauci i dobilo ime po tome to u ovom periodu
gvoe ulazi u stalnu upotrebu za izradu oruja, alata i drugih predmeta. Njegova
karakteristika jeste i u pojaanim kretanjima stanovnitva. To je vreme "ljudi s
maevima" i doba estih sukoba, unitavanja, ali i uobliavanja plemena.
Gvozdeno doba je poslednji period praistorije, no zahvaljujui grkim i rimskim
piscima mi znamo i imena pojedinih plemena na Balkanskom poluostrvu.
Masovna primena gvoa nije prouzrokovala vee potrese u kulturnom razvoju
ljudi na naem tlu. Promene su nastupile sa prodorom plemena sa Kavkaza i june
Rusije. Taj prodor u nauci se vezuje za ime Trako-Kimeraca (800-700. godine pre
n. e.), a kasnije za Skite (600-500. godine pre n. e.). Stapanjem starosedelaca sa
doljacima u duem vremenskom periodu dolo je do stvaranja plemena.

Naselja ovih ljudi obino su graena na uzvienjima pogodnim za utvrenja i odbranu. Ta

mesta u narodu se i danas nazivaju gradine. Sahranjivanje je bilo u rodovskim tumulima sa
mnotvom oruja, nakita i keramike. Zahvaljujui ispitivanju tumula moe se zakljuiti da je
unutar plemena dolo do raslojavanja i, verovatno, postojanja plemenskih voa. Pojedini
tumuli ne izdvajaju se samo po mestu i veliini, nego i po predmetima u njima. Oni su bili
puni domaeg, ali i uvezenog oruja, a takoe i ostalih predmeta od zlata i srebra. Jedno od
naih najznaajnijih nalazita iz ovog doba jeste velika nekropola sa vie hiljada tumula na
Glasincu (centralna Bosna). Ova glasinaka grupa bila je razvijena i u Hercegovini, Metohiji i
severnoj Albaniji.
Nalazi iz tumula svedoe i o razvijenoj trgovini sa Grcima. Putevi su vodili preko
Makedonije, a posle grke kolonizacije i sa istone jadranske obale. Ovom kolonizacijom
poinje i opti helenistiki uticaj na starobalkanska plemena koji je zaustavljen dolaskom
Kelta poetkom 3. veka pre n. e.
Etnika pripadnost kulturnih grupa na Balkanskom poluostrvu moe se utvrditi na osnovu
ostataka njihove materijalne kulture i podataka grkih i rimskih pisaca. U zapadnim delovima
Balkana iveli su Iliri i njima se moe pripisati glasinaka kultura, a zapadno od reka Iskera i
Strume bili su Traani. Izmeu njih su bili Tribali i Dardanci koje antiki pisci poistoveuju
sa Traanima i Ilirima.
Fibule, ukrasne, a i funkcionalne igle bile su mnogo u upotrebi u gvozdeno doba.
Najstarije su imale luni oblik sa dve petlje i sa nogom u obliku trougla, trapeza "beotskog
tita" ili kruga. I kasnije se takoe pojavljuju luni oblici sa zvezdastim ukrasima,
stilizovanim zmijskim glavama i dr.

Rimski period
Prodor Rimljana na Balkansko poluostrvo poeo je krajem 3. veka
pre n. e. U rimsko-ilirskim i rimsko-makedonskim ratovima bile su
pokorene Ilirija i Makedonija. Prvi ilirski rat (229-228. godine pre n.e.)
uspeno je voen protiv kraljice Teute i ilirskih gusara na Jadranskom i
Jonskom moru. Rimski protektorat nad vie ilirskih vazala nije bio
dovoljno jak, te su Iliri obnovili gusarenje to je izazvalo novi rat 219.
godine pre n.e. Ovaj pobedonosni rat Rimljani nisu uspeli da iskoriste u
pravom smislu te rei, jer su bili zauzeti ratom sa Hanibalom. Tek,
znatno kasnije u treem ratu 168. godine pre n.e. protiv ilirskog kralja
Gentija uspeli su konano da pobede Ilire i nametnu im vlast i danak.
Pokoravanje Makedonije takoe je teklo kroz tri rata (215-205.
godine pre n.e. 200-197. godine pre n.e. i trei 171-168. godine pre n.e.)
Makedonija je konano postala rimska provincija 148. godine pre n.e.
Dalji rimski prodori vreni su u pravcu Dunava i Panonije. Na
prvom pravcu prepreka su bili keltski Skordisci i Dardanci. Trogodinji
uspeni rat protiv Dardanaca omoguio je Gaju Skriboniju Kurionu da
73. godine pre n.e. bude prvi Rimljanin koji je ugledao Dunav, doavi
sa svojom legijom na njegove obale.
U vreme Oktavijana (Avgusta) vreno je pokoravanje plemena u
Posavini i Bosni. No, to nije ilo lako; sledio je tzv. panonski rat 13-9.
godine pre n.e., a potom je izbio masovni ustanak panonskodalmatinskih plemena od 6-9. godine n.e. Najveu snagu ustanicima su
davali sremski Breuci i Desidijati s gornjeg toka Bosne na elu kojih su
bili dva Batona. Avgustov naslednik Tiberije uspeo je da skri ustanak i
nametne vlast plemenima od Dunava do Jadrana.
Sa teritorija srednjeg Balkana Rimljani su poeli da dolaze u dodir
sa Germanima (Domicijanovi ratovi protiv Markomana i Kvada),
Saramtima i Daanima. Imperator Trajan je preduzeo dva uspena
pohoda na Dakiju (101-102: 105-107. godine n.e.) i pretvorio je u
provinciju. Ovim pohodima prethodili su zamani graevinski radovi.
Prvo je proseen put kroz erdap 100. godine, a sledee je prokopan
kanal kod Sipa da bi se omoguila slobodna plovidba Dunavom. uveni
Trajanov most kod Kostolca izgraen je 105. godine. Za vreme
imperatora Trajana Rimsko Carstvo imalo je najvei opseg.
Na Balkanskom poluostrvu Rimljani su organizovali velike
provincije: Dalmaciju (obuhvatalo je jadransko primorje i dananju
BiH), Panoniju, Gornju Meziju (teritorija dananje Srbije) i
Makedoniju. Glavni oslonac rimske vlasti bila je vojska. U pomenutim
provincijama stalno su bile stacionirane dve legije - IV Flavia u
Singidunumu (Beogradu) i VII Klaudia u Viminacijumu (Kostolcu).
Vojniki logori na granici (limesu) postali su take oko kojih su

vremenom nikli gradovi, a rudnici, banje i izuzetno plodna zemlja u unutranjosti bili su
takoe jezgra nastanka gradskih naselja. Ovi gradovi imali su dosta zajednikih urbanistikih
elemenata: forum, dve glavne ulice koje su se sekle pod pravim uglom, javne graevine
(bazilika, hramovi), stambene i trgovake delove, kupatila (terme), bedeme oko grada i
groblja. Gradovi su bili povezani putevima iz privrednih ali i vojnikih razloga. Inae, u celom
Rimskom Carstvu saobraaj je bio dobro organizovan.
U balkanskim provincijama Rimljani su posebnu panju poklanjali rudarstvu, pa bi se ak
moglo rei da je celokupni ivot bio u znaku te privredne grane. U rudnicima su radili robovi i
osloboenici, a bili su pod strogom kontrolom dravne administracije.
Domorodako stanovnitvo ivelo je tradicionalnim ivotom stoara i ratara. NJegova
romanizacija (porimljavanje) bila je spora, ali su celokupnim integrisanjem u rimsko drutvo
postojano su se gubile etnike karakteristike.
Na planu religije vladalo je veliko arenilo. Starosedelaka mnogoboaka religija bila je
na udaru rimske i grke religije, ali i raznih verovanja koja su irili doljaci sa Istoka. Odlika
svih ovih religija bila je u tenji za socijalnom pravdom to je utiralo put hrianstvu.
Napadi varvara na severnu rimsku granicu postali su, u dugom nizu godina, redovna
pojava. Stoga su dunavski limes, a i njegovo zalee, poeli da igraju neobino vanu ulogu. To
se ogledalo u tome to su snane legije, sa ovog dela Carstva, svoje zapovednike izvikivale za
careve. Varvarski pritisak bio je toliki da je imperator Aurelijan (270-275) shvatio svu
benzadenost odbrane Dakije i prepustio je varvarima. Od tog momenta poinje osipanje
Rimske Imperije. Imperator Dioklecijan (285-305) uveo je sistem zajednike vlade etvorice
careva na osnovu koga se jedan od etvorice morao stalno nalaziti blizu limesa. Zahvaljujui
tome grad Sirmijum je stvarno postao jedna od prestonica. Gamzigrad u gornjoj Meziji
(istona Srbija) verovatno je nastao iz istih razloga. Sagraen je poetkom 4. veka kao
vladarska rezidencija Dioklecijanovog savladara Galerija. Na isti nain nastao je na mestu
starog Vizanta, na Bosforu, Konstantinopolj.
Ratovi protiv varvara (Sarata i Gota) slabili su Carstvo i u vojnom i privrednom pogledu.
Zbog opadanja proizvodnje smanjena je trgovina, a varvarski pljakaki upadi unitavali
su stanovnitvo i poljoprivredu. Najtee posledice ostavila je najezda Huna pod Atilom 375.
godine i Gota posle njihove pobede kod Hadrijanopolja (Jedrena) 378. godine. Od tih vremena
varvari se nastanjuju na teritoriji Rimskog Carstva. Tekoe upravljanja Carstvom nagnale su
cara Teodosija da 395. godine izvri njegovu podelu na Zapadno (sredite Rim) i Istono
(Konstantinopolj) carstvo. Krajnji, istorijski ishod varvarskih razaranja i pljaki bio je pad
Zapadnog carstva 476. godine.
Rimska vladavina i civilizacija na Balkanskom poluostrvu, posebno na teritoriji koju e
naseliti Srbi, ostavila je duboki trag. O tome svedoe ostaci materijalne kulture, sauvani do
danas, ili otkriveni arheolokim iskopavanjima. Fotografije koje se objavljuju u ovom
poglavlju samo su mali deo tog blaga, ali dovoljno upealjive da se moe zamisliti izgled i
ivot tog sveta.

Doseljavanje Slovena, primanje

hrianstva, srpska drava
Stefana Nemanje
Varvarski upadi u Istono Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su
tokom celog 5. veka. Nauka jo nije pouzdano utvrdila kojem su narodu
pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote. Poetkom
6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se spominje
napad Slovena, odnosno Anta, koji su iveli u stepama severno od ua
Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527565) uspeno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava
gde se jo drao, bar na odreenim takama, stari rimski limes. Kao
vizantijski plaenici Anti su ak ratovali i protiv Gota u Italiji.
Polovinom 6. veka Sklavini su estoko pljakali Vizantiju i u tim
pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme
pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije. Avarsko-vizantijski
petnaestogodinji rat vodio se oko Singidunuma i Viminacijuma. U
drugoj polovini 6. veka zajedniki avarsko-sklavinski odredi pljakali
su po Trakiji, Makedoniji i ugroavali Solun. Poetkom 7. veka
vizantijski izvori belee da je narod Slovena, koji se sastojao od
Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustoio Tesaliju,
Heladu, Ahaju, Epir, pa ak preao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraeni
pod Solunom, ali su ostali da ive na ovoj teritoriji.
U vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i
Srbi (kako je zabeleio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i
nazvala Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio
je koban po Avare, jer posle toga izezavaju sa istorijske pozornice, a
slovenska plemena naseljavaju se i uvruju u unutranjosti Vizantije.
Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije".
Ovo su, po svoj prilici, poeci slovenskih kneevina.
Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske
posledice na ivot Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu
Protobugari, nomadi i konjanici, preli su Dunav 680. godine i na
teritoriji izmeu Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari
slovenskom stanovnitvu koje je ivelo u osam plemenskih oblasti.
Stapanje slovenskog i protobugarskog ivlja teklo je brzo, i ini se bez
osobitih prepreka. Njihova drava ve u drugoj polovini 8. veka
ustremila se na jug, teei da se proiri na slovensko stanovnitvo, koje
je ivelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, voen sa
promenljivom sreom, ustalio je granicu izmeu ove dve drave. Posle
toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i poetkom 9. veka
Bugari dolaze u dodir sa Srbima.

O najranijem ivotu i dravi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma

malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre
dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk, pa redom
arhonti (kneevi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najraniji poznati srpski
kneevi: Vieslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su iveli
mirno, pokoravajui se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije napao srpskog
kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno izmeu 836. i 852. godine i u njemu je
bugarski kan izgubio "veinu svoje vojske". To govori o jaini Vlastimirove drave za koju se
zna da je obuhvatala i delove dananje Hercegovine.
Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdre
bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa, ali
neuspeno. I on i dvanaest bugarskih velmoa (boljara) pali su u srpsko zarobljenitvo. Srpski
vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do 891/892.
godine. To je doba kada je Vizantija bila jo jaka i kada je drala celu istonu jadransku
obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneevi, a to se dokazuje time to
su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u junoj Italiji.
Krajem 9. veka Srbi su primili hrianstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava
prvih hrianskih svetakih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobili imena:
Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni roeni izmeu 870. i
874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj prilici prvi
misionari bili su Metodijevi uenici i svetenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali
latinski jezik. Izgleda da je hrianstvo najpre primio gornji sloj srpskog drutva, a da je
veina stanovnitva dugo zadrala svoju staru slovensku pagansku religiju. Pretpostavlja se da
su nastanak i praznovanje porodinog praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici
starog potovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog verovanja i
nove hrianske religije sasvim prihvaeno tek za vreme sv. Save i ono se odnosilo na vernike
autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine.
Dvestagodinja istorija srpske drave (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeleena je
borbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog
sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija
(Pribislovljevog sina) i aslava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno su se meale
Bugarska i Vizantija. Uvrivanje, irenje i jaanje srpske drave polovinom 10. veka bilo je
delo aslava, tienika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica aslavljeve
drave bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne moe se pouzdano utvrditi da li se
istona granica nalazila na Zapadnoj Moravi. aslav je poginuo u borbi protiv Maara na
severu svoje drave oko 950. godine. On je bio poslednji poznati lan najstarije srpske
dinastije.
Poetkom 11. veka, posle propasti Samuilove drave, srpske drave Raka, Zahumlje i
Duklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raki upan
Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednici pokuavali su
da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli.
Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski upan Uro II, Vukanov unuk.
Vizantijski car je posle estoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo srpskom upanu
"dvostruko vei jaram pokornosti nego pre", belei vizantijski hroniar. Uroev naslednik,
njegov brat Desa, takoe je pokuavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U
tom cilju nastojao je da obezbedi i pomo ugarskog i nemakog vladara, ali ga je upravo to

kotalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili i odveli u Carigrad, no on je kasnije,

nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u
manastiru Sv. Petra u Polju.
Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put se
spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa rakim upanima.
Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po
odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni svetenici.
U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raki veliki upan, Nemanja je bio
oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa
vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Duboicu (oblast oko
Leskovca).
Po ve ustaljenom obiaju braa (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine
namere su bile da postane veliki upan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine.
Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikoupanskog mesta
Nemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske potinjenosti.
Uinilo mu se da vizantijsko-mletaki rat 1171-1172. godine prua za to pogodnu priliku.
Meutim, rat je sreno okonan po Vizantiju, to je omoguilo caru Manojlu I da izvri pohod
na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad, ali se vratio
kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do njegove smrti 1180. godine.
Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutranje neprilike to su iskoristili
njeni severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja poinje irenje svoje drave.
Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Sva, Ulcinj,
Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braa Miroslav i Stracimir pokuali su da osvoje i
Dubrovnik. Sukob je zavren potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana pitanja
teritorija i trgovine.
Dalje irenje svoje drave Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je
Metohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Drakovina) s prizrenskom oblau, zatim
Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornji i Donji
Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj dravi zemlje oko unisa (Zagrlata), Ni,
Duboicu, Vranje i Moravu (Binaka Morava). Pod njegovu kontrolu dola je i teritorija
izmeu Zapadne i Velike Morave (Leva, Belica, Lepenica). Nemanjina drava izlazila je na
Jadransko more od dananjeg Omia, na severu do Ljea, na jugu. Nemanjin biograf, njegov
sin Stefan Prvovenani navodi da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln
(Zemen), Velbud (ustendil), itomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Aneo je pokuao da
povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujui jaini
svoje drave, uspeo da se osamostali i da sina Stefana oeni vizantijskom princezom to mu je
znatno podiglo ugled. Svoju vladavinu zavrio je dobrovoljnim povlaenjem s vladarskog
trona u korist sina Stefana. On se zamonaio i uzeo je monako ime Simeon.

Hronoloka tablica
40000 godina pre nove ere

- Pojava prvih ljudi na Balkanskom poluostrvu. iveli u

11000-5000 godina pre n.e.

6700-5500 godina pre n.e.
5300-3200 godina pre n.e.
4800-4400 godina pre n.e.
4400 - 3200 godina pre n.e.
2000-1000 godina pre n.e.
1000 godina pre n.e.
- 100 godina n.e.
1. vek n.e.
395. godine
610-641. godine
860-880. godine
1054. godine
1166. godine
1185. godine
1196. godine
1199. februara 13.

peinama.
Starije kameno doba (paleolit)
Kultura Lepenskog Vira
Mlae kameno doba (neolit)
Kultura Starevo
Kultura Vina - Tordo
Bronzano doba
Gvozdeno doba

- Rimska Imperija uvrstila je svoju vlast na Balkanskom

poluostrvu
- Rimsko Carstvo podeljeno je na Istono i Zapadno
- Srbi su se doselili na Balkansko poluostrvo sa ostalim
slovenskim plemenima
- Srbi primaju hrianstvo
- Hrianska crkva podeljena je na Istonu (pravoslavnu)
i Zapadnu (rimokatoliku)
- Poetak vladavine Stefana Nemanje
- Napisano Miroslavljevo jevanelje
- Stefan Nemanja se povukao sa vlasti
- Umro Stefan Nemanja

Srpska drava Nemanjia 1199-1321

Uvod
Godina 1199. obeleila je smrt srpskog velikog upana i osnivaa dinastije Nemanjia,
Stefana Nemanje. Za sobom je ostavio temelje srpske drave i tri sina, Vukana, Stefana i
Rastka, da sauvaju i uvrste njegovo vladarsko delo.
Nemanjino naslee nije bilo ni lako, ni jednostavno. Rasprava izmeu dva starija brata o
pravu na prvenstvo u dravnoj upravi prerastao je u sukob. Sve do prvih godina trinaestog veka
tinjala je ova borba, ponekad provaljujui u otvorenu netrpeljivost. U prvo vreme Vukan je
uspevao da odri vlast u Srbiji, delujui iz svog sigurnog utoita u Zeti koju je nasledio jo od
oca. I najmlai Nemanjin sin Rastko, mnogo poznatiji pod svojim monakim imenom Sava, od
samog poetka se ukljuio u presuivanje koji od starije brae treba da bude vladalac u Srbiji.
Mada je Nemanja odredio Stefana za svog naslednika, Vukan je, uz pomo ugarskog kralja
Emerika, obezbedio premo u Srbiji i proterao Stefana, 1202. godine. Tako je Vukan postao
veliki upan. Nekoliko godina docnije, 1204. ili 1205. Stefan je uspeo, postepeno osvajajui
srpske zemlje, da preuzme vlast u Srbiji. Najzad se ostvarila Nemanjina elja: da Stefan vlada
zemljom, a da Vukan bude "veliki knez" jedne oblasti. Prenoenje motiju Stefana Nemanje iz
Hilandara u manastir Studenicu pomoglo je pomirenju izmeu dva brata. Glavnu ulogu u tom

inu imao je Sava.

U momentu Stefanovog konanog ustolienja na elu srpske drave, poelo je jedno novo
razdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji itavog Balkanskog poluostrva. Ruenje
Vizantijskog carstva pod naletima krstaa (etvrti krstaki rat) i nastanak vie novih drava na
tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Ceo Balkan podelio se na dva
sveta. Sjedne strane stajale su one drave koje su pripadale vizantijskom duhu (Srbija,
Bugarska i dr.). S druge strane nalazile su se nove drave latinskih krstaa ili male grke
drave. Otuda je i proistekla prozapadna politika Stefanova. Najvaniji korak u ovom svom
opredeljenju Stefan je uinio kada se 1207. ili 1208. oenio po drugi put i to venecijanskom
princezom Anom Dandolo.
Njegova prva ena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena su iz
politikih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je Stefan bio nameran da krene.
Prvi Stefanov pokuaj da od rimskog pape Inoentija III dobije kraljevski venac nije uspeo.
Ali, njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u Rim svog uenika
Metodija koji od pape Honorija III dobija blagoslov za krunisanje. Na saboru u manastiru ii,
Sava je krunisao svoga brata Stefana krunom donetom iz Rima. Te 1217. Stefan je postao prvi
srpski kralj, i zato Prvovenani, a Srbija prvi put kraljevina.
Dogaaj koji je imao jo presudniji znaaj od ustolienja Srbije kao kraljevine, bilo je
stvaranje srpske autokefalne (samostalne) pravoslavne crkve. Kljunu ulogu u ovoj moda
najdalekosenijoj odluci u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanji. Godine 1219. Sava odlazi u
Nikeju. Od tamonjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena Haritopula
uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske crkve. To je znailo da srpski arhijereji stiu
pravo da potpuno sami biraju svog arhiepiskopa. Prvi srpski arhiepiskop postao je Sava u
prolee 1219. godine. Odmah posle toga, Sava je zapoeo veliki posao uvrivanja unutranje
i spoljanje organizacije srpske crkve. On je bio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i
u duhovnom i u organizacionom smislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i u
dananje vreme.
Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenanog 1228. na srpski presto je doao
njegov stariji sin Radoslav, po izriitoj oevoj volji. Njegova kratka vladavina (1228-1233) bila
je ispunjena unutranjim nesporazumima i borbama. Radoslav je bio oenjen keri Jovana I
Anela, epirskog vladara. Verovatno je neoekivani preokret u spoljnjoj politici Srbije pod
novim kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadanje Stefanove drave.
Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati vizantijsku politiku kralja Radoslava.
Nezadovoljstvo srpskih feudalnih gospodara zavrilo se tako to je Radoslav zbaen sa
prestola. Na njegovo mesto doao je Stefanov mlai sin Vladislav. Radoslav se docnije
zamonaio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici.
I ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku. Vladislav je
traio i naao oslonac u Bugarskoj. Oenio se bugarskom princezom Beloslavom, keri Jovana
II Asena. Ubrzo je i Sava otiao sa mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u ii on se
povukao ostavljajui svoje mesto ueniku Arseniju. Sava je napustio Srbiju i ponovo krenuo na
Istok. Obiao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu 14. januara 1236. godine.
Uz velike muke i protivljenja svog tasta, Vladislav je uspeo da Savine moti vrati u Srbiju i

sahrani ga u kraljevskom manastiru Mileevi idue, 1237. godine.

Vladavina kralja Vladislava trajala je tano deset godina. Oslonjen na Bugarsku, Vladislav
je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom Mongola u Ugarsku i Srbiju, njegova
vlast je poela da posre. Jo jedanput je srpska vlastela odredila sudbinu prestola. Ustala je
protiv Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast treeg sina Stefana Prvovenanog,
Uroa I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uro je na elu srpske kraljevine ostao vie od
trideset godina. Za sve to vreme gledao je kako se prilike na Balkanskom poluostrvu iz osnova
menjaju. Vizantija je obnovljena 1261, a Ugarska je naglo poela da izrasta u silu prvog reda.
Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bila je dovoljno velika drava da neposredne
opasnosti nije bilo. Uro I je vodio politiku koliko na prvi pogled pomirljivu prema susedima
toliko i smiljenu.
U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je granice srpske drave. Naroito su znaajni
njegovi odnosi sa Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoravali i ponovo uspostavljali. U dva
maha Uro je i napadao grad i na taj nain primoravao Dubrovane na potovanje drevnih
obaveza prema srpskom vladaru. Uro je bio dovoljno umean da su ga smatrali prijateljem
Nikejskog carstva, mada sam nikejski car nikada nije bio sasvim uveren u Uroeve prave
namere.
Sredinom trinaestog veka Srbiji je najvea opasnost pretila od Bugarske. Ali, ni ta opasnost
nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa severa i sa jugozapada, ali je posle smrti
bugarskog cara Mihaila Asena, polako jenjavao.
Ali, Uro nije na svim stranama bio tako uspean. NJegov najvei promaaj bio je napad na
Mavu 1267-1268, kada ga je mavanski gospodar uz pomo ugarskog kralja Bele IV porazio i
zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju kraljevinu. Kao znak pomirenja
posle ovog neuspeha, Uroev sin Dragutin oenio se ugarskom princezom Katalinom,
verovatno oko 1270. godine.
Uro je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovane, na insistiranje
venecijanskog duda mir je ponovo uspostavljen. Uroa je zbacio sa prestola njegov sin
Dragutin duboko nezadovoljan oevim nepoverenjem. Dragutin je uporno zahtevao vlast u
jednoj srpskoj oblasti. Budui da mu otac nikako nije izlazio u susret Dragutin je zaratio sa
ocen i pobedio ga. Uz majin oprost, postao je srpski kralj 1276. godine. Poraeni otac se
zamonaio i umro ve naredne godine. Dragutin nije dugo ostao na vlasti. Pao je nesreno sa
konja na Jelai 1282. Ostao je obogaljen. Razoaran i fiziki i moralno ubrzo je odstupio sa
prestola u korist svog mlaeg brata Milutina. Promena na srpskom tronu odigrala se na saboru
u Deevu.
Najdua vladavina jednog vladara u srpskoj istoriji srednjeg veka bila je upravo
Milutinova. On je proveo na tronu bezmalo etrdeset godina (1282-1321).
Na samom poetku, Milutin je doao u sukob sa bratom Dragutinom. I taj sukob trajao je
do kraja trinaestog stolea i preneo se u novi, etrnaesti vek. Nije pouzdano utvren taan
datum pomirenja izmeu brae, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne zadugo posle
pomirenja, Dragutin je umro ostavljajui svoje oblasti sinu Vladislavu. Milutin je to iskoristio,
napao sinovca, pobedio ga, bacio u zatoenitvo i zauzeo Rudnik, rudarsko naselje Lipnik, grad
Mavu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoranja odnosa izmeu Milutina i ugarskog

kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska prodrla u Srbiju 1319. zauzimajui sve bive
Dragutinove posede i prodirui dolinom Kolubare. Ali, ugarski uspesi bili su kratkog daha. U
protivudaru Milutin je povratio deo zauzetih zemalja. Tako je u prolee 1320. Karlo Robert
ipak uspeo da sauva Mavu pod svojom upravom.
I Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratovao je sa Dubrovanima 1317, ali se ne zna
pod kojim uslovima je zakljueno primirje. Jedino je sigurno da je Milutin ostao duan oko
4.000 perpera dubrovakim trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlaio sve do 1318. kada
su Dubrovani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji.
Srpski kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaa koji su, kao katolici, posluali
rimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319. godine. Na alost ishod ove akcije ostao je
nepoznat, ali je malo verovatno da je imala velikog uspeha. Jo jednom je Milutin uspeo da se
sauva, ovoga puta uz pomo epirskog despota Tome.
Ono to je najvrednije iz dugogodinje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadubine i
crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjia nije toliko
uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetniki trag kao Milutin.
S druge strane, srpska drava koju je za sobom Milutin ostavio posle etrdeset godina na
prestolu nije imala onaj unutranji sjaj i trajnost graevina njegovog doba. Istinski uspon
srpske drave Nemanjia doie tek sredinom etrnaestog veka.

Vladavina Stefana Prvovenanog

Venanje krunom je drevni izraz za in krunisanja. Otuda naziv
Prvovenani. Prvi srpski kralj, Stefan Nemanji, vladao je neto vie
od dve decenije (1205-1228).
Njegovu vladavinu krasile su dve, u stvari suprotne, osobine. Prvo,
i najvanije, Stefan je srpskoj dravi doneo krunu. Pod njegovom
vlau stvorena je srpska autokefalna crkva.
Ali, ona druga strana Stefanove politike nije bila tako svetla i
uzviena. On je zaratio s roenim bratom i time uspostavio jedan
nesrean obiaj u srpskoj istoriji srednjeg veka. esto e se docnije
ponavljati slini sukobi izmeu najbliih srodnika iz dinastije
Nemanjia. On je, istovremeno, Srbiju okrenuo katolikom Zapadu. I
koliko god je ta odluka imala praktino i politiko objanjenje, ona je
Srbiju udaljavala od istinskih pravoslavnih korena. Zbog toga je
Stefan doao u sukob i sa svojim mlaim bratom Savom.
Vlast donosi nesporazume i razlaze. Ljubav pretvara u suparnitvo, bliskost u
izvor opasnosti. Ta sudbina nije mimoila ni prvog srpskog krunisanog vladara.
Nepravedna istorija pamti samo uspehe. Uspehe i rtve.

U vreme sukoba izmeu Vukana i Stefana, Vukan je bio taj koji je uivao podrku
katolike vlastele u Zeti. Oslanjao se na prijateljstvo Ugarske i papske kurije. Kada je za
trenutak pobedio Stefana priznao je prvenstvo katolike crkve i vrhovnu vlast ugarskog kralja.
Posle pobede Stefana nad Vukanom i sam Stefan se okrenuo Zapadu, Mletakoj Republici
i Rimu. Raspad hiljadugodinjeg carstva Vizantijskog primorao je Prvovenanog da trai
saveznike na drugoj strani. Sila Boga ne moli.
Politika ne poznaje svete zavete. Ali, i pored svega toga, Stefan je imao uspeha. I u
ratovima i u diplomatskim pregovorima. Mlada drava je napredovala zahvaljujui saradnji
dva brata Stefana i Save. Sve dok i braa nisu otila razliitim putevima. Vlast ima jo jednu
ravu odliku. Ako je uspena, onda je usamljena. Srpski vladar se naao potpuno
sam. Bez saveznika meu susedima i bez prijatelja na dvoru. Napustio ga je i
Sava, njegov glavni diplomata i savetnik.
Srpski kralj, Stefan Prvovenani, umro je iznenada u septembru 1228. godine.

Sava Nemanji
Ako ima u srpskoj istoriji linosti pred kojom ostajemo bez rei,
zasenjeni njenom veliinom, onda je to Sveti Sava. Zato je i ispisivanje
redova posveenih najveem od svih Srba i teko i odgovorno.
Rastko (Sava) Nemanji bio je trei, najmlai sin Stefana Nemanje.
Ne zna se taan datum njegovog roenja, ali se smatra da se rodio
negde oko 1174. godine. Jo kao deaku otac mu je dao Humsku oblast
na upravu. Ali, mladi Rastko je eleo neto drugo. Ve 1191. on
naputa Hum i odlazi u Svetu Goru da se zamonai. Od tada nosi ime
kaluera - Sava. Boravio je u manastiru Stari Rusik, a potom u
Vatopedu. Tu je i doekao Stefana Nemanju 1197. godine. Zajedno sa
svojim roditeljem, sada monahom Simeonom, obnavlja manastir
Hilandar i osniva srpsku monaku porodicu na Svetoj Gori.
Savina dravnika delatnost poinje pomirenjem starije brae. Tada
je preneo moti Simeona i sahranio ga u oevoj zadubini, Studenici.
Nije nikako bio oduevljen Stefanovim vezivanjem za katoliki
Rim. Godine 1217. vraa se u Svetu Goru sa vrstom odlukom da rei
srpsko crkveno pitanje. U tome i uspeva 1219. Srpska crkva postaje

samostalna, a on, Sava, prvi srpski arhiepiskop. itavu dravnu teritoriju podelio je na
episkopije, protopopijate i parohije.
Najodanije svoje prijatelje postavio je za episkope. Sve episkopije snabdeo je duhovnim
knjigama i naredio da se izrade njihovi prepisi. Crkveno sedite smestio je u manastir iu.
Srpsku crkvu je oslobodio svakog gospodara i uinio od nje prvu duhovnu ustanovu srpskog
naroda.
Temelji srpske crkvene organizacije koje je udario Sava Nemanji uspeli su da preive ne
samo propast srpske drave, nego i da ostanu tajni oslonac u buduim vremenima dugog
razdoblja pod nekrstima.
Sava je bio prvi veliki knjievnik srpskog roda. Pisao je mnogo i raznovrsno. Sasvim
logino i oekivano, pisao je duhovne spise, sav proet smislom pravoslavlja. U poetku,
Sava je pisao dela isto crkvene sadrine: Karejski i Hilandarski tiptih. Napisao je i zakonik
crkvenog prava, poznat pod nazivom - Krmija. Ali, dela u kojima je pokazao svoj istinski
spisateljski dar napisana su docnije. Tu svakako na prvo mesto dolazi itije Svetog Simeona
(biografija Stefana Nemanje). Od izuzetnog znaaja je Savina Sluba Svetom Simeonu,
duboko duhovni spis u tradiciji vizantijske hrianske poetike.
Trag Svetog Save ne postoji samo u istoriji srpskog naroda, u nepreglednim stranicama
pisane prolosti. Njegova misao i duh ive u svim Srbima, ije due nisu zatrpane besmislom i
ija svest ne robuje zabludama vremena sadanjeg.

Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav

Posle smrti Stefana Prvovenanog nije se postavljalo pitanje njegovog
naslednika. Srpsku krunu je, sasvim prirodno po oevoj volji, poneo njegov
najstariji sin Radoslav, iz braka sa Evdokijom. On je, jo za ivota Stefanovog,
dobio poloaj savladara.
O vladavini kralja Radoslava nema mnogo podataka. Jedino se znaju osnovne
injenice politike situacije na Balkanu i u Srbiji. Pod uticajem oca svoje ene,
grkog vladara Teodora I Anela, novi srpski kralj je preokrenuo pravac dravne
politike sa zapada na istok. I vaspitanje koje je Radoslav stekao bilo je u duhu
vizantijskih tradicija. I naravno, ova nagla i netaktina promena politikog pravca
uzdrmala je unutranje stanje u Srbiji.
Radoslav se u jednoj prilici obratio Ohridskoj arhiepiskopiji, u ono vreme
grkom sreditu na zapadu. Namera mu je bila da se jo vie priblii vizantijskoj
strani i osnai njen uticaj. Otiao je toliko daleko da je pregovarao sa Ohridom
neposredno, zaobilazei arhiepiskopa Savu, poglavara srpske crkve. U tome je Sava
video ozbiljnu opasnost po samostalnost srpske crkve, jer su pregovori sa Ohridom
vodili ka priznanju vrhovne vlasti ohridske arhiepiskopije. Time bi se uspostavili
odnosi koji su postojali i pre 1219. godine. Ljut i razoaran, Sava ponovo odlazi na
put. Boravi u Nikeji, Palestini i preko Soluna se vraa u Srbiju. Ali, njegovo dranje
prema Radoslavu se ni posle toga nije promenilo.

Promena na srpskom prestolu 1233. godine bila je delo unutranjeg prevrata. Feudalni
gospodari svrgnuli su Radoslava i na njegovo mesto doveli Stefanovog mlaeg sina Vladislava.
Radoslav se sklonio u Dubrovnik. Idue, 1234, Dubrovanima je izdao poznatu Povelju, u
kojoj im je obeao silne ustupke i iroka prava, ako se vrati na srpski tron. Ali, bivi srpski
kralj nije dugo ostao u Dubrovniku. Uskoro je bio prinuen da se, posle neuspenog pokuaja
da u Drau nae utoite, vratio u Srbiju.
Kralj Vladislav se okrenuo Bugarskoj. I opet zahvaljujui rodbinskim vezama, spoljanja
politika Srbije je promenila pravac. Zbog dubrovakog gostoprimstva Radoslavu dolo je do
nesporazuma Republike i srpske drave. Pregovori sa Dubrovnikom zavrili su se 1235. novim
mirovnim ugovorom, mada odnosi dve drave nikada nisu postali sasvim prijateljski.
Od 1237. Vladislav je morao da se okrene svojim zapadnim granicama. titei Hum od
hercega hrvatskog Kolomana, Vladislav je stigao do grada Splita. Sa Splianima je 1237.
potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajednikih neprijatelja.
Kralj Vladislav nije dugo izdrao na vlasti posle smrti svoga tasta i zatitnika, bugarskog
kralja, 1241. Jedva dve godine docnije, Vladislav je morao da padne i preda kraljevsku vlast
svom najmlaem bratu Urou, treem sinu Stefana Prvovenanog.

Vladavina Uroa I
Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine
prve dvojice bile srazmerno kratke, Uro je na vlasti ostao vie od trideset godina
(1243-1276).
Ono to je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste
pojava nemakih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u
Srbiju negde poetkom etvrte decenije trinaestog stolea. Sa sobom su
doneli nove tehnike pronalaenja i prerade rudara plemenitih metala,
pre svega srebra, bakra i olova. NJihovo znanje i sposobnost oivele su
proizvodnju metala i irom otvorili vrata mediteranskog trita srpskoj
privredi. Sasi su razvili rudnike u Breskovu, Trepi, Rudniku, Rogozni,
Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji
pokrenuo je itavo kolo privrednih i trgovakih veza sa primorjem i junom
Italijom.
Ako bi se to dugo vreme Uroeve vladavine sagledalo jednim pogledom, ma
kako to bilo i sloeno i opasno, onda bi se moglo zakljuiti da je Uroevo doba bilo
doba beskrvne ravnotee.
Uro je imao tu sreu da su mu spoljanje okolnosti ile na ruku. Ve je bilo
rei o njegovim borbama i pomirenjima sa Dubrovnikom. Veze sa ugarskim
kraljem i zbliavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anujskim uputile su ga
protiv Vizantije. Uroeva ena Jelena, bila je iz roda Anujskog, roaka Karlova.

Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo
ostvarilo, mada je Uro dobar deo svoga vremena i panje upravio ka tom cilju.
itavu deceniju Uro je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje
vladavine nije usudio da napravi odluujui korak.
Time je njegova dugogodinja vlada u Srbiji ostala nekako nezavrena i
nedoreena.

Srpski kraljevi Dragutin i Milutin

Nepisano pravilo istorije jeste da posle duge vladavine jednog vladara dolazi
kratka vladavina njegovog naslednika. Uroev sin Dragutin jeste imao snage da
pobedi oca i skine ga sa vlasti, ali nije imao snage da na toj vlasti on sam dugo
ostane.
Poraz novog srpskog kralja od vizantijske vojske 1281. bio je
presudan za Dragutina. NJegovom mlaem bratu, ratniki
raspoloenom, nije bilo teko da savlada Dragutina i popne se na srpski
presto. Bivi kralj se povukao u oblasti oko Rudnika, Mavu i Srem. Tu
je vladao sve do svoje smrti 1316. godine.
Stariji pisci istorije imali su tu retku odliku da izriu ispravne
sudove. Nemogue je pronai bolju ocenu kralja Milutina od one koju
je zapisao Stanoje Stanojevi u osvit dvadesetog veka:
"Milutin nije bio vladalac velikih sposobnosti, ali je bio pun volje i
ambicije da osnai svoju dravu. On je na tom poslu radio voljno i
istrajno, on je imao smelosti da postavi nove, velike ciljeve rakoj
dravi i da dravnu politiku povede putem koji e dovesti srpski narod do snage
koja mu je dala dominantan poloaj na Balkanskom poluostrvu."
Ono prvo pravilo ima i svoj drugi deo. Posle kratke vladavine jednog monarha
dolazi duga vladavina sledeeg. Tano je to bio sluaj kralja Milutina.
Milutin je nastavio politiku svojih prethodnika i spremao se za napad na
Vizantiju. Za razliku od njih on je taj napad i ostvario.
Nekoliko puta je ratovao sa Carigradom da bi najzad u drugoj polovini osme
decenije trinaestog veka osvojio Pore i okolne krajeve. Jo jedanput je Milutin
krenuo na Vizantiju pred sam kraj stolea. Pobeda je bila ubedljiva, a srpski kralj
je dobio sve one teritorije koje je ranije osvajao i vizantijsku princezu Simonidu za
enu. Sve se to dogodilo 1299. godine.
I Milutin je imao muke sa svojim naslednicima. Svome sinu Stefanu dao je na
upravu zetsku oblast. Nezadovoljni kraljevi napadne oca, bude poraen, oslepljen
i proteran u Carigrad. Razlozi sinovljevog nezadovoljstva bili su istovetni
razlozima nesloge u ranijim generacijama - pitanje kraljevskog naslea. Ali, ovog puta bilo je

i naelnih neslaganja. Milutinov pomirljiv stav prema Vizantiji, pod uticajem

kraljice Simonide, naveo je Stefana na oruani otpor ocu.
Rezultati Milutinove vladavine u Srbiji bili su jasno vidljivi. Kada je primio
dravnu vlast, granice srpske drave bile su kod Lipljana. U trenutku njegove
smrti (1321) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi
osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u etrnaestom veku.

Zadubine, crkve, gradovi

Srbi nisu mnogo srean narod. Od njihove velike srednjevekovne drave nije
ostalo gotovo nita. A ono to je ostalo samo su spomenici. Siromaan je onaj
narod kome ostanu samo spomenici. I to spomenici koje su ruili i skrnavili i
neprijatelji, i strani gospodari i neumitni zub vremena. Svi srpski vladari
kraljevske porodice Nemanjia za sobom su ostavljali zadubine, svoje crkve i
manastire, da iskupe svoje due i pokau svoju veliinu.
Sveti Sava i njegov brat veliki upan Stefan poeli su izgradnju
crkve Svetog Spasa u ii ija je gradnja trajala punih dvadeset godina.
Zavrena je tek dvadesetih godina trinaestog veka.
Bogorodiina crkva u Studenici, zadubina Stefana Nemanje, nije
zavrena za ivota svog osnivaa. Unutranjost crkve oslikana je tek
1208-09. godine.
Vladislav je sazidao svoju zadubinu manastir Mileevu oko 1225.
godine. U njemu se nalaze najznaajnije freske srpskih vladara toga
doba. Radoslav je obogatio zadubinu svoga dede Stefana Nemanje manastir Studenicu. On je proirio Bogorodiinu crkvu u tom
manastiru.
Jo dok je Sava bio iv zapoeta je gradnja hrama Sv. Apostola u
Pei. Zavren je tek sredinom trinaestog veka.
Od velike vrednosti je i manastir Moraa iji je zatitnik i graditelj bio
Vukanov sin Stefan. Podignut je 1251-52. godine.
Zadubina kralja Uroa I je manastir Sopoani sa crkvom Svete Trojice iz
1260, jedan od najvelelepnijih u Srbiji.
Kralj Dragutin kritor je crkve Svetog Ahilija u Arilju, sagraenoj oko 1290.
godine.

Daleko najvee graditeljske poduhvate preduzimao je kralj Milutin. Za vreme njegove

vladavine podignuto je ili dovreno vie crkava i manastira velikog istorijskog i umetnikog
znaaja. Ovde e biti pomenute samo najvanije. Milutinova zadubina je crkva Sv. Jovana u
Svau iz 1300. godine, On je sazidao crkvu u Hilandaru (1303) poznatu kao crkva kralja
Milutina. Njegova glavna zadubina je manastir Graanica, jedan od najlepih graditeljskih
spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Tu se nalazi i Milutinov mauzolej, crkva
Svetog Stefana u Banjskoj, neverovatno brzo zavrena (1312-17). Milutin je u poslednjih
dvadesetih godina svoje vladavine sagradio ili obnovio crkvu Bogorodice Ljevike u Prizrenu
(1313-14), Kraljevu crkvu u Studenici, crkvu Svetog ora u Starom Nagoriinu i samu
Graanicu.
Ali, umesto nezgrapnih rei i opisa, neka slike same govore itaocu...

Hronoloka tablica
1199
1204-05
1217
1219
1228
1228
1233
1236
1243
1276
1282
1299
1321

smrt Stefana Nemanje

Stefan postaje veliki upan
Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan Prvovenani
Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna)
smrt Stefana Prvovenanog
Radoslav postaje srpski kralj
Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu
smrt Save Nemanjia
Uro I postaje srpski kralj
Dragutin smenjuje Uroa na srpskom prestolu
Milutin nasleuje krunu od Dragutina
Milutin se oenio vizantijskom princezom Simonidom
smrt kralja Milutina

Srpska drava Nemanjia 1321-1371

Uvod
Bio je to vek i velianstven i tragian. I trijumfalan i porazan. Nema u prolosti Srba
nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao to je etrnaesto
stolee.
Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne
drave i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III
Deanskog, preko velianstvenog Duanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku
Kosovske bitke.
Smrt kralja Milutina obeleila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. NJene su
granice bile znatno proirene i prema jugu i prema severu. Ali, unutranje stanje u dravi
nikako nije bilo sreeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija
stabilizovala i odrala.
Sredinja vlast nije se uvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno
ugroavali interese drave. Ni pitanje o nasleu nije bilo reeno. Stariji sin Milutinov, Stefan,
gotovo slep, bio je logian naslednik, mada je njegov mlai brat Konstantin takoe
pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da doe na srpski presto, na
osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je poeo graanski rat u Srbiji.
Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Deanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da
se ustolii kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog"
(6. januara 1322). Oenio se 1325. godine Marijom Paleolog, keri panhipersevasta Jovana,
sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu izmeu dede i unuka,
Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana
poraena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i jo neke gradove u
Makedoniji.
Deanski je ratovao i sa Dubrovakom Republikom na jugozapadu. Krajem tree decenije
etrnaestog veka, on je povratio Ston i Peljeac, verovatno i delove Huma.
Ali, srpskoj dravi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je
bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da doe do ratnog sukoba.
Bitka kod Velbuda 1330. godine izmeu Srba i Bugara bio je taj odluujui sudar. Bugari
su do nogu potueni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu
Bugara, povukao je svoju vojsku koju je ve bio poslao u pomo Mihailu.
Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj dravi. Srpska
vlastela mu je najvie zamerala pomirljiv stav prema Vizantiji i to objanjavala uticajem
kraljiinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Sinia,
a ne stariji sin Stefana Deanskog, Duan.

Kraljevi Duan i srpska vlastela u Zeti uveliko su reili da je kucnuo as da se uini kraj
vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara
proglaen Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugroavale i dravne granice i
samu dravu. Duan je ubrzo, uz pomo zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i
zarobio. Duan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar umro je posle
nekoliko meseci, novembra iste godine.
Stefan Duan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspenijih srpskih vladara
srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moi i politike i
zavojevake. On je ostvario one snove koje su sanjali Uro I i Milutin. I mnogo vie.
Najtaniji opis Duanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojevi u svojoj Istoriji
srpskog naroda, pre vie od osamdeset godina, 1908:
"Duboke politike mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati
neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobre
organizacije, mada sam nije bio dobar organizator". (str. 168)
Duan se ubrzo oenio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujui tom
braku odnosi izmeu Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Duana.
Ve 1331. Dubrovani su sveano doekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od
njega su dobili itavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.
Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo itavu Makedoniju, gradove
Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zakljuenim 1334. Srbiji su
priznate sve nove granice. Jedino od ega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane
bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340.
Duan je osvojio dobar deo Albanije i proirio teritoriju svoje drave sve do Janjine. Do 1345,
kada je osvojen grad Ser, Duanova Srbija je obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, itavu
Albaniju i Epir, sve bive oblasti Vizantijskog carstva.
Naredne 1346. godine Stefan Duan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroa
proglasio je kraljem. Ali, poto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor
prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Duana.
Ratovanja i osvajanja Duanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio
Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Ve 1349. napadnuta je i Bosna, ali Duan nije uspeo da osvoji
grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljakao.
Poetkom pete decenije etrnaestog veka Duan se okrenuo prema severu. U sukobu sa
ugarskim vladarem Lajoem osvojio je Mavu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga,
Duanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj
Marikoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poraena, to nije ni u kom sluaju zaustavila
Duanova osvajanja.
Krajem 1355. izbio je rat izmeu Duana i Mletake republike s jedne strane, i Ugarske i
Bosne, s druge strane. Ali, tek to je rat poeo, car Duan je iznenada umro (20. decembra

1355). Rat se zavrio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).
Verovatno najznaajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz
1349. godine (dopunjen 1354). Duanov zakonik kodifikovao je i pravno uobliio sve one
pravne norme i obiaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.
Posle smrti Duanove, Srbija je ula u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su
lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeu ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj
Uro II, sin cara Duana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije mnogo
vremena prolo pre nego to se Duanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan dola je
porodica Mrnjavevia i jo nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su
vrhovnu vlast Uroa (Lazar Hrebeljanovi u junoj Srbiji, Vuk Brankovi na Kosovu, braa
Baoii u Zeti, Nikola Altomanovi na Zlatiboru i Rudniku), dok se Vukain Mrnjavevi
odvojio od Uroa i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od njih, bez
obzira na svoj odnos prema Urou, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam Uro to nije ni
mogao, ni umeo.
Tako je Srbija, podeljena i slaba, doekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i ruilaki
huk, ve je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jai...

Vladavina Stefana Deanskog

Doba Stefana III Deanskog u srpskoj istoriji srednjeg veka bilo je
jedna od onih velikih stepenica u razvitku srpske drave, iji je vrhunac
obeleila vladavina njegovog sina Stefana Duana. Iako je na srpskom
prestolu proveo nepunih deset godina, Deanski je ostao jedan od
uspenijih i marljivijih srpskih vladara.
U trenutku kada mu je otac kralj Milutin umro, Stefan se nalazio u
izgnanstvu u Carigradu. Njegova sudbina je bila jo tea, jer je bio
skoro sasvim oslepljen. Dokumenti iz njegovog vremena govore o
"predivnom udu" vraanja vida srpskom vladaru. I nekoliko izuzetnih
fresaka iz ovog perioda prikazuju taj boiji in, mada se itava pria
nikada nije mogla sa sigurnou utvrditi. Jasno je samo jedno. Deanski
je, i pored svih svojih nedaa, uspeo da doe na srpski tron i da pobedi
sve svoje suparnike.
Neposredno posle povratka u Srbiju, kralj Stefan je izgubio svoju
prvu enu Teodoru. I kako je to bilo uobiajeno u srednjem veku, odmah je poeo
sebi da trai novu kraljicu. Prvo je pokuao da dobije ker tarinskog kneza Filipa,
Blanku. Do venanja, koje je ve bilo zakazano za prolee 1323. u Skadru, nije
dolo. Uslov da srpski kralj, vlastela i svetenstvo priznaju papsku vlast Stefan nije
ni eleo ni mogao da ispuni. Umesto na Zapadu, srpski vladar je potraio sebi

nevestu na Istoku. I pronaao je na carigradskom dvoru. Bila je to sasvim mlada devojka,

Marija Paleolog, vizantijska princeza. Brak je sklopljen 1324. godine.
Srpski vladar Stefan III Deanski nije imao mnogo sree. U izgnanstvu je proveo mladost,
u izgnanstvu je i umro. Beei od ruke svoga sina, sa kojim nikada nije bio u prijateljskim
odnosima, sklonio se u zveansku tvravu. Njegova smrt, u novembru 1331, ostala je
prekrivena velom tajne za sva vremena.
Deanski je za sobom ostavio dubok trag. Na prvom mestu, blistavo delo srpskog
srednjovekovnog graevinarstva i umetnosti, manastir Visoki Deani. Po ugledu na svoje
pretke, i Stefan Deanski gradio je svoju zadubinu. Za razliku od njih, on je poneo i ime
manastira iji je bio zatitnik. Slike koje slede samo su jedan iseak njegove lepote.

Vladavina Stefana Duana

Bilo je u srpskoj istoriji vie uspenih vladara i ratnika. Ali samo je
jedan bio car Stefan Duan, poznatiji kao Duan Silni. Takav nadimak u
jednom borbenom i nepokornom narodu mogao je da stekne samo borac
najree vrste, one koja ume da pobeuje i osvaja.
Duan je vojevao na svim stranama. I na jugu i na severu. Proirio je
teriotriju srpske drave do granica koje ni pre, ni posle njega niko nije
dostigao. Dvadeset i etiri godine njegove vladavine bile su ispunjene
neprekidnim ratovanjima. On je bio taj koji je uzdigao Srbiju do
najznaajnije vojne sile Balkanskog poluostrva. Borio se i pregovarao
sa Vizantijom i uspeno i ravnopravno. I sa carem Andronikom III i sa
monim Jovanom Kantakuzinom. Godine 1336, Duan je proveo itavih
nedelju dana u Radovitu na Strumici razgovarajui i pregovarajui sa
Andronikom III. Vizantijskog pretendenta Jovana Kantakuzina primio
je u Pritini 1342. Tada je i potpisan sporazum o zajednikoj borbi
protiv zvanine vlasti carice Ane Savojske u Carigradu. Docenije su se
njih dvojica razili i postali veliki protivnici i neprijatelji.
Stefan Duan se krunisao za cara u Seru 1345. godine. Pod novom
titulom, srpski vladar se prvi put pominje u hrisovulji manastiru Ivironu
na Svetoj Gori iz januara 1346. godine. Tada je i Srbija postala
carevina, a Duan car "Srba i Grka".

Svakako najznaajniji dokument Duanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik. Ovaj
pravni spis donet je na saboru u Skoplju, maja meseca 1349. godine, pod zvaninim naslovom
"Zakon blagovernoga cara Stefana". U Skoplju je usvojeno prvih 135 lanova Zakonika, dok je
drugi deo, do zavrnog lana 201, donet na saboru u Seru, est godina docenije 1354. Zakonik
cara Duana ini sveobuhvatni pravni akt pisanog prava u kome su objedinjeni osnovi
obiajnog i vizantijskog prava. Ovaj dokument izvanredne vanosti, ustanovio je pravni
poloaj drave, vladara i crkve i predstavljao je onaj vrhovni pravni akt iz koga proizilaze svi
pojedinani i ostali propisi i norme. Duanov zakonik bio je u stvari ustav srednjovekovne
srpske drave.
Duanova iznenadna smrt 1355. najavila je raspad i postepeno propadanje srpske
srednjovekovne drave.

Vladavina Uroa II
Vladavina Uroa II, sina cara Duana, bila je, gotovo u svakom pogledu suprotna
vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre.
Tako je prvi potomak Duana Silnog poneo nadimak Uro Nejaki. Novi srpski car,
koji je tu titulu nasledio od oca, nije uspevao da zatiti svoju dravu ni od spoljnih
napada, ni od unutranjih potresa.
I kako je ve bilo pravilo u srednjem veku i Uro je morao da vodi bitku za
svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik bio mu je Simeon Nemanji, Duanov
polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroevu stranu Simeon,
vojno daleko snaniji, sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake. Tek 1358,
Simeon je poraen kod Skadra, ali je jo godinu dana posle toga, nosio titulu

srpskog vladara. A mladi Uro, uz podrku majke Jelene, dravnog sabora odranog
u Skoplju i Dubrovana uspeo je nekako da spase svoje vladalako naslee.
Duanovo carstvo se brzo smanjivalo. Drave u srednjem veku nikako nisu
imale stabilne i dugotrajne granice. Uestali ratovi i feudalno ustrojstvo inili su da
veliine drava zavise od moi i snage pojedinih vladara. Otuda je i osipanje
srpskog carstva cara Duana poelo onog trenutka kada je nestalo njegovog glavnog
oslonca i nosioca. Srpska drava se u stvari podelila na dva carstva. Uroevo i
Simeonovo. Onim veim, koje je obuhvatalo sve stare srpske zemlje vladao je Uro.
U Epiru i Tesaliji, Simeon je osnovao svoju dravu.
I kako to ve obino biva uvek kada je slaba sredinja vlast, pojedini lokalni
vlastelini, dobijaju vei znaaj i mo. Dva istaknuta feudalca Duanovog doba,
despot Oliver i sevastokrator, tj, despot Dejan, nestaju sa pozornice srpske istorije,
ostavljajui za sobom velelepne zadubine i maloletne naslednike. Po istom zakonu
prirode i istorije pojavljuju se novi feudalni gospodari. Meu njima svakako su
najznaajniji i najsnaniji bili braa Ugljea i Vukain Mrnjavevi. NJihov uspon
doao je ezdesetih godina etrnaestog veka, a njihovi posedi nalazili su se u
Makedoniji.
Njihova vlast i uticaj vrlo brzo su rasli, pa je ve 1365. Vukain dobio
kraljevsku titulu od Uroa i time postao njegov savladar. Istovremeno Ugljea je
dobio oznake despota i ustoliio svoju vlast u Seru. Svi ostali srpski gospodari,
poznati u srpskoj istoriji predkosovskog vremena, sticali su svoj znaaj docenije,
posle Marike bitke. Ali, ni Mrnjavevii nisu dugo uivali u blagodetima moi.
Obojica su poginula istog dana, 26. septembra 1371. u Marikoj bici.
Iste godine umro je i poslednji srpski car, Uro II.

Zadubine, crkve, gradovi

I graditeljska i likovna dostignua srpske drave etrnaestog stolea bez
sumnje ulaze u red najvrednijih spomenika srpske prolosti. Veliki broj zadubina,
manastira i crkava sagraeno je u ovom razdoblju. Na alost, mnogi od njih nestali
su pod naletima nesrene srpske sudbine, a mnogi i danas stoje ranjeni i okrnjeni
kao ubedljivo svedoanstvo srpske veliine i, istovremeno, srpske tragine
prolosti, ali i sadanjisti.

Stoga, pomena zasluuju bar one najznaajnije i najlepe. Na prvom mestu u

ovom dostojanstvenom i nemom nizu nalazi se manastir Visoki Deani, zadubina
kralja Stefana III Deanskog. Zidanje je trajalo od 1327. do 1335. Unutranji
zidovi oslikani su 1347-1348. godine. Deani su najvea zadubina kraljevske i
carske porodice Nemanjia. Tu su radili najbolji zidari, klesari i slikari koje je
srpski vladalac mogao da pronae. Veina ih je dolazila iz primorskih oblasti.
Crkva Sv. Arhanela kod Prizrena, nekada davno kitnjasti mauzolej cara
Cuana sa crkvom Sv. Nikole, danas je tuna ruevina. NJeno kamenje
oskrnavljeno je i ugraeno u Sinan Painu damiju u Prizrenu, na zalasku
esnaestog veka.
Duanova zadubina je i crkva Svete Bogorodice u Mateju. Dovrena je i
oslikana posle smrti careve (1355-1360). Njena lepota gotovo da dosee sjaj
prethodnih graevinskih poduhvata dinastije Nemanjia.
I pojedini feudalni gospodari zidali su svoje crkve i manastire. Tako je upan
Radoslav podigao crkvu Svetog Spasa u Kuevitu tridesetih godina etrnaestog
veka. Crkva u LJubotenu sagraena je 1336. ili 1337. kao zadubina vlastelinke
Danice. Manastir u Rili delo je protosevasta Relje Ohmuevia.
Najvea i u najveoj meri ouvana zadubina etrnaestog veka svakako je
crkva Sv. Arhistratiga Mihaila u Lesnovu. Sazidao je despot Oliver (1342-1349.
Od izuzetne vanosti je i crkva Sv. Nikole u Psai, koju su podigli knez Paska
i sevastokrator Vlatko (1365-71). Iako nevelika, ova crkva je poznata po svom
zidnom slikarstvu, naroito po izvanrednim portretima vladara.
Danas Srbima ostaju samo seanje, divljenje i ponos. I jedan veliki nauk.

Hronoloka tablica
1321 - smrt kralja Milutina

1322 - krunisanje Stefana III Deanskog

1325 - enidba Stefana Deanskog vizantijskom princezom Marijom Paleolog
1330 - bitka kod Velbuda
1331 - dolazak na presto Stefana Duana
1331 - smrt Stefana Deanskog
1331 - ulazak kralja Duana u Dubrovnik
1331 - enidba Duanova bugarskom princezom Jelenom
1334 - mir zakljuen izmeu Duana i Vizantije kojim su priznate nove granice srpske
drave
1336 - Duan osvaja Beograd i Mavu
1336 -1340 - Duan zauzima celu Makedoniju osim Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku
1346 - dravni sabor u Skoplju
1346- krunisanje Duanovo za cara i Uroa za kralja
1349- donoenje Duanovog zakonika
1354- donoenje dopuna Duanovom zakoniku
1355- smrt cara Stefana Duana
1358- poraz Simeona Nemanjia kod Skadra
1365- Vukain Mrnjavevi krunisan za kralja savladara
1371- bitka na Marici

Propast srpskog carstva

Uvod
Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja e, kasnije, vekovima
odluivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da e se
Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Bea.
Jedini su Srbi predvideliudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi,
krenuli su van granica svojih zemalja da odlunom bitkom preduprede neprestane nalete
Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noi, izmeu 25. i 26.
septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku
vojsku i potukli je do nogu.
Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosene posledice. Oznaio je poetak propasti
Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukaina i despota Ugljee Mrnjavevia, nesposobni car
Uro izgubio je oslonac svoje vlasti. Dravu je zahvatilo bezvlae, zemlja je opustela,
zavladala je glad, strah i panika.
Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uro. NJegovom smru ugasila se
dinastija Nemanjia. Bio je to kraj Srpskog Carstva.
Dravu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljevi Marko, braa Jovan i Konstantin
Dejanovii (Dragai), ura Bali, Vuk Brankovi, Nikola Altomanovi, Lazar Hrebeljanovi
i drugi. Jo uvek zvaninog kralja, Marka Mrnjavevia, nijedan srpski velika nije hteo da
prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braom u

Dragaima, bio primoran da posle Marike bitke postane turski vazal.

Sredite srpske drave se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovia. Mudrim
i dalekovidim dravnikim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaa i
nametnuo kao naslednik Nemanjia. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i
carigradsku crkvu, ime je srpskom verskom poglavaru konano priznata titula patrijarha.
Posle pobede nad Nikolom Altomanoviem (1371), u emu mu je pomogao bosanski kralj
Tvrtko, knez Lazar je proirio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379.
godine, pripojio je i oblast Kueva i Branieva koje su pripadale Radiu Brankoviu. U svom
najveem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorita June Morave do Dunava, Save
i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Niem, Kruevcem (prestonica),
Uicem i rudarskim sreditima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najvei srpski
velikai su bili njegovi zetovi Vuk Brankovi, gospodar Kosova i Skoplja i ura Bali u
Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, to je govorilo o njihovoj potpuno
samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moi, ni dovoljno vremena da ih potini, i
na taj nain, moda ujedini srpsku dravu. Sve njegove dravotvorne napore zaustavili su
Turci.
Na Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset godina posle Marike bitke. Tada
su ih na Dubravnici kod Paraina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su Turci zauzeli Ni
(1386), ali ih je Lazar saekao i suzbio kod Plonika. irenje Osmanske drave i sve ei
turski upadi upozorili su kneza Lazara da se neminovno pribliava vreme odlune bitke.
Bitka se dugo i paljivo pripremala na obe strane. Koliki znaaj su joj dali i Srbi i Tuci vidi
se po tome to su vojske predvodili sami vladari. Za poprite su odredili kosovsku ravnicu. Boj
je zapoeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna po novom kalendaru).
Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile negde blizu sastava Laba i
Sitnice. U poetku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Brankovi, koji je zapovedao desnim
krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se
jednog trenutka verovatno odvojio plemi Milo, koji se prema predanju prezivao Obili, i
krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i rei bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu
blizinu, pretvarao se kako hoe da se preda. Kada su ga priveli, istrgao je ma i zario ga u
sultana. Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snaao njegov drugi sin
Bajazit. Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio je Jakuba kao mogueg
pretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, uinio odluni juri i preokrenuo
situaciju na bojitu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Meu retkim plemiima koji
su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vukovi i Vuk Brankovi. Narodno predanje je potonjeg
osudilo za izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde u izvorima, docniji potezi
Vuka Brankovia i njegovih sinova govore da se tradicija ne bi smela olako odbaciti.
Smrt sultana Murata i injenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi
izali iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hriansku pobedu. Ipak, posledice bitke su bile
porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara,
koji je jedini pokuavao da zaustavi proces raspadanja srpske drave, zemlja je dovedena na
ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja moda nikada nee biti rasvetljen zbog oskudnosti
i neusaglaenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende koju su ve u XV veku podlegli
potonji hroniari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao poraz, to je potpuno
razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljene slobode, grevite borbe za poslednje ostatke

drave i poetka nepreglednog niza beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova
kljuna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu.
Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog prerasle su u legendu koju je narodna
tradicija sudbinski vezala za srpskog oveka razvivi kolektivno oseanje odgovornosti i
uzdignuvi ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnom borbom.
Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvu kao
osnovnog nosioca, esto bila jedini element svesti zajednitva, obeleje pripadnosti jednom
narodu dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol otpora tuoj religiji i kulturi, koje
su se uporno i sistematski trudile da Srbe potine, progutaju i pretope, pre svega duhovno,
unitavajui sve to bi ih podsealo na njihovu postojbinu i nacionalni identitet. Kosovski mit
je u toku proteklih vekova bio toliko vrsto usaen u narodnu svest, da je postao osnovno i
trajno obeleje jednog mentaliteta, i kako se pokazalo, neugasivo nadahnue, strahovit
unutranji naboj u svim oslobodilakim pokretima, ustancima i ratovima, naroito u XIV i XV
veku.

Bitka na Marici
Navikla na uspehe, srpska vojska je smelo, ali i nepromiljeno krenula na "izgnanije
Turk". Predvodili su je braa Mrnjaevii, kralj Vukain i despot Ugljea. U toku noi,
izmeu 25. i 26. septembra 1371. godine, Turci ih iznenadie i potukoe.
"Turke ne isterae ve sami od njih izgiboe, i kosti im tamo padoe i nepogrebene ostae,
i veliko mnotvo vojske ili pogibe od maa ili dopade ropstva".
(Starac Isaija)

Doba oblasnih gospodara

Posledice Marike bitke su bile katastrofalne. "I tolika nuda i zlo ljuto obli sve
gradove i krajeve zapadne, koliko ni ui sluae ni oi videe. Prosue se
Ismailani i poletee po svoj zemlji i jedne od hriana maem klahu, druge u
ropstvo odvoahu. Takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka
sveta. I uistinu, tada ivi oglaavahu za blaene one koji su ranije umrli". (Starac
Isaija)
Car Uro Nemanji je umro dva meseca posle Marike bitke. Bio je poslednji
izdanak svetorodne dinastije Nemanjia.
Velikai razdrobie carstvo. Zvanini kralj Marko nije imao nikakve stvarne
vlasti, izuzev u svojoj oblasti.
Kraljevi Marko je iveo od 1335. do 1395. godine. Poginuo je u bici na
Rovinama, borei se na strani Turaka.
U narodnom predanju Kraljevi Marko je postao olienje nepobedivog junaka,
koji je ivot posvetio borbi protiv turskog zuluma. Kraljevi Marko je podigao
manastir posveen sv. Dimitriju, koji je poznat kao Markov manastir. Nalazi se u
selu Suici, nedaleko od Skoplja.
Manastir Svetog Andreje je zadubina Andrejaa, sina kralja Vukaina i brata
Kraljevia Marka. Podignut je 1389. godine.

OBLAST KNEZA LAZARA I VUKA BRANKOVIA

Vuk Brankovi je drao oblasti oko Pritine i Skoplja. Bio je potpuno
nezavisan od kneza Lazara.
Knez Lazar se dravotvornom politikom nametnuo kao naslednik dinastije
Nemanjia. Meutim, sve njegove napore oko ujedinjenja Srbije, prekinuli su
prodori Osmanlija.
Zahvaljujui brizi monaha, uvara srpske tradicije kroz tursko ropstvo, ostala
je sauvana svilena odora kneza Lazara.
Carigradska crkva je anatemisala srpsku kada se ova samovoljno uzdigla u
rang patrijarije.
Zaslugom kneza Lazara skinuta je anatema, dve crkve su izmirene, a srpskom
patrijarhu je priznata titula.
Knez Lazar je oiveo duhovni ivot u Srbiji. Podigao je manastir Ravanicu
1375-77. godine, kao svoju zadubinu i budui mauzolej.
"Hou gradit crkvu Ravanicu
u Resavi kraj vode Ravana;
imam blaga koliko mi drago,

udariu temelj od olova,

pa u crkvi sagraditi platna,
sagradiu od srebra bijela,
pokriu je eenijem zlatom,
podnizati drobnijem biserom,
popunjati dragijem kamenjem."
( Zidanje Ravanice)
Kao vladar koji je nastavljao tradicije Nemanjia, knez Lazar je bogato darivao
Hilandar.
I u prestonom gradu Kruevcu, knez Lazar je 1376. godine podigao zadubinu,
Lazaricu, crkvu posveenu Svetom Stefanu Prvomueniku.
Ljubostinja je zadubina i grobno mesto kneginje Milice. Sagraena je od
kamena, neposredno pre Kosovske bitke 1389. godine. Lazareva vlastela je,
takoe, predano podizala zadubine. Braa Musii, Lazar i Stefan, bili su sestrii
kneza Lazara.
Iako je period izmeu 1371. i 1389. godine bio vrlo kratak, buran i
nepredvidiv, srpski plemii su podigli mnoge crkve i manastire, koji su ivopisci
bogato oslikali.

Kosovska bitka
Kosovska bitka se urezala u narodno pamenje kao sredini dogaaj itave srpske
istorije. U veoma brzo nastaloj legendi opisan je, u detaljima, sam tok bitke, kao i
mnogi dogaaji pre i posle nje. Predanje, koje je tokom vekova bilo prenoeno s
kolena na koleno i obogaivano novim pojedinostima, uzeto je kao osnova za
prikaz Kosovske bitke, premda ono nije i istorijski potvreno.

Vee uoi bitke, knez Lazar je priredio veeru za svoju vlastelu i tom prilikom
odrao uvenu zdravicu, na kojoj je izrazio sumnju u odanost Miloa Obilia.
Na zdravicu je Milo odgovorio:
"Vala tebe, slavni knez Lazare!
Vala tebe na tvojoj zdravici,
na zdravici i na daru tvome:
al' ne vala na takoj besedi!
Jer, tako me vjera ne ubila,"
ja nevjera nikad bio nisam,
nit' sam bio, niti u kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za riansku vjeru poginuti!"
Komad iz jedne od kosovskih narodnih pesama
Knez Lazar je oko sebe okupio cvet srpske vlastele. U narodnoj pesmi je sauvana
njegova kletva:
"Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doo na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni mukoga ni devojakoga!
Od ruke mu nita ne rodilo,
rujno vino ni penica bela!
Rom kapo dok mu je kolena!"
Borba je poela u rano jutro, u utorak 15/28. juna 1389. godine.
Milo Obili ispunjava zavet i ubija sultana Murata.
Srbi su imali prednost u poetku bitke, naroito kada je Milo ubio sultana Murata.
U gornjem delu minijature je ranjeni Murat koga pridravaju sluge. Ispod, Turci
ubijaju Miloa Obilia. Okolo su posvuda glave poseenih ratnika.
Prisebni turski princ Bajazit uspeo je da prikrije oevu smrt i suzbije srpsku vojsku
koja je imala poetne uspehe. Kraj bitke je poeo da se nazire kada su Turci
zarobili i pogubili cara Lazara.
Opredeljenje kneza Lazara:
"Mili Boe, to u i kako u?
Kome u se privoleti carstvu:
da li u carstvu nebeskome,
da li u carstvu zemaljskome?
Ako u se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,

zemaljsko je za maleno carstvo,

a nebesko uvek i doveka".
(Propast carstva srpskoga)
Monahinja Jefimija, negdanja despotica Jelena Mrnjavevi, ovekoveila je svoju zahvalnost
knezu Lazaru vezui srebrnom i zlatnom niti po crvenom atlasu jedan od najpoetinijih
tekstova srpske srednjovekovne knjievnosti.
1988. godine ivot kneza Lazara je vraen u frukogorski manastir Ravanicu. U Sabornu
crkvu u Beogradu su prenesene za vreme II svetskog rata, da bi se spasle od divljanja ustaa.
Na polju Kosovu je ostao mramorni stub da svedoi o velikoj srpskoj pogibiji.
Natpis na kosovskom mramornom
stubu. Stub je raznesen u dalekoj
prolosti. Prepis teksta je s kraja
XVI veka.

Hronoloka tablica
1371

1373

1375

1379

(26. septembar) Bitka na Marici. Pogibija kralja Vukaina i

despota Ugljee Mrnjavevia.
(4. decembar) Smrt cara Uroa.
Knez Lazar pobedio Nikolu Altomanovia i pripojio deo
njegovih oblasti (Rudnik, Zlatibor).
Carigradska crkva priznala srpskom verskom poglavaru titulu
patrijarha.
Smrt patrijarha Save IV i ustolienje Jefrema.
Ustolienje patrijarha Spiridona
Knez Lazar potukao Radia Brankovia i pripojio Kuevo i

1381

1386

1389

Branievo.
Lazareva vlastela Crep i Vitomir porazili Turke na Dubravnici
kod Paraina.
Murat I osvojio Ni. Knez Lazar pobedio Turke u bitki kod
Plonika.
(15/28. juni) Bitka na Kosovu. Pogibija kneza Lazara i sultana
Murata.