U svetu dananje medicine, malo toga nas moe iznenaditi.

Tehnika
neumitno napreduje, i iri dijapazon mogunosti izleenja, ali, paradoksalno, i
bolesti. Televizijski mediji nas bombarduju raznoraznim serijama ija se
radnja odvija u bolnicama, na ovaj nain nas pribliavajui zdravstvenim
problemima, ali i reenjima.
Inspirisana upravo ovom vrstom reklame zdravstva i medicine, odluila sam
se za ovu temu, koja je jedna od najeih u programima koje pratim na
televiziji. Cilj je spasiti to vie ivota, na to vie naina, takorei na sve
mogue naine. Transplantacija organa je jedan od tih naina. U mediciskom
smislu, stvari su prilino jasne. Nas ovde zanima koji su etiki i moralni
problemi na koje se nailazi u kontekstu transplantacije organa? Sijaset etikih
problema i pitanja, na koja nailazimo na ovom polju su posledica injenice
da organa nema ni priblino onoliko koliko je potrebno. Zbog ovog deficita,
mora se odrediti nekakav kriterijum po kome e se organi dobijati. Ali, kako
e se to odrediti, to je najvei problem u kontekstu transplantacije organa.
Ne postoji pravi nain da se organi distibuiraju, ali ipak postoji mnogo
naina kojima se moe opravdati davanje organa jednoj osobi a ne nekoj
drugoj.
Evo par uslova koji se moraju ispuniti za transplantaciju organa:
-

postoji lista ekanja, na kojoj sasvim oekivano, primat imaju oni koji
su pri vrhu, pa ka dole

bitno je starosno doba onih koji su na listi, gde prednost imaju mlai.

bitan je nain ivota koji je obolela osoba imala, tj. da li je sama kriva
za stanje u kome se nalazi. Ukoliko jeste, gubi primat na listi ekanja.

Pri dodeljivanju organa osobi, mnogi aspekti se uzimaju u obzir. Npr. koliko
e taj zahvat pozitivno, koliko negativno uticati na zdravlje. Bitnu ulogu igra
pacijentovo mesto u drutvu i korist koju on moe doprineti istom. Ovo hoe
rei da bi moda bilo sasvim legitimno odbiti zatvorenika osuenog zbog
1

ubistva. Sada smo na polju odreivanja kriterijuma bitnosti ivota. Ko to

odreuje vanost neijeg ivota? Da li uopte iko moe igrati tu nezahvalnu
ulogu? Naglaavanje bitnosti jednog ivota naspram drugog, moe nas
navesti da pomislimo da je medicinska potreba tog vanijeg ivota vea.
No, to, naravno, nije sluaj. Jer, vrednost ivota individue ne odreuje njenu
medicinsku potrebu. Rak plua je rak plua, napao on nobelovca za mir u
svetu, ili osuenika na smrt. Vanost neijeg ivota je relativan pojam.
Sasvim sigurno e se ivot jedne socijalno aktivne osobe, koja svoje
mogunosti koristi da pomae drugima, initi vanijim od nekog drugog
ivota. To je zato to ta prva osoba ini dobro odreenom broju ljudi, koji stoji
iza nje, i upravo taj kvantitet odreuje kvalitet ivota jedne osobe. Ako na
drugoj strani imamo robijaa, koji je svojoj majici moda najdivnije bie na
svetu, to nije dovoljno da vanost njegovog ivota nadjaa vanost ivota
prve osobe. Jer, robija iza sebe ima samo brojku ljudi, koja, recimo, eli da
on dobije zaslugu za sva loa dela koja je uradio, a pod tim se sigurno ne
podrazumeva novi organ koji e mu, hipotetiki, spasiti ivot.
Postoje dva principa po kojima se moe vriti raspodela organa za
transplantaciju. Prvi princip jeste princip jednakosti. Ovaj princip
podrazumeva da ne postoje pravila, i uslovi koji treba da se ispune, ve da su
svi koji su na listi ekanja jednaki. Neki autori istiu da ovaj princip ne bi bio
pravedan, iako paradoksalno princip jednakosti aludira na pravednost. U
ovom sluaju bi onaj koji je ugrozio svoj ivot i doveo do bolesti bio u istoj
ravni sa nekim ko nije imao, i nema kontrolu nad onime to mu se deava, i
samo je rtva.
Zamislimo jednu situaciju: recimo da imamo mladu osobu, koja je loim,
poronim ivotom izazvala srane probleme , i dovela sebe u situaciju da je
jedini nain da spasi svoj ivot, da joj srce zamene tuim, tj. zdravim. Neka je
ova osoba prva na listi ekanja. Problem nastaje onda kada se ustanove
uzroci sranih problema, pa ova osoba pada na listi, i njeno mesto zauzima
sedamdesetogodinja osoba. Da li moemo ostati ravnoduni u situaciji u
2

kojoj zdravo srce dobija osoba koja u najbolju ruku ima svega 20ak godina
ivota, a praznih ruku ostaje osoba koja pred sobom ima makar 3 puta vie
godina ivota. Pretpostavka je da osoba koja je vodia poroan ivot, i uzrok je
svojih zdravstvenih problema, nee promeniti ivotne navike, i da e zdravo
srce, ukolio dato njoj, propasti. Ali, ko moe garantovati da ta osoba nee
uraditi upravo suprotno, tj. u potpunosti promeniti stil ivota i raditi sve u
cilju da ivi to due i zdravije. Ovime se ulazi u domen nepredvidljivog.
U sluaju kada je osoba kojoj je organ potreban, sama zasluna za tu
situaciju, namee se pitanje da li zdrav donor treba da se podvrgne riziku,
iako je ponaanje primaoca organa dovelo istog do bolesti, i postoji
mogunost da i novi organ bude upropaen. Ve sama pretpostavka da e
pacijent nastaviti sa voenjem rizinog ivota je nagaanje, koje ne mora
nuno da se ispostavi tanim. Koliko god se ovo inilo ne-fer, ipak se ini da
je sam rizik od ugroavanja zdravlja i novog organa, koj izvodimo na osnovu
prethodnog ponaanja, dovoljan da umanji mogunost da takav pacijent
dobije organ, naroito ako je u trci sa smernim pacijentom, kome je poroan
ivot nepoznat.
No, ak i u sluajevima,u kojima je naizgled, tako lako osuditi nekoga, izgleda
da to ne mora da bude ba tako. Objasniu na ta mislim na primeru.
Najei uzrok presaivanja jetre, ili njenog dela jeste hepatitis C, kome je
pak najei uzrok intravenozno uzimanje droge. Dakle, recimo da je u veini
sluajeva, kada su ovi uzroci po sredi, osoba kojoj je potrebna nova, ili makar
deo nove jetre, sama kriva za to. ta ako se ispostavi neto sasvim suprotno.
Tehnologija napreduje krupnim koracima, u istraivanja se ulae mnogo
novaca sa ciljem pronalaska novih informacija, reenja i uzroka. Mnogo se
radi i na genetskom inenjeringu, i uopte genima. Zamislimo sada da se
ispostavi, u nekoj razvijenoj laboratoriji, da alkoholiari, zavisnici o drogama,
i drugim opojnim sredstvima, nisu sami krivi za to, ve da to lei zapisano u
njihovim genima. U ovakvoj situaciji bismo sasvim drugaije gledali na
oveka kome treba nova jetra, budui da se njegova raspala od koliine
3

alkohola koju je godinama uneo u svoj organizam. Ovo je samo jedan od

moguih uzroka za ponaanje poronih ljudi. Ako njihovo ponaanje nije
zapisano u genima, ve moda vue korene iz loeg stanja u porodici,
maltretiranja ili bilo kakve vrste uticaja okoline,onda opet dotina osoba, tj.
pacijent, nije kriv za svoje stanje, ili makar ne u celosti. Kada bismo ovako
razmiljali, manje bismo bili skloni etiketiranju, i olakom odbacivanju ljudi
loih navika,kao potencijalnih primaoca novih organa. ini se da nam naa
nepromiljenost u ovakvim situacijama ne dozvoljava da uvidimo koren
problema, pa svoje neznanje i posledice istog usmeravamo ka onima koji
prave loe ivotne izbore.
Drugi princip po kome se moe vriti transplantacija organa jeste princip
maksimalne korisnosti. Ovaj princip ima za cilj maksimizirati broj uspenih
transplantacija. Kriterijum maksimalne korisnosti ukljuuje: nivo potrebe za
transplantacijom, to znai da najbolesniji dobijaju prvi, i verovatnou
uspenog ishoda transplantacije, to znai da se organ daje onom pacijentu
koji ima najvee anse za uspean oporavak. Dakle, po ovom principu,
pacijenti se rangiraju po tome koliko su bolesni, i kolike su anse za uspeh
posle operacije. Meutim, predvianje uspeha moe praviti problem. Jer,
uspeh varira. Zavisi da li pod uspehom podrazumevamo koliko donirani
organ radi, ili koliko dugo osoba koja ga je primila ivi nakon transplantacije.
Verovatno je veina ljudi svesna da moraju postojati neke etike granice kada
se radi o doniranju organa, ali je problem u tome to te granice nisu vrsto
odreene, i ne mogu biti utemeljene, jer bi sasvim sigurno bile podlone
relativizovanju.
Recimo da je doniranje organa altruistiki in, makar naizgled, kako ne bismo
ili u dublju psihoanalizu. No, ak i kada se je re o altruizmu, uprkos svem
divljenju koje zasluuje, odreene granice moraju postojati. Pokuau da
jednim primerom ilustrujem ono to hou da kaem. Da li je u redu, odnosno,
da li treba prihvatiti i odobriti volju oveka da svoj jedini preostali bubreg
4

donira erki, kako bi on, a ne ona, do kraja ivota bio na dijalizi? Cilj
transplantacije organa nije gaenje jednog ivota kako bi se drugi probudio,
jer da je tako,onda bismo samo mogli da nekoga liimo ivota kada nam
zatreba neki organ. Altruizam mora imati postavljene granice, jer se u
suprotnom pretvara u nekakvo ludilo, i obesmiljava se ceo koncept
pomaganja, u ovom sluaju, drugom ljudskom biu. Sledee pitanje je da li
medicina treba da se mea u odreivanje tih granica. Doktor ima zadatak da
odredi kolika e biti nanesena teta jednom licu, a kolika korist drugom.
Ukoliko je teta koja se nanosi onom prvom ne preterano velika, odnosno u
okvirima tolerancije, transplantacija ima smisla. Ali, ta ako teta jednog lica
daleko nadmauje korist koje e drugo lice imati? Da li je tada posao lekara
da izmeri tetu i korist, i na njemu bude odluka u iju korist e presuditi, ili je
to treba ostaviti donoru i primaocu.
Ukoliko je otac spreman da svoj ivot svede na egzistenciju i doivotno
muenje lekovima i propratnim intervencijama, kako bi spasio ivot svoje
erke, nije li tu na delu ista ljubav roditelja prema detetu? Zato bi se
medicina meala u to. Ako neko odlui da okona svoj ivot kako bi spasio
ivot voljene osobe, zato bi se medicina meala u odluku doneenu iz
ljubavi? Moda ba zato-zato to je odluka doneena iz ljubavi, to implicira
da je duboko iracionalna, ili jednostavno zato to obesmiljava ceo koncept
medicine. Zato bi jedan ivot bio vredan drugog, i po ijim kriterijumima.
Zamena jednog ivota za drugi nije medicinski prihvatljiva alternativa, niti je
ubijanje jednog pacijenta da bi se spasio drugi medicinski moralno
prihvatljivo.
rtvovanje za nekoga na prvom mestu mora biti samoinicijativno, bez
pritiska okoline, i to je jo vanije, anse da se sve dobro zavri moraju biti
jednake za obe strane. Jer, u suprotnom, ono to bi mogao biti altruistiki i
herojski in, vrlo lako se moe pretvoriti u glupo i besmisleno delanje. Posao
doktora je da spree osobu pri donoenju po ivot opasnih odluka, ukoliko
rezultat toga ne bi bio proporcionalan uspeh.
5

Otvoreno polje za debatu u ovom domenu jeste doniranje organa nepoznatim

ljudima. Ovde su jako bitni motivi. Vano je da li osoba koja donira organ to
radi da bi leila neke svoje komplekse, dala sebi na vanosti, zato to eli da
se zblii sa osobom kojoj organ treba, ili iz nekih drugih psihopatolokih
razloga. Meutim, kada se radi o jednom ljudskom ivotu, moramo se zapitati
da li su motivi zaista bitni, ukoliko je posledica ouvanje jednog ivota.
Vanost ovih razloga, sigurno, varira na individualnom nivou, ali teko je
poverovati da bi neko odbio organ od koga mu zavisi ivot, ukoliko bi isti
dolazio od pogrene osobe, ili iz pogrenih razloga. I ako bi neko zaista to
uradio, zapitali bismo se ko tu zapravo grei.
Kada se radi o doniranju organa strancima, o motivima za to moemo
raspravljati, ali ini se da ih ne moemo ograniiti, ili zabraniti. Ukoliko
jevrejin preko medija(to otvara jo jedno pitanje za diskusiju) uje da je
jednom jevrejskom deaku na drugom kraju drave potreban bubreg, i odlui
da tom nepoznatom deaku da svoj bubreg, njegova odluka e se sprovesti u
delo, iako sa sobom nosi nekolio etikih problema. Odluka koju jevrejin
donosi je izrazito, neprikriveno diskriminatorna, jer uprkos listi ekanja koja
postoji, bubreg nee dobiti osoba iznad deaka jevrejina, ve upravo taj
deak. Kakva god bila odluka donora, da svoj organ da jednoj odreenoj
osobi, ona e biti sprovedena u delo. A zato i ne bi? Da, odluka da se da
organ jednoj nepoznatoj osobi samo zato to je iste vere, jeste pogrena i
zasluuje kritiku. Moemo da se sporimo i oko toga to je donor saznao za to
preko medija, jer u startu taj deak ima prednost u odnosu na onoga ko je
ispred njega na listi ekanja, iako im je oboma bubreg podjednako potreban.
Ali, kada se sve sabere i oduzme, deak jevrejin e otii kui srean i zdrav,
bogatiji za bubreg, ovek jevrejin e verovatno isto biti srean, iz njemu
poznatih razloga, pa ak i ljudi na listi ekanja e biti jedno mesto blie vrhu,
jer je jedno ime obrisano sa liste.
U drugoj situaciji, slinoj ovoj, ali opet drugaijoj, donor eksplicitno kae da
ne eli da njegove organe dobiju ljudi druge vere, druge rase, politikog
6

opredeljenja, ideolokog uverenja, ili neto slino tome. Ovo zvui pomalo
udno, budui da je doniranje organa svakako jedan altruistiki in, pa ga
ovo ograniavanje i usmeravanaje ipak malo degradira i oduzima mu smisao.
No, ovakav jedan sluaj desio se u Americi, kada je ovek na samrti naglasio
da ne eli da njegovi organi odu crncima. Njegova elja je ispotovana, ali je
komitet za transplantaciju, nadalje zabranio svaku vrstu restrikcija u pogledu
doniranja organa.
ak i kada su motivi diskriminatorni ili neetiki, bilo bi apsurdno zabraniti
transplantaciju jer kakvi god motivi bili, neko e imati koristi. Pri doniranju
organa strancima, pogotovu zato to se to mahom ugovara preko medija ili
raznih vrsta oglaivaa, mora se voditi rauna da ne doe do plaanja
organa. I ne samo to, jako je bitno da se u ovakvim sluajevima ne gaje
nikakva oekivanja u bilo kom obliku, i da se ne oekuje bilo kakva vrsta
nadoknade. Da li zbog ovoga, ili iz nekog drugog razloga, ali rizik kome se
donor izlae mora biti manji u relaciji sa strancem.Ovo je zato to je sav rizik
na pleima donora, a svu korist ima samo primalac, pa se postavlja pitanje,
da li rizik koji donor moe da preduzme, treba ograniiti. Donorima koji su u
nekakvoj vezi sa primaocem, pak, treba dozvoliti preduzimanje veeg rizika,
jer e oni korist od toga osetiti posredno, kroz svoj odnos sa primaocem.
Izgleda da bi se svi ovi problemi izbegli, kada bi samo bilo dovoljno organa za
transplantaciju. Neki podravaju tu tezu, diskutuje se na temu farmi za
uzgajanje organa, ili neto slino, to bi zaustavilo ove problemi. S druge
strane, postoje i oni koji ne odobravaju transplantacije, pogotovu ne ono to
se predvia za budunost, jer to posmatraju kao elju da nadivimo sami
sebi, i postanemo besmrtni.
Koliko god nauno fantastino, ili poetino zvuala predvianja o doniranju,
ostaje na nama da vidimo ta nam budunost nosi, i do tada da se borimo sa
moralnim i etikim preprekama na koje usput nailazimo.

IZVORI>
http://www.ahc.umn.edu/img/assets/26104/Organ_Transplantation.pdf
www.cnn.com/HEALTH/bioethics/
http://content.nejm.org/cgi/content/full/353/5/444#R3