Tema:

Psihoanlitika teorija umetnosti: umetnost kao sublimacija nagona

Psihoanaliza jeste teorija iji su interesi pre svega upueni na psiholoke i

medicinske ciljeve. Njen glavni zadatak jeste razumevanje poremeaja duevnog ivota,
kao i njihovo izleenje. Jedna od glavnih zasluga psihoanalize jeste otkrie nesvesnog,
koje jeste izvor i uzrok svih poremeaja duevnog ivota. Meutim, da bi primena
psihoanalize bila uspena, ona mora biti primenjivana od strane onog ko poznaje
bogatstvo jezika nesvesnog koje se artikulie u kulturi, umetnosti, dosetkama, snovima...
Za tvorca psihoanalitike teorije Frojda, uspean psihoanalitiar mora vladati
sopstvenom kulturom, kao i kulturom svojih pacijenata, to bi znailo temeljno
poznavanje psihologije, seksologije, mitologije, religije, istorije, istorije civilizacije,
istorije umetnosti, retorike, dijalektike, gramatike. Stoga, zbog ovakvih zahteva
psihoanaliza je nala svoju primenu i na neterapeutske i nemedicinske oblasti, kao to su
razne manifestacije kulture, pa samim tim i na umetnost.
Da bi obrazloio neka od svojih psiholokih gledita, Frojd je esto davao primere
iz istorije umetnosti. Na taj nain su postavljeni temelji psihoanalitike estetike.
Psihoanalitika estetika je pre svega estetika teorija stvaralatva. Zadatak teorije
stvaralatva jeste tumaenje karaktera i prirode sile posredstvom koje umetnik stvara
umetniko delo. Umetnik od jedne neumetnike materije, kao to su boja, zvuk, kamen...
proizvodi umetniku materiju. Ta umetnika materija poinje postojati na jedan
kvalitativno nov nain, kao estetski predmet, kao umetniko delo. Psihoanaliza, kao
teorija stvaralatva, primenjena na umetnost procenjuje mo stvaralatva umetnika kao
iracionalnu mo. Prema psihoanalitikom uenju stvaralatvo umetnika jeste nesvesni
in, a umetnost jeste sublimacija nagona. Meutim, da bi se objasnio i razumeo nesvesni
karakter stvaranja i ta je to umetnost kao sublimacija nagona potrebno je izloiti
osnovne pojmove psihoanalitike teorije.
Psihoanalitika teorija pravi razliku izmeu nesvesnog i svesnog u psihikom
ivotu. Vei deo psihikih procesa jesu nesvesni, a manjim delom svesni. Prema

Frojdovom miljenju svako psihiko stanje jeste nesvesno. Svesno jeste kvalitet
nesvesnog. Kvalitet svesnog se moe javiti, ali i ne mora. U nesvesnom moemo
razlikovati izvorno i nestvoreno nesvesno s jedne strane, a sa druge strane nesvesno koje
je nastalo potiskivanjem. Nagoni koji pripadaju nesvesnom konstituiu itav psihiki
ivot oveka. Oni su ono izvorno i nestvoreno u nesvesnom, ali se istovremeno moe
pratiti njihov razvojni put. Nagoni se ne mogu jasno i precizno odrediti, pa ih je Frojd
esto uporeivao sa mitolokim biima. Na psihiki ivot oveka nagoni deluju iz samog
njegovog bia. Nagoni jesu unutranji uticaji na oveka, i kao takvi deluju kao konstanta.
Frojd odreuje nagone putem konstitutivnih elemenata nagona. Konstitutivne elemente
nagona ine izvor, objekat, cilj i pritisak nagona. Pritisak nagona jeste sila ija koliina
pretvara nagon u oblik neke aktivnosti. Na taj nain se otkriva sutina nagona koja se
sastoji u njegovom dinamikom i mehanikom svojstvu, i koje se izraava u potrebi za
radom. Ova energija pritiska nagona tei ka pranjenju koja dostie svoju kulminaciju u
zadovoljstvu, to predstavlja cilj nagona. Cilj nagona nije apstraktan i opti, ve
konkretan. Svoju konkretizaciju cilj nagona dobija kroz izvor i objekat nagona. Izvor se
moe lokalizovati u nekom organu ili na konoj regiji tela to se u duevnom ivotu
predstavlja nagonom. Objekat nagona jeste sredstvo kojim se poste zadovoljstvo.
Da bi se nagoni bolje razumeli Frojd pravi razliku izmeu nagona i instikta. Instinkt
jeste ponaanje koje je bioloki unapred odreeno i koje se ponavlja prema utvrenim
modelima naslea i relativno prilagoenim odreenom tipu objekta. Instikt je zajedniki i
za oveka i za ivotinje. Nagon jeste ponaanje ija se uroena komponenta menja u
zavisnosti od steenih iskustava, tako da nagonsko ponaanje u manjoj ili veoj meri
odstupaju od fiksiranog ponaanja, tj. instikta. Nagoni jesu svojstveni samo oveku. Za
glavni predmet psihoanalitikog istraivanja nagona, Frojd je postavio polne nagone.
Seksualnost se moe uzeti kao model svakog nagona, i jedini je nagon u pravom smislu te
rei. Seksualni nagon, se prema Frojdovom miljenju ne moe svesti na instikt, ve
predstavlja rezultat istorijske evolucije, i moe se manifestovati na razliite naine.
Frojd zastupa dinamizam nesvesnog, i stoga, mora postojati jo neka vrsta nagona
koja se suprotstavlja seksualnim nagonima. Frojd razlikuje dve vrste nagona koji se
suprotstavljaju seksualnim nagonima (Eros), a to su nagon samoodranja i nagon smrti
(Thanatos). Prilikom suprotstavljanja nagona samoodranja polnim nagonoma dolazi do

konflikta izmeu naseksualnih i seksualnih (ili libidoznih) nagonskih sila. Nagoni

samoodranja ili neseksualni nagoni se jo nazivaju i Ja-nagoni ili nagoni Jastva.
Zajedniko za nagone Jastva i polne nagone jeste to oba tee zadovoljstvu. Meutim,
zbog uticaja spoljanjeg stvarnosti, zbog nude koju nam realnost namee, i zbog toga to
se moramo odrei nekih zadovoljstava zbog toga da bi smo se odrali u ivotu, princip
zadovoljstva mora biti zamenjen principom realnosti. Polni nagoni se nikada ne odriu
zadovoljstva, i uvek tee pribavljanju istog. Nagoni Jastva da bi to isto jastvo zadrali se
odriu zadovoljstva kom prvobitno tee, i umesto njega podleu uticaju realnosti.
Prilikom zamene ova dva principa dolazi do konflikta u naem psihikom ivotu to
uzrokuje potiskivanje prvobitnih elja. Rukovoeno principom realnosti Jastvo potiskuje
seksualne nagonske tenje u nesvesno. ovek je jedina ivotinja kod koje polni nagoni ili
nagoni razmnoavanja dolaze u sukob sa nagonima samoodranja. Iako se suprotstavljaju
jedan drugom, Frojd ove dve vrste nagona (polne nagone i nagone Jastva) stavlja u istu
ravan i obuhvata ih jednim zajednikim imenom, nagonima ivota
Ono to se suprotstavlja nagonima ivota jeste nagon smrti. Za razliku od nagona
ivota koji imaju progresivni karakter, nagon smrti jeste regresivan. Ovaj nagon se javlja
kroz prisilu ponavljanja, i razaranja ivota. On predstavlja elju povratka u preanje,
anorgansko stanje koje je postojalo pre raanja jedinke. Nagon smrti se manifestuje
prvenstveno kroz auto-agresiju, a potom kroz hetero-agresiju. Prilikom raanja, tj.
oivljavanja neive materije, nagon smrti tei vraanju i uspostavljanju beivotnog stanja.
Nastanak ivota istovremeno predstavlja izvor i razaranja i nastavljanja ivota. Princip
kojim se vodi nagon smrti jeste princip nirvane ili ataraksije. Princip nirvane se takoe
moe shvatiti kao radikalna vrsta principa zadovoljstva, koji tei svoenju zadovoljstva
na nulu.
ovek je individua koja ima psihiki ivot. U okviru psihike linosti Frojd pravi
razliku izmeu tri instance psihikog aparata, a to su: Ja (Ego), Nad-ja (Super-ego) i Ono
(Id). Nesvesnu osnovu psihikog ivota ini Id. Id se metaforiki opisuje kao haos u kom
vladaju nagoni. Ovaj deo linosti ne podlee nikakvoj organizaciji. Prostor i vreme ne
igraju nikakvu ulogu u Idu. Id poseduje svoju vlastitu energiju koja je predstavljena
nagonima. Onaj deo linosti koji nastaje pod uticajem spoljanje stvrnosti jeste Ego.
Njegova funkcija jeste odranje vlastitog ivota. Ego se moe shvatiti kao onaj deo Ida

koji se razvio intervenisanjem realnosti. On se razvio posredstvom perceptivne svesti, i

predstavlja razboriti ili umni deo ovekove linosti, koji potiskuje sadraje koji
ugroavaju Jastvo, u Id (tj. nesvesno). Vlastito Ja crpi energiju od Ida. Nain na koji Ego
pozajmljuje energiju od Ida, i tako obuzdava nagone, se ini procesom identifikacije sa
drugim Egom. Ovaj proces identifikacije Frojd naziva introjekcijom, to prema njegovom
miljenju ima presudan uticaj u formiranju linosti. Identifikacije se javljaju jo u ranom
detinjstvu, i uzrok su nastanka Edipovog kompleksa. U poetku se dete identifikuje sa
roditeljima, vaspitaima, ljudima iz njihove okoline, i putem ovog unoenja drugih
linosti u sebe formira se trei deo linosti, a to je Super-ego. Super-ego ima onu funkciju
koju su ranije imali funkciju razliiti autoriteti u detinjstvu. Moral, fenomen
samoposmatranja i oseanja krivice nastaju upravo u Super-egu. Stabilna linost jaa
Ego, i time ga ini nezavisnim od Nad-ega i sposobnim za prisvajanjem novih nesvesnih
sadraja Ida.
Prema Frojdovom miljenju razliite kulturne institucije, religija, umetnost, nauka,
pa onda razliita drutvena ureenja, se mogu i moraju posmatrati kao rezultat procesa
sublimacije nagona. Naime, sve to je stvoreno posredstvom aktivnosti duevnog ivota
oveka jeste nastalo posredstvom sublimacije nagona. itav ivot pojedinca se odvija u
sukobima izmeu razliitih nagonskih tenji, i prevazilaenju istih; u ispunjenju, ali i
sputavanju zadovoljstava; u kompromisnoj borbi izmeu onog to elimo, ali i onog to
se zahteva da budemo... ije se manifestacije mogu videti u razliitim drutveno-kulturnim fenomenima. Pod sublimacijom se podrazumeva spajanje razliitih nagonskih
tenji i njihovo skretanje od pravog cilja i puta ka drugim ciljevima i putevima.
Sublimacija jeste modifikovanje ciljeva, i objekata. Nju karakterie fleksibilnost
libidozne energije. Umesto ciljeva seksualne prirode, libidozna energija prihvata surogat
koji je najee socijalne prirode. Sublimacija se moe objasniti i kao skretanje sa
seksualnih ciljeva na neseksualne. Kompromis izmeu principa zadovoljstva i principa
realnosti raa drutveno-kulturne fenomene. U kulturi dolazi do rtvovanja libidoznih
tenji, ona nastaje kao proces suzbijanja seksualnosti, ali i stvaranju i zadovoljenju nekih
drugih tenji. Kultura jeste drutveno prihvaeni vid neuroze. Opstanak oveanstva
upravo zavisi od kulture. Ona je omoguila podnoljiv ivot ljudi. Na nju se moe gledati
i kao na neto negativno, ali i kao na neto pozitivno. Negativno zato to je ona suzbijanje

neeg prirodnog, prvobitnog, nagonskog u oveku. Pozitivno zato to je omoguila

oveku miran ivot. Ona je vid neuroze, ali i njihovo izleenje. Ono to vai za kulturu,
vai i za umetnost.
Prema Frojdovom miljenju sve te raznovrsne tvorevine kulture imaju isti koren, a
to je Edipov kompleks. Prouavanjem Edipovog kompleksa Frojd zastupa tezu
univerzalne elje za oceubistvom i incestom. uvi proroanstvo o tome da e ubiti oca i
postati ljubavnik majke, Edip ini sve da izbegne tu zlu kob. Meutim, i pored svog truda
Edip ne uspeva da izbegne sudbinu, i ne slutei ispunjava proroanstvo. U saznanju o
tome ta se desilo, Edipa prati oseaj krivice, to se zavrava samokanjavanjem. U ovom
mitu proroanstvo, ili zla sudbina metaforiki predstavljaju seksualne nagonske tenje ka
roditelju suprotnog pola, i unitenje roditelja istog pola zbog toga to on predstavlja
smetnju za sjedinjenjem sa drugim roditeljom. Izbegavanje ispunjenja proroanstva
predstavlja potiskivanje ove elje u nesvesno koja nailazi na neodobravanja i osude.
Ovim potiskivanjem se porie odgovornost za incestuoznom eljom i oceubistvom, ali se
ta odgovornost mora osetiti i nju uvek prati neobjanjivi oseaj krivice.
Frojd smatra da je sva sirova graa razliitih drutveno-kulturnih fenomena, ali i
neuroze u svojoj osnovi seksualne prirode, koja potie iz Edipovog kompleksa. Ovu
tvrdnju je mogue potkrepiti mnogobrojnim primerima. Ubistvo Mojsija od strane Jevreja
koje je vodio, i pisanje zakona kao kompezacija zbog oseanja krivice. Ubistvo Hrista i
prihvatanje hrianske vere kao manifestacija oseaja krivice. Zevsovo ubistvo oca, zbog
elje za vlau. Javljanje hordra kao prvog drutvenog ureenja koja je sastavljena od
brae koji su ubili oca, i postavljanje totemske ivotinje koja se slavi, ali i jednom
godinje ritualno ubija, kao zamena za oca zbog oseanja krivice.
Sve ove elje i oseaj krivice koji ih prati jeste zajedniko za sve ljude. One se
mogu pronai i u nauniku, i u vladaru, umetniku, rataru... Umetnik nema neki poseban
status u odnosu na druge ljude. Njega pokree ista priroda za stvaranjem umetnikog dela
koja pokree i nekog naunika. Seksualna nagonska priroda jeste univerzalna. U susretu
sa realnou koja nam donosi osude za sve ono to elimo, elastinost i pokretljivost
libidoznih tenji omoguavaju da se seksualna energija usmeri ka drugom, neseksualnom
cilju. Tradicionalna estetika je prihvatala teoliku koncepciju umetnika. Naime, umetnik i
njegova delatnost, se mogu analogno shvatiti kao Bog i njegovo stvaranje sveta iz

Niega. Umetnik je tradicionalnom estetiaru uvek izmicao u razumevanju, zato to je

njegova delatnost bila mistifikovana. Umetnik se uvak shvatao drugaije od neumetnika,
zbog svoje obdarenosti da slobodno stvara, to je zajedniko i Bogu i njemu.
Psihoanalitika estetika teorija zauzima suprotan stav od tradicionalnih estetikih teorija
u pogledu vienja umetnika. Umetnik kao i bilo koji drugi ovek ne stvara ni iz ega. I
njega kao i druge gone i potresaju seksualne nagonske sile. Moe se rei da je umetnik
na neki nain determinisaniji od strane nagonskih sila nego neumetnik, jer one nad njim
jae vladaju. Umetnikova delatnost nije slobodna. Potisnute seksualne elje i ciljevi u
nesvesno nikada ne prestaju da deluju na svesni deo psihikog ivota. Iako potisnute, one
uvek ekaju da se ponovo jave, bilo kroz san, dosetku ili umetniko delo. Nagonsku
energiju nije mogue neutralisati, ve samo potisnuti. Nagonska energija je najee
seksualne prirode, pritisak koji se pritom javlja tei ka pranjenju te energije. Ako je
nagon seksualne prirode onda se pranjenje vri potpunim ili deliminim polnim
sjedinjavanjem sa osobama suprotnog pola. Zbog prinudnog karaktra spoljanje
stvarnosti seksualni nagon je potrebno usmeriti ka drugaijim neseksualnim ciljevima i
objektima. Tada polna aktivnost biva zamenjena drugaijim vrstama aktivnosti kao to su
sanjanje, fantaziranje, bavljenje naukom, politikom, stvaranjem umetnikih dela... Svaka
od ovih aktivnosti jeste ispunjenje elja. Umetniko delo jeste ispunjenje neke elje
umetnika.
Dakle, umetnik kao i drugi podlee razliitim nagonskim silama. On takoe kao i
drugi, sublimira svoje nagonske tenje, usmeravajui ih ka drugim objektima i ciljevima.
Sukobi izmeu principa realnosti i zadovoljstva jesu uzrok neuroza. Skretanje sa
seksualnih na neseksualne ciljeve jeste vrsta neuroze. To je zajedniko i za neurotiare, i
za umetnike i za druge ljude. Ono to razlikuje umetnika od neurotiara jeste njegova
izraenija mo sublimacije nagona. Umetnikova delatnost jeste svesno sublimiranje
nagona, koji ono to je nesvesno potisnuto, pa samim tim i zabranjeno predstavio putem
povezanosti razliitih simbola u njegovom umetnikom delu. Umetnik nije nita manje
neurotiar od ludih, ali za razliku od pravih neurotiara iji su simptomi
nekonvencionalni i drutveno neprihvatljivi, umetnik svoje neurotine simptome maskira
u simbole na takav nain da oni izazivaju divljenje. Frojd pravi analogiju izmeu snova i
umetnikih dela. U snovima moemo itati manifestne i latentne sadraje. Manifestni

sadraji su oni koje obino podrazumevamo pod snovima, dok su latentni sadraji oni
koji su skriveni ispod pojavnog, i do ijeg smisla daolazimo psihoanalitikim metodama.
Tako i u umetnikom delu moemo itati ono to je pojavno, ali i ono to je skriveno. To
se moe uporediti sa Hartmanovom idejom o prednjem planu i pozadini u umetnikom
delu, gde bi prednji plan bio analogan manifestnom sadraju sna, a pozadina analogna
latentnom sadraju san. Umetnik kao i neurotiar sanja budne sne, tj. fantazira. Meutim,
za razliku od neurotiara koji ostaje zarobljen u svetu fantazija, umetnik izlazi iz fantazija
i postavlja ih u realnost kroz svoja umetnika dela. Psihoanaliza ne uspeva da odgovori
na pitanje zbog ega umetnici imaju veu mo sublimacije od drugih, ali nam prua
mogue odgovore odakle crpi snagu za svoja umetnika dela. Taj izvor jeste u Edipovom
kompleksu, koji je neiscrpnan u pogledu sadraja i materijala za umetnika dela. Razlozi
zato se mi divimo i uivamo u umetnikim delima, takoe imaju neurotino obeleje. I
publika kao i umetnik bivaju ogranieni i sputavani realnou, i imaju zajedniku potrebu
za uivanjem u onom to je skriveno u umetnikim delima. Na taj nain dolazi do
ispunjenja skrivenih elja. To ispunjenje nije onakvo kakvom su teil nai prvobitni
libidozni ciljevi, ali zato predstavljaju opteprihvaenu drutvenu zamenu istih.

Literatura:

Mirko Zurovac, Djetinjstvo i zrelost umjetnosti, Knjievna zajednica,

Novi Sad, 1994.god.
Sigmund Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad,
1969.god.