Fridrih Nie

ANTIHRIST
Ova knjiga pripada najreima. Moda od njih ak nijedan ne ivi. To bi bili oni koji razumeju
mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomeam sa onima za koje ve danas rastu ui?
Meni pripada tek preksutranjica. Neki se raaju posthumno.
Uslove da bih bio shvaen i tada shvaen sa nunou poznajem samo odvie tano.
Mora se biti estit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto tako, izdrala moja ozbiljnost,
moja strast. Mora se biti vet planinskom ivotu da bi se pod sobom gledalo kukavno doba
politikog brbljanja i samoivosti naroda. Mora se postati ravnoduan, nikada ne pitati da li
istina slui, postaje li sudbonosnom... Neka naroita sklonost snage za pitanja za koja niko
danas nema odvanosti; odvanosti za ono zabranjeno; predodreenost za lavirint. Jedno
iskustvo sedmostruke samotnosti. Nove ui za novu muziku. Nove oi za ono najdalje. Nova
savest za istine do sada preutkivane. I volja za ekonomiju velikog stila: sakupljati njenu
snagu, njenu ponesenost... Strahopotovanje prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda
sa samim sobom ...
Pa dobro! To su jedini moji itaoci, moji pravi itaoci, moji predodreeni itaoci: ta
preostaje? Ostatak je samo oveanstvo. oveanstvu se mora biti nadmoan snagom,
visinom due prezirom...
Fridrih Nie
1
Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci dosta dobro znamo koliko postrani
ivimo. "Ni po zemlji ni po vodi nee nai put koji vodi Hiperborejcima": ve je Pindar to
znao o nama. S one strane severa, leda, smrti na ivot, naa srea ... Otkrili smo sreu,
poznajemo put, nali smo izlaz iz lavirinta starog itave milenijume. Ko bi ga inae naao?
Moderni ovek moda? "Ne znam kuda idem ni otkuda dolazim; ja sam sve ono to ne zna
kuda ide ni otkuda dolazi" uzdie moderni ovek... Od te modernosti smo se razboleli
od gnjilog, mira, od kukavikog kompromisa, od sve vrle neistote modernog Da i Ne.Ova
tolerancija i largeur* srca, koja sve "oprata", jer sve "shvata", jeste iroko za nas. Bolje
iveti u ledu nego meu modernim vrlinama i drugim junim vetrovima! ... Bili smo dosta
hrabri, tedeli nismo ni sebe ni drugog: ali dugo nismo znali kuda sa naom hrabrou. Postali
smo sumorni, zvali su nas fatalistima. Na fatum to je bilo obilje, naprezanje, pribiranje
snaga. eali smo za munjom i delima, bili najdalje od sree slabia, od "razoaranosti"...
Oluja je bila u naem vazduhu,priroda kojom smo se natmurili jer nikakvog puta nismo
imali. Formula nae sree: jedno Da, jedno Ne, jedna prava linija, jedan cilj...
* Na francuskom u izvorniku, znai irina. P. prev.

2
ta je dobro? Sve to u oveku podstie oseanje moi, volju za mo, mo samu.
ta je ravo? Sve to potie iz slabosti.
ta je srea? Oseanje da mo raste da je savladan neki otpor.
Ne zadovoljnost, nego vie moi; ne mir uopte, nego rat; ne vrlina, nego sposobnost
(vrlina u stilu Renesanse, virtu, vrlina bez moralke).
Slabi i bezuspeni neka propadnu: prva naelo naeg milosra. I jo im u tome treba
pomoi.

ta je tetnije od ma bilo kojeg poroka? Aktivno saaljenje za sve slabe i bezuspene

hrianstvo...
3
Problem koji oveanstvo treba da rei nije u redosledu bia koji ja ovde pravim (
ovek je kraj ): nego koji tip oveka treba gajiti, hteti, kao najvie vredan, najdostojniji
ivota,najpouzdaniji za budunost.
Taj najvie vredan tip u vie navrata je ve postojao: ali kao srean sluaj, kao
izuzetak,nikada kao eljen. tavie, on je upravo izazivao strah, bio je dosada bezmalo ono
strano i zbog straha je eljen, gajen, dobijan obrnuti tip: domaa ivotinja, ivotinja koja
ivi u stadu, bolesna ivotinja ovek-hrianin...
4
oveanstvo ne predstavlja razvitak, na nain kako se to danas veruje, ka boljem ili
snanijem ili viem. "Napredak" je naprosto moderna ideja, to jest lana ideja. Dananji
Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse;razvoj nije neizbeno, po
nekoj nunosti, uzdizanje, uspinjanje, jaanje.
U jednom drugom smislu postoji neprestano nicanje, na najrazliitijim mestima Zemlje
i iz najrazliitijih kultura, pojedinanih sluajeva sa kojima se, u stvari, predstavlja jedan vii
tip: neto to je u odnosu na ukupno oveanstvo neka vrsta nadoveka. Takvi sreni sluajevi
veliajnog nicanja uvek su bili mogui i moda e uvek biti mogui. Pa ak i itava
pokolenja, radoslovlja, narodi, mogu pod izvesnim okolnostima da predstavljaju takav
zgoditak.
5
Hrianstvo ne treba kititi i ukraavati: ono je vodilo rat do smrti protiv ovog vieg tipa
oveka, proganjalo je sve osnovne instinkte ovog tipa, iz tih instinkata destilisalo zlo, zlobnika
snaan ovek kao izopaen tip, "izopaenik". Hrianstvo je stalo na stranu svih slabih,
nitavnih,bezuspenih. Iz protivstavljanja instinktima odranja snanog ivota ono je stvorilo
ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnanijih priroda time to je poduavalo da se na
vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grene, kao na bludne vrednosti, kao na
iskuenja. Najalosniji primer: Paskalova iskvarenost, koji je verovao da iskvarenost
njegovog uma potie od prvobitnog greha, dok je on bio iskvaren samo njegovim
hrianstvom!
6
Bolan je, uasan prizor koji mi se otkrio kada sam razgrnuo zastor sa ljudske
iskvarenosti. Ova re, u mojim ustima, bar je zatiena od sumnje da prikriva neku moralnu
optunicu protiv oveka. Ona je eleo bih jo jednom da naglasim osloboena
moralisanja: i to do stepena da sam najsnanije osetio ovu iskvarenost upravo tamo gde ona
najsvesnije tei "vrlini", "boanstvu". Iskvarenost razumem, pogaa se ve, u smislu
decadence: tvrdim da sve vrednosti u kojima oveanstvo sada saima svoje vrhunske elje
jesu decadence-vrednosti.
ivotinju, vrstu, individuu, zovem iskvarenom ako je izgubila svoje instinkte, ako je
odabrala, ako se privrgla onome to joj kodi. Jedna istorija "uzvienih oseanja", "ideala
ovenosti" a mogue je da je moram ispriati bila bi bezmalo, takoe, objanjenje

zato je ovek tako iskvaren. Sam ivot je, za mene, poput instinkta za rast, za trajanje, za
prikupljanje snaga, za mo: tamo gde nema volje za mo, propada se. Tvrdim da svim
vrhunskim vrednostima oveanstva nedostaje ova volja da pod najsvetijim imenima
vladaju vrednosti propadanja, nihilistike vrednosti.
7
Hrianstvo se naziva religijom samilosti. Samilost je suprotna krepkim uvstvima
koja podiu energiju oseanja ivota. Ona deluje depresivno. Kada se saaljeva gubi se snaga.
Samilou se jo uveava i umnogostruava gubitak snage koji ve nastaje, po sebi,
trpljenjem. Samo trpljenje uz pomo samilosti postaje zarazno. Pod izvesnim okolnostima
moe doi do toga da ukupan gubitak ivota i ivotne energije stoji u apsurdnom odnosu
prema kvantumu uzroka ( sluaj smrti Nazareanina). Eto prvog gledita, ali postoji jo
jedno vanije. Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se
u jo izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po ivot opasan karakter. Samilost uglavnom krstari
zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podrava ono to je zrelo da propadne, pristrasno
brani ono to je ivot razbatinio i prokleo, pomou mnotva promaenih svih vrsta, koje ona
odrava u ivotu, samom ivotu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost
nazove vrlinom ( u svakom otmenom moralu ona vai kao slabost ); otilo se i dalje, od
nje se nainila vrlina uopte, tlo i izvor svih vrlina samo, razume se, i to stalno treba imati
u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistika, koja je na svom titu
zapisala nitenje ivota. U tome je openhauer bio u pravu: ivot negiran samilou jo je
dostojniji da bude negiran samilost je praksa nihilizma. Jo jednom: ovaj depresivni i
zarazni instinkt proima instinkte koji se odnose na odranje i podizanje vrednosti ivota:
koliko kao multiplikator bede toliko kao konzervator svih bednika on je glavni pogon uspona
decadence samilost nagovara na nistavilo!... Ne veli se "nitavilo": to se naziva
"onostranou", ili "Bogom", ili istinskim ivotom"; ili se kae nirvana, spasenje, blaenstvo
...Ova edna retorika koja potie iz okruja religiozno-moralne idiosinkrazije izgleda mnogo
manje edna im se shvati koje je vrste tendencija koja se ovde ogre plastom tananih rei:
tendencija neprijateljska prema ivotu. openhauer je bio neprijatelj ivota: otuda je za njega
samilost vrlina... Aristotel je, kao to je poznato, u samilosti video bolesno i opasno stanje pri
emu je dobro da mu se tu i tamo doskoi nekim purgativom. On je tragediju shvatao kao
purgativ. Polazei od ivotnog instinkta, da bi se oslobodili takvog bolesnog i opasnog
nagomilavanja samilosti, kakvo predstavlja openhauerov sluaj (a naalost i itava naa
knjievna i umetnika decadence od Sent Petersburga do Pariza, od Tolstoja do Vagnera),
moralo bi se tragati, u stvari, za sredstvom da se ono razjede, da se raspri... Nita nije
nezdravije usred nae nezdrave modernosti od hrianske samilosti. Tu biti lekar, tu biti
neumoljiv, tu rezati to je na zadatak, to je nain naeg milosra, po tome smo mi filozofi,
mi Hiperborejci!
8
Neophodno je reci koga oseamo kao nau suprotnost teologe i sve to u telu ima
krv teologa itavu nau filozofiju ... Kob mora da se sagleda izbliza, mora da se, jo bolje,
doivi u njoj samoj, mora da joj se sie u koren i dozvoli da
vas gotovo uniti da bi se razumelo da tu vie nije re ni o kakvoj zabavi (slobodoumlje
nae gospode prirodnjaka i fiziologa je u mojim oima zabava njima nedostaje strasti za
ove stvari, stradanja zbog njih ). Ova zatrovanost zalazi mnogo dalje nego to se misli:
instinkt teoloke nadmenosti naao sam svuda gde se danas osea "idealist" gde se u ime
visokog porekla prisvaja pravo da se o stvarnosti razmilja i na nju ravnoduno gleda...

Idealist dri, sasvim kao svetenik, sve velike pojmove u ruci ( i ne samo u ruci!), sa
dobrohotnim prezirom on se poigrava sa "razumom", "ulima", "au", "lagodnim ivotom",
"naukom", vidi ih pod sobom, kao tetne i zavodnike snage nad kojima lebdi "Duh" u istom
zasebitku kao da smernost, nevinost, siromatvo, jednom rei svetost, nisu do sada
prouzrokovali u svetu neizmerno vie zla nego ma bilo koji uas, ma bilo koji porok ... isti
duh je ista la ... Doklegod svetenik, taj, po svom zanimanju, unitavalac, klevetnik, trova
ivota, vai jo za uzvienu vrstu oveka, nee biti odgovora na pitanje: ta je istina? Istina je
ve obrnuta na glavu ako kao zastupnik "istine" vai svesni advokat nitavila i nitenja...
9
Ovom teolokom instinktu objavljujem rat: svuda nalazim njegove tragove. U ijem
telu kola teoloka krv, taj suelice svih stvari stoji naopako i neasno. Pathos koji se razvija iz
toga, naziva se vera: zatvoriti oi pred sobom, jednom za svagda, da ne bi trpeli od neizleivo
lanog gledita. Iz ove pogrene optike nametnute svim stvarima stvara se jedan moral, vrlina,
svetost, ista savest se vezuje za lano vienje zahteva se da nijedna druga vrsta optike ne
sme vie da ima vrednost, poto je jedino prava ona koja je sakrosanktno stvorena u ime
"Boga", "iskupljenja", "venosti". Svuda sam iskopavao teoloki instinkt: on je
najrasprostranjeniji, naroiti podzemni oblik lanosti koji postoji na zemlji. to teolog osea
kao istinito, mora da je lano: odatle se bezmalo moe izvui kriterijum istine. Njegov
najdublji instinkt samoodranja zabranjuje da realnost u ma kojoj taki bude uvaena ili, pak,
samo doe do rei. Sve dokle se prostire teoloki uticaj, suenje o vrednosti je postavljeno
naglavce, pojmovi "istinito" i "lano" su neminovno preokrenuti: to je najkobnije za ivot,
naziva se ovde "istinito", to ga velia, podstie, potvruje, opravdava i ini da trijumfuje,
zove se "lano" ... Dogaa li se da teolozi kroz "savest" kneeva (ili naroda) pruaju ruku
prema moi, ne sumnjajmo u to ta se uvek nalazi u osnovi: volja za kraj, to nihilistika volja
hoe od moi...
10
Meu Nemcima e se smesta razumeti ako kaem da je filozofija iskvarena teolokom
krvi. Protestantski pastor je deda nemake filozofije, sam protestantizam njen peccatum
originale. Odreenje protestantizma: napola ukoeno hrianstvo i um... Dovoljno je
izgovoriti samo re "Tibingenska bogoslovija"* da bi se shvatilo ta je u osnovi nemaka
filozofija podmukla teologija... vabe su najbolje varalice u Nemakoj, oni nevino lau...
Otkuda je poteklo likovanje koje proima, do pojave Kanta, svet nemakog uenjatva ije su
tri etvrtine pastorski i uiteljski sinovi otkuda je poteklo nemako uverenje, koje i danas
jo ima odjeka, da je sa Kantom zapoeo okret ka boljem? Teoloki instinkt u nemakom
uenjatvu naslutio je unapred ono to bi jednom ponovo moglo da iskrsne ... Otvorio se jedan
skriveni put prema starom idealu, pojam "istinskog sveta", pojam morala kao biti sveta ( te
dve najzloglasnije zablude koje postoje!), bili su sada opet, zahvaljujui jednoj prepredenoj
skepsi, ako ne dokazivi, ono ipak ne vie opovrgljivi... Um, pravo uma ne prostire se toliko
daleko... Od realnosti je napravljena"prividnost"; od jednog savreno izmiljenog sveta, sveta
bivstvujueg /Seienden/, napravljena je realnost ... Kantov uspeh je naprosto teoloki uspeh:
Kant je bio, jednako Luteru, jednako Lajbnicu, papua vie u po sebi loe usaglaenom taktu
nemake estitosti.
* Tibingen se nalazi u vapskoj. "Tibingenska bogoslovija" (Tbinger Stift) je glasovita protestantska ustanova u
kojoj su, krajem XVIII stolea, izmeu ostalih uili eling, Helderlin i Hegel. P. prev.

11
Jo koja re oko Kanta kao moraliste. Neka vrlina mora da bude na izum, naa
najlinija odbrana i nuda: u svakom drugom smislu ona je jedino opasnost. Ono to nije
uslov naeg ivota, teti mu: vrlina samo iz oseanja potovanja pred pojmom "vrlina", kako
je to hteo Kant, jeste kodljiva. "Vrlina", "dunost", "dobro po sebi", dobro sa karakterom
bezlinosti a optevanosti privienja u kojima se izraava propadanje, krajnja iznurenost
ivota, kenigzberko crnenje. Upravo na obrnuto upuuju najdublji zakoni odranja i rasta:
da svako sebi stvara svoju vrlinu, svoj kategoriki imperativ. Narod odumire ako svoju
dunost zameni sa pojmom dunosti uopte. Nita dublje, vie iznutra ne razara od te
"bezline" dunosti, tog rtvovanja pred Molohom apstrakcije. Nije li se Kantov
kategoriki imperativ osetio kao opasan za ivot!... Teoloki instinkt je jedino to uzeo pod
svoju zatitu! Neko delovanje na koje prisiljava instinkt ivota u zadovoljstvu nalazi dokaz
za svoju ispravnost: a taj nihilist, sa hriansko-dogmatskim crevima, zadovoljstvo je
razumevao kao prigovor ... ta bre razara od raditi, misliti, oseati bez unutranje nunosti,
bez jednog duboko linog izbora, bez zadovoljstva?, poput automata "dunosti"? To je upravo
recept za decadence, za sam idiotizam ... Kant je postao idiot. A bio je Geteov savremenik!
Ova paukova sudbina vaila je i jo vai! za nemakog filozofa... Dobro se pazim od
toga da kaem ,ta mislim o Nemcima... Nije li Kant u Francuskoj revoluciji video
prelazneorganskog oblika drave u organski? Nije li se pitaoda li postoji neki dogaaj koji
nikako drukije ne moe da bude objanjen nego samo prisutnou jednog moralnog plana u
oveanstvu, ime je, jednom za svagda, bila dokazana "tenja oveanstva za dobrim"?
Kantov odgovor: "to je revolucija." Pogreni instinkt u svemu i svaem, protiv priroda kao
instinkt, nemaka decadence kao filozofija to je Kant!
12
Izdvajam par skeptika, pristojan tip u istoriji filozofije: ali ostatak, on ne poznaje ni
osnovne zahteve intelektualne estitosti. Svi se oni listom ponaaju kao priproste ene, svi ti
veliki zanesenjaci i neobini stvorovi ve "lepa oseanja" oni dre za argumente, "nabrekla
prsa" za meh boanstva, ubeivanje za kriterijum istine. Najposle, i Kant je, u njegovoj
"nemakoj" bezazlenosti, pokuao da pod pojmom "praktiki um" taj oblik korupcije, taj
nedostatak intelektualne savesti, pretvori u nauku: on je naroito u tu svrhu izmislio jedan um
za sluajeve u kojima se ne bi brinulo za um, naime za one u kojima se uje glas morala,
uzvienog zahteva "treba". Dovoljno je shvatiti da je gotovo kod svih naroda filozof samo
produetak svetenikog tipa, pa da se nad ovom svetenikom batinom plaenom lanim
novcem vie ne udi. Kada se imaju sveti zadaci, na primer da se pobolja, spase, iskupi ovek
kada se boanstvo dri u grudima, kada je rog za prizivanje imperativa "s one strane", sa
takvom misijom vi ste ve izvan svih isto razumskih vrednovanja sami ve posveeni
takvim zadatkom, sami ve tip nekog vieg poretka! ... ta mari neki svetenik za nauku! On
je iznad toga! A svetenik je do sada vladao! On je odreivao pojam "istinitog" i
"neistinitog"! ...
13
Ne potcenjujmo ovo: mi sami, mi slobodni duhovi, mi smo ve "prevrednovanje svih
vrednosti", objava rata i pobede otelovljena u svim starim pojmovima o "istinitom" i
"neistinitom". Najvredniji uvidi su najdocnije otkriveni; ali najvredniji uvidi su metodi. Svi
metodi, sve pretpostavke naeg sadanjeg naunog duha, bili su tokom hiljada godina izloeni
najdubljem preziru: ukoliko ste tragali, za njima bili ste iskljueni iz svakog opticaja sa

"potenim" ljudima vaili za "neprijatelja Boga", za onoga koji prezire istinu, za

"opsednutog".Naunost je bila poput andale* ... Protiv sebe smo imali itav pathos
oveanstva njegov pojam o tome ta treba da je istina, ta treba da je sluba istini: do
sada je svako "treba" bilo upravljeno protiv nas ... Na predmet, nae prakse, na miran,
oprezan, podozriv nain sve mu je izgledalo savreno nedostojno i vredno prezira.
Konano, treba se, radi neke pravinosti, pitati nije li ono to je toliko dugo oveanstvo
dralo zaslepljeno upravo estetski ukus: ono je od istine zahtevalo pitoreskno dejstvo, od
saznavaoca podjednako zahtevalo da snano deluje na ula. Naa uzdrlljivost mu najdue nije
bila po ukusu ... Oh, kako su oni to pogaali, ti boji urani
* andala ime nadenuto najniem sloju u indijskom kastinskom drutvu. P. prev.

14
Mi smo drukije uili. U svemu smo bili skromniji. oveka vie ne izvodimo iz "duha",
iz "boanstva", vratili smo ga meu ivotinje. Za nas je on najsnanija ivotinja, jer je
najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane,uvamo se sujete
koja bi htela opet da se ovde uje: kao da bi ovek bio veliki poslednji cilj ivotinjskog
razvitka. On nipoto nije kruna stvaranja: svako bie pored njega je na jednakom stepenu
savrenstva... I budui da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: ovek je, relativno uzev,
najbezuspenija ivotinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih instinkata
svakako, uza sve to, i najzanimljivija! to se tie ivotinja, najpre se Dekart odvaio, sa
drskou vrednom potovanja, na ideju da ivotinju razume kao machina: itava naa
fiziologija upinje se da dokae ovaj stav. Isto tako, logiki, mi ne izdvajamo oveka kako je to
pak Dekart uinio: ono to se danas uopte shvatilo o oveku prostire se upravo u granicama
do kojih je on shvaen mainski. Pre toga je, kao njegov miraz iz nekog vieg poretka, oveku
pripisivana "slobodna volja": danas smo mu ak oduzeli volju u smislu da pod tim vie ne
sme da bude shvaena nikakva sposobnost. Stara re "volja" slui za to da oznai jednu
(rezultantu, jednu vrstu individualne reakcije koja nuno prati mnotvo delom
suprotstavijenih, delom saglasnih drai volja vie ne "deluje", vie ne "pokree" ... Nekada
se u ovekovoj svesti, u "duhu", video dokaz njegovog visokog porekla, njegove boanske
prirode. Da bi se ovek usavrio savetovalo mu se, po ugledu na kornjau, da ula uvue u
njih same, napusti opticaj sa zemaljskim, svue smrtni plat: tada bi od njega preostala
najbitnija stvar, "isti duh". Ovde se razilazimo: za nas je svest, "duh", upravo simptom
relativnog nesavrenstva organizma, eksperimentisanje, pipanje, promaivanje, muenje u
koje je utroeno nepotrebno mnogo nervne snage, poriemo da ita savreno moe da se
napravi ukoliko se to pravi svesno. "isti duh" je ista glupost: ne raunamo li nervni sistem i
ula, "smrtni plat", tada loe raunamo nita vie!...
15
Ni moral ni religije ne dodiruju se, u hrianstvu, ma sa kojom takom stvarnosti. Sami
imaginarni uzroci ("Bog", "dua", "ja", "duh", "slobodna volja" ili pak "neslobodna"):
same imaginarne posledice .("greh", "iskupljenje", "milost", "kazna", "pratanje grehova").
Opticaj izmeu imaginarnih bia ("Bog", "duhovi", "due"); imaginarna nauka o prirodi
antropocentrina; potpuno odsustvo pojma o prirodnom uzroku); imaginarna psihologija
(sami nesporazumi sa samim sobom, tumaenja prijatnih ili neprijatnih optih oseanja, na
primer stanja nervus sympathicusa, pomou jezika sastavljenog iz znakova religioznomoralne idiosinkrazije "pokajanje", "griza savesti", "avolova kusanja", "boja blizina");
imaginarna teleologija ("boje carstvo", "poslednji sud", "veni ivot"). Ovaj isti svet

fikcije razlikuje se, i to znatno na njegovu tetu, po tome od sveta sna da ovaj poslednji
stvarnost odraava, dok je prvi krivotvori, obezvreuje, ponitava. Tek to je otkriven pojam
"priroda" kao pojam protivstavljen pojmu "Bog", "prirodno" je moralo da postane re za
"osudu" itav taj svet fikcije ima svoj koren u mrnji prema prirodnom ( stvarnost! ),
on je izraz nelagodnosti u stvarnom ... No, sa tim se sve objasnilo. Ko bi sam imao nekog
razloga da obmanjujui se bei iz stvarnosti? Onaj ko trpi od nje. Ali, trpeti od stvarnosti
znai biti brodolomna stvarnost... Pretezanje oseanja nezadovoljstva nad oseanjima
zadovoljstva jeste uzrok jednog fiktivnog morala i religije: no takvo pretezanje prua formulu
za decadence ...
16
Do istog zakljuka dovodi i kritika hrianskog pojma boga. Narod koji jo veruje u
sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on potuje uslove pomou kojih je
nadmoan, svoje vrline, svoje oseanje moi on projektuje u neko bie kojem moe da
zahvali za svoje unutranje zadovoljstvo. Ko je bogat taj eli da deli; gordom narodu je bog
potreban da bi rtvovao... Sa takvim pretpostavkama religija je oblik zahvalnosti. Za samog
sebe je zahvalan: za to je potreban neki bog. Takvom bogu mora da je mogue da koristi i
da naudi, da bude prijatelj i neprijatelj njemu se divi koliko u dobru toliko i u zlu.
Protivprirodno kopljenje nekog boga u isto dobrog boga bilo bi ovde izvan onoga to se
eli. Koliko dobar toliko je potreban i zao bog: tavie, za sopstvenu egzistenciju se ne
zahvaljuje upravo toleranciji, ljudskom prijateljstvu ... Kakav bi to bio bog koji ne bi
poznavao srdbu, osvetu, zavist, porugu, lukavstvo, nasilje? Koji moda nijednom nije
upoznao zanosne ardeurs* pobede i unitavanja? Takav bog se ne bi razumeo: emu on?
Svakako: kada narod nestaje, kada osea da konano opada njegova vera u budunost, nada u
slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest,
tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plaljiv, smeran,
poziva se na "duevni spokoj", na odustajanje od mrnje, na blagost, ak na "ljubav" prema
prijatelju i neprijatelju. Stalno moralie, gamie po upljini svake privatne vrline, postaje bog
za svakog, privatna osoba, kosmopolit... Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda,
sve ono to je u dui naroda agresivno, i edno moi: sada je on pak isto dobri bog... U
stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za mo i dotle e postojati dok su
narodni bogovi , ili pak nemo na moi i tada nuno postaju dobri...
* Na francuskom u izvorniku. Znai, izmeu ostalog, vruice. P. prev.

17
Tamo gde u nekom obliku volja za mo opada, svaki put postoji i neko fizioloko
nazadovanje, dcadence. Boanstvo dcadence, odseeno od njegovih najmukijih vrlina i
nagona, tavie nuno biva bogom fizioloki zaostalih, slabih. Oni sebe same ne zovu slabi,
nazivaju se "dobri" ... Nije potrebno opominjati da bi se razumelo u kojim trenucima istorije
postaje mogua tek dualistika fikcija jednog dobrog i jednog zlog boga. Sa istim instinktom
sa kojim pokoreni smetaju svog boga na ravan "dobra po sebi", precrtavaju oni dobra
svojstva boga njihovih pobedilaca; oni se svete svojim gospodarima time to oavoljuju
njihovog boga. Dobar bog, kao i avo: oba su izrodi dcadence. Kako je jo dan-danas
mogue toliko poputanje gluposti hrianskih teologa da se zajedno sa njima reava
dekretom da je razvie pojma boga od "boga Izraela", od narodnog boga do hrianskog boga,
do sutastva svega dobrog, napredak? No sam Renan to radi. Kao da je Renanu dato pravo
na glupost! Ipak, pada u oi i suprotno. Kada se pretpostavke rastueg ivota, kada se sve

snano, srano, gospodarsko, gordo, odstrani iz pojma boga, kada se on korak po korak
izopai u simbol tapa za umorne, spasonosne kotve za davljenike, kada postane bog
siromanih, bog grenih, bog bolesnih par exellence, a predikat "spasitelj", "iskupitelj"
preostane takorei kao jedini boanski predikat: o emu govori takva promena?, takva
redukcija boanskog? Jasno: "boje carstvo" je time uveano. Nekada je on imao samo
svoj narod, svoj "izabrani" narod. U meuvremenu on je, sasvim isto poput njegovog naroda,
poao u tuinu, poeo da luta da nigde vie potom ne nae spokoja: konano, od tada, on je
svuda kao kod kue, veliki kosmopolita za svoju stranu je zadobio "veliki broj" i polovinu
Zemlje. Ali, bog "velikog broja", demokrat meu bogovima, uprkos tome nije postao gordi
mnogoboaki bog: ostao je Jevrejin, ostao je bog kutaka, bog svih senovitih uglova i mesta,
svih nezdravih etvrti itavog sveta! ... Posle :kao i pre, njegovo carstvo na ovome svetu je
carstvo podzemlja, dom ubogih, souterrain-carstvo, carstvo-geto ... A on sam, toliko bled,
toliko slab, toliko dcadent... ak su najblei meu bledima postali gospodari nad njim,
gospoda metafiziari,
albinoni pojma. Oni su ga upreli u svoju zavereniku mreu da je on, hipnotiziran njihovim
pokretima, postao sam pauk, sam metafizikus. tavie, on sa svoje strane ispreda svet iz sebe
sub specie Spinozae* , tavie, sebe transfigurie u neto sve tananije i sve blee,
bivajui "ideal", bivajui "isti duh", bivajui "absolutum", bivajui "stvar po sebi" ... Propast
boga: bog koji biva "stvar po sebi"...
* Igra reci u nemakom. Pauk i Spinoza. Pauk je Spinne. P. prev.

18
Hrianski pojam boga bog kao bog bolesnih, kao pauk, kao duh jeste jedan od
najiskvarenijih pojmova o bogu koji su dospeli na zemlju. On moda ak predstavlja najnii
vodostaj u opadajuem razvitku bojeg tipa. Bog odroen u protivreje ivota, umesto da
bude njegovo preobraenje i veno Da! U bogu obreeno neprijateljstvo prema ivotu,
prirodi, volji za ivotom! Bog formula za svako klevetanje "ovostranog", za svaku la o
"onostranom"! U bogu obogotvoreno nitavilo, posveena volja za nitavilom!...
19
Da snane rase severne Evrope nisu od sebe odbacile hrianskog boga, to zaista ne
ini ast njihovom religioznom daru da ne govorimo o ukusu. Oni su morali izii na kraj sa
takvim izrodom dcadence.Zato to nisu sa njim okonali, na njima lei prokletstvo: u sve
svoje instinkte su primili bolest, starost, protivreje od tada nisu stvorili vie nijednog
boga! Skoro dve hiljade godina a ni jedan jedini novi bog! Nego jednako jo i kao s punim
pravom postojei, kao ultimatum i maximum bogotvorne snage, creator spiritus-a u oveku,
taj vredan aljenja bog hrianskog monotono-teizma! Ta hibridna tvorevina propadanja
sainjena iz nule, pojma i protivrenosti, u kojoj svi instinkti decadence, svi kukaviluci i sve
lomnosti due nalaze svoju potvrdu!
20
Osuujui hrianstvo ne bih eleo da budem nepravedan prema jednoj srodnoj religiji
koja po broju sledbenika ak premaa prvu: prema budizmu. Kao nihilistike religije obe
spadaju zajedno one su religije decadence , obe su na neobian nain meusobno
razluene. Za mogunost da se danas one porede kritiar hrianstva je duboko zahvalan
indijskim uenjacima. Budizam je stotinu puta realistiniji od hrianstva on je u krvi

nasledio objektivno i hladno postavljanje problema, on dolazi nakon niza stolea istrajnog
filozofskog traganja. Kada on nastaje pojam "bog" je ve ukinut. Budizam je jedina doslovno
pozitivistika religija koju nam istorija dozvoljava da upoznamo, pa ak i njenu teoriju
saznanja (jedan strogi fenomenalizam ). On vie ne veli "borba protiv greha", nego, dajui
sasvim za pravo stvarnosti, "borba protiv trpljenja". Iza sebe je ve ostavio ime se duboko
razlikuje od hrianstva samoobmanu u pojmovima o moralu, on je, reeno mojim
jezikom, s one strane dobra i zla. Dve fizioloke injenice na kojima poiva i koje ima u vidu
jesu: najpre izvanredno visoka osetljivost senzibilitetakoja se izraava kao istanana
sposobnost za bol, zatim izuzetna produhovljenost, odvie dugo ivljenje u pojmovima i
logikim procedurama zbog ega je instinkt za linost oteen u korist "bezlinog" ( oba
stanja su, bar nekolicini mojih italaca, "objektivnih", kao i meni samom, poznata iz linog
iskustva). Ovi fizioloki uslovi su doveli do depresije: prema njoj se Buda odnosi higijenski.
On joj suprotstavlja ivot u slobodnom prostoru, lutalaki ivot; umerenost i izbirljivost u
jelu; oprez spram svih alkoholnih pia i spram uvstava koja izazivaju jed i uzburkavaju krv;
nikakva zabrinutost ni za sebe ni za drugog. On zahteva predstave koje ili umiruju ili
razveseljavaju iznalazi sredstva za odvikavanje od drugih. Dobrotu, stanje dobrote, razume
kao zahtev za zdravljem. Molitva je iskljuena upravo kao i askeza. Nema kategorikog
imperativa, uopte nema prinude, ak ni unutar manastirske zajednice ( kadgod se eli
moe se iz nje ponovo izii ). Sve su to bila sredstva da se pojaa ona prekomerna
osetljivost. Upravo zato on ne insistira ni na kakvoj borbi protiv onih koji drukije misle;
njegovo uenje ni protiv ega se vie ne bori nego protiv oseanja osvete, odvratnosti,
ressentiment-a ( "neprijateljstvu se ne moe stati na put pomou neprijateljstva": udarni
pripev itavog budizma...). I s pravom: upravo ova uvstva bila su najnezdravija s obzirom na
osnovnu dijetetsku nameru. Sa duhovnim zamorom, kojeg zatie i koji se izraava u
preteranoj "objektivnosti" (to jest slabljenju individualnog interesa, gubitku u teini, u
"egoizmu"), on se bori strogim svoenjem i najduhovitijih interesa na linost. U Budinom
uenju egoizam je nuda: "jedno je neophodno" i "kako se ti oslobaa patnje" vodi i
omeava duhovnu dijetu ( a zato da se pak ne setimo onog Atinjanina koji je isto tako
ratovao sa istom "naunou", Sokrata koji je egoizam linosti u podruju problema uzdigao
do morala).
21
Pretpostavka za budizam je veoma blaga klima, velika i krotka popustljivost i
liberalnost u moralnim obiajima, nikakav militarizam; i da pokret ima svoje ognjite u viim
i ak obrazovanijim slojevima. Njegov cilj je postignut ako se kao najviem cilju tei vedrini,
spokoju; odsustvu svake elje. Budizam nije religija u kojoj se naprosto stremi savrenstvu:
neto savreno je normalan sluaj.
U hrianstvu u prvi plan izbijaju instinkti potinjenih i potlaenih: u njemu svoj spas
trae najnii slojevi. Tu se kao zanimanje, da bi se doskoilo dosadi, praktikuje kazuistika
greha, samokritika, inkvizicija savesti; tu se neprestano napregnutim (molitvom) odrava
afektivni odnos spram jednog monika nazvanog "Bog"; tu ono najvie vai kao nedostino,
kao poklon, kao "milost". U njemu isto tako nema javnosti. Hriansko je skrovite, mraan
prostor. Telo je prezreno, higijena odbaena kao ulnost. Crkva se ak bori protiv istote (
prva hrianska mera posle progona Mavara bila je zatvaranje javnih kupatila, kojih je
Kordoba imala samo 270). Hriansko je izvestan smisao za surovost prema sebi i drugome;
mrnja prema onima koji drukije misle; volja za proganjanjem. U prvom planu su turobne i
uzbudljive predstave; najvie prieljkivana, oznaena najviim imenima, jesu epileptika
stanja. Dijeta je tako izabrana da podstie morbidna privianja i nadrauje nerve. Hriansko
je smrtno neprijateljstvo prema onima koji se dre zemlje, prema "otmenima" i u isti mah

prikriveno, tajno nadmetanje ( njima se preputa "telo", hoe se samo "dua"...). Hriansko
je mrnja prema duhu, prema ponositosti, odvanosti, slobodi, libertinage* duha; hriansko
je mrnja prema ulima, prema radovanju ula, prema radosti uopte ...
* Na francuskom u izvorniku. Libertinage = slobodoumlje, slobodarstvo. P. prev.

22
Kada je hrianstvo napustilo svoje prvo tlo, najnie slojeve, donji svet Antike, kada je
polo u potragu za moi meu varvarskim narodima, tu ono vie nije imalo za pretpostavku
umorne ljude, nego iznutra podivljale i rastrzane snane ali bezuspene ljude.
Nezadovoljstvo sa sobom, patnja u sebi, ovde nije kao kod budista neka prekomerna
osetljivost i sposobnost za bol, ve obrnuto: premona elja za zlodelom, za rasprskavanjem
unutranje napetosti u dumanske inove i predstave. Hrianstvu su bili neophodni varvarski
pojmovi i vrednosti da bi zagospodarilo nad varvarima: takvi su rtvovanje prvenca, pijenje
krvi u priesti, preziranje duha i kulture, muenje u svim oblicima, fizikim i psihikim,
velianstveni lani sjaj kulta. Budizam je religija za docnije ljude, za blage, ljubazne, izuzetno
produhovljene rase koje su odvie lako sklone boli ( Evropa jo dugo nee biti zrela za
njega ): on je vraanje tih rasa spokoju i vedrini, dijeti u prostoru duha, izvesnom
prekaljivanju u prostoru tela. Hricanstvo hoe da zagospodari nad grabljivicama; njegova
zamisao je da ih razboli slabljenje je hrianski recept za pripitomljavanje, za
"civilizaciju". Budizam je religija za konac i zamor civilizacije, hricanstvo je jo ne nalazi
pred sobom ono je zasniva prema okolnostima.
23
Recimo jo jednom, budizam je sto puta hladniji, istinitiji, objektivniji. Njemu vie nije
potrebno da prilino sebi tumaenjem greha stvara svoju patnju, svoju sposobnost za bol
on jednostavno veli ono to misli, "ja patim". Za Varvara, naprotiv, trpeti u sebi nije nita
pristojno: njemu je neophodno tumaenje da bi sebi priznao da pati (njegov instinkt upuuje
ga pre na poricanje patnje, na tiho podnoenje). Tu je re "avo" bila dobroinstvo: imao se
premoan i straan neprijatelj sa takvim neprijateljem nije imalo zbog ega da se postidi.

U svojoj osnovi hricanstvo ima nekoliko tananosti koje pripadaju Istoku. Pre svega
poznato je da je on u sebi sasvim ravnoduan da li je neto istinito, ali od najvee vanosti je
ukoliko se u to veruje kao istinito. Istina i vera da je neto istinito: dva sasvim divergentna
sveta interesa, gotovo protivstavljena sveta i jednom i drugom se prilazi u osnovi razliitim
putevima. Znati izvesti to predstavlja na Istoku bezmalo mudrost: tako to razumeju
brahmani, tako to razume Platon, tako i svaki uenik ezoterike nauke. Ako na primer srea
poiva u verovanju u iskupljenje greha, tada kao pretpostavka za to nije nuno da ovek bude
grean ve da se osea grean. No, ako je vera potrebna pre svega, tada se um, saznanje,
istraivanje, moraju prekriti nepoverenjem: put prema istini je zabranjeni put, Snana nada
je mnogo vei podsticaj za ivot nego ina bilo koja pojedina zaista postignuta srea. Onaj koji
pati mora da se odrava nadom koja ne moe da bude protivrena ijednoj stvarnosti koja se
ne okonava ni sa kakvim ispunjenjem: nada u onostranost, (Upravo zbog ove odlike da
odrava nesrene, vaila je kod Grka nada kao zlo nad alima, kao izuzetno podmuklo zlo:
ono je ostavljeno u bavi zla). Da bi ljubav bila moguna mora bog da bude linost; da bi
najdublji instinkti mogli rei svoju re, bog mora da je mlad. Da bi se udovoljilo pobonoj
revnosti ena u prvi plan se mora staviti neki lep svetac, a za mukarce neka Marija. Ovo uz
pretpostavku da hricanstvo hoe da zavlada podrujem gde je afrodizijski ili Adonisov kult
ve unapred odredio pojam kulta. Zahtev za ednou pojaava estinu i dubinu religioznog

instinkta on ini kult toplijim, zanosnijim, duevnijim. Ljubav je stanje u kojem ovek
ponajee vidi stvari takvima kakve one nisu. Tu je iluzorna snaga u svojoj punoj visini, kao
i ublaavajua, preobraavajua snaga. U ljubavi se podnosi vie nego inae, sve se doputa.
Radilo se na tome da se izmisli religija u kojoj se moe biti voljen: time se premoava ono
najgore u ivotu ak se vie i ne vidi. Toliko o tri hrianske vrline veri, ljubavi, nadi: ja
ih zovem tri hrianska lukavstva. Budizam je odvie odocnio, odvie je pozitivistiki da bi
na ovaj nain jo bio dovitljiv.
24
Ovde samo dotiem problem nastanka hrianstva. Prva postavka za njegovo
reavanje jeste: hrianstvo se da razumeti jedino na tlu iz kojeg je izraslo ono nije reakcija
na jevrejski instinkt, ono je njegova sama doslednost, dalji zakljuak u njegovoj stravinoj
logici. U formuli iskupitelja: "Spas dolazi od Jevreja". Druga postavka glasi: psiholoki tip
Galilejca je jo prepoznatljiv, ali samo u njegovom potpunom izopaavanju (koje je u isti mah
osakaivanje i pretovarivanje stranim crtama ) mogao je on da poslui za ono zato je
upotrebljen, za tip iskupitelja oveanstva.
Jevreji su najudnovatiji narod u svetskoj
istoriji, jer suoeni sa pitanjem o bitku i nebitku /Sein, Nichtsein/ oni su sa savreno
uzbudljivom sveu po svaku cenu izabrali bitak: ova cena je bila radikalno krivotvorenje
svake prirode, svake prirodnosti, svake realnosti, itavog unutranjeg koliko i spoljanjeg
sveta. Ogradili su se od svih uslova pod kojima je dosada jedan narod mogao da ivi, smeo da
ivi; od sebe su stvorili pojam suprostavIjanja prirodnim uslovima postepeno su na
nepopravljiv nain preokrenuli religiju, kult, moral, istoriju, psihologiju, u suprotnost njihovih
prirodnih vrednosti. Isti fenomen sreemo jo jednom i u neizrecivo uveanoj razmeri, ali
uprkos svemu samo kao kopiju hrianska crkva, i obzirom na "sveti narod" ona ne moe
da polae nikakvo pravo na originalnost. Upravo zato su Jevreji najsudbonosniji narod u
svetskoj istoriji; oni su svojim naknadnim delovanjem toliko ispremetali oveanstvo da se i
do danas moe hrianin da osea antijevrejski a da se ne shvati kao krajnja jevrejska
konsekvenca. Po prvi put sam u svojoj "Genealogiji morala" psiholoki izloio antinomijski
pojmovni par jednog otmenog morala i morala ressentiment-a, pri emu je ovaj poslednji
izvirao iz Ne prema prvom: i u tome je itav jevrejsko-hrianski moral. Da bi se moglo rei
Ne svemu to predstavlja uzlazne kretanje ivota na zemlji, uspean rast, mo, lepotu,
samopotvrivanje, morao je genije minulog instinkta ressentiment-a sebi da stvori drugi svet
u kojem se potvrivanje ivota javlja kao zlo, kao neto po sebi za osudu. Dopunimo li stvar i
sa psiholoke strane, jevrejski narod je narod najilavije ivotne snage, narod koji je
slobodno, stavljen u nemogue okolnosti, iz najdubljeg lukavstva samoodranja, stao na
stranu svih dcadence-instinkata ne svladan njima, nego zato to je u njima otkrio mo
kojom moe da se posvedoi spram "sveta". Jevreji su protivnost svih dcadents: oni su
morali da im se prikau kao iluzija, znali su da se stave, sa jednim non plus ultra pozorinog
genija, na vrh svih dcadence-kretanja ( kao Pavlovo hrianstvo ) da bi iz njih stvorili
neto snanije od ma kakve stranke koja govori Da ivotu. Dcadence je, za onu vrstu ljudi
koji u jevrejstvu i hrianstvu prieljkuju mo, sveteniki nain, samo sredstvo: ivotni
interes je ove vrste ljudi da oveanstvo uini bolesnim i pojmove "dobro" i "zlo", "istinito" i
"lano", izopai u po ivot opasan i za svet klevetniki smisao,
25
O istoriji Izraela se ne moe suditi kao o tipinoj istoriji svakog odpriroavanja
prirodnih vrednosti. Ukazujem na pet injenica koje se toga tiu. U iskonu, pre svega u vreme
Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova

bio je izraz svesti o moi, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se oekivala pobeda i
spas, preko njega se uzdalo da priroda prua ono to je narodu potrebno pre svega kiu.
Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti: logika svakog naroda koji je moan i na
tome gradi svoju istu savest. U kultnim sveanostima izraavaju se obe ove strane
samopotvrde jednog naroda: on je zahvalan za srenu sudbinu kojom se izdigao, zahvalan je
za promenu godinjih doba i svu blagodat u stoarstvu i zemljoradnji. Ovo stanje stvari
dugo je ostalo idealom, ak i kada je bilo rainjeno na alostan nain: anarhija unutra, Asirci
spolja. No, narod je kao najpoeljnije stanje uvrstio onu viziju kralja koji je dobar vojnik i
strog sudija: pre svega onu tipinog proroka (to jest kritiara i satiriara trenutne situacije),
Isaija. Ali, svaka nada je ostala neispunjena. Stari bog vie nita nije mogao od onoga to
je ranije mogao. Moralo mu se dozvoliti da ode. ta se dogodilo? Pojam o njemu se promenio
odprirodio se: to je cena po koju se odrao. Jehova bog "pravde" nije vie jedno sa
Izraelom, nije vie izraz narodnog samoljublja: jo je bog samo pod izvesnim uslovima...
Njegov pojam postaje orue u rukama svetenikih agitatora koji od sada svaku sreu tumae
kao nagradu, svaku nesreu kao kaznu za neposlunost prema bogu, za "greh". To je onaj
najlaljiviji manir tumaenja nekog tobonjeg "moralnog svetskog poretka" sa kojim je,
jednom za uvek, prirodni pojam "uzroka" i "posledice" okrenut naglavce. Kada se pak,
posredstvom nagrade i kazne, prirodna kauzalnost isterala iz sveta, bilo je potrebno potraiti
protivprirodnu kauzalnost: sav ostatak neprirode se na to nadovezao. Bog koji zahteva
umesto boga koji pomae; savetuje, koji je u osnovi podsticajna re za svako sreno
nadahnue odvanosti i samopouzdanja ... Moral koji nije vie izraz ivotnih i razvojnih
uslova jednog naroda, koji nije vie njegov najdublji ivotni instinkt, nego je postao
apstraktan, protivstavljen ivotu moral kao temeljno razjedanje mate, kao "zlo oko"
upereno na sve stvari. ta je jevrejski, ta je hrianski moral? Nevinost predata sluaju,
nesrea okaljana pojmom "greha", dobro raspoloenje shvatano kao opasnost, kao
"iskuenje", fizioloka nelagodnost zatrovana crvom koji nagriza savest...
26
Krivotvoreni pojam boga, krivotvoreni pojam morala jevrejsko svetenstvo nije stalo
na tome. Nije se znalo ta uraditi sa itavom istorijom Izraela: neka se tornja! Ti svetenici
su ustoliili udo krivotvorenja, za ta nam kao dokument slui dobar deo Biblije: sa
neuvenom porugom prema svakom nasleu, prema svakoj istorijskoj realnosti, oni su
prolost svog sopstvenog naroda preveli u religiozno, to jest od nje nainili stupidan
mehanizam spasa: krivica prema Jehovi i kazna, pobonost prema Jehovi i nagrada. Mnogo
bolnije bi osetili ovaj najsramniji in krivotvorenja istorije da nas crkvena interpretacija
istorije nije hiljadama godina gotovo zatupljivala zahtevima za tanost in historicis. A crkvi
su sekundirali filozofi: la o "moralnom poretku sveta" proima itav razvoj ak i novije
filozofije. ta znai "moralni poredak sveta"? Da boja volja postoji, jednom za svagda, u
onome to ovek ini, u onome to mu je doputeno; da se vrednost jednog naroda, jednog
pojedinca, meri prema njegovoj veoj ili manjoj pokornosti bojoj volji; da sudbina naroda,
pojedinca, osvedoava vladavinu boje volje, to jest one koja kanjava i nagrauje srazmerno
poslunosti. Realnost umesto ove lai vredne aljenja znai: parazitska vrsta oveka, koja
opstaje troenjem svih zdravih ivotnih oblika, svetenik, zloupotrebljava boje ime:
drutveno stanje u kojem svetenik odreuje vrednost stvari on naziva "Bojim carstvom";
sredstvo kojim takvo stanje postie i odrava naziva "Bojom voljom". Sa hladnokrvnim
cinizmom, on odmerava narode, razdoblja, pojedince, prema tome da li oni koriste ili se
suprotstavljaju svetenikoj svemoi. Neka ih se pogleda na delu: veliko razdoblje u istoriji
Izraela postalo je u rukama jevrejskih svetenika razdoblje propadanja, progonstva, duge
nesree, preobrazilo se u venu kaznu za veliko doba doba kada svetenik jo nita nije

znaio. Oni su, ve prema svojim potrebama, od monih, slobodarskih likova iz istorije
Izraela stvarali jadne varalice i kukavice ili "bezbonike", psihologiju svih velikih dogaaja
pojednostavili su u idiotsku formulu "poslunost ili neposlunost prema bogu". Korak
dalje: "Boja volja" (to jest uslovi odranja moi svetenika) mora da bude prepoznata u
ovu svrhu je potrebno "otkrovenje". Jasno je: potrebno je veliko knjievno krivotvorenje,
pronaen je jedan "sveti spis" uza svu obrednu pompu, sa danima pokajanja i kukanjem
nad dugim "grehom", on je objavljen. "Boja volja" je ve odavno bila utvrena: itava
nesrea bila je u tome da se "sveti spis" zagubio ... Mojsiju je ve bila otkrivena "Boja
volja"... ta se dogodilo? Sa strogou i pedanterijom, ak do malih i velikih poreza koji su
imali da mu se plate ( ne zaboravivi ni najukusnije komade mesa, jer je on veliki ljubitelj
beefsteaka), svetenik je jednom za svagda formulisao ta on eli da ima, "ta je boja volja"
... Od sada su sve ivotne stvari tako ureene da je svetenik svuda neophodan; u svim
prirodnim dogaajima u ivotu, kod raanja, braka, bolesti, smrti, a da o "rtvovanju"
(obedovanje) i ne govorimo, pojavljuje se sveti parazit da bi ih odprirodio njegovim
jezikom: "osvetio" ... Jer, mora se shvatiti: svaki prirodni obiaj, svaka prirodna ustanova
(drava, pravni poredak, brak, staranje nad bolesnima i siromanim), svaki zahtev koji potie
iz ivotnog instinkta, ukratko sve ono to u sebi ima svoju vrednost, postalo je sa
svetenikim parazitizmom (ili "moralnim poretkom sveta") u osnovi bezvredno, opreno
vrednosti: svemu tome je potrebna naknadna potvrda potrebno je stvoriti mo koja
odobrava vrednost, mo koja ponitava prirodu i koja upravo tek time stvara vrednost...
Svetenik obezvreuje, obesveuje prirodu: tek po tu cenu on uopte postoji.
Neposlunost prema bogu, to jest prema sveteniku, prema "zakonu", dobija sada ime "greh".
Sredstva da bi se ponovo "izmirili sa Bogom" jesu, kako je pravo, sredstva sa kojimase samo
jo sigurnije zajemuje potinjenost svetenicima: svetenik jedini "iskupljuje"... Psiholoki
gledano, "grehovi" su neophodni u svakom sveteniki organizovanom drutvu. Oni su pravo
odravanje moi, svetenik ivi od grehova, njemu je potrebno da se "grei"... Najvrhovnije
naelo: "Bog oprata onome koji se kaje" jasnije: koji se potinjava sveteniku.
27
Na takvom lanom tlu, gde je svaka priroda, svaka prirodna vrednost, svaka realnost,
imala protiv sebe najdublje instinkte vladajue klase, izraslo je hrianstvo, oblik smrtnog
neprijateljstva prema realnosti koji do sada nije prevazien. "Sveti narod", koji je za sve stvari
zadrao samo svetenike vrednosti, samo svetenike rei, i koji je, sa doslednou u
ulivanju straha, odbacio od sebe sve to je inae ostalo na zemlji od moi kao "bogohulno",
kao "svet", kao "greh" taj narod proizveo je za svoj instinkt poslednju formulu koja je
logiki vodila do samoporicanja: on je, kao hrianstvo, porekao i poslednji oblik realnosti,
"sveti narod", "narod izabranih", samu jevrejsku realnost. Sluaj je prvoga reda: mali
pobunjeniki pokret, koji je krten prema imenu Isusa iz Nazareta, jo jedamput je jevrejski
instinkt drugim reima, sveteniki instinkt koji vie ne podnosi svetenika kao realnost,
izum jednog jo izvedenijeg oblika postojanja, jedne jo nerealnije vizije sveta od one koja je
uslovljena organizacijom neke crkve. Hrianstvo porie crkvu ...
Ne vidim protiv ega
je pobuna bila uperena, razumeli dobro ili ne njenog zaetnika Isusa, ako nije bila pobuna
protiv jevrejske crkve "crkve" uzete tano u onom smislu u kojem mi danas tu re
razumemo. To je bila pobuna protiv "dobrih i pravednih", protiv "svetog Izraela", protiv
hijerarhije drutva ne protiv njegove iskvarenosti, nego protiv kaste, privilegije, poretka,
formule. Ona je bila neverovanje u "vie ljude", Ne reeno svemu to je bilo svetenik i
teolog. No hijerarhija, koja je time iako samo za trenutak bila stavljena u pitanje, bila je
sojeniko naselje u kojem se jevrejski narod, usred "vode", uglavnom jo odravao muno
izvojevana poslednja mogunost da preivi talog njegove zasebne politike egzistencije:

napad na nju bio je napad na najdublje narodne instinkte, na najilaviju narodnu volju za
ivotom koja je ikada postojala na zemlji. Taj sveti anarhist, koji je pozivao najnie slojeve
naroda, odbaene i "grenike", andalu unutar jevrejstva, na pobijanje vladajueg poretka
sa jezikom, ako je verovati Jevaneljima, koji i danas jo traje u Sibiru, bio je politiki
zloinac upravo koliko je to mogue bilo u jednoj apsurdno-nepolitikoj zajednici. I ona ga je
odvela na krst: dokaz za to je zapis na krstu. Umro je za svoju krivicu nema nikakvog
osnova, iako je to esto bilo tvreno, da je umro za krivicu drugog.
28
Sasvim je drugo pitanje da li je on uopte bio svestan takve protivrenosti ili se pak
oseao kao ta protivrenost. I tek ovde dodirujem problem psihologije iskupitelja.
Priznajem da je malo knjiga koje itam sa takvim tekoama kao Jevanelje.Ove tekoe su
druge vrste od onih na ijem utvrivanju je uena radoznalost nemakog duha slavila jedan od
svojih najnezaboravnijih trijumfa. Daleko je vreme kada sam i ja, poput svakog mladog
naunika, sa razboritom sporou jednog istananog filologa, uivao u delu neuporedivog
trausa. Tada sam imao dvadeset godina: sada sam preozbiljan za to. ta me se tiu
protivreja "naslea"? Kako je uopte mogue da se legende o svecima zovu "naslee"!
Povesti o svecima su najdvosmislenija literatura koja uopte postoji: primeniti na njih nauni
metod, kada nema nijednog drugog dokumenta, izgleda mi unapred osueno na neuspeh
puko nauno besposlienje...
29
Ono do ega mi je stalo jeste psiholoiki tip iskupitelja. On bi mogao ak da bude
sadran u Jevaneljima uprkos Jevaneljima, ma koliko god bio osakaen ili pokriven stranim
crtama: kao onaj koji je sauvan u legendama Franje Asikog uprkos tim legendama. Ne istina
o tome ta je radio, ta je govorio, kakve su stvarne okolnosti njegove smrti: nego pitanje da li
je njegov tip jo uopte zamiIjiv, da li ga je "tradicija sauvala"? Pokuaji, za koje znam,
da se iz Jevanelja iita ak istorija jedne "due", izgledaju mi kao potvrde gnusne
psiholoke lakomislenosti. Gospodin Renan, taj lakrdija in psychologicis, snabdeo je svoje
objanjenje tipa Isusa sa dva najneprikladnija pojma koja se na njega mogu primeniti:
pojmom genija i pojmom heroja ("heros"). A ako je neto nejevaneljsko, to je pojam heroja.
Ovde je instinktom postalo upravo suprotnost svem borenju, svakom borbenom raspoloenju:
ovde nesposobnost za otpor postaje moral ("ne opiri se zlu!", to je najosnovnija poruka
Jevanelja, u izvesnom smislu njihov klju), blaenstvo u miru, u krotkosti, u ne-moi-bitineprijatelj. ta znai "radosna vest"? Istinski ivot, veni ivot je naen, on nije obetovan,
on je tu, u nama: kao ivot u ljubavi, u ljubavi bez razilaenja i iskljuivosti, bez odstojanja.
Svako je boje dete. Isus apsolutno nita ne trai jedino za sebe kao boje dete svako je
sa svakim jednak... Praviti od Isusa heroja! I kakvo nerazumevanje rei "genije"! itavo
nae poimanje, na kulturni koncept "duha" nema u svetu u kojem ivi Isus ba nikakvog
smisla. Reeno strogim jezikom filozofije, ovde bi jedna sasvim druga re bila pre na mestu:
re idiot. Znamo za jedno stanje bolesne osetljivosti ula pipanja koje svaki put kada se
dodirne, uhvati neki predmet izaziva stresanje. Prevede li se takav filozofski habitus na
njegovu poslednju logiku kao instinktivna mrnja prema svakoj realnosti, kao bekstvo u
"nedokuivo", u "neshvatljivo", kao odvratnost prema svakom formulisanju, svakom pojmu o
vremenu i prostoru, prema svemu to je opipljivo, moralni obiaji, institucija, crkva, kao biti
kod kue u svetu koji nema vie nikakvog dodira sa realnou, koji je jo samo "unutranji",
"istinski" svet, "veni" svet... "Boje carstvo je u nama"...

30
Instinktivna mrnja prema realnosti: posledica ekstremne sposobnosti za trpljenje i dra
koja uopte vie ne eli da "dotie", jer bilo kakvo dodirivanje osea odvie duboko.
Instinktivno iskljuivanje svih gaenja, neprijateljstava, svih granica i distanci u oseanju:
posledica ekstremne sposobnosti za trpljenje i dra, koja svako opiranje, ve i primoravanje
na otpor, osea kao nepodnoljivo nezadovoljstvo (to jest kao pogubno, kao neto od ega
odvraa instinkt samoodranja), a blaenstvo (zadovoljstvo) vidi jedino u tome da se vie ne
usprotivljuje niemu, nikome, pa ni nedaama i zlu ljubav kao jedina, kao poslednja
mogunost ivota... To su dve fizioloke realnosti na kojima, iz kojih je izraslo uenje o
iskupljenju. Ja ih nazivam sublimno dalje razvijanje hedonizma na potpuno morbidnom
temelju. Najsrodniji mu je, iako sa znatnim dodatkom grke vitalnosti i nervne snage,
epikurejizam, mnogoboako uenje o iskupljenju. Epikur tipini dcadent: najpre sam ga ja
kao takvog prepoznao. Strah od boli, ak od onog beskrajnog malog u boli on ne moe
drukije da okona nego u jednoj religiji ljubavi...
31
Svoj odgovor na problem dao sam napred. On pretpostavlja da nam je tip iskupitelja
sauvan samo u ogromnoj unakaenosti. To izvrtanje ima u sebi mnogo verovatnosti: takav
tip nije iz vie razloga mogao da ostane ist, potpun, bez dodataka. Isto tako je i sredina, u
kojoj se ovaj neobini lik kretao, a jo vie istorija, sudbina prve hrianske zajednice, morala
da ostavi tragove na njemu. Od njega je postao tip sa mnotvom crta koje se daju razumeti
samo ratom i propagandnim ciljevima. Taj udni i bolesni svet u koji nas uvode Jevanelja
svet, kao iz nekog ruskog romana, u kome kao da su upriliili sastanak drutveni talog,
drutvena patnja i "deji" idiotizam morao je u svakom sluaju da vulgarizuje tip: osobito
prvi uenici prevode jedno bie potpuno utopljeno u simbole i nedokuivosti najpre u njihovu
sopstvenu sirovost da bi od njega uopte neto razumeli, za njih je tip postojao tek nakon
njegovog uobliavanja u poznatije oblike... Prorok, mesija, budui sudija, uitelj morala,
udotvorac, Jovan Krstitelj toliko prilika da se tip ne prepozna... Konano, ne
potcenjujemo proprium koje god bilo velikog, naime sektakog oboavanja: ono brie
izvorne, ponekad muno-strane crte i idiosinkrazije u oboavanom biu ono ih ak ne vidi.
Trebalo bi aliti to jedan Dostojevski, mislim neko ko je umeo da upravo obuhvatno oseti
takvu meavinu sublimnog, bolesnog i dejeg, nije iveo u blizini tog najzanimljivijeg
decadent-a. Poslednje gledite: u stvari, tip bi mogao, kao tip dcadence, da bude naroite
pluralne i protivrene prirode. Takva mogunost nije sasvim iskljuena. Meutim, sve nas od
toga razuverava: to je upravo sluaj pri kojem je tradicija morala da bude izuzetno
istinoljubiva i objektivna: iz kojih razloga bi mislili suprotno. Samo trenutak zjapi protivreje
izmeu propovednika planina, jezera i polja, ija pojava podsea na Budu koji eta
neindijskim tlom, i tog agresivnog fanatika, smrtnog neprijatelja teologa i svetenika, kojeg je
Renanova pakost veliala kao "le grand maitre en ironie"* Ja sam ni ne sumnjam u to da je
hrianska propaganda iz svog razdraenog stanja presula znatnu meru ogorenja (i samo iz
esprit-a)u tip uitelja: dovoljno je poznato da se sektai ne dvoume da njihovu apologiju sebi
stvore posredstvom njihovog uitelja. Kada je prvoj hrianskoj zajednici bio neophodan
jedan pravedniki, kavgadijski, gnevan, opako otrouman teolog protiv teologa, stvorila je
sebi svog "Boga" prema njenim potrebama: tako mu je, bez oklevanja, stavila u usta i one
sasvim nejevaneljske pojmove kojih tada nije mogla da se lii, "vraanje", "poslednji sud",
svaku vrstu vremenskog ekanja i obeanja.
* Na francuskom u izvorniku. Znai veliki uitelj, ironije. P. prev.

32
Jo jednom, protivim se da se fanatik podvede pod tip iskupitelja: re imperieux*, koju
je upotrebio Renan, samcita ve anulira tip. "Dobra vest" je upravo da vie ne postoje nikakve
suprotnosti; nebesko carstvo pripada deci; vera koja se ovde glaska nije vera za koju se
moralo izboriti ona je tu Od poetka, ona je u neku ruku detinjstvo koje je uzmaklo u
duhovno. Fiziolozima je bar poznat sluaj, kao posledina pojava degeneracije, odloenog i u
organizam nerazvijenog puberteta. Takva vera se ne srdi, ne zamera, ne brani se: ne nosi
"ma" ak ni ne sluti podelu koju bi jednom mogla da izazove. Ona se ne dokazuje, ni
udom ni nagradom i obeanjem, pa ni "pismom": ona sama je svakog trena svoje udo, svoja
nagrada, svoj dokaz, svoje "Boje carstvo". Ova vera se ni ne formulie ona ivi, od sebe
odbija sve formule. Razume se, sluajnost okoline, jezika, predobrazovanje, odreuje izvestan
krug pojmova: prvo hrianstvo rukuje samo sa jevrejsko-semitskim pojmovima ( i jesti i
piti kod priesti spada meu njih, pojam koji je crkva, kao i sve jevrejsko, tako hudo
zloupotrebila). No neka se pazi da se u tome ne vidi vie od jednog znakovnog govora,
semiotike, prilike za jezike figure. Upravo ne uzimati nijednu re doslovno jeste za ovog
anti-realistu preduslov da uopte moe da govori. Meu Indijcima on se koristio pojmovima
Snkhyam, meu Kinezima onima koji su sluili Laoceu a pritom nije oseao nikakvu
razliku. Isus bi se mogao, sa izvesnom tolerancijom u izrazu, nazvati "slobodan duh"
prema svemu konkretnom je ravnoduan: re ubija, sve to je konkretno ubija. Kod njega se
pojam iskustvo "ivot", jedino koje poznaje, opire svakoj vrsti rei, formule, zakona, vere,
dogme. On govori naprosto o onome to je najunutarnjije: "ivot" ili "istina" ili "svetlost"
jeste njegova re za to najunutarnjije sve ostalo, itava realnost, itava priroda, sam jezik,
ima za njega jedino vrednost jednog znaka, figure. Na ovom se mestu ne bi smelo sasvim
omaiti, ma koliko da je velika zavodljivost koja poiva u hrianskoj, hou rei crkvenoj
predrasudi: takav simbolist par excellence stoji izvan svake religije, svakog pojma kulta,
svake nauke o istoriji, svake nauke o prirodi, svakog iskustva sveta, svakog saznanja, svake
politike, svake psihologije, svih knjiga, svake umetnosti njegovo "znanje" je upravo isto
neznanje da neto takvo postoji. Kultura mu ak ni po uvenju nije poznata, on nema nikakve
potrebe da se bori sa njom ne porie je... To isto vai za dravu, za itav graanski poredak
i drutvo, za rad, za rat on nikada nije imao razloga da porie "svet", nikada nita nije ni
znao o crkvenom pojmu "svet" ... Za poricanje on upravo i nije bio kadar Dijalektike
takoe nema, nema predstave o tome da bi neka vera, neka "istina", mogla da bude dokazana
razlozima ( njegovi dokazi su unutranja "prosvetljenja", unutranja oseanja zadovoljstva i
samopotvrde, isti "dokazi po snazi" ). Takvom uenju se i ne moe protivreiti: ono ak i
ne shvata da postoje druga uenja, da mogu postojati, ono ak i ne ume da sebi zamisli neki
suprotan sud... Sretne li ga gde, ono e sa najdubljim saoseanjem tugovati nad "slepilom"
jer ono vidi "svetlost" , ali ne stavlja prigovore ...
* Francuski, znai prek, zapovedniki... P. prev.

33
U itavoj psihologiji "Jevanelja" nedostaje pojam krivice i kazne, a isto tako i
nagrade. "Greh", koji god distancirani odnos izmeu boga i oveka, je ukinut upravo to je
"radosna vest". Blaenstvo nije obeano, nije vezano ni za kakve ustave: ono je jedina
realnost ostalo je znak da bi pomou njega govorili o njoj ...
Posledica takvog stanja
projektuje se u novu praksu koja je prava jevaneljska praksa. Nije "vera" ta koja razlikuje
hriane: hrianin dela, on se razlikuje po drukijem delanju. Da ne prua nikakav otpor, ni
reju ni u srcu, onome koji mu ini zla. Da ne pravi nikakvu razliku izmeu stranca i

domoroca, izmeu Jevreja i ne-Jevreja ("blinji", doslovno drug po veri, Jevrejin). Da se ne

srdi ni na koga, nikoga da ne omalovaava. Da ne dopusti ni sebi da vidi ni drugog da poziva
pred sudita ("ne suditi"). Da se ni pod kojim ustavima, ak ni u sluaju dokazanog neverstva,
ne rastavlja od svoje ene. Sve se u osnovi svodi na jedno naelo, sve je posledica jednog
instinkta.
ivot iskupitelja nije bio nita drugo nego ova praksa njegova smrt isto
tako nije bila nita drugo... Nije imao vie potrebe ni za kakvim formulama, ni za kakvim
ritualima za saobraaj sa bogom ak ni za molitvom. Obraunao se sa itavim jevrejskim
uenjem o pokajanju i pomirenju; on zna da jedino praksa ivota omoguava da se neko
"boje dete" svakog trena osea "blaeno", "boanski", "jevaneoski". Ni "pokajanje", ni
"molitva za oprotaj", nisu putevi do boga: jedino jevaneljska praksa vodi do boga, upravo
ona jeste "bog"! Ono to je sa Jevaneljem bilo svreno, to je bilo jevrejstvo pojmova o
"grehu", "opratanju grehova", "veri", "iskupljenu verom" itavo uenje jevrejske crkve
bilo je poreknuto u "radosnoj vesti".
Duboki instinkt za to kako bi se moralo iveti da bi
se osealo "nebeski", "veno", dok se pri svakom drukijem ponaanju apsolutno ne osea
"nebeski": to je jedino psiholoka realnost "iskupljenja". Novo ivljenje, ne nova vera...
34
Ako ikada ita razumem o ovom velikom simbolisti, onda je to da je on samo
unutranje realnosti uzimao kao realnosti, kao "istine" a da je ostalo, sve prirodno,
vremensko, prostorno, istorijsko, shvatao samo kao znak, kao priliku za parabole. Pojam
"ovejeg sina" nije neka konkretna linost koja pripada istoriji, neto pojedinano,
jedinstveno, nego "vena" injeninost, jedan psiholoki simbol razluen od pojma o
vremenu. To isto vai, i u najviem smislu, za boga ovog tipinog simboliste, za "boje
carstvo", za "nebesko carstvo", za "boje detetstvo". Nita nije manje hrianski od crkvenih
sirovosti o bogu kao linosti, o "bojem carstvu" koje dolazi, o onostranom "nebeskom
carstvu", o "bojem sinu", drugoj linosti trojstva. Sve je to neka mi se oprosti na izrazu
pesnica po oku oh, pa ta za jedno oko! Jevanelja: svetskoistorijski cinizam u sprdanju
simbola... No, u ruci je ono to je dotaknuto sa znakom "otac" i "sin" ne u svakoj ruci,
dodajem : sa reci "sin" je izraen ulaz u oseaj ukupnog preoblikovanja svih stvari
(blaenstvo), sa reci "otac" sam taj oseaj, oseaj venosti, punoe. Stidim se da se setim
ta je crkva napravila od ovog simbolizma: nije li smestila jednu povest o Amfitrionu na prag
hrianske "vere"? A dogmu o "bezgrenom zaeu" jo preko toga?... No time je zgreila
zaee
"Nebesko carstvo" je stanje srca ne neto to dolazi "iznad zemlje" ili
"posle smrti". Ideje o prirodnoj smrti i nema u Jevanelju: smrt nije most, nije prelaz, nje
nema jer pripada sasvim drugom, prividnom svetu korisne znakovnosti. "as smrti" nije
hrianski pojam "as", vreme, fiziki ivot i njegove krize, ak i ne postoje za predavaoca
"radosne vesti" ... "Boje carstvo" nije nita to se oekuje; ono nema jue i prekosutra, ne
dolazi za "hiljadu godina" ono je spoznaja u srcu. Svuda je i nigde...
35
Taj "radosni vesnik" umro je kao to je iveo, kao to je poduavao ne da bi "iskupio
ljude", nego da bi pokazao kako treba iveti. Praksa je ono to je zavetao oveanstvu:
njegovo ponaanje pred sudijama, pred birima, pred tuiteljima i klevetama i porugama svih
vrsta njegovo ponaanje na krstu. On se ne opire, ne brani svoje pravo, ne pravi niti jedan
korak da bi ga mimoilo ono krajnje, tavie on ga izaziva... A on preklinje, pati, voli sa
onima, u onima, koji mu nanose zlo. itavo Jevanelje je sadrano u njegovim reima
razbojniku na krstu. "Zaista, to je bio boanski ovek, boje dete!" kae razbojnik. "Ako ti

to osea" odgovara iskupitelj "onda si ti u raju, onda si ti, boje dete." Ne braniti se, ne
boriti se, ne biti odgovoran... Ali isto tako ne opirati se zlu voleti ga...
36
Tek smo mi, mi osloboeni duhovi, stekli pretpostavke da razumemo neto to se
nije shvatalo devetnaest stolea stekli onaj instinkt i estitu strast koji objavljuju rat "svetoj
lai" vie nego ijednoj drugoj ... Bilo se neizrecivo daleko od nae srdane i oprezne
neutralnosti, od one duhovne discipline sa kojom je jedino mogue odgonetati tako nepoznate,
tako tanane stvari: sa bestidnim samoljubljem svakog trena se u tome htela samo svoja korist,
i crkva je sazdana suprotno Jevanelju ...
Onaj ko bi tragao za znakovljem da iza velike
svetske igre konce povlai neko ironino boanstvo ne bi za to ni najmanji oslonac pronaao u
ogromnom upitniku koji se zove hrianstvo. Da oveanstvo klei na kolenima pred
suprotnou onoga to je bilo izvor, smisao, pravo Jevanelja, da je u pojmu "crkve"
sanktifikovalo upravo ono to je "radosni vesnik" oseao kao ispod sebe, kao iza sebe u
tim injenicama bi se uzalud tragalo za nekim viim oblikom ironije svetske istorije
37
Nae doba je ponosno na svoj istorijski smisao: kako bi se bezumlje mogo uveriti da
je na poetku hrianstva nezgrapna pria o udotvorcu i iskupitelju i da je sve spiritualno
i simbolino nastalo tek docnije? Obrnuto: istorija hrianstva je i to poev od smrti na
krstu istorija na svakom koraku sve grubljeg nerazumevanja jednog izvornog simbolizma.
Sa svakim korakom rasprostiranja meu sve ire i neobrazovanije mase, koje su ga udaljavale
od pretpostavki pod kojima je roen, bilo je sve nunije da se hrianstvo vulgarizuje,
varvarizuje gutalo je u sebi uenja i rituale svih podzemnih kultova imperium Romanum,
najrazliitije besmislice bolesnog uma. Sudbina hrianstva poiva u rukama nunosti da je
sama njegova vera morala da postane toliko bolesna, toliko niska i vulgarna koliko su
bolesne, niske i vulgarne bile potrebe koje je trebalo zadovoljiti sa njim. Konano se, kao
crkva, samo bolesno varvarstvo koncentrisalo na moi crkva, taj oblik smrtnog
neprijateljstva prema svakoj pravinosti, svakoj uzvienosti due, prema svakoj duhovnoj
disciplini, prema svem prostodunom i dobrostivom oveanstvu. Hrianske vrednosti
otmene vrednosti: tek smo mi, mi osloboeni duhovi, uspostavili ovu najviu vrednosnu
opoziciju koja postoji!
38
Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima oseanje
crnje nego najcrnja mehanholija prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio ikakvu
sumnju ta i koga prezirem: dananji ovek, ovek sa kojim sam sudbinski vezan. Dananji
ovek guim se u njegovom neistom dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih
saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim samosavlaivanjem: prolazim
kroz hiljadugodinju svetsku ludnicu, zvanu "hrianstvo", "hrianska vera", "hrianska
crkva", sa setnim oprezom uvam se od toga da oveanstvo drim odgovornim za njegova
ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje, tek to ulazim u novije, u nae
doba. Nae doba zna... Ono to je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilino
neprilino da danas bude hrianin. I ovde zapoinje moja munina. Gledam oko sebe: nije
vie preostala niti jedna re o onome to se nekada zvalo "istina", nepodnoljivo nam je vie
ako neki svetenik samo zausti re "istina". ak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost
danas se mora znati da teolog, svetenik, papa, sa svakom reenicom koju izgovori ne samo

da je u zabludi, nego da lae da mu vie ne stoji na volju da lae iz "bezazlenosti", iz

"neznanja". Isto tako, kao i svako, svetenik zna da vie ne postoji nikakav "Bog", ni "greh",
ni "iskupitelj" da su "volja", "moralni poredak sveta", lai zbilja, duboko
samoprevazilaenje duha ne dozvoljava vie nikome da o tome nita ne zna... Svi crkveni
pojmovi su prepoznati kao ono to jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje
postoji, s ciljem obezvreivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam svetenik je prepoznat kao
ono to jeste, kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk ivota... Znamo, naa savest to
danas zna, ta uopte vrede, emu su sluili, oni strani izumi svetenika i crkve, zahvaljujui
kojima je postignuto ono stanje samoskrnavljenja oveanstva ije samo posmatranje moe da
izazove odvratnost pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost due", same
"due", jesu instrumenti za muenje, sistemi surovosti, zahvaljujui kojima je svetenik
postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otilo
poslednje oseanje uspravnosti, samopotovanja, kada se ak i nai dravnici, obino
neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrianima i idu na
priest?... Jedan mladi knez na elu svojih eta, velianstven poput izraza samoljublja i
samopreuspinjanja njegovog naroda ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao
hrianin!* ... Ko onda porie hrianstvo?, ta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot;
boriti se; drati do svoje asti; iznai svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog
trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihriansko, a
ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni ovek, ne stidei se uprkos svemu sebe,
naziva se jo hrianin!
* Nie misli na Vilhelma II, nemakog cara koji se upravo te godine kada je pisan "Antihrist", 1888, popeo na
presto. P. prev.

39
Vraam se nazad, priam pravu istoriju hrianstva. Ve re "hrianstvo" je
nesporazum , u osnovi, postojao je samo jedan hrianin, a taj je umro na krstu.
"Jevanelje" je umrlo na krstu. Ono to se ovog trenutka naziva "Jevanelje" ve je bila
suprotnost onome to je on iveo: "loa vest", Dysangelium. Netano je do besmisla, ako se u
nekom "verovanju", primerice verovanju u iskupljenje Hristosom, vidi distintktivno obeleje
Hrianina: jednostavno, hrianska praksa, ivot kao ono to je ivelo onim koji je umro na
krstu, jeste hrianski... Takav ivot je jo danas mogu, a za izvesne ljude ak i neminovan:
pravo, izvorno hrianstvo bie moguno u ma koje doba... Ne verovanje, nego delanje, pre
svega ne delanje u mnogo stvari, jedan drugi nain bivstvovanja /Sein/ ... Stanja svesti, koja
god vera, drati se istinitog na primer svaki psiholog to zna jesu savreno ravnoduna i
petog reda prema vrednosti instinkata: stroije reeno, itav pojam duhovne uzronosti je
laan. Svesti hrianina, hrianski ivot, na neko dranje-do-istinitog, na puku
fenomenalnost svesti, znai poricati bit hrianskog. U stvari, nije postojao ak nijedan
hrianin. "Hrianin", ono to se posle dve hiljade godina naziva hrianinom, jeste samo
psiholoko samonerazumevanje. Tanije gledano, vladali su u njemu, uprkos svoj "veri",
naprosto instinkti i kakvi instinkti! U svakom dobu "vera" je bila, na primer kod Lutera,
samo plat, izgovor, zavesa, iza koje su svoju igru igrali instinkti jedno dovitljivo slepilo
nad vladavinom izvesnih instinkata ... "Vera" ja sam je ve nazvao pravom hrianskom
dovitljivou, lukavstvom, stalno se govorilo o "veri", a stalno se samo radilo o instinktima
... U mentalnom svetu hrianina ne deava se nita to nije i stvarnost pak dotakla: nasuprot
tome, u instinktivnoj mrnji prema svakoj stvarnosti prepoznali smo pokretaki, jedini
pokretaki element u korenu hrianstva. ta iz toga sledi? Da je ovde isto tako in
psychologicis zabluda radikalna, to jest ona koja odreuje bit, to jest supstanca. Izvucimo
ovde jedan pojam, na njegovo mesto stavimo jednu jedinu realnost i itavo hrianstvo se

kotrlja u nitavilo! Gledano s visine, ta najneobinija od svih injenica, jedna religija,

odreena ne samo zabludama, ve dovitljiva i ak genijalna jedino u pogibeljnim, jedino u za
ivot i srce otrovnim zabludama, ostaje pozorina igra za bogove za boanstva koja su u
isti mah filozofi, i koja sam ja susreo, na primer, u onim uvenim razgovorima na Naksosu.*
U trenutku dok munina poputa u njima (i nama), oni su zahvalni za pozorinu igru
hrianina: jadna mala zvezda, koja se zove Zemlja, zasluuje moda jedino radi ovog retkog
sluaja boanski pogled, boansko sudelovanje... Ne potcenjujmo hriane: hrianin, laan
do nevinosti, daleko je iznad majmuna to se tie hriana, izvesna poznata teorija porekla
je puka ljubaznost...
* U "S one strane dobra i zla", u aforizmu 295 stoji: "Prosta injenica da Dionis jeste filozof i da bogovi takoe
filozofiraju, izgleda da je novost..." Prema napomeni francuskog prevodioca i komentatora "Antihrista"
Dominika Tasela. P. prev.

40
Kobni udes Jevanelja odluen je smru raspet na "krst" ... Tek smrt, ta
neoekivana sramotna smrt, tek krst, koji je uglavnom bio uvan za olo tek taj straan
paradoks stavio je uenike pred pravom zagonetkom: "ko je bio?, ta je bio?" Potreseno i
veoma duboko povreeno oseanje, podozrenje da bi takva smrt mogla da bude obaranje
njihove stvari, straan znak pitanja "zato upravo na taj nain?" odvie dobro se shvata ovo
stanje. Tu je sve moralo da bude nuno, da ima smisao, razlog, vii razlog; ljubav nekog
uenika ne zna za sluajnost. Tek se sada pomolila pukotina: "ko ga je ubio?, ko je bio njegov
prirodni neprijatelj?" ovo pitanje sinulo je poput munje. Odgovor: vladajue jevrejstvo,
njegov najvii sloj. Od tog trenutka, osetilo se u pobuni protiv poretka, posle toga Isus se
razmatrao u pobuni protiv poretka. Do tada, ove ratnike, ove crte koja govori Ne i provodi ga
u delo, nije bilo u njegovoj slici; tavie, on je bio njena suprotnost. Oito, mala zajednica nije
razumela upravo glavnu stvar, ono to je primerno u ovom nainu umiranja, slobodu,
nadvisivanje svakog poteza ressentiment-a: znak, kao to je ovaj, pokazuje koliko su oni
malo od njega razumeli! Sam po sebi Isus nije mogao sa svojom smru nita drugo da eli
nego, oigledno, da d najjau proveru, dokaz svog uenja... No njegovi uenici bili su daleko
od toga da oproste tu smrt to bi bilo ponajvie jevaneljski; ili ak da sebi ponude slinu
smrt u blagom i ljubaznom spokoju srca ... Upravo najmanje jevaneljsko oseanje, osveta,
izbilo je napolje. Bilo je nemogue prihvatiti da je stvar sa ovom smru okonana: bila je
neophodna "odmazda", "suenje" ( pa ipak, ta je manje jevaneljski od "odmazde",
"kazne", "sudskog procesa"!). Jo jednom je u prvi plan dolo popularno oekivanje Mesije.
Uoen je istorijski trenutak: "boje carstvo" dolazi da sudi svojim neprijateljima... No time
nita vie nije ostalo van nerazumevanja: "boje carstvo" kao in kraja, kao obeanje!
Jevanelje je bilo upravo egzistencija, ispunjenje, stvarnost tog "carstva". Tano takva smrt
bila je upravo "boje carstvo". Sada se tek u tip uitelja uneo itav prezir i ogorenje prema
farisejima i teolozima i time se od njega napravio farisej i teolog! S druge strane, sumanuta
odanost ovih razuzdanih dua nije vie mogla da donosi onu jevaneljsku ravnopravnost
svakog da bude boje dete, koju je Isus poduavao, njihova osveta je bila da Isusa, preterano
ga uzvisivi, odvoje od sebe: sasvim kao ranije Jevreji, da bi se osvetili njihovim
neprijateljima odvajali su svog boga od sebe i dizali ga u visine. Jedan bog i jedan boji sin:
oba proizvodi ressentiment-a...
41
I od sada izronjava apsurdan problem: "kako je Bog mogao to da dozvoli!" Na to je
poremeeni um male zajednice naao prosto grozno apsurdan odgovor: bog je rtvovao svog

sina radi oprotaja grehova. Kao da je to najednom okonalo sa Jevaneljem! rtva za dug, i
to u njenom najdivljanijem, najvarvarskijem obliku, rtvovanje nevinog za grehove krivih!
Kakav uasan paganizam! Isus je ak odbacio sam pojam "krivice" osporio je svaku
raselinu izmeu boga i oveka, on je Uveo to jedinstvo boga i oveka kao njegovu "radosnu
vest" ... A ne kao privilegiju! Od ovog trenutka se ulazi korak po korak u tip iskupitelja:
uenje o sudu i o vraanju, uenje o smrti kao rtvenoj smrti, uenje o uskrsnuu, sa kojim je
itav pojam "blaenstva", ukupna i jedina realnost Jevanelja zabaurena u korist stanja
posle smrti! ... Pavle je ovo tumaenje, tu razvrat od tumaenja, logiki sistematizovao sa
onom rabinskom bezonou koja ga je u svemu krasila: "ako Hristos nije uskrsao iz mrtvih,
onda je naa vera prazna". I najednom je od Jevanelja postalo najprezirnije od svih
neispunjivih obeanja, bezono uenje o besmrtnosti linosti... Sam Pavle poduavao ga je jo
kao nagradu!...
42
Vidi se ta bi na kraju bilo sa smru na krstu: nova, potpuno izvorna postavka za jedan
budistiki pokret za mir, za stvarnu, ne samo obeavanu sreu na zemlji. Jer, to je ve sam
naglasio osnovna razlika izmeu obe dcadence-religije: budizam ne obeava, ve
ispunjava, hrianstvo sve obeava, ali nita ne ispunjava. "Radosna vest" u stopu je
pratila ono najgore od svega: ono Pavlovo. U Pavlu se otelovljava tip suprotan "radosnom
vesniku", genije u mrnji, u viziji mrnje, u nezahvalnoj logici mrnje. ta sve za mrnju nije
rtvovao ovaj dysangelist! Pre svega, iskupitelja: on ga je raspeo na svoj krst. ivot, primer,
poruka, smrt, smisao i pravo celog Jevanelja nita vie nije postojalo kada je ovaj
krivotvoritelj shvatio da je mrnja jedino to bi mogao da upotrebi. Ni realnost, ni istorijska
istina! ... I ponovo je sveteniki instinkt Jevrejina poinio isti veliki zloin nad istorijom
jueranjicu, prekjueranjicu hrianstva on jednostavno precrtava i za sebe izmilja istoriju
pravog hrianstva. tavie: on ponovo prepravlja istoriju Izraela da bi je predstavio kao
predistoriju svoje stvari: svi su proroci govorili o njegovom "iskupitelju" ... Crkva docnije
krivotvori ak istoriju oveanstva u predistoriju hrianstva ... Tip iskupitelja, uenje, praksa,
smrt, smisao smrti, ma i ono to prati smrt nita nije ostalo netaknuto, nije nita ostalo ni
od onoga to je samo nalik stvarnosti. Pavle je jednostavno pomerio teite tog ukupnog
postojanja iza tog postojanja u la o "uskrslom" Isusu. U osnovi, on uopte nije mogao da
upotrebi ivot iskupitelja trebala mu je samo smrt na krstu i jo neto vie ... Jedan Pavle,
iji je zaviaj bio sedite prosveenog stoicizma, drao je za asno da od jedne halucinacije
napravi dokaz za iskupiteljevo nadivljavanje, ili pak da pokloni poverenje njegovoj prii da
je imao tu halucinaciju, to bi bila prava niaiserie* da potie od nekog psihologa: Pavle je
hteo cilj, dakle hteo je i sredstva... Ono u ta on sam nije verovao, idioti meu koje je irio
svoje uenje verovali su. Njemu je trebala mo; sa Pavlom, svetenik je onaj koji je hteo
opet do moi to je mogao postii samo konceptima, doktrinama, simbolima, sa kojima se
tiraniu mase, formiraju stada. ta je kasnije Muhamed jedino pozajmio od hrianstva?
Pavlov izum, njegovo sredstvo za sveteniku tiraniju, za formiranje stada: verovanje u
besmrtnost to jest uenje o "sudu"...
* Na francuskom u izvorniku. Niaiserie znai glupost, budalatina. P. prev.

43
Kada se teite ivota pomeri u "onostranost" u nitavilo , onda se, sasvim prosto,
ivotu oduzelo teite. Velika la o besmrtnosti linosti razara svaku umnost, svaku prirodu u
instinktu sve to je delatno, ivotvorno, to jemi budunost u instinktima, izaziva ubudue

nepoverenje. iveti na takav nain da vie nema nikakvog smisla iveti, to je sada "smisao"
ivota ... emu duh za zajednicu, emu jo zahvalnost za poreklo i prethodnike, emu
saraivati, solidarisati se, isticati neko opte dobro i brinuti se oko njega? ... Tolika
"iskuenja", tolika skretanja s "pravog puta" "jedno je nuno" ... Da svako, kao "besmrtna
dua", ima isti rang sa svakim, da u sveukupnosti svih bia "spas" svakog pojedinog sme da
polae pravo na veitu vanost, da mali durljivci i trietvrtine aknuti smeju sebi da
uobraavaju da su zbog njih stalno pobijani prirodni zakoni takvo pojaavanje do beskraja,
do beaa, svih vrsta samoljublja ne moe da se igoe sa dovoljno prezira. Pa ipak, ovoj
laski upljoj nadmenosti linosti zahvaljuje hrianstvo za svoju pobedu upravo time su
namamljeni svi promaeni, pobunjenikog duha, koji su poli ravim putem, sav olo i talog
oveanstva. "Spas due" drugim recima: "svet se okree oko mene"... Otrov uenja
"jednaka prava za sve" nikada niko nije to tako temeljno ukorenio kao hrianstvo. Iz
najskrovitijih uglova ravih instinkata hrianstvo je vodilo rat do smrti protiv svakog
oseanja potovanja i distance izmeu dva oveka, to jest protiv pretpostavke svakog
uzdizanja, svakog rasta kulture od ressentiment-a masa skovalo je sebi svoje glavno oruje
protiv nas, protiv svega to dri do sebe, svega radosnog, plemenitog na zemlji, protiv nae
sree na zemlji ... "Besmrtnost" uruena Petru i Pavlu, taj ustupak je do danas najvei,
najzlokobniji atentat protiv oveanstva koje dri do sebe. I ne potcenjujemo zlu sudbinu
koja se, poev sa hrianstvom, uunjala u politiku! Niko danas vie nema hrabrosti za
posebna prava, za vladarska prava, za oseanje potovanja pred sobom i svojim blinjim za
pathos distance... Naa politika je bolesna od ovog nedostatka hrabrosti! Aristokratski
mentalitet bio je najdublje podriven laju o jednakosti dua. A kada vera, na osnovu
"povlastice veine" pravi, i pravie, revolucije hrianstvo je, neka se ne sumnja u to,
hrianska suenja o vrednostima su ono to svaku revoluciju naprosto pretvore u krv i
zloin! Hrianstvo je pobuna svih puzavaca protiv uspravnosti: Jevandelje "niskih" vue
dole...
44
Jevanelja su neprocenjiva kao dokument o ve razbujaloj korupciji unutar prve
hrianske zajednice. Ono to je Pavle kasnije, sa logikim cinizmom rabina, doveo do kraja,
bio je, meutim, samo proces raspadanja koji je zapoeo sa smru iskupitelja. Ova
Jevanelja ne mogu se itati dovoljno obazrivo; iza svake njihove rei krije se mnotvo
tekoa. Priznajem, oprostie mi se, da su ona upravo zbog toga zadovoljstvo prvog reda za
nekog psihologa kao suprotnost svakoj naivnoj pokvarenosti, kao prepredenost par
exellence, kao visoko majstorstvo u psiholokoj pokvarenosti. Jevanelja stoje za sebe. Biblija
uopte ne podnosi nikakvo poreenje. Bar meu Jevrejima: prvo gledite, da ne bi ovde
sasvim izgubili nit. Seglo upravo do genija, ni ne stupajui inae meu knjige i ljude, ovo
samopremetanje u "sveto", ovo jeziko i gestualno krivotvorenje kao umetnost nije
sluajnost nekog pojedinanog dara, nekog prirodnog izuzetka. Za tu svrhu je potrebna rasa.
U hrianstvu je, kao umetnosti svetog laganja, itavo jevrejstvo; u njemu je vievekovnim
arhiozbiljnim egrtovanjem jevrejska tehnika dovedena do krajnjeg majstorstva. Hrianin je,
taj ultima ratio lai, jo jedanput Jevrejin ak tri puta... Volja da se u naelu primenjuju
samo pojmovi, simboli i stavovi koji su dokazani svetenikom praksom, instinkt za
iskljuivanje svake druge prakse, svake druge perspektive vrednosti i korisnosti to nije
samo tradicija, ve batina: samo kao batina deluje ono poput prirode. Celokupno
oveanstvo, najbolje glave najboljih vremena (izuzev jedne koja je moda, jednostavno,
udovite ) dozvolile su da se prevare. Jevandelje se italo kao knjiga nevinosti ... ni
najmanji pokazatelj za majstorstvo sa kojim se tu glumilo. Svakako, ako bi nam bilo dato
da ih vidimo, ma i samo uzgred, sva ta udesna izmotavala i nazovisvece, onda bi to bilo na

kraju i upravo zbog toga, jer ja ne mogu da proitam niti jednu re a da ne vidim gestove,
okonavam sa njima... Na izvestan nain ne mogu da podnesem da dignem oi prema njima.
Na sreu, veina knjiga je puka literatura Ne sme se dozvoliti da se luta: "Ne sudi!"
vele oni, ali sve to im stoji na putu alju u pakao. Time to doputaju da bog sudi, sami su
oni koji sude; time to veliaju boga, veliaju sami sebe; time to zahtevaju vrline za koje su
ba oni sposobni tavie, koje su im neophodne da bi uopte ostali gore , prave se kao da
se bore za vrlinu, da biju bitku za Vladavinu vrline. "ivimo, umiremo, rtvujemo se za dobro
( "istina", "svetlost", "boje carstvo"): u stvari, ine ono to ne bi mogli sebi da dozvole.
Time to se unjaju kao pritvorice, sede po okovima, muvaju se u senci kao senke, prave od
toga dunost: kao dunost, njihov ivot izgleda skruen, a kao skruenost on je dokaz vie za
pobonost... Ah, ta skruena, neporona, ucveljena vrsta laliivosti! "Sama vrlina bie na
svedok"... Jevanelja treba itati kao knjige zavoenja moralom: ti mali ljudi su okovali moral
znaju oni u emu je pria sa moralom! Moral je najbolje sredstvo da se oveanstvo
obezlii! Realnost je da najsvesnija odluka za sujetu izigrava ovde skromnost: jednom za
uvek, same sebe, "zajednicu", "dobre i pravedne" stavili su na jednu stranu, stranu "istine"
a ostatak, "svet", na drugu... Bila je to najsudbonosnija vrsta ludila koja je do sada postojala
na zemlji: male nakaze, prepredenjaci i laovi zapoinju da bespravno koriste pojmove
"Boga", "istine", "svetlosti", "duha", "ljubavi", "mudrosti", "ivota", takorei kao sinonime za
sebe, da bi time zagradili "svet" od sebe, mali superlativni Jevreji, zreli za ma koju ludnicu,
svode sve vrednosti na sebe, kao da bi tek "hrianin" bio smisao, so, mera, pa ak i poslednji
sud celokupnoig ostatka ... Da bi itav ovaj udes bio mogu, trebala je ve da u svetu postoji
neka srodna, srodna po rasi, vrsta ludila, jevrejska: im je jednom izbila pukotina izmeu
Jevreja i hrianskih Jevreja, poslednjima nije ostao nikakav drugi izbor nego da primene iste
postupke samoodranja koje savetuje jevrejski instinkt, ali ovog puta protiv samih Jevreja koji
su ih do sada primenjivali samo protiv svega to je ne-jevrejsko. Hrianin je samo Jevrejin
"slobodnije" ispovesti.
45
Dajem nekoliko primera ta su ovi mali ljudi sebi utuvili u glavu, ta su stavili u usta
njihovom uitelju: same ispovesti "dobre due".
"I ako vas ko ne primi i ne poslua vas, izlazei odande otresite prah s nogu svojijeh za
svjedoanstvo njima. Zaista vam kaem: lake e biti Sodomu i Gomoru na sudnji dan nego
gradu onome" (Marko, 6,11).* Koliko jevaneljski!...
"A koji sablazni jednoga od ovijeh malijeh koji vjeruju mene, bolje bi mu bilo da se objesi
kamen vodenini o vratu njegovu i da se baci u more" (Marko, 9,42). Koliko
jevaneljski!...
"Ako te i oko tvoje sablanjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednijem okom ui u carstvo Boije,
negoli s dva oka da te bace u pakao ognjeni" (Marko, 9,47). Nije re ba o oku ...
"I ree im: zaista vam kaem: imaju neki meu ovima to stoje ovdje koji nee okusiti smrti
dok ne vide carstvo Boije da doe u sili" (Marko 9,1) Dobro slaga, lav ...
"Ko hoe za mnom da ide neka se odree sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer..."
(Napomena psihologa. Hrianski moral je opovrgnut s njihovim Jer: njihovi "razlozi"
opovrgavaju takav je hrianski nain.) Marko 8, 34.
"Ne sudite da vam se ne sudi. Kakovijem sudom sudite, onakovijem e vama suditi" (Matej
7,1). Kakav pojam o pravdi, o "pravednom" sudiji! ...
"Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne ine li to i carinici? I ako Boga
nazivate samo svojoj brai, ta inite izuzetno? Ne ine li tako i neznaboci?" (Matej 5,46)
Naelo "hrianske ljubavi": na koncu konca, ona hoe da bude dobro naplaena ...
"Ako li ne opratate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac va nee oprostiti vama grijeha

vaijeh" (Matej 6,15), Veoma kompromitujue za pomenutog "oca"...

"Nego itite najprije carstva Boijega, i pravde njegove, i ovo e vam se sve dodati" (Matej
6, 33). Sve: naime hrana, odea, sve ivotne potrebe. Skromno reeno, zabluda... Malo pre
toga bog se pojavljuje kao kroja, bar u izvesnim sluajevima ...
"Radujte se u onaj dan i
igrajte, jer gle, vaa je velika plata na nebu. Jer su tako inili prorocima oevi njihovi" (Luka
6,23). Besramna gadija! Ve se poredi sa prorocima ...
"Ne znate li da ste vi crkva Boija, i duh Boji u vama? Ako ko pokvari crkvu Boiju,
pokvarie njega Bog: jer je crkva Boija sveta, a to ste vi" (Pavle, Prva poslanica
Korinanima 3,16). Za to se nema dovoljno prezira ...
"Ne znate li da e sveti suditi svijetu? Kad ete dakle vi svijetu suditi: nijeste li vrijedni
suditi manjijem stvarima?" (Pavle, Prva poslanica Korinanima 6,2) Naalost, nije li to
samo govor jednog stanovnika ludnice... Re po re, taj uasni varalica nastavlja: "Ne znate li
da emo mi anelima suditi, a kamoli stvarima ovoga svijeta!" ...
"Ne pretvori li Bog premudrost ovoga svijeta u ludost? Jer budui da u premudrosti Boijoj
ne pozna svijet premudrou Boga, bila je Boija volja da ludou propovedanja spase one
koji vjeruju ...; nema ni mnogo premudrijeh po tijelu, ni mnogo silnijeh, ni mnogo
plemenitijeh. Nego to je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre; i to je
slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jako; i to je neplemenito pred svijetom i
uniteno izabra Bog, i to nije, da uniti ono to jest, Da se pred njim ne pohvali nijedno
tijelo" (Pavle, Prva poslanica Korinanima 1,20 i d.). Da bi se razumelo ovo mesto,
svedoanstvo prvog reda za psihologiju andala-morala, treba proitati prvu raspravu moje
Genealogije morala: u njoj je po prvi put osvetljena suprotstavijenost otmenog i andalamorala roenog iz ressentiment-a i nemone osvetoljubivosti. Pavle je bio najvei od svih
apostola osvete ...
* Svi navodi iz jevanelja ovde su dati prema prevodu Vuka Stef. Kardia. P. prev.

46
ta iz toga sledi? Da je dobro navui rukavice kada se ita Novi zavet. Blizina
tolike neistoe prisiljava bezmalo na to. "Prve hriane" bi izbegavali kao i poljske Jevreje:
ne zbog toga to bi protiv njih imali manje prigovora... I jedni i drugi zaudaraju. Uzalud
sam u Novom zavetu u zasedi vrebao ma i samo jednu simpatinu crtu; nita iskrenog,
dobrostivog, srdanog, pravednog. ak ni ovde jo nije prvi poetak oveanstva nedostaje
instinkt za istou... U Novom zavetu postoje samo ravi instinkti, hrabrosti nema, pa ni za te
rave instinkte. Sve je kukaviluk, zatvaranje oiju i samoobmana. Nakon itanja Novog
zaveta svaka knjiga izgleda ista. Radi primera, itao sam neposredno posle Pavla onog
najljupkijeg, najobesnijeg podrugljivca Petronija, o kome bi se, moglo rei ono to je
Domeniko Bokao napisao parmskom vojvodi o Cezaru Bordiji: " tutto festo" besmrtno
zdrav, besmrtno vedar i io ... Naime, ta mala izmotavala preraunala su se u glavnoj stvari.
Oni napadaju, ali sve to su napali time je obeleeno. Koga napadne "prvi hrianin", tog on
ne prlja... Obrnuto: ast je suoiti se sa "prvim hrianinom"." Novi zavet se ne ita bez
naklonosti za ono to se u njemu zlostavlja, a da se i ne govori o "mudrosti ovoga sveta",
koju neki drzoviti vetrogonja zaludno pokuava da smea sa "ludilom propovedanja" ... No i
fariseji i knjievnici imaju svoj udeo u takvom neprijateljstvu: oni mora da su ve bili neto
vredno da bi predstavljali predmet tako nepriline mrnje. Dvolinost to bi bio prekor koji
su "prvi hriani" smeli da im prebace! Najposle, bili su privilegovani sloj: ovo je dovoljno
i nikakav razlog nije vie potreban za mrnju andale. "Prvi hrianin" a plaim se, i
"poslednji", koga e mi biti dato moda da vidim jeste iz najdubljih instinkata pobunjenik
protiv svih privilegovanih on ivi, on se uvek bori za "jednaka prava"... Tanije uzev, on

nema izbora. Samim tim to za sebe lino hoe da je "boji izabranik" ili "hram boji", ili
"sudija anela" , tada je svaki drugi princip izbora, na primer prema ispravnosti, prema
duhu, prema muevnosti i ponosu, prema lepoti i slobodi srca, jednostavno "svet" zlo po
sebi... Pouka: svaka re u ustima nekog "prvog hrianina" jeste la, svako delanje instinkt
krivotvorenja sve njegove vrednosti, svi njegovi ciljevi su tetoinski, ali koga on mrzi, ta
mrzi, ima vrednost... Hrianin je, naroito hrianin-svetenik, kriterijum vrednosti Da
li da dodam, da u itavom Novom zavetu postoji samo jedna jedina figura vredna potovanja?
Pilat, rimski namesnik. Niko ga nije mogao uveriti da za ozbiljno uzme neku jevrejsku
prepirku. Jevrejin vie ili manje ta mari? ... Otmeni podsmeh jednog Rimljanina, pred
kojim izmie bestidna zloupotreba reci "istina", obogatila je Novi zavet jedinom rei koja
vredi koja je njena kritika, ak njeno poricanje: "ta je istina!" ...
47
Ono to nas razdvaja nije injenica da nikakvog boga ne nalazimo ponovo ni u
istoriji, ni u prirodi, niti iza prirode ve da ono to je potovano kao bog ne oseamo kao
"boanske", nego kao dostojno aljenja, apsurdno, kao tetno, ne samo kao zabludu, ve kao
zloin protiv ivota... Osporavamo boga kao Boga ... Kada nam se dokazuje ovaj bog hriana,
umemo da jo manje verujemo u njega. U formuli: deus, qualem Paulus creavit, dei
negatio* Religija koja, kao hrianstvo, nema nijedne dodirne take sa stvarnou, koja je
sklona padu im ma samo i u jednoj taki stvarnost poloi svoje pravo na nju, mora, sasvim
razumljivo, da bude smrtni neprijatelj "svetovne mudrosti", to e rei nauke za nju su sva
sredstva dobra koja joj mogu posluiti da zatruje, okleveta, opozove disciplinu duha, istotu i
strogost u stvarima duhovne savesti, otmenu hladnou i slobodu duha. "Vera" kao imperativ
jeste veto na nauku in praxi la po svaku cenu... Pavle shvata da je la da je "vera"
nuna; Crkva docnije pristaje uz Pavla. Taj bog kojeg je za sebe izumeo Pavle, bog koji
"sramoti svetovnu mudrost" (u strogom smislu, obe velike protivnice svakog praznoverja,
filologija i medicina), jeste doista samo rezolutna odluka samog Pavla: nazvati "Boga"
svojom sopstvenom voljom, thora, jeste prajevrejski. Pavle hoe da oskvrni "svetovnu
mudrost": njegovi neprijatelji su dobri filolozi i lekari aleksandrijske kole , njima on
objavljuje rat. U stvari, nema filologa ni lekara a da u isti mah nisu i antihriani. Filoloki je,
naime, gledati iza "svetih knjiga", lekarski iza fizioloke propalosti tipinog hrianina.
Lekar veli "neizleivo", filolog "podvala" ...
* Bog, kakvog je stvorio Pavle, jeste poricanje boga, P. prev.

48
Da li se pravo razumela uvena povest s poetka Biblije o paklenom strahu boga
pred naukom? ... Nije se razumela. Ova svetenika knjiga par excellence poinje, sasvim
primerno, sa velikom unutranjom tekoom svetenika: on zna za samo jednu veliku
opasnost, dakle "Bog" zna za samo jednu veliku opasnost.
Stari bog, u celosti "duh",
prvosvetenik, sav savrenstvo, dangubi po svojim vrtovima: samo se dosauje. Sam bog se
uzalud bori protiv dosade. ta radi? Izmilja oveka ovek je zabavan... Ali gle, i ovek se
dosauje. Boje saaljenje zbog jedine nezgode, koju u sebi poseduju svi rajevi, bezgranina
je: on smesta stvori druge ivotinje. Prvi boji promaaj: ovek ne nalazi ivotinje zabavnim
vlada nad njima i nijednom nije poeleo da bude "ivotinja". Otuda bog stvori enu. I u
stvari, sa dosadom bi kraj ali i sa neim drugim jo! ena je bila drugi boji promaaj.
"ena je po svojoj biti zmija, Heva" to zna svaki svetenik; "od ene potiu sve nesree
sveta i to zna svaki svetenik. "Otuda od nje potie i nauka" ... Tek je ena poduila

oveka da proba sa drveta saznanja. ta se dogodilo? Starog boga zahvata pakleni strah.
Sam ovek je postao njegov najvei promaaj, stvorio je sebi protivnika, nauka izjednaava sa
bogovima, kada ovek postaje nauan zavreno je sa svetenicima i bogovima! Pouka:
nauka je zabranjeno po sebi ona je jedina zabranjena. Nauka je prvi greh, klica svih
grehova, iskonski greh. To je jedina pouka. "Ne treba da saznaje" ostalo sledi iz toga.
Pakleni strah nije omeo boga da bude dovitljiv. Kako da se bori protiv nauke? To je
zadugo bilo njegov glavni problem. Odgovor: napolje iz raja sa ovekom! Srea, dokolica,
dovodi do misli sve misli su rave misli... ovek ne treba da misli. I "svetenik po
sebi" izmilja nevolju, smrt, smrtnu opasnost u trudnoi, bedu svake vrste, starost, brige,
bolest pre svega sve sama sredstva za borbu protiv nauke! Nevolja ne dozvoljava oveku
da misli ... Pa ipak!, kakva strahota! Rad saznavanja stremi uvis, napadajui nebo,
zatamnjujui bogove to da se radi! Stari bog izmilja rat, razdvaja narode, ini da se
ljudi uzajamno unitavaju ( svetenicima je uvek bio potreban rat...). Rat izmeu
ostalog, estoki razdor mira nauke! Neverovatno! Saznanje, emancipacija od svetenika,
razvija se ak uprkos svetenika. I poslednju odluku donosi stari bog: "ovek posta nauan
nita ne pomae, mora se potopiti!"...
49
Razumeli ste me. Poetak Biblije sadri itavu psihologiju svetenika. Svetenik
poznaje samo jednu veliku opasnost: nauku zdravo poimanje uzroka i posledice. Ali, nauka
se razvija, u veini, samo u srenom sticaju prilika treba imati vremena, treba imati duha
napretek da bi se "saznavalo"... "Otuda oveka treba uiniti nesrenim" u svakom dobu to
je bila logika svetenika. Pogaa se ve ta je, primerno ovoj logici, onda dolo na svet
"greh"... Pojam krivice i kazne, sav "moralni poredak sveta", izmiljen je protiv nauke
protiv razluivanja oveka od svetenika ... ovek ne treba van sebe, on treba u sebe da gleda;
ne treba dovitljivo i oprezno, kao onaj koji ui, da gleda u stvari, on ak uopte ne treba da
gleda: treba da pati... I treba da pati na taj nain da mu je svakog trenutka potreban svetenik.
Lekari neka se nose! Spasitelj treba. Pojam krivice i kazne, kao i uenje o "milosti",
"iskupljenju", "oprotaju" lai skroz naskroz, bez ikakve psiholoke realnosti izmiljene
su da bi se u oveku razorio smisao uzroka: oni su atentat na pojam uzroka i posledice! Ne
atentat sa pesnicom, sa noem, sa estitou u mrnji i ljubavi! Nego iz najkukavikijih,
najpodmuklijih, najniih instinkata! Svesteniki atentat! Parazitski atentat! Vampirizam bledih
podzemnih krvopija! ... Kada prirodne posledice nekog ina nisu vie "prirodne", ve ih se
misli izvedene sablasnim pojmovima praznoverja, "bogom", "duhovima", "duama", kao puke
"moralne" konsekvencije, kao nagradu, kaznu, opomenu, sredstvo vaspitanja, onda je
razorena pretpostavka za saznavanje onda se izvrio najvei zloin protiv oveanstva.
Jo jednom, greh taj oblik samoskrnavljenja oveanstva par excellence, izmiljen je da bi
onemoguio nauku, kulturu, svaki uspon i samopotovanje oveka. Svetenik vlada pomou
izuma greha.
50
Ne proputam da ovde napravim jednu psihologiju "vere", "vernika", u korist, kao
to je pravo, samih "vernika". Ako danas jo ima takvih koji ne znaju koliko je neprilino biti
"vernik" ili belega dcadence, naprsle volje za ivotom , sutra e ve znati. Moj glas
see i do onih tvrdih na uima. Izgleda, ako nisam loe uo, da meu hrianima postoji
neka vrsta kriterijuma istine koja se naziva "dokaz snagom". "Vera ini blaenim: dakle,
istinita je." Ovde bi se najpre moglo primetiti da upravo stvaranje blaenstva nije dokazano,
ve samo obeano: blaenstvo vezano za uslov "vere" mora se biti blaen, poto se

veruje... Ali, ime se dokazuje da e stvarno nastupiti svakoj kontroli nepristupana

"onostranost" koju svetenik obeava verniku? Tobonji "dokaz snagom" jeste, dakle, u
osnovi, opet samo vera da nee izostati dejstvo koje vera obeava. U formuli: "Verujem da
vera ini blaenim dakle istinita je." No time smo ve na kraju. Ovo "dakle" bilo bi sam
absurdum kao kriterijum istine. Ali ako, sa neto popustljivosti, pretpostavimo da je
postizanje blaenstva dokazano verom ( ne samo eljeno, ne samo puko obeanje u pomalo
nepouzdanim ustima svetenika): da li bi blaenstvo reeno vie tehniki, zadovoljstvo
bilo ikada dokaz za istinu? Tolicno, da bezmalo predstavlja protivdokaz, u svakom sluaju
najvie podozrenje u "istinu", samim tim to u raspravi pitanja "ta je istinito?" saodluuju
oseanja zadovoljstva. Dokaz po "zadovoljstvu" dokazuje "zadovoljstvo" i nita vie;
otkuda, ma plaalo se sve u svetu suvim zlatom, da ba istiniti sudovi priinjavaju vie
zadovoljstva nego lani i da neminovno, prema nekoj prestabiliranoj harmoniji, povlae za
sobom prijatne oseaje? Iskustvo svih strogih, svih dubokih duhova ui obrnuto. Svaka
stopa istine mora se osvajati borbom, moraju se dii ruke, naprotiv, gotovo od svega za ta je
inae vezano srce, naa ljubav, nae poverenje u ivot. Za to je neophodna duevna veliina:
sluba istini je najsurovija sluba. Jer, ta znai biti u pravu u stvarima duha? Biti strog sa
svojim srcem, prezirati "lepa oseanja", na svakom Da i Ne praviti ispit savesti! Vera
ini blaenim: dakle lae...
51
Da vera pod izvesnim okolnostima ini blaenim, da blaenstvo jo ne pretvara neku
fiksnu u istinitu ideju, da vera ne pomera nikakva brda, no ih zapravo postavlja tamo gde ih
nema: ovlana etnja ludnicom dovoljno objanjava gorepomenuto. Razume se, ne sveteniku:
jer on instinktivno porie da je bolest bolest, ludnica ludnica. Hrianstvu je potrebna bolest,
otprilike kao to je starim Grcima bio potreban viak zdravlja zaraavati boleu jeste
prava pozadina itavog proceduralnog sistema crkvenog spasa. A sama crkva nije li joj
katolika ludnica najvii ideal? Celokupna zemlja kao ludnica? Religiozni ovek,
kakvog hoe crkva, jeste tipini dcadent; trenutak u kojem religiozna kriza zagospodari
nekim narodom uvek je obeleen neurotikim epidemijama. "Unutranji svet" religioznog
oveka toliko slii "unutranjem svetu" prenadraenih i izmodenih da ih je nemogue
razlikovati. "Najvia" stanja, koja je hrianstvo razastrlo kao vrednost nad vrednostima preko
oveanstva, jesu epileptiki oblici crkva je kanonizovala samo bezumnike ili velike
varalice in majoram dei honorem ... Dozvolio sam sebi jednom da itav hrianski training
pokajanja i iskupljenja (koji se danas najbolje da izuavati u Engleskoj) oznaim kao
metodino proizvoenje folie circulaire* razume se, na ve pripremljenom, to jest iz osnova
morbidnom tlu. Niko ne moe slobodno da izabere da bude hrianin: na hrianstvo se ne
"prelazi" za to je neophodno da se bude dovoljno bolestan... Mi ostali koji imamo
odvanosti za zdravlje i, takoe, za prezir, kako smemo da mi preziremo religiju koja
poduava nerazumevanje tela!, koja nee da pusti iz zuba praznoverje due!, koja od
nedovoljne uhranjenosti pravi "zaslugu"!, koja u zdravlju nalazi i suzbija neku vrstu
neprijatelja, avola, iskuenja, koja uobraava da se "savrena dua" moe nositi okolo u
nekom leu od tela i da bi za to trebalo napraviti novi pojam "savrenstva", neko bledunjavo,
bolesno, idiotski zanesenjako bie, tobonju "svetost" svetost, naprosto lanac simptoma
osiromaenog, neurotiziranog, neizleivo iskvarenog tela! ... Hrianski pokret kao evropski
pokret najpre je opti pokret izmeta i otpadaka svih vrsta ( oni bi hteli sa hrianstvom do
moi). On ne izraava propadanje jedne rase, ve je obrazovanje agregata oblika decadence
koje se saimaju i trae na sve strane. Hrianstvo nije, kako se vernije, omogueno
pokvarenou samog antikog sveta, otmene Antike: ne moe se dovoljno surovo opovrgnuti
ueni idiotizam koji i danas jo podrava takvo miljenje. U doba kada su se bolesni i

iskvareni andala-slojevi hristijanizovali irom itave imperium, upravo je protivtip,

otmenost, bio otelovljen u svom najlepem i najzrelijem liku. Veina je postala gospodar;
demokratizam hrianskog instinkta slavi pohedu ... Hrianstvo nije bilo "nacionalno", niti
uslovljeno rasom ono se okree svim vrstama razbatinjenja ivota, svuda je imalo svoje
saveznike. U osnovi hrianstva poiva pizma bolesnih, i instinkte je uperilo protiv zdravih,
protiv zdravlja. Sve uspeno, ponosito, srano, lepota pre svega, para im ui i oi. Jo jednom
podseam na nedostojnu Pavlovu re: "to je slabo u svetu, to je ludo u svetu, to je
neplemenitog roda i prezreno u svetu, to Bog izabira", to je bila formula in hoc signo** je
slavila pobedu decadence. Raspeti bog ne razume li se jo uvek uasna pozadina ovog
simbola? Sve to pati, sve to je raspeto, jeste boansko... Svi smo mi raspeti na krstu,
stoga smo boanski... Jedino mi smo boanski... Hrianstvo je bilo pobeda, otmeno ubeenje
je jenjavalo u njemu ono je bilo do sada najvea nesrea oveanstva.
* Na francuskom i u izvorniku. Znai kruno ludilo. P. prev.
** Lat. ovde u znaenju: pod kojom. P. prev.

52
Hrianstvo stoji, takoe, nasuprot svih duhovnih postignua samo bolestan um
moe da se upotrebi kao hrianski um, ono staje na stranu svega idiotskog, proklinje "duh",
superbiu* zdravog duha. Budui da bolest pripada biti hrianstva, mora i tipino-hriansko
stanje, "vera", da bude oblik bolesti, i sve prave, valjane, naune puteve do saznanja crkva
mora da odbaci kao zabranjene puteve. Sumnja je ve greh... Potpuni nedostatak psiholoke
istoe kod svetenika koja se nagovetava u pogledu jeste posledina pojava
decadence. Histerine devojure, s druge strane rahitina deca, prilike su da se zapazi sa
koliko pravilnosti su instinktivna lanost, zadovoljstvo u laganju radi laganja, nesposobnost za
prav pogled i korak, izraz dcadence. "Verovati" znai ne-znati-hteti ono to je istinito.
Pijetist, svetenik obeju polova, jeste laan, jer je bolestan: njegov instinkt zahteva da istina ni
na kojoj taki ne zadobije svoje pravo. "to razboleva, dobro je; to potie iz obilja,
preticanja, od moi, zlo je": tako osea vernik. Nesloboda radi lai po tome prepoznajem
svakog predodreenog teologa. Drugo obeleje teologa je njegova nesposobnost za
filologiju. Pod filologijom, u jednom veoma optem smislu, treba ovde razumeti vetinu
dobrog itanja moi proitati injenice a da se one ne iskrivotvore interpretacijom, da se u
udnji za razumevanjem ne iskrivotvore interpretacijom, da se u udnji za razumevanjem ne
izgubi oprez, strpljivost, istananost. Filologija kao ephexis** u interpretaciji: bilo da je re o
knjigama, o novinskim vestima, o sudbinama ili meteorolokim podacima ne govoriti o
"spasu due" ... Nain na koji neki teolog, svejedno da li berlinski ili rimski, izlae "pisanu
re" ili doivljaj, na primer neku pobedu otadbinske vojske u svetlosti Davidovih psalama,
uvek je toliko drzak da filolog pri tome ipa do tavanica. I ta da uini kada pijetisti i druga
goveda iz vapske zemlje jadnu svakodnevicu i domae ognjite njihove egzistencije "prstom
bojim" podeavaju u udo "milosti", "provienja", "iskustva spasa"! Najskromniji utroak
duha, da ne kaemo pristojnosti, morao bi da u veri ove tumae da je takva zloupotreba
boanske spretnosti prstiju sasvim detinjasta i nedolina. ak i ako bi u telu postojala mala
mera pobonosti, bog koji bi na vreme leio od kijavice i u trenu pomogao da se popnemo u
karuce upravo kada nailazi provala oblaka, takav bog bi bio toliko apsurdan da bi ga trebalo
unititi ak i da postoji. Bog kao sluga, kao pismonoa, kao ivi kalendar u osnovi, termin
za najbedastiju od svih sluajnosti... "Boansko provienje", u kakvo jo i danas veruje
otprilike svako tree lice u "obrazovanoj Nemakoj", bio bi toliko jak prigovor protiv boga da
se jai ne bi mogao smisliti. A u svakom sluaju, on je prigovor protiv Nemaca!...

* Lat. gordost. P. prev.

** G. postupnost. P. prev.

53
Da muenici dokazuju neto to se tie istine neke stvari toliko je malo istinito da
bih mogao da poreknem da je ikada uopte jedan muenik imao ita sa istinom. U tonu u
kojem se neki muenik sa njegovom izvesnou sveta penje kome na teme ve se izraava
toliko nizak stepen intelektualne estitosti, takva bedastoa za pitanje "istine", da nije vredno
truda opovrgavati ga. Istina nije nita to bi jedan imao, a drugi ne. Tako su o istini mogli
da misle ponajvie seljaci ili seljaki apostoli Luterove vrste. Na osnovu stepena savesnosti u
stvarima duha, moe se biti siguran da o ovoj taki skromnost, umerenost postaje sve vea.
Posedovati znanje o pet stvari, a blagom rukom odstraniti svako drugo... "Istina", re kako je
razume svaki prorok, svaki sekta, svaki liberal, socijalista, svaki ovek crkve, jeste savreni
dokaz da nismo ak ni na poetku one duhovne discipline i samosavlaivanja bez kojih se ne
moe pronai ma koja mala, kolikogod mala bila istina. Smrti muenika bile su, uzgred
reeno, velika nesrea u istoriji: one su oaravale... Zakljuak svih idiota, me izuzimajui
enu i narod, da u nekoj stvari zbog koje je neko kadar da umre (ili ak da, kao u prvom
hrianstvu, izazove epidemije enje za smru) mora da postoji neto takvo zakljuivanje
je postalo ogromna konica za istraivanje, za duh istraivanja i smotrenosti. Muenici su
nakodili istini... I danas je jo dovoljna izvesna grubost u proganjanju da bi se nekom inae
po sebi ravnodunom sektaenju stvorilo asno ime. Kako? to da se menja vrednost neega
kada neko za to daje svoj ivot? Zabluda koja postaje asna jeste zabluda koja jo vie
zadobiva oaravajuu dra: verujete li vi, gospodo teolozi, da emo vam dati priliku da
izigravate muenike radi vaih lai? Da bi se opovrgla neka stvar treba je s puno obzira
odloiti na stranu isto tako se opovrgavaju i teolozi... Upravo u tome je bila
svetskoistorijska glupost svih proganjalaca. Protivnikoj stvari su pridali izgled asti
obdarili su je fascinantnou muenitva ... ena i dan-danas klei na kolenima pred
zabludom, jer joj se reklo da je neko za tu zabludu bio raspet na krstu. Da li je krst neki
argument? Ali o svim ovim stvarima rekla se jedna jedina re koja bi bila potrebna i
nakon hiljada godina Zaratustra.
Putem kojim su ili pisali su krvavo znakovlje, a
njihova je glupost uila da se istina dokazuje krvlju.
Ali krv je najgori svedok istine; krv
truje i najistije uenje i pretvara ga u ludilo i mrnju u srcima.
I kada neko poe i u
vatru za svoje uenje ta to dokazuje! Bolje je, zaista, da nae sopstveno uenje potie iz
naeg sopstvenog plamena.*
* "Tako je govorio Zaratustra" II, 350. Prema prevodu Danka Grlia, tree izdanje, Zagreb 1975, str. 8485.
P. prev.

54
Da se ne zaluta: veliki duhovi su skeptici. Zaratustra je skeptik. Jaina, sloboda koja
dolazi od snage i presnanosti duha dokazuje se skepsom. Sve to se tie naela u vrednosti i
bezvrednosti ubeeni ljudi ne uzimaju u razmatranje. Ubeenja su tamnice. Ne gleda se
dovoljno daleko, ne gleda ispod sebe: a da bi se smelo sudelovati u raspravi oko vrednosti i
nevrednosti mora se videti pet stotina ubeenja ispod sebe iza sebe... Duh koji hoe da je
velik, koji hoe i sredstva za to, nuno je skeptiar. Osloboenost od svih vrsta ubeenja
spada u snagu, sposobnost slobodnog gledanja... Velika strast, osnova i mo njegovog bia, a
jo slobodoumnije, jo despotskije, kada je sasvim proet njome, slui se itavim njegovim
intelektom, ne daje mu da se dvoumi, ohrabruje ga, tavie, da se koristi i bezbonim
sredstvima, doputa mu pod izvesnim okolnostima da poveruje nekim ubeenjima. Ubeenje

kao sredstvo: mnogo toga se postie samo posredstvom nekog ubeenja. Velika strast se slui
ubeenjima, troi ubeenja, no ne potinjava im se ona neogranieno sebe poznaje.
Obrnuto: potreba za verovanjem, za bezuslovnou nekog Da i Ne, karlajlizam*, ako mi se
dozvoli ova re, jeste potreba za slabou. ovek vere, "vernik" svake vrste, nuno je zavistan
ovek takav koji ne moe sebe da uzme za svrhu, koji sebi ne moe uopte da postavi
ikakav cilj. "Vernik" ne pripada sebi, on moe da bude samo sredstvo, mora da bude troen,
potreban mu je neko da ga troi. Njegov instinkt odaje najviu potu moralu samootuenja: u
njega ga sve uverava, njegova pamet, njegovo iskustvo, njegova tatina. Svaka vera je, u
stvari, izraz samorazvlaivanja, samootuenja ... Ako se promotri koliko je veini nuan
jedan regulativ koji vezuje i stabilizuje spoljanjost, koliko je prinuda, u jednom viem smislu
ropstva, za ljude slabe volje, naroito enu, jedini i poslednji uslov njihovog uspeha: tada se
razumelo ubeenje, razumela se "vera". Kima oveka sa ubeenjem poiva u ubeenju. Ne
videti mnoge stvari, nikada ne izneveravati svoje predrasude, biti skroz pristrasan, imati
strogu i doslednu optiku za sve vrednosti jedino to uslovljava da takva vrsta oveka uopte
postoji. No, time je ona suprotnost, antagonist istinskog istine... Verniku nije dato da
uopte ima neku savest za pitanje "istinitog" i "neistinitog": biti estit kada je re o ovom
pitanju to bi istog trena znailo njegovu propast. Patoloka uslovljenost njegove optike
pretvara ubeenog u fanatika Savonarola, Luter, Ruso, Robespjer, Sen-Simon , u tip
suprotan snanom, osloboenom duhu. Pobedonosno dranje ovih bolesnih duhova, ovih
epileptiara pojma, utie na iroke mase fanatici su pitoreskni, oveanstvo rae gleda
gestove nego da uje razloge ...
* Prema ensleskom istoriaru i kritiaru Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle, 17951881). Nie u Sumraku idola
kae, izmeu ostalog, o njemu: "U osnovi, Karlajl je engleski ateist koji svoj dobar glas trai u tome da to ne
bude."

55
Korak dalje u psihologiju ubeenja, "verovanja". Proteklo je ve due vreme od
kako sam stavio na razmatranje da li ubeenja nisu opasniji neprijatelji istini od lai (Ljudsko,
odvie ljudsko).* Ovaj put eleo bih da se zapitam odlunije: postoji li izmeu lai i ubeenja
uopte neka suprotnost? Sav svet u to veruje; no, u ta sve ne veruje sav svet! Svako
ubeenje ima svoju istoriju, svoje obrasce, svoja iskuenja i promaaje: ono postaje ubeenje,
prema tome dugo vremena nije to, prema tome jo due vremena jedva je to. Kako? to da
meu ovim embrionalnim oblicima ubeenja ne bi mogla da bude i la? Dovoljno je samo
katkad izvriti zamenu linosti: u sinu postaje ubeenje ono to je za oca jo bila la. La
nazivam: ne hteti videti neto to se vidi, ne hteti videti neto takvim kakvim se vidi: svejedno
da li se la zbila pred svedokom ili bez svedoka. Najea la jeste ona sa kojom sami sebe
obmanjujemo; obmana drugog je relativno izuzetak. Elem, ovo ne-hteti-videti to se vidi,
ne-hteti-videti-takvim kako se vidi, bezmalo je prvi uslov za sve koji su pristrasni u ma kojem
smislu: pristrasni ovek nuno postaje laov. Nemaka istoriografija je, na primer, ubeena da
je Rim bio despotizam, da su Germani na svet doneli duh slobode: kakva razlika je izmeu
ovog ubeenja i lai? Ima li jo mesta uenju kada, instinktivno, sve stranke, pa tako i
nemaki istoriari, imaju na ustima velike reci morala da moral bezmalo produava da
traje time to je svakog asa neophodan stranarimasvih vrsta? "To je nae ubeenje:
javno ga priznajemo pred itavim svetom, mi ivimo i umiremo za njega potovanje pred
svim to ima ubeenje!" takve sam reci uo, ta vie, iz usta antisemita. Ba naprotiv, moja
gospodo! Time to lae iz principa, jedan antisemita nije nita pristojniji ... Svetenici, koji su
u tim stvarima tananiji i veoma dobro razumeju prigovor koji lei u ideji nekog ubeenja, to
jest neke principijelne jer slui jednom cilju dvolinosti, preuzeli su od Jevreja lukavu
zamisao da na ovom mestu umetnu pojam "Boga", "boje volje", "bojeg otkrovenja". I Kant

je, sa njegovim kategorikim imperativom, bio na istom putu: i na njemu je njegov um bivao
praktian. Postoje pitanja pri kojima oveku nije stalo do odluke o istini ili neistini; sva
vrhunska pitanja, svi vrhunski problemi vrednosti, s one strane su ljudskog uma ... Shvatiti
granice uma tek je to istinska filozofija ... Radi ega bi se bog otkrio oveku? Da li bi bog
uinio neto izlino? ovek ne moe, sam za sebe, da zna ta je dobro ili zlo, zato ga bog
poduava svojoj volji ... Pouka: svetenik ne lae pitanje "istinitog" ili "neistinitog" ne
postoji u takvim stvarima o kojima govori svetenik; ove stvari ak ne dozvoljavaju da se
lae. Jer, da bi se lagalo mora da bude moguno odluiti ta je ovde istinito. A upravo to
ovek ne moe; prema tome je svetenik boji glasnogovornik. Takav sveteniki
silogizam nije sasvim samo jevrejski i hrianski; pravo na la i razlonost "otkrovenja"
pripada svetenikom tipu, svetenicima dcadence koliko i mnogoboakim svetenicima
( pagani su svi koji kau da ivotu; za koje je "Bog" re za veliko Da svim stvarima).
"Zakon", "boja volja", "sveta knjiga", "nadahnue" sve sami termini za oznaavanje
uglova pod kojima svetenik dolazi do moi, sa kojima odrava svoju mo ovi pojmovi
poivaju u osnovi svih svetenikih organizacija, svih svetenikih ili filozofsko-svetenikih
oblika dominacije. "Sveta la" zajednika Konfuiju, Manuovom zakoniku, Muhamedu,
hrianskoj crkvi : ne nedostaje i kod Platona. "Istina je tu": to znai tamo gde se uje, gde
svetenik lae ...

* "Ljudsko, odvie ljudsko", I, aforizmi 54 i 483. Prema primedbi Karla lehte. P. prev.

56
Konano, sve zavisi od cilja za koji se lae. Moj prigovor hrianskim sredstvima je
upravo da u hrianstvu nedostaju "sveti" ciljevi. Samo ravi ciljevi: trovanje, klevetanje,
poricanje ivota, preziranje tela, poniavanje i samoskrnavljenje oveka pojmom greha
otuda su i njegova sredstva rava. Sa suprotnim oseanjima itam Manuov zakonik, jedno
neuporedivo duhovno i promiljeno delo, za koje bi bilo greh prema duhu strpati ga u istu
vreu sa Biblijom. Odmah se nasluuje: iza njega, u njemu, postoji stvarna filozofija, ne samo
otrovna judejska orba od rabinizma i praznoverja on nudi i najrazmaenijem psihologu
neto u ta moe da zagrize. Ne zaboraviti glavnu stvar, osnovna razlika sa ma kojom
biblijom: otmeni slojevi, filozofi i ratnici, pomou njega dre u svojim rukama svetinu; svuda
otmene vrednosti, oseanje savrenstva, Da ivotu, pobedonosna dobrobit u sebi i ivotu
sunce proima itavu knjigu. Sve stvari, u kojima hrianstvo ispoljava svoj neizmerni
prostakluk, raanje na primer, ena, (brak, raspravljene su ovde ozbiljno, sa potovanjem,
ljubavlju i poverenjem. Kako se zapravo moe u ruke deteta i ene staviti knjiga koja sadri
ove nitkovske rei: "Zbog bludnienja da svaki ima svoju sopstvenu enu i svaka svog
sopstvenog oveka... bolje je eniti se nego goreti od elje"? Da li je dozvoljeno biti hrianin
isto toliko dugo koliko pojam immaculata conceptio* slui za pohriavanje, to jest za
kaljanje nastanka oveka?... Ne znam ni za jednu knjigu u kojoj bi eni bilo reeno toliko
nenih i blagonaklonih stvari koliko u Manuovom zakoniku; te stare, sredine i sveci imaju
nain da budu divni prema eni koji je moda nenadmaen. "Usta neke ene" ita se na
jednom mestu , "nedra devojka, molitva deteta, dim rtve, uvek su isti." Na drugom mestu:
"ne postoji doista nita istije od svetlosti sunca, senke krave, vazduha, vode, vatre i daha
devojke." Poslednje mesto, moda takoe sveta la : "svi otvori na telu iznad pupka su isti,
svi ispod su neisti. Samo u devojke je isto itavo telo."
* Lat. bezgreno zaee. P. prev.

57

Bezbonost hrianskih sredstava zatie se in flagranti kada se primerice hrianski cilj

promeri prema cilju Manuovog zakonika kada se jarko osvetli ova velika protivstavljenost
ciljeva. Kritiar hrianstva ne moe da izbegne da hrianstvo izloi preziru. Takav
zakonik, kakav je Manuov, nastaje kao svaki dobar zakonik: on saima iskustvo, mudrost i
moral proveren pozitivno tokom niza stolea, on zakljuuje i vie nita ne dodaje.
Pretpostavka za ovakvu vrstu kodifikacije jeste uvid da su sredstva za stvaranje autoriteta
jedne sporo i dragoceno sticane istine temeljno razliita od onih koja e se iskoristiti da bi se
ona dokazala. Zakonik nikada ne pria korisnost, razloge, kazuistiku u predistoriji zakona:
upravo time bi izgubio imperativni ton, "ti treba", pretpostavku njegovog potovanja. Tano
u tome je problem. U izvesnoj taki razvitka nekog naroda, njegov najotroumniji, to jest
najiskusniji i najdalekovidiji sloj reava da je skup iskustva prema kojem treba, to jest moe se
iveti zakljuen. Njegov cilj je da iz godina opita i loih iskustava dobije to je mogue vie
bogatiju i potpuniju etvu. Sada, dakle, predupredie se pre svega produetak
eksperimentisanja, nastavak tekueg stanja vrednosti, ispitivanje, izabiranje, kritika vrednosti
in infinitum. Tom se suprotstavlja dvostruki zid: najednom, otkrovenje, to jest tvrdnja da
umnost ovih zakona nije ljudskog porekla, da nije bila traena sporo i nalaena posle niza
promaaja, nego da je, kao od boanskog izvora, potpuna, savrena, bez istorije, dar, udo,
naprosto udeljena ... Zatim tradicija, to jest tvrenje da je zakon postojao ve od prastarih
vremena, da bi bilo bezbono sumnjati u njega, da bi to bio zloin prema precima. Autoritet
zakona zasniva se na tezama: bog ga je doneo, preci po njemu iveli. Vii razlog ovakve
procedure poiva u nameri da se postepeno potisne svest o njemu kao tano spoznatom (to
jest dokazanim ogromnim i strogo proreetanim iskustvom) ivotu: tako da se postie savreni
automatizam instinkta pretpostavka svakog majstorstva, svakog savrenstva u vetini
ivljenja. Ustanoviti zakonik kakav je Manuov znai odobriti ubudue da narod postane
majstor, da bude savren da ambiciozno tei najvioj umenosti ivota. Radi toga se mora
biti nesvestan cilja svake svete lai. Kastinski poredak, najvii, vladajui zakon, jeste samo
sankcija prirodnog poretka, prirodne zakonitosti prvoga reda nad kojom nikakva
proizvoljnost, nikakva "moderna ideja" nema moi. U svakom zdravom drutvu oituje se
razdvajanje tri tipa prema razliitoj fiziolokoj gravitaciji, od kojih svaki ima svoju sopstvenu
higijenu, svoje sopstveno podruje rada, svoju sopstvenu vrstu oseanja za savrenstvo i
majstorstvo. Priroda, a ne Manu, meusobno razdvaja one koji su preteno duhovno
nastrojeni, one ija je snaga preteno u miiavosti i temperamentu, i najzad one koji se ne
istiu ni u kakvim pretenim odlikama, srednjaci. Trei su najbrojniji, dok su prvi najelitniji.
Najvia kasta ja je nazivam najrei kao savrena ima i prednosti najreih: njoj pripada
da predstavlja sreu, lepotu i dobrotu na zemlji. Jedino najduhovnijima je data dozvola za
lepotu, za lepo: jedino kod njih dobrota nije slabost. Pulchrum est paucorum hominum: dobro
je prednost. Meutim, nita im manje ne pripada od runih manira ili pesimistikog pogleda,
oka koje nagruje ono u ta gleda , ili ak srdba nad ukupnim vidom stvari. Srdba je
privilegija andale; pesimizam isto tako. "Svet je savren" tako veli instinkt najduhovnijih,
instinkt koji kazuje Da : "nesavrenost, svaka vrsta ispod nas, distanca, pathos distance,
sama andala spada jo u ovo savrenstvo." Najduhovniji ljudi, kao najsnaniji, nalaze svoju
sreu tamo gde bi drugi nali njihovu propast: u lavirintu, u okrutnosti prema sebi i drugome,
u pokuaju; njihovo zadovoljstvo je samosavlaivanje: kod njih je asketizam njihova priroda,
potreba, instinkt. Za njih je teak zadatak privilegija; igrati pod bremenom koje druge gui,
okrepa ... Saznanje oblik asketizma. Oni su najasnija vrsta ljudi: to ne iskljuuje da su
najvedriji, najljubazniji. Vladaju ne zato to hoe, ve to jesu; nije im dato da budu drugi.
Drugi: to su straari prava, zatitnici poretka i bezbednosti, to su otmeni ratnici, to je pre
svega kralj kao najvia formula ratnika, sudija i odravalac zakona. Drugi su izvrni organ
najduhovnijih, najblii njima, koji na sebe uzimaju sve grubo u radu vladanja njihovi
pratioci, njihova desna ruka, najbolji uenici njihovi. U svemu tom, da bude jo jednom

reeno, nema nita proizvoljno, nita "napravljeno". to je drukije, napravljeno je priroda

je onda osakaena ... Kastinski poredak, hijerarhijski redosled, jedino otelovljava vrhunski
zakon samog ivota; izdvajanje tri tipa je potrebno radi odranja drutva, radi omoguavanja
viih i najviih tipova nejednakost u pravima tek je uslov da prava uopte postoje. Pravo
je privilegija. Pravo svakog poiva, takoe, u njegovom, nainu bivstvovanja. Ne potcenjujmo
prednosti srednjaka. ivot koji stremi visini postaje sve tvri hladnoa se poveava,
odgovornost se poveava. Visoka kultura je piramida: ona moe da poiva samo na irokom
tlu, i za pretpostavku ima najpre snano i zdravo konsolidovanu osrednjost. Zanat, trgovina,
zemljoradnja, nauka, najvei deo umetnosti, jednom rei itav skup profesionalne delatnosti,
slae se sasvim samo sa osrednjou u mogunostima i eljama; takvo neto bilo bi neumesno
meu izuzecima, naime odgovarajui instinkt suprotstavlja se koliko anarhizmu toliku
aristokratizmu. Biti javno koristan, toak, funkcija, o tome odluuje prirodna sklonost: ne
drutvo, ve vrsta sree za koju je najvei broj sposoban pravi od njih inteligentne maine. Za
srednjaka biti osrednji je srea. Majstorstvo u jednom podruju, specijalnost, prirodni instinkt.
Bilo bi savreno nedostojno dubokog duha da u osrednjosti po sebi vidi ve neki prigovor.
Sama ona je prva nunost za postojanje izuzetaka: visoka kultura je uslovljena njome. Ako
izuzetan ovek, koliko on sam i njemu slini, paljivom rukom rukovodi osrednjima, onda to
nije samo utiva prostosrdanost to je njegova dunost... Koga mrzim ponajvie meu
oloem danas? Onaj socijalistiki, andala-apostole koji potkopavaju instinkt, zadovoljstvo,
oseanje zadovoljnosti radnika u njegovom malom svetu koji ga prave zavidnim, koji ga
poduavaju osveti... Nepravda nikada ne lei u nejednakim pravima, nego u polaganju na
"jednaka" prava... ta je ravo? No, rekao sam to ve: sve to potie iz slabosti, zavisti,
osvete. Anarhist i hrianin su istog porekla ...
58
U stvari, razlika je u kom se cilju lae: da li da se odrava ili razara. Moe se postaviti
potpuna jednakost izmeu hrianina i anarhiste: njihov cilj, njihov instinkt vodi samo u
razaranje. Dokaz za ovaj stav da se proitati u istoriji: tu je on sadran u stranoj
nedvosmislenosti. Upravo smo upoznali religiozno zakonodavstvo iji je cilj bio, kao
najvaniji uslov cvetanja ivota, da "ovekovei" jednu veliku organizaciju drutva
hrianstvo je svoju misiju otkrilo u tome da okona upravo sa takvom organizacijom, budui
da u njoj ivot cvate. Tamo je trebalo plod mudrosti, uveavan tokom dugih razdoblja
isprobavanja i neizvesnosti, upotrebiti sa najdalekosenijom korisnou i ponjeti to je
mogue vei, bogatiji, potpuniji prinos: ovde je, obrnuto, preko noi zatrovana itava etva...
Ono to je aere perennius [Od Horacija, Ode, III, 30, 1: "vie izdrljivosti od bronze."] bilo
tu, imperium Romanum, najvelianstveniji oblik organizacije u tekim uslovima koja je do
sada bila ostvarena, s obzirom na koju sve pre i posle je samo krpljenje, prvarenje,
diletantizam ti sveti anarhisti napravili su "pobonost" od toga da taj "svet", to jest
imperium Romanum razore tako da ne ostane ni kamen na kamenu pa su ak Germani i
drugi dripci mogli da zagospodare nad njim... Hrianin i anarhist: oba dcadents, oba
nesposobna da delaju drukije nego rastono, otrovno, sapinjui, krvolono, obojica sa
instinktom smrtne mrnje prema svemu to je uspravno, stasito, trajno, to obeava budunost
ivotu ... Hrianstvo je bilo vampir imperium Romanum-a ono je preko noi rainilo
ogroman rad Rimljana na raskrivanju tla za jednu veliku kultura kadru da traje, Jo se
nije razumelo? Imperium Romanum koju poznajemo, u koju nas jo bolje pouava istorija
rimske provincije, to najudesnije umetniko delo velikog stila, bila je poetak, njena gradnja
bila je sraunata da e se dokazivati hiljadama godinama do danas nikada se nije tako
gradilo, nije se ak ni sanjalo da se gradi u srazmeri sub specie aeterni! Ova organizacija
bila je dovoljno vrsta da izdri rave careve: sluajnost linosti ne moe nita da naudi

takvim stvarima prvo naelo svake velike arhitekture. Ali, ona nije bila dovoljno vrsta za
najiskvareniju vrstu pokvarenosti, za hriane... Ova skrovita gamad koja se nou, pomou
maglutine i dvoznanosti, prikrada svakom pojedinano i truni mu svoju zbilju za istinite
stvari, svoj instinkt za neporecive realnosti, ta kukavika, feminizovana i slatkoreiva banda
je korak po korak izvadila "due" ovom ogromnom zdanju tim vrednim, muki-uspravnim
prirodama koje su u stvari Rima oseale svoju sopstvenu stvar, svoju sopstvenu zbilju, svoj
sopstveni ponos. Licemerno potajitvo, skrovito skuptinarenje, tmasti pojmovi, kao pakao,
kao rtvovanje nevinog, kao unio mystica u pijenju krvi i, pre svega, polako podjarivana vatra
osvete, andaline osvete to je zagospodarilo Rimom, ista vrsta religije kojoj je u njenom
preegzistentnom obliku rat objavio ve Epikur. Neka se ita Lukrecije da bi se shvatilo protiv
ega se borio Epikur, ne protiv mnogoboatva ve "hrianstva", hou rei kvarenja dua
pojmovima krivice, kazne i besmrtnosti. Borio se sa podzemnim kultovima, sa itavim
latentnim hrianstvom opovrgnuti besmrtnost bilo je tada ve stvarno iskupljenje. I
Epikur je trijumfovao, svaki asniji duh u rimskom carstvu bio je epikurejac. A onda se
pojavio Pavle... Pavle, otelovljeni genije mrnje andale prema Rimu, prema "svetu",
Jevrejin, veiti Jevrejin-lutalica par excellence... Ono to je on otkrio bilo je kako se moe,
pomou malog sektakog hrianskog pokreta na rubu jevrejstva, zapaliti "svetski poar",
kako se sa simbolom "boga raspetog na krstu" moe sve potisnuto, sva skrivena komeanja,
itava batina anarhistikih smutnji u Carstvu, koncentrisati u ogromnu mo. "Spas dolazi od
Jevreja." Hrianstvo kao formula za podizanje cene podzemnih kultova svih vrsta, na
primer Ozirisov, velike Majke, Mitrin i za njihovo sabiranje: u tome je bio Pavlov genije.
Njegov instinkt je bio toliko siguran da je predstave kojima su pomenute religije opinjavale
andalu, surovo, bez ikakvog obzira prema istini, stavio u usta njegovom izmiljenom
"spasitelju", i ne samo u usta da ga je on u neto pretvorio, mogao je to da razume ak i
neki Mitrin svetenik... Bio je to njegov vrhunski trenutak: on shvata da mu je potrebna vera u
besmrtnost da bi obezvredio "svet", da e pojam "pakla" zagospodariti Rimom da se sa
"onostranou" ubija ivot... Nihilist i hrist*: to se rimuje, ali to saglasje nije jedino u rimi...
*Hrianin. P. prev.

59
Uzalud sav rad antikog sveta: nemam rei da iskaem svoje oseanje o neemu tako
udovinom. I smatrajui da je njegov rad bio predradnja, da je tek, sa granitnom
samosveu, udarao upravo temelj za rad od hiljada i hiljada godina, celokupan smisao
antikog sveta uzalud! ... emu Grci? emu Rimljani? Sve pretpostavke za obrazovanu
kulturu, svi nauni metodi bili su ve tada, bila je ustoliena i ta velika, neuporediva umenost
dobrog itanja pretpostavka kulturne tradicije i jedinstva nauke. Nauka o prirodi povezana
sa matematikom i mehanikom bila je na najboljem putu smisao za injenice, poslednji i
najvredniji od svih smislova, imao je svoje kole, svoju ve stoletno staru tradiciju! Razume li
se to? Sve bitno bilo je pronaeno da bi se moglo pristupiti radu metodi jesu, to treba
ponavljati desetinu puta, ono bitno, i ono najtee, i ono to najdue protiv sebe mora da
podnosi navike i duhovnu lenjost. Ono to mi danas moramo sa ogromnim
samosavlaivanjem jer su nam svi ravi instinkti, hrianski, na neki nain jo u telu
ponovo da osvajamo, slobodan pogled na realnost, opreznu ruku, strpljivost i ozbiljnost i u
najsitnijim stvarima, itava estitost u saznavanju postojalo je ve tada!, ve pre vie od
dve hiljade godina! I uz to dobar, istanani takt i ukus! Ne kao dresura mozga! Ne kao
"nemako" obrazovanje dripakim manirima! Nego kao telo, kao gest, kao instinkt kao
realnost jednom rei... Sve uzalud! Preko noi, i samo je spomen ostao! Grci!, Rimljani!,
dranje instinkata na odstojanju, ukus, metodino istraivanje, genije organizacije i

upravljanja, vera, volja za ljudsku budunost, veliko Da svim stvarima vidljivo kao imperium
Romanum, vidljivo za sva ula, veliki stil koji nije vie samo umetnost, ve realnost, istina,
ivot... I ne preko noi pokopano nekom prirodnom kataklizmom! Ne zgaeno od strane
Germana i drugih tekih aponja! Nego satrto od prepredenih, skrivenih, nevidljivih,
krvoednih vampira! Ne pobeeno jednostavno isisano! ... Zagospodarila je prikrivena
enja za osvetom, slaboumna zavidljivost! Odjednom je prevladalo sve nitavno, to jadikuje
nad sobom, to je unesreeno svojim ravim oseanjima, sav geto due! Dovoljno je
proitati samo ma kojeg hrianskog agitatora, svetog Avgustina na primer, da bi se shvatilo,
da bi se namirisalo koje su se prljave klike popele gore. U potpunosti bi se prevarili ako bi se
kod voa hrianskog pokreta pretpostavio ma kakav nedostatak razuma o, pametni su oni,
pametni, do svetosti, ta gospoda crkveni oci! Ono to njima nedostaje, to je neto sasvim
drugo. Priroda ih je prenebregnula zaboravila je da za njih predvidi skroman miraz od
asnih, primerenih, istih instinkata... Meu nama, oni nisu ak ni mukarci... Ako islam
prezire hrianstvo, on za to ima hiljadu razloga: islam pretpostavlja mukarce ...
60
Hrianstvo nas je liilo etve antike kulture, docnije nas je opet liilo etve islamske
kulture. udesni svet mavarske kulture panije, u osnovi najsrodniji nama, izraajniji po duhu
i senzibilnosti nego Rim i Grka, bio je pregaen ( da ne kaem ijim nogama ). Zato?
Jer je drao do sebe, jer je svoj nastanak zahvaljivao muevnim instinktima, jer je ivotu
govorio da i to je govorio sa retkom i dragocenom istananou mavarskog ivota! ...
Docnije, krstai su se borili protiv neega pred im je bilo prilinije da su padali niice u
prainu protiv kulture pred kojom bi ak i na devetnaesti vek morao da se osea vrlo
ubogim, veoma "poznim". Razume se, oni su hteli da pljakaju: Istok je bio bogat... A ipak
bez predrasuda! Krstaki ratovi piratstvo visokog stila, i nita vie! Nemako plemstvo, u
osnovi vikinko plemstvo, bilo je tamo u svom elementu: Crkva je odvie dobro znala sa im
se pridobija nemako plemstvo ... Nemako plemstvo, uvek "vajcarci (garda)" Crkve, uvek
u slubi svih ravih instinkata Crkve ali dobro plaeno... Upravo uz pomo nemakih
maeva, nemake krvi i hrabrosti Crkva je mogla da vodi svoj rat i provodi u delo svoje
smrtno neprijateljstvo prema svemu to na zemlji dri do sebe! U ovoj taki postoji mnotvo
bolnih pitanja. Nemakog plemstva bezmalo nema u istoriji visoke kulture: i za to postoji
razlog ... Hrianstvo, alkohol dva velika sredstva za kvarenje ... Samo po sebi ne bi
trebalo da postoji vie ikakav izbor izmeu islama i hrianstva, koliko izmeu Arapina i
Jevrejina. Odluka je donesena: u ovoj stvari niko vie nema mogunosti da bira. Ili je andala
ili to nije... "Rat do poslednjeg daha sa Rimom! Mir, prijateljstvo sa islamom": tako je oseao,
tako je delao onaj veliki slobodarski duh, genije meu nemakim carevima, Fridrih Drugi.
Kako? to da neki Nemac mora da bude najpre genije, najpre slobodan duh da bi pristojno
oseao? Ne shvatam kako je ikada Nemac mogao da bude proet hrianskim oseanjima ...
61
Ovde je nuno dotai jo sto puta za Nemce muniju uspomenu. Nemci su liili Evropu
poslednje velike kulturne etve koja je bila ponjevena za Evropu Renaissance. Razume li
se konano, hoe li da se razume ta je bila Renesansa? Prevrednovanje hrianskih
vrednosti, pokuaj preduzet svim sredstvima, svim instinktima, sa svom moguom
genijalnou, da se do pobede dovedu suprotne vrednosti, otmene vrednosti... Do sada je
postojao samo ovaj veliki rat, do sada nije postojala odsudnija problematika od problematike
Renesanse moje pitanje je njeno pitanje : nikada nije postojao temeljniji, neposredniji,
du itavog fronta stroije izveden i u sredite uperen oblik napada! Napasti na najodlunije

mesto, na samo sedite hrianstva, upravo tu ustoliiti otmene vrednosti, hou da kaem
uneti ih u instinkte, u najdublje potrebe i prohteve onih koji tu stoluju... Pred sobom vidim
mogunost jedne potpuno natprirodne ari i koloritne drai ini mi se da ona blista u svim
jezama jedne istanane lepote, da je u njoj na delu jedna boanska, demonski boanska
umetnost; i da bi se uzalud rovilo milenijumima za drugom takvom mogunou; vidim prizor
toliko bogat u smislu i, u isti mah, udesno paradoksalan da bi u njemu sva olimpska
boanstva imala priliku za boanski smeh ezare Bordija kao papa... Razumete li me?...
Pa dobro, to bi bila pobeda za kojom eznem danas jedini ja : njome bi hrianstvo bilo
uniteno! ta se dogodilo? Jedan momaki monah, Luter, doao je u Rim. Taj monah,
propali svetenik sa svim osvetoljubivim instinktima u telu, razjario se u Rimu protiv
Renesanse ... Umesto da sa najdubljom zahvalnou razume udo koje se tu zbilo, nadmaenje
hrianstva u njegovom seditu , njegova mrnja je znala da crpi samo hranu sebi iz ovog
prizora. Jedan religiozni ovek misli samo na sebe. Luter je video pokvarenost papstva,
dok se radilo upravo o suprotnom: stara pokvarenost, peccatum originale, hrianstvo nije
vie sedelo na papinoj stolici! Nego ivot! Nego pobedonosna svetkovina ivota! Nego veliko
Da svim uspravnim, lepim, smelim stvarima! ... I Luter prekonstituisa Crkvu: napade je...
Renesansa dogaaj bez smisla, jedno veliko Uzalud! Ah, ti Nemci, ta su nas oni ve
stajali! Zaludnost to je uvek bilo delo Nemaca. Reformacija; Lajbnic; Kant i takozvana
nemaka filozofija; "oslobodilaki" ratovi*; Carstvo svaki put jedna uzaludnost za neto
to je ve bilo tu, za neto nenadoknadivo... Priznajem, to su moji neprijatelji, ti Nemci:
prezirem u njima svaku vrstu pojmovne i vrednosne maglutine, kukaviluk pred svakim
estitim Da i Ne. Nakon skoro hiljadu godina, oni su zamrsili i smutili sve ega su se dotakli
svojim rukama, na savesti imaju sve polovinosti tri-osminice! od kojih boluje Evropa
na savesti imaju i najneistiju vrstu hrianstva koja postoji, najneizleiviju,
najneunitiviju, protestantizam ... Ako se ne mogne okonati sa hrianstvom, za to e biti
krivi Nemci...
* Uobiajeni naziv za koalicione ratove protiv Napoleona I. P. prev.

62
Eto me na koncu i evo mog suda. Osuujem hrianstvo, protiv hrianske crkve
podiem najstrasniju optubu koju jedan tuilac moe da izgovori. Ono je za mene najvea od
svih zamislivih pokvarenosti, njegova volja za pokvarenost ukazuje na krajnju moguu
pokvarenost. Hrianska crkva nita nije potedela svoje pokvarenosti, od svake vrednosti je
napravila nevrednost, od svake istine la, od svake estitosti nitkovluk due. Neka se ne usudi
vie niko da mi govori o njenim "humanitarnim" blagoslovima! Potisnuti neku nevolju bilo bi
protiv njenog najdubljeg interesa: ona je ivela od nevolja, stvarala je nevolje da bi se
ovekoveila ... Nagrizajui crv greha, na primer: tom bedom oveanstvo je pre svega
obogatila Crkva! "Jednakost dua pred bogom", to prenemaganje, taj izgovor za rancunes*
svih podlaca ,taj pojmovni eksploziv, postao je najzad revolucija, moderna ideja i naelo
propasti itavog drutvenog poretka hrianski dinamit... "Humanitarna" hrianska
blagosiljanja! Od humanitas napraviti samoprotivrenost, vetinu samoskrnavljenja, volju za
la po svaku cenu, mrnju, prezir prema svim dobrim i estitim instinktima! To bi za mene
bili hrianska dobroinstva! Parazitizam kao jedina praksa Crkve; sa njenim idealom
bledunjavosti i "svetosti" svake krvi, svetost koja ispija svaku ljubav, svaku nadu u ivot;
onostranost kao volja za poricanje svake realnosti; krst kao znak raspoznavanja za
najpodzemniju zaveru koja je ikada postojala protiv zdravlja, lepote, uspeha, sranosti,
duha, dobrote due, protiv ivota samog...
Ovu venu optubu hrianstva hou da
ispiem na svim zidovima, svuda tamo gde postoje zidovi imam slova koja e videti i

slepi... Hrianstvo nazivam velikim prokletstvom, najveom unutranjom iskvarenou,

velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito,
podzemno nazivam ga besmrtnom ljagom oveanstva... I vreme se rauna prema tom dies
nefastus* sa kojim je zapoeo ovaj zao udes prema prvom danu hrianstva! Zato ne
pre prema njegovom poslednjem? Od danas? Prevrednovanje svih vrednosti!
* Na francuskom u izvorniku. Znai pizme, mrnje. P. prev.
** Lat. sramotni dan. P. prev.

ZAKON PROTIV HRIANSTVA

donesen na dan Spasa, prvog dana Prve godine
( 30. septembra 1888 prema lanom kalendaru)

Rat do smrti protiv poroka

Porok je hrianstvo
Prvi lan. Porok je sve suprotno prirodi. Najporonija ljudska vrsta je svetenik: od
poduava u protiv-prirodu. Ne postoje razlozi protiv svetenika, postoji popravni dom.
Drugi lan. Svako sudelovanje u bojoj slubi jeste atentat protiv javnog morala. Biti
suroviji prema protestantu nego prema katoliku, suroviji prema liberalnom protestantu nego
prema puritancu. to smo blie nauci, vei je zloin biti hrianin. Zloinac nad zloincima je
stoga filozof.
Trei lan. Prokleto mesto na kojem je hrianstvo izleglo svoja zmajska jaja, treba
odmah zbrisati sa lica zemlje i kao sramno mesto da bude opomena i strah svem potomstvu.
Neka se na njemu kote otrovne guje.
etvrti lan. Propovedanje nevinosti je javno podsticanje na protiv-prirodu. Prezirati
polni ivot, kaljati ga sa pojmom "neistog", jeste istinski greh prema svetom duhu ivota.
Peti lan. Jesti za jednim stolom sa svetenikom nije dozvoljeno; inei to, baca se
kletva na asno drutvo. Svetenik je na andala on e biti obznanjen, izmoren glau i
prognan u neku vrstu pustinje.
esti lan "Sveta" istorija nazvae se imenom koje joj odgovara, to jest prokletom
istorijom; reci "bog", "spasitelj", "iskupitelj", "svetac", koristie se da bi se osudili, da bi se
obeleili zloinci.
Sedmi lan. Ostalo sledi iz gornjeg.
Nie Antihrist*
Antihrist
* U izvornom rukopisu precrtao sam Nie. Prema primedbi Macinija Montinarija. P. prev.

EKI GOVORI
ZARATUSTRA 3,90
O ti, voljo moja! udo svake nude, ti moja nunosti. Potedi me male pobede!
Ti, odluko due moje, koju zovem sudbinom! Ti to si u meni! Iznad mene! Zatiti me i
sauvaj za Jednu veliku sudbinu!
I svoju poslednju veliinu, voljo moja, sauvaj za svoju zadnju, da bi mogla biti
neumitna u pobedi! Ah, ko nije podlegao svojoj pobedi!

Ah, ije oko jo nije potamnelo u tom opojnom sutonu! Ah, ija noga se nije zanela,
ija nije zaboravila u pobedi biti uspravna!
Da jednom budem spreman i zreo u velikom Podnevu, spreman i zreo poput usijanog
tua, oblaka bremenog munjama, mlekom nabreklog vimena:
spreman i zreo za samog sebe i za svoju najskrovitiju volju, luk koji ezne za svojom
strelom, strela koja ezne za svojom zvezdom:
zvezda spremna i zrela u svom Podnevu, uarena, probodena, predata nasladi pred
unitavajuim strelama sunca: sunce samo i neumitna sunana volja, spremna da
pobeujui unitava!
O voljo, promeno svake nude, ti moja nunosti! Pripazi me za jednu veliku pobedu!