Apstakt: Autor u radu nastoji da prui analizu pojmova apolonskog i

dioniskog koji se u filozofiji Fridriha Niea sreu prvi put u njegovom delu
Roenje Tragedije. Analiza pojmova kretae se preteno u okvirima samog
dela, no bie pruen i kratak opis ivotnih okolnosti njegovog autora usled
verovanja da su one bile znatan podsticaj pri razvijanju stavova iznetih u
Roenju tragedije.

Kljune rei: apolonsko, dionisko, estetika, helenizam. Nie

Sadraj

Sadraj.............................................................................................................................................2
O stvaranju dela i istorijskim okolnostima.......................................................................................3
Helenski Apolon i Dionis.................................................................................................................5
Pojmovi dioniskog i apolonskog u Roenju tragedije...................................................................7
Zakljuak........................................................................................................................................10
Literatura:.......................................................................................................................................12

O stvaranju dela i istorijskim okolnostima

Fridrih Nie, nemaki filozof i filolog poljskog porekla, roen je petnaestog

oktobra 1844. godine, a umro dvadesetpetog avgusta 1900. Za ivota je svojim radikalno
drugaijim stavovima od onih do tad vienih u evropskoj misli izazvao mnogo kontroverzi
koje su se, nekad opravdano a nekada neopravdano, prenele i na budue generacije.
Zavrivi filologiju, njome se bavio relativno kratko da bi 1872. godine reio da objavi
svoje prvo filozofski, odnosno estetiki, znaajno delo Roenje tragedije. U ovome
delu on iznosi javnosti na uvid svoje kritike nazore savremene umetnosti najadekvatnije
ih izraavajui uvodei pojmove dioniskog i apolonskog, koji e umnogome ostati
neizostavni za celinu njegove filozofije.
Da bi se sadraj Roenja tragedije najsveobuhvatnije razumeo, miljenja smo da
je potrebno u kratkim crtama izloiti povesna dogaanja u kojima je ovo delo, i koja su
mu prethodila, odnosno sledila. Naime, devetnaesti vek u itavoj Evropi predstavlja
intenziviranje nacionalnih duhova potlaeni narodi se bude i zahtevaju slobodu i pravo
da imaju sopstvene suverene drave. Narodi vekovima razjedinjeni raznim faktorima ude
za saivotom u ujedinjenim nacionalnim dravama. Poev od velikih revolucija 1848/49,
Evropom je plamen nacionalnih ideja proiren poput umskog poara. Nemake su drave
bile razjedinjene jo vie no pre posle prestanka postojanja Svetog Rimskog Carstva 1806.
godine, te se i u tamonjem ivlju javlja elja za stavljanjem nemakih naroda pod jedan
barjak. U slinoj su situaciji bili i Italijani i ta dva pokreta gotovo paralelno se odvijaju
odlino oslikavajui nacionalni duh devetnaestog veka. Posle nekoliko godina politikih
igara izmeu Austrije i Pruske u pokuaju da nametnu svoju dominaciju sitnijim
nemakim dravama, Pruska izlazi kao pobednik iz tog sukoba, politiki i vojno
pobedivi Austriju 1866. 1871. i Francuska pada pod naletom Pruske, odnosno nemake
vojske i pristaje da Nemcima dodeli teritorije koje se tradicionalno smatraju nemakim.
Ovim inom biva formiran Nemaki drugi rajh. Takoe, u Franko-Pruskom ratu
2

uestvovao je i Fridrih Nie na pruskoj strani, iako se 1869. odrekao njenog dravljanstva.
Miljenja smo da je ovo vrlo bitno za neke od stavova iznetih u Roenju tragedije, koje
biva izdato 1872. Naime, Nie preporod umetnosti vidi u Nemakom duhu, u stvaraocima
nemakog porekla Betoven i Vagner nose u sebi klicu onoga to je helensku presokratovsku, odnosno pre-Euripidsku umetnost inilo grandioznom. Pa ak i u filozofskim
razmtranjima, Kant i openahuer svetli su umovi koji mu ukazuju na put. Iako e se u
kasnijim godinama ivota grevito boriti protiv svrstavanja u tabor nacionalista, opet je
evidentno da je neto od te euforine praine vetar naneo put Niea. Pa i on sam, u svom
pokuaju samokritike govori o tome Ali ima neto mnogo gore u toj knjizi, to sad jo
vie alim no injenicu da sam openhauerovskim formulama zamraio i iskvario dioniske
slutnje; naime, to sam uopte velianstveni helenski problem, kakav se meni otkrio
pokvario primeavanjem najmodernijih stvari![...] to sam, na osnovu nemake najnovije
muzike , stao da priam bajke o nemakom biu... 1. Ovde je, kako vidimo, prisutan i
osvrt na openhauerovske formule. Dodue, za razliku od pokuaja drastinijeg
distanciranja od nacionalizma, do kraja ivota Nie je batinio izvesne openhauerovske
formule, poput onih da u biti svega stoji neto iracionalno, oduhovljeno, ako emo
Nieanski, dionisko.
Dakle, evidentno je da su turbulentna dogaanja devetnaestog veka imala uticaja
na Nieov razvoj kao filozofa i, iako je tokom ivota neto od svojih stavova menjao, u
ovom sluaju bit stvari ostala je ista. Iako je nadalje velianje nemakog bia otpalo iz
njegovog programa, sutina suprotstavljanja apolonskog i dioniskog naela se zadrala. S
tim u vidu, vreme je da postavimo pitanja o tome zato suprotstavljanje Dionisa i Apolona
i ta to zapravo znai.

Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001. 44 strana.

Helenski Apolon i Dionis

Fridrih Nie se, dakle, koristi terminima apolonski i dioniski, opisujui naela
koja stoje ize umetnosti. Meutim, pre nego se upustimo u razmatranje znaenja ovih
pojmova u Nieovoj filozofiji ne bi bilo zgored da ukratko predoimo na osnovu ega
zapravo Nie svoja naela imenuje po dvojici starogrkih bogova.
Apolon u grkoj mitologiji najee se prikazuje kao bog svetlosti, muzike,
medicine, kolonizacije, proricanja i poezije. Vizuelno, predstavljen je kao zgodan mladi
na vrhuncu snage kuros. Kasnije, poinje se njegova uloga polako stapati sa ulogom
Heliosa boga sunca, a kasnije i rimskog boga sunca - Sola. Njegove su uloge, dakle,
raznovrsne, a uloga koju mu Nie pririe moe se nagovestiti u Plutarhovom objanjenju
Apolonovog imena naime on smatra da ono oznaava jedno nasuprot mnotvu. Apolon
je vrlo potovan bog u grkom panteonu. Bio je cenjen kako zbog svojih protektorata,
tako i zbog injenice da je sama njegova pojava predstavljala svojevrsni ideal kurosi su
predstavljali idealizovano muko telo, i kao takvo bilo je sasvim smisleno pripisati ga
bogu medicine, odnosno bogu za koga se verovalo da predstavlja sklad i lepotu, pogotovu
pojedinanu. Iako se u grkoj mitologiji nailazi na razliita vienja nekog mitolokog
dogaaja, najire prihvaena verzija Apolonovog roenja i ivota kree se otprilike na
sledei nain: Zevsova ljubavnica Leta zatrudni meutim, ljubomorna Hera ne da joj da se
porodi i proklinje je da se ne porodi ni na kopnu ni na zemlji. Kao dodatnu meru protiv
Lete, Hera na nju alje veliku zmiju pitona. Zevs, elei da sauva Letu i svoje neroeno
potomstvo, u Egejskom moru pravi plutajue ostrvo kako pluta nije nuno ostrvo, pa
se nije, po Grcima, vodilo ni kao kopno ni kao ostrvo. im je Leta dospela na njega, Zevs
ga jednom stenom ukotvljuje, a drugom brani pitonu pristup. Na njemu, Leta raa blizance
Artemidu i Apolona. Artemida postaje boginja lova, divljine, kao i zatitnica divljai. Uz
to, po nekim verovanjima bila je i boginja poroaja, zatitnica devica i, uopte uzev,
devojaka. Nadalje, kada je porastao, Apolon se, traei osvetu, dao u potragu za Pitonom
4

naao ga je u istoimenoj zemlji i ubio strelama. Kako bi mu se ime to pre zaboravilo,

zemlju je preimenovao u Delfi (meutim proroice koje su nastanjivale proroite
nazivale su se pitijama to opet govori da Apolon nije bio toliko uspean u svojoj
nameri) i tu osnovao svoje proroite.
Dionis, s druge strane, ima drastino drugaije mitove koji ga okruuju,
neuobiajene umnogome ak i za grke bogove i, uopteno, grku mitologiju. U razliitim
varijantama mita o njegovom roenju ima nekoliko zajednikih niti, ali i dosta razlika.
Ono to je zajedniko svim verzijama jeste da mu je otac Zevs, kao i motiv vasrksnua.
Ponekad se kao majka spominje Semela, ljudsko bie, a ponekad boginje Persefona ili
Demetra. Jedna verzija kao njegovu pravu majku uzima Persefonu. Kada se Dionis rodio,
ljubomorna Hera (Zevsova ena) poslala je Titane koji su dete, namamivi ga igrakama,
rastrgli i pojeli gotovo u potpunosti samo je srce ostalo, to je Zevs uspeo da spase i, ili
ga je zaio sebi u butinu, odakle je par nedelja kasnije bio roen Dionis, ili ga je umetnuo
u Semelu, oplodivi je na taj nain. Druga verzija, pak, Semelu od poetka smatra kao
pravu majku, meutim usled Herine lukavosti ona primorava Zevsa da joj se pokae u
punoj moi i, poto je smrtnica, biva pretvorena u prah, nemona da posmatra boga u
punoj snazi. Na sreu, Zevs uspeva da spase jo neroenog dete tako to fetus uiva sebi u
butinu odakle kasnije i raa Dionisa. Dionisov je ivot atipian za grke bogove Herin
bes ga alje u daleke zemlje, potom gubi pamenje, umalo biva i seksualno zlostavljan
prilikom jedne plovidbe ali na kraju se ipak ustoliava kao bog vina (on je, naime, ljude
poduio mudrosti izvlaenja ovog pia iz groa), plodnosti, vegetacije i uivanja. Za
njega se esto vezuju razne misterije koje su bile rairene irom stare Grke i ije sadrine
i dan danas ostaju nepoznate istorijskoj nauci. Sa dolaskom Rimljana na prostore Grke,
ovaj se kult proiruje i po njihovoj dravi. Upitno je koliko se sadraj tih misterija moe
svesti iskljuivo na razvratne orgije, s obzirom da, kao to je pomenuto, vrlo malo o njima
znamo. No, jedno je gotovo sigurno glavni cilj ovih misterija i kultova bio je postizanje i
slavljenje ekstaze. Na koji nain se do nje dolazilo moemo samo nagaati bilo putem
uzimanja raznih halucinogenih sredstava, bilo putem seksualnog odnosa. U svakom
sluaju, u postizanju ove ekstaze pojedincu se otvara svet kakav on nikada ne bi mogao
spoznati bez nje, otvara mu se ono praiskonsko, ono po sebi.

Kada smo sada predstavili ova dva boanstva, moemo videti zato Nie bira ba
termine dioniski i apolonski. Apolon, kao to smo rekli, predstavlja individualnost.
On je bog poretka, sklada, formalizovane lepote. Racionalno boanstvo. Dionis, s druge
strane, sa svojim kultom i tenji ekstazi predstavlja neto radikalno suprotno. U ekstazi,
gubi se individualnost. Rue se granice meu ljudima, ono dionisko predstavlja upravo to
predstavlja naziranje onog praiskonskog, onog iracionalnog u korenu svega, to je
misaoni tok koji Nie duguje openhaueru.

Pojmovi dioniskog i apolonskog u Roenju tragedije

Poto je Roenje tragedije, prvenstveno od znaaja za estetiku, prevashodno

emo iz te perspektive tematizovati pojmove dioniskog i apolonskog. Apolonsko naelo,
dakle, Nie preuzima ugledajui se na ono to je bog Apolon predstavljao kod starih
Helena boga sklada, forme, reda. Za Niea u sferi umetnosti, ma kako to modernom
oveku delovalo kontra-intuitivno, apolonsko naelo predstavlja neto pogubno. Moderni
ovek uronjen je u njega, moderna racionalnost je neupitni gospodar, ne samo umetnosti
ve i celokupnog ovekovog svetonazora. Individualnost koju ona batini neto je
nesumnjivo loe, smatra Nie ..Apolon hoe pojedinana bia da smiri upravo na taj
nain to povlai granine linije meu njima i svojim zahtevima samosaznanja i mere
uvek ponovo podsea na te granice kao na najsvetije svemirske zakone 2. Ovo Nie vidi
kao problematino u optoj ljudskoj svesti pa, shodno tome, i u umetnosti. Kao apolonske,
on vidi plastine umetnosti slikarstvo, vajarstvo, meutim postoje i umetnosti koje ne
moraju nuno biti podvrgnute apolonskoj dominaciji ali su usled temelja kulture u kojoj se
nalaze izloene tome. Tako, na primer, tragediju odnosno dramu Nie posmatra kao
iskvarenu pogubnim apolonskim uticajem. Gotovo je identina situacija s operom s tim
to, ini se, Vagnerovim delima doputa preimustvo epiteta neiskvarenosti. Dodue, treba
se ograditi i napomenuti da drama postaje naduvena apolonskim tek posle Euripidove
2

Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001., 139. strana.

intervencije kada je iz tragedije izbacio hor. Ova tematizacija Euripidove delatnosti je od

presudne vanosti za ovo Nieovo delo. Eshila i Sofokla Nie smatra gigantima i pravim
predstavnicima helenske umetnosti, i umetnosti kakva bi ona, uopte uzev, trebalo da
bude. Meutim, Euripid donosi bitnu promenu izbacuje hor. I ovde se provlai veliko
Nieovo potovanje muzike jer hor je upravo ono muzikalno u dramskom delu to mu je,
zapravo, omoguavalo da se vine u sam vrh umetnikog stvaralatva. tavie, nie
tragediju shvata ... kao dioniski hor koji sebi opet uvek iznova nalazi oduke u jednom
apolonskom svetu slika.3Sada, meutim, nas zanima Euripid i jedna vrlo bitna linost
koju Nie povezuje s njim, tavie, smatra da kroz njega govori. Ovako on to slikovito
kae: Dionis je ve bio oteran s tragike pozornice, i to demonskom silom koja je
progovorila iz Euripida. I Euripid je u izvesnom smislu bio samo maska; boanstvo to je
progovorilo iz njega nije bio Dionis, pa ni Apolon, nego jedan sasvim novoroeni demon,
po imenu Sokrat.4 Pre svega, interesantno je da Nie Sokrata oslovljava kao boanstvo,
odnosno demona. Iako ga je prezirao i smatrao dekadentnom linou, linou koja je
pogubno uticala na umetnost, pa i na samu ljudsku svest, Nie mu ne odrie izuzetan
znaaj i svestan je njegove epohalne uloge u daljem razvoju evropske civilizacije. ta je,
meutim, sporno kod tog doprinosa? Zato je taj doprinos takve prirode da Nie prezire
Sokrata, smatra ga demonom i dekadentom? Re je o, naime, Sokratovoj pojmovnosti,
racionalnosti koju uvodi u istoriju svojim delanjem. Njegovo naelo znanje je vrlina
koren je mnogih nedaa evropske kulture i taj duh, vekovima kasnije, i dalje odjekuje.
Nieu je problematina ta koncepcija jer postaviti racionalnost na presto nije nita drugo
do potiskivanje onog dioniskog, na taj nain ograniavajui mogunost ljudskog saznanja.
Sa Sokratom se pojavljuje i jedna velika zabluda verovanje da misao, voena koncem
sprovodnikom uzronosti, dopire do najdubljih ponoda bia i da je misao kadra da bie ne
samo sazna nego i ispravi. Ova uzviena metafizika zabluda dodana je nauci kao nagon i
dovbodi je uvek ponovo do njenih granica... 5. Dakle sa probijanjem Sokratove misli
probija se nezaustavljivo i apolonsko naelo. Ono dionisko biva prognano, odbaeno kao
nekorisno, tetno i pogubno. Ovaj se tok nastavlja dalje u istoriji, pogotovu u hrianstvu
da bi, po Nieovom sudu, tek u devetnaestom veku se pojavila uopte prilika da se ta
3

Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001. 96. strana.

Ibid 122. strana.

Mnie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001.,142. strana.

situacija preokrene u korist dioniskog naela, ili makar izjednai. Meutim, trebalo bi se
vratiti jo malo unazad i pogledati ta zapravo oznaava dominacija dioniskog naela u
umetnosti, onoj pre-Euripidskoj helenskoj umetnosti iji je najvii domet upravo helenska
tragedija.
Dionisko naelo, kao to je ve pomenuto, predstavlja razobruenost ljudske
prirode, tenju da se na jedan specifian nain otkrije novo saznanje, otkrije saznanje koje
lei iza privide koji nam je predstavljen svakodnevno. Kao i openhauer, i Nie je za
osnov uzimao ono iracionalno, isto tako odriui mogunost da se ono sazna
konvencionalnim putevima pod arobnim delovanjem dioniskog naela ne samo to
se ponovo sklapa savez izmeu oveka i oveka ve i otuena, neprijateljska ili
podjarmljena priroda opet proslavlja praznik pomirenja sa svojim bludnim sinom,
ovekom.6 Vidimo dakle i visoku primenjivost ovog naela i na moderno doba koje
namee naunost kao glavni put saznanja gotovo svega, pritom podjarmljujui prirodu..
Ovu paradigmu ono duguje Sokratovom miljenju koje doprinosi razbijanju kakve-takve
ravnotee izmeu apolonskog i dioniskog. Istina, Nie govori zagovara prevagu
dioniskog, ali i on je svestan da ova dva elementa su zapavo nerazdvojni i sainjavaju
tragediju kao takvu. Dakle s jedne strane imamo Apolona, etiko boanstvo koje od svojih
stvorenja zahteva meru i samoznanje. Njegove su vodee mantre Spoznaj sebe i nita
previe, dok su preuzdizanje sebe i prekomernost posmatrani kao neto pogubno. S druge
strane, Dionisko uzbuenje kadro je da celoj jednoj gomili ulije tu umetniku obdarenost
da sebe gleda okruenu takvom etom duhova sa kojojm zna da je unutarnje poistoveena.
Proces hora u tragediji jeste dramski prafenomen: da ovek samog sebe vidi pred sobom
preobraena, pa da dela kao d se zaista utopio u tue telo, u drugu linost. 7. Naravno, da
bi tragedija uopte i mogla nastati potrebno je umetniku da, ponesem onim dioniskim,
uroni u ono iracionalno, misteriozno; da ekstazom spozna praumetnika koji bi mu
omoguio uopte sastavljanje jedne tako mone kreacije kao to je tragedije. Navodei
ilera, Nie potencira da prava umetnost ne moe iznai neko racionalno objanjenje svog
porekla, da je njen proces nastanka neto skriveno i od samog umetnika. I upravo tom
6

Ibid 56. strana.

Ibid 95. strana.

tajanstvenom elementu nastanka umetnosti same umetnik ima da zahvali Dionisu i

prosvetljenju koje donosi preputanje njegovom vostvu.

Zakljuak

Sueljavanje pojmova dioniskog i apolonskog, iako potie iz doba stare Helade,

ostaje vrlo aktivnim problemom za Niea i u modernom dobu. Isto tako, ovaj problem,
iako se u Roenju tragedije posmatra prvenstveno iz estetike perspektive, ima i mnogo
irih posledica ukljuujui gnoseoloke, metafizike, etike itd. Roenje tragedije kao
delo koje Fridriha Niea uvodi na filozofsku scenu postavlja temelje nekih njegovih
stavova kojih e se, uz manje ili vee izmene, pridravati do kraja svog ivota. Pojmovi
apolonskog i dioniskog spadaju u one koji su pretrpeli relativno male transformacije i
njihov se uticaj vidi u gotovo svakoj oblasti s kojom se Nie uhvatio u kotac u kasnijem
toku ivota. Interesantno je da je Sokrata optuuje za dekadenciju, da rui tradirane
sisteme i svetonazore, a opet su i ti sistemi nekada sruili neke prethodne. U tom pogledu,
moda bi se moglo rei da i sam Nie nije toliko drugaiji od Sokrata u svojoj delatnosti
svojim radikalnim misaonim poduhvatima pokuavao je izmeniti postojee stanje stvari u
vie oblasti, od filozofije do nauke. Meutim, ne treba se odati uverenju da je on zastupao
iskljuivo prevlast jednog od ova dva naela. Da bi tragedija uopte funkcionisala kao
takva, ona mora biti adekvatan spoj apolonskog i dioniskog. Pomenuli smo da apolonsko
naelo stoji iz plastinih umetnosti a dionisko svoje olienje zadobija u muzici. Kada
uzmemo u obzir i da Nie smatra da se oduzimanjem hora, odnosno muzike, tragediji gubi
njena sr postaje nam jasno da tragedija kao takva ne moe se ostvariti u dominaciji
iskljuivo jednog elementa. A tragedija je opet najvanija umetnosti upravo zbog ovog
intrigantnog spleta apolonskog i dioniskog. No, ipak je Nie to najbolje sroio rekavi:U
celokupnom dejstvu tragedije dionisko naelo ponovo pretee; ona se zavrava zvukom
koji se iz carstva apolonske umetnosti nikada ne bi mogao da zauje. [....] Tako bi se teki
odnos apolonskog i dioniskog naela u tragediji zaista mogao simbolino predstaviti

bratskim savezom oba boanstva: Dionis govori Apolonovim jezikom, a Apolon na kraju
Dionisovim ime je postignut najvii cilj tragedije i umetnosti uopte.8

Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001., 192 strana.

10

Literatura:
Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001.
http://plato.stanford.edu/
en.wikipedia.org/

Nie, F., Roenje tragedije, Dereta, Beograd, 2001.

11