SVETI JOVAN ZLATOUSTI (oko 350-407)

TRIJUMF CRKVE
Kako se pokazuje da Hristos jeste
Bog? Na ovo osnovno pitanje nemojmo pokuavati da
odgovorimo sa dokazom stvaranja neba i zemlje, jer
nevernik nee to prihvatiti. Ako mu kaemo da je
vaskrsavao mrtve, isceljivao slepe, izgonio demone, i tada
se nee sloiti. Ako mu kaemo da je obeao vaskrsenje
mrtvih, Carstvo Nebesko i neizreciva blaga, tada ne samo
da se nee sloiti sa nama nego e nam se jo smejati.
Kako, dakle, da ga privedemo veri, pogotovu kada nije
duhovno oformljen? Naravno, oslanjajui se na istine, koje
i mi i on prihvatamo bez ikakvog protivljenja i sumnje.
U emu se, dakle, u potpunosti slaemo sa njim? U tome
da je Hristos osnovao Crkvu. Iz ovoga emo pokazati silu i
dokazati boanstvo Hristovo. Videemo da je nemogue da
bude delo oveka irenje hrianstva po celoj vaseljeni u
tako kratkom vremenu. Pogotovu kada i hrianska etika
priziva na uzvieniji ivot ljude sa ravim navikama,

robove greha. Pa ipak, Gospod je uspeo da od svega toga

oslobodi ne samo nas nego celokupni rod ljudski.
I to je uspeo ne koristei oruje, ne troei novce, ne
pokreui vojsku, ne izazivajui ratove. To je uspeo poevi
samo sa dvanaest uenika, koji su bili neznatni,
neobrazovani, siromani, goli, nenaoruani...
Sa takvim ljudima uspeo je da uveri narode da razmiljaju
ispravno, ne samo o ovom ivotu nego i o buduem. Mogao
je da ukine zakone predaka, da iskoreni stare navike i da
zasadi nove. Mogao je da otrgne oveka od lagodnog
naina ivota, i da ga uputi na tei. I sve je to uspeo, iako
su Ga svi napadali, iako je i sam pretrpeo poniavajue
raspee i sramnu smrt.
Svakako, tako neto se ne dogaa ljudima. Pre e biti da im
se dogaa suprotno. Ukoliko, dakle, ive i napreduju sami,
i njihovo delo napreduje. Meutim, kada umru, propada sa
njima i sve ostalo to su stvorili. I to se dogaa ne samo
bogataima i ne samo vlasteli, nego i samim vladarima. Jer
i njihovi zakoni se ukidaju, i uspomena na njih se gasi, i
ime se njihovo zaboravlja, i njihovi poverljivi ljudi se
ignoriu.
To se dogaa onima koji su ranije jednim migom upravljali
narodima i vodili u rat itave pukove. Onima, koji su

osuivali na smrt i koji su pozivali nazad izgnanike.

Sa Gospodom se desilo upravo suprotno. alosno je bilo
stanje njegovog dela pre raspea: Juda Ga je prodao, Petar
Ga se odrekao, ostali uenici su se razbeali da bi se spasili,
i mnogi koji su Mu poverovali napustili su Ga. Ostao je
sam meu neprijateljima. Meutim, posle raspea i smrti,
da bi ti shvatio da nije bio obian ovek Raspeti, sve je
postalo svetlije, radosnije, slavnije.
Petar, vrhovni apostol, onaj koji pre raspea nije izdrao
pretnju jedne slukinje, nego, posle tolikih nebeskih
uenja i njegovog uea u boanskim tajnama, rekao je da
ne poznaje Gospoda. On, isti, posle raspea, propovedao
Ga je po svim krajevima vaseljene. Nebrojeno mnotvo
muenika se rtvovalo, jer su vie voleli da umru nego da
se odreknu Hrista, kao to Ga se bio odrekao vrhovni
apostol, prestravljen pretnjom jedne devojice. Sve sada
zemlje, svi gradovi, sva pusta i naseljena mesta, ispovedaju
Raspetoga. U Njega veruju carevi i vojskovoe, vlastela i
upravnici, robovi i slobodni, nepismeni i obrazovani,
varvari i ljudi raznih naroda.
ak i onaj mali i neznatni grob, koji je primio okrvavljeno
mueniko telo Gospoda, dragoceniji je od hiljade carskih
palata i potovan ak i od careva. Ono to je udesno jeste
da ono to se desilo Gospodu deava se i Njegovim
uenicima. Jer one koje su prezirali i zatvarali, one koje su
estoko muili bezbrojnim mukama, njih, iste, posle smrti

njihove, potovali su vie i od samih careva.

A kako je to izgledalo? U Rimu, imperatori i upravnici i
vojskovoe ostavljali su sve, i trali da se pobono poklone
grobovima ribara Petra i ilimara Pavla. U Carigradu, oni
koji krune nose ele da se sahrane ne pored grobova
Apostola, nego u paperti njihovih hramova. I tako carevi
postaju portiri ribara. Naravno, ne stide se zbog toga, nego
se time ak hvale. Ne hvale se samo oni sami, nego i
njihovi potomci.
Kada je uenika Hristovih bilo samo dvanaest, Crkva nije
postojala ni u ijim mislima, kada je jo judejska sinagoga
cvetala a bezbono idolopoklonstvo vladalo malte ne po
celoj vaseljeni, Gospod je prorekao: "Na tome kamenu (tj.
na ispovedanju vere Petrove u Hrista kao Sina Boijega)
sazidau Crkvu Svoju i vrata pakla nee je nadvladati" (Mt.
16, 18).
Jesi li uveren u istinu ovog prorotva? Vidi li njegovo
ispunjenje. Zamisli kakav je vaan dogaaj irenje Crkve
skoro po celoj zemlji u jednom kratkom vremenskom
periodu. Zamisli kako je izmenio ivot tolikih naroda i
odveo u veru tolike ljude, kako je ukinuo predake obiaje,
kako je oslobodio od dugotrajnih navika, kako je razvejao
kao prah vladavinu sladostraa i silu greha, kako je zatro
kao dim neisti zadah rtava, idolopoklonike obrede,

gnusne praznike, drvene kipove, rtvenike i hramove, kako

je izgradio svuda svete rtveni ke, u naoj otadbini i u
zemljama Persijanaca, Skita, Crnaca i Indusa. ta
govorim? ak i po Britanskim ostrvima, koja se nalaze
daleko od Sredozemlja, u okeanu, rairila se Crkva i
sagraeni su rtvenici.
Rei koje je tada Gospod izrekao, usadile su se u srca svih.
Moemo da kaemo da zemlja puna trnja, oistila se i
primila seme vere.
Delo oslobaanja tolikih naroda od dugotrajnih sramnih
navika, kao i promena naina ivota od lagodnog na vrlo
teak, stvarno je udesno, pa ak i natudesno. Pokazuje se
boanska sila, ak i da niko nije ometao to delo, ak da je
vladao mir i da su ga mnogi pomagali. Jer irenje Crkve
nije dolazilo samo u sukob sa starim navikama, nego i sa
sladostraem, sa ugodnim nainom ivota. Imalo je dakle
dva mona protivnika, koji su tiranisali ljude: naviku i
sladostrae.
Sve to su pre mnogo vekova primili od otaca, od dedova i
starijih predaka, jo i ono to su primili od filosofa i
retoriara, pristali su da sve to prezru, to je veoma teka
stvar. Trebali su jo da prime jedan novi nain ivota, koji
je ak mnogo tei. Jer ih je udaljavao od naslade i vodio u
post. Udaljavao od srebroljublja i vodio u dobrovoljno
siromatvo. Udaljavao od razvrata i vodio u moralnu

istotu. Udaljavao od jarosti i vodio u krotost. Udaljavao

od zavisti i vodio u prijateljstvo. Udaljavao od ugodnog i
prijatnog ivota i vodio u teak, u "muan", u tvrd. ak je
vodio u takav ivot one koji su bili navikli na ivot
udobnosti. Jer, svakako, nisu hrianima postajali ljudi
koji su iveli u drugim svetovima i nisu imali grene
navike, nego su postajali oni koji su bili satrunuli u njima i
koji su bili postali meki od blata. Njih je pozvao da idu
tekim, "munim", tvrdim i neravnim putem. I ubedio ih je
da idu!
Koliko ih je ubedio? Nije samo dvojicu, desetoricu,
dvadeset ili stotinu njih, nego bezbrojne. I preko kojih ih je
ubedio? Preko dvanaest ljudi neobrazovanih, neobraenih,
neznanih, siromanih, bez imanja, bez telesne snage, bez
slave, bez sjajnog vladanja, bez krasnoreivosti i
besednike sposobnosti. Preko dvanaest ljudi koji su bili
ribari, tkai ilima, drugog jezika. Jer ni najmanje nisu
imali isti jezik sa idolopoklonicima. Govorili su jevrejski,
koji je bio mnogo drukiji od svih drugih jezika. Sa ovih,
dakle, dvanaest sagraena je Crkva i proirena do krajeva
vaseljene.
I nije samo to udesno, nego i to to ovi malobrojni,
siromani, neobrazovani i prezreni, koji su se prihvatili da
izmene oveanstvo, nisu delo svoje izvrili neometani. Na
svim stranama su nailazili na bezbrojne napade. Napadali
su ih u svakom narodu i u svakom gradu. Ali, ta govorim

za narode i gradove? U svakom domu je podizan rat protiv

njih. Njihovo uenje je esto razdvajalo sina od oca, snahu
od svekrve, jednog brata od drugog, slugu od gospodara,
potinjenog od stareine, mua od ene i enu od mua.
Nisu u svim porodicama poverovali svi istovremeno, i tako
su hriani trpeli svakodnevne napade, neprekidna
neprijateljstva, hiljade smrti.
Svi su ih napadali kao zajednike protivnike i neprijatelje.
Gonili su ih carevi, stareine, upravnici, slobodni, robovi,
mase narodne, gradovi. I nisu gonili samo njih, nego
strana je stvar gonili su ak i novoobraene i oglaene,
dakle one koji su tek poverovali.
Uas i gnev idolopoklonika izazivala je i sama pomisao da
napuste rtvenike , da prezru rtve, koje su prinosili svi
njihovi oci i preci, i da poveruju u Gospoda. Da poveruju u
Onoga koji je uzeo ljudsko telo od Djeve Marije, Koji je
osuen od Pilata, koji je pretrpeo bezbrojne muke i
ponienja, Koji je podneo sramnu smrt, Koji je pogreben i
vaskrsao.
Jo je udnije to to, dok su stradanja Gospodnja bila
nesumnjiva mnogi su videli ibanja, udarce, pljuvanja,
amaranja, krst, ruganja, grob ipak se to isto nije desilo i
sa vaskrsenjem. Gospod se, posle svoga vaskrsenja, javio
samo uenicima. Pored te injenice, oni su govorili o
vaskrsenju i uveravali narod i gradili Crkvu. Kako? Na koji

nain? Silom Gospoda, Koji ih je poslao da propovedaju

Evanelje Njegovo svima narodima. On je bio taj koji im je
proputio put. On je olakao njihovo preteko delo. Da im
nije pomagala boanska sila, nikada ne bi ni poelo irenje
hrianstva.
Dok su se tirani naoruavali protiv Crkve, dok su vojnici
pripremali svoje oruje, dok su narodne mase mahnitale
kao divlji oganj, dok su se rave navike svrstavale u bojne
redove, dok su se retoriari, bogatai, posednici, stareine
podizali, re Boija, jae i od plamena, pretvarala je u
pepeo trnje, istila je njive i sejala re propovedi. Neki od
vernika bacani su u tamnice, drugi slati u progonstvo, neki
kidani na komade. I premda su hriani susretani kao
opti zloinci, podnosei svaku vrstu kazne, sramoenja i
gonjenja, sve ih je vie prilazilo Crkvi. ta vie, ne samo da
novi vernici nisu gubili hrabrost od muenja koja su
gledali da podnose stariji, nego su postajali jo revnosniji.
Sami su trali, bez primoravanja, blagodarei svojim
muiteljima. Postajali su vatreniji u veri, gledajui potoke
krvi vernika.
Jesi li video neuporedivu silu Onoga koji je uinio sva ova
udesa? Kako je mogue da neko ne ali, podnosei tako
strana muenja? Meutim, oni su se radovali, veselili!
Ovo ispoveda, kao primer, sveti Evanelist Luka kako se
desilo sa Apostolima, "Vratie se od Sinedriona radujui se
to se udostojie da podnesu sramotu za Ime Njegovo"

(Dela Ap. 5, 41).

I dok neko ne moe da sazida ni jedan zid sa kamenom i
kreom kada je gonjen, Apostoli su sazidali Crkvu po celoj
Vaseljeni, podnosei gonjenja, tamnice, progonstva i
muenike smrti. I nisu je sazidali od kamena, nego od
dua, to je mnogo tea stvar. Jer nije isto da ozida jedan
zid ubeujui iskvarene due da promene nain ivota, da
napuste svoju demonsku maniju i da prate ivot vrline.
Ipak su to uspeli, jer su imali sa sobom nepobedivu silu
Gospoda, Koji je prorekao: "Sazidau Crkvu Svoju, i vrata
pakla nee je nadvladati" (Mt. 16, 18).
Zamisli koliko je gonitelja napadalo Crkvu i koliko su
stranih gonjenja podizali protiv Nje... Avgust, Tiberije,
Gaj, Neron, Vespazijan, Tit i svi njihovi naslednici do
Konstantina Velikog, svi su bili idolopoklonici. I svi neki
blae, neki surovije napadali su Crkvu. Napadali su je svi.
Iako poneki nije lino podizao gonjenje, ipak njihova
privezanost za idolopoklonstvo podsticala je na borbu
protiv Crkve one koji su hteli da im se udva
raju.
Pored svega toga zlonamerni planovi i napadi
idolopoklonika pokidani su kao paukove mree, razvejane
kao prah, iezle kao dim. Ali sve to su planirali protiv
Crkve, bivalo je povod da proizae velika korist za

hriane. Jer su stvorile itave horove muenika, koji

predstavljaju riznicu, stubove, kule Crkve.
Vidi li, dakle, udesno ispunjenje prorotva? Stvarno
"vrata pakla nisu je nadvladala". Na osnovu prolosti,
meutim, veruj i za budunost. I u budunosti niko nee
moi da pobedi Crkvu. Jer ako nisu uspeli da je srue kada
je brojala malo lanova, kad je njeno uenje izgledalo novo
i neobino, kada su toliki strani napadi i tako mnoga
gonjenja odasvud pokretana protiv Nje, mnogo vie nee
moi da joj naude sada, kada je zavladala celom
Vaseljenom, kada je ovladala svim narodima i kada je
istrebila rtvenike i idole, praznike i obrede, dim i smrad
skvernih rtava.
Kako su uspeli Apostoli da ostvare jedan tako veliki, jedan
tako vaan poduhvat, posle toliko prepreka? Sigurno
pomou boanske i nepobedive sile Onoga, Koji je
prorekao stvaranje i trijumf Crkve. Ovo niko ne moe da
porekne, sem ako je bezuman i potpuno nesposoban da
misli.

Preveo sa grkog, Episkop Artemije