TEORIJE BAZINOSTI: MIT O SAZNANJU KAO

GRAEVINI
ivan Lazovi
U prvom poglavlju izloio sam okvir u kojem se javlja potreba za epistemikim
opravdanjem, izdvojivi dva tradicionalna supstantivna problema, oba manifestovana u vidu
beskonanog regresa - nazvao sam ih problemima internalistikog regresa i regresa u
opravdavanju. Eskternalizam je savremen pristup u analizi epistemikog opravdanja (i
znanja), podstaknut pre svega potrebom da se otkloni opasnost od internalistikog regresa.1
Najzastupljeniji tradicionalni pokuaji da se rei problem regresa u opravdavanju mogu se
grupisati pod nazivom teorije bazinosti.
Zajednika obeleja teorija bazinosti su sledea: unutar skupa naih empirijskih
verovanja, K, postoji poseban podskup bazinih verovanja, B, u koji spadaju ona verovanja
iji epistemiki status je nezavisan od drugih verovanja i na kojima poiva opravdanost
ostalih verovanja iz skupa K.2 Regres koji teorije bazinosti nastoje da spree sutinski zavisi
od dve tradicionalne pretpostavke o karakteru ili strukturi opravdanja. Prva pretpostavka je da
epistemiko opravdanje ima izveden karakter ili inferencijalnu strukturu: kada je opravdano,
verovanje V svoju opravdanost duguje skupu verovanja V1...Vn iz kojih se odgovarajuim
postupkom (indukcijom, dedukcijom, ili pomou neke druge procedure) moe izvesti. Druga
pretpostavka je da verovanja V1...Vn mogu da poslue kao razlozi koji opravdavaju V jedino
ukoliko su i sama opravdana. Oigledno je da se svaki model epistemikog opravdanja koji
poiva na ovakvim pretpostavkama suoava sa pretnjom od beskonanog regresa. 3 U teorije
bazinosti ubrajam sve one teorije koje tvrde da ovaj model opravdanja ne vai za bazina
verovanja, uspostavljajui tako izmeu bazinih i ne-bazinih verovanja epistemiku
asimetriju o kojoj je bilo rei u prethodnom poglavlju.
Verzije teorije bazinosti se mogu razlikovati prema tome kako, u svetlu navedenih
pretpostavki koje su dovele do problema, objanjavaju neprimenljivost tog modela na bazina
verovanja. Verzije teorije koje u nazvati klasinim zadravaju drugu pretpostavku (da
verovanja koja slue za opravdavanje i sama moraju da budu opravdana), ali odstupaju od
jedinstvenog modela opravdanja istiui kako bazina verovanja svoje opravdanje ne duguju
drugim verovanjima; po svom sadraju, bazina verovanja su ili takva da se za njih moe rei
da su inherentno opravdana (nepogreiva, nesumnjiva, ili samo-oigledna), ili da su
opravdana nekim nedoksatikim stanjima (osetima ili opaajima) kod kojih se pitanje
1

Iako se obino ilustruje u okviru internalistiki shvaenog opravdanja, regres za koji teorije bazinosti
pokuavaju da pronawu reenje ne zavisi sutinski od internalistikog uslova da subjekt mora imati uvid u
razloge koji opravdavaju njegovo verovanje. Neko mo\e zastupati gledite da nije neophodno da sam subjekt
ima opravdanje za izvesno verovanje, ali je neophodno da neki lanovi zajednice imaju to opravdanje. Na
primer, mogu verovati da je E=mc2 iako nisam u stanju da to doka\em, dokle god postoje lanovi moje
zajednice koji su to u stanju (ili su ve dokazali). Problem regresa se tu jo uvek postavxa, jer se od drugih
mo\e zahtevati da imaju opravdanje za svoja verovanja.
Ova obele\ja teorije bazinosti mogu se (to se esto i ini) formulisati i s obzirom na skup iskaza, tako to
se unutar skupa empirijskih iskaza izdvaja podskup bazinih iskaza. Inspiracija za ovakvu predstavu o
empirijskom znanju - kao nekakvoj grawevini koja mora da poiva na vrstim temexima - potie jo iz
Euklidovog aksiomatskog ili iz novijeg logiko-matematikog modela: ideal je bio da se sve nae znanje
predstavi kao skup istina (po svom statusu slinih teoremama) koje se u skladu sa odgovarajuim pravilima
izvowenja mogu izvesti iz izvesnog broja osnovnih istina (po svom statusu slinih aksiomama).
S obzirom na to, razume se, najjednostavniji nain da se regres otkloni bio bi da se odbaci pretpostavka koja
je do pretnje regresom i dovela - koncepcija opravdanja kao inferencijalnog. Takvo reenje, koje otvara
prostor za uvowenje nekog drugog modela opravdanja, najee zavrava u nekom obliku koherentizma.
Koherentizmom emo se vie baviti u sledeem poglavxu.

ivan Lazovi
opravdanja ne postavlja. Prema tome, klasine verzije teorije bazinosti bazinim
verovanjima daju epis-temoloki prioritet u korpusu naeg empirijskog znanja i, parale-lno
asimetriji izmeu bazinih i ne-bazinih verovanja, uspostavljaju razliku izmeu dva tipa
opravdanja. Unutar klasinih verzija daljnje razlike nastaju oko toga koja verovanja i zato se
ubrajaju u bazina i oko toga kako se tano shvata odnos izmeu bazinih i ne-bazinih
verovanja.
Nasuprot klasinim, verzije teorije bazinosti koje u nazvati ne-klasinim zadravaju
jedinstven tip opravdanja, s tim to njegovu primenljivost ograniavaju samo na ona
verovanja koja je uopte potrebno opravdati, dok bazina verovanja definiu kao ona za koja
nije potrebno nikakvo opravdanje. Asimetrija izmeu bazinih i ne-bazinih verovanja ostaje,
odbacuje se samo pretpostavka da jedino opravdana verovanja mogu posluiti za opravdanje
drugih verovanja.
Klasine verzije teorije bazinosti su starog datuma; one su bile podjednako zastupane i
u empiristikoj i u racionalistikoj tradiciji, a od novijih imena zastupali su ih Rasel (Russell),
Luis (Leis), lik, Karnap, Rajhenbah (Reichenbach), Ejer, Folej (Foley) 4 i mnogi drugi. Neklasine verzije (koje se inae esto nazivaju kontekstualizmom) su uglavnom novijeg
datuma. Neke osnovne ideje prisutne su u amerikom pragmatizmu, u izvesnoj meri kod
Popera (Popper), Gudmana (Goodman), Ostina, a najprepoznatljiviji oblik dobile su kod
Vitgentajna; u poslednje vreme po takvom pristupu najpoznatiji su Rorti, Vilijams i Enis.5
Za teorije bazinosti nije, dakle, sporno da veinu naih verovanja opravdavamo
pozivajui se na druga verovanja koja smo ve opravdali. Klasinim i ne-klasinim verzijama
teorije zajedniko je uverenje da proces opravdanja ipak ima kraja, da se on zavrava kod
verovanja koja vie ne moramo opravdavati pozivanjem na neka druga (daljnja) verovanja.
Bazina verovanja nam slue kao polazite u opravdavanju ostalih naih verovanja. Ili, za one
koji vie vole slikovitije metafore, nakon jedne racionalne rekonstrukcije itavo nae
empirijsko saznanje moe se predstaviti u vidu nekakve graevine (najomiljenija je slika
piramide) koja poiva na bazinim verovanjima kao manje-vie vrstoj osnovi sa koje se
navie, do viih nivoa, uzdiemo putem odgovarajuih (obino induktivnih) procedura
izvoenja. Bez takvog oslonca - veruje se - naa graevina bi ostala da visi u vazduhu,
naoj ukupnoj slici o svetu koji nas okruuje pretio bi potpuni raspad.
Ova slika je zaista stara, a posebno je dola do izraaja u empiristikoj tradiciji sa
ubeenjem da osnovni sastavni delovi saznanja (prema tradicionalnom empirizmu, to su ideje
ili pojmovi, prema novijem, to su verovanja ili iskazi) svoj sadraj dobijaju neposredno iz
iskustva. Kvajn ju je uoio u njenom redukcionistikom obliju, u elji empirista da sve nae
empirijsko znanje svedu na znanje o neposrednom iskustvu. Detalji te slike su sledei. Sve
saznanje poinje sa iskustvom, tanije sa opaajnim iskustvom, i u njemu mora nai svoju
potvrdu. Naa verovanja imaju empirijski sadraj samo ukoliko se mogu empirijski potvrditi
ili opovrgnuti. Najoptija verovanja potvrujemo ili opovrgavamo manje optim i konkretnim
verovanjima o svetu, ali se taj proces empirijske verifikacije negde mora zaustaviti ukoliko
elimo da izbegnemo regres ili da izaemo iz kruga svojih verovanja; drugim reima, u
aktivnosti empirijske verifikacije moramo doi do verovanja koja potvrujemo ili
opovrgavamo ne nekim drugim verovanjima, nego neim to je u najtenjoj vezi sa
stvarnou, a to moe biti samo nae neposredno iskustvo o spoljanjem svetu. Ili, reeno
4

Russell, B., Human Knowledge: Its Scope and Limits; Schlick, M., Allgemeine Erkenntnislehre; Carnap, R.,
Der Logische Aufbau der Welt; Lewis, C. I., An Analisys of Knowledge and Valuation; Reichenbach, H.,
Experience and Prediction; Ayer, A. J., The Foundations of Empirical Knowledge; Foley, R., The Theory of
Epistemic Rationality.
Austin, J. L., Sense and Sensibilia; Poper, K., Logika naunog otkria; Goodman, N., The Structure of
Appearance; Wittgenstein, L., On Certainty; Rorty, R., Philosophy and the Mirror of Nature; Williams, M.,
Groundless Belief; Annis, D., A Contextualist Theory of Epistemic Justification.

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

reima prepoznatljivim za logiki empirizam, ako veinu naih empirijskih iskaza
verifikujemo posredno, preko drugih iskaza kao njihovih posledica, onda moraju postojati
iskazi koje verifikuje-mo neposredno, pozivajui se na injenice; ti iskazi bi predstavljali
terminus procesa verifikacije. Zato su najprihvatljiviji kandidati za bazina verovanja
(polazite i krajnjeg sudiju u opravdavanju empirijskih verovanja) ona naa verovanja koja se
tiu sadraja naeg neposrednog iskustva o svetu. U dopunjenom obliku, prepoznatljivom za
klasine verzije teorije bazinosti, ovu predstavu o naem znanju Ejer je formulisao na
sledei nain:
... pretpostavljeno je da moraju postojati neki iskazi koji su takvi da uvianje njihove
istinitosti daje prirodnu zavrnu taku bilo kojem procesu empirijske verifikacije; i
iskazi koji opisuju trenutne sadraje iskustva izdvojeni su kao najprihvatljiviji
kandidati. Razlog zbog kojeg su oni toliko osobeni jeste u tome to su, smatra se, jedino
oni direktno i konkluzivno proverljivi; od iskaza koji imaju deskriptivni sadraj jedino
oni nisu podloni bilo kojim daljnjim proverama. Kada bi bili podloni daljnjim
proverama, proces verifikacije se ne bi sa njima zavravao. Ali, gde bi se onda mogao
zavravati? Tako su ovi iskustveni sudovi, kako ih moemo nazvati, uzeti kao bazini
zbog toga to se smatralo da su nepogreivi.6
(I) KLASINE VERZIJE TEORIJE BAZINOSTI: |elja da se zaustavi regres u
opravdavanju tako to bi se naem empirijskom saznanju pronala neka vrsta osnova, neko
polazite, samo je neposredan motiv kojim se rukovode epistemolozi skloni teorijama
bazinosti. U klasinim verzijama teorije bazinosti prisutna su i dodatna dva motiva koja su
odigrala moda jo znaajniju ulogu u profilisanju tih stanovita.
Prvi od ta dva dodatna motiva u vezi je sa injenicom da je predmet analize empirijsko
znanje. Ovaj motiv moemo zapaziti u sledeem Luisovim razmiljanju:
Empirijska istina ne moe biti saznata drugaije osim, na kraju krajeva, putem onoga
to nam daju naa ula ... Nae empirijsko znanje izdie se kao jedna graevina
izuzetne sloenosti, iji delovi su veinom uvreni u onoj meri u kojoj se uzajamno
podravaju, ali svi oni poivaju u osnovi na neposrednim izvetajima koji nam daju
ula. Kada ne bi bilo nekih iskaza, ili pre neeg to je dostupno uvidu i to se moe
iskazati, i ija istinitost je odreena datim iskustvom i nikako drugaije, ne bi bilo ni
ne-analitikih tvrenja ija istinitost bi se bilo kako mogla utvrditi, pa samim tim ni
takve stvari kao to je empirijsko znanje.7
Osnovna ideja je da ako hoemo da se nae znanje odnosi na stvarni svet, onda ne moe biti
sasvim arbitrarno od kojih emo verovanja poi u opravdavanju, ili kakvu osnovu e saznanje
imati; osnova bi morala biti takva da je osigurana potrebna veza izmeu saznanja i stvarnosti.
Empiristiko je uverenje da se potrebna veza uspostavlja upravo preko bazinih verovanja;
prema Luisovoj interpretaciji (koja svakako nije jedina mogua), bazina verovanja se odnose
na neke neposredne injenice naeg ulnog iskustva koje nam otkriva kvalitativne aspekte
predmeta opaanja. Uopteno govorei, opaanje je saznajni proces pomou kojeg dobijamo
najneposrednije informacije o stvarnosti, tako da bi svoju krajnju potvrdu saznanje moralo da
ima u opaajnom iskustvu. Mesto opaanja u saznanju objanjava zato klasine verzije
poseban znaaj u opravdanju uglavnom daju opaajnim verovanjima. Naravno, jo uvek je
otvoreno pitanje da li su ba uobiajena opaajna verovanja (shvaena kao verovanja o
fizikim objektima i njihovim osobinama) bazina u onom smislu koji je potreban teoriji
bazinosti, ali je bar izgledalo nesumnjivo da bi eventualna bazina verovanja morala imati
nekakve veze sa opaajnim iskustvom kao dodirnom takom izmeu saznanja i stvarnosti.
Da je jedan od motiva u traganju za bazinim verovanjima u stvari traganje za
empirijskom osnovom saznanja, za verovanjima koja e ujedno predstavljati najneposredniju
6
7

Ayer, A. J., The Problem of Knowledge, p. 54.

Lewis, C. I., An Analisys of Knowledge and Valuation, pp. 171-2.

ivan Lazovi
sponu izmeu naeg saznanja i stvarnosti na koju se ono odnosi, najoiglednije svedoi stav
Morisa lika u ve pominjanoj polemici sa Nojratom.8 Nojrat o naem empirijskom znanju i
nauci kao njegovom najviem izrazu govori kao o sistemu iskaza,9 ali se njegovi stavovi zahvaljujui injenici da upotrebljeni iskazi izraavaju verovanja - mogu preneti i na
verovanja. Videli smo da Nojrat porie da u tom sistemu iskaza, ili u skupu naih verovanja o
svetu, postoji bilo kakva epistemika asimetrija. Drugim reima, on porie da je za saznanje
neophodna nekakva apsolutna osnova predstavljena u vidu verovanja koja bi u odnosu na
ostala verovanja imala nekakav epistemiki prioritet. Umesto modela opravdanja svojstvenog
klasinim teorijama bazinosti, on predlae koherentistiki mo-del:10 verovanje je opravdano
ne zahvaljujui razlozima koji se na kraju svode na neka bazina verovanja, nego
zahvaljujui tome to je u kohe-renciji sa sistemom verovanja u kojem je sadrano. U
ovakvom shvatanju opravdanja (i istine) nema ni rei o poreenju sa stvarnou ili
injenicama; sve se odvija u krugu naih verovanja o svetu, koja nastojimo da uinimo to
koherentnijim i sadrajnijim.11
Videli smo da je spor izmeu lika i Nojrata bio je voen oko protokol-reenica, za koje
je Karnap prvo smatrao da izraavaju bazine iskaze ili bazina verovanja. Kritikujui ideju o
protokol-reenicama, Nojrat je pokazao da unutar sistema iskaza iskazi izraeni protokolreenicama imaju isti logiki status kao i svi ostali iskazi: predstavljaju hipoteze koje je
potrebno potvrditi ili opovrgnuti, koje su podlone pogreci i reviziji (preispitivanju), tako da
ne mogu sainjavati traenu konanu i apsolutno pouzdanu osnovu saznanja. Provera svakog
iskaza odvija se iskljuivo u svetlu drugih prihvaenih iskaza, i nema nikakvih nezavisnih
injenica na koje bismo se mogli pozvati u razreavanju epistemolokog spora. Jedna od
posledica ovakve Nojratove analize statusa protokol-reenica bila je sledea: u
epistemolokom pogledu, potpuno je arbitrarno koje emo protokol-reenice smatrati
istinitim i shvatiti ih kao polazite i krajnjeg sudiju u opravdanju (vano je samo da uvek
imamo precizno odreen sistem ili skup iskaza iju koherentnost emo procenjivati).
lik ukazuje na neprihvatljivost ove posledice, odnosno na to da bi Nojratov
koherentizam u opravdavanje uneo arbitrarnost koja je pogubna po empirijski karakter
znanja. Predloeni kriterijum opravdanja - provera verovanja u svetlu drugih, prihvaenih
verovanja - ne postavlja nikakvo ogranienje u pogledu polazita u opravdanju, odnosno,
nikakve garancije da e se nai iskazi (verovanja) odnositi na stvarni, a ne na neki imaginarni
svet. Kada ne bi bilo verovanja koja bi bila u neposrednoj vezi sa injenicama i koja bi ih na
neki nain neposredno predstavljala, nae saznanje bi izgubilo vezu sa stvarnou. Jer, ako je
8
9

10

11

Videti prethodno poglavxe.

Nojrat u tome sledi Karnapovu sugestiju da je - radi izbegavanja metafizikih neodumica na koje su logiki
empiristi bili preosetxivi - umesto materijalnog naina govora boxe izabrati formalni, pa umesto o
potvrwivanju verovanja iskustvom ili injenicama govoriti o iskazima i njihovoj proveri unutar sistema
iskaza. Materijalni nain govora, koji istini predstavxa kao relaciju odgovaranja naih iskaza stvarnosti ili
injenicama, sugerie realizam i ideju o apsolutnoj istini, to je za Karnapa i posebno Nojrata bilo
neprihvatxivo; oni su o istini govorili pre formalno, kao o dovoxnom podudaranju ili saglasnosti izmewu
priznatih polaznih iskaza (protokol-reenica) i logikih konsekvenci koje slede iz njih i drugih ve priznatih
iskaza.
U njegovom uenju, koherencija je i kriterijum epistemike opravdanosti i kriterijum istinitosti, to ne mora
biti u nu\noj vezi. Takowe, teorija bazinosti sama po sebi ne mora da iskxuuje koherentistike standarde.
Mnogi branioci te teorije (}izolm, Rasel, Luis) doputaju takve standarde, priznajui da epistemiki status
nekog verovanja biva unaprewen time to je ono lan skupa koherentnih verovanja. Ono to njihovo
stanovite jo uvek ini teorijom bazinosti jeste teza da se u samom poetku verovanja razlikuju po svom
epistemikom statusu; koherencija kasnije ulazi u igru.
Sam Nojrat, kao i ostali koherentisti, smatra da je ideja o porewenju verovanja ili iskaza sa injenicama
besmislena: ne mo\emo joj dati precizan smisao zato to se ne vidi kako bismo uopte mogli da se
postavimo na neko stanovite izvan kruga naih verovanja (iskaza) i procenimo da li ona odgovaraju
stvarnosti; naprosto nemamo pristup stvarnosti osim kroz naa verovanja o njoj.

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

jedini kriterijum koherencija unutar sistema iskaza ili verovanja, onda ne bismo imali
nikakav nezavisan epistemoloki razlog da se pri pojavi neke protokol-reenice koja je u
sukobu sa sistemom prihvaenih iskaza ne odreknemo iskaza izraenog tom reenicom i tako
sauvamo koherentnost naeg sistema. 12 U takvim situacijama mi po pravilu postupamo
drugaije, jer smo daleko manje (ili veoma retko) skloni da radi ouvanja koherentnosti
sistema odbacujemo ili revidiramo verovanja za koja pretpostavljamo da se tiu neposredno
opaene stvarnosti. To pokazuje da na prvenstveni cilj u saznanju nije koherencija nego
empirijska istinitost naih verovanja.
Arbitrarnost u tome od kojih emo verovanja poi u opravdavanju ostalih bi, prema
likovom miljenju, u potpunosti ugrozila nau uobiajenu predstavu o istini i saznanju. Da
bismo osigurali empirijsku zasnovanost naeg znanja, njegovu vezu sa stvarnim svetom, na
izbor bazinih verovanja ne bi smeo da bude arbitraran!13 Jedino pod tim uslovom na govor
o istini ima smisla: kada za neki empirijski iskaz tvrdimo da je istinit (ili laan),
podrazumevamo da je istinit (ili laan) u odnosu na svet u kojem ivimo, i s obzirom na to
njegova istinitost (ili lanost) bi trebalo da je odreena ne-jezikom stvarnou, a ne
koherencijom sa ostalim iskazima koje prihvatamo.
Sam lik je tvrdio da se za istinu i znanje zahteva slaganje sa jednom posebnom klasom
iskaza koji uopte nisu arbitrarno izabrani, i da su to iskazi koji izraavaju injenice
neposrednog opaanja. 14 Takve iskaze lik naziva konstatacijama (Konstatierungen),
shvatajui ih kao neposredne izvetaje o kvalitativnom sadraju trenutnog subjektovog
iskustva: Ovde sada okruglo crveno. On priznaje ono na emu su Karnap i Nojrat
insistirali, da se verifikacija odvija samo unutar kruga iskaza, ali u konstatacijama nalazi izraz
za verovanja koja su u posebnom, neposrednom odnosu prema injenicama (injenicama
neposrednog iskustva) i koja uopte ne moramo da proveravamo jer je taj odnos takav da im
garantuje istinitost. Neposredan odnos i ogranienost na ono to je subjektu u tom trenutku
dato obezbeuje konstatacijama epistemoloki povlaen status i ini ih apsolutno
pouzdanom osnovom saznanja. Teite njihove uloge nije u tome da sa njima (vremenski)
zapoinje saznanja; u tom pogledu konstatacije su beskorisne jer su prolaznog karaktera i
ograniene su na trenutak. NJihov znaaj se ogleda u tome to su one zavrne take procesa
verifikacije. One su apsolutno utvrena taka saznanja u ovom finalnom smislu, u smislu u
kojem saznanja (koja uvek imaju oblik hipoteza) izlaze pred njih kao pred krajnjeg sudiju.15
Zato lik smatra da su konstatacije apsolutno pouzdane? Kod analitikih iskaza, ija
istinitost je osigurana znaenjem upotreb-ljenih rei, razumevanje znaenja je istovremeno i
proces verifikacije. Kod sintetikih to nije sluaj, poto verifikacija zahteva pozivanje na
iskustvo. lik tvrdi da ova podela ne obuhvata konstatacije: kao to vidimo iz njihove
formulacije (Ovde sada okruglo crveno), zajedniki im je demonstrativni element koji
preuzima na sebe ulogu gesta pokazivanja (ostenzije), a pravilo njihove upotrebe obezbeuje
da je javljanje odgovarajueg iskustva preduslov korektnog izricanja iskaza. Da bismo
razumeli konstatacije, moramo se pozvati na stvarnost koju opisuju (kvalitativni sadraj
trenutnih ulnih iskustava). Drugim reima, znaenje konstatacija moemo shvatiti jedino
kroz uporeivanje sa injenicama, ime upravo sprovodimo postupak veri-fikacije. Zato su
one sline analitikim iskazima (razumevanje znaenja je ujedno in verifikacije), ali i
12

13

14
15

Ovu posledicu prihvataju konvencionalisti kao to su Dijem i Poenkare; Kvajn je, iako njome impresioniran,
neto oprezniji.
Naravno, Nojrat i ostali koherentisti nisu potpuno ignorisali zahtev za nearbitrarnim polazitem; oni su samo
tu nearbitrarnost tumaili na drugaiji nain, ne u epistemolokim, nego u nekim drugim (najee
socijalno-kulturnim) terminima.
Schlick, M., The Foundations of Empirical Knowledge, p. 419.
Nauka ne poiva na njima nego vodi do njih, i oni pokazuju da je ona vodila ispravnim putem. Oni su
zaista apsolutno utvrwene take; radujemo se kada ih dosegnemo, ak i ako ne mo\emo na njima stajati.,
Ibid., p. 426.

ivan Lazovi
sintetikim (uporeivanje sa injenicama je prisutno); ono to ih ini posebnim jeste to to se
shvatanje njihovog znaenja podudara sa utvrivanjem njihove istinitosti:
%Znaenje jedne konstatacije% mogu da shvatim jedino tako i to u da je, i jedino
kada je, uporedim sa injenicama, vrei tako proces koji je nuan za verifikaciju svih
sintetikih iskaza... NJihovo znaenje shvatam istog trenutka kada uviam da su
istiniti. Kada se radi o njoj %konstataciji%, besmisleno je pitati da li sam se moda
prevario u pogledu njene istinitosti kao i kada se radi o tautologiji.16
Po tome se razlikuju konstatacija tipa Ovde sada crveno i protokol-reenica Moris je u
tom i tom trenutku na tom i tom mestu opazio plavo. lik se slae sa Nojratom da su ovakvi
protokoli uvek hipotetikog karaktera i podloni preispitivanju; oni govore o tome ta je neko
u nekom trenutku i na nekom mestu opazio, dok se konsta-tacije strogo govorei ne mogu ni
izrei ni napisati, jer bi upotrebljeni demonstrativi izgubili svoje prvobitno znaenje. Konstatacije su, po pretpostavci, potpuno vezane za trenutak u kojem subjekt ima neposredan uvid u
injenice koje ih ine istinitim. Pitanja koja ostaju i kojima u se neto kasnije vratiti jesu da
li takva trenutna, prolazna i u striktnom smislu neizreciva verovanja, kakva su izraena u
konstatacijama, uopte mogu da poslue kao bazina, i da li je neposredan uvid koji subjekt
ima u kvalitativne sadraje svog iskustva takav da obezbeuje apsolutnu pouzdanost
konstatacijama.
Drugi motiv koji je u pozadini klasinih teorija bazinosti jeste motiv za izvesnou. Ovaj
motiv obeleava dugu filozofsku tradiciju koja see unazad moda sve do Platona. Ipak, on je
posebno uoljiv u Dekartovoj epistemologiji, zbog ega se esto i naziva kartezijanskim
motivom. Ostin ga prikazuje na sledei nain, govorei o preovlaujuem pristupu u teoriji
saznanja:
Jezgrovito reeno, to %tradicionalno% uenje o znanju, empirijskom znanju, jeste
da ono ima osnovu. Ono predstavlja jednu graevinu do ijih viih spratova dolazimo
zakljuivanjem, dok su u njenoj osnovi datosti na kojima takvo zakljuivanje poiva. ...
Nevolja je, pak, to takvo zakljuivanje moe biti pogreno; kad god zakoraimo
navie, moemo da napravimo pogrean korak. Dakle - nastavlja ovo uenje - nain na
koji moemo da uoimo vie spratove graevine znanja jeste da se zapitamo da li je
mogue pogreiti, postoji li neto u ta se moe posumnjati; ako je odgovor Da, onda
nismo u osnovi graevine. I obrnuto, za datosti e biti karakteristino da se u njih ne
moe sumnjati, da nikakva pogreka nije mogua. Zato da bi se pronali ovi podaci, ova
osnova, tragajte za onim to je nepogreivo.17
Paljiviji pogled na klasine verzije teorije o bazinim verovanjima otkriva da su njihova
nastojanja u potrazi za osnovom saznanja u stvari proistekla iz jedne preutne ili otvoreno
ispoljene potrebe da se predupredi radikalni skepticizam. Dekartova epistemologija je i za to
najbolji primer, ali je ta potreba prisutna i kod veine novijih epistemologa koji su zastupali
analizu epistemikog opravdanja kakvu opisuje Ostin.18 Za sve njih cilj nije bio nai samo
osnovu u faktikom ili genetikom smislu, verovanja u kojima nae znanje ima stvarni
poetak; kao daleko vanijom nametala sa potraga za vrstim i ak apsolutno pouzdanim
temeljom naeg empirijskog saznanja. Ovo drugo je izgledalo mnogo vanijim upravo radi
otklanjanja onih skeptikih argumenata koji ugroavaju nau pretpostavku o postojanju
spoljanjeg sveta, a sa njom i pretpostavku o verodostojnosti celokupnog naeg empirijskog
znanja. Naime, ako bi se pronala bazina verovanja koja imaju empirijski sadraj i uz to su
jo apsolutno pouzdana, time ne samo da bi bila osigurana veza izmeu saznanja i stvarnosti,
nego bi bila zajamena i verodostojnost naeg saznanja. Za kartezijanski nadahnutu
epistemologiju zaista je izgledalo da ukoliko ne bismo imali neka saznanja koja bi bila
16
17
18

Ibid., pp. 428-9.

Austin, J.L., Sense and Sensibilia, p. 105.
Sam Ostin ima u vidu Ejera, ije uenje o ulnim podacima kritikuje u navedenoj knjizi.

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

sasvim imuna na sumnju, onda ne bismo mogli pretendovati ni na kakvo saznanje; kao da ako
ne bi postojalo neto u ta bismo mogli da budemo apsolutno sigurni, ne bi preostalo nita u
ta bismo mogli biti iole sigurni.
Naravno, sa ovakvim formulacijama jo uvek smo u domenu meta-fora. Pokuaj da se
motiv za izvesnou potkrepi izvesnim argumentom nalazimo kod jednog od najpoznatijih
novijih zastupnika klasine verzije teorije bazinosti, K. I. Luisa (C. I. Leis). 19
Pretpostavljajui inferencijalni model opravdanja, u kojem se relacija opravdanja izmeu
razloga i verovanja predstavlja kao relacija izmeu premisa i zakljuka, on formulie uveni
stav da ukoliko neto nije izvesno, nita ne moe biti ak ni verovatno.20 Luis u stvari
polazi od elementarnih principa logike verovatnoe po kojima se verovatnoa nekog iskaza
definie u odnosu na skup drugih iskaza koji sainjavaju evidenciju u prilog istinitosti tog
iskaza. Recimo da govorimo o verovatnoi iskaza h; verovatnoa tog iskaza nije njegovo
inherentno svojstvo oblika P(h), nego je relaciono svojstvo koje predstavljamo u obliku
P(h%e), to znai da o verovatnoi iskaza h moramo govoriti u odnosu na neku evidenciju e.
Verovatnoa h u odnosu na evidenciju e kree se u rasponu od 0 do 1; ako je P(h%e)=0, h je
(s obzirom na e) sigurno lano, a ako je P(h%e)=1, h je (opet s obzirom na e) sigurno istinito.
Ovi principi su u osnovi Luisovog argumenta. Jer, pitajui se za verovatnou iskaza h u
odnosu na evidenciju e, u tom trenutku pretpostavljamo e kao izvesno, zanemarujui
verovatnou iskaza koji sainjavaju e, odnosno mogunost da su svi oni, ili neki od njih,
pogreni. Meutim, ini se da je sa stanovita opravdanja to nedopustivio; moramo se zapitati
kakav je epistemiki status svedoanstva e. Principi logike verovatnoe obavezuju nas da
verovatnou e procenjujemo u svetlu daljnjeg svedoanstva e, to oigledno preti da nas
uvue u regres sasvim nalik regresu u opravdavanju. Suoen sa tom opasnou, Luis tvrdi da
ukoliko ne doemo do evidencije en koja se pokazuje kao apsolutno izvesna (ija je
verovatnoa 1), neemo moi da zasnujemo ni ostale verovatnoe. Izgleda kao da bez jedne
potpuno neproblematine osnove neemo moi da procenjujemo verovatnou ostalih iskaza.
Ili, ako se tome d vie kartezijanski ton, poto kod svakog iskaza ija je verovatnoa manja
od 1 to u stvari znai da postoji izvesna (ma koliko neznatna) mogunost da je laan - to bi
skeptiku (kako ga Dekart zamilja) bilo dovoljno da formulie razlog za sumnju - onda
moramo nai iskaze ija je verovatnoa jednaka 1, kod kojih nee postojati ni najmanji
izgledi na sumnju, kako bismo na njima mogli izgraditi zgradu naeg empirijskog znanja.
Luisov argument nije sasvim dosledan. Jer, da bi se odnos verovatnoe izmeu iskaza
zavrio u apsolutno izvesnim iskazima, potrebno je da je verovatnoa tih iskaza njihovo
inherentno svojstvo, da oni sami po sebi, a ne u odnosu na neke daljnje iskaze, imaju
verovatnou 1. Time se, meutim, odstupa od polaznih principa logike verovatnoe; ono to
je ranije definisano kao relaciona verovatnoa na kraju se zavrava u apsolutnoj verovatnoi.
(Slina vrsta nedoslednosti uoljiva je u optoj formulaciji klasinih verzija teorije bazinosti,
koje polaze od jednog relacionog modela opravdanja, da bi na kraju, nastojei da izbegnu
regres, od takvog modela odustale kod bazinih verovanja kao, po pretpostavci, inherentno
opravdanih. 21 ) Jo jedan nain da se argument neutralie je da se ospori neophodnost
apsolutno izvesnih polaznih iskaza. Nije oigledno da nas principi logike verovatnoe
obavezuju na polazne iskaze ija je verovatnoa 1; polaznim iskazima moemo da pripiemo
izvesnu poetnu (inicijalnu) verovatnou.22
19

20
21

22

Luisova verzija je naglaeno fenomenalistika, kao i kasnija Ejerova. (Cf., Lewis, C. I., Mind and the World
Order, i An Analysis of Knowledge and Valuation).
Lewis, C. I., An Analisys of Knowledge and Valuation, p. 176.
Nedoslednost u pogledu verovatnoe mo\e se tehniki otkloniti definisanjem apsolutne verovatnoe pomou
relativne: neki iskaz ima apsolutnu verovatnou u odnosu na tautologiju koja je logiki istinita: P(h) =
P(h%nj _ nj). Ipak, ovakvo reenje je ad hoc.
Ovako su Luisov argument kritikovali Rajhenbah (Reichenbach, H., Are Phenomenal Reports Absolutely
Certain) i Gudman (Goodman, N., Sense and Certainty).

ivan Lazovi
Pozivanje na potrebu da se otkloni radikalni skepticizam (De-kart) ili na principe logike
verovatnoe (Luis) predstavlja pokuaj da se opravda motiv za izvesnou. Ipak, ovom
motivu takvo opravdanje moda nije ni neophodno: ako ve polazimo od predstave o
saznanju kao graevini koja mora da poiva na izvesnim temeljima, moda je, upravo iz
epistemolokih razloga, samo po sebi poeljno da ta grae-vina poiva na to vrim (u
epistemolokom smislu) temeljima, pa ako je tako, onda je iz razumljivih razloga
najpoeljnije da su temelji apsolutno vrsti i pouzdani. Zbog toga je kod veine predstavnika
klasine teorije bazinosti izraeno uverenje da se bazina verovanja moraju odlikovati
nekim svojstvom koje ih nedvosmisleno ini epistemoloki prioritetnim u odnosu na ostala
verovanja.
Koja bi onda verovanja mogla da poslue kao bazina? Imajui u vidu da se bavimo
empirijskim znanjem, kao prvi kandidati nameu se uobiajena opaajna verovanja,
verovanja o stanjima stvari i objektima koje opaamo svugde okolo nas: Ovaj papir je beo,
Ono drvo je visoko, itd. Ova verovanja o fizikim objektima i njihovim opaljivim
osobinama bi naizgled mogla da poslue kao traeni terminus procesa verifikacije, ili kao
polazna taka u opravdavanju ostalih naih manje ili vie optih verovanja o spoljanjem
svetu, kao to su verovanja da papir gori, ili da drvo spada u biljke. Prepreka da se ona shvate
kao bazina ne bi bilo to to ih zasnivamo na sadraju naeg opaanja, tanije, na naim
osetima, poto se od bazinih verovanja iziskuje samo to da nisu opravdana nekim daljnjim
verovanjima, ne i to da nisu opravdana nekim drugim, ne-doksatikim stanjima.
Kao kandidati za bazina verovanja, uobiajena opaajna verovanja sasvim
zadovoljavaju prvi od navedena dva motiva, zato to oigledno predstavljaju dodirnu taku
izmeu saznanja i stvarnosti. Kao pola-zite ona uopte ne bi bila arbitrarna, jer nastaju kao
rezultat izvesnih uzronih procesa - ako u normalnim okolnostima, pri dnev-nom osvetljenju,
na nekoliko koraka i na otvorenom prostoru pred nama stoji slon u kojeg gledamo irom
otvorenih oiju, to to vidimo slona nikako ne moe biti stvar nekog naeg izbora ili odluke.
Meutim, s obzirom na drugi motiv, motiv za izvesnou, opaajna verovanja o fizikim
objektima nisu pogodni kandidati za bazina verovanja: standardni skeptiki argumenti kao
to su argumenti koji se pozivaju na mogunost obmane, halucinacije, sna ili situacije tipa
Dekartovog Zlog demona, pokazuju da su to verovanja za koja nikada ne moemo biti
potpuno sigurni da su istinita. Ovi skeptiki argumenti polaze od toga da uobiajena opaajna
verovanja prihvatamo na osnovu svedoanstva koja nam pruaju ula, odnosno na osnovu
sadraja naeg opaajnog iskustva (osetima), ali dodaju da se esto deava (kao u sluaju sna
ili halucinacije) da imamo uverljivo opaajno iskustvo koje bi u normalnim okolnostima
opravdavalo odgovarajue opaajno verovanje o nekom spoljanjem objektu a da taj objekt ili
nije onakav kakav nam se u svetlu tog iskustva ini da je, ili uopte ne postoji. S obzirom da
je, gledano iz subjektivne perspektive, naj-merodavnije svedoanstvo na koje se neko moe
osloniti prilikom prihvatanja takvih opaajnih verovanja upravo njegovo opaajno iskus-tvo, i
s obzirom na to da je (kao to skeptikovi primeri pokazuju) to iskustvo kvalitativno istovetno
u situacijama u kojima je verodostojno i u situacijama u kojima je obmanjujue, ta osoba
nee imati nikakav pouzdan kriterijum na osnovu kojeg e moi da utvrdi da li je u nekom
konkretnom sluaju njeno opaajno iskustvo verodostojno ili nije. Mogunosti obmane,
halucinacije, sna ili Zlog demona uvek su u igri; to su alternative koje nikada ne moemo
iskljuiti ma kakvo opaajno iskustvo imali, poto je sa svakim takvim iskustvom saglasna i
bilo koja od tih alternativa. Dok sada sedim u svojoj radnoj sobi, za svojim radnim stolom
(istina ne pored kamina) i ispisujem rei po belom listu hartije, niz svojih verovanja o
okolnim objektima zasnivam na svedoanstvu svojih ula; ali, primetio bi skeptik, ni u ta od
toga ne mogu biti potpuno siguran, zato to je sasvim mogue da su sva moja iskustva u
stvari deo nekog mog veoma realistinog sna, ili da sam rtva obmane od strane Zlog

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

demona. Usled toga moja uobiajena opaajna verovanja, interpretirana kao verovanja o
fizikim objektima i njihovim opaljivim osobinama, ne mogu biti apsolutno pouzdana.
Epistemolozi se nisu zadovoljili ovim negativnim rezultatom ve su se zapitali ta je to
to ovakva verovanja spreava da budu apsolutno pouzdana? Objanjenje je pronaeno u
tome to njihov sadraj prevazilazi svedoanstvo kojim subjekt raspolae, u tome to se ona
proteu izvan onoga to je subjektu u iskustvu neposredno dostupno. 23 Drugim reima,
problem sa naim verovanjima u iskaze kojima se neto tvrdi o fizikim objektima je u tome
to ovakvi iskazi impliciraju nezavisno postojanje fizikih objekata za koje, kao to pokazuju
primeri sna ili potpunih obmana, u svom iskustvu nikada ne moemo imati pouzdan znak.
Kada, recimo, imam iskustvo koje mogu opisati reima Vidim ogromnu etvorononu
ivotinju koja ima dugaku surlu, kljove i velike klempave ui, i kada znam da su te osobine
karakteristine za slona, ovo moje iskustvo ne moe u potpunosti da opravda verovanje da je
predamnom slon, zato to isto iskustvo mogu, kao u skeptikim scenarijima, imati i onda
kada slona nema. I poto verovanja o fizikim objektima i njihovim osobinama iz tog razloga
ne mogu biti apsolutno izvesna, epistemolozi su se dali u potragu za verovanjima iji e
sadraj biti sveden na svedoanstvo kojim subjekt raspolae. Sada im je bar izgledalo jasnije
u kom smeru bi bilo potrebno krenuti: bazina verovanja bismo morali da traimo ne meu
uobiajenim opaajnim verovanjima o fizikim objektima, nego meu verovanjima iji
sadraj ne prevazilazi ono to nam je u opaajnom iskustvu neposredno dato. To bi, dakle,
morala biti verovanja o injenicama koje su nam neposredno dato u iskustvu, i to na nain
koji ih ini potpuno izvesnim.
Kao kandidati za bazina verovanja preostala su jedino verovanja koja subjekt u datom
trenutku ima o kvalitativnom sadraju svog neposrednog iskustva. Ako nita drugo, inilo se
da ne bi bio ostavljen nikakav prostor za tradicionalne skeptike argumente; oni nisu ni
poricali to da moemo imati nesumnjivo znanje o sadrajima sopstvenog iskustva, ve to da
nam takvo iskustvo moe posluiti kao apsolutno pouzdan vodi ka objektivnoj, spoljanjoj
stvarnosti. Ako se ograniimo na opis i identifikaciju kvalitativnog aspekta naeg opaajnog
iskustva, onda smo odstranili upravo one implika-cije koje je skeptik izloio razornom
dejstvu svojih alternativa: pre svih implikaciju o postojanju spoljanjeg sveta i objekata u
njemu koji su, po pretpostavci, prouzrokovali nae opaajno iskustvo. Ograniavanjem na
domen trenutnog opaajnog iskustva bile bi takoe odstranjene i implikacije u pogledu
prolog ili budueg iskustva, na koje se oslanjamo u obrazovanju i proveri naih uobiajenih
sudova o fizikim objektima. S obzirom na sve to, izgledalo je nesumnjivo da sudovi koji
izraavaju sadraj subjektovih verovanja o injenicama koje se tiu njegovog trenutnog
iskustva ne mogu imati karakter hipoteza; pre bi se reklo da oni imaju karakter neposrednih
izvetaja o kvalitativnim aspektima tog iskustva. Za ovakve izvetaje predla-gane su razliite
jezike formulacije, od onih koje je lik nazvao konstatacijama (Ovde sada bol, Ovde
sada okruglo plavo, itd.) i u kojima figuriraju iskljuivo demonstrativni i senzorni termini,
do onih koje su (kao u fenomenalizmu) inile deo jednog ireg projekta poput uvoenja
ulnih podataka i shvatanja fizikih objekata kao (logikih) konstrukcija izvedenih iz ulnih
podataka (Izgleda mi da vidim okruglu, crvenu mrlju, Izgleda mi da vidim slona, i sl.).
Ali, jedina svrha koju je imalo uvoenje nekih posebnih jezikih sredstava za izraavanje
takvih verovanja bila je da se otvoreno ukae na njihov ogranieni sadraj. I zaista, kada smo
svoja verovanja ograniili na sadraje trenutnog neposrednog iskustva, ini nam se da nema
ni najmanjeg prostora za pogreku, ni najmanjeg razloga za sumnju, ni najmanjeg izgleda da
se pokae da nismo bili u pravu - kako bih uopte mogao da pogreim ograniivi sadraj
svog verovanja iskazom Ovde sada okruglo plavo ili Izgleda mi da je predamnom slon

23

Cf., Ayer, A. J., The Problem of Knowledge, pp. 95-6.

ivan Lazovi
kada je re o mom iskustvu i kada bi ono ostalo isto bilo da je moje opaanje verodostojno
bilo da sam u nekoj od situacija na iju mogunost ukazuje skeptik.
Rukovoene motivom za izvesnou, klasine verzije teorije bazinosti mahom su se
opredeljivale upravo za ovu klasu verovanja kao klasu bazinih verovanja.24 Bez obzira to
su ih razliiti autori razliito imenovali, ili su umesto materijalnog naina govora (o sadraju
verovanja) birali formalni (govorei o iskazima), ili su ono to je u iskustvu neposredno dato
nazivali razliitim imenima (nekada impresijama i idejama, ne tako davno ulnim podacima,
a u novije vreme perceptima), svima im je bilo zajedniko tvrenje da se ova verovanja
ograniavaju na domen onoga to je neposredno dato u subjektovom iskustvu25 i da je njihov
epistemoloki prioritet u korpusu empirijskog znanja obezbeen time to je subjekt, kada ima
neko iskustvo, u takvom poloaju da ne moe da pogrei u identifikaciji kvalitativnog aspekta
tog iskustva, ili da ne moe imati ni najmanji razlog da posumnja u tanost svoje
identifikacije, ili da ne postoji nikakvo svedoanstvo u svetlu kojeg bi korigovao svoju
identifikaciju. Nepogreivost, nesumnjivost i nepopravljivost su svojstva u kojima, uzimajui
ih zajedno ili odvojeno, predstavnici klasinih verzija teo-rije bazinosti najee nalaze
objanjenje epistemolokog prio-riteta izdvojene klase verovanja u odnosu na ostala naa
empirijska verovanja. U svojim razmatranjima ja u se uglavnom drati nepo-greivosti kao
svojstva koje je najee predlagano i koje u sebi ne nosi psiholoki prizvuk. Zaista, kada je
verovanje V nepogreivo, njegova istinitost (reeno reima koje smo koristili u prethodnim
poglavljima) nikako nije sluajna, zato to je nepogreivost tako definisana da iz same
injenice da V postoji sledi da je ono istinito. Onda kada je V bazino verovanje,
nepogreivost po pretpostavci konstituie njegovu opravdanost, tako da samim tim to subjekt
S ima V sledi da S zna ono u ta veruje; samim tim to je zadovoljen doksatiki uslov,
zadovoljena su i preostala dva uslova neophodna za znanje, aletiki uslov i uslov
opravdanosti.26
Verovanja o sadraju neposrednog iskustva naizgled zadovoljavaju sve uslove koji se
obino postavljaju pred bazina verovanja. Na prvom mestu, ona zadovoljavaju osnovni
uslov, da ih ne moramo opravdavati pozivajui se na druga verovanja, pri emu neki smatraju
da su to verovanja koja su samoopravdana, 27 dok drugi tvrde da ih opravdavamo
nedoksatikim kognitivnim stanjima kao to su neposredan uvid, svesnost, intuicija i sl.28
Zatim, iskazi kojima se moe izraziti njihov sadraj nemaju karakter hipoteza jer su u
potpunosti ogranieni na taj neposredni sadraj i vezani za dati trenutak; za njih onda u
pravom smislu rei moemo rei da ne podleu daljnjoj proveri, da ih je mogue (ako smo
uopte skloni da tu govorimo o verifikaciji) neposredno verifikovati. Konano, ono to im
osigurava epistemoloki prioritet i ini ih osnovom sveg ostalog empirijskog znanja jesu
osobine (kao to je nepogreivost) koje proizilaze iz subjektovog posebnog epistemikog
poloaja u odnosu na injenice na koje se ona odnose,29 iz neposredne dostupnosti njihovog
predmeta i ogranie-nosti njihovog sadraja.
24

25

26

27
28

29

Naravno, bilo je i ostalo i autora koji bazina verovanja ipak nalaze u uobiajenim verovanjima o fizikim
objektima, ali se odriu zahteva za njihovom apsolutnom izvesnou. Vid., na primer, Price, H. H., Truth
and Corrigibility; Pollock, J.L., Contemporary Theories of Knowledge.
Uobiajeni naziv za ove teorije jeste teorije o datostima. Klasino mesto u njenoj kritici jeste lanak Vilfrida
Selarsa, Empiricism and Philosophy of Mind.
Koristan pregled i razmatranje definicija nepogreivosti, nesumnjivosti, nepopravxivosti i sl., mo\e se nai
u: Alston, W. P., Varieties of Privileged Access.
Na primer }izolm (Chisholm, R. M., Theory of Knowledge).
Rasel je uveo poseban oblik znanja, neposrednog znanja (knowledge by acnjuaintance), dok drugi govore
o nekoj vrsti neposrednog uvida (Luis), introspektivnog pogleda (Moser, P. K., Empirical Justification) ili
intuiciji (NJuinton, A., The Nature of Things).
Na ovaj poseban polo\aj ukazuje se raznim verzijama takozvane teze o povlaenom epistemolokom
pristupu koji subjekt ima u pogledu sadr\aja svog iskustva. Vid., Grahek, N., Nepogreivost i ulno
opa\anje.

10

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

Ve smo videli kako su ovi elementi klasinih verzija teorije bazinosti bili sadrani u
epistemolokom stanovitu jednog od predstavnika logikog empirizma, Morisa lika. U
svom uenju o konstatacijama, redukcionistiki korak u pravcu svoenja sadraja bazinih
verovanja na obim u kojem ona mogu da budu apsolutno izvesna, a da se ne izgubi dodirna
taka sa stvarnou, lik je sproveo kombinacijom demonstrativnih i senzornih termina:
Ovde sada oset H. Videli smo i u kom smislu je lik tvrdio da verovanja izraena
konstatacijama jesu bazina. Konstatacije su istina nestalne, u potpunosti vezane za trenutak
u kojem subjekt ima neposredno iskustvo o neem, i ta nestalnost im ne doputa da budu
apsolutno nepromenljiva osnova empirijskog znanja. Ali, njihovo posebno epistemoloko
mesto unutar empirijskog znanja ogleda se u tome to se u njima zavrava proces verifikacije
ostalih iskaza, kao i u tome to oni obezbeuju apsolutno fiksiranu taku dodira izmeu
znanja i stvarnosti, inei tako na izbor empirijskih iskaza nearbitrarnim. Videli smo takoe
i u kom smislu lik tvrdi da su verovanja izraena konstatacijama apsolutno izvesna. NJihova
apsolutna izvesnost objanjava se ne samo poloajem subjekta (time to se radi o njegovom
iskustvu), nego i lingvistikom injenicom da prisutan demonstrativni element po-vezuje
razumevanje znaenja takvog iskaza sa verifikacijom: u istom trenutku u kojem opisujemo
predmet (neposrednu datost) mi ukazujemo i na injenicu koja na opis ini tanim. Drugim
reima, u istom trenutku u kojem razumemo znaenje takvih iskaza kao Ovde, sada okruglo
plavo, mi uviamo i njihovu istinitost.30
Jednu od najrazvijenijih verzija klasine teorije bazinosti nalazimo u fenomenalistikom
ruhu koje joj je dao K. I. Luis. Nae znanje o svetu Luis predstavlja kao graevinu iji se vii
delovi uzajamno podravaju ali tako da cela graevina poiva na neposrednim ulnim
uvidima.31 On se slae sa time da je najprostiji vid empirijskog znanja znanje na osnovu
direktnog opaanja fizikih objekata. Meutim, kao i pripadnici Bekog kruga, i Luis istie
da verovanja o osobinama spoljanjih objekata, mada poivaju na opaanju, imaju hipotetiki
karakter. Samim tim to tvrde neto o objektima ije postojanje i osobine ne zavise od naeg
opaanja, ona ukljuuju izvesna oekivanja i predvianja u pogledu toga ta emo opaati
ako preduzmemo izvesne korake. Sa ispunjenjem tih predvianja raste i pouzdanost
verovanja, ali ona nikada ne moe biti apsolutna; nikakva budua iskustva, ma koliko
potvrivala neko moje verovanje o fizikom objektu, ne mogu ga uiniti apsolutno
nesumnjivim. Zbog toga i Luis pravu osnovu trai u verovanjima iji sadraj je sveden na
neposredno svedoanstvo, tanije na injenice naeg neposrednog opaajnog iskustva. Svako
takvo iskustvo je kvalitativno specifino (njualia), i ako bi subjekt pokuao da ga opie ili
izrazu, najprikladnija jezika forma koja mu u tu svrhu stoji na raspolaganju jesu iskazi tipa
Vidim H koje mi izgleda F ili Izgleda mi da vidim H koje je F. Uvoenjem izraza
izgleda (ili nekog srodnog) sadraj iskaza se ograniava na ono to je dato u iskustvu, ime
se, po pretpostavci, postie da su takvi iskazi u trenutku u kojem ih subjekt izrie apsolutno
nesumnjivi. 32 Kvalitativni aspekt ulnog iskustva slui nam kao klju za uobiajena
30

31
32

Ovaj semantiki momenat kasnije je posebno naglasio Ejer, istiui da je on uslovxen odgovarajuim
jezikim pravilima koja reguliu upotrebu senzornih termina. Ta su pravila takva da upotreba senzornih
termina poiva na direktnoj asocijaciji termina sa odgovarajuim osetima (termin plavo asociramo sa
osetom plavog, termin okruglo sa osetom okruglog, i sl.), i kada upotrebxavamo neki senzorni termin
govorei o svom iskustvu, mi onda to iskustvo opisujemo ne pozivajui se na neke druge termine ije
znaenje ve poznajemo, ili na neka druga iskustva (seanje), nego prosto pokazujemo da smo ovladali
jednim jezikim pravilom (ostenzivno ustanovxenim) za iju primenu je va\no samo to da prepoznajemo
situaciju u kojoj je ono primenxivo. Za razliku od {lika, Ejer ne insistira na apsolutnoj izvesnosti ovakvih
iskaza; situacija mo\e biti takva da je upotreba reenica Oseam bol ili Izgleda mi da vidim neto plavo,
diktirana odgovarajuim jezikim pravilima (pravilima znaenja izraza bol i plavo), sasvim opravdana,
ali da istinitost tih reenica nije konkluzivno osigurana. (Cf., Ayer, A. J., Basic Propositions, pp. 345-6)
Cf., Lewis, C. I., The Bases of Empirical Knowledge, p. 128.
Ibid., p. 134.

11

ivan Lazovi
empirijska verovanja o fizikim objektima i njihovim osobinama, a njihov kognitivni znaaj
je u tome to na njima temeljimo svoja predvianja o izgledu fizikih objekata.
Prema Luisovoj verziji teorije bazinosti, neposredne datosti iskustva jesu, dakle,
sadraji ulnog opaanja, ulni kvaliteti i sklopovi tih kvaliteta. NJualia su, kae Luis,
uoljivi kvalitativni karakteri onoga to je dato, koji se mogu ponovo javiti u razliitim
iskustvima, kao to su neposrednost crvenosti ili vrstoe.33 Meutim, ono to kod Luisa
stvara dodatne tekoe jeste njegovo prvobitno tvrenje da se njualia u strogom smislu rei
ne mogu izraziti jezikom ili milju; one su, prema Luisu, neizrecive (ineffable). Najvei
problem je to se onda ne uvia kako neto to je doslovno govorei neizrecivo i neopisivo
moe da poslui u opravdavanju kognitivnih stanja kao to su verovanja. Drugim reima,
nejasno je kako neto to ne moe biti predmet miljenja moe da ima bilo kakav
epistemoloki znaaj u opravdavanju. Zbog toga Luis u svojim kasnijim radovima odustaje
od svog prvobitnog tvrenja i uvodi ideju o posebnoj, ekspresivnoj upotrebi jezika:
Distinktivno obeleje ekspresivnog jezika, ili ekspresivne upotrebe jezika, jeste da
njima oznaavamo pojave. Referirajui tako na pojave, ili tvrdei da se neto
pojavljuje, takav ekspresivan jezik niti tvrdi niti porie bilo kakvu objektivnu realnost
onoga to se pojavljuje. On se ograniava na opis sadraja samog pojavljivanja.34
Ekspresivni iskazi su prepoznatljivi po upotrebi izraza izgleda mi kao, ini mi se da i
slinih, ija je uloga, kao to smo ranije zapazili, da ponite uobiajene objektivistike
implikacije iskaza, svodei njihov sadraj samo na ono to se javlja u iskustvu. Bazina
verovanja bi tada bila ona koja su jeziki izraena pomou reenica ekspresivnog jezika:
Izgleda mi da vidim H koje je F. Istinitost takvog iskaza zahteva da je (1) njualia F
aktualno data u mom iskustvu, (2) da sam, prihvatajui to verovanje, shvatio ili uvideo tu
njualia. Ovaj drugi momenat, to to sam, kada se radi o sadraju mojih ulnih iskustava, u
poloaju da neposredno shvatim ili uvidim njihov kvalitativni karakter, jeste ono to mojim
verovanjima o sadrajima mog iskustva obezbeuje poseban epistemiki status, ini ih
nesumnjivim ili nepogreivim.
Jedan mogui pravac kritike Luisove i likove verzije teorije bazinosti ticao bi se
optijeg pitanja kako moemo verbalno da izrazimo neposredno znanje o kvalitativnim
sadrajima svog iskustva, odnosno, kako neko uopte moe da govori o onome to mu je
potpuno privatno, u ta drugi ne mogu da imaju nikakav uvid? Luis je smatrao da se to moe
postii posebnom, ekspresivnom upotrebom jezika, razliitom od objektivistike upotrebe
kakvu susreemo u tipinim iskazima o spoljanjim objektima. Meutim, nevolja je to rei u
jeziku imaju intersubjektivno znaenje, to senzorni termini kao to su okruglo, plavo,
oporo i dr., svoje znaenje stiu kroz objekti-vistiku upotrebu jezika, tako to se koriste za
opisivanje osobina objekata kao to su lopta, more ili vino. Sam Luis priznaje da iskaze o
neposrednim iskustvenim datostima ne moemo formulisati u obinom jeziku, jer takve
formulacije sa sobom uvek nose implikacije o neem to nije dato; bilo koju re da
upotrebimo, njeno znaenje je takvo da u sebi nosi implikacije o prolim standardnim
upotrebama te rei, to i ne iznenauje, budui da je za poznavanje znaenja neophodno (ako
ne i dovoljno) poznavati pravilo njene upotrebe. Uobiajeni senzorni izrazi ne mogu, dakle,
da poslue za nezavisno opisivanje sadraja ulnog iskustva jer su i oni krcati
objektivistikim implikacijama. Ekspresivni jezik koji bi sadravao takve termine ne bi
mogao da ima prioritet u odnosu na uobiajeni objektivistiki jezik, nego bi stvari pre stajale
obrnuto - on bi morao biti zasnovan na objektivistikom jeziku. 35 A svaki pokuaj da se
33
34
35

Lewis, C. I., Mind and the World Order, p. 121, 60.

Lewis, C. I., An Analisys of Knowledge and Valuation, p. 179.
Selars sasvim jednostavno formulie primedbu o prioritetu objektivistike upotrebe jezika u odnosu na onu
koju Luis naziva ekspresivnom. Smisao takvih predikata kao to je predikat plav u kojem za neto ka\emo
da nam izgleda plavo morao bi biti isti kao i smisao u kojem ka\emo da neto jeste plavo. Mewutim, pojam

12

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

pretpostavi nekakav poseban privatni jezik koji bi imao takvu ekspresivnu funkciju o kojoj
govori Luis suoava se sa uverljivom Vitgentajnovom kritikom - ona pokazuje da je ideja o
privatnom jeziku, o tome da neko moe izmiljati rei i izgraivati jezik kojim e opisivati
svoja privatna, samo njemu dostupna iskustva, u osnovi nekoherentna, jer rei, da bi imale
znaenje, moraju da se upotrebljavaju u skladu sa nekim intersubjektivno dostupnim
pravilom.36 Izgleda tako da nije mogue u potpunosti jeziki izraziti sadraje neposrednog
opaajnog iskustva a da se odstrane sve standardne (objektivistike) implikacije koje senzorni
termini u sebi nose.37
Ja se ovde neu uputati u ovu lingvistiku kritiku pretpostavke koja je u osnovi
pogotovo fenomenalistikih varijanti teorije bazinosti, pretpostavke da je sadraj bazinih
verovanja (verovanja o onome to je dato u neposrednom iskustvu) mogue izraziti
reenicama koje nee sadravati nikakve objektivistike implikacije. Neki autori su po svoj
prilici sasvim u pravu kada tvrde da ova kritika ima razornu mo jer potpuno uklanja tle ispod
nogu teorijama kao to su Luisova i likova. 38 Ipak, ja u vie panje posvetiti
epistemolokom aspektu pretpostavke o postojanju bazinih verovanja, iz-raenom pre svega
u uverenju da ovakva verovanja svoj epistemoloki prioritet u odnosu na ostala duguju
takvim svojstvima kao to su nepogreivost, nesumnjivost ili nepopravljivost.
Zato e prve krupnije primedbe imati veze sa motivom za izvesnou. Ovaj motiv smo
ranije izdvojili kao motiv koji je kod veine predstavnika klasinih verzija teorije bazinosti
bio u pozadini njihovog traganja za nepogreivim verovanjima. U tom pogledu ni lik ni Luis
nisu izuzetak. Izgledalo je da su takva verovanja naena u klasi verovanja koja se tiu
trenutnog sadraja subjektovog iskustva. Meutim, ovaj utisak se pokazao kao neosnovan,
zato to su verovanja o trenutnim sadrajima iskustva ipak podlona pogreci. 39 Gledite da
subjekt ima nepogreivo znanje o kvalitativnom sadraju svojih oseta i utisaka u stvari je
samo prenelo stari realistiki model neposrednog opaanja fizikih objekata, uzdrman
sluajevima ulne obmane i halucinacije, na subjektovo unutranje iskustvo. Razlika izmeu
spoljanjih predmeta opaanja i naih oseta i utisaka je, po pretpostavci, u tome to su oseti i
utisci potpuno transparentni subjektovoj introspektivnoj svesti. Da bih se uverio da vidim
neki fiziki objekt kao to je aa, moram ga osmotriti iz vie uglova jer on zauzima prostor i
uvek u odnosu na moj pravac posmatranja ima prednji i zadnji plan; da bih se dalje uverio da
me vid ne vara, moram ga uzeti u ruke i opipati, itd. Da bih znao koje osete imam ne moram
niti da menjam perspektivu (oni ne zauzimaju prostor i nemaju prednji i zadnji plan) niti da
bilo ta posebno preduzimam - dovoljno je da svoju panju usredsredim na njih i oni e svi

36
37

38
39

biti plav je prostiji od izgledati plav, jer ovaj drugi opisuje relaciju nekome izgledati plav. Zbog toga
jezik koji sadr\i izraze tipa izgleda, ini se i sl., ne mo\e biti logiki primarniji u odnosu na jezik o
samim fizikim objektima i njihovim osobinama. (Sellars, W., Empiricism and the Philosophy of Mind, p.
483.)
Vitgentajn, L., Filozofska istra\ivanja.
Na nekim mestima se stie utisak da Luis nije puno zabrinut time to iskaze koji imaju ekspresivan karakter
ne mo\emo precizno formulisati. Kako on primeuje, naglasak i nije na ovom verbalnom aspektu
(formalnom), nego na materijalnom, na stvarnoj ulozi koju iskustvene datosti igraju. A one, dodaje Luis, tu
ulogu igraju bez obzira mo\emo li ih precizno jeziki opisati. Bez shvatanja neposrednog i nesumnjivog
sadr\aja iskustva, empirijski sudovi ne bi mogli imati nikakve osnove; u datostima je temex empirijskog
znanja. {tavie, za ekspresivne iskaze Luis tvrdi da ne predstavxaju sudove, ne ine znanje, poto je kod njih
iskxuena mogunost pogreke: kada subjekt ima odreweno iskustvo, onda ne mo\e pogreiti u njegovoj
identifikaciji. (The Bases of Empirical Knowledge, pp. 136-7)
Cf., Dancy, J., An Introduction to Contemporary Epistemology, p. 82.
Zakxuak do kojeg se na tom primeru dolo uopteniji je. Formulisao ga je Ostin u svojoj kritici
tradicionalne epistemologije: Mewutim, ovaj idealni cix se u stvari pokazao kao nedosti\an. Nema, niti
mo\e biti neke vrste reenica koje su, jednom izreene, kao takve nepodlo\ne naknadnom popravxanju ili
povlaenju. (Austin, J. L., Sense and Sensibilia, p. 112) Pokazalo se, dakle, ne samo da nema apsolutno
izvesnih ili nepogreivih verovanja, nego i da ne postoji klasa verovanja koja bi, kao takva, imala
epistemoloki prioritet u odnosu na ostala verovanja.

13

ivan Lazovi
biti tu, pred mojim mentalnim okom, potpuno neposredno i transparentno. Ali, stvari tako
izgledaju samo pri povrnom pogledu. Sasvim je zamislivo da neko ima iskustvo o vizuelnom
utisku teget-plavog dok veruje da ima oset modro-plavog. Ili, da je u nedoumici ta da kae o
svom trenutnom iskustvu, kako da opie svoje osete: moe da kae Izgleda mi da oseam
zubobolju kada bi bilo tanije rei Izgleda mi da oseam glavobolju; ili moe da se koleba
izmeu toga da li da kae Izgleda mi da u glavi oseam izvesnu zbrkanost ili Izgleda mi
da oseam potmulu glavobolju.40 Takoe je poznato da osobe koje nisu u stanju da razlikuju
neke boje ili nijanse nesumnjivo znaju da imaju oset izvesne boje, ali poto nisu u stanju da
razlikuju boje, ili oklevaju da taj oset identifikuju kao oset odreene boje, ili najee gree u
njegovoj identifikaciji.
Jedno mogue objanjenje za ovakve nedoumice i pogreke je sle-dee: kao i ostala
verovanja, i verovanja o trenutnom iskustvu ukljuuju propozicionalni ili bar konceptualni
momenat, sud o injenici i primenu pojma u svrhu identifikacije injenice (Ovaj oset je oset
modro-plavog). Kao takva, i ova verovanja su pogreiva zato to je nain na koji
ovladavamo pojmovima, ukljuujui i senzorne termine, takav da njihovu primenu uimo na
nekim standardnim ili paradigmatinim sluajevima, da bismo onda u buduim situacijama
kroz po-reenje sa tim sluajevima utvrivali da li je pojam primenljiv ili ne; zbog toga
sudovi o trenutnom iskustvu uvek imaju komparativan karakter (moj oset modro-plavog isti
je kao i oset koji sam imao kada sam, uei ta ta re znai, opaao boju mora). 41 Nauivii
njihovu primenu na standardnim sluajevima, stekli smo sposobnost da u buduim
sluajevima raspoznajemo osete. Meutim, ova injenica je kontingentna, ukljuuje
indukciju, prethodno znanje o fizikim objektima i pamenje. Zato su naa verovanja o
sadraju trenutnog iskustva pogreiva: mogu se pogreno seati sluajeva koje uzimam kao
paradigmatine, moje pamenje moe biti nedovoljno otro, i sl.
Ali, ovo objanjenje pogreivosti navedene vrste verovanja u stvari pokazuje da
teoretiari bazinosti nisu uspeli dovoljno da redukuju sadraj bazinih verovanja; ispostavlja
se da konceptualna sredstva pomou kojih izraavamo njihov sadraj ne mogu biti ograniena
na trenutno iskustvo zbog toga to su uslovi primene odgovarajuih termina, ili pravila koja
reguliu njihovo znaenje, takvi da pretpostavljaju ovladavanje njihovom upotrebom na
paradigmatinim sluajevima, a to su gotovo uvek fiziki objekti (modro-plavo kao boja
mora, okruglo kao oblik lopte, i sl.). Opisujui svoje trenutno iskustvo subjekt ne uspeva da
se ogranii samo na to iskustvo zato to mora da se rukovodi prethodnim znanjem, u svetlu
kojeg vri identifikaciju datog iskustva, ili pravilom upotrebe senzornog termina koje je
definisano prethodnim sluajevima, nezavisno od datog iskustva.
Teoretiari bazinosti mogu zato da nastave da sprovode svoju jednom zapoetu i
naizgled uspenu strategiju, rukovodei se oprobanim principom to je manji sadraj
verovanja, to je manja i mogunost pogreke. S obzirom da je izvor nevolje u upotrebi
deskri-ptivnih termina, moemo ili da tragamo za jo opreznijim jezikim formulacijama od
one koju predlae Luis (na primer, Mislim da mi sada izgleda da vidim modro-plavo), ili da
potpuno izbacimo deskriptivne termine (Sada, ovde, ovo). Problem je, meutim, to u
prvom sluaju teite onoga to tvrdim biva pomereno sa suda o mom iskustvu na izraavanje
opreznosti ili nedoumice.42 U drugom sluaju, pak, teoretiar bazinosti zapada u bezizlazan
40

41

42

Ovakve primere Hempir naziva sluajevima semantike neizvesnosti, pravei bitnu razliku izmewu njih i
isto verbalnih pogreaka, kada subjekt tano raspoznaje svoje trenutno iskustvo ali bira pogrenu re da bi
ga opisao; u navedenim primerima subjekt je u nevoxi zato to ne mo\e da pronawe opis koji e odgovorati
kvalitativnom sadr\aju njegovog iskustva. (Hampshire, S., Some Difficulties in Knowing, p. 29.)
Epistemoloki aspekt ovog objanjenja, u kojem je naglasak na sposobnosti identifikacije, na tome kako to
da mo\emo da raspoznamo neki oset kao oset zelenog ili ukus ananasa, nalazimo kod Ostina (Other
Minds); semantiki aspekt, u kojem se opisuje kako ovladavamo upotrebom senzornih termina, nalazimo
kod Selarsa (Empiricism and the Philosophy of Mind).
Cf., Grahek, N., Nepogreivost i ulno opa\anje, str. 17.

14

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

poloaj: s jedne strane pokazuje se da je nepogreivo samo ono verovanje koje nema nikakav
(ili gotovo nikakav) empirijski sadraj; dok se, s druge strane, ne vidi kako bi ovako
redukovana verovanja mogla uopte da poslue kao osnova za bilo kakvo empirijsko
znanje?43
Na drugaiju mogunost ukazao je izolm.44 NJegova osnovna ideja je, ini se, sasvim
na mestu: komparativna upotreba suda o kvalitativnom aspektu mog trenutnog iskustva mora
da pretpostavlja nekakvo ne-komparativno znanje - dve stvari mogu uporeivati u nekom
aspektu samo ukoliko imam znanje o tome kako svaka od njih pojedinano izgleda. U svetlu
ovog zapaanja valja onda napraviti razliku izmeu lingvistikog momenta, toga kako uim
da upotrebljavam jednu re (uk-ljuujui tu i rei kojima opisujemo osete), i mog verovanja o
trenutnom iskustvu o kojem elim da izvestim upotrebljavajui izvesnu re. Kada izraavam
to verovanje ne izvetavam o poreenju, nego o samom iskus-tvu. Dakle, nain na kojim
ovladavamo upotrebom rei kojima opisujemo osete ne iskljuuje mogunost intrinsinog,
ne-komparativnog opisa sadraja mog senzornog iskustva u datom trenutku. Kada sam
jednom ovladao upotrebom rei modro-plavo, nauivi to na standardnim sluajevima,
onda u datom trenutku tu re mogu da upotrebim samo za izvetavanje o onome to oseam,
bez ikakvih implikacija o onome to ja ili drugi normalno oseaju u prisustvu standardnih
modro-plavih objekata.
Meutim, ni ovo ograniavanje na nekomparativan sud o sadraju trenutnog iskustva ne
iskljuuje mogunost pogreke: mogu napraviti pogreku u pokuaju da precizno opiem oset
koji u datom trenutku imam i to ne zato to sam pogreno zapamtio ili zaboravio standardne
sluajeve, nego jednostavno zato to sam u neodumici ili se kolebam oko tanog opisa tog
oseta (Da li je ovo vino koje kuam samo kiselo, ili je oporo?). Bilo bi tvrdoglavo
istrajavati i dalje na tome da se radi o prosto verbalnoj pogreci, da sam i dalje u stanju da
raspoznam svoj oset, da je moje verovanje o njemu takvom kakvo je i dalje nepogreivo, ali
da nisam u stanju da odaberem pravu re da bih ga adekvatno izrazio. Zaista, ovde negde se
gubi eljena granica izmeu injenike i verbalne pogreke: ako sam stvarno u nedoumici da
li je vino koje kuam kiselo ili oporo, onda moj problem nije u tome da ne poznajem u
dovoljnoj meri znaenje ovih rei, ve je u tome da u nekim graninim sluajevima nisam u
stanju da povuem razliku izmeu oseta kiselog i oseta oporog, odnosno, da nisam u stanju
da u datim okolnostima kaem da li je oset koji sada imam zaista oset kiselog.45
Za razliku od prethodnog objanjenja pogreivosti, koje se pozivalo na komparativan
karakter suda kojim izraavamo sadraj verovanja o osetu, ovo objanjenje istrajava na tome
da je verovanje pogreivo prosto zato to sadri konceptualni ili propozicionalni element, ma
kako dalje tumaili identifikaciju ili upotrebu odgovarajuih termina. 46 I kada intrinsino

43

44

45

46

Na ove tekoe u jezikoj formulaciji koja bi adekvatno izrazila sadr\aj neposrednog iskustva ukazali su jo
ranije Hegel i Bredli.
Chisholm, R. M., Theory of Knowledge, pp. 60-61. I Nikola Grahek (Nepogreivost i ulno opa\anje)
dosta uspeno pokazuje da navedeno objanjenje ne implicira nemogunost nekomparativnog ili intrinsinog
opisa trenutnog iskustva (str. 24-30).
Kao to primeuje Ostin, do greke mo\e doi na mnogo vie naina nego korienjem pogrene rei.
Mogu pogreno da ka\em Magenta ili omakom, \elei da ka\em Vermalion; ili zato to ne znam ba
tano ta znai magenta, koja nijansa boje se naziva magenta; ili opet, zato to nisam bio u stanju, ili
prosto to nisam uinio, da zaista zapazim ili obratim pa\nju ili adekvatno sagledam boju koja je predamnom.
Dakle, uvek postoji mogunost ne samo da priznam da magenta nije bila adekvatna re za opis boje koja je
predamnom, ve takowe i da uvidim, ili da se mo\da podsetim, da boja koja je predamnom prosto nije
magenta. A to va\i i za sluaj u kojem ka\em Izgleda, meni lino, ovde i sada, kao da vidim neto to ima
boju magenta, jednako kao i za sluaj u kojem ka\em To je magenta. Prva formula je mo\da opreznija, ali
nije nepogreiva. (Sense and Sensibilia, p. 113)
Sam Luis priznaje ovaj momenat kada ka\e da ... nijednu odrewenu datost ne mo\emo da opiemo kao
takvu, zato to opisujui je, na bilo koji nain, mi je odrewujemo tako to je podvodimo pod ovu ili onu

15

ivan Lazovi
opisujem i identifikujem sadraj svog neposrednog iskustva, moram upotrebiti odgovarajui
pojam ili sud kojim u izraziti svoje verovanje; a tada je uvek zamisliva situacija u kojoj
nisam sasvim siguran u kvalitativni karakter svog iskustva i u kojoj postoji mogunost da
pojmovni ili propozicionalni izraz mog verovanja bude pogrean.
Teoretiar bazinosti bi mogao da prizna da sa konceptuali-zacijom i propozicionalnim
sadrajem nastupa i pogreivost, pa da pretpostavi postojanje nekog posebnog kognitivnog
odnosa koji subjektu obezbeuje neposredan uvid u sadraje njegovog ulnog iskustva.
Empiristi su se posebno trudili da istaknu tu nepropozicionalnost nae svesti o neposrednim
iskustvenim datostima. Tako je, na tragu empirizma, Luis razlikovao dva sastavna dela naeg
saznanja:
U naem kognitivnom iskustvu postoje dva elementa, neposredne datosti kao to su
one koje potiu iz ula, koje su prisutne ili date svesti, i neki oblik, konstrukcija, ili
interpretacija, kao izraz misaone aktivnosti.47
Iskustvo o datosti je, po pretpostavci, neto to imamo samim tim to posedujemo svest, i ono
mora biti nezavisno od svake pojmovne sposobnosti koju stiemo tokom ivota; ono je
rezultat doprinosa stvarnosti naem saznanju. Na drugoj strani, pretpostavka o nepropozicionalnom karakteru nae svesti o iskustvenim datostima proistie iz uverenja da se u
njima nalazi kamen-temeljac izvesnosti empirijskog znanja. To je i dovelo do tvrenja da
njihov sadraj u strogom smislu rei ne moe biti opisiv, poto opisivost sa sobom nosi
mogunost pogreke. Nevolja je, meutim, to je izvesnost iskustvenih datosti spasena po
cenu neshvatljivosti same ideje da one uopte mogu posluiti za proveru ili potvrivanje bilo
ega.
Zastupnici teorije o bazinim verovanjima interpretiranim kao verovanjima o
kvalitativnom sadraju subjektovog iskustva se esto odluuju za ovo reenje. Za iskustvene
datosti se pretpostavlja da su predmet subjektovog neposrednog uvida, neposredne svesti ili
nekog posebnog akta mentalnog vienja (u kojem su nam oseti dati na nain na koji su nam
dati objekti vizuelnog opaanja),48 pri emu se porie da ovi saznajni akti imaju konceptualni
ili propozicionalni karakter. Pomenuti autori ih naprosto ne ubrajaju u doksatika stanja i
poriu da ona mogu imati adekvatan jeziki izraz. Ako je nain na koji su subjektu dostupni
sadraji njegovog iskustva zaista takav, onda bi izloeni protivprimeri izgubili svoju snagu.
Naravno, posebno je pitanje (u koje se ovde neu uputati) da li je to taan model
predstavljanja nae introspektivne svesti uopte. 49 Takoe ne sporim da sadraji naeg
iskustva imaju inherentan kvalitativni karakter, ono to Luis naziva njualia: bol moe biti
otar i prodoran, ukus opor i ljutkast, oset boje oset modro-plavog, itd. Meutim, pitanje je da
li subjektova svest o osetima i njihovim kvalitetima, kada se tumai tako da nema
konceptualni niti propozicionalni karakter, uopte moe da poslui za opravdavanje takvih
doksatikih stanja kao to su verovanja. Da li neki akt svesti koji uopte ne moe pojmovno
ili jeziki da se izrazi moe biti naveden kao razlog za prihvatanje nekog verovanja? Ovo
pitanje u stvari dovodi teoretiare bazinosti koji govore o neposredno datim sadrajima
iskustva, o datostima kao takvima, u teku dilemu: ako se iskustvene datosti shvate kao neto
to je potpuno transparentno nekom posebnom, neposrednom uvidu subjekta, bez ikakvih
primesa konceptualizacije ili suda, onda su one u doslovnom smislu rei zaista neizrecive i
neopisive, ali su, da nevolja bude vea, kao takve neupotrebljive za opravdanje; ako se pak
shvate kao opisive i izrecive, kao predmet kognitivnih stanja subjekta koja imaju
konceptualni ili propozicionalni sadraj, onda one istina mogu da poslue za opravdavanje,

47
48
49

kategoriju, izdvajamo neto na njoj, naglaavamo neke njene aspekte, i dovodimo je u neku vezu na
odrewene dopustive naine. (Lews, C. I., Mind and the World Order, p. 52)
Lewis, C. I., Mind and the World Order, p, 38.
Ovakav model uvodi Mozer (Moser, P. K., Empirical Justification).
Vid., Grahek, N., O predmetima i granicama introspekcije.

16

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

ali njihov opis ili sud o njima mogu biti podvrgnuti preispitivanju i korigovanju, odnosno, i
sami zahtevaju opravdavanje.50 Prosto se ne vidi kako bi teoretiar bazinosti mogao da se
provue izmeu krajeva ove dileme, budui da su oba za njegovo stanovite podjednako
neprihvatljiva.
Teoretiara bazinosti bi mogao da se vrati prvobitnoj tezi da subjektov uvid u
kvalitativni sadraj njegovih oseta i utisaka ima kognitivni karakter, da zatim prizna kako u
navedenim primerima nije re o prostoj verbalnoj pogreci, ali da doda da je greka
prouzrokovana nekim drugim faktorom, na primer, time to subjekt nedovoljno vlada
izotrenim jezikim distinkcijama, ili to su mu promakle suptilne razlike izmeu inae
veoma slinih utisaka, ili nedovoljnom panjom koju je poklonio uoavanju kvalitativnog
aspekta svog iskustva, itd. Doveden do kraja, ovaj korak se svodi na zahtev da subjekt
prethodno mora da otkloni sve mogue izvore pogreke kako bi mogao nepogreivo da
identifikuje svoje osete. Tim zahtevom teko da moemo biti zadovoljni, jer, prvo, teza o
nepogreivosti poprima sasvim nezanimljiv karakter (svodi se na tezu da subjekt ne moe da
pogrei ukoliko otkloni sve mogue uzroke ili izvore pogreke), 51 drugo, sam zahtev je
nerealistian, jer (kao to je vie puta primeeno) teko da smo ikada u poloaju da otklonimo
sve mogue izvore ili uzroke pogreke, i tree, proizilazi da nepogreivost u tom smislu nije
privilegija (nije intrinsino svojstvo) predloene klase (niti bilo koje klase) verovanja, ve se
odnosi na sva empirijska verovanja i tie se prvenstveno epistemikog poloaja subjekta (ako
sam ikada u poloaju da otklonim sve uzroke ili izvore pogreke u situaciji u kojoj verujem
da je papir predamnom beo, onda je to moje verovanje nepogreivo).52
A kada je o re o epistemikom poloaju subjekta, razume se da on nikada ne moe biti
idealan, ve samo bolji ili loiji. Jedna stvar je u tom smislu neosporna kada su u pitanju
kvalitativni sadraji subjektovog iskustva: sam subjekt je u najboljem moguem poloaju da o
njima iznese adekvatan sud. Na alost po veinu klasinih verzija teorije bazinosti, najbolji
poloaj jo uvek ne znai i idealan poloaj, poloaj u kojem je svaka mogunost pogreke
iskljuena; naj-bolji poloaj znai samo to da se, nakon to sam potpuno usredsredio svoju
panju na kvalitativni karakter svojih oseta i paljivo odabrao izraze kojima u ga opisati, ne
vidi kakav bi stvarni razlog mogao da se navede protiv onoga u ta u navedenim okolnostima
verujem. Samim tim to su u pitanju moja iskustva, neosporno je da sam u pogledu
identifikacije i opisa svojih oseta i utisaka u najpovoljnijem epistemikom poloaju, zbog
ega izgleda besmisleno pitati me Kako zna da osea bol, ili da ima oset modro-plavog?.
Ali, iz toga to sam najbolji sudija o sadrajima svog iskustva jo uvek ne sledi da sam
nepogreivi sudija. ak i kada je u pitanju identifikacija onoga to oseam, ja mogu biti
nemaran, nesmotren, nepromiljen, nesiguran, zbunjen, i sl. Zaista, postoje situacije u kojima
je sasvim smisleno pitati nekoga Da li si siguran da je to to osea glavobolja, ili da je
vizuelni oset koji sada ima oset modro-plavog?.53
Najvie to se moe rei o subjektovom poloaju u odnosu na osete koje ima izraeno je
u umerenim varijantama teze o epistemoloki povlaenom pristupu: da je subjekt
neprikosnoven u donoenju konanog suda o kvalitativnim sadrajima svog iskustva, da ima
krajnju re o tome ta osea i kakve utiske ima.54 Ovakve osobine ne proizilazi iz karaktera
50

51
52
53
54

Ovu dilemu sa kojom se suoava uenje o datostima kao dodirnoj taci izmewu naeg saznanja i stvarnosti
prvi je formulisao, koliko mi je poznato, Bredli (Cf., Bradley, F. H., Appearance and Reality, p. 198).
Kasnije su je u jasnijem obliku, neoptereenom idealistikim pogledima, za kritiku uenja o datostima
koristili Selars (Empiricism and the Philosophy of Mind) i Bon\ur (The Structure of Empirical
Knowledge, ch. 4).
Grahek, N., Nepogreivost i ulno opa\anje, p. 31.
Austin, J. L., Sense and Sensibilia, pp. 114-5.
Hampshire, S., Some Difficulties in Knowing, p. 28.
Ova teza, ukoliko tano opisuje subjektov epistemiki polo\aj u pogledu sadr\aja njegovog iskustva,
iskxuuje i preostala dva svojstva koja se obino navode kao odrewujua za bazina verovanja -

17

ivan Lazovi
subjektovih verovanja, nego iz injenice da se radi o njegovom iskustvu i da drugi ne mogu
imati neposredan uvid u sadraje njegovog iskustva. Da se ne radi o inherentnom svojstvu
samih verovanja o sadrajima iskustva pokazuje to to su zamislive situacije u kojima bih i u
pogledu uobiajenih opservacionih verova-nja o fizikim objektima bio u takvom poloaju da
sam neprikosnoveni sudija i da imam krajnju re. Tako, na primer, mogu zamisliti situaciju
poput one iz poznatog Vitgentajnovog primera:55 da posedujem kutiju koju nosim sa sobom
i iji je sadraj samo meni dostupan na uvid, tako da sam, sticajem okolnosti, u takvom
poloaju da imam krajnju re o sadraju kutije, to nikako ne znai da e moj sud biti
nepogreiv jer se, kada bacim pogled u kutiju, jo uvek mogu prevariti u pogledu toga ta je u
njoj sadrano. Neko bi mogao primetiti da su takve situacije one u kojima faktiki imam
krajnju re, usled sticaja kontingentnih okolnosti, dok je sluaj sa sadrajima neijeg iskustva
takav da je u naelu iskljuena mogunost da neko drugi ima uvid u te sadraje. Primedba je
moda na mestu, ali je gledano sa epistemolokog aspekta bez neke posebne teine, jer se ne
vidi kako razlika izmeu faktike i naelne mogunosti neto menja na stvari u pogledu mog
epistemikog poloaja u pomenutim sluajevima, odnosno kako bi naelna nemogunost da
drugi imaju uvid u sadraje mog iskustva mogla uticati na pogreivost ili nepogreivost mojih
sudova o tim sadrajima.
Ova razmiljanja nas vode nekim vanim zakljucima. Ne samo da je pokuaj teoretiara
bazinosti da pronau klasu nepogreivih verovanja koja bi imala empirijski sadraj pretrpeo
neuspeh zato to se za predloenu klasu bazinih verovanja pokazalo da nisu nepogreiva,
nego se - to je jedan optiji i moda jo zanimljiviji zakljuak - potvrdilo da verovanja
nemaju epistemika svojstva inhe-rentno. Epistemiki status nije nezavisno svojstvo nekog
verovanja, posebno ne neke klase verovanja, nego zavisi od kontekstualnih faktora, pre svega
od onih koji odreuju subjektov epistemiki poloaj, poloaj iz kojeg on donosi sud o
istinitosti iskaza u koji veruje. 56 Nema verovanja koja sama po sebi imaju epistemoloki
prioritet u korpusu empirijskog znanja; to se toga tie, sudbina svih verovanja je istovetna,
sva su jednako podlona proveri i preispitivanju. Sticajem raznoraznih okolnosti ili usled
prirode naeg psiholokog i kognitivnog sklopa deava se samo to da nam je za neka
verovanja daleko lake da postignemo gotovo idealan epistemiki poloaj iz kojeg bismo
rekli da znamo da su istinita, iz kojeg se ne vidi ta bi moglo da predstavlja protivrazlog ili

55
56

nesumnjivost i nepopravxivost. Fodor (Fodor) navodi zanimxive sluajeve koji potvrwuju da iako obino
znamo kakve utiske imamo i kako nam stvari izgledaju, empirijski je netano tvrditi da to uvek znamo.
Jedan primer je poznata Miler-Lajerova iluzija, u kojoj dve linije iste du\ine od kojih je jedna omewena
strelicama okrenutim unutra a druga strelicama okrenutim napoxe vidimo kao da su razliite du\ine;
objanjenje iluzije poiva na pretpostavci da ih vidimo kao trodimenzionalne uglove, iako uopte nije
introspektivno oigledno da ih tako vidimo (psiholozi do objanjenja iluzije nisu doli introspekcijom, nego
teorijskom rekonstrukcijom). Drugi primer je u vezi sa sporom u psihologiji opa\anja boja: dugo se smatralo
da \uto izgleda kao meana boja, ali je sada (nakon teorijskih razmatranja) postalo oigledno da ne izgleda
tako. Ovi sluajevi potvrwuju kako mo\emo imati razloge da posumnjamo u verodostojnost svog suda o
sopstvenim osetima i kako drugi (ovde psiholozi) mogu utvrditi da moj sud nije taan. (Fodor, J.,
Observation Reconsidered, p. 41)
Vitgentajn, L., Filozofska istra\ivanja, 293.
Ostin slino zapa\anje primenjuje na iskaze i reenice: jer ako je, kada tvrdim izvestan iskaz, istina da nita
zaista ne bi moglo da bude izneto kao uverxiv razlog zbog kojeg bih taj iskaz povukao, to mo\e biti sluaj
samo zato to ja jesam u najboxem moguem polo\aju, to sam sebe doveo u takav polo\aj, da tvrdim taj
iskaz - ja sam, i obavezan sam da budem, potpuno uveren u taj iskaz kada ga tvrdim. Ali, da li je to sluaj ne
zavisi od vrste reenice koju koristim da bih tvrdio taj iskaz, nego od toga u kakvim okolnostima ga tvrdim.
Ako pa\xivo pogledam neku obojenu mrxu u svom vizuelnom poxu, pa\xivo je osmotrim, znam dobro svoj
jezik, i poklonim punu pa\nju tome ta govorim, mogu da ka\em, Izgleda mi sada kao da vidim neto
ru\iasto; i nita se ne mo\e navesti to bi pokazalo da sam pogreio. Ali isto tako, ako jedno vreme gledam
jednu \ivotinju koja stoji na nekoliko stopa ispred mene, pri dobrom osvetxenju, mo\da je gurnem, omiriem
i obratim pa\nju na zvuke koje pravi, mogu rei, Ovo je svinja; i ovo e takowe biti nepogreivo, nita se
ne mo\e navesti to bi pokazalo da sam pogreio. (Sense and Sensibilia, p. 114)

18

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

suprotnu evidenciju u odnosu na ono to tvrdimo. Priroda naeg epistemikog poloaja u
pogledu sadraja naih ulnih (i ostalih) iskustava zaista je takva da je svako od nas najbolji
sudija u pogledu kvalitativnog karaktera tih is-kustava, ali to jo uvek ne znai da ponekad taj
na poloaj nije takav da ga ne bismo mogli poboljati (veom panjom, izotrenijim
opisima, ak i konsultovanjem strunih lica kao to su, u odgovarajuim sluajevima, lekari
ili degustatori vina).
Ako se verovanja o sadraju trenutnih iskustava po svom epistemikom statusu ne
razlikuju od ostalih verovanja, ima li nekih drugih razloga zbog kojih bismo mogli rei da su
u odreenom smislu ipak bazina? Prvi utisak koji se namee je da ako ve nemaju onaj
poseban epistemoloki prioritet koji im je tradicionalno pripisivan, onda se ne vidi ni da
imaju neku posebnu prednost u odnosu na uobiajena opservaciona verovanja o fizikim
objektima. tavie, injenica je da u svakodnevnoj pa i naunoj saznajnoj aktivnosti vei
znaaj pridajemo opaajnim verovanjima o fizikim objektima nego izvetajima o
sopstvenom iskustvu; konano, nae saznanje se odnosi na fiziki svet, i ako ga je nekako
potrebno potvrivati ili opravdavati, onda je to primerenije initi pozivanjem na samu fiziku
stvarnost, na to kakav je svet koji nas okruuje, nego na pojave, na to kako nama (svakom
ponaosob) stvari izgledaju. Ako su ve u pogledu svog epistemikog statusa u istom
poloaju, onda je, gledano iz ovog ugla, za polazite ili krajnji test prikladnije uzimati
verovanja o fizikim objektima, a ne verovanja o sadrajima subjektivnog iskustva.
Za to postoji i jedan dublji razlog. Naime, ak i ako se pokae da je sa dosadanjom
strategijom teorije bazinosti sve bilo u naj-boljem redu, da je redukcija sadraja naih
verovanja uspeno posti-gnuta time to su ona zaista ograniena na neposredno iskustvo, i da
je, povrh toga, krajnji cilj postignut tako to su upravo ta verovanja nepogreiva, pitanje je
mogu li ona biti bazina s obzirom na drugi zahtev: da se iz njih odgovarajuim
inferencijalnim ili nekim drugim postupkom mogu izvesti ostala (pojedinana i opta)
empirijska verovanja. Poto je na cilj saznanje o spoljanjem svetu a ne o naem iskustvu,
kada je jednom (po pretpostavci) ostvario svoj prvi cilj, pred teoretiara bazinosti se
postavlja zadatak da nekako povrati onaj sadraj kojeg se svesno odrekao kako bi dobio na
izvesnosti. Budui da nas zanima znanje o fizikim objektima, a ne o naim utiscima, ako nas
je doveo do toga da se tog cilja bar privremeno odreknemo radi izvesnosti, sada s pravom od
njega moemo oekivati da nam vrati rtvovani sadraj naih verovanja radi drugog motiva
kojim je u poetku bio podstaknut, radi obezbeivanja empirijskog karaktera znanja, veze
znanja sa stvarnim svetom.
Kako iz verovanja o sadraju svog neposrednog ulnog iskustva (Izgleda mi da sada
vidim H koje je F) mogu izvesti verovanja o spoljanjim fizikim objektima (H je F)?
Deduktivno to nikako ne mogu postii, ak i ako pribegnem oprobanom i ne ba uspenom
fenomenalistikom triku definisanja fizikih objekata kao logikih konstrukcija skupova
(aktualnih i potencijalnih) ulnih podataka; nijedan, ma koliko sloen iskaz o ulnim utiscima
koje subjekt ima ne implicira da postoji objekt sa osobinama na koje ti utisci upuuju.
Induktivno57 takoe ne mogu, jer su mi i za to neophodne dodatne premise za koje bih morao
da pruim nezavisno opravdanje. Uviajui tu tekou, izolm je tvrdio da je odnos izmeu
bazinih i ne-bazinih verovanja ustanovljen posebnom vrstom principa, razliitim i od
principa dedukcije i od principa indukcije. On ih je nazvao principima evidencije, pripisujui
im aprioran status. Primarni zadatak epistemologije on je video u tome da, polazei od
konkretnih sluajava koji se u naem kognitivnom iskustvu ispoljavaju kao sluajevi

57

Bilo uobiajenom, bilo inverznom indukcijom, tj. abdukcijom ili zakxuivanjem koje nas vodi do najboxeg
objanjenja. Mozer pokuava na ovaj poslednji nain, ali je i sam prinuwen da uvede dodatne premise (koje
smatra neproblematinim), ime odstupa od kxune postavke teorije bazinosti da su bazini iskazi sami po
sebi osnova sveg naeg empirijskog znanja. (Cf., Moser, P., Empirical Justification, pp. 198-205)

19

ivan Lazovi
opravdanog verovanja, formulie opte principe evidencije.58 Jedan od takvih principa koji bi
trebalo da premosti jaz izmeu bazinih verovanja o osetima (za njih izolm tvrdi da su
samooigledna, zato to im se sadraj poklapa sa evidencijom koju subjekt ima) i uobiajenih
opaajnih verovanja je:
Za bilo kojeg subjekta S vai da, ako S veruje, nemajui nikakvog razloga za sumnju,
da opaa neto to je F, onda je za S izvan razlone sumnje da on opaa neto to je F.59
Izraz opaa ovde je uzet u takozvanom transparentnom smislu u kojem se podrazumeva
da je za S izvan razlone sumnje (= opravdano) da veruje kako stvar koju vidi jeste F. Status
ovog, kao i ostalih principa, izolm tumai u duhu svog opteg intuicionistikog stanovita:
otkrivamo ga u neposrednom iskustvu o svojim saznajnim stanjima, na osnovu aktualnih
sluajeva u kojima verovanja tog tipa smatramo opravdanim. Princip u stvari konstatuje da je
za S, u trenutku kada veruje da opaa neto to je F i kada nema nikakve suprotne evidencije
koja bi dovela u pitanje da je to F, opravdano da veruje da ono to opaa jeste F. Shvaen kao
princip koji je rekonstruisan na osnovu naeg saznajnog iskustva, on zaista izraava na
uobiajeni stav: kada imamo odreene osete, u situacijama u kojima nemamo posebnih
razloga da posumnjamo u njihovu verodostojnost, poverovaemo da stvari koje opaamo
imaju kvalitete koji odgovaraju tim osetima. Meutim, tako protumaen, princip samo
konstatuje nau prirodnu sklonost da svoja opaajna iskustva shvatimo kao iskustva koja su
uzrokovana odgovarajuim svojstvima spoljanjih predmeta; on ne nudi nikakvo stvarno
objanjenje te nae sklonosti, odnosno, ne otkriva zato u verovanjima o osetima nalazimo
svedoanstvo koje opravdava verovanja o osobinama predmeta opaanja. Takvo objanjenje
je neophodno jer, prvo, mi moemo biti skloni da se oslanjamo na svoje osete i iz nekih
drugih, ne-saznajnih razloga, i drugo, uvek kada verujemo da opaamo da je neto F mogue
je da je nae opaanje neverodostojno.
izolmov princip, dakle, ne prua stvarno objanjenje injenice da smo u svakodnevnim
situacijama skloni da na osnovu karaktera naeg ulnog iskustva donosimo sudove o stvarima
i njihovim osobinama. U tom pogledu su, recimo, ranije pominjane teorije pouzdanosti u
prednosti: ukazivanjem na pouzdanost opaajnih procesa, ili na to da su naa senzorna stanja
pouzdan indikator stanja stvari u spo-ljanjem svetu, one ne bi samo, poput izolmovog
gledita, konstatovale da je neije verovanje da neto opaa izvor razlonog verovanja,
nego bi objanjavale zato verovanja o osetima imaju tendenciju da opravdavaju verovanja o
spoljanjim stvarima. Drugim reima, objanjenje epistemikog statusa opservacionih
verovanja moralo bi da bude u tome to su uslovi opaanja i nain funkcionisanja naih
opaajnih moi takvi da su opaajna verovanja u uobiajenim okolnostima uglavnom
verodostojna. Naravno, tek konkretno empirijsko istraivanje uslova opaanja i naina
funkcionisanja naih opaajnih moi otkrie nam opseg okolnosti u kojima princip vai, tj., u
kojima je nae opaanje pouzdano. Jer, uvek su mogue okolnosti u kojima bi nas ono vodilo
pogrenim opaajnim verovanjima.
Objanjenje koje nam nude teorije pouzdanosti samo po sebi ne moe da poslui za
analizu epistemikog statusa opservacionih verovanja, zbog toga to opravdanje, kao to smo
videli u drugom poglavlju, ne moe biti u potpunosti eksternalistiki shvaeno. 60 S jedne
58

59
60

}izolm je ak smatrao da su upravo ti principi pravi predmet epistemologije, naspram deduktivnoj logici
koja se bavi principima dedukcije, i induktivnoj logici koja se bavi principima indukcije. (Chisholm, R. M.,
Theory of Knowledge, p. 3)
Ibid., p. 76.
Zbog toga se ovde nismo ni bavili eksternalistikim verzijama teorije bazinosti kao to je Armstrongova.
Takowe se nismo bavili ni onim teorijama koje, nasuprot prikazanim koje \rtvuju sadr\aj verovanja radi
njihove izvesnosti, \rtvuju izvesnost radi ouvanja sadr\aja. Zaista, veina pristalica teorije bazinosti danas
je potpuno odustala od ideje o nepogreivoj ili apsolutno izvesnoj osnovi saznanja. Mewutim, kada su
jednom od toga odustali, pred njima je krajnje te\ak (rekao bih nesavladiv) zadatak da poka\u kako to da
nekoj klasi verovanja mo\emo dati bilo kakav epistemoloki prioritet u odnosu na ostala verovanja. Zato

20

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

strane, to objanjenje moe biti od koristi kao deo pozadine na kojoj se, putem pomenutih
empirijskih istraivanja, mogu ustanoviti naini funkcionisanja naih opaajnih moi i uslovi
njihovog optimalnog korienja, to sve zajedno omoguuje unapreivanje i poboljavanje
opaajnih tehnika i procedura koje primenjujemo u aktivnosti opravdavanja naih opaajnih
verovanja. S druge strane, pak, pouzdanost je osobina koju unapred pretpostavljamo na nivou
kontekstualnog okvira unutar kojeg se uputamo u opravdavanje opservacionih verovanja;
samim tim to koristimo svoje opaajne moi za sticanje informacija o spoljanjem svetu, mi
(implicitno ili eksplicitno) pretpostavljamo da su one preteno pouzdane. Ovo prirodno
ukorenjeno poverenje koje imamo u svoje, ne samo opaajne, nego i ostale saznajne moi,
samo po sebi ne opravdava verovanja koja putem njih stiemo, ali je uslov pod kojim naa
aktivnost opravdavanja uopte ima smisla; u konkretnim situacijama od nas e se oekivati
konkretni postupci pomou kojih emo pokazati da nema suprotnog svedoanstva koje
ugroava verodostojnost verovanja do kojeg smo doli. Drugim reima, u principu koji
izolm predlae od prelaza sa verovanja o osetu na verovanje o objektu mnogo je vanije da
je sam subjekt preduzeo sve to je u njegovoj moi i to se u datim okolnostima od njega
oekuje da bi pokazao kako ne postoje stvarni razlozi da sumnja u verodostojnost svojih
opaaja.
Recimo, ako obilazim zooloki vrt i na nekoliko koraka ispred sebe vidim slona, moj se
odgovor na eventualna pitanja Kako zna da je to slon?, ili Kakve razloge ima da veruje
da je to slon?, po pravilu nee sastojati od navoenje premisa (u koje bi ulazila recimo
verovanja o osetima koje imam) i pokazivanja kako iz njih sledi zakljuak da je to slon. Moj
odgovor e prosto biti: Vidim da je to slon. Naravno, ovaj odgovor podrazumeva da sam
nauio da prepoznajem slonove, da vladam jezikim distinkcijama koje se tiu razlika izmeu
slonova i ostalih ivotinja, da je moja vizuelna mo opaanja u datim okolnostima pouzdana,
itd. Meutim, sve to ulazi u sposobnosti kojima sam ovladao, u jednu posebnu vrstu tehnika
koje sam ja (ili drugi lanovi moje zajednice) u stanju da primenim kada su u pitanju makroobjekti koje svrstavamo u ivotinjska bia. Moje insistiranje na tome da vidim da je to slon
(ili da ga ujem, ili da ga mogu opipati, i sl.) ne treba shvatiti kao da implicira da nikako nije
mogue da sam se negde prevario; jedino to njime impliciram je da sam ja u stanju da, ako
mi neko ukae na mogui izvor pogreke (zar ne vidi da to nije slon nego veta maketa
slona, ili njegova laserska projekcija, itd?), preduzimanjem daljnjih aktivnosti (osmotriu ga
iz raznih uglova, pruiu mu kikiriki da bih video da li e pokuati da ga dohvati surlom, itd.)
otklonim svaku iskrslu nedoumicu da se radi o slonu.61 Uobiajena opaajna verovanja, kao
uostalom i bilo koja druga verovanja, sama po sebi nemaju neki poseban saznajni status ili
prioritet u odnosu na ostala verovanja; i njihov epistemiki status, kao i epistemiki status
ostalih verovanja, zavisi prvenstveno od saznajnog poloaja subjekta koji ih prihvata kao
istinita.
(II) NE-KLASINE VERZIJE TEORIJE BAZINOSTI: Da li onda neuspeh klasinih
verzija teorije bazinosti u potrazi za bazinim verovanjima koja bi bila epistemoloki
prioritetna u odnosu na ostala, i nalazila se u osnovi sveg naeg empirijskog saznanja, znai
da moramo napustiti predstavu o saznanju kao graevini uzdignutoj na pouzdanim temeljima
i sa tom predstavom povezan model opravdanja? Jedan pokuaj da se sauva osnovna ideja i
sprei regres u opravdavanju zastupljen je u uenjima koje sam nazvao ne-klasinom
verzijom teorije bazinosti. NJihova kljuna postavka sadrana je u Vitgentajnovom geslu da

61

bismo, recimo, za uobiajena opa\ajna verovanja rekli da imaju prima facie veu razlo\nost ili verovatnou
nego neka druga verovanja
Ove sposobnosti i tehnike mogu da variraju od osobe do osobe, ali nam uvek na kraju ostaje da se (u sklopu
epistemike podele rada o kojoj sam ranije govorio) oslonimo na sud strunjaka; ak i ako se ne radi o
pravom, \ivom slonu, zoolozi ili neki drugi strunjaci e biti u stanju da to potvrde.

21

ivan Lazovi
u osnovi dobro zasnovanog verovanja lei verovanje koje nije zasnovano (moj kurziv)62 bazina verovanja bi trebalo da budu verovanja od kojih zapoinje proces opravdavanja, ali
kojima, s druge strane, uopte nije potrebno opravdanje. Razlog zbog kojeg im nije potrebno
nikakvo opravdanje nije to to bi ona bila intrinsino opravdana, nepogreiva, nesumnjiva,
samooigledna ili bilo ta slino. Vitgentajnova poruka je u tom pogledu sasvim razliita od
one koju nalazimo kod lika, Luisa i ostalih branioca klasinog stanovita. Po njegovom
miljenju, u bazinim verovanjima nije ispoljen nikakav epistemiki stav; tanije, iskazi
kojima se izraava njihov sadraj uopte nisu predmet epistemike procene.
U bazina Vitgentajn ubraja verovanja koja se tiu najveeg broja svakodnevnih sudova
tipa: Ovo je ruka, Ovo je sto, Svet je postojao pre sto godina, i sl. ini se da takvi
sudovi obrazuju osnovu nae saznajne aktivnosti, da ih prihvatamo bez posebnog ispitivanja
ili provere, i da nam (osim u izuzetnim okolnostima) ne pada na pamet da u njih sumnjamo.
Izdvajajui kao njihovo zajedniko obeleje to to su kontingentni i to impliciraju postojanje
spoljanjeg sveta, Mur ih je navodio kao reprezentativne primere izvesnog znanja;
Vitgentajn ih zato naziva murovskim sudovima.
Primedba koju Vitgentajn upuuje tradicionalnim epistemolozima je da su oni na stav
prema murovskim sudovima pogreno shvatili kao epistemiki. Tu pogreku nisu napravili
samo filozofi koji su tvrdili kako mi moemo znati da su sudovi poput Ovo je ruka istiniti
(neki su, kao i sam Mur, tvrdili da mi to moemo u uobiajenim okolnostima znati sa
potpunom izvesnou). Istu pogreku, prema Vitgentajnovom miljenju, prave i skeptici
samim tim to od nas trae da za ove sudove, za koje inae smatramo da su reprezentativni
primeri empirijskog znanja, pruimo odgovarajue opravdanje. Vitgentajn nastoji da pokae
kako nedostatak opravdanja kod ovakvih sudova nije nikakva mana. Oni i dalje igraju
posebnu ulogu u korpusu naeg empirijskog znanja, inei bazini okvir nae epistemoloke
aktivnosti: to su sudovi koje u normalnim okolnostima bez posebnog razloga ne bismo ni
tvrdili ni osporavali, i koji predstavljaju pozadinu na kojoj se odvija daljnje istraivanje i
opravdavanje ostalih verovanja koja imamo ili stiemo o svetu.63 Nasuprot tradicionalnom
epistemologu i skeptiku, koji gree u tome to unapred pretpostavljaju da je na stav prema
murovskim sudovima epistemiki, Vitgentajn istie da ti sudovi uopte nisu predmet
epistemike procene. Na odnos prema njima pre predstavlja oblik ivota i ispoljava se u
tome to ih, kao lanovi iste zajednice, prihvatamo bez pogovora; jednom reju, oni su deo
naeg socijalno-kulturnog naslea. Ovo je, u najkraim crtama, Vitgentajnovo tumaenje
statusa i uloge bazinih verovanja, koje inae ini deo njegovog obuhvatnijeg pokuaja da u
naturalistikom duhu rei problem radikalnog skepticizma.
Razmiljanja kojima Vitgentajn potkrepljuje svoju tezu mogu se podeliti u dve grupe.
Prva su negativna, i u njima Vitgentajn nastoji da pokae zato verovanja izraena
murovskim sudovima ne mogu biti predmet epistemike procene. Razlozi su uglavnom
lingvistike i pojmovne prirode: murovski sudovi ne mogu figurirati u epistemikom
kontekstu zato to bi time bile prekrene izvesne uobiajene implikacije epistemikih izraza
kao to su znam, sumnjam, opravdano verujem i sl. 64 Konkretno, murovski sudovi se
ne mogu iz gramatikih i logikih razloga unositi u epistemiki kontekst (Znam da p,
Sumnjam da p itd.), zbog toga to u njihovom sluaju nisu zadovoljeni sledei uslovi koji
su neophodni da bi se smisleno moglo rei Znam da ..., Sumnjam da ..., Opravdano
verujem da ...: (1) takve formulacije su smislene samo onda kada imamo poseban razlog da
ih tvrdimo (recimo, kada hoemo nekome da saoptimo informaciju koja je za njega nova),

62
63
64

Wittgenstein, L., On Certainty, 253.

Wittgenstein, L., On Certainty, 94, 136, 138.
Vitgentajn se u spisu On Certainty uglavnom zadr\ava na izrazu Znam, ali se njegove ideje bez tekoa
mogu uoptiti tako da va\e za itavu porodicu epistemikih izraza.

22

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

to u murovskim sudovima nije sluaj; 65 (2) upotreba rei Ja znam ili Opravdano
verujem gramatiki je povezana sa pruanjem opravdanja, navoenjem razloga, a u sluaju
bilo kog murovskog suda se ne vidi kakve bismo izvesnije ili bolje razloge mogli da
ponudimo osim da prosto tvrdimo sam taj sud (Ovo je ruka);66 (3) osnovna implikacija
murovskih sudova, to da postoji spoljanji svet, ne moe biti shvaena kao hipoteza, tako da
ni skeptik ne moe svojoj sumnji da udahne ivot;67 (4) kod murovskih sudova ne moe se
smisleno postaviti pitanje pogreke, jer ideja pogreke podrazumeva da pogrenost suda
moemo da utvrdimo jedino na pozadini onoga to znamo; pogrenost murovskih sudova
znaila bi gubljenje svake takve pozadine, ime bismo izgubili i osnovu za procenu
pogrenosti - ako bismo sumnjali u jedan murovski sud, ini se da bi sumnja sa sobom
povukla i sve ostalo, utopivi ga u haosu 68 , da bi bila uklonjena osnova sveg naeg
suenja.69
Ova zapaanja imaju za cilj da pokau kako na stav prema murovskim sudovima nije
epistemiki. Meutim, Vitgentajn jo uvek govori o izvesnosti takvih sudova. Kao to istie
Meri Mekgin (u svojoj knjizi o skepticizmu), 70 model koji prua osnovu za razumevanje
Vitgentajnovog shvatanja prirode naeg odnosa prema murovskim sudovima valja traiti u
njegovoj poznatoj reinterpretaciji izvesnosti matematikih i logikih sudova. 71 Prema toj
reinterpretaciji, izvesnost matematikih (2+2=4) ili logikih (p_nj, p, dakle nj) sudova nije ni
u nekom posebnom psiholokom stanju uverenosti u nemogunost pogreke, niti u nekom
posebnom epistemikom svojstvu tih sudova koje bismo mogli otkriti samo razmiljanjem.
NJihova izvesnost proistie iz njihove logike uloge u aktivnosti raunanja ili zakljuivanja,
iz toga to oni konstituiu pravila ovih oblika jezike igre, tehnike koje svi mi (kao
pripadnici zajednice) delimo i primenjujemo kada raunamo i zakljuujemo. Izvesnost je tu
pre-epistemika, jer za ta pravila (tehnike) nije prikladno postavljati pitanje istinitosti ili
lanosti; ona je praktike prirode, izraava nae vladanje ovim tehnikama. Za nekoga ko tvrdi
da je 2+2=5 ne bismo bilo skloni da kaemo da je napravio pogreku, ve bismo pre rekli da
nije ovladao tehnikom sabiranja. U ovom tumaenju matematiko-logike izvesnosti moe se
nai model za tumaenje statusa murovskih sudova i prirode naeg stava prema njima.72
Kako se taj model moe primeniti na murovske sudove? Kao to znamo, Vitgentajn je
znaenje povezivao sa upotrebom: znaenje jednog izraza razumemo onda kada ovladamo
upotrebom tog izraza unutar date jezike prakse. Razumeti jednu re ne znai naslutiti ili
pogoditi njeno znaenje, nego ovladati pravilima ili tehnikom njenog korienja. U svetlu
ovog shvatanja jezikog znaenja, Vitgentajn je smatrao da se aktivnost opisivanja sveta
moe protumaiti po uzoru na aktivnosti raunanja ili zakljuivanja kao aktivnost koja takoe
pretpostavlja postojanje i primenu odreenih tehnika. Prema njegovom miljenju, tehnike
jezikog opisivanja sveta su ustanovljene sistemom murovskih sudova koje lanovi zajednice
dele ili bespogovorno prihvataju. Murovski sudovi bi tako u odnosu na aktivnost opisivanja
igrali istu onu ulogu koju matematiki i logiki sudovi igraju u odnosu na aktivnost raunanja
i zakljuivanja. Po svom statusu oni ne spadaju u uobiajene empirijske sudove, njihova
uloga nije da nam saoptavaju neto istinito ili lano o svetu, nego da nam kau ta koja stvar
jeste: ovo je sto, ovo je ruka, itd. Sumnjati u jedan takav sud znailo bi liiti znaenja
upotrebljene rei. Izvesnost je tu takoe ne-epistemika, tanije, praktike je prirode; ona je
65
66

67
68
69
70
71
72

Wittgenstein, L., On Certainty, 468.

Neko ka\e Ja znam kada je spreman da pru\i uverxive razloge. Ja znam je povezano sa mogunou da
se doka\e istinitost (Ibid., 243)
Ibid., 167, 312.
Ibid., 613.
Ibid., 614.
McGinn, M., Sense and Certainty.
Pre svega u Remarks on the Foundations of Mathematics i delimino u Filozofskim istra\ivanjima.
Cf., McGinn, M., Sense and Certainty, p. 136.

23

ivan Lazovi
kriterijum vladanja jezikom i ini jednu, kako bi Vitgentajn rekao, formu ivota.73 Kada
kaem Ovo je ruka time ne dajem primer znanja, nego pokazujem da sam ovladao jednom
tehnikom koja je u osnovi mog jezikog opisivanja sveta. Ideja o nepogreivim osnovama
saznanja zamenjena je tako idejom o osnovi praktike sposobnosti vladanja sistemom sudova
konstitutivnim za nau tehniku opisivanja sveta.
Preterani naglasak na murovskim sudovima moe da nas navede na pogrean zakljuak
da je Vitgentajn upravo za tu klasu sudova smatrao da su polazite (ili zavrna taka) nae
aktivnosti opravdavanja i da su nepodloni epistemikoj proceni. To nije Vitgentajnovo
stanovite. Radi se samo o tome da su to sudovi koje mi de facto, kao pripadnici nae
epistemike zajednice, bespogovorno prihvatamo i (ukoliko za to nema posebnog razloga) ne
podvrgavamo ih epistemikoj proceni. Meutim, time nije iskljuena mogunost da u naoj
epistemikoj zajednici neki drugi sudovi (neka druga vrsta sudova) zadobije isto ovo mesto
koje murovski sudovi sada imaju; ili da postoje neke druge zajednice koje prema nekim
drugim sudovima zauzimaju ovaj stav koji mi delimo u pogledu murovskih sudova. Tanije,
razlika izmeu bazinih i ne-bazinih sudova nije razlika izmeu dve klase razgraniene po
njihovom inherentnom epistemikom statusu, nego je po svom karakteru funkcionalna:
bazini su oni sudovi koje lanovi date jezike ili epistemike zajednice prihvataju
(uglavnom implicitno, kao formu ivota) kao sudove koje uopte nisu skloni da
podvrgavaju epistemikoj proceni. Tvrditi da to vai za jednu posebnu klasu sudova znailo
bi praviti istu onu pogreku u koju su zapale klasine teorije bazinosti kada su pretpostavile
da postoji vrsta verovanja koja su kao takva epistemoloki prioritetna i bazina; jedino to bi
se sada zastupala negativna teza da verovanja koja pripadaju toj klasi kao takva nisu podlona
epistemikoj proceni. Meutim, kao to je neprihvatljivo tvrenje da je odreen epistemiki
status inherentno svojstvo verovanja kao takvih (odnosno, da je verovanja mogue podeliti na
vrste po njihovom epistemikom statusu ili prioritetu), neprihvatljivo je i gledite da postoje
verovanja koja su izuzeta od epistemike procene i koja tvore jednu vrstu ije je mesto u
naoj epistemolokoj praksi sasvim osobeno. Svako verovanje, bilo da se tie takozvanog
murovskog ili nekog drugog suda, moe biti predmet epistemike procene. Drugim reima,
kao to nema verovanja izuzetih od svake sumnje, tako nema ni verovanja izuzetih od svake
epistemike procene.
Vitgentajn je spreman da dopusti da su mogue okolnosti u kojima neki murovski sud
podvrgavamo epistemikoj proceni (takva je situacija, recimo, ona Dekartova ili Murova, u
kojoj raspravljaju sa skeptikom). Jedino to bi primetio da su takve situacija, u poreenju sa
ostalim, sasvim retke i ne dovode u pitanje njegovu generalnu tezu. Tanije, on bi dodao da je
nekoherentna ideja da bismo sve takve sudove istovremeno mogli da podvrgnemo
epistemikoj proceni na onaj nain na koji to tradicionalni epistemolog i skeptik u svojoj
raspravi ine; tako neto ne bismo mogli da uinimo jer bismo izmakli sebi tle na kojem
bismo mogli da vodimo spor. Da bismo mogli vriti epistemiku procenu, moramo poi od
nekih verovanja ili sudova kao neospornih; ako bismo sumnjali i u takav sud, ini se - da
ponovimo Vitgentajnove rei, - da bi sumnja sa sobom povukla i sve ostalo, utopivi ga u
haosu.
Ma koliko bila tana, ova zapaanja ne mogu dovoljno da neutraliu snagu injenice da
je ipak svaki od tih sudova podloan epistemikoj proceni, odnosno, da uvek mogu nastupiti
okolnosti u kojima emo prema njima zauzimati epistemiki stav. S obzirom na ovu
injenicu, svako polazite u opravdavanju koje se sastoji od sudova koje prihvatamo kao
neproblematine, bespogovorno i bez sklonosti da ih dovodimo u pitanje, na kraju moe da se
pokae kao neto to je potrebno preispitati i moda revidirati. Za neke murovske sudove je
to moda manje, ali je za neke druge mnogo vie oigledno. Ako ne elimo da kaemo da je
73

... ja bih ovu izvesnost shvatio ne kao neto to je srodno prenagxenosti ili povrnosti, nego kao formu
\ivota (Vittgenstein, L., On Certainty, 358).

24

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

granica izmeu murovskih i ne-murovskih sudova krajnje nejasna, prema isto lingvistikim
kriterijumima sud Ovo je eljugar74 morao bi da spada u istu klasu (murovskih) sudova
kao i sud Ovo je sto, jer podjednako ulazi u ono to Vitgentajn naziva naom aktivnou
ili tehnikom opisivanja i identifikovanja stvari oko nas. Ali, ne vidi se zato bismo tvrdili da
sud Ovo je eljugar ne bi mogao biti predmet epistemike procene. Jednostavno, nema ni
traga apsurdnosti kada nekoga pitamo Da li si siguran da je to eljugar? (Nije li poljska
eva? Nije li preparirani eljugar?). Moda je razlog zbog kojeg zauzimamo takav (razliit)
stav prema sudovima Ovo je eljugar i Ovo je sto u socijalnim i kontekstualnim
faktorima - rastemo uz stolove, a ne uz eljugare; u zajednici koja raste uz eljugare a ne uz
stolove, stvari bi stajale obrnuto. Ali, ako nas ve to nije odvelo duboko u vode relativizma,
ta emo rei za sud Sunce se okree oko Zemlje koji je u meuvremenu pretrpeo znaajne
promene u svom epistemikom statusu (nekada su ga svi pri-hvatali kao istinit jednako koliko
i sud Ovo je sto, ne oseajui nikakvu potrebu da ga dovode u sumnju, a danas je odbaen
kao laan). Jednom reju, izgleda da za sva verovanja, pa i ona koja se tiu murovskih
sudova, vai uveni Kvajnov diktum: nema verovanja koja bi bila imuna na reviziju.
Ne-klasine verzije teorije bazinosti (kao to je Vitgen tajnova) imaju za posledicu
arbitrarnost osnove saznanja: razliite zaje-dnice (ue ili ire) u razliitim okolnostima mogu
za polazite usvajati razliita verovanja, vano je samo da ih lanovi zajednice bespogovorno
prihvataju ne dovodei ih u sumnju. Ovoliki stepen arbitrarnosti je svakako neprihvatljiv
ukoliko elimo da i dalje govorimo o empirijskom sadraju naih verovanja, o vezi izmeu
znanja i stvarnog sveta. Da bi se arbitrarnost ublaila nije dovoljno pozvati se na socijalnokulturne faktore, na injenicu da smo odrasli i vaspitavali se u socijalnoj sredini koja kao
formu svog ivota deli pretpostavljeni odnos ba prema murovskim sudovima. Jer, to prema
kojim sudovima emo zauzeti takav stav ipak je stvar naeg izbora. Lako je zamisliv jedan
socijalno-kulturni eksperiment u kojem bismo se odluili za to da budue generacije
vaspitavamo obrazujui novu formu jezikog i epistemikog ivota, sa drugaijim sudovima
kao bazinim. 75 Jednako su zamislive druge zajednice u kojima osnovu epistemoloke
aktivnosti ine druge vrste sudova. Tezom da sudove ini bazinim to da li ih bespogovorno
prihvataju lanovi date epistemike zajednice gubi se poeljna veza izmeu naeg saznanja i
stvarnog sveta, veza do koje nam je stalo kada govorimo o empirijskom znanju.76
I u svom klasinom i u svom ne-klasinom obliku, teorije o bazinim verovanjima
doivljavaju neuspeh, zato to se pretpostavka o postojanju klase empirijskih verovanja koja
74
75

76

Jedan od omixenih Ostinovih primera.

Prisetimo se }erlandove (Churchland) futuristike vizije:Ako nai perceptivni sudovi moraju biti
optereeni teorijom u bilo kom sluaju, zato onda neolitsku batinu, sada u upotrebi, ne zameniti
koncepcijom stvarnosti otelotvorenom u nauci modernog doba (Churchland, P., Scientific Realism and the
Plasticity of Mind, p. 35). Stvarno dobro obrazovana deca ne bi ... sedela na pla\i i sluala neprekidnu buku
mora koje udara o obalu. Ona sede na obali i sluaju periodine talase atmosferskog zgunjavanja stvorene
ujnim raspodexivanjem usklawene energije okeanskih talasa u haotinoj uskovitlanosti pliaka. ... Ona ne
opa\aju nebo koje je na zapadu zalaskom Sunca postalo crveno. Ona opa\aju pomak distribucije talasne
du\ine od nadolazeeg solarnog zraenja prema veim talasnim du\inama ... tako to se zraci krae talasne
du\ine sve vie raspravaju iz pravca atmosferske putanje koja postaje du\a a koju moraju prei dok nas
zemxina rotacija polako udaxava od njihovog izvora. (p. 30)
Naravno, ova primedba ne pogawa tanost Vitgentajnovog opisa naeg stava prema murovskim sudovima
ili uloge koju oni imaju u naoj svakodnevnoj jezikoj praksi. Mewutim, priroda naeg stava prema njima je
injeniki momenat, njihova uloga u jezikoj praksi lingvistiki, a kada ih tradicionalni epistemolozi
uzimaju za primer znanja ili opravdanog verovanja, onda oni ne cixaju ni na jedan od ta dva momenta, nego
na njihov epistemiki status. Bilo bi nekorektno optu\iti epistemologe za injeniki previd ili jeziku zbrku;
problem nije u tome da li mi bespogovorno prihvatamo sud Ovo je sto, ili da li taj sud koristimo u sklopu
aktivnosti opisivanja stvari; problem donosi implikacija prisutna u izricanju tog suda, da sto postoji. Kada
skeptik postavxa pitanje, Da li si siguran da je to sto on ne osporava jeziko znaenje ili to da govorno
lice vlada jezikom i razume upotrebxene rei. Smisao skeptikovog pitanja nije Da mo\da ne neziva stolom
neto to je stolica, ili Razume li uopte rei koje si izgovorio, nego Kako zna da taj sto postoji.

25

ivan Lazovi
bi unutar korpusa empirijskog znanja imala poseban epistemiki status i igrala posebnu ulogu
u opravdavanju pokazala pogrenom. Niti postoje verovanja koja kao takva imaju epistemiki
prioritet u odnosu na ostala, niti postoje verovanja koja su izuzeta od epistemike procene.
Osnovna ideja teorija bazinosti, da nae znanje ima strukturu graevine koja poiva na
vrstim temeljima, samo je jedan od mnogobrojnih mitova tradicionalne epistemologije,
ispoljen pre svega u njenom empiristikom obliju.77 Da li odbacivanje ove ideje znai da
nam, ukoliko elimo da izbegnemo regres u opravdavanju, preostaje jedino koherentizam?
Kako izgleda ovo shvatanje epistemikog opravdanja i zato ni ono samo po sebi ne moe
biti u celini prihvaeno, videemo u sledeem poglavlju. Ovde bih samo jo hteo da
nagovestim mogui izlaz koji izbegava pogreke razmotrenih verzija teorije bazinosti ne
obavezujui nas nuno na suprotnu, koherentistiku koncepciju.
Uobiajena opaajna verovanja kao to su Ovo je ruka, U bati je eljugar, Nebo
je danas vedro i sl., zaista zauzimaju sredinje mesto u naem empirijskom znanju. Ali, ona
to mesto duguju pre svega tome kako nastaju i sadraju koji imaju, a ne nekom svom
posebnom bilo epistemikom bilo ne-epistemikom statusu. Karakter njihovog nastanka je
takav da ona, kada do njih dolazimo putem opaanja, nisu izvedena, odnosno, u proces
njihovog nastanka nisu ukljuena neka druga verovanja koja subjekt ima. Ovo podrazumeva
da u standardnim sluajevima opaanja, kada stiemo verovanja o spoljanjim objektima i
njihovim osobinama, mi ne zakljuujemo (bar ne eksplicitno, tako to bismo bili svesni
premisa iz kojih izvodimo odgovarajui zakljuak) o spoljanjim objektima na osnovu naih
oseta; identifikacijom objekata i njihovih opaljivih osobina ovladavamo kroz socijalnu
aktivnost i iskustveno suoavanje sa samim objektima. ta je sto ili kada je nebo vedro mi ne
uimo tako to nam se prvo pokae na nae osete pa onda d uputstvo kako da izvedemo
odgovarajui zakljuak; sasvim suprotno, nama se pokae predmet koji se u naoj jezikoj
zajednici naziva stolom, ili nebo koje se u naoj jezikoj zajednici naziva vedrim, i kada smo
nauili da re sto primenjujemo na stolove i opis vedro nebo na vedro nebo, onda smo
stekli sposobnost da prepoznajemo stolove i vedro nebo.78
Osim toga, nain na koji opaajna verovanja nastaju ini ih nearbitrarnim. Kada pred
sobom imam slona i irom otvorim oi, verovanje da je predamnom slon zaista nee biti stvar
mog izbora, jednako kao to ni sada ne mogu da izaberem da verujem da je u mojoj radnoj
sobi slon. Nearbitrarnim ih ine uslovi opaanja i nain na koji funkcioniu nae opaajne
moi, jednom reju, uzroni proces njihovog nastanka. Usled toga, ona ne samo da nisu
predmet naeg individualnog, nego nisu ni predmet naeg socijalnog izbora. 79 Posebno neklasine verzije teorije bazinosti previaju stepen u kojem su ta verovanja zavisna od
injenica o strukturi i nainu funkcionisanja naih ula. Mi moda sa promenom forme
ivota moemo da promenimo jeziku igru, moemo poeti da na stolove primenjujemo
re slon a na slonove re sto, ili moemo da za opisivanje onoga to opaamo koristimo
terminologiju koju nam daje potpuno razvijena nauka, ali time teko da emo promeniti nain
77

78

79

U takve mitove spadaju jo takozvani mit o neposrednim iskustvenim datostima, koji kritikuje Selars
(Empiricism and the Philosophy of Mind), ili mit o mogunosti redukcije sveg naeg znanja i smislenog
govora na znanje i govor o neposrednom iskustvu, koji Kvajn naziva dogmom redukcionizma (Two
Dogmas of Empiricism).
Oseti tu mogu biti samo jedna od karika u uzronom lancu koji od objekta vodi do naeg verovanja. Ali, kao
to ne moramo (ili ak ne mo\emo) biti svesni nekih drugih karika u tom lancu (recimo, prenoenja nekog
impulsa kroz neurofizioloke puteve do mozga), ni svest o osetima ne moramo izraziti u vidu premisa iz
kojih emo izvoditi zakxuak o objektu. Druga je stvar to e mo\da neka empirijska (psiholoka ili
neurofizioloka) teorija tvrditi ili pokazati da na jednom dubxem (svesti nedostupnom) planu opa\anje
takowe ukxuuje neki oblik zakxuivanja. Poto tog plana nismo svesni, za nas se on utapa u uzroni proces
kojim nae opa\ajno verovanje nastaje. O karakteru opa\anja, vid., Fodor, J., Observation Reconsidered.
Pozivanje na empirijske injenice koje se tiu uslova opa\anja i naina funkcionisanja naih opa\ajnih moi
otklanja arbitrarnost koju nije uspelo da ukloni pozivanje na socijalno-kulturne faktore, ili na formu
\ivota.

26

O prirodi epistemikog opravdanja Glava 4 Teorije bazinosti

na koji na jednom elementarnijem planu, planu kvalitativnog karaktera naih oseta, opaamo
svet; stolovi e i dalje u nama izazivati one osete koje inae izazivaju, i koji e se razlikovati
od oseta koje u nama izazivaju slonovi. Menjajui formu ivota i jeziku igru, neemo
promeniti stvarnu prirodu i nain funkcionisanja naih saznajnih moi, niti stvarnu prirodu i
kvalitativni sadraj naih oseta.
Ako neto ini opaajna verovanja bazinim, onda su to njihov neizveden karakter i
njihova uzrona istorija. Ali, te osobine ih nikako ne ine bazinim u nekom posebnom
epistemikom smislu, bilo da se pod time podrazumeva da imaju epistemiki prioritet, bilo da
se tvrdi da nisu podlona epistemikoj proceni; te osobine ih ine bazinim samo u
psiholokom smislu. Dodatni razlog zbog kojeg ona imaju ono sredinje mesto u saznanju,
koje se pogreno predstavlja metaforom (epistemika) osnova - nadgradnja, jeste upravo
njihov objektivistiki empirijski sadraj. Sa stanovita nae elje da imamo znanje o svetu
koji nas okruuje, znaajno je to to se ta naa verovanja tiu spoljanjih objekata i njihovih
osobina. Ona predstavljaju sponu izmeu naeg saznanja i stvarnosti. Ovako irok sadraj
postaje prepreka samo onda kada smo opsednuti eljom za apsolutnom izvesnou, pa nam
zasmeta njihova pogreivost. Problem je, meutim, to je lana nada da uopte moemo imati
nepogreiva verovanja. Pa ako ve ni verovanja o sadrajima iskustva ni verovanja o
spoljanjim objektima nisu nepogreiva, onda nije udno to, gledano iz ugla empirijskog
znanja, dajemo prednost uobiajenim opaajnim verovanjima.
Nije li to onda trenutak u kojem e skeptik pobedonosno moi da kae: Da, ali poto
vaa uobiajena opaajna verovanja nisu nepogreiva, vi nikada neete moi da dokaete da
su ona bar pouzdana i verodostojna? Skeptik je tu u pravu, mada mislim da je do njegove
konane pobede put jo dalek. Zaista, mi ne moemo dokazati da je nae opaanje pouzdano.
Ali, isto tako ne moemo ni izai iz svoje koe i koristiti neke druge opaajne moi pomou
kojih bismo moda stekli verodostojnije saznanje. Svoju kognitivnu prirodu ne moemo da
promenimo. Sa stanovita opravdanja, skeptikov zakljuak uopte nema pobedonosni
prizvuk, jer emo za saznanje koristiti one moi koje su nam na raspolaganju, nastojei da
ustanovimo najoptimalnije naine njihovog korienja i otklonimo mogue izvore pogreaka.
Pri svemu tome, naa aktivnost opravdavanja poivae na prirodnoj (implicitnoj ili
eksplicitnoj) pretpostavci da su te moi pouzdane. Jer, od ove pretpostavke zavisi smislenost
same aktivnosti opravdavanja. Da li je ona tana, izvan je nae moi da dokaemo. Ukoliko
jeste, opravdavanje ima smisla, i nai izgledi da neto znamo o svetu oko nas znaajnu rastu.
Ukoliko nije, opravdavanje gubi svaki smisao, jer do istinitih verovanja moemo doi samo
pukim sluajem. U naoj moi je da nae sudove, ukljuujui i opaajne, opravdavamo na
naine za koje verujemo da su pouzdani. Ako smo neko verovanje tako opravdali, ako
pomenuti naini zaista jesu pouzdani i ako je u datim okolnostima nae verovanje zaista
istinito, onda imamo znanje.
Ali, ako smo jo jednom potvrdili da se opaajna verovanja po svom epistemikom
statusu ne razlikuju od ostalih verovanja, zar onda nismo ponovo izloeni pretnji od regresa u
opravdanju? Zar to to jedno opaajno verovanje V moramo da opravdamo ne znai da
moramo pronai razloge u vidu skupa daljnjih verovanja V1...Vn, pa onda razloge za ova
verovanja u vidu nekih daljnjih verovanja, i tako ad infinitum? Pretnja od regresa nestaje
onog trenuka kada prestanemo da u modelu premise-zakljuak traimo jedini, ili jedini
pravi, model oprav-danja. Opaajna verovanja se po svom epistemikom statusu ne razlikuje
od drugih zbog toga to i njihova opravdanost zavisi od kontekstualnih faktora i onoga to je
subjekt uinio da bi svoj epistemiki poloaj u pogledu istinitosti verovanja poboljao u
najveoj moguoj meri. Meutim, aktivnost opravdavanja opaajnih verovanja ne moe da se
svede na inferencijalni model i skup induktivnih_deduktivnih procedura. Meu priznate
tehnike i procedure opravdavanja ulaze raznovrsne opaajne tehnike i procedure; one se tiu
uslova pod kojima opaamo, naina korienja naih opaajnih moi, korienja kolateralnih
27

ivan Lazovi
ulnih informacija, itd. U veini uobiajenih situacija od nas se oekuje jedino primena
ovakvih tehnika i procedura. To ne znai da su iskljueni sluajevi primene sloenijih tehnika
i procedura, ukljuujui i one inferencijalne; samo, njihova primena moe biti zahtevana ili
podstaknuta jedino onda kada postoji stvarni razlog da posumnjamo u verodostojnost
dobijenog opaajnog verovanja. Kada pri dnevnom svetlu i irom otvorenih oiju vidim da je
preda-mnom sto, razlog kojim opravdavam svoje verovanje da je to sto nema oblik premisa iz
kojih sledi da je to sto; razlog je u tome to sam pomou odgovarajue opaajne aktivnosti
ustanovio da je to sto, i zato e moj odgovor predstavljati izvetaj o sprovedenoj aktivnosti,
Vidim da je to sto.80 Ovakav odgovor nije samo tvrdoglavo istrajavanje na onome to u
datom trenutku vidim. Ono je vie od toga, jer sposobnost vienja nekog predmeta kao stola
ima daleko bogatiju istoriju: sposobnost da raspoznajemo stolove stekli smo procesom uenja
u zajednici u kojoj smo odrasli. Ako me neko pita Da li si siguran da je to sto?, preduzeu
daljnje aktivnosti kako bih se uverio da se radi o stolu: pogledau ga iz raznih uglova, prii
mu i opipati ga, privui stolicu, sesti i pokazati da znam emu je namenjen, itd. U
uobiajenim okolnostima to je sasvim dovoljno da nekome pokaem da opravdano verujem
da je predamnom sto. 81 Naravno, i ovde dovoljno znai samo dovoljno, ne sve
mogue. Sasvim je mogue da je, uprkos svemu to sam stvarno preduzeo da bih ga
opravdao, moje verovanje pogreno. Meutim, postoji razlika izmeu situacije u kojoj je ono
pogreno iz meni i drugima sasvim nedostupnih ili nepoznatih razloga (moda zato to nas
sve vara Zli demon), i situacije u kojoj nisam preduzeo neto to se u takvim situacijama
oekuje da preduzmem (u polu-mranoj sobi nisam upalio svetlo kako bih se uverio da je to
sto a ne komoda). Jedno je rei da nikada ne moemo biti u idealnom poloaju u kojem emo
sa apsolutnom sigurnou tvrditi da je neto istina (nikada ne moemo iskljuiti svaku
mogunost pogreke), a drugo rei da se od nas oekuje da svoj epistemiki poloaj u datim
okolnostima maksimalno poboljamo sprovoenjem odgovarajuih akti-vnosti i primenom
odgovarajuih tehnika i procedura.
Unutar kontekstualnog okvira u kojem se kreemo opravdavajui svoja verovanja nema
klase verovanja koja bi imala izuzetan epistemiki status. Kao racionalna aktivnost,
opravdavanje ne zahteva takvu klasu verovanja; ono samo zahteva skup principa, tehnika i
procedura pomou kojih e biti ustanovljeni naini na koje verovanja moemo da
opravdavamo. Opaajna verovanja nisu ni nepogreiva ni izuzeta od epistemike procene; za
njih je karakteristino samo to da su za njihovo opravdanje u veini uobiajenih situacija
dovoljne (kao priznate) opaajne tehnike i procedure. Kao racionalna bia, kadra da svesno
koriste svoje saznajne moi i preispituju kako naine njihove primene tako i dobijene
saznajne rezultate, mi smo spremni da u svetlu suprotnog svedoanstva izmenimo bilo koje
empirijsko verovanje, pa i bilo koje opaajno verovanje. Konzervativizam i u epistemologiji
ima svojih dobrih strana, ali samo onda kada nije samom sebi svrha.

80

81

Utoliko je Gilbert Rajl u pravu kada rei videti, uti i ostale pomou kojih govorimo u opa\anju neega,
svrstava u rei kojima opisujemo neko postignue, poput Pobedio sam u ovoj trci ili Pogodio sam cix.
(Cf., Ryle, G., The Concept of Mind, pp. 211-2.)
Ovaj element umea u aktivnosti opravdavanja opa\ajnih verovanja ini takve situacije u izvesnoj meri
slinim onima u kojima inae govorimo o vetinama. Na pitanje da li umem da vozim bicikl, neu navoditi
pravila koja je neophodno primeniti da bi se vozio bicikl; ta pravila mogu znati a da ne umem da vozim
bicikl. Prosto u uzeti bicikl, sesti na njega i pokazati da umem da ga vozim.

28