ARHITEKSTONSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

SOCIOLOGIJA 1
AUTORIZOVANI MATERIJAL SA PREDAVANJA KOLSKE 2013/14 GODINE

PROF. DR MINA PETROVI

I TEMA
ANALIZA POJMOVA: KULTURA I DRUTVO, VREDNOSTI I NORME,
DRUTVENA

INSTITUCIJA,

DRUTVENA

PROMENA,

SOCIJALIZACIJA,

IDENTITET, INDIVIDUALIZACIJA

Drutvo i kultura su konceptualno bliski pojmovi. Drutvo je sistem meusobnih odnosa

koji povezuje pojedince i grupe. Nain na koji su lanovi drutva organizovani i na koji su
drutveni odnosu strukturisani zavisi od jedinstvene kulture. Ni jedna kultura ne moe
postojati bez drutva, ali isto vai i obratno.
Kultura je bitan segment drutva koji nam pomae da razumemo kako je uopte mogu bilo
kakav drutveni poredak ako se ima u vidu da drutvo ine pojedinani akteri, sa svojim
posebnim interesima i ciljevima.

Kolokvijalno, pojam kulture se najee odnosi na

aktivnosti vezane za umetnost, duhovnu produkciju. Socioloki, kultura se odnosi na nain

ivota nekog drutva, grupa i pojedinaca u okviru nekog drutva, na primer, odreujui nain
provoenja slobodnog vremena, obiaje sklapanja braka, organizacije rada, i sl.

Vrednosti i norme
Vrednosti su apstraktne ideje koje odreuju ta se smatra vanim, vrednim i poeljnim daju
znaenje i slue ljudima kao vodi u njihovim aktivnostima i interakciji sa svetom koji ih
okruuje.
Norme su konkretna pravila ponaanja (ne nuno zapisana) koje odraavaju vrednosti jednog
drutva (primer: vrednovanje znanja uenja, podsticaj rtvovanja roditelja radi obrazovanja
dece).
Vrednosti i norme se razlikuju od drutva do drutva.Na primer, postoje drutva koja vie
vrednuju individualizam, individualna prava, i drutva koja veu vanost pridaju zajednikim
potrebama, odnosno kolektivistikim vrednostima (jednakost, pravednost, i sl.). I u okviru
jednog drutva vrednosti mogu biti ne samo razliite ve i suprotne: visoko vrednovanje
tradicionalnih religijskih uverenja naspram sekularnom pogledu na svet, i sl. Iako ih uzimamo
2

kao gotove injenice, vrednosti i norme su promenjive kategorije, koje se razvijaju u dugim
vremenskim periodima, to ukazuje, s druge strane, i na ukorenjenost vrednosti i normi u
postojeim drutvenim institucijama ( pogledati definiciju drutvene institucije dalje u
tekstu).
Za konstituisanje i funkcionisanje drutva je bitan proces formalizacije vrednosti kroz pravne
norme i institucije, ime se obezbeuje stalnost i predvidljivost drutvenih odnosa, odnosno
obavezujua dimenzija naina njihovog odvijanja. To obezbeuje neophodan stepen trajnosti
drutvene forme ali ne i njenu nepromenjivost.
Moemo zakljuiti da vrednosti daju znaenje smisao drutvenom delanju, a da se normama
definiu kodovi delanja kojih se neko drutvo pridrava, za izvestan period. I norme i
vrednosti doprinose razvijanju lojalnosti prema drutvenoj zajednici, obezbeujui vezivno
tkivo drutva, osnovu drutvene kohezije, o emu su pisali socioloki klasici, poput Dirkema.
Ovaj autor je upozoravao na stanje drutvene anomije, do koga dolazi kada se drutvo
atomizuje a njegovi lanovi prestaju da potuju osnovne drutvene norme, to ima za
posledice slabljenje drutvene solidarnosti i bazinog poverenja, i povratno ugroava uslove
ivota svakog pojedinca.
Ovde je bitno napomenuti i dva shvatanja o delovanju pojedinaca u drutvu:
1. Klasini ekonomski liberalizam: u sreditu panje je racionalni

delatnik, koji se

prvenstveno rukovodi svojim interesima. Osnovna pretpostavka je da takav tip delanja

prevazilazi prost zbir pojedinanih koristi i prerasta u ekonomski rast i prosperitet
itave zajednice.
2. Novi institucionalizam: posmatra pojedinca prvenstveno kao pripadnika zajednice
(kolektiviteta). Osnovna pretpostavka je da pojedinac dela u skladu sa institucijama
koje posreduju interese u jednom drutvu, iako najee sa dominacijom interesa onih
koji raspolau sa najvie moi.

Drutvene institucije

Normativizacija drutva odvija se kroz drutvene institucije. Drutvene institucije su sistemi

pravila (pisanih ili nepisanih) koje strukturiu uslove pod kojima drutveni akteri (pojedinci,
grupe, organizacije) realizuju svoje potrebe, elje, ciljeve. Institucije reguliu odnose izmeu
pojedinaca koje zauzimaju odreene uloge u drutvu odnosno u drutvenim organizacijama
kao to su porodica, kola, crkva.... Ipak, institucije nisu rezultat savrene kooridnacije aktera
iji se interesi poklapaju ve rezultat dogovaranja ili sukoba slinih ili potpuno razliitih
interesa. Kroz institucije se artikuliu i ispoljavaju interesi razliitih drutvenih grupa, a na
njihovo oblikovanje imaju najvie uticaja interesi onih aktera koji imaju najvie moi da
svoje interese nametnu drugima, odnosno da drugima pokau kako su njihovi interesi ujedno i
opti interesi. Upravo ta dinamika u izvorima drutvene moi aktera koji uspevaju da nametnu
svoje interese kao opte, ili da se mo dominatnih aktera dovede upitanje jedan je od kljunih
mehanizama promene drutvenih institucija odnosno drutvene promene.
Drutvena promena
Uoiti znaajnu drutvenu promenu podrazumeva pokazati stepen promena u osnovnoj
strukturi drutva ili dela drutva. Najee se promene uoavaju u osnovnim institucijama u
odreenom vremenskom periodu. Prema vremenskom trajanju kojim se neka drutvena
promena dogaa i nainu na koji se ona odvija, promene mogu biti evolitivne (sporije i dueg
trajanja, nenasilne) i revolutivne (relativno brze i esto nasilne). Postoje i situacije kada se
pojam revolutivna promena koristi za promenu koja nije nastala nasilno ali kada se
kvalitativna razlika novnastalih karakteristika (drutva, institucije, vrednosti) u odnosu na
prethodne ukazuje kao radikalna.

Promene u modernom periodu (od 18. veka) dominatno su pod uticajima ekonomskih,
politikih i kulturnih faktora, koji stalno ubrzavaju proces promene (sve je kratkotrajni vek
drutvenih institucija, sve su brojnije institucionalne promene tokom ivotnog ciklusa jedne
generacije). Kljuna promena kulture u savremenom (zapadnom) drutvu je dominacija
racionalnog pogleda na svet i na njemu zasnovanog ciljno racionalnog delanja. Dominantne
vrednosti savremenog (zapadnog) drutva su samousavravanje, sloboda, jednakost,
participacija u politikom ivotu i sl. One su nastale u protekla dva do tri veka i ne mogu
vezati za tradiciju, jer pretpostavljaju neprestano menjanje naina ivota ( pogledati dalje u
tesktu o identitetu i individualizaciji, i temu II o graanskim vrednostima)

Socijalizacija
Proces pomou kojeg deca ili drugi novi lanovi drutva (imigranti , na primer) stiu znanja o
nainu ivota u drutvu u kome ive. Socijalizacija obezbeuje prenos kulutre kroz vreme i
generacije. Socijalizacija se moe posmatrati kao proces koji traje itavog ivota, jer se
ljudsko bie stalno oblikuje kroz drutvene interakcije, a drutvo institucionalno menja, to
sve zahteva sticanje novih znanja, informacija i prilagoavanje pojedinaca. Socijalizacija ne
samo da omoguava da se ljudi socijalizuju uklope u drutvo, ve i da u drutvu razvijaju
sebe i svoje mogunosti (u skladu sa normama institucijama datog drutva).
Posrednici ili agensi socijalizacije su grupe ili drutveni okviri u kojima se odigravaju procesi
socijalizacije.
Primarna socijalizacija

rano detinjstvo je period najintenzivnijeg uenja kulture

(usvajanje osnovnih obrazaca ponaanja, kao osnova daljeg procesa uenja). U ovom procesu
porodica je kljuni agens.
Sekundarna socijalizacija odvija se u kasnijem periodu detinjstva i u toku sazrevanja.
Agensi socijalizacije koji preuzimaju neke od obaveza porodice su: kola, vrnjaci, razliite
organizacije, mediji, radno mesto, i sl..
Kroz proces socijalizacije ljudi ue drutvene uloge. To su drutveno definisana oekivanja
koja bi pojedinci u datoj drutvenoj situaciji trebalo da slede, bez obzira na lino miljenje ili
gledite. U socilogiji se izdvajaju dva gledita, koja se razlikuju po stepenu autonomnosti
pojedinaca u odnosu na proces socijalizacije. To su:
Funkcionalisti smatraju da drutvene uloge ne podrazumevaju pregovaranje i kreativnost da
su predpropisane. To je gledite koje smatra da su ljudska bia u procesu socijalizacije pasivni
subjekti koji se programiraju/poduavaju.
Teorija strukturacije insistira na interaktivnosti ljudskog delanja i struktura (postojeih
vrednosti i normi), i ukazuje da su pojedinci kretaivni u procesu socijalizacije, iako u okviru
datih vrednosti, normi, koje ih ograniavaju ali i stimuliu na traenje drugaijih, novih
reenja. Ovo gledite je danas dobilo primat.

Identitet

Proces socijalizacije ujedno je i proces razvoja identiteta pojedinca, i njegove sposobnosti za

nezavisno miljenje i delanje. Identitet je viedimenzionalan pojam u sociologiji.
Najuoptenije odreenje ukazuje da je to nain na to kako ljudi razumevaju sebe, i ono ta je
za njih znaajno. Vani izvori identiteta su: rod, seksualna orijentacija, nacionalna ili etika
pripadnost, drutvena klasa.
Socioloko razlikovanje samoidentiteta i drutvenog identiteta
Drutveni identitet odnosi se na osobine koje pojedincu pripisuju drugi ljudi, i kojim ga
stavljaju u odnos s drugim pojedincima koji dele te iste osobine. Mnogi pojedinci imaju
drutvene identitete koji ukljuuju vie atributa: majka, Muslimanka, profesorka, i sl.
Viestruki drutveni identitet odraava viedimenzionalnost ljudskog ivota, kao i
mnogostrukost drutvenih uloga koje pojedinac obavlja. Neki od njih mogu biti potencijalni
izvor konflikta u oveku (majka profesor; Muslimanka radno aktivna), te se e znaenje i
iskustvo u ivotu obino organizuj oko jednog primarnog (atributa) identiteta, koji je gotovo
neprekidan u vremenu.
Dok drutveni identitet ukljuuje kolektivnu dimenziju (pojedinci su svrstani u kategorije istih
drugih pojedinaca), samoidentitet (ili lini identitet) se odnosi na proces razvitka oseaja nas
samih i naeg odnosa prema svetu koji nas okruuju. Tradicija simbolikog interakcionizma
istie proces neprestanog pregovaranja individue sa spoljanjim svetom, koje naziva i
procesom meusobnog odnosa sopstva (jastva) i drutva kojim se povezuju lini (privatni) i
javni svet.
Promene u samoidentitetu od tradicionalnih do modernih drutava Re je istorijskoj
promeni koja vodi postepenom otklonu od fiksiranih, naslednih faktora koji su dirigovali
formiranje identiteta u tradicionalnim drutvima (na primer: pripadnost nekoj drutvenoj
grupi: klasi ili naciji). Uticaj ovih faktora u modernim drutvima je mnogo raznovrsniji i
slabiji. Vea drutvena i prostorna pokretljivost kao obeleja modernih drutava doprinele su
slabljenju vrsto povezanih i relativno homogenih zajednica iz prolosti, u kojima su se
obrasci kulture prenosili na strogo utvren nain sa generacije na generaciju.

Refleksivna modernost je pojam kojim se ukazuje na veliki znaaj samoidentiteta kao osnove
razlikovanja (distinkcija) izmeu pojedinaca i drutvenih grupa u savremenom drutvu. U
periodu rane moderne bila je neophodna standardizacija vrednosti kako bi se nivelisale
razlike manjih tradicionalnih zajednica i pospeila adaptacija na nove, moderne obrasce
ponaanja. Zato se smatra da ovaj period razvoja drutva karakterie i model rigidne
socijalizacije od strane dravnih institucija. Kasniji razvoj modernog drutva omoguio je
vei stepen diferencijacije pa i individualnog izbora, to fleksibilizuje i model socializacije.

Refleksivna modernost je tesno povezana sa procesom individualizacije. To je stalno

redizajniranje ivotnih opcija (na primer: promena zanimanja, promena mesta stanovanja,
promena (branog) partnera, i sl), koja predstavlja znaajnu novinu u odnosu na uniformnosti
i predvidivosti ivotnog toka u periodu rane moderne. Ovaj pojam ukazuje i na fenomen
personalizovanog vremena (sve manje je uniformnih obrazaca u pogledu redosleda dogaaja
u ivotu pojedinca: kolovanje, zaposlenje, odvajanje od roditelja, ulazak u brak, raanje
dece.....).
U ovom kontekstu, treba naglasiti i porast znaaja potronje u procesu line i drutvene
identifikacije, ime se menja i drutvena stratifikacija ( pogledati dalje u tekstu temu III
o drutvenoj stratifikaciji). esto se istie da je moderno drutvo u konzumerizmu nalo
funkcionalni ekvivalent ideologiji, koja je bitan mehanizam drutvene dominacije. To je
kvalitativni pomak od doba rane moderne, kada je realnost stalno preispitivana sa stanovita
buduih mogunosti (sukob ideologija), te se ovo doba esto naziva i dobom revolucija.
Postavljanje konzumerizma kao kljunog mehanizma drutvene

omoguilo je

zamenu

represije zavoenjem, autoriteta reklamiranjem, nametanja normi kreranjem potreba, a

integracija u sistem obezbeuje se zajednikim iskustvom potronje.

U takvom svetu ivot

preuzima karakter igre sa nultom sumom ishoda (neminovnost dobitnika i gubitnika), dakle,
prihvata se realnost u kojoj nema sigurnosti dobitka ali u kojoj postoji stalna mogunost
dobijanja igre u novoj partiji. To obesmiljava revolucije, ali i znaajno redukuje drutvenu
solidarnost i unutranju povezanost drutva.
Individualni naspram grupnog identiteta - najvea razlika izmeu individualnih i grupnih
identiteta je u tome to prvi naglaavaju razliitost a drugi slinost. Kada je re o grupnom
identitetu, bitna je razlika izmeu grupne (samo)identifikacije i drutvene kategorizacije. U
prvom sluaju, kolektivni identiteti naglaavaju kako su ljudi slini meusobno, ta imaju
7

zajedniko (ponaanje, uslovi ivota, vrednosti, ciljevi) ili bar veruju da je tako, dakle, ovde
postoji zajednica (ak iako se njeni lanovi lino ne poznaju, mogu se prepoznati kao lanovi
grupe). U drugom sluaju grupa je definisana spolja, dakle, ne postoji nuno i grupna
identifikacija, iako socijalna kategorizacija ini grupnu identifikaciju moguom. Drutvena
kategorizacija je proces koji najeksplicitnije ukazuje da se drutveni identitet stie ili pripisuje
unutar odnosa moi, jer samo oni koji raspolau legitimnim autoritetom proizalim iz moi
mogu nametati vlastite definicije o sebi i o drugima.

Imaginarni identiteti ili imaginarne zajednice, poput nacije, EU, i sl., nastaju procesom
drutvene kategorizacije. Pojam imaginarne zajednice koristi se da ukae na nacionalne
zajednice kao entitete koji imaju manje vie fiksne granice i koji se odravaju kolektivnim
institucijama kao to su zakonodavni, administrativni i obrazovni sistemi. Moderna drava je
svakako i dalje kljuni posrednik u aktivnosti ovih institucija i koristi ih u upravljanju,
stvarajui naturalizovane veze izmeu ljudi i prostora, homogenizujui iskustvo i otklanjajui
prepreke protoku kapitala, ljudi i robe. Upravo za doba moderne karakteristina mo
drutvene kategorizacije, koja unosi neophodnu predvidljivost u sloene drutvene odnose ali
uvodi i novo podruje drutvenih borbi.

LITERATURA

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet., str. 24-33;44-49.

Bogdanovi, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Socioloki renik, Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Petrovi, M. 2009. Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja. Beograd:
FF ISI.
Petrovi, M. 2014. Drutvo i gradovi: izmeu lokalnog i globalnog, Beograd: FF ISI,
igoja tampa.

II TEMA
POJAM GRAANSTVA I GRAANSKIH VREDNOSTI.
U okviru ove teme nanovo je u fokusu pitanje normativno-vrednosnog kompleksa koji moe
obezbediti generalizovano poverenja, reciprocitet delanja i ogranienu solidarnosti, vrednosti
iji deficit generie korupciju i kriminal kao najee drutvene disfunkcionalnosti.
Pojam graanstva
Upravo na tragu razreenja navedenog pitanja nastao je pojam graanstva. Istorijski gledano
moderno doba je iznedrilo savremeni pojam graanstva, koje ima tri meuzavisne
komponente trinu ekonomiju, politiku demokratiju i dravu blagostanja. Njima
odgovaraju tri razliite vrste prava koja obeleavaju pojedince u savremenom drutvu i
obezbeuju proces individualizacije ( definicija u temi I). To su:
1. civilna prava (pravo na ivot, imovinu, i sl., omoguila razvoj trita),
2. politika (pravo da se bira i bude biran, omoguila prodor industrijske srednje klase
u sferu moi aristokratskih slojeva)
3. socijalna (pravo na osnovne standarde u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zatiti,
stanovanju i dohotku, prava koja su osnova mogunosti participacije u ostalim
oblicima graanskih prava).
Graanstvo treba posmatrati u sklopu procesa individualizacije savremenog drutva jer
graanska prava omoguuju da indivudue naprave izbore van limita klasne pripadnosti. U
tom smislu graanstvo je povezano sa sekularnim vrednostima, kao to su pravednost i
egalitarnost. Takav egalitarizam, meutim,

nije shvaena kao ukidanje individualnih

razliitosti, ili drutvenih nejednakosti, ve kao promocija prava na jednake mogunosti.

Graanski status je preduslov integrisanosti u drutvenu zajednicu onih drutvenh grupa koje
imaju manjak obrazovanja i novca odnosno sredstava za ivot i rad. Kada je graanstvo
nastajalo (u periodu konstituisanja industrijskog drutva) to se pre svega odnosilo na radniku
klasu, dok se u kasnijim periodima (kasne moderne, postmoderne, postindustrijskog i
hiperpotroakog drutva) to odnosi na daleko heterogenije skupine, koje se mogu smatrati
socijalno iskljuenim, odnosno pripadnicima potklase ( tema III o drutvenoj strukturi).

Zagovornici teorije o graanskim pravima slede logiku homo sociologicusa. Naime, u

drutvenim naukama se izdvajaju dve idealno-tipske predstave o oveku u savremenom
drutvu:
Homo economicus (rukovodi se linim interesima i pozitivnim propisima)
Homo sociologicus (pojedinac koji osim o pozitivnim propisima, vodi rauna i o interesima
zajednice, preovlaujuim vrednosnim obrascima, neekonomskim doitima).
Teoretiari drutva smatraju da sloena diferencijacija modernih drutava zahteva visoki nivo
kooperacije, te da se drutva ne mogu rerpodukovati samo na individualnom interesu kroz
trinu razmenu, kako su pretpostavljali liberalni ekonomisti.
Ukoliko su pojedinci rukovoeni samo linim interesima,

kooperativna akcija je malo

verovatna u oblastima gde individualni doprinos nije presudan (mogu drugi i bez mene),
odnosno kada pojedinac nema poverenja da e se drugi ukljuiti u kolektivnu akciju,
procenjujui da e neposredni lini troak biti vei od potencijalne (kolektivne) dobiti (ja
doem i izgubim vreme a drugi se ne pojave). Klasian primer neuspeha kolektivnog delanja
je briga o okruenju kao javnom dobru, ija je potronja nevidljiva (na primer, vazduha), a
vrednost mu se ne moe odrediti individualnim (trinim) preferencama.
Teoretiari koji se bave problemom kolektivnog delanja, dakle, bliski su stavu da slobodno
trite razara osnovnu drutvenu supstancu zajednitva i solidarnosti te da svako drutvo ima
tenju da ga regulie, na racionalan ili iracionalan nain, odnosno da trine transakcije
zahtevaju odreene organizacione elemente koje u moderno doba omoguava drava
(Polanyi). U tom smislu se u drutvu definiu i tri mehanizma integracije, sa stalnim
izazovom iznalaenja balansa u njihovom opsegu delanja. To su: trite,

redistribucija

(drava) i reciprocitet (civilni sektor).

U tom konceptualnom okviru smeta se i pojam socijalne drave ili drave blagostanja, koja
se razvijala izmeu tridesetih i ezdesetih godina prolog veka. Utemeljena na drutvenom
ugovoru izmeu kapitala, drave i graana u pogledu redistribucije osnovnih socijalnih rizika,
onan je definisala obaveza drave i graana u pogledu kljunih socijalnih prava: pravo na
obrazovanje, zdravstvenu zatitu, krov nad glavom, a njena racionalnost se odnosi na
nesavrenosti trita, posebno u domenu revalorizacije najamnog rada (spekulacije, i sl).
Poetkom 1980ih dolazi do razgradnje koncepta socijalne drave i ekspanzije trita, a
10

princip jednakosti sve vie se podreuje principu efikasnosti. Nova ekonomska kriza ponovo
jaa svest da su efikasnot i jednakost mogunosti jednako vane karakteristike razvoja. U
ovom smislu, trae se nove forme regulacionih i institucionalnih mehanizama kojima se
ekonomija ukorenjuje u drutvo, jer je za socijalnu intergaciju odluujue da se trite usidri u
drutvene institucije koje istovremeno socijalizuju pojedince za uee/delanje na tritu i
reguliu procedure trinog delanja ali i ublauju njegove negativne posledice.
Komunikativna racionalnost reafirmacija graanstva

Prethodna konstatacija aktualizuje potencijale alternativnih racionalnosti u odnosu na

dominantnu instrumentalnu racionalnost. Posebno se afirmie pojam komunikativne
racionalnosti, koji polazi od injenice da delanje u privatnoj sferi ima javne posledice. Ovaj
pojam koristi se za novo tumaenje pojma graanstva, kao interpersonalnog odnosa izmeu
neznanaca (graana) koji je zasnovan na odgovornosti, saoseanju i socijalnoj pravdi,
odnosno na principu: Moj ivot utie na druge, prema kojima ja imam obaveze (bez obzira
da li ih neposredno poznajem).
Uvodi se pojam posveenog graanina, koji iskazuje svoju zabrinutost za pitanja od javnog
interesa i oekuje da se na njegova pitanja odgovori, dakle, graanina koji uzima aktivnu
ulogu u politikom ivotu. Takav tip graanina prevazilazi i graanina klijenta, odnosno
potroaa, iji se protestni kapacitet iscrpljuje na zatitu linih interesa (i kroz udruenje
potroaa i sl), kao i indiferentnog graanina, koji je malo ili nimalo vezan za zajednicu, bez
oseaja graanske odgovornosti i poverenja u vlast. Podsea se i da bez zainteresovanih i/ili
zabrinutih graana mnoga pitanja kvaliteta ivota ne bi postala tema politikog polja
modernog drutva, u kojem su mnogi politiki zahtevi potekli od civilnog drutva ( videti
slino u temi VII, na primeru urbanih socijalnih pokreta).
Znaajno je skrenuti panju da se motivacija za graanski aktivizam povezuje sa
raspotranjenou takozvanih post-materijalistikih vrednosti, koje znaajno podiu nivo
podrke koji graani daju razliitim oblicima politike regulative, a posebno njihovu linu
spremnost da se angauju u ovom domenu.
Teorija o uticaju post-materijalistikih vrednosti (Inglehart) zasniva se na dve hipoteze:
Hipoteza oskudice: Materijalne potrebe presudne su za opstanak pojedinca, kada
11

nisu

zadovoljene, uzimaju primat nad svim ostalim potrebama. Kada su, meutim, materijalne
potrebe zadovoljene, one se uzimaju zdravo za gotovo i neke druge (postmaterijalistike)
potrebe dobijaju na znaaju. Iz toga sledi da u situaciji oskudice, ljudi vie vrednuju
materijalistike ciljeve, dok u uslovima materijalnog prosperiteta verovatnije prihvataju
postmaterijalistike ciljeve. Pri tome, smatra se da ne postoji direktna veza izmeu
socioekonomskog razvoja i prevlasti postmaterijalistikih kih vrednosti, ve da je kljuan
subjektivni oseaj sigurnosti.
Hipoteza socijalizacije: Vrednosti pojedinca, u najveem stepenu, odraavaju uslove iz
njegovih formativnih godina, tj. perioda rane socijalizacije, pa se vrednosti pre svega
menjaju smenom generacija. Smatra se da su generacije socijalizovane ( tema I) u
kontekstu materijalnog blagostanja i jakih institucija socijalne brige krajem 1950ih i 1960ih
godina u razvijenim evropskim zemljama prvi nosioci post-materijalistikih vrednosti. U
takve vrednosti spadaju: kvalitet okruenja, sloboda miljenja, humanizacija drutva, uticaj
graana, ideje umesto novca, i sl.
Inglehart smatra da je pojava post-materijalistikih vrednosti znaajna, jer u periodu
industrijske faze modernizacije drutva dolazi do sekularizacije autoritete ali ne i do
emancipacije od autoriteta, to se ostvaruje tek u postindustrijskoj fazi razvoja. Iz takve
promene ishodi individualizacija (

tema I), i

rastue prihvatanje vrednosti

samoizraavanja (post-materijalistike vrednosti), to se smatra svojevrsnom humanistikom

transformacijom modernizacije.

Jedan od kljunih argumenata ove teorije, jeste da

prihvatanje vrednosti samoizraavanja vodi ka demokratiji. Prema Inglhartu, veoma je

verovatno da e se demokratija pojaviti tamo gde vie od 45% graana jednog drutva
karakteriu vrednosti samoizraavanja
Pitanje graanskih vrednosti u postsocijalistikom drutvu
Drutva u tranziciji odnosno transformaciji
Pojmovi tranzicije i transformacije su konceptualno bliski. Prvi oznaava tipsku promenu
izmeu dva reima, koji su normativno odreeni (na primer, od partijske drave ka
viepartijskoj parlamentarnoj demokratiji, od planske ekonomije ka trinoj privredi), a drugi
ukazuje na realne promene u socijalnom prostoru konkretnih drutvenih struktura, dakle,
12

odnosi se na promenu realnosti (institucionalne, ekonomske, politike, kulturne) nekog

drutva. Otuda je razumevanje tranzicije neodvojivo od transformacijskih procesa. Tranzicija
definie cilj transformacije, dok transformacija kao niz konkretnih promena (pod uticajem
institucionalnog naslea i aktivnosti aktera), odreuje karakteristike tranzicije u datom
drutvu.
Poputanje totalitarnih stega socijalistikog sistema stvorilo je prostor za jaanje
konkurentskih vrednosnih sistema, otvorilo je mnotvo identitetskih polja i povealo
mogunost identifikacije pojedinaca sa razliitim vrednostima promovisanim od strane
brojnih aktera. Graani su gotovo preko noi gurnuti iz kolektivistikog u individualistiki
vrednosni sklop.
Tokom socijalizma graane je karakterisao pasivizam, nezainteresovanost za politiku
participaciju, antiindividualistika kulturna orijentacija, slaba radna inicijativnost i
odgovornost. Populizam i voluntarizam u politici su znaajno degradirali demokratske
institucije. Na nisku produktivnost i spor rast nadovezala se korupcija, to je uslovilo
nepoverenje u institucije, a nacionalizam i ekonomski paternalizam preovladali su
vrednosnim poljem.
Za punu legitimizaciju novog kapitalistikog sistema vana je izmena dominantnog
vrednosnog i normativnog sklopa. Da bi se nove institucije stabilizovale i postale osnova
uspostavljanja novih odnosa i procesa u drutvu, potrebno je ne samo ubrzati privredni rast,
nego i izmeniti dominantnu politiku kulturu i preovlaujue vrednosne obrasce. Za to je
jedan od bitnih faktora podizanje opteg poverenja graana u institucije i meusobnog
poverenja razliitih drutvenih aktera.

Imajuu u vidu napred reeno, post-socijalistika

transformacija se moe smatrati i kao transformacija od dominatno pasivnog ka dominatno

aktivnom drutvu.
(Graanske) Vrednosti u Srbiji
Na osnovu istraivanja raenih od poetka 1990ih, na kulturnom planu vidljiv je trend
opadanja autoritarnih i tradicionalnih vrednosti tokom 2000ih. Vrednosti politike
demokratije jaaju. Podrka individualnim slobodama i pravima postepeno jaa u odnosu na
nacionalistike i kolektivistike vrednosti.
13

Ekonomski liberalizam nema podrku veine (istraivanja kontinuirano belee visoka

oekivanja od drave i meu politikom elitom a ne samo kod niih klasa). To samo po sebi
nije negativno, ali ima ogranienja u injenici da je veliki deo stanovnitva zagledan u dravu,
ne kao garanta novih drutvenih i privrednih odnosa, ve kao garanta njihove ekonomske
sigurnosti. To reprodukuje specifinu poziciju graana kao klijenta razvijanu tokom
socijalizma i smanjuje inicijative graana, ne samo u politikom ve ekonomskom domenu
(preduzetnike inicijative).
Problem je, meutim, jo izraeniji s obzirom na dugo trajanje tranzicione anomije, koje se
ogleda u veinskom prihvatanju stava da sam pojedinac titi svoje interese (da to ne ine ni
drava, ni politike stranke, ni sindikata, profesionalna udruenja, porodica itd), to smanjuje
mogunost konstituisanja kolektivne graanske akcije. Posledica je fragmentovano
atomizovano drutvo, u kojem graani ostaju uronjeni u svoje privatne probleme i socijalne
mree, bez poverenja u komunikaciju sa veinom graanskih i politikih institucija.
Ovde valja istai apsurdnost situacije da je za ubrzanje transformacije potrebna jaka drava ali
i da njeno jaanje nosi rizik usporavanja transformacijskih procesa, jer se svako jaanje
drave lako izrodi u manipulaciju moi, korupciju i dominaciju politike nad ekonomijom. To
umanjuje akcioni potencijal graanskog drutva, koji je i inae nizak ne samo zbog nedostatka
tradicije (tokom socijalizma ali i pre socijalizma), ve i zato to se poplavom potroakog
mentaliteta (manini konzumerizam)

graani primarno usmeravaju na ekonomske a ne

politike ciljeve.
Istraivanja koja se bave merenjem post-materijalizma u Srbiji, dolaze do podatka da petinu
populacije Srbije karakterie tip vrednosti samoizraavanja (20%). U tom smislu, moglo bi se
rei da u Srbiji nisu u dovoljnoj meri rairene opte dispozicije koje bi bile generator
drutvenog uticaja u pravcu intrinzike (za koju bi, prema teoriji, bila potrebno vie nego
dvostruko vea rairenost ovih vrednosti), a ne samo instrumentalne podrke demokratiji.

LITERATURA

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet.

14

Bogdanovi, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Socioloki renik, Beograd: Zavod za udbenike i

nastavna sredstva.
Cveji, S. (ur) 2010. Suivot sa reformama: Graani Srbije pred izazovima tranzicijskog
naslea, Beograd: ISI
Pavlovi, Z. 2009. Vrednosti samoizraavanja u Srbiji. Beograd: IDN.
Petrovi, M. 2009. Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Beograd:
ISI..
Polanji, K. 2003. Velika transformacija. Filip Vinji

15

III TEMA
DRUTVENA STRATIFIKACIJA I NEJEDNAKOSTI, POJAM DRUTVENE
POKRETLJIVOSTI
Pojam stratifikacija je pozajmljen iz geologije, iako drutvena stratifikacija podrazumeva
postojanje interakcije izmeu grupa (sa vrha odnosno dna) kao i mogunost promene pozicije
slojeva na stratifikacionoj lestvici (zamene mesta socijalna pokretljivost). Ovim pojmom se
zapravo ukazuje da unutar drutva postoje mnoge skupine koje zauzimaju razliito mesto na
hijerarhijskoj lestvici. Poloaj na lestvici drutvene stratfikacije jedan je od oblika drutvene
nejednakosti, koje poivaju na nejednakoj koliini:
1. materijalnog bogatstva,
2. moi i
3. ugleda.
lanove istog drutvenog sloja (stratuma) moe ali i ne mora povezivati svest o zajednikoj
pripadnosti tom sloju, zajedniki identitet, i sti stil ivota. Dakle, njihova pripadnost se
odreuje na osnovu objektivnih pokazatelja (objektivno merljivih indikatora bogatstva, ugleda
i moi).
Klasna stratifikacija bazira se na razlikama u posedovanju materijalnog bogatstva i tipu
zanimanja.
Klasa kao analitika kategorija ukazuje na interesne grupe koje proizlaze iz istih
strukturnih uslova i mogu (zahtevom za promenom strukutnrih uslova koji ih karakteriu) da
deluju izazivajui strukturne promene. Nasuprot kastama ili feudalnim staleima, klase su
ekonomske grupe, koje ne podupiru zakonska ili religijaksa pravila. Otuda pripadnost klasi
ne donosi graanska-politika prava. Iz svega toga ishodi da klasni poloaj, u osnovi, nije
pripisani ve je steen, to ukazuje da linim postignuem osoba moe promeniti klasnu
pripadnost. To ini intenzivnijom drutvenu pokretljivost klasnog u odnosu na druge tipove
stratifikacije (na primer, kastinski, gde su poloaji pripisani a odluujui znaaj imaju i
neekonomski faktori religija, i sl).
Klasni sistem funkcionie kroz veze bezlinog karaktera (nivo plate i uslovi rada ne odreuju
se individualno ve za sve ljude u okviru iste kategorije zanimanja, delatnosti, preduzea i sl
16

to je u skladu sa

racionalnim pravom modernog drutva

naspram obiajnom pravu

tradicionalnih drutava).

Teorije o klasi i stratifikaciji

Ovde se navode se samo najpoznatije i najuticijnije teorije u sociologiji.

Marksistika teorija definie klasu kao grupu ljudi koja ima istovetan odnos prema
sredstvima za proizvodnju. Prema tom kriterijumu izdvojene su samo dve glavne klase u
industrijskom drutvu:
1. industrijalci ili kapitalisti (poseduju sredstva za proizvodnju) i
2. radnici koji zarauju za ivot prodajui svoju radnu snagu (rad).
Klase su, dakle, produkt kapitalizma i odreuju ih gore navedene strukutrne pozicije. Prema
ovoj teoriji, unutar jedne klase prepoznaju se isti interesi, obrazovanje, nain ivota, bez
obzira da li su lanovi klase toga svesni (kada se koristi termin: klasa za sebe) ili ne (klasa po
sebi). U sluaju osveenog klasnog poloaja, pripadnici iste klase tee udruivanju i
organizaciji zarad promene uslova ivota (radnici) odnosno ouvanja privilegija
(kapitalistika klasa).
Klasni odnos je eksploatatorski zasniva se na prisvajanju vika rada (kapitalista plaa
radniku samo deo novostvorene vrednosti koji je potreban za reprodukciju rada) po osnovu
prava vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju. To ima za posledici da kapitalisti koncentriu
novostvorenu vrednost u svojim rukama (akumuliraju bogatstvo) dok radnici konstantno
relativno osiromauju. Zato se nejednakosti izmeu dve klase stalno poveavaju, i pored
relativnog porasta ivotnog standarda radnike klase.
Teorija Maksa Vebera razlikuje se od marksistikog pristupa po viedimenzionalnom
shvatanju stratifikacije. Pored ekonomskog bogatstva kao osnove klasnog razlikovanja, uvode
se jo dva askepta drutvenog raslojavanja: status i partija.

1. Klasne podele ne nastaju samo usled posedovanja ili neposedovanja kontrole nad
sredstvima za proizvodnju, nego i zbog ekonomskih razlika koje nemaju neposredne
veze sa imovinom: kao to su razlike po osnovu strunog znanja koje neko poseduje,
17

tipa radnog mesta koje obavlja i sl. Ovi aspekti prave razlike i unutar onih koji prodaju
rad da bi iveli, te se i njihove ivotne anse i uslovi ivota bitno razlikuju u zavisnosti
od pozicije na tritu rada.
2. Status produkuje razlike izmeu drutvenih grupa po osnovu potovanja koji im se
pripisuje na osnovu nekih drutvenih vrednosti. Status se ispoljava kroz stilove ivota,
ija obeleja u savremenom drutvu ukljuuju i mesto stanovanja, nain odevanja,
govora. Statusne grupe dele zajedniki identitet, a status moe varirati i nezavisno od
klasnog poloaja (na primer, neko moe izgubiti bogatstvo ali ne i ugled koji je
uivao, i sl).
3. Partija se definie kao grupa pojedinaca koji zajedno rade na neemu, jer su im ciljevi
ili interesi zajedniki, unutar njih mogu biti i pripadnici razliitih klasa ovim se
istie nesvodivost grupisanja u partije po klasnoj pripadnosti (trina pozicija).
Kljuna razlika u odnosu na marksistiko shvatanje klasa je da klase nita vie do zbir
pojedinaca koji ih ine, te da u tom smsilu ine grupe koje se mogu istorijski identifikovati
prema nekim ananlitikim kriterijumima koji su individuama zajedniki (imovina, ugled , i
sl). Dakle, prepoznaju se samo kao klase po sebi, reeno marksistikom terminologijom.

Teorija Erika Olina Rajta, kombinuje pristupe klasnoj diverzifikaciji koje smo pomenuli
kod Marksa i Vebera.
Kljuni pojam je kontrola nad ekonomskim resursima u modernoj kapitalistikoj proizvodnji.
Na osnovu tri dimenzije te kontrole definiu se i tri glavne klase:
1. kontrola nad investicijama ili novanim kapitalom
2. kontrola nad fizikim sredstvima za proizvodnju (zemljite, fabrike, poslovni prostor)
3. kontrola nad radnom snagom

Kapitalisti imaju kontrolu na sve tri dimenzije,

Manuelni radnici (plavi okovratnici) nemaju kontrolu ni jednoj
Srednji slojevi: menaderi i beli okovratnici (posedovanje vetina i strunog znanja), imaju
protivrean klasni poloaj jer imaju kontrolu u nekim dimenzijama ali ne svim zbog znaaja
koji ova klasa ima za kapital, ali i zbog tee kontrole ove klase, njena lojalnost se kupuje
odgovarajuim nagraivanjem (visoke plate, uee u deonicama, i sl.).
18

Merenje klasno-slojnih razlika

Veina klasnih shema je nastala na osnovu strukture zanimanja, jer sociolozi smatraju da
klasne podele generalno korespondiraju s kljunim materijalnim i socijalnim nejednakostima
(stepen drutvenih privilegija, slinost naina ivota, ivotnih ansi, materijalne udobnosti...)

Osnovne klase
Via klasa(e)
Karakterie ih velika koncentracija bogatstva, razliito poreklo bogastva (nasleeno,
steeno radom, kupovinom deonica, tehnolokim dostignuima), kao i promenjivost
sastava u modernom drutvu (stalni ulaz novih i izlaz starih lanova shodno raspoloivim
resursima). I pored relativne promenjivosti sastava re je o relativno homogenom
sloju(evima), i malobrojnom delu populacije.

Srednje klase
Ova grupacija imam najveu heterogenost koja se ogleda i u pogledu raspoloivih
resursa, stepena organizovanosti - profesionalizam, interesna udruivanja, na osnovu ega
stie odgovarajui drutveni ugled, mogunost kontrole uzlazne pokretljivosti (na primer
u uglednim profesijama poput lekartske, advokatske, ili po osnovu ugleda razliitih
univerziteta, i sl), kao i na osnovu razlika u zavisnosti od sektora rada (privatni vs.
dravni, na primer po sigurnosti zaposlenja, visine prihoda i sl.). Poslednjih decenija
izdvaja se tzv. kreativna klasa - nosioci onih zanimanja koja podrazumevaju visoko
obrazovanje i obavljanje specifinih funkcija za potrebe kapitala, koja imaju znaajnu
autonomija odluivanja u konceptualizaciji, kontroli i organizaciji proizvodnog procesa,
dakle, zauzimaju poziciju delegiranog odluivanja u ime kapitala to im donosi visoku
materijalnu nadoknadu, oko koje mogu i da pregovaraju, to ih ini specifinim
segmentom srednjih sleojeva kao slojeva koje obeleava ugovorna pozicija najamnog
rada.

Ova klasa, drugaije nazvana i servisna klasa, predstavlja i znaajan deo

transnacionalnih aktera, strunjaka koji menjaju mesto rada i stanovanja u globalnim

okvirima u skladu sa poveanom pokretljivou globalnog kapitala ( teme IV i V).
Radnika klasa

19

Tradicionalno je obuhvatala nosioce manuelnih proizvodnih zanimanja, no sa porastom

rutinskih servisnih funkcija, i nosioci ovih funkcija se svrstavaju u ovu grupaciju.
To dodatno uslovljava relativan porast ivotnog standarda radnike klase, ali ono to i
dalje obeleava ovu grupaciju jeste tipina vrednosna orijentacija, koja je instrumentalna
(kolektivne sindikalne akcije: poboljanje nadnica i uslova rada)

bez ideje linog

postignua, koje je specifino za srednje i vie slojeve.

Potklasa
Pojam potklase uveden je da bi se ukazalo na segment populacije koji se nalazi na samom
dnu klasne strukture. Mnogi pripadnici potklase su nezaposleni, primaoci socijalne
pomoi marginalizovani ili iskljueni iz naina ivota kakav vodi veina populacije (
pogledati definiciju socijalne iskljuenosti, dalje u tekstu)

Osnovna tendencija u oblikovanju socijalne strukture

U doba razvijenog industrijskog drutva i relativno jake socijalne drave ( pogledati
temu II) oblik socijalne strukture mogao se predstaviti metaforom glavice luka, sa
dominacijom i irenjem srednjih slojeva i relativno uskim segmentima slojeva na samom
vrhu i dnu socijalne lestvice. Sa irenjem neoliberalne globalne ekonomije i slabljenjem
socijalne drave ( pogledati temu IV) ova metafora je zamenjena metaforom peanog
asovnika, zbog znaajnog raslojavanja unutar srednjih slojeva, iji se manji deo uspinje
ka vrhu, na pr. kreativne klasa, dok, znaajan deo srednjih slojeva gubi sigurnost posla i
zarada, to ga gura ka donjem delu stratifikacijske lestvice, doprinosei njegovom
proirenju (i preoblikovanju ka sloci peanog sata).
Postoje i teoretiari koji smatraju da u savremenom drutvu uopteno dolazi do opadanje
znaaja hijerarhijskih odnosa, jer porast materijalnog bogatstva jaa individualizam, to
se ilustruje umnoavanjem indirektnog i sitnog vlasnitva, profesionalizacijom
zanimanja, segmentacijom i globalizacijom trita, smanjenjem veze klasne pripadnosti
glasaa i politikog opredeljivanja na izborima, itd. Tako Pakulsi i Voters proglaavaju
smrt klase, jer su teorija klasa (Marks) i klasna analiza (Veber) nemone da prue
odgovore na krupna drutvena pitanja (kao to su kolaps komunizma, post-kolonijalna
drutva), te zato to je na delu slabljenje klasnog identiteta, ideologije i organizacije,
odnosno porast znaaja drugih identiteta (nacionalni, religijski, regionalni, loklani,
20

erniki, rodni, i sl). Osnovna teza ovih autora je da su klase roene sa industrijskim
kapitalizmom, da su izmenjene u vreme organizovanog (korporativnog) kapitalizma, te
da nestaju u doba post-industrijalizacije i post-modernizacije. Ipak, ovi autori ukazuju da
post klasno drutvo nije i egalitarno, to i dalje ini relevantnim pitanje drutvenih
nejednakosti i njihovog merenja.
Nain ili stil ivota kao distinkcija socijalnog poloaja
Dok je prethodna klasifikacija dominantno oslonjena na klasni pristup drutvenoj
stratifikaciji (poloaj na tritu rada), u ovom odeljku akcentuju se razlike u domenu
potronje ( a ne zanimanja), to je, kao to smi videli kod Vebera, posebna dmenzija
socijalnog raslojavanja.
Ovakav pristup omoguio je porast materijalnog bogatstva svih slojeva u razvijenim
drutvima, tzv efekat lifta, koji je i nie pozicioniranim dohodovnim grupama omoguio
ukljuivanje u masovnu potronju. Naime, poveanje efikasnosti i obima proizvodnje
omoguilo je standardizaciju proizvoda odnosno smanjenje trokova/cene, to je dovelo
do demokratizacija potronje (na primer: automobil je iz sfere luksuza uao u sferu
potreba, i sl). To je i

omoguilo da

konzumerizam postane kljuni integrativni

mehanizam drutva, ili mehanizam dominacije, to prati transformaciju modela

socijalizacije od proizvodne ka potroakoj tj., socijalizacije primarno usmerene na
pripremanje pojedinaca za njihove uloge na tritu rada do socijalizacije na ulogu
potroaa ( tema I).
Individualizacija u sferi potronje pocrtava novu dimenziju socijalnih distinkcija: ivotni
stil. Stil ivota predstavlja obrasce ponaanja u potronji, upotrebi resursa, meuljudskoj
interakciji i samoizraavanju, koji se kristaliu u razliite konfiguracije kulturnog
identiteta pojedinaca i grupa.
Vani elementi konstrukcije ivotnog stila posmatraju se u sledeom oblastima:
organizacija domainstva
znaaj rada, organizacija rada
znaaj i karateristike potronje
organizacija i potronja (slobodnog) vremena
21

 planovi za budunost
ivotni stil se esto posmatra i kao polje intenzifikacije klasnih razlika za te potrebe
uveden je pojam distinkcije na osnovu izbora koje potroa pravi u okvirima koje
odreuju kapitali koji mu stoje na raspolaganju:
1. Ekonomski (novac, materijalno bogatsvo)
1. Humani ( radne sposobnosti i postignua u karijeri)
2. Kulturni (obrazovanje i akumulirane vetine u potronji)
Prema ovom pristupu (Burdije) potronja je specifino polje socijalne distinkcije u ijoj
osnovi stoji hijerarhija znanja. U tom pogledu znaajno se razlikuje ivotni stil radnike
od srednje klase:
potronju

radnike

klase

obeleava

neophodnost,

zbog

materijalnih

ogranienja i niskih kulturnih resursa u pogledu poznavanja drugih ukusa

srednja klasa inklinira kulturnom eksperimentisanju
U sluajevima odsustva uoljive diferencijacije meu drutvenim grupama u potronji
(na primer, kod lanaca brze hrane) distinkcija se ispoljava upravo u poznavanju i
korienju velikog broja opcija (karakteristina za srednje slojeve koji poseduju vie
humanog, kulturnog i ekonomskog kapitala). Konzumiranje razliitosti posmatra se i kao
strategija koja viim klasama obezbeuje kulturni simbolizam kvalifikovanu kulturnu
toleranciju , koja je neophodna za komunikaciju koju nalau upravljake funkcije.
U sociolokoj teoriji se podela izmeu pojmova klase i ivotnog stila, kojim se
konceptualizuje individualizacija u sferi potronje, najee svodi na koegzistenciju ili
dopunjavanje ovih analitikih orua. U prouavanju stratifikacijske dinamike drutva
masovne potronje ukazuje se na tzv. pozicionu potronju gde bitni postaju modaliteti
upotrebe i kvaliteta dobara a ne i njihove vrste (svi piju ampanjac ali razliitog
kvaliteta i cene!).

U ovom kontekstu bitno je pomenuti rastui znaaj simbolikog

kapitala, koji se odnosi na prakse pribavljanja, potronje i pokazivanje robe, vlasnitva,

ukusa i ivotnog stila, to doprinosi izdvajanju individua i socijalnih grupa od drugih,
inei osnovu razlikovanja.

22

Diverzifikacija po kvalitetu robe koja ulazi u definisani standard ivota postaje polje
distinkicije, i to je primarni kriterijum integrisanosti u dostignuti standard ivota
odreenog drutva. Na njegovoj osnovi se odvaja veina koja ga (odreeni standard) sebi
moe priutiti od manjine siromanih, i upravo ta distinkcija postaje jedan od vanih
indikatora socijalne ukljuenosti.
Drutvena iskljuenost je definisana kao proces kojim su odreeni pojedinci gurnuti na
ivicu drutva i spreeni u punom uestvovanju u drutvu zbog svog siromatva ili
nedostatka osnovnih znanja i mogunosti za doivotno uenje, ili kao rezultat
diskriminacije. Ovo ih udaljuje od zaposlenja, prihoda i mogunosti obrazovanja, kao i
od drutvenih mrea i aktivnosti zajednice. Ovakvi pojedinci imaju malo pristupa vlasti i
organima donoenja odluka i na taj nain se esto oseaju nemonim i nesposobnim da
uzmu kontrolu nad odlukama koje utiu na njihov svakodnevni ivot.. U definiciji
socijalne iskljuenosti bitne su tri dimenzije: iskljuenost sa trita (rada); iz graanskog
statusa (dravne redistribucije problemi pristupa i/ili stigmatizacije); iz zajednice ili
recipronih odnosa.
Siromani pojedinci ili porodice su oni iji su resursi (dobra, novani prihodi i usluge iz
javnih i privatnih izvora) toliko mali da ih iskljuuju iz minimuma prihvatljivog naina
ivota u dravi lanici u kojoj ive.
Oseaj iskljuenosti iz dominantnih potroakih praksi ne javlja se samo zbog
nemogunosti da se kupi nova roba (koja se smatra segmentom normalnog standarda u
datom drutvu), ve i zbog primoranosti da se roba pribavi aletrnativnim kanalima
(second hand, prijatelji i sl.), jer zahtevi da se bude ukljuen u konvencionalni standard
ivota postaju sve vii to je drutvo bogatije. Relativno laka dostupnost kredita pomae
ukljuenost u potronju niih slojeva, uprkos rastuih dohodovnih nejednakosti, kao i
odravanje standarda potronje srednje klase (koji podrazumeva stalno prihvatanje novih
roba i u vreme stagnatnog dohotka), makar i po cenu finansijske sigurnosti, jer potroai
ne naputaju lako jednom dostignut nivo potronje.
Drutvena pokretljivost
Re je o procesu kojim se oznaava pomeranje pojedinaca i drutvenih grupa u socijalnom
prostoru, koje mogu ali i ne moraju podrazumevati i promene u fizikom prostoru
(promena mesta rada, zanimanja, napredovanje ili nazadovanje u poslu, promena mesta i
tipa stanovanja, bogaenje ili siromaenje, sticanje ili gubljenje moi i ugleda, promene u
nainu ili stilu ivota).
23

Izdvajaju se dva osnovna tipa socijalne pokretljivosti: horizontalna i vertikalna (idealno

tipska, uslovna u realnosti)
Horizontalna odnosi se na promene u sferi drutvenih uloga koje ne povlae znaajnije
promene u drutvenom poloaju
Vertikalna odnosi se na sve promene koje povlae pomeranje na hijerarhijskoj lestvici
drutvenih poloaja. Moe biti uzlazna i silazna.
Obe vrste pokretljivosti posmatraju se unutargeneracijski (u toku radnog i ivotnog veka
jednog oveka ili jedne generacije) i meugeneracijski (razlike na relaciji jedne generacije
prema drugoj (najee dece u odnosu na roditelje).
Nivo drutvene razvijenosti utie na obim drutvene pokretljivosti. to je drutvo
razvijenije ono je i otvorenije izloeno je stalnoj restrukturaciji zanimanja (nestajanje
nekih, kreiranje novih, redefinisanje postojeih u pogledu potrebnih znanja i vetina).

Kanali pokretljivosti
Jedno od kljunih pitanja u istraivanjima drutvene pokretljivosti tie se naina na koji je
je ona postignuta, odnosno kanala pokretljivosti. Osnovni kanali vertikalne pokretljivosti,
koji je ine manje ili vie legalnom i legitimnom su: nasleivanje (materijalnih dobara),
sticanje obrazovanja, bavljenje politikom, sklapanje braka. Ovim klasinim kanalima
treba pridruiti estradu i ilegalnu ekonomiju (koja je karakteristina za anomijske
situacije).
Meritokratija : problem selekcije u drutvenoj pokretljivosti
Efikasnost i organizovanost su osnovni principi funkcionisanja kapitalistike privrede,
koji,

u naelu,

zahtevaju da najsposobniji i najkvalifikovaniji pojedinci zauzimaju

kljune pozicije u privredi i drutvu. Ovaj princip operacionalizovan je u liberalnom

shvatanju drutvenih jednakosti kao jednakost u ansama svih pojedinaca da razviju
potrebne sposobnosti i kvalifikacije.

24

Kljuno pitanje je, meutim, da li treba zanemariti (nasleene) prednosti nekog pojedinca
(kapitali roditelja), koje olakavaju proces obrazovanja i sticanja adekvatnih vetina,
odnosno da li su svi zaista imaju jednake anse za lino postignue. To je povezano i sa
pitanjem kontrole samoreprodukcije viih slojeva, kao i sa uslovima socijalnog uspona u
ove slojeve od strane dece iz niih slojeva. Reavanje ovih nedoumica pokrenulo je i
ideju socijalnih prava u kompleksu graanskih prava ( tema II)
Socijalna struktura drutva u Srbiji

Tokom socijalizma osnovne klasno-slojne grupacije prepoznate su kao:

1. Klasa kolektivnih vlasnika (nominalni nosioci uloga upravljanja nad drutvenim
vlasnitvom politika elita)
2. Posredni sloj strunjaci (izostaje uvaavanje

znanja kao kljunog resursa

podreenost logici partijske drave)

3. Radnitvo (manuelni rad)
4. Privatnici (ukljuujui poljoprivrednike) sistemski ograniavano ideologija
privatnog vlasnitva kao izvora eksploatatorskih odnosa
Istraivanja socijalne stratifikaciju koja se sprovode longitudinalno poslednjih 25 godina
pokazuju da drutvo Srbije dobija obeleja savremenog (post)industrijskog drutva, koje ima
znaajnih zaostajanja u razvoju.
U postsocijalistikom periodu se izdvajaju sledee tendencije:
2. Opadanje obima i zatvaranje rukovodeeg sloja (politike elite)
3. Uska osnova ekonosmke elite - strunjaki sloj i bive rukovodioce (konverzije
obrazovanja i politikog kapitala u ekonomski)
4. Konstituisanje i uveanje sloja sitnih preduzetnika (u poetku tranzicije esta
alternativna strategija strunjaka)
5. Promena pozicije poljoprivrednika iz uloge socijalnog rezervoara (radnitva i
drugih slojeva) tokom socijalizma u ulogu egzistencijalnog utoita (pre svega
radnitva i niih srednjih slojeva, koji imaju jo uvek veze sa selom)
6. Pojaavanje samoreprodukcije srednjih slojeva (emu doprinose privatizacija i
poskupljenje procesa obrazovanja tekoe niih slojeva da obrazuju decu)
25

Zbog rairenosti neformalne ekonomije (u odreenim periodima i dom 50% BDP)

vano je pitanje u kojoj meri ona ima efekte na socijalnu stratifikaciju? Istraivanja
pokazuju da se nefermalnom ekonomijom bave pripadnici svih slojeva, i da veina
zauzima slinu poziciju u neformalnom sisitemu kao i u zvaninom, s tim da su razlike
koje se stvaraju meu slojevima jo naglaenije u neformalnoj ekonomiji. Time se
stvara dualna stratifikacija drutva, koja u sutini pojaava

klasne nejednakosti

profilisane u formalnom sektoru.

LITERATURA:

Gidens, A. 2005. Sociologija, Beograd: Ekonomski fakultet.

Babovi, M. (ur.) 2010. Izazovi nove socijalne politike. Beogard: SeCons.
Bogdanovi, M. i A. Mimica (ur.) 2007. Socioloki renik, Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Cveji, S. (2006) Korak u mestu, Beograd.
Petrovi, M, (2010) Potronja domainstava i socijalna diferencijacija u Srbiji,u Cveji,
S. (ur) Suivot sa reformama: Graani Srbije pred izazovima tranzicijskog naslea,
Beograd: ISI.

26

IV TEMA GLOBALIZACIJA I RESKALIRANJE DRUTVENE MOI

GLOBALIZACIJA I URBANIZACIJA, TERITORIJALKNI IDENTITET I NOVE
FROME GRAANSTVA

Globalizacija: novi ili stari fenomen?

U pogledu globalne meuzavisnosti, savremena globalizacija nije novost, jer tokom itave
istorije ljudskog drutva postoje tendencije za globalnim povezivanjem, u datim tehnolokim
okvirima. Savremene tehnoloke mogunosti tako stvaraju kvalitativni porast u u broju i
brzini transakcija i meuzavisnosti izmeu zemalja

(trgovina, direktne investicije,

permanentne migracije). Najee ocene savremene globalizacije kreu se u pravcu njenog

povezivanja sa procesima:
Liberalizacije otklanjanjae barijera pokretljivosti robe, ideja, ljudi, kapitala
Univerzalizacije homogenizacija (kulturna, ekonomska, pravna, politika)
Vesternalizacije modela drutvene organizacije i vrednosti (kapitalizam, industrijalizam,
racionalizam, urbanizam ), koja ima za posledice razgradnju zateenih kultura i lokalno
determinisanih procesa te se u ovom smislu globalizacija kritikuje kao proces kojim se
maskira suboridnacija manje razvijenih zemalja, odnosno hegemonije razvijenih zemalja.
Otuda jedno od bitnih pitanja u odnosu na drutveni smisao (savremene) globalizacije jeste
da li je ona intrinzino imperijalistika ili ima i emancipatorskei potencijale?
Sumarno se mogu izdvojiti tri kljuna gledita o globalizaciji
1. Skeptici, koji tvrde da globalizacija nije nov fenomen, jer je ve 19.vek doneo
zamah svetske trgovine i investicija, te da nisu u pitanju kvalitativno nove
integracije svetske ekonomije da bi se ona zvala globalnom. Kljuni argumenti su
im

da se i dalje duferenciraju tri regiona sveta: Evropa, Azija i Pacifik, S.

Amerika, koji uglavnom investiraju unutar sebe, i da savremena regionalizacija

zapravo smanjuje integrisanost svetske ekonomije, kao i da je uloga nacionalnih
drava (vlada) i dalje veoma znaajna u koordinisanju i regulisanju ekonomskih
aktivnosti.
2. Hiperglobalisti zastupaju tezu da je re o novom globalnom poretku, ( Kenii
Ome: ka svetu bez granica), u kome su trine sile monije od (nacionalnih)

27

drava, to se oituje u smanjenom poverenju u institucije drave povezanim sa

izazovima stvaranja regionalnih i meunarodnih institucija.
3. Transformacionalisti, srednja pozicija koja smatra da je globalizacija dinamian i
otvoren, decentralizovan i refleksivan proces, kombinacija prethodnih gledita
Neki od najee istraivanih (negativnih) efekata globalizacije su
1. Porast stopa nezaposlenosti i socijalnih problema u svim delovima sveta, porast
imovinskih i drugih drutvenih nejednakosti, ukljuujui i najrazvijenije zemlje,
to je povezano i sa visokim stopama transnacionalnih imigracija ali i sa
slabljenjem socijalne drave, u skladu sa ime se govori o periferijalizaciji centra
(razvijenog sveta)
2. Porast zaposlenosti ena, sa fleksibilizacijom globalnog trita, to ima efekti na
porodini ivot (stope razvoda, vanbranih roenja, ....)
3. Kulturni imperijalizam gaenje lokalnih obiaja i tradicije
4. Porast ekolokih, zdravstvenih i drugih rizika ( videti temu IX)
U svakom sluaju, savremena globalizacija donela je promenu izgleda sveta i naina
razumevanja sveta. Teorije kompleksnosti sugeriu da je re o skupu nepovezanoh procesa,
iz kojih ishode velike tekoe kontrole nepredvidljivih socijalnih rizika. S druge strane, ne
poriui porast kompleksnosti determinacije drutvenih pojava i procesa, socioloka teorija
tei da razvije dovoljno opte teorijske generalizacije koje omoguuju razumevanje
savremenih globalnih procesa. Regulaciona teorija jedan je od takvih pokuaja, koji
istovremeno spaja dve najistaknutije tradicije teorijske misli u sociologiji: nemarksistiku i
neoveberijansku.
Regulaciona teorija reskaliranje moi
Ova teorija naglaava da je teritorijalnost drutva dugo poistoveivana sa teritorijalnou
drave, ali i da su debate o globalizaciji ukazale na itavu seriju pitanja koja se vie ne mogu
adekvatno ureivati politikom individualnih drava. Pored toga, nova tehnologija i
internacionalna podela rada istovremeno afirmiu globalno kao arenu neposrednog kontakta,
pre svega, ekonomskih aktera, i otkrivaju lokalno kao polje delanja koje nije u potpunosti
posredovano politikom nacionalne drave.

28

Kljuni stav regulacione teorije je da je teritorijalnost drutvenog ivota u konstantnim

promenama, to se u savremenom drutvu

direktno povezuje sa dinamikom politike

ekonomije kapitalizma uz tezu da svaki reim akumulacije kapitala zahteva specifian model
regulacije prostora ( vie o reimu regulacije u temi V). Za ovu temu bitna je tvrdnja da
sadanji trenutak karakterie revitalizacija upravljanja na razliitim prostornim nivoima
(scales), u skladu sa ime se ukazuje na novu politiku prostornih nivoa (politics of scale), ili
novu geometriju moi. U osnovi ove geometrije je tendenciju kapitala ka ubrzanoj
cirkulaciji, koju Harvi naziva vremensko-prostornom kompresijom, i tvrdi da ona
podrazumeva stalnu produkciji novih, relativno fiksnih prostornih konfiguracija (new spatial
fixes) (saobraajne infrastrukture, komunikacija, regulativno-institucionalne infrastrukture),
neophodnih da bi se prostor savladao, odnosno cirkulacija kapitala u prostoru ubrzala.

Harvi: prostorna logika kapitala

Polazei od marksistikog stanovita, on ukazuje da urbani sistem dobija kljuni znaaj za
realizaciju profita, jer relociranje proizvodnog i poslovnog prostora u relativno povoljno
okruenje (gradove treeg sveta) donosi komparativne prednosti analogno investicijama u
novu tehnologiju (nii trokovi rada ili via cena proizvoda). Te prednosti, meutim,
vremenom nestaju (sa porastom konkurencije na datoj lokaciji), to stvara stalan pritisak
relociranja. Urbana politika je zbog toga primarno fokusirana na stvaranje pogodnosti u cilju
privlaenja kapitala i ne moe imati za cilj prevazilaenje nejednakosti u razvoju prostora, jer
su one inherentne i neophodne kapitalizmu.
Harvi posebno istie da je od sredine 1970ih godina informaciona tehnologija omoguila je
kvalitativno novu kompresiju prostora i drastino redukovala vreme cirkulacije kapitala u
prostoru, te neprestanu cirkulaciju kapitala u globalnim razmerama. To podstie promene u
upravljanju gradom ija je teorijska elaboracija razvijena u okviru regulacione teorije (
tema VI).

Smatra se, dakle, da se ubrzanje cirkulacije kapitala moe postii samo produkcijom novih,
fiksnih i relativno trajnih prostornih struktura. U skladu sa time, dravne strategije prostora
vide se kao istorijski specifine prakse kojima dravne institucije tee da se prilagode stalno
promenjivim geo-ekonomskim i geo-politikim uslovima u kojima delaju.
Regulaciona teorija zapravo smatra da savremena globalizacija na scenu vraa vidljivost
dijalektike igre izmeu deteritorijalizacije i reteritorijalizacije drutvenih odnosa, i istie da
globalizacija kapitalizma nije samo puka geografska ekstenzija kapitala, ve da pretpostavlja

29

odgovarajue uslove. Tako se prvi veliki talas kapitalistike globalizacije vremenski locira na
kraj 19. veka, kada se dravni model proizvodnje konsoliduje na svetskom nivou, a prostor
kapitala po prvi put postaje tesno povezan sa teritorijom nacionalne drave. Restrukturiranje
svetskog kapitalizma nakon 1970ih, vidi se kao drugi veliki talas kapitalistike globalizacije,
kojim se socio-ekonomska meuzavisnost na globalnom nivou intezivira paralelno sa
(re)konfiguracijom regulativne moi na vie prostornih nivoa (urbanom, regionalnom,
nacionalnom i supranacionalnom), nasuprot privilegovanja nacionalnog nivoa u prethodnom
periodu, ime dolazi do relativno radikalnog razdvajanja procesa akumulacije kapitala i
teritorijalne drave.
Regulaciona teorija, meutim, ne tvrdi da mo drave opada, ve da se uloga drave vie ne
ispoljava u izomorfnom teritorijalnom poklapanju izmeu dravnih institucija, urbanih
sistema i tokova kapitala centriranih oko nacionalnog nivoa. Na delu je proces glokalizacije
drave, jer dravna teritorijalna organizacija postaje polimorfna, simultano okrenuta ka spolja
i unutra, u skladu sa novim strategijama akumulacije kapitala Jedan od kljunih aspekata ove
promene postaje intenziviranje promocije globalne konkurentnosti gradova i regiona, (
teme VI i VII) na emu zajedniki rade svi teritorijalni nivoi regulacije, ukljuujui dravne
institucije i supranacionalne agencije (EU, Meunardoni monetarni fond - MMF, Svestka
Banka - SB), koje, zapravo, dobijaju sve direkniju ulogu u regulaciji i restrukturiranju
(nacionalnog) teritorijalnog prostora.

Kastelsovi o prostorui tokova i prostoru mesta

Kastels u prostornoj transformaciji savremenog kapitalistikog drutva vidi fundamentalnu
dimenziju nove socijalne strukture. Mreno drutvo je, prema Kastelsu, posebna konfiguracija
kapitalistikog sistema, jer se mo sve vie locira u vezama izmeu mesta (kao lokalnih fizikih prostora), a logika globalnih mrea (finansijskih, produkcionih, informacionih) sve
vie odreuje relativnu vanost lokalnog prostora (grada) za mreu. Meutim, Kastels istie i
da arhitektura globalnih mrea povezuje lokalitete selektivno, restrukturirajui i ojaavajui
one (bilo stare ili nove), iz kojih se upravlja tokovima globalnog kapitala. Time, dakle,
Kastels ne tvrdi da se globalne mree osloboaju prostornih ogranienja, jer status vorita
odreuje adekvatna infrastruktura u prostoru. Drugim reima, Kastelsov koncept
informatikog grada i umreenog drutva, sutinski je oslonjen na Harvijevu tezu o
vremensko prostornoj kompresiji kapitala, i ukazuje na mehanizme stalne (re)produkcije
30

znaaja prostora. Kada koristi pojam mrene drave (network state), Kastels, takoe, ne
smatra da nacionalna drava nestaje, ve da ovaj pojam integrie sve nivoe upravljanja, od
supranacionalnih institucija do lokalne vlasti, pri emu lokalnu vlast vidi kao vorite u lancu
institucionalnog predstavljanja i upravljanja.
Kastels ukazuje i da je novi urbani svet izloen simultanim procesima ukljuivanja i
iskljuivanja u transteritorijalne mree, to uslovljava rastuu disasocijaciju prostora tokova i
prostora mesta. Re je o tenziji izmeu delova koji su ukljueni u globalne tokove, i onih koji
ostaju nepovezani sa kljunim procesima informaciono-globalne ekonomije. To je, po
miljenju

Kastelsa,

jedna

od

najfundamentalnijih

kontradikcija

urbanizovanog,

globalizovanog, umreenog drutva. Ona se moe itati na gotovo svim teritorijalnim nivoima
(gradova, regiona, drava, supranacionalnih regiona, pa i itavih kontinenata), koji su
simultano re/strukturirani konkurentskom logikom prostora tokova i prostora mesta.

Globalizacija i savremena urbanizacija: pojam svetskih i globalnih gradova

U potrazi za odgovorom da li je u eri opte hipermobilnosti prostor izgubio na znaaju i dalje
se ukazuje na vanost gradova, i to u svim bitnim aspektima globalizacije: ekonomskom,
politikom, kulturnom, koji gradovima daju vei stepen autonomije u odnosu na nacionalnu
dravu. Kvalitativni skok informacione i transportne tehnologije promenio je poziciju gradova
koji od centara nacionalnih ekonomija (kapitala) postaju vorita tokova globalnog kapitala,
rada, robe, informacija, upravljanja na planetarnom nivou.

Ove promene prvo su obuhvaene pojmom svetskih gradova, sredinom 1980-ih, koji je
sugerisao novi proces umreavanja gradova irom sveta. Smatra se, meutim, da tokovi
globalne ekonomije (re)produkuju asimetrine odnose gradova i

nejednaku integraciju

gradova razliitih podruja u globalni sistem. Za visok rang u svetskoj ligi gradova nije od
presudnog znaaja njegova veliina niti administrativna funkcija u nacionalnom sistemu
(glavni grad). Od znaaja je koncentracija upravljakih tabova multinacionalnih kompanija
(na globalnom ili regionalnom nivou) i internacionalnih usluga, stopa rasta poslovnih usluga,
te injenica da li je grad znaajan industrijski i transportni centar.

31

Koncept umreavanja svetskih gradova, ipak, ne podrazumeva samo da ekonomija

nerazvijenih zavisi od ekonomije razvijenih gradova ve i da ekonomija razvijenih gradova
direktno zavisi od ekonomskih trendova u velikom broju gradova irom sveta. Kastels, jedan
od najpoznatijih teoretiara savremene urbanizacije, smatra da nova internacionalna podela
rada na svetskom nivou vodi ka tri simultana procesa:
1. osnaivanju metropolitenske hijerarhije u itavom svetu uz pomo postojeih
uporinih centara;
2. opadanju starih industrijskih regiona koji nisu bili uspeni u transformaciji ka
postindustrijskoj ekonomiji,
3. pojavi novih regiona kao dinamikih ekonomskih centara (poput azijskog Pacifika).

Saskia Sasen uvodi pojam globalnog grada da bi ukazala da koncentracija produkcionih

servisa i infrastrukture generira sposobnost globalne kontrole, koja odreenim gradovima
omoguuje da postanu centri kontrole i moi multinacionalnog kapitala. Ona smatra da je
prouavanje

globalnih gradova dobar indikator da svetska ekonomija postaje sve vie

decentralizovana ali ne i liena centralnosti. Sa globalnom ekonomijom, meutim, i globalni

gradovi stiu neke karakteristike gradova Treeg sveta. Zbog porasta broja izuzetno dobro
plaene visoko obrazovane radne snage, koji istovremeno generie pojaanu potranju za
potroakim servisima, odnosno jeftinom radnom snagom, ovi gradovi postaju sredita
najotrije polarizacije dohotka,a ovaj proces naziva se dualizacija gradova, ime se ukazuje
na opasnost od disolucije urbane realnosti ( pogledati odeljak o Kastelsovim pojmovima
prostora tokova i prostora mesta).

Globalna urbanizacija i poloaj perifernih gradova

Budui da poloaj globalnih gradova poiva na industrijskoj ekonomiji koja nije nuno
(jedno) nacionalna, to daje ovim gradovima samostalnost u odnosu na ekonomsku politiku
nacionalne drave, potavlja se pitanje da li je mogue da se i gradovi manje razvijenih
zemalja nadju na znatno viem poloaju svetske hijerarhije gradova u odnosu na drave na
ijoj se teritoriji nalaze, u analognoj hijerarhiji nacionalnih ekonomija. Odgovori na ovo
pitanje zavise od teorijske orijentacije autora.

32

Teoretiari zavisne urbanizacije smatraju da to nije mogue, te da veliki gradovi periferije

dele sudbinu katatoninog (agrarnog) drutva, koje podstie njihov demografski rast. S druge
strane, koncept mree svetskih gradova prihvata da pozicija znaajnijih poluperiferijskih
gradova u globalnoj ekonomiji moe biti blia poziciji nekih gradova razvijenih zemalja, ali
istovremeno ocenjuje da mnogi mega gradovi Treeg sveta postaju veliki ali ne i moni,
demografski ekspanzivni ali infrastrukturno siromani i ekonomski stagnantni. Lokalna vlast
u ovim gradovima oslanja se, za razliku od gradova na Zapadu, na tradicinalne mere
privlaenja stranog kapitala, strategije socijalnog dampinga (ukljuujui i ekoloki aspekt) i
slabljenja nacionalnih/lokalnih fiskalnih kapaciteta, Takvom politikom ovi gradovi de facto
naputaju strategije razvoja zasnovane na mehanizmima javne kontrole i socijalne integracije
( pogledati temu VI). Realni rezulat je slaba i/ili korumpirana lokalna vlast koja
predstavlja branu ulasku znaajnim stranim investicijama (rizik za kapital) i reprodukuje
zatvoreni krug zavisne urbanizacije.

Istraivanja procesa urbanizacije Treeg sveta i dalje se koncentriu se na probleme

hiperurbanizacije i zavisne urbanizacije, koje obeleava postojanje velikih aglomeracija bez
razvijene urbane mree (prostorno i ekonomsko povezivanje), odsustvo

kontinuiteta u

urbanoj hijerarhiji, veliki dispariteti prema tipu naselja, raslojavanje mega gradova du
nekoliko linija: formalna-neformalna ekonomija, grad-okruenje, socijalne, i u odreenim
sluajevima, etnike podele (to predstavlja nasledje kolonijalnog perioda i urbanog
aparthejda). Prouavajui proces urbanizacije u Latinskoj Americi, Kastels je 1970-ih naveo
podatak da 25% stanovnitva ovih gradova ivi u slamovima, nehigijenskim naseljima,
favelama, bariosima. Podaci govore da se poetkom 21 veka njihov udeo popeo na oko 50%,
najvii je u Adis Abebi 85% a najnii u Sao Paolu 32%. O dualizaciji gradova treeg
sveta, pa i itavih drutava, reito govore i socijalni pokreti i pobune koje prate pripreme i
odvijanje svetskog prventstva u fudbalu, u Meksuku.

Teorija svetskih gradova se na isti nain bavi i razvojem gradova postsocijalistikih zemalja.
O socio-ekonomskoj transformaciji i integraciji ovih gradova najee se govori u terminima
"kloniranih gradova", kada je zapravo re o gradovima koji se smatraju uspenim u primeni
razvojne strategije i prostorne prakse po modelu Zapada, ili "haotinih gradova", u kojima
recedivi neformalne ekonomije (pos)socijalistikog perioda dobijaju na znaaju i poprimaju
neke karakteristike gradova Treeg sveta (iako bez demografskog pritiska).
33

Iako postsocijalistiki gradovi postaju kljune poluge integracije postsocijalistikih drutava u

tokove globalne ekonomije, oni se razvijaju, pre svega, kao mesta dislociranja vodeih
evropskih /globalnih industrijskih, trgovakih i uslunih lanaca, a retko mogu konkurisati za
pozicije globalnih komandnih centara (osim onih regionalnog ili lokalnog znaaja). Drugim
reima, na putu integracije u globalne mree postsocijalistiki gradovi suoavaju se sa
preprekama koje ih stavljaju u poluperiferijski poloaj (u tradiciji teorije svetskog sistema),
jer im nasleena podurbanizovanost umanjuje potrebnu konkurentnost.

Globalizacija i teritorijalni identitet

Savremena globalizacija

doprinosi razumevanju teritorijalnog identiteta (pojedinaca i

kolektiviteta) kao dinaminog fenomena. Naputa se statino vienje nacionalnog,

regionalnog, lokalnog identiteta kao predeterimisanih i datih jednom za uvek, a fokus se
pomera ka transformaciji i rekonstrukciji njihovog

znaenja. To zapravo znai i da se

teritorijalni identitet sve ree formira kroz frontalne separacije (identitet ostrva) a sve vie
kroz selektivno povezivanje razliitih teritorijalnih nivoa (identitet ukrtanja), to jest, da
razliiti nivoi teritorijalnog identiteta nisu meusobno iskljuivi, to omoguuje i pojavu
takozvane vietruke lojalnosti (prema EU, dravi, regionu, gradu.)

Ipak, treba imati u vidu da je proces identifikacije rezultat dugotrajne i postepene

socijalizacije, te se moe rei da je identitet funkcija razliitih ciklusa kolektivnog iskustva. U
tom smislu, uljuivanje novih nivoa u kompleks viestruke lojalnosti ne korespondira nuno
uvoenju novih prostornih kategorija (poput EU ili adminsitraivno definisanih regiona), jer su
fluktuacije u teritorijalnom identitetu grupa znatno sporije od fluktuacija u kategorizaciji
prostora. Pored toga, viestruka lojalnost se moe dovesti u pitanje kada zahtevi razliitih
teritorijalnih nivoa dou u konflikt (na primer, izmeu EU i nacionalne drave), a lojalnost ka
niim teritorijalnim nivoima (nacionalnom ili lokalnom) raste kada postoji jak oseaj da se
uticaji sa viih nivoa (supranacionalnog EU, odnosno nacionalnog) ne mogu kontrolisati.
Globalizacija i nove forme graanstva
Adekvatnost koncepta nacionalnog graanstva sve vie dovode u pitanje procesi reskaliranja
moi (koje slabi hegemoniju politke zajednice nacionalnog opsega), i reteritorijalizacije
34

moi (kojim se dovodi u pitanje povezanost izmeu terotorijalnog suvereniteta nacionalne

drave i politike lojalnosti). Navedeni procesi ukazuju da se odreeni sadraji graanstva
prenose na vie nivoe (od nacionalne drave ka EU, na primer), kao i na subnacionalne
(optine, urbani regioni, globalni gradovi). Na nivou grada, posebno se problematizuje
poloaj onih korisnika koji (budui da nisu graani odreenih zemalja) ne mogu ostvarivati
klasina graanska prava, niti se mogu obavezivati prema urbanoj zajednici. Re je, s jedne
strane, o favorizovanju monih korporativnih aktera, a, s druge strane, o marginalizaciji
transnacionalnih imigranata, iji se problemi ne reavaju nuno na principima formalnog
graanstva.
Sve vie se uju zahtevi da kriterijum participacije u politikom ivotu grada (lokalne
zajednice) treba da bude lokalna nastanjenost a ne dravljanstvo jer u protivnom imigranti (na
svim delovima socijalne skale) iz njega bivaju iskljueni.

Na takvim osnovama nastaje i

pojam urbanog graanstva, kojim se podstie prepoznavanje prava i odgovornosti svih

aktera koje ulau svoju energiju i znanje u lokalnu ekonomiju/zajednicu. Drugim reima,
pojam urbanog graanstva ukazuje da korisnici grada koji nisu i njegovi stalni stanovnici (a
ni dravljani zemlje u kojoj se grad nalazi), uz odreena prava moraju preuzimati i odreene
obaveze (pre svega predstavnika multinacionalnih korporacija) ili obratno (u sluaju
marginalizovanih imigranata kojima se nameu obaveze bez prepoznatih prava).

LITERATURA
Petrovi, M. 2009. Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja. Beograd:
FF ISI.
Petrovi, M. 2014. Drutvo i gradovi: izmeu lokalnog i globalnog, Beograd: FF ISI,
igoja tampa.
Vujovi, S. Petrovi, M. (2005) Uvodna studija, Urbana sociologija. Beograd: ZUNS.

35

V TEMA
SOCIOLOKO ITANJE POJMOVA URBANIZACIJA, URBANIZAM I GRAD
DRUTVENA MO I OBLIKOVANJE PROSTORA, RAZLIITA TUMAENJA
REZIDENCIJALNE SEGREGACIJE

Pojam urbanizacije
Urbanizacija i industrijalizacija spadaju u najznaajnije procese modernizacije drutva.
Pojam urbanizacije se u drutvenim naukama razumeva na tri naina:
(1) Kao proces nastanka i ekspanzije gradova kombinacijom demografskog (porast
koncentracije stanovnika i gustine naseljenosti) i strukturnog pristupa (dominatne
ekonomske delatnosti: industrijske, uslune i sl);
(2) Kao proces promene stila ivota (pojava i irenje oblika ponaanja koji se smatraju
tipino gradskim anonimnost pojedinaca, tolerancija na razliitost, racionanost u
miljenju, bezlina drutvena kontrola, i sl) ( Virtova definicija urbanizma)
(3) Kao proces irenja ideja, normi i ivotnih obrazaca iz gradskih sredita na okolne
zone.

Pojmovi hiper i hipo urbanizacije

Do 1980-ih godina prevladavala je modernizacijska teza o tesnoj korelaciji industrijskog i

urbanog razvoja i o pravilnosti da svi gradovi sveta na istom nivou industrijalizacije, bez
obzira na tip socio-ekonomske i politike organizacije ili kulturnog razvoja, imaju manje ili
vie isti prostorni model, baziran na univerzalizaciji iskustva gradova na Zapadu. Svaki
urbani rast koji odstupa od ovog modela smatran je nenormalnim, te je za iskustvo
prekomerne urbanizacije gradova Treeg sveta skovan pojam hiperurbanizacije. Nasuprot
tome, nemarksistika teorija ukazivala je na fenomen zavisne urbanizacije, istiui da je
pojam hiperurbanizacije zanemaruje specifinost konjukture zemalja u razvoju, jer je nivo
urbanizacije u nerazvijenom delu sveta sistemski produkt logike kapitalistikog naina
proizvodnje, koja rezultira podelom na gradove zemalja centra, poluperiferije i periferije u
svetskim razmerama.

36

Analogno pojmu hiperurbanizacije, a imajui specifino iskustvo socijalistike urbanizacije

na umu, razvijen je i pojam hipourbanizovanosti, koji, takoe, ukazuje na odsustvo
koordinacije urbanog infrastrukturnog razvoja sa industrijskim rastom u odnosu na zapadni
model (u smislu zaostajanja urbanizacije u odnosu na industrijski rast). Pri tome se, meutim,
naglaava da su se socijalistiki gradovi razlikovali u odnosu na sve gradove razvijane
logikom kapitala, dakle ne samo u odnosu na gradove razvijenog Zapada ve i gradove
Treeg sveta. Tako je injenica da je socijalistika drava uspevala da sprei prekomernu
imigraciju u gradove, preteranu urbanu koncentraciju u pojedinim gradovima i izrazite urbane
nejednakosti, uzimana kao odrednica sutinske razlike socijalistikog modela urbanizacije u
poreenju sa prekomernom urbanizacijom Treeg sveta.
Specifinosti socijalistike urbanizacije
Urbanizacija socijalistikih gradova poivala je na

redistributivnoj moi partijske elite,

rukovoene principima drutvenog vlasnitva i maksimiziranja investicija u industriju, to je

ograniavalo investicije u infrastrukturni razvoj prostora i gradskih resursa. Odsustvo
privatnog vlasnitva nad kljunim gradskim resursima i ignorisanje trine vrednosti
zemljita, posebno na centralnim gradskim lokacijama, uslovilo je neiskorienost prostora
(relativno nizak nivo razvoja urbanih servisa i poslovnog prostora u odnosu na industriju i
stanovanje), ak i onih koji su bili dobro opremljeni komunalnom infrastrukturom, to je
vodilo

egalitarnoj

destrukciji

razvojnih

resursa

gradova

njihovoj

kvalitativnoj

podurbanizovanosti (i na centralnim lokacijama).

Proces suburbanizacije (porast rubnih delova velikih gradova) nije se odvijao pomakom
gradskog stanovnitva (prevashodno viih drutvenih pozicija) ka ekoloki povoljnijim
lokacijama, kao u kapitalistikim gradovima u periodu zrele industrijalizacije,

ve

imigracijom sa sela, iji akteri nisu imali adekvatne resurse da se nastane u gradu. To je
uslovljavalo stalnu podurbanizovanost gradske periferije odnosno odravalo rezidencijalnu
popularnost centralnih gradskih podruja.

Time su pravo na grad ( Lefevrovo pravo na grad) i pravo na stan postalo specifina
privilegija, to je navelo Lefevra, jednog od najpoznatijih teoretiara grada, da ukae na
slinosti izmeu urbanizacije socijalistikih i kapitalistikih gradova/zemalja, iako treba istai
da su dominacija dravne kontrole i kolektivistika ideologija i praksa u obezbeivanju
37

kljunih urbanih resursa (komunalne usluge, transport, obrazovanje, zdravstvo, itd) ipak
stvarale nii stepen socio-prostornih nejednakosti u poreenju sa gradovima trinih sistema.
.
Drugi znaajan princip partijske drave u oblikovanju prostora bila je dominacija kolektivne
nad individalnom potronjom. Urbanizmom je dominirala gradnja novih stambenih naselja
kolektivnog stanovanja a suzbijanje privatizma ispoljavalo se kroz plansko zanemarivanje
individualnog stanovanja i resursa individualne potronje. U uslovima stambene nestaice
znaajan deo stanovnitva bio je primoran da razvija alernativne (exit) strategije, ne retko
zadirui u sferu nelegalnog delanja (ilegalne gradnje). Takve strategije su tolerisane kao
nuno zlo, jer bi odsustvo privatnih stambenih praksi, izvan i nezavisno od sistema drutvene
proizvodnje stanova, dodatno zaotrilo stambenu krizu.
ikaka kola i Virtovo svoenje urbanizma na pojam urbanizacije-modernizacije
Luis Virt je smatrao da urbanizacija i modernizacija imaju isto znaenje, jer moderna vremena
karakterie koncentracija ljudi u velikim aglomeracijama iz kojih zrai civilizacija. Virt daje
"minimalnu" socioloku definiciju grada kao "relativno guste, velike i stalne naseobine
socijalno heterogenih individua", te smatra da ukoliko su navedeni konstitutivni elementi
grada izrazitiji, utoliko e se osobenosti "urbanizma" kao stila ivota jae manifestovati. Virt
analizira grad kao oblik drutvene organizacije suprotstavljajui ga osobinama seoskog
drutvenog ivota i pri tome uoava sledee:
1) uee graana u velikom broju dobrovoljnih udruenja organizovanih radi zadovoljenja
razliitih potreba gradskog oveka i u vezi s tim prevlast odnosa u okviru sekundarnih grupa
nad odnosima u primarnim grupama;
2) anonimnost pojedinca, tj. "urbanita";
3) povrni, segmentarni i bezlini karakter meuljudskih odnosa;
4) nestanak institucije susedstva;
5) opadanje drutvenog znaaja porodice i podrivanje tradicionalne osnove drutvene
solidarnosti;
6) racionalizam u miljenju;
7) bezlina i manje rigorozna drutvena kontrola.
Nagli populacioni rast grada ikaga poetkom 20. veka, a posebno veliki broj imigranata iz
manjih naselja i/ili drugih kultura, usmerio je panju sociologa ikake kole, kojoj je Virt
38

pripadao, na proces adaptacije pojedinaca i drutvenih grupa na nove drutvene institucije,

kao i na probleme line i grupne dezorganizacije tokom ovog procesa. Veliki grad modernog
doba ispitivan je kao mesto nastanka novog (moralnog) poretka koji se zasniva na slobodi
kao bitnoj odrednici gradske sredine. Prototip graanina postala je figura stranca,
karakteristino moderan fenomen oveka koji je pokretan, istovremeno i blizak i na
odstojanju, kosmopolita, marginalni ovek u smislu odsustva potpunog pripadanja bilo kojoj
zajednici . Isticano je da veliki grad postaje sredina koja podstie talente priguene u malom
mestu ali da istovremeno nosi i opasnosti od poroka i delikvencije.
Zapostavljeno pitanje drutvene moi
Analizi itave ikake kole nedostaje fokus na drutvenu mo i sukobljene strategije
razliitih interesnih grupa, rasprava o ulozi politikih partija, gradonaelnika, gradskih
planera, preduzimaa, vlasnika krupnih industrijskih objekata, svih koji su

itekako bili

znaajni u ikagu izmeu 1920ih i 1930ih godina. Procesi drutvenih borbi oko gradskih
resursa posmatarni su u kljuu prirodne borbe za opstanak. U ovom pogledu svakako je
najpoznatije Virtovo shvatanje geta kao produenog oblika socijalne izolacije ali ujedno i
oblika akomodacije razliitih populacionih grupa, kojim se postie subordinacija pridolih
imigranata uz postepenu adaptaciju, jer im se omoguava da istovremeno slede tradicionalne
oblike ponaanja (razvijajui lokalne institucije unutar geta kao moralnog podruja) i
prihvataju nove (ukljuivanjem u odnose i aktivnosti van podruja geta to povratno vodi
pretpostavljenom preobraaju samog geta). U Virtovom shvatanju geta prepoznaje se
pozitivan stav prema mehanizmima rezidencijalne segregacije, ukljuujui i getoizaciju, u
cilju postizanja razliitosti koja prua maksimalne mogunosti podele rada i postepenu
adaptaciju/standardizaciju.

Urbana obnova i prostorni determinizam

Klasina urbana sociologija (ikaka kola) posmatrala je proces oblikovanja grada kao
tehniko sredstvo reformisanja socijalnih problema u gradovima, pri emu je mogue tumaiti
stavove ove kole i kao bliske programima urbane obnove koji su se zasnivali na fizikom
otklanjanju siromanih i devijantnih lokacija (u duhu prostornog determinizma da se
manipulacijom fizike okoline mogu manipulisati i socijalni odnosi). U gleditima autora
ikake kole izraena je osnovna ideja angloamerike teorije graanstva, ideja graana
39

usidrenih u lokalnoj zajednici, koji se bore sami za sebe udruujui se sa sebi slinima, ideja
koja obeleava sistem vrednosti i principe urbane politike amerikog drutva i u poslednjim
decenijama, sa jaanjem neoliberalnih principa ( tema VI ).
Kritika ikake kole i Virta
Virtovo svoenje pojma urbanizma na proces urbanizacije (u smislu promene naina ivota)
nailo je na mnoge kritike, od kojih je Kastelsova najznaajnija. Kastels smatra da se u
Virtovoj zamisli gradska kultura ("urbanizam") predstavljena kao nain ivota objanjava
svoenjem na demografske promene (brojnost, gustina, heterogenost). Kastels ocenjuje
apsurdnom teoriju drutvene promene koja se zasniva na rastuoj kompleksnosti ljudskih
skupina polazei od prostog demografskog rasta. Po njegovom miljenju, u Virtovom i
slinim nastojanjima dolazi do zamene teze, jer se odreeni obrazac ponaanja vezan za
kapitalistiko drutvo naziva urbanom kulturom, to implicira odreene kulturne forme
proizvodi posebna ekoloka forma kao to je grad, a ne specifina organizacija drutvenog
ivota.
Sueljavanje Kastelsovog stanovita sa Virtovim stanovitem predstavlja primer osporavanja
klasine (tradicionalne) sociologije grada od strane moderne (nove) sociologije grada koja
poinje, kroz razne teorijske struje, da se oblikuje krajem 1960ih.
Shvatanje urbanizma u kljuu nove urbane sociologije: prostor kao refleksija drutvene
moi
Nova urbana sociologija odbacuje prostorni redukcionizam i stavlja pojam drutvene moi u
centar istraivanja procesa kojim se oblikuje grad.
Neomarksistiko stanovite: prostor je projekcija klasne moi i sukoba
Kastels i Lefevr, predstavnici neomarksistikog pravca, posmatraju grad kao mesto u kome
se prvenstveno stvara i koncentrie viak vrednosti. Urbanizam (i urbano planiranje) definisan
je kao produena ruka drave, kao sredstvo socijalne kontrole i manipulacije. Otuda se istie
da analiza prostora ukljuuje prevashodno analizu sukoba, pri emu je dominantan sukob na
relaciji kapital rad (u skladu sa osnovnim mehanizmima socijalnog strukturiranja,
40

pogledati temu III). Ulogu drave (i urbanistikog planiranja) svodili su na ostvarivanje

uslova odravanja sistema u skladu sa interesima kapitala, te se istie i da urbanistiko
planiranje nije rukovoeno pojmovima opteg, zajednikog ili javnog interesa.
Lefevr je naglaavao da se urbanizam manifestuje kao urbanizam klase koja uspostavlja vlast
nad prostorom. U skladu sa time, Lefevr je govorio i o iluziji urbanista da poboljanjem
prostornih uslova mogu leiti bolesti drutva, jer je strategija strunog znanja podreena
strategiji profita koja urbaniste stavlja u poziciju slepog polja i nemogunosti uvida u
alternativne opcije. Postajui instrumentalan, prostor moguava segregaciju drutvenih grupa,
funkcija i mesta, te uprkos ideolokim antisegregacionistikim nastojanjima urbanistika
praksa stvara razliite tipove geta: Jevreja, Crnaca, radnika, intelektualaca, itd.
Prema Lefevrovoj oceni, u politikom smislu posledice takvih praksi najtee su po radniku
klasu, koja se u razvijenim zemljama vie ne suoava sa starom proleterskom bedom (o kojoj
je Engels pisao u Poloaju radnike klase u Engleskoj) ve sa bedom habitata (koja upravo
nastaje po osnovu dravne (urbane) politike. Beda habitata podreuje radniku klasu
organizovanoj svakodnevnici u kojoj dominiraju monotonija i dosada bia koja precizno
izvravaju svoje funkcije, ime se radnila klasa pasivizora za drutvene promene. Ovde,
dakle, vidimo izrazito negativnu percepciju rezidencijalne segregacije, jer ona dovidi u pitanje
pravo na grad.

Pravo na grad
Ovo pravo je definisano kao pravo graana na prisvajanje urbanog prostora (pravo na
upotrebnu vrednost grada), i pravo participiranja u produkciji urbanog prostora odnosno
pravo svih itelja grada da se ukljue u ovaj proces, ali i da fiziki okupiraju i oblikuju
delove grada u kojem ive, kao i javne prostore centralnih delova grada. Lefev svoj koncept
prava na grad nije dovodio u vezu sa konceptom graanskih prava (kao produktom
kapitalistike drave), iako je on stalna je inspiracija teoretiara grada, ne samo
neomarskistikog usmerenja.
Neoveberijansko stanovite: intervencije u prostoru graanska prava

41

Neto drugaije gledite o ulozi drave i urbanistikog planiranja imaju predstavnici

neoveberijanskog pristupa, koji smatraju da drava ne funkcionie nuno i striktno u skladu sa
kapitalistikom logikom, te je posmatraju kao posebno podruje drutvene moi u kome
postoji mogunost modifikacije socijalnih nejednakosti nastalih na tritu rada, po osnovu
nasleenih privilegija i sl. ( pogledati Veberovo shvatanje drutvene stratifikacije: tema
III) Analiza dravne intervencije razumeva se u kontekstu klasnog naspram graanskog
statusa, ime se naglaava mogunost da individue po osnovu graanskih prava naprave izbor
(u sferi potronje) i van limita klasne pripadnosti ( pogledati teme II-III). Ovaj izbor
omoguen je procesom dekomodifikacije kljunih oblasti potronje (koje time postaju
dostupne po niim cenama od trinih kroz subvencionisanje dobara i usluga u razliitim
oblastima kolektivne potronje: stanovanja, kolstva, zdravstva, transporta) kroz programe
drave blagostanja ( tema II).

Neoveberijanski pristup je poklonio posebnu istraivaku panju dravnoj birokratiji koja,

pored trita, kreira distribuciju urbanih resursa (zemljite;

izgraena sredina: stanovi,

poslovni i proizvodni objekti; socijalna infrastruktura: saobraaj, obrazovanje, zdravstvo,

rekreacione povrine). Autori ovog pritupa prouavaju socijalne grupe koje nemaju adekvatnu
pristupnost urbanim resursima i efekte koje takva situacija ima po njihove ivotne anse.
Njihova istraivanja ukazuju da karakteristike susedstva imaju negativniji stratifikacijski
efekat

to je stepen socijalne marginalizacije njihovog stanovnitva vei, i kada su

mogunosti zaposlenja na lokalnom tritu rada i lokalni programi socijalne pomoi manje
razvijeni. Time se prepoznaje da susedstvo ima znaaj kljunog prostora u kome se odvija
svakodnevni ivot i u kojem ljudi ostvaruju pristup marterijalnim i socijalnim resursima.
Posredstvom tih resursa postaju im (ne)dostupne druge mogunosti (ivotne anse u
obrazovanju, zapoljavanju, zdravstvenoj zatiti, itd.), to simbolizuje vane aspekte identiteta
onih koji u tom prostoru ive (za njih same i za ljude van tog prostora).

Drugim reima, iako

glavni uzroci siromatva nisu lokalni, prepoznaje se da prostorna dimenzija doprinosi

viedimenzionalnoj deprivaciji.

42

Znaaj lokalnog nivoa za ostvarivanje graanskih prava

Uprkos naelne univerzalnosti nema direktne jednakosti izmeu socijalnih prava ( tema II)
definisanih zakonom i kvaliteta i kvantiteta resursa koji se koriste pri njihovoj realizaciji na
lokalnom nivou. Otuda graani ne procenjuju ostvarivanje svog prava (na stan, kolovanje,
zdravstvenu zatitu, prevoz) po osnovu naina na koji je to pravo definisano ve kroz
oekivanja koja su zasnovana na percepciji lokalno raspoloivih resursa, te stepena i naina
ispoljavanja socio-prostornih nejednakosti u lokalnim okvirima (na primer, ukoliko
potencijalni korisnik ogranienog broja stanova u javnom sektoru ili ogranienog broja
subvencionisanih stambenih kredita pripada lokalno marginalizovanoj drutvenoj grupi
njegova oekivanja da ostvari pravo na stan e biti znatno nia nego zainteresovanog
pripadnika neke nestigmatizovane drutvene grupe, koji se po osnovu niskog dohotka poziva
na isto pravo na stan). Isto tako, na mogunost i kvalitet ostvarivanja prava na stan ili druge
resurse u lokalnoj sredini znaajno utiu i stavovi i ponaanja nosilaca lokalne vlasti koji
neposredno obezbeuju pretpostavljene servise, a koji imaju specifian referentni okvir
procene potreba korisnika. Na primer, kvalitet javnog rentalnog stanovanja koji je dostupan
nekoj grupi u odredjenoj meri moe biti rezultat i (stereotionih) stavova onih koji distribuiraju
stanove i procenjuju ta je odgovarajue za datu kategoriju korisnika (stereotipi prema
Romima, na primer).

LITERATURA:
Vujovi, S. Petrovi, M. (2005) Uvodna studija, Urbana sociologija. Beograd: ZUNS.
Petrovi, M. (2009) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja,
Beograd:ISI FF.

43

VI TEMA
URBANA POLITIKA URBANI REIMI
Regulaciona teorija i faze razvoja kapitalistikog drutva i gradova
Ve je ukazano da regulaciona teorija ukazuje na dinaminost i adaptabilnost kapitalistikog
sistema, prepoznajui razliite reime akumulacije kapitala kojima odgovaraju i razliiti
sistemi regulacije drutva. Teorija istie da se reim akumulacije kapitala odnosi na sklop
makroekonomskih odnosa (proizvodnje i potronje) koji omoguuju proirenu akumulaciju
kapitala bez neposrednog i katastrofinog ugroavanja drutvenog sistema njegovim
nestabilnostima.
Prema ovoj teoriji odriva kompatibilnost proizvodnje i potronje nije automatska
karakteristika kapitalizma. Iako socijalne i politike institucije, kulturne norme, nisu
ustanovljene sa primarnim ciljem odranja reima akumulacije, one mogu produkovati takav
efekat. Kada se to dogodi, uspostavlja se specifian reim regulacije. U okviru svakog
reima regulacije mogu se izdvojiti etiri vane kategorije, ija je koordinacija postignuta:
1. neposredni proces rada,
2. akumulacija kapitala (prevashodno odnos proizvodnje i potronje),
3. model socijalne organizacije (drave, preduzea i sl),
4. model socijalizacije (oblast politike, kulture, prostorne organizacije, itd.)

Faze akumulacije kapitala i logika funkcionalno-prostorne organizacije gradova od

kolektivne ka individualizovanoj potronji

Podsetimo, regulaciona teorija postulira da svaki reim akumulacije kapitala i reprodukcije

radne snage stvara specifinu prostornu dimenziju..
U doba prisvajanja apsolutnog vika vrednosti (pomou ekstenzije radnog vremena) i naglog
priliva radne snage u gradove, pitanje njene reprodukcije bilo je limitirano na osnovnu
funkciju sklonita,

to je uzrokovalo iroku rasprostranjenost

siromatva i bolesti u

gradovima, kao i potencijalne sukobe i nerede. Otuda je zahtev da se unese red u urbani nered

44

brzo rastuih industrijskih gradova bio je lajtmotiv modernistikog urbanog planiranja od

kraja 19. veka.
Postizanje akumulacije kapitala kroz relativan viak vrednosti (porast produktivnosti rada
tehnoloke inovacije) odvijalo se uporedo sa jaanjem pozicija radne snage (opadanjem
rezervi rada sa demografskom zrelou populacije i zavrenim procesom dezagrarizacije
odonosno pre znaajnije imigracije inostranih radnika, prvenstveno u Evropi), iji je ivotni
standard znaajno poboljavan prvenstveno kroz programe socijalne drave - kolektivne
potronje.
Sledea faza akumulacije kapitala (deindustrijalizacija razvijenog sveta, globalizacija
ekonomije i nova industrijska podela rada, fragmentacija trita rada itd.) zahtevala je
inkorporaciju potronje u mehanizam rasta, ime imperativ urbane politike postaje kreiranje
poslovne klime a ne kolektivne potronje (i direktne dravne provizije, koja je u gradovima
razvijenih zemalja do tada dostigla relativno visok nivo), te privlaenje investicija i to
kvalitetnije radne snage (i kreativne klase tema III), koja se najpre integrie kroz
privatizovanu potronju. Marginalizacija znaaja kolektivne potronje u urbanoj politici i
favorizovanje privatizovane potronje, dakle, dogaa se u vremenu kada je reim
akumulacijen kapitala dostigao sposobnost da

drutvene integracije kroz konzumerizam

(tema I).
Navedene faze mogu se izraziti i na sledei nain: moderni industrijski grad primarno je bio
mesto proizvodnje, i

bilo ga je mogue definisati kao projekat

ostvarenja

sigurnosti

(jaanjem regulative i socijalnih programa) po cenu slobode. O postmodernom gradu ili

gradu potronje, meutim, govori se kao o prostoru obnovljene slobode individualnog izbora
(u sferi individualizovane potronje) po cenu sigurnosti (slabljenje socijalnih programa i
drave blagostanja).

Akumulacija kapitala u industrijskom periodu se reflektovala u prostornoj organizaciji

gradova kroz

diferencijaciju prostora,

primenom racionalnih principa u urbanistikom

planiranju (razdvajanjem gradskih funkcija, rezidencijalnih oblasti razliitih drutvenih

grupa, sanitizacijom prostora), oznaivi raskid sa srednjevekovnim lavirintom. Moderni
gradovi, posebno oni koji su nastali u periodu industrijalizacije, ureivani su u skladu sa

45

apstraktnim, nauno utvrenim standardima, ime su ispranjeni od specifino lokalnog

znaenja. Moderna arhitektura (bila) je kruta i nefleksibilna kao i korporativna mo koju je
reprezentovala.
Kraj modernizma u oblikovanju gradova obrazlagan je injenicom da tehnologija nije uspela
da rei urbane probleme (ime se umanjuje znaaj progresivistikih projekata moderne), te da
apstraktne tehnicistike principe planiranja treba menjati afirmisanjem identiteta lokalnih
prostora. Grad razliitosti i razlike, meutim, pokazuje se kao fragmentisani grad i grad
podela (dualizacija gradova, kako razvijenih zemalja tako i zemalja u razvoju tema IV).

Od komandnog ka kooperativnom modelu upravljanja

Pojam urbanog reima uveden je u studije urbane politike da oznai promenu u nainu
upravljanja gradovima.

Preduslov efikasnosti javne politike postaje preduzetniko upravljanje javnog sektora kroz
saradnju sa akterima koji su van hijerarhijske dravne kontrole. U novom modelu upravljanja
smanjuje se znaaj komandno-kontrolne moi, a drutvena mo se sve vie konstituie kroz
sposobnost efikasnog i efektivnog delanja, odnosno socijalne produkcije. Cilj je mobilizacija
zajednikih resursa kroz mree relativno stabilnih i trajnih odnosa saradnje sa akterima
privatnog (profitnog) i civilnog sektora. Pri tome, svi akteri novog modela upravljanja trebalo
bi da poseduju resurse koji ih ine atraktivnim koalicionim partnerom. Iako su kljuni akteri
predstavnici lokalne vlasti i privatnog biznisa, urbani reim, naelno, treba da ukljui i
nosioce drugih interesa u lokalnoj zajednici organizovani rad, graanske organizacije i sl.

Urbani reim se definie kao relativno stabilna koaliciju (javnog sektora sa akterima
privatnog i civilnog sektora) za ije je funkcionisanje od primarnog znaaja svest njenih
lanova o nunosti saradnje, i na tome zasnovana lojalnost, poverenje i uzajamna podrka.
Umesto pitanja ko upravlja (karakteristino za shvatanja moi kao socijalne kontrole)
osnovno pitanje postaje ko ima sposobnost delanja ( i ostvarivanja ciljeva).
Obino se navode etiri tipa aktera bitnih za urbanu politiku, bez ograniavanja prostornog
nivoa na kome deluju odnsno opsega njihovog delanja:
46

1) politiari - koji bi trebalo da odreuju strateke ciljeve urbanog razvoja teei optimalnoj
ravnotei izmeu preduzetnikih ciljeva ekonomskog rasta i optijih ciljeva drutvenog
razvoja, pre svega zatiti javnog interesa kao i socijalno ugroenih kategorija stanovnitva;
2) ekonomski akteri - primarno iz privatnog sektora, koji zahtevaju odgovarajue urbane
resurse za obavljanje svojih aktivnosti;
3) strunjaci koji se bave prostorom - koji bi trebalo da operacionalizuju strategije urbanog
razvoja kroz prakse urbanog planiranja imajui u vidu potrebe svih aktera urbanog razvoja; i
4) graani - kao multifunkcionalni korisnici grada. Upravu su strunjaci i graani akteri koji
imaju daleko vei znaaj u urbanoj politici evropskih u odnosu na amerike gradove (ire u
narednim poglavljima).

Ogranienja

Treba imati na umu da novi reim regulacije, odnosno model upravljanja, ne oznaava
povlaenje dravnih aktera, ve da na novi nain pokree pitanje efikasnosti, odnosno
efektivnosti javne politike. S jedne strane, trebalo bi prevladati probleme skupog i inertnog
dravno-birokratskog aparata, a, s druge, uiniti maksimalno dostupnim sve raspoloive
resurse drutvene zajednice (ekonomski kapital, znanje, tehnologija, iskustvo, itd). Kada je
re o dravnim akterima, oni gube autonomiju kakvu su imali u komandno-kontrolnom
modelu upravljanja, a njihov novi delatni potencijal treba da se zasniva na sposobnosti da
postignute dogovore prevedu u odgovarajue formalne politike ishode i tako obezbede i
neophodno poverenje drugih aktera. U tom smislu, moe se rei da je kljuna karakteristika
moderne drave jaka slabost. Ukoliko dravni akteri nemaju za to adekvatne kapacitete
(informacije, ekspertizu, ljudstvo, podrku), oni su manje spremni za kooperaciju sa
nedravnim akterima i oslanjaju se na tradicionalni model njihovog ukljuivanja u kreiranje
politike (kroz strune konsultacije i delegiranje tehnikih zadataka, ogranienim uvidom
javnosti, javnim komentarima i sl).

Kao specifino ogranienje se istie i injenica da ukoliko je sposobnost upravljanja

postignuta, mo moe da se uspeno praktikuje (bar za odreeni period) bez obzira da li
odluke koje se donose imaju masovnu podrku ili ne. U prethodnom periodu (periodu jake
drave blagostanja, koja je poivala na istorijskom kompromisu izmeu rada i kapitala)
politike opcije koje su odnosile izbornu pobedu imale su velikog uticaja na oblikovanje
47

javnog sektora (njegovu ulogu i obim), dok se sada govori o dezideologizaciji upravljanja.
Otuda se urbani reim moe zasnivati i na politici socijalne ekskluzije (i osigurati da odreeni
interesi nemaju uticaj na proces odluivanja). Mogu se izdvojiti etiri tipa reima u zavisnosti
od mogunosti uticaja razliitih aktera:
1. reim odravanja (dominacija politike elite),
2. razvojni reim (za razliku od prethodnog iziskuje mnogo resursa i nalae tenju saradnju
javnog i privatnog sektora odnosno uticaj ekonomskih aktera),
3. progresivni reim srednje klase (u kome dominira briga o zatiti ivotne sredine nizom
politikih pritisaka srednje klase),
4. reim sa mogunou ekspanzije uticaja niih klasa (koji zahteva masovnu mobilizaciju i
veoma je redak).

Analize urbane politike amerikih gradova, govore o formiranju urbanog reima koji
opravdava da se o gradovima govori kao o mainama rasta, ime se ukazuje da stabilne
koalicije interesa poslovnog sveta i predstavnika politike vlasti dozvoljavaju drugim
akterima, poput kulturnih institucija, univerziteta, sindikata, samo povremeni uticaj i to
ukoliko prihvataju startegiju otvaranja novih radnih mesta kao osnovu reenja svih socijalnih
problema. Takve koalicije urbanog rasta tretiraju urbani prostor kao prometnu vrednost na
irem tritu gradskih dobara, a zapostavljaju razumevanje grada kao upotrebne vrednosti od
strane ljudi koji ga naseljuju ( tema VII).

Primena koncepta u perifernim gradovima

Primena koncepta urbanog reima na iskutva gradova zemalja u razvoju, nameu dve
konfliktne hipoteze. Da treba da kopiraju iskutsvo gradova Zapada, uz veliku verovatnou da
trokovi socijalne politike budu vii no to su bili u razvijenim zemljama, ili da koriste tzv.
prednost zaostalog razvoja odnosno mogunost uenja na grekama koje upuuje da treba
jednostavno preskoiti iskustvo koje je istorija pokazala suvie skupim (sistem jake socijalne
kontrole). Reklo bi se da globalna ekonomija, realnost zavisnog razvoja i novog reima
akumulacije kapitala uopte ne ostavlja mogunosti za prvu hipotezu. Preduzetnitvo urbane
politike u ovom gradovima se, za razliku od gradova na Zapadu, sprovodi tradicinalnim
merama privlaenja stranog kapitala odnosno primenom startegija socijalnog dampinga (
48

tema IV), zanemarujui strategije razvoja zasnovane na mehanizmima javne kontrole i

socijalne integracije. Nerazvijanje mehanizama javne kontrole, poput urbanog planiranja,
slabi i sposobnosti lokalnog stanovnitva da se bori sa agresivnim interesima privatnog
kapitala, jer planiranje u sebi nosi potencijal osnaivanja krajnjih korisnika.

Primenu koncepta urbanog reima u postsocijalistikim gradovima, posebno u Srbiji,

pokazuje da su veze izmedju politike i ekonomske elite odvijaju pod dominacijom komandne
moi, premda se u znaajnoj meri odvijaju na neformalan nain. Neadekvatni kapaciteti
politikih aktera za kooperativni model upravljanja pre svega se ispoljava kroz ignorisanje
miljenja politikih neistomiljenika bez obzira koliko oni bili znaajni (potencijalni) partneri
javnog, privatnog, neprofitnog sektora. Otuda se pokuaji kopiranja iskustava razvijenih
gradova od pre nekoliko decenija insistiranjem na klasinim dugotrajnim politikim
koalicijama pokazuju neadekvatnim, jer se time de facto blokira implementacija efikasnih
strategija u globalnoj ekonomiji. S druge strane, odsustvo slinog institucionalnog iskustva
ukazuje se kao ozbiljna prepreka mogunostima uenja na grekama razvijenih gradova, koje
zapravo podrazumeva odredjene aspekte socijalizacije (svih socijalnih aktera) razvijene od
strane (danas) funkcionalno prevazidjenih instutucija. Tako i nerazvijenost ili nedovoljna
razvijenost aktera civilnog sektora ostavlja malo potencijala da standardi EU doprinesu
oekivanom demokratskom obliku lokalne vlasti i balansu ekonomske i socijalne politike u
njenim preduzetnikim strategijama.

LITERATURA
Vujovi, S. Petrovi, M. (2005) Uvodna studija, Urbana sociologija. Beograd: ZUNS.
Petrovi, M. (2009) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja,
Beograd:ISI FF.
Petrovi, M. (2004) Globalizacija i gradovi, Sociologija, Vol. XLVI, br. 1.

49

VII TEMA
PREDUZETNIKI I POSTMODERNI GRAD
BRENDIRANJE GRADA, GLOKALIZACIJA, OD PROSTORNE EKONOMIJE KA
EKONOMIJI SIMBOLA
Pojam preduzetnikog grada
Proaktivna promocija lokalnog ekonomskog razvoja od strane lokalne vlasti u saveznitvu sa
drugim agentima privatnog sektora oznaava se pojmom preduzetnikog grada. Iako su
gradovi uvek imali element preduzetnitva, dananje strategije gradova su vie vezane za
inovativnost, koja se postie sloenom mreom institucija neophodnom da podri
konkurentnost grada u globalnoj ekonomiji. U striktnom smislu, preduzetniki je samo onaj
grad koji je institucionalno i organizaciono opremljen tako da nudi prostor za inovaciju, grad
koji je postigao kapacitet za preduzetniko delanje.
Otuda se strategije gradova u privlaenju investicija usmeravaju na pitanja kvaliteta,
razliitosti i diferencijacije resursa (dinamike prednosti) a ne na puku imitaciju ili
smanjivanje infrastrukturnih trokova (statike prednosti). Upravo stoga se uspeni gradovi
razvijenog sveta vie ne oslanjaju samo na tradicionalne mere privlaenja investicija , koje su
se fokusirale primarno na privlaenje mobilnog kapitala (kroz finansijske / poreske olakice,
poboljanje infrastrukture, ustupke pri odabiru lokacije), ve se okreu i ka subvencijama
usmerenim ka inovativnim kapacitetima lokalne industrije, na istraivanja, konsalting i
tehnoloki transfer, kao i na poslovne projekte koji ukljuuju lokalne aktere kao to su
univerziteti, privredne komore, sindikati. Zemljite grada vie se velikoduno ne nudi kao
subvencija ve se strateki razvija.

Procesi privatizacije i deregulacije

Procesi privatizacije i deregulacije ine okosnicu reformisanja urbane politike preduzetnikog
grada. Proces privatizacije se odnosi na kompleks mera kojima se reformie uloga javnog
sektora (drave) i poveava uloga privatnog sektora (trita) u svim segmentima urbanog
sistema (stanovanje, zemljite, komunalna i socijalna infratsruktura i sl). To podrazumeva
kako transfer dravne odgovornosti za odreene aktivnosti sa javnog na privatni sektor tako i
uvoenje novog naina poslovanja u javni sektor, pre svega potovanje principa trine
50

konkurentnostii preuzimanja investicionog rizika. Prihvatanjem principa realnih trokova

poslovanja, pa i profitabilnog poslovanja, tei se odrivosti sistema socijalnih trokova
(reinvestiranjem ostvarenog profita u dalji razvoj sistema usluga i servisa i/ili u subvencije i
posebne oblike zatite za specifine kategorije stanovnitva). Deregulacijom se kroz promene
zakonskog, finansijskog i institucionalnog okvira redefinie uloga aktera javnog sektora u
domenu zatite opteg interesa. Deregulaciju ne treba shvatiti kao povlaenje drave, ve
kao promenu njene uloge od primarnog pruaoca servisa ka regulisanju i potpori njihovog
obezbeivanja ukljuivanjem privatnih firmi u one aktivnosti koje su prethodno bile u
monopolu drave (javnog sektora), te usklaivanjem aktivnosti javnog sektora sa akterima
drugih sektora u trinim uslovima.
Restrukturiranje i subordinacija kolektivne potronje programima podsticanja individualne
potronje u neprofitnom/privatnom sektoru odvija se sa obrazloenjem da su prethodni
programi

postigli cilj, jer je ogromna veina graana materijalno dobrostojea i ak

integrisana u vlasniki sektor u sferi potronje. Budetska sredstva sada se preusmeravaju ka

subvencionisanju bogatih potroaa, korporativnih i komandnih agenata, da bi se osiguralo
njihovo prisustvo u gradu.

Javno-privatna partnerstva

Upravljanje gradom kroz primenu javno-privatnog partnerstva smatra se pogodnim za

prevazilaenje limita tradicionalnog planiranja (planova) i neoliberalne deregulacije. Takvo
partnerstvo ostvaruje se na razliite naine, od onih u kojima lokalna vlast ima ulogu mlaeg
partnera (daje odreene subvencije) do projekata u kojima su javni i privatni sektor
suinvestitori (zajednika ulaganja sa podelom rizika i dobiti). Kroz projekte patrnerstva akteri
privatnog sektora dobijaju olakice (poreske, koje sniavaju trokove gradnje, i/ili povoljne
lokacije) za realizaciji svojih projekata, a javni sektor nalazi novi mehanizam (osim budeta)
kojim se ostvaruje gradnja neophodne javne infrastrukture i suprastrukture

(na primer,

odreeni procenat stanova u javnom sektoru ukoliko je re o stambenim projektima). Pored

toga, kroz partnerstvo sa privatnim sektorom lokalna vlast stie mogunost da inicira
zaposlenje lokalne radne snage, te da unapredi kvalifikovanost (u davanju koncesija, na
primer) i povea kapacitete (u ostvarivanju oekivanih obaveza partnera) javne administracije.

51

Podreenost svih aspekata urbane politike trategijama (ekonomskog) rasta

Imajui u vidu evropsko iskustvo, istiu se jo dve znaajne i meusobno povezane promene
vezane za preduzetniki grad.
1. Tradicionalne redistributivne politike zamenjene su politikom trita rada,
dizajniranim da promovie fleksibilnost radne snage a principi

socijalne politike

redefiniu se od univerzalnih normi masovne potronje (i formi kolektivne potronje)

ka fragmentovanom sistemu provizije socijalne potronje, sa znaajnim naglaskom na
formama samopomoi .
2. Nestajanje tradicionalno jasnih razlika izmeu ekonomske i svih drugih oblasti
urbane politike: socijalne, kulutrne, ekoloke, i sl.,koje se sve integriu u jedinstvene
strategije (ekonomskog) rasta gradova.

Postmoderni grad
Dok se koncept preduzetnikog grada odnosi na inovativne strategije ekonomskog razvoja
kroz saradnju lokalne vlasti sa privatnim sektorom i civilnim drutvom, koncept
postmodernog grada, iako podrazumeva ove promene (i u tom smislu pripada preduzetnikom
tipu grada), analitiki naglasak stavlja na mesto i znaaj koji kultura (industrija kulture i
ekonomija simbola) i potronja imaju u (ekonomskoj) promociji grada, kao i na ulogu
gradskih prostora potronje i urbanih stilova ivota kao bitnih aspekata socijalne integracije
koja se u savremenom drtvu ostvaruje kroz konzumerizam ( tema I).
injenica da glavne poluge ekonomskog rasta gradova u sve veoj meri postaju industrije
osnovane na dizajniranju i proizvodnji robe za specifine ivotne stilove,

ukazuje da

kolektivna potronja, nekada dominantna kategorija u urbanoj politici, postaje rezidualna.

Strategije razvoja preduzetnikog odnosno postmodernog grada sve vie i vie ukljuuju i
faktore koji su ranije smatrani van ekonomskim (kao to su obrazovanje, nauka, zdravstvo).
Gradovi postaju centri ekonomije simbola (u finansijama, medijima i zabavi) i industrije
kulture (izdavatvo, snimanje muzike, reklamiranje, oglaavanje, turizam i sl.). Re je
stratekom stavljanju kulture u slubu ekonomskog razvoja gradova, koje dobija mnogo
oblika, od ouvanja istorijskog naslea (heritage industry) do kreiranja novih prostora
potronje u umetnikim galerijama, muzejima i sl. To ini da promocija grada kao pogodnog
52

mesta za ivot i zabavu postaje jednako vana kao i reklamiranje inovativnog preduzetnitva u
gradu. Stvaranje to prestinijeg gradskog imida, zbog toga, postaje sve znaajniji segment
urbane politike. esto se istie i da imid grada postaje toliko znaajan da se urbano
planiranje pomie ka reklamiranju. To znai da ekonomija simbola (produkcija dominantne
slike o gradu) preuzima mesto koje je nekada imala politika ekonomija (analiza materijalnih
uslova ivota razliitih drutvenih grupa u gradu).
Gradovi se moraju brendirati da bi se uspeno prodali na tritu kapitalnih investicija,
poslovnog prostora,

turizma, zabave, rezidencijalnih pogodnosti. Brendira se primarno

ivotni stil, budui da mogunosti za realizaciju ivotnih stilova visoke kulture i dobrog
nonog ivota postaju sve znaajniji kriterij za odluke o relokaciji poslovanja, i poeljne
ekspanzije menaderskog i strunjakog dela stanovnitva.
Pojam glokalizacija ukazuje da globalizacija nuno ne znai proces kulturne homogenizacije
ve da se procesi homogenizacije i heterogenizacije medjusobno uslovljavaju u konkretnim
lokacijama, produkujui specifine (hibridne) entitete. injenica, meutim, da profilisanje
lokalnih specifinosti na osnovu kojih se razvija kompetitivna dinamika zahteva znatno vie
vremena i ukorenjenost u lokalne resurse (zanje, poverenje) od brzih efekata koji se postiu
ekonomskim spekulacijama (finansijski tokovi), esto ugroava inovativno uporavljanje
gradovima.
Meutim, brendiranje grada, pored zahteva za autentinou, namee i potrebu da urbani
prostor bude dovoljno familijaran korisnicima razliitih tradicija i da garantuje predvidivo i
sigurno iskustvo. Otuda se istovremeno produkuje i neautentini grad kroz beskrajno
ponavljanje urbane vizije takozvanih nemesta (globalizovani lanci hotela, restorana, kafea,
trgovinskih kua), ime se redukuje unikatnost urbanih identiteta, iako u zahtevi za istim
stalno rastu ( tema IV).

Mesto naspram nemestu

Dok je mesto definisano relaciono i istorijski posredstvom identiteta lokalnog stanovnitva,
nemesto odlikuje odsustvo ovih identitetskih elemenata za ljude koji se kroz njih
svakodnevno kreu ali tu ne ive/stanuju. To su tranzitne zone, aerodromi, molovi gde su
ljudi stalno na putu i u repetitivnoj sadanjosti, koja nude jedan oseaj poznatosti ma gde
bili u svetu.

53

Takvi prostori su namenjeni lakoj i efikasnoj realizaciji potreba globalnih pojedinaca, kako bi
bez adaptiranja na stalno nove sredine mogli

da organizuju svoju

svakodnevnicu na

standardizovani nain. S druge strane, takvi prostori doprinose i globalizaciji stanovnitva

koje je vezano za datu lokaciju a koje se kroz ove miljee ukljuuje u konzumerizam
(odgovarajum ivotni stil po globalnom modelu).

LITERATURA:
Oe, M. 2005. Nemesta. Beograd: 20.vek.
Petrovi, M. (2009) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja,
Beograd:ISI FF.
Petrovi, M. (2008) Savremeni koncepti razvoja gradova: preduzetniki i postmoderni.
U: S. Vujovi (ur), Drutvo rizika, Beograd: ISI FF.

54

VIII TEMA
URBANI POKRETI URBANI ZAHTEVI

Urbani socijalni pokreti

Urbani socijalni pokreti nastaju mobilizacijom graana sa ciljem da skrenu panju na
probleme u dostupnosti i kvalitetu odreenih urbanih resursa. Urbani pokreti su situacioni
(javljaju se kada postoji odreeni problem i traju dok se on ne otkloni) i izazivajui
(challenging), jer postavljenim zahtevima obino dovode u pitanje postojeu praksu urbane
politike. Pokreti predstavljaju drutvene mree koje su oblikovane poverenjem, saradnjom i
zajednikim vrednostima, ali prema 'spoljanjem' svetu mogu biti konfliktni.
Mogue je izdvojiti nekoliko kljunih teorija kojima se objanjava ciklinost uspona i
padova urbanih socijalnih pokreta. To su:
1. teorija relativne deprivacije (povezuje zastupljenost pokreta sa porastom/smanjenjem
deprivacije, a problem ovog pristupa je pretpostavka da u pokretima uestvuju samo
najdepriviraniji);
2. teorija klasa (klasne suprotnosti smatraju se osnovom pokreta, pristup koji zapostavlja
pitanje mobilizacije socijalne baze / kako pokrenuti pripadnike iste klase na akciju);
3. teorija participacije u protestu (ukazuje na osnovne dileme kolektivne akcije
racionalnih pojedinaca: izuzev ako je broj pojedinaca dovoljno mali

, ili ako ne

postoji prinuda ili neki drugi poseban mehanizam da pojedinci deluju u njihovom
zajednikom interesu , racionalna, samo-zainteresovana osoba nece delovati na
postizanju zajednikih ili grupnih interesa ( izazovima kolektivnog delanja u
temi II);
4. teorija tranzicije politikog reima (pokreti bujaju u fazama kolapsa autoritarnih
reima i pre uspostavljanja politikih partija, kada veinu socijalnih tema partije
pokuavaju da integriu u svoje programe).
5. teorija postmaterijalistikih vrednosti (postulira da porast obrazovanja stanovnitva i
irenje postmaterijalistikih vrednosti ( pogledati definiciju u okviru teme II) vodi
jaanju (urbanih) socijalnih pokreta meu srednjom klasom).
Socijalni kapital kao vaan resurs
55

Akteri urbanih socijalnih pokreta mogu biti pripadnici razliitih socijalnih slojeva. Budui da
su situacije na koje pokreti reaguju lokalne, obino se vezuju za pripadnike istog ili oblinjih
susedstva. U tom smislu istie se i da norme i mrena interakcija koje nastaju iz asocijacija
licem u lice omoguuju pripadnicima susedstva da efektivnije postiu zajednike ciljeve. Ta
mrena interakcija se naziva i socijalnim kapitalom susedstva.
Socijalni kapital susedstva je tim vei ukoliko je susedstvo heterogeno, te pripadnici razliitih
socijalnih pozicija (nosioci razliitih drutvenih uloga i statusa) mogu aktivirati razliite
resurse (od fizikog rada, do umea sastavljanja pravnih pritubi, aktiviranja medija,
ostvarivanja kontakata sa lokalnim institucijama, i sl.). U tom smislu smatra se da je socijalni
kapital homogenih susedstva iji su stanovnici na donjem delu tratifikacijske lestvice nizak,
jer socijalna povezanost aktera na horizontalnom nivou (meu akterima bliske socijalne
pozicije i refleksivnosti, zasnovane na tzv. bonding - vezujuem socijalnom kapitalu) u
ovom sluaju ne generie adekvatne strategije za prevazilaenje nekog problema (okolnosti)
(u najboljem sluaju veze mogu pomoi strategije preivljavanja u datim okolnostima).
Kod socijalno heterogenih susedstva (ili homogenih ali kod pripadnika najviih drutvenih
slojeva) prepliu se socijalne interakcije po horizontali i po vertikali (sa predstavnicima
neposrednih institucija, sa ljudima/ organizacijama razliitog socijalnog miljea, to ini tzv.
bridging - premoujui socijalni kapital). Ovaj tip socijalnog kapitala smatra se
pretpostvakom uspenosti urbanih socijalnih pokreta.

Urbani zahtevi

Zahtevi urbanih pokreta fokusirani su na

1. pitanja kolektivne potronje (stanovanje, zdravstvo, obrazovanje, komunalne usluge)
odnosno na uslove i kvalitet njene provizije,
2. na zatitu susedstva od fizikog propadanja i socijalnog ugroavanja,
3. na zahteve za veim uticajem u lokalnim institucijama i na kreiranje servisa koje te
institucije obezbeuju,
4. na zahtev za veim uticajem na visinu lokalnih poreza i namensku upotrebu sredstava
prikupljenih po osnovu lokalnih poreza.

56

Tip urbanog zahteva moe da varira i u zavisnosti od urbanog konteksta. Globalni gradovi (
tema IV) su potencijalna mesta najotrijih konflikata, jer u njima postoji kritina masa
nezadovoljnih gradskom vlau koja servisira globalnu korporativnu mo na raun lokalnog
stanovnitva i lokalne ekonomije, siromanih i iskljuenih, ali, neretko i kritina masa za
ksenofobine pokrete. Gradovi koji se promoviu kao inovativni centri esto mogu provocirati
ekoloke pokrete i pokrete koji se zalau za ravnomerniji i sporiji rast (slow growth
movements)
Transformacija urbanih socijalnih pokreta (pogledati temu VIII: transformacija
modela upravljanja)
Tokom 1970-ih godina urbani pokreti su bili sastavni deo irih drutvenih pokreta i pokazivali
su relativnu koherentnost i jedinstvenost u zahtevima za poboljanje kolektivne potronje..
Budui da su korisnici kolektivne potronje bili i pripadnici srednjih slojeva, a ne samo
radnike klase (ireg ili ueg segmenta zavisno od tipa dravne intervencije), ovi pokreti su
imali jak socijalni kapital. Mnogi od ovih pokreta doprineli su proirivanju opsega socijalnih
prava u gradovima razvijenih evropskih zemalja (u domenu socijalnog stanovanja, javnog
prevoza, i sl. ( videti o znaaju zabrinutih graana u temi II)
Promene u modelu upravljanja gradovima i privatizacija potronje znaajno su uticali na
promenu aktera i zahteva urbanih socijalnih pokreta u poslednjim decenijama. Njihov fokus
pomerio se od politikog pitanja to pravednije redistribucije (dostupnosti) urbanih resursa
svim socijalnim grupama, ka pitanjima socijalne integracije kroz trite rada i mogunosti
iskazivanja identiteta razliitih socijalnih aktera u prostoru. Iako se time raspon ciljeva
pokreta

proiruje,

pojam javnog dobra kao okosnice urbanih pokreta znaajno

se

relativizuje.

U kontekstu erozije tradicionalnih socijalnih prava i restrukturiranja institucija socijalne

drave ( tema II), prebacivanja odgovornosti za urbane servise sa javnog sektora na
socijalne partnere, te ukljuivanja organizacija treeg sektora u proviziju servisa, dolazi do
institucionalizacije mnogih pokreta, te oni od aktera koji kreiraju urbane zahteve postaju
akteri koji administrirau i sprovode programe urbane obnove i socio-prostornog ukljuivanja.
To, u najveoj meri, uslovljava da savremeni urbani pokreti naputaju radikalnu ideologiju.
Programi urbane obnove, s druge strane, afirmiu podizanje kapaciteta aktera siromanih
57

podruja, a posebno jaanje njihovih kapaciteta samopomoi kroz meusobno umreavanje,

to nailazi na ogranienja neodgovarajueg (vezujueg) socijalnog kapitala ovih susedstva.
Otuda su este kritike da takvi programi, ukoliko ne doprinose razvoju premoujueg
socijalnog kapitala, imaju za cilj prevashodno rastereenje lokalne (socijalne) drave, a realni
efekti ne doprinose prevazilaenju getoizacije susedstva.
Urbani pokreti kao partner unutar koncepta urbanog reima
Unutar koncepta urbanog partnerstva socijalni pokreti, naelno, stiu manipulativni prostor
da se, u manjoj ili veoj meri, suprotstave nejednakostima koje donosi savremeni
kapitalistiki poredak (reim akumulacije kapitala tema VI). Jaanje participativne
demokratije trebalo bi da ide na ruku urbanim socijalnim pokretima jer su pitanja kojima se
oni bave esto suvie konkretna da bi postala deo agende klasinih politikih partija.
Istraivanja, meutim, pokazuju da su pokreti koji nastaju uz potporu agenata treeg sektora (i
uz podrku lokalne vlasti) nedovoljno integrisani u urbano partnerstvo (zbog jaanja uticaja
aktera van lokalne sredine na nacionalnom ili internacionalnom, globalnom nivou, i/ili
slabosti samih aktera pokreta). To namee potrebu da urbani pokreti, po definiciji fokusirani
na lokalne socijalne probleme, steknu sposobnost da simultano prelaze sa nivoa na nivo i
povezuju se sa mreom slinih pokreta van lokalnih okvira. U protivnom, ak i meu
radikalnijim pokretima, dominira minijaturizacija lokalnog delovanja, kojom se ne dopire do
kljunih nosilaca drutvene moi odnosno odluivanja.

Pokreti srednjih slojeva

Porast obrazovanja stanovnitva i irenje postmaterijalistikih vrednosti tokom 1970ih godina
nametalo je tezu o jaanju (urbanih) socijalnih pokreta meu srednjom klasom, to se u
osnovi nije potvrdilo. Postoji odreeno suprotstavljanje neodrivom modelu razvoja gradova,
na primer, poput akcija izazivanja saobraajnog kolapsa vonjom bicikala, i sl., meutim,
pokreti koji podrazumevaju angaovanje viih klasa poznatiji su po pragmatinim naporima
da se sauvaju postojee privilegije i kvalitet ivota, a posebno su uspeni u borbi da se
neeljeni sadraji ili stanovnici ne lociraju u njihovom susedstvu i/ili da se dislociraju ka
drugim (siromanijim) susedstvima. Pokreti su poznati pod skraenicom NIMBY not in my
backyard (ne u mom susedstvu), i mogu biti nosioci ksenofobije.
58

Neki pokreti srednjih slojeva su progresivniji i bave se kritikim preispitivanjem procesa

privatizacije u sferi stanovanja i komunalnih slubi, a najradikalniji pokreti (nove levice ili
anarholiberalni) tee

izgradnji alternativne socijalne i ekonomske infrastrukture,

organizovanjem kooperativa u domenu stanovanja i usluga, osnivanjem alternativnih

kulturnih centara u naputenim fabrikama ili drugim objektima.

Skvotiranje

Skvotiranje nije uvek i organizovani pokret sa jasnim socijalnim zahtevima, te treba praviti
razliku izmeu skvotera koji pribegavaju zaposedanju odreenog prostora iz nude (nemaju
krov nad glavom), i onih koji postaju skvoteri iz ubeenja (najee pripadnici srednjih
slojeva), kada skvotiranje prerasta u pokret (neretko se u okviru istog prostora nalaze akteri
oba tipa). Zaposednut prostor se, dakle, koristi za stanovanje i/ili se pretvara u drutvene
centre, koji postaju mesta susretanja i kulturnih dogaanja (alternativnog usmerenja).
Skvotiranje kao pokret afirmie pravo na stan i urbani prostor,

nasuprot spekulativnim

tendencijama na tritu nekretnina koje takvo pravo dovode u pitanje. Osim politikih ciljeva
(bliskih radikalnoj levici), istiu se i ciljevi ouvanja istorijskih graevina i spreavanje
njihovog ruenja (u cilju izgradnje globalizovanih nemesta).

Frekventni slogani skvoterski pokreta: svako ima pravo na krov nad glavom; svakom
oveku kua, svakoj kui ovek; stan pripada onom ko u njemu ivi; zauzmi, naseli, oivi;
kada iveti postane liksuz, skvotiranje je tvoje pravo.
Drutveni centri nastali skvotiranjem u paniji deo su ireg antikapitalistikog pokreta, obino
autonomnog ili anarhistikog. Novi krivini zakonik iz 1996. godine je proglasio skvotiranje
krivinim delom i lokalne vlasti pristupaju masovnom iseljavanju mnogih kua i socijalnih
centara, a na skvotere se ak primenjuje i zakon protiv terorizma (zatvor i do 15 godina).
Slino je i u ostalim evropskim gradovima gde se nakon bujanja pokreta tokom 1960ih i
1970ih, u 1980im pootravaju reakcije lokalne vlasti. Budui da su skvoterski prostori iste
meke lokacije (naputene fabrike, skladita, dokovi) na koje se fokusiraju krupni projekati
urbane revitalizacije sa ekskluzivnim predznakom (nekada upravo prepoznajui dinamiku
koju lokacija dobija zahvaljujui skvoterskom pokretu), u najboljem sluaju pristup lokalne
vlasti je samo privremena tolerancija.

59

Pokreti marginalizovanih grupa

Marginalizovani ljudi i prostori ostaju dugo tihi jer ne poseduju adekvatno znanje kome i na
koji nain treba da upute svoje zahteve usled poveane kompleksnosti demokratske procedure
upravljanja (ukljuivanje aktera privatnog sektora i sl.) Pored generalno niskog socijalnog
kapitala niih slojeva, i klasna dekompozicija, socioprostorna disperzija i fragmentacija nove
urbane sirotinje dodatno oteava aktivizam marginalnih grupa.
U poreenju sa sredinom 20 veka, protesti marginalnih grupa danas se uglavnom svode na
krae i poare a znatno su manje povezani sa industrijskim konfliktima i organizovanim
pokretima, te uglavnom ukljuuju bande mladih pripadnika potklase ( tema III) u
depriviranim delovima grada (centralnim ili perifernim). Koristei destrukciju

urbanih

resursa marginalizovani akteri zapravo skreu panju na svoju nemo da mobiliu i artikuliu
svoje zahteve i da budu prepoznati kao graani. Takva praksa se tolerie sve dok ne postane
pretnja socijalnom poretku, kada

pre postaju predmet represije nego socijalne politike.

Poveanje razlika izmeu zona glamura i urbane bede, meutim,

nosi dodatni rizik od

brutalizacije konflikta.

LITERATURA

Harvi, D. 2011. Pobunjeni gradovi: Od prava na grad do urbane revolucije. Beograd:

Mediterran.
Petrovi, M. (2009) Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja,
Beograd:ISI FF.
Vujovi, S. (1997) Grad u senci rata, ISI FF, Beograd, Prometej, Novi Sad.

60

IX TEMA
KONCEPT RIZINOG DRUTVA, URBANE I SOCIJALNE ODRIVOSTI

Pojam rizinog drutva

Ovaj pojam u sociologiju je uveo Urlih Bek, sa namerom da ukae na bitne razlike izmeu, do
sada nekoliko puta pominjanih, faza u razvoju savremenog drutva: industrijske i postindustrijske, rane i kasne moderne, ili moderne i postmoderne, nerefleksivne u refleksivne
modernost i td. Prema Beku, prelaz izmeu navedenih faza razvoja obeleava promena koju
moemo nazvati i prelaskom iz klasnog u rizino drutvo.
Kljuni argumenti ove teze odnose se na tvrdnje da je za klasno, industrijsko drutvo kljuno
pitanja distribucije bogatstva - kako drutveni proizvod distribuirati tako da se minimiziraju
negativni efekti socijalnih nejednakosti (siromatvo, glad). U ovom periodu dominiraju
neposredno vidljivi i lokalizovani rizici - vrlo upadljive bede (glad, nehigijenski uslovi ivota,
deponije) a klasna pozicija i neposredna izloenost rizicima su u korelaciji, jer priroda
rizika omoguuje da vii slojevi primenjuju strategije prostornog izmetanja iz podruja
visokog rizika (suburbanizacija i sl.). U istom periodu dominira i ideja progresa, sa verom da
nauno tehnoloki razvoj obeava sigurnost i komfor srednje klase kao dostian standard za
celo drutvo.
Pratei efekat rasta je proizvodnja stalno novih i kvalitativno drugaijih rizika, posrednijih i
manje vidljivih (klimatske promene, nuklearno zagaenje, i sl.), koji imaju veliki potencijal
samougroavanja, dovodei do postepenog prelaza ka drutvu rizika. Za ovaj tip drutva,
kljuno socijalno pitanje postaje kako minimizirati rizike koje produkuje modernizacija, koji
su daleko ujednaenije rasporeeni nego rizici od siromatva, gladi. Iako i dalje postoji
klasno-slojna specifinih rizika (poklapanje zona ekstremnog rizika i ekstremnog siromatva),
nova vrsta (nevidljivih) rizika je znatno demokratinija, jer razvoj ima efekat bumeranga:
beda je hijerarhijska a nuklearno zraenje demokratsko.
Pri tome, ne samo da je javnost uspavana u potroakoj bajci ve postaje oigledno da i
nauno-tehnoloki razvoj postaje produena ruka
61

nevidljive ruke trita, to pojaava

sumnju i smanjuje neophodno poverenje u moderne institucije. U tom smislu, Bek konstatuje
da je prva modernost donela rasarivanje bogova (primarna scijentizacija), dok je druga
modernost obeleena ekspanzijom sumnje koja se iri i na same osnove nauke i njene
socijalne efekte.
Parafrazirajui marksistiko voenje osnovnih drutvenih relacija, Bek ukazuje da je dolo do
metastaziranja vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju u vlasnitvo nad definisanjem
bezbednog, to govori o strategima drutveno monih da eliminiu - umanje svest o
rizicima, kada i sami rizici postaju predmet prodaje (zastarela tehnologija i sl). U tom smislu
istie i da je politika upravljanja ekolokim rizikom u sutini politika znanja, te da se osnovne
linije konflikta i diferencijacije u drutvu rizika nalaze u (ne)posedovanju moi da se utie na
definisanje rizika.
Zbog manipulacije rizicima, Bek smatra da se proekoloko delovanje smeta u podruje
subpolitike (delovanje van politikih institucija), jer

u savremenom drutvu dolazi do

izmetanja odluivanja iz parlamenta (saradnja sa preduzetnicima, i sl.), to nalae da se i

sama graanska inicijativa smeta u ovaj prostor (van institucionalni), i mora, zbog prirode
rizika imati globalni karakter ( tema VIII).
Jedan od koncepata koji je drutvo kasne moderne produkovala u cilju definisanja (
proizvedenih) rizika i zbog potrebe njihovog saniranja je diskurs odrivog razvoja. Njegova
definicija, dimenzije i obeleja ukazuju na sloenost drutvenog konstruktivizma u ovoj
oblasti, o emu govori i Bekov pojam drutva rizika.

Pojam odrivosti i odrivog razvoja

Pojmovi odrivost i odrivi razvoj nisu jednoznano definisani, a dodatnu pometnju unose
razliiti aspekti odrivosti (najee ekoloka, ekonomska i socijalna odrivost) ili odrivost
pojedinih drutvenih fenomena (odrivi grad, odriva privreda, itd).
U najoptijem smislu, odrivost ili odrivi razvoj podrazumeva sposobnost nekog sistema da
dugorono funkcionie. Kada je re o odrivom razvoju drutva ili drutvenih fenomena kao

62

to je grad, pojam odrivost oznaava ravnoteu ekoloke, ekonomske i socijalne dimenzije

razvoja.
Sutina odrivog razvoja poiva na principima unutargeneracijske i meugeneracijske
jednakosti. Unutargeneracijska jednakost je princip koji podrazumeva zahtev da se zadovolje
potrebe svih, posebno imajui u vidu potrebe siromanih. U skladu sa principom
meugeneracijske jednakosti, neophodno je voditi rauna o dugoronim uticajima i
posledicama koje imaju odreeni tipovi drutvenog (i urbanog) razvoja. Zato trenutne odluke
ne smeju naruiti izglede za odravanje ili poboljavanje uslova ivota buduih generacija.
Odrivi razvoj podrazumeva ostavljanje u naslee buduim generacijama ne samo kapital
prirodne sredine (ist vazduh, voda, biodiverzitet), ve i ljudski kapital kao to su znanje i
vetine, socijalni kapital kao to je oseanje zajednitva i kapital ljudskih tvorevin, kao to su
istorijske graevine.
Teorija odrivog razvoja je postala popularna osamdesetih godina XX veka pod snanim
uticajem ekolokih lobista. Paradoksalno je to se ova teorija u stvari razvijala u kontekstu
neoliberalne politike i ekonomske globalizacije, to je ostavilo neizbrisiv trag na izbor i
formulaciju problema kojima se ona bavila. Neoliberalne tendencije globalne ekonomije i sve
vea ekoloka zabrinutost doprinele su zapostavljanju socijalnog aspekta odrivosti u odnosu
na ekoloka i ekonomska pitanja. Povoljan trenutak za istraivanje problema socijalne
odrivosti nastupio je poetkom dvehiljaditih godina, kada je prepoznata potreba da se
nadomeste one funkcije koje je svojevremeno obavljala drava blagostanja, a koje su
preputene delovanju drugih aktera, posebno civilnog sektora ( teme VI VII - VIII).
Pojam odrivog grada
Koncept odrivog razvoja pod velikim je uticajem procesa ekoloke modernizacije, odnosno
antropocentrinog ili, ak, tehnocentrinog pritupa, koji odrivost prirodnog okruenja
procenjuje zavisno od njegovog direktnog ili indirektnog doprinosa ljudskim interesima. U
ovom smislu moe se postaviti i pitanje da li je ekocentrino stanovite u osnovi anrtiurbano,
odnosno da je odrivi grad oksimoron, jer grad drutvena tvorevina koja radikalno menja
prirodnu sredinu.

63

Odrivi razvoj gradova definie se kao razvoj koji dugorono unapreuje drutveno i
ekoloko zdravlje gradova i naselja. Iako je socijalna komponenta odrivosti neophodna za
ukupnu odrivost nekog drutvenog sisitema, pa i grada, ona je zapostavljena i uglavnom
posmatrana kao sredstvo za dostizanje ekoloke i ekonomske odrivosti, a ne kao cilj po sebi.
U prilog takvom pristupu ide stav da socijalna odrivost nema mnogo smisla ako se analizira
odvojeno od ekoloke i ekonomske odrivosti, jer ove potonje dve dimenzije zaista imaju svoj
pandan u neodrivoj praksi (apokaliptina predvianja na osnovu ekoloke neodrivosti,
bankrot kao posledica ekonomske neodrivosti), dok se isto ne moe sa sigurnou tvrditi za
socijalnu odrivost (razliita drutvena ureenja su uspevala da se odre uprkos
rasprostranjenom siromatvu, velikim drutvenim nejednakostima, socijalnoj nepravdi,
tiraniji).
Socijalna odrivost grada: kljune dimenzije
Znaaj socijalne odrivosti grada prepoznale su i vodee nadnacionalne organizacije, meu
kojima prednjae Ujedinjene nacije i Evropska unija. Bristolski sporazum iz 2005. godine
predstavlja osnovu za implementaciju ideje odrivih zajednica u dravama EU. U ovom
sporazumu kljuni pojmovi socijalne odrivosti grada (posebno drutvena kohezija,
pravednost, tolerancija i bezbednost) usvojeni su kao strateki principi za razvoj odrivih
zajednica u evropskim gradovima. U ovom dokumentu konstatuju se da se socijalna odrivost
grada moe ostvariti jedino ako se zaustavi fragmentacija urbanog prostora, koja ima za
posledicu produbljivanje socio-prostornih nejednakosti i marginalizaciju ranjivih grupa.
Otuda se smatra da urbana politika koja tei socijalnoj odrivosti treba da ima za cilj da od
razliitih delova grada saini kohezivnu celinu i da povea (prostornu i svaku drugu)
pristupanost javnih servisa i radnih mesta za sve stanovnike grad.
Drutvena jednakost
Smatra se da jaka definicija socijalne odrivosti mora poivati na osnovnim vrednostima
pravinosti i demokratije, pri emu se pod demokratijom podrazumeva efikasno uivanje svih
ljudskih prava politikih, graanskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih od strane svih
ljudi. Jednake mogunosti da se zadovolje osnovne ljudske potrebe podrazumevaju jednaku
distribuciju ljudskih prava u prostoru ( tema II - V).
64

Socijalna heterogenost
Socijalna heterogenost podrazumeva demografski balans unutar same zajednice; promovie
toleranciju drutvenih i kulturnih razlika; obezbeuje irenje vaspitnih uticaja na decu
uenjem o postojanju razliitih tipova ljudi; omoguava ljudima da se upoznaju sa
alternativnim nainima ivota. Smatra se da bolje iveti u zajednicama koje u manjoj ili veoj
meri predstavljaju projekciju socijalne, profesionalne i demografske strukture itavog drutva,
iako ima i onih koji govore i o negativnim stranama heterogenosti. Razliite drutvene grupe
mogu da deluju u okvirima nekompatibilnih socijalnih normi, a kao posledica se javlja
koegzistencija paralelnih kultura koje se meusobno ne meaju ili se stvaraju neprijateljstvo i
socijalni konflikti. Prisustvo ljudi razliitih socijalnih karakteristika samo po sebi nije
dovoljno za socijalnu odrivost grada, nego je potrebno da razliite drutvene grupe budu
izmeane u svojim svakodnevnim aktivnostima, kao to su pohaanje kole, kupovina
prehrambenih proizvoda, rekreacija i slino.

Socijalni kapital
Zbog rasprostranjenosti socio-prostorne segregacije teko je zamisliti da dimenzija
heterogenosti zavlada kao univerzalni princip. Zato je ideja socijalne odrivosti grada
dopunjena konceptima koji ukazuju na znaaj drutvenih veza za integraciju razliitih
drutvenih grupa, bez obzira na to da li su prostorno segregirane ili nisu.

Tako je koncept

socijalnog kapitala iskorien kao dopuna koncepta socijalne odrivosti grada ( tema
VIII). Pretpostavka je da razvijen socijalni kapital, naroito premoujui i povezujui,
znaajno poveava socijalnu odrivost susedstva, ali i grada u celini.
Graanska participacija
Socijalna odrivost grada poziva na pristup odozdo, gde oni kojih se tiu odluke o
planiranju i razvoju grada imaju pravo odluivanja u itavom procesu. Nesumnjivu prednost u
ostvarivanju koncepta socijalne odrivosti imaju oni gradovi koji poseduju snaan civilni
sektor.

65

Meunarodne institucije su ovaj princip ozvaniile. Svetski samit odran 1992. godine u Rio
de aneiru predloio je program akcija za odrivi razvoj naselja pod nazivom Lokalna agenda
21. Tom prilikom je istaknuta uloga graana i znaaj angaovanja svih drutvenih sektora na
nivou lokalne zajednice u ostvarivanju zajednikog cilja. Ono to Lokalna agenda 21 zapravo
predlae nije kontrola od strane graana, ve partnerstvo javnog, privatnog i takozvanog
treeg sektora, koji bi trebalo da ukljui graane, bilo neposredno ili posredstvom raznih
graanskih udruenja ( tema VI).
Istraivanja ukazuju da je participativnost graana generalno u opadanju. U razvijenim
zemljama to se vezuje sa preokupacijom privatnim ivotom, koji postaje bogatiji i privlai
sve vie energije. U manje razvijenim nezaintersovanost za participaciju ishodi iz primarnosti
egzistencijalnih problema i neophodnosti da se puno vremena i energije uloi u njihovo
reavanje, kao i zbog institucionalnih razloga (neiformisanost i nepoverenje u efektivnost
graanskog aktivizma) ( teme II i VIII)
Drutvena kohezija
Pojam drutvene kohezije jedna je od apstraktnijih dimenzija socijalne odrivosti, koju je
teko operacionalizovati. Istie se, na primer, da ljudi moraju posedovati oseanje povezanosti
sa mestom i ljudima koji u njemu ive. Kohezivna zajednica podrazumeva da sve grupe
unutar nje imaju razvijeno oseanje pripadanja; da se heterogenost porekla i prilika potuje i
pozitivno vrednuje; da ljudi razliitog porekla imaju sline mogunosti u ivotu; da se snana
i pozitivna povezanost razvija izmeu grupa razliitog porekla i prilika na poslu, u koli i u
susedstvu. injenica, meutim, da je drutvena kohezija najjaa u homogenim sredinama,
ukazuje i da dimenzije heterogenosti i kohezivnosti mogu meusobno da se iskljuuju.
Oseaj vezanosti za mesto poveava socijalnu koheziju i socijalni kapital jer

pojaava

zainteresovanost za ono to se dogaa u gradu/susedstvu, spremnost da se spree neeljeni

oblici promene, podre oni za koje se veruje da poboljavaju kvalitet ivota u gradu, te
uverenje da aktivizam lokalnih aktera ima efekta i smisla. Vezanost za mesto jaa tzv. oseaj
(psiholokog) vlasnitva i pripadnosti mestu, to je povezano sa predanosu ljudi ideji
teritorijalnog razvoja odnosno daje podsticaj da svoju inovativnost, preduzetnitvo vezuju
za mesto stanovanja.

66

Bezbednost
Bezbednost podrazumeva psiholoko oseanje sigurnosti graana u njihovom svakodnevnom
ivotu i aktivnostima, odsustvo nepotrebne opasnosti i rizika u fizikom okruenju, kao i
prisustvo mera za smanjenje viktimizacije ( tema V). Kriminalitet i strah od viktimizacije
su veoma tetni za reputaciju gradova i susedstava, a to se posredno odraava na socijalnu
odrivost grada, jer urbani prostor postaje sve vie dezintegrisan usled naputanja ugroenih
gradskih podruja od strane viih drutvenih slojeva i njihove voljne rezidencijalne
segregacije, koja kreira specifinu ekologiju straha.

LITERATURA
Beck, U. 2001. Rizino drutvo. Filip Vinji.
Mirkov, A. (2012) Socijalna odrivost grada: analiza koncepta, Sociologija, Vol LIV, NO
1, 55-70.
Vujovi, S. Petrovi, M. (2005) Urbana sociologija. Beograd: ZUNS.

67