RANKO BUGARSKI

SABRANA DELA
KNJIGA6

Recenzenti sabranih dela

MILKA IVI
MILORAD RADOVANOVI

Za izdavae

ARKO IGOJA
IVAN OLOVI
likovni urednik

IVAN MESNER
Izdavai

Ranko Bugarski

UVOD U OPSTU
LINGVISTIKU

Beograd
2003

Recenzenti

IVAN KLAJN
MILIJA NIKOLI
SVENKA SAVI

U vodna

napomena

Kako se moe videti iz Predgovora prvom izdanju, ova knjiga

je napisana kao srednjokolski udbenik. Meutim, pored ove svoje
osnovne svrhe, ona se od samog poetka iroko koristi kao ud
benik ili prirunik i na Filolokom fakultetu u Beogradu, kao i na
nekim drugim univerzitetima u Srbiji. Prvo izdanje izalo je 1989,
a drugo i tree 1991. odnosno 1995- oba sa samo manjim izme
nama i dopunama. Tree, irilino izdanje ostaje namenjena sred
njim kolama u Srbiji; ovo, etvrto izdanje - koje se minimalno
razlikuje od prethodna dva - prireeno je za tampanje u okviru
autorovih sabranih dela, pa moe raunati na neto raznovrsniju
italaku publiku. Znatno proireni, ali jo uvek selektivni spisak
literature na kraju knjige sada sadri, pored dela koja ine bib
liografsku podlogu izlaganja, jo neke skoranje publikacije na
naem jeziku koje ire i dublje zahvataju u pojedina podruja pred
stavljena u knjizi, pa se mogu preporuiti za dalje itanje. Pri
tome ne treba gubiti iz vida prvobitnu namenu ovog Uvoda, koja
mu namee stroga ogranienja u pogledu sadrine kao i forme.
Autor je zahvalan prikazivaima i drugim paljivim itaocima pret
hodnih izdanja na korisnim sugestijama koje su doprinele po
boljanju teksta.

R. B.

Beograd, februara 1996.

Predgovor prvom izdanju

Ova knjiga je napisana prema programu istoimenog predmeta

u III i IV razredu kulturoloko-jezike struke u srednjim kolama SR
Srbije, ali se moe koristiti i u druge svrhe, kao uvodno tivo o prirodi
jezika i osnovama lingvistike. Njen cilj je da omogui upoznavanje
sa osnovnim pojmovima i terminima nauke o jeziku, ali i da doprinese
boljem razumevanju uloge jezika u ivotu ljudi. Ona uz to tei da
kod mladog itaoca podstakne interesovanje za jezike pojave, spo
sobnost da ih vidi u novom svetlu i spremnost da izgradi valjane
stavove i stvaralaki odnos prema njima. Ilo se ka jednom moder
nom, zaokruenom i celovitom pogledu na jezik, u duhu savremene
lingvistike ali i aktuelnih interdisciplinarnih pristupa, sa naglaskom
na optim principima strukture i funkcionisanja ovog jedinstvenog
obeleja oveka.
Pokriveno polje veoma je iroko, pa se nije moglo zalaziti du
blje u obradi pojedinih pitanja. Ipak je uloen trud da i ono to je
dato samo u nagovetaju bude dovoljno podsticajno za mogua dalja
razmatranja. Primeri su davani iz veeg broja jezika, ali najvie

iz

srpskohrvatskog. Na mestima gde se izlau kategorije ovog jezika,

to se ini iskljuivo ilustrativno i u optelingvistikoj perspektivi; pot
puniji prikaz moe se dati jedino u okviru nastave tog predmeta.
Iako je pisac nastojao da i o sloenim pitanjima govori jedno
stavnim jezikom, zbog prirode same materije i potrebe odravanja
odgovarajueg strunog nivoa svi delovi nee biti podjednako laki.

Tei delovi
se

(npr. ema opte strukture jezika u odeljku 6.1) po potrebi

mogu najpre prei ovla a tek naknadno podrobnije, ali

se

zbog

RANKO BUGARSKI

povezanosti izlaganja ne preporuuje preskakanje celih odeljaka. Tekst

sadri i brojne uputnice n a mesta gde se pojedina pitanja dodatno
razmatraj u ili ilustruju. Snalaenje u materiji olakae i pomoni apa
rat u vidu registra strunih termina, dodatka sa skicom razvoj a lin
gvistike i spiska odabrane literature na srpskohrvatskom jeziku, pri
kladne za mogue korienje u svrhu daljeg obavetavanja.
Prilikom korienja knjige u razredu, prihvaeni pri stup omo
guuje kreativno uee samih uenika, nudei poetni materij al za
ire ilustracije i diskusiju na asovima vebanja, uz puno angaovanje
razliitih uenikih znanj a i interesovanj a, kao i njihovih sopstvenih
iskustava i zapaanja u vezi sa upotrebom maternjeg jezika, i drugih
jezika koje ue, u raznim ivotnim situacijama. Pitanja u vezi sa sva
kom jedinicom, u cilju uvebavanja i proirivanj a steenog znanj a,
nisu u knjizi ve formulisana upravo stoga da bi se i nastavnik i
uenici mogli slobodnije kretati ; a sa malo mate i dobre volje, iz
samog teksta e se uvek moi izvui dovoljno motiva i obrazaca za
takav zajedniki rad.
Kako je ovo prvi srednjokolski uvod u optu lingvistiku, ne
samo u Jugoslaviji, autor i izdava bie posebno zahvalni svima koji
im saopte svoja miljenja i iskustva u radu sa knjigom, kako bi njene
uoene manjkavosti bile otklonjene u moguim kasnijim izdanjima.
Pisac na kraju izraava svoju zahvalnost lanovima recenzentske ko
misije na podrci i korisnim primedbama.
R. B.

Beograd, februara 1989.

Prvi deo
LINGVISTIKA I NJEN PREDMET
FUNKCIJE JEZIKA
EVOLUCIJA JEZIKA
TIPOVI JEZIKA
JEZIK, KULTURA I DRUTVO
OP TA STRUKTURA JEZIKA
FONETIKA
FON OLOGIJA

l.

Lingvistika

njen predmet

1.1. Mesto jezika u ljudskom ivotu

Lingvistika je n auka o jeziku. Jezik je vredan naunog pro
uavanja zato to predstavlj a jedno od temeljnih obeleja ljudskih bi
a: ovek bez jezika ne bi bio - ovek. U svakom trenutku svoga
svesnog postojanja mi smo okrueni jezikom i u njega uronjen i . Nje
govog znaaja nismo, dodue, uvek ni svesni, uzimajui jezik kao
neto to se samo po sebi razume - bar dok funkcionie onako kako
smo navikli - i to se primeuje tek kada se ispolji u nekom osobitom,
nesvakidanjem vidu. S lino je i sa nekim drugim svojstvim a oveka;
tako na disanje obraamo panju tek kada se zadiemo, na varenje
kada nas zaboli stomak, a na hodanje ako neko hramlje ili ako nor
malan hod pree u tranje. A jezik primeujemo svaki put kada
naiemo na neku nepoznatu re ili ujemo da neko govori zamuc
kujui, sa stranim n aglaskom, u dijalektu ili na nekom nama stranom
jeziku, ili pak pri susretu sa posebno vetim govornikom, odnosno
dobrim piscem na jeziku koj i m se i mi sluimo.
Stoga je vaan preduslov za plodan istraivaki pri stup jeziku
kao pojavi upravo sposobnost da se od njega psihiki odmaknemo,
kako bismo ga sa tako uspostavljene razdaljine bolje sagledali kao
celinu koja postaje predmet prouavanja. Znaaj jezika u ljudskom
ivotu takav je da nauka o tom predmetu ima ire znaenje, dopri
nosei saznanjima o prirodi ljudskog bia. Na taj nain lingvi stika,
govorei o jeziku, progovara i o oveku; ova njena odlika daje joj
danas posebnu aktuelnost. A zato je to tako? Zato to je jezik prav ljen
ll

RANKO BUGARSKI

po meri oveka. Nerazdvojan pratilac ljudskog bia, jezik ima sve

njegove bitne dimenzije i obeleava ga na sva tri plana postoj anj a
oveka - optem, posebnom i pojedinanom.
Na opteljudskom ili biolokom planu, jezik oveka odreuje
kao lana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje mo go
vora. ovek, naime, postoji kao vrsta, i kao takav raspolae simbo
likim komunikacij skim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom.
No ovek svuda ivi u grupama, u zajednicama koje nuno ine ljudi
ali koje se po nekim svojim obelejima razlikuju od drugih ljudskih
grupa. Tako se i opteljudska sposobnost upotrebe jezika uvek ma
nifestuje u nekom posebnom jeziku , specifinom jeziku odreene za
jednice, koji se u neemu razlikuje od drugih jezika. Tako jezik oveka
odreuje na grupnom ili sociolokom planu, kao pripadnika odreene
drutvene zajednice, koj a se slui nekim od postojeih jezika. A kao
to su pojedinani nosioci svega ljudskog pojedini ljudi , koji svi imaju
i svoje individualne osobenosti, tako s e i jezik ostvaruje u govornoj
delatnosti pojedinaca, koja nosi i njihov lini beleg. Otuda je ovek
odreen jezikom i na individualnom ili psiholokom planu, kao linost
ije se odlike odraavaju i u naroitoj upotrebi toga grupnog jezika.
Ovakav raspon jezika na sledei je nain jezgrovito ocrtao, pre nekih
sto pedeset godina, veliki nemaki naunik Vilhelm fon Humbolt, koji
je znatno doprineo zasnivanju opte lingvistike: "Bilo bi podjednako
umesno rei da svekoliki ljudski rod poseduje samo jedan jezik, i da
svako ljudsko bie ima svoj zaseban jezik" .
Kao bioloka vrsta, ovek je evoluirao od manje razvijenih or
ganizama; naporedo s tim procesom, i u stalnoj uzajamnoj uslovlje
nosti s njim, jezik se razvio postepenom evolucijom pri mitivniji h si
stema optenja. Promene u ivotu ljudskih zajednica praene su pro
menama u njihovim jezicima. Tako je i sa ivotnim tokom i jezikim
razvojem svakog pojedinca. U prirodi je jezika, kao i oveka, da se
stalno menja, ali da kroz sve te mene zadrava i neka konstantna
obelej a koja ga odreuju i po kojima se uvek moe prepoznati .
Iz ovoga vidimo da se sva tri plana egzistencije oveka i nje
govog jezika, ovde analitiki razdvojena a u stvarnosti isprepletena,

12

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

oituju kako u statikom preseku tako i u dinamikoj projekcij i . Svaki

od njih ispoljava se, dakle, u dva pojavna vida: sinhronijskom ili
istovremenom, i dijahronijskom ili raznovremenom. Prvi se mani
festuje, to se oveka tie, kao postojanje oveanstva, drutava i po
jedinaca u bilo kojem datom trenutku, dok se drugi ogleda u konti
nuitetu razvoja vrste, grupe i jedinke. Analogno, jezik postoji i razvija
se i kao opta sposobnost oveka, i kao njena realizacija u posebnim
jezicima, i kao atribut pojedinca. Jezik, dakle, prati oveka n a sva tri
plana i u oba vida. Drukije ne bi moglo ni biti, jer ako je jezik
oveku neophodan, on je takav u svim uslovno razdvojenim dimen
zij ama, pa bi odsustvo jezika u bilo kojoj od njih vodilo njegovom
ukidanju kao celine.
Jezik nastaje, opstaje i evoluira u neprekidnom meudejstvu sa
svetom o kojem govori , a to je svekoliko ljudsko iskustvo. On nije
samo svojevrsno ogledalo ovekovog odnosa prema ovom svetu, pre
ma drutvu i prema samom sebi, nego i oblik stvaralakog ljudskog
delovanja tokom koga se menjaju i jezik i svet. Ova ukrtanja i uza
jamna dejstva upravljala su razvojem jezika, odreujui mu strukturu
i nain funkcionisanja. U njemu su ostavili svoj trag mnogi i razliiti
zadaci koje je kroz nebrojene generacije imao da obavlja, i koji se
bez njega ni danas ne bi mogli obavljati .
Iza naznaene eme, pojmovno ne osobito komplikovane, krije
u stvarnosti velika sloenost. Ljudski ivot ni po kojem merilu ne
pri pada kategoriji jednostavnih pojava. Stoga i ljudski jezik mora da
hude sloen, da poseduje stalnost ali i promenljivost, sistemske ali i
procesne elemente. On mora znati za granice ali i umeti da ih razmie;
mora znati kako se ve postojee koristi za stvaranje novog, i kako
sc u svim preobraajima moe zadrati dvostruka uloga pratioca i
inioca promena u svetu koji oveka okruuje i ispunjava. On mora
da omoguuje drutveni i psihiki ivot dostojan ljudskih bia - da
slui kao uhodano sredstvo svakodnevne komunikacije, ali i kao pre
linjeni medijum filozofske refleksije i pesnike inspiracije; on mora
u meti da nosi kaljau ali i baletsku patiku .
sc

Ovo nisu mali zadaci, i zato je jezik pojava sa mnogo lica.

Svako ima svoje mesto u celini, ali je ova nesvodljiva na bilo koje

13

RANKO BUGARSKI

od njih. Pokuavajui da pristupimo sutini jezika, izdvojiemo tri

njegova glavna lica, koja su dola do jasnijeg izraaja naroito u mo
dernoj nauci o jeziku; ona donekle odgovaraju trima pomenutim pla
novima jezikog i spoljavanja. Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan
kOd vezan naroito za opteljudsku sposobnost simbolike glasovne
komunikacije, koji odraava formalnu strukturu i pravila funkcioni
sanja znakovnih sistema, dakle oblikovanje i prenoenje poruka putem
organizovanih znakova. Istovremeno, jezik je drutvena pojava, ve
zana naroito za postojanje jezikih zajednica, tj. ljudskih grupa odre
enih jezikom kojim meusobno saobraaju njihovi pripadnici. Naj
zad, jezik je psihika pojava, vezana naroito za umni i duevni ivot
oveka, koji uveliko proima.
Lingvistika ispituje sva ova tri lica jezika, s tim to se kod
prvog vie bavi problemima same njegove strukture, a kod druga dva
pitanjima njegovog funkcionisanja na drutvenom i individualnom
planu. Prvo je otuda u izvesnom smislu od sredinjeg znaaja za samu
lingvi stiku, koja upravo njemu najvie i duguje svoj razvoj kao mo
derne nauke - posebno za njen opti deo. Opta lingvistika prouava
svojstva jezika kao pojave, odnosno zajednika obeleja svih jezika.
Druga dva lica, takoe vana za nauku o jeziku, esto su naroito
interesantna i za druge discipline; tako se u nae vreme sve izrazitije
formiraju i meudiscipline kao to su sociolingvistika i psiholingvi
stika, koje prouavaju veze izmeu jezikih i drutvenih, odnosno
psihikih pojava. Pri tome se u jezikim istraivanjima kombinuju
dve perspektive : mikrolingvistika, usredsreena na jezike podatke
u uem smislu, dakle na strukturu samih jezikih sistema, i makro
lingvistika, koja ove podatke posmatra u irem sociolokom, psi
holokom, komunikacijskom i kulturnom kontekstu .
Prouavanjem pojedinih jezika i jezikih grupa bave se deskrip
tivna ili sinhronijska lingvistika, sa stanovi ta njihove strukture ; is
torijska ili dijahronijska lingvistika, iz perspektive njihovog razvo
ja; i uporedna ili komparativna lingvistika, u cilju poreenja i kla
sifikovanja jezika.
Jezikoj problematici moe se prilaziti sa ciljem izgraivanja
teorije jezika, ili u svrhu korienja lingvi stiki h saznanja izvan po-

14

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

druja same nauke o jeziku, pri reavanju praktinih jezikih problema

(u uenju i nastavi jezika, jezikom planiranj u , prouavanju m asovnih
komunikacija, leenju poremeaj a govora i sluha itd.). Tako razliku
jemo teorijsku i primenjenu lingvistiku.
Kao nauka koj a nastoj i da osvetli sam jezik kao poj avu, lin
gvi stika je izrasla iz okrilja filologije - n auke koja u jezicima vidi
sredstvo istorijski usmerenog prouavanj a knj ievnosti i kulture po
jedinih naroda. lako im se predmet, metode i ciljevi najee razlikuju,
ove dve velike naune oblasti imaju mnogo zajednikog - do te mere
da ih je nekada teko meusobno razgraniiti . (S aet pregled razvoj a
lingvi stike dat je u Dodatku na kraju ove knjige).
Tokom svog dugog razvoja, a naroito u savremeno doba, lin
gvi stika je dola do niza saznanja o strukturi i funkcionisanj u prirod
nog ljudskog jezika, kao osnovnog sredstva kojim ovek raspolae
za oblikovanje, uvanje i prenoenje obavetenj a u komunikacij i . Upo
t.navanje sa osnovama tog znanj a moglo bi korisno da poslui gene
racijama koje e najplodnij i deo svog ivota i stvaralatva da provedu
u XXI stoJeu - a ono e, uz ostalo, svakako da bude i vek infor
macija !

1.2. Bitna svojstva jezika

S aimajui tri ugla gledanja i zloena u prethodnom odelj ku,
mogli bismo u naj kraem rei da je jezik sistem znakova koji oveku
omoguuje razvijen drutveni i duevni ivot, i koji se ostvaruje u
op.\:tenju meu ljudima. Ova radna definicij a trai neto detaljnij a ob
janje nj a. U njenoj razradi treba najpre uoiti dvosmislenost samog
t n mi na jezik. Svi ljudi imaj u jezik, ali nemaju svi isti jezik. Zato
tn:ha razlikovati jezik u optem smislu i pojedine jezike. Jezik u op
\tcm smislu jeste mo govora, sposobnost svih ljudi da meusobno
'1pte u okvirima svojih zajednica putem glasovnih simbola, koj a pred
tavlja bioloko naslee ljudske vrste. Poj edini jezici, kao specifina
'1st varenj a ove opte sposobnosti , nisu nasleeni niti zajedniki svim
15

RANKO BUGARSKI

ljudima, nego se moraju uiti iz generacije u generaciju unutar za

jednica koje se njima slue. Tako je jezik kao opta sposobnost u
posedu svih ljudi, ali uvek u obliju nekog posebnog jezika.
Jezik je sistem zato to nije skup nepovezanih elemenata - nije,
na primer, brdo rei nagomilanih bez ikakvog reda - nego je orga
nizovana celina iji delovi stoje u odreenim meusobnim odnosi ma,
obrazujui jednu strukturu. U toj strukturi mesto i uloga pojedinih
sastavnih delova odreeni su upravo odnosom prema drugim sastav
nim delovima i prema celini.
Jezik je sistem znakova zato to poiva na principu simboli
zacije, tj . reprezentovanja nekog elementa stvarnog ili imaginarnog
sveta nekim elementom jezika. Razlikujui sredstvo oznaavanj a i
predmet oznaavanja, ovek putem znaka izdvaja i imenuje pojedine
segmente, aspekte i relacije sveta koj i ga okruuje. Dok se druga
iva bia samo slue znakovima, jedino ih ovek i proizvodi. Za ra
zliku od prirodnih znakova (kao kada se kae da je oblak znak kie),
konvencionalni, tj . drutveno ustanovljeni znakovi kakve nalazimo u
jeziku pripadaju podvrsti znakova koju zovemo simboli. Sposobnost
stvaranja, usvajanj a i upotrebljavanja verbalnih simbola vana je odli
ka koj a oveka odvaja od ivotinja. (Struktura jezikog znaka bie
dalje razmotrena u 6. poglavlju).

U osnovi jezika je optenje meu ljudima, tj . sporazumevanje.

Kako je jezik osnovno, naj ire i najsavrenije sredstvo sporazume
vanj a, a bez ovoga ne bi mogle da postoje drutvene zajednice, upravo
jezik je bitan preduslov za postojanje ljudskih drutava. S druge stra
ne, jezik se ostvaruje samo u drutvu, pa tako i jezik poiva na dru
tvenoj zajednici . Izmeu jezika i drutva postoj i , dakle, odnos uza
j amne zavisnosti . Pitanje ta je pre nastalo stoga nalikuje poznatom
pitanju o kokoki i jajetu . Nastali zajedno, u stalnoj i viestrukoj in
terakciji, jezik i drutvo samo tako i opstaj u .
Poto sm o na ovaj nain odredi li pojam jezika, naveemo neka
njegova bitna formalno-funkcionalna obelej a.
l. Jezik je vieslojna, hijerarhijski ustrojena struktura, u kojoj
jedinice nieg reda svojim kombinovanjem obrazuju jedinice vieg re-

16

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

da. Posebno, on je dvostruko artikulisan (tj . ralanjen) sistem, jer

sc u njemu uvek razlikuju plan sadraja i plan izraza, odnosno plan
jedi nica sa znaenjem (rei) i plan jedinica bez samostalnog znaenja,
koje svojom kombinatorikom daju jedinice sa znaenjem (glasovi).
Stvari o koj ima se u nekom jeziku govori otelovljene su u njegovim
reima (prva artikulacija), ali su same te rei dobijene slaganjem
jedinica druge vrste - glasova (druga artikulacija). Tako je, na pri
mcr, nosilac odreenog poj ma re drvo, sa znaenjem poznatim svima
koji znaju srpskohrvatski jezik. Meutim, ova re oblikovana je od
etiri glasa (d, r, v, o) koj i poj edinano nemaj u znaenja, nego dato
znaenje dobij a tek celina u koju se oni grupiu tim redom. Ovaj
mehanizam ini od jezika veoma ekonomian sistem, jer se razliitim
kombinovanjem svega, recimo, tridesetak glasovnih jedinica obrazuju
mnoge hiljade rei . Rei se sa svoje strane kombinuju u grupe rei
i reenice, a broj reenica ve je beskonaan u svakom ivom jeziku.
Pravila koja na svakom planu strukture - odnosno jezikom nivou
-dozvolj avaju neke kombinacije datih jedinica, a iskljuuju neke dru
c. ine gramatiku, kao takoe bitno svoj stvo jezika.

2. Opisani formalni pri ncipi ine jezik izrazito produktivnim,

i tako usklaenim sa stvaralakom prirodom oveka: oni omoguuj u

prirodno i neprekidno stvaranje novih iskaza, kojima s e izraava i

saoptava neogranieno mnotvo novih misaonih sadraj a. A kada se
ne bi radilo o novim kombin acij ama istih elemenata, nego bi se za
svaku novu reenicu morale uvoditi nove rei a za svaku novu re
novi glasovi, jezika komunikacij a bila bi sasvim onemoguena.
3. Jezik poseduje izvanredno vano svoj stvo dislokacije, ili "iz
mctanja" u prostoru i vremenu. On, naime, nije vezan za neposredni
kontekst komunikacij skog ina, tj . za ono to se deava " sada" i " ov
dc", pa se njime moe govoriti ne samo o stvarima koje su u datom
lrcnutku pri sutne nego i o stvarima prostorno i vremenski udaljenim
ili ak nepostojeim. Jezikom se moe govoriti o dalekim kontinen
lima i sazveima, o onome to je negda bilo ili e, moda, tek biti ,
ili pak nee i ne moe biti ; moe se izmilj ati i lagati . Na taj n ain,
ll't.ik je oveku omoguio da zakorai u vreme i prostor. O va mo
gunost izmetanja, sa svim njenim dalekosenim posledicama, ga-

17

RANKO BUGARSKI

rantovana je ve pomenutim fqndamentalnim n aelom simbolizacije,

bez koje ne moe da bude ni jezika.
4. Jezik se prenosi i u svaja kulturnim putem, dakle on mora
iznova da se ui u svakoj generacij i ; jedna od posledica ovoga j e
neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokolenj a do drugog.
Pomenuta temeljna obelej a jezika, uz jo neka druga, prema
dananjem naunom saznanju u potpunosti su, ili bar naj veim delom,
odsutna iz svih si stema ivotinj ske komunikacije. i stina, neke ivo
tinjske vrste privukle su panju istraivaa svojim zanimljivim , po
nekad ak veoma upeatljivim sistemima optenja. Tako pele pokre
tima signaliziraju u kojem pravcu i koliko treba leteti do izvora cvet
nog praha, mravi sa zadivlj ujuom preciznou usklauju zamaan
posao izgradnje mravinj aka, delfini se meusobno prepoznaju i do
zivaju na velikim daljinama, neke ptice i ovekoliki maj muni takoe
imaju izraenu sposobnost komunikacije, itd. Ali u svemu tome nema
artikulacije (zato i govorimo o neartikulisanim kricima), stvaralatva
(papagaj koji uspeno imitira dva ljudska izraza ne moe od njihovih
elemenata spontano da saini trei), izmetanj a (pele ne mogu da
saop te gde nema cvetnog praha, ili gde ga je ranije bilo), niti uenj a
(sistemi ivotinj ske komunikacije s e u celini nasleuju, dakle prenose
genetski). Svi ovi sistemi ostaju, kako izgleda, u granicama prostih
a vrstih obrazaca, i u njima se ne mogu izraavati sadraji koj i bi
prevazilazili uski nasleeni repertoar instinktivnog ponaanj a date
vrste. Interesantna prouavanja i poduavanja koj a se danas obavlj aju
na polju ivotinj ske komunikacije, ukljuuj ui simpatine impanze
i gorile koje "ue da govore " , teko da e ovu sliku iz osnova da
izmene - iako, naravno, mogu da donesu znaajne nove podatke.
Ako mislimo na evoluciju oveka i jezika, izgleda prirodan za
kljuak da bi se evolucioni kontinuitet izmeu ne-oveka i oveka
morao na neki n ain odraavati i u neprekinutoj liniji izmeu neje
zike i jezike komunikacije. Ali ako se ljudski jezik danas u poreuje
sa sistemima optenj a meu ivotinj ama, razlike u strukturi i funkci
jama tako su velike da bi se moralo govoriti o postoj anju j asnog pre
kida, dakle o pojavama koje se razlikuju u vrsti a ne samo u stepenu .

18

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

l J smislu u kojem odreuje oveka, budui u i sti mah njime odreen,

lj udski jezik je jedinstvena pojava, i nikakav drugi sistem optenj a u
/.ivo me svetu nije mu ni slian . (Upor. i ode ljak 3 . 1 ).

S druge strane, ovek se nesumnjivo moe sporazumevati ne

samo jezikom nego i na mnoge druge naine - mimikom, gestovima,
dimnim ili svetlosnim signalima, zastavicama itd. Tu su, zatim , razni
simboliki sistemi posebne namene, kao to su matematike , logike
ili hemij ske formule, muzika i ahovska notacij a i slino. Meutim,
ovi si stemi veinom su izvedeni iz prirodnog jezika, na jedan ili na
drugi nain, u jednoj ili vie faza (npr. Morzeova azbuka i specij alno
Brajevo pismo za slepe izvedeni su iz konvencionalnog pisma, a pi
smo iz govorne realizacije jezika), pa mogunost svoga n astanka du
guju njemu. Isto vai i za programske jezike raunara, kao i za sisteme
kojima bi u budunosti eventualno mogla nauiti da se slui i neiva
materij a, u vidu robota ili drugih maina.
U najirem smislu, jezikom se moe nazvati svaki sistem zna
kova koji slui komunikacij i izmeu ljudi, ivotinj a i maina. Opta
nauka o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih sistema n aziva
sc semiotika ili semiologija, pa se otuda govori o razliitim semio
tikim jezicima. Ovaj pojam obuhvata, uz ostalo, sisteme ivotinj ske
komunikacije, kao i sve one kojima se u svrhu optenj a slue ljudi,
uk ljuujui i relacij u ovek-maina. Tu, dakle, spadaju i svi pomenuti
formalizovani jezici , kao i svojevrsni znakovni sistemi koji se mogu
otkriti u slikarstvu, i konografij i , heraldici , kostimografij i , pozoritu,
fi l m u i drugde. Ali daleko naj vanij i podskup semiotikih j ezika ine
prirodni ljudski jezici i storij ski izrasli opti sistemi verbalne ko
munikacije unutar i i zmeu ljudskih zaj ednica. Drugi znakovni sistemi
koje je ovek razvio u najveoj meri podrazumevaju sposobnost je
t.ikog optenja, pa se zato pojam jezika u uem, osnovnom i lin
vistikom smislu odnosi samo na prirodne jezike. S amo tako shvaen
jlt.ik ini predmet lingvistike, a time i ove knjige.
-

Izloeno daje povoda za sledei opti zaklj uak. Sporazume

vanja ima i izvan oveka, a sam ovek moe se sporazumevati i druk

l-ije,

ne samo jezikom. Uprkos tome, jezik ostaje jedinstveno i neop-

19

RANKO BUGARSKI

hodno obeleje ljudskog bia, koje ga u velikoj meri odvaj a od drugih

vrsta i na kome poivaju mnoge njegove sposobnosti . O jeziku pela
ili semafora, pa i raunara, moe se govoriti samo metaforiki , bar
ako je re o lingvistikom, a ne irem semiotikom znaenju ovoga
pojma. Jezikom u pravom smislu slui se samo ovek, i - izuzimaj ui
pojedinane patoloke poremeaje
svaki ovek.
-

1 . 3 . Jezik i govor
Iz naih dosadanjih razmatranj a proistie da je jezik zapravo
organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki poj edinac kao lan
odreene drutvene zajednice ; znati jedan jezik, to znai vladati prin
cipima te organizacije. Ovako odreen, jezik je u velikoj meri ap
straktna poj ava. Meutim, samo poznavanje j ednog si stema znakova
jo nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepat
ski , prosti m "itanjem misli " . Za verbalno optenje oigledno je neop
hodno da se jezik materija/izuje, tj . uini dostupnim ulima. Stoga
se u svim situacij ama jezikog komuniciranja jeziki sistem stavlja
u pokret i realizuje; a realizacij a jezika jeste - govor. Tako je govor
skup svih pojedinanih ostvarenja jezika. Govorei , mi pokreemo
mehanizme jezika na koj ima se zasnivaju govorni inovi . A jezik je
ema po kojoj se obrazuju reenice koje svakodnevno izgovaramo.
Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor
je jezik u akciji.
Uopte uzev, in komunikacije mogu je kada uesnici u njemu
raspolau istim kodom, tj . sistemom znakova ili simbola na osnovu
koga se sastavlj aju poruke. Sveden na golu sutinu , in specifino
jezike komunikacije izgleda ovako. Jedan od uesnika, A, uoblii
neku poruku u mozgu, ovaj daje impuls nervima, miii stupaj u u
pogon i aktiviraj u govorne organe, koji poruci daj u fi ziki oblik, kako
bi ona mogla da deluje na ula. Tako materij alizovana poruka prenosi
se kroz vazduni kanal i dopire u vidu talasnog kretanja do uha drugog
uesnika, B. Njegov mozak izdaje komandu da mu se nervnim putem
prenesu primljeni akustiki nadraaji, obrauje primljene informacije

20

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

i. zahvaljujui poznavanju i stog koda, deifruje poruku, tj . razume

ta je A rekao. Ako sada B hoe neto da kae, proces se obre. (U
ovom sluaj u kOd ak ne mora da bude i sti kao ranije: bitno j e da
je i on zajedniki uesnicima. Ako obojica znaju srpskohrvatski i en
leski, A moe da postavi neko pitanje na jednom a B da mu odgovori
na drugom jeziku). Ako se pak ispostavi da B ne poznaje kOd koji
je upotrebio A, on ulima primljenu poruku dakako ne moe da
deifruje, pa od razumevanj a nema nita; ovo nam se deava svaki
put k ad ujemo neki n ama nepoznat jezik. A mogue je i polovino
razumevanje, ako neki jezik znamo delimino pa "hvatamo" tek po
neto od reenog. (Proces govorne komunikacije uproeno je prika
zan na slici 1).

A
Slika l.

ema je u sutini ista i kada neko govori sam sa sobom, s amo

to je tada komunikacij sko kolo "internalizovano" , tj . ceo krug se
odvija unutar jednog organizma. Pri pismenoj komunikaciji umesto
u la sluha aktivira se ulo vida, govorni organi miruju a kao kanal
umesto vazduha slui vrsta povrina na kojoj se pie aktiviranjem
ruke (ili, pri kucanju na maini, ruku) poilj aoca poruke. Ostalo je u
sutini isto kao kod usmenog optenj a.
Ako pojam jezika podrazumeva odreenu sposobnost upotrebe
verbalnih znakova, govor je delatnost upotrebljavanj a takvih znakova,
tj. ispoljavanje jezike sposobnosti . Zato je jezik apstraktan i optiji,

21

RANKO BUGARSKI

dok je govor konkretan i pojedinaan . Jedan jezik je u posedu cele

zajednice koj a se njime slui, dok su pojedinani govorni inovi uvek
rezultat aktivnosti pojedinih pripadnika te zaj ednice . U nadlenosti
je svakog pojedinca da odlui kada e da progovori i ta e i kako
da kae u okvirima mogunosti zadatih jezikom, ali nad samim j e
zikom kao drutvenom celinom on po pravilu nema nikakvu mo
odluivanja. Kao drutvena pojava, jezik postoj i i menj a se uglavnom
nezavisno od volje pojedinaca, koji ga nasleuju od svojih predaka
i predaju u nasledstvo potomcima.
Jezik i govor su u svojoj razliitosti ipak neraskidivo povezani,
jer je njihova uzajamna uslovljenost potpuna. Niti bi mogao postojati
jezik koji nikada i nigde ne bi bio ostvaren u govoru, niti bi govorno
komuniciranje bilo mogue bez nekog jezika koj i bi leao u njegovoj
osnovi , dajui mu neophodan smisao. Jezik je izrastao kao organi
zacija govora, govor se razvio na bazi jezika u stalnom uzaj amnom
dej stvu i proimanju usled kojeg se menjaju i jedno i drugo. Inovacije
zaete u govoru utiu na evoluciju jezikog sistema, koj i sa svoje
strane dri ove pod kontrolom, prihvatajui jedne a odbij ajui druge.
-

Razlika izmeu ove dve pojave, u praksi mahom neprimetna,

od velikog je teorij skog znaaja. Treba samo uoiti da se rei jezik
i govor ovde upotreblj avaju kao termini moderne lingvistike, u ije
je same temelje ulo ovo razlikovanje, a sa znaenjem drukij im od
onih koj a imaju u svakodnevnoj upotrebi . Tako npr. govor u ovom
smislu ne iskljuuje pisanje, jer se jezik moe ostvarivati razliitim
sredstvima (zvuni talasi, grafika masa, gestovi gluvonemih). Ana
logni oblici govora kao ostvarenj a jezika su govorenje (usmeni go
vor), pisanje (pismeni govor) i gestikuliranje (gestovni govor).
U svakoj taki bilo kojeg govornog iskaza pravi se izbor izmeu
alternativa koje prua sistem jezika. Za govornika u datoj govornoj
situaciji vano je ono to on hoe da kae, tj . niz izbora koje e da
napravi (npr. Petar ili Pavle, jeste ili nije, ovde ili tamo). Ali za jeziki
sistem podjednako je vano i sve drugo to j e on mogao da kae a
nije rekao; pomenute alternative u njemu su uvek obavezno prisutne
i obavezno razliite. Svi mogui izbori, odsutni iz nekog konkretnog

22

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

ovomog ina ali prisutni u jeziku , svoj i m odnosima meusobne su

protstavljenosti i daju smisao svakom elementu izabranom da ue u
neku poruku (npr. jeste ne bi imalo smisao koji ima kada se ne bi
moglo rei i nije) .
Stvarna govorna delatnost malo kad je savren odraz potenci
jalne jezike sposobnosti . Ova sposobnost ukljuuje, primera radi, i
gramatike procese koji kao eme nisu teorij ski ogranieni, i ako se
mi nj ima u praksi ogranieno sluimo zbog granica naeg pamenj a,
1.ahteva ekonominosti , oseanj a stila itd. Gramatiki si stem srpsko
hrvatskog, a ni bilo kojeg drugog jezika, ne kae govornicima koliko
pula naj vie mogu da u jednoj reenici n aniu isti veznik ili i stu za
visnu konstrukciju (npr. /zali smo I veerali I pevali I igrali 1...,
odnosno Pera misli DA aka veruje DA Joca zna DA . . . ), ali ovi
ipak ubrzo prekidaju takvo nizanje i poinju novu reenicu . Slino
je i kod drugih umnih sposobnosti . Mi bez muke napamet mnoimo
jednocifrene brojeve, jer smo nauili tablicu mnoenj a, a dva peto
cifrena broj a pomnoiemo dodue uz pomo olovke i papira (osim
ponekog "uda od deteta" koj e i to urne da uradi napamet, pa se
onda pokazuje svetu !) - ali na osnovu istovetne sposobnosti . A ne
minovne razlike izmeu pojedinih recitacij a neke pesme ili izvoenja
kakve simfonije nimalo ne utiu na sam tekst, odnosno partituru, koji
ostaju i sti kroz sve varijacije.
Tako je i na govor podloan uticaj u mnogih praktinih inilaca
vezi s naim psihofiziolokim i neuropsiholoki m ustrojstvom i na
om ivotnom sredinom (zamor, zamuckivanje, defekti artikulacije,
pre kidi, lutanje panje, predomilj anje usred reenice, buka itd.). Pa
ipak jeziki obrasci l ako preivlj avaj u u ovim promenljivim i retko
kad idealnim uslovima za komunikaciju, i mi ih najee bez tekoa
prepoznajemo uprkos svim oteenjima u produkciji i prijemu govor
ne poruke, tano znaj ui "ta je govornik hteo da kae" . Sama inje
nica da mi uspevamo govorom da optimo i pod nepovoljnim spoljnim
11kolnostima pokazuje snagu temeljne i dragocene jezike sposobnosti .
kt.iku, dakle, pripada ono to moemo u verbalnom optenj u - a kako
lo inimo, pitanje je govora.
u

23

RANKO BUGARSKI

Ovde izloena podela u skladu je sa uticajnom teorijom velikog

vajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira, utemeljivaa modeme lin
gvistike, prema kojoj se celokupno podruje ljudskog jezika, dakle
jezik u optem smislu (langage), deli na jezik kao sistem znakova
koji pripada odreenoj drutvenoj zajednici, tj . neki poseban jezik
(langue), i govor kao sumu individualnih ostvarenj a tog sistema (pa
role) . Meusobni odnos ova tri nivoa apstrakcije moe se ilustrovati
analogijom sa novcem . Ako uzmemo da opti pojam 'valuta' odgovara
pojmu ljudskog jezika, onda se poj am 'dinar' , kao valuta koj a je u
upotrebi u jednoj odreenoj zajednici, moe uporediti sa pojmom je
zika kao posebnog sistema, a bilo koji konkretni dinar, tj . novi te
vrednosti kao primerak ove valute, bio bi ekvivalentan onome to ide
u govor.
Ovako shvaenim predstavama o prirodi jezika i govora srodni
su i pojmovi jezike sposobnosti i govorne delatnosti, kojima smo
se takoe posluili, a koje je u lingvistiku teoriju uveo Amerikanac
Noam omski (u izvornoj terminologiji, linguistic competence odn .
linguistic performance) . A uopte uzev, moe s e rei d a s u z a pojedine
vidove jezika i njegovih govornih realizacija zainteresovane mnoge
naune discipline, svaka iz svog ugla, ali da celina prirodnog ljudskog
jezika predstavlj a u naelu predmet samo jedne nauke lingvistike.
-

24

2.

Funkcije jezika

2 . 1. Jezik i komunikacija
Jezik sainjava osnovnu sponu meu ljudima, od koj e , zbog
pri rode oveka Icao drutvenog bia, zavisi i sam opstanak ljudskih
iajcdnica. Ta veza, koj a omoguuje da skup jedinki obrazuje drutve
nu celinu, zasniva se na mogunosti optenja meu njima - a to je,
dakako, glavni zadatak zbog kojeg jezik postoji i po ijoj meri j e i
lllinjcn. Ve smo rekli da se j ezikom slue svi ljudi, i samo ljudi .
Kud god i gde god zatiemo bie koje n azivamo ovekom (dakle,
htz ohzira na epohu, rasu, geografski poloaj , vrstu drutvene zajed
nice i l i stepen civilizacije) - mi ga nalazimo s jezikom. I najzaostalija
plemena Afrike, June Amerike ili Australije, ij i ivot u poneemu
nije odmakao od prilika kakve su vladale u kameno doba, imaj u svoje
Jezike, i to jezike koj i su, lingvistiki gledano, sasvim punopravni
Instru menti optenj a.
Popularno uverenje da se jezici mogu deli ti na primitivne i raz

V/jtne nauno se mora osporiti , jer ovi atributi pre pristaj u samim
dmtvcnim zajednicama nego njihovim jezicima. U principu, svaki

Jr:ik je prikladno i dovoljno sredstvo za obavljanje komunikacijskih

fllltrcha zajednice kojoj slui. Tako npr. Eskimi ili beduini ne mogu
1111 svojim jezicima da razgovaraju o atomskoj fizici ili meuplane
tamirn raketama, jer to nije deo nj ihovih kultura, ali zato imaj u veoma
latgranat renik u svemu to se tie snega, odnosno kamila. A o
11111dernoj nauci i tehnologiji nije se, n aravno, moglo govoriti ni na
Ml'dnjovckovnom engleskom.

25

RANKO BUGARSKI

Jezici nisu sami po sebi podobni ili nepodobni za obavljanje

odreenih funkcija, nego oni prosto hvataju korak sa drutvenim pro
menama, zanemarujui ono to prestaje da bude od vanosti a raz
vijajui sredstva (samostalno ili pozajmljivanjem) za izraavanje sve
ga to postaje aktuelno. Naa dananja gradska omladina uglavnom
ne zna tano ta oznaavaj u rei kao jetrva ili paenog, zato to rod
binski odnosi izvan jezgra porodice gube od znaaj a u modernom
drutvu - za razliku od starijih, plemenski i klanski ustrojenih zajed
nica, gde je za razvojni put pojedinca bilo i te kako vano ko mu je
sve rod. Ali zato na dananj i jezik ima neuporedivo vie rei za
apstraktne pojmove, na primer, nego jezik Vukovog doba. Bogat re
nik vie je posledica nego preduslov drutveno-kulturnog i nauno
tehnolokog razvoja; a to se gramatike tie, tip kulture i drutvene
promene u njoj se odraavaju daleko manje nego u reniku, pa tako
nalazimo da neki jezici krajnje primitivnih zajednica imaju u pone
emu bogatije i sloenij e gamatike sisteme (npr. znatno razvijeniju
morfologiju) nego neki veliki jezici modeme civilizacije.
Mora se ipak istai i razlika izmeu potencijalnog i ostvarenog:
jezici se raaj u jednaki , ali odrastaju nejednako. Naime, dok jedni
preteno ostaju u okvirima uskih potreba pojedinih zajednica, drugi
neprekidno moraju da iznalaze nova izraajna sredstva, jer ih na to
tera sve iri raspon drutvenih potreba zajednica koje se bre razvij aju.
(Donekle je slino sa miiima, koji krljaju usled neupotrebe a bujno
se razvijaju vebanjem). Zahvaljujui neuporedivo irem rasponu svo
jih primena kroz istorij u , ukljuujui i svoj u ulogu kao sredstva van
redno znaajnog knjievnog i kulturnog stvaralatva, jezici kao to
su grki , latinski, sanskrit, arapski, engleski ili ruski razvili su svoj
potencijal mnogo vie nego jezici malih naroda na niem stepenu
drutvenog razvoj a. Samo u tom smislu moe se rei da su oni prvi
razvijenij i , ali zato ne treba ove druge nazivati primitivnima. Razvi
jenost je u osnovi drutveni a ne lingvistiki kriterijum.
S ada moemo da se vratimo ulozi jezika kao spone meu lju
dima i narodima. Deluj ui kao znak linog identiteta i kolektivne pri
padnosti, jezik istie slinosti i slui kao sredstvo raspoznavanj a. Kada

26

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

lujemo da neko govori kao mi, odmah smo skloni da ga s matramo

jednim od nas. A kao to povezuje pojedince u drutvene zaj ednice,

jezik uspostavlj a i odrava veze izmeu inae odelitih zajednica, pri

hliavajui jedne drugima cele narode, kontinente i civilizacije.
Meuti m, preko jezika ne istiu se samo slinosti nego i razlike,

prosto zato to postoje razliiti naini izraavanj a i razliiti j ezici .

Osobenostima svoga jezika pojedinac moe donekle da se izdvoji iz

svoje okoline, kao to i narodi mogu da se odvaj aju od drugih naroda
na osnovu jezikih kao i drugih razlika. S luei isticanju onog to je
1.ajedniko, jezik istovremeno podvlai i samosvojnost jedinki i dru
tva. On, dakle, moe da bude zaloga jedinstva ali i inilac razdvaj anja,
da gradi mostove li i prepreke meu lj udima i narodima. Ova njegova
dvostrukost proistie iz same prirode ljudskog jezika i ljudskog dru
tva, iz injenice postoj anj a razliitih drutava i njihovih jezika, i samo
je donekle podlona svesnoj kontroli i planiranju. Otuda pred iteljima
jedne sve manje planete pod kraj XX veka stoji dalekosean i dugo
roan zadatak da od bogatog i raznovrsnog jezikog materij ala grade
sve vie mostova a sve manje prepreka.
Drutvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izra
.avanje i saoptavanje. Jezik n am omoguuje da oblikujemo i izra
l.imo svoje misli, kao i svoj a oseanja, elje, nade, strepnje - sve to
ini deo naeg duhovnog ivota. Ali to to izraavamo gotovo uvek
je upueno nekome izvan nas; izraavajui neto, mi ujedno saopta
vamo - optimo sa drugima. Njima upuujemo i pitanja ili molbe,
dajemo savete ili uputstva, izriemo pohvale ili pokude . Stoga j ezik
i jeste osnovno sredstvo optenj a meu ljudima. Pri tome se jezikom
moe i uticati na ljude, oplemenjivali ih ili zavoditi , jer se ovekov
svet jezikim putem ne samo izraava nego i stvara. Ono ega u stvar
nosti nema i ne moe biti , u jeziku se zaas stvori . On moe da uini
da pukne grom iz vedra neba, da biljke i ivotinje progovore, da reke
poteku uzbrdo, da mrtvi ustanu iz groba. Silna je mo jezika, i te
moi valja se katkad i priuvati ; kao i voda ili vatra, jezik je dobar
'luga a zao gospodar.
ovek je uronjen u jezik. Tokom jednog sata obinog razgovora
mi razmenimo i do 4-5 .000 rei ; spiker na radiju, gde su pau ze ree

27

RANKO BUGARSKI

i krae, za to vreme proita 7-8.000 rei ; a mi sami, itajui knj igu

ili novine, savlaujemo nekih 1 2- 1 4.000 rei na sat. Prema tome,
ako po jedan sat provedemo askajui, sluajui govornu emisij u na
radiju i itaj ui , mi samo za to vreme izgovorimo ili pri mimo oko
25.000 rei, to znai da tokom jednog aktivnog dana moda "obrne
mo " i svih l 00.000 ! Ali vanij a od puki h brojeva jeste injenica da
iza ovog mora rei stoj i mnotvo optih pojmova kojima raspolaemo
i koje razmenjujemo, naa sposobnost da svoje misli uz pomo jezika
uobliimo, organizujemo, dovodimo u meusobne odnose i upo
reujemo, uoptavajui sadraje nae svesti i tumaei svet koji nas
okruuje. Neto vie o tome kako inimo sve ovo, to predstavlja
pravu sutinu komunikacije, rei emo u narednim odeljcima ovog
poglavlj a.
Pre toga, meutim, treba jo da ukaemo na jednu dublju i traj
niju dimenziju optenja meu lj udima. lako mogu da komuniciraj u
neposredno, ivotinje ne mogu da uvaju z a kasniju upotrebu infor
macije koje su im dostupne, pa sa smru svake jedinke u nepovrat
odlazi sve to je ona tokom svog ivota naui la, osetila ili iskusila
- ostavlj ajui traga jedino u vidu opteg genetskog naslea date vrste.
U sutini je bilo isto i sa ovekom - uz sve razlike koje su ga inae
deliJe od ivotinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladite
informacija. Bitan pre lom u ovom pogledu nastao je tek kada je ovek
poeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija
izvan svog mozga, tako ih inei dostupnima ne samo neposrednim
sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu.
Ovakvo povezivanje fiziki odelitih organizama u prostoru i vremenu,
ime je prevaziena slabanost i kratkotraj nost pojedinane egzi sten
cije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono
je ujedno bilo i vaan preduslov za nastanak civilizacije, koja podra
zumeva postojanje kolektivnog znanja i i skustva, nataloenog kroz
bezbrojne generacije i sauvanog u raznovrsnim zapisi ma, regi strima
i katalozima, mapama, renicima i enciklopedij ama - sve do elek
tronske memorije naih dana.
Ove domete ovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom
evolucionom razvoju, ali u etapama izmeu kojih se razmak viestru-

28

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

lo.o smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je u speo se

wularnim korienjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je
ve prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma
svo j e evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre
l 00.000 godina bioloke mehanizme koji su omoguavali ove radnje
dodatno prilagodio u svrhu govora , postaj ui tako Homo sapiens. Po
lom je pre oko 5.000 godina sada ve moderni ovek izumeo pismo,
prenosei mo govora u medijum vidljivih znakova na vrstoj povrini
i lime otvarajui put za nesluene dalje prodore. Sledei veliki iskorak
uinio je pre kojih 1 .000 godina izumom tampe, kao postupkom um
noavanja i razailjanj a rukopisnih tekstova koji je omoguio demo
kratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Naj zad, decenije koje
ve moemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme ,
1.asnovane na ranije osvojenim znanjima i vetinama, a ubrzani razvoj
t'lektronskog raunarstva koji se odvij a pred naim oima naj avlj uje
novu tehnoloku revoluciju na podruju komunikacije, naelno i po
tencij alno nita manj u od prethodno navedenih.

Danas je teko prognozirali da li e u budunosti doi do jo

nekog uporedljivog proboja, ali se na osnovu izloene hronologije
moe zasigurno pretpostaviti da se na njega, ako ga bude, nee dugo
ekati : on bi se morao odigrati ve za ivota generacije koja ita ove
redove !

2.2. Jezik i misao

esto se kae da nam jezik slui za i zraavanje misli . Francu
skom dravniku XVII stoJea Taljeranu pripisuje se opaska da jezik,
nasuprot ovom tradicionalnom uverenju, slui upravo da sakrij e nae
misli. A jedan jo vei skeptik, danski fi lozof Kjerkegor, u stvrdie
kako je za mnoge ljude jezik sredstvo prikrivanja injenice da oni i
nemaju nikakvih misli ! No, koliko god istine mogli da sadre ovako
uproeni sudovi, nema sumnje da se odnos i zmeu jezika i miljenja
pokazuje veoma sloenim, i to ve na osnovu svakidanjeg iskustva.
Ponekad nam se ini da tano znamo ta mislimo, ali da nam
nedostaju rei da to iskaemo. Vapaji nekih pesnika nad nesposob-

29

RANKO BUGARSKI

nou jezika da izrazi svekoliko bogatstvo njihovog unutranjeg sveta

spadaju meu poznatija svedoanstva ovog oseanja. Postoje i aktiv
nosti koje podrazumevaju miljenje, ali uglavnom, kako se ini, bez
posredstva jezika. Ovo naroito vai za reavanje razliitih problema
(upravljanje automobilom, igranje aha) i estetsko uivanje (vajanje
skulpture, sluanje muzike). Pored motorikih radnji, odnosno osea
nja, u ovakve delatnosti svakako je ukljueno i miljenje, ali izgleda
da se ono na neki nain odvija neposredno, a ne kroz jezik.
S druge strane, nekad oseamo da neto nismo u punoj meri
doiveli ili razumeli ako nismo u stanju da to pretoimo u rei. Svi
znamo da snove najee veoma brzo zaboravljamo ako nj ihov sadraj
odmah ne zapiemo ili nekome ne saoptimo. Kada u samoi treba
da obavimo neko ispitivanje ili donesemo kakvu odluku, mi pribe
gavamo "unutranjem govoru " , tj . obraamo se samima sebi : ako ura
di to i to, desie se to i to . . . Za mnoge ljubitelje prirode, uivanje
u kakvom novom cvetu nikada nije potpuno sve dok ne naue kako
se on zove. Ovakvi doivljaji su, kako vidimo, kratkotrajni ili nepot
puni bez jezika. Meutim, jezik utie na miljenje i u jednom mnogo
vanijem pravcu, to emo ilustrovati pri merima brojanja i poimanj a
geometrijskih oblika.
Brojevi ne postoje u prirodi kao predmeti koji bi mogli biti
neposredno odraeni u naim mislima; broj anje je u sutini upore
ivanje po brojnosti, po mnoini - a ovo je u osnovi jezika operacija.
Mi lako moemo i bez brojanja da utvrdimo da li dve police sadre
isti broj knjiga, time to emo da uzimamo po jednu iz svake police,
gledaj ui da li e na kraju neto da pretekne u jednoj od njih. Ali
mnoge stvari su previe teke za ovako neto, ili se ne mogu videti,
ili ne postoje na istom mestu ili u isto vreme. Ovde nam jezik pri skae
u pomo. Neko ko nikada nije video kita, ili je video samo jednog,
moe bez tekoa da govori o dva kita, o desetinama ili stotinama
kitova, o generacijama kitova, o kitovima koji plivaju u koloni jedan
po jedan ili dva po dva. Ovo je mogue zahvaljujui postojanju bro
jeva u jezicima kojima se ovek slui , a koj i nam omoguuju da pre
broj avamo i razvrstavamo i mitoloka bia kao to su sirene ili ken
tauri, koje sigurno niko nikada nije video ak ni pojedinano !

30

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

S lino ovome, za n ae poj move trougla ili etvorougla moe

sc rei da su donekle empirij ski potvreni, utoliko to esto viamo

predmete takvih oblika Uedra, saobraajni znaci, krovovi , kue, knjige

itd.). Meutim, sa petouglom je ve tee ( moda e poneko da se

scti Pentagona u Vaingtonu, verovatno u svetu najpoznatije zgrade

toga oblika, u kojoj je inae smeteno ministarstvo odbrane SAD, pa
sc po tome i ono samo tako n aziva) . Petnaestougao je malo ko video
"
u prirodi , stougao sigurno niko. Ali o svim ovim oblicima mi
ipak imamo sasvim j asnu predstavu - zahvaljujui u velikoj meri upra
vu jeziku. Mi ak moemo da odbacimo postojanje dvougl a kao ne
samo iskustveno nego i geometrij ski nemogueg oblika, no time samo
pokazujemo da imamo tanu sliku o tome kakav bi tako i menovan
ohlik morao da bude, i zato je isklj uen. Uostalom, jedna kafana u
Kopenhagen , popularno sastaj al ite omladine, zove se Tokanten, to
na danskom znai upravo - dvougao !

..

Ako pomislimo koliko je stvari oko nas podlono broj anju ili
cometrij skom oblikovanju, lako emo se uveriti da nam jezik prua
)t'dan neophodan princip analize ne samo doivljenog i stvarnog nego
i potencijalnog, pa i imaginarnog sveta. On tu, i ne samo tu, deluje
kao neka prizma kroz koju se prelamaj u nai utisci o tom svetu, koji
hi bez njenog posredovanja bili daleko manje j asni . Usmeravaj ui to
kove miljenj a i uoptavajui misaone pojave i procese, jezik omo
guuje prevazilaenje neposredno datog u linom doivlj aj u i uklju
i:ivanje u kolektivno, opteljudsko iskustvo.
Ali silna mo uoptavanja koju jezik poseduje, koliko god bila
sam a po sebi neophodna i dragocena, ima i svojih manje poeljnih
vidova. Oni se najlake ispolje kada re , predodreena ne da odeva
nego da otelovljuje misao, postane zamena za misao. Ovaj proces
najbolje se moe pratiti kod mislenih i menica. Zato to mnoge ime
nice oznaavaju materijalne predmete kao to su knjige ili stolovi
(zbog ega ih i zovemo materijalnim imenicama), mi smo skloni da
i zn atno maglovitijim i rasteglj ivijim poj movima, koje jezik odreuje
kao i menice, takoe pripiemo jednoznano, predmetno i materijalno
postoj anje. Rei kao uspeh, zloin, sloboda, napredak, neprijatelj i

31

RANKO BUGARSKI

mnoge druge zapravo imaj u veoma razliito znaenje za pojedine lj u

de i u raznim okolnostima. Recimo, trojka n a ispitu za jednog aka
je uspeh a za drugog nij e , i l i ak za i stog moe jednom da bude
uspeh a u drugoj pri lici neuspeh . Eutanazij a, ili ubistvo iz milosra,
moe iz razliiti h uglova da se oceni i kao zloin i kao dobro
delo ; itd.
Ipak nas jezik navodi da znaenj a ovakvih rei uoptavamo,
kao da odgovarajui pojmovi postoje objektivno i nezavi sno od naih
promenljivih tumaenja. Stoga neoprezno baratanje nj ima moe da
vodi u praznoslovlje; jo je gore kada se apstrakcij ama svesno ma
nipulie, na demagoki n ain, u cilju zavaravanj a drugih i postizanj a
odreenih ciljeva, to je ve teka zloupotreba jezika. A uopte uzev,
gomile rei mogu da prikrivaju siromatvo misli, dok se sa malo rei
moe rei mnogo. Osim toga, i skustvo nas ui da se moe govoriti
jedno, a misliti neto drugo.
Zakljuiemo da, iako miljenje nekada moe da bude uglav
nom nezavi sno od jezika, jezik pomae tanijem miljenju i punijem
doivlj avanju sadraj a nae svesti . U principu, jezik i misao postoje
naporedo, uzajamno se dopunjuju i u celini ne mogu jedno bez dru
gog. Miljenje daje jeziku vaan deo njegove svrhe, ono ga duboko
proi ma i tera ga na stalno usavravanje i prilagoavanje sopstvenih
struktura. A jezik sa svoje strane nije samo spoljno ruho misli, puko
sredstvo njihovog izraavanja, nego i vaan inilac njihovog raanja
i uobliavanj a. U sredinjoj oblasti svoga dodira, jezik i misao su kao
dve strane istog novia: svaka nosi svoj zaeban lik, ali su neraz
dvoj ne . Ovo je i prirodno, jer su se sposobnost govora i ljudski u m
naporedo razvili kroz evolucij u oveka kao vrste, a slina naporednost
i uzaj amnost postoji i u razvoju svake ljudske jedinke.
Sa ovim pitanjima j e u vezi i odnos izmeu jezika i logike.
Nauno gledano, jezik kao osnovni instrument miljenja omoguuj e
logino rasuivanje, ali sam on nije nikakva logika ema. Drugim
reima, loginost je atribut miljenja a ne jezika. Stoga, nasuprot po
pularnom verovanju, nema jezika koji su loginij i, niti manje logini,
od drugih jezika. Na svakom jeziku moe se govoriti manje ili vie

32

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

logino - to ne zavisi od samih jezikih . sredstava, nego od naina

mi ljenja njihovog kori snika. Kao istorij ski proizvodi, jezici u svojim
strukturama ispolj avaj u razne nedoslednosti i protivrenosti , ali to vai
: a sve njih i nema veze s nekom univerzalnom vanjezikom logikom,
pa se jezici jednostavno ne mogu premeravati nekim spoljnim arinom
loginosti . Ono to je sa stanovita organizacije jednog jezika savreno
logino moe iz ugla strukture nekog drugog jezika izgledati krajnje
nelogino.
Uzeemo pri mer iz gramatike kategorije broj a, tj . izraavanj a
jednine i mnoine. Mi ne vidimo nita nelogino u izrazima kao Pet
lepih no vih kua - i ako se, isti ni za volju, poj am mnoine u ove
eti ri rei iskazuje ak etiri puta: jednom leksiki (pet) i tri puta
gramatiki , putem nastavaka u sledeim reima. Ovo bi lako moglo
da se ui ni preterani m , pa i neloginim, predstavnicima jezika u ko
jima bi se to reklo samo jednom (npr. kao da stoji Pet /ep nov kua
i l i sl.). U kineskom razlika izmeu jednine i mnoine uopte nije
formalno obeleena, ali se Kinezi i bez toga lepo sporazumevaj u . Na
drugoj strani sveta, Indijanci plemena Hopi iz Arizone verovatno bi
sc zaudili naporednosti naih izraza pet kua i pet dana. Naime, pet
kua mogu da budu istovremeno prisutne i neposredno prebrojive,
Jok su dani nuno uzastopni : jedan ne moe da nastane dok prethodni
ne proe. Valja prizn ati da su ovo poj movno uistinu razliite stvari ,
i u gramatici jezika hopi jasno razgraniene - samo to mi toga ma
hom nismo ni svesni , j er struktura evropskih j ezika obe trpa u istu
gramatiku vreu ! Slino ovome, i ako u matematici dva minusa daju
plu s, ne treba unapred oekivati da e i jezici da slede istu logiku :
ako neko kae da nije video nita, mi neemo zakljuiti da on jeste
video neto.
Stoga se moe rei samo to da svaki jezik ima svoju sopstvenu
logiku, koja proistie iz njegovog osobenog ustroj stva i nije s vodljiva
na neki sveopti vanj eziki logiki obrazac . A nae sklonosti da kao
u pravo takav uzor uzimamo ono na ta smo navikli u svom maternj em
jeziku, ili to nalazimo u nekom visoko cenjenom klasinom ili mo
Jernom jeziku, najlake emo se osloboditi upoznavanjem sa mogu
nostima kojima raspolau drugi i drukij i jezici .

33

RANKO BUGARSKI

2 . 3 . Jezik i stvarnost
Odnos izmeu jezika i stvarnosti takoe je sloen . Nama se
moe initi da jezik oznaava neke unapred date i od njega nezavi sne
sadraje, prostim imenovanjem predmeta i odnosa koji nas objektivno
okruuju, te da se razlike izmeu pojedinih jezika svode na razlike
u etiketama za istu stvar: mi odreenu ivotinju nazivamo konj, En
glezi horse, Nemci Pferd, !talij ani cavallo itd. Kada bi uistinu ovo
bilo sve, kada bi vanjezika stvarnost u celosti postoj ala sasvi m od
vojeno od jezikog oblikovanja, strani jezici bi se uili mnogo lake
i bre, a prevoenje ne bi bilo tako sloen, ponekad i mukotrpan
proces. Ali svi mi koji imamo bilo kakvog iskustva u ovim oblasti ma
dobro znamo da nam neke stvari predstavljaju tekou upravo zato
to dva jezika ne izraavaj u na isti nain neto to nam moe izgledati
kao istovetan poj am ili odnos . Jezici nisu, dakle, samo razliiti ka
talozi naziva za i ste stvari , nego su i mnogo vie od toga.
U srpskohrvatskom, na pri mer, rei ruka i noga svojim znae
njem najee obuhvataju i one delove ovih udova na koj e se odnose
zasebne rei aka, odnosno stopalo. Ali u engleskom ili nemakom
to nije sluaj , jer su ovi poj movi doslednije razgranieni (arm/hand,
leg/foot; Arm/Hand, Bein/Fuss). U tim jezicima kae se da neko ne
kome prua aku, ne ruku, da fudbaler udara loptu stopalom, ne no
gom, i slino. Prema tome, pitanje u kojoj je meri aka deo ruke, ili
stopalo deo noge, pomalo je i jeziko pitanje, i ako u ovom pogledu
oigledno nema anatomski h razlika izmeu predstavnika raznih jezi
ka. Re odnosno, malopre upotrebljena, izraava jedan odnos, odno
sno skup odnosa, koji se u mnogim jezicima ne moe izraziti jednom
rei i uvek na isti nain. U gramatici, razi laenj a meu jezicima esta
su u sistemu glagolskih vremena, u upotrebi predloga i na mnogim
drugim mestima. Praktina posledica ovih nepodudarnosti jesu greke,
ako je re o uenju stranih jezika, ili nezgrapni prevodi .
Ali i bez obzira na druge jezike, svaiji maternji jezik bar u
nekim takama kao da izrazito utie na nain vienja okolnog sveta;
ovim se dotiemo onoga to smo u prethodnom odeljku rekli o uticaju

34

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

jezika na miljenje. Jedan primer pruaju nazivi za boje. Opaanje

hoj a isto je kod svih ljudi, a njihov spektar nij e unapred i zdeljen
nego je kontinualan, sa stalnim postepenim prelivanjem bez i kakvih
otri h granica. No i ovde jezici interveniu, i to donekle razliitim
dcobama ovog spektra na segmente. Postojanje rei kao to su crveno,
plavo ili uto nekako n as prisilj ava da boje vidimo kao odvojene je
di nice. Pri tome jo razlikujemo osnovne i prelazne boje, a sa ovim
drugim moemo imati i potekoa (npr. nije unapred j asno ta bi sve
neko nazvao ljubiastim, purpurnim ili sker/etnim).
Ako za neku nij ansu na jezik nema poseban naziv, mi o njoj
ne moemo lako da govorimo; tavi e, mi je teko uopte uoavamo
kao razliitu od neke sline nij anse za koj u imamo re. A neki jezici
ne prave razliku koju srpskohrvatski pravi izmeu, recimo, plavog i
zelenog, ili smeeg i crnog; ak i jezik ovome tako blizak kao to
je ruski ima dve rei, w.11 y6ou i cu1-tuu, u domenu koji pokriva sh.
plavo. Okolnost da se u llijadi i Odiseji ne govori mnogo o boj ama,
i ne na nain na koj i bismo to mi oekivali , ne znai da je Homer
hio slep za boje, kako su brzopleto zakljuili neki raniji komentatori ,
nego samo to da grki j ezik Homerovog doba nije razlikovao onoliko
i onakvih boja kakve razlikuje veina savremenih evropskih jezika.
Koliki je znaaj verbalnih orijentira u ovoj sferi - da ih tako
nazovemo - vidi se i iz reakcija jedne grupe bolesnika od odreene
vrste afazije, tj . deliminog gubljenj a moi govora usled bolesti . Ti
holesnici u jednom eksperimentu nisu bili u stanju da grupiu konie
razliitih nij ansi prema boj ama. Za njih je taj zadatak bio ne samo
nemogu nego i nerazumljiv: svaki koni prosto je bio drukij e boje,
i nije moglo biti nikakvog grupisanja. Normalni ljudi ovde bi sloili
konie prema reima za boje, pa bi u jednoj grupi bili svi koj i spa
daju pod etiketu "crveno " , u drugoj oni koji spadaju u "plavo " , itd.
Ali pomenuti bolesnici izgubili su upravo ovakve rei, a s njima je
u nepovrat otiao i princip klasifikacije neega to je, inae, i spravno
opaeno kao razliito. Ovo pokazuje kako jezik usmerava i razvrstava
/u/na opaanja.
po

Donekle je slino sa kompleksom rodbinskih odnosa po krvi i

braku, ija je struktura svugde ista pre nego to je pojedini jezici

35

RANKO BUGARSKI

razliito kodiraju. Tako u nemakom postoji zajednika re za sestre

i brau, Geschwister, kakve nema u veini nama poznati h jezika. U
maarskom od davnina postoje rei za mlau ili stariju sestru, mlaeg
ili starijeg brata, ali tek odskora tu nalazimo rei za pojam sestre ili
brata, bez odreenj a relativne starine. U vedskom se ni danas ne
moe pomenuti neija baka a da se obavezno ne odredi da li je re
o baki sa majine ili sa oeve strane (mormor ' majina majka' od
nosno farmor 'oeva majka' ). Mi takvu razliku ne pravimo kod baka,
ali je pravimo kod brae majki i oeva, govorei o ujacima odnosno
strievima. U engleskom se, opet, ni ovo ne razlikuje, jer oboje po
kriva zajednika re uncle. S druge strane, naoj rei zet odgovaraju
dve razliite rei u engleskom, brother-in-law i son-in-law, zavisno
od toga da li o eninom muu govore njena braa i sestre ili njeni
roditelj i . Isto vai i za snahu: sister-in-law prema daughter-in-law.
Ovakvi pri meri lako bi se umnoili.
D a ilustrujemo iz jo jedne oblasti , u srpskohrvatskom se rei
za jestivo meso produktivno i zvode iz naziva za odgovarajue ivo
tinje (ovca-ovetina, svinja-svinjetina, tele-teletina itd.), dok drugi je
zici drukije reguliu ovu leksiku sferu. U francuskom, na pri mer,
re mouton pokriva i ovcu i ovetinu . Ta re je jo u srednjem veku
preuzeta u engleski u obliku mutton ali samo u znaenju ovetine,
dok je za ovcu ostala u upotrebi anglosaksonska re sheep. Analogno,
francusko porc dalo je u engleskom pork za prasetinu ali je ostalo
pig za prase, dok je buef dalo beef za govedinu prema ox za vola.
Ovaj primer zanimljiv je za istoriju jezika i kulture, pokazujui kako
su rei za "narodske" pojmove stoke ostale domae, dok su nazivi
za " ku lturne" pojmove jestivog mesa preuzeti iz prestinog stranog
uzora. A u ovom kontekstu , primer nam pokazuje kakvi sve dogaaji
iz davne prolosti mogu da utiu na rezove kojima neki jezik oblikuje
aktuelnu stvarnost svojih govornika.
Iz svega reenog vidimo da nam jezik olakava orijentisanje u
stvarnosti, koja bi bez njega ponekad liila na bezoblinu masu . Da
nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri misliti niti saznavati
svet, pa tako ne bismo imali mnogo ta ni da izraavamo ili saopta-

36

UVOD U OPllJ LINGVISTIKU

vamo drugi ma. Ali ovde j ezici pokazuju izvesne razlike. Tano je da
svi ljudi misle u osnovi n a slian nain; zato, izmeu ostalog, svi
uni i jesu ljudi . I svet u kojem ljudi ive u odreenom smislu je
nesumnjivo jedan, i o njema oni govore jezikom u optem znaenju
uvog pojma, kao svoj i m univerzalnim obelejem.
U jednom drugom smislu, meuti m , svet nije jedinstven, jer
svi lj udi ne ive u isto vreme, na istom mestu i pod istim uslovima.
O ovim donekle razliitim svetovima ljudi govore svojim posebnim
jezicima, pri emu svakom od njih odgovara j edan odreeni , njemu
svojstveni nain analiziranja i predstavlj anj a sveta stvarnosti , jedna
osobena klasifikacij a i organizacij a iskustvenih podataka. Karakteri
stini sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapaanj a onih
koj i nji me govore, tako da se neki odnosi i stiu a neki ne, dok se
neke pojmovne sfere uobliavaj u sad na j edan , sad na drugi nain.
Utoli ko se moe rei da, i pored bitnih z ajednikih crta koje obje
dinj uj u sve ljudske grupe i sve njihove jezike, ipak ne postoj i jedna
vanjezika stvarnost koj a bi bila u svemu istovetna za sve njih i ne
podlona diferenciranom oblikovanju od strane pojedinih jezika.
Jezici se mogu uporediti sa delimino podudamim mapama
stvarnosti, kojima je nekako pokriven ceo prostor, ali uvek uz mnogo
neubeleeni h pojedinosti . Dva jezika nikad nee ba sve iste elemente
da unesu , i na sasvim i sti nain; oni u tom pogledu mogu samo da
budu manje ili vie meusobno udaljeni . A ovakve razlike mogu da
imaj u i posledica n a planu opaanja, miljenj a, saznanj a i ponaanj a.
O ovome govori tzv. hipoteza jezike relativnosti, po kojoj speci
fina struktura maternjeg jezika svakog oveka bar u nekim takama
utie na njegovo vienje sveta, tako da, recimo, Evroplj anin, Kinez,
Arapin i Indijanac ve iz tog razloga ne ive u sasvim istom svetu.
Ova pretpostavka, veoma podsticajna iako nedokazana i verovatno
nedokaziva, ima due i storijske korene ali se naroito vezuje za ame
rike antropoloke lingvi ste Edvarda Sapira i Bendamina Lija Vorfa,
polovinom ovoga veka. Priblino u isto vreme, slina razmilj anj a
navela su i jednog fi lozofa, Ludviga Vitgentajna, na saetu ali duboku
kon stataciju da su granice neijeg jezika istovremeno granice njego
vog sveta.

37

RANKO BUGARSKI

Odnos jezika prema miljenju i stvarnosti zanimljiv je za optu

lingvistiku, psiholingvi stiku i etnolingvistiku ili antropoloku lin
gvistiku (koja istrauje veze izmeu pojedinih - naroito nepisanih
- jezika i njima izraenih kultura), ali i za filozofiju, posebno filo
zofiju jezika, koj a se u ovoj oblasti susree sa lingvistikom teorijom.
A naunom istraivanju odnosa izmeu jezika i miljenj a moda e
nove impulse da prui i najnovij a interdi sciplinarna oblast vetaka
inteligencija, koja prouava raunarske modele inteligentnog pona
anja u cilju boljeg razumevanja ljudske intel igencije. U tu svrhu da
nas se projektuju raunari sa elektronskim neuronskim mreama koje
simuliraju strukture nerava i sinapsi u ljudskom mozgu. Nj ihov domet
trebalo bi da prevazie reavanje problema izraunavanjem posledica
razliitih moguih postupaka (npr. u ahu, gde su raunari ve dostigli
solidnu snagu) i da obuhvati sposobnost prepoznavanj a obrazaca raz
nih vrsta; a meu ovima su, uz ljudske likove i glasove, i strukture
prirodnog jezika.
-

2.4. Podela jezikih funkcija

U ivotu oveka i drutva jezik obavlj a niz znaajnih uloga,
koje se mogu klasifikovati na razne n aine. Bez obzira na mogue
dalje podele, prvenstvo svakako pripada komunikacijskoj funkciji je
zika, kao osnovnoj i naj iroj , koj a zapravo obuhvata veinu drugih,
u njoj utemeljenih jezikih uloga. O njoj je u optim crtama ve bilo
rei u prvom odeljku ovog poglavlj a. Takoe bitna i s njom povezana
je kognitivna ili saznajna funkcij a, kojoj su posveeni drugi i trei
odeljak . Kako smo tu videli, jezik igra znaajnu ulogu u procesima
miljenja i oblikovanja sveta. Jezik i misao nisu isto, ali izmeu nj ih
postoji velika mera uzaj amnog podrazumevanja. A svet u kojem ljudi
ive nije u celini unapred dat, da bi bio samo opisivan i saoptavan
putem jezika. Naprotiv, jezik pomae u uobliavanju pojedinih vidova
vanjezike stvarnosti , time to ih izdvaja, imenuje i dovodi u me
usobne odnose. On tako uestvuje u izgraivanju misaonih sadraj a
koje prenosi - to znai i u samom saznavanju sveta, koji s e oveku
uveliko i otkriva upravo kroz jezik.

38

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

Dve pomenute funkcije zasebno smo izloili zbog nj ihove prvo

stepene vanosti : one su ugraene u samu sutinu jezika kao poj ave.
U ovom, zavrnom odelj ku poglavlj a napraviemo kratak pregled dru
gih jezikih funkcij a, takoe vanih ali specifinijih i mahom izve
denih iz opte uloge jezika kao sredstva komunikacije.
Pored svoje pri mene u neposrednom optenju meu pojedinim
pripadnicima drutvenih grupa, jezik ima i civilizacij ski neophodnu
kulturnu funkciju, jer slui za beleenje dogaaj a, za usmeno pre
danje, za istorij ske zapi se i hronike, za utvrivanje zakonika, ustava,
raznih drutvenih sporazuma, dravnih ugovora i drugih vanih do
kumenata. U ovoj svojoj ulozi on objedinjuje pripadnike savremenih
generacij a, a uz to deluje i kao spona izmeu mnogi h pokolenj a. Osta
vljajui trajna svedoan stva o prolim zbivanjima, on istovremeno
obavezuje i budue narataje na potovanje utvrenih drutveni h nor
mi. Stoga kultura svake zajednice uveliko poiva na ovoj funkciji
jezika.
Povezujui ljude unutar i i zmeu generacija, u savremenom i
votu ali i u sklopu istorije, tradicije, knjievnosti i kulture jedne dru
tvene zajednice, njen jezik postaje i merilo grupnog identiteta, simbol
etnike, nacionalne, verske ili socij al ne pripadnosti . U tom smislu
govorimo o simbolikoj funkcij i jezika (koju ne treba meati sa sim
boliki m, tj . znakovnim karakterom jezika u ce lini , o kojem smo go
vori li ran ije) . Naime, j ezik nije puki mehanizam za prenoenje infor
macij a, nego - naroito kada je re o standardnim ili knjievni m je
zicima - visoko vrednovan inilac drutvenog ivota, za koji se vezuju
snane kolektivne emocije. Usled toga jezici, u odreenim istorij skim
i politikim okolnostima, lako postaju znamenja nacionalne emanci
pacije, ali i objekti nacionalistike manipulacije. Uloga zajednikog
jezika kao vane kohezione sile unutar jedne jezike zajednice ima
svoje nalije u istovremenom podizanju ograda prema zajednicama
drugog jezika. A i u okviru iste zajednice, razliite grupe mogu se
donekle razlikovati po izboru i upotrebi jezikih sredstava. Simbolika
vrednost jezi ka uveliko proistie iz njegove uloge kao znaka raspoz
navanja, a samim tim i razgranienja .

39

RANKO BUGARSKI

Kako je jezik, pored ostalog, iroko i rado upotrebljavan izvor

estetskog zadovolj stva, on ima i vanu estetsku funkciju. Ona dolazi
do izraaja u celom rasponu od gukanj a deteta u kolevci, preko brza
lica i razbrajalica, jezikih poalica i kalambura, do igre s pesmom,
narodne i umetnike poezije, pa i knjievnosti uopte.
Uz ve navedene funkcije jezika ima ih jo nekoliko koje, iako
manje poznate, u odreenim uslovima upotrebe jezika takoe imaju
znaaja. Jedna od ovih jeste magijska funkcij a, zasnovana na vero
vanju u su tinsku i sudbinsku vezu izmeu rei i onoga to one ozna
avaju. Ona se pri marno manifestuje u obiajima i obredima magije
i religije - npr. kroz verbalni tabu, tj . zabranu imenovanja odreenih
lica, srodnika, radnji ili odnosa iz straha da se time ne prizovu sile
zla, ili pak kroz poeljno imenovanje ljudi i ivotinj a. Tako se kod
nas ime Vuk davalo u veri da e njegov nosi lac biti poteen dej stva
vetica ili demona, a re medved (od med-jed) nastala je iz potrebe
da se strana zver umilostivi izdvajanjem jedne tako bezopasne oso
bine kao to je jedenje meda. Ovde bi spadale i dodoJe kao sredstvo
prizivanj a kie, zatim razne bajalice, kletve, molitve itd.
Ali ova jezika funkcija ima j asnog odbleska i u savremenim
drutvima. Najizrazitiji primeri ovde se mogu nai u ponekad slepom
verovanju reima, naroito onima koje simbolizuj u poj move i osea
nja do kojih je lj udima posebno stalo, i ija emocionalna nabijenost
prua iroke mogunosti mistifikacije. Tako se u reklamne svrhe mogu
veto kori stiti rei iz intimne i parodine sfere (kao ljubav, dete, maj
ka, porodica, dom) vezivanjem za komercijalne proizvode. A u po
litikoj i ratnoj propagandi rado se posee za rei ma kao to su nacija,
domovina, sloboda, odbrana i sline. Pod znamenjem ovakvih rei
kroz istoriju su se odvij ale mnoge oslobodilake borbe, ali uz nj ih i
brojni zavojevaki pohodi ; a napad na tuu teritoriju esto je prika
zivan kao odbrana sopstvene.
Stvarna komunikacij a esto podrazumeva i dve posebne funk
cije, jednu prethodnu a drugu prateu. Jezikom se, u okvi ru njegove
kontaktne funkcije, uspostavlj a kontakt sa sagovomikom , posle ega
moe doi do primene jezika u nekoj drugoj funkcij i . Kontaktna funk-

40

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

cij a je najuoljivij a pri pozdravima i konverzacionim klieima koji

esto uslede posle njih (Dobar dan! Kako ste ? ta ima novo ?), ali
se znaajno javlja i izvan toga, kada se neto kae tek da bi se izbeglo
neugodno utanje u pri sustvu drugih, najee nepoznatih lica (npr.
u liftu ili u vozu, zati m razgovori o vremenu i sl.). Jednom u sposta
vljen kontakt mora se i odravati , pa se povremeno proverava da li
komunikacij a tee kako valj a ili se j avlj aju smetnje. Jezik u funkciji
odravanja kontakta primenjujemo kad god zastanemo da proverimo
da li nas neko razume, da li uopte i dalje prati nae izlaganj e , da
li nas dobro uje i sl. (Razumete li ta vam govorim ? Pa ti mene
uopte ne slua! Halo, ujete li me ?).
Jezikom se moe govoriti o svemu, to znai i o samom jeziku.
Obj anjavanje samih upotrebljenih jezikih sredstava ini metaj ezi
ku funkcij u jezika; to je, dakle, jezik o jeziku, ili drugostepeni j ezik,
koji se j avlj a kada traimo i dobij amo obj anjenje neke nama nepo
znate rei ili konstrukcije, bilo u naem maternjem ili nekom drugom
jeziku . Prema tome, ova funkcij a izrazito je zastupljena u ukrtanju
dij alekata i stilova, u prevoenju i uenj u stranih jezika. (ta znai
"
" samit ? Kako vi u Bosni zovete tiganj ? Kako se na engleski prevodi
" ?). Potom, jezik ima funkciju olakanja kada slui kao
odnosno
"
ventil za otputanje suvine emocionalne ili nervne energije (uzvici,
svaa, psovke). Najzad, n a zani mljiv nain on se j avlja u izvoakoj
funkcij i kada se samim jeziki m iskazom izvodi in koji se nj ime
oznauje. Tako, dok mi moemo da itamo, jedemo ili etamo a da
pri tome ne kaemo da to inimo, zakleti se moemo iskljuivo time
to emo rei zaklinjem se.
Jedan poseban vid raspodele funkcija prema svrsi upotrebe je
zika jeste njihovo odreivanje prema elementima govorne situacije,
dakle prema pojedinim lanovima skupa inilaca koji ini osnovni
okvir komunikacije (v. sliku 2).
lako iskazi ukljuuj u sve ove elemente, oni mogu biti preteno
orijentisani prema pojedinima od njih. Uz osnovno usmerenje na sam
PREDMET o kojem se govori (npr. opis neke stvari ili nekog do
gaaja) ide predmetna ili referencijalna funkcija. Uz orijentacij u na

41

RANKO BUGARSKI

PO IUAOCA poruke, tj . iskaz tako formiran da najvie podataka

daje o emocionalnom stanju samog govornika (npr. izraavanje ra
dosti , ljutnje ili straha), ide emotivna funkcija. Orijentacij a na PRI
MAOCA poruke podrazumeva direktivnu ili usmerivaku funkciju,
jer izaziva kod njega odreeno ponaanje (npr. davanjem uputstava
ili nareenj a). KONTAKT izmeu poilj aoca i primaoca, odnosno ve
za izmeu njih u datom kanalu komunikacije, postie se kontaktnom
funkcijom (npr. proveravanje da li se uju). Orijentacij a na KO D, tj .
upotrebljeni jezik, aktivira metajeziku funkciju (npr. obj anjavanje
nekih jezikih sredstava) . A u sluajevima kada je u sreditu panje
sama PORUKA, tj . kada je najvanije kako se neto kae, govorimo
o poetskoj funkciji jezika (npr. recitovanje pesme) .

(predrnetna)
PREDMET

(poetska)

rgc

PORCKA
> ------------..------..-->

(kontaktna)

;b

KONTAKT

(rnetajezika)
K l> D
Slika 2.

Izmeu ovako raspodeljenih i ranije navedenih jezikih funkcij a

nuno postoji delimina podudarnost, upravo stoga to konkretna go
vorna situacij a ini polje stvarne primene irokih naelnih mogunosti
upotrebe jezika.
Nije teko videti da neke od nabrojanih funkcij a nemaju nepo
sredne veze sa izraavanjem ili razmenom bilo kakvih misli, to po
kazuje da ta vana svrha jezika nije i jedina. Meutim, sve funkcije
podrazumevaju odreeno drutveno ponaanje. Ma kakvi bili ili ne
bili sadraji jeziki h poruka, drutvena potka jezikog optenj a uvek

42

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

je pri sutna. Upotrebom jezika stvara se i uvruje veza meu ljudima

koji su njome obuhvaeni, jedno oseanje bliskosti i zajednitva koje
je bitan preduslov drutvenog ivota. Ovo nam jo jednom potvruje
da prvenstvo pripada komunikacij skoj funkcij i jezika, kao naj iroj
ui stinu temeljnoj, i z koje se mogu izvesti skoro sve druge.

43

3.

Evolucija jezika

3 . 1 . Poreklo jezika
Kako je jezik stekao svoja specifina obelej a? Kako je uopte
evoluirao? Gde su, najzad, njegovi koreni ? - Na ovakva pitanja danas
je u nauci teko davati odreenije odgovore. Pitanje porekla jezika
obavijeno je magl inama davne preistorije i otuda ini posebno sloen
predmet naunog istraivanj a. Razne ranije spekulacije o razvoju go
vora iz nagonskih krikova, podraavanja prirodnih zvukova ili potrebe
za glasovnom igrom pokazale su se sasvim nedovoljnim. Nisu bili
uspenij i ni pokuaji da se taj proces razj asni uporeivanjem jezika
razvijenog sveta sa jezicima primitivnih zajednica, ili govora odraslih
sa govorom dece . Glavne tekoe ovog problema proistiu iz nedo
statka dovoljne istorijske perspektive, jer neposredna dokumentacij a
u vidu jezikih zapi sa datira tek od pre kojih pet milenijuma, a ranij i
antropoloki i arheoloki nalazi (lobanje, orua) doputaju samo opte
pretpostavke o postojanju moi govora, ali ne i odreenije zakljuke
o oblicima ili stepenu njenog ispolj avanj a. Istorij a je tek poslednj a
karika u dugakom lancu preistorije, i pitanje je da li je do kraj a
reiv zadatak rekonstruisanj a celog tog lanca n a osnovu ove karike.
Stoga mi o ljudskom govoru iz epoha koje prethode poj avi prvih pi
sama moemo samo poneto da nasluujemo, ali nam nedostaju vrsti ,
opipljivi dokazi .
S naan podsticaj naunom pristupu ovom problemu dala je tek
bioloka teorija evolucije ivog sveta, a posebno oveka. Pre svega,
pokazalo se da se ni evolucij a ljudskog bia ni razvoj jezika ne mogu

44

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

obj asniti jedno bez drugog, te da je jezik star koliko i sam ovek.
Nastanak jezika nerazdvojno je povezan sa postankom oveka i mora
se razmatrati u sklopu drugih sposobnosti ljudskih bia. esto se kae
da je ovek najpre i zumeo jezik a onda, uz njegovu pomo, ostvario
svoje druge prodore. A ovaj odnos bi se prividno mogao i obrnuti ,
tvrenjem kako bi se pre moglo rei da je jezik stvorio oveka nego
obrnuto. No oba ova i skaza imaju, dakako, samo metaforiko vred
nost, jer se pitanje hronolokog prvenstva ovde ne moe postavljati :
niti je moglo da bude j ezika bez ljudi koj i bi njime govorili, niti pak
oveka koj i ne bi ve posedovao jezik. Govoriti o oveku znai go
voriti o biu koje se odlikuje govorom.
Ovo, naravno, ne znai da se u kontinuitetu jedne evolucije koj a
je traj ala stotinama hilj ada godina moe bilo gde povui otra granica,
pa su postojee bioloke klasifikacije u tom pogledu samo uslovne.
Mora se pretpostaviti da je Homo sapiens tokom celog svog postoj anja
- to znai, prema dananjem znanju, bar poslednjih sto hilj ada godina
- posedovao jezik. A verovatno je da su embrionalni oblici ljudskog
govora poeli da dopunjuju neartikulisane krike ve u prethodnoj evo
lucionoj etapi , negde tokom razvoj a ovekolikog bia koje zbog svog
uspravnog hoda u uobiajenoj nomenklaturi ide pod imenom Homo
erectus.
isto anatomski i fizioloki gledano, ve ovekovi preci imali
su neke osnovne preduslove za razvoj govora, u vidu organa koje mi
nazivamo govornima a koji bez izuzetka imaju i bioloki starij ih funk
cija. (Dij afragma i plua slue za proizvoenje vazdune struje pri
likom disanja, a dunik, drelo, usna i nosna duplj a za njen prolazak.
Glasnice u grkljanu proizvode umove i tonove koji ne moraj u da
budu jeziki , a jezik slui kao ulo ukusa). S nekim razlikama, sve
ovo imaju i dananj i ovekoliki maj muni . Pa ipak je tek ovek, i
samo on, poeo da pri lagoava postojeu aparaturu u svrhu govora.
Ti me je on uinio onaj presudni korak dalje, preko granica primitiv
nog glasovnog optenj a, ka specifino jezikom izrazu. Kako j e dolo
do toga?
Ako naunici danas nisu skloni da i menom oveka nazivaju
neko bie koje ne bi ve posedovalo karakteri stinu mo govora, to

45

RANKO BUGARSKI

ne znai da se odbacuje pretpostavka da je ovek progovorio poste

penim razvijanjem primitivnijih sistema optenja. Naprotiv, mora se
pretpostaviti da je razvoj jezika tekao naporedo sa drugi m evolucio
nim procesima u razvitku oveka, podstaknutim promenama u nainu
ivota praljudi i potrebom prilagoavanja novim uslovima. Bitnu po
kretaku ulogu odigrao je silazak ovekovih predaka sa drvea na
zemlju i prelazak na dvonoan hod. Ruke i vilice time su osloboene
za druge radnje, a i drugi organi (oko, grkljan, jezik) prilagoeni su
uspravnom poloaju tela. Ove promene odvijale su se u sprezi sa
razvijenij i m oblicima drutvenog ivota, sa stvaranjem zajednica za
snovanih na radu uz pomo orua, sa poecima primitivne tehnolo
gije, poljoprivrede i kulture. Posebnu ulogu u svemu ovome imao je
mozak, kao koordinator pomenutih telesnih promena, koji je poste
peno usavrio nesluene mogunosti svoga delovanj a. Specij alizovan
u jednom pravcu, razvoj opte simbolike funkcije - koja proima
apstraktno miljenje, uoavanje odnosa, formiranje poj mova i ljudsku
inteligenciju u celini (a naziv Homo sapiens i upuuje na razumno
bie ! ) - upravo je i vodio evoluciji jezika.
Svi pomenuti procesi, uklj uujui i raanje j ezika, moraju se
sagledati u stalnom dijalektikom meudejstvu , kao rezultat prilago
avanja ve prisutnih evolucionih tendencij a izmenjenim u slovima i
vota. A jezik se i razvio zato to su komunikacijske potrebe, nastale
u opisanim okolnostima, prevazile sve to se moglo izraziti gestom
ili krikom; one su traile nov instrument - i nale su ga u ljudskom
govoru. Evolucij a jezika tako oznaava prelaz sa ekspresivnog izra
avanja putem signala isto afektivnog reda na viu simboliku de
latnost, dirigovanu novim modanim funkcij ama i organizovanu struk
turom jezika. To je i prelaenje od ogranienog repertoara instinktiv
nog glasovnog ponaanja ka sloenom i velikim delom nauenom
sistemu stvarlakog verbalnog izraza. Tim putem jezik je stekao svo
j a bitna svojstva, koja smo ve ranije razmotrili.
Nije mogue precizirati kada su i gde prvi put zadovoljeni bio
loki i drutveni uslovi za poj avu govora. O razmerama ovog pro
blema dovoljno govori na poetku pomenuti raskorak izmeu istorij-

46

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

skog i preistorijskog perioda u razvoju oveka i jezika. Ako i storijskim

razdobljem smatramo ono za koje imamo pisane dokumente, dok sve
pre toga ide u preistorij u , onda moemo da kaemo - grubo zao
kruuj ui - da istorija zauzima poslednj i i srazmerno siuni segment
od pet hiljada godina u j ednom razvoj nom toku koji traje nekih sto
hilj ada godina. ematski predstavljeno, ako postoj anje oveka zauzi
ma duinu od jednog metra, istorijska epoha pada tek u poslednjih
pet centimetara - to je odnos reda veliine od 20 : l ! A gledano iz
ugla samog jezika, osnovano se pretpostavlja da je ovekov j eziki
razvoj najkasnije pre trideset hilj ada godina ve doveo ne do kak
vog-takvog jezika - tako neto moralo je, videli smo, postoj ati znatno
ranije - nego upravo do potpuno artikulisanog i izgraenog sistema
verbalne komunikacije, po svoj im osnovnim obelejima sasvim bli
skog jezicima dananj ice. D akle, ak i ako operiemo ovom zaista
minimalnom skalom, duina postojanj a razvijenog jezika i zapisa koji
oznaavaju poetak i storije daje jo uvek veoma ubedljiv odnos od
naj m anje 6 : l. Sada je moda j asnije zato je u razmatranoj oblasti
teko doi do empirij ski potvrenih rezultata.
Iz istih razloga jo se sa sigurnou ne zna, a moda se nikada
nee ni znati , da li je filogeneza jezika, tj . njegova evolucija u okviru
vrste, imala vie paralelnih izvorita ili je pak potekla od jednog je
dinstvenog izvora. Prva mogunost podrazumeva da je ona ostvarena
nezavisno i manje-vie istovremeno u razliitim grupacij ama ove
kolikih bia (kao poligeneza), a druga da se ona najpre zaela kod
jedne od njih (kao monogeneza) pa tek potom, meusobnim dodirima
i prenoenjem, i kod ostalih. Ova dilema moe se formulisati i kao
pitanje da li jezici sveta, koje danas po genetskom kriterijumu svrsta
vamo u porodice (o emu emo govoriti u odeljku 4.2), uistinu imaj u
razliito poreklo, ili moda svi oni svoje daleke korene u krajnjoj
linij i vuku od jednog iskonskog prajezika ljudske vrste. Pri tome se
ne moe iskljuiti ni trea, kompromisna mogunost, po kojoj se prvo
bitna poligeneza vremenom preobratila u praktinu monogenezu, tako
to bi iz nekog razloga ve u pradavna vremena bez traga iezli svi
naporedni praizvori osim jednog, od koga bi u tom sluaj u poticali,

47

RANKO BUGARSKI

u raznim evolucionim etapama, svi danas postojei

izumrli jezici.

nauci poznati

Ova zagonetka, koliko god mogla i zgledati neres1va, ima ne

posredne veze i sa problemom objanjenja zajednikih strukturalnih
obeleja svih jezika - tzv. jezikih univerzalija (koje emo razmotriti
u odeljku 4.4). Naime, pri prvoj mogunosti takve slinosti verovatno
bi se mogle pripisati zajednikom formativnom dej stvu unutranjih i
spoljnih uslova jezikog razvoj a kod odelitih grupa, dok bi druga i
trea mogunost doputale i tumaenje po kome bi zajednike crte
svih jezika sveta bile deli mino nasleene, kao daleki odraz formalne
strukture prajezika iz koga su se tokom duge evolucije razvili.
No iako mnogo toga u vezi s razvojem jezika ostaje nepoznato
ili nedokazano, ini se da je preeni put bar u iroki m potezima do
voljno jasan. Evolucioni kontinuitet biolokih vrsta, a s nj i m a i nj i
hovih sistema optenja, u celini se ne srne gubiti i z vida. Meuti m,
sa definitivnim nastankom oveka i njegovog jezika, u tom procesu
gomi lanja kvantiteta dolazi do novog kvaliteta. Od tog stepena moe
se opravdano ukazivati i na sutinske razlike koje oveka dele od
njegovih predaka i dananjih srodnika, a ljudski jezik od ivotinj ske
komunikacije.

3 .2. Nastanak i razvoj pisma

U prethodnom odeljku istakli smo znaaj pisanih potvrda u pro
uavanju evolucije jezika, pa emo sada da kaemo neto vie o pi
smu . Kako je reeno u odeljku 1 .3, govor kao ostvarenje jezika moe
se odvijati u medijumu zvuka (to je govorenje, upueno na ulo slu
ha) ili pak putem grafikih znakova na vrstoj povrini (to je pisanje,
upueno na ulo vida). Ne zaboravlj ajui da je u ovom tehnikom
smislu i pisanje oblik govora, mi emo ovde ipak radi jednostavnosti
da se sluimo ire poznatom podelom na govor u znaenju usmenog
jezika i pismo u znaenju pisanog jezika. Pri ovakvom razlikovanj u ,
sasvim je oigledno da govoru pripada prvenstvo, i t o na v i e naina.

48

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Kako smo ve videli , ovek govori otkad postoj i , a pie tek nekih
pet milenijuma. U svim ljudskim drutvima uvek se govorilo, ali mno
ga ni do danas ne znaj u za pismo. Na svim se jezicima moe govoriti,
ali naj vei broj nji h jo uvek nema svog pisma. Svaki pojedin ac najpre
naui da govori, pa tek onda naui (ili nikad ne naui ! ) da pie. Ovako
gledano, moglo bi se rei da je pismo samo sekundaran i neobavezan
pratil ac govora, jedna srazmerno kasno steena ve tina nekih govornih
zajednica da glasovne i skaze svoga jezika predstavljaju putem vidlji
vih znakova.
No koliko god ovo bilo u sutini tano, valj a dodati i to da na
pismu poiva svekolika civilizacija na naoj planeti. Prvi si stemi pi
sanj a obeleavaju granicu izmeu preistorije oveanstva i njegove
istorije, a ivot u savremenom svetu teko bi se mogao zamisliti bez
upotrebe pisma. ivei u drutvima u koj i ma zvanino nismo doli
na svet niti ga napusti li , zavrili kolu niti stupili u brak sve dok o
tim dogaajima nismo pribavili list papira posut grafikim znakovima,
i jo pri tom svakodnevno premeui po rukama razne pisane i tam
pane tekstove - mi danas uglavnom i ne oseamo da je pismo izve
deno iz govora, da je na bilo koji n ain od drugostepenog znaaj a.
Naprotiv, pre bi se moglo rei da se pisani jezik po pravilu vie ceni
od govorenog. Uostalom, injenica je da su razvijena pisma kojima
ovek danas raspolae neto vie od grafike predstave govora: ona
poseduju, kao celoviti sistemi , i izvesnu meru samostalnosti . Stoga
se moe rei, bar kada je re o civilizovanim (tj . nuno pismenim)
drutvima, da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezikog
izraavanj a.
Ovako vana u loga pripala je pismu zahvaljuj ui u prvom redu
njegovoj trajnosti i prenosivosti. Govorni iskaz traje samo dok ga
proizvodi mo i ne uj e se daleko; ali jednom zapisan, taj iskaz moe
da traje godinama i l i vekovima, a esto i da se prenosi na velike
dalj i ne. Govorei ranije o temeljnim obelejima jezika, videli smo da
je jezik, svojim svoj stvom "i zmetanj a" , omoguio oveku da zako
rai u vreme i prostor, govorei o vremenski i prostorno udaljenim
stvarima. A sledei korak od sedam milj a uinjen je upravo prona-

49

RANKO BUGARSKI

laskom pisma, koje je svojim pomenutim osobinama oslobodilo go

vorni in vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadrinskom
nego i u fizikom smislu.
Prema tome, ako se postanak oveka vezuje za razvoj govora,
onda se poetak civilizovanog oveka moe povezati sa pronalaskom
pisma. Istina, modema nauka i tehnologij a uinile su pomenute razlike
manje izrazitim. Sredstva kao to su radio, telefon, gramofon, ma
gnetofon, film, televizija i druga omoguuju neposredno konzerviranje
i prenoenje govornih iskaza, ali sva ona - zajedno sa drugim teko
vinama civilizacije - svoj nastanak u krajnjoj linij i duguj u mogunosti
pisanj a.
Razvoj pisma trajao je hilj adama godina. Ono je nastalo iz po
trebe da se neke stvari zabelee, kako ne bi ostale neraskidivo vezane
za vreme i mesto deavanja. U tu svrhu mogu da poslue i razni
predmeti ili postupci, ako im se sporazumno prida simboliko znae
nje kakve poruke. Tako slanje abe jednom indij an skom poglavici od
strane drugog moe da znai obj avu rata, bacanje rukavice oznaava
izazov na dvoboj , a poiljka cvea izraz je panje i naklonosti . Ve
zivanje vora na maramici slui kao podsetnik, upisivanje u rabo
kao evidencij a o zaduenju, a rezovi na tapu ili vorovi na uetu
kao beleka o broju grla stoke i zvedenih na pau. Ali ovo su tek
daleke pretee pisma, a kao oblici od njega nezavisnog simbolikog
ponaanja u nekim sluajevima preivljavaju i do danas. U blie pre
tee pisma mogu se ubrojati slike i crtei preistorij skog oveka na
zidovima peina, koji su mogli imati smi sao ne samo statikog prikaza
nego i dinamikog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim.
Gledano tipoloki, prema tome na ta se odnosi pisani znak,
prvu fazu predstavlja piktografsko ili slikovno pismo, u sutini samo
nizanje manje ili vie stilizovanih crtea. Za ovim sledi ideografsko
ili pojmovno pismo, koje belei i apstraktne poj move. Tako krug,
koj i najpre oznaava sunce, kasnije stoj i kao simbol svetlosti , toplote,
dana; poguren ljudski lik sa tapom oznaava starca, ali i starost,
nemo ili oslonac ; a dva enska lica mogu da simbolizuju svau.
(Ovaj princip, po kojem znak nije vie slika nego postaje simbol,

50

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

m arginalno je zastupljen i u modernim pismima: znakovi za broj eve

- l , 2, 3 itd. - svoj evrsni su ideogrami). Ali o pismu u pravom
smislu rei govorimo tek kada potezi na crteu prestanu da predsta
vljaju neki predmet ili radnj u , pa i izveden poj am, koji se mogu pre
poznati i bez upotrebe j ezika - to jest, kada pisani znaci ponu da
simbolizuju jedinice odreenih jezika. Ako su takve jedinice rei, go
vorimo o logografskom pismu. Daljom stilizacijom, odnosno fone
tizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim
reima nekog jezika, na principu rebusa (kao kada bi u primeni na
srpskohrvatski crte stola poeo d a oznaava ne samo taj predmet
nego i broj sto, a potom i sluaj an sled tih glasova u bilo kojoj rei,
kao sto-ka).
S ledeu fazu u procesu konvencionalizacije pisma, tj . njegovog
udalj avanj a od vanjezikih sadraja i vezivanj a za jedinice pojedini h
jezika, ini silabiko i l i slogovno pismo, u kome simboli predstavlj aj u
slogove odreenog jezika - dakle, sada ve isto glasovne vrednosti ,
bez nune veze sa znaenjem. Ovde je kao stoer najee sluio
suglasnik, dok su njemu pridrueni samoglasnici ubeleavani neoba
vezno i nesistematski . Od ovoga je bio samo jedan korak, ali presu
dan, do lingvistiki najsavrenijeg oblika pisanj a - alfabetskog ili
glasovnog pisma, u kome jedan znak sistematski predstavlj a jedan
glas datog jezika.
Ovom principu teila je hilj adugodinj a evolucij a pisma, pre
laze i dugaak put od slobodne slike, koj a se moe " proitati " na
bilo kom jeziku, do potpuno konvencionalnog znaka za jedan glas
jednog odreenog jezika - ili, drukije reeno, od sadraj a bez izraza
do izraza bez sadraj a. Dok je slikovno pisanje sasvim nezavisno od
jezika, alfabetsko pisanje od njega u potpunosti zavisi ; a izmeu ovih
kraj nosti vizuelno reprezentovanje stvari i idej a postepeno ali sigurno
zamenj uje se beleenjem njihovih jezikih ekvivalenata. Tako se sin
tetiki doivlj aj slike, koja se moe obuhvatiti jednim pogledom, pre
tae u analitiki izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora
to celovito opaanje mora razloiti u sukcesivne elemente. Drugim
reima, fiziki svet se prelama kroz jezik, i tek tako prelomljen nalazi

51

RANKO BUGARSKI

odraza u pismu. Ovaj proces, na ijem je kraj u pi sanje konano uhva

ti lo korak sa linearnou govora, obeleava jedno od naj vei h inte
lektualnih dostignua oveka, jer mu je to omoguilo da i u pismu
u potpunosti izrazi, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje je
zike moi .
Izloeni tipoloki i logiki sled samo s e delimino podudara sa
hronologijom evolucije pojedinih pi sama, od kojih mnoga nisu ni sti
gla do alfabetske faze . Naj vanij a pisma starog sveta, kao su mersko

klinasto

(ij i su potezi liili na klinove), egipatsko

hijeroglifsko

(sa

urezanim slikama i fonetskim dodaci ma) i kinesko, tokom svog veoma

dugog razvoj a prolazi la su kroz razne etape , kombinujui elemente
vie pomenutih tipova. A i uopte uzev, ovi obrasci retko su kad ostva
reni u istom vidu, pri emu je vanu u logu igrala i

struktura jezika

koji je bivao pisan. Dok je ustroj stvu j apanskog uveliko primeren

silabiki ti p, kinesko pismo kombinuje ideografski , logografski i si
l abiki princip, a arapsko pismo je svojevrstan prelazni oblik izmeu
silabikog i alfabetskog . Alfabetski pri ncip prvi put je ostvaren u se
vemosemitskom konsonantskom pismu, a usavren je u grkom, do
davanjem znakova za vokale; odatle se, najee posredstvom lati n
skog, u razni m varijantama rairio po svetu . Meu blizu h i lj adu pi
sama, koliko ih danas ima, zastupljeni su razliiti si stemi pi sanja, ali
su sva moderna pisma - bar u naelu, i uz manja ili vea odstupanja
-

alfabetskog tipa, kao daleko najekonominijeg.

Prve sloven ske

azbuke

(alfabete) izradi li su prema grkom uzo

ru irilo i Metodije i nj ihovi uenici u IX i X veku. Na delovima

nae teritorije kori ena su i druga pisma slovensko pismo),

bosanica

glagoljica (verovatno prvo

arabica (varij anta arap

(vrsta iri l ice) i

skog pi sma prilagoena srpskohrvatskom) - ali su danas u upotrebi

samo dva naj vanija,

irilica

latinica.

Lati nica je, u razn im verzi

j ama, i naj rairenije svetsko pi smo.

Dodajmo jo da se u davna vremena pisalo slikanjem, crtanjem
ili urezivanjem na kamenu , glinenim ploicama ili kori drvea, a tek
kasnije i spi sivanjem znakova na papiru. U veini pi sama znakovi teku
sleva nadesno, ali su koriene i druge mogunosti : obrnuto (semi tska

52

UVOD U OPlU LINGVISTIKU

pisma), n aizmenino (najstariji grki i l atiniki spomenici ), ili odozgo

nado le (kinesko pismo). U ran i m fazama starih pi sama (grko, l ati
niko, indij sko pismo
i

devanagari koj i m je pisan sanskrit) p i s alo se

kontinuirano, bez razmaka i zmeu rei, to je oteavalo prepozna

vanje ovih jeziki h jedinica. A u oblicima dananjih sloya jo uvek

se krije nj ihovo slikovno-poj movno poreklo; kako su pojedin a slova
esto i menovana prema obinim reima koje su njima po i nj ale, u
slovu A se npr. moe prepoznati preokrenuta volovska glava - od
hebrejske rei

aleph ' vo' , i n ae ovekoveene u prvom delu s ame rei

alfabet (drugi deo, n aziv slova B , je od beth ' kua ' ) .

3.3. Istorijske promene u jezicima

U prvom odeljku ovog poglavlj a videli smo da se ne zna pouz
dano da li su se svi jezici razvili i z jednog prajezika, ili j e jezik
nastao nezavi sno i istovremeno na vie taaka zemljine kugle. Ali u
oba sluaj a sasvim je izvesno da su dananj i jezici potomci j ezika
koj i m a su ljudi govori li u davna vremena. Ovi daleki preci davno su
izumrli kao jedinstveni jezici, ali mnogi od njih i dalje ive u oblicima
govora koji su se i z nji h razvil i . Ova poj ava

raslojavanja i cepanja
ukr

pojedinih jezikih celina na osi vremena, kao i dopunska poj ava

tanja i proimanja meu jezicima i jezikim varijetetima, svedoi nam

promenljivost j edno od temeljnih obelej a j ezika.

o injenici da je

Svi jezici menjaju se kroz vreme, na svim planovima svoje strukture

- u glasovima, oblicima, gramatikim kategorij ama, sintaksi , reniku,
u znaenjima koj a izraavaj u i nainima n a koje i h izraavaj u .
Procesi istorij ske promene s u stalni, ali uglavnom veoma spori ,
pa se slabo prate gol i m okom . U svakom jeziku najbre se menj a
renik, jer rei najneposrednije odraavaju promene u ivotu date za
jednice. Leksike promene l ako se uoavaju ve u rasponu od dve
generacije. Gramatiki i n aroito glasovni sistemi menjaj u se znatno
sporije, pa esto proe vie desetina i l i ak koj a stotina godin a dok
neka takva promena p ostane primetna. Celovitije gledano, zbir sitnih

i u poetku jedva vidlj ivih promena po i steku vie vekova toliko iz-

53

RANKO BUGARSKI

meni jedan jezik (koji je za svaku generaciju ponaosob inae uglav

nom stabilan ) da se on u poneemu teko moe prepoznati .
Jezici se vremenom menj aj u zato to se menjaju ljudi koj i nj ima
govore i uslovi u kojima oni ive; jezici tako hvataju korak sa drutve
nim promenama, koje donose nove potrebe i nove mogunosti za ko
munikaciju i stvaralatvo. Stoga se evolucija pojedinih jezika pod
okriljem drutvenih zajednica n aziva jezikom

sociogenezom.

Veza

izmeu jezikih i dru tvenih promena nekad je neposredna, nekad

daleka, a ponekad, ini se, i ne postoji u nekom lako obj anj ivom
vidu - jer pored

spoljnih ima i unutranjih inilaca jezikih promena.

Ova veza je najoiglednij a u

reniku, u koj i neke rei ulaze

dok se druge iz njega povlae. Delovi naeg dananjeg renika mogu

da budu nerazumlj ivi naim bakama i dedovima, dok u nj ihovom go
voru mogu jo da ive rei i i zrazi koje mi ve ne upotreblj avamo,
iako ih moda pasivno poznajemo. Meu novij i m reima kod nas su
npr. mlaznjak, sputnik, vikend, motel, smog. Veina ovi h su tzv. in
ternacionalizmi - rei koje u slinom obliku a i stom znaenju postoje
u veini modernih jezika (npr. jo radio, radar, taksi, atom, antibiotik,
laser, dambo-det, mikro-ip, kloniranje). Ovakve rei po pravilu su
izgraene na bazi grkog ili latinskog, ili su direktno preuzete iz ne
kog savremenog jezika, danas n ajee engleskog. Neke nove rei
sadre i domae tvorbene elemente

(kafi, diskac'), a neke su opet u

potpunosti domae, odraavajui specifinosti naeg drutvenog raz

voja

(nesvrstanost, samoupravljanje, sastaniti, jednoumlje). U celini,

nove rei se veinom crpu i z evropskog kulturnog kruga, i to najvie

u domenima nauke i tehnike , politike i privrede, sporta i razonode
itd. Nasuprot tome, rei koje se gube iz srpskohrvatskog jezika (kao

avlija, doksat, minderluk, zarf) esto pripadaju orijentalnom nasleu ,

danas kod nas manje aktuelnom nego ranije.
Na prelazu u

gramatiku, drutvene promene se odraavaj u , na

primer, u irenju izvedenica enskog roda za oznaavanje zanimanj a

ili statusa. Kako ene osvaj aju i uloge ranije rezervi sane za mukarce,
menja se i upotreba odgovarajuih nastavaka.

Doktorka je ranije zna

"
ilo 'supruga lekara' (setimo se Nuieve " Gospoe ministarke ! ) ,

54

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

dok danas ozn a ava enu koj a je sama lekar. Postoje i i zvedenice
kao

predsednica ili delegatkinja, iako i oblici mukog rod a mogu da

gu
bitnik (prema ranijem dobitnik) i gubita (prema kojem j e , i zgleda,
naknadno sainjeno i dobita). Drutvena obj anjenja mogu se po

obuhvate ene na takvim funkcij ama. Nove su i izvedenice k ao

traiti i za uproavanje sistema glagolski h vremena (ograni avanje

aori sta i gubljenje imperfekta, kao u oblicima

iah, bejahu otili), ili

za skoranju pojavu popridevljenih oblika na -i (letei tanjir, pliva
jua valuta, rastua proizvodnja, nastupajua godina), koj i omogu
uj u ekonominije i zraavanje. Nesumnjivim potrebama s avremenog
intelektualnog razgovora odgovaraju i i zrazi kao

meutim, odnosno,
uostalom, naime, s jedne strane. .. s druge strane i slin i , koj i h u
n arodnim govori ma u gl avnom nema.
Menjaju se, d akako, i

znaenja ve postojeih rei . Re pero

je u vezi s pisanjem n ajpre oznaaval a guije pero, zati m metalno

perce, potom i nalivpera. Rukopis, u znaenju teksta spremlj e nog za
tampu , danas se najee i ne pie rukom nego se kuca n a p i s aoj
maini . Re

kola, nastala u vezi s kolom, tj . tokom, ozna ava za

preno vozilo, ali danas ve i automobil. Ako za nekog voj nika ili
fudbalera kaemo da je dobar

strelac, time nikako ne mislimo da on

nekoga gaa strelom. A nekad se izgube samo pojedina znaenj a.

Re

knjiga, pored znaenj a koje se odralo do danas, imala je jo tri

druga znaenj a, za koj a mi upotreblj avamo zasebne rei : ' pismo'

"
"
( "knjigu pie Kraljeviu Marko ), ' h artij a' ( "list knj ige bijele ) i ' ue
"
nje, nauka' ( "ui knjigu ) . esto se cela re zamenjuje drugom . Tako

je gramatika zamenila pismenicu, a umesto drum sve e e se kae

put, cesta, sada i autoput (pri emu se re u povlaenju moe " u ao
iti" u ustaljenim i zrekama: " to na umu, to na drumu" ) .

N o neke promene, gramatike i n aroito glasovne, izviru i z po

treba same

jezike ekonomije, iz pregrupi savanj a u formal nim si ste

mima jezika, i na taj nain su unutranjeg karaktera. Takv i procesi

mahom se odvijaju i spod praga svesti samih nosi laca jezika i teko
ih je kontrolisati . Mnoge promene odvij aj u se lanano ; u s vakom da
tom trenutku, dok se negde u jeziku jedan proces promene privodi

55

RANKO BUGARSKI

kraju, drugde se ve zainje novi . Tako se ispolj ava

unutranja di

namika jezikih struktura.

Uz sve promene jezici ipak uvaju svoj identitet. Ma kol iko da
se menjao, svaki jezik u jednom temeljnom smislu ostaje taj jezik,
zadravaj u i svoju osnovnu fizionomij u . Na slian n ain mi jednog
oveka prepoznajemo kao i stu linost, i ako se tokom godina moda
promenio svaki detalj na njemu . ak i ako ga posle dueg nevi enja
ne prepozn amo, neko drugi moe da nam posvedoi da je to taj i sti
ovek - upravo kao to nam moe zatrebati potvrda strunj aka da je
na maternj i jezik od pre nekoliko vekova ipak taj jezik a ne neki
drugi . Kao i ljudi, jezici se tokom svog ivota menjaju pa i proimaj u ,
a l i se p o pravilu ne slivaj u i u nekom obliku i straj avaj u . Ovo pokazuje
da jezikim promenama, koje nekad mogu da izgledaju krajnj e hao
tine, ipak upravljaju neke vrste zakonitosti . U dananje vreme pri

rodni tok promena moe se donekle i usmeriti drutvenom interven

cijom, posebno u standardni m ili knjievnim jezici ma, gde struno

izgraene i drutveno prihvaene norme utiu na pravac i tempo je
zikih promena.
Meuti m, injenica je da jezici i bez takvih svesnih intervencij a
uspevaju da ostanu u ravnotei kroz sve svoje promene . Jo se n ijedan
jezik nije pod dej stvom i storij skih promena raspao, to jest izgubio
sposobnost da funkcionie kao valjano sredstvo komunikacij e . Jezic i
kao da s u " od prirode" opremljeni svojevrsnim mehanizmima za sa
moregulacij u , po funkcij i slin i m obinom tennostatu , koj i spreavaj u
da procesi promene odu predaleko i razore si stem. Ako, na pri mer,
gl asovne promene na kraju rei zatru gramatike n astavke, protivtea
e se spontano stvoriti uvrivanjem reda rei , i me e komunika
cij ski neophodne di stinkcije biti sauvane . U engleskim reenicama

The man kit/ed the bear i The bear kit/ed the man po redu rei se

zna ko je koga ubio, i ako i menica u funkciji objekta nij e obeleena

posebnim nastavkom kao u ranijem engleskom ili u srpskohrvatskom

(gde nastavak -a pri bilo kojem redosledu obeleava obj ekat: ovek
je ubio medveda; Medveda je ubio ovek).

U dinamici jezikih promena, osnovna ravnotea kao da se po

sti e stalnim usaglaavanjem dvaju oprenih principa: tenje za for-

56

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

malnim uproenjem, to umanjuje napor u loen u jezika op tenje,

i potrebe da se odri funkcionalnost sistema, tj . da se i p ak moe ne
smetano i zraziti sve to treba. Ukratko
to lake izraziti to vie.
-

Ovde se, naravno, radi samo o optoj tendencij i , a ne o nekom do

stinom kraj njem cilj u , o i dealnom stanju posle koga se jezici vie

ne bi menj al i . Jezik se stvara, odrava i menja u saobraaju i zmeu

lj udi, i tako e uvek biti . N astaj anje, sticanje i smenjivanje razliitih

tokova u jednom neprekidnom sledu i s ainj ava ivot jezika. Jezici
j ueranj ice tako se p reobraavaj u u jezike dananj ice, a ovi ve sa
dre elemente iz koj i h e n ai potomci da izgrade jezike sutranj ice.

U ovim procesi ma, kako unutar tako i izmeu jezika, delatne

su jo dve su p rotno u smerene ali sutinski kom p lementarne tendencije

-

diferencijacija i integracija. U pojedinim jezicima razvijaju se svo

podjezici razliitih teritorijalnih, socij alnih ili funkcionalnih

jevrsni

obeleja vezanih za razliite gru pe nj ihovih govornika, a i blisko srod

ni j ezici mogu se vremenom sve vie razdvaj ati , sledei odeli te raz
voj ne tokove. S druge strane , p rocesi

standardizacije

u savremenim

jezicima i maj u objedinj uj ue dej stvo na stepenu celih govornih za

j ednica, isto kao to p oj aana materij alna i duhovna razmena u okviru

moderne civilizacije ini da se i ti jezici kao celine meusobno p ri

bliavaju, naroito u oni m sferama leksi ke i terminologije koje i zra

avaju zajednike sadraje u nauci i tehnologij i , ali i u savremenom
ivotu uop te. (Neto vie o svi m ovim p oj avama bie reeno na dru

g i m mesti ma u ovoj knjizi, a n aroito u njenom zavrnom poglavlju).

3 .4. Jeziki razvoj pojedinca

Poto smo u p rethodnim odeljcima razmotrili jeziku filogenezu

i sociogenezu (razvoj u vrsti , odnosno u drutvu) , ostaje nam da ka

emo neto i o

ontogenezi

jezika - njegovom razvoju u p ojedincu.

Sposobnou govora od prirode je obdareno svako normalno dete,

bez obzira na boj u koe, stepen inteligencije, i l i kulturnu razinu dru

tva. Ovu s posobnost ono e da i s polj i uz pomo ljudi koj i ga okruuju

nauie jezik svoje sredine, ma koji to jezik bio. Prvi krici novo-

57

RANKO BUGARSKI

roeneta i rani oblici gukanja i sti su svugde u svetu, jer sva deca
poseduju i sti govorni aparat i u stanju su da proi zvedu i ste zvukove,
bez obzira na to da li se oni stvarno kori ste u jezicima, i u koj ima.
Razlike se pokazuju tek nekoliko meseci kasnije, kada dete, izlazei
"
iz faze " univerzalne fonetike , pone da vezuje zvune celine sa odre
eni m znaenjima na nain priblian praksi odraslih oko njega, dakle
kad pone da ui specifini jezik te sredine.
Ovaj proces odvij a se u etapama. Dete ve od roenj a reaguje
na govor koji uje, a potom poinje i da ga podraava, u poetku
samo priblino ali vremenom sve vetije. Poto je kroz pla, gukanje
i brbljanje i sprobalo sve mogue glasove, ono poinje da izgovara
pojedine rei , kao

mama, tata, baba, nana. Neke od detinj i h rei za

pravo su rei-reenice, jer jedna re igra ulogu cele reenice; tako

kod deteta koje usvaj a srpskohrvatski juku moe da znai ' hou lutku' ,
' i mam lutku ' , 'vidi lutku' i sl. Zatim dol aze pravi dvolani i skazi ,
kao

kupa juka ' kupa se lutka' , mama kapa ' mamina kapa' , a potom

i ire konstrukcije.

U svemu ovome ima dosta verbalne igre, ali i eksperi menti

sanja: dete se rado poigrava jezikom da bi se zabavlj alo, ali tim putem
mnogo i naui . Nije sluajno, na primer, to to deca srpskohrvatskog
jezika esto kau

konjovi, oveci ili neem, po nesvesnoj analogij i sa

slonovi, junaci, jedem),

produktivnij i m jezikim obrasci m a (primerice,

dok deca engleskog jezika regularizuj u nepravilne glagolske obl ike

ili nepravilnu mnoinu kod i menica (govorei
kao ' ,

cutted umesto cut 'se

gooses umesto geese ' guske' i s l . ) . Ovakvi spontani pokuaj i

"
"ispravljanja neravnina u jezikoj strukturi si stematski s e j avljaj u
"
kod dece razliitih maternjih jezika. Ti " udni deti nj i oblici, koj i
starije veoma zabavljaju, zapravo s u karakteristine

motivisane greke

oni su pogreni sa stanovi ta gramatike odraslih, al i oekivani i z

ugla

hipoteze koju dete nesvesno formira o prirodi tog si stema. Nj ihov

znaaj je u tome to pokazuju da deca najpre usvaj aj u najoptij a gra

matika

pravila, a potom posebno ue izuzetke. Opta pravi l a koj a

s u ve naui l a o n a pokuavaj u da primene svuda, a ono to je ree

ili izuzetno ona registruju tako to e biti i spravljena. No uz sve is-

58

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

pravke poneto i proe, bar kao nagovetaj dugorone tendencije, pa

su tako deca vaan izvor jezikih promena - u glasovima, reima,
oblicima. Jezik se, videli smo ve ranije, prenosi kulturni m putem,
to znai da se mora i znova uiti u svakoj generacij i - a nikad dva
pokolenj a ne naue jezik koj i bi u svim pojedinostima bio i sti .

Usvajanje

maternjeg jezika ne svodi se n a mehaniko opona

anje govora odraslih, nego je uveliko

stvaralaki proces . Dete ne

ui s amo ve gotove rei, jo manje reenice . Pol azei od onoga to

je ulo, ono ui kako se na i sti kalup mogu napraviti novi i skazi ,
koje ono nikada nije ulo a koje neprekidno stvara. Ono zapravo usva
j a, ne pojedinane i skaze, nego

sistem pravila koj i lei u osnovi svih

iskaza moguih u datom jeziku, jednu vrstu programa za proizvoenje

s v i h reenica toga jezika - to jest, njegovu

gramatiku. Pretpostavlj a

se d a u detinjem mozgu - tom najveem udu prirode - postoj e struk

ture , nauci jo nedovoljno poznate, koj e omoguuj u rekonstruisanje
gramatike sopstvenog jezika na osnovu govornog uzorka. Pri tome
ovaj uzorak najee nije osobito . reprezentativan : ono to dete uje
od s voje okoline mahom su nesi stematski pri meri govora, esto turi
i krnj i , a u ranij i m fazama jo i i skrivljeni tepanjem. Ali i n a osnovu
takvih podataka, i bez detaljnih uputstava (predkolska deca ne uzi
m aj u asove iz maternjeg jezika ! ), ono spontano reava pomenu ti kru
pan zadatak. A detinj a gramatika je u svakoj fazi

autentian sistem

sa sopstvenim pravilima, pre nego nesavrena imitacij a gramatike od

ras l i h .
Jeziki razvoj deteta odvij a se u neprekidnoj interakcij i s a raz
vojem drugih mentalnih funkcij a. Polazei od uzoraka govora koje
uje, a u procesu intelektualnog s azrevanj a koje omoguuje kreativna
sprega jedinke sa okolinom, dete ve pre polaska u kolu u velikoj
meri ovladava gramatikom svoga jezika i poseduje prilino bogat re
n i k . Uenje, naravno, ovde ne prestaje: u kolskom periodu , a i ka
snije, dete dograuje svoju gramatiku, a nove rei i i zrazi esto se
ue do kraj a ivota. Osim toga, sa dalj i m rastom i zrazitije su i razlike
i zmeu pojedinih govornika i stog jezika, usled kojih karakteri stini
jezik svakog pojedinca postaj e nekom vrstom njegove line karte.

59

RANKO BUGARSKI

Ipak, srazmerna

brzina i lakoa ovladavanja maternj i m jezikom na

vode na zakljuak da je sposobnost usvaj anja i upotrebe jezika, koj a

podrazumeva osobeno mentalno ustroj stvo, bar jednim delom oveku

uroena, i da se genetski prenosi sa kolena na koleno. Po nekim

optimalni period za ostvarivanje ove sposob

istraivanj i m a postoji

nosti , koji pada izmeu druge i sedme godine ivota; ako se sticajem
i zuzetnih okolnosti jezik tada ne razvije, kasnije e se teko nauiti .
Ovo vai samo za prvi jezik koji se usvaj a; proces uenja drugih
jezika, zasnovan na vetinama rano steenim u maternjem jeziku ali
u mnogo emu drukij i , moe se uspeno odvijati i u kasnijem ivotu .
Ali pomenuti

genetski program ne bi nikada mogao biti reali

spoljne sredine. Pre svega,

zovan bez odluujueg uticaja specifine

dete koje bi eventualno odraslo bez ikakvog dodira sa drugi m lj udima

ne bi uopte moglo da progovori . Grki i storiar Herodot zabeleio
je drevnu legendu o egipatskom kralju Psametihu koji je hteo da sazna
koji je jezik naj stariji na svetu . U tu svrhu on je dva novoroena
deaia i zdvojio u ograen prostor, bez ikakvog dodira sa ljudima
i njihovim govorom, ekajui da sami od sebe progovore. Najzad je
jedan od nj ih izustio re

bekos, to je n a fri gijskom jeziku znailo

' hleb' - iz ega je kralj zakljuio da j e upravo to bio onaj izvorni

prajezik iz koga su se razvili svi drugi jezici. Naravno, ovako neto
mogue je samo u prii , a slino je i sa raznim verovanjima o na
putenoj deci koj a ue nemuti jezik ivotinja. Kada su, sasvim i zu
zetno, takva deca u stvarnosti pronalaena (tzv. deca- vukovi), ona su
i sputala samo neartikulisane krike.
Zati m, dete se ne raa predodreeno da naui neki dati jezik
a ne neki drugi. Svoju optu naslednu sposobnost usvajanja jezika
ono moe da ostvari samo kroz posebni jezik koj i slua oko sebe.
Ako dete odraste u sredi ni u kojoj se govori maarski , ono e ovaj
jezik da naui kao svoj maternj i ; ako se rodi u Kini, to e da bude
kineski , itd. Ako se dete jugoslovenski h roditelja rodi i odraste u Ita
lij i , sluajui oko sebe isklj uivo italij anski , ono e sasvim prirodno
da naui ovaj jezik. Ovo ujedno znai da se svi jezici kao maternji
usvaj aju s podjednakom lakoom - i ako u svakom jeziku, zavisno

60

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

od njegove strukture, i m a elemenata koj i se tee savladavaju (tako

deca u srpskohrvatskom i m aj u tekoa sa predloko-padenim vezama
u lokativnim znaenj i m a i s a deklinacijom brojeva, u finskom sa jed
nom vrstom upitnih reenica, u arapskom sa nekim sloenij i m i zra
zima za mnoinu, a u afrikim j ezic i m a iz porodice bantu sa jednom
"
vrstom " coktavih suglasnika).
Naj zad, usvaj anje jezika samo je deo ire praktine i komuni
kacij ske delatnosti koju dete tokom svoje rane

socijalizacije razvij a
meudejstvu sa neposrednom i irom okolinom.
Dete koje je naui lo da kae ja, dakle koj e je steklo svest o sebi kao
u nunom i bitnom

jedinki, i stovremeno je nau ilo mnogo i o pozadini iz koje sebe izd

vaj a, dakle o drugome i drugi ma. Na taj nain se individualna kom
ponenta ontogeneze preplie sa socij alnom u

komunikacijskoj matrici

koj a obavij a dete, a u kojoj glavna u loga pripada majci.

U odreenim okolnosti ma dete moe istovremeno da usvaj a dva,
ree i vi e jezika, to je n ajee sluaj kod dece iz meovitih brakova
- ako se npr. jedan roditelj detetu redovno obraa na jednom, a drugi
na drugom j eziku . Ako u spe da obama j ezicima ovlada u odgovara;

juoj meri , takvo dete je sigurno utoliko bogatije od jednojezine dece . No u manje srenim sluajevima - ako, primera radi , m ajka i
otac razliitih jezika ive i rade u treoj zemlj i , ij i jezik veo m a slabo
znaj u , i uz to zbog posla ne stiu da se dovoljno bave svoj i m detetom
- pitanje je koji e jezik takvo dete da nau i , kada i u kojoj meri .
A ovakve situacije, koje pokazuju da je

maternji jezik

dinamika i

promenlj iva kategorij a, pa se otuda ne mora podudarati sa j e zi kom

m aj ke, ponegde su ve zabeleene u ovom naem vremenu velike
migracione pokretljivosti stanovnitva. One samo jo j ae i stiu slo
enost onog jo uvek nedovoljno i straenog spleta

biolokih, socio

lokih i psiholokih inilaca u kojem se odvij a moda naj znatnij i is

traivaki poduhvat ij i j e uesnik svako od nas - otkrie jezika.
Proces suprotan usvaj anju jezika jeste gubljenje sposobnosti
upotrebe i razumevanj a jezika, do koga moe doi u pojedin ani m
sluajevima, obino u sled oteenja mozga. Ovo oboljenje zove se

afazija,

a moe se specifinije manifestovati kroz tekoe u vezi s

61

RANKO BUGARSKI

pisanjem

(agrafija), itanjem (aleksija), upotrebom vlastitih i mena

(anomija) ili gramatiki h rei (agramatizam) itd. Nekada j e j ezika

sposobnost ouvana ali postoje smetnje u samoj govornoj delatnosti ,

kao kod mucanj a. Patoloka oteenja govora i sluha mogu se Jeiti .
(Tei je sluaj

autizma

zatvorenosti u sopstvenu linost koj a veoma

oteava komunikaciju sa svetom, pa i usvaj anje jezika). Centri koj i

kontroliu jezike funkcije u mozgu su razliito rasporeeni , a l i po
pravilu dominiraju oni u levoj hemisferi , naroito kod desnorukih lju
di. Dok je usvajanj e jezika j edna od oblasti

psiholingvistike,

neuro

Joku bazu jezika, tj . odnos izmeu jezika i mozga, prouava

rolingvistika.

62

neu

4.

Tipovi jezika

4. 1 . Jezici u svetu
Pre nego to kaemo neku re o moguim p odelama u nutar
kategorije p rirodnih jezi ka, osvrnuemo se na pitanje - koje se i nae
esto postavlja - koliko u svetu uopte ima jezika. Po naunim pro
cenama danas postoji blizu 5 .000 jezika, ali se taan broj ne moe
utvrditi iz vie razloga. Naime, fenomen jezika se i s p olj ava u mno
gobrojnim vremenskim, p rostornim, strukturalnim i funkcionalnim va
rij acij ama, pri emu

nema jedinstvenih i opteprihvaenih kriterijuma

o tome ta bi upravo trebalo smatrati jednim jezikom. Razna po stojea
merila ( meusobna razumlj ivost, postojanje pisanih i posebno stan
d ardnih ili knjievnih jezika, kolektivno oseanje jezike zaj e dnice)
u bolje i straeni m delovima sveta uglavnom daj u j asan odgovor iako i sto lingvistiki kriterij umi nisu uvek dovoljni ni kod dobro
poznatih jezika. Tako e se n pr. veanin, Danac i Norveanin , go
vorei svaki svoj i m j ezikom, lake sporazumeti nego kotlananin i
Teksaanin govorei svaki svoj i m dij alektom engleskog. N aj severnij i
i najjunij i dijalekti nemakog nisu uzaj amno razumljivi, ali susedni
dij alekti nemakog i holandskog jesu. Uz p anju i dobru volj u , kod
nas se u znaajnoj meri mogu razumeti govornici triju jezika - srp sko
hrvatskog, slovenakog i makedonskog. U Kini j e to opet esto ne
mogue meu predstavnicima razliitih dij alekata kineskog, koji otuda
pribegavaj u zajednikom pismu. Stoga o jezikom statusu odluuj u i
drugi inioci - etniki , kulturni i politiki , pri emu je vano i ta
sama drutvena zajednica smatra svoj i m jezikom i kako ga n aziva.

63

RANKO BUGARSKI

S tvari su jo mnogo sloenije na svim kontinenti ma osim evrop

skog, gde i m a na stotine ili ak hilj ade domorodakih govora, najee
bez ikakvog pisanog oblika, ije klasifikovanje posebno trpi zbog

od
sustva jasne granice izmeu jezika i dijalekta. Ako se u jednoj indi
j anskoj ili crnakoj naseobini , na primer, govori na jedan n ai n, a u
susednoj pri metno drukije ali uz i zvesnu uzajamnu razumljivost, da
li treba zaklj uiti da se tu radi o dva srodna jezika i l i o dva dij alekta
i stog jezika? Odgovor je najee teko dati zbog nedovoljnog pozna
vanj a situacije, a na jezikoj karti sveta mnoga mesta jo nisu detal
jnije obeleena. Na tome se, dodue, intenzivno rad i , ali pouzdanij e
rezultate tek treba oekivati .
Pored toga, mnogi jezici na nae oi nestaju sa lica ze mlje, sa
i zumiranjem zajednica koje su nj ima govori le ili nj ihovim kolektivnim
prelaskom n a neki drugi j ezik radi drutvenog napretka. U nekim
sluajevima - od kojih je neke nauka uspela da zabelei - sa smru
poslednjeg preivelog lana jedne takve grupe odlazi i njen jezik .
Tako je u jednoj eksplozij i na Krku 1 898. godine poginuo Tone Udina,
poslednj i predstavnik dalmatskog - jednog od romanskih govora dal
matinske obale; a godine 1 974. ugasio se ivot Neda Madrela, po
slednjeg govornika manskog - keltskog jezika ostrva Man u Irskom
moru . ee se deava da j edna ve ozbi ljno smanjena i ugroena
govorna zajednica vremenom pree na neki , dominantan jezik okoline
kao svoj prvi jezik, dok ranij i maternj i jezik moe jo kroz vie ge
neracija da se zadri kao drugi jezik, u svedenom obi mu i ogranienim
funkcij ama, polako tonui u zaborav. Poslednj i aktivni govornici korn
volskog, jednog drugog keltskog jezika, umrli su krajem XVIII veka,
a zajednic a je prela na engleski , ali i danas ivi stotinj ak lj udi koj i
znaju fragmente svog izgubljenog maternjeg jezika.
lako su mnogi jezici ve davno i ezli bez traga, pa o nj ima
bez rezerve govorimo kao o

izumrlim, deava se i da neki jezik, poto

izumre kao govorni , zadri odreene verske, kulturne ili naune funk
cije (starogrki , latinski ) , pa ak i da posle dueg vremena doivi
reinkarnacij u kao ivi jezik (kao u sluaju hebrej skog po osnivanju
i zraelske drave posle II svetskog rata, a donekle i i rskog) . Prema

64

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

tome, smrt je relativan poj am i u ivotu jezika. S druge strane , sa

konstituisanjem novih drava raniji domorodaki govori mogu stei
status zvaninih jezika, pa u tom smislu neki jezici

nastaju dok drugi

nestaju . Ako se sve reeno uzme u obzir, l ako je videti zato je ne

mogue utvrditi taan broj postojeih jezika u bi lo kojem trenutku .
Pomenuti priblian broj jezika veoma je neravnomerno raspo
reen po kontinentima, kao i po dananj i m dravama. Grubo govorei,
u Africi i Azij i ih ima po 1 .400, u regionu Pacifika 1 .200, u Severnoj
i Junoj Americi zajedno 700, a na Srednjem istoku i u Evropi po
70. Na celu Evropu otpada, dakle, svega 1 ,5 odsto svih jezika sveta,
to je mnogo manje nego u pojedinim dravama dru gde . U bivem
Sovjetskom S avezu , na pri mer, govori se 1 30 jezika, u Indij i oko

200, u Indonezij i oko 300, u Nigeriji oko 400. S vetski rekorder po

jezikoj izdiferenciranosti nesumnj ivo je Papua Nova Gvinej a, koj a
na s vega tri miliona stanovnika ima ak nekih 750 jezika, to je jedna
estin a svih jezika s veta !
Jezici se veoma razlikuju i po

broju govornika. Uporeivanje

ukupnog broj a lj udi na svetu i broj a jezika dalo bi matematiki prosek

od oko milion ljudi po jednom jeziku . Iako ima jezika sa toliko go
vornika, ovo je srazmerno redi sluaj , a postojee disproporcije su
odista ogromne: dok su neki jezici svedeni na aicu predstavnika,
n a drugom kraj u skale ima jezika kojima govore desetine, pa i stotine
miliona lj udi irom sveta. Apsolutno naj vei broj govorni ka ima ki
neski - danas ve celu milij ardu, to znai da svaki peti ovek na
svetu govori nekim oblikom kineskog . Ako se ovome dodaj u engleski
sa 300 i panski sa 250 miliona, ve je sa ova tri jezika pokrivena
skoro j edna treina svetskog stanovni tva. Dodajui jo hindi (sa oko

200 miliona), ru ski , arapski i bengal ski (sa po oko 1 50 miliona), te

portugalski ( 1 30), j apanski ( 1 20) i nemaki ( 1 00) - ime se ujedno
zavr ava li sta jezika sa preko l OO miliona govornika - u stanoviemo
da samo prvih deset jezika obuhvata vie od polovine stanovnika sve
ta. Idui dalje, sa prvih sto jezika pokri l i bismo ak 95 odsto svih
ljudi, to znai da s u svi preostali jezici - dakle, nj ih preko 4.500
- rasporeeni na ciglo 5 odsto svetskog stanovnitva !

65

RANKO BUGARSKI

Ovome valja dodati i to da smo ovde raunali samo pribline

procene broj a govornika ovih jezika kao

matemjih. Mnogi od nji h

su j o znatno rasprostranjenij i ako s e uzmu u obzir i oni koj i i h upo

trebljavaju kao

druge jezike, koj i u njihovim zaj ednicama imaju neku

meru zvaninog statusa ili se neformalno koriste u meuetnikoj ko

munikacij i . U ovom sluaju zastupljenost engleskog bi se u najmanju
ruku udvostruila, a bitno bi porasla i kod veine drugih. A i ovaj
broj bi se dalje znaajno uveao uraunavanjem oni h koj i takve jezike
ue kao

strane.

Iz praktinih razloga nemogue je preciznije utvrditi kol iko se

koji jezik u svetu kori sti kao drugi ili strani jezik. Ali veoma esto
se iz raznih razloga i broj ljudi kojima je neki jezik maternj i moe
samo grubo procenjivati . Masovno pomeranje, pa i desetkovanje sta
novni tva u sled ratova, etnikih sukoba ili gladi (kao u Vijetnamu ili
Etiopij i ) moe u kratkom vremenskom rasponu drastino da izmeni
broj govornika nekog jezika. U uslovima vi ejezinosti esto je teko
razgraniiti upotrebu dvaj u ili vie jezika koj i se mogu poznavati u
raznim stepenima i koristiti u razliitim ivotni m domenima, a nije
redak ni postepeni prelazak cele govorne zajednice na dominantni
jezik ire sredine, to smo ve pomenul i . U takvim prilikama pitanje
"
tipa " Kojim jezikom govorite kao maternj i m ? , postavljeno prigodom
popisa stanovnitva, neretko ostaje bez j asnog odgovora - ti m pre
to se, naroito u velikim viejezinim zemlj ama u razvoj u , i sti jezici
tipino prijavljuju pod veim brojem regionalnih ili popularnih naziva,
a deava se i obrnuto, da se i sti naziv odnosi na razliite jezike . Uz
sve to, iz razloga dravne politike (npr. prema n acionalnim manjina
ma) anketni li stovi se mogu i tako sastavlj ati da zvanini popisi pru
aju sasvim i skrivljenu sliku jezike stvarnosti . Tako izlazi da utvr
ivanje broj a govornika svakog jezika ponaosob nije nimalo laki po
sao od odreivanja broj a samih jezika u svetu !
Osim po geografskom poloaju, rasprostranjenosti i broju go
vornika, jezici sveta mogu se razvrstavati i na vie drugi h naina. Za
nauku o jeziku nisu od veeg znaaja pomenuti spolj n i inioci, koj i
se vie tiu govornih zajednica nego samih nj i hovih jezika. Z a nju

66

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

su bitna pitanj a

geneze, strukture i funkcionisanja ovih komunikacij

skih si stema; u tom smislu su pred nauko m jednaki svi jezici - stariji
i novij i , pisani i nepi sani, " veliki" i " mali " , " elitni" i "egzotini" .
N ai me, faktori kao to su broj i distribucij a govornika, civi l i z acij ska
i kulturna podloga, ekonomska, nauno-tehnoloka i voj no-politika
mo, znaajna knj i evna tradicij a itd. svoj s tvo su naroda koj i govore
dati m jezici ma, i oni odreuju njihovo mesto u razvoju ovean stva
i u logu u savremenom svetu . Usled toga se jezici meusobno razli kuju
po drutvenom statusu, pa neki uivaj u vei presti od drugi h . Ali
ovo su socioloke a ne lingvi stike injenice; za lingvistiku su svi
jezici u naelu podjednako vredni predmeti prouavanja
tim pre
-

to je izvesno da neki jezici nisu oti li dalj e od drugih z ato to bi

bili i sto

jeziki (dakle sami po sebi) bolj i od nj ih, nego sticajem

drutvenih (dakle vanjezikih) okolnosti .
Postoje etiri glavne naune

klasifikacije jezika. Prva je ge

jezike porodice.
Druga je arealna, utemeljena u prostoru, koj a prouava jezike sa
veze. Trea je tipoloka, zaokupljena slinosti ma i razlikama u je
zikoj strukturi , iz koj e proi stiu jeziki tipovi. evrta je funkcio
nalna, koja uporeuje jezike s obzirom na nji hove komunikacij ske i
drutvene uloge, utvruj ui tako jezike varijetete. Od nj i h samo ova
netska,

zasnovana na vremenu , iji su proizvod

poslednja, po prirodi stvari , izrazi to u kljuuje pomenute drutvene i

nioce, pa je u punoj meri sociolingvi stika. Vie o ovi m podelama
rei emo u naredni m odeljcima ovog poglavlja.

4.2. Jezika srodnost

Jezici mogu da budu srodni na vie n aina, ali se poj am srodstva
u doslovnom smislu vezuje samo z a

genetsku povezanost, koj a uka

zajedniko porekta. Ovom poj mu moemo se lake pribliiti
ako se najpre zadrimo u granicama i stog j ezika. Rei pljeskavica i
kompjuter nisu niim povezane, osim pri p adnou srpskohrvatskom.
Ali ako pogledamo rei goreti, gar, zgarite, granuti, grejati, ar i
eravica, mi i bez nekih posebnih struni h znanj a moemo da pretzuje na

67

RANKO BUGARSKI

postavimo da one, povezane znaenjem a donekle i oblikom , zapravo

ine jednu

porodicu rei koj a i m a zajedniki koren. (Za utvrivanje

tog korena, dakako, potrebna je strunost; grana lingvistike koj a prou

ava poreklo rei u jednom i l i vie jezika, nastojei da otkrije nj ihove
prvobitne oblike i znaenja, tj . nj i hove

etimone,

zove se

etimologija) .

Slina veza esto s e vie n e osea i ako i storij ski postoj i , kao izmeu
rei

vrat, vrata, vratiti, odvratan, pa i saobraaj (od sa-ob-vrat-j aj ) ,

vrteti; i l i dete, devojka i dojiti; i l i
plot i plesti; ili zmija i zemlja ; ili svet i svetlo; ili pismo i pastrmka
(zajedniki koren oznaava aru ) ; ili naelo i poetak (upor. rodo
naelnik ' prvi ' , ' zaetnik' ) ; itd.
koje su s v e povezane sa glagolom

Ako nauimo da odgonetamo skrivene poruke koje nae rei u

sebi nose, moemo poneto da saznamo o ivotu naih dalekih pre
daka, o tome kako su tumaili svet oko sebe, o odnosima koje su u
njemu otkrivali a koj i , zbog potonjih promena u obliku i znaenju
rei, za dananje oi esto ostaju nevidljivi. Dodaemo jo samo ne
koliko pri mera. Tako veza i zmeu rei

broj i brijati ( ' sei ' ) potvruje

da su se grla stoke nekada broj ala urezivanjem tapa. Upadljiva for

malna slinost mnogih rei u vezi s pisanjem i naziva za bukvu u
vie evropskih jezika (sh. bukvar, azbuka, bukvalno 'doslovno' prema
bukva, rus. 6yKaa 'slovo' , engl . book i nem . Buch ' knj iga' prema
beech odn . Buche ' bukva' itd . ) obj anj ava se tek s aznanjem da su
pripadnici i ndoevropske zajednice pisali na bukovoj kori . A prema
i zvornom znaenju korena odgovarajuih rei, etimologij a nas ui da
je Bog u sutini davalac, a ruka - skuplj aica.
I mnoge novije rei zanimlj ive su za prouavanje, n aroito kada
se i spostavi da su izvedene iz korena pri sutnih i u ranije odomaeni m
reima, sa kojima ih inae ne bismo povezali. U takvoj vrsti srodnosti
su kiosk i oak (tur. ' ugao ' ), ili butik i apoteka (gr . 'radnja' ) . Ki
bernetika je naziv za novu nauku o mehanizmima upravljanja i kon
trole, izveden iz grkog korena sa znaenjem ' kormilariti ' , ve za
stupljenog u reima kao
i franc. j o

gubernija, guverner, guvernanta (a u en l .

government odn. gouvernement 'vlada' ) ; kod svih ovi h

rei dominira pojam upravlj anja. A ima i pravih poslastica, kao kada

68

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

otkrijemo da, etimoloki gledano, birokrat ne bi mogao da bude ka

valjer, jer se u prvom sluaj u radi o sedenj u za stolom a u drugom
o j ah anju (franc.

bureau - n aj pre oha koj a prekriva pisai sto, p otom

sam sto, onda kancelarij a i najzad cela ustanova, to je lep primer

irenj a znaenj a; lat.

caballus ' konj ' ). Da pojedine rei mogu imati

veoma udnu istoriju pokazuje i primer normalne ruske rei za elez

niku stanicu, 60K3aA, u kojoj se skriva ime mesta

Vauxhall blizu

Londona, u XVIII veku uvenog mondenskog izletita. Ova neoeki

vana pozajmljenica po svoj prilici je zasnovana na izvesnoj slinosti
arhitekture i ambijenta izletita i ranih eleznikih stanica, a moda
i na injenici da su upravo B ri tanc i bili vodei konstruktori eleznica.
Kad smo ve kod etimologije, jo dve uzgredne napomene. Pr
vo, u potrazi za prvobitn i m znaenjima ne treba zaboraviti da je pro
mena znaenj a normaln a i i storij ski neophodna poj ava, te da

aktuelno

znaenje neke rei nipoto ne treba brkati sa njenim izvornim, eti

"
molokim znaenjem. U suprotnom bi "pravo znaenje rei stil jo
uvek bilo ' pisaljka' (prema lat. stilus - upor. sh. stilo; v. i druge pri
mere promene znaenj a u odeljku 3 . 3) . A drugo, tumaenjem rei se
pored strunjaka povremeno bavi i neuk svet, dakako na svoj nain
- pri emu se narodu nerazumlj ive rei lako i skrivljuju da b i liile
na neto poznatije, s a ime inae nemaj u nikakve istinske veze . Tako
neki lj udi mau ruke

maze/inom, rade na brdoderu, prestaju s radom

svirena, i du u polukliniku kad obole a kod zubara kad
"
imaj u kvarijes. Nekada se pri neizmenjenom obliku rei "pri lagoava
njeno znaenje, pa je moralno ono to se mora, dubiozno ono to je
duboko, a harmonino je rasteglj ivo (kao harmonika, koj a inae biva
i ramenika) . Ova pojava naziva se narodna etimologija.

kad zasvira

Rei mogu da potiu od zajednikog korena ne samo u j ednom

u vie jezika; upor. npr. sh. mati, rus . Manro , polj . matka,
Mutter, engl. mother, ital . madre, franc. mere, ved. mor itd.

nego i
nem .

Osim u korenima pojedinih rei, gde se esto naj lake uoava, jezika
srodnost i spoljava se i u glasovnom sklopu, kao i u gramatic i . Kada
su sl inosti u strukturi i reniku dvaj u ili vie jezika tako velike i
si stematske da se ne mogu obj asniti sluajnou, pozajmlj ivanjem ili

69

RANKO BUGARSKI

neki m nunim optim obelejima svih jezika (tzv.

zalijama,

jezikim univer

o kojima e biti rei u odelj ku 4.4), li ngvi sti utvruju da

su ti jezici genetski srodn i , to znai da vode poreklo od zajednikog

pretka. Taj predak, koj i je najee davno nestao kao jedinstven jezik,
a nekada i bez ikakvih neposredni h svedoanstava u vidu zapi sa, re
konstruie se (koliko je to mogue) metodama

istorijske

uporedne

lingvistike, na osnovu podataka iz jezika koj i su od njega potekli .

Takav prvobitni i zvor naziva s e
su se iz njega razvili

prajezikom, a skupina jezika koji

jezikom porodicom. Poto se ovde rauna sa

hilj adama godina, genetsko diferenciranje odvij a se u etapama, pa

postoje razliiti stepeni srodnosti .
Do danas je u nauci utvreno oko dvadeset jezikih porodic a,
od kojih su neke veoma velike i razgranate, a druge sasvim male.
Mnoge porodice dalje se dele na

grane,

esto stepenasto, a na drugoj

strani se u neki m sluajevima predvia mogunost daljeg srodstva

vie takvih porodica, koje bi zaj edniki inile jedan

rod.

Kako se

cela ova klasifi kacij a vri po utvrenoj genetskoj srodnosti , za jezi ke

ij a srodnost nije dokazana ne moe se potpuno iskljuiti mogunost
bilo kakvog srodstva. Teorij ski je ak mogue da svi dananj i jezici
vuku koren od zajednikog praj ezika lju dske vrste - i ako, kako smo
ranije videli, n auka zasad nema pouzdanih odgovora na takva pitanj a.
Dananj a j ezika arolikost usko je povezana sa davnanj i m i
kasnijim seobama stanovnitva, kao i sa razliitim potrebama ljudi
koji ive na razni m mesti ma i u razliitim uslovi ma. Jedna zajednica
moe se vremenom raseliti po veem prostoru , pri emu se i njen
jezik cepa na dijalekte koj i vremenom postaju uzaj amno nerazumlj i v i ,
tj . razliiti i ako srodni jezici . O v o se moralo desiti u prei storij sko
vreme i sa pripadnicima pretpostavljene indoevropske zajednice, ij i
s u s e potomci tokom nekoliko milenijuma irili da bi na kraj u zauzeli
ogromna prostran stva izmeu Indij skog, Atlantskog i Tihog okeana.
Danas se

indoevropska

jezika porodica deli na vie grana i ogra

naka. Glavne preivele grane indoevropskog prajezika su germanska,

balta-slovenska, i tal ska, keltska, helenska, albanska, j ermen ska i in
do-iranska.

70

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Meu vanijim jezicima Evrope, engleski i nemaki sa holand

ski m pripadaju zapadnom ogranku germanske grane, dok njen severni
ogranak ine vedski , danski i norveki . Slovenski ogranak balto-slo
venske grane obuhvata tri grupe jezika: zapadnu (eki, slovaki , polj
ski), j unu (srpskohrvatski, slovenaki , makedonski, bug arski) i
i stonu (ruski, beloruski, ukrajinski). Iz italske grane, a preko govor
nog latinskog, razvili su se romanski jezici (francuski, italij anski,
panski , portugalski, rumunski). Keltskoj grani pripadaju irski , kotski
gelski i velki . Grki , kao izdanak helenske grane, i albanski nemaju
ivih neposrednih srodnika u okviru ire porodice. U z indoevropsku
porodicu, u Evropi je znaajnije zastupljena jo samo ugro-finska
(sa maarskim i finskim). U bliem susedstvu su turski iz turkijske
i arapski i hebrejski iz semitske porodice. Drugde u svetu irna jo
velikih porodica, kao bantu u Africi, kinesko-tibetska i dravidska
u Aziji ili uto-asteka u Severnoj i Srednjoj Americi . Mnoge porodice
jo su slabo i spitane, pa se j ezici grupiu vie po teritorij alnom prin
cipu (npr. kavkaski ili polinezijski jezici), a kod pojedinih nauci do
bro poznatih jezika (kao baskij skog u Evropi , potom japanskog i ko
rejskog) genetska pripadnost nije dokazana, pa se u ovakvi m sluaje
vima doputa mogunost jo neutvrenog daljeg srodstva, npr. u ok
viru ire altajske porodice.
Ovo nas ve dovodi do arealne klasifikacije jezika, koj a proi
stie iz kontaktne srodnosti : jezici iji su govornici u dugotrajnom
geografskom ili kulturnom kontaktu utiu jedni na druge, pa se u
njima mogu javiti zajednike crte koje nisu nasleene, dakle genetski
uslovljene. Grupa jezika u kojima se to vidno ispoljava n aziva se
jeziki savez, a meu najpoznatijim primerima su upravo balkanski
jezici . Na Balkanu nal azimo jezike veoma razliitih stepena srodnosti
(to se odraava i u razliitoj meri uzaj amne razumljivosti , koja varira
od znaajne do nikakve) : srpskohrvatski (samo juna grupa dij aleka
ta), makedonski, bugarski, grki , albanski i rumunski . Meu grama
tika obeleja rairena u ovim jezicima a koj a se pripisuju nj ihovom
kontaktu spadaju tzv. postpozitivni lan (tj . lan iza imenice, npr. ma
ked. 'lOBeK- OT, rum. om-ul ' taj (odreeni) ovek' , alb. /um- i ' ta reka' )

71

RANKO BUGARSKI

i odsustvo infinitiva, umesto koga se javlja da-konstrukcij a (upor. sh.

daj mi da pijem /nasuprot daj mi piti u zapadni m govorima, koji
izlaze iz zone balkanskog jezikog saveza/, rum. da-mi sa bea u , alb.
a me te pi itd.) . Uopte uzev, nekada je teko razgraniiti nasleene
slinosti od onih koje su rezultat dodira - naroito u slabije istraenim
situacij ama, kakvih je u svetu jo uvek mnogo.
-

4.3 . Jeziki tipovi

U prethodnom odeljku videli smo da jezici mogu da budu po
vezani u vremenu (genetski) ili u prostoru (arealno), te da se slinosti
meu njima objanjavaju zajednikim poreklom, odnosno kontaktom.
Ali ima i izrazitih slinosti meu jezici ma kod kojih nijedna od ovih
dimenzij a ne igra nikakvu vidljivu ulogu. Na primer, petolani si stem
vokala kakav ima srpskohrvatski (i e a o u) nalazimo jo u panskom,
novogrkom, gruzinskom, japanskom, havajskom, maorskom na No
vom Zelandu i nekim afrikim jezicima iz porodice bantu, izmeu
ostalih - a svi ovi jezici nisu srodni ni genetski ni arealno. U ovakvim
sluajevima, kada su u pitanju prosto slinosti u samoj j ezikoj struk
turi - koje mogu, ali ne moraju da budu rezultat genetskih ili kon
taktnih inilaca - govori se o tipolokoj srodnosti , pa se na osnovu
takve klasifikacije uspostavljaj u jeziki tipovi. Jezici mogu onda biti
srodni na jedan ili vie od ovih naina. Tako se srpskohrvatski da
porediti sa rumunskim genetski , arealno i tipoloki , sa panski m ge
netski i tipoloki, sa maarskim arealno i tipoloki , a sa finskim samo
tipoloki , pri emu se u svakoj dimenziji poreenj a mogu utvrditi
manje ili vee slinosti . Prema tome, jedino tipoloko uporeivanje
je uvek mogue: uporeivani jezici ne moraju da budu povezani ni
genetski ni arealno, ali svi oni nuno imaju svoj a strukturna obelej a
koj a podleu uporednom posmatranju. Ovakvim istraivanjem slino
sti i razlika u jezikoj strukturi , uz pomo tzv. kontrastivne metode,
bavi se lingvistika tipologija.
U n aelu, jezici se tipoloki mogu prouavati na svim nivoima
strukture. Tako se npr. posmatraju broj i raspodela glasovnih jednica

72

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

ili priroda akcenta, i zraene gramatike kategorije (kao rod, broj , pa

de, vreme, vid itd.), sintaksiki procesi (naroito red re i : da li je
u nekom jeziku uobiajeni redosled subjekt-glagol-objekt ili neki dru
gi) i slino. Meutim, sa ovog stanovita n ajee su razmatrani naini
graenja rei i konstrukcij a, to je uraalo odgovarajuim podelama.
Prema jednoj od ovi h razlikuj u se analitiki procesi , sa odvojenim
delovima konstrukcije, od sintetikih, s a srastanjem delova'(upor. npr.
engl. l will go prema franc . j 'irai ' ii u ' ; ili engl. the house of my
father prema my father 's house ' kua moga oca' , more intelligent
' inteligentnij i ' prema quicker ' bri ' - gde vidimo razliku izmeu ana
litikog i sintetikog genitiva odn. komparativa) . Krajnju sklonost ka
sintezi ispoljava tzv. polisintetiki tip strukture, naroito rairen u
nekim sevemoamerikim indij anski m jezicima i u eskimskom, gde u
formalni okvir jedne rei moe biti saet s adraj koji bi u veini jezika
bio i skazan celom reenicom (npr. u indij anskom jeziku nutka inik
wihl 'minih 'isita ' neka mala svetla gorela su u kui ').
Ovoj podeli srodna je tradicionalna monoloka klasifikacija
na korenski , aglutinativni, flektivni i inkorporativni tip strukture. Ko
renski tip ispoljavaj u jezici (kao klasini kineski i vijetnamski) koji
ne pokazuju nikakve promene po gramatikim kategorij ama, dakle
nemaju razliite oblike za jedninu i mnoinu, sadanje i prolo vreme
i sl. Kod aglutinativnog tipa (izrazito zastupljenog u ugro-finskim,
turkij skim i mnogim afrikim i dalekoistonim jezicima) gramatike
kategorije izraavaju se nastavcima dodati m osnovi rei, ali prostim
"
" naleplj ivanjem , tako da svaki ima svoj vidljiv zaseban identitet i
svoj u jedinstvenu funkciju. Za primer moe da poslui promena turske
i menice adam ' ovek' :

nominativ
akuzativ
genitiv
dati v
lokati v
ablativ

singular
adam
adam- i
adam-in
adam-a
adam-da
adam-dan

73

pl ural
adam-lar
adam-lar-i
adam-lar-in
adam-lar-a
adam-lar-da
adam-lar-dan

RANKO BUGARSKI

U ovom sluaju, koji pokazuje potpunu sistematinost, struktura

rei je sasvim prozirna: dobro se vidi ta je osnova, ta nastavak za
mnoinu, koji su padeni nastavci , i koj i m redom dolaze svi ovi ele
menti. (U principu je ovakva situacija i u maarskom, ali granice
izmeu pojedinih delova nisu uvek ovako j asne).
Nasuprot ovome, za flektivni tip, najrasprostranjeniji u indoev
ropskim i semitskim jezicima, karakteristino je srastanje nastavaka
meusobno i sa osnovama, pri emu jedan formalni segment est.o
izraava vie gramatikih kategorija; tako nastavak u lat. am-o 'volim'
jednovremeno oznaava prvo lice jednine prezenta indikativa aktiva.
Fleksija moe da bude spoljna (izvan osnove), kao u upravo datonn
primeru, ili unutranja (unutar osnove), kao u engl. sing-sang-sung,
ili kombinovana, kao u nem. singen-sang-gesungen (oblici glagona
' pevati ' ) . U semitskim jezicima nosilac strukture rei je koren koji
ine najee tri konsonanta, unutar i oko koga dolaze elementi koji
daju razliite gramatike i leksike vrednosti . Arapski koren k-t-b, na
primer, nosi porodicu rei i oblika u vezi s pisanjem: kataba ' on je
pisao ' , yaktubu ' on pie ' , kitab ' knjiga' , kutub ' knjige ' , kutubl ' knji
ar' , katib 'pisao ' , maktaba ' biblioteka' itd. Oigledno je da je mor
foloka analiza daleko tea kod fleksije nego kod aglutinacije. Najzad,
inkorporativni tip, kod koga npr. glagol esto obuhvata i svoj objekt
u okviru i ste rei, analogan je ranije pomenutoj polisintetikoj struk
turi .
Dok su ranije pojedini jezici esto poistoveivani sa navedenim
tipovima strukture, pa se tako govorilo o analitikim, flektivnim ili
aglutinativnim jezicima i slino, novija istraivanja su pokazala da je
mnogo bolje da se ovakvi atributi veu za apstraktne strukturalne ti
pove ili modele. Naime, zbog ogromnog broj a moguih kriterijunna
podele jezici se ne mogu klasifikovati kao celine, nego samo s ob
zirom na pojedina obeleja koj a definiu profil datog tipa jezike
strukture, pa svaki od njih moe preteno da pripada jednom tipu ali
delimino i drugima. Osim toga, jezici mogu vremenom veoma da
izmene svoj tipoloki lik: ranija sintetiko-flektivna struktura engle
skog, na primer, izrazito se izmenila u pravcu analitiko-korensk:og

74

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

tipa, tako da je ovaj jezik danas u poneemu tipoloki slinij i kine

skom nego svom daljem roaku latinskom.
I na kraju, kao to je takoe ranije napomenuto, jezici se mogu

uporeivati i razvrstavati i prema ulogama koje im pripadaj u u ko

munikacij skom i drutvenom ivotu njihovih zajednica, na osnovu e
ga se uspostavljaju razliiti funkcionalni tipovi jezika - ili, tanije,
jezikih varijeteta. (Pod jezikim varijetetom podrazumeva se oblik
jezika odreen teritorij alno, socij alno ili funkcionalno) . U svoj im za
j ednicama jezici ili varijeteti mogu da budu od lokalnog, regionalnog
ili nacionalnog znaaj a, imajui nezvanian ili zvanian status u raz
n i m oblicima i stepenima. Nacionalni jezici, koji obuhvataj u celu
n acij u odnosno dravu, esto su i zvanini jezici odgovarajuih ze
malja, tj . oni koj i se koriste u slubenoj komunikacij i . Takvi jezici
po pravilu su ne samo pisani nego su normiranjem izgraeni kao
komunikacij ski instrumenti savremenog ivota, pa im pripada rang
standardnih jezika, koj i se - uz posebno i sticanje knjievne kulture
- nazivaju i knjievnim jezicima. Neki od ovih imaju i svoje donekle
razliito standardizovane n acionalne varijante. (O ovakvi m varijete
tima bie vie rei pod optim zaglavljem jezikog rasloj avanja u
zavrnom poglavlju ove knjige). Klasini jezici vie ne postoje kao
sredstva opte govorne komunikacije, ali su zadrali vane funkcije
u religij i , knjievnosti ili n auci . Nepisani jezici (a takvih je jo uvek
moda i do 80 odsto svih jezika u svetu ! ) funkcioniu kao govorni
j ezici etnikih grupa, plemena i n aroda.
U meuetnikoj i meunacionalnoj komunikaciji koriste se raz
ni tipovi varijeteta. Na dij alekatski razuenim podrujima mogu se
razviti naddijalektski govorni tipovi koji slue iroj komunikacij i unu
tar date oblasti (to se naziva koine, prema imenu takvog starogrkog
varijeteta) . Jo iroj komunikacij i izmeu predstavnika razliitih jezika
slue teritorij alno rasprostranjeni jezici tipa lingua franca (naziv po
tie od meanog varijeteta, sa osnovom u franko-provansalskom di
j alektu, kojim su se meusobno sporazumevali uesnici u srednjove
kovnim krstakim pohodima). U ovu kategoriju spadaju, s j edne stra
ne, kontaktni jezici , tj . meani pomoni jezici bez sopstvenih govor-

75

RANKO BUGARSKI

nih predstavnika, svedeni u formi i ogranienih funkcija (npr. u trgo

vini po velikim pomorskim raskrsnicama). Oni se nazivaju i pidini
- moda prema kineskom izgovoru engleske rei business ' posao' .
Pidini koji steknu sopstvene govornike, tako to ih kao maternje
jezike usvaj aju deca iji su roditelji meusobno optili na njima jer
su inae pripadali razliitim jezicima, zovu se kreoli (po analogiji sa
meanjem rasnih tipova) .
S druge strane, u tip lingua franca ulaze potpuni jezici koji
funkcioniu kao maternji ali uz to, veoma izrazito, i kao nematernji
ili drugi jezici u nekom irem regionu (npr. svahili u istonoj Africi
ili malajski u Indoneziji i Melaneziji). Oni se zovu i jezici ire ko
munikacije, iju najizrazitiju savremenu verziju predstavljaju meu
narodni ili svetski jezici, koji su uveliko preli granice svojih izvor
nih govornih zajednica i postali sredstva meunarodnog optenja. Uz
prirodne jezike ovakvog raspona, kao pomona sredstva internacio
nalne komunikacije delimino slue i vetaki ili planski jezici tipa
esperanta (neto vie o ovome u odeljku 5 . 3).
Dodaj mo, najzad, da od vrste i obima funkcija koje obavljaju
pojedini jezici ili varijeteti zavisi i njihov drutveni status, odnosno
presti koji uivaju - to je jo jedna dimenzija u kojoj se oni me
usobno veoma razlikuju. Drutveno vrednovanje jezikih sredstava
ini jednu od glavnih oblasti sociolingvistike.

4.4. Jezike univerzalije

U prethodnim odeljcima ovog poglavlja utvrdili smo da jezika
ima veoma mnogo i da se oni razlikuju u vie pravaca; upravo zbog
tih razlika i govorimo o razliitim jezicima. Ali i pored svih razlika,
svi jezici sveta pokazuju i temeljne slinosti , po kojima i jesu jezici :
svi s u oni sistemi iste osnovne vrste, jer zadovoljavaju kriterijume o
kojima smo govorili pod zagl avljem bitnih svojstava jezika. Zajed
nika - iako razliito ispoljena - obeleja svih jezika nazivaju se

jezikim univerzalijama.

76

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

Ovakvih zajednikih crta ima u razliitim domenima strukture,

evolucije i upotrebe jezi ka, pa postoje razliite vrste 1,miverzalij a. Na
veemo nekoliko pri mera. Jedinice glasovnih sistema svih jezika dele
se na vokale i konsonante, pri emu broj vokala nije manji od tri . U
poloaju izmeu vokala, bezvuni konsonanti pokazuju sveoptu ten
denciju ozvuavanj a tokom istorijskog razvoja. Svi jezici imaju u svo
joj slogovnoj strukturi slogove od jednog konsonanta praenog jednim
vokalom. Ako jedan gramatiki si stem ima kategoriju duala (dvojine),
on ima i kategoriju plurala, ali ne i obrnuto (upor. sh. jedan ovek/dva
oveka/pet ljudi). Jezik koj i razlikuje rod u drugom licu obino e
ga razlikovati i u treem, ali ne i obrnuto. Jezik koj i ima kategorij u
roda obavezno ima i kategoriju broja. S vi jezici imaju zamenike ka
tegorije u bar tri roda i dva broj a, ukoliko uopte razlikuju rod i broj .
Svi jezici imaju vlastita i mena, kao i upuivake elemente ij a de
notacij a varira prema situacionom kontekstu (npr. rei kao ja, ti, ovde,
sada) . Ako jedan jezik poseduje fleksiju, on uvek poseduje i deriva
cij u . Ako i flektivni i derivacioni afiksi dolaze ispred ili iza korena,
derivacioni je uvek izmeu korena i flektivnog afiksa.
Dalje, svi jezici imaj u neki tip podele na vrste rei, obavezno
ukljuujui imenike i glagolske elemente koji na nekom nivou struk
ture funkcioniu u nekoj vrsti subjekatsko:-predikatskog odnosa. Ako
se i menica u funkcij i subjekta ili objekta slae sa glagolom u rodu,
pridev se uvek slae s a i menicom u rodu . U izjavnim reenicama sa
imenikim subjektom i objektom, dominantni red rei je gotovo uvek
takav da subjekt prethodi objektu, ali ne nuno i glagolu, koj i moe
zauzimati bilo koji od tri poloaja (tj . ispred subjekta i objekta, izmeu
ili posle njih). Svi jezici koji kao dominantni redosled imaju glagol
-subjekt-objekt poznaj u i alternativu subjekt-glagol-objekt i i m aju pre
dloge. U glagolskim sistemima uvek ima vie prolih vremena nego
buduih. Oznake za vreme i mesto u svim jezicima mogu da zauzi
maju poetni poloaj u reenici. Svi jezici raspolau sredstvima za
obrazovanje odrinih, upitnih i zapovednih oblika. Svi jezici koriste
se u velikoj meri metaforikim prenosom znaenj a.

77

RANKO BUGARSKI

Dati primeri ukazuju na mogunost viestruke podele univer

zalija - na supstantivne (u vezi s vrstama jezikih jedinica) i for
malne (u vezi s apstraktnim procesima kombinovanj a tih jedinica u
govoru) ; na sinhronijske (koje se tiu jezikih stanj a u datom vre
menskom preseku) i dijahronijske (koje iskazuju sveopte zakonitosti
evolucije jezikih si stema u vremenskom sledu); na neograniene
(koje vae za sve jezike bez izuzetka) i ograniene (koje doputaju
ree izuzetke); itd. Posebno su vane implikacione univerzalije, ij a
je logika forma sledea: "Ako jedan jezik poseduje osobinu x , onda
"
on uvek poseduje i osobinu y . One, naime, omoguuju da se poje
dinane odlike dovedu u meusobnu korelaciju, ime se - unutar ka
tegorij a koje jezici moraju ili mogu imati - utvruje koj a kategorij a
trai neku drugu, koje se uzajamno podrazumevaju a koje se meusob
no iskljuuju . Ovde je prouavanje jezikih univerzalij a u naj tenjoj
vezi sa istraivanjima u okviru lingvistike tipologije, iji glavni ak
tuelni zadatak upravo i jeste da defini odgovarajui raspon mogu
nosti i utvrdi da li se i kako te mogunosti odista i koriste u prirodnim
jezicima. Pri tome se unutar date kategorije malo kad empirij ski ko
riste sve matematiki mogue kombinacije, pa ono to se uistinu ko
risti tako doprinosi bliem odreenju pojma " prirodni ljudski jezik" .
.

. . .

- ... l. J ' '

' . '

Da sada malo proiri mo jedan ve pomenuti primer, ako po

smatramo odnos izmeu duala i plurala u sistemu gramatikog broja,
logiki su mogue etiri kombinacije: da neki jezik nema ni jedno
ni drugo, da ima oboje, da ima plural bez duala, i da ima dual bez
plurala. Ali dok se u jezikoj stvarnosti lako mogu nai primeri za
prva tri sluaja (npr. kineski za prvi , klasini grki za drugi, engleski
za trei), etvrta teorijska mogunost nikada se ne koristi : nema jezika
koji bi imao dual bez plurala. Drugim reima, izmeu duala i plurala
postoji jednosmeran odnos implikacije: dual podrazumeva plural , ali
ne i obrnuto, to znai da je plural temeljnija i hijerarhij ski vanij a
kategorija. I z ovog zakljuujemo da prirodnom jeziku moe odgova
rati da ne pravi razlike u broju, ali ako takve razlike postoje, onda
mu nikako ne odgovara postojanje duala bez plurala. Praktino, to
bi znailo da oveku iz nekog razloga moe pogodovati da grama-

78

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

tikim sredstvima uopte ne pravi razliku izmeu 'jedan ' i ' vi e od

jedan ' , ali mu nikako ne pogoduje da uz pomo takvih sredstava ra
zlikuje 'jedan ili vie od dva' i 'dva' . (Postojanje duala bez plurala
podrazumevalo bi ukidanje razlike izmeu singulara i plurala, jer ako
se ne zna ta je plural onda nema ni singulara) .
U navedenom primeru moe se razumeti zato ova potonj a si
tuacija nije empirij ski povoljna, ali u sloenijim sluajevima teko se
moe i nagaati o razlozima zbog kojih u jezicima nalazimo upravo
ono to nalazimo, a ne neto drugo. Pitanje zato su jezici onakvi
kakvi jesu deo je ireg problema obj anjenj a jezikih univerzalij a.
Ovde treba pre svega imati u vidu okolnost da se jezici sveta veoma
razlikuju u svojim povrinskim strukturama, dakle u tehnici obra
zovanj a pojedinih tipova iskaza, dok su veoma slini u dubinskoj
strukturi, odnosno n a planu na kojem se konstituiu znaenj a koj a
e biti izraena. (O razlikovanju povrinske i dubinske strukture vie
e biti reeno u pogl. 9 i l l ). Pri mera radi , sa stanovita povrinske
gramatike veoma je razliito to to se za nekoga u srpskohrvatskom
kae da pie perom, a na engleskom with a pen (dakle, u prvom
sluaju bez predloga i sa padenim nastavkom, a u drugom pomou
predloga i bez padene oznake). Ali im se spustimo malo dublje u
analizi znaenja, nalazimo da u oba sluaj a imamo isto : i menica +
' instrument' (tj . oznaka instrumentalnog znaenj a). Ovako posmatra
na, dubinska gramatika svih jezika moe se prikazati kao jedinstven
si stem pravila vi sokog reda apstrakcije, dakle kao svojevrsna " uni
verzalna gramatika " koj a se diferencirano manifestuje u strukturama
pojedinih jezika.
Meutim, nosioci jezika su ljudi , pa se univerzalije mogu otkriti
ne samo u sinhronij i i dijahronij i jezikih sistema nego i u promenama
u govornoj sposobnosti pojedinaca tokom nj ihovog ivota - u razvoju
govora kod dece, kao i gubljenju govora u afaziji . Zato, na primer,
prve celovite rei koje dete izgovara, i kojima roditelj i obino pripi
suj u znaenj a tipa ' majka' , 'otac ' , ' baka' i slina, u velikom broj u
genetski razliitih jezika glase mama, papa, tata, nana ili ovome ne
kako priblino? Istaknuti ruski lingvist savremene epohe Roman Ja-

79

RANKO BUGARSKI

kobson dao je objanjenje po kome su ovakva glasovna razlikovanj a

i slogovne strukture najlaki za usvajanje pa se otuda najpre i naue,
dok se tei zadaci savladavaju kasnije. Po istoj teorij i, ono to se u
detinjstvu n ajpre usvoji najkasnije se gubi kod afazinih oboljenj a.
tavie, glasovne jedinice koje se tokom individualnog govornog raz
voja kasnije usvaj aj u i ranije gube ne mogu se u jezicima sveta di
jahronij ski razviti, niti u njima sinhronij ski postoj ati , bez jedinica koje
se prve usvajaju i poslednje gube.
U ovom svetlu moglo bi se posmatrati i pitanje kon sonantskih
razlika : i d : u srpskohrvatskom. One dolaze kasno u hro
nologiji u svajanja ovog jezika, u njemu imaju minimalnu funkcional
nu vrednost, a u jezicima sveta veoma su retke . Ove okolnosti mogle
bi doprineti obj anjenju injenice da se te razlike povlae iz jezika,
dospevajui pod specijalnu zatitu jezike norme. No u svakom slu
aju, izgleda da su jezike pojave u svim svojim pomenutim aspek
tima podlone dej stvu jedinstvenih strukturalnih zakona sukcesivnosti
i implikacije, dakle jednog hijerarhijskog poretka koji upravlj a raz
vojem od jednog neizdiferenciranog poetnog stanj a ka sve veoj di
ferencijacij i . Na temelju ovoga moe se donekle i predviati budu
nost jezikog razvoja.
No osnovno pitanje zato je u jezicima sve tako kako jeste jo
uvek ostaje bez konanog i podrobnog odgovora. iroko uzeto, moe
se rei da se pojedini jezici razlikuju zato to se razlikuju i ljudske
grupe koje njima govore, ali da su i slini upravo stoga to svima
njima govore ljudi . Pri tome se jezike univerzalije ne mogu pripi sati
jednom i zvoru - npr. ogranienjima ovekove memorije ili potrebama
delotvome komunikacije (sa isto formalnog stanovita l ako se mogu
zamisliti sintaksiki procesi koji bi bili daleko jednostavniji i ekono
miniji od nekih koje nalazimo u jezicima, a koj i se ipak nikada ne
kori ste). Pre e biti da objanjenje zajedniki h crta u oblasti jezika
valja traiti u jednom sklopu preteno vanjezikih inilaca - od fi
ziolokih i psiholokih do komunikacijskih i drutvenih. Jezik je, ne
zaboravimo, deo ovekovog genetskog naslea, ali se ostvaruje kul
turnim putem ; u toj dijalektici datog i steenog, biolokog i socio-

80

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

lakog, treba traiti korene kako slinosti tako i razlika meu jezicima.
Pri tome i jedne i druge mogu da imaj u implikacija i posledica za
opaanje, miljenje, saznanje i ponaanje. Tada sa empirijskog plana
prelazimo na teorijski, pa povodom slinosti govorimo o jezikim uni
verzalij ama kao nunim atributima ljudskog jezika (a ne sluajnim
podudarnostima istorij skog razvoja), dok u vezi s razlikama podse
amo na ovome komplementarnu hipotezu jezike relativnosti (koj u
s m o pomenuli n a kraju odeljka 2 . 3 ) . Pitanje zajednikog i razliitog
u jeziku odista je sloeno !

81

5.

Jezik, kultura

drutvo

5 . 1 . Jezik i druge drutvene kategorije

Kao drutvena pojava, jezik stoji u odreenim odnosima prema
nizu drugih drutvenih kategorija, od kojih emo da pomenemo naj
vanije.
l . Jezik, rasa i kultura. U prolom veku je u naukama o ove
ku bilo rasprostranjeno nastojanje da se razmetaj ljudskih grupa na
zemljinoj kugli prouava jednovremeno iz tri ugla - njihovih rasnih,
jezikih i kulturnih obeleja, za koja se verovalo da su tesno meusob
no povezana. Pod rosom se pri tome mislilo ne samo na isto bioloke
nego i na antropoloke, etnike, geografske i druge inioce, pa se
npr. u okviru bele rase govorilo o arijevskim, tevtonskim, alpskim,
mediteranskim, dinarskim i drugim rasnim tipovima. Jezika obelej a
obuhvatala s u kako tipoloke tako i genetske karakteri stike, dakle
strukturni lik i razvoj od pretpostavljenih jezikih predaka. A pojmu
kulture davan je antropoloki smisao, koji uklj uuje materijalne osno
ve postojanja jedne zajednice, njene drutvene ustanove i duhovne
vrednosti - sve ono to njene pripadnike, odreujui im nain ivota,
povezuje u celinu .
Predstava o sutinskoj podudarnosti ova tri kruga inilaca i da
nas preivljava u svesti mnogih laika, imajui ak i izvesnu senti
mentalnu vrednost. Ljudi esto oseaju da pripadaju nekoj rasnoj sku
pini, da se ova prirodno izraava upravo u njihovom jeziku, i da ovaj
isto tako normalno slui potrebama nj ihove kulture. Meutim, u mo-

82

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

dernoj nauci je odbaena bilo kakva naelna korelacija izmeu rasnih,

jezikih i kulturnih tipova, koj a se mogla tako dugo odrati naj vie
zahvaljujui nepreciznosti kljunih termina. Danas se smatra da takve
podudarnosti, tamo gde postoje, jesu rezultat sticaj a istorij skih okol
nosti, a ne nekih nunih unutranjih uslovljenosti .
Ovo se lako moe pokazati . Govorni organi su isti kod svih
ljudi, bez obzira na rasne razlike . Dete iz Nigerije ili Japana koje bi
odmah po roenju bilo preneto u Beograd i tu odrastala, sluajui
oko sebe samo srpskohrvatski , prirodno bi usvojilo ovaj jezik i po
govoru se uopte ne bi razlikovalo od dece roene u Beogradu - iako
bi, razume se, zadralo svoj a rasna obelej a. Rasno i etniki veoma
sline ljudske grupe nekad se slue genetski i tipoloki veoma ra
zliitim jezicima, kao u sluaju Finaca prema drugim Skandinavcima.
Obrnuto, isti jezik neretko slui razliiti m rasama, to pokazuju npr.
belci i crnci u SAD (izvesne razlike u njihovoj upotrebi zajednikog
engleskog jezika treba pripisati socioloki m pre nego antropolokim
faktorima). Prema tome, jezik i rasa nikako nisu nuno povezani.
U pogledu kulture, renik jednog jezika dosta verno odraava
kulturne datosti i potrebe zajednice koja se njime slui, ali to uglav
nom ne vai za gramatike sisteme, koj i su stabilniji i merodavniji
deo jezike strukture. Dublji identitet jednog jezika ne ogleda se toliko
u prirodi sadraja koje on izraava (i koji su registrovani u reniku),
koliko u osobenom nainu njihovog izraavanja (tj. u gramatikoj
formi). Zato je mogue da potpuno nesrodni jezici uestvuju u istoj
kulturi , a i da isti jezik slui razliitim kulturama. Balkansko poluos
trvo je kulturno znatno homogenije nego jeziki , dok je obrnut sluaj
kod Velike Britanije i SAD. Tri jezika nosioca orijentalne kulture arapski , turski i persijski - pripadaju trim a sasvim odelitim porodi
cama jezika. Ovo znai da unutranj a povezanost uglavnom ne postoji
ni izmeu jezika i kulture. Posebno .se ne mogu uspostavljati globalne
korelacije izmeu vrste drutvene zajednice i tipa jezike strukture na primer, tako da bi stoarskim kulturama odgovarala jedna vrsta
glasovnih i gramatikih sistema, a urbanim drutvima neka druga
vrsta.

83

RANKO BUGARSKI

Sluajevi podudarnosti tri kruga inilaca postoje ali su krajnje

netipini, budui mahom ogranieni na male izolovane zajednice u
kakvima ive Eskimi ili Bumani. Kod razgranatih i dinaminih za
jednica, daleko tipinijih za savremeni svet, uzaj amni uticaji i raspro
stiranje elemenata kulture ostavili su malo traga ak i od nekog pret
postavljenog jedinstva iz daleke prolosti . No pri svemu ovom, na
vodno troj stvo jezika, rase i kulture jo uvek kao da nosi neki mistini
oreol koji se povremeno koristi u svrhe ovinistike i rasi stike pro
pagande, za koje je kao stvoren. Naime, vrlo je lako povui znak
jednakosti , s jedne strane, izmeu primitivnije kulture, " nerazvijenog "
jezika i "nie " rase, a s druge strane izmeu velikih kultura, "razvi
jenih " jezika i " vie " rase. (Ovo se naroito ispoljilo u vreme uspona
faizma) . Stoga ovakva pitanja, koj a su lingvi stiki i antropoloki
uglavnom dovoljno razjanjena, zasluuju produenu panju na so
ciolokom, socijalno-psiholokom i socij alno-politikom planu .
2. Jezik, nacija i drava. I u pogledu ovog odnosa, kod mnogih
postoji oseanje - u evropskom kulturnom krugu nasleeno od ro
mantiarskih shvatanja prolog stolea - da bi bilo nekako prirodno
da pripadnici pojedinih nacija imaju svoj poseban jezik, pa moda i
sopstvenu dravu, koje ne bi delili sa drugima. Meutim, analiza brzo
pokazuje da ni tu nema nune uzrone povezanosti .
injenica je da mnoge nacije, po pravi lu manje, imaju po jedan
jezik koj i je samo njihov, ali ima i mnogo drukijih sluajeva. Svi
Maari , i samo oni, govore maarski ; to vai i za Slovake i slovaki,
Baske i baskijski, Japance i japanski , itd. Ali pripadnici jedne nacije
mogu imati i vie od jednog jezika (Belgijanci : francuski i flamanski ;
Kanaan i : engleski i francuski ; vajcarci: nemaki, francuski , itali
janski i roman; itd.). I obrnuto, jedan jezik moe da slui veem
broju nacija (nemaki govore Nemci, Austrij anci i deo vajcaraca;
engleski govore Britanci, Amerikanci , Kanaani, Austral ij anci, No
vozelanani i Junoafrikanci ; srpskohrvatski m su se kod nas sluile
etiri nacije; itd.). Stvar se dalje komplikuje ako se uzmu u obzir i
nacionalne manjine izvan matine zemlje; na ovom nivou se nemaki,
primera radi , govori u jo desetak zemalja. Kako nije uvek lako odre-

84

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

diti ta treba raunati kao jedan jezik a ta kao jednu naciju, teko
je rei ta je u velikom postojeem arenilu tipino a ta nije. Ipak
se moe utvrditi da jezik i nacionalnost nisu organski povezani, iako
ima mnogo sluajeva podudarnosti ovih i storij skih kategorij a, esto
paralelno izraslih (naroito u Evropi poev od kraj a XVIII veka, zbog
ega se ovde jezik i danas esto smatra jednim od glavnih obelej a
etnikog i nacionalnog identiteta).
Kod jezika i drave stvari su j asnije ve na prvi pogled: u celom
svetu broj jezika je priblino dvadeset pet puta vei od broj a danas
postojeih dravnih zajednica (grubo zaokrueno, 5 .000 prema 200).
Ovoj nesrazmeri , dakako, najvie doprinose broj ne vi enacionalne i
vi ejezine drave kakve su bivi SSSR, Indij a, Nigerij a i mnoge dru
ge, posebno meu zemljama u razvoj u .
U kontekstu uenj a stranih jezika povremeno se postavlj a pi
tanje obdarenosti pojedinih nacij a za strane jezike. Nasuprot raire
nom verovanju, dar za jezike moe se pripisati samo pojedincima,
ali nikako ne i celim nacij ama. Na planu nacij a, zapaene razlike u
aktivnostima i uspehu na ovom polj u moraj u se objanjavati razlikama
u motivaciji. Jedan Jugoslaven , koji sa svojim jezikom nee stii da
leko u svetu, svakako je bolje motivisan da ui druge jezike nego,
recimo, neki Amerikanac.
Iz izloenog sledi zaklj uak da je lieno naunog osnova po
pularno gledite koje u jezikim, rasno-etnikim i kulturnim obeleji
ma vidi tri lica i stog drutvenog organizma, a potom taj organizam
identifikuje sa nacijom. Dodue, ova fikcij a, sama po sebi bezazlena,
u modernom svetu esto se koristi kao orue politike propagande,
pa i svakovrsne demagogije. Ipak ostaje injenica da jedina vrsta
drutvene zajednice koju jezik odista podrazumeva jeste jezika za
jednica, defini sana kao kolektiv koj i govori datim jezikom: da bi neki
jezik postojao, oigledno je neophodno da ima ljudi koj i se njime
slue. Ali ovi ne moraju iveti na istom mestu , niti pripadati istoj
rasno-etnikoj , kulturnoj , n acionalnoj ili administrativno-politikoj
formaciji .

85

RANKO BUGARSKI

Otuda su pokuaji da se jezike granice usklade sa granicama

drukije definisanih drutvenih grupa u velikoj meri vetaki . Takvi
pokuaji ipak su vreni u novijoj istorij i , s manje ili vie uspeha, u
politike svrhe - u okviru raznih nacionalnih preporoda, ali i nacio
nalistikih pokreta. U takvim prilikama jezik deluje kao vaan simbol
nacionalne pripadnosti, iako se iza pozivanja na jezik esto kriju su
kobi drutveno-ekonomske i pravno-politike prirode. Tako tzv. je
ziki sukobi u Belgij i , Kanadi, Indiji i drugde (ukljuujui i neke
polemike oko varijanata srpskohrvatskog knji evnog jezika i druge
jezike raspre u doskoranjoj Jugoslaviji) u sutini imaju dublji koren .
Drugi sluajevi (kao primer SAD u odnosu prema Velikoj Britaniji)
pokazuju, meutim, da se puna nacionalna i politika autonomija
moe postii i bez liavanj a nesumnjivih prednosti koje prua zajed
niki jezik.
3. Meu preostalim drutvenim kategorij ama sa kojima se jezik
proima kratko emo da pomenemo jo neke. Tamo gde vana uloga
pripada religiji, jezik moe da funkcionie kao razmee. Tako je kod
nas izbor irilice ili latinice u pisanju srpskohrvatskog bio primamo
odreen verskom pripadnou. Hindi i urdu su lingvistiki jedan jezik,
sa osnovom u istim hindustan skim govorima, ali vetaki razdvojen
u kulturnoj sferi i pismu - indij skom, odnosno arapskom - kako bi
simbolizovao dve suprotstavljene konfesije, hinduistiku i musliman
sku, i doprineo izgraivanju odelitih n acij a u Indiji i Pakistanu. Kako
emo videti u zavrnom pogl avlju ove knjige, u jeziku se odraavaju
i druge drutvene podele - prema klasi, socioekonomskom statusu,
obrazovanju, profesiji. Naj zad, slino se moe rei i za kategorije
kao to su pol ili uzrast, koje takoe imaju bitnih drutvenih impli
kacija. Izvesne razlike koje se primeuju u govoru mukih i enskih
pripadnika i ste zajednice potiu od diferenciranja u njihovom drutve
nom statusu ili karakteristinim ivotnim i radnim domenima, odno
sno u drutvenim ulogama koje im se pripi suju. Analogno, odreene
razlike u .upotrebi jezika oituju se i generacijski, poev od dece,
preko adolescenata i omladine, do pripadnika srednjih i starij ih po-

86

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

kolenja. Veze izmeu j ezikih i drutvenih poj ava uistinu su brojne

i viestruke.

5 .2. Viejezinost
Jezika karta sveta veoma je arena. Istorij ski gledano, ona se
stalno menj a usled seoba stanovnitva, ratova i osvaj anj a, privrednih
i trgovakih veza, kulturnih i politikih uticaja jednih zajednica na
druge. A u savremenom svetu jo se snano oseaju produene po
sJedice ovih istorij skih procesa, dok s druge strane, uz njihovo dalje
odvij anje u novi m uslovima, u istom pravcu deluju i moderni inioci
kao to su nauno-tehnoloki razvoj , urbanizacij a, masovni mediji i,
s tim u vezi , rairene svakodnevne komunikacije, ij a mrea danas
pokriva najvei deo zemljine kugle.
Jezici su, znai , u ivom meusobnom dodiru, vremenski i pro
storno. Pri tome se j ezike mee retko kad potpuno podudaraj u sa
dravnim granicama. Iz ve poznate n am injenice da jezika ima neu
poredivo vie nego drava sledi i to da e u vrlo velikom broju zemalj a
u upotrebi biti vie jezika. Tako nalazimo d a u Evropi, sa moguim
izuzetkom Islanda i Portugala, i nema zemlje u kojoj bi celo stanov
nitvo govorilo istim jezikom kao maternjim, i koj a bi dakle bil a pot
puno jednojezina. U maloj vajcarskoj govore se ak etiri j ezika,
a u bivoj Jugoslavij i preko dvadeset (pored srpskohrvatskog, slove
nakog i makedonskog kao tadanjih jezika jugoslovenskih n aroda,
u upotrebi su, esto ali ne uvek u pograninim oblastima, i jezici
n arodnosti i etnikih grupa kao to su albanski , maarski , turski, ru
munski , slovaki , rusinski, eki , bugarski, italij anski , ukrajinski, po
tom romski, vlaki i drugi, od kojih neki imaju mali broj govornika).
Broj ni su jezici danas zastupljeni i u dravama sa veliki m pri
livom radnika migranata, kakve su Nemaka, Velika Britanij a i skan
dinavske zemlje. Ali viejezinost je veoma izrazita na svim konti
nentima. Ve datim pri merima mnogojezinih drava (v. odelj ak 4. 1 )
dodaemo da su SAD i Kanada jeziki mnogo arenije nego to se

87

RANKO BUGARSKI

to obino misli, a Australij a, doskora smatrana dobrim primerom

uglavnom jednojezine zemlje, pravi je jeziki kaleidoskop sainjen
od nekih 1 50 preivelih domorodakih jezika i oko 1 00 useljenikih.
I mnoge afrike i junoamerike zemlje izrazito su viej ezine.
Naporedna upotreba dva ili vie jezika u jednoj drutvenoj za
jednici naziva se dvojezinou (bilingvizam) ili, obuhvatnije, vieje
zinou (multilingvizam). Iz ve datih primera moe se zakljuiti
koliko je znaajna i rairena pojava viejezinosti na irem drutve
nom planu, kada pripadnici jednog ili vie naroda, esto uz nacionalne
manjine i razne etnike grupe, ive zajedno sluei se razliitim je
zicima. U pogledu obima zastupljenosti , upotrebe i drutvenog statusa
ovih jezika postoje veoma razliite mogunosti . U nekim viejezinim
zemljama ipak izrazito dominira po jedan jezik (engleski u anglosak
sonskim dravama, francuski u Francuskoj , panski u panij i ) ; druge
su u sutini dvojezine, uz mogue manje uee i drugih jezika (Bel
gij a, Kanada) ; a u nekima je vei broj jezika ravnomernije rasporeen
( vajcarska, Nigerija, Kenija, Indij a itd.).
to se tie upotrebe, potreba sporazumevanja sa susedima na
vodi predstavnike jednog jezika u ovakvim zajednicama da se pored
svog maternjeg jezika aktivno ili pasivno slue i drugim, bilo uglav
nom jednosmerno (kada jedan od jezika izrazito dominira) ili uza
jamno (kada takve dominacije nema) . U zajednicama rascepkanim na
vie etnikih grupa i jezika (naroito u zemljama u razvoju) j avlj a
se potreba za sredstvom opte komunikacije, posebno u sferama ad
mini stracije, vieg obrazovanja i kulture, kao i j avnog ivota uopte.
Tu ulogu moe igrati jedan od domaih jezika ili, ee, neki svetski
jezik; takav jezik se obino ne osea kao u punoj meri strani, pa mu
bolje odgovara naziv drugog jezika. U ovom smislu engleski je drugi
jezik stanovnika mnogih afrikih i azij skih zemalj a, ranijih britanskih
kolonij a - pored toga to je, dakako na drukij i nain, drugi jezik
onih Vel ana, kotlanana i Iraca kojima nije ve postao prvi jezik.
Engleski i francuski takoe funkcioniu kao drugi jezik frankofonim,
odnosno anglofonim stanovnicima Kanade; itd. A viejezinosti sa
vremenih drutava jo jednu vanu dimenziju daje i injenica da se
neki jezici masovno ue kao strani.

88

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

S ve ovo opet moe voditi specij alizovanju jezika po funkcijama

unutar i ste zajednice, pri emu izbor jezika tipino zavisi od situacije,
pa j edan jezik istim govornicima slui, n a primer, za svakodnevno
optenje, a drugi jezik - ili drugi oblik i stog jezika - za vie kulturne
funkcije. Ovakav funkcionalni rascep n aziva se diglosija (sam termin
iskovan je na isti nain kao i bilingvizam , opet upuuj ui n a dva
jezika, samo od grkih a ne latinski h elemenata) . Klasine sluajeve
diglosije nalazimo u Grkoj (narodna i uena verzij a grkog), vaj
carskoj (vajcarski dij alekt nemakog i knj i evni nemaki), ili u arap
skim zemlj ama (razni govorni varijeteti arapskog i savremena verzij a
klasinog arapskog), ali se o ovom tipu situ acije moe govoriti svugde
gde paralelno postoje narodni govori i standardizovani obl ici i stog
jezika, pa tako i kod nas.
Najzad, u pogledu drutvenog statusa i formalnog poloaj a za
stupljeni jezici mogu biti u raznim vrstama odnosa. Oni mogu da
budu ravnopravni, kao u bivoj Jugoslavij i - gde ni srpskohrvatski ,
kao maternji jezik tri etvrtine stanovni tva zemlje i drugi jezik veine
ostalih, nije imao posebnih zvaninih privilegij a (druga je stvar to
to je on nekada funkcionisao kao nezvanino sredstvo ire komuni
kacije n a celom jugoslovenskom prostoru) . U drugim sluajevima
moe da postoji neki oblik zvaninog ili dravnog jezika, kome su
drugi u tom smislu podreeni jer nisu slubeno priznati kao sredstva
javnog saobraaja. Ovakvu privilegiju naj ee imaj u po jedan ili dva
jezika, ree vie njih - ali u Indiji ak petnaest domaih jezika, uz
engleski , ima zvanian statu s ! Jezika neravnopravnost moe voditi
otporima meu grupama iji jezici nisu privilegovani, neretko u vidu
zatvaranj a, izrazitog purizma i jezikog nacionalizma (to su tipini
odbrambeni mehanizmi jeziki ugroenih, bilo objektivno ili samo
subj ektivno). A i uopte uzev, na drutveno-politikom planu vieje
zinost je bremenita razliitim problemima, tim pre to se esto pre
plie sa etnikim trvenjima, pa zahteva pronalaenje optimalnih i du
goronih reenja. Organizovana struna i drutvena nastojanja u ovom
pravcu nazivaju se jezikim planiranjem, a ovo se obavlj a u irim
okvirima jezike politike kao politike jednog drutva u svim pitanji
ma koja se tiu jezike komunikacije meu njegovim lanovima.

89

RANKO BUGARSKI

U dinamici savremenog sveta sa viejezinou moraju da

raunaju ne samo pojedine drave nego i razne meunarodne orga
nizacije koje taj problem reavaj u kako umeju, a najee uz uee
dobro obuenih i opremljenih prevodilakih slubi . Tako Organizacija
ujedinjenih n acija priznaje est zvaninih jezika u svom radu (engle
ski, panski , ruski, francuski, kineski i arapski), a Evropska ekonom
ska zajednica operie ak sa devet jezika svojih zemalj a-lanica.
Za oveanstvo u celini svakako je velika dobit to ovek ra
spolae mnogim glasovima, to postoje toliki jezici u kojima su na
taloena duhovna blaga raznih naroda, starih i savremenih, velikih i
malih. Svako nasilno ujednaavanje postojeeg jezikog arenila stoga
bi bilo ne samo nerealno nego i tetno. Ali ta raznolikost ima i ne
gativnih posledica, utoliko to oteava komunikaciju u jednom svetu
u kome meusobno razumevanje sve vie postaje imperativ vremena.
Lice i nalije jezike raznolikosti najbolje se mogu uskladiti ako
kaemo da ideal meunarodnog sporazumevanja i saradnje podra
zumeva negovanje zajednitva u okviru postojeih razlika - u jeziku
kao i u drugim oblastima.
Mogunostima prevazilaenja jezikih razlika pozabaviemo se
. u narednom odeljku. Pre toga treba jo da kaemo da smo u ovom
razmatranju vi ejezinosti tu pojavu posmatrali isklj uivo na drutve
nom ili institucionalnom planu, kao veoma raireno i po posledicama
dalekoseno obeleje mnogih ljudskih kolektiva. Dodajmo ipak koju
re i o individualnoj dvojezinosti , kao poj avi koj a je za pojedinca
vana psiholoki onoliko koliko je za drutvo kolektivna dvoj ezinost
ili viejezinost znaajna socioloki .
Dvojezinima u strogom smislu smatraju se oni poj edinci koji
su od malih nogu paralelno usvojili dva jezika i njima ovladali u
podjednakoj meri , tako da se za njih moe rei da imaju dva maternj a
jezika. Ali pojam individualne dvoj ezinosti moe se proiriti i na
sve one koji su kasnije u ivotu nauili i neki drugi j ezik - ili druge
jezike, to onda podrazumeva pojedinanu viejezinost. Tu se vie
ne postavlj a zahtev da se ti jezici u nekom apsolutnom smislu znaju
podjednako dobro, a tipino se javlj a manje ili vee diferenciranje

90

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

prema jezikim vetinama i prema domenima upotrebe jezika. Nai

me, takva osoba moe podjednako dobro da razume oba jezika ali
da tenije govori na jednom od njih, ili da ita na oba ali radije pie
na jednom. Isto tako, jedan od tih jezika moe da joj bude blii kao
sredstvo svakodnevne komunikacije u razgovoru ili linoj korespon
dencij i , dok se drugim spretnije slui u profesionalne svrhe i na njemu
radije ita strunu literaturu .
Kada se razvij a pod iole povoljnim okolnostima, to znai uz
stalnu prirodnu izloenost dvama jezicima, dvojezinost pozitivno de
luje na umni razvoj jedinke, iri njene duhovne vidike i ini je bo
gatijom linou . Meuti m, pod nepovoljnim spoljnim uslovima (o
kojima v. pri kraju odeljka 3 .4) nekada se moe dostii tek donja
granica dvojezinosti - tanije, svojevrsna " dvostruka polujezinost"
- pri kojoj dete u ranijim razvojnim fazama ne zna dobro nijedan
jezik, to mu umanjuje anse za uspeno kolovanje i pristup poelj
nim zanimanjima. Stoga je ovde takoe bitna pravovremena drutvena
intervencija.
Poto smo videli da je, suprotno popularnom verovanju, vieje
zinost u svetu pravilo pre nego izuzetak, zakljuimo isticanjem n ael
no j asne veze izmeu kolektivne i individualne viejezinosti : da bi
neko viejezino drutvo uistinu funkcionisalo kao celina, a ne samo
kao manje-vie mehaniki zbir nezavisnih i samodovoljnih delova,
neophodno je da to vei broj njegovih lanova bude i pojedinano
dvojezian. Samo tako mogu se iz viejezine situacije i zvui sve
njene prednosti, uz i stovremeno neutralisanje njeni h moguih slabosti
na planu opte komunikacije i punog zajednikog ivota celog drutva.

5.3 . Prevazilaenje jezikih razlika

Dve glavne mogunosti prevladavanj a jezikih razlika bez nji
hovog ukidanja pruaju uenje jezika i prevoenje.
l. Uenje jezika. Ovladavanje i drugim jezicima, osi m m ater
njeg, u svakom sluaju predstavlja obogaenje linog i drutvenog

91

RANKO BUGARSKI

ivota. A kada je re o nadilaenju jezikih granica radi optenja sa

to veim brojem nosilaca drugih jezika, posebne prednosti prua ko
rienje jezika ire komunikacije, odnosno meunarodno rairenih je
zika koji se popularno nazivaju svetskim jezicima. Ovim se pre svega
misli na prirodne jezike koji su sticajem raznih okolnosti daleko pre
rasli okvire svojih neposrednih jezikih zajednica i postali mnogo ira
sredstva optenja izmeu predstavnika razliitih jezika. Potrebu za
takvim sredstvom ovek je osetio ve vrlo davno, o emu u sferi
legende svedoi npr. biblijska povest o Kuli vavi lonskoj, a u stvarnosti
injenica da su se u osvit istorije mnogi narodi u meusobnim kon
taktima sluili vavilonskim i aramejskim jezikom. Potom su grki i
naroito latinski sluili kao administrativni i kulturni jezici na irem
podruju tadanje evropske civilizacije, dok su, idui ka istoku, sline
uloge pripadale arapskom i hebrej skom, sanskritu i kineskom.
Latinski je svoj meunarodni status zadrao kroz ceo srednji
vek, a u neki m oblastima i sve do danas - sluei kao izvor naune
terminologije i zvanini jezik katolike religije. Ali on je od poetka
novog veka potisnut raanjem nacionalnih standardnih jezika. Neki
od ovih su, zahvaljujui ekonomskoj , voj no-politikoj i kulturnoj moi
svojih naroda (a ne bilo kakvim svojim i sto jezikim obelejima)
vremenom postali sredstva ireg meunarodnog komuniciranj a (fran
cuski , italij anski , panski , potom engleski i nemaki, najzad i ruski ;
drugde u svetu naroito arapski i donekle kineski). Danas su ovi jezici
deli mino rasporeeni po geografskim zonama, odnosno sferama uti
caja, ali ima i elemenata raspodele prema oblastima ivota (meuna
rodni poslovi, nauka, diplomatija, saobraaj , sport i zabava itd.). Naj
raireniji svetski jezik i najee korien medijum meunarodnog
optenja u razliite svrhe danas je engleski - i ako i drugi jezici koje
smo pomenuli zadravaju svoju internacionalnu vanost.
Pored ovih istorijski izraslih svetskih jezika, postoje i vetaki
jezici meunarodne komunikacije - planske tvorevine pojedinaca koje
nisu niiji maternji jezici nego slue kao dopunska, pomona sredstva
optenja i zmeu predstavnika raznih jezika. Poev od XV III veka,
kada je postala veoma osetna praznina nastala povlaenjem latinskog

92

UVOD U OP111 LINGVISTIKU

kao meunarodnog jezika, konstruisano je nekoliko stotina takvih je

zika (i pisama) . Od ovih je samo esperanto, izum polj skog lekara
Zamenhofa krajem prolog veka, stekao i zadrao neto iri krug pri
stalica. Teorij ski, ovakvi jezici, osloboeni nepravilnosti i komplika
cij a prirodnih jezika i sainjeni od materijala iz vie njih, trebalo bi
svim ljudima da budu podjednako laki za uenje, pored toga to kao
vetaki proizvodi ne vreaj u niij a n acionalna oseanja. U praksi
se, meutim, pokazuje da su oni po pravilu najlaki upravo onima
kojima su naj manje potrebni , jer ve vl adaju drugim, esto svetskim
jezicima na ijoj je osnovi dati planski jezik konstruisan .
O s i m toga, stvarna potreba z a vetakim jezicima neto je manj a
u jednom svetu u kome ve postoji nekoliko istorij ski oblikovanih
jezika meunarodne komunikacije, ije poznavanje otvara kulturne
svetove kakvi uglavnom ostaj u van domaaja konstruisanih tvorevina.
Ovo ne znai da oni ma koj i ele da ue esperanto ili neki drugi jezik
tog tipa to ne treba omoguiti ; naprotiv. Ali ako se trezvenij e gleda
na utopije minulih generacij a, onda u tome ne treba gledati ni jedini
lek za komunikacij ske boljke oveanstva. Tada je, naime, lako videti
da naj vei problemi dananjeg sveta ipak nisu jeziki : ko odista hoe
da sarauje sa drugima, taj e i ovako nai zajedniki jezik.
U svetu u kojem ivimo izgleda pril ino iluzorno matati o jed
nom jedinstvenom, i stinski univerzalnom pomonom jeziku , prirod
nom ili vetakom, jer je takav ideal realan otprilike koliko i zamisao
o jednoj jedinstvenoj svetskoj vladi . Umesto toga valja jo intenzivnije
uiti strane jezike, naroito ive svetske jezike, birajui - prema mo
gunostima, potrebama i sklonostima - unutar postojei h alternativa.
2. Prevoenje. Uenje stranih, posebno svetskih jezika od naj
vee je vanosti, ali su mogunosti za to esto ograniene ako se
ima u vidu sveukupno obrazovano stanovnitvo zemljine kugle. Zato
veoma vana uloga pripada i drugom glavnom vidu premoivanja
jezikih granica - prevoenju . Kulturna blaga nataloena u mnogo
broj n i m jezicima irom sveta mogu se putem prevoenja uiniti do
stupnim i onima koj i te jezike ne znaj u . Ovo je davno uoeno, kao
i potreba za prevoenjem u kontaktima izmeu predstavnika razliitih

93

RANKO Bl'GARSKI

jezika, pa su prevodilake delatnosti zabeleene ve u VJSeJeZJcmm

civilizacijama Sumera, Vavi lona i Egipta. U srednjem veku su najvie
prevoeni verski tekstovi . U modernom svetu, poev od Renesanse,
prevodilaka veti na postaje nezaobilazan instrument poj aane mate
rijalne i duhovne razmene meu narodima, pa se sve raznovrsnij i tek
stovi prevode izmeu sve veeg broja jezika. Mnoge oblasti savre
menog ivota bez ovoga se teko mogu i zami sliti .
Naroito za manje narode, prevoenje znai uvoenje u svet time to se nj ihove vrednosti prikazuju drugima, i to oni sami upoz
naju bogatstva drugih kultura. Ovo u prvom redu vai za knjievno
prevoenje. Meuti m, u mnogim oblastima sve vanije mesto zau
zima i struno prevoenje - bilo pismeno, u domenima poslovne
korespondencije i nauno-tehnike literature, ili usmeno, na meuna
rodnim skupovi ma raznih vrsta. Usmeno prevoenje moe da bude
simultano, kada prevodilac govori gotovo istovremeno sa izvornim
govomikom, ili konsekutivno, kada se prevodi u blokovima razliite
duine - obino po nekoliko reenica.
Struno prevoenje tenje je vezano za jezik sa koga se prevodi,
vemije prenosi sam sadraj originala, esto ima karakter tehnikog
servisa i ponegde se ve izvodi uz pomo maina (pa se utoliko moe
govoriti i o mainskom nasuprot ljudskom prevoenju). Za razliku
od ovoga, knjievno prevoenje je blie jeziku na koji se prevodi ,
ono tei da pored sadraj a prenese i duh original a, i po tome spada
u umetnike delatnosti koje n ajbolje obavljaju ljudi od knjievnog
dara. Struno prevoenje je dakle u celini doslovnije a knjievno slo
bodnije, ali ova razlika je ipak relativna, jer dobar prevod uvek trai
kompromisna reenja.

Prevoenje se moe iroko odrediti kao oblik komunikacije pri

kome se neki sadraj , prethodno izraen sredstvima jednog jezika,
prenosi u neki drugi jezik. Pri tome ono nije samo jezika operacij a
nego je i kulturni in. U naelu, izmeu svih jezika sveta postoj i
prevodivost, ali ovaj princip podloan je razni m ogranienjima zbog
razlika u kulturama i jezikim sistemima. Oigledno je da se nauna
i filozofska dela ne bi mogla prevoditi na jezike primitivnih zajednica,

94

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

koje nemaju ovakvu potrebu, a ni odgovarajui renik u tim oblastima.

Odreene teme su u neki m zajednicama zabranjene (tzv. tabu -npr.
rodoskrvnue, pojedine ivotinje ili boanstva), dok druge i zazivaju
sasvim razliite asocij acije kod pripadnika raznih kultura (npr. slika
vatre meu stanovnicima Sahare i Grenl anda). Tekoa ima i kod kul
turno bliih jezika, kao kada se kakav roman o linim odnosima pre
vodi sa engleskog, koj i ne pravi gramatiku razliku izmeu intimnog
i formalnog oslovlj avanja, na srpskohrvatski, koj i pravi takvu razliku
(you prema tiM) .
Leksiki problemi, koj i nastaju usled nepodudarnosti u reni
cima dvaju jezika, esto potiu od poj mova specifinih za jednu za
jednicu i nepoznatih u drugoj ; teko je prevesti na zapadnoevropske
jezike nae rei kao apsolvent, udarnik ili samoupravlja. Ali leksike
potekoe daju se ipak reiti, uz pomo objanjenj a ako ne drukije.
U principu su znatno tei gramatiki problemi, koj i izrastaj u i z razlika
u formalnom ustroj stvu dvaju jezika. Gramatiki sukobi imaj u n aj tee
posledice u simboliki i asocij ativno bogati m poetskim tekstovima.
Kako su nemaka imenica Siinde i ruska imenica JICU31lb obe gra
matiki enskog roda, dok su u srpskohrvatskom odgovarajue i me
nice (greh odnosno ivot) obe mukog roda, praktino je nemogue
uspeno prevesti na srpskohrvatski kakvu nemaku pesmu o grehu,
punu enske si mbolike, ili Pasternakov pesniki naslov Cecmpa MOR
JICU31lb. Tu prevoenje zapravo ustupa mesto " prestvaranju " .
Svojevrsnog " prevoenj a" , naravno u drugom smislu, moe biti
i u granicama jednog jezika, u kojem postoje delimino razliiti pod
jezici, pa utoliko svaki pojedinac moe da bude " vi ejezian " u svom
maternjem jeziku ; no ovakvo raslojavanje jezika bie tema poslednjeg
poglavlja ove knjige.
Veoma sloeni proces prevoenj a nastoji da objasni teorija pre
voenja interdisciplinarno nauno podruje na lingvistikim osno
vama. U naelu, ona tei odgovoru na pitanj a kao to su: ta se deava
u mozgu prevodioca dok prevodi? Kako je mogue da informacije
sadrane u jeziki m porukama ostanu neizmenjene prilikom prenoe
nj a u neki drugi jezik (to je osnovna pretpostavka prevoenj a) kada
-

95

RANKO BUGARSKI

se sv1 JeZICI razlikuj u kako strukturno tako i kulturno? ta upravo

podrazumevaju poj movi prevodne ekvivalencije i adekvatnog pre
voda? Nasuprot tome, praktina pitanja, kao poboljanje kvaliteta pre
vodilakog rada, idu u oblast primenjene nauke o prevoenj u .
Kaimo, na kraju, d a s e jezike razlike u izvesnoj meri preva
zilaze i samim meujezikim kontaktima do kojih dolazi u procesima
uenja drugih jezika i prevoenj a. Naime, dodirujui se u viejezini m
populac ijama - jer jezici stupaju u kontakt samo dodirom njihovih
govornika - jezici utiu jedni na druge , bilo jednosmerno ili uzajam
no, to moe dovesti do masovnog pozajmljivanja, pa i interferen
cije, tj . prodora fonolokih, gramatikih i leksiko-semantikih struk
tura jednog jezika u si stem drugog jezika. Komunikacij sko i kulturno
zbliavanje naroda u modernoj civilizaciji prati i jezika pribliavanje,
naroito u dominantnom sloju tzv. internacionalne leksike (o emu
vie u odeljku 1 2.2).

5.4. Stavovi prema jeziku

Za uspeno prevazilaenje jezikih razlika, kao i za skladan je
ziki i drutveni ivot uopte, od najvee su vanosti stavovi koji se
zauzimaju prema jezikim poj avama, pa emo stoga ovom jo uvek
slabije poznatom pitanju da posveti mo poseban odelj ak.
Pojam stavova prema jeziku ne odnosi se na miljenja koj a se
izgrauju u okviru nauke o jeziku, nego na nezvanine, popularne
reakcije na jezike pojave koje postoje u jezikim zajednicama. One
su deo ireg kompleksa verovanja i ukorenjenih vrednosnih sudova
koji ima obeleja svojevrsnog lingvistikog folklora ili narodne lin
gvistike, a mogu se otkriti u svim vrstama drutava. Neka od ovih
anonimnih i subjektivnih laikih uverenj a, koja se prenose s kolena
na koleno, odgovaraju objektivnim i nauci poznatim injenicama, neka
im se protive, a neka se pak tiu estetskih, religij skih i drugih pred
stava koje ne podleu racionalnoj argumentacij i . Takva verovanj a, i
stavovi i sudovi o pitanjima jezika koji iz njih proistiu, zadravaju

96

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

svoj u snagu ak i kada je re o obinim predrasudama ili pukom

neznanju, pa u takvim sluajevima nauna lingvistika mora da i m se
suprotstavi svim snagama.
Da ilustrujemo, deo je naeg svakidanjeg iskustva da ujemo
iskaze o tome koji su jezici lepi a koji runi, koj i se lako ue a koji
teko, koji su bogati a koji siromani , koji su upotrebljivi za koje
svrhe itd. Tako se u evropskoj kulturi romanski jezici po pravilu opi
suj u kao prijatni i muzi kalni, a germanski (naroito holandski i dan
ski) kao grleni, grubi i neprij atni za uho. No ovo je pitanje estetskog
ukusa, a kako je to jedna kulturno uslovljena kategorija ovakve pred
stave nemaju optij u vrednost: pomenuti jezici moda bi drukije
zvuali jednom Arapinu ili Japancu.
Raireno je verovanje da se npr. italij anski lako ui, dok je naj
tei jezik u Evropi maarski , a na svetu kineski . Meutim, mi smo
ve videli da se svi jezici kao maternj i usvajaju s podjednakom la
koom ; a ako je re o uenju stranih jezika, onda su oni laki ili tei
s obzirom na stepen odstupanja od strukture uenikovog maternjeg
jezika, odnosno ve nauenih drugih jezika. Upravo zato je veini
Evropljana maarski tei od italijanskog. Ispravno pitanje glasi kome
je koj i jezik lak ili teak; dakle, i to je relativna stvar. U ovome
znaajnu ulogu moe da igra i motivacija. Ako onaj koj i ui ima
pozitivan emocionalni odnos prema narodi ma i kulturama datih jezika,
on e ih lake i savladavati , dok odbojnost u ovom smislu donosi i
slabiji uspeh u uenj u . Pojedini svetski jezici, kao nemaki, ruski ili
engleski , mogu tako za neke narode u raznim delovima sveta da budu
optereeni negativnim asocij acijama na skoranju istoriju. Tada treba
posebno insistirati na odvaj anju jezika od nacije ili ideologije: pri
merice, jezik na kome su pisali Hajne, Rilke ili Kafka ipak nee biti
dobar samo za Eins-zwei i Marsch hinaus!
Polazei od rairenih verovanja o postoj anj u razvijenih i primi
tivnih jezika, neretko se tvrdi da npr. mnogi afriki jezici -koj i , na
vodno, imaju veoma malo rei i jo manje gramatike - jednostavno
nisu sami po sebi sposobni za obavljanje civilizacijskih funkcij a, pa
ih ne treba ni pripremati za takvu ulogu nego valja u nedogled raunati

97

RANKO BUGARSKI

samo sa bivim kolonijalnim jezicima. Lako je videti koliko ovakvi

apriorni stavovi mogu da oteaju nacionalno i dravno konstitui sanje
zemalja u razvoj u . Inae, ovo je samo nalije bezazlenih sudova o
tome kako je italijanski dobar za pevanje, francuski za ljubav i di
plomatiju, nemaki za nauku, filozofiju i vojno komandovanje, en
gleski za poslove i zabavu, i slino. Uostalom, ovakva uoptavanja
veoma su stara, i o njima ima mnogo anegdota. Prema persij skoj
legendi , zmija koj a je zavela Evu govorila je arapskim, najzavodlji
vijim jezikom na svetu, Adam i Eva razgovarali su na persij skom,
najpoetinijem, dok se arhanel Gavrilo sluio turskim, najopasnijim.
A caru Karlu Petom pripisuje se sledea izjava: ,,Ja se Bogu obraam
na panskom, enama na italijanskom , mukarcima na francuskom,
a svome konju na nemakom " .
Unutar stari h kultura, nj ihovi jezici - grki, latinski, arapski ,
hebrej ski , sanskrit - smatrani su i u apsolutnom smislu nadmonim
svim drugim jezicima, pri emu se po pravilu svoje proglaavalo uzor
nim dok se tue zanemarivala ili ak izvrgavala ruglu. Ovaj stav star
je koliko i mnogi jezici , a celi narodi duguju mu sama svoja imena
(razume se, na sopstvenom jeziku ako su pozitivna a nil jeziku nekog
suseda kada su negativna). Barbaros je za Grke i Rimljane preva
shodno bio ovek koji govori drukije, dakle nerazumljivo; Hotentoti ,
Tatari i jo neki doslovno su mucavci; a S loveni - koj i , vidimo, slove,
tj . govore - svojim susedima su jednostavno odrekli mo govora, na
zivajui ih Nemcima! U novije vreme slian lingvistiki apsolutizam
tipian je i zraz nacionalne megalomanije, pa je svet od Nemaca dosta
uo o prirodnoj nadmonosti nemakog, od Francuza o neuporedivoj
loginosti francuskog, a od Engleza - suptilnom i mplikacijom - o
tome kako su drugi jezici zapravo suvini kad ve postoj i engleski .
U okvirima jednog jezika razliito se vrednuju pojedini njegovi
varijeteti . U sluaju dijalekata narodnog jezika posebno je izrazita
inae ira tendencija da se iza sudova o govoru pojedinih grupa za
pravo kriju stereotipna miljenja o samim govornicima. Ovo se naj
bolje vidi u etnikom humoru - popularnim vicevi ma kakvih ima
posvuda i u kojima se govornici pojedinih dijalekata prikazuju kao

98

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

lenji, glupi, naivni itd. Slinih reakcija i m a i meu razliitim etnikim

grupama u vi enacionalnim zemlj ama, kao i meu razliitim narodi
ma. Pri tome predstavnici "boljih " dijalekata ili jezika s visoka gledaju
na nosioce " loijih" oblika govora. Ova praksa, koliko god nekada
mogla izgledati bezopasna, pa i dobroudna (kao kod pomenuti h vi
ceva), u sutini je potencij alno veom a tetna, jer dok jedan ovek ili
narod ismeva ili prezire govor drugog, izmeu njih ne moe biti rav
nopravne komunikacije niti pravog razumevanja.
Demografske promene i nagla urbanizacija daju nepotrebnu po
pularnost uproenom i lingvistiki sasvim neopravdanom vredno
snom razlikovanju " lepog " , " izvornog " i "i stog " govora naeg sela
i "runog " i "i skvarenog " gradskog jezika. Kod nas su doskora gotovo
jedi ni stvaraoci jezika bili pisci , a nji hov neposredni izvor uzornog
jezika bilo je selo. Ali danas je situacija bitno drukija. Standardni
jezik stvara se i na drugim stranama i prenosi drugim putevima, po
sebno posredstvom sredstava j avnog informisanja, zatim po zori ta, fil
ma i j avnih tribina, a industrijalizacij a je teite savremenog ivota
definitivno smestila u grad.
Zato jueranji uzori ne mogu da budu dananja norma, nego
treba poi od injenica aktuelnog ivota i teiti jednoj normi koj a e,
ne odriui se najboljega u svom nasleu, ipak imati daleko iru i
raznovrsniju bazu. A ovaj posao samo ometa pomenuti negativni stav
prema gradskom govoru, koji se kod nas - za razliku od seoskih
dij alekata - veoma malo prouavao, svakako delom i zbog raspro
stranjenog uverenj a da on zapravo i ne zavreuje nauni opis. Govor
grada nuno je heterogen, jer odraava slojevitost savremenog drutva
u svom kombinovanju razliitih elemenata (standardnog saobraajnog
jezika, knjievnog jezika gradskih pisaca, prigradskih i doseljeniki h
dij alekata, urbanog substandarda, argona i td.). N o ovo ga ne ini
manje vrednim, pa bi se trebalo bre oslobaati nasleeni h popularnih
predstava.
U vezi s ovim, tetna je i naelna povika na strane rei. Potpuno
istih jezika u modernom svetu nema, a tzv. strane rei (o kojima
emo slino ali sa primerima govoriti u odeljku 1 2.2) pouzdan su
znak civilizacije i bez njih se n aprosto ne bi moglo. Treba osuivati

99

RANKO BUGARSKI

jedino neumerenu i neznalaku upotrebu takvih rei, koja meu po

jedincima - naroito u nekim drutveni m krugovima - otkriva sklo
nost ka praznoslovlju i fraziranju. Ali takve tendencije, koje se naj
upadljivije oituju u rastuoj birokratizaciji jezika kao najveoj stvar
noj pretnji svakoj jezikoj kulturi , dolaze do snanog izraaj a i u
domaem jezikom materijalu, pa nisu nuno uslovljene stranim
reima. Uopte uzev, generalnim odbacivanjem svega novog i stranog
jezik ne bi bio sauvan i oien nego, naprotiv, osakaen i sputan .
Ovo nikako ne znai da problem uzornog jezika nije vie aktuelan,
nego samo da on danas trai drukiji pristup - nauno zasnovan, di
namian i izdiferenciran .
U poreenju sa dij alek!tima, standardni ili knjievni jezik je svo
jim optim prestiom zatien od negativnih sudova i ak moe u
popularnoj viziji stei atribute neprikosnovenog izraza nacionalne kul
ture, koj i se mora udruenim snagama braniti od svih opasnosti koje
mu prete spolja ili iznutra. No takva glorifikacij a, koliko god mogta
biti opravdana, ima i svoje neugodno nalije utoliko to ljudima koj i
nisu imali prilike da ovl adaju ovim vi soko cenjenim oblikom jezika
moe da usadi kompleks manje jezike, pa i individualne i drutvene
vrednosti . Stoga bi zastupnici knji evnog jezika, naroito u kolstvu,
u svojim naporima da takav jeziki izraz ire morali da potuju i
dostojanstvo neprivi legovanih ali autentinih govornih tipova. eljeni
ciljevi teko e se postii ako se ljudi navode da se stide svog izvornog
govora; umesto ovoga, treba iriti svest o tome da svaki oblik govora
ima svojih vrednosti - samo to su te vrednosti, iz niza objektivnih
drutvenih razloga, razliite.
Kako se iz izloenog moe zakljuiti, raireni drutveni stavovi
na podruju jezika, ak i bez obzira na nj ihovu empirij sku opravda
nost, mogu da budu objektivno vaan ini lac u raznim oblastima ivo
ta, od meulj udskih odnosa na raznim planovima, preko jezikog pla
niranja, do nastave jezika. A tu snagu daje im injenica da se ovde
u jeziku samo prelamaju dublj i drutveni stavovi . Mi neka jezika
obeleja i neke tipove govora volimo ili ne volimo, cenimo ili ne
ceni mo, ne zbog onoga to oni sami po sebi jesu, nego zbog onoa
to oni predstavljaju ; dakle, ne iz jezikih nego iz drutvenih razloga.

1 00

6.

Opta struktura jezika

-.

6. 1 . Jeziki znak
l

Razmatraj ui naj vanij a svojstva jezika u ode ljku 1 .2, rekl i smo
da jezik poiva na principu simbolizacije, koji omoguuje da se ele
menti stvarnog ili imaginarnog sveta reprezentuju elementi ma j ezika.
Ljudi najee ne mogu neposredno da razmenjuju predmete, jo ma
nje poj move, ali zato razmenjuju rei ili i skaze koji ove simbolizuju.
(Kako bi optenje moglo izgledati da nije tako, na zabavan n ain j e
pokazao veliki satiriar XV III veka Donatan Svift u epoizodi " Gu
liverovih putovanja" o u mnim akademicima iz Lagada koji su, reivi
da ukinu ovakvo posredovanje rei, hodali okolo vukui ogromne
vree sa svim moguim stvarima koje bi po potrebi vadili, pokazivali
i razmenj ivali!).
Ova zamenjivaka, predstavljaka funkcija (A "stoj i umesto"
B) lei u osnovi svih znakova; u jeziku se ona manifestuje specifinije,
kao odnos neke forme i njoj pridruenog znaenja (A " oznaava"
B) .. Ovaj odnos je u principu konvencionalne prirode, tj . drutveno
ustanovljen, jer ne odraava nikakvu nunu, od prirode datu vezu
izmeu onoga ime se oznauje i onoga to se oznauje. Prost dokaz
za ovo jeste injenica da se iste stvari razliito oznaavaju u razni m
jezicima; na primer, ivotinj a koju m i zovemo pas n a engleskom se
zove dog, na francuskom chien, na nemakom Hund itd. Prema tome,
upravo konvencionalni karakter ovog odnosa omoguuje i samo po
stojanje razliitih jezika: ako bi se pas zvao pas zato to jeste pas, i
ako bi bio pas zato to se tako zove, on se ne bi mogao zvati nikako
drukije a da promenom i mena ne pro meni i svoju pseu sutinu!

101

RANKO BUGARSKI

Da bi mogao da deluje na nain primeren celoj lepezi svojih

funkcija, jezik mora da poseduje veliku meru rastegljivosti i prilago
dljivosti . Ali da bi uopte mogao da funkcionie, on mora u svojoj
osnovi da bude formalan si stem, tj . da u svojim razliitim manife
stacij ama ipak potuje odreena pravila. Pri tome se u stalnom
meudejstvu jezikih struktura i govornih procesa taj si stem nepre
kidno naruava, obnavlj a i time menj a, ne gubei ipak svoj a osnovna
si stemska obeleja; ukratko, jezik je dinamian sistem znakova i pra
vila.
U pri stupu pitanju opte forme jezika najbolje je poi od gl av
nog zadatka koj i jezik mora da obavlj a i po ijoj je meri skrojen a to je komunikacija meu ljudima. Imajui na umu opis ina komu
nikacije koj i smo dali u odeljku 1 .3, treba posebno da se podsetimo
'
da poruka o kojoj je tamo bilo rei operie odreenim pojmovima
koji se odnose na predmete i pojave u svetu ij i smo deo, a prenosi
se, kako smo takoe videli, u odreenoj materiji. Oigledno je da
ona i sa poj movne i sa materij alne strane mora imati neku formu,
koju stie sami m inom svoga konstituisanja i prenoenj a. U svemu
ovome imamo elemente koji nam omoguuju da razlui mo osnovne
planove zastupljene u jeziku i onome to on izraava. U jednoj di
menziji, plan UPSTANCE (materij a iskaza) razlikuje se od plana
FORME (oblik iskaza). U drugoj di menziji, plan SAD R AJA (sadr
ina iskaza) razlikuje se od plana IZRAZA (sredstvo iskaza). Ako
ove di menzije ukrstimo, dobiemo eti ri odel ita polja: A, B, C i D.
(V. sliku 3) .
Osa AC ini supstancu, osa BD formu, osa AB sadraj , a osa
CD izraz. Pojedina polj a imaju sledee vrednosti . A = supstanca
sadraja, tj . materija na koju se i skaz odnosi, same stvari o kojima
govori mo. B = forma sadraja, tj . oblik dat sadrini iskaza, poj am
koji imamo o stvari ma. e = supstanca izraza, tj . medijum u kojem
se iskaz ostvaruje, fizika materij a (glasovna ili grafika) kojom se
kori stimo kada govorimo ili piemo. D =forma izraza, tj . oblik dat
sredstvu iskaza, zvuno-grafika predstava (putem glasova ili slova)
koju o njemu imamo.

1 02

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

SUPSTANCA

FORMA

SADRAJ
IZRAZ

stv ar
fizika
materija

l)

pojam

zvuno-grafika
pred s t av a

Slika 3.

Za ilustraciju, ako j e re npr. o vratima, onda bi polje A z au

zimala sama neka konkretna, fizika vrata, tj . stvar koju tako nazi
vamo ; na polj u B bi se n aao na poj am vrata, ono to zamilj amo
kada upotrebimo odgovarajuu re; na polje C bi dola bezoblina
glasovna ili grafika masa koju koristimo za i zgovaranje ili pisanje
te re i i svih drugih rei ; a na polju D bi bili pojedini glasovi ili
slova (v-r-a-t-a) ija kombinacij a ini zvuno-grafiku predstavu koju
povezujemo s poj mom vrata. (V. sliku 4) .
SUPSTANCA

SADRAJ

IZRAZ

FORMA
l.

l)

"vrata"
v-r-a-t-a

Slika 4.

Osa AC naj vei m delom lei izvan jezika. Polje A zauzima be

skonani svet stvari o kojima jezik govori , a te stvari nisu sam jezik.
Polje C zauzima beskonana fizika materij a u kojoj se jezik ostva
ruje, a ta m aterija takoe nije jo jezik. Bez prvog jezik ne bi i m ao
svrhe; bez drugog, mogunosti da se realizuje. Zato i jedno i drugo

1 03

RANKO BUGARSKI

treba ovde uzeti u obzir. Ali treba i razumeti da sam jezik nije ni
jedno ni drugo. Strogo uzev, jezik je tek organizacija koj a povezuje
to dvoje, a svaka organizacij a podrazumeva odreenu formu. Stoga
je sutina jezika u osi BD, koja obuhvata formu sadraja i formu
izraza. Na polju B, beskonani svet ljudskog isku stva organi zuje se
putem konanog skupa znaenjskih jedinica jezika koje ga uobliuju.
A na polju D, beskonana fizika materija analogno se organizuje
putem konanog i mnogo manjeg skupa jedinica gl asovne ili grafike
strukture, koje joj daj u oblik. Kombinovana, ta dva polj a simbolizuj u
ranije pominj anu dvostruku artikulaciju (v. 1 .2) kao bitnu osobinu
ljudskog jezika - naime, oblikovanje jedinica sa znaenjem i njihovo
izraavanje kombinovanjem jedinica bez samostalnog znaenja. Za
hvaljujui njoj , ovek jezikom analizira i organizuje svet u kojem ivi.
U teorijskoj lingvistici, jedinice jezike organizacije posmatrju
se kao jeziki znaci_ . Jeziki znak je spoj nekog jeziki uoblienog
pojma (tj . neeg oznaenog) i odgovarajue zvune ili grafike pred
stave (tj . nekog oznaitelja). U smislu nae eme, jeziki znak bio
bi amatgam jedinica sa polja B (pojam ili oznaeno) i polja D
(zvuno-grafika predstava ili oznaitelj ) ; to bi u datom pri meru bi la
sama re vrata, koju kao celinu nismo imali zastupljenu u naoj ana
litikoj emi , iako smo imali pojedine elemente potrebne za njeno
konstituisanje, tj . sintezu . Pri tome postoji asocijativna povezanost oz
naenog i oznaitelja: pojam vrata izaziva u nama zvuno-grafiku
predstavu odgovarajue rei, i obrnuto, ova predstava odmah nam do
ziva u svest njoj pridrueni pojam. (V. sliku 5, na kojoj raznosmerne
strelice simbolizuju pomenutu asocij ativnu vezu).
Jeziki znak je apstraktna jedinica, utoliko to ni sa jedne strane
nije odreen fi zikim kvalitetima: u oznaeno ne ulaze konkretni pred
meti nego pojmovi o njima, a u oznaitelj ne ulaze pojedine (i uvek
u neemu razliite) fizike realizacije datog sleda glasova ili slova
nego naa akustika ili vizuelna predstava tog sleda. S druge strane,
ta apstraktna jedinica ne moe se upotrebiti osim u nekom fizikom
medijumu, tako da u svojoj realizaciji jeziki znak ima nezaobilaznu
materijalnu bazu . Ipak, kako se znak sam po sebi ne moe definisati

1 04

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

v-r-a-t-a

ZNAK:

vrata

Slika 5.

svoj i m fiziki m svojstvi ma, za pojam znaka bitna je njegova dife

rencijalna priroda, tj . njegova razliitost od ostali h znakova u siste
mu datog jezika (npr. vrata :t; prozor :t; zid itd.). Jeziki znaci ulaze
u sloene meusobn odnose, obrazujui znakovne sisteme. Uz sve
tekoe, komplikacije i odstupanja - jer prirodni jezik nije nikakva
matematika ili logika ema - si stemska priroda upravo i omoguuje
jeziku da valjano obavlj a svoj posao: bez sistema ne bi moglo biti
ni komunikacije.

6.2. Funkcionisanje jezika kao sistema znakova

Iz analize izvedene u prethodnom ode ljku izlazi da jezik pove
zuje plan znaenja sa planom zvuka. Da bi se ta veza ostvarila, oba
ova plana organizovana su u jedinice odreene vrste. Uproeno go
vorei , jedinice sa znaenjem su rei, a one se manifestuju kao sledovi
jedinica glasovne strukture. Jedinice obe vrste meusobno se kombi
nuj u u skladu sa odreenim pravilima, koj a ine gramatiku datog
jezika. Veza izmeu znaenj a i zvuka, ostvarena putem leksike i gra
matike, moe se predstaviti kao na slici 6.
Iz ovoga sledi da jezik zapravo nije jedinstven sistem, nego pre
sistem sistema u tesnoj meusobnoj vezi, u stalnom uzajamnom pro
imanj u ( semantiki si stem, fonoloki sistem, leksiki sistem, grama
tiki si stem - sa nji hovi m podsistemima i meusistemima; podrobn ije

1 05

RANKO B UGARSKI

o ovima ponaosob u narednim poglavlj ima). Tako se npr. pojam

mnoine (znaenje) preko kategorije plurala (gramatika) unosi u sa
stav pojedinih rei (leksika), pri emu realizacija nastavka za plural
moe zavisiti od prirode prethodnog glasa (zvuk - upor. npr. razliit
izgovor nastavka u englesKi m reima cats 'make' ls/, dogs 'psi' Iz/,
horses ' konj i ' /izl). A leksiki ekvivalentni glagoli kao rei i kazati
razlikuju se u gramatic i : prema ta kae? ne ide ta rekne? (iako
u nekim dijalektima ide ta ree?); dok se reeno moe porei ka
zano se ne moe pokazati u znaenju negiranja; svi koji su ui li en
gleski znaju da se ekvivalentni glagoli say i tell takoe razliito gra
matiki ponaaj u ; itd.

ZNAENJE

LEKSIKA

GRAMATIKA

ZVUK
Slika 6.

Ovakvo lingvistiko razmatranje planova i jedinica jezike

strukture moe izgledati dosta sloeno, ali se njegova sutina (narav
no, u manje eksplicitnom i formalizovanom obliku) delom nalazi ve
u naim intuitivnim oseanjima o ustrojstvu jezika. U laikoj pred
stavi , jezik je sastavljen od rei, dok su rei sastavljene od slova,
odnosno glasova. Ovo shvatanje je nepotpuno i neprecizno, ali se u
njemu krije zrno istine, pa moe da nam poslui kao polazite za
dalje razmatranje.
Pogledajmo za poetak re miolovka, koja nesumnjivo pripada
srpskohrvatskom jeziku. Od ega je ona sastavljena? S jedne strane,
svakako od glasova (odnosno slova), na koje se moe rastaviti : m-i
--o-1-o-v-k-a. Ali ona se moe podeliti i na slogove: mi-o-lov-ka,

1 06

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

pa prema devet glasova (ili slova) imamo etiri sloga. No to nije kraj
analize, jer se u naoj rei oigledno kriju i neke druge manje celine.
Na njenom poetku stoji celina mi, oja se moe i samostalno upo
trebiti kao re ovog jezika, i koja je po znaenju povezana sa rei
miolovka. Ono to ostaje, olovka, takoe se javlja kao re ovog je
zika, ali ne u znaenjskoj vezi sa elementom mi, pa je ona ovde
sadrana samo prividno, kao rezultat sluajne podudarnosti na prin
cipu rebusa. Drugim reima, olovka nije u ovoj rei nikakva celina,
ali taj deo sadri i jednu manju celinu, lov, koja jeste u vezi sa celinom
mi: miolovka je predmet kojim se love mievi.

t"

Preostaju jo elementi -a- i -ka; kakva je njihova uloga ovde?

U srpskohrvatskom postoje, dodue, predlozi o i ka, ali oni nisu za
stupljeni u ovoj rei (iako, da se malo naalimo, ivot mia visi o
koncu kada krene ka miolovci !). Ovde je -a- vezivni element koji
olakava izgovor (upor. lov-o-kradica, mir-o-ljubiv, disk-o-teka i sl.),
dok -ka gramatiki obeleava celinu kao re enskog roda, pored toga
to po znaenju upuuje na sredstvo obavljanja imenovane radnje
(upor. igra-ka, zve-ka i sl. - ali uz napomenu da gramatiko-se
mantiki odnosi nisu ipak tako jednostavni: igraka nije enski rod
od igra kao to lekarka jeste od lekar, trunka jeste enskog roda ali
nije enski rod od trun, kao ni manastirka od manastir ili, konano,
miolovka od mio/ovac). (Vie o ovome u odeljku 1 0.2).
Znai, ako re miolovka rastavimo na delove koji imaju sa
mostalno znaenje, odnosno gramatiku funkciju, dobijamo etiri ele
menta, od kojih dva .mogu a dva ne mogu da stoje sami za sebe:
mi-o-lov-ka. Ova podela samo je naizgled veoma slina podeli na
slogove (mi-o-lov-ka): tu se oigledno radi o sasvim razliitim pla
novima analize i vrstama jedinica.
Kao to jedna re predstavlja neto vie od niza glasova koji
ulaze u njen sastav, tako i jedna reenica nije prosto niz rei koje je
obrazuju. U reenici Posle veere ii emo u bioskop ili u pozorite
postoje manje grupe meusobno povezanih rei: posle veere, ii
emo, u bioskop ili u pozorite, pri emu je ova poslednja sa svoje
strane sastavljena od dve grupe
u bioskop i u pozorite, povezane
-

1 07

RANKO BUGARSKI

veznikom ili. Svi mi znamo da su manje celine upravo ove, a ne, na

primer, veere ii ili emo u bioskop
iako se to iz samog nizanj a
n e vidi , jer je razmak izmeu svih rei podjednak. (Podrobnije u odelj
cima 9.4. i 1 1 .2).
-

Ovi primeri pokazuju da, ma o kakvim jezikim jedinicama i

kombinacijama govorili, uvek moramo uzimati u obzir injenicu da
one postoje na raznim planovima. Tako se npr. o javlj a i kao glas, i
kao slovo, i kao slog, i kao vezivni gramatiki element, i kao re, a
u funkciji uzvika (O!) i na nivou potpunog iskaza, ekvivalentnog celoj
reenici . Pri tome sastav jezikih iskaza nije samo linearan, dakle
horizontalan, nego je i hijerarhijski, tj . slojevit ili vertikalan. Jedinice
jednog reda meusobno se kombinuju, obrazujui jedinice drugog,
vieg reda. (Da damo jedno grubo poreenje, cigle slue kao graevin
ski materijal, ali se sazidana zgrada vie ne deli na cigle nego na
jedinice drugog reda - krila, spratove, prostorije i sl.). Tako se glasovr
grupiu obrazujui rei, rei stvaraju grupe rei, ovakve grupe ulaze
u sastav reenica, a reenice tvore due iskaze, odnosno tekstove.
Ovim kombinovanjem upravlj a veoma sloen si stem pravila koji se
prostire preko svih slojeva jezike strukture, odreujui mogunosti
kombinovanja unutar i izmeu njih. Ovaj si stem pravila, koji dozvo
ljava neke kombinacije a iskljuuje neke druge, moe se, govorei
iroko i uopteno, nazvati gramatikom jednog jezika.
Obavljeno i spitivanje jo jednom ukazuje na zna aj dvostruke
artikulacije kao dvostepene veze izmeu znaenja i zvuka u jeziku .
S jedne strane, pojedini poj movi izraavaju se uz pomo rei kao
jedinica sa znaenjem (npr. mi, lov, posle, veera, ii, u itd.), dok
se kombinovanjem rei dobijaju reenice. A s druge strane, do samih
ovakvih jedinica dolazi se kombinovanjem glasova, kao jedinica koje
su same za sebe bez znaenja; tako glasovi m, i, , sloeni tim redom,
daju re mi.
Na oba stepena od najveeg je znaaj a injenica (istaknuta ve
u odeljku 1 .2) da se nove kombinacije ne ostvaruju uvoenjem novih
jedinica, nego novim razmetajem ve postojeih. Da bismo sastavili
novu reenicu mi ne moramo da izmilj amo nove rei , niti pak za

1 08

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

...

oblikovanje novih rei u vodimo nove glasove. Kada bismo morali da

inimo ovo, upotreba jezika nametala bi ovekovom pamenju, kao
i komunikaciji meu ljudima, nesavladi ve prepreke. Sreom, dvoste
pena organizacij a ini jezike vanredno ekonominim sistemima, koji
omoguuju kori snicima ogromne utede u vremenu i naporu. Kom
binovanjem svega 30 glasova srpskohrvatskog jezika mi dobijamo na
desetine hiljada rei, a kombinovanjem ovih rei dobijamo beskonaan broj reenica. (Isto naelo vai , dakako, i za sve druge jezike).
Kratko reeno, u jeziku se ograniena sredstva koriste u neograniene
svrhe, i u tome je sutina jezike ekonomije.
Stoga je jezik uistinu jedinstven proizvod ovekove evolucije.
Njegovo pomenuto svoj stvo odraava konstrukciju i funkcionisanje
ljudskog mozga, koji bi bez takvog principa obrade podataka bio pot
uno zakren nepreglednom masom informacija koju mu naa ula
.,'1 u svakom trenutku prosleuj u . Ljudska bia nisu elektronski raunari
ogromne vetake memorije u kojoj bi bile pohranjene nebrojene sklo
pljene reenice, svaka ve gotova za svoju priliku. Na mozak ostva
ruje jedan vii princip: on "pamti " samo elemente i principe njihovog
slaganja, ne optereuj ui se trajnim memorisanjem samih proizvoda
tog procesa. Mi stoga prema svakoj prilici sastavljamo nove reenice
- naravno, od datih elemenata i mahom prema ustaljenim obrascim a.
Tako je, sa izuzetkom konverzacionih kliea i drugih stereotipnih izra
za, naj vei deo reenica koje svakodnevno proizvodimo i primamo
nov, utoliko to se one u identinom obliku ranije nisu j avlj ale.
U i sti mah , i u tesnoj vezi s ovim, takva priroda jezika m ak
simalno odgovara, u jednom optem smislu, i komunikacij sk i m po
trebama oveka kao drutvenog bia. Zbog svega toga, ne bismo smeli
biti odve nestrpljivi nad neizbenim pojedinanim neusaglaenosti
ma, neloginostima i drugi m nedostacima jezika koj i ma se sluimo.
Ispod neravne povrine j ezikih pojava kriju se duboki organi zacioni
principi velike vrstine i doslednosti , kojima zapravo dugujemo sve
ono to sa jezikom moemo da uinimo. A to je, videli smo ranije,
odista veoma mnogo !

1 09

RANKO BUGARSKI

U zakljuku, vidimo da nain na koji jezik funkcionie, uklju

ujui tu i stalno izraavanje novih sadraj a, proistie iz osnovnih
principa njegovog formalnog ustroj stva. Svekolika upotreba jezika po
iva na naelu slaganja i preslaganja datih jedinica na nov nain,
ime se od malog dobija mnogo. Tokom vremena menjaju se, dakako,
i same jedinice i pravila njihovog kombinovanja, ali je taj proces
veoma spor; osim toga, postojanje takvih promena ne menj a nita u
optem karakteru samog kombinatornog mehanizma o kojem je bilo
rei.

6.3. Jeziko stvaralatvo

Mogunost izraavanja beskonanog broja novih znaenj a pu
tem drukijih kombinacij a istih jedinica ini da jezik dejstvuje kao
uhodan mehanizam u kome se mnogo toga ponavlja, ali i kao stva:
ralako sredstvo izraavanja kojim se neprekidno ostvaruje i neto
novo. Sistematinost ini jezik delotvornim instrumentom optenja
meu ljudima, a njegova otvorenost ka novome tesno je povezana sa
stvaralakom prirodom oveka. (Slini odnosi elemenata i njihovog
rasporeda daju se uoiti i drugde, npr. u raznim igrama; tako u ahu
i ste figure, u okviru i stih pravila kretanja, ostvaruju bezbroj pozicija) .
Kad bi s e koristile sve matematiki mogue kombinacije, od
tridesetak glasova nekog jezika mogao bi se sastaviti astronomski broj
rei odreene duine, koji bi daleko prevazilazio i potrebe i moguno
sti ljudskih bia. Isto vai i za slaganje rei u reenice: hilj ade godina
bi protekle dok bi se samo po jednom izgovorile sve mogue reenice
nekog jezika u duini od, recimo, dvadeset rei . (U vaniskustvenim
sferama teko je i pojmiti ovakve brojane odnose; setimo se
istonjake legende o caru koj i nije mogao da i spuni rado dato
obeanje da e jednog vernog podanika da nagradi itom tako to bi
na prvo polje ahovske table dolo samo jedno zrno, na drugo dva,
na tree etiri itd. - jer se pokazalo da bi svekoliko ito u njegovom
carstvu bilo nedovoljno da se tako stigne do 64. polj a ! ) . Stoga se
broj korienih kombinacija u svakom jeziku svodi na razumnu i de
latnu meru delovanjem raznih ogranienja: ograniena je duina rei

1 10

UVOD V OPTU LINGVISTIKU

i reenica, kao i sloboda slaganj a glasova u reima i rei u grupama

rei i reenicama. Ove granice nisu otre i teko je odrediti tano
gde padaju (npr. koliko naj vie glasova moe imati jedna re srpsko
hrvatskog, maarskog, ruskog ili kojeg drugog jezika), ali ako im je
poloaj donekle neodreen, njihovo prisustvo se ipak j asno osea.
Pitanje ta se sa ime moe kombinovati - uz napomenu da se
ealizacij i i stih osnovni h principa pojedini jezici mogu u poneemu
razlikovati - ilustrovaemo najpre na glasovnom planu. U srpsko
hrvatskom, zahvaljujui slogotvomoj funkcij i glasa r, mogue su rei
kao prst i smrt, kakve bi u fonolokoj strukturi vei ne drugih j ezika
bile nedoputene. Isti glasovi mogu se sloiti i drukije, pa dobij amo
rei Strp (ime zaseoka u Boki Kotorskoj ) i strm. U prvom sluaju
mog la bi se oekivati jo kombinacij a sprt, a u drugom mrst (to se
i javlj a kao dij alekatski oblik rei mrs u izrazu post i mrst). S ve su
pomenute kombinacije fonoloki mogue u ovom jeziku, a da li su
ve i ostvarene ili nisu - to moe biti stvar istorij ske sluaj nosti .
Nasuprot njima, kombinacije istih glasova kao rtsp ili mstr n ikada
nee biti ostvarene, ali ne zato to bi bile besmislene nego stoga to
su sa stanovita strukture ovog jezika neizgovorlj ive. (Upor. i ostva
reno vrata, vatra, trava sa mogui m arvat, tarva, tvara i nemoguim
arvta, vtaar, rvtaa i sl.; vie u odeljku 8.2).
Doli smo, znai, do razlike izmeu moguih i nemoguih kom
binacij a, a u okviru moguih i do razlike izmeu ve ostvarenih i po
tencijalnih. Nemogue kombinacije moemo da zanemarimo, jer one ni
kada ne mogu uroditi reima datog jezika. Ostvarene meu moguim
kombinacijama ine, u svojoj sveukupnosti, renik jezika kakav je on
bio u prolosti i kakav je danas. (Takve kombinacije marginalno se j a
vljaju i bez pridodatih leksikih znaenja, npr. u magij skim formulama
tipa abrakadabra ili razbrajalicama kao ondola-dondola-ikala-bika
la-kalarija-rusalija-podgor-gorin-avin-aulin-agrk). A mogue
ali jo neisl>riene kombinacije dragocene su u svakom jeziku, jer
upravo one pruaju mogunost za dalji razvoj i bogaenje jezika: sve
nove rei koje danas ulaze u jezik, ili e u njega sutra ui, spadaju
u ovu kategoriju, koj a se intuitivno koristi prilikom davanja i mena
Ill

RANKO BUGARSKI

novim pojmovima, izumima, proizvodima itd. (upor. novije rei kao

kros, smog, ta, faks).
Ista poj ava zapaa se i u procesima graenja novih rei od ma
nji h morfolokih jedinica, gde se postojee osnove i nastavci, pored
dobijanja novih samostalnih znaenj a, esto ukrtaju na nove naine.
Tako odavno postoje parovi kralj-kraljica, sobar-sobarica, ali izve
denice kao dravnica prema dravnik tek zakorauju u jezik (v. i sli
ne primere u odeljku 3.3). Stariji nastavak turskog porekl a -dija sa
znaenjem zanimanja (kujundija, jorgandija, sajdija) kasnije se po
novo j avio sa novim, ironinim prizvukom (siledija, filmadija) . Na
stavak -ak, odranije zastupljen u mnogim reima bez neke n aroite
sopstvene boje (kao u vrbak, prvak, grudnjak, mlaznjak), poslednjih
godina izrazito je produktivan sa novim, familijarno-argonskim emo
tivnim senenjem: buvljak (buvlj a pij aca), Studenjak (Studentski
grad), narodnjak, zabavnjak (narodna, zabavna melodij a), konjak.
(koni kaput), lanjak (lani proizvod), otrak (estoko pie), mirov
njak (pripadnik mirovnog pokreta) - pri emu ak i ve koriene
kombinacije sa osnovama dobijaju nova znaenja ove vrste: crnjak
(crno vino, potom crni humor), divljak (divlji ovek, potom neregi
strovani radio, taksi, ugostitelj , graevinar i sl.).
U osnovi isti princip vai i u meusobnom kombinovanju rei.
Grupa pridev +imenica veoma se esto javlj a, ali ne ide svaki pridev
sa svakom imenicom, a marginalno mogue kombinacije koriste se
u jezikom stvaralatvu. Crn kvadrat je u redu,.ali je etvrtast kvadrat
pleonazam, a okrugao kvadrat je kontradikcij a. Vredan kvadrat mo
gao bi da se j avi personifikacijom, u kakvoj dejoj prii, stripu ili
crtanom filmu iji bi junaci bili kvadrati . Uz pridev sporedan nor
malno upotrebljavamo manji broj i menica kao put, ulaz, kolosek ili
zadatak, dok uz imenicu nebo oekujemo prideve kao plavo, vedro
ili oblano; ali kada se ovi sasvim raznorodni skupovi neoekivano
preseku, to je rezultat pesnike inspiracije - Vasko Popa nazvao je
jednu svoju poznatu zbirku pesama, u kojoj ima jo ovakvih neobinih
naslova, upravo Sporedno nebo (upor. i sklopove kao plesniva zora
ili tamnovodena zver misli kod Duana Matia).

1 12

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

U okviru reenice takoe su mogui neki redosledi odreenih

jedinica, dok drugi nisu. Rei iz reenice Sunce izlazi na istoku mo
emo i drukije da sloimo, uz nijansiranje znaenja ili stila (Na istoku
sunce izlazi, Na istoku izlazi sunce, Sunce na istoku izlazi), ali ne
moemo da kaemo npr. Istoku sunce na izlazi, jer nam to gramatika
dozvoljava. S druge strane, reenica Sunce izlazi na mom pisaem
stolu je isto gramatiki valjana, iako bi se mogao osporavati njen
smisao; dok u nizu Stolu izlazi mom na pisaem sunce ne bi bilo ni
gramatike ni smisla.
No ako se osnovna gramatika pravila o redu reci ne smeju
kriti, ima i pravila koja doputaju izvesno eksperimentisanje. Ako u
reenici Devojica se nasmeila deaku obrnemo redosled dveju ime,.
nica, uz potrebno prilagoavanje padenih oblika, dobiemo isto tako
dobru reenicu, iako drukijeg znaenja - Deak se nasmeio de
vojici. Ali primenjujui isti postupak na reenicu Devojica se na
smeila cvetu dobiemo Cvet se nasmeio devojici, to je u svako
dnevnom jeziku udno jer se za cvee - za razliku od ljudi - obino
ne kae da se smei, dok bi u kakvoj pesmi ili bajci to moglo da
bude sasvim prihvatljivo.
Nai primeri, kojima smo jedva i zavirili u sloeni splet gra
matikih i vanjezikih odnosa, pokazuju ipak da se stvaranje novog
u jeziku, na svim planovima njegove strukture, poziva na mogue a
jo ne is koriene kombinacije jezikih jedinica, kombinacije koje tako
predstavljaju nepresuno vrelo novih sazvuja, znaenja, govornih
vrednosti i izraajnih mogunosti. Ovo vai za sve oblike stvaranja
u jeziku - a ovaj proces ima dva glavna vida, koji se mogu samo
donekle razgraniiti. Jedno je stvaralatvo koje je neophodan atribut
obine uptrebe jezika, u kome dakle uestvujemo svi i svakodnevno,
i koje se uglavnom odvija strogo u granicama pravila zadatih gra
matikom. Drugo je specifinije knjievno-umetniko stvaralatvo u je
ziku, rezultat nadahnua pojedinaca od posebnog dara, koje boravi
na samim pomenutim granicama, nastojei da ih proiri. Kod prvog
tipa re je o stvaranju u smislu obine produktivnosti, koje je sveopte,
anonimno, nesvesno i uglavnom neprimetno. Kod drugog se radi o

1 13

RANKO BUGARSKI

posebnom, svesnom stvaralakom naporu, iji se rezultati primeuju

i pamte (upor. npr. formalno neveliku ali umetniki efektnu razliku
izmeu obinog spoj a most na Drini i Andrievog naslova Na Drini
uprija).
Meutim, ovo drugo je u osnovi samo poseban sluaj onog pr
vog, od koga u potpunosti zavisi. Isto se moe rei i za razne oblike
jezikog stvaranja (u govoru dece i omladine, u igri rei, u argonima
i strunim terminologijama i dr.) koji se mogu smatrati na neki nain
prelaznima izmeu dve pomenute glavne kategorije. Naime, na sve
optoj kreativnoj jezikoj sposobnosti svih ljudi poiva i posebna ve
tina sa kojom izuzetni pojedinci obrauju zlatnu icu skrivenih mo
gunosti stvaralakog jezikog izraza: u jeziku pesnici tre, ali svi
ipak hodamo. A i tranje poznaje granice, pa tako i jeziko stvara
latvo, ak i kada najvie eksperimentie, rauna sa izvesnim grr;mi
cama, bez kojih bi svaka komunikacija prestala, a jeziki kosmos bi
se pretvorio u haos. O ovoj opasnosti svedoe automatska poezij a
nadrealista, "zaumni " jezik futurista i slini pesniki pokreti koji su
u krajnjoj liniji ostali kratkog daha upravo usled odbij anj a da prihvate
postojanje bilo kakvih ogranienj a u jezikoj kreativnosti .

1 14

7. Fonetika
...

7. 1 . Govorni organi
S utina jezike komunikacije jeste prenoenje gramatiki obli
kovanih i leksiki otelovljenih znaenja izmeu poilj aoca i primaoca
poruke . Ovaj proces odvij a se u oba glavna medijuma realizacije je
zika, zvunom i grafikom, tokom govorenj a i sluanja, odnosno pi
sanj a i itanj a. (U nuno modifikovanom obliku, on je zastupljen i
u gestovnom medijumu kojim se slue gluvonemi, prilikom gestiku
liranj a i gledanja). U ovom i n arednom poglavlj u govoriemo o ostva
rivanju jezika, najpre putem zvunih talasa a potom grafikim sred
stvima, da bismo u kasnijim poglavljima razmotrili i druge aspekte
jezike strukture i njima odgovarajue lingvistike discipline. Kre
emo, dakle, od zvuka u jeziku, odnosno od) fonetike.
1

Fonetika se bavi fi zikom (fiziolokom i akustikom) stranom

govora; njena osnovna jedinica je glas - artikulisani zvuk u govoru.
Ona daje opis i klasifikaciju govornih glasova - njihovog proizvoenj a
(artikulaciona fonetika), prenoenj a kroz zvune talase (akustika
fonetika) i prijema, tj. prepoznavanj a (auditivna fonetika).
U procesu proizvodnje govora angaovan je znaajan deo ljud
skog organizma. Govor se stvara proizvoenjem, potiskivanjem, obli
kovanjem i isputanjem vazdune struje; ovaj uobiajeni tok zove se
egresija (u retkim sluajevima, pojedini glasovi u nekim jezicima
proizvode se obrnutim pravcem, tj . usisavanjem spoljnog vazduha,
to je ingresija). Organi koji su ukljueni u ovaj proces - iako, kao

1 15

RANKO BUGARSKI

to smo ranije videli, imaj u i bioloki starijih funkcija u vezi sa di

sanjem i jedenjem, i samo su delimino prilagoeni ovoj posebnoj
svrsi - nazivaj u se govorni organi (v. sliku 7).

Slika 7.

1 16

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Podizanjem dijafragme ( l) usled kontrakcije trbunih miSica

prethodno udahnuti vazduh se i stiskuje kroz plua (2), bronhije (3)
i dunik (4), na ijem kraj u dospeva u grkljan (larinks, 5), da bi
potom kroz drelo (farinks, 6) i usnu upljinu (7) ili nosnu upljinu
(8) bi o izdahnut. Organ specij alizovan za neposredno stvaranje zvuka
jeste grkljan sa svoj i m glasnicama ( "glasnim icama" , 9), ije vi
bracije pri otvaranju ili zatvaranju otvora grklj ana (glotis, l O) i proiz
vode zvuk. Prilikom uzi manja hrane grklj an odozgo zatvara njegov
po klopa ( epiglotis, l l), kako hrana ne bi krenula u dunik (kada se
to ipak desi , onda se zagrcnemo, a poneko se na taj nain i udavio ;
stoga razg.ovarati " sa punim ustima" nije samo nepristojno, nego moe
da bude i opasno !). drelo, usna i nosna upljina funkcioni u kao
rezonatori zvuka obrazovanog u grkljanu. Nosna upljina je odvojena
nepcem, koje se deli na nepokretno tvrdo nepce (palatum, 1 2) i
pokretno meko nepce (velom, 1 3) sa resicom (uvulom, 1 4) na kraju.
Pri podignutom mekom nepcu prolaz vazduha kroz nosnu uplj inu
je zatvorn, pa on izlazi kroz usnu upljinu, obrazujui oralne gla
sovli; a . s putanjem mekog nepca otvara se put i kroz nosnu upljinu,
to daje nazalne glasove.
Pored nepca, u usnoj upljini kao glavnom rezonatoru n al aze
se, ili je zatvaraju, gornj i i donj i zubi ( 1 5 , 1 6), gornja i donj a usna
( 17, 18), desni (alveole, 1 9) izmeu zuba i nepca, te glavni artikulator
- jezik (20). Jezik se moe podeliti na vrh, lopaticu, prednj i , srednj i
i zadnj i deo lea, i koren. Velika pokretlj ivost ovog miinog organa
omoguuje mu da raznim svoj i m delovima zauzima razliite poloaje,
tako stvarajui raznovrsne prolaze ili prepreke vazdunoj struj i , to
je od bitnog znaaja za proizvoenje i razlikovanje pojedinih vrsta
glasova. (Svest o posebnoj vanosti ovog organa za ljudski govor
odraava se i u injenici da mnogi jezici - meu njima, kako vidi mo,
i srpskohrvatski ! - imaj u istu re za jezik u ustima i jezik kao sredstvo
komunikacije). Pokreti jezika usklaeni su sa takoe pokretni m usna
ma, ij i razliiti poloaji (neutralni, ispupeni , zaokrueni , razvueni)
daju mnogim glasovima poseban kvalitet. I uopte uzev, aktivnost go
vornih organa odvija se u koordinaciji, ij i je ukupni rezultat proiz-

1 17

RANKO BUGARSKI

voenje i oblikovanje zvuka - ali ne bilo kakvog zvuka, nego zvuka

koji je finim nijansiranjem ralanjiv u veliki broj prepoznatljivo ra
zliitih jedinica. A upravo takve jedinice zahteva ljudski govor kao
artikulisan sistem komunikacije, zasnovan na pridavanju znaenj a
kombinacijama ode/itih i meusobno oprenih glasovnih jedinica.
Zvuk proizveden aktivnou govornih organa prenosi se kroz
vazduh, u vidu talasnog kretanj a, od usta poilj aoca do uha primaoca.
Taj zvuk ima odreenu visinu, j ainu, duinu i boj u . Visina je uslo
v ljena frekvencijom, ija je mera herc (Hz); ljudsko uho moe da
registruje irok raspon od priblino 20 do 20.000 Hz, ali za govor
su najvanije frekvencije izmeu l OO i 4.000 Hz - pri emu je osnov
na frekvencija odraslog mukarca oko 1 20 Hz a ene oko 220 Hz.
Zvuni talasi primaju se preko spoljnog, srednjeg i unutranjeg
uha (to to imamo dva uha korisno je radi preciznijeg lociranj a izvora
zvuka bez okretanj a glave; gluvi na jedno uho mogu s tim imati pro
blema) . Primljeni zvuk otuda se nervnim putem prenosi mozgu. Jo
uvek se malo zna o percepciji govora
o tome kako upravo ui i
mozak sreuju primljene nadraaje, kako se kontinuumi zvunih ta
lasa analiziraj u u diskretne elemente, kako se u tom neprekinutom
toku prepoznaju pojedini glasovi i njihove kombinacije koje nose zna
enje. Posebno je pitanje kako mozak identifikuje "isti " glas kada se
mehanikim putem moe pokazati da se svaka realizacij a neke jedi
nice fiziki uvek u neemu razlikuje od svih drugih; ili kako mozak
obavlja selekciju, pa od svega to ui primaju slua samo ono to
"
"
"
"hoe a zanemaruje ono to "nee (kao kada se "ukljuujemo sa
mo na jednog govornika u sobi punoj ljudi koji istovremeno govore).
Za razliku od proizvodnje govornih glasova u ustima, percepcij a go
vora u uhu i mozgu ne moe se posmatrati neposredno, nego se mora
prouavati uz pomo indirektnih metoda.
-

Jedno vano obeleje govora, koje olakava percepciju govornih

signala i "deifrovanje" verbalnih poruka, jeste redundanca zaliha
informacija. Ovaj poj am, razraen u okviru teorije informacija (koj a
uspostavlja i meri jedinice informacija u porukama, kodiranih, pre
netih i dekodiranih prilikom funkcionisanj a nekog sistema komuni-

1 18

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

kacije), odnosi se na informacij ski viak koji se moe korisno akti

virati u sluaj u potrebe. Prostije reeno, struktura jezika nas navodi
da najee kaemo vie nego to je neophodno za razumevanje, ali
upravo taj viak omoguuje da se poruka sauva i pri nepovoljnim
komunikacijskim uslovima (slabljenje panje, buka, smetnje n a ve
zama i sl.). Tako je npr. redundanca dosta visoka u prianj u , kada se
dosta toga ponavlj a, ali se iz razloga ekonominosti smanj uje u tzv.
telegrafskom stilu (telegrami , novinski naslovi i dr.). Ona se dalje
umanjuje i upotrebom raznih skraenica, a to bi se moglo vetaki
postii i smanjenjem broj a znakova, naroito u pisanom tekstu (pitanje
kkv j tj nv flm ? verovatno je razumljivo bez ijednog vokala ! ) .
Pri fonetskim i straivanjima uveliko s e koriste razni instrumenti ,
to je podruje instrumentalne (ili eksperimentalne) fonetike. Vano
mesto meu nj ima pripada spektrografu, aparatu koj i "fotografie"
govor, grafiki prikazujui na spektrogramu vreme, frekvencij u i in
tenzitet kao komponente glasova i njihovih sledova sadranih u zvu
nom tala5..lJ . Tradicionalnom tehnikom palatogratije utvruje se mesto
dodira jezika sa nepcem pri izgovoru pojedinih glasova, a sada elek
tropalatografija omoguuje da se ovi kontakti prate sukcesivno u
vezanom govoru . Uz pomo labiografije prate se pokreti usana, dok
elektrolaringogratija prua mogunost posmatranj a aktivnosti grklja
na. Percepcij a govora danas se prouava uz pomo sinteze govora
- proizvoenj a vetakih glasova elektronskim putem. S ovim je u
vezi i automatsko -prepoznavanje govora, kao deo interakcije ljudi
i maina. Verovatno emo ve u bliskoj budunosti imati maine koje
e moi da tampani tekst pretvaraju u sintetiki govor, i obrnuto,
da govoreni tekst neposredno preobraaju u pismo i tampaj u . to se
tie m aina koje i same govore, izvesni rezultati ve su postign uti u
robotici i ponegde se i praktino koriste; teorij ska istraivanj a n a no
vom podruju vetake inteligencije obeavaju i nove prodore i
ralanjene odgovore na pitanje koje oveka ve dugo mui - mogu
li maine da proi zvode i razumeju ljudski govor.

RANKO BUGARSKI

7 2 Glasovi
.

lako pri prenoenju i prepoznavanju glasova vanu ulogu igraju

i njihova akustika obeleja, osnovu njihovog opisa i klasifikacije ini
sama artikulacija, tj . proizvodnja glasova, koja za taj postupak daje
najjasnije kriterijume. Meu ovima su najvaniji sledei. ( l ) Korie
nje, izvor i pravac vazdune struje. Premda se povremeno nalaze i
drukije artikulacije, daleko najvei broj glasova u svim jezicima
obrazuje se uz pomo vazdune struje i to iz plua prema ustima.
(2) Aktivnost glasnica. Mirovanje glasnica proizvodi bezvune, a nji
hovo vibriranje zvune glasove. Ovu razliku moemo da osetimo iz
govaraj ui najpre [sss] a potom [zzz] sa zaepljenim uima, ili sa
prstom na Adamovoj jabuici (koja slui kao tit grklj ana) . Bezvuni
su neki konsonanti, dok je zvunost obeleje veine konsonanata i
.
svih vokala. (3) Poloaj mekog nepca, od koga zavisi oralni ili na-:
zalni kvalitet glasova. (4) Mesto artikulacije: gde se, u rasponu od
usana do grkljana, obrazuje glas. (5) Nain artikulacije: postoj i li pre
"
preka vazdunoj struji, i ako postoji, da li se prolaz samo suava ili
se negde zatvara.
Osnovna podela glasova je na vokale ili samoglasnike, pri i
jem izgovoru vazduh slobodno struji kroz kanal govornog aparata pro
izvodei kontinuiran zvuk (zbog ega su vokali u muzikom smislu
tonovi), i konsonante ili suglasnike, ija artikulacij a na nekom mestu
nailazi na neku vrstu prepreke koja se savlauje uz dodatnu mogu
nost zvuanj a (to sve akustiki deluje kao um).
Vokali se meusobno razlikuj u po kvalitetu koji im daje karak
teristina rezon anca izazvana razliitim poloajima jezika, usana i me
kog nepca. Pri izgovoru vokala jezik se moe kretati u dva pravca,
horizontalno (napred-nazad) i vertikalno (vie-nie), to daje dva kri
terij uma njihove podele - na prednje, centralne i zadnj e, odnosno
na visoke, srednje i niske. Ova odreenj a mogu se po potrebi pre
cizirati za jezike sa veim brojem vokala, npr. podelom srednjeg nivoa
na visokosrednji i niskosrednji, ili razlikovanjem zatvorenijih i otvo
renijih realizacij a nekog vokala (sa neto viim odnosno niim po-

1 20

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

loajem jezika). Tipizirane predstavnike ovih pozicij a ilustrovaemo

uproenim prikazom dijagrama tzv. kardinalnih (osnovnih) vokala,
koji je izradio engleski fonetiar Danijel Douns (v. sliku 8).

!!.
X

Q.
X

. ...
Slikn 8.

Dijagram treba razumeti kao ematski prikaz preseka usne u

pljine oveka koji gleda ulevo, gde take pokazuju optimalne zvune
vrednosti pojedinih vokala, a orijentaciono i najvii poloaj koji neki
deo j ezika dostie prilikom njihove artikulacije. Ti vokali mogu se
opisati kao prednji visoki (i), prednji visokosrednji (e), prednji ni
skosrednji (E), centralni niski (a), zadnji niski (a), zadnji niskosrednj i
(o), zadnj i visokosrednji ( o ) i zadnj i visoki ( u ) . Pri tome valj a imati
na umu da ovo nije slika vokala bilo kojeg j ezika, nego svojevrstan
koordinatni sistem osnovnih vokalskih vrednosti koj i pokriva celo
kupna polje realizacije vokalskih mogunosti u svim jezicima. U nje
ga se mogu ucrtati vokali svakog jezika, prema poloaju koji zauzi
maju u prostoru omeenom i i sparcelisanom pomou osam kardinal
nib taaka. Tako se nijedan od pet vokala srpskohrvatskog (i e a o u )
ne bi podudario sa zamiljenim odgovaraj uim kardinalnim vokalom,

121

RANKO BUGARSKI

iako bi bio u njegovoj blizini na istom dijagramu (v. mesta oznaena

sa x), a slino bi u principu vailo i za sve druge jezike.
Pri izgovoru vokala znaajnu ulogu igra i poloaj usana, koje
mogu da budu razvuene (kao kod i), neutralne (kao kod e ili a),
zaokruene (kao kod o) ili zaokruene i blago ispupene (kao kod
u). Drukije kombinacije poloaja jezika i usana mogu da daju tzv.
preglaene vokale (nem. Umlaut
npr. poloaj jezika kao za i a
usana kao za u proizvodi vokal ii kao u nem. fiinf ' pet' ). A sputanje
mekog nepca pri artikulaciji vokala otvara vazdunoj struji prolaz ne
samo kroz usnu nego i kroz nosnu upljinu, to uraa nazalizovanim
vokalima kakve nalazimo npr. u francuskom (upor. bon [bo] 'dobar'),
portugalskom i mnogim drugim jezicima (i praslovenski je imao vo
kale ovog tipa, koji su se do danas sauvali u polj skom).
-

Kvalitet vokala zavisi i od toga da li su pod naglaskom ili nisu;

ako nisu, njihova artikulacija slabi , pribliavajui se onoj koj a je ka
rakteristina za jezik u mirovanju , tj . za neutralnu, centralnu i srednju
vokalsku vrednost koja bi se nala na sredini dijagrama, a za koju
se u fonetici koristi simbol [ ;}] i naziv schwa (iz nem., izg. va; mnogi
jezici imaju ovakav vokal, iji se zvuk inae uje prilikom oklevanj a
ili zamuckivanja u govoru: [ ;} . . ;} . . ;}]) . Mnogi jezici uz to razlikuju
kratke i duge vokale, iako tu razlika najee nije samo u duini
nego i u kvalitetu (upor. sh. pas/p&, luk/luk).
.

U nekim jezicima koriste se kombinacije vokala u istom slogu,

pri koj ima artikulacija poinje jednom vokalskom vrednou a
zavrava se nekom drugom. Takve sloene vokalske realizacije zovu
se diftonzi ili dvoglasi (npr. engl . [ei] u day 'dan ' ili [au] u now
'sada' , nem. [ai] u mein 'moj ' ) , odnosno triftonzi ili troglasi (engl .
[ai;}] u fire 'vatra' i l i [au;}] u o u r 'na ' , ital. [iei] u miei ' moj i ' ); u
poreenju sa ovima obini vokali su monoftonzi.
Konsonanti se dele prema mestu artikulacije, tj . zoni govornog
aparata u kojoj se, idui od usana prema grlu, obrazuje prepreka, i
prema nainu artikulacije, tj . nainu formiranja te prepreke. Ukrta-

1 22

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

njem ovih podela dobija se tabela kakva je prikazana na slici 9, u

koj u su radi ilustracije uneti konsonanti srpskohrvatskog jezika.
labi "alni
a
";j

a
";j

e:
<U
"O
o

=
.D

:0

plozivi

"

a
";j

.....

afrikate
v

";j

";j

nj

laterali

li

vi bran ti

>-

nazali

Q)

e..

t
e

frikativi

"

.....

<U
>-

e:
<U
"O

:0

a
";j

.....

polu vokali
"':.

Slika 9.

Konsonanti u prva tri reda (plozivi ili praskavi, afrikate ili

praskavo-strujni i frikativi ili strujni) zbirno se nazivaju opstruenti
(pregradni ili pravi konsonanti), jer je za njihov izgovor karakteri
stina izrazita prepreka ije savlaivanje stvara um. Meu njima u
pri ncipu postoji opozicija po zvunosti, pa tako zvuni [b d g z
d] imaj u svoje bezvune parnj ake [p t k s ] . Svi ostali konsonanti
su zvun i ; pri njihovoj artikulacij i prepreka je samo delimina, usled
ega ton preovlauje nad umom, pa se oni zbirno zovu sonanti (gla
snici). Utoliko oni ine prelaz izmeu pravih konsonanata i vokala,
a kod nekih je izgovor na samoj granici vokalske realizacije, usled
ega se i nazivaju poluvokali (npr. [j] i engl. [w] prema [i] odn. [u]).
Oni se ipak ubrajaju u konsonante, uglavnom zato to u principu ne
tvore slogove (iako je u sh. slogotvorno [r] - upor. prst, ra - a u

1 23

RANKO BUGARSKI

manjoj meri i [l) i [n)). Nazali se od svih ostalih konsonanata, koji

su isto oralni, odvajaju time to kod njih vazduh izlazi i kroz nosnu
upljinu ; ve smo videli da se u nekim jezicima ovaj kvalitet prenosi
i na vokale - a i govornicima drugih jezika on je poznat kad imaju
kijavicu pa govore "kroz nos " !
U nekim sluajevima izgovor prati tzv. sekundarna artikula
cija - stvaranje dodatne prepreke u vidu palatalizacije ( "umekava
nja" , estog u slovenskim jezicima - npr. rus. 6pamb ' uzeti ' prema
6pam ' brat' ) i sl. A u raznim jezicima pojedini glasovi mogu se ra
zlikovati i u primarnoj artikulacij i , pa npr. [r) ima vie realizacija,
ukljuujui i uvularnu ( "kotrljavu " , kao u francuskom ili nemakom) .
Uz to, dakako, u jezicima sveta ima i veliki broj glasova kakve ni smo
pomenuli - npr. retrofleksnih u nekim indijskim jezicima (plozivi
proizvedeni uz povijanje vrha jezika unatrag, koji daju posebnu boju
indijskom izgovoru engleskog), faringalnih i glotalnih u arapskom,
itd. Posebno su zanimljivi glasovi proizvedeni bez potiska vazduha
iz plua, usisavanjem koje akustiki deluje kao "coktanje " (upor. kod
nas [e - e - e) kao izraz negodovanja) . To su tzv. klikovi, u jezicima
inae veoma retki ali izrazito zastupljeni na jugu Afrike, u jezicima
Hotentota i Bumana (to, naravno, ne znai da ovi narodi ne govore
nego samo coku !). Oko god. 1 960. u zapadnom svetu bile su dosta
popularne "pesme sa klikovima" (engl . click songs) afrike pevaice
Miriam Makebe. A i onima koj i ovakav jeziki glas nisu nikad uli ,
uporedljiv zvuni doivljaj moe dati - obian poljubac, koji se fo
netskim terminima moe opisati kao bilabijalni ingresivni kli k !
Glasovi koji s e j avlj aj u u raznim jezicima belee s e specijalnim
znacima (od kojih smo neke upotrebili u dijagramu kardinalnih vo
kala) ; to je fonetska transkripcija, a najpoznatije takvo struno pi
smo jeste Internacionalni fonetski alfabet (International Phonetic Al
phabet - l.P.A. ).

1 24

8.

Fonologija

8 . 1 . Foneme
Za razliku od fonetike, koja prouava fizika svoj stva govornih
glasova,

fonologija se bavi glasovnim sistemima pojedinih jezika, pa

predstavlja neku vrstu funkcionalne fonetike. Svi ljudi poseduju iste

govorne organe, i sa artikulaciono-akustike strane u stanju su da
proizvedu i percipiraju svaki od mnotva glasova koji se j avlj aju u
bilo kQJO jeziku sveta. Meutim, svaki pojedini jezik pravi svoju se

lekciju gl asova i glasovnih obeleja iz tog univerzalnog fonetskog re

zervoara, izgraujui od toga svoj osobeni sistem glasova kao svoje
vrsni signalizacioni kOd .
Na taj n a i n s v i jezici imaju razliite fonoloke sisteme, i di
stinkcije koje lee u osnovi svakog od njih moraju se posebno sa
vlaivati tokom usvaj anja maternjeg jezika u detinjstvu ili uenj a dru
gih jezika kasnije u ivotu . U ovom smislu svaki jezik, pri neizme
njenim anatomskim i fiziolokim svojstvima govornog aparata nje
govih predstavnika, ipak ima svoju sopstvenu

artikulacionu bazu

skup n avika da se spontano izgovaraju glasovi upravo toga a ne nekog

drugog jezika. Ovo i ini da nam izgovaranje glasova maternjeg jezika
dolazi nekako prirodno, dok nam se glasovi jezika o koj i m a malo
znamo mogu initi veoma udnim, ak nemoguim za "normalan"
izgovor !
Glasovi ljudskog govora javljaju se u beskrajnim varij acij ama

i prelivima, a u laj fiziki kontinuitet jezici uvode sistemski diskonti1 25

RANKO BUGARSKI

nuitet: svaki jezik namee glasovnoj supstanci svoju specifinu formu,

i po toj formi ili naroitoj strukturi jezici se i razlikuju u domenu
glasovnih sistema. Zbog toga se plan funkcionalnih jedinica te struk
ture (fonoloki ili, ue, fonemski plan) razlikuje od plan a fizike rea
lizacije takvih jedinica (fonetski plan). Ovo razl ikovanje, koje odgo
vara razlici izmeu jezika kao sistema i govora kao realizacije tog
sistema, provlai se - kao to emo kasnije videti - i kroz druge
n ivoe jezike strukture. Tako se, prema nastavcima u poslednja dva
istaknuta atributa, govori o jedinicama "emskog" reda kada se misli
na sistem ili tip, a o jedinicama "etskog" reda kada je re o re alizaciji

sistema ili pojedinanom predstavniku tipa. Uproeno govorei , ovo

je odnos izmeu apstraktnog i konkretnog, sistemskog i materij alnog.

Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, nazivaju
se foneme. Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica glasovne
strukture koja sama po sebi nije glas nego funkcionalan element u
si stemu glasova. Ona se glasovno realizuje, i to esto razliito u raz
nim glasovnim kontekstima. Fonema se realizuje kao fon ili
razliite kontekstualne varijante fona zovu se

glas, a

alofoni; jedna fonema

moe imati vie alofona, koji su, kao i foni , poj ave n a fonetskom
planu. (Radi jasnijeg razlikovanja, fonemske vrednosti stavlj aj u se u
kose zagrade, a fonetske u uglaste - koje smo ve uveli u prethodnom
razmatranju glasova kao jedinic a fonetskog reda). Iz datih odreenja
proistie da je fonema u sutini apstraktna jedinica, jer nije nepo
sredno ulne, pojavne prirode.
Da ovo ilustrujemo, glas [k] ujno se razlikuje u reim a . kia
i kua zbog drukije artikulacije uslovljene sledei m vokalom pred
njeg odnosno zadnjeg reda, ali ta razlika nije funkcional n a, pa u
srpskohrvatskom postoji samo jedna fonema lk/ sa razliiti m alofon
skim realizacij ama. Isto vai i za [l] u reima list i talk: i pored
drukijeg i zgovora imamo samo jednu fonemu /U. (Da se realizacije
pomenutih fonema odista razlikuju moemo se uveriti pokuavajui
da izgovorimo re kia sa [k] kao u kua a re kua s a [k] kao u
kia, i analogno za par rei sa [1]).

1 26

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

U ovom jeziku fonema Inf alofonski se realizuje kao [Tl ] (velarni

nazal) samo ispred velarnih konsonanata lk/ i /g/ (kao u reima banka,
tango) . Meutim, u engleskom i sta glasovna vrednost ima status za
sebne foneme ITl!, jer njena pojava nije kontekstualno uslovljena: po
stoje parovi rei kao sin Isin! ' greiti ' i sing /siTI/ 'pevati ' , gde se ta
razlika pojavljuje u inae identinom kontekstu, kao jedini formalni
nosilac razlike izmeu rei razliitog znaenj a. U srpskohrvatskom
/cl ima svoj zvuni parnj ak [dz] samo kao alofonsku varijantu u ve
zanom govoru (npr. i spred Ih/ u Otac bi mi rekao . . . ) - ne raunajui
izolovane pojave u pokrajinskim reima kao dzindzov - ali u itali
j anskom je /dz/ posebna fonema. Dakle, neto to je u jednom jeziku
samo automatska posledica fonetskog konteksta moe u drugom je
ziku da ima fonemsku vrednost.
S ada je moda j asnij a razlika izmeu funkcionalnog i fizikog.
Neij i govorni iskaz moe biti prilino deformisan usled brzine, i spre
kidanog daha, nazeba, govorne mane itd., ali mi ipak uglavnom bez
teko&. prepoznajemo lanac fonema od koga je takva poruka sainjena
(upor. i razmatranje jezike sposobnosti i govorne delatnosti u odeljku
1 . 3). S lino tome, i dosta neitka napisane poruke moemo da defi
ni emo prepoznavanjem pojedinih grafema - jedinica koje u pisanju
odgovaraju fonemama (o koj i ma vie u odeljku 8 . 3 ) . Pisane rei ako
i oko j asno se razlikuj u , ali ako neko napie (!){(,(J' mi emo iz kon
teksta da zakljuimo da li prvo slovo, grafiki realizovano kao sredina
izmeu a i o, predstavlj a jednu ili drugu od ovih grafema (u ravni
sistema nema "sredine " - ili je jedno ili drugo ! ) . Dakako, moramo
da znamo koji je kod u pitanj u . Gladnom amerikom turisti nije mno
go pomoglo kada se u Beogradu raspitivao za najblii "pektopah" kako je on proitao ranije vienu re pecropaH. A i neke napisane
rei naeg sopstvenog jezika, kao npr. buka, mogle bi nas u izolaciji
dovesti u nedoumicu, jer da bismo ih uopte proitali moramo da
ukljuimo odreeni kod, a latiniki i iriliki kod dali bi u ovom
sluaju mogue ali razliite rezultate.
Iz ovoga sledi , strogo govorei , da se foneme ne uju, nltl se
grafeme vide. Ono to je neposredno dostupno ulima jeste zvuna

1 27

RANKO BUGARSKI

odnosno grafika masa, a foneme odnosno grafeme su ono to mi u

toj masi prepoznajemo. To prepoznavanje zasniva se na kodu koji svi
nosimo u glavi i ije su jedinice apstraktne prirode ; na nivou o kome
je re, to su u govornom medijumu foneme a u pisanom grafeme.
U smislu ranijeg izlaganj a o optoj strukturi jezika, one daju neop
hodnu formu supstanci kojom se jezik koristi .
Rei da su foneme distinktivne jedinice znai istai njihovu
opozitivnu funkciju u razlikovanju veih jedinica u ij i sastav ulaze.
Uzete ponaosob, foneme kao jedinice plana izraza nemaju znaenja,
ali svojim kombinacijama slue kao izraz jedinica sa znaenjem, dakle
jezikih znakova - rei. Pri tome foneme razdvaj aj u razliite rei, pa
se uglavnom na osnovu ovog kriterijuma i utvruje fonemski inventar
jednog jezika.
Identifikacija fonema podrazumeva korienje metode tzv. mi
nimalnih parova - takvih kod kojih se dve po znaenju odelite rei
formalno razlikuju samo u jednoj fonemi. Tako postojanje serija rei
kao pas, bas, as dokazuje da su prvi lanovi u ovim inae identinim
nizovima foneme (lp/, lb/, /{); postojanje serija kao ak, ek, ik
dokazuje isto za druge lanove ovde (/al, /e/, /if); a serija kao as,
ak, aj za tree (/s/, lk/, lj{). Parovi kao pas i piis, /Uk i luk dodatno
ukazuju na disti nktivnu prirodu akcenta u srpskohrvatskom. Fonemske
opozicije koje uestvuju u razlikovanju mnotva rei imaju visok funk
cionalni naboj i stabilne su u sistemu, dok one sa slabijom funkcio
nalnom podlogom mogu da budu nestabilne (tako opozicije sh. afri
kata // : // i // : /d/ razdvajaju tek poneki par .rei , kao spavaica
: spavaica, ak : dak). U jezicima sa dosledno alfabetskim siste
mima pisanja fonemski status najee je potvren zasebnim znakom
u pismu, pa se tada broj fonema moe najlake "oitati " iz broja
grafema - iako to merilo nije uvek pouzdano.
Pojedini jezici najee imaju izmeu 20 i 40 fonema, ali ih
ima i sa svega l l, kao i sa 70 i vie. Nije poznato da li postoje neke
apsolutne granice - koliko najmanje fonema mora da ima neki pri
rodni jezik da bi se njihovim opozicij ama izgradio dovoljno velik
renik, ili pak koliko najvi e srne da ih ima da bi se mogle bez napora

1 28

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

razlikovati u normalnoj komunikacij i . Obe pomenute kraj nosti mahom

su karakteristine za jezike primitivnijih zajednica, pa se broj fonema
ne moe dovoditi u vezu sa razvijenou jezika ili njegovog govornog
kolektiva. Od tog broj a najmanje 3, najee 5-7 a ree i znatno vie
su vokali , dok su ostali konsonanti . Srpskohrvatski standardni jezik
ima 5 vokala (ne raunajui razlike u akcentu) i 25 konsonanata (na
vedenih u prethodnom poglavlju prilikom razmatranj a glasova) . U ne
kom zamiljenom proseku "tipini " jezik imao bi priblino bar dvo
struko vie konsonanata nego vokala, ali ima i znatnih odstupanj a postoje jezici gde na svega tri vokala dolaze desetine konsonanata,
dok su pronaeni i takvi izuzeci koji ak imaju vie vokala nego
konsonanata.
Jezici sa veim brojem fonema nisu samim tim ekspresivnij i
od drugih. Oni sa povoljnijim odnosom vokala prema konsonantima
(kao havaj ski i neki drugi pacifiki jezici) mogu da deluj u milozvu
nije od onih koj i imaj u mnotvo konsonanata uz tek poneki vokal
(kao aeki kavkaski, indij anski i junoafriki jezici) . - premda ovaj
utisak ne zavisi samo od brojanog odnosa jedinica u sistemu nego
.
i od uestalosti njihovog pojavljivanj a u govoru. Naj zad, treba rei
da svi jezici sveta nisu jo ni izdaleka dovoljno poznati n auci, pa su
i zneti komparativni podaci podloni korekcij i . A i kod ve opisanih
j ezika broj fonema i njihova podela mogu dosta da zavise i od analize
- npr. od toga da li e se diftonzi raunati kao zasebne foneme ili
samo kao sledovi drugih fonema, te da li e se u fonemski i nventar
u kljuivati razlike u tonu, duini i slino. (U ranijim poglavlj i ma me
stimice smo govorili o glasovima i kada smo mislili na foneme, jer
jo nismo raspolagali ovim potonjim poj mom, ali e gledano unatrag
to biti j asno iz konteksta).

8.2. Govorni

mz

Fonema se ne moe linearno analizirati , jer je najmanja j edinica

svoje vrste, ali se moe posmatrati kao sveanj i stovremeno prisutnih
fonolokih distinktivnih obeleja - najmanjih obeleja prisustva od-

1 29

RANKO BUGARSKI

nosno odsustva nekog artikulacionog ili akustikog svoj stva kojim se

jedna fonema razlikuje od drugih. U binarnoj raspodeli, gde se pri
sustvo nekog obeleja oznaava znakom ' +' a odsustvo znakom '-' ,
uspostavljaju se parovi kao to su vokalsko/nevokalsko (npr. a/m),
nazalno/oralno (npr. m/b), zvuno/bezvuno (npr. b/p), prekid
no/neprekidno (npr. p/t), palatalizovano/nepalatalizovano (npr. rus.
m' /m) itd. Tako bi u sastav sh. foneme /p/ ula obelej a labij alnosti,
zvunosti , prekidnosti i sl.
Prema teoriji Romana Jakobsona, sa svega 12 pari ovakvih obe
lej a mogu se opisati kontrasti koji izgrauju foneme u svim jezicima
sveta, pa bi ovo bila neka vrsta fonolokih univerzalija. Po istoj
teoriji , ovakvi kontrasti su hijerarhizovani prilikom usvajanja jezika,
pa dete najpre s avladava razliku izmeu vokalskog i nevokalskog (i
to prvo izmeu najtipinijih ili "ekstremnih" vokala i konsonanata,
a tek potom i gradacije izmeu njih), dok se npr. obeleje palatali
zovanosti ui kasnije. (V. i odeljak 4.4). Dakle, dok su foneme kao
jedinice sukcesivne, tj . niu se jedna za drugom u govoru, gde su
predstavljene svojim fonima, distinktivna obeleja u nji hovom sastavu
su simultana, tj . istovremeno zastupljena. Ona su relevantna kada u
datom fonolokom sistemu razlikuju dve foneme, a redundantna ako
isto fiziko obeleje ne pravi funkcionalnu razliku u sistemu (u tom
smislu je velarizacija nazala /n/, koju smo ilustrovali u prethodnom
odeljku, relevantna u engleskom ali redundantna u srpskohrvatskom
fonolokom sistemu) .
Obelej a koja razlikuju foneme mogu s e razvrstati tako d a se
najpre navedu ona koj a su zajednika jednom paru fonema, a da se
potom doda ono koje ih razdvaja. Tako su /p/ i lb/ jednaki po drugim
obelejima, ali lb/ ima jo i obeleje zvunosti kojim se razlikuje od
/p/. To dodatno obeleje je osnova pojma markiranosti (obeleeno
sti), koj i ima iroku primenu ne samo u fonologij i nego i u lingvistici
uopte. iroko govorei, nemarkirani lan neke opozicije smatra se
osnovnim, neutralnim i obuhvatnijim, jer on moe da ukljuuje i ono
to je markirano, a ovo drugo se koristi samo u sluaju posebne
potrebe, tako to se na neki nain dodatno izvodi iz onog prvog.

1 30

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Ovako gledano, mnoina imenica je markirana (nastavcima '

prema jednini, a dvojina prema mnoini; perfekt je markiran prema
prezentu, jer dok prezent moe da i zrazi i prolu radnju, perfekt ne
izraava sadanjost; maak je markiran prema maki, kojom je obu
hvaen osim kada se posebno naglaava muki pol ; nizak je markirano
prema visok, zato to normalno pitamo koliko je neko visok a ne
koliko je nizak; i slino. U krajevima gde se obino pije belo vino,
re vino, koj a potencij alno obuhvata i belo i crno vino, tumaie se
u znaenju ' belo ' , pa e porudbina Litar vina, molim! automatski
doneti poruiocu belo vino - a ako ovaj eli crno, onda mora i da
porui crno vino a ne samo vino. To znai da je ovde belo vino ne
markirano, a crno m arkirano, jer se samo ono mora specifikovati . A
u krajevima gde se svakodnevno pije crno vino, a belo samo izuzetno,
bilo bi obrnuto.
Do sada smo govorili o fonemama u jezikom sistemu i poje
dinano, a sada emo da pogledamo kako se one ponaaju u govor
nom lancu. Govorni niz moe se. deliti na slogove - najmanje gla
sovne jedinice izgovorene jedinstvenom artikulacijom, iji su nosioci
vokali ili diftonzi , a ree i sonanti . S logovi imaj u razliitu strukturu
s obzirom na broj konsonan ata (C) koje sadre i njihov redos led u
odnosu prema vokalu (V ), a tipine sekvence su ev (to), eve (taj),
eeve (glas), eevee ( vlast) itd. Oni mogu da budu otvoreni ili
zatvoreni, prema tome da li se zavravaj u vokalom (sa) ili ne (sat) ;
dugi ili kratki, prema duini nosioca (luk, LUk) ; i naglaeni ili nena
glaeni (pas-ti). Slogovi se mogu posmatrati i kao fonoloke i kao
isto fonetske jedinice.

U strukturi sloga, a i inae, postoje razliita ogranienj a u po

gledu distribucije fonema, jer ne moe svaka od njih da stoji bilo

gde i uz bilo koju drugu; pravila ulanavanja fonema prouavaju se

pod imenom fonotaktike. Ogranienj a kombinatornih mogunosti ve
a su na poetku i na kraj u rei, a manja u sredini. U srpskohrvatskom
sve foneme mogu da zauzimaju svaki od ova tri poloaj a (ranije se
/d/ nije j avlj alo na kraju, ali se i tu n alo preko pozajmljenih rei
kao koled, brid, bed). U engleskom !Tlf ne moe da stoji na poetku,

131

RANKO BUGARSKI

a // na kraj u rei (osim u francuskim pozajmljenicama kao rouge

'ru' , garage ' garaa' ) .
Posebni m ogranienjima podloni s u konsonantski skupovi. U
srpskohrvatskom je na poetku rei mogue npr. tl- (tle) ali ne lt-,
skr- (skroz) ali ne rks-. Vukovska norma je na kraju rei doputala
samo etiri skupa: -st (plast), -t (plat), -zd (grozd) i -d (vod), ali
su u novije vreme preko stranih rei u taj poloaj doli i mnogi drugi
(upor. npr. rei kao disk, keks, lift, atl itd.). Varij acije tipa element/ele
menat, subjekt/subjekat pokazuju da jo uvek postoji tenj a da se nez
godan skup "razbije" ubacivanjem vokala, ali prizvuk neukosti koji
ve danas imaju oblici koncerat ili docenat prema normalnim koncert
i docent ne ostavljaj u mnogo sumnje u krajnji ishod ovog procesa
promene u jeziku .
Uopte uzev, ogranienj a linearne kombinatorike fonema pro.ls
tiu iz principa lakeg izgovora, ali ona u svojoj realizaciji nipoto
nisu univerzalna, nego artikulaciona baza svakog jezika odreuje koje
su kombinacije fonoloki mogue a koje nisu - a jezici se i u tom
pogledu neretko razlikuju. Sekvence strid i bnid ne predstavljaju rei
nijednog od jezika koji e biti navedeni u ovoj reenici, ali bi go
vornici srpskohrvatskog ili engleskog verovatno prihvatili samo prvu
kao fonoloki moguu ; meutim, govornici arapskog prihvatili bi sa
mo drugu, a predstavnici panskog - nijednu !
Jedinice koje se u govornom nizu nau u susedstvu mogu da
utiu jedne na druge; ovo dovodi do raznih promena (alternacija),
od kojih emo pomenuti samo neke. Asimilacija je jednaenje su
sednih jedinica u izgovoru (ispriati od iz+priati), a disimilacija je
njihovo razjednaavanje (dija!. mlogo od mnogo). Kontrakcija je
saimanje niza glasovnih jedinica (mog od mojeg), a redukcija je
izostavljanje neke od njih (ajde od hajde). Metateza je premetanje
glasova ili slogova (bajrak od barjak, dija!. namastir od manastir) ;
epenteza je umetanje etimoloki neopravdanog glasa radi lakeg iz
govora (dij a! . stram od sram), a proteza - stavljanje takvog glasa
na poetak rei (dija!. ha/ka od alka). Haplologija je izostavljanje
jednog od dva uzastopna ista sloga (tragikomedija od tragikokome-

1 32

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

dija); ova promena nije izvrena u samoj rei kojom se naziva, a

koj a bi inae glasila haplogija!
Poj ave ove vrste, koje zahvataju glasove odnosno foneme i slo
gove, u celini su motivi sane lakoom artikulacije, pa je otuda prirodno
to one deluju ne samo sinhronijski nego i dijahronij ski , kao izvor
raznih istorijskih promen a u obliku rei - u istom jeziku ili, pozajm
ljivanjem, u drugi ma. Tako je lat. noctem ' no' asimilacijom dalo ital.
notte, nem . Kartoffel ' krompir' je disimilacijom nastalo od ranijeg
Tartuffe/n, sh. jarbol je protezom dobijena od lat. arbor, engl . En
gland ' Engleska' je haplologijom postalo od staroengl . Englalond
' zemlja Angla' , itd.
Pored segmentalnih jedinica kakve su foneme, koje se mzu
kao uzastopni segmenti govornog lanca, u fonoloki m si stemima va
nu ulogu igraju i suprasegmentalne ili prozodijske poj ave, koje se
ne veu za pojedine foneme u sledu nego se proteu preko veih
celina - slogova, rei i reenica. One su samo deli mino specifine
za pojedine jezike kodove, u kojima mogu imati distinktivnu funk
cij u , a delom predstavlj aj u sveopte fonetske manifestacije govora.
"Varij acije prozodij skih elemenata, kojima se pojedini delovi govornog
niza istiu i moduliraj u , utiu na znaenj a koja se prenose u komu
nikacij i .
U mnogim jezicima postoje distinktivne razlike u tonu visini
i modu laciji glasa. Tako u mandarinskom kineskom inae i sti slog
ma, zavisno od tona kojim se izgovori, ima etiri znaenj a ( ' m ajka' ,
' konoplja' , ' konj ' , ' grditi ' ) , uz koja idu i razliiti pisani znac i . U svim
jezicima neki slogovi su j ae naglaeni od drugih, pri emu mesto
naglaska u strukturi vieslonih rei moe da varira (kao u srpsko
hrvatskom, ruskom ili engleskom) ili pak da bude uvek na istom slogu
(prvom u ekom ili finskom, pretposlednjem u poljskom ili velkom,
poslednjem u francuskom ili turskom). Ako se j aina kombinuje sa
jo neki m prozodij skim svoj stvima, obino se govori o akcentu ; et
voroakcenatski sistem knjievnog srpskohrvatskog e.
) kom
binuje jainu, ton i duinu na sloen i u svetu redak nain, a tonski
akcent imaju npr. jo vedski, norveki i j apanski . Tempo je brzina
-

' '

1 33

'

RANKO BUGARSKI

izgovora govornih celina, koj a varira prema prilikama. Kombinacij a

visine, jaine i tempa daje opti utisak o karakteristinom ritmu go
vora u nekom jeziku, u osnovi odreenom vremenski m rasporedom
naglaenih i nenaglaenih slogova. Intonacija je melodija koju obra
zuju varijacije tona u nizu slogova, pa reenice mogu da budu izgo
vorene silaznom, uzlaznom ili ravnom intonacijom (ime se esto si
gnalizuje razlika izmeu tvrenja, pitanj a i sl.). Pored gramatike i
informacijske funkcije, intonacij a je vaan pokazatelj emotivnih sta
nja: ak i u nepoznatom jeziku esto se po intonacij i moe prepoznati
izraz uenja, radosti ili ljutnje.
Uloga akcenta, ritma i drugih prozodij skih elemenata u pesni
kom stvaralatvu prouava se u okviru metrike i - posebno sa sta
novita strukture stiha - versifikacije; ovde do j aeg izraaj a dolazi
i glasovna simbolika neposredno povezivanje zvune vrednosti gla
sova sa svojstvima, oseanjima i doivljajima u vanjezikom svetu.
Najzad, pod imenom paralingvistike prouavaju se individualna pra
tea obelej a govora kao to su boja i kvalitet glasa (koji onda sub
jektivno ocenj ujemo kao ' piskutav ' , ' dubok' , ' promukao' i slino).
-

8.3. Grafologija
Ekvivalent fonologije u pisanom jeziku jeste grafologija, koj a
prouava grafike znakove i sisteme u pismima i njihov odnos prema
odgovarajuim fonolokim jedinicima i sistemima. (Sa ovim ne treba
meati popularno znaenje grafologije kao utvrivanja i tumaenja
rukopisa pojedinih ljudi) . U alfabetskim sistemima pisanja, fonemama
odgovaraj u grafeme. Kao i foneme, grafeme su apstraktne funkcio
nalne jedinice ; i kao to su foneme u realizaciji predstavljene glaso
vima, tako su grafeme predstavljene slovima (slovo je najmanji znak
koji se pie samostalno i koji se u nizu odvaja od drugih). Tako su
npr. a, a, A, A razliite slovne realizacije iste grafeme a njeni alo
grafi (v. i napomenu o prirodi fonema i grafema u odeljku 8. 1 ).
-

Alfabetska pisma su po definiciji kodovi zasnovani na kore

spondenciji jedna fonema : jedna grafema, no ovo je samo princip

1 34

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

i i deal; u realizacij i , nijedan konvencionalni sistem pisanj a nije do

sledno i potpuno fonemski . Jedna grafema esto predstavlj a jednu
fonemu (npr. sh. k), ali neretko ista grafema izraava vie fonema
( npr. franc. s je /s/ ili /z/), a i obrnuto, vie grafema izraava i stu
fonemu (npr. pan. b i v su /bl). Kako latinska abeceda nije imala
poseban znak za fonemu //, ona se danas u raznim jezicima pred
stavlj a razliitim grafemama: ital. sc ili sci, franc. ch, nem. seh, polj .
sz, ma. s itd. Kako vidimo iz ovih primera, grafeme se mogu pisati
jednim slovom, ali i slovnim grupama (digramima sa dva znaka,
trigramima sa tri, tetragramima sa etiri - npr. nem. tsch za //,
itd.). Sa izuzetkom latinikih digrama lj, nj i d, oba pisma srpsko
hrvatskog jezika imaj u jednoslovne grafeme za foneme koje zastupaju.
(Pri tome se osnovni znaci mogu modifikovati dodavanjem dijakri
tikih znakova za obeleavanje drukije zvune vrednosti , kao kod
naih latinikih , , , , d, polj . S. i, nem. ii, o itd.) .

I u istom jeziku moe d a bude zna ajnih odstupanja u o b a prav

ca. Engleska fonema If/ grafiki je izraena na etiri naina u reima
knife ' no ' , off ' od, sa' , cough ' kaljati ' i phoneme ' fonema' ; obrnuto,
grafikoj sekvenci ough odgovara ak est fonemskih vrednosti u
reima cough /kof/ ' kaljati ' , through /9ru :/ ' kroz' , bough /bau/ ' gra
na' , rough lr.fl ' grub ' , though /oo/ ' i ako' i thought /9o:t/ ' misao ' .
Nije onda udno to s e nekada govorilo d a u engleskom pisanju vai
pravilo "Pie tramvaj , ita autobus" ; a poznati irski dramski pisac
Dord Bernard o, koji se i ozbiljno zanimao za mogunosti reforme
engleskog pravopisa i ak zavetao pristojnu sumu uspenom refor
m atoru (koja, uzgred reeno, ni do danas nije isplaena), rekao je da
bi se po vaeim pravilima re fish /fi / 'riba' mogla pisati i ghoti sa gh izgovorenim kao /f/ iz rough Ir 11.fl ' grub' , o kao /i/ iz women
/wi minl ' ene ' i ti kao // iz station /stein/ ' stanica' !
Ali alu na stranu; premda ovakvi primeri mogu da opravdaj u
ocenu d e Sosira da pismo govoru nije toliko odelo koliko maska, ak
i tako naizgled haotian odnos izmeu izgovorenog i napisanog kakav
nalazimo u engleskom (ili, u neto manjoj meri , u francuskom) ipak
poiva na pomenutom fonemskom principu . Tekoe koje izazivaj u

1 35

RANKO BUGARSKI

ne uvek sistematske kombinacije tridesetak slovnih znakova jedne

abecede zanemarljive su u poreenju sa problemima opismenjavanja
i pisanj a koje nameu nealfabetska pisma - npr. j apansko i naroito
kinesko, gde se mora uiti na hilj ade posebnih znakova (tzv. karak
tera), pa su sasvim razumljive tenje da se ovakvi sistemi rasterete
ili zamene ekonominijima.
Oba pisma srpskohrvatskog jezika idu u red onih ka se u
najveoj meri pribliavaju sistematskoj fonemsko-grafemskoj 1\ore
spondenciji. Meutim, ovo nije rezultat nekakve posebne "fonetino
sti " ovog jezika ili njegovih pisama, kako su to l aici skloni da veruju.
Zahvaljujui velikom reformatoru naeg jezika i pravopi sa, Vuku Ka
radiu, ij a je reforma izvedena sraz mem o nedavno, mi smo u sreni
jem poloaju od veine drugih naroda, koji su u osnovi isto fonemsko
naelo, poznato jo od starih Grka, uveli znatno ranije ali u meuvre
menu nisu bitno prilagoavali svoj pravopis. A rastui ra!!korak iz
meu jednom utvrenog pravopisa i stalnih govornih pramena upravo
i uraa takvim neusaglaenostima izmeu izgovorenog i napisanog
kakve danas nalazimo u engleskom ili francuskom. Pisanje na ovim
jezicima vemije odraava davnanji nego dananji i zgovor; tako se
engl. knight ' deak' , potom 'vitez' pre pet vekova uistinu izgovaralo
/kniht/, dok je usled meuvremenih glasovnih promena savremeni iz
govor /nait/.
Dok je alfabet inventar odelitih znakova, pravopis (ortografija)
je skup pravila za kombinovanje tih znakova u svakom datom jeziku.
I alfabet je po svojoj prirodi konvencionalan, ali pravopis u tom po
gledu ide jo znatno dalje: iako mnogi jezici danas upotrebljavaju
latinicu, ne postoje dva sa identinim pravopisnim pravilima. (Kada
se jednom stabilizuju, alfabet i pravopis daj u temelj za izgraivanje
standardnog ili knjievnog jezika). Pored pravila o upotrebi velikih
i malih slova, rastavljanju rei i drugom, pravopis obuhvata i propise
o upotrebi znakova interpunkcije.
Pravopis koji odraava starija stanja jezika ili u pisanju stranih
imena prenosi njihov izvorni pisani oblik zove se etimoloki, a onaj
koj i tei reprodukciji savremenih zvunih vrednosti nekada se - sa

1 36

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

strune strane neprecizno - naziva fonetski. Tako u latininim novi

nama u Hrvatskoj nal azimo, u pogledu stranih imena, uglavnom eti
moloki princip (Thatcher - ali u izvedenicama taerovski i sl.), dok
se u tampi obaju pisama u Srbij i sledi fonetsko naelo ( Taer kao
i taerovski) - osim u redim ali sasvim apsurdnim sluajevima kada
se, usled neznanj a ili nemarnosti slovoslagaa, nazivi i drue rei iz
zapadnih jezika odtampaj u izvorno ali irilicom ! Tako firma Inter
trade moe da se poj avi u obliku lfHTep'I'pa):{e - a skoro je podjed
n ako nesuvisao i smean obrnut postupak, kada se u irilinom tekstu
takva re tampa latinicom ali fonetski (lntertrejd).
Prenoenje znakova iz jednog pisma u drugo - esto ogranieno
nepodudarnostima izmeu grafolokih sistema, naroito kod jezika u
tom pogledu veoma razliitih - zove se transliteracija. Ovaj postupak
razlikuje se od transkripcije - prenoenj a glasova u pismo, koje je
sa svoje strane ogranieno nemogunou pretakanja svih zvunih
vrednosti u grafiki medijum. (Zbog ovoga nijedan konvencionalni
pravopis nije u strogom smislu fonetski, nego takvi mogu da budu
samo specijalni sistemi notacije koje za svoje potrebe izrauj u fone
tiari. Tu se razlikuju ira ili fonoloka transkripcija, koja se za
dovoljava prenoenjem fonemskih jedinica i kojoj su neki pravopisi
bliski, i ua ili fonetska transkripcija /pomenuta na kraj u odeljka
7 .21, koj a nastoji da registruje i pojedinosti fonetskog reda). U okviru
engleskog pravopisa, na primer, prezime sovjetskog politiara Hru
ova daje priblino i nezgrapno Khrushchev, dok se Gorbaov tran
sliteracijom javlja kao Gorbachev ali transkripcijom pre kao Gorba
choff. Transkripcija prezimena poznatog kompozitora daje u engle
skom Tchaikovsky, u holandskom Tsjaikowskij a u maarskom Csaj
kovszkij. Problemi su jo mnogo vei kada se u evropske jezike, pa
i srpskohrvatski, prenose npr. arapska ili kineska imena.
U obinom pisanju normalno se ne obeleavaju prozodijski ele
menti (izuzev ponekad prilikom razgraniavanja npr. sh. gen. sing.
radnika od gen. pl. radnika u inae nejasnom kontekstu). Ali i kod
fonemskih segmenata inae fonemski u strojeni pravopisi mogu da
propiu odstupanja od izgovora, npr. u cilju j asnijeg oznaavanja eti-

1 37

RANKO BUGARSKI

mologije i morfologije (kao predsednik umesto pretsednik ili ak pre

cednik, hemijski umesto hemiski i sl.).
Usled fizike blizine sagovornika, u govoru veliku ulogu igraj u
modulacije glasa i tona, mi mika i gestovi. Pisanje, kome je uskraena
pomo ovakvih izraajnih pomagala, zbog toga je uglavnom manje
lino ali i potpunije, probranije i preciznije. Ovo, udrueno sa sveu
o veoj trajnosti napisanog, doprinosi oseanju da je ono vanije od
izgovorenog - u stilu stare izreke Verba volant, scripta manent: rei
lete, napisano ostaje. A pi smo sa svoje strane raspolae i neki m mo
gunostima koj ima u govoru nita ne odgovara, od upotrebe malih i
velikih slova do izbora i rasporeda odreenih tipova slova, odnosno
grafikih jedinica i celina, ukljuujui i slobodnije upotrebe interpunk
cije (koja inae grubo odgovara intonaciji).
Uz to nekim situacijama prirodno bolje odgovara govorni , .a
drugim pisani medijum: dijalog obi no ubedlj ivije deluje na ulici nego
.
na hartiji , a filozofski traktat je bolje proitati nego odsluati . Zbog
svega toga smo ve u odeljku 3 . 2 . naglasili da je pismo neto vie
od proste i nesavrene reprodukcije govora u drugom medijumu. A
interdisciplinarna istraivanja poslednjih godina poinju da otkrivaju
dalekosene socioloke, kulturoloke, psiholoke i druge implikacije
i posledice pismenosti na drutvenom i individualnom planu . (U svetu
danas ivi ak milijarda nepismenih ljudi, a Jugoslavij a se nikako ne
moe pohvaliti svojim prosekom od bar 1 5 odsto nepi smenog odra
slog stanovnitva). Pri tome se jo uvek malo zna o modanim me
hanizmima koji omoguuju i reguliu vizuelno kodiranje i dekodiranje
jezikih poruka - same procese pisanja odnosno itanja.
Pojedinim aspektima pisma bave se posebne di scipline
epi
grafija (pisanje na kamenu, glini , drvetu i drugim tvrdim podlogama),
paleografija (antiki i srednjovekovni rukopisi), diplomatika (pravni
i administrativni dokumenti ), kaligrafija (umetniko pi sanje), steno
grafija (brzo pisanje), kriptografija (tajna pisma) itd. Po izumu tam
-

parske tehnike pisani jezik se iri u razni m oblicima tampe; i zbor i

organizacija grafikih sredstava u tampanom tekstu idu u domen ti
pografije, a runo pisanje na maini je daktilografija. Dananje teh-

1 38

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

nike proizvoenja, obraivanja i emitovanja pisanih tekstova elektron

skim putem - npr. teletekst (prenos grafikih podataka iz jednog cen
tralnog izvora na televizij ski ekran), raunarski tampai ili telefaks
(daljinski preslika tekstova) - otvaraju ranije nesluene mogunosti
vizuelne produkcije i percepcije jezika.

1 39

Drugi deo
GRAMATIKA
MORFOLOGIJA
SINTAKSA
LEKSIKOLOGIJA
SEMANTIKA
PRAGMATIKA
RASLOJAVANJE JEZIKA

9. Gramatika

9. 1 . Gramatiki odnosi
Kako je ve ranije i sticano (v. odeljke 1 .2. i
raznim nivoima svoje strukture u sutini svodi na
i

6.2),

jezik se na

jedinice neke vrste

kombinacije tih jedinica, tj . na svojevrstan inventar i na pravila

upravljanja tim inventarom, pri emu se veza izmeu zvuka i znaenja

ostvaruje putem gramatike.
Re

gramatika ima tri glavna znaenja: l . deo strukture jezika,

tj . pravila kombinovanja jezikih jedinica - fonema u morfemama (o

kojima u narednom poglavlju), morfema u reima, rei u reenicama
(gramatika u ovom smislu nalazi se u glavama ljudi, u obliku znanja
- veli ki m delom nesvesnog - o tome koje su kombinacije mogue i
kakav je nji hov rezultat); 2. lingvistika disciplina, tj . nauka o gra
matici u prethodnom smislu ; ona u svom uem i tradicionalnom zna
enju obuhvata

semantiku

morfologiju i sintaksu, a u irem jo i fonologiju i

bar ukoliko je re o zakonitostima kombinovanja jedi

nica na ovi m razliitim jezikim nivoima (ovakva gramatika nalazi

se u l i ngvi stikim opisima pojedinih jezika) ; 3. knjiga u kojoj se opi
suju i l i propisuju pomenute kombinatome mogunosti nekog jezika,
i koj a prema tome moe biti naune ili pak pedagoke namene. Ova
tri znaenja su povezana, ali ih ipak ne treba brkati . (Uzgred da na
pomenemo da su na analogan nain viesmislene i rei

fonetika, fo
nologija, morfologija, sintaksa i semantika, dok se jedino na Jek1 43

RANKO BUGARSKI

sikom stepenu razlikuje leksika kao deo jezika od leksikologije kao

dela lingvistike).
Struktura svakog jezika velikim delom je odreena gramatikim
odnosima koji u njoj postoje. Dve glavne i najire vrste gramatikih
odnosa (od kojih svaka ima vie podvrsta) ine tzv. sintagmatski i
paradigmatski odnosi . Sintagmatski odnosi su odnosi izmeu jedi
nica zajedniki prisutnih u jednom iskazu , koje obrazuju niz. Para

digmatski odnosi su odnosi izmeu u jednom iskazu prisutnih i iz

njega odsutnih jedinica, koje obrazuju skup. Termi n sintagmatski i z
veden je od termina sintagma, koji oznaava ostvarenu kombinaciju
rei u nekom nizu, dok termin paradigmatski potie od termina pa

radigma, sa znaenjem skupa srodnih rei ili skupa gramatikih obli

ka neke rei . Sintagmatski odnosi mogu se zamisliti kao lanac sai
njen od jedinica odreene vrste, dakle horizontalno, a paradigmatski
odnosi kao u jeziku postojee alternative za svaku taku sintagmat
skog lanca, dakle vertikalno.
Za ilustraciju, u reenici Moj prodrljivi pelikan progutao je
veliku ribu sve rei stoje meusobno u sintagmatskim odnosima, jer
njihovo nizanje obrazuje i skaz. (Ovde, dodue, nije re o prostom
dodavanju jedne rei drugoj , jer tu postoji vie slojeva sintagmatske
strukture; ovakve slojeve posmatraemo u odeljku 9.4. i u poglavlju

l l o sintaksi). Meutim, svaka od rei u datoj reenici stoji u para

digmatskim odnosima sa drugim reima kojih u reenici nema, ali
koje bi po svojim gramatikim i leksiko-semantikim svojstvim a mo
gle da stoje umesto nje, na istom mestu u iskazu. Tako bismo umesto

moj na poetku reenice mogli imati npr. na, ovaj, jedan; u mesto
prodrljivi npr. izgladneli, ponosni, glupi; umesto pelikan npr. maor,
pas, aligator - i tako do kraja reenice, sa moguim zamenama kod
svake rei . Rezultat ovih drugih ostvarenja mogle bi biti reenice kao

Na izgladneli maor pojeo je, ogromnu porciju, Ovaj ponosni pas

pojurio je malu maku i sline.
Iz ovog primera vidi se zato su sintagmatski odnosi - odnosi
prisustva u i skazu , dok su paradigmatski odnosi - odnosi odsustva
iz iskaza (ali , naravno, prisustva u jeziku na kome je i skaz sastavljen) .

1 44

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Uopte uzev, moe se rei da sr strukture jezika ine dve ukrtene

ose: vertikalna osa selekcije, koja odreuje kakve jedinice mogu biti
izabrane u svakoj taki prilikom obrazovanj a nekog iskaza, i hori
zontalna osa kombinacije, koj a odreuje kako se izabrane jedinice
mogu meusobno slagati . Selekcija poiva na principu slinosti jedi
nica u jezikom sistemu, a kombinacij a na pri ncipu njihove blizine
u govornom procesu. Osa selekcije je onda paradigmatska, a osa kom
binacije je sintagmatska. (V. ematski prikaz izbora iz skupova i ra
sporeivanj a u niz na slici l 0).

sintagmatska osa (kombinacija)

l

A
D D Df------+
DD

Slika JO.

1 45

4
D

RANKO BUGARSKI

Da damo jo neki primer, uklj uujui vie jezikih nivoa. Tri

rei u reenici Obrazovanje je skupo stoje u sintagmatskim odnosima
jedna sa drugom; ali prva od njih, na primer, stoji u paradigmatskim
odnosima sa izvesnim reima van te reenice na koje nekom svojom
osobinom asocira: jedna linija asocijacije bila bi sa reima izvedenim
od istog korena (kao obrazovati, obrazovni), druga sa reima koje
sadre isti nastavak (kao uenje, putovanje), trea sa reima iz iste
semantike sfere (kao nastava, kola ili opet uenje). Tu vidimo i da
je osnova izvedene rei sintagmatski vezana sa nastavkom koji se
stvarno pojavljuje u njoj , a paradigmatski sa drugim nastavcima koji
se mogu dodati toj osnovi (obrazov-a-nje prema obrazov-a-ti ili obra
zov-ni) ; tako se kod srpskohrvatskih imenica svaki put u iskazu javlja
odreena kombinacij a osnove i padenog nastavka, ali se na neki
nain asocira cela paradigma (rat prema rat-a, rat-u itd.). Isto naelo
vlada i u fonologij i : tri foneme u rei r-a-t meusobno su u sintag
matskom odnosu, ali svaka od njih je u paradigmatskom odnosu sa
drugim fonemama koje bi mogle da je zamen e u istom sintagmatskom
okviru, dajui nove rei sa novi m znaenjima - npr. r sa k (k-a-t),
a sa i (r-i-t), ili t sa k (r-a-k).
Gramatiki odnosi dolaze do izraaj a u sklopu raznih grama
tikih pojava, od kojih emo ovde pomenuti samo dve, kao najblie
temi koju trenutno razmatramo: gramatike kategorije i konstrukcije.
Sa formalnog stanovita, gramatika kategorija je sistem od naj
manje dva lana kojim se izraava neki gramatiki odnos - npr. rod,
broj , pade, lice, vreme itd. Kako jedan lan ne bi inio sistem, pa
ni kategoriju, svaka od ovih kategorija obuhvata dva ili vie lanov.a
koji ine relevantnu opoziciju; tako se unutar kategorije roda suprot
stavljaju npr. muki , enski i srednji rod, unutar broj a npr. jednina i
mnoina, itd. Poto se u iskazima uvek bira izmeu ovih alternativa,
kategorija poiva na osi selekcije i tako je paradigmatske prirode.
Ako je jedan lan neke kategorije prisutan na jednom mestu u nekom
iskazu, drugi lanovi iste kategorije ne mogu stajati na istom mestu
istog iskaza. Jedna imenica moe da se pojavi ili u jednini ili u
mnoini, ali ne u oba broja i stovremeno, itd. A gramatika kon-

1 46

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

strukcija je kombinacij a dveju ili vie rei izmeu kojih postoj i neka
gramatika veza. Nasuprot kategorij i , konstrukcija lei na osi kom
binacije i otuda je sintagmatske prirode: rei koje ulaze u konstrukciju
u njoj su zajedno prisutne. Razliite vrste sintagmatskih odnosa de
finiu razliite vrste konstrukcij a.
Uz sintagmatske i paradigmatske odnose treba ovde da pome
nemo i funkcionalne odnose
one izmeu nekog elementa i vee
celine unutar koje on funkcionie, a kojih takoe ima raznih vrsta.
Za razliku od prethodno razmotrenih optih tipova gramatikih od
nosa, u koje su ulazile istovrsne jedinice (fonema prema fonemi, re
prema rei i sl.), ovde imamo odnos dela prema celini (re prema
-

sintagmi, sintagma prema reenici i sl.).

O gramatiki m kategorij ama, konstrukcijama i funkcijama bie
vi e rei u narednim odeljcima i poglavljima. Na ovom mestu , poto
smo ve nekoliko puta rekli da je gramatika sistem pravila za pove
zivanje jezikih jedinica, treba jo da ukaemo na to kako treba ra
zumeti sam pojam gramatikog pravila. U tradicionalnoj pedagokoj
gramatici , iji je cilj podizanje kulture govora i pisanja, pravila se
najee shvataju kao preporuke za ispravno izraavanje. Tu se npr.
upozorava da je pravilno rei u vezi s tim, dok je u vezi toga nepra
vilno; pri tome se misli na to da je samo prethodni izraz u skladu
sa normom knjievnog jezika, dok potonj i , iako veoma est u upo
trebi, odstupa od te norme. Ovo su, dakle, preskriptivna pravila.
Meutim, za gramatiku kao n aunu disciplinu pravila su po
stupci kojima se jeziki elementi i strukture dovode u meusobnu
vezu u procesu proizvoenja iskaza; nju interesuje ceo raspon mo
gunosti koje doputa jeziki sistem, a ne samo onaj izbor iz tog
raspona koji se iz drutvenih razloga ocenjuje kao dobar i preporuljiv,
pa ona operie deskriptivnim pravilima. U okviru ove koncepcije
obe malopre ilustrovane alternative su u skladu sa pravilima srpsko
hrvatske gramatike, prosto zato to su obe obilato potvrene u upo
trebi ovog jezika, dok bi bilo nemogue rei npr. u veza s to, u vezi
time i slino.

1 47

RANKO BUGARSKI

Otuda su oba ranije pomenuta izraza gramatina, tj . formirana

prema pravilima gramatike, a izbor izmeu njih je pitanje stilistike
ili sociolingvistike (u vezi s tim pripada knjievnom standardu i u
tom smislu se preporuuje, a u vezi toga je karakteristino za admi
nistrativni stil ili niu jeziku kulturu, pa se negativno vrednuje). Na
suprot tome, u veza s to, u vezi time i nisu nikakvi izrazi nego ne
gramatini nizovi koje ne predvia gramatiki sistem i koje ne bi
normalno izgovorio nijedan predstavnik srpskohrvatskog jezika.
Ukratko, u lingvistici pravila nisu propisi za drutveno prihvatljivo

izraavanje, nego analitika i teorijska sredstva opisa i objanjenja

mogunosti koje pruaju jeziki sistemi. Zato re pravilo u ovoj knjizi
treba razumeti u ovom potonjem smislu .

9.2. Gramatike kategorije

U najoptijem smislu, kategorizacija je proces organizovanj a
ljudskog iskustva u opte pojmove imenovane jezikom. U gramatici
je to neki princip klasifikacije jezikih jedinica raznih vrsta, pa se
gramatikom kategorijom moe smatrati bilo koji sistem ili klasa ele
menata koji obavljaju odreenu funkciju u nekom jeziku . U tradicio
nalnoj upotrebi, kategorije se prevashodno vezuju za gramatike obli
ke pojedinih vrsta rei, to znai da se one u naelu definiu formalno,
kao sistemi suprotstavljenih oblika povezanih neki m gramatikim od
nosom, sa izvesnim korelacijama na planu sadraj a - koje su, me
utim, malo kad si stematske, a najee su samo pribline.
U ovom smislu su nosioci opozicija unutar kategorija po pravilu
gramatike morfeme flektivnog ili aglutinativnog tipa, neretko uz po
mo derivacionih pa i sintaksikih procesa; tako se npr. kategorijalna
pripadnost nekog oblika esto ne vidi iz njega samog, nego tek iz
njegovog slaganja sa drugim reima (kao to su lanovi) ili odnosa
prema zamenicama. Neke kategorije su preteno imenikog, a druge
glago/skog karaktera. Imenike kategorije su rod, broj i pade; one
se javljaju kod imenica i zamenica, ali se u nekim jezicima, meu
kojima su i slovenski , prenose i na prideve, a broj - pa, na poseban

1 48

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

nain, i rod - iskazuju se jo i kod glagola; one zahvataj u i gramatiki

lan u jezicima koji imaj u ovu vrstu rei.

Rod je u osnovi n ain klasifikacije imenikih rei . U nekim

jezicima rod u razliitoj meri korelira sa polom ivih bia, pa se ra
zlikuje muki i enski, a esto i srednji rod. Kada je takva korelacij a
izrazitija, govori se o prirodnom rodu; u naelu je takav sluaj u
engleskom, ali u ovom jeziku rod zapravo jedva i postoji kao gra
matika kategorija, jer nije naznaen oblikom imenice nego se samo
pokazuje kroz zamenice he/she/it. Ako pomenute podudarnosti ve
inom nema, nego se i neivo proizvoljno klasifikuje kao muko, en
sko ili srednje, to je gramatiki rod. Ovo je veoma est sluaj ; tako
u francuskom, jeziku sa dva roda, imamo npr. le livre ' knjiga' ali la
porte ' vrata' , sa lanom mukog odnosno enskog roda; u nemakom
je, recimo, kaika mukog roda, viljuka enskog a no srednjeg (der
LO.ffel, die Gabe/, das Messer). Slino je i u srpskohrvatskom, osim
to rod ovde nije oznaen lanom nego, uglavnom, oblikom i menice
- npr. imenice sa zavretkom na -a po pravilu su enskog roda. A
nekada, kao u afrikom jeziku svahili i u nekim amerikim indij an
skim jezicima, rod nema veze sa polom ivih bia, nego samo sa
optim ali nesistematskim razlikovanjem ivog i neivog, pa ak i sa
veliinom ili oblikom stvari oznaenih imenicama.
Gramatika kategorija broja (koju ne treba meati sa brojevima
kao vrstom rei, i ako je s njima povezana) odnosi se na koliinu bia
ili stvari o kojima se govori, i obuhvata jedninu (singular) i mnoinu
(plural). Neki jezici imaj u i dvojinu (dual), ree i trojinu ( trijal),
sa znaenjem 'dva' odnosno ' tri ' . Slovenaki je slovensku dvojinu
sauvao mnogo bolje od srpskohrvatskog, gde ona preivlj ava samo
u ostacima (npr. jedan sin/dva, tri , etiri sina/pet i vie sinova, gde
zaseban oblik pokriva raspon od dva do etiri). Broj je oznaen na
stavcima kod i menica i glagola (eta eta/etai etaju), a zamenice
preuzimaju broj odgovarajuih imenica (dete/ono tri, deca/ona tre).
Broj podrazumeva razdvoj ivost i prebrojivost, pa se tie brojivih i me
nica (ovek, ptica, knjiga), ali stvari koje jezik tretira kontinualno i
zbirno oznaavaju se nebrojivim i menicama (vino, zlato, pesak). Uz

149

RANKO BUGARSKI

prve idu kvantitikatori (koliinske rei) kao jedan, dva ili mnogi, a
uz druge rei kao mnogo ili malo. Neke i menice doputaju obe mo
gunosti (jedan hleb/mnogo hlebova/mnogo hleba) . Uopte uzev, ne
brojivo se moe uiniti brojivim ako se misli na razne vrste ili ome
ene koliine i menovanog (dva vina 'dve vrste ili ae vina' i slino) .

Pade pokazuje funkciju imenike rei ili izraza u reenici, na

roito putem nastavaka na samoj imenici . Pored sintaksikih funkcija
kao to su subjekt i objekt, pade je povezan i sa nizom znaenja
koja se tiu osobina, koliine, pripadanja, mesta, pravca, vremena,
uzroka, porekla, cilj a itd. Upravo zbog ovakve form alne i semantike
rasprenosti nije lako rei ta u kojem jeziku pripada kategoriji pa
dea, a ta nekoj drugoj kategoriji ili konstrukciji . Indoevropski jezici,
naroito ako se analiziraju - kao to je to najee bivalo - kroz
prizmu gramatike latinskog, obino imaju do sedam padea; tako u
srpskohrvatskom razlikujemo nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vo
kativ, instrumental i lokativ. Sami oblici imenice esto nisu dovolj ni
za prepoznavanje padea, pa se moraju posmatrati u iroj konstrukcij i :
sinovima je dativ u obratio s e sinovima ali instrumental u posluio
se sinovima. (Pojava istog oblika u razliitim padenim i drugim zna
enjima zove se sinkretizam). Nominativ i akuzativ se zbog vee
samostalnosti nazivaju nezavisnim (upravnim), dok su ostali padei
zavisni (kosi) ; ovi drugi esto dolaze sa predlozima, obrazujui pre
dloko-padene veze. Pr<?mena i menikih oblika po kategorijama zove
se deklinacija.
Meutim, od svega ovoga vrlo je malo ostalo npr. u engleskom,
gde morfoloku padenu oznaku kod imenica nosi jo samo genitiv
(-s), a kod zamenica se mogu razlikovati padei subjekta i objekta
(lime 'ja/mene' , he/him 'on/njega' i sl.); padena znaenj a gore ilu
strovanog tipa izraavaju se predlozima i redom rei. Nasuprot tome,
finskom se obino pripisuje ak petnaestak padea, ali su to zapravo
padena znaenj a vie nego sami imeniki oblici, jer je veinom re
o imenicama praenim postpozicijama - gramatikim elementima
koji su ekvivalentni predlozima, samo to dolaze iza i menice.
Na prelazu ka glagolski m kategorij ama je lice, koje zahvata
zamenice i glagole. U jednini je ova kategorija nedvosmi sleno ori-

1 50

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

jentisana prema elementima vanjezike stvarnosti : prvo lice - ono

koje govori, drugo - ono kome se govori, tree - ono koje ne ues
tvuje u razgovoru. U mnoini je stvar neto sloenija, jer je tu samo
kod treeg lica re, analogno, o mnoini neprisutnih lica ili mnoini
stvari . Prvo lice se ne odnosi na vie lica koja istovremeno govore
(osi m, izuzetno, kod horskog govorenja ili pevanj a: Ml stojimo po
stojano . . . ), nego na lice koje govori i jo neka lica, koja mogu da
ukljuuju ili iskljuuju ono kome se govori . Ova poj movno sasvim
j asna razlika izmeu inkluzivne i ekskluzivne mnoine ipak se
veinom ne pravi u jezicima, pa zamenice tipa mi pokrivaju oba
znaenja, preputaj ui i spravno tumaenje kontekstu. Ali u neomela
nezijskom engleskom pidinu, na primer, ova razlika, koja u samom
engleskom ne postoji, probila se iz domorodakog jezika u obliku
dveju zamenica za prvo lice mnoine : inkluzivne jumi (od you + me)
'ja i ti (i drugi) ' , i ekskluzivne mije/a (od me + fellow) 'ja i drugi
( ali ne ti) ' . A drugo lice moe da se odnosi samo na lica koj i ma se
govori , ili da uz njih uklj ui i neka druga, odsutna lica.
Osim toga, neki jezici ne razlikuju intimno i utivo obraanje
(kao dananji engleski , sa jedinim oblikom you za drugo lice u oba
broja), dok drugi prave takvu razliku - birajui, za utivo obraanje
jednom licu, mnoinski oblik zamenice drugog ili treeg lica (sh. ti/Vi,
fr. tu/vous, nem. du/Sie) i sl. U nekim dalekoistonim jezicima (ko
rej skom, j apanskom i dr. ) kategorija lica u funkcij i obraanj a, uz pra
tee gramatike pojave, obuhvata iroku skalu izdiferenciranih mo
gunosti, zavisno od relativnog drutvenog statusa sagovornika.
Kontrasti u okviru kategorije lica pripadaju deiksi - iroj poj avi
direktnog upuivanj a na uesnike, vreme i mesto govorne situacije,
izvan koje se ne moe odrediti referencij a rei kao ja, ti, on, ovaj,
taj, sada, ovde, evo, eno i sl.
Glagolske kategorije su vreme, vid, nain i stanje; i zmeu njih
ima dosta preklapanja, pa ih je esto teko razgraniiti . Vreme je
odnos izmeu glagolskih oblika i vremena radnje ili stanj a na koje
se odnose. U ovoj kategoriji obino se razlikuju sadanj e, prolo i
budue vreme, esto sa daljim podelama unutar ovih, i bez potpune

151

RANKO BUGARSKI

korelacije sa protokom vanjezikog vremena; tako npr. gramatiki sa

danje vreme moe da oznai i prole ili budue dogaaje, a oblici
za vreme uz to izraavaju i nevremenska znaenj a, naroito modalna
(v. nain malo nie) . Vremenski oblici glagola u srpskohrvatskom su
prezent, imperfekt, aorist, perfekt, pluskvamperfekt i futur ; upo
treba imperfekta i aorista u savremenom jeziku je ograniena, a tzv.

futur II danas se najee smatra modalnim oblikom.

Pored ili umesto vremena, u mnogim jezicima postoji kategorij a
vida (aspekta) , koja se odnosi na trajanje, uestalost, svrenost gla
golske radnje i sl. U slovenskim jezicima razlikuj u se nesvreni i
svreni vid, povezani sa podelom glagola na imperfektivne i per
fektivne (npr. sh. itati/proitati).
Kategorijom naina (modusa) izraava se stav govornika pre
ma injeninom sadraju njegovog iskaza - kao konstatacij a (indi
kativ), zapovest (imperativ), elja, namera, neizvesnost (konjunk
tiv) , mogunost, pogodba (potencijal ili kondicional) i dr.
Kategorijom stanja (glagolskog roda ili dijateze) obeleava se
odnos izmeu subjekta i glagolom oznaene radnje, odnosno objekta
na kome se ona vri. Osnovna razlika ovde je izmeu aktiva ( 'radno
stanje' ) i pasiva ( ' trpno stanje ' ) , pri emu objekt aktivne reenice
postaje subjekt pasivne (napravili su tetu/teta je napravljena). Neki
jezici, kao starogrki, imaju i medij ( 'srednje stanje' ), sa znaenjem
nevoljnog obavljanja radnje na subjektu (upor. sh. glagole kao oseati,
bojati se) . Promena glagolskih oblika po kategorijama zove se konj u
gacija.
Najzad, pridevi i prilozi esto ispolj avaju formalno oznaenu
kategoriju stepena, iji lanovi (pozitiv, komparativ i superlativ poslednja dva se u mnogim jezicima ne razlikuju) pokazuju meru
neke tako i skazane osobine. Ni ovde forma i znaenje nisu uvek us
klaeni : kod nas je npr. via kola zapravo nia od visoke kole, a
izvan direktnog poreenja (Bojana je starija od Ivane) starija ena
je mlaa od stare ene!

1 52

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

U ovom jeziku se kod nekih prideva razlikuje jo neodreeni

i odreeni vid (zelen/zeleni, pametan/pametni); to je poseban sluaj
ire kategorije odreenosti, koja inae moe biti izraena i putem
lanova, zamenica, prideva i dr. - opkoraujui, kao i mnoge druge
kategorije, granicu izmeu morfologije i sintakse. - Dodaj mo na kraj u
da i sti jeziki oblik moe da izraava vie kategorija istovremeno;
npr. ita izraava broj Gedninu), lice (tree), vreme (sadanje) i stanje
( aktiv) .

9.3 . Gramatike vrste rei

U prethodnom odeljku naveli smo najpoznatije gramatike ka

tegorije, i tu smo ve videli da se ista kategorija moe razliito i spo

lj avati u raznim jezicima. Tome treba dodati da svi jezici sveta nemaj u
svaku o d njih; tako ima jezika (npr. kineski , j apanski, malaj ski, turski ,
mnogi indijanski jezici) koji ne prave gramatiku razliku u rodu, ili
broju, ili vremenu itd. , nego odgovarajue semantike sadraje
i zraavaju drugim sredstvima. S druge strane, u mnogim jezicima ima
i drukijih kategorija, koje nisu zastupljene u indoevropskim jezicima
i koje izlaze iz okvira uobiajenih opisa prema tradicionalnom obrascu
grko-latinske gramatike.
Ve je reeno da se kategorije u naznaenom smislu velikim
delom vezuju za tradicionalnu klasifikaciju rei na vrste - koj a, da
kako, ne odgovara u podjednakoj meri svim jezicima. Ova podela
zasniva se na gramatiko-semantikim odlikama rei. U duhu evrop
ske gramatike rei se najpre mogu podeliti na promenljive i nepro
menljive vrste; prve dobijaju nastavke za graenje razliitih grama
tikih oblika (u sh . : imenice, zamenice, pridevi, brojevi , glagoli), a
druge imaj u samo po jedan oblik (u sh. : prilozi , predlozi, veznici,
uzvici, partikule) . Navedene podele, kao i br_ojne potpodele unutar
pomenutih vrsta, vre se na osnovu uih karakteristika u pogledu zna
enja, oblika i funkcije - najee uz meanje ovih kriterijuma.

Imenice su rei kojima se imenuju ljudi, ivotinje, stvari , mesta,

poj movi i dr., pa se po znaenju mogu dalje deliti na vlastite, opte,

1 53

RANKO BUGARSKI

zbirne, gradivne, mislene i sl. One su odreene i kategorij ama kao

to su rod, broj i pade, kao i sintaksikim funkcijama koje obavljaj u
(subjekt, objekt, imenski deo predikata i dr.). Pri tome semantike
klase kao ivo/neivo ili brojivo/nebrojivo imaju gramatikih posle
dica (upor. ovek koga sam video/film koji sam video; listovi su opa
li/lie je opalo). tavie, gramatika odreuje ta je za koji jezik ivo
ili brojivo, pa neki jezici i neivo tretiraju kao ivo i obrnuto, a sh.
nametaj ili engl . furniture je nebrojivo ali je nem . (ein) Mobe/ brojivo
- upravo kao to makazama, pantalonama ili vratima daju oblike jed
nine ili mnoine.

Zamenice upuuju na lica, stvari ili osobine, nekada zamenju

jui imenice ili sluei kao pridevi uz njih, pa uz lice mogu ispoljavati
i njihove kategorije; dele se na line, upitne, odrine, odnosne, odre
ene, neodreene, prisvojne, pokazne i dr.
Pridevi opisuj u razliite osobine onoga na to se odnose ime
nice uz koje stoje i ije kategorije preuzimaju, pa se po tome dele
na opisne, pri svojne, gradivne i dr. ; neki od njih uz to pokazuju razlike
u stepenu i vidu . Po poloaju mogu da budu i spred imenice koju
odreuju (kao u slovenskim i germanskim jezicima) ili iza nje (ee
u romanski m jezicima). Razlikuju se jo atributivna i predikativna
upotreba, uz izvesna ogranienj a u potonjem sluaju: uz ista kua
ide kua je ista, ali uz ista srea ne ide srea je ista!
Brojevi pokazuju koliko ima neega ili u kakvom se to reda
sledu nalazi, pa se dele na glavne, redne i zbirne; uestvuj u u ime
nikim kategorijama, a mogu se pisati i brojkama (tri ili 3, trei ili
3.).
Glagoli oznaavaju radnje, stanja ili zbivanj a, imaju kategorije
kao to su vreme, vid, nain i dr. , sintaksiki funkcioniu u predikatu
kao reeniko jezgro oko koga se okuplj aju imeniki izrazi, a po raz
nim merilima dele se na: dinamike i statike; trajne, svrene i
uestale; pravilne i nepravilne; glavne i pomone; prelazne, ne
prelazne i povratne ; uz to se razlikuju lini i bezlini glagolski obli
ci ; itd. Postoje i rei koje su oblikom i znaenjem sline glagolima

1 54

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

ali su sa sintaksikog stanovita imenice (glagolske imenice ili ge

rundi: itanje), pridevi (glagolski pridevi ili participi: itao, itan)
ili prilozi (glagolski prilozi : itajui, itavi).

Prilozi su posebno heterogena vrsta rei koje najee blie

odreuju glagole, prideve, druge priloge pa i cele reenice, u pogledu
naina, mesta, vremena, koliine, uzroka itd. Oni za nain i koliinu
mogu se stepenovati , a posebnu klasu priloga ine intenzitikatori
(kao veoma, strano, izuzetno), kojima se izraava visoka mera onoga
o emu je re.
Predlozi stoje ispred i menikih rei, odreujui odnose - u po
gledu prostora, vremena, uzroka, pravca, cilja, pripadanja itd. - u koje
one stupaju sa drugim takvim reima u reenic i . Po funkciji su im
sline postpozicije, koje u nekim jezicima (maarski, j apanski ) dolaze
iza imenica.
Veznici povezuju pojedine rei, sintagme ili reenice, i to u
odnosu sintaksike nezavisnosti ili paratakse (npr. i, ili, a, ali) ili
pak zavisnosti ili hipotakse (npr. jer, ako, kada), delei se prema
tome na nezavisne i zavisne, sa raznim pridruenim znaenj i ma.
Dve srazmemo marginalne vrste rei su uzvici, koji izraavaju
lina oseanj a i raspoloenja, obino nemaju predmetno znaenje i
ne ulaze u sintaksike odnose sa drugim vrstama rei ; i partikule,
manje jedinice sa gramatikom funkcijom koje se teko uklapaju u
izloenu klasifikacij u (kao upitna reca li i odrina ne, ili engl. to i
nem . zu uz infinitiv glagola).
Neki jezici, videli smo, imaju i lan kao posebnu vrstu rei za
i zraavanje kategorije odreenosti ; on moe da stoji ispred imenice
(npr. francuski, nemaki, engleski) ili iza nje (npr. makedonski , bu
garski , vedski), pri emu je u nekim jezicima nepromenljiv dok u
drugim ima imeniku promenu.
Po svojoj unutranjoj strukturi rei se unutar pojedinih vrsta
dele na ue grupe, dok izmeu tih vrsta neretko dolazi do preklapanj a
utoliko to isti oblik moe d a ima razliite funkcije (koji kao upitna
ili odnosna zamenica, kada kao prilog ili veznik, engl. walk kao glagol

1 55

RANKO BUGARSKI

' hodati ' i kao imenica ' etnja' i sl.). A u nekim jezicima ovakve podele
su toliko uslovne da se ak moe govoriti , na primer, o kategoriji
vremena kod imenica: u jeziku kalifomijskih Indij anaca Hupa re koj a
oznaava kuu i m a razliite oblike zavisno o d toga d a li s e govori
o kui koja sada postoji, koj a je ranije postojala ili koja e tek po
stojati - otprilike kao kad bi se kod nas menj alo ku kui/o je, kuie!
(Ovako izraeno gramatiko vreme treba, dakako, i ovde razlikovati
od odnosa u vanjezikom vremenu; u suprotnom bi se moglo rei da
je npr. zarunica futur, supruga prezent, udovica perfekt, a baka plu
skvamperfekt ! ) .
Promenljive rei veinom pripadaju otvorenim klasama, onima
kojima se mogu dodavati nove jedinice (nove rei koje ulaze u jezik),
a nepromenljive su lanovi zatvorenih klasa, gde to nije sluaj . (Npr.
broj predloga ili veznika u jednom jeziku je sinhronij ski stalan, i takve
rei - za razliku od imenica, a u manjoj meri i glagola i prideva ne mogu se unositi u jezik na temelju novonastale potrebe ili neijeg
trenutnog stvaralakog nadahnua). U otvorenim klasama nalazimo
uglavnom leksike ili sadrajne rei , ije znaenje je srazmerno j asno
i izvan konteksta (kao deak, trati, plav), a u zatvorenim gramatike
ili funkcijske rei, ije je samostalno znaenje esto tee utvrditi, i
kod kojih je izrazitij a gramatika funkcija (kao koji, o, li). (Upor. i
razlikovanje leksikog i gramatikog znaenja u ode ljku 1 3. 1 ). Broj
gramatikih rei u reniku svakog jezika je neuporedivo manji od
broja leksikih rei, ali je njihova uestalost u tekstovima uvek znatno
vea; kao gramatiko jezgro renika, one su po pravilu domaeg po
rekla, i dijahronij ski su stabilnije jer lake odolevaju promenama.
A uopte uzev, gramatika i leksika su dva komplementarna
podruj a jezike strukture; u sutini , gramatici pripada ono to jedan
jezik mora da izrazi , a leksici ono to on moe izraziti . (Ovakva podela
odraava se i u vrsti obavetenj a koj a sadre gramatike i renici, u
smislu knjiga u kojima je neki jezik opisan). Pri tome se jezici mogu
znatno razlikovati u pogledu kategorij a koje su za nj ih obavezne. U
reenici Napisao sam pismo prijatelju glagolski m vidom je izraena
dovrenost radnje pisanj a, a pol primaoca takoe je nuno naznaen,

1 56

UVOD U OP11J LINGVISTIKU

jer se u srpskohrvatskom mora birati izmeu rei prijatelj i prijatelji

ca. U odgovarajuoj engleskoj reenici, meutim, ne moramo se iz
j asniti u pogledu dovrenosti pisma niti pola primaoca - ali se zato
moramo opredeli ti za j ednu distinkciju prema kojoj je srpskohrvatska
gramatika neutralna: za j edan ili drugi gramatiki lan, i time za odre
enost ili neodreenost pisma odnosno prijatelj a.
Slino ovome, opisuj ui scenu u kojoj bismo mi rekli kamen
pada, neki jezici bi morali da se odrede prema rodu, broju ili odre
enosti kamena, odnosno vremenu ili vidu padanja, ili pak prema
mestu dogaaja (blie govorniku, sagovorniku ili nekom treem licu)
ili izvoru obavetenj a (govornik vidi to o emu izvetava, ili j e samo
uo o tome, ili zakljuio da se moralo desiti). Neki drugi jezici mogli
bi da prou manje-vie be z svega toga; a Indijanac Nutka ne bi ni
analizirao takav dogaaj u dva odelita pojma, ' kamen ' i ' pad' , nego
bi ga izrazio sintetiki - priblino kao kad bi se u srpskohrvatskom
moglo rei nizkamenl.
No iz ovoga ne treba zakljuiti da su neki jezici nuno bogatiji
ili siromaniji od drugih u srazmeri sa brojem ili vrstom obaveznih
kategorija. Gramatika propisuje ta je neizbeno, ali je za jezik kao
celinu vano ta je sve mogue - a svaki jezik e ono to ne kae
gramatiki rei, ako ustreba, leksiki . Gramatika je prinudna i uopte

na jer namee dos ledne izbore izmeu malog broja alternativa, a lek
sika prua vie slobode i znatno je specifinija. Nai glagoli ne mogu
istovremeno da budu m alo u prezentu, malo u perfektu a m alo u
futuru, ali mi moemo za nekoga da kaemo da nije ni sitan ni krupan,
ili da ima sivo-smee-zelene oi . U grubom poreenju sa moguno
stima prevoza u veliko m gradu, gramatika je kao vonj a podzemnom
eleznicom, jednim uhodanim i uveliko prinudnim mehanizmom, dok
je leksika slinija vonj i automobilom, koja omoguuje obil aske, pro
mene pravca i uopte slobodnije ponaanje pri stizanju do i stog odre
dita.

Leksika svedoi o stvarima o kojima govore lanovi neke jezike

zajednice, ali nam gramatika otkriva kako oni te stvari vide i kako
o njima govore. Rei dolaze i prolaze sa tim stvarima, ali nji h nad-

1 57

RANKO BUGARSKI

ivljava princip formalne organizacije koji im bar delimino namee

svoju sopstvenu strukturu . Zahvaljujui svojoj gramatici engleski osta
je germanski jezik, iako je danas moda i vie od polovine njegovih
rei romanskog porekla; a lingvistiki identitet albanskog istraj ava
uprkos injenici da je ovaj jezik svoju leksiku veinom pozajmio iz
grkih, latinskih, turskih i slovenskih izvora. Ako je leksika telo je
zika, gramatika je njegova dua.

9.4. Pristupi prouavanju gramatike

Prouavanj u gramatikog ustrojstva jezika moe se prii na
vie naina, zavi sno od predmeta posebnog interesovanj a pojedinih
gramatikih kola i metodologij e l i ngvistikog opisa kojom raspo
lau. Tradicionalna gramatika uglavnom se bavila i spitivanjem
sastava i oblika rei , nj ihovom podelom na vrste s obzi rom na ka
tegorije koj e izraavaj u i slubu u reenici, te anal izom i klasifi
kacijom reenica preteno sa stanovita znaenja. S a promenlj ivim
uspehom je prenosi l a u druge j ezike kategorije i obrasce pozn ate
iz grke i l ati nske gramatike, esto se zasnivala na j ezikoj grai
iz dela priznati h pi s aca i bila je uveliko pedagoki u smerena. kol
ska gramatika irom sveta do danas se uglavnom zadrala u ovi m
okviri ma.
Moderniji pristupi pocmJU strukturalnom gramatikom, koja
u naelu polazi od forme a ne od znaenja, nastojei da prouavanjem
karaktera i raspodele jezikih jedinica, kao i segmentovanjem i kla
sifikovanjem jezikih konstrukcija, otkrije i opie strukture i sisteme
koji postoje u razliitim jezicima. Svojim deskriptivnim pristupom
analizi plana izraza, ukljuujui tu i govornu realizacij u jezika, ona
je unapredila formalne metode lingvistikih istraivanj a, ali joj je naj
veim delom izmakao plan sadraja. Donekle komplementarna ovom
pri stupu i esto s njim kombinovana je funkcionalna gramatika, koj a
tei d a jezike elemente osvetli s a stanovita njihovih gramatikih
funkcija, posebno na podruju sintakse. Meu novijim pravcima naj
veeg uticaj a imala je transformaciono-generativna gramatika, koj a

1 58

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

za razliku od ranijih pristupa ne polazi od analize ve gotovih reenica

nego se interesuje upravo za procese njihovog formiranja i transfor
misanja. Operiui sistemom eksplicitnih formalnih pravila, ona eli
da izgradi jednu koherentnu optu teoriju jezike strukture na svim
njenim nivoima, koja bi mogla da opie i obj asni jeziko znanje koje
poseduje svaki govornik.
Neke ideje i postupci u okviru pomenutih pristupa gramatikoj
analizi bie prikazani - dakako, u sasvim elementarnom obliku - u
poglavlju l l o sintaksi , zato to je sintaksa, kao nivo na kome je
kombinatorika jezikih jedinica najizrazitij a i naj slobodnij a, u izve
snom smislu sredinj i deo gramatike. Ovde emo samo, u svrhu poet
ne ilustracije, da ukratko razmotrimo tri osnovna i veoma uoptena
modela gramatike strukture. Model je prikaz nekog predmeta ili neke
poj ave, ij a je svrha da predstavi obelej a onoga to se modelira. U
obinom jeziku modelom aviona nazivamo predmet koji nij e pravi
avion, ali koji u mnogostruko umanjenom obliku prikazuje njegov
i zgled, njegove glavne delove, proporcije, svoj stva i sl.
U nauci se modelima pribegava naroito onda kada se prouava

na poj ava ne moe neposredno posmatrati, pa se njena poznata svoj

stva ematskim putem prikazuju tako to se elementi ispitivanog pre
s/ikavaju u model koj i simulira karakteristike te poj ave, ne bi li se
njena prava priroda makar i tako posrednim putem bolje razumela.
Poto se jezik kao apstraktan sistem ne moe videti , niti se moe
otvaranjem lobanje ili na neki drugi nain gledati ta se upravo deava
u glavi oveka dok govori, o karakteru jezika i govora moe se samo
zakljuivati na osnovu "dokaznog materij ala" u vidu ulima dostupnih
proizvoda ovekove jezike sposobnosti, kao to su rei i reenice.
Sam proizvodni mehanizam ostaje skriven, ali se zato u lingvistici
obilato koriste razliiti modeli u cilj u otkrivanja i objanjenja poje
dinih obeleja strukture ili funkcionisanja jezika.
Sluei se poj mom modela u izloenom smislu, uzmimo da tre
ba neto da kaemo o strukturi reenice Gladna maka juri malog
mia. Prvo i najosnovnije zapaanje jeste da ova reenica sadri pet

1 59

RANKO BUGARSKI

rei koje se niu jedna za drugom navedenim redom; ovaj nalaz pred
stavljamo ovako:

5
Gladna

maka

juri

malog

mia

Ovakav, najprostiji mogui model gramatike strukture, koji govori

o nizanju rei i ni o emu vie, pa je otuda sasvim u okviru "jezike
sposobnosti" i manje " inteligentnog " raunara, nazvaemo linearnim
modelom.
Ali mi dobro znamo da se gramatika, pa ni sintaksika struk
tura ni izdaleka ne iscrpljuje time to se na prvu re nadovezuje druga,
na drugu trea itd. Ako nita drugo, odmah nam je j asno da naa
reenica sadri i manje sintagmatske celine : gladna maka, juri malog
mia, malog mia. Iz ovog sledi da, iako je linearni razmak izmeu
svake dve rei isti , strukturni razmak nije uvek isti, jer dok je npr.
malog mia jedna celina, juri malog nije takva celina. A ovo opet
znai da se na isto horizontalnu dimenziju nadograuje i jedna ver
tikalna, hijerarhijska dimenzija, i to u vie nivoa. Ovo bi se moglo
grafiki predstaviti na razne naine, ukljuujui i upotrebu obinih
zagrada: ((gladna maka) (juri (malog mia))); radi j asnoe, po
sluiemo se prikazom na slici l l .

gladna

maka

juri

malog

mia

Slika l l .

Ovaj model nazvaemo strukturnim, jer u jeziku struktura podrazu

meva ne samo nizove elemenata nego i odnose izmeu njih. Lako je

1 60

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

videti da je ovakav model monij i od prethodnog: on sadri oba

vetenje o linearnom redosledu koje prua i prethodni , ali za razliku
od ovog sadri i dodatno obavetenje o hijerarhijskim odnosim a tako
ulananih elemenata. On, naime, pokazuje da se pojedine rei najpre
grupiu na jednom nivou, da bi potom funkcionisale kao celine na
sledeem viem nivou, sve dok se ne stigne do najvieg, reeninog
nivoa. To bi bio prikaz pravca konstruisanja reenice, odozdo n agore.
A analiza tako konstruisane reenice, polazei od reenine celine i
zavravajui se na nivou pojedinanih rei , podrazumeva, dakako, obr
nut pravac, odozgo nadoJe.
Nasuprot kraj nje primitivnom linearnom modelu , koji ni u naj
elementarnijoj meri ne moe da pretenduje da bude nekakva slika
naeg gramatikog znanja, strukturni model na neki nain prikazuje
vaan deo tog znanj a, jer u njemu naznaeni hijerarhij ski odnosi,
udrueni sa linearnim nizanjem, uistinu govore neto zna ajno o tome
kako mi proizvodimo i tumaimo reenice. Takva viestepena orga
nizacija, pri kojoj jedinice nieg reda svojim kombinacijama obrazuju
jedinice vieg reda, jedan je od temeljnih formalnih principa na kojima
poivaju struktura i funkcionisanje jezika. A kako smo malopre rekli ,
ova vrsta kombinatorike najpotpunije je zastupljena upravo na sin
taksikom planu. Sa manje ili vie eksplicitnosti i formalne i zgraeno
sti, tradicionalni i strukturalistiko-funkcionalistiki pristupi analizi
reenice uglavnom su ostaj ali u okvirima ovog modela. Suoeni sa
n aom reenicom, oni bi istakli kategorijalnu pripadnost i oblike pro
mene u njoj zastupljenih rei, ili njenu slojevitu strukturu, ili funkcije
subjekta, predikata, objekta i atributa - najee sve to u nekoj kom
binaciji, ali sa razliitim teitima.
Meutim, ima jo neto to mi o ovoj reenici znamo, a to
dosad nije pomenuto; to je da je ona povezana, formom kao i znae
njem, sa nizom srodnih reenica Gladna maka ne juri malog mia,
Ko juri malog mia ?, Koga juri gladna maka ? i dr. (Mi ovde ne
bismo kao alternativu upotrebili pasivni obli k Mali mi je juren od
gladne make, ali ipak znamo da bi on izgledao upravo ovako; u
mnogim jezicima i to bi ilo glatko). Postojanje ovakvih odnosa nije
-

161

RANKO BUGARSKI

ni ranije bilo nikakva tajna, pa i deca u kolama odvajkada ue kako

da od potvrdne reenice naprave odrinu ili upitnu, od aktivne pasivnu
i sl.; ali zbog odsustva odgovarajueg poj movno-metodolokog apa
rata odnosi izmeu reenica doskora su se mahom samo podrazume
vati a ree su izriito razmatrani , jer su izlazili iz okvira postojeih
reeninih modela.
Tek u okrilju transformaciono-generativne gramatike, ije je te
melje poev od 1957. godine postavio ameriki lingvist Noam om
ski, primenjujui u analizi strukture prirodnog jezika i neke matema
tike pojmove i postupke, mogao je da bude izgraen jedan novi i
bitno drukiji model , koji nudi si stem eksplicitnih formalnih pravila
za izvoenje veeg broja gramatiki povezanih reenica iz istog os
novnog niza apstraktnih simbola. Ovaj transformacioni model, za
razliku od statike prirode prethodnih dvaju, izrazito je dinamiki; od
drugog modela - za koji smo videli da je nadmoan prvom - on je
moniji na isti nain: prua sva obavetenj a kao i on, ali uz njih i
jo neto drugo a veoma vano. Utoliko transformacioni model uklju
uje strukturni model kao jednu od svoje dve glavne komponente,
dodajui mu transformacionu komponentu kao drugu . Njega bi ovde
bilo tee grafiki predstaviti ; moemo da ga zamislimo kao onaj na
slici l l ali sa dodatnim mehanizmima koji u njegov domen uvode i
pomenute srodne reenice . (Vie u odeljku 1 1 .4 )
.

Modeliranje jezike strukture danas je jedan od iroko korienih postupaka u gramatikim opisima i lingvistikoj teoriji uopte.
Takvi modeli obino potiu iz matematike, logike i teorije informacija,
a primenjuju se u raznim oblastima lingvistike. Cilj formalizacije lin
gvistikih opisa nije da prirodni jezik predstavi kao kakav matematiko
-logiki ili kibemetiki sistem, nego da izotravanjem analitike meto
dologije doprinese boljem poznavanju njegovih osobenosti. Na razmeu
ovih disciplina izrasle su matematika i statistika lingvistika, koje
istrauju mogunosti apstraktnog modeliranj a i kvantitativnog iskazi
vanj a jezikih struktura i procesa. Mainska ispomo u ovakvim po
slovima ini domen raunarske lingvistike, kojoj uz ostalo pripadaj u
sredstva elektronske komunikacije - programski jezici kao FOR
TRAN, KOBOL ili i _ kod nas sve popularniji BEJSIK.

1 62

l O.

Morfologija

l 0. 1 .

Morfeme

Morfologija se bavi strukturom, oblicima i graenjem rei. Pro

uavajui gramatike poj ave i procese unutar rei, ona se dopunjuje
sa sintaksom, ij i su predmet kombinacije rei u konstrukcij ama, i
leksikologijom, koja re posmatra kao jedinicu renika. Moe se po
deliti na tlektivnu morfologiju, vezanu za oblike promene u okviru
pojedinih vrsta rei kao i zraz gramatikih kategorij a, i tvorbenu (lek
siku, derivacionu) morfologiju, koja prouava procese graenja lek
sikih jedinica.
Osnovna jedinica na morfolokom nivou jeste morfema - _n_&
_manja jeclil)icajezike strukture koja ima samostalno znaenj<:: ili gra
lJli!tiku funkcij t,J . Za razliku od foneme, koj a, nemajui sopstvenog
znaenj a, funkcionie samo kao jedinica plana izraza, morfema ima
i izraz i sadraj , pa je prema tome punopravan jeziki znak (tj . spoj
oznaenog i oznaitelj a u smislu odeljka 6. 1 ) . Kako je i re znak u
istom ovom smislu, treba najpre razj asniti odnos izmeu rei i mor
feme. A taj odnos je takav da jedna re moe da sadri samo jednu
morfemu (plav, na, pod, krov, mir) ili pak vie morfema plav-o-kos,
na-sip, pot-krov-Ije, mir- o-ljub-iv). Re ne moe da sadri manje od
jedne morfeme, jer je morfema po definiciji najmanja jedinica takve
vrste. Re i morfema su podudarne jedinice kada re ima samo jednu
morfemu, a nisu podudarne kada re u svom sastavu obuhvata dve
ili vie morfema. Neto vie o morfolokoj strukturi rei rei emo
u narednom odeljku ; upor. i analizu rei miolovka_ i druge primere
u odeljku 6.2, gde jo nismo koristili termin morfema.

1 63

RANKO BUGARSKI

Prema izloenom odnosu, u nekoj datoj reenici ili veem tekstu .

obino e biti vie morfema nego rei. Tako u reenici Sanja peva
uspavanku imamo tri rei ali sedam morfema (Sanja pev-a u-spav
-an-ku). Meutim , u odgovarajuem jeziku kao celini ovaj brojani
odnos bie obrnut, jer mnoge morfeme uestvuju u graenju velikog
broja rei : npr. rad u radnik, radniki, radionica, uraditi, obraditi, pre
rada itd., pre- u prepisati, precrtati, preslikati, preraditi itd. , -stvo u
domainstvo, umarstvo, lekarstvo, raunarstvo itd., -a u kova, cr
ta, eta, igra, pliva itd. Poto se svaka morfema rauna kao jedna
jedinica u morfemskom inventaru jezika, bez obzira na broj razliitih
rei koje se njenom pomou grade, ispada da u celom jeziku rei
ima vie nego morfema. Broj morfema u nekom jeziku, iako u prin
cipu konaan, iz raznih razloga se ne moe tano odrediti u bi lo kojem
trenutku, ali se u modernim jezicima meri hiljadama - pri emu se
njihovim kombinacijama dobij a znatno vei broj rei. (O neodreeno
sti ovih procena bie rei i u vezi s reima, u odeljku 1 2 . 1 ) .
to s e tie duine samih morfema, tj . broja fonema odnosno
grafema koje ih izraavaju, i tu postoji pri lian raspon - od jedne
foneme/grafeme ( i, o, u) do vie njih, ali opet sa teko utvrdivom
gornjom granicom (vino, karakter). A rei podjednake duine mogu
da sadre jednu ili vie morfema; upor. muterija Gedna morfema) i
nestrpljiv (tri morfeme: ne-strp-ljiv) . Odluujui kriterijum za mor
femu nije, dakle, duina nego celovitost, tj . injenica da se ona ne
_
moe deliti na manje jedinice iste vrste : muterija ili karakter su rei
morfoloki podjednako nedeljive kao i rei a ili i, dok je re nestrpljiv,
kako smo upravo videli, deljiva. Granini sluaj izraavanj a jedne
morfeme jednom fonemom ipak je izuzetan, pa je normalno da dve
ili vie fonema u nizu izraavaju jednu morfemu (na, kod, lula, sunce,
guter; sloboda itd.).
Budui izraene fonemama, morfeme imaju svoj fonoloki ob
lik. Kod nekih je ovaj oblik stalan, dok kod drugih varira zavisno od
glasovnog konteksta (to je redi sluaj). Tako morfeme oko, plav, pre
ili -ljiv imaju uvek isti oblik, dok morfema raz- ima viestruku rea
lizaciju u zavisnosti od prirode foneme koja sledi (upor. raz-men-i-

1 64

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

-tilras-ter-a-ti/ra-ist-i-tilra-dilit-a-ti). A u engleskom npr. obe

morfeme u rei loudly ' glasno ' , lo ud i -ly, imaj u stalan oblik, ali ista
morfema -ed sa znaenjem prolog vremena realizuje se troj ako prema
prirodi prethodne foneme, tj . poslednje u osnovi rei - kao /t/ u wal
ked ' hodao' , kao /d/ u lived ' iveo' , a kao /id/ u shouted 'vikao' .
. - Kao jedinica jezikog si stema, morfema je apstraktnog karak
tera, a iijena konkretna govorna realizacija - tj . njen fonoloki izraz
- jeste morf ; razliita kontekstualno uslovljena ostvarenj a i ste mor
feme, kao u primerima sh. raz- i engl. -ed, zovu se alomorfi (po
analogij i sa terminolokim nizomfonema -fon - alofon). Za sluajeve
kada su ovakvi m fonoloki m varij antama na granicama morfema pri
druene gramatike razlike nekada se u lingvistikim opi sima koristi
termin morfofonema. Tako se varijacije u nizu oblika junak - junae
- junaci mogu opisati postuliranjem apstraktne morfofonemske jedi
nice K na kraju osnove (junaK), koja se u razliiti m fonolokim kon
tekstima ostvaruje kao lk/, // ili /e/ - uestvujui tako u formalnom
razlikovanju nominativa jednine, vokativa jednine i nominativa/voka
tiva mnoine.
Iako se morfeme izraavaj u putem fonema, ove dve vrste jedinica
se bitno razlikuju: kako smo ve videli, foneme nemaju samostalnog
znaenja nego slue za izraavanje i meusobno razlikovanje morfema,
koje u principu imaju takvo znaenje (iako je kod nekih morfema od
njega izrazitija gramatika funkcija). Da bi se izbegli mogui nespora
zumi oko nivoa o kojem je re, u lingvistikoj analizi se po potrebi
koriste razliite vrste zagrada. Za razliku od fonetskih i fonemskih vred
nosti, za koje ve znamo da se uokviruju uglastim odnosno kosi m za
gradama, morfemske vrednosti stavljaju se u vitiaste zagrade, u kojima
se morfeme piu malim a morfofoneme velikim slovima. Tako bismo
mogli da razlikujemo glas [k] , fonemu lk/, morfemu {k} - krai oblik
predloga ka - i malopre navedenu morfofonemu {K}. Poto e u daljem
tekstu biti jasno o kojim jedinicama govorimo, mi emo ove zagrade
radi jednostavnosti izostavljati.
Iz ve datih primera vidi se da sve morfeme nisu i ste vrste.
Osnovna podela morfema jeste na slobodne i vezane. Slobodne su

1 65

RANKO BUGARSKI

one koje mogu da stoje samostalno (kao na, kod, sunce, Sanja, rad
iz rad-nik, krov iz pot-krov-Ije, korak iz ras-korak). Vezane su one
koje ne mogu da se upotreblj avaju samostalno, nego samo u kombi
naciji sa drugim morfemama u sastavu rei (kao -nik iz rad-nik, -Ije
iz pot-krov-Ije, ras- /tj . raz-/ iz ras-korak, -o- i -iv iz mir-o-ljub-iv;
nain vezivanj a ovih morfema vidi se iz crtica ispred, iza ili oko
nj ih). Slobodne morfeme su ekvivalentne prostim (tj . jednomorfem
skim) reima: oko, rad, ovek itd. jednovremeno su morfeme i rei .
Vezane morfeme ne mogu da funkcioni u kao rei, ali one uestvuju
u graenju rei ili njihovih gramatikih oblika. (Vie o ovim proce
sima u narednim odeljcima) .
S a ovom podelom s e preseca, be z potpunog podudaranja, podela
na leksike morfeme, sa izrazitim leksikim znaenjem, i gramatike
morfeme, kod kojih pretee gramatika funkcija. Veina morfema koje
sadre dati primeri je leksikog karaktera, ali npr. -ti iz raz-men-i-ti
ili -o- iz mir-o-ljub-iv, kao i -a iz pev-a, spadaju u gramatike mor
feme. S lobodne morfeme po pravi lu su leksike (iako npr. li ima gra
matiku funkciju), dok vezane morfeme mogu da budu leksike ili
gramatike. Ili , iz drugog pravca: leksike morfeme su slobodne ili
vezane, a gramatike su najee vezane. Razlikovanje leksikih i gra
matikih morfema ipak je samo uslovno, upravo kao i kod odgova
rajuih vrsta znaenja (o emu u odeljku 1 3 . 1 ) .
Kako se utvruje ta je u nekom jeziku ili nekoj rei morfema,
a ta nije? Kod slobodnih morfema to je lako, jer im sama njihova
sloboda garantuje status morfema a, videli smo, i rei . Ali problemi
se javljaju kod vezanih morfema, odnosno kod analize viemorfem
skih rei, gde postupak izdvaj anja najmanjih jedinica sa znaenjem
ili gramatikom funkcijom, i to bez ostatka, ne daje uvek j asne re
zultate.

Raz- je nesumnj ivo morfema (iako sa nijansiranom skalom zna

enja) u reima kao razvezati, razvejati, razmaknuti, razveseliti, kod
kojih se mogu uoiti razliiti znaenjski odnosi ovog elementa prema
osnovama kojima se dodaje, a koje u jeziku funkcioniu ;i bez njega
(vezati, vejati, maknuti, veseliti). Slino je i kod razreiti, iako se ne

1 66

'
l

,....

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

vidi j asno u emu se ova re po znaenj u razlikuje od same osnove

reiti. Ali ve kod razobliiti, premda raz- tu izgleda u redu, pri
meujemo da ne postoj i osnova obliiti, dok je kod razbiti veza iz
meu raz- i biti jo sumnj ivija. Sa ovog stanovita problematina re
razliit upuuje nas i na raznolik - re koja se, dakako, ne deli na
raz- i nalik nego na razno- i lik. Re razrok ne moe se deliti zbog
potencij alnog drugog elementa rok (takva morfema inae postoj i u
jeziku, ali ne u ovakvom sklopu) - mada bi znaenje asocirano sa
raz- samo po sebi doputalo takvu podelu. U nekima od datih primera
daj u se naslutiti semantike i eti moloke veze, ali nedovolj ne za ne
dvosmislenu sinhronijsku morfoloku analizu. Najzad, neke rei mogu
sluaj no da poinju i stim nizom fonema, koj i u njima ipak ne ini
morfemu : razum je samo prividno deljivo, a razuman nije sastavljeno
od raz- i uman nego od razum i -an (o emu svedoi znaenj e ovih
rei).
Uporedljive rezultare dalo bi utvrivanje znaenj a, pa i samog
eventualnog morfemskog statusa, segmenata kao npr. -ka (od par
merka preko igraka. zveka ili sreka do brojka ili tetka), ili pak
-a (od eta, ita, broja preko kola do vra ili tra). No razma
tranjem (raz + matr + anje + m ?) ovakvih Plimera ve smo uveliko
zali na podruje morfoloke analize, koje ini deo predmeta narednih
odelj aka.

1 0.2. Morfoloka struktura rei

Jezici se veoma razlikuju u pogledu odnosa izmeu rei i mor
feme. Tamo gde prevladava analitiki i naroito korenski tip strukture,
rei su po pravilu ili bar naj ee jednomorfemske; u kineskom se
jedan pisani znak obino odnosi na jedinicu koj a je ujedno morfema
i re, a uz to i slog. Jednomorfemskih rei ima i u jezicima drugih
tipova, ali su one tu ree. Kod aglutinativnog tipa morfemski sastav
rei je proziran, jer se j asno vide identitet i granice pojedinih "nale
pljenih" morfema, to olakava merfoloku analizu (v. primer turske
rei adam ' ovek' i njenih oblika u odeljku 4.3). Morfeme je tee

1 67

RANKO BUGARSKI

identifikovati , i njihov broj utvrditi, u reima koje i spoljavaju sinte

tiki i flektivni tip strukture, gde dolazi do srastanj a takvih segmenata
u viestrukim funkcijama (kao u primeru latinske rei amo 'volim'
u istom odeljku). Kod polisintetikog tipa rei-reenice izgledaju veo
ma sloene, ali se ipak mogu analizirati . Tako u eskimskom angya
ghllangyugtuq 'on eli da nabavi velik amac ' sadri pet morfema:
angya- ' amac ' , -ghlla- je segment augmentativnog znaenja, -ng
' nabaviti ' , -yug- je segment koji izraava elju, a -tuq - tree lice
jednine.
U indoevropskim jezicima rei najee imaju izmeu jedne i
4-5 morfema, ree i vie, pri emu je taj broj verovatno neto manji
u engleskom, na primer, nego u slovenski m jezicima. Teko je odrediti
koliko najvie morfema mogu da imaju rei nekog jezika, naroito
ako uzmemo u obzir i strune termine, koj i su esto sloenij i od rei
obinog jezika. Najdua re koju sadri novo izdanje velikog Oks
fordskog renika engleskog jezika, pneumonoultramicroscopicsilico
volcanoconiosis (naziv jednog plunog oboljenj a), u svojih 45 slova
sadri oko 8 morfema, ali to je unekoliko vetaki primer, jer se ovak
vi leksiki monstrumi mahom i konstruiu s namerom da potuku pret
hodne rekorde u pogledu duine ! Stoga su malopre date veliine samo
orijentacione. A to se prosenih vrednosti tie, prema jednom
istraivanju na uzorcima tekstova jedna engleska re u proseku sadri
l ,68 morfem a, to se moe uporediti sa rezultatom od l ,06 za ana
litiki vijetnamski a ak 3,72 za polisintetiki eskimski . (Prema istom
ogledu, uzorak staroengleskog dao je 2, 1 2 - to pokazuje meru po
rasta analitinosti u engleskom tokom vekova, naporedo sa gubljenjem
flektivnih nastavaka).
Da se zadrimo na nama poznatij i m jezicima, nemaki se izd
vaja slobodnim graenjem sloenih - to znai i viemorfemskih rei. Tako polazei od Wagen 'vozilo' dobij amo Kraftwagen ' motorno
vozilo' i Lastkraftwagen 'teretno motorno vozilo' , a dodavanje Fahrer
'voza' na drugoj strani daje Lastkraftwagenfah fer 'voza teretnog
motornog vozi la' . (Iz prevoda vidimo da srpskohrVatski radije pribe
gava sintagmama nego sloenicama, jer taj princip njegovoj strukturi
.

1 68

,. , , . , ' . ,

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

bolje odgovara). Ne ulazei u pojedinosti analize, re Donaudampf

schijjfahrtgesellschaftskapitiin mogli bismo da podelimo u nekih 9
m orfem a (Donau-dampf-schiff-fahr-t-gesell-schaft-s-kapitiin) . N asu
prot ovakvom mehani zmu , engleski bi ovaj sadraj izrazio ulanava
njem odelitih atributa uz imenicu na kraju (Danube Steamboat Crui
sing Company Captain), dok bi srpskohrvatski takoe iao sintag
matski, ali drugim putem (Kapetan Drutva dunavske parobrodarske
plovidbe). Ovi meujeziki pri meri pokazuju sutinsku bliskost mor
folokih i sintaksiki h sredstava u graenju sloenijih jezikih jedinica
i celina od osnovnih elemenata - morfema.
Pogledajmo sada koj i su glavni naini i rezultati kombinovanj a
morfema. Tri osnovna morfoloka procesa su kompozicija, derivacija
i fleksija. Kompozicija je kombinovanje slobodnih morfema, iji su
proizvod sloenice (zlo + delo - z/odelo, mimo + hod - mimohod,
sta r + mali - starmali). Derivacija je kombinovanje slobodnih i ve
zanih morfema, iji su rezultat izvedenice (zlo + -ba - zloba, star
+ -ac - starac, rad + -nik - radnik). Fleksija je obrazovanje gra
matikih oblika rei putem vezanih :fi Orfema (rad + -i - radi, rad
+ -ov- + -i - radovi, crven + -a - clvena). Kompozicija i derivacij a
su leksiki procesi, sluei za izvoenje novih rei (zbog ega se oba
nekada obuhvataju poj mom derivacije u irem smislu), a fleksija je
gramatiki proces, jer daje rei ma njihove gramatike obl ike. Kako
vidimo, u naelu kompozicij a operi e slobodnim morfemama, fleksij a
vezanim, a derivacij a i jednim i drugim. Meutim, u jezicima sa izra
enijom fleksijom ovi odnosi se mogu komplikovati formalnim pri
lagoavanjem morfema, njihovim skraivanjem i srastanjem itd., to
izmeu ostalog dovodi i do tzv. vezanih osnova, odnosno oblika u
koj i ma se neke morfeme, i ako i nae slobodne, ne mogu j aviti samo
stalno. Ovakvih pojava ima u mnotvu rei kao parobrod, suncokret,
zimzelen, rasplet, tkivo, potom u smenjivanj i ma tipa rei/rekao/reeno,
itd.
U morfolokoj analizi rei vani su pojmovi osnove i afiksa.

Osnova je deo rei kome se dodaje afiks, a afiks (dodatak) je vezana

morfema koja se dodaje osnovi u procesu derivacije ili fleksije. Prema

1 69

RANKO BUGARSKI

poloaju, afiksi se dele na prefikse (predmetke, koji dolaze ispred

osnove, npr. pro- u proitati), sufikse (nastavke, koj i stoje iza osnove,
npr. -nje u itanje) i infikse (umetke, koj i ine deo osnove, npr. -ov
u gradovi). U veini jezika flektivne morfeme su u poloaju sufiksa
ili eventualno i nfiksa, dok derivacione morfeme mogu uz to da budu
i prefiksi . Ako neka re sadri i derivacioni i flektivni sufiks, ovaj
drugi je uvek na kraju, jer celini izvedene rei daje gramatike oblike
(o-grani-en- i, ne-pod-no-ljiv-og).
Ako jedna re ima vie osnova i nastavaka, ovi elementi se u
analizi odvaj aju odreenim redom. U rei popisiva najpre odvajamo
sufiks -a od osnove popisiv- , potom sufiks -iv od njegove osnove
popis, i na kraju prefiks po- od njegove osnove pis-. Time ujedno
utvrujemo hijerarhij ski poredak u procesu graenj a ove rei, obrnu
tom u odnosu na pravac njene analize (v. sliku 1 2).

po-

-iv

pi s-

-a

Slika 12.

Poslednja, dalje nedelj iva osnova rei (u ovom sluaju pis-) isto
vremeno je i koren cele rei. Koren je glavni nosilac znaenja rei ,
koji upuuje na njeno poreklo i l i n a srodnost u okviru neke porodice
rei, pa je stoga pojam koji pre pripada etimologij i i istoriji jezika
nego morfologij i (v. odeljak 4.2). (Ima i drukij i h pristupa morfo
lokoj analizi).
Morfoloka analiza je izazovno podruje strunog rada u lin
gvistici, jer utvrivanje dubljih pravilnosti 1.1 esto n aizgled haotinoj
masi jezikih oblika - i posebno sparivanje segmenata forme sa izra
enim znaenjima - moe da bude mukotrpaq posao. Ovo se vero-

1 70

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

vatno moglo naslutiti i iz nekih od navedenih primera. Meuti m , neke

novije rei kao da svoj i m udnim obrazovanjem pokazuju da ni neu
kom svetu nisu strane intuitivne anal ize rei u stilu svojevrsne " na
rodne morfologije " . Dvodelni kostim za kupanje, lansiran 1 946. go
dine, nazvan je bikini po i menu pacifikog atola na kome je te godine
izvrena prva posleratna nuklearna proba; ali naziv monokini koji se
kasnije pojavio za neke verzije jednodelnog kostima u SAD i Fran
cuskoj jasno pokazuje da je re bikini proi zvoljno i pogreno asocirana
sa prefiksom bi- 'dva' !
Slino je sa rei hamburger, u SAD kori enoj da oznai proiz
vod tipa " hamburke nicle" (dakle, hamburg + er) . No grupa rei
koju je ona porodi la za sline specij alitete - cheeseburger ' h amburger
sa sirom ' , beejburger ' hamburger od govedine ' , giantburger ' di nov
ski hamburger' itd. - svedoi o drukijoj popularnoj anal izi na seg
mente (ham + burger) , kojoj oito nije smetala ni injenica da se
"
"burger (ma ta to znailo) ne pravi od unke (ham) ! A u komer
cij alne i druge svrhe mogu se i namerno izvoditi analoke formacije
koje sadre pomodne pseqdp-morfeme . Tako je prema boutique ' bu
tik' nastalo beautique 'salon za ulepavanje' (od beauty ' lepota' ) i
ak shoetique ' butik cipela' (od shoe ' cipela' ) - ime se inae ne
postojei segment -tique uzdie na stepen morfeme sa znaenjem
' mondenska radnja' .
Inventar morfema podloan je promenama tokom vremena: kao
i rei, morfeme ulaze u jezik ili ga naputaju, a esto i menj aj u svoja
znaenja. Kod slobodnih morfema, koje i jesu ekvivalentne rei ma,
ovo je sasvi m oigledno, ali u naelu isto vai i za vezane morfeme
(naroito derivacione, jer se fleksija, kao osnova gramatikog sistema,
menja znatno sporije). Tako se govori o manjoj ili veoj produktiv
nosti pojedinih afiksa ili tvorbenih obrazaca. Afektivno obojeni mno
inski oblici imenica nebesa, udesa, telesa (pored " normalne" mno
ine neba, uda, tela) predstavljaju okamenjeni zaostatak jednog dav
no ugaslog slovenskog sufiksa. S druge strane, neki afiksi mogu posle
dueg perioda srazmemog mirovanja da naglo poveaju svoj u pro
duktivnost (v. npr. pri mere u vezi sa nastavcima za vrioca radnje
enskog roda, te sa sufiksima -dija i -ak, u odeljcima 3 . 3 i 6 . 3 ) .

171

RANKO BUGARSKI

Neke nove kombinacije primaju se sasvim neosetno, ali neke

druge mogu da izazovu podozrenje, pa i odbijanje; ovo drugo deava
se sa skoranjim kovanicama kao zacrtati, zaiveti, pojasniti ili ispo
tovati - verovatno i stoga to su se j avile u tzv. administrativnom
ili politikom argonu, gde se pojavljuju sa napadnom uestalou
i ako najee bez ikakve potrebe. No bilo to kako bilo, promene kroz
koje prolazi jezika zajednica, kao i njene potrebe - uglavnom stvarne,
ali ponekad i samo prividne - odraavaju se i u morfologij i , kao i
na drugim planovima jezike strukture.

1 0. 3 . Tvorba rei
U svakom ivom jeziku postoje produktivni mehani zmi za bo
gaenje njegovog renika putem tvorbe (ili graenja) rei. Meu
najvie koriene, u mnogim jezicima pa i u srpskohrvatskom, spadaju
u prethodnom odeljku pomenuti morfoloki procesi derivacije uz po
mo pretiksacije (ne-ovek, iz- rezati, na-gluv) i sutiksacije (student
-kinja, list-i, crven-kast) - i, dakako, kombinovano (uz-re-ica, ne-umor-an, pre-po-znat-ljiv-ost) . Pored ovako izvedenih rei , mnoge
sloene rei dobij aj u se kompozicijom ( visi-baba, Beo-grad, crno
-beli). Posebna vrsta kompozicije je reduplikacija, pri kojoj se mor
feme udvaj aju u istovetnom ili neto i zmenjenom obliku (gde-gde,
to-ta, cik-cak) .
Osim ovih glavnih tvorbenih procesa postoje jo neki , koji se
koriste u ogranienoj meri i neretko uz posebna sti lska obeleja. Jedan
od njih je skraivanje ve postojeih du ih rei, popularno naroi to
u omladinskom argonu (jaks, profa, mati, disko). Oblik skraivanja
naroito est u vielanim nazivima ine akronimi - rei sainjene
od poetnih slova ili delova sintagmi (SFRJ, OUN, UNICEF, Tanjug,
Geneks). Ovako su nastale i tehnike rei engleskog porekla kao radar
(radio detection and ranging 'radijsko otkrivanje i lociranj e ' ) , laser
( light amplification by stimulated emiSdlion of radiation ' poj aanje
svetlosti stimulisanom emisijom radijacije') ili teleks (engl. telex
teleprinter exchange ' teleprinterska razmena' ). Manje je poznato da
-

'

1 72

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

je i naziv drave Pakistan obrazovan od slova u imenima provincij a,

odnosno naroda koj i su uli u njen sastav (Pendab + Avgan + Kamir
+ Sind + Baludistan).
Drugi srazmemo marginalan tvorbeni proces je slivanje, pri ko
me se nove rei obrazuju kombinovanjem prvog dela jedne rei i
drugog dela druge. Na ovaj nain sklopljeni su intemacionalizmi en
gleskog porekla kao motel (motor + hotel ' hotel za motori ste' ) i smog
'
(smoke + fog 'dim + magla' ) . Za razliku od engleskog, u srpsko
hrvatskom slivanje nije ranije korieno, ali se poslednj i h godina verovatno prema tom uzoru - povremeno j avlja uglavnom u alj ivim
nazivima vezanim za decu i omladinu (koligrica, kozorite, zabare,
vazbuka, /klinci il klinceze, alantologija) . Mogunosti za igru rei ma
koje obilato prua ovaj postupak efektno su iskori ene u naslovu
Hloror (od h/or + horor) u jednom beogradskom li stu, iznad izvetaj a
o posledicama oslobaanj a hlora posle nesree u naseljenom mestu.
Pomenuemo jo konverziju, koj a strogo uzev nije nain tvorbe
novih rei ali jeste n ain gramatike preraspodele postojei h rei , i
'
me se kombinatorrie mogunosti renika takoe znaajno proiruj u ;
t o je promena gramatike vrste rei bez promene oblika. Meu sin
tetikim jezicima kakvi su slovenski ova pojava se teko ostvaruje i
retko nalazi , ali zato u analitiki m jezicima kakav je veliki m delom
engleski ona predstavlja veoma produktivan mehanizam; tako npr. re
round moe da se upotrebi kao pridev (' okrugao' ), predlog ( ' oko' ),
pri log ( ' okolo' ) , gl agol (' opisati krug' ) ili imenica ('runda ' ) .
Elementi o d kojih s e tvore nove rei, kao i takve rei u celini ,
mogu da budu domaeg ili stranog porekla, u raznim kombinacij ama.
Isklj uivo od domaih elemenata sainjene su novije rei kao nesvrs
tanost, samoupravni ili (u vezi s medij skim programima) voditelj i
uivo, dok kombinacije domaih i stranih sastojaka ilustruj u rei kao
hidro-raanj, sizokratija, reizbornost ili toplifikacija.
Veliki broj rei i sintagmi sastavljen je u potpunosti ili naj vei m
delom od domaih tvorbenih elemenata, ali po gramatikom obrascu
nekog drugog jezika, uz preslikavanje strukture izvornog izraza. Tako

1 73

RANKO BUGARSKI

prevedene reci 1 zovu se prevedenice ili kalkovi, a nastaju kalki

ranjem. Od starijih primera navodi mo rukopis (od lat. manuscriptum)
i pravopis (prema gr. ortografija), a od novijih velegrad (nem. Grofi
stadt) i neboder (engl . skysckraper) odn. oblakoder (nem. Wolken
kratzer). Nemaka sloenica Ubermensch kod nas je prevedena kao
natovek a u engleskom kao superman, to smo mi preuzeli kao su
permen (n aroito u znaenju junaka stripa i sl.); ako tome dodamo
i nepreveden i neformalni oblik ibermen koji se ponekad koristi , ima
mo ak tri verzije izvorne rei . Jo su novij i pri meri kao noni klub
(engl . night club), ispiranje mozga (engl . brainwashing), od/ iv moz
gova (engl . brain drain), paket. aranman (engl. package deal). Sli
nog su nastanka sintagme kao samo/ep/jiva traka, samomera pritiska
i mnoge druge. Nekada je ovakvo prevoenje samo delimino, pa
dobij amo hibridne kovanice tipa trim staza (engl . trim track).
Kako pokazuju i navedeni primeri , prevedenice se neretko ose
aju kao vetake tvorevine, jer je i pored domae grae u njima
primetna struktura drugog jezika. No i pored toga, njima rado pribe
gavaju - valjda kao manjem zlu - naroito jezici snane puristike
tradicije, dakako istorij ski uslovljene, koji u svom izbegavanju tuica
nastoje da prevedu sve to se prevesti moe, pa makar i na ovaj nain ;
tako npr. u slovenakom pres centar postaje tiskovno sredie, a ge
nerativna gramatika - tvorbena slovnica.
No najei nain proirivanj a renika posredstvom stranih ele
menata jeste prosto preuzimanje rei i izraza iz jezika davaoca u
jezik primalac, u istom ili priblinom znaenju a u z fonoloko-gra
foloku adaptaciju, tj . prilagoavanje izgovoru i pismu jezika koji
pozaj mljuje. Tokom poslednjih decenij a srpskohrvatski je ovim putem
primio (kao, uostalom, i mnogi drugi jezici) veliki broj rei naroito
iz engleskog, i to u raznim oblasti ma. Tako imamo npr. bestseler; top
lista, ou biznis, mjuzikl, kviz; antifriz, alkotest, dambo-det, det-set,
arter; stjuardesa; slajd, kseroks, kompjuter; terminal; trend, marke}
ting, sponzor; sprej, flomaster; kontejner; kvark, kvazar; hardver; softver; bajpas, pejsmejker; itd. Neke od ovakvih osnova mogu pri miti
domae nastavke za izvoenje daljih rei (kao kseroksirati, kompju-

1 74

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

terski, potom bilderka i l i dogerka, a sasvim nova re sida tako je

i zvedena od osnove sida, sainjene prema francuskom akronimskom
obrascu sa znaenjem 'sindrom steene imunodeficijencije' (syndrome
d' immunodeficience acqu ise ), koja je kod nas zbog lakeg izgovora
prevagnula nad alternativom ejds prema engleskom akronimu aids (od
acquired immunodeficiency syndrome) ; upor. sada i dilovati, reketa,
dizela.
U nekim sluajevima preuzete rei dobijaju u jeziku primaocu
znaenja koja nisu imale u jeziku davaocu. U engleskom se meu vie
zn aenja rei speaker ( ' govorni k ' , 'predsedavajui skuptine' , ' zvu
nik' i dr.) ne nalazi ono koje u srpskohrvatskom ima spiker u vezi
sa govornim medijima (a koje pokriva engl. announcer). A i ako kod
nas ne postoji naroita vrsta prodavnice (lekova, kozmetike, hrane,
knj i ga itd.) koja se u SAD naziva drugstore, ovde je naziv dragstor
uveden za prodavnice sa duim radnim vremenom - da i ne govorimo
o dragstoru ozbiljne muzike, gde se veza sa izvornim znaenjem ve
sasvim izgubila! Ree se deava da re bude pozajmljena u izmenje
nom, "internacionalnom". obliku kakav zaparavo nema u jeziku po
rekla; dok sh. bokser jeste od engl. boxer, sh. teniser nije od tenniser,
jer takva re u engleskom ne postoji (kae se tennis player ' igra
tenisa' ).
Najzad, nekada se pozajmljuju samo znaenja, tako to se ve
postojeim pridaju nova, " strana" znaenj a, koj a njihovi ekvivalenti
i m aj u u drugim jezicima; ovo su semantike pozajmljenice. Tako
sh. prosek ( ' uski otvor; useklina' ) pozaj m lj uje od nem. Durchschnitt
i znaenje 'srednja vrednost' ; a teaj ( ' teenje, tok ' ) dobij a prema
nem. Kurs i franc . cours dodatno znaenje ' kurs predavanja' .
Internacionalizmi ve odomaeni u svoj i m standardnim znae
nj i m a mogu da dobiju nova znaenja u posebnim sferama renika kao kada patolog u argonu oznaava ne strunjaka za odreena obo
ljenj a nego oveka koj i je i sam patoloki sluaj . U slinom duhu,
aljivi efekti postiu se neoekivanim kombinacijama elemenata uze
tih iz razliitih izvora. Ranije pominjani sufiks -dija (v. odelj ak 6.3)
pri rodno se dodavao turskim osnovama, ali se naao uz nemaku os-

1 75

RANKO BUGARSKI

novu u rei patroldija, a uz englesku u novoj rei tejpadija 'radnik

na traci u filmskom studiju' . Neko ko je ranije bio vorc ili (u Bosni)
kokuz, danas je - otmeno i i nternacionalno - dekintiran. A dizalica
koja odvozi nepropisno parkirane automobile, koj a je dobi la famili
jarna metaforiko ime pauk (uz koje moemo da primeti mo da je i
slina re kran takoe metaforiki motivisana, jer etimoloki upuuje
na drala), u Beogradu je argonski prekrtena u - dizajner! Iako
ovakva re ve postoji sa drugim znaenjem, u ovoj upotrebi ona
predstavlja veoma duhovit spoj elemenata igre sa narodnom eti mo
logijom ("dizanje " ) i asocij acij a sa modernom tehnikom koje sadri
sam toboe internacionalni oblik rei .
Upozorimo, na kraju, d a formalne slinosti mogu da budu i
varlj ive, jer rei veoma bli ske po obliku ponekad imaju sasvim ra
zliita znaenj a u razliitim jezicima, to neretko vodi nesporazumi ma
i pogrenim prevodima. Ovo su tzv. lani parovi ili, slikovi tije, lani
prijatelji (franc . faux amis). Tako prema franc. ignorer ' ne znati '
imamo engl. ignore ' ignorisati , ne obazirati se' ; sh. aktuelan kao i
nem. aktuell znai 'savremen, sada relevantan ' i sl., ali engl. actual
znai 'stvaran ' ; engl. eventually ne znai ' eventualno' nego ' konano,
u krajnjoj linij i ' ; itd. A Jugoslaven koji je eleo da svoj i m ruskim
domainima uini kompliment reenicom Y Bac KpacHbtu J/CUBOm ,
mi slei da kae Kod vas je krasan ivot, postigao je samo to da su
ovi zbunjeno obori li pogled, jer je njegova reenica znaila - ' Imate
crven stomak ' ! (Prethodnim razmatranjem ve smo povezali morfo
logiju sa leksikologijom, kojoj emo se vratiti poto se u narednom
poglavlju pozabavimo sintaksom, koj a se kao gramatika reenice do
punjuje sa morfologijom kao gramatikom rei).

1 76

l l.

Sintaksa

1 1 . 1 . Sintaksike jedinice
Sintaksa prouava pravila kombinovanja rei u reenice - ili,
optije, jedi nica u konstrukcije - kao i odnose izmeu elemenata re
enine strukture . Pri tome se ona bavi kako procesima izgraivanja
konstrukcij a, tako i rezultati ma toga procesa, dakle analizom ostva
renih konstrukcij a. Polazei od rei kao osnovne sintaksike jedinice,
n aj vea panja posveuje se formiranju i sastavu viih jedinica sin
takse, kao to su sintagme i .reenice. U sintaksi se obino ne ide
iznad nivoa reenice, pa se ova uzima kao najvia jedinica na ovom
planu jezike strukture. Kombinovanjem samih reenica i u strojstvom
nadreeninih celina bave se analiza diskursa i lingvistika teksta
(o tome u odeljku 1 4.2) .
Re smo sa morfoloke strane razmotrili u prethodnom pogla
vlj u , a iz leksikog ugla emo da je osvetlimo u narednom. U ovom
poglavlju tretiraemo je jedino kao najniu jedinicu sintaksike struk
ture, koja stupa u gramatike odnose sa drugim takvim jedi nicama,
tvorei konstrukcije na razliitim stepenima. Prvi takav stepen ine
sintagme - grupe od dve ili vie gramatiki povezanih rei koje same
ne izraavaju predikacij u (vezu subjekta i predikata), ali uestvuj u u
strukturi viih jedinica koje ovu vezu iskazuju. Prema vrsti rei koje
sadre i karakteru njihovih odnosa, sintagme se obino dele na ime
nike (npr. mlada devojka, aj i lwfa), glagolske (npr. e doi, na
pisati pismo), pridevske (npr. veoma mlada, bogat znanjem), priloke
(npr. vrlo brzo. malo lake), predloke (npr. na stolu, iznad svega)

1 77

RANKO BUGARSKI

i sl. A prema sintaksikoj funkcij i , tj . ulozi koja im pripada na sle

deem viem stepenu, mogu se deliti na subjekatske, predikatske,
objekatske, odredbene itd. Izmeu strukturalne i funkcionalne po
dele postoji izvesna korelacija: imenike sintagme tipino se nal aze
u funkcij i subjekta, objekta, imenskog dela predikata ili dopune; gla
gol ske u funkciji predikata ili dela predikata; pridevske u funkcij i
imenskog dela predikata ili dopune; priloke i predloke u raznim
dopunskim i odredbenim funkcijama, i slino.
Na sledeem stepenu nalazimo jedinice koje izraavaju predi
kaciju. One se po tradicij i zovu reen icama, ali kako mnoge reenice
ne obuhvataju oba glavna elementa predikacije, ili pak sadre ne jednu
nego vie takvih veza, kori sno je za jednu subjekatsko-predi katsku
vezu upotrebiti termin klauza, preuzet iz engleske gramatike termi
nologije (clause). Nai me, naroito kod sloenih reenica izgleda pri
kladno rei da se one sastoje od dve ili vie klauza; time se klauza
i reenica kao pojmovi razgraniuju, i ako su ove jedinice esto funk
cionalno podudarne . No upravo zbog uestvovanja u strukturi sloenih
reenica klauza je kao si ntaksika jedinica nia od reenice - kao
to je, iz analognih razloga, via od sintagme. Funkcionalno gledano,
glavni delovi klauze su subjekt i predikat, a u pojmovnim katego
rij ama to su tema (ono o emu se govori) i komentar (ono to se
o tome kae). Subjekt se najee podudara sa temom a predi kat sa
komentarom, kao u klauzi Deca su gledala taj film. Ali ove kategorije
mogu i da se ukrste: u klauzi Taj film su deca gledala pre bi se reklo
da je subjekt deca a predikat sve ostalo, dok je tema taj film a ko
mentar sve to sledi .
Po sintaksikom statusu klauze se dele na nezavisne, koje mogu
da stoje samostalno, i zavisne, koje nisu samostalne. Nezavisne klauze
otuda su ekvivalentne prostim reenicama, a zavisne klauze ulaze u
sastav sloenih reenica. Zavisne klauze dalje se po funkciji mogu
deliti na imenike, pridevske, priloke i sl., a po znaenj u (to su
najee one u prilokoj slubi) na vremenske, mesne, nainske, uz
rone, dopusne, poredbene, pogodbene itd . .!
Najvia jedinica sintakse, a time i gramatike organizacije je
zika, jeste reenica. Iako nije mogue dati definiciju reenice koj a

1 78

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

bi bi la u svemu tana i optepri hvatlj iva, rei emo da je reenica

najvea nezavisna kon strukcija (ili nezavi san jeziki oblik) - utoliko
to, bez obzira na svoj u sopstvenu strukturu , nije sastavni deo neke
vee konstrukcije ili oblika, nego u komunikaciji funkcionie samo
stalno. Svaka reenica je u govoru praena odreenom intonac ijom,
a u pi sanju interpunkcijom.
Reenica obino sadri jednu ili vie klauza. Ako sadri samo
jednu klauzu, ona je prosta (u srpskohrvatskoj gramatici pravi se ra
zlika izmeu proste i proste proirene reenice, zavisno od toga da
li su i subjekt i predikat izraeni samo po jednom rei, ili su jedan
ili drugi , ili oba, izraeni sintagmom); npr. Svetlana je kod prijateljice.
Ako reenica sadri dve ili vie klauza, ona je sloena. Kada su te
klauze u naporednom odnosu koordinacije, to znai da su sintaksiki
ravnopravne pa bi svaka od njih mogla da funkcionie i samostalno,
kaemo da je takva reenica naporedno sloena; npr. Svetlana je
kod prijateljice a njen mu je na putu. A kada su klauze u zavi snom
odnosu subordinacije, to znai da su sintaksiki neravnopravne, jer
bi samo jedna od nji h (upravna) mogla da stoji sama za sebe ali
druga (zavisna) ne bi , takva reenica se zove zavisno sloena; npr.
Svetlana je kod prijateljice zato to je njen mu na putu. U ovom
sluaju upravna klauza je sintaksiki nadreena, a zavisna je podre
ena.
Predikacija je, dakle, jezgro veine reenica, koje onda pripa
daj u jednom od navedenih glavnih reeninih tipova. Ima, meutim,
i reenica koje nemaj u i zraenu predikaciju, iako se ona nekada moe
podrazumevati ; one idu u neki od manjih tipova, kao to su (a) izrazi
bez subjekta, esto imperativi: Grmi. Doi! (b) vokativi: Vlado! Kel
ner! (e) aforizmi: to pre to bolje. Bolje ikad nego nikad, i l i (d)
fragmenti, bilo dopunski, kao kod skraenih odgovora u dij alogu :
Kuda ide? - Kui, i l i uzvini : Oho! Nije nego!
Pored navedene podele prema strukturi , reenice se mogu kla
sifikovati i prema funkcij i - na izjavne (potvrdne ili odrine), upit
ne, zapovedne i uzvine. Iz svega izloenog vidi se da merila po
kojem neto smatramo reenicom nije toliko sama priroda gramatikih

1 79

RANKO BUGARSKI

oblika koli ko nezavisnost, signalizovana intonacijom ili interpunkci

jom - drugim reima, sposobnost samostalnog funkcionisanj a u ko
munikacij i .
U okviru reenice ispoljavaju s e razliite gramatike pojave u
vezi sa redosledom, slaganjem i izostavljanjem njenih elemenata. U
irem smislu, pojam reda rei odnosi se na redosled sintaksikih je
dinica (rei u sintagmama, sintagmi u klauzama, klauza u sloenim
reenicama) ili funkcija (subjekt, predikat, dopuna, odredba i sl.). Uz
vezane morfeme i gramatike rei, red rei je jedan od tri glavna
pokazatelj a sintaksike strukture, koji signalizuju gramatike odnose
izmeu leksikih rei kao nosilaca sadraja iskaza.
Ovi sintaksiki mehanizmi meusobno se dopunj uju u razliitim
proporcij ama, zavisno od opte strukture svakog jezika, pa e npr.
jezici sa razvijenijom fleksijom (kao latinski ili srpskohrvatski) imati
utoliko slobodnij i red rei , jer su glavni odnosi ve iskazani padenim
i drugim nastavcima, dok u jezicima siromanim fleksijom taj teret
preuzima red rei, pa je zato znatno manje slobodan . S toga u srpsko
hrvatskom i zbor izmeu alternativa Petar je udario Pavla i Pavla je
udario Petar moe da bude pitanje naglaska ili stila, ali je u engle
skom takav izbor pitanje osnovnog sadraja, jer se samo iz redosleda
imenica zna ko je koga udario. (Slian primer naveden je, u kontekstu
istorijskih promena, u odeljku 3.3). Uobiajeni redosled, naroito u
izjavnim reenicama, naziva se direktni, a redosled pri kome neki
elementi (npr. subjekt i glagol u upitnim reenicama) zamenj uj u mesto
zove se obrnuti (ili inverzija).
Jezici se u redu rei mogu veoma razlikovati - npr. u uobiaje
nom redosledu subjekta, glagola i objekta, gde su zastupljene sve
mogue kombinacije, ili u poloaju glavnog glagola u nekim kon
strukcij ama (upor. krajnj i poloaj u nem. Er hat mir das Buch gegeben
' On mi je dao knjigu ' ), ili u strukturi imenike sintagme (npr. redosled
pokaznog elementa, prideva i i menice, kao u sh. ova velika kua i
analogno u veini evropskih jezika, u malajskom je upravo obrnut,
' kua velika ova' ) ; itd.

1 80

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Pod imenom slaganja (kongruencije) govori se o formalnoj

usaglaenosti meusobno povezanih delova reenice u gramatikim
kategorij ama, pa se npr. pridevi slau sa i menicom u rodu, broju i
padeu (lepa slika/lepe slike), glagoli upravne i zavisne klauze mogu
se slagati u vremenu, i s l . Ovome je srodna poj ava upravljanja (rek
cije), gde upotreba jedne rei namee i zbor oblika druge rei ; tako
glagol traiti trai imenicu u akuzativu (npr. kavgu), a glagol oslo
boditi se zahteva imenicu u geniti.vu (npr. nevolje), i slino kod pre
dloko-padenih veza, gde predlog upravlj a izborom padea (s njim/o
njemu/bez njega i s l .) .
Najzad, razliiti elementi reenice esto s e izostavlj aju radi iz
begavanja ponavljanj a ili isticanja onog to je u iskazu novo; ovo se
zove elipsa, a tako skraene reenice su eliptine. Elipsa je vaan
pratilac normalne upotrebe jezika; ivot je suvie kratak da bismo u
beskraj ponavljali ono to je ve reeno, pa se podrazumeva i moe
se po potrebi rekonstruisali iz konteksta. Zato na pitanje ta ste sino
veerali? obino ne odgovaramo npr. Sino smo veerali kajganu,
nego samo Kajganu; iz istog razloga kaemo Videemo se sutra ili
prekosutra ako hoe, a ne kaemo Videemo se sutra ili emo se
videti prekosutra ako hoe da se vidimo sutra ili ako hoe da se
vidimo prekosutra! Vea eksplicitnost moe da ima afektivnu vred
nost: Jesi li opravio slavinu? -Ne, nisam jo opravio slavinu ( ' I
nemoj vie s tim d a m e gnj avi, sada imam preeg posla' ) . Preterano
pribegavanje elipsi, naroito u ' telegrafskom stilu' novinskih naslova
i slinih kondenzovanih poruka, moe da i zazove dvosmislenost (npr.
Ruenje dotrajalih zgrada rue li se same od sebe ili ih rue graevi
n ari? - vie slinih primera u odeljku 1 3 .3 ). Kod eliptinih i skaza
frazeolokog tipa teko je rei ta je upravo ' izostavljeno' : Jel'da ?
Hvala. Molim lepo! Naj zad, elipsa se esto koristi i kao retorika
figura (o tome u odeljku 1 4 .3 ) .
-

181

RANKO BUGARSKI

1 1 .2 .

Sintaksike konstrukcije

Iz razmatranja u prethodnom odeljku proistie sledea uzlazna

hijerarhija sintaksikih jedinica: re - sintagma -klauza -reenica,
pri kojoj jedinice nieg reda uestvuju u strukturi jedinica sledeeg
vieg reda. Rei se meusobno kombinuju u sintagme, sintagme u
klauze, a klauze u reenice. Tako je re knjiga sastavni deo sintagme
nova knjiga, ova je sastavni deo klauze nova knjiga je na stolu, a
ova je opet sastavni deo reenice Nova knjiga je na stolu a stare
knjige su na polici.
Ova hijerarhija vai samo u naelu, jer su veoma esta i razna
pomeranja i odstupanj a. Reenice i klauze mogu biti sastavljene i
neposredno od rei , dakle "preskaui" stepen sintagme (Pera spava);
sintagme i klauze mogu se kombinovati i na istom stepenu, jedne
unutar drugih (imenika sintagma to ime u sastavu predloke sintagme
u to ime, ili klauza ko je krivac u sastavu klauze mi znamo ko je
krivac, gde funkcionie kao njen objekt - bar po jednoj moguoj
analizi, a alternativno bi se reklo da je potonja konstrukcij a reenica
a ne klauza) ; klauza moe da bude "degradirana" , u atributskoj fun
kciji u sastavu sintagme kao inae nie jedinice od nje ( koji je doao
u ovek koji je doao); a kao to smo videli, mnoge reenice sadre
samo po jednu klauzu, pa i manje od toga. No ipak se ovakav hije
rarhijski poredak mora imati u vidu , jer se bez njega ne mogu razu
meti osnovni principi konstruisanj a reenica, odnosno sintaksikog
ustrojstva jezika.
Temeljni od ovih principa je sledei: ono to se na jednom nivou
javlja kao konstrukcija, na sledeem viem nivou funkcionie kao jedi
nica. Kao to je navedeno, re, sintagma, klauza i reenica su sin
taksike jedinice razliitih nivoa; a iz definicije konstrukcije date u
odeljku 9. 1 , po kojoj je konstrukcij a kombinacij a dveju ili vie rei
izmeu kojih postoji neka gramatika veza, izlazi da re kao osnovna
jedinica sintakse nije u isti mah i konstrukcija, ali da sintagma, klauza
i reenica to jesu . Pojmovi jedinice i konstrukcije se uzaj amno ne
iskljuuju, nego se, naprotiv, skladno dopunjuju, razlikujui se po to
me kako se gleda na neku datu kombinaciju rei. Gledano iznutra,
1 82

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

tj . sa stanovita njihovog sastava, sve jedinice iznad nivoa rei su

konstrukcije, ali gledano spolja, tj . sa stanovita njihove uloge u ve
im konstrukcijama, sve se j avljaju kao jedinice. Dakle, prvi pogled
tie se strukture, a drugi funkcije; ova meuigra strukture i funkcije
ulazi u same osnove sintakse. (V. s liku 1 3 , gde strelica simbolizuje
hijerarhij ski poredak od najnie jedinice ka naj vioj).

reenica
klauza
jedinice

konstrukcije

sintagma
re
Slika 13.

Unutar irih kon strukcij a, neki elementi su meusobno blii ne

go neki drugi. Opti princip jeste da elementi koji stoje jedan do
drugog tee da jedan sa drugim uu u konstrukciju, obrazujui jedi
nicu vieg reda - pri emu se ovaj proces moe stepenasto ponavljati;
tako se na linearni redosled nadograuje hijerarhijska struktura. Na
ovom principu uzaj am anog privlaenj a bliskih elemenata izgraen je
strukturalistiki metod konstituentne analize, sa kojim smo se ne
formalno ve susreli na podruju morfologije (v. primer popisiva u
odeljku 1 0. 2). U sintaksi se tokom analize konstrukcija putem suk
cesivnih preseka na svakom stepenu izdvaj aju neposredni konsti
tuenti, sve dok se ne doe do krajnjih konstituenata
poj edinih
rei kao najmanjih j edinica tog plana strukture. Slika 14 pokazuje
takvu analizu reenice Naa ekipa osvojie prvo mesto na takmienju.
-

Mesta i redosled preseka odreeni su gramatikim odnosima

izmeu potencij alnih konstituenata; tako u datom primeru najpre se
emo izmeu subjekta i predikata, potom odvaj amo atribut od ime
nice, odnosno glagolski deo od odredbe, zatim glagol odnosno predlog
1 83

RANKO BUGARSKI

od njihovih objekata, te atribut od i menice unutar objekta glagola.

Dok je pravac analize silazan , od celi ne do najmanjih delova, smer
konstruisanja je obrnut, uzlazan . Najpre meusobno ulaze u konstruk
ciju konstituenti naa i ekipa s jedne strane, a s druge prvo i mesto
kao i na i takmienju, da bi se ovako dobijeni konstituenti dalje
udruivali : prvo mesto sa osvojie, pa ta celina sa na takmienju, da
bi najzad taj iri konstituent, osvojie prvo mesto na takmienju, stu
pio u konstrukciju sa konstituentom naa ekipa, ostvarujui zavrnu
konstrukcij u . Pri tome se iz poloaj a preseka i razliitih nivoa hori
zontalnih crta sasvim j asno uoava da npr. sled osvojie prvo nije
konstituent ni na jednom stepenu, dok sled prvo mesto jeste.

NJ

ekipa

::JJ mesto

o vo ji e

na

3
2

takmienju
3

Slika 14.

Razliita tumaenj a nekih dvosmislenih konstrukcij a mogu se

ovim putem analitiki razdvaj ati , pa npr. sintagmu crvene sveske i
olovke (a. 'crvene sveske i crvene olovke ' ; b. ' crvene sveske i olovke
bilo koje boje' ) prikazujemo dvojako na slici 1 5 .
crvene

sveske i

crvene

olovke

sveske

olovke

"<}/
b.

a.

Slika 15.

1 84

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Metod koji smo sasvim uproeno prikazali koristan je utoliko

to lepo pokazuje slojevitost sintaksike strukture, ali su mnoge kon
strukcije isuvie sloene da bi se mogle analizirati ovako jednostav
nom tehnikom; zbog toga su i zgraeni i drugi pristupi, naroito u
okviru transformacione gramatike (o emu u odeljku 1 1 .4). Ali ve
n avedeni m pri merim a m i emo se ovde posluiti da bi smo na kraj u
ukazali i n a jednu drugu klasifikacij u konstrukcij a. Naime, pored
ve izloene podele pre m a nivou sintaksike strukture (sintagma,
klauza, reenica), konstrukcije se mogu deliti i prema tipu, tj . po
vrsti gramatike veze i zmeu njihovih konstituenata. A ova veza je
oigledno razliita npr. izmeu naa i ekipa, na i takmienju, sveske
i olovke itd.
Najoptija podela svih konstrukcij a prema tipu, koj a se u nekom
obliku moe primeniti na sve jezike sveta, jeste podela na tzv. en
docentrine (' unutranje', ' centrirane ' ) i eksocentrine ( 'spoljne',
' necentrirane' ) konstrukcije. Kod prvog tipa bar jedan konstituent pri
pada istoj sintaksikoj klasi kao i cela konstrukcija, tj . oboje se jed
n ako ponaaju u veim konstrukcij ama, dok kod drugog tipa to nije
sluaj, jer cela konstrukcij a nije sintaksiki svodljiva na bilo koji kon
stituent. Tako je naa ekipa endocentrina kon strukcija, poto se pored
npr. to je naa ekipa ili naa ekipa je spremna moe rei i samo to
je ekipa ili ekipa je spremna (ovde je dakako re samo o sintaksikim
mogunostima, ne i o ekvivalentnosti znaenja). Ovde, dakle, jedan
konstituent (ekipa) funkcionie analogno celoj konstrukciji (naa eki
pa). Slino vai i za crvene sveske, dok kod sveske i olovke bilo koji
od povezanih konstituenata moe i sam da odigra takvu ulogu (npr.
kupio sam sveske i olovke, kupio sam sveske, kupio sam olovke). Ali
npr. na takmienju je eksocentrina konstrukcij a, jer se prema pobedio
je na takmienju ne moe rei pobedio je na niti pobedio je tak
mienju.
Oba glavna konstrukciona tipa dalje se dele na podvrste. En
docentrine konstrukcije mogu najpre da budu podreene i li napo
redne. Podreene imaj u upravni i zavisni konstituent (centar odnosno
atribut), ili vie jednih ili drugih (u primerima su centri i staknuti):
1 85

RANKO BUGARSKI

prvo mesto, Miin pas, vrlo dobro, trati brzo, knjiga na stolu, Mia
je doao iako ga nismo zvali, najbolji ovek na svetu, i sl. Naporedne
konstrukcije ne pokazuju odnos upravnog i zavisnog lana: sveske i
olovke, danas ili sutra, profesor Petrovi. Eksocentrine konstrukcije
su upravljake, kada jedan od konstituenata (u primerima crtom raz
dvojenih) "upravlj a" drugim : osvojiti/prvu nagradu, na/takmienju;
povezivake, kada jedan konstituent slui kao spona: je/umoran, po
staje/hladno; predikacione, kada su konstituenti u odnosu subjekta
i predikata: ona/jede, naa ekipa/osvojie prvo mesto na takmienju;
itd. U svim sluajevima mogue su i dalje podele.
Iz pri mera se moe zakljuiti da razliiti tipovi konstruisanj a
funkcioniu jedni unutar drugih, te d a s e podela prema tipu ukrta
sa podelom prema nivou . Tako su imenike, pridevske i priloke sin
tagme uvek endocentrine, predloke sintagme su uvek eksocentrine,
a glagolske sintagme mogu da budu jednog ili drugog tipa. Klauza
je uvek eksocentrina, kao i prosta reenica, dok je sloena reenica
endocentrina - i to napo redna kada je nezavisno sloena, a podreena
kada je zavisno sloena. Najzad, vidi se i to da je konstrukcija iri
poj am od reenice, jer ovu obuhvata kao jednu od svojih podvrsta.

1 1 .3 .

Sintaksike funkcije

Pojam sintaksike funkcije, kako nam je ve poznato iz pret.,

hodnih odelj aka, odnosi se na u logu koju neka jedinica igra u nekoj
konstrukciji; a kako su sve sintaksike jedinice iznad nivoa rei i
same konstrukcije, ovo znai da je funkcija esto uloga koju manj a
konstrukcij a ima u strukturi vee konstrukcije.
Tako u klauzi (istovremeno reenici) Pera spava imamo dve
rei, od koj i h prva (i menica Pera) funkcionie kao subjekt, a druga
(glagol spava) kao predikat. Ove dve funkcije - subjekta i predikata
- ostaju i ako se umesto rei Pera j avi konstrukcija (imenika sin
tagma) vredni Pera, a umesto rei spava konstrukcij a (glagolska sin
tagma) spava snom pravednika. Isto vai i kod daljih proirenj a 1 86

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

npr. Na omiljeni i vredni Pera l spava snom pravednika u svom no

vom krevetu. U ovim primerima, konstrukcije vredni Pera i na omi
ljeni i vredni Pera sintaksiki su ekvivalentne rei Pera jer i m aj u istu
funkciju, tj . ispunjavaju ulogu subjekta, pa se upravo zbog toga i kae
da one u veim konstrukcij ama funkcioniu kao jedinice. Analogno
vai i za konstrukcije spava snom pravednika i spava snom praved
nika u svom novom krevetu u poreenju sa rei spava u funkciji pre
dikata. Slino tome, ako pogledamo reenice To je tano, Njegovo
tumaenje je tano i Ovo to smo uli je tano videemo da su re
to i konstrukcije njegovo tumaenje i ovo to smo uli u ovom sluaju
sintaksiki ekvivalentne i pored znaajnih strukturnih razlika, utoliko
to u datom reeninom okviru obavljaju i stu ulogu, tj . vre funkciju
subjekta.
Polazei od ovakvog funkcionalnog shvatanja, zasnovanog n a
poj mu sintaksike ekvivalencije (tj . jednakog ponaanj a u vei m kon
strukcijama), u nekim analizama - kao u transformacionoj gramatici
- pojmovi imenike i glagolske sintagme, kao osnovni elementi re
enine strukture, uoptavaju se na sve to ima takvu funkcij u , bila
to jedna re ili ira konstrukcij a (i izraavaju odgovaraj uim apstrakt
nim simbolima, kako emo videti u narednom odeljku). Ali stvarnog
nesporazuma nema ako se shvati razlika izmeu strukture i funkcije
i njihov meusobni odnos, to se vidi iz datih primera.
U razmatranju gramatike strukture nailazili smo na poj avu da
se neka gramatika vrednost manifestuje, tj . ostvaruje ili izraava od
reenim jezikim sredstvima; za ovo je korisno uvesti poj a m ekspo
nenta. Eksponent je jeziki oblik ili jedinica koja se j avlj a kao pred
stavnik neke kategorije ili funkcije. Tako je morfema {i} u rei konji
( konj + i), kao znak za mnoinu, u ovom sluaju eksponent kategorije
broja (ista morfema moe da bude i eksponent drugih kategorij a). A
u upravo razmotrenim sintaksikim primeri ma, jedinice Pera, vredni
Pera i na omiljeni i vredni Pera su eksponenti funkcije subjekta,
dok su navedene glagolske jedinice eksponenti funkcije predikata.
Poto smo ovako odredili pojmove sintaksiki h funkc ij a i nji
hovi h strukturnih eksponenata, moemo da napravimo elementaran i
1 87

RANKO BUGARSKI

saet pregled funkcionalnih elemenata u strukturi klauze, koj i se kod

nas obino nazivaju lanovima reenice. Te elemente podeliemo u
tri kategorije: ( l ) primarne, ( 2) sekundarne i (3) nezavi sne.
(l) Primarni su oni osnovni elementi koj i su neophodni da bi
se uopte govorilo o klauzi, tj . subjekt i predikat. Subjekt je imenika
re ili konstrukcij a koj a tipino prethodi glavnom glagolu u klauzi i
najtenje je s njim povezana; obino u nominativu , subjekt diktira
drugim reima slaganje u gramatikim kategorij ama. Najee je po
dudaran sa temom iskaza, a esto i sa vriocem radnje (Saa opravlja
kola)
ali je ovaj potonji pojam neretko neprikl adan (teko je rei
da subjekt vri neku radnj u u pri meri ma kao Ovaj tip kola dobro se
prodaje). Pored gramatikog subjekta nekada se javlj a i tzv. logiki
subjekt (upor. Taj dokument je izdat od nadlene slube, gde je taj
dokument gramatiki , a nadlena sluba logiki subjekt). U flektivnim
jezici ma subjekt ne mora uvek da bude zasebno izraen, ali je tada
morfoloki ukljuen u oblik predikata (npr. sh. Idemo prema Idete
itd., gde nastavci signalizuju subjekte ' mi ' , ' vi ' itd).
-

Predikat obino obuhvata sve osi m subjekta, dakle minimalno

glagol u linom obliku (bez koga nema predikacije, pa tako ni klauze,
jer se - dodue s nekim izuzecima - predikaciona veza ne moe gra
diti samo od bezlinih glagolski h oblika kakvi su infinitivi i participi).
Predikat se n ajee podudara sa komentarom i skaza. Gramatiko
-semantika priroda glagola odreuje da li e on sam biti dovoljan
za izgraivanje predikacije ili e mu za to biti neophodna i neka vrsta
dopune. Glagoli nepotpune predikacije, iji su tipini predstavnici
oni sa znaenjem ' biti ' , obino trae dopunu u obliku predikativa
(imenskog dela predikata). U neki m jezicima i dij alekti ma, takvi gla
goJski oblici - nazvani kopule ili spone - i ne j avljaju se u neki m
konstrukcij ama, nego se predikativ direktno dodaje subjektu (npr. ru
ski OH 6oAbHOU ili emaki engleski u SAD He sick ' On /je/ bole
stan ' ).
Prelazni glagoli mogu da zahtevaju izraen objekt - imeniku
re ili konstrukciju koj a se slae sa subjektom i gl agolom, esto izra
avajui primaoca ili cilj radnje. Tako Saa vozi kola gramatiki moe
1 88

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

da se odri i bez i zraenog objekta (Saa vozi), ali Saa opravlja

kola teko bi se skratilo u Saa opravlja. Objekti mogu da budu di
rektni ili indirektni, prema neposrednom odnosno posrednom dej stvu
radnje na primaoca; neki glagoli (kao dati) obino zahtevaju obe vrste
objekta (Aca daje A ni cvet); nekada je potrebna i dopun a objekta
(Ana je uinila Acu srenim) . Sve n avedene vrste dopuna, koje ul aze
u sastav predikata kao gramatiki obavezni delovi konstrukcije, ubra
j aj u se u primarne elemente klauze, koj i se ematski mogu predstaviti
kao na slici 1 6.

SUBJEKT

lit

)lo

PREDIKAT

(DOPUNA)

GLAGOL

OBJEKT

PREDIKATIV

INDIREKTNI

DIREKTNI (DOPUNA)

Slika 16.

Iz slike se vidi da su primarni elementi subjekt i predikat, pri

emu predikat moe da bude predstavljen samo glagolom u linom
obliku, ili pak da zahteva dopunu u vidu predikativa ili objekta, dok
je u potonjem sluaju nekada neophodna i dopuna samog objekta.
Prema tome, zagrade oko dopuna ne znae da su one kao elementi
neobavezne, nego da su obavezne ali samo za neke glagole. A ako
je re o relativnoj vanosti subjekta i predikata, treba re i da ue
jezgro predikacije ipak ini glagol, od koga zavisi koji e se elementi
morati i l i moi oko njega da okuplj aju u funkcij i subjekta, predikativa,
objekta itd. Osim toga, dok subjekt moe da bude ukljuen u predikat
i u tom smislu sekundarno izraen (kao to smo malopre pokazali
na primeru iz srpskohrvatskog), izgleda da u jezicima sveta nij e za
beleena obrnuta poj ava morfolokog obuhvatanja predikata subjek
tom - bar tamo gde ove kategorije imaj u uporedljiv smisao. Ova pri1 89

RANKO BUGARSKI

marnost glagola eksplicitno je priznata u nekim novijim pravcima u

lingvistikoj teoriji.
( 2) Sekundarni elementi u naelu nisu neop hodni za osnovnu
strukturu klauze, ali slue kao modifikatori i povezivai pri mamih
- elemenata. Modifikatori su raznovrsne odredbe atributivnog karak
tera, kada na pridevski nain odreuju imenike rei, ili pak adver
bijalnog karaktera, kada na priloki nain odreuju glagolske rei ili
celu klauzu . U funkciji modifikacije mogu se nai razne vrste rei i
sintagmi, pa i klauza (npr. relativne klauze, ili zavisne klauze u struk
turi zavisno sloenih reenica). Povezivai su tipino veznici, ali ne
retko i predlozi, zamenice, prilozi i slino.

(3) Nezavisni elementi su rei ili konstrukcije bez neposredne

gramatike veze sa drugim elementima, kao to su Oho, majko, me
utim, uopte uzev, osim toga itd.
Elementi sva tri izloena tipa po pravilu mogu da budu prosti,
kada se samo po jedna re ili konstrukcij a n alazi u datoj funkciji, ili
pak sloeni, ako se kao eksponent neke funkcije j avi vie meusobno
povezanih jedinica ili konstrukcija (npr. u klauzi Sveta i njegova pri
jateljica idu na more i ostaju tamo dve nedelje imamo sloen subjekt
i sloen predikat; a konstrukcij a Sveta ide na more jer njegova pri
jateljica ostaje tamo dve nedelje imala bi dve klauze, svaku sa svojim
subjektom i predikatom, i tako bila sloena reenica) .
Za razliku od jezika kod kojih je odnos subjekta i objekta gra
matiki signalizovan opozicijom nominativa i akuzativa, u tzv. erga
tivnim jezicima (baskij ski, gruzinski, eskimski i dr.) objekt prelaznog
glagola je u istom padeu kao i subjekt neprelaznog glagola
ap
solutivu (samo na prvi pogled, i isto formalno gledano, takav bi
odnos bio izmeu sh. /Ona/ svira klavir i Klavir svira), dok je subjekt
prelaznog glagola u drugom padeu ergativu (kao kada bi se moglo
rei Njome svira klavir). Kako pokazuje ovaj vetaki primer, neke
upotrebe instrumentala u slovenskim jezicima donekle su sline er
gativnom tipu konstrukcije (rus. normalno 3mo npOU3BeOeHue Ha-

1 90

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

nucmw Ilyw.KUHbt.M., sh. arhaino Pismenica napisana Vukom Ste

fanoviem).
Jezici manjkavi u formalnim oznakama gramatikih veza tipa
subjekt-predikat esto u prvi plan istiu informacijsku strukturu tipa
tema-komentar (v. i napomenu u odeljku 11. 1) , pa bi se npr. u kine
skom Ja sam ve video Lija reklo otprilike ovako: ' Li, ja sam ve
video (ga)' , sa najavom teme na poetku i komentarom posle nje.
Dodajmo na kraju da svi jezici, bez obzira na tip strukture, imaju
naina - putem akcenta, fleksije, reda rei, elipse ili drugih grama
tikih mehanizama - da i staknu novu informaciju a potisnu ve poz
nati deo obavetenja. (O ovome e neto biti reeno i pod zaglavljem
pragmatike, u odeljku 14.2, a povodom razlikovanja fokusa kao novog
i presupozicije kao pretpostavljenog).

1 1 .4.

Sintaksike transformacije

S likom ll u odeljku 9.4. prikazali smo strukturu reenice Glad

na maka juri malog mia. Ali ako se sada upitamo kako se dolazi
do ovakve strukture, tj . kako se moe prikazati proces proizvoenja
ove reenice, moemo da se posluimo jednim skupom ureeni h pra
vila:
l. R

IS

GS

2. GS

IS

3. IS

4. p

{gladna, mali}

5. I

{maka, mi}

6. G

juri

(Objanjenje simbola: R - reenica, IS - imenika sintagma, GS glagolska sintagma, G - glagol, P - pridev, I - imenica. Strelica oz
naava uputstvo da se simbol s njene leve strane iznova ispie onako
kako stoji s njene desne strane. Velike zagrade oznaavaju i zbor iz
meu jedinica koje uokviruju). Primenjujui ova pravila naznaeni m
191

RANKO BUGARSKI

redom, polazei od poetnog simbola R koji kae da e proizvod biti

reenica, na kraju emo dobiti traeni rezultat: v. sliku 1 7 , koj a se
od slike l l razlikuje samo u tome to smo sada obeleili vorove na
grani koja prikazuje tu strukturu.
R

IS

GS

gladna

maka

juri

IS

------

l
malog

l
mia

Slika 17.

Iz ove slike, koja je jo uvek u okviru strukturnog modela pome

nutog u odeljku 9.4, j asno se vidi koje rei sadri n aa reenica, kakav
je njihov redosled, kojim vrstama rei pripadaju, te kako se sukce
sivno grupiu u konstrukcije na raznim nivoima sintaksike strukture.
Sintaksike funkcije takoe se mogu oitati iz dij agrama, iako nisu
eksplicitno naznaene: IS koj a proistie iz R ulevo od GS automatski
dobij a funkciju subjekta reenice, GS funkcionie kao predikat, IS
koja potie od GS udesno od G je u funkciji objekta, a u sastavu
IS, P je atribut dok je I centar. Ovo je, dakle, prikaz forme u kojoj
je tako proizvedena reenica spremna da bude izgovorena ili napisana,
i time direktno dostupna naim ulima - to je njena povrinska struk

tura.
Ali mi o ovoj reenici znamo jo poneto, to se ne vidi ne
posredno iz ovakvog prikaza. Naime, ako malo zaeprkamo ispod
1 92

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

njene povrine i pogledamo ta je sve njome reeno, makar i samo

implicitno, zakljuiemo da ona u jednom dubljem sloju strukture
zapravo sadri tri stava, predikacije ili, ako hoemo, reenice : l. ma
ka juri mia, 2. maka je gladna i 3 . mi je mali. Razraujui sliku
l l , ovo saznanje moemo uproeno da prikaemo slikom 18 .
R,

IS
I

GS

maka

juri

IS

GS

/\.

maka

PS

je

IS

A
.l A

m ts a

R3

IS

gladna

GS

/\.

m i

PS
l

je mali

Slika 18.

(Novi simbol PS - pridevska sintagma). Iz ovoga vidimo da su R2

i R3 uklopljene na odgovarajuim mestima u R1 - u njen subjekt,
odnosno objekt. Ovaj dijagram, primetno apstraktniji od prethodnog,
prikazuje plan na kojem se konstituiu znaenja koja e biti i s kazana
ispitivanom reenicom u njenom zavrnom obliku, koja se ne mogu
direktno iz njega oitati ali se mogu izvesti na osnovu naeg jezikog
znanja; to je, dakle, prikaz dubinske strukture nae reenice, u ok
v i ru transformacionog modela.
1 93

RANKO BUGARSKI

Prema izloenom, znaenj a triju navedeni h stavova - ' m aka

JUn mia', ' maka je gladna' i ' mi je mali ' - kombinuju se da bi
dala ukupno znaenje reenice Gladna maka juri malog mia. Ali
kako se od apstraktne dubinske strukture dolazi do konkretne povrin
ske strukture - u naem sluaju, od slike 1 8 do slike 1 7? Prema trans
formaciono-generativnoj gramatici, koj a i polazi od razlikovanj a ovih
dvaju planova strukture u jeziku, veza izmeu nji h uspostavlj a se pu
tem transformacija- formalnih operacij a koje, delujui na dubi nsku
strukturu reenica, nizove elemenata preobraaju u sukcesivno manje
apstraktne nizove sve dok se ne stigne do povrinske strukture.
Ovaj sloeni mehanizam ovde ne moemo podrobnije prikazati .
Ipak, sasvim priblino - i sluei se ovog puta ekonominijom al
ternativnom notacijom putem zagrada - struktura na slici 1 8: (maka
(maka je gladna) juri mia (mi je mali)) najpre bi bila podvrgnuta
relativnoj transformaciji, ijim dejstvom bi ponovljene i menice bile
zamenjene odgovarajuom zamenicom : (maka (koj a je gladna) juri
mia (koji je mali)). Zatim bi tako dobijene relativne klauze bile re
dukovane brisanjem zamenica (koje su obavile svoju ulogu) i po
monih glagola: (maka gladna juri mia mali). Potom bi transfor
macijom inverzije pridevi bili prebaeni ispred i menica, i to u obliku
prilagoenom ovom poloaju, to bi konano dalo povrinsku struk
turu Gladna maka juri malog mia.
Slino ovome, u reenici Bogdan je bio nagovoren da ode mi
ispravno razumemo da je Bogdan zapravo objekt glagola nagovoriti
ali subjekt glagola otii, dok subjekt onog prvog glagola nije i skazan .
Mi, znai, ovoj reenici nesvesno pripisujemo jednu dvolanu dubin
sku strukturu oblika kao na slici 1 9.
(Dij agram predstavlja prikazanu reenicu (RI) kao strukturu u
iju je glagolsku sintagmu (GS) uklopljena druga reenica (Rz) na
mestu dopune objekta (IS levo od nje). Neiskazani subjekt u R1 pri
kazan je takicama u pozicij i koja mu pripada, a koju bi mogle da
popune i menike sintagme tipa Neko, Jelena i sl. Kako bismo istakli
da je re o dubi n skoj strukturi, i menice i glagoli ostavljeni su u obliku
nominativa, odnosno infinitiva) . Postepenim transformisanjem ove

1 94

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

strukture dolo bi se do povrinske strukture reenice Bogdan je bio

nagovoren da ode. Od naznaene osnovne strukture nije mnogo ostalo
u spoljnom obliku reenice, jer su transformacije koje dovode do nje
ga temeljito zatrle sistem dubljih gramatikih odnosa koji odreuju
njeno znaenje. Meuti m, mi ovu reenicu ipak razumemo na nave
deni nain, ak i bez nekog eksplicitnog uputstva za takvo tum aenje.
Ovo pokazuje razliku izmeu naeg apstraktnog i intuitivnog jezi kog
znanja i konkretnih jezikih ostvarenja, to je jedan aspekt razlike
(istaknute ve u odeljku 1. 3) izmeu jezike sposobnosti i govorne
delatnosti.

GS

IS

IS

Rz

IS

GS

Bogdan

Bogdan

otii

nagovoriti

Slika 19.

Formalno gledano, transformacije i zvode etiri vrste operacij a,

koje su zastupljene i u datim primerima ali koje emo radi j asnoe
i posebno ilustrovati (uz uopten ematski prikaz pri kome je dvo
struka strelica simbol transformacije) : /. dodavanje novih elemenata
1 95

RANKO BUGARSKI

(AB ==> ABC: Aca voli Gocu==> Aca voli Gocu i Jecu); 2. brisanje
postojeih (ABC ==> AB: Aca voli Gocu i Jecu ==> Aca voli Gocu);
3. promena njihovog redosleda (ABC ==> ACB: Aca voli Gocu ==>
Goca voli Acu); 4. zamenjivanje jednih drugima (ABC==> ABD : Aca
voli Gocu ==> Aca voli Jecu). Ove operacije omoguuju da se, polazei
od jednog zajednikog apstraktnog jezgra, na formalno strog i dosle
dan nai n izvode razni tipovi gramatiki i semantiki povezanih re
enica - potvrdnih i odrinih, upitnih i zapovednih, aktivnih i pasiv
nih, prostih i sloenih, nezavisnih i zavisnih, i svih drugih.
Transformacije su otuda deo ire aparature za proizvoenje ili
generiranje reenica u prirodnim jezicima. Jedan generativni meha
nizam poseduje svojstva eksplicitnosti i predvianja, tj . nabrajanja
u matematikom smislu, ime se u potpunosti odreuje domen nje
govih objekata. Radi poreenja, potencij alno beskonani niz brojeva
l, 7, 5, ll, 9, 1 5 , 1 3 , 1 9, 1 7 , 23, 2 1 . . . generiran je pravi lom "poi
od l pa naizmenino dodavaj 6 i oduzimaj 2". Donekle analogno
ovome, generativna gramatika nekog jezika je si stem pravila koji spe
cifikuje moguu formu svih reenica toga jezika, i samo njih (koji,
dakle, spreava generiranje negramatinih nizova kao npr. malog
gladna mia maka juri ili mia gladna malog ili maka maka ma
ka) - i to bez obzira na to da li je neka od tih moguih reenica u
dosadanjoj istoriji datog jezika nekada ve izgovorena odnosno na
pisana, ili jo nije.
Gramatika koja operie ovakvim generativnim pravilima i uz
to se slui transformacijama naziva se transformaciono-generativna
gramatika. Ona nastoji da simuliranjem ovekove jezike sposobno
sti osvetli prirodu uveliko nesvesnog znanja u posedu svakog govor
nika-sluaoca. Prikazujui ljudski jezik kao sloen , apstraktan i u ve
likoj meri univerzalan sistem pravila za povezivanje zvuka i znaenja,
ona trai nove puteve ka dubljem razumevanju oveka kao inteligent
nog i stvaralakog bia, sposobnog da jedan takav sistem bez tekoa
usvaja i upotreblj ava.

1 96

12.

Leksikologija

1 2. 1 .

Rei i lekseme

U prethodnom poglavlju videli smo da su osnovne jedinice sin

takse rei. A ta je re? Iako obini govornici imaju razvijeno oseanje
za ovu vrstu jedinica svoga jezika, re je - kao i reenicu - teko
definisati tako da se u potpunosti zadovolje strogi lingvistiki krite
rijumi, naroito ako definicij a treba da obuhvati jezike razliite struk
ture . (U odeljku 4. 3. videli smo kako se npr. kod polisintetikog tipa
relativizuje razlika izmeu rei i reertice). Moe se ipak rei da je
re celovita i samostalna jezika jedinica, nastala u konvencionalnom
spregu zvuka i znaenj a time to je pojedinim fonemama ili kombi
nacij ama fonema (npr. i, u, ako, jesti, prijateljica) pridruen odreen
i srazmerno stalan poj movni sadraj . Ova veza je u naelu n aj veim
delom proizvoljna, utoliko to se i sti sadraj u razliitim jezicima
povezuje sa razliiti m glasovnim izrazom, ali ona u okviru j ednog
jezika postaje obavezna za sve koji se njime slue. Plan i zraza u rei
kao jezikom znaku moe biti ostvaren i grafiki, dakle grafemama
umesto fonemama; tada govorimo o pisanoj rei nasuprot govorenoj .
U jednom jeziku moe s e uz isti izraz vezati vie od jednog sadraj a,
i obrnuto. (Ovakvi semantiki odnosi bie razmotreni u narednom
poglavlju).
I kada je delj iva na vie morfema, re zadrava unutranj u ce
lovitost koja se ogleda u akcentuaciji, morfolokoj strukturi , sintak
sikom funkcionisanju, pisanju i dr. S druge strane, re je u znatnoj
meri samostalna u odnosu prema veim jedinicama, odnosno kon1 97

RANKO BUGARSKI

strukcijama kao to su sintagme ili reenice, jer moe da stoji sama

za sebe, kao najmanj a slobodna jezika jedinica koj a moe da obra
zuje i potpun iskaz. No ovo je samo granini sluaj : iskazi najee
sadre vie rei povezanih u reenice.
Iz naih ranijih razmatranja proistie da se duina rei moe
izraziti na razne naine - kroz broj fonemalgrafema, morfema ili slo
gova, pa tako rei mogu da sadre jednu ili vie fonemalgrafema, da
budu jednomorfemske ili viemorfemske, jednoslone ili vi eslone.
Ali duina nije nikakvo merila statusa rei kao jezike jedinice: i i
neprikosnovenost podjednako su rei. Ako donju granicu duine rei
ini jedna fonemalgrafema ili morfema, gornja granica se moe odre
diti samo priblino, tako to emo da kaemo da su u nekom jeziku
retke rei sa vie od, recimo, dvadesetak fonemalgrafema ili pet-est
morfema. A u ovom pogledu jezici se osetno razlikuju; tako su jed
nomorfemske i jednoslone rei u engleskom znatno ee nego u
srpskohrvatskom, a rei u nemakom - iz razloga navedenih u odeljku
10.2 - mogu da budu due nego u veini evropskih jezika.
Takoe se ne moe tano rei koliko rei ima u kojem jeziku,
niti koliko njih znaju pojedinci. lako svi jezici u principu imaju do
voljno rei za potrebe svojih govornika, te potrebe se veoma razlikuju
u primitivnim i vi sokorazvijenim zajednicama, pa pojedini jezici ve
rovatno imaju izmeu nekoliko hilj ada i nekoliko stotina hiljada rei .
Ali pri ovako velikom rasponu treba imati n a u m u d a s u razlike si
gurno daleko manje ako se ograniimo na rei u optoj upotrebi , jer
u leksiki najbogatijim jezicima glavnina ovog fonda otpada na stru
ne i druge specijalne rei, poznate samo uim krugovima. Pitanje je,
dakle, ta e se sve raunati. Primera radi, veliki Vebsterov renik
engleskog jezika sadri oko 600.000 rei, a oekuje se da e srpsko
hrvatski renik Srpske akademije nauka i umetnosti, ija je izrada u
toku, da obuhvati do 400.000 rei. Meutim, ako bismo uzeli u obzir
sve strune terminologije (koje ionako ne mogu da uu u bilo koji
opti renik) morali bismo da raunamo sa milionima naziva u zoo
logiji, hemiji, elektrotehnici i svim drugim naunim oblastima.
A to se tie pojedinaca, broj rei kojima oni barataju u sva
kodnevnom ivotu viestruko je manj i , i kod obrazovani h ljudi u raz1 98

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

vijenim savremenim drutvima moda i znosi dvadesetak hiljada.

Povrh ovoga, strunjaci dakako poznaju manji ili vei deo termino
logije oblasti kojima se bave. Pri svemu tome treba razlikovati ak
tivnu i pasivnu leksiku, tj. rei koje sami upotrebljavamo i one koje
razumemo, tano ili priblino, i ako se njima ne sluimo. U svim ovi m
oblastima teko j e davati preciznije podatke, jer s u pitanja obima i
granica leksike i leksikog znanja veoma sloena, a dosad obavljena
merenja imaju samo probnu vrednost.
lako se u vezi s renikom obino govori o reima, re kao
jedinica renika (leksikona, vokabulara) jednog jezika, sa svim nje
nim gramatikim oblicima i moguim frazeolokim proirenj ima, u
strunoj lingvistikoj terminologiji naziva se leksema (po analogiji
sa fonemom kao jedinicom fonologije i morfemom kao jedinicom
morfologije). Tako je RADITI jedna leksema, koja se u pojedinim
reenicama manifestuje nekim od svojih oblika (On e raditi; ja ra
dim; ti radi; mi smo radili; itd.; radi i sticanja kontrasta, leksemu
samo u ovoj prilici tampamo veliki m slovima). Iz ovog sledi da je
leksema, kao jezika jedinica leksikog nivoa, apstraktne prirode, dok
su njene reenine realizacije konkretne - te da je, strogo uzev, re
jedinica sintakse, dok je leksema jedinica leksikona. Stoga i renici
zapravo registruju lekseme, a ne rei: pojedine odrednice u njima od
nose se na lekseme, a njihovi razliiti oblici tu se ne daju jer se
obrauju u gramatici. Skup svih oblika jedne lekseme ini njenu pa

radigmu.
Lekseme su esto due od jedne rei. Izrazi kao snai se, odrei
razii se i sl. ine leksike jedinice, kao i engleski dvolani glagoli
tipa drink up ' ispiti ' , run away ' otrati ' , switch o.ff ' iskljuiti ' , pa se
obino navode u renicima i spod osnovnog glagola. Takav status ima
ju i mnogi ustaljeni i zrazi ili frazeologizmi: Bela kua ( sedite pred
sednika SAD u Vaingtonu) jeste jedna leksema, iako je bela kua
(u znaenju bilo koje kue bele boje) samo sintagma sainjena od
dve lekseme. U mnogim sluajevima znaenje lekseme nije prost zbir
znaenja njenih sastavnih delova: ako sintagme policijski pas i ruski
aj upuuju na jednu vrstu psa odnosno aja, to ne vai za lekseme
se,

1 99

RANKO BUGARSKI

morski pas i umadijski aj. Frazeologizmi ovog potonjeg tipa, ije

se znaenje mora posebno nauiti kao celina - i koji otuda predsta
vljaju posebnu tekou pri uenju stranih jezika - zovu se idiomi.
(Upor. i ispod ita, sitna riba, hvatati maglu, biti na konju, nositi
glavu u torbi). Uzgred reeno, slinost rei idiom i idiot nije sluajna,
jer obe potiu od gr. idios 'svoj, svojstven' , otuda i 'drukiji od drugih,
na svoju ruku' . A termin idiom, osim ovog frazeolokog znaenja, ima
i sociolingvistiko znaenje jezika ili jezikog varijeteta.
Uobiajene leksike veze tipa vedro nebo, srdaan pozdrav, he
mijska olovka, koje pokazuju npr. koji se pridevi esto kombinuju sa
kojim imenicama, ali bez formiranja vrstih frazeolokih jedinica, zo
vu se kolokacije. U neki m stilovima, kolokacije prerastaju u klie
neprekidnim ponavljanjem ili pak srastanjem i okotavanjem njihovih
elemenata (mali ekran, radni narod; eklatantan primer, kardinalna
greka). Sve pomenute frazeoloke kategorije preli vaju se jedna u dru
gu bez otrih granica.
Prouavanjem leksikih jedinica i leksikog sastava jezika bavi
se leksikologija; ona se dodiruje sa morfologijom, iji je predmet
unutranja struktura rei, i naroito semantikom, koj a posebno istra
uje znaenje rei'. Sama Ieksikologija ima nekoliko grana. Poreklo
i istorijski razvoj leksikih jedinica ine podruje etimologije (v. ode
Ij ak 4 . 2) . S linog usmerenj a je i onomastika, koja prouava vlastita
imena: ljudi (antroponime), naroda (etnonime), mesta (toponime),
vodenih povrina (hidronime), planina (oronime), itd. Strunim na
zivima bavi se terminologija, iji domen obuhvata narodna imeno
vanja i klasifikacije (bilj aka, ivotinja, bolesti i dr.), tradicionalne na
zive u raznim zanatima i drugim oblastima ivota, kao i standardi
zovane termine savremenih strunih i naunih podruj a. Frazeoloke
kombinacije leksikih jedinica idu u domen frazeologije.
Rezultati leksikolokih istraivanja kori ste se u leksikografiji
pisanju renika. Renik u ovom smislu - za razliku od renika
kao dela strukture jezika - jeste publikacija koja si stematski registruje
i tumai vei ili manj i, optiji ili poseban deo ukupnog fonda rei
jednog ili vie jezika. Renika ima raznih vrsta; po broju jezika koje
-

200

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

obrauju, oni mogu biti jednojeziki, dvojeziki i viejeziki; po

nameni
kolski, priruni, akademijski i dr. ; po vremenskoj pro
jekciji
etimoloki, istorijski i savremeni; po obuhvatu
opti i
specijalizovani; po sloju jezika koji zahvataju ortografski, akcen
toloki, gramatiki, terminoloki, frazeoloki (tu spadaju i renici
knjievne i dijalekatske leksike, sinonima, stranih rei i dr.); itd.
-

U jezicima sa alfabetskim sistemom pisanja, renika graa

obino se izlae azbunim odnosno abecednim redom, ali se u spe
cij alne svrhe koriste i drugi principi organizacije. Tako postoje te
zaori, u kojima je graa rasporeena prema poj movima, na osnovu
neke klasifikacije date oblasti ; kod slikovnih renika tehnikog ka
raktera rei su sistematski povezane sa crteima, uz uzaj amno upu
ivanje. A za lingvistika istraivanja korisni su frekvencijski renici ,
koji daju podatke o uestalosti pojedinih jedinica u tekstovi ma, i
obratni (inverzni) renici , gde su odrednice ispisane od poslednjeg
slova ka prvom, pokazujui npr. sa kojim se sve osnovama kombinuju
pojedini nastavci .
Kao knjiga o reima, renik se naelno razlikuje od enciklo
pedije kao knj ige o stvarima, a izmeu ovi h kategorija nalazimo lek
sikon kao reniki sreen popis obj anjenih poj mova neke strune
ili ivotne oblasti . No kako ni ovde nema uvek j asnih granica, su
sreemo se sa renicima, enciklopedij skim renicima, leksikonima ili
ak enciklopedij ama knjievnih termina, lingvistike, graevinarstva,
l ikovnih umetnosti, kulinarstva i mnogih drugih oblasti . Po obuhvatu
i koliini tumaenja enciklopedija je vea od leksikona, ali se pome
nuti nazivi razliito koriste, pa njihova poj ava u naslovu neke publi
kacije ne mora da bude pouzdan putokaz u pogledu pristupa grai
koju sadri. Najzad, onima koji ue strane jezike preporuuj e se da
izbegavaju depne renike, koji su po pravilu veoma komercijalan ali
leksikografski sumnjiv proizvod, i da se orijentiu na renike srednjeg
formata, kako jednojezike tako i dvojezike.

20 1

RANKO BUGARSKI

1 2.2.

Struktura renika

Leksike jedinice - koje emo sada ponovo zvati reima umesto

leksemama, jer je tako uobiajeno - mogu se deliti i razvrstavati na
razne naine. O gramatikim podelama bilo je rei ranije, a o se
mantikim kategorijama u reniku govoriemo u sledeem poglavlju.
Ovde emo da razmotrimo podele koje su izrazitije leksikoloko-sti
listikog karaktera, i koje pokazuju da renik jednog jezika nije ho
mogen nego sadri razliite ukrtene slojeve, koji se oituju kako u
sinhronijskoj strukturi tako i u dij ahronijskom razvoju. Osnovu ovih
klasifikacij a ine prostiranje, starina, upotreba i poreklo rei .
Po prostiranju se razlikuju rei ograniene na jedan lokalitet
ili regiju (lokalizmi, dijalektizmi, regionalizmi, provincijalizmi i
sl.), one koje pripadaju celom jeziku, i one rairene u vie jezika
(internacionalizmi v. i odeljke 3 . 3 . i 1 0.3).
-

Po starini se iz sloj a obine savremene leksike izdvaj aju, kao

sti lski obeleeni, s jedne strane arhaizmi (starije rei retke upotebe
i samo u posebnim prilikama, kao velmoa, akov, pender, aber), a
s druge strane neologizmi (sve novije rei, ukljuujui i domae ko
vanice koje neretko deluju nezgrapno, kao prebukirati, aerozagaenje,
inokorespondent ili lo-ulje).
Po upotrebi se rei mogu deliti na vie naina. Prvo, na opte,
kojima se slue svi govornici nekog jezika, i posebne, koje upotre
bljavaju samo neki krugovi (ovde idu i sve rei iz strunih i naunih
terminologija - npr. samit, transplantacija, proton, fonema). Drugo,
na govorne i uene ili knjike (upor. npr. parove zgrada i zdanje,
prenos i transfer, teskoba i anksioznost, oni lekar i okulist). Tree,
na standardne ili knjievne, koje se ocenjuju kao punopravan deo
standardnog ili knjievnog jezika, i nestandardne ili neknjievne,
koje u nekom pravcu odstupaju od norme.
Ovde, meutim, treba imati u vidu injenicu da se norme go
vornog i pisanog jezika u poneemu razilaze. Stoga tzv. kolokvija
lizmi - rei i irazi karakteristini za neformalni govorni jezik, kao
202

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

banka ili stotka u znaenju novanih jedinica, crnjak u znaenju crnog

vina, ili straan u znaenju ' odlian ' - pripadaju govornom standardu
iako se izbegavaju u formalnom pisanom jeziku. U svakom sluaju,
nj i h ne treba meati sa argonizmima kao uistinu supstandardni m
izrazima, popularnim u pojedinim strunim ili omladinskim argoni
ma (npr. la jfna ' kucan a stranica' , vetak ' vetako ubrivo' , cuger
' brzopotezni ah ' ; som ili cigla u znaenj u novanih jedinica, keva
' majka' , riba 'devojka' ). Ve pominj ani dijalektizmi i drugi regio
nalni izrazi (mlogo m . mnogo, vas m. sav, piva m. pivo) takoe ne
idu u knjievni standard, kao ni razni vulgarizmi (prostake rei,
koje su u nekontrolisanom govoru este ali se retko kad piu).
Najzad, po poreklu se rei dele n a domae i strane, ali kako
je ova podela esto sasvim uslovna na njoj emo se neto due zadr
ati - vodei rauna i o optijim napomenama o ovom pitanju datim
u odeljku 5 .4. Stranim rei ma obino se smatraju one koje su po
zajmljene iz nekog drugog jezika, pa u etimolokom smislu ne ine
deo izvorne, tj . domae leksike. Ali takve rei, ako za njima ima
potrebe u jeziku koji ih preuzima, prolaze kroz proces adaptacije (po
men ut u odeljku 1 0.3) i posle izvesnog vremena se u njemu s asvim
odomauju. Ovaj proces odvij a se u vie faza, a kako se rei po
zajmljuju u razna vremena, u reniku se uvek mogu razlikovati rei
koje su se ve potpuno odomaile (u toj meri da nestrunj aci vie i
ne oseaju njihovo strano poreklo), one ije je prihvatanje u toku
iako je strani izvor vidljiv, i one koje se tek pojavljuju kao strani
neologizmi, normalni u jeziku davaocu ali jo neprihvaeni u jeziku
pri maocu. Na drugoj stran i , jezik mogu ve uveliko da naputaju po
zaj mljene rei koje su bile potrebne u jednom ranijem razvoj nom pe
riodu, ali su odigrale svoju ulogu i tonu u zaborav kao arhaizmi.
Za prvu ilustraciju posluie nam tzv. turcizmi - rei preuzete
iz turskog, ili posredstvom turskog a izvorno iz arapskog ili persijskog
(u ovom drugom sluaj u turski igra ulogu jezika posrednika). Svako
ko govori srpskohrvatski lako e da oceni da su neke rei turcizmi ,
iako moda i ne zna tano ta svaka od njih znai - npr. baksuz,
belaj, sokak, konak, eglenisati, begenisati, aikovati. Neki drugi tur203

RANKO BUGARSKI

cizmi , jo uvek u aktivnoj upotrebi, imaju prema sebi i domau al

ternativu (komija/sused), a nekada opet moemo samo da biramo
izmeu rei turskog i grko-latinskog porekla (zejtin/ulje), ili turskog
i nemakog (boja/farba).
Ali ima i turcizama koji su danas najobinije, standardne rei
bez kojih bi se teko razgovaralo o poneemu to je deo nae sva
kidanjice. Kako bismo spavali bez arava, jastuka i jorgana, ili se
umivali bez sapuna i pekira? ta bismo obuli ako ne arape i papue
ili sandale, moda i izme sa debelim onom? Kako bismo popili
jogurt, aj sa limunom ili kafu sa kaikom eera? Pojeli kajganu ili
pitu ili sarmu sa pirinem? Pijuckali rakiju i puili duvan? Ako za
treba, kako bismo stavili dugme u dep, a makaze, eki, eksere i
drugi alat u kutiju ili u sanduk? Kako bismo veselo galamili u bati
ili u amcu? Kako bismo rekli da je neto meko kao pamuk ili tvrdo
kao elik - i uopte, izrazili celu lepezu obinih pojmova? (lako to
mnogima nije poznato, sve rei istaknute u ovom odlomku su tur
cizmi).
Usled vievekovne osmanlij ske vladavine na balkanskim pro
storima, mnogi turcizmi uhvatili su korena u vie jezika ovog po
druja, izmeu kojih je komunikacija u nekim sferama donekle olak
ana zahvaljujui ovakvim balkanizmima. Ali i tu treba biti oprezan ;
iako mi, na primer, razlikujemo dezvu i ibrik, u grkom je ibriki dezva.
Sasvim obinih rei ima kod nas i iz drugih jezika sa ijim su
predstavnicima nai narodi kroz istoriju dolazili u tenji kulturni dodir.
Tako iz grkog potiu ak, temelj, hiljada, ak kamate; iz maarsko
-soba, varo, cipele, bunda, lopov, hajduk, tabla, teret, lopta, kocK.a,
rotilj pa i paso; iz romanskih jezika -pijaca, pa/ata, soliter, nivo,
arm, ru, parfem, picerija; iz nemakog - krompir (od starijeg izvora
Grundbirne ' zemljina kruka' - savremena nem. re je Kartoffel), ve
(od Wiische , a ne - po narodnoj etimologiji - od naeg veati / "ve
je ono to se vea" ! /), tof, mantil, unka, farbati, sada i gastarbajter;
iz ruskog su mahom stilski specifinije novije rei kao sputnik, ka
drovik, uravnilovka, perestrojka, pojasniti. Pored ovih veinom stan204

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

dardnih rei, koje se koriste na celoj srpskohrvatskoj teritoriji , na ne

kim njenim delovima u opticaju su - izvan knj ievnog jezika - brojni
provincij alizmi potekli iz raznih jezika.
Ali danas je, u Jugoslaviji kao i drugde, najjai uticaj engleskog
jezika, pa bi se bez anglicizama teko mogle zamisliti cele oblasti
modernog ivota - u bankarstvu, turizmu i saobraaju, u nauci i teh
nologij i , masovni m medij ima, zabavi i sportu itd. Ovde s\J primeri
zapravo suvini, ali moemo ipak, uzimajui samo jedan mali segment
aktuelnog ivota, da se zapitamo kakav bi bio imid naih tinejdera
bez dinsa i bedeva, bez hamburgera ili hot doga sa ipsom i kolom
u snek-baru, bez disk-dokeja sa hitovima na long-plejkama uz lajt
-ou, bez duboksa i flipera, vokmena i toki-vokija, kompjutera i vi
deo-rikordera, bez skejtborda i serfinga, a moda i fri-opova i o
ping-tura uz rent-a-kar ili er-lift? S vakako ne bi bio o-kej, a jo m anje
super!
Budui toliko raireni u mnogim jezicima, anglicizmi su esto
i pravi internacionalizmi. Pri tome su oni u sferama svakodnevnog
ivota - kako je upravo ilustrovano - najee i sainjeni od engleskog
jezikog materijala, dok u n auci i tehnici preovlauju kovanice iz
graene od grkih i l atinskih tvorbenih elemenata, ali prilagoene iz
govoru i pisanju engleskog i iz njega prenete u druge j ezike. Tako
su ovakvi intemacionalizmi po tvorbi greko-latinizmi a po jeziku
nastanka anglicizm i - odnosno, u drugim sluajvima, germanizmi,
romanizmi, rusizmi i slino.
Kako smo donekle ve videl i , uz bok domaim reima esto
stoje manje-vie istoznane strane rei, koje su tada obino stilski
obeleene jer se asociraj u sa obrazovanjem, profesijom, drutvenim
statusom i sl. Pacijent i lekar, stranka i advokat najee nee upo
trebljavati i ste rei za odreene pojmove, nego jedna strana vie na
rodne a druga preteno strune. Osim toga, uporeivanjem p arova
kao istaica/higijeniarka, prijem/koktel, kupovina/oping, izlet/ek
skurzija vidimo da se stilsko diferenciranje moe kombinovati sa se
mantikim (npr. nije svaka kupovina oping, niti je svaki i zlet ek
skurzija). Ako posetnica znai isto to i vizit-karta, poseta i vizita
205

RANKO BUGARSKI

nisu uvek i sto: bolesnicima u bolnici roaci dolaze u posetu, ali im

lekarska ekipa dolazi u vizitu! U nekim spojevima, opet, domaa re
moe da oznai prestinije zanimanje nego strana, kao u primeru
drutveni radnik/socijalni radnik.
Potpuno odomaene i zapravo nezamenlj ive rei iz drugih jezika
ne bi trebalo ni nazivati stranim reima - nego, eventualno, domaim
reima stranog porekla. One ija je adaptacija poodmakla mogu se
nazivati pozajmljenicama, dok se tuicama nekada krste naroito
one koje se jo uopte nisu uklopile u novu sredinu i koje moda
nisu ni potrebne. Na kraju ovog raspona nalazimo neuko prenete ko
vanice kao plajvaz, jauzna, portvi, nuftikla, enac, pena/tik i mnoge
druge koje se veinom povlae i iz neformalne upotrebe, a koje se
nekada nazivaju imenom ni malo lepim od njih samih - varvarizmi.
Ve iz navedenih naziva vidi se da nije u pitanju samo stepen adap
tacije stranih rei nego i stav prema njima. Najkrae se moe rei
da se valj a kloniti krajnosti : purizma ili jezikog i stunstva, ali i
komotne nebrige. Jezik se nikako ne moe unapreivati izgonom svega
to dolazi izvana, ali ni nekritikim prihvatanjem svake novotarije.
Takozvane strane rei neophodne su svakoj kulturi , danas vie no
ikad - u svetu koji sve vie postaje jedan; ali bi se morale upotre
bljavati u odgovarajuem obliku i znaenju, tamo gde im je mesto,
i u prikladnoj meri .

206

13. Semantika

1 3. 1 .

Znaenje rei

Semantika prouava plan sadraja u jeziku, posebno znaenje

rec1 i reenica, pa se tako deli na leksiku semantiku (koj a e biti
predmet ovog i narednog odeljka) i reeninu semantiku (o kojoj
e biti rei u poslednjem odeljku ovog poglavlj a). Jeziko znaenje
nije celovita i stalna kategorija koj a bi se dala lako utvrditi , nego
dinamino obeleje upotrebe jezika u govornim situacij ama. Ono je
zapravo kompleks odnosa izmeu rei meusobno, rei i sveta o ko
jem se jezikom govori, te rei i govornika. Zato je plan sadraj a tee
prouavati egzaktnim naunim metodama nego plan izraza.
Kod rei, kao jezikih jedinica sa znaenjem, mogu se razliko
vati odreene dimenzije znaenja, kako sledi .
( l ) Leksiko i gramatiko znaenje. Leksike rei kao knjiga
ili itati imaju leksiko znaenje s obzirom na poj move koje ozna
avaju, ali one imaju i gramatiko znaenje - ' i menica enskog roda
u nominativu jednine' , odnosno ' glagol u infinitivu' . A gramatike
rei kao ako ili bez imaju gramatiko znaenje kao veznici odqosno
predlozi i s obzirom na svoje dominantne sintaksike funkcije, ali
one imaju i izvesnu meru leksikog znaenj a. Na taj nain sve rei
imaju obe vrste znaenja, ali u razliitom stepenu, pa i zmeu njih
postoj i kontinuitet.
( 2) Predmetno i emotivno znaenje. Predmetno znaenje (koje
se naziva i referencijalno) karakteristino je za predmete i poj move
207

RANKO BUGARSKI

koji ne ukljuuju neki poseban ljudski odnos ili reakciju, dok je kod
emotivnog znaenj a izrazito prisutna oseajna nota. U ovoj dimenziji
razlikuju se npr. kua i dom, a rei kao ljubav, porodica, dete, ognjite,
domovina nabijene su emotivnim znaenjem.

(3) Konkretno i apstraktno znaenje. U ovom pravcu razli

kuju se rei koje oznaavaju neto odreeno, esto materij alno, kao
kamen, reka, stolica, od rei koje se odnose na apstrakcije, kao lepota,
iskrenost, uspeh.
(4) Osnovno i preneseno znaenje. Jedna re odreenog kon
kretnog znaenja esto dobija sekundama znaenj a putem metafori
kog prenosa, koji se odvija u raznim pravcima ali tako da veza sa
polaznim znaenjem ostaje vidljiva. Glava poinje kao naziv za deo
tela, ali otuda ide po slinosti glava eera, kupusa ili eksera, potom
znaenje onoga to je u glavi , tj . pameti (On ti je glava!), kao i naj
vanijeg ili pak zasebnog dela neke celine (glava porodice, glava u
knjizi) i sl. Odatle potiu i izvedenice kao glavni, poglavar; glaveina,
poglavlje, zaglavlje itd. Tako se putem metaforikog prenosa, principa
veoma rai renog u jezicima, s jedne strane granaju znaenj a i stih rei,
a s druge se obrazuju cele porodice rei, okupljene oko i shodinog
oblika sa njegovim osnovnim znaenjem. Ovde se pojmom metafo
rizacije obuhvataju sva prenesena, figurativna znaenja, iako se na
ovom podruju moe govoriti o metafori u uem smislu i srodnim
poj avama (o emu e biti rei u odeljku 1 4.3).
"/
(5) Denotacija i konotacija. Prvi termin odnosi se na pri
opte, neutralno i eksplicitno znaenje neke rei, a drugi njeno
izvedeno, lino, emotivno i implicitno znaenje. Denotaciji(rei majka
je prosto ' enski roditelj ' , ali ta re u sferi konotacije simbolizuje
nenost, ljubav, brigu za dete i sl. Re krov denotira gornju povrinu
graevine, ali konotira zaklon, zatitu, bezbednost (kao u primeru krov
nad glavom). Rei iste denotacije mogu se na planu konotacije ra
zlikovati od jednog drutva ili pojedinca do drugog ; tako re za pojam
vatre moe imati razliite konotativne vrednosti zavisno od kli matskih
uslova u kojima ive pojedine zajednice, a neko ko je u detinjstvu
preiveo poar moe imati i osobenu linu konotaciju te rei .

208

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

Izmeu prvih i drugih lanova n avedenih parova postoje pri

metne korelacije: predmetno znaenje esto je u i sto vreme i kon
kretno, osnovno i denotativna, a nasuprot tome emotivno znaenje je
esto i apstraktno, preneseno i konotativno. No i pored ovakvih po
dudarnosti, u pitanju su ipak razliite dimenzije znaenj a.
Kako znaenja rei n i su jedinstvena, ono to se slobodnije na
ziva jednim znaenjem zapravo je pre kompleks znaenjskih kom
ponenti koje se mogu analitiki izluiti (npr. putem tzv. komponen
tne analize). Tako re mukarac moemo semantiki opisati uz po
mo tri komponente i dva znaka: ' ljudsko' , ' odraslo' i ' muko' , te
' +' za prisustvo a ' -' za odsustvo date komponente (ovakvo operisanje
znac ima ekonominije je od uvoenj a komponenti suprotnog znae
nj a, koje se ovde podrazumevaju). Imamo, dakle, mukarac (+ljudsko,
+odraslo, +muko); analogno, ena (+ljudsko, +odraslo, -muko) ; de
ak (+ljudsko, -odraslo, +muko); devojica (+ljudsko, -odraslo,
-muko); dete (+ljudsko, -odraslo). U ovoj porodici rei konstantna
je komponenta ljudskog, dok variraju komponente uzrasta i pola; re
dete se odnosi na oba pola, pa ova komponenta tu nije zastupljena.
U datom analitikom okvi ru rei mladi i devojka imale bi i sta obe
lej a kao mukarac odnosno ena, dok bi re ovek imala razliite
speci fikacije zavisno od znaenj a koje joj se pridaje ('svako ljudsko
h i e' ; ' odraslo lj udsko bie ' ; ' mukarac ' ). Ovakve analize mogu se
u s peno primeniti samo u nekim leksiki m sferama, vre organi
mvanim (npr. sistem linih zamenica, rodbinski odnosi, neki prostorni
odnosi), dok drugima slabije odgovaraju.
Komponente znaenj a nekada se (po analogij i sa fonologijom)
n azivaju semantikim distinktivnim obelejima, a skupovi takvih
oheleja kao jedinice znaenj a zovu se sememe (po analogij i sa je
din icama drugih nivoa: fonemama, morfemama, leksemama). Me
utim, semantike jedinice i njihova distinktivna obeleja neuporedivo
je tee izdvoj iti nego to je to sluaj u fonologiji, pa je paralela vie
n aelnog nego operativnog karaktera.
Idui dublje u analizu znaenja, u nekim sluajevima moe se
n apraviti podela na semantiki proste (minimalne, primitivne) i iz209

RANKO BUGARSKI

vedene rei , pri emu se znaenje potonjih moe parafrazirati uz upo

trebu prethodnih. Ako poemo od rei imati, re dati znai ' uiniti
da X ima' , dok polazei od iveti, roditi se znai ' poeti iveti ' , umreti
znai ' prestati iveti ' , a ubiti znai 'uzrokovati da X prestane da ivi ' .
I ovaj pristup, kod koga semantika zalazi u podruje logike analize
jezika, zasad je tek naznaio neke dalje istraivake mogunosti .
Rei vremenom menjaju svoja znaenj a usled dej stva raznih i
nilaca, pa nikako ne treba zamilj ati da je znaenje jedne rei dato
jednom za svagda; naprotiv, semantike promene su deo normalne
evolucije jezika. Istorijske promene po pravilu ne menj aju iz osnova
celokupno znaenje neke rei, nego zahvataju samo pojedine kom
ponente. U engleskom, re meat, koj a danas oznaava jestivo meso,
u srednjoengleskom periodu oznaavala je ne samo mesnu nego bilo
koju hranu. Pridev nice, koji danas znai 'dobar, fin ' , tada je znaio
' luckast, priglup' . Rei knave i knight u poetku su obe oznaavale
deaka (upor. za prvu i danas nem. Knabe 'deak ' ) , ali su vremenom
doivele razliitu semantiku specijalizaciju, pa je prva stekla znae
nje ' nitkov, hulja' , a druga 'vitez' . Re hund je u anglosaksonskom
imala znaenje bilo kojeg psa (upor. nem Hund ' pas ' ), ali se danas
u obliku hound odnosi samo na lovakog psa, dok je optije znaenje
psa preuzela re dog - nasuprot nem. Dogge 'doga ' , to je sueno
na jednu pasminu psa!
Preuzimanje rei iz drugih jezika takoe moe da bude praen9
ku
promenom znaenja. Mi smo re magister iz latinskog dobili u ol:>H
/
magistar, ali smo i stu tu re preko nemakog primili kao majstor, a
preko italijanskog kao maestro sva tri puta sa razliitim znaenjem.
Novija engleska pozajmljenica miting (iz koje su ak izvedene nove
rei kao mitingovati, mitinga) upotreblj ava se kod nas u znaenju
koje izvorna re meeting u engleskom zapravo nema: ona tamo znai
'sastanak' ili 'sednica' , dok " nae" znaenje politikog zbora ima re
rally. Znaenje engleske rei dress ' odea; haljina' kod nas je sueno
na sportsku odeu - a ako bi se tom reju na engleskom reklo npr.
da su fudbaleri istrali na teren u crvenim dresovima, to bi moglo
da znai samo 'u crvenim haljinama' ! (Za ovo se kae shirts ' kou-

210

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Ije ' ). (Upor. i primere spiker i dragstor u odeljku 1 0. 3 , a za promene

znaenja uopte i napomene o reima pero , kola, knjiga i dr. u ode ljku
3 . 3, te biro, stil i dr. u odeljku 4. 2) . Uopte uzev, i storij a svakog
jezika puna je semantikih promena u raznim pravcima - ka irem
i l i uem, " lepem " ili " runijem " , ili, naprosto, drukijem znaenju.
Ima i posebnih kategorija rei koje iz raznih razloga tee me
njaju znaenje. Pomenuemo samo onomatopeje
rei n astale po
draavanjem prirodni h umova ili zvukova. One pripadaju kategoriji
ikonikih znakova, u prirodnom jeziku marginalnih - onih koj i i l ie
na ono to oznaavaju (kao saobraajni znaci sa naslikanom zapre
goro, automobi lom, ivotinjom i sl., za razliku od onih sa crtama
koje simbolizuju zabrane). Ovakve rei predstavlj aju zanemarlj i v i zu
zetak od pravila o konvencionalnosti - tj. drutvenoj a ne prirodnoj
uslovljenosti - jezikog znaka (v. odeljak 6. 1 ). Uostalom, prirodna
motivisanost i ovakvih znakova uveliko se prelama kroz jezik, o emu
svedoe srpskohrvatske rei kao aptati, utati, hrkati, fijuk, zvrk,
cvrak ili kukavica i nji hovi ekvivalenti u drugim jezicima, esto ta
koe onomatopej ski ali drukijeg zvuka. Slino tome, na petao se
oglaava sa kukuriku, ali nemaki sa kikeriki, vedski sa kukeliku,
francuski sa cocorico, a engleski ak sa cock-a-doodle-doo! A dok
na pas laje av-av, nemaki , ,kae " wau-wau, italijanski bau-bau, en
gleski how-wow, ali francuski gnaf-gnaf! Ipak, tenj a veza izmeu
znaka i oznaenog usporava promene; a da ih na duu stazu i ma i
ovde pokazuje primer re i bik i pela, koje se danas ne oseaju kao
onomatopejske, ali su u etimolokoj vezi preko korena koji n alazimo
u reima buka i buati.
-

1 3 .2.

Znaenjski odnosi meu reima

Pored toga to imaju svoja pojedinana znaenja, reci 1 me

usobno stoje u raznim vrstama znaenjskih odnosa. One obrazuju
svojevrsne parove ili ire skupine u skladu sa takvim odnosim a, od
koj i h emo pomenuti najvanije.
21 1

RANKO BUGARSKI

(l) Homonimija - pojava postoj anj a rei istih po glasovnom

sklopu, esto istih i u pisanju, a razliitih po znaenju; takve reei
zovu se homonimi. Primeri : sto (predmet i broj), kosa (na glavi i za
koenje), biti (' postoj ati ' i ' tui ' ), grad ( ' urbano naselje' i 'stepen ' ) .
Ako s e takve rei razlikuju u akcentu (kao kod para grad/grad 'tua' ) ,
onda nisu potpuni homonimi. A ako s u razliita znaenj a ovakvih
rei ipak vidljivo srodna, tj . izvedena iz zajednikog osnovnog zna
enja, najee putem metaforikog prenosa, to nije homonimija nego
polisemija ili vieznanost; upor. pri mer glava iz pethodnog odeljka,
zati m list (na grani, u knjizi, vrsta ribe) ili krilo (ptice, avion a, prozora,
zgrade, u fudbalu i sl.) - uz napomenu da takva veza moe da bude
i daleka, kao kod rei predlog u znaenjima neega to se predlae
i vrste rei . Zbog izvesnih neodreenosti koje prate sam pojam zna
enja nije uvek lako utvrditi granicu izmeu homonimije i polisemije.
( 2) Sinonimija - pojava postoj anja rei i stog znaenja a ra
zliitog oblika; takve rei zovu se sinonimi. U grubljem referenci
jalnom smislu sinonima ima dosta, ali ako se uzmu u obzir finije
semantike nij anse, stilske vrednosti i razlike u upotrebi (drutvene
i kontekstualne), onda pravih i potpunih sinonima ima veoma malo
ili ih uopte nema. Izvor i vrelo izgledaju kao dobar sinonimski par
ako ove rei posmatramo u izolaciji, ali njihova potpuna uzajamna
zamenljivost u svakom kontekstu (to bi trebalo da bude test sinoni
mije) ipak ne postoji. Isto vai i za par vatra/oganj, iji je drugi lan
posebno stil ski obeleen, ili stid/sram, gde je intenzitet znaenj a neto
drukiji. Hleb i kruh, voz i vlak i slini parovi znae i sto ali se ra
zlikuju u upotrebi, ne pripadajui istom dijalektu, odnosno varijanti
standardnog jezika. est je sluaj da za isti pojam postoji jedna obina
i jedna uena re , odnosno domaa i strana, to ini j asnu razliku u
upotrebnoj vrednosti (rak/kancer, pokrovitelj/sponzor, zemljopis/geo
1
grafija, posluiti/servirati jelo). U nekim leksikim sferama sinonimi
se nagomi lavaju, a esto i brzo smenjuju, u tenji da se za poj move
neprijatnih asocijacija ili manje cenjena zanimanja, odnosno nii sta
tus i sl. nau lepe rei; to su eufemizmi. Ovoj tenji svoj nastanak
duguju rei i izrazi kao pokojnik, blagosloveno stanje, zaobilaziti isti
nu, toalet, radnik na odravanju istoe, zemlje u razvoju i dr.
212

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

Do diferenciranj a meu sinonimima dolazi zato to, uopte

uzev, njihovo dugotrajno n aporedno postojanje u istovetnom znaenju
ne bi odgovaralo principima jezike ekonomije, tj . predstavlj alo bi
nepotrebno optereenje. Usled toga obino jedna re vremenom po
tisne drugu iz ire upotrebe (kao u sluaju asovniar/sajdija), ili
pak dolazi do specij alizacije znaenja (kao kod skoranjeg para gu
bitniklgubita, gde prva re sada ve oznaava pojedinca koji neto
gubi, a druga preduzea koja posluju sa gubitkom).
(3) Antonimija- poj ava postojanja rei suprotnih po znaenju;
takve rei zovu se antonimi. Unutar ove ire kategorije mogu se ra
zlikovati tri vrste antonima:
a. pravi- najee pridevski parovi kao velik/malen, mlad/star,
dobar/lo, uz mogue gradacije intenziteta koje daju ni zove tipa
vreo/vrultopao/mlaklsvef)hladan/leden i sl. Ovakvi antonimi se ste
penuju, bilo eksplicitno (Perina kua je vea od Jocine) ili implicitno,
s obzirom na skalu veliine koj a odgovara razliitim uporeivanim
stvarima (Mali slon je velika ivotinja: ova reenica nije protivrena
- kao to bi bila reenica Mali pas je velika ivotinja- zbog izrazito
natprosene veliine slona u poreenju sa drugim ivotinj ama).
b. dopunski - esto takoe pridevi , ali koji se normalno ne
stepenuju, kao iv/mrtav, oenjen/neoenjen, muki/enski (samo izu
zetno i figurativno moe se rei da je neko mrtviji, vie oenjen ili
mukiji nego neko drugi i sl.). Ovde je pre re o nekoj vrsti uzaj amnog
dopunjavanja nego o pravoj suprotnosti .
e . relacioni - parovi predloga (kao iznad/ispod), glagola (kao
kupiti/prodati) ili i menica (kao muvena) koj i podrazumevaju odre
enu relaciju jednog lana prema drugom, tipa " ako-onda" : A ko je
slika iznad stola, onda je sto ispod slike; ako je Vlada kupio knjigu
od Steve, onda je Steva prodao knjigu Vladi; ako je A ca A nin mu,
onda je A na Acina ena. Ni ovde, dakle, nemamo pravu suprotnost
- a za rei mu i ena ak bi se moglo rei da su srodnog znaenj a !

( 4) Hiponimija pojava svrstavanja rei u hijerarhijski ustro

jene znaenjske klase sa n adreenim lanovima (hiperonimima) i po-

213

RANKO BUGARSKI

dreenim lanovima (hiponimima). Tako je re cvet nadreena re

ima rua, lala, karanfil i drugima koje oznaavaju posebne vrste
cvea, jer ih svojim znaenjem obuhvata. Ovde ima raznih moguno
sti . Tako ovca, ovan i jagnje idu pod ovca; kuja, pas i tene pod
pas; a krava, vo i tele pod govedo -to znai da je u prvom sluaju
polno nespecifikovani hiperonim jednak hiponimu enskog a u dru
gom sluaju mukog roda, dok u treem sluaju postoji za njega za
sebna re . Sto, stolica i dr. imaju iznad sebe optiju re nametaj,
ali takve rei nema za vrata i prozor. Serij a rei za boje nema na
dreenog lana koji bi ih sve obuhvatio, jer obojeno, koje ukljuuje
crveno, zeleno, plavo itd. ne obuhvata belo a esto ni crno (upor.
npr. "crno-beli " film prema filmu "u boji " , ili "crnu" i "obojenu "
metalurgiju). Hiponimij a je pojava bitna za semantiku strukturu re
nika, jer pokazuje hijerarhijska grupi sanje leksikih jedinica.
Rei se po znaenju grupiu i na druge naine, nekada povezane
sa gramatikim podelama. Oko nekog leksikog jezgra mogu se oku
piti iz njega izvedene ili samo po znaenju srodne rei, obrazujui
leksiki skup (kua - kuica, kuerina, kuite itd. ; rad - raditi,
radnik, radin, radi/ite, radionica, radnja itd., odnosno rad - posao,
de/anje, delovanje, aktivnost itd.). iri skupovi ove vrste n azivaju se
i leksika ili semantika polja; to su sistemi ili grupacije rei koje
oznaavaju npr. boje, rodbinske odnose, ivotinje, nametaj , odeu,
jelo, pie ili bilo koj i segment prirode ili ovekovog fizikog i umnog
rada i stvaralatva, pri emu pojmovna klasifikacij a moe da bude
grublja ili finija, sa manjim poljima unutar veih.
Granice izmeu pojedinih lanova ovakvih polj a nisu uvek o
tre, ak ni kod svakodnevnih predmeta. Koje uslove u pogledu grae,
oblika ili upotrebe treba neki predmet da zadovolji da bi se ispravno
imenovao kao sto, odnosno stolica (npr. u pogledu postojanja i broj a
nogu, zatim naslona i l i gornje povrine itd.)? Gde s u tano granice
izmeu stola i katedre, stolice i fotelje - ili, dalje, izmeu kreveta,
kaua, otomana, kanabeta? Zatim, kada upravo aa prelazi u olju
a olja u zdelu, i ako su sve ovo posude, koje su od njih uz to i
inije? A ta ako jo uz to utvrdimo, detaljnijim posmatranjem, da
2 14

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

granice nisu nuno " na istim mestima" u razliitim jezicima (npr. sh.
h1a-olja-zdela-inija prema engl. glass-cup-bowl-mug, i slino u
drugim jezicima) ?
Pronalaenje preciznih odgovora na ovakva pitanj a moemo da
ostavimo semantiarima i leksikografima - iji je posao, uzgred re
eno, uistinu teak i nezahvalan. lako svi mi znamo ta je pas, nije
Jako dati reniku definiciju (za razliku od prostog navoenj a l atin
skog naziva) koja bi psa jasno razlikovala od make, na primer ! to
sc nas tie, moe se rei da se u obinoj upotrebi jezika oslanj amo
na nekakvu preutnu saglasnost o znaenju rei , ne brinui mnogo
za problematine granine sluajeve.
A kada su u pitanju tzv. prirodne kategorije, izgleda da mi kla
s ifikujemo predmete na osnovu " porodinih " slinosti , pri emu se
unutar tako odreenih klasa po svom znaaju izdvajaju tipini nosioci
njihovih osobina, kojima onda pripada uloga prirodnih prototipa. Ta
ko postoje arine boje nasuprot prelaznim nijansama, jabuka se do
ivljava kao bolji predstavnik kategorije voa nego lubenica, a slavuj
i l i crvenda imaju u popularnoj predstavi vie " ptijeg " u sebi nego
urka ili noj , i ako se i ove druge prepoznaju kao pripadnici i ste klase
(samo mnogo manje tipini). Verovatno imamo sline prototipske
predstave o stolovima i stolicama, aama i olj ama itd., koje nam
omoguuju da se u ivotu snalazimo, i u govoru razumemo, i onda
kada su fenomeni okolnog sveta zapravo kontinuirani pre nego jasno
isparcelisani - to je samo jo jedan pri mer kako jezik analizira i
klasifikuje stvarnost, utiskujui u nju svoje kategorije (v. odelj ke 2. 2.
i 2.3). (Kategorizacija i prototipi ine deo aparata danas veoma ak
tuelne kognitivne lingvistike.)
Rei iz pojedinih semantikih polj a mogu da budu neutralnog
ili pak lino obojenog, emotivnog ili ekspresivnog znaenja. Dok je
kua obinog predmetnog znaenja, kuica moe da ima i prateeg
hipokoristikog znaenja ( " od milja" , kao kod mamica, sini, Paja
- upor. svoja kuica svoja slobodica), a kuerina - pejorativnog (po
grdnog, kao kod nourda, rupaga, selendra). Hipokori stici se esto,
kao u datim primerima, podudaraju sa deminutivima, reim a koje
215

RANKO BUGARSKI

oznaavaju neto umanjeno, a pejorativi sa augmentativima, onima

koje oznaavaju neto uveano. Ali nisu retka ni ukrtanj a ovih di
menzija: novinari ili oveuljak obino je pogrdno, dok je pohvalno
oveina (danas ve zastarelo) i ljudina; svetina je opet pogrdno, kao
i arhaizam puina ( "Puina je stoka jedna grdna" , kae turski vezir
kod Njegoa) . Nekada vanjezika stvarnost moe da poremeti "nor
malno " vrednovanje izvedenica, pa u nizu stan-stani-stanuga zna
enje drugog lana nije nuno hipokoristiko, niti treeg pejorativna,
iako bismo po tvorbi i zvuku oekivali da bude upravo tako !

1 3.3

Znaenje reenica

Pojedinano uzete rei nikako nisu iskljuivi nosioci znaenj a

u jeziku, jer s u kombinacije rei u sintagmama i reenicama takoe
proete znaenjem. Nekada je za razumevanje znaenja cele konstruk
cije dovoljno znati znaenja rei koje je tvore, ali esto znaenje celine
nije prosto zbir znaenja sastavnih delova nego nov kvalitet. Nema
nikakvih problema sa reenicom Milan stavlja novac u torbu svaki
put kad krene u selo, a vraa se sa krompirom u daku, ali izmena
samo dveju imenica mogla bi da uspostavi dva spoj a koj a se ne daju
razumeti idui re po re: Milan stavlja glavu u torbu svaki put kad
krene u selo, a vraa se sa makom u daku. Stranac koji je nauio
srpskohrvatski ali nije upoznat sa idiomatikom ovog jezika verovatno
bi nas gledao u udu ako bismo mu za nekoga nesrenika rekli da
je poao grlom u jagode, obrao bostan i na kraju otegao papke! (V.
i napomene o idiomima u odeljku 1 2. 1).
Kao i rei, i reenice stoje u razni m vrstama znaenjskih od
nosa. Neke ilustruju odnos ekvivalentnosti ili parafraze (to je sino
nimija na nivou reenice, npr. aktivna Sagradili su most i pasivna
Most je sagraen); druge, odnos logike kontradikcije (npr. Ovaj
neenja je oenjen) ili pak tautologije (npr. Ovaj neenja je neoe
njen); a neke su, opet, sintaksiki dvosmislene (to je polisemija na
nivou reenice, npr. Jovanu je lako verovati, to moe da znai bilo
a. ' Lako je Jovanu da veruje' ili b. ' Jovanu se lako veruje' ; ali upor.
216

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

Jovanu je lako gladovati, to moe da ima samo znaenje kao pod

a, i Jovanu je lako podvaliti, sa znaenjem samo kao pod b).
Za razliku od leksike dvosmislenosti , koja potie od homoni
mije ili polisemije pojedinih leksikih jedinica, sintaksika dvosmi
slenost je rezultat susreta razliitih sintaksikih struktura u istoj povr
inskoj formi (v. i odeljak 1 1 .4) . Ona se j avlja ve na nivou sintagme;
tako stvaranje umetnika moe da se odnosi na stvaralatvo ij i su
izvor umetnici ( ' u metnici stvaraj u ' ) ili pak na stvaralatvo iji su pro
izvod umetnici ( ' neko stvara u metnike ' ) , a slino dvostruko tumaenje
imaju i sintagme kao bombardovanje saveznika ili kritika lanstva.
Nasuprot tome, zavijanje vetra ima samo ono prvo tumaenje ( ' vetar
zavija' , ne i ' neko zavija vetar'), a itanje knjiga samo ovo drugo
( ' neko ita knjige' , ne i ' knjige itaj u ' ); ovo drugo vai i za zavijanje
sarme, to nas usput podsea i na leksiku dvosmislenost rei zavi
janje. (Upor. i oranje Kraljevia Marka prema zidanje Skadra u naim
narodnim pesmama).
Obe vrste dvosmislenosti - koje, kako se moda nasluuj e i iz
upravo datih primera, pruaju iroke mogunosti za igru reima, ali
i za pesniko istraivanje jezikih sredstava - razreavaju se u kon
tekstu, izdvajanjem nekog od potencijalnih znaenja. Stoga je dvo
smislenost obeleje izolovanih jedinica i struktura vie nego vezanog
govora, gde se obino razume koje se znaenje ima u vidu, pa su u
jezikoj komunikaciji stvarni nesporazumi ove vrste srazmerno retki .
Tako, ako na pitanje Gde je kosa? sledi odgovor Na glavi, aktualizuje
sc (realizuje, ostvaruje) jedno od znaenj a vieznane rei kosa, dok
hi odgovor U dvoritu pre aktualizovao drugo. Slino tome ali neto
s loenij e, ako kaemo Podigao bih novac. . . i tome dodamo . . . ali je
/){mka bila zatvorena dobiemo jedan semantiki sklop, dok bi druk
iji dodatak ali je neko naiao nametnuo sasvim drukije tumaenje
prvog dela iskaza (uzimanje sopstvenog novca iz banke, nasuprot do
s lovnom podizanju tueg novca sa ulice).
. . .

U reenicama se jeziko znaenje leksikih jedinica n a sloen

nain kombinuje sa " vanjezikim znaenjima" , odnosno sa znanjima

koja mi posedujemo o svojstvima odreenih stvari i poj ava, o prirodi
217

RANKO BUGARSKI

sveta o kojem govorimo jezikom. Pri tome se znaenje, za koje smo

ve ranije ustanovili da predstavlja ceo kompleks odnosa, ne moe
svoditi na pojedine komponente - bar u lingvistici , za razliku od po
sebnih interesovanj a i ciljeva filozofske ili logike analize jezika. Sto
ga se ono ne moe izjednaavati sa referencijom ili denotacijom, jer
nam je ve poznato da jeziki izrazi mogu imati znaenje ak i kad
im ne odgovara nikakav segment realnog sveta: reenica Sadanji
kralj Francuske je elav sasvim je razumljiva nezavi sno od injenice
da je u njoj pomenuta zemlj a danas republika.
Slino tome, kriterijum istinitosti reenica, vaan za neke pravce
u filozofiji jezika, u obinoj upotrebi jezika nije presudan za znaenje.
Kako ve takoe znamo, neistiniti pa i svesno lani iskazi nisu retki
u jeziku;, a ako hoemo da se malo poigramo i sa logikom, ustano
viemo da je reenica Ova reenica je lana logiki apsurdna, jer je
ona istinita samo ako je - lana ! Jasno je da se znaenje ne moe
poistovetiti ni sa miljenjem, jer se ista misao moe u jednom jeziku
izraziti na razliite naine, putem ve pomenutih parafraza (npr. Sa
gradili su most/Most je sagraen), a viejezina lice bi je povrh toga
saoptilo na jo nekoliko naina u raznim jezicima koje poznaje.
(Upor. i razmatranje u odeljcima 2. 2. i 2.3).
Umesto svoenja reeninog znaenja na njegove pojedinane
dimenzije, treba imati na umu uzajamnu povezanost mogunosti je
zikog si stema na planu znaenja, obeleja onoga o emu se govori,
te znanja, potreba i namera samih govornika. Reenica Da li da vra
timo dete u zooloki vrt? ima odreeno znaenje, i mi moemo da
zamislimo situaciju u kojoj bi se ona mogl a prirodno j aviti . Meutim,
ako u njoj re dete zamenimo reju impanzu, ta leksika promena
nametnue nam sliku jedne sasvim drukije situacije, a ako potom
na isto mesto stavimo re veterinara dobiemo treu, opet bitno druk
iju sliku. U prvom sluaju sagovornici bi mogli da budu roditelji
ije dete plae zato to su krenuli iz zoolokog vrta iako se njemu
jo ostaje; u drugom, prolaznici koji su uhvati li mladune majmuna
u bekstvu pa razmatraju mogue alternative; a u treem, poznanici
koji su negde odvezli veterinara pa se pitaju da li je vreme da ga
218

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

vrate na posao. Ovde stvar oigledno nije s amo u prostim leksikim

zamenama (kao kada bismo umesto dete stavili deaka), nego je za
ispravno tumaenje ovih reenica neophodno nae poznavanje bia
kao to su deca, impanze i veterinari, njihovih svojstava i prebivalita.
Znaenje je tesno vezano sa upotrebom jezika, tokom koje se
ono uveliko konstituie i kristalizuje. Ovo pitanje bie predmet na
rednog poglavlja, ali emo ve ovde uiniti neke napomene u nepo
srednoj vezi sa semantikom reenice. Naime, mnogi iskazi se u kon
tekstu komunikacije ispravno razumeju i ako su zbog slabijeg pozna
vanj a gramatike, iz nepanje ili nebrige tako sroeni da bi sami po
sebi morali da izazovu nedoumicu. Na zahtev da izda tablete za gla
vobolju, apotekar e razumeti da ono za zapravo znai protiv, i nee
se zadravati oko jezikih finesa. Unezverene majke koje van redov
nog radnog vremena dovedu decu u dom zdravlja i tamo proitaju
obavetenje Doktor prima samo sa visokom temperaturom verovatno
e da prime nameravani sadraj poruke, moda i ne primeujui da
bi ovo po gramatici moralo da znai neto doista neobino - da lekar
prima decu na pregled samo kad on sam ima visoku temperaturu ! A
i naj vei pesimist, primetivi u prolazu ulicom natpis Danas ne kolje
mo, po svoj prilici e da ga shvati kao informaciju o tome kada se
u toj radnji moe oekivati svee meso, a ne, na primer, kao garancij u
da s e tog dana to mesto moe posetiti bez opasnosti p o ivot.
Ovo nas dovodi i do optijeg pitanja odnosa gramatike i se
mantike, na koje emo se u zakljuku sasvim kratko osvrnuti . Ogra
niiemo se na razmatranje nekoliko reenica koje su na neki nain
loe formirane, tj . neprihvatlj ive jer odstupaju od pravila konstruisanj a
reenica; n o ovde je bitna injenica d a i m a raznih vrsta takvih od
stupanja, od kojih su neke gramatike a druge semantike prirode.
Reenice Deak je u bati i Deaci su u bati sasvim su normalne,
Jok je sekvenca Deak su u bati neprihvatljiva jer kri gramatiko
pravi lo o slaganju i menice i glagola u broju. Ovaj sluaj je sasvim
j as an S druge strane, reenica Steva je popio meso isto gramatiki
i zgleda sasvim u redu (upor. Steva je popio pivo), ali je mi odbacu
jemo iz semantikih razloga, polazei od injenice da se meso ne
.

219

RANKO BUGARSKI

pije - bar u svetu u kome mi danas ivimo. I ovo je dosta jasno.

Nije naroita komplikacija ni to to, iako se ni nokti normalno ne
piju, reenicu Steva je popio nokat lako prihvata svaki poznavalac
argonskog idioma.
No neto je tei sluaj sa reenicom Bezbojne zelene ideje besna
spavaju. Naa prva intuitivna reakcija jeste da je ona besmislena, iako
bi bilo tanije rei da je nesuvisla: mi njen smisao razumemo bez
tekoa, ali ga odbacujemo kao "nemogu" uviajui da se bilo koje
dve susedhe rei u njoj iskljuuju svojim znaenjima, bar u obinoj
upotrebi jezika (neki od ovih sklopova mogli bi da se j ave u nekim
vrstama poezije). Ali i sto gramatiki ova reenica izgleda sasvim u
redu, jer ispoljava jednu uobiajenu strukturu - i stu koju ilustruje i
reenica Bezbrina mala deca veselo skakuu. I ovde treba primetiti
da bi kod i stih rei poremeena gramatika struktura urodila jo ve
om " besmi slicom " - upor. npr. Ideje besna zelene bezbojne spavaju.
(V. i reenice navedene u odeljku 6.3).
Moemo da zakljuimo da gramatika i semantika stoje u veoma
sloenom uzajamnom odnosu ; ta dva plana mogu se u neke svrhe
analitiki razdvajati, ali su zapravo tesno povezana. Razmilj anje nad
neobinim reenicama moe, naravno, da prui samo jedan od mo
guih poetnih podsticaja za dublje ulaenje u tajanstveni splet odnosa
izmeu gramatike strukture jezika, semantikih sadraja koji se nje
nom pomou oblikuju i prirode sveta koj i nas okruuje. A kako taj
splet svojim potrebama i mogunostima prilagoava ovek kao nosilac
jezika, dodajui mu i jednu vanu praktinu, pragmatiku komponentu
po meri svojih komunikacij skih namera, pogledaemo u narednom
poglavlju.

220

1 4.

Pragmatika

14. 1 .

Govorni inovi

U prethodnom poglavlju videli smo da poznavanje znaenj a po

jedinih rei nije uvek dovoljno da bi se i spravno razumelo znaenje
od nj ih sastavljenih reenica. Ali slino se moe rei i za znaenje
reenica, koje svoje puno tumaenje dobijaju u kontekstu konkretnih
govornih situacija. Ovde treba da razlikujemo reenicu kao jedinicu
jezikog sistema od iskaza kao realizacije te jedinice u govoru. Re
enicu treba razumeti kao tip, a iskaz kao ostvarenje tog tipa u ko
munikaciji, tj . kao reenicu sparenu s neki m kontekstom u kojem se
njeno znaenje komunikacij ski interpretira.
Pri ovom razlikovanju, odreivanje raspona moguih znaenja
neke reenice pripada semantici, dok je pripisivanje nekog od tih
znaenja takvoj reenici u kontekstu , dakle iskazu, pitanje pragma
tike- discipline koja prouava upotrebu jezika, posebno sa stanovi ta
komunikacijskih namera govornika i dejstva koje oni postiu sluei
se jezikom. Drukije reeno, semantika i spituje znaenje reenica i
njihovih sastavnih delova izvan nekog posebnog konteksta, dakle u
izolacij i , a pragmatika se bavi tumaenjem kontekstualizovanih re
enica, tj . iskaza, pitajui kako oni deluj u u pojedinim govornim si
tuacij ama. Granica izmeu njih, dakako, nije otra - tavie, esto je
nemogue razdvojiti semantika razmatranja od pragmatikih.
Ako je reenica tip, njeno ostvarenje u govoru moe da bude
potpuno ili nepotpuno (npr. mnoge reenice su eliptine), gramatiki
22 1

RANKO BUGARSKI

ispravno ili u neemu neispravno; potom, znaenje nedovoljno kon

tekstualizovanih reenica neretko je nej asno ili dvosmisleno, a uz to
se govornici esto slue metaforom i ironijom, nekada se ale itd.
Zbog toga znanje samih reeninih znaenja nije dovoljno za razu
mevanje nekih iskaza; naprotiv, ovek koji bi posedovao samo takvo
znanje, a ne i poznavanje principa upotrebe jezika u naznaenom smi
slu, bio bi u stalnom komunikacijskom sukobu sa svojom okolinom.
Primeri koji slede - uz one date u prethodnom odeljku - trebalo
bi da ovo jasno pokau . Iz novinskih naslova kao to su Dve devojice
ujele meduze ili Veliki broj studenata ugroava nastavu mi emo,
pragmatiki birajui unutar potencij alne semantike, razumeti ko je ko
ga ujeo, odnosno da nastavu ne ugroava samo deo studenata (za
razliku od drugog dela koji je ne bi ugroavao) nego sama injenica
da ima mnogo studenata. Isto tako, uspeemo da izluimo nameravano
znaenje odi sta nespretno sroenog naslova Razgovor doktora Petra
Petrovia o braku s pitomcima JNA , ija su gramatika i semantika
nezgodno i spreturane. Izj avu Ovako neto ukusno odavno nisam po
jela shvatiemo ozbiljno ili moda ironino, zavisno od toga kako je
oceni mo u datoj situacij i . Spontano emo se nasmej ati ako ujemo
reenicu Dva taksija su se sudarila i dvadeset kotlanana je preneto
u bolnicu, ali samo zato to znamo da su pripadnici ovog naroda
predmet viceva zbog svog navodnog tvrdiluka; bez toga vanjezikog
znanja ovo ne bi bilo naroito smeno, to moemo da proverimo
stavljanjem npr. Engleza na mesto kotlanana.
Dobre ilustracije pruaju dij alozi . Ako na pitanje Jeste li za
kafu? dobijemo odgovor Od kafe ne mogu da zaspim, mi to primamo
kao indirektno odbijanje ponude ( ' Znai, nee ' ) . Ali ovo pragmatiko
tumaenje oigledno nije i znaenje same reenice koju smo uli, jer
ona izvan ovakvog konteksta znai neto sasvim drugo. Dokaz za
ovo je mogunost da sagovornik nastavi . . .ali ipak jesam, ne mogu
da odolim! ili nekako slino, to nesumnj ivo znai pri hvatanje. Ako
na pitanje Ide li na sedeljku veeras? usledi odgovor ujem da e
Sonja da bude tamo, za njegovo razumevanje potrebno je posebno
znanje o tome u kakvim su odnosima upitani i osoba pomenuta u
222

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

ud).'. ovoru . Na upit Gde je Bora? moe se dobiti naizgled sasvim nesu
v i au u zvrat Ispred Cicine kue vidim ajku/u; meutim, pod u slovom
Liu a go vo rn i c i znaju da se Bora zabavlj a sa Cicom, i da je iz konteksta
j uno da n ije re o morskoj nemani nego o popularnom nazivu tipa
&automobi la koji Bora poseduje, ovaj zaobi l azni iskaz postaje ekviva
lcntan di rektnom odgovoru Kod Cice!
Ali i sasvim obine reenice, ije znaenje izgleda nesporno,
mogu imati razliite komunikacij ske vrednosti i m se jave u kontekstu
llituacije, kao iskazi . Pretpostavimo da nastavnik u uionici kae Vrata
su otvorena. Samo po sebi, znaenje ove reenice je j asno, ali ona
u datoj prilici moe da deluje ne samo kao prosto obavetenje, od
nosno izjava o injeninom stanju, nego i kao obj anjenje zato je u
uionici hladno, kao upozorenje da vrata treba zatvoriti, moda i kao
posrcdan nalog nekome da napusti prostoriju , i slino. Dakle, reenica
koja je po si ntaksikoj formi izj avna, a po semantikom sadraj u pred
stavlj a tvrenje, pragmatiki deluje kao iznoenje tvrenj a, ali i kao
poziv, uputstvo itd. A sintaksiki zapovedne reenice imaju pragma
tiko dejstvo zapovesti (Sedi i ui! ), ali i molbe (Daj mi neki dinar),
uputstva (Skrenite desno kod semafora), predloga (Probajte ovaj novi
recept) , poziva (Doite sutra kod nas), komentara (Vidi ti njega) itd.
Ako ovome dodamo da ni mnoge sintaksiki upitne reenice zapravo
n i s u pitanja, jer se na njih i ne oekuje neki odreen odgovor (Ma
.\:ta mi kae! Zar to nije strano?), pa se zato nekada zovu retorika
pitanja, lako emo utvrditi da izmeu sintaksikih struktura, seman
tickog sadraja i pragmatikog dejstva postoji samo delimina podu
darnost.
Na pragmatiku stranu jezika panj u je skrenula teorija govor
nih inova, potekla iz filozofije jezika i prihvaena u lingvistici, koja
prenosi teite sa referencijalnih i i stinosnih aspekata reeninog zna
enj a na pitanje kakav in izvodimo izgovarajui neku reenicu u
odrednoj situaciji, odnosno kakvo je dej stvo naih i skaza. Prema jed
noj klasifikaciji, govorni inovi mogu se podeliti na sledee kategorije
(nazivi nisu uvek najsrenije izabrani):

223

RANKO BUGARSKI

l.

asertivi - tvrenja, izvetaji i sl. , gde je vana i stinitost (npr.

Zemlja je okrugla, Inspektor je doao);

2.

direktivi - uputstva, naredbe i sl., kojima se postie odreeni

uinak (npr. Uzimajte ovaj lek tri puta dnevno, Zatvori vrata!);

3.

komisivi obeanja, pretnje i sl., sa obavezujuom snagom u

budunosti (npr. Obeavam da u se javiti im stignem, Bie
kanjen ako to jo jednom uini);

4.

ekspresivi - izvinjenja, zahvalj ivanje, estitike i sl . , sa ukazi

vanjem na psiholoka stanja govornika (npr. Iskreno alim zbog
toga, Od srca vam zahvaljujem, Srdano estitam);

5.

deklarativi - iskazi koji izazivaju trenutnu promenu nekog

stanja stvari (npr. Ovog papagaja krstim imenom A ribald, Ot
puteni ste s posla, Objavljujemo vam rat).

Neke od ovih kategorija prirodno podseaju na analizu jezikih

funkcija, sa kojima su u oiglednoj vezi ; v. odeljak 2.4, posebno tamo
pomenutu izvoaku funkciju kao najblie povezanu sa ovim raz
matranjem. Prouavanje govornih inova pokazuje nam ne samo kako
mi jezikom neto saoptavamo, nego i kako moli mo i zahvaljujemo,
upozoravamo i pretimo, obeavamo i nareujemo, vreamo i prokli
njemo, optuujemo i ubeujemo - ukratko, kako jezikom delamo.
Naroito je zanimljivo ispitivanje tzv. performativnih (izvoakih)
glagola, tj . onih kojima se izvodi radnja o kojoj je re (tvrdim, kunem
se, kladim se, zahvaljujem, obeavam itd.). Iz svega ovoga vidi se
da jezik ljudima ne slui samo za konstataciju i opi s nego i kao sred
stvo uticanj a na tok stvari, kojim se izazivaju odreena ponaanj a i
postie uinak jedne ili druge vrste. To je dinamika slika jezika kao
delatnika u akcij i .
Pragmatika mo jezika d o posebno snanog i zraaj a dolazi na razliite naine u raznim drutvima i vremenima - u sferama ma
gije i religije, a u savremenom svetu naroito propagande i ideologije.
Onome to je o magijskoj funkciji jezika reeno u odelj ku 2.4. ovde
emo dodati da su jezici i pisma nekih velikih civilizacij a u prolosti
smatrani svetim i nedodirljivim (upor. i sam naziv Sveto pismo za
224

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

l 1 1 h l ij u ), pa ih je po svaku cenu trebalo tititi od unutranjih promena

1

' po lj n i h uticaja; neto od ovog stava zadralo se i do danas. Ali za

Jl' t. i kc modernih drutava karakteristino je kako se u nekim ivotn i m

> IL-rama ( kao to su reklama, sport, rat ili politika) jezika sredstva
u potrebljavaju - pa neretko i zloupotrebljavaju - u svrhu ubeivanj a,
pridobijanja za sopstvenu stranu, ideologi zacije i mistifikacije.
Da damo samo nekoliko pri mera, proizvoai komercij alnih ar
ti kala svakodnevno nas preko masovnih medija uveravaju kako emo
hiti mlai ili lepi , srenij i ili uspenij i , ako se odluimo za neku
rck l amiranu vrstu kozmetike, odee i slinog . U sportskom izveta
vanju neprekidno je aktuelna podela pri kojoj su " nai " igrai majstori
puni duha dok su "nj ihovi " obini grubij ani, pa se esto i ne doputa
da omiljeni tim moe da izgubi od boljeg protivnika - on tada "po
bcuje samog sebe" . Tua armij a izvodi vojne manevre, a sopstvena
:.druenu taktiku vebu ; neto suptilnije, vojni savez zapadnih ze
m alja zovemo NATO pakt, a i stonih (doskora) Varavski ugovor
gde u razliitim konotacijama rei pakt i ugovor preivlj ava jedan
i n ae odavno prevazi eni nejednak ideoloki odnos prema ova dva
saveza. Protivnika strana u ratu biva naterana na povlaenje, ali sop
stvena u takvim okolnostim a samo zauzima novi strateki poloaj.
Za vojnu akciju nadlene dravne ustanove po pravilu se zovu mi
n i starstva odbrane, ree rata a nikad napada!
U kapitalistikim zemlj ama rei kao biznis i profit imaju izrazito
pozitivne konotacije, u bivim socij alistiki m - mahom negativne.
(Ovakve razlike mogle su se j aviti i unutar istog jezika: nemakog
u S aveznoj Republici Nemakoj i u Nemakoj Demokratskoj Repu
blici) . Sintagme kao radni ljudi i graani ili radnici, seljaci i potena
inteligencija, jo uvek u opticaju u naem politikom argonu , ne
skriveno otelovljuju i deoloke predrasude jedne minule epohe, po ko
jima graani nisu radni ljudi, a dok su radnici i seljaci po definicij i
poteni, iz inae nepotene inteligencije treba izdvojiti njeno " zdravo
jezgro " . Iz svega ovoga vidimo kako jezik moe naroitom upotrebom
da krivotvori i muti - narodski reeno, da prodaje rog za sveu.

225

RANKO BUGARSKI

1 4. 2 .

Struktura razgovora i teksta

Posmatranje jezika sa pragmatike strane, dakle u procesu upo

trebe, korisno dopunjuje saznanja steena prouavanjem jedinica i
struktura jezikog sistema. Prilikom upotrebe jezika, kroz nizanje me
usobno povezanih reenica, ostvaruju se vee komunikacij ske celine.
Realizacij a jezika u vezanom govoru obino se naziva diskurs ako
je re o procesu a tekst ako se radi o proizvodu, ali se ovi dosta
neodreeni termini upotrebljavaju i kao priblini sinonimi .
Kao primer diskursa uzeemo obian razgovor, ija analiza po
kazuje da u toj svakidanjoj komunikacijskoj delatnosti do izraaj a
dolazi n e samo nae vladanje jezikim sistemom, nego i nae po
znavanje pravila upotrebe jezika, kao i svest o konvencij ama drutve
nog optenj a. Uesnici u dijalogu preutno znaju ko u kojoj prilici
moe da ga zapone, kada treba da prepusti re sagovorniku, kakvim
signalima se ovome stavlj a do znanja da moe da preuzme re, koliko
normalno treba da traje jedno uee u dijalogu a da se on ne pretvori
u monolog, na kojim mestima i u kojoj duini se mogu oekivati
pauze, kako sagovorniku stavlj amo do znanja da ga i dalje pratimo,
kako se prelazi sa jedne teme na drugu, kada i kako se razgovor
moe zavriti , itd. Ako oba sagovomika progovore istovremeno, pri
blino znamo kada to treba prekinuti i ko treba u datom trenutku da
zauti da bi onaj drugi nastavio. Takoe znamo koja pravila vae
kada u razgovoru uestvuje vie lica. Sve ovo nama dolazi sasvim
prirodno, jer smo uporedo sa usvajanjem strukture jezika usvojili i
principe njegove upotrebe, ali se u analizi pokazuje da je tu posredi
jedno bogato i izdiferencirana jeziko znanje, sa kojim se kombinuj u
komunikacij ska umenost i drutveno ponaanje.
Tok razgovora, a naroito preuzimanje rei, reguliu jeziki sig
nali kao to su intonacija i sintaksa (sagovomiku obino ne upadamo
u re usred reenice, a ako to ipak uinimo onda mu se najee i
izvinimo), ali i pratee pojave govora - mimika i gestovi. Iako se
govornici u proseku veto snalaze u voenju razgovora, ima ljudi ko
jima to neto slabije ide od ruke, kao i onih koji se izdvaj aju svojom
226

UVOD U OPTI! LINGVISTIKU

sposobnou u ovom pogledu. Ali svi oni po pravilu se, m akar i ne

svesno, pridravaju nekih konvencionalnih normi verbalnog ponaa
nj a, pri emu su u oblasti razgovora moda najoptija dva osnovna
pri ncipa: da se sa sagovornikom sarauje, i da se s tim u vezi i spo
lj ava bar neophodna mera utivosti. ( i njenica da ima slabih sago
vornika i neutivih dij aloga samo podvlai razliku onoga to se pri
hvata kao norma i odstupanj a od te norme) .
Da ovo malo razradimo i ilustrujemo, ovi principi , koji se mogu
razumeti kao svojevrsna preutno prihvaena uputstva za delotvornu
upotrebu jezika u razgovoru, podrazumevaj u da e sagovornici da vo
de rauna bar o sledeim elementima, time ostajui u okviri m a oeki
vanog ponaanja:
l.

o kvalitetu onoga to govore (tj . d a govore u skladu s a i stinom,

provereno i iskreno, u mesto da priaju napamet, izvru i pet
ljaju). Prenoenje raznih neproverenih glasina i svesna l a su
primeri ogreenj a o ovaj element.

2.

o kvantitetu svog uea u razgovoru (tj . da govore onoliko

koliko treba da bi bili informativni, ni krae ni due). Ako neko
zatrai da podrobnije opiemo kako smo se proveli na putovanju
i ta smo sve videli, neemo ga zadovoljiti ako kaemo samo
Pa, bilo je lepo, a i dosta sam video. S druge strane, veoma
bi nas iznenadilo kada bi poznanik kome smo u prolazu dobacili
Kako ste? zastao, uhvatio nas za rukav i otpoeo: Ve n edelju
dana vuem kijavicu, a inae sam dosta dobro; istina, povre
meno me neto treca u /evom kuku, a i pritisak urne da mi
poskoi -ali znate, u mojim godinama. . .

3.

o odnosu onoga to govore prema temi razgovora (tj . da govore

o samoj stvari o kojoj je trenutno re , a ne o neemu " dese
tom " ). Zamislimo da na pitanje Kako se zovete? usledi odgovor
Septembar ima trideset dana. Verovatno ne bismo pogreili za
kljuujui da nam se sagovornik ruga, ili da je ovek pore
meenog uma. Ali ima i interesantnijih sluajeva. ovek koji
bi na pitanje nepoznatog prolaznika Izvinite, imate li sat? mirno
odgovorio Imam! i produio ulicom time bi, isto jeziki gle227

RANKO BUGARSKI

dano, dao relevantan odgovor - ali bi ovaj sa situacionog sta

novita bio sasvim neoekivan, zapravo nemogu osim kao na
meran " tos" .
4.

o nainu na koji govore (tj . da govore sreeno i jasno, bez

nepotrebnih zastajkivanja, okolianja i dvosmi slica). Ljudi koji
prave dugake uvode pre nego to preu na stvar, nairoko i
uz mnoga ponavljanja razglabaju ono to je oigledno, ili se
slue zagonetnim aluzijama, lako nas dovode na ivicu strpljenja.

One koj i intuitivno potuju pomenute principe mi rado prihvatamo kao sagovornike, dok one koji kre neke od nj ih doivljavamo
kao nepouzdane ili nesigurne, kao neljubazne ili kao gnjavatore, i
slino; to pokazuje da na utisak o pojedinim linostima uveliko zavisi
od njihovog govora. A izrazita ogreenja ove vrste esto ine osnovu
viceva, jer verbalni humor - kao i nae oseanje za smeno uopte
- poiva upravo na neuskl aenostima, na raskoraku izmeu potenci
jalnog i stvarnog, oekivanog i dobijenog. Treba jo rei da se ovakva
konverzaciona naela ipak uglavnom potuju, ako ne direktno, a ono
bar na jednom dubljem nivou (kao u primeru o Bori i Cici iz pret
hodnog odeljka, gde se prividno nesuvisao odgovor ipak odnosi na
temu najavljenu pitanjem). Osim toga, ona su po svojoj prirodi uni
verzalna, i ako se u pojedinostima mogu razlikovati od jedne jezike
zajednice do druge; tako su u nekim kulturama neophodni uvodi ili
ponavljanja koje bismo mi doiveli kao suvine, a u nekima se opet
smatra da je u drutvu pristojnije utati , ili prozboriti tek poneku re,
nego uistinu razgovarati ako to nije nuno da bi se obavio neki posao.
Dosad reeno odnosilo se najvie na razgovor u neposrednom
fizikom kontaktu , ali sline konvencije upravljaju i jezikom komu
nikacijom na daljinu, npr. preko telefona (gde, upravo zbog nevidlji
vosti sagovomika, otpadaju vizuelni signali, pa se moraju "ugovarati "
uslovi voenj a razgovora: Halo, spava li? - Izvinite, znam da nije
vreme, ali valjda niste za rukom. . . -Halo, ujete li me jo? Halooo!
Ma ta je to sa ovom potom, ekajte da okrenem nulu. . . - Kako to,
ko zove? Pa ja zovem, ja! Kako pogreno? A ko sam ja okrenuo po
grean broj, zato ste vi podigli slualicu? - Izvini, neko mi zvoni
na vratima, zovi kasnije, zdravo! i sl.).
228

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Razgovor je u velikoj meri eliptian, jer se izostavljaju reenini

delovi koj i su se prethodno poj avili ili se inae podrazumevaj u . Po
pravilu se ne ponavlja ve poznata informacij a nego se samo i znosi
nova; drugim rei ma, i mplicirano zajedniko znanje sagovomika o
predmetu razgovora funkcioni e kao pozadina prema kojoj e biti eks
plicirao nov podatak. Podrazumevana, pretpostavljena informacija ne
kada se zove pretpostavka (tehniki termin je presupozicija), a nova
informacij a - fokus (ono to se osvetljava, izdvaj a u prvi plan). Pitanje
Je li se Ivan vratio s puta? sadri pretpostavku ' Ivan je otiao na
put' i trai obavetenje samo o tome da li se vratio, to se prua
prosti m odgovorom Jeste ili Nije, tj . samim fokusom. (Mogui od
govor Nije ni otputovao ponitio bi pomenutu pretpostavku, to bi
izazvalo reakciju kod sagovornika - npr. Ma nemoj! A zato ? i trai lo
dodatno objanjenje). A pitanje Kada se Ivan vratio s puta? nosi spe
c i finiju pretpostavku 'Ivan se vratio s puta' i zahteva samo podatak
o vremenu povratka, to daje odgovor tipa Preksino ili Jue.
Postoje i druge vrste implikacija. Reenica Ovde je hladno,
premda po formi konstatacij a nekog injeninog stanja, moe se ra
zumeti i kao poziv sagovorniku da neto uradi ( ' Zatvori prozor' , ' U
k ljui grejanje' i sl.); meutim, takva implikacij a mogla bi se i po
ni titi dodatkom . . . ali ipak nemoj da zatvara prozor (ukljuuje gre
janje). Nasuprot tome, reenica Zatvori prozor sadri pretpostavku
' Prozor je otvoren' koja se ne moe ponititi : niko ne bi normalno
rekao Zatvori prozor iako on nije otvoren, niti Prozor nije otvoren,
ali ga ipak zatvori!

Tekst emo smatrati uzorkom u govoru ili pisanju ostvarenog

jezika koji ispolj ava meuzavisnost svojih delova. Njega je teko pre
ciznije defi nisati, ali je bitno to to tekst (za razliku od rei ili reeni
cc) nije stalna jedinica jezikog si stema, nego nadreenina celina
koj a se svaki put izgrauje u procesu jezike komunikacije. Kao takva,
ona je neodreene dui ne: tekst moe da sadri jednu ili vie reenica,
a i pasusi, poglavlja pa i cele knjige takoe su tekstovi u ovom smislu.
Ono ime se tekst razlikuje od proizvoljnog nizanj a reenica,
po emu upravo i jeste tekst, jeste njegova organizacija, koja mu
229

RANKO BUGARSKI

obezbeuje jedinstvenost, celovitost i povezanost. Tekst se organizuje

u razliitim dimenzijama, pri emu kao signali koherentnosti i smi
saonosti njegove strukture slue razna jezika sredstva na pl anovi ma
izraza i sadraja. Meu ovima su fonoloko-grafoloka, kao intonacija
odnosno interpunkcija; sintaksika, kao elipsa, anafora (upotreba za
menikih oblika za ve imenovano, npr. Marija je dobra devojka.
Ona hoe svakome da pomogne), razni vezivni elementi ili konektori
(kao meutim, naime, drugim reima, s obzirom na to, prema tome,
naprotiv, to jest, primera radi, bolje reeno, ali itd.) ; te semantiko
-pragmatika, kao logino i svrsishodno ulanavanje tematskih ele
menata i nj ihovo funkcionalno rasporeivanje u tekstu kao celini.
Prouavanjem ovde izloene problematike, dakle ustrojstva i
funkcionisanja nadreeninih celina, lingvi stika se po tradiciji malo
bavila, jer je ugl avnom uzimala reenicu kao najviu jedinicu jezike
strukture. Danas su ovoj materiji posveene analiza diskursa i lin
gvistika teksta
di scipline koje se prepliu upravo koliko i sami
kljuni poj movi diskursa i teksta.
-

1 4. 3 .

Retorika i stilistika

Pragmatika strana jezika dola je do snanog izrazaJ a JOS u

antikoj retorici
uenju o govornitvu ili besednitvu, kao vi soko
cenjenoj vetini pridobijanja sagovornika i slualaca za stanovi ta koj a
se iznose u politiki m govorima, u optubi i odbrani na suenjima,
kao i u drugim oblasti ma javne upotrebe jezika. Potom se tei te pre
nelo sa prouavanja sposobnosti ubeivanja na istraivanje samih je
zikih i misaonih sredstava koja omoguuju osobeno, nesvakidanje
izraavanje, upeatljiv i lep govor protkan raznovrsnim verbalnim
ukrasima i stilskim obrtima. Tako je nastala nauka o retorikim fi
gurama i tropima, koji se danas najee obuhvataju zajednikim
imenom stilskih figura. Njih ima veoma mnogo i mogu se razliito
klasifikovati, polazei od kriterijuma kao to su nivo jezike strukture
neposredno zahvaen figurom (fonoloki , morfoloki , sintaksiki , lek
siki , semantiki) ili pak vrsta operacije koja se figurom izvodi u
-

230

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

materijalu (dodavanje, izostavlj anje, zamena, promena re

odnosu na neko uobiajeno, " nefigurativno " stanje; za
pri rodu ovakvih optih operacija upor. i ode ljak 1 1 .4 ) . Ne uputajui
sc u ove komp l ikacij e, samo radi ilustracije naveemo neke od vani

jez ikom

d o s le d a - u

jih

fi gura:
-

poreenje - dovoenj e u vezu poj mova i z raznih sfera, posred

stvom rei kao, poput, slino

i sl . , u cilju obj anj avanj a, stilskog

isticanja ili afektivnog poj aavanj a (lukav kao lisica).

metafora - skraeno poreenje, implic itnom identifikac ij om raz

norodnih pojmova a ne nj ihovim eksplicitnim uporeivanjem, tj .

prenos znaenja po analogij i (zub vremena, elina volja) . Ako za
nekog oveka kaemo da je aneo, to je metafora, al i ako kaemo
da je dobar kao aneo,

to je poreenje. Dugom upotrebom izlizana

metafora prelazi u klie i time naputa podruje stilskih figura (pa

rati srce) . Mrtve ili ugasle metafore su one kod kojih se v i e ne

osea metaforiko svoj stvo ; neke od ovih sadre okamenjene zao
statke davno prevazienih naunih hipoteza (mi jo uvek govorimo
o izlasku i zalasku sunca, iako vie ne verujemo da zemlja ima
obl i k ploe). Meane metafore su zabavan proizvod nepalj i vog
gomilanja razliitih metaforikih slika (ljudsko oko jo nije kroi/o

nogom na ovu deviansku zemlju).

metonimija - prenos po bliskoj poj movnoj vezi (pojesti dva ta

njira, rei neto u piu).

sinegdoha - pre nos po obimu znaenj a, zamena dela i celine i sl .

(krov nad glavom, tri g rla stoke) . Kako se vidi iz primera, raz
granienje izmeu metafore, metonimije i sinegdohe nij e u vek j a
sno, pa se poj am metafore kao prenesenog znaenja esto uoptava
na sve vrste prenosa.
litota - prividno ublaavanje izraza u cilju poj aavanja (dosta toga

umesto mnogo toga, on uopte nije glup umesto on je pametan ;

ako se izraz oslabljuj e bez ovakvog cilja, to je eufemizam (veseo
umesto pijan).

23 1

RANKO BUGARSKJ

hiperbola - poj aavanj e i zraza do kraj nosti (manji od makova zr

na, umreti od straha) .

-

ironija - zamenjivanje i zraza njegovom suprotno u , uglavnom ra

di podsmeha (to ti je pametno kada se misli to ti je glupo); po

j aana, osobito zajedlj iva ironija zove se sarkazam.
-

parabola - proireno poreenje neega konkretnog sa poznatim

optij i m poj avama (npr. uporeivanje Odisej a i prosaca sa l avom

i lanadi u Odiseji, ili osobi na lj udi i ajkula kod Bertolta Brehta) .
-

alegorija - zamena jednog sadraj a drugim koj i mu je slian po

optoj strukturi i u nekim pojedinostima, vrsta razvijene metafore (npr.

Ciceronovo predstavljanje dravne politike kao broda koj i se probija
kroz oluju i talase da bi neoteen bio doveden u luku); vrsta alegorije
u kojoj se neemu neivom pridaju osobine ivih bia, ili ivotinjama
osobi ne lj udi (kao u basnama) jeste personifikacija.
perifraza - zamena uobiajene rei semantiki ekvivalentnim ali

obi no irim izrazom, opisno iskazivanje (car ivotinja za lav, tvo

rac teorije relativiteta za Ajntajn).

-

elipsa - izostavljanje nekog od elemenata inae potrebnih da bi

si ntaksika konstrukcija bila potpuna (mi o vuku, a vuk na vrata

ili izvorno lat. lupus in fabula).
inverzija - promena uobiajenog redosleda elemenata u konstruk

cij i radi posebnog isticanja (ko svilene niti to ih pauk satka, po

drveu visi meseine veo) .

-

ponavljanje - uzastopno pojavljivanje jednakih ili slinih eleme

nata: glasova, rei, si ntaksikih obrazaca, stihova, strofa itd. Po

navljanje konsonan ata je aliteracija (i cvri, cvri cvrak na voru

crne smre), a vokala - asonanca (ne karaj me, moja stara majko) ;
delimino ponavljanje sadri i paronomazija

igra rei slinog

izraza ali razliitog znaenj a (ko leti hladuje, zimi gladuje; dug

je zao drug; ta me seca sa meseca kod Laze Kostia); si ntaksiko

ponavljanje je paralelizam (uti utuju, a crveni putuju); itd.
-

antiteza

suprotstavljanje dvaju po znaenj u oprenih poj mova

(vuk i jagnje. niti smrdi niti mirie).

Iz dati n pri mera lako je videti da je mnoge figure teko me

usobno razgrani iti , kao i da u i stom i zrazu m oe biti zastupljeno

232

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

vie nj ih. Takoe se moe zakljuiti da se upeatljiva slikovitost fi

gurativnog jezika postie nekom vrstom odstupanja od uobi ajene
upotrebe datih jeziki h sredstava. Ali pri tome je bitno da se uoi
kako ovde nije re o korienju bilo ega to u obinom jeziku ne
bi postojalo, nego samo o naroitoj upotrebi, u svrhu stilskog i sticanj a,
normalnih jeziki h kategorija i procesa, koj i inae upravo zbog svoje
obinosti ostaju neupadljivi . Ako je u pesnikom jeziku efektna me
tafora svojevrstan retoriki ukras, ne treba zaboraviti da se m i u sva
kodnevnom govoru neprekidno koristimo metaforiki m prenosom
zn aenja, iako toga esto nismo ni svesni. Primera radi , u naj razliiti
jim jezicima prostorni odnosi se prirodno prenose u vremenske , mo
dalne i druge sfere znaenja; tako su metaforiki upotrebljena sva
etiri predloga u reen ici Pod utiskom da se ipak nisu razumeli oko
glavn og pitanja, proveli su preko tri sata nad tim problemom. A ranije
smo ve videli koliko su elipsa ili inverzija obini, ak neophodni
procesi u si ntaksi ; slino bi se moglo rei i za druge pomenute fi gure.
Stoga se u modernoj li ngvi stici pod zaglavljem retorike ne prou
avaju stilske figure, nego se u kontekstu pragmatike, analize diskursa,
sociolingvi stike i psiholingvi stike pod istraivaku lupu stavlj a orga
nizacij a govora u mnotvu razliitih situacija (verbalna komunikacij a
u uionici , na poslovnom sastanku ili meu lanovima porodice u
kui , interakcija izmeu kupca i prodavca, lekara i bolesnika, direk
tora i slubenika u preduzeu , potom rasprave u sudnici itd.). Raz
matra se, dakle, retorika struktura govornih dogaaja i inova s ob
zirom na komunikacij s ke uloge, namere i strategije uesnika, na pri
menjenu argumentacij u i drugo.
Na drugoj strani , savremeni nastavak ranije retorike je stilistika,
di sciplina u ijoj je osnovi vi eznani i teko uhvatljivi poj am stila
u upotrebi jezika. Ona se moe uslovno podeliti na knjievnu stili
stiku, koja prouava stilska obeleja pojedinih epoha, anrova, stva
ralaca i ostvarenja u knji evnosti , pa sa poetikom kao teorijom knji
evnog stvaralatva i susedni m istraivakim oblastima ulazi u nauku
o knjievnosti, i lingvistiku stilistiku, koju njena usmerenost prema
svim vrstama govornih i pisanih tekstova ini delom lingvi stike.
233

RANKO BUGARSKI

U ovom potonjem smislu, stilistika se moe najire odrediti kao

istraivanje razliitih izbora koje drutvene grupe i pojedinci prave
prilikom upotrebe jezika. Pri ovom tumaenju, stil je u sutini izbor
izmeu alternativa koje nudi jeziki sistem na raznim nivoima. Iz
toga sledi da sti la ne bi bilo kada se ne bi moglo birati izmeu jednog
i drugog, govoriti i pisati ovako ili onako. A sledi i to da ne moe
biti nekih upotreba jezika koje imaju stil i drugih koje ga nemaju,
te da se ne moe govoriti samo o dobrom ili loem sti lu nego i o
razliitim sti lovima svoj stvenim raznim vrstama i skaza, tekstova i si
tuacija.
U osnovi ovako shvaenog stila, kao naina ostvarivanj a govora,
jeste varijabilnost prirodnog jezika, koja omoguuje da se i sti osnov
ni sadraj oblikuje na vie naina. Neoekivan susret sa prijateljem
mogli bismo da verbalizujemo reenicom udim se to te ovde vidim,
iako je verovatnije da emo rei Gle, ti ovde!, Otkud ti ovde?, Ti?!
ili ak samo O! A reenicu U uslovima intenzifikacije nepovoljnih
ekolokih faktora, ribe su ispolji/e stoprocentni stepen mortaliteta pre
poznajemo kao apsurdan primer pretenciozne kvazinaune upotrebe
jezika; u "prevodu " na obian govorni jezik ona bi glasila jednostavno
Sve ribe su uginule usled zagaenja.
Sa ovog stanovita moe se govoriti o stilu razgovornog jezika,
novinski h reklama, politikog diskursa, naune rasprave itd., jednako
kao i o stilu knjievnog dela - pri emu se, dakako, ovi stilovi po
nekim obelejima uvek manje ili vie meusobno razlikuju. Knjievni
tekstovi , kao slojevite umetnike tvorevine u jeziku, od drugih vrsta
tekstova u naelu se manje razlikuju po samom rasponu stilskih sred
stava, a vie po njihovoj naroitoj upotrebi i guoj koncentraciji. Uz
pomenute stilove, odreene podrujem upotrebe jezika, u domen sti
listikih prouavanj a spadaju i varijacije koje odraavaju odnose iz
meu sagovornika, kao i individualne osobenosti jezikog izraza naroito njegove afektivne vrednosti . (Vie o ovim pitanjima bie re
eno u zavrnom poglavlju knjige, u irem kontekstu jezikog raslo
javanja).
234

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Meu zasebne oblasti stilistikih prouavanja ubrajaj u se fono

stilistika, koja izuava ekspresivne i estetske vrednosti zvuka u jeziku,
i stilostatistika, u okviru koje se - danas naj ee uz pomo raunara
- kvanti fikuju stilska obelej a i obrasci , u svrhu otkrivanj a stati stike
strukture tekstova, utvrivanj a autentinosti dokumenata ili autorstva
knjievni h dela (na osnovu praenja zastupljenosti inilaca za koje
se uzima da karakteriu neki dati tip teksta ili individualni jeziki
izraz).
Materija izloena u ovom poglavlju otvara nove puteve inter
di sciplinarnim istraivanjima jezika, u kojima se lingvistika preplie
sa pojedinim domenima disciplina kao to su filozofija, sociologij a,
psihologij a i teorij a knjievnosti .

235

15.

Raslojavanje jezika

1 5. 1 .

Jezik, dijalekt i sociolekt

Fenomen jezika ispoljava se u mnogobrojnim prostornim, dru

tvenim i funkcionalnim varijacijama, uz to podlonim neprekidnim
promenama u vremenu. Sa tog stanovi ta pojedini jezici nisu kom
paktne i stalne celine nego se u razliitim pravcima raslojavaju u
specifinije poj avne oblike koj i se mogu smatrati nj ihovim varijete
tima, podjezicima ili kodovima. Glavne dimenzije takvog diferenci
ranja su teritorijalno raslojavanje na dijalekte, socijalno raslojavanje
na sociolekte, i funkcionalno raslojavanje na funkcionalne stilove ;
nj ih emo redom da razmotrimo u ovom, zavrnom poglavlju knjige.
Teritorij alno raslojavanje manifestuje se u injenici da i sti jezik
donekle razliito upotrebljavaju lj udi koji potiu sa razliitih delova
njegovog govornog podruja. Te se razlike lako primeuju, naroito
ako govornici nisu dobro savladali standardni oblik datog jezika; ako
je re o srpskohrvatskom, mi najee bez tekoa prepoznajemo da
li je neko iz Vojvodine, Dalmacije, Bosne, Crne Gore i slino, a dobro
poznavanje stranih jezika moe nam omoguiti da nj ihove predstav
nike koje sluamo smestimo u odgovarajuu zemlju ili ak regiju. U
vezi sa ovakvi m osobenostima u izgovoru, gramatici i reniku tradi
cionalno se upotrebljava termin dijalekt, i ako ova re ima i drugih
znaenja.
Pojam dij alekta ovde se javlja na raznim stepenima apstrakcije,
od lokalnog preko regionalnog do meuregionalnog, to znai da su
236

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

g ranice i zmeu dij alekata fluidne i uslovne - zbog ega se najee

n e moe jednoznano rei koliko tano ima dijalekata u kojem jeziku.
K ada se kod nas povede re o tokavskom, kajkavskom ili akavskom
nareju, misli se na ire strukturalne grupacije objedinjene odreenim
t.ajcdniki m crtama u glasovnom, gramatikom i leksikom sastavu.
Ovako shvaen, dijalekt moe da obuhvati vie govora i izgovora.
Tako su meu tokavski m dij alektima zastupljeni mlai i starij i govori
sve do mesnog nivoa, i to ekavskog, ijekavskog ili ikavskog izgovora.
Mlai govori ekavskog i ijekavskog izgovora tokavskog narej a ul aze
u osnovicu srpskohrvatskog knjievnog jezika. Ali i govorna podruja
izvan ire prihvaenog knj i evnog standarda mogu imati svoje sop
stvene knj i evne oblike ; tada se govori o dijalekatskoj knjievnosti
(tako postoj i bogata akavska i kajkavska knjievna tradicija).
Pojam dijalekta ima i svoju istorijsku projekciju, za koj u je ka
rakteri stina slika cepanj a i ciklinog ponavljanj a. Jedan jezik se iz
raznih vanjezikih razloga, kao to su ratna osvaj anja ili ekonomske
migracije, cepa na dij alekte usled razbij anja prvobitne zajednice go
vornika; ovi se vremenom razilaze i dobijaju status zasebnih jezika
- posle ega ceo proces moe da zapone iznova. Tako su npr. svi
dananji slovenski jezici u istorijskom smislu dijalekti nekadanjeg
pretpostavljenog slovenskog prajezika. A u jednom vremenskom pre
seku , neka kolektivna jezika pojava moe se posmatrati n a razne
n aine. Jedan jezik moe se videti kao zbir dijalekata koji ga ine
(tj . kao skup delimino podudarnih struktura ili dijasistem), kao ce
lina nadreena tim delovima (tj . kao jedinstvena struktura), i l i - ako
se misli na standardni oblik jezika - kao selekcija iz te celine (jer
standardni jezik jeste svojevrstan odbir koji se ne podudara ni sa jed
n i m od prethodna dva vienja).
U dosad pomenutim domenima strukture i geneze nema naelne
razlike izmeu jezika i dij alekta: isto lingvistiki gledano, svaki di
jalekt je potpun komunikacijski sistem koji ima sva obeleija jezika,
pa u tom smislu dij alekti stvarno ili potencijalno i jesu jezici . Jedino
to se moe rei jeste da je jezik hijerarhij ski nadreena kategorija,
utoliko to je dijalekt po definiciji oblik nekog jezika. Iz toga sledi
237

RANKO BUGARSKI

da je jedan jezik "ve i " od svojih sopstvenih dijalekata, ako ih ima

Uer jezici manjih zajednica ne moraj u da budu dij alekatski raslojeni),
samim tim to ih sve obuhvata. Ali ova relativna unutarjezika razlika
ne moe se apsolutizovati na meujezikom planu, dovoenjem u ve
zu sa brojem govornika: svaki m kineskim dijalektom govori mnogo
vie ljudi nego najveim brojem jezika, a zapadnogrenl andski eskim
ski nije manje jezik nego to su to engleski ili panski .
Kao lingvi stiki kriterijum razlikovanj a mogla bi se jo uzeti
uzajamna razumljivost, pa se obino smatra da ona postoji izmeu
dijalekata istog jezika, ali ne i izmeu razliitih jezika. No i ovo me
rilo ima samo relativnu vrednost, jer sporazumevanje izmeu srodnih
jezika moe nekada da tee lake nego izmeu udaljenih dijalekata
istog jezika (v. primere u ode ljku 4. 1 ) . Osi m toga, u odsustvu pri
rodnih barijera kao to su planinski lanci ili velike vodene povrine,
karakteristini su tzv. dijalekatski kontinuumi uz prateu stepenastu
razumljivost, pri kojoj se stanovnici svaka dva susedna naselja dobro
razumeju, dok razumljivost prestaje meu udaljenij i m takama takvog
kontinuuma - i to nezavi sno od zvaninih jezikih, odnosno dravnih
granica. Takav je sluaj npr. na potezu Pariz-Rim, ili Be-Minhen
Amsterdam, ili Beograd-Skoplje-Sofija. Do jasne jezike segmenta
cije dolazi tek na nivou standardnih jezika - koj i , meutim, kako
emo kasnije videti, nije isto lingvi stiki . U naim pri merima, dij a
lekatski kontinuumi bi na ovom planu bili nedvosmisleno podeljeni
na teritorije francuskog i italijanskog, nemakog i holandskog, odno
sno srpskohrvatskog, makedonskog i bugarskog.
Kategorij alna razlika izmeu jezika i dij alekta zapravo se po
javljuje tek izrazitijim ukljuivanjem drutvenih inilaca, kao to je
pitanje razliitih vrednosti koje se unutar same zajednice pridaju ob
jektivno postojei m jezikim razlikama. U ovom, sociolingvistikom
smislu svi dijalekti nisu posebni jezici: jezicima se obino nazivaju
samo oni dijalekti (ili skupovi dijalekata) koji ispunjavaju odreene
drutvene i kulturne uslove. U celini uzeto, dok govorne osobenosti
ostaju u geografskim okvirima govori se o dij alektima, ali kada ova
obeleja dobiju psiholoku i si mboliku vrednost vezivanjem za ose238

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

anj a nacionalne, politike ili kulturne pripadnosti, govori se o jezi

cima. lanovi govornih zajednica po pravilu se ne oseaj u pripadni
cima dij alekata, nego jezika. Prema jednom starom aljivom parede
nju , jezik je dij alekt koji raspolae vojskom i mornaricom ; a u slinom
duhu je reeno i to da je dij alekt samo jezik koji je izgubio bitku,
dok je jezik samo dij alekt koj i je politiki uspeo. U svakom sluaju,
za doslednije razlikovanje ovih kategorij a neophodno je da se i sto
lingvi stika meri la dopune sociolingvistikim pristupom, koj i polazi
od drutvene funkcije jezikih sredstava.
U neopravdano pojednostavljenom i ekstremnom vidu, ovo sta
novi te odraava se u popularnom shvatanju odnosa izmeu jezika i
dij alekta, koje poiva na crno-beloj vrednosnoj di stinkcij i . Slobodna,
svakodnevna upotreba ovi h rei podrazumeva da je jezik zapravo i sto
to i standardni ili knj ievni jezik, dakle institucionalizovan i dru
tveno cenjen oblik govora koj i ima i svoju pisanu verziju . Nasuprot
tome, dij alekt je neto to se manje ceni, jer se asocira sa nepi sanim
govorom neobrazovanog, naroito seoskog ivlj a i sa nii m drutve
nim statusom, i ega pripadnici savre menih drutava treba da se oslo
bode, kao nekakvog naslea pri mitivnije prolosti . Drugim rei ma, u
ovom vienju jezik i dij alekt stoje u odnosu norme i devij acije. Ova
kvo shvatanje ima izvesnog oslonca u drutvenoj stvarnosti i kulturnoj
tradiciji, ali je u krajnjem i zvodu neprihvatljivo upravo zbog svoje
jednostranosti : ve smo videli da ima dijalekata sa znaajnom knj i ev
nou, a u dananji m demografski m i sociolokim uslovima poj movi
u vezi sa obrazovanjem, urbanizacijom, standardima i prestiom toliko
su sloeni i isprepleteni da trae nij ansiranje pre nego proste diho
tomije.
Prema izloenom, dij alekt je osnovna kolektivna manifestacij a
jednog jezika, karakteristina za neku grupu njegovih govornika. Ta
grupa moe da bude odreena geografski , i storij ski ili drutveno i l i pak nekom kombinacijom ovih inilaca. Na drutvenom planu koj i
smo upravo razmatrali , geografski dij alekti se proimaju sa drutve
nim dijalektima (sociolektima), kao tipovima govora koj i ma se odli
kuju drutvene grupe defini sane socioekonomski m statusom, stepe239

RANKO BUGARSKI

nom obrazovanj a, profesijom, pa i polom i uzrastom itd. Tako se npr.

poznati kokni (Cockney) definie kao govor neobrazovanih itelja is
tonog Londona, ime se geografsko odreenje kombinuje sa drutve
nim. Sa razvojem civilizacije teite prirodno prelazi sa teritorij alne
ili horizontalne na socijalnu ili vertikalnu dimenziju rasloj avanja: u
dananjem svetu drutveni prostor u kojem se neko raa i razvija sve
je vaniji od isto geografskog.
Drutveno raslojavanje jezika, u nekim oblicima veoma staro,
postoj i u razl iitim vidovima kako kod civilizovanih tako i kod pri
mitivnih zajednica. Tako dolazi do delimino zatvorenih, pa i svesno
tajnih govornih tipova, poznatih samo lanovima ue grupe, koj i se
tim putem namerno ili nenamerno razgraniavaju prema drugim la
novima zajednice (obredni i esnafski jezici, atrovaki govor, kri mi
nalni argoi , omladinski sleng, argoni pojedinih struka ili urbanih sub
kultura, nauna terminologija itd.), dok se na drugoj strani oblikuju
standardni ili knji evni jezici . S vi ovi sociolekti takoe podleu di
ferenciranom drutvenom vrednovanju unutar jezika kojima pripadaju,
jer iz funkcija koje obavljaju proistie i presti koji mogu imati ili
nemati .
Ako iri kraj spektra varijacija unutar jednog jezika obeleava
celina tog jezika, na suprotnom, uem kraju nalazi se idiolekt ili lini
jezik, koji obuhvata sveukupnost jezikih sredstava kojima raspolae
pojedinani pripadnik date jezike zajednice. Po sredini nalazimo gru
pne realizacije jezika. Prema tome, skali pojedinac-grupa-drutvo od
govara, na jezikom planu, raspon idiolekt-dijalekt/sociolekt-jezik.
Dok jezik u celini ini predmet lingvistike, a osobenosti idiolekta pre
idu u stili stiku, prouavanjem dijalekata bavi se posebna lingvistika
disciplina
dijalektologija, koj a se na terenu gradskih dij alekata i
posebno sociolekata izrazito proima sa sociolingvistikom.
-

240

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

1 5.2.

Jezika norma i standardizacija

Civilizacij a poiva na otkrivanju, izgraivanju i potovanj u pra

vila, pa u svakoj oblasti drutvenog ivota, od jela i odevanj a do rada,
zabave i razgovora, postoje odreene norme ponaanja. One se mogu
veoma razlikovati od jednog drutva do drugog, ali one uvek postoje;
u svakom drutvu se oekuje da e ih se lanovi kolektiva pri dravati ,
dok nj ihovo krenje izaziva drutvenu osudu.
U nekim domenima, meu kojima je i upotreba jezika, ove nor
me nisu samo pitanje konvencionalnih shvatanja o prikladnom po
naanju, nego su pravi lnosti koje ulaze u samu osnovu odgovarajue
aktivnosti , na takav nain da se ona bez nji h ne bi mogla ni obavlj ati .
Kada bi svako govorio i pisao kako mu se kada prohte (po pravilima
babe Smiljane, kako bi se to ranije reklo), ne vodei rauna o pri
hvaenim konvencij ama upotrebe datog jezika, komuni kacija bi ubrzo
prestala, a jeziki sistem, suoen sa haosom linog hira i privatnih
"
"jezika , vremenom bi se naprosto raspao i tako prestao da postoj i .
A ovo s e ipak nikada n e deava - i to upravo stoga to govornici
poseduju odreena tradicijom i upotrebom zavetana znanj a o tome
ta se i kako moe rei u njihovom jeziku, kao i oseanje o tome
ta je od ega bolje, ta moe da slui kao uzor a ta valj a oceniti
kao odstupanje od uobiajenog i prihvatljivog.
Ovakva znanj a i oseanja najee nisu nigde eksplicirana niti
kodifikovana, nego su samo nesvesna, preutna i implicitna, kao neis
kazan ali vanredno delatan deo jezike svesti kolektiva, koj i se prenosi
s kolena na koleno. T.a svest proistie iz sku drutvenom upotrebom
oblika realizacije mogunosti sa ranih u jezikom sistemu, skupa koji se moe nazvati JeZic
ormom ate zaJe mce.
Pr;stije reeno, norma je ono to se u nekom Jeziku moe rei, i
onako kako se uobiajeno kae.

Govornici srpskohrvatskog jezika, na pri mer, ne moraju da idu

u kolu da bi znali da se u ovom jeziku moe rei Pera meni veruje,
Pera njoj ne veruje, Pera mi veruje, Pera joj ne veruje, Pera meni
veruje a njoj ne veruje, ali ne i Pera mi veruje a joj ne veruje. ko24 1

RANKO BUGARSKI

Jovan ovek verovatno bi umeo da kae i zato se ovo poslednje ne

moe rei, a nekolovan moda ne bi, ali ni ovaj drugi sigurno ne
bi tako rekao, jer bi se to protivilo njegovom intuitivnom znanju ma
ternjeg jezika, krei duboko usaena pravila njegove upotrebe.
U svakodnevnom je ivotnom iskustvu svih nas da se ispravimo,
ili da nas drugi isprave, kad neto ne kaemo kako valj a, kad negde
pobrkamo glasove ili rei, gramatike konstrukcije ili stil ske nivoe,
kad nam se kraj reenice ne sloi s njenim poetkom, itd. Jezika
norma prenosi se i kroz pokolenja pod budnim nadzorom njenih ne
svesnih nosilaca, jer i neuki roditelji ispravljaju svoju decu kad ova
pogree, to znai da deca, koliko god bila genetski programirana da
usvoje jezik, odrastajui u svojoj drutvenoj sredini asimiluju jednu
tradicijom i konvencijom zavetanu normu. Osim toga, u pri mitivnim
kao i u civilizovanim zajednicama postoje i potuj u se odreena makar bi la i neformulisana - meri la valjanosti i uspe nosti upotrebe
njihovih jezika. Svakim se jezikom, bio on pisan ili ne, moe po
sudu samih njegovih predstavnika govoriti bolje ili loije, to znai
da se svaki jezik i moe i mora nauiti ; a jezik bez norme ne bi se
mogao ni uiti ni upotrebljavati.
U ovom implicitnom ali temeljnom gramatiko-stili stikom
smislu norma je, dakle, neodvojiva od samih pojmova jezika i je
zikog optenja, pa nju poseduju ne samo standardizovani nego i svi
drugi jezici i jeziki varijeteti , ukljuujui nepi sane dij alekte i govore,
pa ak i kontaktne jezike velikog stepena meanosti i nestabilnosti .
Otuda se - suprotno rasprostranjenom verovanju da samo knjievni
jezici imaju normu, dok se upotreba svih drugih jezikih tipova odvija
spontano i slobodno, izvan stega bilo kakvih normi - o postojanju
norme mora govoriti nezavisno od drutvenog statusa jeziki h sred
stava. Ne moe biti rei o pri sustvu norme negde a njenom odsustvu
drugde, nego samo o razlikama izmeu nuno postojeih normi.
Pa ima li onda u ovom pogledu bilo kakve razlike izmeu stan
dardnih ili knjievnih jezika i svih drugih jezikih varijeteta? Dakako
da ima - ak vrlo velike. Razlika je u tome to su oni prvi normirani
preko mere spontanog, to se kod njih na prirodnu normu svesnom
242

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

in tervencijom nadograuje jedna dodatna, planski odabrana, struno

kodifikovana i drutveno verifikovana norma. Oni , dakle, pored im
plicitne imaju i eksplicitnu normu, po kojoj upravo i dobij aju atribut
standardnosti . Jezik je po svojoj prirodi normativan, ali su samo neki
jezici uz to i normirani merama koje svesno preduzimaju neke je
zike zajednice, dostigavi vii stepen civi lizacij skog razvoj a. U ovom
potonjem i svakako poznatijem preskriptivnom smislu, norma pred
stavlja sveukupnost propi sanih i obaveznih pravila dobre upotrebe je
zika, koj a slue kao merilo jezike ispravnosti i uzor svima koji se
dati m jezikom slue ili ga ue. Ovo je podruje normativne lingvi

stike.
Ilustruj mo razliku izmeu dve vrste norme. Ako neko kae i
Bio sam u koli i Iao sam u koli, mi emo odmah da ocenimo da
on ne govori u skladu sa normom, ali treba razumeti da time mi slimo
n a standardnojeziku normu. On, naime, govori sasvim usklaeno sa
drukijom normom sopstvenog dijalekta, koja dozvolj ava upravo tak
ve i skaze, ali ne npr. i Iao sam u kola, to verovatno izlazi iz okvira
bilo koje srpskohrvatske norme i moglo bi da se uje samo od stranca.
Drugo je pitanje, naravno, to se iz vanjezikih razloga norma stan
dardnog jezika vrednuje pozitivno, a dijalekatska norma mahom ne
gativno.
Standardnojezika norma zahvata sve nivoe jezike strukture u
celom rasponu jezikih funkcija, pa govorimo o ortoepskoj , ortograf
skoj , morfolokoj , sintaksikoj , leksikoj i stilistikoj normi , a utvr
ena je u pravopi sima, gramatikama, renicima, stilisti ki m i drugim
pri runicima. Tako nonna srpskohrvatskog predvia npr. da se do
sledno razlikuju i , d i , kao i akcenti i duine, da se pie pred
sednik a ne pretsednik, da se na odreenim mestima upotreblj avaju
velika slova, da se kae gledalac a ne gledaoc, treba da uimo a ne
trebamo uiti, oni peku hleb a ne oni peu feba, pepeljara a ne piksla
ili ikobemica, novanik a ne buelar ili lajpek, te da se po mo
gunosti pie j asno, s aeto i uz izbegavanje ponavljanj a.
Normiranost je po pravilu vra u pisanom nego u govornom
jeziku, u izgovoru, pravopisu i gramatici nego u leksici i n aroito
243

RANKO BUGARSKJ

stilu, u strunom nego u opte m jeziku. U mnogim sluajevi m a norma

doputa i razliite naporedne oblike, a uz to se tokom vremena i sama
menja, prilagoavajui se jezikim i drutvenim promenama. Uopte
uzev, jedna savremena i delatna norma mora uz odreenu vrstinu
"
da poseduje i dovoljnu meru elastinosti , kako jeziki izraz ne bi
nepotrebno sputavala nego negovala i bogatiJa. Stoga nju" ne treba
shvatiti kao jedinstven obrazac, ostvarljiv na samo jedan nain i u
tom obliku jedi ni ispravan za svakoga, svagda i svugde, nego kao
skup principa koji se diferencirano i fleksibilno ostvaruju u razliitim
situacijama upotrebe jezika.
Po svojoj sutini, standardizovan jezik nije ukalupljen jezik nego
merodavan jezik. Po jezikom standardu mi znamo ta je u. datom
jeziku normalno a ta osobeno, ta neutralno a ta obeleeno, i na
koji poseban nain. Tako je re avion sasvim standardna i moe da
poslui kao merila za ocenjivanje stilski neto speci finij ih alternativa
aeroplan, zrakoplov ili vazduhoplov.
Proces izgraivanj a jezikih normi naziva se jezika standar
dizacija, a njegov rezultat je standardni ili knjievni jezik. Po svojoj
prirodi standardizacija podrazumeva izvesnu meru normalizacije (ni
velacije, neutralizacije) - dakle smanjivanja obima varij acije i sua
vanja izbora izmeu alternativa. lako je njen predmet jezik, ona je u
sutini drutveni in, i moe se uspeno izvoditi samo udruenim sna
gama jezikih i drugih strunjaka, uz puno razumevanje i aktivnu
saradnju drutva u celini. Naime, norma mora da bude ne samo
struno oblikovana nego i drutveno prihvaena; bez ovoga bi ona
izgubila svoju svrhu.
Standardizacija odabranih oblika jezika, koj a ovima obezbeuje
drutveni presti, negativno se odraava na status nestandardnih je
zikih varijeteta, koji u toj konstelaciji gube na ugledu. Ovde se
ubrajaju pre svega dijalekti, o kojima je ve bilo rei, zati m argoni
i argo ili sleng. Upotreba ovih naziva nije ujednaena, ali se argonom
obino naziva preterana neformalna upotreba strune terminologije
(npr. lekarski, pravniki , administrativni argon), skup nestandardizo
vanih naziva kojima se koriste pojedini zanati (npr. argon autome244

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

h aniara ili zidara; tamo gde su nazivi standardizovani, govori se o

strunim terminologij ama), ili pak skup jezikih sredstava karakteri
stinih za neku uzrasnu grupu, odnosno subkulturu (npr. omladinski
argon , argoni pop-grupa) .
U ovom poslednjem sluaju dolazi do preklapanj a sa argoom
ili sJengom (od franc . argot odnosno engl. slang; raniji dom a i naziv
za slinu pojavu bio je atrovaki) s tim to se ovi potonj i nazivi ,
a n aroito argo, ee upotrebljavaju kada je re o grupama sa peri
ferije drutva (deparoi , kockari , prostitutke , sada i narkomani kao
poseban sluaj). Kod ovih grupa komponenta tajnosti je najbitnij a,
zato to su one na udaru zakona; im se neki izraz probije iz uskog
kruga kori snika, koji se svojim specifinim jezikom izmeu sebe pre
poznaju i tite od drugi h drutvenih krugova, on mora hitno da bude
zamenjen novim, poznatim samo lanovi ma date grupe. Stoga je argo
jeziki tip koji se menj a daleko najbre.
-

Meutim, i ako civilizacijski neophodna standardizacija pribavlja

sebi gotovo sav j avni ili "zvanini " presti, ona ne ukida potrebu za
pomenutim nestandardnim varijetetima, koji i u izmenjenim uslovima
n astavljaju da ive i zadravaju svoju vanost kao instrumenti ogra
niene komunikacije i , neretko, simboli grupnog identiteta kojima otu
da moe pripadati i svojevrstan prikriveni , " nezvanini " presti.

1 5.3.

Knjievni jezik

Kao to postojanje mnotva razliitih jezika istie zna aj svet

skih jezika kao sredstava meunarodne komunikacije, tako i pojava
razliitih geografskih i drutvenih oblika pojedinih jezika namee po
trebu za nj ihovim standardizovanim verzij ama, koje prevazilaze po
stojee varijacije i slue kao opte sredstvo sporazumevanj a meu
pripadnicima datog jezika. Ova potreba, premda u razni m vidovima
prati oveka jo od davnina, naj vea je u sloenim drutvima savre
menog sveta, ije funkcionisanje zahteva slobodan protok informacija
i brzu, nesputanu komunikaciju.
245

RANKO BUGARSKI

Do ovakvog sredstva ujednaavanja i stabilizovanj a inae veoma

raznorodne jezike prakse dolazi se normiranjem izabranog jezikog
varijeteta, koji tako postaje jezik pismenosti i obrazovanj a, knjiev
nosti , kulture i nauke, administracije i javnih komunikacija. Takav
oblik jezika naziva se standardni ili knjievni j ezik. (U skladu s
naom tradicijom, mi emo se ovde sluiti ovim potonjim nazivom ;
o mogunostima razlikovanja ovih termina v. nie). Tipino zasnovan
na najboljim tradicijama pismenosti i kulture jednog naroda ili vie
srodnih naroda, takav jezik postaje nosilac batinjenih vrednosti cele
zajednice, omoguujui joj s druge strane i prikljuivanje tokovi ma
internacionalne civilizacije. Jednom izgraen, on u javnoj upotrebi
jezika deluje kao opteobavezna norma i uzor celoj jezikoj zajednici ,
pa su ogreenja o njegove propise podlona odreenim drutvenim
sankcijama.
Osnovna funkcija knj ievnog jezika jeste redukcija jezike raz
nolikosti u geografskom i drutvenom prostoru date zajednice, kao i
u vremenu, ime se olakava komunikacija izmeu razliitih grupa
govornika, kao i razliitih generacija istog jezika. Stoga on po svojoj
prirodi predstavlja jedan naddijalekatski oblik jezika, naelno razliit
od izvornih narodnih govora. Upravo zato to je normiran, nigde se
prirodno ne govori u svemu onako kako on propisuje, nego uvek
postoje manje ili vee razlike; zbog toga se knjievni jezik mora uiti.
Knjievni jezici po pravilu se javljaju najpre kao medijumi re
ligije, svetovne knjievnosti , nauke i visoke kulture, jo u starim ci
vilizacij ama, a potom, sa dolaskom modernog doba, sve izrazitije i
kao sredstva savremene komunikacije u svim domenima javnog ivo
ta. U procesu nj ihovog umnoavanj a i irenja naroitu ulogu igralo
je konstituisanje evropskih nacij a tokom XVIII i XIX veka, u manjoj
meri i kasnije, dok su danas problemi jezike standardizacije posebno
aktuelni u zemljama u razvoju.
Knjievni jezici najee i zrastaj u na podlozi jednog dijalekta
ili grupe dijalekata datog jezika, i zabranih iz geopolitikih, ekonom
skih ili kulturnih razloga. U sluaju srpskohrvatskog,_ Vukov izbor
novotokavskih govora imao je i lingvistikog i politikog opravdanja,
246

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

utoliko to se radilo o teritorij alno centralnim a dovoljno razueni m

dij alektima (uz to nosiocima bogate narodne knjievnosti), koj i m a su
govorili i Srbi i Hrvati . Za engleski i francuski birani su govori pre
stonikih oblasti Londona, odnosno Pariza; za italijanski , jezik To
skane, na kojem su velika knjievna dela stvorili Dante, Petrarka i
Bokao; a za nemaki , teritorijalno srazmerno neutralan varijetet koji
se poev od Luterovog prevoda Biblije koristio u knjievnosti i po
zoritu. Za tu ulogu moe se oiveti i neki u govornom smislu davno
izumrli ili pak bezmalo ugasli jezik (hebrej ski , odnosno irski). A u
njoj se esto javljaju i strani , posebno svetski jezici (engleski , fran
cuski, panski, portugalski ) - u bivim kolonijama velikih sila a da
nanjim zemljama u razvoju, koje iz praktinih razloga mahom do
danas zadravaju i te jezike u zvaninoj upotrebi, najee uz jedan
ili vie domaih.
Knjievni jezik po pravilu poinje kao posed neke drutvene
elite (kulturne, verske, privredne ili politike) a potom se proiruje,
postepeno zahvatajui ire krugove stanovnitva da bi na kraju pokrio
celokupnu teritoriju datog jezika. Glavni inioci ove ekspanzije su
pronalazak tampe, irenje kolstva, konstituisanje nacije kao politike
zajednice, ekonomsko ja anje, porast komunikacija i opta demokra
tizacija drutva. Kao jeziki tip koji se ne razvija spontano nego plan
ski i koji ostaje trajno zabeleen u knjigama i drugim dokumentima,
knjievni jezik se vremenom menj a sporije od samoniklih narodnih
govora. Zbog toga se ovi tokom vekova mogu od njega osetno udaljiti,
pa se jezik kulture i jezik naroda mogu znatno razlikovati ; ovo se
npr. desilo sa starim kulturnim jezicima kao to su sanskrit, hebrej ski ,
arapski , latinski ili staroslavenski . U novije vreme ovakvo razilaenje
se pokuava spreiti ili bar ublaiti modernim sredstvima jezikog
planiranja.
S avremeni knj ievni jezik mora da bude normiran dovoljno vr
sto da bi kao celina zadrao svoju funkcionalnost i lake odolevao
promenama, ali i dovoljno elastino da u sebe prihvati nove forme
kulturnog ivota i obezbedi prostor za izraavanje individualnog,
grupnog i kolektivnog identiteta lanova svoje zajednice. Za razliku
247

RANKO BUGARSKI

od narodnog jezika, koji po pravilu nije specijalizovan po funkcijama

nego u svom optem obliku slui podjednako svima i za sve potrebe,
knjievni jezik je funkcionalno raslojen, razvijajui u sebi sredstva
za zadovoljavanje specifinih potreba pojedinih drutvenih grupa unu
tar ireg kolektiva. (Ovo e biti tema zavrnog odeljka knj ige) .
Pored toga to omoguuje razvijenom drutvu primerene oblike
kultivi sane i diferencirane jezike komunikacije i jezi kog stvaralatva
u svim domenima, knjievni jezik slui i kao vaan medijum oku
plj anja svih pripadnika date zajednice i njihovog razgranienja od dru
gih jeziko-nacionalnih zajednica. Ovakvu njegovu ulogu garantuje
njegova sutinska jedinstvenost, u smislu obuhvatanja celog kolektiva
u kojem deluje kao celovit sistem , i njegova autonomnost, u smislu
odelitosti i samostalnosti prema drugim jezicima - za razliku od di
jalekta, koji uvek ide pod krov nekog njemu nadreenog jezika. Stoga
knjievni jezik nije samo suvereno merilo dobre upotrebe jezika, nego
mu - naroito u sprezi sa nacionalnim, politikim ili religijski m odre
enjem - pripada uloga visoko cenjenog simbola kolektivne pripad
nosti , a time i odgovarajui drutveni presti. Tako se funkcionalna
i vrednosna strana knjievnog jezika, kao njegove bitne odrednice,
skladno dopunjuju.
Kada je kolektiv koj i se slui jednim knjievni m jezikom po
deljen teritorij alno, nacionalno ili sociokulturno, ovim podelama mo
gu da odgovaraju razlike u standardizaciji toga jezika, i tada se govori
o varijantama knjievnog jezika (koje treba razlikovati od dij alekata
narodnog jezika). Tako postoje npr. britanska i amerika varij anta en
gleskog, eventualno jo kanadska, australij ska i druge; evropska i ka
nadska varij anta francuskog ; evropska i latinoamerika varij anta pan
skog ; u sluaju nemakog moe se govoriti o deliminoj varijantizacij i
u razliitim evropski m dravama toga jezika; izuzetno, srpskohrvatski
je doskora ispoljavao varijante u granicama iste drave. Varij antno
raslojeni jezici nisu zbog te svoje osobine manje standardni ili knji
evni, niti manje jezici - tim pre to ono to je njihovim varij antama
zajedniko daleko nadmauje, i po obimu i po vanosti , ono to je
razliito.
248

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

Na kraju, noviji sociolingvistiki pojam standardnog jezika ni

je u svemu podudaran s a tradicionalnim kulturolokim poj mom knji
evnog jezika. Poklapanje postoji u naj veem delu tog poj movnog
podruja, ali na rubovim a dolazi i do izvesnog diferenciranja - utoliko
to prvi termin naglaava mnogostrukost jezikih funkcij a u j avnom
ivotu uopte, dok drugi i stie vie kulturne i knjievne funkcije. Tako
bi se npr. neki savremeni standardni jezik teko mogao zamisliti bez
celog spektra normiranih strunih terminologija, ukljuujui i one iz
van sfere kulture u uem smislu (medicinsku, hemij sku, mainsku i
dr.), dok je pitanje koliko bi ovo i lo u ovako shvaen knj ievni j ezik.
S druge strane, iz knj ievnog jezika teko je iskljuiti oigledno sup
standardne, pa i " neknj i evne" poj ave kao to su provincij alizmi, di
j alektizmi, argonizmi i sline, koje se u velikoj meri koriste u knji
evni m delima - da i ne govorimo o injenici da je umetni ko stva
ranje u jeziku samom svojom prirodom originalna delatnost koj a uve
liko poiva upravo na prevazilaenju standardnih normi. Moglo bi se
kratko rei da je standardni jezik vie civilizacijski poj am sa nagla
skom na funkcionalnosti, a knjievni jezik preteno kulturni pojam
koji naglaava vrednost - to se donekle odraava ne samo u deno
taciji nego i u konotaciji ovih naziva.
Ovih pojmovnih odnosa, iz kojih proistie da se standardni jezik
i knj ievni jezik mogu ali ne moraju poklapati , valja biti svestan ne
zavi sno od tradicionalne ili tekue terminoloke prakse. U na i m pri
likama, ako bi se naziv standardni jezik ocenio kao suvian i eleo
izbei - to je sada ve teko oekivati - alternativa upravo i znetom
razlikovanju bila bi da se znaenje standardnog jezika pripie uo
biajenom terminu knjievni jezik, a da se za znaenje knj ievnog
jezika u navedenom smislu koristi naziv jezik knjievnosti ili jezik
knjievnog dela. Dakle, za razgranienje pomenutih poj mova, tamo
gde je ono potrebno, u svakom . sluaj u su potrebna dva n aziva - i nae
moe ostati nedovoljno j asno o emu je upravo re. A budunost e
pokazati koje e terminoloko reenje na kraju da prevlada.

249

RANKO BUGARSKI

1 5 .4.

Funkcionalno diferenciranje i jezika kultura

Veliko je arenilo svakodnevnih ivotnih situacij a u kojima se

sluimo jezikom, i kako je sve to esto u irem smislu jedan jezik,
mi najee nismo ni svesni raspona varijacij a u izboru sredstava izra
avanja koja nam on nudi . A te varij acije, ako se bolje pogleda, nisu
male, i one zahvataju razliite planove jezike strukture. Mi ne go
vorimo na i sti nain sa svojim ukuanima i sa pretpostavljenima na
poslu, sa poznatim i nepoznatim lici ma, na sveanoj akademij i i u
kafani . Osetno razliite vrste jezika primamo itajui sportsku rubriku
u novinama, linu korespondenciju, zbirku pravnih propisa i lirsku
poeziju, ili sluajui razne vrste radio i televizij skih emi sija. Na jedan
nain izraavamo se kad govorimo, a neto drukije kad piemo. Ima
jui to u vidu, naa ranija razmatranja o viejezinosti i prevoenju
mogli bismo sada da dopunimo povezujui ih - kako je to nago
veteno na kraju odeljka 5.3 - sa onim to inimo u okviru i stog
jezika.
Mi smo na pomenute razlike osetljivi zato to, uei jezik, ne
usvajamo samo pravila strukture nego i pravila upotrebe. To zna i
d a m i uimo i kako d a s e sluimo jezikom u skladu sa svakom datom
govornom situacijom, koj a obuhvata lice koje govori , lice kojem se
govori, druga prisutna lica ako ih ima, predmet, mesto i vreme raz
govora, i posebno svrhu koj a se govornom delatnou eli postii .
Dakle, iz sveukupnosti sredstava koja nam jezik nudi biramo ona koj a
najbolje odgovaraju situacij i u kojoj s e odvij a komunikacija.
Da ne posedujemo osetljivost na ove inioce, nae verbalne ak
cije i reakcije najee bi upadlj ivo odudarale od drutveno prihva
enih normi upotrebe jezika. Tako je, na primer, sasvim prihvatlj ivo
da od nekog bliskog traimo novine tako to emo rei samo Daj
mi te novine, ali nepoznatom saputniku u vozu pre emo rei neto
kao Izvinite, da li bih mogao da pogledam vae novine ? Slino tome,
nekada emo da kaemo Molim vas da se malo utiate, a nekada
emo samo da podviknemo Tiina! A tzv. admini strativni argon, koj i
iole osetljivo u h o vrea i u svom "prirodnom " ambijentu, jo b i ud250

UVOD U OPTIJ LINGVISTIKU

nije zvuao u krugu porodice. Ako ena primeti da je lep dan i pred
loi muu izlazak u etnju, valja se nadati da on na to nee da uzvrati
U vezi tvoje diskusije o vremenu, ja bih podrao inicijativu da kre
nemo na rekreaciju!
Iz izloenog proi stie da se diferenciranje zajednikog jezika
odvija u tri glavne dimenzije. Prvo, prema predmetu komunikacije,
sa podelom na funkcionalne stilove (ili registre), za koje smo u
prethodnom odelj ku videli da predstavljaju jedno od bitnih obeleja
knjievnog jezika. Ovaj pojam odnosi se na jezika sredstva karak
teristina za pojedine domene upotrebe jezika (svakodnevni saobraaj ,
masovni mediji, politika, lekarstvo, pravosue , lepa knjievnost, nau
ka, zabava, sport itd. ). Pojedini od ovih tematskih varijeteta poseduju
specifinu terminologij u i frazeologiju - u manjoj meri i gramatiku
- po kojima se lako prepoznaju, i razlike izmeu nji h mogu biti znat
ne. Nekada dolazi i do izrazitijeg strukovnog oblikovanja jezika u
posebne svrhe, pa se nasuprot optem jeziku govori o srazmerno
odelitim strunim jezicima, iju najupadlj iviju odliku ine upravo
razraene i sistematizovane terminologije datih oblasti (npr. jezik
vazdunog ili pomorskog saobraaja, mainske tehnike, raunarstva i
sl.). Drugo, prema odnosu meu sagovomicima, od koga takoe zavisi
izbor stila, ali sada u znaenju ophoenj a - formalnog kao u zva
ninim prilikama, razgovomog kao u grupi poznanika ili intimnog
kao u krugu porodice. Pitanje je stila u ovom smislu kako emo ne
koga osloviti u govoru ili pisanju (npr. ti/Vi ili razne formule na poet
ku i zavretku pisma) i koju emo meru prisnosti ili distance odravati
kroz komunikaciju. I tree, prema samom medijumu jezikog izraza,
tj . govoru ili pisanju.
Pomenuta tri pravca diferenciranja mogu biti uzaj amno neza
visna, ali i zavisna. Tako se o mnogim temama i u raznim stilovima
moe bilo govoriti bilo pisati, ali npr. jezik pravnih propi sa uveliko
je formalan i pisan. Granice meu ovim " podjezicima" n ajee nisu
otre, jer oni ipak normalno pripadaju istom jeziku . Ali na jednom
krupnijem drutvenom planu, posebno kod viejezini h zajednica, es
to se deava da se u njihovim ulogama j avljaju razliiti dijalekti i l i
25 1

RANKO BUGARSKI

ak razni jezici . Tako za obian razgovor o svakodnevnim temama

moe sluiti domai dijalekt, a za formalnu pisanu komunikaciju u
okviru odreenih funkcionalnih stilova - knjievni oblik istog jezika,
ili neki drugi jezik. Ovde su mogue veoma razliite kombinacije. U
svakom sluaju, diferenciranje jezikih sredstava po raznim pomenu
tim dimenzijama koje se stalno ukrtaju obrazuje jedan viedimen
zionalan prostor. Vetina snalaenja u tom prostoru osnovni je pre
duslov prikladne i svrsishodne upotrebe jezika.
Iz ovog sledi da je veoma pojednostavljeno govoriti o dobrom
i loem jeziku kao o nekakvim apsolutnim kategorij ama, dakle bez
obzira na situaciju u kojoj se jezik upotreblj ava. Upotreba jezika u
drutvu sloena je pojava, kojoj bolje odgovara situaciono vredno
vanje: odreena jezika sredstva mogu biti dobro ili loe izabrana,
tj . prikladna ili neprikladna s obzirom na datu govornu situaciju. Knji
evni jezik se iz dobrih razloga ve sam po sebi smatra najvrednijim
oblikom jezika, ali ovo ne znai da je on u svakoj prilici nepriko
snoven; uostalom, videli smo da i on mora da bude dovoljno fleksi
bilan da bi se u njegovim okvirima mogli praviti odgovarajui izbori .
Dobro izabrana sredstva doprinee naem zbliavanju sa drugim lju
dima, dok e nas loi jeziki izbori esto i nehotice od njih udaljiti .
Ovo razmatranje, koje treba povezati i s a ranijim napomenama
o jeziku kao sredstvu komunikacije i stvaralatva, o viejezinosti , o
stavovima prema jeziku i o jezikom raslojavanju, dovodi nas na sa
mom kraju ove knjige do pojma jezike kulture. Ovaj pojam, koji
danas treba shvatiti u jednom irokom smislu, sadri nekoliko kom
ponenti . Pre svega, tu je tradicionalno shvaena kultura govora, u
smislu insistiranj a na potovanju normi knjievnog oblika maternjeg
jezika u govoru i pisanju, te na negovanju koherentnog, loginog i
ekonominog izraavanja. U vezi s ovi m i zgrauje se komunikativna
sposobnost diferenciranog sluenja razliiti m funkcionalnim stilovi
ma govorenog i pisanog jezika, te pravljenja odgovarajuih izbora u
raznovrsnim govornim situacijama. Time se tei svrsishodno) i stva
ralakoj upotrebi raspoloivih jezikih sredstava. A sve ovo doprinosi
uspostavljanju veza izmeu kulture izraavanja i kulture miljenja,
252

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

te s metanju kulture govornog ponaanja u iri okvir kulture drutve

nog ponaanj a.
Ali kultura govora povezuje se i sa kulturom sluanja - sluanj a
tueg govora, kao i nji me saoptenog drukijeg miljenj a. A ovim se
ve sutinski prevazilaze granice knjievnog oblika maternjeg jezika,
ukljuivanjem dij alekata toga jezika, a u viejezini m sredinam a i dru
gih jezika. Treba po svaku cenu izbegavati jedan, !laalost nimalo
redak, potcenjivaki - da ne kaemo rugaki - odnos prema govoru
drugog. Jeziki kulturan ovek nikada se nee podsmevati govoru
svog sagovornika, niti e oekivati da se uvek drugi njemu prilago
avaju u izboru jezika na kome e se voditi razgovor. Ako ve ne
moe svako da bude viejezian, onda bar treba negovati drutveno
i ljudski prihvatljiv odnos prema predstavnicima drugih j ezika. Time
i govorno ponaanje, nasuprot jezikoj , kulturnoj , pa i nacionalnoj
iskljuivosti , doprinosi negovanju saradnje i razumevanj a. Potovanje
drukijeg govora, kao i druge linosti, jeste preduslov pravog zajed
nitva, koje se ne zavrava na planu puke komunikacije nego tu tek
poinje. Jasno je od kakve je ovo vanosti upravo u naoj viej ezinoj
i vienacionalnoj zajednici.
Najzad, jezika kultura u irem smislu zahvata ne samo druge
jezike u zajednikoj dravi nego i strane jezike. Danas bi se teko
mogao nazvati jeziki kulturnim ovek koj i , ma koliko se lepo i pra
vilno sluio sopstvenim jezikom, ne bi ni aktivno ni pasivno poznavao
neki strani, posebno svetski jezik. Ovde ponovo uz neku meru je
zikog znanja mislimo i na odnos prema injenici postojanja svih tih
drugih jezika, "velikih " i " malih " , prema vrednostima koje oni sim
bolizuju i prema njihovim govornicima. A uz ovakva praktina jezika
znanja ide jo jedna poeljna komponenta jezike kulture - lingvis
tika kultura, u smislu osnovnih teorijskih znanj a o jeziku i j ezicima.
Sve to zajedno ini stvarno i viestrana jeziko obrazovanje, koje
blagotvorno deluje na proirivanje duhovnog sveta i opti razvoj lino
sti . U ovom irem kontekstu nove slojeve znaenja dobij a poznati
poziv Progovori, da vidim ko si!

253

RANKO BUGARSKI

Ovako viena, jezika kultura ne moe se unapreivati uzdi

zanjem nepristupanih obrazaca, koji po svom duhu pripadaju drugim
vremenima i prilikama, uz generalno diskvalifikovanje drugih oblika
govora. Umesto toga treba usredsreeno raditi na oblikovanju jednog
istinski savremenog modela kultivisanog urbanog jezikog izraza, koji
dakako nee znaiti prekid sa kulturnim nasleem, nego njegovo pri
lagoavanje zahtevima modernog ivota i pripremanje za budunost.
A uz samu jeziku praksu, sve e vie morati da se deluje i na psi
holoke odnose i drutvene stavove koji se jezikom posreduju, ali
ija su prava i shodita najveim delom izvan i iza jezika.

Jezikom se najbolje opti kada se to uistinu eli. Tu dragocenu

elju, koja daje puni smisao opstanku ljudskih drutava, i jezika kul
tura morala bi da prihvati kao svoj konani cilj . S ve su ovo pretpo
stavke jezike kulture koja nije sama sebi svrha, niti je samo vaan
element opte kulture, nego se skladno uklapa i u ire drutvene ci
ljeve. Doprinosei razvoju linosti kao i drutvenih odnosa, te po
diui opti kulturni nivo pojedinaca i cele zajednice, jezika kultura
unapreuje kvalitet ivota u pojedinim drutvima i u svetu kao celini .

254

Dodatak

Kratak pregled razvoja lingvistike

ovek je jo od davnina zaokupljen svojom sposobnou go
vora, pa u primitivnim kulturama kao i u starim civilizacij ama nala
zimo mnoga verovanj a, mitove i legende o postanku jezika, za koji
se mislilo da je boanski dar ljudima. Potom dolaze poeci fi lozofskih
i filolokih prouavanj a jezika meu narodima drevnog Sredozemlj a
i Mesopotamije i drugde p o svetu - naj vie u antikoj Grkoj i Rimu,
u Indiji i Kini , zatim u srednjovekovnoj Evropi i na Bliskom i stoku,
kod Arapa i Jevreja. S jedne strane, intelektualna radoznalost i teo
rij ska interesovanja podstiu filozofsko i logiko promilj anje optih
problema jezika, kojem su u Evropi osnove postavili Platon i Aristotel ;
tu se vode debate o prirodi j ezika, kristaliu se prvi pojmovi o podeli
rei na vrste i gramati ki m kategorij ama, o jezikom znaku i nainima
jezikog oznaavanja. S druge strane, iz praktinih pobuda u vezi sa
religijskim, knjievnim i kulturnim potrebama, jezici velikih civiliza
cij a podvrgavaju se gramatikoj , retorikoj i stilistikoj analizi i ko
difikaciji, izrauju se i usavravaju sistemi pisanja, prouavaju se stari
rukopi si i obavljaju etimoloka i spitivanja, radi se na opisu glasova
i metrikih obrazac a. Tako ve oko IV veka stare ere veliki indij ski
gramatiar Panini pie gramatiku sanskrita koja u nekim elementima
i do danas ostaje neprevazien primer minuciozne anali ze j ezika; a
srednjovekovni arapski i kineski leksikografi piu monumentalne vi
etomne renike kakvi h e kasnije malo gde biti .
U ovom razdoblju u sreditu panje su naroito sveti tekstovi
kao to su Biblija i Koran, ije je i spravne verzije trebalo utvrditi i
255

RANKO BUGARSKI

sauvati od promena. Tokom Renesanse dolazi do obnovljenog inte

resovanja za grke i latinske klasike, ali i do i ntenzivnijeg prevoenja
visoko cenjenih dela, posebno religijskih, u sklopu misionarskih de
latnosti u novootkrivenim delovima sveta. Takoe se piu gramatike
i renici sve veeg broja jezika koji su uli u horizont evropskih i stra
ivaa. Tokom XVII i XVIII veka ove aktivnosti se nastavljaju, a uz
to se normiraju nacionalni jezici evropskih naroda, i spunjavajui praz
nine koje je ostavilo povlaenje latinskog kao opteg jezika kulture,
filozofije i nauke . Filozofska raspra izmeu racionalizma i empirizma
donosi sukob ideja o univerzalnoj gramatici , o uroenoj jezikoj spo
sobnosti i jeziku kao ogledalu ljudskog uma, sa predstavama o ulnoj
i i skustvenoj osnovi jezikih poj ava.
U svemu to smo dosad pomenuli nalazimo ne samo temelje,
nego i veoma znaajna ostvarenja u raznim oblastima - naroito u
filozofiji jezika, u pojedinim filologijama, u deskriptivnoj i norma
tivnoj lingvistici (grko-rimska gramatika pruila je iroko korien
model opisa mnogih drugih jezika, i u Evropi je do naih dana ostala
kao o snova tzv. tradicionalne gramatike). o optoj lingvistici , me
utim, zapravo moe da se govori tek poev od prvih decenij a XIX
veka, koje su uz to oznaile i pravi poetak tipoloke, uporedne i
istorijske lingvistike (i ako je i znatno ranije bilo nagovetaj a u svim
ovim pravcima) . Naime, dok su u ranijim fazama predmet prouavanja
bili pojedini jezici velikih kultura, do ovog doba ve je, prikuplj anjem,
sreivanjem i uporeivanjem obilj a podataka o jedinicama, kategori
jama i strukturama razliitih jezika irom sveta, bila dovoljno proire
na empirijska baza za izrastanje jedne uistinu opte nauke o jeziku,
iji je prvi istaknuti predstavnik Nemac V. fon Humbolt (Wilhelm
von Humboldt, 1 76 2- 1 835).
Veliku ulogu odigralo je, poev od kraja XVIII veka, upozna
vanje evropske nauke sa tekovinama indijske gramatike tradicije, a
evropsko otkrie sanskrita neposredno je vodilo konanom sazrevanju
shvatanj a o genetskoj povezanosti po svetu rasutih jezika i koncepcij i
jezikih porodica. Tokom XIX stoJea u sreditu panje bila je re
konstrukcija indoevropske porodice uz pomo komparativne metode ;
256

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

a svemu ovome bitno je doprinelo i novo poimanje istorijske dimen

zije jezika, kao i pojam o evoluciji koj i je naroito razraen u bio
logij i . Meu vodei m lingvistima ove epohe su, uz Humbolta, D anac
R. Rask (Rasmus Rask, 1 787- 1 832) i Nemci J. Grim (Jacob Grimm,
1 785-1 863), F. Bop (Franz Bopp, 1 79 1- I 867) i A. laj her (August
Schleicher, 1 82 I -1 868). Krajem stoJea naroito je uticajna bila kola
tzv. Mladogramatiara, sa Nemcima K. Brugmanom (Karl Brugmann,
I 849-I 9 1 9), H. Paulom (Hermann Paul, I 846-1 92 1 ) i drugim a, koja
je insistirala na regularnosti glasovnih promena tokom jezi kog raz
voj a, dajui prvenstvo istorij skim prouavanjima jezika.
Ako su temelj i opte lingvi stike poloeni tokom prolog stoJea,
nauka o jeziku se u svom optem i teorijskom vidu bujno razgranala
tek u XX veku . Ovde je od najveeg uticaja bila modema strukturalna
lingvistika, iji je utemeljiva veliki vajcarski lingvist F. de Sosir
(Ferdinand de Saussure, 1 857- I 9 1 3). Odbacujui istoricizam svojih
neposrednih prethodnika, on je u svom uvenom (posmrtno objavlje
nom) Kursu opte lingvistike iz I 9 I 6. godine otro odvojio dij ahro
nij sku dimenziju jezika od sinhronijske i teite stavio na ovu drugu,
i stiui znaaj koncepcije jezika kao sistema znakova. Potom su zna
ajnu aktivnost razvile pojedine kole strukturalistikog miljenj a naroito praka, sa Rusima Nikolajem Trubeckim ( 1 890-1 93 8 ) i Ro
manom Jakobsonom ( 1 896-I 982), potom Francuzom A. Martineom
(Andre Martinet, r. 1 908) i drugima (dodirnih taaka sa ovim krugom
imao je i Aleksandar Beli, 1 876-1 960, vodei jugoslovenski slavist
optelingvi stike orijentacije) i kopenhagenska, sa vani m sosirovski
in spiri sanim teoretiarem, danskim naunikom L. Hjelmslevom (Lou
i s Hjelmslev, 1 899-I 965 ). U SAD se u i sto vreme plodno razvij a,
naroito u metodolokom pravcu , deskriptivna i antropoloka lingvi
stika, iji su glavni predstavnici E. Sapir (Edward S apir, 1 884-1 939)
i L. Blumfild (Leonard Bloomfield, I 887- 1 949). Poev od I 95 7 . go
dine, kada je obj avljena knjiga Sintaksike strukture Amerikanca N.
omskog (Noam Chomsky, r. 1 928), veoma je uticajna transforma
ciono-generativna gramatika, unutar koje sada ima vie pravaca.
Danas je lingvistika, ukljuujui i njen opti deo, toliko razvi
jena u istraivakom i i nstitucionalnom smislu da se ne moe govoriti
257

RANKO BUGARSKI

o apsolutnoj prevlasti bilo kojeg pojedinanog pravca; vazm centri

deluju u vie zemalja, meu kojima se ipak izdvaj aju SAD i Rusija.
Modema interdisciplinarna i primenjena istraivanj a dala su nove im
pulse optelingvistikoj teoriji , uraajui uz to veoma aktivnim i po
pularnim meudisciplinama kao to su sociolingvistika, psiholingvi
stika, neurolingvistika, matematika i raunarska lingvistika, kogni
tivna lingvistika, pragmatika i druge. Pored ive saradnje sa nizom
nauka, i sama lingvistika, s obzirom na razliite aspekte jezika kao
svog predmeta, kombinuje egzaktne naune pristupe sa irim huma
nistikim vidicima, to je ini privlanom i perspektivnom naukom.
U Jugoslavij i opta lingvistika ima izvesnu tradiciju i savremene pred
stavnike, ali tek predstoji njen snaniji razvoj kao zasebne akademske
discipline, ravnopravne sa drugi m lingvistikim i filolokim strukama.
Neka i ova knjiga, namenjena generacij ama koje dolaze, bude makar
i najmanji doprinos tom oekivanom razvoj u !

258

Registar

Ovaj registar sadri samo vanije strune termine nauke o j eziku

- njih oko 300 - i upuuje samo na stranice gde su oni obj anjeni.
Termini koji ovde nisu navedeni lako se mogu nai u tekstu, jer ine
naslove poglavlja ili odelj aka (kao fonetika, gramatika, grafologija i
sl.), ili pak prema nadreenom ili srodnom terminu u ovom registru
(tako npr. za prezent, peifekt itd. treba videti pod vreme, za arabica
ili ideografsko pismo pod pismo-vrste, za aglutinativna ili polisinte
tika struktura pod struktura-tipovi, za agrafija ili aleksija pod afazija
i s l.) .
A
adaptacija 1 74
afazija 3 5 , 6 1
afiks 1 69
akcent 1 3 3
akronimi 1 72
alegorija 232

argo 244
arhaizmi 202
artikulaciona baza 1 25
asimilacija 1 3 2
asonanca 232
augmentativ 2 1 6
automatsko prepoznavanje govora

1 19

aliteracija 232
alofon 1 26
alograf 1 34
alomorf 1 65

B
bilingvizam 8 8

alternacije 1 32

broj 1 49

anafora 230

brojevi 1 54

analiza diskursa 230

anglicizmi 205
antiteza 232
antonimij a 2 1 3

lanovi 1 55

259

RANKO BUGARSKI

D
deiksa 1 5 1
deklinacija 1 50
deminutiv 2 1 6
denotacija 208
derivacija 1 69
diftong 1 22
diglosija 89
digram 1 3 5
dijahronija 1 3
dijakritiki znaci 1 3 5
dijalekt 236

filologija 1 5
filozofija jezika 3 8
fleksija 74, 1 69
fokus 229
fon 1 26
fonema 1 26
fonoloka distinktivna obeleja 1 29
fonostilistika 235
fonotaktika 1 3 1
frazeologija 200
frazeologizmi 1 99
funkcionalni naboj 1 28
funkcionalni stilovi 25 1

dijalektizmi 202
dijalektologija 240
dijasistem 237

dijateza 1 52

generiranje 1 96

disimilacija 1 32

gerund 1 55

diskurs 226

glagoli 1 54

distribucija 1 3 1

- performativni 224

dopuna 1 88

glas 1 1 5, 1 26

dvosmislenost 1 84, 2 1 6

govorna delatnost 24

dvostruka artikulacija 1 7, l 08

situacija 4 1 , 250

grafema 1 27, 1 34

gramatika kategorija 1 46, 148

egresija 1 1 5

gramatiko pravilo 1 47

eksocentrine konstrukcije 1 85

gramatinost 1 48

- konstrukcija 1 46

eksponent 1 87
elipsa 1 8 1 , 232
endocentrine konstrukcije 1 85

epenteza 1 3 2

haplologija 1 32

ergativ 1 90

hiperbola 232

etimologija 68

hipokoristik 2 1 5

etimon 68

hiponirnija 2 1 3

etnolingvistika 38

hipotaksa 1 5 5

eufemizam 2 1 2, 23 1

homonimija 2 1 2

filogeneza 47

idiolekt 240

260

UVOD U

Ol'tnJ

LINGVISTIKU

idiom 200
i menice 1 5 3

kalkovi 1 74
klasifikacija jeziki 67, 73

infiks 1 70
ingresija 1 1 5

klauza 1 78
kUkovi 1 24

instrumenti u fonetici 1 1 9
intenzifikatori 1 55

klie 200

interferencija 96

koine 75

intemacionalizmi 54, 205

kolokacija 200

interpunkcija 1 36

kolokvijalizmi 202

intonacija 1 34

komentar 1 78, 1 9 1

inverzija 1 80, 232

komponentna analiza 209

ironija 232

kompozicija 1 69

iskaz 22 1

komunikativna sposobnost 252

konektori 230

izvedenice 1 69

kongruencija 1 8 1
konjugacija 1 52
konotacija 208

konsonanti 1 20

jezici-funkcionalna podela 75

konstituentna analiza 1 83
kontradikcija 2 1 6

- prirodni 1 9
- programski 1 62

kontrakcija 1 32

- semiotiki 1 9

kontrastivna metoda 72

- struni 25 1

konverzaciona naela 228

- svetski 92

konverzija 1 7 3
koordinacija 1 79
koren 68, 1 70
kreol 76
kvantifikatori 1 50

- vdtaki 92
jezika ekonomija 1 09, 2 1 3
- politika 89
- porodica 70
- relativnost 37

- sposobnost 24
- zajednica 85

lani parovi 1 76
leksema 1 99
leksikografija 200
lice 1 50
lingua franca 76
lingvistika tipologija 72, 7 8
lingvistika l l

jezike univerzalije 48, 76

jeziki nivo 1 7
- savez 7 1
- varijetet 75
- znak 1 6, 1 0 1 , 2 1 1
jeziko planiranje 89
jezik 1 5

- antropoloka 38
- kognitivna 2 1 5

- maternji 6 1

26 1

RAN KO BOOARSKI

matematika 1 62
narodna 96
nonnativna 243
opta 1 4

oznaitelj 1 04

p
pade 1 50

- raunarska 1 62
- statistika 1 62

parabola 232

- teksta 230

paradigma 144, 1 99

parafraza

- druge podele 1 4

M
markiranost 1 30
metafora 23 1
metateza 1 32
metonimija 23 1
minimalni parovi 1 28
model 1 59
modifikatori 1 90
morf 1 65
morfema 1 63
morfofonema 1 65
multilingvizam 88

N
nain 1 52
naglasak 1 3 3
neologizmi 202
neurolingvistika 62

o
objekt 1 88
odreenost 1 5 3
onomastika 200
onomatopeja 2 1 1
ontogeneza 57
opozicija 1 28 , 1 46
osnova 1 69
oznaeno 1 04

216

paralelizam 232
paralingvistika 1 34

litota 23 1

paralaksa 1 55
paronomazija 232
particip 1 5 5
partikule 1 55
pejorativ 2 1 5
percepcija govora 1 1 8
perifraza 232
personifikacija 232
pidin 76
pismo-vrste 50-53
polisemija 2 1 2
poluvokali 1 23
ponavljanje 232
poreenje 23 1
postpozicije 1 50
povezivai 1 90
pozajm1jenice 206
- semantike 1 75
prajezik 70
pravopis 1 36
predikat 1 78, 1 88
predikativ 1 88
pred1ozi 1 55
prefiks 1 70
presupozicija 229
prevoenje 93
pridevi 1 54
prilozi 1 55
proteza 1 32
prototipi 2 1 5
prozodija 1 33
psiholingvistika 1 4
purizam 206

262

UVOD U OP1U LINGVISTIKU

stilostatistika 235
stilske figure 230

re 1 77, 1 97

struktura

reenica 1 78 , 22 1

renici 200

dubinska 1 93

- povrinska 1 92

red rei 1 80

- tipovi 72-74

redukcija 1 3 2

subjekt 1 7 8, 1 88

redundanca 1 1 8

subordinacija 1 79

reduplikacija 1 72

sufiks 1 70

rekcija 1 8 1
ritam 1 34

rod 1 49

tautologija 2 1 6

tekst 229
tema 1 78, 1 9 1

sarkazam 232

tempo 1 3 3

semantika distinktivna obeleja

teorij a informacija 1 1 8

209

- prevoenja 95

semema 209

terminologija 200

semiotika 1 9

ton 1 33

simbol 1 6, 50

transformacije 1 94

simbolizacija 1 6

transformaciono-generativna

sinegdoha 23 1

gramatika 1 5 8 , 1 96

sinhronij a 1 3

transkripcija 1 24, 1 37

sinkretizam 1 5 0

transliteracija 1 37

sinonimij a 2 1 2

tuice 206

sintagma 1 44, 1 77

turcizmi 203

sinteza govora 1 1 9
skraivanje 172

sleng 244
sli vanje 1 73

uzvici 1 55

slog 1 3 1
slovo 1 34

sloenice 1 69
soci ogeneza 54

varijante 248

sociolekt 239

varvarizmi 206

sociolingvistika 1 4

vetaka inteligencija 3 8

sonanti 1 23

veznici 1 55

stanje 1 5 2

vid 1 52

stepen 1 5 2

vokali 1 20

sti l 233, 25 1

vreme 1 5 1

263

RANKO BUGARSKI

Napomena: termini

fonema,
grafema, morfema, leksema,
semema upotrebljavaju se i u
oblicima fonem, g rajem,
morfem, leksem, semem.

zamenice 1 54

argon 244
argonizmi 203

264

Literatura

Lingvistika o oveku,

Bugarski, R . :
Bugarski, R . :

Jezik i lingvistika,

Bugarski, R . :

Jezik u drutvu,

Bugarski, R.:

Jezici,

Bugarski, R.:

Pismo,

II izd. Nolit, Beograd, 1 9 84.

Prosveta, Beograd, 1 986.

II izd. Matica srpska, Novi S ad, 1 996.

M atica srpska, Novi Sad, 1 996.

Gramatika i

omski, N. :

II i zd. Prosveta, Beograd, 1 983.

Dikro, O.ffodorov, C.:

um

(ur. R. Bugarski), I I izd. Nolit, Beograd, 1 979.

Enciklopedijski renik nauka o jeziku

I-II. Prosveta,

Beograd, 1 987.
Grin, D. :
Ivi, I . :

Miljenje i jezik.

Nolit, Beograd, 1 978.

ovek kao animal symbolicum.

Ivi, M . :

Pravci u lingvistici,

Nolit, Beograd, 1 978.

VII izd. Biblioteka XX vek/Slovograf, Beograd,

1 994.
Jakobson, R . :

est predavanja o zvuku i znaenju.

Knjievna zajednica, Novi

Sad, 1 986.
Klajn, 1.:

Razgovori o jeziku.

Klajn, I.:

Jezik oko nas.

Klajn, 1.:

Pisci i pismenjaci.

Kri stal, D . :

Vuk Karadi , Beograd, 1 978.

Nolit, Beograd, 1 9 80.

Matica srpska, Novi S ad, 1 994.

Kembrika enciklopedija jezika.

Mi eska Tomi, 0.:

Ostin, D. L.:

Jezik i jezici.

Nolit, Beograd, 1 996.

Futura publikacije, Novi S ad, 1 995.

Kako delovati reima

(ur. M . Radovanovi) . Matica srpska,

Novi Sad, 1 994.

Radovanovi, M . :

Sociolingvistika,

II izd. Knjievna zajednica/Dnevnik, Novi

Sad, 1 986.
Rianovi, M . :
Rot, N.:

Jezik i njegova struktura.

Znakovi i znaenja.

S vjetlost, Sarajevo, 1 985.

Nolit, Beograd, 1 982.

265

RANKO BUGARSKI

Sapir, E. :

Jezik.

Savi, S.:

Diskurs analiza.

Serl, D. :

Govorni inovi.

Sosir, F. de:

Dnevnik, Novi Sad, 1 992.

Filozofski fakultet, Novi Sad, 1 993.
Nolit, Beograd, 1 99 1 .

Opta lingvistika,

II izd. Nolit, Beograd, 1 977.

kolska knjiga, Zagreb, 1 980.

kiljan, D.:

Pogled u lingvistiku.

kiljan , D.:

Lingvistika svakodnevice.

Vukovi, P. :

Knjievna zajednica, Novi Sad, 1 989.

Ogledi iz semantike i pragmatike.

Beograd, 1 995.

266

Savremena administracija,

Sadraj

Uvodna napomena

Predgovor prvom izdanju

. .. ... .. . .. . . ..... .... . . .. . . . . . . 7

Prvi deo
l. Lingvistika i njen predmet
l. l. Mesto jezika u ljudskom ivotu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . l l
1 . 2. Bitna svoj stva jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 5
1 .3 . Jezik i govor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
.

2. Funkcije jezika
2. 1 . Jezik i komunikacij a . .
2. 2. Jezik i misao . . . . . . . .
2.3. Jezik i stvarnost . . . . . .
2.4. Podela jezikih funkcija
.

. .. .
. . ..
. .. .
.. .
.

.
.
.
.

.
.
.
.

3 . Evolucij a jezika
3 . 1 . Poreklo jezika . . .
... .. .
3 . 2. Nastanak i razvoj pisma
.
3.3. Istorijske promene u jezicima
3 .4. Jeziki razvoj pojedinca
.
.

4. Tipovi jezika
4. 1 . Jezici u svetu . . . .
4. 2. Jezika srodnost . . .
4.3. Jeziki tipovi . . . .
4.4. Jezike univerzalij e
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

267

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.
.

.
.
.
.

.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.
.

.
.
.
.

25
29
34
38
44
48
53
57

63
67
72
76

RANKO BUGARSKI

5. Jezik, kultura i drutvo

5 . 1 . Jezik i druge drutvene kategorije .
5 .2. Viejezinost
.
.
..
..
5.3. Prevazilaenje jezikih razlika
.
.. .
5 .4. Stavovi prema jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
.

.
. . . . 82
.. .
.
87
.
.
. 91
. . . . . . . . . 96

5. Opta struktura jezika

6. 1 . Jeziki znak
. . . . .
. .
. .
.
. 101
6.2. Funkcioni sanje jezika kao sistema znakova . . . . . . . . . l 05
6.3. Jeziko stvaralatvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ll O
.

7. f'onetika
7 . l . Govorni organi
7.2. Glasovi
.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 15
1 20
.

8. Fonologija
8. 1 . Foneme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 25
8.2. Govorni niz
.. .
.
.
. .
.
1 29
8.3. Grafologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 34
.

Drugi deo
9.

pramatika
9. 1 .
9.2.
9.3.
9.4.

Gramatiki odnosi
. .
.
Gramatike kategorije . . . . . . . . . . . . . . . .
Gramatike vrste rei
. .
.
Pristupi prouavanju gramatike
.
.
.

. ..
. . 1 43
. . . . . . . . . . . 1 48
.
.
..
1 53
. .
..
. 1 58
.

l O. J'-iorfologij a
1 0. 1 . Morfeme
. . .
.
.
. .
. . 1 63
l 0.2. Morfoloka struktura rei . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 67
1 0.3. Tvorba rei . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 72
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

ll. Sintaksa
1 1.1.
1 1 .2.
1 1 .3 .
1 1 .4.

Sintaksike
Sintaksike
Sintaksike
Sintaksike

jedinice . . . .
konstrukcije
funkcije . . . .
transformacije
.

268

....
....
....
...

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

.
.
.
.

1 77
1 82
1 86
191

UVOD U OPTU LINGVISTIKU

1 2. Leksikologij a
1 2. 1 . Rei i lekseme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 97
1 2. 2. Struktura renika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 2
1 3 . Semantika
1 3. 1 . Znaenje rei
207
1 3. 2. Znaenjski odnosi meu reima . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 1
1 3.3 Znaenje reenica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 1 6
.

1 4. Pragmatika
1 4. 1 . Govorni inovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 2 1
1 4.2. Struktura razgovora i teksta .
. . . . . . . . . . .
2 26
1 4. 3 . Retorika i stilistika
. . . .
.
. . . 230
.

1 5 . Rasloj avanje jezika

1 5 . 1 . Jezik, dij alekt i socio1ekt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236
1 5. 2. Jezika norma i standardizacij a . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 1
1 5 .3. Knjievni jezik
....
... .
...
245
1 5.4. Funkcionalno diferenciranje i jezika kultura . . . . . . . 250
.

Dodatak: Kratak pregled razvoja lingvistike

. .. .. .
.

25 5

Registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259
Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265

269

CIP - KaTaJIOrHJaHja y ny6nHKaHjH

HapoHa 6H6JIHOTeKa Cp6Hje, Eeorpa

81 ' 1
EYrAPCKM, PaHKO

Uvod u optu lingvistiku l Ranko

Bugarski . - 2. izd. - Beograd : igoj a
tampa : XX vek, 2003 (Beograd : Cigoj a
tampa). - 269 str. : graf. prikazi ; 2 0
cm. - (Sabrana dela l Ranko Bugarski ;
knj . 6)
Tira

500. - Bibl iografija: str. 265-266.

- Registar.

ISBN

86-7558-200-5

a) OrriiiTa JIHHrBHCTHKa
COBISS. SR-ID 1 1 0077708