The following ad supports maintaining our C.E.E.O.L.

service

MSC ALEKSANDAR R. IVANOVI

Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru,
Dimitrija Tucovia bb, 36300 Novi Pazar
a.ivanovic@uninp.edu.rs

TEORIJE BEZBEDNOSTI
SECURITY THEORIES
Apstrakt Autor se bavi razvojem bezbednosne misli u sklopu nauke o meunarodnim
odnosima. Ovaj rad ima za cilj da na jednom mestu prikae bitne aspekte razvoja, odnosno
preoblikovanja bezbednosne misli kroz prikaz rasprave izmeu teoretiara najuticajnijih
pristupa teorije meunarodnih odnosa: realizma, liberalizma i kritikih teorija. Shodno tome,
u radu su prikazani osnovni stavovi i konstatacije najistaknutijih predstavnika realistikih,
liberalnih i kritikih teorija bezbednosti.
Kljune rei: bezbednost, nacionalna bezbednost, realizam, liberalizam, kritike teorije.
Abstract The author deals with the development of security thinking in the science of
international relations. This paper aims to in one place highlight the important aspects of the
development and transformation of security thinking through of the debate between theorists
of the most influential approach to international relations theory: realism, liberalism and
critical theory. Accordingly, this paper presents main findings and observations of the most
prominent representatives of realist, liberal and critical theories of security.
Key words: security, national security, realism, liberalism, critical theory.

UVOD
Moemo sa sigurnou rei da je bezbednost pratei element ljudskog drutva, od samog
njegovog postanka, pa sve do danas. Ljudi, odnosno pojedinci, ljudske grupe, organizacije i
institucije oduvek imaju potrebu da se brinu o svojoj bezbednosti. Ova injenica proizilazi iz
uroenog nagona za samoodranjem. U tom smislu, u svim razdobljima razvoja ljudskog
drutva, od strane drutvenih grupa preduzimane su odreene aktivnosti na postizanju,
odravanju i razvijanju odreenog nivoa bezbednosti, a sve u cilju njihovog opstanka. Tako
je bezbednost posebno i dobila na znaaju udruivanjem ljudi u manje ili vee grupe, poevi
od porodice, rodovske zajednice, plemena, zatim drave, meunarodnih zajednica isl.
Posmatrano sa istorijskog aspekta drutveni ivot je oduvek bio proet raznim oblicima
konflikta, politikog, ekonomskog i vojnog karaktera, koje karakterie primena sile i raznih
oblika nasilja uperenih ka bitisanju i opstanku pojedinca i drutvenih zajednica. Tako se
negde do kraja dvadesetog veka bezbednost posmatrala sa aspekta bezbednosti drave, i to
prevashodno sa vojnog stanovita, odnosno spoljnog ugroavanja bezbednosti jedne drave.
U poslednje vreme, meutim to gledite je znatno izmenjeno, najpre iz razloga to dolo do
promene u meunarodnim odnosima, a zatim i zbog pojave savremenih, nevojnih oblika
ugroavanja bezbednosti, koji poprimaju globalni karakter i dovode u pitanje egzistenciju i
opstanak ne samo drave, ve i pojedinaca, pa ak i oveanstva u celini. Stoga se u
poslednje vreme u nauci o bezbednosti umesto drave kao referentnog objekta bezbednosti i
njenih vrednosti posebna panja poklanja nekim drugim referentnim objektima bezbednosti

Access via CEEOL NL Germany

(pojedincima, drutvenim grupama, globalnom drutvu, ekonomskom sistemu, ivotnoj

sredini i sl.), to dovodi do razmatranja koncepta individualne, socijetalne, globalne,
ekonomske, ekoloke i drugih vidova bezbednosti. Osim toga, dolo je i do proitrnja
koncepta bezbednosti i u smislu izazova, rizika i pretnji koji ugroavaju bezbednost
navedenih referentih objekata bezbedosti (pored rata, odnosno oruanog napada sve vie se
panja poklanja i nekim drugim nevojnim oblicima ugroavanja bezbednosti), kao i do
proirenja spiska referentnih subjekata pomenutih tipova bezbednosti (sve vie zaivljava
shvatanje da drava vie nije jedini provajder bezbednosti ve da se pored drave kao
provajderi bezbednosti javljaju i neki nedravni subjekti (npr. privatne slube bezbednosti).
Zbog ove tendencije proirenja istraivakog polja nauke o bezbednosti dolo je i do
znaajnih izmena u shvatanju koncepta nacionalne bezbednosti. Stoga emo, u ovom radu
izloiti osnovne teorijske pravce o bezbednosti i ukazati na njihove osnovne karakteristike.
Naime, s obzirom da je nauka o bezbednosti nastala iz nauke o meunarodnim odnosima, tj.
da se pitanja bezbednosti, pre svega maunarodne i nacionalne prvi put nauno razmatraju u
okviru nauke o meunarodnim odnosima, osnovna shvatanja takozvanih teorija bezbednosti,
su se razvile pod okriljem nauke o meuanarodnim odnosima.
U nauci o meunarodnim odnosima i nauci o bezbednosti postoji mnotvo teorija, pre svega
meunarodne, a zatim i nacionalne bezbednosti. Sve te teorije moemo svrstat u tri velike
grupe:
a) realizam;
b) liberalizam (liberalni institucionalizam);
c) kritike teorije bezbednosti.
1. Realizam
Realistike teorije pedstavljaju skup teorija koje se zalau za realno, odnosno stvarno
sagledavanje stanja stvari u meunarodnim odnosima. Predstavnici ovih teorija se u
razmatranju i analiziranju stanja u meunarodnim odnosima, tj. u davanju objanjenja za
sukobe i ratove, posebno fokusiraju na moi, strah i anarhiju. Naime, prema predstavnicima
realistikih teroija drave su glavni akteri meunarodnih odnosa koji su anarhini i neizvesni,
pre svega zato to proizilaze iz ljudske prirode u kojoj dominira elja za moi.1 U davanju
objanjena za ovakvo sagledavanje meunarodnih odnosa, a samim tim i nacionalne
bezbednosti realisti polaze od ovekove prirode, tvrdei da je ovek po svojoj prirodi sebino
i egoistino bie koje u ostvarenju svojih sopstvenih ciljeva ne potuje nikave moralane niti
bilo kakve druge norme, kao ni interese drugih ljudi. S tim u vezi, ljudima, ljudskim grupama
i drutvenim zajednicama svojstvena je elja za moi. Prema miljenju realista ponaanje
oveka u ostvarenju svojih ciljeva slino je ponaaju drava u meunarodnim odnosima.
Naime, realisti smatraju da je zbog nepostojanja vrhovnog autoriteta stanje u meunarodnim
odnosima anarhino, te da se drave u ostvarenju svojih interesa mogu ponaati kako god to
one ele. A da li e i u kolikoj meri jedna drava u takvom anarhinom sistemu ostvariti svoje
interese zavisi pre svega od koliine moi kojom raspolae. Shodno navedenom realisti
smatraju da drava ukoliko eli da ostvari svoje interese, tj. da dostigne i ouva odreeni nivo
nacionalne bezbednosti mora permanentno da uveava svoju mo, samim tim akumuliranje
moi postaje glavni nacionalni interesi svake drave u meunarodnim odnosima. U ovakvom
sistemu sa izraenom eljom za moi drave uz permanento akumuliranje moi moraju
konstantno da prate i stanje u drugim dravama, tj. da li im preti kakva opasnost od strane
drugih drava, ili saveza drava, to onda dovodi do lanane reakcije u vidu naoruavanja,
odnosno poveavanja moi drugih drava. Zbog neprekidne tenje za uveanjem svoje moi
1

Vie o tome, V. Dimitrijevi, R. Stojanovi, Meunarodni odnosi, Slubeni list SRJ, Beograd, 1996, str. 36.

drave konstantno moraju da budu u tzv. borbenom stavu, ili tzv. stanju egzistencijalnog
gra.
Prema tome ponaanje drava voeno egoistinom ljudskom prirodom, odnosno preteranim
apetitima za moi, ili potrebom za akumuliranjem sredstava za obezbeivanje samopomoi,
objanjava naizgled beskrajan niz ratovanja i osvajanja. Shodno tome, veina realista ima
pesimistike poglede na meunarodne odnose, iako Glaser vai za realistu sa neobio
optimistinim pristupom.
U opisivanju i razmatranju realistikih teorija, uobiajen je njihova podela na est razliitih
podgrupa realizma: klasini realizam, neorealizam i etiri oblika savremenog realizma:
rastui i padajui, neoklasini, ofanzivni strukturalni i defanzivno strukturalni realizam.
1.1. Klasini realizam
Klasini realizam dvadesetog veka uglavnom datira iz 1939. godine, tj. od objavljivanja dela
Edvarda Haleta Kara (Edvard Hallett Carr) Dvadesetogodinja kriza (The Twenty Year`s
Crisis). Klasini realisti se obino karakteriu kao odgovor na tada dominantne liberalne
pristupe u meunarodnoj politici, iako se naunici ne slau o tome koliko je liberalizam bio
rasprostanjen tokom godina izmeu Prvog i Drugog svetskog rata. Pored Kara, teorijsku bazu
klasinog realzma ine i radovi Frederika umana (Frederick Shuman, 1933), Harolda
Niklosona (Harold Nicolson, 1939), Reinolda Neibura (Reinhold Neibuhr, 1940), Dorda
varcenbergera (Georg Schwarzenberger, 1941), Martina Vihgta (Martin Wihgt, 1946),
Hansa Morgentaua (Hans Morgentau, 1948), Dorda Kenana (George Kenan, 1951) i
Heberta Buterfielda (Herbert Butterfield, 1953). Posebno treba istai da je delo Hansa
Morgentaua Politika meu nacijama: Borba za mo i mir (Politics Among Natons: The
Struggle for Power and Peace) postala neprikosnoven nosilac standarda politikog realzma, i
da je doivela est izdanja u periodu izmeu 1948. i 1985. godine. Hans Morgentau se smatra
jednim od osnivaa relalistike kole u 20. veku. Prema Morgentauu nacionalne drave su
glavni akteri meunarodnih odnosa, stoga se u istraivanju oblasti meunarodnih odnosa sva
panja mora usmeriti na istraivanje moi. Morgentau istie vanost nacionalnog interesa,
a u svom delu Politika meu narodima kae: glavni putokaz koji pomae politikom
realizmu da nae svoj put kroz pejza meunarodne politike jeste koncept interesa definisan
u smislu moi.
Prema shvatanjima klasinog realizma, zbog toga to je elja za vie moi ukorenjena u
manjkavoj prirodi oveanstva, drave se permanentno angauju u borbi za poveavnje
svojih sposobnosti. U odsustvu meunarodnog autoriteta, ekvivalentnog vladi drave, vladaju
popustljivi uslovi koji ljudskim apetitima daju odreene ruke. Ukratko, klasini realizam
objanjava konfliktno ponaanje na bazi manjkavosti ljudske prirode. Ratovi se na primer
objanjavaju na primeru posebno agresivnih dravnika, ili od strane domaih politikih
sistema koji daju pohlepnim grupama priliku da slede samodovoljnu ekpanzionistiku spoljnu
politiku. Za klasine realiste meunarodna politka se moe okarakterisati kao zlo: loe stvari
se deavaju zato to ljudi koji donose spoljno-politike odluke jesu ponekad loi (Spirtas,
1996:387-400).
Iako ne primenjuju formalno matematiko modeliranje u savremenoj teoriji racionalnog
izbora, klasini ralisti ipak tvrde da ponaanje drave moe biti shvaeno kao minimalno
racionalno uporite. Dravne strategije se shvataju kao racionalne odluke, koje su doneene
nakon to su u obzir uzeti svi trokovi i sve koristi od razliitih moguih pravaca
delovanja (Elman, 2009:15-28). Prema klasinim realistima dobra spoljna politika je takva
politika koja minimizira rizik a maksimizira korist.

1.2. Neorealizam
Teorija meunarodne politike (Theory of International Politics) Keneta Wolca (Kenneth
Waltz) zamenila je Morgentaovu teoriju politike meu narodima kao osnove standarda
realista. U svom delu Teorija meunarodne politike (Teory of International Politics) Wolc,
tvrdi da se sistemi sastoje od strukture i njihovih interaktivnih jedinica. Politika struktura je
nabolje koncipirana ako ima tri elementa: a) odreene principe na kojima je ureena
(anarhina ili hijerarhijska); b) karakter jedinica (funkcionalno sline ili diferencirane) i c)
raspodelu sposobnosti (Waltz, 1979: 88-99.).
Wolc tvrdi da su prva dva elementa strukture meunarodnog sistema konstantna. Naime,
nedostatak sveobuhvatnog autoriteta znai da je sistem ureen po principu anarhije, i principu
samopomoi, to znai da sve jedinice funkcioniu uglavnom slino. Shodno tome, jedini
promenljivi elemenat je raspodela sposobnosti, sa glavnom razlikom izmeu multipolranog i
bipolarnog sistema. Volcov kljuni doprinos u stvaranju neorealizma se ogleda u tvrdnji da se
ponaanja drava esto mogu objasniti pritiscima koji dolaze od strane njihovih konkurenata
na meunarodnom planu, ime je njihov izbor ponaanja ogranien. Neorealizam nastoji da
objasni ponavljanje obrazaca ponaanja drava, npr. kao to odnosi izmeu Sparte i Atine na
neki nain lie na odnose izmeu SAD-a i SSSR-a. Volc tvrdi da se svet nalazi u stanju
permanentne meunarodne anarhije.2 On razlikuje anarhiju meunarodnih odnosa od anarhije
na unutranjem planu. Naime, na domaem planu svaki akter moe da se ali zbog svog
poloaja i da bude primoran od strane vrhovnog autoriteta (drave ili vlade) na odreeno
ponaanje, dok u oblasti meunarodnih odnosa takava mogunost ne postoji. Anarhinost
meunarodnih odnosa, tj. nepostojanje vrhovnog autoriteta na meunarodnom planu znai da
su drave primorane da deluju na nain koji najbolje obezbeuje njihovu bezbednost, u
suprotnom bie u poziciji u kojoj rizikuju da budu ugroene. Prema neorealistima ovo je
osnovna injenica politikog ivota sa kojim se suoavaju i demokratski i diktatorski ureene
drave, te stoga one, osim u retkim sluajevima, ne mogu raunati na dobru volju drugih da
im pomognu, tako da uvek moraju biti spremne da same brinu o sebi. Dakle, nasuprot
klasinom realizmu, neorealizam iskljuuje unutranji sastav razliitih drava kao bitan
inilac strukture meunarodnih odnosa. Dok se osnovni princip Morgentauovog klasinog
realizma zasniva na pretpostavci da su lideri drava motivisani svojom poudom za moi,
Vocova teorija, nasuprot tome, izostavlja motive lidera i razliite karakteristike drava kao
inioce od znaaja za stanje u meunarodnim odnosima, osim minimalne pretpostavke da
drave ele da obezbede svoj opstanak.
Kao i veina neorealista Volc prihvata miljenje da globalizacija postavlja nove izazove za
drave, ali ne veruje da e drave biti zamenjene nekim drugim subjektima meunarodnih
odnosa, jer ni jedan drugi nedravni subjekt ne moe posedovati mogunosti jedne drave, i
smatra da su drave, ak tavie, od 90-tih proirile svoje funkcije kao odgovor na globalne
transformacije.
Volcov neorealizam je odogovor na ono to je zapazio kao nedostatke klasinog realizma.
Iako se realizam i neorealizam ponekad koriste kao sinonimi, izmeu njih, ipak, postoji
nekoliko bitnih razlika. Glavna razlika izmeu ova dva pravca je u tome to klasini realizam
stavlja akcenat na ljudsku prirodu, odnosno potrebu za dominacijom, kao glavno
obrazloenje za postojanje sukoba, dok neorealizam ne insistira na ljudskoj prirodi, ve na
tvrdnji da pritisci anarhinog sistema izazivaju posledice bez obzira na ljudsku prirodu ili
domae reime. Pored toga, dok klasini realizam zastupa stav da su dravne strategije
izabrane racionalno Volc je agnostian po pitanju toga koji od nekoliko inilaca objanjava
Anarhija u ovom kontekstu ne znai stanje haosa ili nereda, ve stanje u kome ne postoji suveren organ koji je zaduen
za regulisanje ponaanje nacionalnih drava u meunarodnim odnosima.

ponaanje drava. Naime, prema Volcovoj teoriji ponaanje drava moe biti proizvod
konkurencije meu njima, ili zato to su drave izraunale kako da se ponaaju kako bi bi
ostvarili najbolju prednost, odnosno ponaanje drava moe biti proizvod socijalizacije, tj.
drave mogu da slede norme ponaanja za koje smatraju da im donose najveu prednost, ili
zato to te norme postaju intenacionalizovane, tj. opteprihvaene.
Osim neorealizma, u teorijama bezbednosti postoje jo najmanje etiri pravca savremenog
politikog realizma: rastui i padajui realizam, neoklasini realizam, defaznivni strukturalni
realizam i ofanzivni strukturalni realizam. Sva etiri pomenuta pravca dele stav da
meunarodne odnose karakterie beskrajna i neizbena sukcesija ratova i osvajanja. Ova itiri
navedena savremena pravca politikog realizma se razlikuju po osnovnim konstitutivnim i
istraivakim pretpostavkama na kojima se zasnivaju. Ukratko reeno, razlika se ogleda u
izvorima preferencija drava meavina ljudskih elja za moi i/ili potreba za akumuliranjem
sredstava obezbeenjem svoje sopstvene bezbednosti, dok se slinost ogleda u slaganju po
pitanju svatanja da je racionalni izbor inilac koji prevodi ove preferencije u odreeno
ponaanje.
1.3. Defanzivni strukturalni realzam
Defanzivni strukturalni realizam je nastao u okviru neorealizma ali se od njega ipak dosta
razlikuje. Defanzivni strukturalni realizam deli minimalne pretpostavke neorealista o
motivacijama drava. Kao kod neorealizma, defanzivni strukturalni reralizam predlae da
drave treba da trae bezbednost u anarhinom meunarodnom sistemu drava u kome im
glavne pretnje za njihovu dobrobit dolaze od drugih drava. Postoje tri glavne razlike izmeu
neorealizma i defanzivnog strukturalnog realizma. Prvo, dok neorealizam omoguava
objanjenje ponaanja drava na osnovu viestrukih inilaca, defanzivni strukturalni realizam
se oslanja iskljuivo na racionalni izbor. Drugo, odbrambeni strukturalni realizam dodaje
agresivno-defanzivno balansiraje kao varijablu.3 To je kompozitna varijabla nastala
kombinovanjem razliitih inilaca koji osvajanja inje teim ili lakim. Odbrambeni
strukturalni realisti tvrde da tehnoloka dostignua i geografski uslovi uvek favorizuju
odbranu. Shodno tome, u svetu u kome je osvajanje teko ne moe se prihvati previe
balansranja na utrb revizionistikog ponaanja. Tree, kombinujui racionalnost i ofanzivnoagresivnu ravnoteu koja favorizuje odbranu, odbrambeno strukturalni realisti smatraju da
drave treba da podravaju status quo. Ekspanzija je retko strukturalnog mandata, a
balansiranje je pravi odgovor na pretee koncentracije moi. Racionalnost i ofanzivnodefanzivno balasiranje koje favorizuje odbranu znai da drave moraju da balansiraju, a
balansiranje daje rezultate.
Moda, najpoznatija varijanta defanzivnog strukturalnog realizma je teorija Stivena Volta
(Stephen Walt) ravnotea pretnje. Prema Voltu: u anarhijinom sistemu drave formiraju
alijanse da bi zatitile sebe. Svoje ponaanje odreuju prema pretnjama koje doivljavaju a
mo drugih drava je samo jedan element u njihovim kalkulacijama. Volt ukazuje na to da
drava procenjuje pretnju od strane drugih drava na osnovu njihove ralativne snage, blizine,
namera i sl. Dijadino balansiranje drava upravo ima za posledicu odsustvo hegemonije u
meunarodnom sistemu drava (Walt, 2000: 200).
Zato to je balansiranje sveprisutno, Volt zakljuuje da revizionistiko i agresivno ponaanje
samoporaavajue, te da tzv. status quo drave mogu da budu relativno sigurne po pitanju
pretnji. U izbalansiranom svetu, politika koja propagira uzdranost i dobronamernost je
najbolja (Walt, 1987: 27.).
3

S. Van Evera,Causes of War: Vol. I: The Structure of Power and the Roots of War, Cornel University Press, New York,
1999, str. 10.

1.4. Ofanzivni strukturalni realizam

Predstavnici ofanzivnog strukturalnog realzma se ne slau sa odbrambenim strukturalnim
realistima da drave trae samo odgovarajuu koliinu moi. Vodei predstavnik Don
Miarajmer (John Mearsheimer) u svom delu Tragedija politike velikih sila (The Tragedy
of Graet Power Politics) tvrdi da se drave suoavaju sa neizvesnou u meunarodnom
okruenju u kome svaka drava moe da koristi svoju mo da bi naudila drugima. Pod takvim
okolnostima, relativne mogunosti su od velike vanosti, a bezbednost drave zahteva
sticanje to je mogue vie moi u odnosu na druge drave. Za razliku od odbrambenih
strukturalnih realista koji smatraju da drave trae samo odgovarajuu koliinu moi,
Miarajmer tvrdi da bezbednost zahteva sticanje to vie moi u odnosu na druge drave.
Miarajmerova teorija zasniva se na pet pretpostavki: meunarodni sistem je anarhian;
velike sile same po sebi poseduju neke ofanzivne vojne sposobnosti i shodno tome mogu da
ugroze jedna drugu; drave nikada ne mogu biti sigurne po pitanju namera drugih drava;
opstanak je primarni cilj velikih sila, i velike sile su racioanlni akteri meunarodnih odnosa.
Iz ovih pretpostavki Mijaramer zakljuuje da se velike sile plae jedne drugih, te da se mogu
osloniti samo na sebe u ouvanju svoje bezbednosti, i da je najbolja strategija za dravu da
osigura svoj opstanak maksimalizacija raspoloive moi.
Mijarajmer eksplicitno odbacuje Glaserovo, a samim tim i Wolfersovo razmatranje
bezbednosne dileme, i tvrdi da maksimalno poveanje moi moe da povea bezbednost
drave bez ukluivanja kompezatornih mehanizama, odnosno bez racionalinog poveanja
moi. Maksimizacija moi nije nuno samoporaavajua, a samim tim drave mogu
racionalno da tee regionalnoj hegemoniji.
1.5. Rastui i padajui realizam
Rastui i padajui realizam vidi pravila i praksu meunarodnog sistema koji je determinisan
eljama vodeih, odnosno najmonijih drava. Naime, zbog znaajne koristi koja pripada
lideru, druge velike sile tee ka toj pol poziciji. Rastui i padajui realizam objanjava kako
se drave prvo uspinju, a zatim padaju sa te vodee pozocije, kao i posledice koje taj prelaz
ostavlja na spoljnu politiku tih drava. Element koji objanjava ovo ponaanje je racionalni
izbor. S obzirom na suavanja jaza izmeu prvo i drugo rangiranih drava, lider e izraunati
potrebu za preventivnom akcijom. U suprotnom, izaziva e se opredeliti za rat kako bi
istisnuo trenutnog lidera.
Moda je najbolji i najpoznatiji rad o rastuem i padajuem realizmu rad Roberta Gilpina
(Robert Gilpin) (1981) Rat i promene u svetskoj politici (War and Change in World
Politics). Gilpin sugerie da se funDamentalna priroda meunarodnih odnosa nije menjala
tokom milenijuma. Meunarodni odnosi nastavljaju i dalje da budu borba za bogatstvo i mo
meu nezavisnim akterima u stanju anarhije. Domai i meunarodni napredak dovodi drave
do stanja razvoja na razliitim nivoima, i kao to se drave uspinju i padaju u odnosu na
druge drave, tako nastaje sukob izmeu njih. Drave odluuju da se ukljue u konflikt, jer
raunaju da korist od toga prevazilazi mogue trokove sukoba. Posebno, zato to je
meunarodni sistem kreiran od strane i za vodee snage u sistemu, stoga promena u moi
dovodi do konflikta oko vodeeg poloaja u sistemu.
1.6. Neoklasini realizam

U delu odgovora na ono to smatraju anti-redukcionistikim ispadima neorelizma,

neoklasini relisti sugeriu da je ono od ega drava zavisi u velikoj meri jesu njenji
unutranji, odnosno domai potencijali. Na primer, Randal veler (Radnall Schweller)
insistira na tome da realizam najbolje slui priznavanjem, ukljuujui i razliite dravne
motive. Kako Rasler (Rasler) i Tompson (Thompson) napominju, stres neoklasinih realista
iri spektar revizionistikih motiva vie nego ranija oslanjanjanja klasinog realizma na
ljudsku prirodu. Stvari se deavaju u svetskoj politici jer neki akteri zahvaljujui domaoj
strukturi i institucijama, ideologiji i ambicijama praktikuju ometajue i predatorske strategije.
Jedna istaknuta verzija neoklasinog rezalizma je Randal velerova teorija ravnotee
interesa, koja razvija tipologiju na osnovu toga da li su drave primarno motivisane strahom i
pohlepom, kao i u kom obimu. Dakle drava racionalno odluuje o spoljnoj politici u
zavisnosti od kombinacije moi i interesa.
Pored rastuih razlika izmeu statusa quo i revizionistikih drava, neoklasini realisti se
takoe fokusiraju na domai prenosni pojas koji povezuje resurse, zadubine i mo.
Neoklasini realisti se slau da su materijalna sposobnost i distribuica moi polazne take za
analizu meunarodnih odnosa. Insistiraju, meutim, da karakteristike drava i liderski pogled
na to kako treba mo da se koristi utiu na strukturalna ogranienja i ponaanja drava.
Shodno tome, oni takoe istrauju karakteristike domae politike, kao to su sposobnosti
donoenja spoljno-politikih odluka kao i sredstava za ostvarenje ciljeva domae politike.
2. Liberalizam
Liberalne teorije pedstavljaju skup teorija koje se zalau za slobodu pojednaca i
uspostavljanje demokratskih odnosa kako na unutranjem tako i na meunarodnom planu.
Pun naziv liberalnih teorija je liberalni institucionalizam, iz razloga to liberalisti smatraju da
institucije predstavljaju kljuni elemenat u ostvarenju demokratije i mira na unutranjem i
meunarodnom planu. Liberalni institutcionalisti prihvataju mnoge od temeljnih pretpostavki
zagovornika realizma: na primer, postavke da je preovlaujue stanje u meunarodnom
sistemu drava, stanje anarhije, kao i da odnose u takvom anarhinom drutvu drava
sutinski odlikuje politika sile. Meutim, dok realisti, kao to je to ve istaknuto, strukturalnu
anarhiju meunarodnog sistema smatraju neizbenom i nepromenljivom posledicom otrog
razlikovanja izmeu unutranje i spoljne politike, pri emu je po njima u unutranjim
odnosima mogue dostii pravdu, zajednitvo, demokratuju i drutveni napredak, a ne i izvan
drave, u nedostatku sredinjeg autoriteta (u meunarodnom sistemu drave su osuene na
samopomo u tenji da osiguraju opstanak), dotle liberalni institucionalisti odbijaju da
prihvate njihove zakljuke u pogledu mogunosti prevazilaenja takvog stanja u
meunarodnim odnosima (Simi, 2002:36.). Stoga liberalni institucionalisti istiu uticaj koji
na miroljubivost odnosa izmeu drava imaju meunarodne organizacije, demokratski
ureene drave, kao i ekonomska meuzavisnost izmeu drava. Naime, liberalni
institucionalisti pridaju znaaj politikoj, ekonomskoj i kulturnoj saradnji u meuzavisnom
odnosu izmeu drava, koja je nastala kao rezultat rastueg tehniko-tehnolokog napretka,
nasuprot stavovima realista koji su zasnovani samo na zatiti nacionalne bezbednosti, politici
sile i vojnoj moi.
Koreni liberalno-institucionalistikih teorija bezbednosti potiu jo od filozofa Imanula Kanta
(Immanuel Kant) koji je naglasio znaaj republikanske drave u proizvodnji mira. Njegov
esej Veiti mir (Pepertual Peace), sadri mirovni plan, i moe se slobodno rei da
predstavlja prvu liberalnu raspravu na tu temu. Liberalne teorije razraene su od strane vie
razliitih kola tradicionalne liberalne misli. U teoriji meunarodnih odnosa postoji vie
klasifikacija kola, odnosno pravaca liberalistikih miljenja. Tako, Majkl Dojl (Michale

Doyle 1998) razlikuje meunarodni, komercijalni i ideoloki liberalizam, od kojih svaki ima
drugaije implikacije na planiranje bezbednosti. Sledei njegovu podelu Endrju Moravik
(Andrev Moravcsik 2001) pravi razliku izmeu idejnog, komercijalnog i republikanskog
liberalizma. Takoe postoje klasifikacije koje teorijske pristupe unutar liberalnog
institucionalizma dele na klasian i novi, na konzervativni i kospomolitski, na individualni i
dravocentrini itd. Svaka od ovih podela ima svojih prednosti kao i svojih mana, meutim
sve one zajedno ukazuju na bogatu razliitost unutar liberalnog institucionalizma. Na osnovu
pomenutih klasifikacije moemo zakljuiti da ne postoji jedinstvena liberalno
institucionalistika misao, ve niz manje ili vie konkurentnih pristupa.
Uzevi u obrzir navedene podele, miljenja smo da je naprihvatljivije razlikovanje liberalnoinstitucionalistikih teorija bezbednosti prema istorijskim periodima razvoja liberalne misli u
nauci o meunarodnim odnosima. S tim u vezi u daljem delu rada teorije liberalnog
institucionalizma bie razmatrane kroz: tradicionalni, odnosno klasini (politiki i
komercijalni) i novi, odnosno savremeni (neoinstitucionalni) liberalizam. Iako izmeu
navedenih talasa liberalnog institucionalizma postoji jasan kontinuitet u smislu njihovih
osnovnih filozofskih postavki i kljunih argumenata, isto tako postoje i znaajne razlike koje
se ogledaju pre svega u nainu tumaenja, kao i u elementima kojima se daje kljuna uloga u
ouvanju mira i bezbednosti u meunarodnim odnosima. Na primer, klasini Kantov
liberalizam zastupa tezu da trgovina uglavnom doprinosi pojavi sukoba, dok savremeniji
komercijalni liberalisti trgovinu vide kao korisnu, tj. kao faktor pozitivnog razvoja drutva.
Takoe, klasini politiki (republikanski) liberalisti tvrde da je mir ukorenjen u liberalnom
ureenju liberalistikih republika (interni pristup) dok neoliberlani institucionalisti
naglaavaju ulogu meunarodnih institucija u spreavanju sukoba sa spoljne strane (eksterni
pristup).
2.1.Tradicionalni institucionalni liberalizam
Tradicionalni, odnosno klasini liberalizam obuhvata grupu teorija iz 18,19. i 20. veka, koje
se bave razmatranjem izvora sukoba u meunarodnim odnosima sa politikog i sa
komercijalnog aspekta. Shodno navedenom, klasine liberalistike teorije moemo podeliti
na klasini politiki institucionalni liberalizam i klasini komercijalni institucionalni
liberalizam.
2.1.1. Klasini politiki institucionalni liberalizam
Objaenja uzroka sukoba u meunarodnim odnosima sa politikog aspekta nalaze se u delima
Imanuela Kanta (Immanuel Kant), Tomasa Pejna (Tomas Paine), Deremija Bentama
(Jeremy Bentham), Dona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) i dr. Prema njihovom svatanju
ratovi izmeu drava se javljaju kao rezultat neuspeha unutranjih politikih struktura.
Naime, prema navedenim teoretiarima u apsolutistikim dravama i monarijama, koje
karakterie centralizovana mo, tajnovitost, ignorisanje javnosti, odsustvo efikasnih
mehanizama politike odgovornosti, rat je esto korieno sredstvo politike drave.
Kod politikih klasinih liberalista oigledna je tvrdnja da se determinante mira nalaze, u
prvom redu, u preobraaju unutranjih struktura drava, a ne u reformi meunarodnog
drutva drava. Odbacujui ideju meunarodne ili svetske vlade, klasini liberalisti su put ka
uspostavljanju venog mira traili pre svega kroz republiku kao oblik vladavine, a zatim i
kroz slobodno trite. Tako bi Prema Kantu, jedina opravdana forma vladavine bila republka,
zasnovana na ustavu gde bi i monarsi vladali prema pravu. Kant je tvrdio da su republikanske
drave proizvoai mira, tj. one su vie sklone miroljubivom ponaanju nego druge vrste

drava. On pripisuje to njihovim navikama konsultovanja. Naime, graanstvo koje bi bilo

konsultovano pre nego to bi drava ula u rat ne bi tako olako podralo taj rat (Navari,
2009:29). Deremi Bentam takoe istie ulogu i znaaj javnog mnjenja u ouvanju mira i
bezbednosti, polaui veliku nadu u sposobnost javnog mnjenja ili bar njegovog
obrazovanijeg dela, da prepozna rat kao iracionalni proizvod, proizvod mahinacija od stane
vlada, tvrdei pri tom da izmeu drava ne postoji nikakav stvarni sukob interesa, a ako
negde interesi i jesu suprotstavljeni onda to je zbog toga to su oni pogreno shvaeni
(Hinsly, 1967:83).
Osim to su insistirali na unutranjim determinantama mira, Kant i Bentam su isticali i
vanost meunarodnog prava za odravanje mira i bezbednosti u meunarodnom poretku.
Prema Kantovom miljenju, to to su drave liberalne republike ne znai samim tim da je to
dovoljno da se obezbedi svetski mir. Ova konstatacija predstavljala je kljuni argument
njegovog pamfleta Veiti mir (Perpetual Peace). Naime, stanje u meunarodnim odnosima
karakterie bezakonje, nestabilna ravnotea snaga i, naroito, uvek prisutna opasnost da
liberalne republike budu ugroene oruanim napadom, to im samo dodatno oteava da odre
svoje republike ili liberalne stavove i naravno zatite svoju nacionalnu bezbednost. Shodno
tome, on smatra, da liberalne republike ne mogu biti liberalne samo za sebe, ve da je
dunost svake liberalne republike da tei kodifikaciji prava i dunosti drava u
meunarodnim odnosima. Kant je u svom pamfletu Veiti mir (Perpetual Peace) izloio
okvir mirovnog programa kojim bi se obezbedio mir putem uvrivanja prava i dunosti
kako pojedinaca, tako i drava. U uvodnim lanovima svog programa Kant navodi uslove
koji su najpre morali da budu ispunjeni kako bi ak i republikanska drava mogla da da vei
doprinos miru u meunarodnom okruenju. Ti uslovi se ogledaju u ukidanju stajae vojske,
nemeanju u unutranje stvari drugih drava, zabrani pijunae, podstrekavanju na izdaju i
ubistva kao instrumenata diplomatije, i stavljanje take na imperijalistike poduhvate. Ovi
uslovi morali bi da budu ispunjeni od strane veine zemalja, kako liberalnih tako i ne
liberalnih. U drugom delu istie uslove koji stvaraju dalje osnove za ostvarenje mira. Ti
uslovi se ogledaju pre svega u tome da ustavni poredak svake drave mora biti republikanski
kao i da meunarodni sistem drava treba da bude zasnovan na principu konfederacije
republikanskih drava i univerzalne gostoprimljivosti.4 Dakle, Kant se zalae za stvaranje
neke vrste svetske vlade ili neke druge institucije koje bi se starale o utvrivanju i potovanju
dunosti i pravila ponaanja drava u meunarodnim odnosima, to bi dovelo do ukidanja
rata, odnosno uspostavljanja mira u meunarodnim odnosima i pospeenju saradnje izmeu
drava.
Prema Kantu, poveanje broja liberalnih republika znailo bi, u stvari, uoptavanje tenje za
mirom, jer je tenja za mirom prirodna orjentacija republikanskih drava. Konfederacija
republikasnkih drava predstavlja podlogu za stvaranje sistema kolektivne bezbednosti, a
univerzalna gostoprimljivost stvara oseaj kosmopolitske zajednice. Unutar ovog izabranog
kluba, drave postaju socijalizovane (pre nego to su primorane) na miroljubive odnose, i to
zahvalujui sve veoj meuzavisnosti i jaanju demokratije. Takoe, ako je takva
konfederacija uspena, ona stie tzv. inkluzivistiku logiku, tj. kod drugih drava koje ne
pripadaju toj federaciji izaziva tenju za lanstvom u njoj, a da bi to postale te drave se
moraju prilagoavati pravilima koji vladaju u konfederaciji. Na taj nain dolazi do irenja
liberalnih vrednosti i pojaavanja globalne ekonomske meuzavisnosti izmeu drava, a
samim tim i renja podruja liberalne zone mira.
Za razliku od Kanta, Bentam je smatrao da za uspostavljanje reda i mira u svetskom poretku
nije potrebna svetska vlada niti jake meunarodne institucije, ve samo zajednika sudska
4

Vie o tome u I. Kant, Perpetual peace: a philosophical sketch in Kant: Political Writings, ed. H. Reiss, Cemridge
University Press, Cambridge, 1991.

vlast (Common Cort of Judicature), kao okvir za arbitrau izmeu drava, poto bi njihovo
razumno promiljanje moglo reiti sve sporove (Novii, 2008:210).
Shvatanja klasinih politikih liberalnih institucionalista se svrstavaju u red legalistikih
pristupa prouavanju meunarodnih odnosa i oznaavaju se kao idelistiki pristup
meunarodnim odnosima, pre svega zbog prihvatanja ideja roenih u pravnom idealizmu
izmeu dva svetska rata. Stvaranjem Drutva naroda, meu liberalnim institucionalistima kao
i pravnicima tadanjeg doba, zavladalo je uverenje da e se putem meunarodnog prava, tj.
Drutva naroda kao institucije koja bi trebalo da osigura njegovu efikasnu primenu moi
eliminisati sukobi u meunarodnim odnosima. Meutim, nakon propasti Drutva naroda, tj.
nakon neuspeha ove institucije da ogranii primenu sile u meunarodni odnosima i osigura
mir, liberalni institucionalisti pokuavaju da ispitaju i objasne razloge za takvo ne potovanje
meunarodnog prava u stvarnosti. Traei odgovor na ovo pitanje klasini liberalni
institucionalisti dolaze do zakljuka, da meunarodne institucije, koje treba da urede odnose
izmeu drava i da spree sukobe izmeu njih nisu bile dovoljno dobro organizovane, niti su
kao takve dorasle potrebama koje treba da zadovolje u meunarodnim odnosima, da bi iz njih
bila iskljuena politika sile (Dimitrijevi i Stojanovi, 1996: 43).
S tim u vezi, najpoznatiji predstavnici klasinog politikog liberalnog institucionalizma
ameriki teoretiar Kvinsi Rajt (Quincy Wright) i Injis Klod (Ignis Claude Jr.), su kritikujui
ravnoteu snaga u meunarodnim odnosima, kao koncept koji se ne odrie primene sile,
polagali velike nade u Drutvo naroda i Organizaciju Ujedijenih nacija kao i u druge
meunarodne institucije, verujui da one mogu dovesti do ouvanja mira u meunarodnim
odnosima, putem razliitih mehanizama, pre svega razvojem kulturne i tehnike saradnje i
razvojem i implementacjom sistema kolektivne bezbednosti. Pomenuti teoretiari smatraju da
se uspeh meunarodnih institucija nalazi u konstantnom jaanju meuzavisnosti drava, to
iziskuje potrebu usklaivanja meunarodnih odnosa u pravcu ostvarenja interesa svake
pojedinane drave. S tim u vezi, prema miljenu Rajta i Kloda Organizacija UN predstavlja
veoma dobru osnovu za unapreenje saradnje u meunarodnim odnosima i ouvanja svetskog
mira, a da bi uspostavljanje svetske vlade bilo konana solucija za eliminaciju sile iz
meunarodnih odnosa.
2.1.2. Klasini komercijalni liberalizam
Objanjenjem uzroka sukoba u meunarodnim odnosima sa komercijanog, odnosno
ekonomskog aspekta bavili su se Adam Smit (Adam Smith), Riar Kobden (Richard
Cobden), i Don Brajt (John Bright). Prema njihovom miljenju organizacija ekonomije, koja
je prevashodno merkantilistika, utie ohrabrujue na voenje ratova radi ekonomske dobiti i
ostvarenja imperijalistikih ambicija drava, poto potinjava proizvodnju i trgovinu
politikim zahtevima interesa drave. Naime, merkantilizam je bio vladajua kola ekonomije
tokom ranog modernog perioda (od 16. do 18. veka), a merkantilisti su smatrali da se
bogatstvo i mo drave mere koliinom zlatnih i srebrnih poluga koje posjeduje i da
poveanje moi znai poveanje koliine poluga na tetu drugih moi. Prosperitet drave
prema merkantilistima se merio akumuliranim bogatstvom vlade, bez ikakvog koncepta
nacionalnog dohotka. Merkantilisti su ekonomski sistem videli kao igru sa sumom nula
dobitak jedne strane je gubitak druge, tj. jedna zemlja ne moe da dobije a da druga ne izgubi,
odnosno jedna zemlja ne moe da prosperira dok drugu zemlju ne uini bednom. Ekonomski
filozofi poput Fransoa Kuesne (Franois Quesnay) i Viktora de Mirabua (Victor de
Mirabeau) su identifikovali strukturalne sklonosti merkantilizma prema trgovinskim ratovima
i teritorijalnim osvajanjima. Prema navedenim teoretiarima, ako jedna nacija eli da bude
bogata, to jedino moe da ostvari tako to e druge nacije uiniti siromanijim. A to se

ostvaruje tako to je najpre potrebno zatiti domae proizvoae od napada stranih

konkurenata, zatim pospeiti izvoz subvencionisanjem domaih proizvoaa kako bi se
ostvario benefit na stranim tritima, i, na kraju, dolaenje do resursa u stranim zemljama
vojim putem, kako isti ne bi pali u ruke komercijalnim rivalima i bili iskorieni za napredak
protivnikih drava.
Prema miljenju klasinih komercijalnih liberalnih institucionalista merkantilizam je na taj
nain davao podstrek nasilju u Evropi 17. i 18. veka. Otkad se nivo svetske trgovine smatrao
nepromenjivim, sledilo je, da je jedini nain da se povea trgovina drave taj, da se uzme od
drugih. Niz ratova, posebno englesko-holadnskih ratova i francusko-holadskih, se direktno
mogu povezati sa merkantilistikim teorijama. Beskrajno ratovanje ovog perioda je
podravalo merkantilizam u smislu da je bio vien kao osnovna komponenta vojnog uspeha.
Takoe je davao podstrek imperijalizmu ove ere, jer je svaka nacija, koja je to mogla,
pokuavala da zuzme kolonije koje bi bile izvori sirovina i ekskluzivna trita.
Komercijalni liberalisti svoju panju usmeravaju na pospeenje prekogranine ekonomske
saradnje. Ovaj pravac klasinog liberalnog institucionalizma nastoji da ukae na konkretne
uzrono-posledine mehanizme koji stoje iza naklonosti ekonomski liberalnih drava da vie
preferiraju mir od sukoba. Prema njima, slobodna trgovina je zasigurno jeftiniji nain
akumuliranja bogatstva od rata, primene sankcija ili drugih nasilnih metoda. Smit i Kobden
smatraju da trgovina i meusobna razmena ohrabruju materijalnu meuzavisnost izmeu
naroda i drava, i time ine rat manje verovantim jer graani, isto kao i vlade, raunaju da e
potencijani ekonomski trokovi rata prevazii pretpostavljene koristi (Hunsly, 1967:83).
Komercijalni liberalisti devetnaestog veka poput kotskog filozofa, istoriara i ekonomiste
Dejvida Humea (David Hume) i engleskog ekonomiste Dejvida Rikarda (David Ricardo),
smatraju da je trgovina izmeu drava kao i trgovina izmeu pojedinaca obostrano korisna.
Naime, Rikardo razvija teoriju komparativnih prednosti, koja se zasniva na tezi da sve
drave mogu imati koristi od uea u globalnom slobodnom tritu, ak i ako su manje
efikasne u proizvodnji svih vrsta roba od ostalih trgovinskih partnera. Prema njemu, porast
benefita od trgovine ostvarie one drave koje svoju proizvodnju koncentriu na one oblasti u
kojima imaju takozvane kompartivne prednosti, tj. za one oblasti za koje poseduje sirovine,
materijale, sredstva za proizvodnju, kadrovski potencijal i sl., jer e takvom proizvodnjom
uspeti da ostvare vei kvalitet proizvoda te vrste i da ih zatim efikasno razmene na globalnom
tritu za kvalitetne proizvode druge vrste. Na taj nain sve drave ostvarie dobit jer e
jedne drugima nuditi razne proizvode za iju proizvodnju su specijalizovane. S tim u vezi
trina konkurencija prema komercijalnim liberalistima devetnaestog veka, ne treba da se
ogleda u sukobu, ve u miroljubivoj saradnji. Svaki proizvoa se nada da pobolja svoj
kvalitet ivota kroz proizvodnju kvalitetnijih proizvoda i njihovu prodaju po pristupanijim
cenama u odnosu na kvalitet i cenu proizvoda njegovih trinih rivala. Dakle, slobodno trite
prema klasinim komercijalnim liberalistima devetnaestog veka je uslov za postojanje mira,
dok je kontrolisano trite, tj. trite ija se ekonomska politika nalazila u rukama vlada
drava predstavljalo uzrok sukoba i ratovanja izmeu drava. Ovde treba napomenuti da se
ovakvom shvatanju komercijalnih liberalista devetnaestog veka od strane mnogih teoretiara
maunarodnih odnosa, kasnije upuuju ozbiljnje kritike, u kojima se kae da slobodna
trgovina ne jami automatski prijateljstvo meu narodima i dravama kao to su to
predstavljali komercijalni liberalisti devetnaestog veka, ve da e dokle god budu postojale
nacionalne drave postojati i sukobi nacionalnih interesa, pa samim tim i mogunost izbijanja
rata.
2.2. Neoliberalani institucionalizam

Neoliberlani institucionalizam predstavlja savremeni pravac liberalne grupe teorija, koji se

zasniva na naglaavanju uloge meunarodnih institucija u spreavanju sukoba u
meunarodnim odnosima i ouvanju mira i bezbednosti. Nastanak ovog pravca vezuje se za
80-te godine 20. veka. Robert Kiohejn (Robert Keohane 1984) i Robert Akselrod (Robert
Acelrod 1984) su odigrali kljunu ulogu u definisanju ove oblasti, ukazavi na sposobnost
institucija kao to su UN da redifiniu ulogu drave i deluju kao arbitri u dravnim
sporovima. Naime, prema miljenjima neoliberalnih institucionalista, iako se meunarodne
institucije ne mogu reiti anarhije, one mogu da promene karakter meunarodnog okruenja
koje utie na stanje preferencija i ponaanja drava. Meunarodne institucije, prema
miljenju neoinstitucionalista to mogu da ostvare kroz razliite metode bilo da stvaraju jak
podsticaj za saradnju, kao to su povoljni status u trgovini, ili putem monih destimulacija
kao to su sankcije na trgovinu i sl.
Da li je i pod kojim uslovima mogue ostvariti saradnju drava u egoistinom svetu bez
centralnog autoriteta? Ovo pitanje je postavljeno kako od strane Kiohejna tako i od strane
Akselroda, koji su u razmatranjima ovih pitanja, identifikujui nekoliko kljunih faktora dali
centralni doprinosneoliberalnom institucionalizimu. Naime, neoliberalni institucionalisti
ponaanje drava u meunarodnim odnosima razmatraju pristupajui ovoj problematici sa
mikrekonomskog stanovita, objanjavajui funkcionalne imperative meunarodne saradnje
na osnovu koncepta trinog neuspeha. Oni meunarodne odnose poistoveuju sa
slobodnim tritem, istiui da je slobodno trite najefikasniji mehanizam za ostvarivanje
ekonomske koristi, mada u nekim situacijama neogranieno trino nadmetanje moe dovesti
do negativnih posledica, tzv. javnog zla (zagaenja, sukoba i sl.). Takve negativne posledice
se javljaju kada se akteri slobodnog trita nadmeu, umesto da sarauju. Uslovi trita koji
propagiraju nadmetanje, predstavljaju neadekvatan mehanizam za suoavanje sa takvim
situacijama. Stoga, kada doe to trinog neuspeha, nepohodna je intervencija alternativnog
mehanizma, tj. drave koja po potrebi intervenie i primorava ekonomske aktere da sarauju,
umesto da se nadmeu. Tada anarhina struktura trita podlee uticaju hijerarhijske strukture
drave. Posmatrajui meunarodne odnose kao slobodno trite, neoliberalni institucionalisti
ukazuju na nepostojanje globalnog autoriteta, ekvivalentnog dravi na unutranjem planu,
istiui da postojanje meunarodnih institucija ukazuje na to da je saradnja u takvom
anarhinom sistemu ipak mogua, tj. da anarhinost meunarodnih odnosa ne spreava u
potpunosti saradnji izmeu drava ve je samo oteava.
Osim mikroekonomskog pristupa neoliberalni instucionalisti razmatraju meunarodne odnose
na modelu ponovljene zatvorenike dileme. Pre nego to se upustimo u razmatranje
meunarodnih odnosa na osnovu modela ponovljene zatvorenike dileme najpre je
neophodno ukazati na to ta se prema Kiohejnu smatra pod modelom standardne
zatvorenike dileme. Model standardne zatvorenike dileme se zasniva na primeru dva
zatvorenika, i ukazuje na njihova mogua ponaanja u situaciji kada se njihova krivica moe
dokazati priznanjem bar jednog od njih. Naime, dvojica zatvorenika u takavoj situaciji imaju
tri mogunosti. Prva mogunost, je mogunost koju im nudi istrani organ, a to je, da se
ponaosob nudi sloboda i novana nagrada onom zatvoreniku koji prizna krivicu pre onog
drugog, na osnovu ega bi drugi zatvorenik bio osuen. Druga mogunost koju im takoe
nudi istrani organ je da obojica istovremeno priznaju krivino delo, usled ega e obojica
dobiti samo po deset godina zatvora. Dok se trea mogunost ogleda u tome da ako nijedan
ne prizna krivicu, obojica e biti osoboeni od kazne, ali e i obojica ostati bez novane
nagrede. Prema neoliberalistima, svaki od zatvorenika pojedinano e, da ne bi bio osuen,
pohrliti da prizna krivicu pre drugog zatvorenika, to e imati za posledicu to da e na kraju
obojica priznati krivicu, usled ega e obojica biti osueni i zavriti u zatvoru. Dakle, u ovom
primeru individualna racionalnost dovodi do kolektivne neracionalnosti. Takvu situaciju je

mogue izbei jedino ako zatvorenici zajednikom akcijom zasnovanom na poverenju,

obostrano ostanu pri tome da ne priznaju krivicu. Na taj nain ostvarili bi oslobaanje od
presude, ali bi i ostali bez novane naknade. Naravno, najbolja mogua opcija za svakog
zatvorenika je da ubedi onog drugog, da nee priznati krivino delo, a onda ga prevari i da
priznanje, ime dobija i slobodu i novanu nagradu. Druga najbolja opcija, koja je za razliku
od predhodne, dobra i za jednog i za drugog, jeste zajednika akcija zasnovana na
uzajamnom poverenju, gde e se obojica saglastiti da nee priznati krivino delo i da taj
dogovor nee izneveriti, ime e obojica dobiti slobodu ali ne i novanu naknadu.
Preneseno na polje meunarodnih odnosa, modelom standardne zatvorenike dileme
predstavljen je i funkcionalni imperativ saradnje i sutina problema prevare ili neizvrenja
dogovorenog, koji drave moraju da ree kako bi ostvarile saradnju i obezbedile mir u
meunarodnim odnosima a samim tim i zatite svoju nacionalnu bezbednost. Klju reenja
zatvorenike dileme je, prema neoliberlnim institucionalistima, da se druga strana ubedi da
postoji zajedniki interes za saradnju, odnosno za kratkorono odricanje (od dobiti koja bi se
ostvarila uspenim varanjem) zarad dugorone dobiti (koristi od uzajamne dugorone
saradnje).5 U cilju reenja zatvorenike dileme i uspostavljanja dugorone saradnje izmeu
drava u meunarodnim odnosima, Kiohejn standardni model zatvorenike dileme
unapreuje u model ponovljene zatvorenike dileme. Naime, standardni model zatvorenike
dileme podrazumeva da se takva situacija deava samo jednom. Meutim, s obzirom da se u
stvarnosti u meunarodnim odnosima situacija zatvorenike dileme deava vie puta, usled
ega neoliberalni institucionalisti uvode pojam senki budunosti, koji oznaava mogunost
ponavljanja iste situacije i u budunosti. Sve to utie na strateke kalkulacije drava i
obavezuje drave na racionalno razmiljanje o strategiji saradnje u budunosti.
Dakle, prevazilaenje ponovljene zatvorenike dilema se ogleda u meusobnoj saradnji i
poverenju, odnosno praksi milo za drago. Naime, kako Akselrod tvrdi, kada akteri
meunarodnih odnosa vrate milo za drago, ovo inicira potencijalnu spiralu kooperativnog
ponaanja. Ako bi se ova praksa ponavljala, egoistini akteri bi postepeno nauili da veruju
jedni drugima, posebno kada se njihovi interesi poklapaju. Ova situacija formalno
modelovana kao ponovna zatvorenika dilema, podrazumeva da e drave koje su se u vie
navrata nale u takvim situacijama u kojoj su se plaili da njihova uzdranost ne bude
iskoriena, teiti stvaranju reosiguravajuih mehanizama koji e omoguiti buduu saradnju.
Resoguravajue mehanizme za ovakve situacije stvaraju meunarodne institucije. Ovo je
ujedno i logika koja se nalazi u sri neoliberalnog institucionalizma, i zasniva se na tome da
se saradnja u situacijama modelovanim na ponovnoj zatvorenikoj dilemi moe postii uz
visoko institucionalizovna podeavanja, jer institucije mogu da poslue kao sredstvo pruanja
informacija, smanjenja cene transakcija i isplativosti saradnje. Kao posledica toga, mnogi
neoliberalni institucionalisti tvrde da bi meunarodni akteri trebalo da promoviu
institucionalizaiciju kao sredstvo promovisanja zajednikih interesa u meunarodnoj
bezbednosti. S tim u vezi razmatrajui senke budunosti, Akselrod istie da e jednom
institucionalizovanu saradnju, drave teko napustiti zbog straha od onoga to im predstoji u
budunosti. Te da stoga, senka budunosti, odnosno mogunost da se ostvari dobitak u
budunosti, prua snaan podsticaj za sve drave da sarauju i stvaraju institucije od kojih
imaju koristi sa svih strana.
Dakle, prema neoinstitucionalnim liberalistima meunarodne institucije bi trebalo da utiu na
drave da ine kratkorona rtvovanja, koja su potrebna za reenje zatvorenike dileme, radi
ostvarenja dugorone koristi. S tim u vezi, potencijalnim neizvriocima treba poslati jasnu
poruku, da e biti otkriveni i smesta kanjeni, kao i da takvim ponaanjem rizikuju da ugroze
. Novii, Neorealizam i neoliberalizam u savremenoj teoriji meunarodnih odnosa, Meunarodni problemi, vol. 59, br.
2-3, 2007, str. 226.

buduu saradnju. Takoe, potencijanu rtvu treba na vreme upozoriti na prevaru kako bi se
spreile ozbiljne povrede i obezbedilo kanjavanje onoga ko vara. Ukratko reeno, prema
neoliberalnim institucionalistima, postojanje meunarodnih institucija i njihovih pravila
reava problem neizvravanja kooperativnih obaveza od strane drava. Pre svega,
meunarodne institucije, odnosno njihova pravila, tokom vremena poveavaju broj
transakcija izmeu drava. Ovo tzv. institucionalizovano ponavljanje istih situacija
obeshrabruje neizvrenje obaveza iz tri glavna razloga. Prvi se ogleda u tome da izvrenje
dogovorenih obaveza poveava mogunost za ostvarenje koristi od budue saradnje (senke
budunosti), ime se drava odvraa od neizvrenja obaveze u sadanjosti. Drugi razlog se
ogleda u tome da drava koja je uhvaena u neizvrenju automatski smanjuje svoje izglede za
ostvarenje benefita od budue saradnje, zato to e rtva najverovatnije uzvratiti istom
merom. Naime, ponavljanje situacija daje mogunost rtvi da uzvrati onome ko vara, po
principu reciprociteta. I trei razlog je to to e drava koja redovno izvrava dogovorene
obaveze podii svoju reputaciju uspenog sprovoenja dogovora, dok e drava koja to ne
ini biti kanjena.
Takoe, meunarodne institucije, odnosno njihova pravila podiu stepen povezivanje drava
u raznim oblastima, to ima za posledicu poveanje meuzavisnosti izmeu drava, a to je
ujedno i jedan od reosiguravajuih mehanizama od moguih prevara u raznim oblastima, pre
svega iz straha da rtva ne uzvrati istom merom u nekoj drugoj oblasti. Dakle, povezivanje
saradnje u vie oblasti izmeu drava deluje obeshrabrujue na potencijalne neizvrioce, jer
poveava cenu neizvrenja zbog toga to se na taj nain ostavlja mogunost rtvi da na isti
nain uzvrati.
Saradnja kroz meunarodne institucije poveava koliinu dostupnih informacija akterima
saradnje, to stvara uslove za bolje nadgledanje i kontrolu izvrenja dogovorenih obaveza.
Ovo takoe obeshrabruje potencijalne neizvrioce jer poveava mogunost da neizvrilac
bude blagovremeno otkriven, a rtva blagovremeno upozorena, to joj dalje omoguava
preduzimanje mera pre nego to po nju nastupi vea teta.
Pored navedenog, prema neoliberlanim institucionalistima postojanje meunarodnih
institucija smanjuje cenu transakcija u vezi sa odreivanjem pravila, pregovaranjem,
implementacjom, sprovoenjem, prikupljanjem informacija i reavanjem konflikta. Naime,
ako se saradnja obavlja putem meunarodnih institucija, a ne u vidu individualnog
aranmana, instititucije obavljaju napred navedene delanosti, tako da drave ulau manje
napora u pregovaranja i nadzor spovoenja dogovora, kao i u obezbeivanje od mogue
prevare. Na ovaj nain, poveanjem efikasnosti meunarodne saradnje, institucije postaju
mnogo unosnije, a samim tim i mnogo atraktivnije za drave koje tee ostvarenju svojih
interesa.
Ovde takoe treba napomenuti da se u teoriji meunarodnih odnosa smatra da je upravo
neolberalni institucionalizam najvei izazov neorealistikom pristupu, kao i da je upravo
neoinstitucionalni liberalizam u meunarodnim odnosima blii neorelizmu nego ostalim
neoliberalnim pristupima (Mearsheimer, 1995:85). Svoje intelektualne veze sa neorelaistima i
distanciranje od ostalih, vie utopijskih i komsmopolitski usmerenih neoliberala, istiu i sami
istitucionaisti (Lamy, 2008:197).
Stavovi neoliberalnih institucionalista se po nekim pitanjma poklapaju sa stavovima realista,
ali se isto tako njihovi stavovi u vezi se nekim od kljunih pitanja itekako suprotstavljaju.
Naime, obe od navedenih teorija se slau da najmonije drave utiu na formiranje i strukturu
meunarodnih institucija, ali iz razliitih razloga. Prema liberalima, drave stvaraju institucije
da bi maksimizirali zajednike interese, po realistima, meutim, drave to rade da bi ostvarile
i odrale dominaciju. Prema vodeem amerikom realisti Donu Mijarajmeru, Najmonije

drave u sistemu kreiraju i oblikuju institucije kako bi mogle da odravaju, pa ak i poveaju

svoju mo (Mearsheimer, 1994/95:85). Realisti se takoe fokusiraju na to u kojoj meri mone
drave dominiraju meunarodnim institucijama. Oni tvrde da e manje mone drave lanice
imati manje kontrole nad donoenjem odluka u meunarodnim institucijama, kao i na ishode
tih odluka, kao i manje koristi od njihovog nastanka te da e biti i manje posveene
odravanju te institucije. Realisti takoe u kritici na raun neoliberlanih institucionalista tvrde
da su institucije u sutini odraz raspodele moi u meunarodnim odnosima, kao i da se one
zasnivaju na proraunu linih interesa velikih sila, te da stoga one nemaju nezavistan uticaj
na ponaanje drava (Mearsheimer, 1994/95:7). Nasuprot ovim kritikama, neoliberalini
institucionalnisti, kao to je to ve istaknuto, tvrde, naprotiv da, je senka budunosti tj.
mogunost da se ostvari dobitak u budunosti motiv za sve drave da sarauju i stvaraju
institucije koje imaju koristi sa svih strana, kao i da je postojanje meunarodnih instutucija
poeljno, uprkos ogranienjima koja one nameu dravama, zato to one smanjuju cenu
transakcija u vezi sa odreivanjem pravila, pregovaranjem, implementacjom, sprovoenjem,
prikupljanjem informacija i reavanjem konflikta.
U oviru neoliberalnih teorija danas se posebno izdvaja tzv. teorija demokratskog mira, koja
se zasniva na stavu da liberalne drave ne ratuju protiv drugih liberalnih drava. Ova teza
prvi put je opisana u uvodnom delu lanka Majkla Dojla u asopisu Filozofija i javni poslovi.
Dojl tvrdi da je u praksi postojala razlika u ponaanju liberalnih drutava prema drugim
liberalnim drutvima i ponaanju liberalnih drutava prema ne liberalnim drutvima. Dojl je
svoja saznanja bazirao na radu Djevida Singera (David Singer) Korelati ratnog projetka
(Correlates of War Project) raenog na Miigen Univerzitetu 1964. godine. Korelati ratnog
projetka su zapravo baza podataka o ratovima i uslovima i uzrocima koji su doveli do njih.6
Analizirajui spisak ratova koji su voeni od 1816. godine, Dojl je primetio da skoro da nema
sluajeva da su liberalane drave vodile ratove protiv drugih liberalnih drava, a da je u dva
sluaja u kojima se inilo da se liberalne drave bore protiv drugih navodno liberalnih drava,
liberalizam bio tek nedavno uspostavljen. Dojl svoju teoriju zasniva na Kantovim
preduslovima za ostvarenje saradnje i mira u meunarodnim odnosima, tj. na republikom
ureenju drava, na uspostavljanju i razvijanju kolektivnih bezbednosnih aranmana i
miroljubivoj saradnji, kojima Dojl jo dodaje i uspostavljenje slobodne trgovine.
Brus Raset (Bruce Russett), takoe istie da liberalne drave imaju tendenciju da veruju
drugim liberalnim dravama i da od njih oekuju da e reiti meusobni konflikt kroz
diskusiju i kompromise, ali da isto tako, one ne veruju neliberalnim dravama. On se izmeu
ostalog pita i da li e meunarodne institucije osnovane od strane demokratskih liberalnih
drava imati tendenciju da spree sve ratove u kojima se liberalne drave snano bore protiv
neliberalnih drava? Takoe, Raset ne odbacuje u potpunosti pretpostavke realistikog
pristupa po kojima se drave u znatnoj, ponekad i u odluujuoj meri rukovode razlozima
politike moi i strategijskim raunom, zanemarujui pri tom postojanje ideoloke bliskosti i
potovanja demokratskih vrednosti. Stoga on, za razliku od drugih liberalnih institucionalista
zastupa jedno odmereno, optimistiko stanovnite po kome irenje demokrtskih poredaka
nee ukloniti sve, pa moda ni veinu ratova i nasilnih sukoba za koje sada znamo i koji nas
oekuju u budunosti, ali e svakako doprineti da svet u kome ivimo bude mesto sa manje
nasilja nego to bi inae bio (Simi, 2002:70).
Dakle prema teoriji demokratskog mira, demokratija kao oblik drutvenog ureenja i sistem
vrednosti kojima tei, predstavlja jedan od najvanijih preduslova mira, to je prema njima
potvrdila istorija u mnogobrojnim sluajevima. Upravo ova konstatacija je i najinteresantnija
sa bezbednosnog stanovita jer ukazuje na meusobno povezanost demokratije sa
6

Vie o tome, D. J. Singer, The Correlates of War I: Research Origins and Rationale, Free Press, New York, 1979.

dostizanjem i ouvanjem mira i bezbednosti, u emu se i ogleda najvei doprinos ove teorije
u nauci o bezbednosti.
Shvatanje teorije demokratskog mira o uticaju demokratije na dostizanje i ouvanje mira i
bezbednosti postali su predmet snanih i obimnjih istraivanja i diskusija. Naime, od kad je
Dojl prvi put izneo svoja shvatanja u vidu teorije demokratskog mira, razvila su se dva
pravca, odnosno dve varijante razmatranja ove teorije. Jedna varijanta tvrdi da su demokratije
mirnije od nedemokratija, te da su one vie pacifstike.7 Ona se ponekad naziva monadina
varijanta. Druga tvrdi da liberalne drave nisu nuno mirnije od neliberalnih drava, ali da
izbegavaju da koriste silu u odnosu na druge demokratije, tj. upotreba sile zavisi od oblika
vladavine primaoca sile. U kasnijim varijantama, ponekad nazvanim dijadinim varijantama,
nekolicina je tvrdila da demokratija moe biti jo vie robusna u primeni sile nego
nedmokratija, delimino zbog ideoloke prirode demokratskih ratova, a delimino i zbog
injnice da su liberalne demokratije generalno jake drave sa velikim bogatstvom. Jedan od
takvih argumenata na raun teorije demokratskog mira iznet je od strane Dona M. Ovena
(John M. Owen) koji sugerie da ideoloki, liberali veruju drugim liberalnim dravama i
smatraju ih prijateljskim liberalnim demokratijama, te stoga ne vide razlog da se bore protiv
njih. Dok na one drave koje smatraju neliberalnim gledaju sa podozrenjem, i ponekad veruju
da njihovi nacionalni interesi zahtevaju rat sa njima (Owen, 1996: 153.).
Sa bezbedonosne take gledita preporuke teorije demokratskog mira su jasne, i ogledaju se u
tome da bezbednost u meunarodnim odnosima zavisi od podsticanja uspostavljanja
liberalnih instucija i kreiranja bezbednosne politike koja mora imati kao svoj dugoroni cilj
irenje liberalizma. to znai, nepohodnost razvijanja i zatite demokratije, ukljuujui i
liberalne tendencije u nedemokratskim dravama. Shodno tome, Dojl tvrdi da se dostizanje i
ouvanje mira i bezbednostimora zasnivati na podsticanju demokratskih sistema, potovanju
univerzalnih ljudskih prava i razvoju civilnog drutva. Meutim, implementacija ovakvih
shvatanja zavisi od korelacije izmeu demokratske prirode drava i njihove naklonosti miru,
barem prema drugim liberalnim dravama, to i nije sasvim jasno, tj. jo uvek se sa
sigurnou ne moe rei da li takva direktna korelacija i zaista postoji. Naime, nesmnjivo je
to da su u konfliktnim situacijama u svetu razliitih drava, to jest, u anarhinoj prirodi
meunarodnih odnosa, liberalne drave oznaavane kao pouzdani saveznici, tj. ovakve
drave su sainile vie pouzdanih saveza o meusobnom nenapadanju. Takoe, tu je i ne tako
beznaajna injenica da je veina liberalnih drava meusobno povezana ekonomskim
integracijama u okviru Evropske unije. Meutim i pored navednih injenica, postoje indicije
koje ukazuju na to da je zakljuak koji daje teorija demokratskog mira zasnovan na
statistikoj aberaciji. Tako na primer Dejvid Spiro (David Spiro) tvrdi da istorijski gledano u
prolosti nije bilo mnogo liberalnih drava, kao i da veina drava uopte ne ratuje jedna
protiv druge. Na osnovu toga, on izvodi zakljuak da injenica po kojoj liberalne drave nisu
vodile ratove jadna protiv drugih ne moe biti statistiki znaajna (Navari, 2009: 38).
Uzevi u obzir navedeno moe se rei da je tvrdnja teorije demokratskog mira da su liberalne
drave u sutini mirnije, tj. manjen asilniki nastrojene u odnosu na druge, pre svega
neliberalne drava, sporna. Naime, predstavnici teorije demokratskog mira tvrde da e
liberalne demokratije biti u miru jedne sa drugima, kao i da e demokratske vlade biti vie
pacifistike od drugih oblika vlasti. Meutim, empiriski rad na potvrivanju ovakvih stavova
je dosta neodreen, jer je uglavnom koncentrisan na tradicionalne meudravne ratove i ne
obuhvata razmatranje takozvanih humanitarnih intervencija. Naime, u praksi se upravo
pokazalo da se navodne humane intervencija itekako mogu smatrati u sutini neprijateljskim
aktom koji ukljuuje upotrebu sile van svojih granica. Takoe, nedavne akcije preduzete od
7

Vie o tome, Russett, B., Grasping the Democratic Peace, Princeton University Press, New York, 1993.

strane vodeih svetskih sila (liberalnih demokratija) sa ciljem da se u druge drave poput
Iraka, Tunisa, Egipata ili Libije uvede libearalna demokratija, su poveala strahovanja da je
irenje liberalne demokratije daleko od recepta za dostizanje mira, te da liberalne inostrane
politike u sebi sadre tendecniju ka voenju ratova. Ova takozvana tamna strana
liberalizma, je zaokupila mnoga nedavna istraivanja, to je iznedrilo svhatanja koja
ukazujuna to da liberalne drave ipak vode ratove i izazvalo brojne sumnje i kritike na raun
teorije demokratskog mira.
3. Kritike teorije bezbednosti
Kritike, teorije bezbednosti obuhvataju veoma irok spektar razmatranja bezbednosti.
Naime, kritike teorije predstavljaju alternativu shvatanjima relizma i liberalizma, odnosno
neorealizma i neoliberalizma, te se stoga ove teorije nazivaju i alternativne. Radi se naime o
grupi teorija koje predstavljaju najnovija razmatranja odnosa izmeu subjekata bezbednosti
koja pod svojim okriljem obuhvata veliki broj pravaca koji su meusobno razliiti, tako da se
za ovu grupu teorija upotrebljava jo i naziv trea prostrana crkva (Simi, 2002:55). Dakle,
kritike, tj. alternativne teorije predstavljaju skup razliitih teorija, odnosno pravaca koji se
meusobno poklapaju jedino u odbacivanju stavova realista i liberalista. U ovu takozvanu
treu prostranu crtkvu teorija bezbednosti spadaju seledee teorije:
- socijalni konstruktivizam;
- postmarksizam;
- teorija bezbednosne kritike;
- feminizam;
- mirovne studije;
- postmodernizam i
- globalizam.
Prema pristalicama kritikih teorija u centru panje analiziranja bezbednosti ne nalazi se
drava, ve pojedinci i drutvene grupe (kod postmarksista su to i drutvene klase), zatim
ivotna sredina, ekonomski i zdravstveni sistem i sl. Posebnu panju pristalice kritikih
teorija poklanjaju nevojnim oblicima ugoavanja bezbednosti kao i nedravnim subjektima
dostizanja, ouvanja i zatite bezbednosti.
3.1. Socijalni konstruktivizam
Konstruktivizam je termin koji je prvi razradio Nikolas Onuf (Nicolas Onuf) u svom delu
(World of Our Making) iz 1989. godine. Radi se pojmu kojim se oznaava grupa teorija koje
u svom pristupu u prouavanju meunarodnih odnosa, tj. u reavanju niza pitanja iz oblasti
meunarodnih odnosa, poevi od politike ekonomije, preko meunarodnih organizacija do
pitanja bezbednosti, naglaavaju drutveno izgraen (konstruisan) karakter meunarodnih
odnosa. Savremene konstruktivistike teorije vuu svoje korene iz pionirskog rada ne samo
Onufa, vei i Riarda Alija (Richard K. Ahsley), Fridriha Kratovila (Fridrich Kratochwil), i
Dona Rudija (John Ruggie). Ipak, Aleksandar Vend (Alexander Wendt) je najpoznatiji
zagovornik socijalnog konstruktivizma u oblasti meunarodnih odnosa.
Vendov rad Anarhija je ono to drave prave od toga: Socijalna izgradnja politike moi
(Anarchy is What States make of It: the Social Construction of Power Politics) iz 1992.
godine je postavio teorijske osnove socijalnog konstruktivizma, koji predstavlja odgovor na
ono to je Vend smatrao manom neorealistikih i neoliberalnih pristupa, a to je da je forma
strukture meunarodnih odnosa proizvod ne samo materijalnih inilaca (moi), nego i

druvenih interakcija.8 Naime, Vend svojm pristupom nastoji da pokae da sutina

realistikog koncepta, tzv. politika sile nije vanvremenska kategorija, stvorena po sili
prirode, ve da je drutveno konstruisana, to samim tim znai i da je mogua njena
tranformacija putem drutvenih aktivnosti.
Socijalno konstruktivistiki pristupi prvenstveno nastoje da ukau koliko je struktura
meunarodnih odnosa, za razliku od pretpostavki neorelista i neoliberalista, drutveno
konstruisana, odnosno da su meunarodni odnosi doblili svoju formu u toku proces drutvene
interakcije. Aleksandar Vend istie dva osnovna principa socijalnog konstruktivizma, prvi
koji se ogleda u tome da su strukture ljudskog udruivanja odreene pre svega zajednikim
idejama, zajednikim predstavama, zajednikim znanjima, zajednikim oekivanjima i sl., a
ne materijalnim sposobnostima, i drugi da svoje interese akteri zasnivaju pre svega na ovim
zajednikim ideja, predstavama, znanjima, oekivanjima i sl., nego po sili prirode. Naime,
Aleksandar Vend u svom napred navedenom delu razmatra neorealistika shvatanja Keneta
Volca, koji tvrdi da su dravni interesi, kao i ponaanje drava determinisani pre svega
samom prirodom strukture meunarodnog sistema, odnosno njegovom centralnom
karakteristikom, tj. anarhijom. Naime, prema Volcu, odsustvo naddravnog autoriteta u
meunarodnom sistemu, ima za posledicu to da drave u obezbeivanju svog opstanka mogu
da se oslone samo na sebe, to od drave zahteva jednu vrstu parnoidne budnosti i konstantne
pripreme za sukob, takozvano stanje egzistencjalnog gra. Analizirajui shvatanje Keneta
Volca, Aleksandar Vend istie da ne postoji nita sporno u onome to tvrdi Volc, a to se
odnosi na stanje anarhije, dravne interese i ponaanje drava. Meutim, Vend sugerie da
akteri (u ovom sluaju drave) utiu na sadraj i efekte odreene strukture (u ovom sluaju na
anariju u meunarodnim odnosima) kroz nain na koje one same deluju. Prema Vendu ovo
stanje meunarodnog sistema nije, i ne moe biti, jednostavan odraz spoljanje materijalne
stvarnosti, ve je ono razvijeno kroz intepersonalne interakcije aktera u meunarodnom
sistemu (McDonald, 2009:66.). Obim u kome anarhija podstie samopomo, tj. zabrinutost za
opstanak i percepiranje sukoba kao neizbene karakteristike svetske politike, je samo donekle
odreen prirodom anarhije, i ne predstavlja vanvremensku realnost ve proizvod drutvene
konstrukcije. Stoga, prema socijalnim konstruktivistima drave mogu kroz svoje ponaanje,
da odre ovo stanje anarije ili da ga promene, a mogu ga promeniti pre svega ogranienjem
moi, odnosno ogranienjem primene sile u meunarodnim odnosima, tj. putem
uspostavljanja i potvrivanja takvog meunarodnog sistema koji e biti zasnovan na
pravilima meunarodnog prava, meunarodnog morala, zajednikim idejama, vrednostima,
oekivanjima i sl.
Ovo verovanje u drutveno konstruisan karakter meunarodnih odnosa i svetske politike
uopte, dovodi konstruktiviste do zakljuka da je promena uvek mogua. Dakle, prema
socijalnim konstruktivistima uverenje po kome je struktura meunarodnih odnosa drutveno
konstruisana nuno sugerie mogunost da ova struktura postane drugaija nego to jeste.
Kraj Hladnog rata je odigrao vanu ulogu u legitimnosti teorije scijalnog konstruktivizma, jer
realisti i liberalisti nisu uspeli da predvide ove dogaaje, odnosno sa potekoama su davali
objanjenja o odreenim aktivnostima, odnosima i procesima toga vremena, dok su
konstruktivisti imali konkretna objanjenja za te fenomene. Naime, tvrdnje socijalnih
konstruktivista opravdane su samim zavretkom Hladnog Rata, koji je omoguio akteru,
tanije Mihailu Gorbaovu (Mijkhail Gorbachev) da u najveoj meri snagom drutvenih
inilaca, temeljno preoblikuje tadanju materijalnu strukturu (Simi, 2002:74). Bivi
predsednik SSSR-a Mihail Gorbaov je izvrio revoluciju sovjetske spoljne politike,

Videti u Wendth A., Anarchy is What States make of It: the Social Construction of Power Politics, Interntional
Organization, 46 (2), 1992, str. 391-425.

prihvativi nove ideje, kao to je ideja zajednike bezbednosti i samim tim uticao i na
preoblikovanje tadanje strukture meunarodnih odnosa.
Dakle, oslanjanjui se na kombinaciju sociolokog pristupa i kritike teorije, socijalni
konstruktivisti tvrde da je meunarodni sistem drutveno izgraen, odnosno konstituisan kroz
intersubjektivne interacije, da se subjekti i strukture meusobno konstituiu, da su idejni
faktori kao to su zajednike ideje, zajednike predstave, zajednika znanja, zajednika
oekivanja i sl., generalno kljuni za konstituisanje meunarodnih odnosa i dinamiku svetske
politike.
Socijalni konstrukivizam je esto pretstavljen kao alternativa dvema vodeim teorijama
meunarodnih onosa, realizmu i liberalizmu, meutim kako to pojedini teoretiari tvrde,
socijalni konstruktivizam nije u suprotnosti ni sa jednim od navednih pravaca, ak tavie
socijalni konstruktivizam prihvata neke postavke i relaizma i liberalizma. Stoga se moe rei
da socijalni konstruktivizam predstavlja svojevrstan prelaz izmeu realizma i liberalizma s
jedne strane i krikih teorija sa druge strane. Naime, dok realizam i liberalizam imaju
tendenciju da se fokusiraju na materijalne faktore kao to su mo ili trgovina,
konstruktivistiki pristupi naglaavaju uticaj ideja. Tako, Aleksandar Vend deli neke kljune
prepostavke sa vodeim predstavnicia realista i neorealista, kao to su postojanje anarhije u
meunarodnim odnosima kao i to da drave zauzimaju centralno mesto u meunarodnom
sistemu, tj. da su drave i dalje kljuni referentni objekt bezbednosti, i kljuni subjekt
meunarodnih odnosa. Meutim, Vend anarhiju posmatra vie u kulturnom nego u
materijalnom smislu. Shodno tome, Vend i zasniva stanovite prema kome je razmiljanje i
ponaanje drava u anarhinom sistemu meunarodnih odnosa, posledica drutvenih inilaca,
tj. drutvene konstrukcije, te da stoga drave u dostizanju i ouvanju eljenog stanja
nacionalne bezbednosti, odnosno u ostvarenju i zatiti svojih vitalnih interesa pribegavaju
konceptu samopomoi pre svega zbog nepoverenja u namere drugih drava, a ne zbog
njihovih materijalnih sposobnosti (vojne i drugih oblika moi). Sa druge strane mogunosti
za nastanak i razvoj bezbednosnih zajednica odnosno grupe aktera (obino drava) za koje
je upotreba sile u reavanju meusobnih sporova postalo nezamisliva, upravo se temelji na
meusobnom poverenju aktera, odnosno drava, da e sve svoje sukobe interesa do kojih
neminovno mora doi unutar takve zajednice reavati iskluivo putem dijaloga, tj.
miroljubivim sredstvima. Dakle, prema Vendu petpostavka meusobnog nepoverenja na
kojima se zasniva takozvana bezbednosna dilema nije neizbena karakteristika
meunarodnih odnosa proizvedena od strane anarhije, ve drutvena konstrukcija koja je
specifina za odreene istorijske trenutke. Shodno tome na ponaanje drava utiu zamisli i
ideje o vladavini prava, kao i zajednike ideje o saradnji u bezbednosti putem meunarodnih
institucija i organizacija. Ovde treba napomenuti, da iako Vend vai za teoretiara socijalnog
konsruktivizma koji istie znaaj drutvenih inilaca nasuprot iskljuivo materijalnim
iniocima u formiranju i oblikovanju strukture meunarodnih odnosa, on nije veliki optimista
u pogledu izvesnosti da e se poeljne promene u sistemu meunarodnih odnosa i dogoditi i
dovesti do eljenog stanja bezbednosti. Naime, prema Vendu, upravo se najvea prepreka za
dostizanje i ouvanje mira i bezbednosti u meunarodnim odnosima ogleda u tekoi, a
nekada i nemogunosti, promene ideja, predstava, znanja, naina miljenja, oekivanja i sl.
kod samih aktera meunarodnih odnosa, odnosno drava.
U oviru konstruktivizma posebno treba napomenuti tzv. kopehhagenku kolu, koja pripada
ovom pravcu kritikih teorija bezbednosti. Teoretiari pomenute kole, istiu kao glavni
nedostatak tradicionalnog koncepta nacionalne (dravne) bezbednosti to to ne posveuje
dovoljnu panju nedravnim akterima, tj. drutvenim grupama i pojedincima kao referentnim
objektima bezbednosti. Naime, promene u meunarodnim odnosima, koje su se desile u posthladnoratovskom periodu imale su za posledicu to, da je ugroavanje nacionalne bezbednosti

oruanim napadima od strane drugih drava, neto to je manje verovatnije, a da se sve vie
kao ozbiljni oblici ugroavanja nacionalne bezbednosti javljaju izazovi i pretnje koji dolaze
iznutra, odnosno sa njene teritorije, tj. od nedravnih aktera. S tim u vezi javlja se potreba za
pristupanju nacionalnoj bezbednosti i sa unutranjeg aspekta, to znai proirivanje koncepta
nacionalne bezbednosti, koja pored drave mora obuhvatiti i druge referentne objekte
bezbednosti, odnosno drutvene grupe i pojedince. Shodno tome, predstavnici
Kopenhagenke kole od kojih je najpoznatiji Ole Viver (Ole Weaver) insistiraju na
shvatanju ljudskih, odnosno drutvenih grupa kao referentnog objekta bezbednosti uvodei
pojam socijetalna bezbednost u koncept nacionalne bezbednosti. Predstavnici
Kopenhagneke kole takoe istiu da je za dravu od kljune vanosti opstanak, odnosno
ouvanje suvereniteta, dok je za drutvene grupe od kljune vanosti opstanak, odnosno
ouvanje identiteta. Naime, usled gubitka suvereniteta drava prestaje da postoji, kao to
drutvena grupa prestaje da postoji usled gubitka svog identiteta. S tim u vezi, predstavnici
Kopenhagenke kole zakljuuju, da je identitet za drutvenu grupu isto to i suverenitet za
dravu, te da zbog toga postoji prirodna potreba drutvenih grupa da zatite svoji dentitet. Iz
tog razloga predstavnici Kopenhagenke kole insistiraju na tome da drava u svoj koncept
nacionalne bezbednosti uvrsti zatitu drutvnih grupa, odnosno zatitu i ouvanje nihovog
identiteta. Zahvaljujui navedenim shvatanjima predstavnika Kopenhagenke kole pitanje
zatite identiteta, kao osnovne vrednosti drutvenih grupa dolazi u iu istraivkog polja
bezbednosti i postaje element na osnovu kojeg se izgrauje savremeni koncept pre svega
nacionalne bezbednosti, a zatim i meunarodne bezbednosti.
3.2. Neomarksizam
Neomaksizam, kao i ostale kritike teorije umesto drave u centar panje analiziranja
bezbednosti stavlja pojedinca i drutvene grupe (klase). Neomarksisti ponaenje aktera u
meunarodnim odnosima dovode u vezu sa pobudama i teanjama pojedinca i drutvenih
grupa, pripisujui kolektivu zbir htenja i raspoloenja njegovih pripadnika.
Neomarksizam predstavlja savremeni pravac marksizma koji se razvio u 20. veku na osnovu
ranih radova Karla Marksa (Karl Marx) i Fridriha Engelsa (Friedrich Engles). U osnivae
neomarksistikog pravca spadaju Antonio Grami (Antonio Gramsci), er Luka (Georg
Lukcs), kao i filozofi takozvane Frankfurtske kole od kojih su najpoznatiji Maks
Horkhajmer (Max Horheimer), Teodor Adorno (Theodor Adorno), Erih From (Erich
Fromm), Herbert Markuze (Herbert Marcuse) Jirgen Habermas (Jurgen Habermas) i dr.
Navedeni teoretiari se inspiriu Marksovim uenjem, ali ne smatraju da ono automatski
odgovara na sve probleme savremenog sveta. Fenomeni koji su jo uvek zahtevali
objanjenje bili su pad dela oveanstva u varvarstvo tokom perioda nacizma i faizma, i
izroavanje marksizma u totalitarnu ideologiju. Tako, Horkhajmer smatra da se i jedno i
drugo moglo dogoditi prvenstveno zbog svojevrsnog pomraenja uma koje su dogodilo u
evropskoj kulturi, a koje se ogleda u odustajanju od borbe za ideale uma, kao to su sloboda i
jednakost.
Naime, marksisti su u skladu sa parolom: Radnici svih zemalja, ujedinite se, smatrali da e
radnici kada doe do rata, pre da se pobune protiv svojih vladara, nego to e se boriti sa
svojim kolegama, odnosno radnicima iz susednih nacija. Meutim, to se nije dogodilo. Kako
to opisuje istoriar Barbara Tamen (Barbara Tuchman): Kada je doao poziv, radnik za
koga je Marks rekao da nema domovinu, identifikovao se sa zemljom, a ne sa klasom.
Ispostavilo se da je i on lan nacionalistike porodice, kao i svi drugi. Sila antagonizma koja
je, navodno, trebalo da zbaci kapitalizam, pronala je bolju metu u strancu. Radnika klasa je
ila u rat dobrovoljno, pa ak i eljno, kao i srednja klasa, kao i via klasa, kao itava vrsta.
(Hanley, 2008: 39).

Iznenaeni i razoarani revolucionarnim neuspehom nemakog proleterijata da se odupre

usponu nacizma, oni su se upustili u preispitivanje ekonomsko-deterministike drutvene
teorije marksizma, i doli do zakljuka da je prema njima, za razliku od starih (klasinih)
marksista glavni neprijatelj revolucije bio ne kapitalizam, ve pre svega, Zapadna kultura. S
tim u vezi, neomarksisti su kritikovali sve glavne elemenate Zapadne kulture, ukljuujui i
hrianstvo, kapitalizam, autoritet, porodicu, patrijarhat, hijerahiju, moral, tradiciju,
seksualno uzdravanje, odanost, patriotizam, nacionalizam, naslee, etnocentrizam,
konvencije i konzervativizam. Optuili su Zapad da je kriv za genocidne zloine protiv svake
civilizacije i kulture sa kojom je doao u vezu. Naime, prema neomarksistima, zapadna
drutva predstavljaju najvea sklonita u istoriji za rasizam, seksizam, nativizam,
ksenofobiju, homofobiju, antisemitizam, faizam i nacizam.
Dakle, prema neomarksistima zloini Zapada potiu od karaktera Zapada, kako ga je
oblikovalo hrianstvo. Tako su predstavnici Frankfurtske kole, ija dva glavna stuba ine
marksizam i psihoanaliza, tokom tridesetih godina 20-og, veka razradili koncept
autoritatnosti, ija je svrha pre svega bila da objasni podrku radnike klase autoritarnom
vostvu. Delo Eriha Froma Bekstvo od slobode (Escape from Freedom) sadri njegovu ve
razraenu koncepciju razvoja potreba pojedinca da se potini autoritetima (Todosijevi,
2008:126). Naime, From razmatra uspeh totalitaristikih sistema u novije vreme, nalazei
objanjenje u kolektivnoj neurozi (bekstvu od slobode) ljudi novijih vremena, koji su
nesigurni i nemoni pred mogunostima i opasnostima koje donosi ivot i opsednuti
bolesnom eljom za zatitnikom. Slini mehanizmi proizvode i autoritativnu linost, koju
je opisao Adorno sa saradnicima. Naime, Adorno je smatrao da faizam nastaje u
patrijarhalnim porodicama, tj. da su parijarhalna porodica i tradicionalna (Zapadna) kultura
njegovo prirodno stanite. Tako u svom delu Aturoritarna linost (The Authoritarian
personality), navodi sledeu konstataciju: Poznata je hipoteza da podlonost faizmu
predstavlja fenomen koji je najvie karakteristian za srednju klasu, da je on u kulturi, i da
e, prema tome, oni koji se najvie ravnaju prema toj kulturi, imati i najvie predrasuda
(Adorno, Frenkel-Brunswick, Levinson i Nevitt Standford, 1950:229.). Shodno navedenom,
Adorno tvrdi da su pojedinci odrasli u porodicama u kojima je domirnirao otac, inae patriota
koji mae zastavom i sledbenik staromodne religije, potencijalni faisti i nacisti. Ovakav tip
ljudi je stub modernih diktatura jer nalazi svoju bezbednost u agresivnosti prema slabijima i
pokornosti prema jaima, koji na njega apeluju obeavanjem vrste ruke i reda
(Dimitrijevi, 1973:12). Tako prema Fromu i Adornu neurotno nesigurna osobe (nesigurne
pre svega u ekonomskom smislu) imaju potrebu da svoju slobodu, kao i brigu o sopstvenoj
bezbednosti predaju u ruke nekom autoritetu, pre svega autoritativni linostima, politikim
liderima, voama (koji su uglavnom isto tako neurotini). Dakle, From i Adorno smatraju da
se sutina nastanaka autorotarnih reima poput Hitlerovog, Musolinijevog i sl., nalazi u
tradicionalnoj kulutri i oseaju nesigurnosti pojedinaca u tim drutivma (koji je prouzrokovan
pre svega loom drutveno-ekonomskom situacijom), i prirodnoj potrebi pojedinaca da se
ree tog oseaja, to vre tako to se u odriu svoje slobode i preputaju dravnom aparatu da
vodi brigu o njihovoj bezbednosti, potinjavajui svoja shvatanja i ponaanja u potpunosti
zahtevima, shvatanjima i ciljevima dravnog aparata. Shodno navedenom, neomarsksisti
ukazuju na to kako se potreba za bezbednou, prisutna kod svakog savremenog oveka
menja i preobraava dok ne uzme oblik potrebe za bezbednou politike zajednice kojoj on
pripada. Takoe, oni razmatraju kako na proces donoenja spoljnopolitikih odluka utiu
line osobine odluioca, odnosno u kojoj meri njihove individualne tenje za bezbednou,
moda ak i neurotine, mogu da imaju uticaja na spoljnu politiku drave u ije ime oni
odluuju tako da se njihovo vienje bezbednosti drave i mera koje ona nalae pripisuje
kolektivitetu (Dimitrijevi, 1973:13-14).

Prema predstavnicima Frankfurtske kole razvijeno industrijsko, odnosno kapitalistiko

drutvo predstavlja oblik dominacije nad pojedincima, koji projedince pretvara u puke
proizvodjae i potroae sa prividom slobode, i da su oni u stvari samo objekti svesne
manipulacije. Neomarksisti se zalau za buduu zajednicu slobodnih ljudi, istiui da drutvo
moe da se promeni samo na naelima uma, emancipacijom oveka i civilizacijskom
preobraaju ka humanijem drutvu. Meutim, ovde treba napomenuti da ova teorija nije
pronala realne snage koje mogu da ostvare ovaj preobraaj u drutvu.
3.3. Teorija bezbednosne kritike
Teorija bezbednosne kritike, zasniva se na tezi da je od strane realistikih i liberalistikih
teorija u razmatranju meunarodnih odnosa i ukazivanju na osnovne uzroke sukoba, kao i u
davanju predloga po pitanju dostizanja i ouvanja eljenog stanja bezbednosti u
meunarodnim odnosima prevelika vanost data dravama. Teoriju bezbednosne kritike ine
predstavnici tzv. Velke kole. Velka kola, takoe poznata kao emancipatorski realizam
je kritiki pravac u disciplini studija bezbednosti. Radi se o kritikom pristupu koji nastoji da
povee klasina gledita na bezbednost i kritike teorije. U svojim istraivanjima Velka
kola, odnosno teorija bezbednosne kritike se oslanja na shvatanja Frankfurtske kole i
Gramijeva razmiljanja. Kljuni predstavnici Welke kole su Ken But (Ken Booth) i Riard
Vejn Dons (Richard Wyn Jons).
Intencija teoretiara bezbednosne kritike je da se promeni sagledavanje bezbednosti i da se
kao referentni objekt bezbednosti umesto drave posmatra pojedinac. Iz tog razloga
predstavnici ove kole se zalau za emancipaciju kao kljuni elemenat u dostizanju i
ouvanju eljenog stanja nacionalne i meunarodne bezbednosti.
U svom radu Bezbednost i emancipacija (Security and emancipation) iz 1991. But iznosi
vezu izmeu bezbednosti i emancipacije na sledei nain: Bezbednost znai odsustvo
pretnji. Emancipacija je oslobaanje ljudi (kako pojedinaca tako i grupa) od fizikih i
psihikih pritisaka koje ih ograniavaju u ostvarivanju onoga to bi oni hteli slobodno
odabrati da rade... Bezbednost i emancipacija su dve strane istog novia. Emancipacija, a ne
mo ili poredak, proizvodi istinsku bezbednost. Emancipacija je, teoretski, bezbednost.
(Booth, 1991:319).
Svatanje bezbednosti i emancipacije kao dve strane iste medalje nije neki utopijski i/ili
imperijalistiki projekat, ali poiva na idejama i borbi pojedinaca i drutvenih grupa u
razliitim delovima sveta. Reima Vejna Donsa: bezbednost u smislu odsustva pretnji
(nehotinog) bola, straha, gladi i siromatva su osnovni elementi borbe za emancipaciju.
Produbljivanje i irenje naeg shvatanja bezbednosti (u studijama bezbednosti) je samo
neophodan uslov za unapreivanje postojee borbe u svetu (praksi) na polju dostizanja,
unapreenja i zatite bezbednosti (Jones, 1999:126).
3.4. Feminizam
Feminizam kao jedan od pravaca kritikih teorija obuhvata grupu shvatanja koja se bavi
razmatranjem pitanja bezbednosti sa stanovita odnosa meu polovima. Naime, pristalice
feministikih teorija smatraju da je problem odnosa meu polovima bio nepravedno
zapostavljen od strane realista i liberalista. S tim u vezi, predstavnici feminizma insistiraju na
pokretanju pitanja odnosa meu polovima, i u skladu sa tim, na rekonceptualizaciji studija
bezbednosti, odnosno bezbednosne misli.
Najpoznatiji predstavnici ranih feministikih teorija su Sintija Enloe (Cynthia Enloe), En
Tikner (Ann Tickner) i Dil Stins (Jill Steans). Delo Sintije Enloe Banane, plae i baze

(Bananas, Beaches and Bases) objavljeno 1989. godine, predstavlja jedno od najvanijih dela
na polju kreiranja feministike misli u meunarodnoj politici (Steans, 2006:1). U pomenutom
delu Enloova istie ivot, obino nevidljivih ena (supruga vojnika, radnika u oblasti
proizvodnje i sl.) u centar razumevanja sveta.9 Enlova analizira i razmatra ulogu koju ene
igraju u svetskoj politici i pita zato su marginalizovane. Ona eli da se iste mogunosti koje
se pruaju mukarcima budu pruene i enama. Isto kao i Enloova i Tiknerova u svojoj knjizi
Rod u meunarodnim odnosima: feministia perspektiva postizanja globalne bezbednosti
(Gender in International Relations: Feminist Perspectives on Achieving Global Security)
objavljenom 1992. godine, ukazuje kako se teorije meunarodnih odnosa karakteriu rodnom
neravnopravnou, na taj nain da privileguju shvatanja mukog roda, a marginalizuju
shvatanja enskog roda. Naime, prema Tiknerovoj, u sutini realistikog i liberalnog gledita
na bezbednost (meunarodnu i nacionalnu), nalazi se koncept vojne bezbednosti. Te da su
zbog toga i realizam i liberalizam naslednici duge tradicije misli da je pitanje zatite
meunarodne, odnosno nacionalne bezbednosti povezano sa sluenjem vojnog roka,
uestvovanjem u vojnoj odbrani zemlje i uopte sa mukim karakteristikama. Takoe, time
to su se usredsredile na vojsku, studije bezbednosti u okviru meunarodnih odnosa postale
su, prema Tiknerovoj, ,,disfunkcionalni odgovor na savremene izazove, rizike i pretnje pre
svega ljudskoj (pojedinanoj i drutvenoj) i ekolokoj bezbednosti (Tickner, 1992:3). Slino
miljenju Tinkerove, Dil Stins insistira na redefinisanju koncepta bezbednosti koji treba da
sadri promiljanja o militarizmu i partijarhalnosti, nezadovoljavajuem razvoju i
ugroavanju ivotne sredine. to obuhvata promatranje odnosa izmeu siromatva, duga,
porasta broja stanovnika, kao i razmatranje o prirodnim resursima i kako su oni rasporeeni
(Steans, 2006:77).
En Tikner takoe, analizira kako su realistike i liberalne teorije zasnovane na kulturno
definisanim pojmovima mukosti, naglaavajui vrednost autonomije, nezavisnosti i moi.
Tiknerova objanjava kako realizam naglaava racionalnost, snagu, mo, autonomiju i
nezavisnost, kao kvalitete koji se povezuju sa spoljnom politikom i vojnim poslovima, isto
kao i sa mukou. Ona, takoe, problematizuje egzogenost realistikog shvatanja unutranjih
poslova i pokazuje kako oigledno objektivno, realistiko prouavanje nacionalne
bezbednosti pokuava da objasni uzroke rata putem diskursa koji privileguje gledite
zasnovano na hegemonoj mukosti. Analizom muke gepolitike verzije nacionalne
bezbednosti, Tiknerova daje neke praktine predloge i zagovara promene u hijerarhiji
donoenja politikih odluka, tj. zalae se za vei broj ena na pozicijama moi, odnosno
pozicijama donoenja unutranjih i spoljnopolitikih odluka. Iako pokuava da izbegne
esencijalizaciju na muko ili ensko ona, ini se, prihvata argument da ene imaju
razivijene kulturne karakteristike koje ih ine sklonijim ka posredovanju, kooperativnosti,
iznalaenju kompromisnih reenja, voenju brige o drugima i sl. Meutim, prema njoj, ovo se
ne zasniva na bilo kojoj uroenoj superiornosti, u ime ena, ve jednostavno na injnici
iskustva koje su ene stekle zbog svog neravnopravnog poloaja u drutvu. Konano, i ono
najvanije, ona nastoji da prevazie pol kao kategoriju. Naime, njen cilj nije da zameni
muki koncept bezbednosti sa enskim, ve da izbrie konstrukciju rodne razlike i da
stvori koncept bezbednosti koji je rodno neutralan (Griffiths, Roach i Solomon, 2009:300).
Dakle, feministkinje tee radikalnoj promeni muke dominacije u sferi bezbednosti, veoj i
znaajnijoj ulozi ena u pomenutoj sferi, kao i stvaranju rodnoneutralnog koncepta
bezbednosti koji pored vojnih pitanja ukljuuje i nevojna pitanja bezbednosti.
3.5. Mirovne studije
9

Vie o tome C. Enloe, Bananas, Beaches, and Bases: Making Feminist Sense of International Politics,
University of California Press, Barkeley, 1989.

Radi se o teorijskom pristupu koji se bavi istraivanjem mira i pretnjama bezbednosti koji je
razvio norveki naunik Johan Galtung (Johan Galtung). Za razliku od realistikih i liberalnih
teorija bezbednosti koje u centar razmatranja pitanja bezbednosti stavljaju dravu
poklanjajui panju fizikom nasilju kao osnovnoj pretnji miru i bezbednosti (nacionalnoj i
meunarodnoj), mirovne studije, u centar pitanja bezbednosti stavljaju pojedinca i drutvene
grupe posveujui panju postojanju tzv. strukturalnog nasilja, kao pretnji miru i bezbednosti
(pre svega bezbednosti pojedinca i drutvenih grupa).
Naime, prema Galtungu mir predstavlja neto to je u suprotnosti sa nasiljem, ali se njegovo
shvatanje nasilja (a time i mira) ne odnosi samo na vidljivu upotrebu (fizike) sile izmeu
ljudskih bia, ve na sve to ometa ljudsko samoostvarenje, odnosno zadovoljenje osnovnih
ljudskih potreba (ekonomskih, psihlokih, ekolokih, pa ak i duhovnih).
S tim u vezi Galtung daje jednu dualistiku definiciju mira, tj. prema njemu mir ima dva
aspekta, negativan i pozitivan, izmeu kojih postoje odreene kvalitativne razlike. Negativan
mir prema njemu predstavlja odsustvo rata i stvarnog fizikog nasilja. Dok pozitivan mir
predstavlja model saradnje i integracije izmeu drutvenih grupa (Lawer, 2009:82). Na
osnovu ovakvog shvatanja mira u negativnom i pozitivnom smislu, on ukazuje na odnos
izmeu pozitivnog mira i nasilja. Naime, pozitivni mir svakako zahteva odsustvo fizikog
nasilja, ali to nije dovoljan uslov za pozitivan mir, ve je nepohodno odsustvo strukturalnog
nasilja. Dakle, njegova ideja o strukturalnom nasilju je mnogo ira od konvencionalnog
shvatanja veine teoretiara meunarodnih odnosa o ratu i upotrebi direktne fizike oruane
sile izmeu drava. U tom kontekstu, on razlikuje etiri tipa nasilja u globalnoj politici. Prvo,
tu je klasino, odnosno konvencionalno, fiziko nasilje koje se odnosi na namerno
nanoenje bola, kao to je u ratu, muenje ili neoveno postupanje. Drugo, prema Galtungu
se odnosi na bedu kao liavanje osnovnih materijalnih ljudskih potrebe za sklonitem,
odeom, hranom i vodom. Tree, uguivanje se odnosi na gubitak ljudskih sloboda,
odnosno slobode izbora, verovanja i slobode govora u svoje ime i sl. I zadnje se odnosi na
otuenje kao oblik strukturalnog nasilja nad identitetom i ljudskom nematerijalnom
potrebom za zajednitvom i odnosima sa drugima. Strukturalno nasilje prema Galtungu,
obuhvata drugu, treu i etvrtu vrstu nasilja (Griffiths, 1999:129). Takoe, prema nevedenom
autoru, strukturalno nasilje postoji uvek kada su ljudska bia pod takvim uticajem da je
njihova somatska i mentalna potvrda ispod njiihove mogue realizacije (Simic, 2002:36). Za
Galtunga, takvo nasilje ne treba da se posmatra samo kroz odnos izmeu poinioca i rtve,
ve ono moe biti ugraeno u drutveni poredak ili politiku i ekonomsku strukturu jednog
drutva.
Dakle, mirovne studije razmatraju i analiziraju nain na koji drutvene strukture, unutar i
izmeu drava uspostavljaju i odravaju strukturalno nasilje, sa ciljem svatanja sutine
postojanja strukturanog nasilja, a radi iznalaenja naina za njegovo iskorenjivanje i
uspostavljanje pozitivnog mira, kao slobode of fizikog i strukturanog nasilja. Shodno tome,
kao referenti objekt bezbednosti Galtung istie pojedinca i drutvene grupe koje treba zatititi
od kako od direktnog fizikog, tako i od strukturalnog nasilja.
3.6. Postmodernizam
Postmodernizam predstavlja pravac kritikih teorija koji je nastao u 20-om veku. Njegovi
najpoznatiji predstavnici su an-Fransoa Liotar (Jean-Francois Lyotard), Miel Fuko (Michel
Gucault) ak Derida (Jacques Derrida), Dejvid Kembel (David Campbell), Dim Dord (Jim
George) i dr.

Radi se o pravcu iji predstavnici relativizuju pitanje istine, smatrajui da se pouzdano ne

moe utvrditi ta je objektivna istina uopte, pa i objektivna istina u meunarodnim
odnosima. Shodno navedenom, postmodernisti su takoe smatrali da ukoliko nije mogue
pouzdano utvrditi objektivnu istinu, onda je nemogue doi do bilo kakvog objektivnog
znanja. Dakle, postmodernisti u potpunosti relativizuju pojam istine i znanja, zastupajui
stanovite da: Koliko ima ljudi, toliko ima i istina, toliko i zakljuaka, toliko i teroija. U
skladu sa navedenim, oni tvrde da postoje samo razliiti naini gledanja na stvari i razliiti
naini znanja o stvarima (Jones, 2003:148). A stvarnost, prema postmodernistima, nema
smisla izvan onoga u ta se veruje da ta stvarnost predstavlja za neku grupu ljudi koja u to
veruje. Zakljuak postmodernista je da ne postoji objektivna meunarodna istina ili stvarnost
koju moemo otkriti (Wilkinson, 2007:5.). Stoga, umesto prouavanja stvarnog stanja
meunarodnih odnosa treba se usresrediti na otkrivanje pravog (subjektivnog) znaenja,
stvarnosti u tekstovima konvencionalne literature, tj. odnosno onoga u ta zapravo veruju
oni koji su to rekli ili napisali. Shodno navedenom, za postmoderniste, jedini put ka realnosti
je govor. Tako, Kembel definie govor kao predstavljanje i konstituisanje realnosti
(Campbell, 1998: 7). to znai da e znanje o stvarnosti zavisiti od toga kako mi vidimo i
kako nam se predstavlja realnost. Dakle, istina i znanje mogu se posmatrati kao drutveno
kostruisane kategorije u zavisnosti od prostora, vremena i mone veze izmeu razliitih
diskursa (govora) realnosti. Postmodernisti razmatraju i analiziraju ulogu razliitih diskursa
(govora) i njihov uticaj na bezbednost.
S tim u vezi postmodernisti kritikuju diskurs, odnosno govor realizma, tj. tzv. energetsko
isijavanje jezika realista. Naime, prema miljenju postmodernista, govor realista je zapravo
govor moi koji neminovno vodi u sukobe. Govor realista koji insistira na sili, moi,
nadmetanju, naoruavanju, prema postmodernistima jedan je od kljunih uzroka nesigurnosti,
a samim tim i sukoba u meunarodnim odnosima. Takav govor je u prolosti, jednako kao i
danas, podsticao nadmetanje drava u uveanju moi, to je sve neizbeno u krajnjem ishodu
dovodilo do ratova. Uravnoteivanje moi kroz naouruavanje i stvaranje saveza, naime, ne
donosi mir. Otuda, jedini nain da se ovakva slepa izvesnost prevazie je, po njima, zamena
govora moi potpuno drukijim govorom zajednitva (Simi, 2002:76-77).
Zbog toga Dim Dord, instistira na tome da glavna uloga u meunarodnim odnosima mora
da bude poverena pojedincu, tj. da se pojedinac pita, i da ne dopusti to da meunarodne
odnose vode i usmeravaju samo politike elite, tj. da se suprotstavi, odnosno da kae ne, da
pita, zato se neto radi, i da razume kako se neto radi i da utie na voenje spoljne politike i
ukupne politike u svom drutvu, i da na taj nain predupredi govor moi, a samim tim i
ugroavanje vitalnih vrednosti jednog drutva. Naime, prema Dordu dovoljno je da svi
ljudi usvoje u vlastitom ponaanju politiku otpora stanju teko ugroene bezbednosti. On
obrazlae ovakvu politiku otpora mogunou ljudi da kao subjekti u jednom objektivnom
svetu anarhine politike sile izmene odnose moi i preokrenu nesvodive realnosti (Simi,
2002:77).
Dakle, prema postmodernistima klju za otklanjanje problema, jeste zamena tog realistikog
diskursa (govora) punog sile, moi i nadmetanja, diskursom saradnje. Oni smatraju da e
govor saradnje dovesti do znaajne promene u meunarodnim odnosima. Ovakvo shvatanje
postmodernista ima puno opravdanje, meutim za razliku od realistikog stanovita,
shvatanje postmodernista je vie utopijsko.
3.7. Globalizam
Globalizam, odnosno tzv. kola globalnog drutva, predstavlja pravac kritikih teorija koji
svoju panju po pitanju razmatranja bezbednosti vie usmerava na globalnu zajednicu, nego

na nacionalne drave. Glavni predstavnici globalistikog pravca su: Martin o (Martin

Shaw), Meri Kaldor (Mary Kaldor), Ian Klark (Ian Clarck), Riard Folk (Richard Falk),
David Held (David Held), Sijom Braun (David Held) i dr. Globalisti smatraju da je sistem
suverenih drava ustupio mesto globalnom drutvu (Simi, 2003:11). Oni istiu injenicu da
ivimo u vremenu kada su mnogi socijalni problemi prevazili naicionalne granice, na
primer, nuklearna proliferacija, terorizam, siromatvo, globalno zagrevanje kao i problem
izbleglica i sl., te da za reavanje ovakvih problema nije dovoljno samo delovanje
pojedinanih drava ve postojanje i delovanje razvijenih meunarodnih organizacija i
institucija.
Pripadnici ove kole tvrde da je razmiljanje o bezbednosti koje je usredsreeno na dravu,
zastarelo i da ne odraava stvarne promene koje se dogaaju na meunarodnoj sceni. Oni
opravdavaju svoje stavove ukazivanjem na injenicu da proces globalizacije donosi nove
rizike i opasnosti. Ovo ukljuuje rizike povezane sa takvim stvarima kao to su slom globalne
ekonomije, globalno zagrevanje, ili globalno unitenje (nuklearni sukobi i nezogde). Ova
pretea ugroavanja bezbednosti su na planetarnom nivou i koncipiraju se uglavnom kao
deavanja koja su izvan moi drave (Marinkovi, 2007:60). Stoga, sve pristalice ovog
pravca dele miljenje da drava vie nije u stanju da se nosi sa pritiscima meuzavisnosti, kao
i sa globalnim izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti, te da je stoga, od kljunog
znaaja razmatranje bezbednosti sa aspekta bezbednosti pojedinaca i bezbednosti drutvenih
grupa, odnosno tzv. ljudske bezbednosti.
Naime, prema navedenim teoretiarima, u dananje vreme, drava vie nije u stanju da se
izbori sa meunarodnim krizama kao to su degradacija ivotne sredine, masovne migracije,
glad i bolest. Stoga oni preporuuju da se dravni interesi na kojima insistiraju konzervativni
neoliberalisti zamene svetskim (globalnim) interesima. Ovi svetski interesi bi ukljuivali
opstanak ljudske vrste, smanjenje nasilja u svetu, obezbeenje uslova za oivanje zdravlja
svih ljudi, ouvanje kulturnih razliitosti i ouvanje ivotne sredine. Meutim, ovaj pristup je
prilino nejasan oko toga ko treba da izgradi ove nadnacionalno interesne organizacije, na
koji nain i kojim sredstvima moe osigurati bezbednost drutvenih grupa i pojedinaca kao
glavnih referentnih objekata bezbednosti, odnosno tzv. ljudsku bezbednost.
Zakljuak
Na osnovu svega navedenog, moemo uvideti da se u prvobitnom periodu razvoja
bezbednosne misli, bezbednost posmatrala sa aspekta bezbednosti drave, tj. kroz opstanak
drave, odnosno zatite njene teritorijalne celovitosti i politike nezavisnosti od vojnih
napada (agresije) koji dolaze od spolja. Dakle, u centru nauke o bezbednosti nalazia se drava
i njene vrednosti kao referentni objekt bezbednosti, a oruani napad kao osnovni oblik
ugroavanja bezbednosti. Samim tim i meunarodna bezbednost gledana je kroz prizmu
bezbednosti drave kao subjekta meunarodnih odnosa. U tom smislu izdvajaju se dve grupe
teorija. Relistike teorije iji se predstavnici zalau za objektivno, odnosno realno
sagledavanje pitanja nacionalne i meunarodne bezbednosti istiui na ulozi i znaaju moi i
smatrajui da je osnovni interes sveke drave dostizanje to veeg stepena moi. Liberalne
teorije, obuhvataju grupu teorija koje insistiraju na slobodi pojedinaca i na demokratskim
odnosima kako unutar drava tako i na meunarodnom planu. Liberalne teorije, ili kako se
jo nazivaju liberalno institucionalistike, smatraju meunarodne institucije kljunim
elementom za ostvarenje demorkatije na unutranjem planu, kao i sredstvom za kontrolu
primene sile na meunarodnom planu.
Od kraja hladnog rata, nasuprot stavovima realista i liberalista koji su u centar nauke o
bezbednosti stavljali dravu i njene vrednosti kao referentni objekt bezbednosti, a oruani

napad kao osnovni oblik ugroavanja bezbednosti jedne drave, kritike teorije proiruju
koncept izuavanja bezbednosti, pre svega uvodei u koncept bezbednosti, pored drave, i
druge referentne objekte bezbednosti (pojedince, drutvene grupe, globalno drutvo,
ekonomski sistem, ivotnu sredinu i sl.), to dovodi do razmatranja koncepta individualne,
socijetalne, globalne, ekonomske, ekoloke i drugih vidova bezbednosti. Takoe, kritike
teorije, proiruju koncept bezbednosti i u smislu izazova, rizika i pretnji koji ugroavaju
bezbednost navedenih referentih objekata bezbedosti, tako da pored rata, odnosno oruanog
napada, koji moe u odnosu na referenti objekt delovati spolja ili iznutra, uvode nove inioce
ugroavanja poput raznih vidova kriminalnog ispoljavanja, raznih oblika ugroavanja ivotne
sredine, globalnih drutvenih problema kao to su migracije stanovnitva, disproporcija
izmeu siromanog i bogatog dela sveta itd. Zatim, kritike teorije proiruju i spisak
referentnih subjekata pomenutih tipova bezbednosti, tj. istuu da drava vie nije jedini
referentni subjekt bezbednosti ve da se pored drave kao provajderi bezbednosti javljaju i
neki nedravni subjekti.
Sve ovo imalo je za posledicu proirenja istraivakog polja nauke o bezbednosti, tj. raniji
koncept nacionalne bezbednost koji je podazumevao uglavnom zatitu jedne drave od svih
vojnih i nevojnih opasnosti koje dolaze izvan njenih granica, iz meunarodnog okruenja je
postao preuzak, i prevazien u svakom pogledu i zahtevao ukljuenje u koncept nacionalne
bezbednosti drugih nivoa, odnosno segmenata bezbednosti poput unutranje, individualne,
socijetalne, ekonomske, ekoloke, zdravstvene bezbednosti i civilne zatite. Takoe,
proirenje istaivakog polja nauke o bezbednosti, ima za posledicu pojavu novog
nadnacionalnog koncepta bezbednosti tzv. globalnu bezbednost.
Literatura
1) Adorno, T. Frenkel-Brunswick, E., Levinson, D., Nevitt Standford, R. 1950. The
Authoritarian personality, New York: Harper and Row.
2) Booth, K. 1991. Security and emancipation, Review of International Studies, Vol. 17,
Issue 4, Cambridge University Press, str. 313-326.
3) Campbell, D. 1998. Writing security: United States foreign policy and the politics of
identity, Mancester: Mancester University Press.
4) Dimitrijevi, V. 1973. Pojam bezbednosti u meunarodnim odnosima, Beograd: Savez
udrenja pravnika Jugoslavije, Beograd, 1973.
5) Dimitrijevi, V. Stojanovi, R. 1996. Meunarodni odnosi, Beograd: Slubeni list SRJ.
6) Elman, C. 2009. Realism, Security Studies: an introduction/edited by Paul D. Wiliams,
Routledge, str. 15-28.
7) Enloe, C. 1989. Bananas, Beaches, and Bases: Making Feminist Sense of International
Politics, Barkley: University of California Press.
8) Griffiths, M. 1999. Fifty Key Thinkers in International Relations, London: Routledge,,
str.129-130.
9) Griffiths, M., S. C. Roach, C. S., Solomon, S. M. 2009. Fifty Key Thinkers in
International Relations, 2nd Edition, New York: Rutledge.
10) Hinsly, H. F. 1967. Power and the Pursuit of Peace, Cambridge: Cambridge University
Press.
11) Jones, P. 2003. Introducing social theory, Cambridge: Polity Press.
12) Jones, W. 1999. Security, Strategy and Critical Theory,Lynne Rienner Publishers Inc,
Boulder, CO.
13) Kant, I. 1991. Perpetual peace: a philosophical sketch in Kant: Political Writings, ed. H.
Reiss, Cambridge: Cemridge University Press.

14) Lamy, L. S. 2008. Contemporary Mainstream Approaches: Neo-realism and Neoliberalism, The Globalization of World Politics: An Introduction to International
Relations, edited by J. Baylis, S. Smith and P. Owens. Oxford: Oxford University Press,
str.114-189.
15) Lawler, P. 2009. Peace Studies, Security Studies: an introduction/edited by Paul D.
Wiliams, Routledge, str. 73-88.
16) Marinkovi, N. 2007. Zamisao globalne bezbednosti - sa ili bez nacionalne, Bezbednost,
vol. 49, br. 7. Beograd: Ministarstvo unutranjih poslova Republike Srbije, str. 58-69.
17) McDonald, M., 2009. Constructivism, Security Studies: an introduction, Security Studies:
an introduction/edited by Paul D. Wiliams, Routledge, str. 52-72.
18) Mearsheimer, J. 1995. A Realist Reply, International Security, vol. 20, no.1, str. 82-93.
19) Mearsheimer, J. The false promise of international institutions, International Security,
vol. 19, no.3, 1994/95, str. 85.
20) Navari, C. Liberalism, 2009. Security Studies: an introduction/edited by Paul D. Wiliams,
Routledge, str. 29-43.
21) Novii, . 2008. Liberalne teorije o ratu i miru, Aktuelna pitanja iz meunarodnih
odnosa: bezbednost, pravo, privreda, politika, religija, priredila Nevenka Jefti, Beograd:
Institut za meunarodnu politiku i privredu, str. 203-228.
22) Owen, M. J. 1996. How to liberalism produces democratic peace, Debating the
Democratic Peace in Michael E. Brown et. al., eds. Cambridge: MIT Press, str. 116-54.
23) Simi, D. 2003. Savremene teorije bezbednosti, Zbornik predavanja: Reforma sektora
bezbednosti, Beograd: G 17 Institut.
24) Simi, R. D. 2002. Nauka o bezbednosti: savremeni pristupi bezbednosti, Beograd:
Slubeni list SRJ/Fakultet politikih nauka.
25) Singer, J. D. 1979. The Correlates of War I: Research Origins and Rationale, New York:
Free Press.
26) Spirtas, M. 1996. A house divided: tragedy and evil in realist theory, Security Studies,
5(3): 385-423.
27) Steans, J. 2006. Gender and international relations: issues, debates and future directions,
Cambridge: Polity Press.
28) Steans, J. 2006. Gender and international relations: issues, debates and future directions,
Cambridge: Polity Press.
29) Tickner, J. A. 1992. Gender in International Relations: Feminist Perspectives on
Achieving International Security, New York: Columbia University Press.
30) Todosijevi, B. 2008. Autoritarna linost: psihoanaliza antisemitizma i predrasuda,
Psihologija, Vol. 41(2), Beograd: Drutvo psihologa Srbije, str. 123-147.
31) Walt, S. 1987. The Origins of Aliances, New York: Cornel University Press.
32) Walt, S. 2000. Containing Rogues and Renegades: Coalition Strategies and Counter
Porliferation in Victor A. Ugoffed., The Coming Crisis: Nuclear Proliferation, U.S.
Interests, and World Order, Cambridge: MIT Press.
33) Waltz, K. 1979. Theory of International Politics, New York: McGraw Hill.
34) Wendth A., 1992. Anarchy is What States make of It: the Social Construction of Power
Politics, Interntional Organization, 46 (2), str. 391-425.
35) Wilkinson, P. 2007. International relations: a very short introduction, New York: Oxford
University Press.