Uenje Svetog Isaka Sirina i nae vreme

Internet izdanje
IZVRNI PRODUCENT I POKROVITELj
JANUS
Tehnologije, izdavatvo i agencija
Beograd, 8. septembar 2000
PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanovi
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANjE
Milan Stoji
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrovi

tampano izdanje
Drugo izdanje
Beograd, 1998.
IZDAVA
Ars Libri, Beograd
Biblioteka "Lavirint", knjiga 4.
UREDNIK
Irena Arsi

Sadraj
Spomen prepodobnoga oca naega Isaka Sirina [Preuzeto iz itija Svetih od oca
Justina Popovia]
I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU
II O STRASTIMA I O BOLESTIMA
III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI
IV O ISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"

Spomen prepodobnoga
oca naega
Isaka Sirina
[Preuzeto iz itija Svetih oca Justina Popovia]
Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali Persijskog zaliva, u blizini
granica Indije. Jo u mladosti, zajedno sa svojim roenim bratom, stupio u manastir Mar-

Matej u blizini Ninevije. Kada se braa stadoe izdvajati od drugih svojim podvinitvom
i uenou, bratu svetoga Isaka bi povereno stareinstvo u manastiru i upravljanje
bratijom. A sveti Isak, proavi potpuno podvige opteia, udalji se u usamljeniku
keliju koja se nalazila nedaleko od manastira, i tu se svecelo predade molitvenom
tihovanju i usamljenitvu. Kada se prou zbog svetosti ivota, uenosti i udotvorstva, on
bi izabran za episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog ina. Za
episkopa bi posveen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem (660-680). Na
episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi episkopstvo i tajno se povue
na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu ivljae u usamljenitvu sa tamonjim
pustinjacima. Odatle on ode u pustinjski manastir Raban-abur. Tu se vrlo revnosno
bavljae izuavanjem Svetenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do nas dolo
oko 100 beseda o duhovnog ivotu i podvinitvu, pisanih uglavnom po sopstvenim
doivljajima. Nesravnjiv kao psiholog i rukovoditelj u duhovnom ivotu. ak i takvi
svetitelji kao to je bio sv. Simeon Divnogorac traili su od njega savet. Upokojio se u
dubokoj starosti poetkom osmoga stolea.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom ivotu postoje tri glavna stupnja: pokajanje,
oienje, savrenstvo. Pokajanje je majka ivota. Ono je potrebno uvek, svima
grenicima i pravednicima, koji itu spasenja. I nema kraja usavravanju, poto je i
savrenstvo najsavrenijih ustvari nesavrenstvo. Stoga do same smrti nema granica za
pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, ljudima je po krtenju
dato pokajanje, jer pokajanje je drugo roenje od Boga. Darove vere primamo
pokajanjem. Pokajanjem stiemo milost Boju. Pokajanje je druga blagodat, i raa se u
srcu od vere i straha Bojeg. Oienje tela je nedoticanje do telesne neistote.
Oienje due je osloboenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A oienje uma
izvruje se otkrivanjem tajni. istota uma je prosvetlenje Boanstvenim, po delatnom
upranjavanju u vrlinama. Savrenstvo vascelog podvinitva sadri se u ove tri stvari:
u pokajanju, u istoti i u usavravanju sebe. ta je pokajanje? Naputanje grehovnog
ivota i kajanje zbog njega. ta je istota? Ukratko reeno: srce koje ima milosti za svako
stvorenje. ta je usavravanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli
savrenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na spaljenje zbog ljubavi
prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.

I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU
KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VII JE OD ONOGA

KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANELE.
"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proroitu, vie vekova pre
Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog oveka koji je ulazio u svetilite i koji je
eleo da neto sazna o sebi i svojoj budunosti. Mora biti da je iskustvo oveka, i mnogo
vekova pre poetka grke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo
upoznato sa tekoama samospasenja, pa je neka mudra glava saela sva ta milenijumska
saznanja oveka i iskazala ih kratkom, punom i viesmislenom izrekom, skoro
naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaene od grkih filosofa (bila je pripisivana
Sokratu), utiskujui se trajno u oveka-tragaoca za istinom u svim kulturama i religijama
sveta, sve do danas mnogo puta je potvrivana. Svi religiozni mislioci, filosofi,
psiholozi, umetnici, pa i naunici, polazili su od imperativnog zahteva ivota: "Najpre
upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina potie ovakav zahtev kod
oveka? Za verujue ljude ovo je zahtev Boga u oveku, da bi ovek, bogoliko bie,
primajui Boga svim biem svojim, postao i sam bog. Ovo su Boije rei izgovorene
oveku ve u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi vinjega svi", LXXXII
Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevaneljima.
Ne ini mi se neobinim to i materijalistiki opredeljeni ljudi (meu njima i naunici i
filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu oveka da upozna sebe, smatrajui ovakvu potrebu
biolokom neophodnou oveka u borbi za opstanak, to je mogue, sve tanijim
upoznavanjem prirodnih zakona (to nauka vekovima i ini). Ali su, meutim, pre nauke i
naunika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno korienje njenih dobara,
potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato to je ovek i sam deo prirode, ve to je
razvoj procesa miljenja (od konkretnog prema apstraktnom) omoguio i sve vie
omoguava pronalazak takvih tehnikih orua, koja uz mali utroak ljudske energije
postiu u prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u opravdanu
raspravu povodom ovekovog otuenja od prirode, ovekovog maehinskog i nasilnog
odnosa prema prirodi jednostranim postupkom upoznavanja sebe samo kao materijalno,
fiziko bie, zanemarujui sve vie, a onda i potpuno odriui, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja nauna otkria", veli vladika Nikolaj Velimirovi, "samo te bledo podseaju na
nesanjana otkria i saznanja u blizini Boga". Preterano ekstravertovana civilizacija
Zapada, oarana dosadanjim naunim izumima, uverena da e ovi u budunosti biti jo
mnogo uspeniji, zanemarila je "nesanjana otkria i saznanja" mnogolikog, ali pre svega
bogolikog ovekovog bia. Upoznavanje samog sebe preokrenulo se, ve odavno meu
naunicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve dalje i sve vie upoznaje priroda,
kako bi njome ovek mogao u potpunosti da ovlada. Tako prirodu istrauju oni ljudi za
koje je priroda i ivot uopte plod "sluaja" i zakona evolucije a kojom Niko ne upravlja.
Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Poetak je mudrosti strah Gospodnji, kae se u Priama Solomonovim. "Ko nije pravilno
poeo", pita vladika Nikolaj, "kako e pravilno dovriti?" Odbacujui dva jedina mudra

straha, strah, ili tanije, strahopotovanje pred Bogom, i bioloki strah koji ga titi od
opasnosti, ovek je silno uveao dva druga straha, psiholoki i socijalni. Danas se ovek
mnogo manje plai prirode nego nekada, ali se sve vie plai drugog oveka i samog
sebe, svojih nagona, svoga nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavi jednim delom
prirode, na utrb upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, ovek
je ostvario uda tehnikog savrenstva, ne pratei moralne zakone u sebi, dospevajui
tako do poetka mogueg kraja ekoloke planetarne katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitiari mogli bi s pravom da mi zamere da ne poklanjam dunu
panju velikim otkriima dubinske ili dinamike psihologije, kao i bihejvioralne
psihologije o zakonima naeg nesvesnog ivota, o ljudskom ponaanju, o tetnosti
potiskivanja, o ulozi i znaaju snova u ljudskom ivotu, o nagonima i mehanizmima
odbrane od njih i jo mnogo emu drugom dokle je dola, upoznavajui oveka,
psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija, getaltistika psihologija
itd. Tano je da su sva dosadanja otkria psihologije, sledujui delfijski savet: "Upoznaj
samog sebe!" dragocena i potrebna oveku. Zato je pri svemu tome ovek, ili ostao isti
prestupnik kakav je bio pre vie hiljada godina poznate istorije oveanstva, vodei
ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i gori nego to je bio, jer se, uz pomo
zloupotrebljenih tehnikih orua usavrio u Zlu, unitavajui danas svoje zamiljene ili
stvarne protivnike bre i svirepije?
emu epohalni pronalasci baruta, atoma, presaivanje organa, otkrie postojanja
individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada se oni ne upotrebljavaju na
Dobro Zemlje, Prirode i oveka? A zato bi ova otkria uopte trebalo da pomau oveku
koji je nastao pre miliona godina "sluajno", kao plod uasne duge evolucije u kojoj su se
smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokuaja i greke" usavre ponaanje
mrava ili pele, ptice selice ili oveka kao neshvatljivog, ali svakako "poludelog
majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle Hrista, bez poznavanja
fizike, astronomije ili psihologije, skoro sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, ve
samo na osnovu linog iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odluio da sa svojim
bratom stupi u jedan hrianski manastir, izdvajajui se u njemu od drugih svojih
podvinitvom ostavio za sobom vrstu i, reklo bi se, iskustvom proverenu poruku,
skoro neverovatnu, i za savremenog psihologa i za vrlog hrianina: "Ko se udostojio da
ugleda samog sebe, vii je od onoga ko se udostojio videti Anele". Zar je upoznavanje,
ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teko, pitaemo se. Otkud toliko ovekovog
uenja pred ovim reima sv. Isaka Sirina? Ono upravo dolazi od nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoa. Bilo kako da sudimo o oveku s materijalistikog
gledita kao proizvodu duge evolucije prve ive elije na zemlji, ili iz hrianskog ugla,
stvorenog po "slici i prilici Boijoj" tajna oveku ovek je najvea. Sve to je od
oveka, i ono najprostije (elija), sloeno je, jer u njoj prikriveno poiva nasledna
supstanca ovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro moe da zameni azijsku
ideju o mnogobrojnim proivljenim ivotima putem reinkarnacije), koja pod odreenim
spoljanjim uticajima moe da postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlana

hipoteza psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom

oveku).
ovek je, zatim, nepredvidljivo bie. Koliko god majka ili otac bili ubeeni da poznaju
svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje), iznenaenja su ne samo mogua nego i
esta. Sudije, advokati, pedagozi i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski uvari i vaspitai,
uitelji i profesori u svim kolama sveta, najbolje znaju sa kakvim se neoekivanostima u
ponaanju njihovih klijenata i tienika, pacijenata i uenika, svakodnevno susreu. A ta
tek rei o zbunjujue protivrenim besomunicima ruskih romana, kao i o junacima
knjievnih tvorevinama svih velikih pisaca sveta! ak i kada takvi likovi u romanima
Dostojevskog, kao to su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan Karamazov, starac Zosima, ili u
nadrealistikim romanima Franca Kafke, kao i bezbroj drugih i drugaijih likova u
ekspira, Getea, Mana ili Hesea, ne bi u realnosti postojali, ve samo u mati velikih
pisaca, i to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i antijunaka u
stvarnom ivotu i u nama samima. Jer kako bismo se mi njima (itajui strastveno velike
romane svetske knjievnosti) mogli oduevljavati i tako iskreno se sa njima
poistoveivati, kada svi aneli i avoli, luciferi i arhaneli, prikazivani verno i ubedljivo
od strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek poivali, uspavani, a onda delimino ili
potpuno razbueni!
ovek iznenauje oveka prijatno, naalost, ee i neprijatno. Prijatno u sluaju
(uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je nemaki vojnik odbio da u Srbiji
strelja taoce, a onda, zajedno sa njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada
je katoliki svetenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustakog noa a neto
slino uradio i jedan drugi katoliki svetenik u Bakoj spasavajui, pred maarskim
pogromom, ivot pravoslavnom sveteniku u mestu u kome su do rata zajedno iveli,
izlaui se pri tom smrtnoj opasnosti da bude proglaen izdajnikom. Slinih primera, ne
samo u toku ratova, ve i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i vie nego to
mislimo. Takva je boina Poslanica banjalukog biskupa Alfreda Pihlera 1963. godine, u
kojoj moli brau pravoslavne vere da oproste zloine poinjene u Hrvatskoj u toku
Drugog svetskog rata nad njima samo "zato to nisu Hrvati i katolici". Zato se o
ovakvim sluajevima tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri
portvovanja, dovoljno reito govore o postojanju, istrajavanju i pobedi Dobra nad Zlim?
Zato smo mnogo ee zlosreno radoznali kada sluamo ili itamo kakva su sve strana
nedela ljudi poinili jedni drugima (odavno je poznato da je u novinama najitanija
hronika posveena ubistvima, samoubistvima i saobraajnim nesreama), a ostajemo
ravnoduni kada ujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih postupaka i samortvovanja
ljudi? Da li smo ve toliko i sami ogrezli u zlu, da nam svakodnevne vesti o novim
zloinima potvruju svemo Zla u svetu i u nama samima, pri emu na sadomazohistiki
nain uivamo u svesti o zlu, prema reima Simone Vej: "Svest o grehu daje oseaj da
smo zli, a u tome uvek neto uiari izvesna oholost". Ako dopustimo da se u nama
uvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao neem obinom ili neumitnom, sve smo manje u
stanju da bez sumnjanja primimo vesti o Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevaneljima dva mesta koja kazuju kako se i sam Bogoovek
Isus Hristos u jednoj prilici zaudio neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a

drugi put zadivio veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za nau duu korisnije
da se zaudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naunika, pa do obinog srpskog
seljaka), nego to nam se njihova nevera ini "normalnom" pojavom, jer tako hrani
sopstveno neverovanje ili slabo verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje naeg
tvrdog srca, kad god se zadivimo pred nekom rei, verom ili misli oveka ljubavi, bez
obzira gde on iveo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog ega, moda, moemo da posumnjamo u ispravnost rei sv. Isaka Sirina, kada je u
pitanju teak, doivotni podvig upoznavanja sebe? Ova sumnja potie kod mnogih ljudi
od njihovog nepokolebljivog uverenja da poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je
sveopte ljudske oholosti, a ova je prirodan odgovor na oseanje beskrajne slabosti
ovekove. Paradoks ljudskog bia i njegovog postojanja u svetu je u tome to je ovek
"bog u blatu", jedino prirodno bie koje je natprirodno obdareno samosveu, tj.
razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je najnezatienije bie u prirodi
(ne samo u detinjstvu) i, naravno, smrtno je, sa sveu o traginosti smrti. U jednom
istom oveku, nauniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili koraa po Mesecu,
koji otkriva novu esticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili galaksiju u vasioni,
u oveku-umetniku, koji napie sjajan roman ili pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika
Gerniku ili komponuje simfoniju, u oveku filosofu koji umnim operacijama stie do
apriornih kategorija, do granica "bia i vremena" u svima njima, ali i u svakom od nas,
esto, mnogo ee nego to to hoemo da priznamo, zlokobno zadrhti "trska koja misli",
opominjui nas da katastrofa nenadane smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili
gubitak celokupne imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i
kljuje, iz dubine bia oveka, lanog pobednika nad prirodom, smru, svojim telom i
svojom psihom. Kako da se jedan ovek odbrani od ove razdirue unutarnje slabosti
usred svoga ivota, priznatog ili i slavljenog od drugih ljudi, nego gordou venog
Prometeja koji svojom hrabrou, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nunosti
postojanja, Sudbini koja je jaa i od samog Boga! Najdelotvorniji nain ove odbrane je
da ne upozna sebe! Tiresijino proroanstvo glasi: "Narcis e doiveti duboku starost pod
uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka divimo mudrosti starih
naroda. O Narcisu se znalo jo od grkih mitova, o narcizmu, meutim, tek od vremena s
poetka ovog veka, kada je Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz ivota (naroito
ivota malog deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemo i
kompenzatornu velikolepnost, u sutini svojoj, nemonog i uplaenog oveka.
Svi su ljudi, manje ili vie, paranoini, to znai svi manje ili vie sumnjaju, u sebe, u
druge ljude, u Boga i, da bi savladali teko podnoljivo, produeno stanje sumnje,
stvaraju o sebi predstave veliine i moi. Kada ova, da kaem tako, prirodna ili fizioloka
paranoinost svakog oveka preraste svoje normalne granice, paranoinost postaje
paranoidnost, to predstavlja bolesno duevno stanje oveka, nekad opasno i za
paranoidnog oveka i za njegovu okolinu, jer tada zahteva leenje. A da li spomenuta
prirodna ili fizioloka paranoinost takoe zahteva leenje, moda preventivno, da ne bi
paranoinost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoinost treba leiti. Kako?
Upoznavanjem sebe! Ali ovek mora stei, najpre, hrabrost dublju, plemenitiju, mnogo

teu nego to je hrabrost ratnika ili planinara koji osvaja najvie vrhove planina, naunika
koji eksperimentie na sebi da sie u nepoznate dubine sopstvenog bia. Stekavi
jednom ovakvu hrabrost, ovek, veni tragalac za smislom, polazi u boansku avanturu
Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome miljenju, arhetipska obrasca ovekatragaoca, prisutna u dubinama psihe svakog oveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske
psihe poredimo sa lavirintom (iz grke mitologije), ili sa hodnicima i peinama
podzemlja, nije mogue krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u peine bez jake
svetiljke speleologa. ta je zapravo Arijadnin konac ili udotvorna zublja jakog plamena?
Hrianska je to vera, nada i ljubav. Vera u Hrista, nada i u nae vaskrsenje, i ljubav, koja
e nas kao trea sestra mudre majke Sofije pratiti na naem dugom i munom putu
upoznavanja sebe. Zato je nemogue upoznati sebe bez Hrista i Hristove pomoi? Zato
to svaki drugi pokuaj upoznavanja sebe, ogoljenog, bez maske, bez Persone,
razobliujui Senku u sebi, liavajui se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u
suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama odbrane, odluno
uoenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljaa vodi nepodnoljivom saznanju, koje
treba da bude doivljeno, a ne apstraktno mozgano, o apsolutnoj nitavnosti oveka.
Hrabrost nekih genijalnih ateista, kao to su bili Nie, Frojd, Marks, Sartr, Hajdeger,
Beket, da oveka ogole do kraja, svodei ga na besmislenu prirodnu Nulu, kakvom
smrtnom nulom zavrava ivot svaki ovek i kakvim e nitavilom zavriti ivot jednog
dalekog dana u budunosti i naa Zemlja i njeno Sunce i moda itava vasiona
zadivljuje i uasava. Ne zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdrali do kraja
ivota da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Nieova bio je natovek, Marksova
proleterska, mesijanska klasa koja e povesti svet u besklasno drutvo; Frojd je grevito
hteo da veruje u ljudski razum koji e ga, moda, spasti od samounitenja; Sartr je
propovedao apsolutnu slobodu ovekovu i njeno smisleno angaovanje u humanistikoj
akciji, a Hajdeger je, kau, pred smrt poruio sledee: "Filozofija nee moi izvriti
nikakav preobraaj sadanjeg sveta. I ne samo filozofija, nego nikakvo miljenje koje je
samo ljudsko. Moe nas spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim miljenjem
pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u toj propasti
svesni da propadamo zato to Bog nije sa nama, to je otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne meu ljudima i njihovu traginu borbu za smisao.
Veina ostalih ljudi, ili se uopte ne usuuje da sie u mrano podzemlje svoje svesti u
kojoj ih eka, kao u bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene
prolosti, individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne sada ve mnogo bolje
znamo zato se veina ljudi ne odvauje na ovakav korak, pa ostaje doivotno na stupnju
narcistikog samoprecenjivanja, odnosno nepoznavanja sebe ili polazi na opasan put
samopoznanja sa Boijim oruem, verom i nadom da e se dugi i muan put hrianina
na Zemlji zavriti njegovim vaskrsenjem, jo ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem,
doivljajem radosti noenja svog krsta i Hristovog lakog bremena, a onda, posle smrti,
nastavljanjem beskonanog usavravanja, sve do "mere i visine rasta Hristova". Moda
smo se sada pribliili tajanstvenim reima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda
samog sebe" a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi izabrao Boga za
putovou "vii je od onoga ko se udostojio videti Anele".

KAO TO JE NEMOGUE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAE,
TAKO NIKO NE MOE POSTII
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK BOANSKO
PRISTANITE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU IVOTA I UPUUJE
BOANSKOM PRISTANITU,
KOJE JE LjUBAV.
U prvi mah moe da nas zbuni reica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa
strahom, kada poznajemo rei iz I Jovanove poslanice (4, 18): "U ljubavi nema straha,
nego savrena ljubav izgoni strah napolje". Da bi izabranik Boiji, meutim, stigao do
"savrene ljubavi", neophodno je da prethodno osea strah. Od ega ili od koga strah? U
svakom oveku, kao to to dobro znamo, straha ima napretek. Strah je oveku oduvek bio
najvei neprijatelj, ali, paradoksalno, i veliki prijatelj. Strah je bioloke, psiholoke,
psihopatoloke, socijalne, ali i metafizike prirode. Majka raa dete sa pomeanim
oseanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim oseanjem rodi. Strah od
odvajanja, kao jedan od najjaih egzistencijalnih strahova, prati oveka celog ivota, od
roenja, kada se dete odvaja od devetomesene simbiotske zajednice sa majkom, do
poslednjeg daha, kada, ako je ovek pri svesti, njegova dua se sa strahom odvaja od
simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odluno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada prijatelj oveku? U
naelu, svaki fizioloki ili normalan strah koji zatiuje oveka od opasnosti,
pravovremeno ga na nju upozoravajui, ovekov je prijatelj. Takav je strah od
elementarnih nepogoda i svakovrsnih spoljanjih opasnosti. Strah postaje mnogo sloeniji
i tee ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je re o naim unutarnjim
strahovima. U nekim sluajevima, naime, prijateljski, zatitni, unutarnji strah, ili se ne
prepoznaje kao koristan strah, ili se pretvara u patoloki strah koji naraste, nekad, do
panike, a koja onda moe direktno da ugrozi ovekov ivot.
Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u ovekovom unutarnjem i
spoljanjem ivotu. Malo je ljudi na zemlji lienih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika
straha, bojazni ili planje. Od nekodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog
straha oveka od insekata, bakterija, irokih ili uzanih prostora itd., do teih oblika straha
koji onemoguavaju oveku slobodno kretanje, zatim, umiljenih strahova psihotinih
bolesnika od vidljivih ili nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od
spektra sunevih boja ili tonova u muzikoj lestvici. ovek je, zbilja, bie straha, jer je i
pored svoga uzvienog razuma i uma, najnemonije bie u prirodi, neprestano ugroen
realnom pretnjom bolestima i smru. Savremena dubinska psihologija, verovatno s

pravom, mada nekad prenaglaeno, najvei deo svih poznatih oblika ljudskih strahova,
objanjava najrazliitijim moguim traumatskim dogaajima nastalim prenatalno,
perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do tree, etvrte godine deteta, koji
(dogaaji), onda, ostavljaju jai ili slabiji doivotni trag na svesni i podsvesni ivot
ovekov. Ovakva stresna ili traumatina zbivanja deavaju se, ili nekom spoljanjom
neumitnou, ee, neznanjem i grekama majke, ili oca, u ranom detinjstvu njihovog
deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu biti lako prepoznati
kod uplaenog oveka od njegove okoline, kao to ima strahova koji se, spolja, niim ne
odaju, a utoliko potmulije i opasnije rovare unutar duevnog ivota nekog oveka. Treba
li podsetiti da ima strahova iji uzrok ovek nekad tano sluti, kao to ima i vie strahova
kojih ovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za takve strahove kaemo da
su potisnuti, iza kojih se krije neka tea, neprepoznata trauma, najee agresivne ili
seksualne prirode. Treba rei, najzad, da osim prolaznih, lakih i prepoznatih strahova,
kojima teko da moe da umakne i najbolji ili najpametniji ovek, ni oni tei, viegodinji
i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doivotna kob nesrenog oveka. Radikalnom
promenom uslova ivljenja, samoleenjem, leenjem psihoterapijom, kao i iskrenim
ispovedanjem sebe duhovniku, mogue je oveku da ublai ili i potpuno otkloni ono to
je bilo bolesno u onom prirodnom, roenjem steenom i prijateljskom delu ljudskog
straha. Tako smo stigli do glavnog dela naeg izlaganja o strahu koji se odnosi na na
drutveno-duhovni ivot, a o kome govori sv. Isak Sirin.
Videli smo ve da strah moe da bude na prijatelj onda kada nas pravovremeno
upozorava na neku realnu spoljanju ili unutarnju opasnost. Kada govorim o unutarnjoj
opasnosti, mislim na razne telesne bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se
tako spolja manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja bilo koje
ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane razliitim znacima,
nemutim jezikom, simbolima (u snu, na primer), koje mi, u naoj optoj duevnoj i
duhovnoj zaslepljenosti, ne prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale
upozorenja, na njih ne obraamo panju, kao da nije re o naem sopstvenom ivotu ili
smrti.
Probueni jednom, milou Bojom, za nae duhovno poreklo i neprocenjivu dragocenost
negovanja duevno-duhovnog ivota, poinjemo, po prvi put, da se drugaije odnosimo
prema strahu. Ako smo do toga prelomnog trenutka koji moe nastupiti naglo, kao
preumljenje ili konverzija, ili postepeno i jedva primetno doivljavali svoje strahove
povrno, ili ih preivljavali na bolestan nain kao munu fobiju, slobodno lebdei strah,
nejasnu anksioznost, od toga odlunog trenutka, kada smo naslutili i shvatili ko smo,
odakle smo i kuda idemo, veina naih dotadanjih strahova postaje nam manje vana,
ak beznaajna, jer sada otkrivamo u sebi onaj najvaniji strah, za koji i nereligiozni i
religiozni filosofi kau da je poslednji strah, strah strahova strah od smrti. Mogli smo se
mi i do onog Boijeg objavljivanja u nama bojati smrti, jer i nagon samoodranja nosi u
sebi, na nain enantiodromije, strah od smrti. Ovakav strah od smrti, meutim, nije
mogao pokazivati nikakve bolesne pojave u naem unutarnjem ili spoljanjem ivotu.
Ovaj strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili due vremena

neprilian spoljanji ivot. Blago oveku koji neprilino ivi, a osea jak strah od smrti,
jer se kroz ovaj strah u njemu pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest,
koja jedino jo kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest, jednom,
stvaranjem oveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za oveka osveenog za Boga u sebi, prestaje da bude bioloki strah svakog ivog
bia od umiranja, ve postaje egzistencijalni strah venog umiranja, bilo da je shvatimo
kao konaan povratak u nitavilo, konanu smrt jer smo odluno i slobodno odbili veni
ivot, ili da ovo veno umiranje razumemo kao veni pakao, istina ne kao mesto u kotlu
vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne moe da izgori i telo i dua, ve pakao, kao venu
odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj ranije spominjani strah od odvajanja
(separacije) koji poinje roenjem, (a da li se zavrava smru?) u stvari je na iskonski,
opravdani strah od mogunosti venog udaljavanja od Boga. Kada smo, dakle, u sebi
prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje pod kojom se ne podrazumeva
samo telesno Adamovo ogoljavanje posle poinjenog greha, kada se Adam pokrio,
zajedno sa svojom enom Evom smokvinim listom, ve i osiromaenje njegovog
duevno-duhovnog ivota posle udaljavanja iz Boije blizine na strah od smrti vie
nije na neprijatelj, koju smrt preobraeni Savle izaziva, pitajui: "Smrti, gde ti je alac?"
nego postaje na jedini prijatelj koji nas iz smrti izvodi u ivot, ivot veni. To je onaj
strah, krmar na naem ivotnom brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne moemo stii
u luku spasenja. Nema vie u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni strah,
nikakvog drugog straha: od visine, otrih predmeta, vode ili vatre, virusa ili komete;
bezbroj strahova koji su nam, ak, korisno sluili dok smo bili odrasla deca, titei nas,
jo nespremne i nesazrele od suoavanja sa onim Boijim strahom, za koji veliki Danac,
Sjeren Kjerkegor, kae da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek je prelomni
doivljaj ovakvog straha oznaio pravi izlazak broda iz luke na puinu, jer je puina mora
"vrtoglavica slobode" ivota. Do tada, ako se na brod i kretao, on se kretao bez krmarastraha, kretao se sa lanim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke
pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna busola strah
ili strahopotovanje pred Bogom. Jadni, veliki Nie! I on je pisao: "Putajte vae galije u
nepoznata mora, na otvorenu puinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Boije
busole, uzdajui se samo u sebe i natoveka u sebi. A natovek u Nieu, kao i u svakom
od nas, jedino je i samo Bogoovek, Isus Hristos. Drugi natovek moe biti samo
Antihrist. Nie se za njega odluio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i strahopotovanja, nee biti suvino
da i ovom prilikom neto o toj razlici prozborim. Pojednostavljujui malo ovu razliku, u
pokuaju da protumaim rei sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da svi nai
strahovi u toku ivota vode, ili treba da odvedu, jedino spasonosnom strahu
strahopotovanju pred Bogom. Svaki drugi strah prikriva jedini strah koji nas tera napred,
od zemlje put neba, od oveka put Boga strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro
je, odavno, od svetih Otaca reeno: "Ko nema strah od Boga, svega e se bojati, i muica
i drugih ljudi, a ko se Boga boji, nee se vie niega zemaljskog bojati!" Da li je potrebno
ponavljati da strah od Boga nije nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od
zemaljskog oca ili dravnika koji strahom odrava pokornost, ili strah od
srednjovekovnog Boga crkve koja je plaila paklom, ve i onako dovoljno uplaene ljude

od ratova i epidemija, plaila ih reima i slikom, venim paklenim mukama, odravajui

tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus Hristos hteo da jednom zauvek zameni u
oveku za poslunost iz ljubavi. Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu
strahopotovanje pred Bogom, kormilara iji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavi
ga izmeu hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristanita sveta. To je
onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od prijatelja, mua od ene i ene
od mua, strah ljubavi pred Bogom da se Bog, otac ili majka, prijatelj ili brani drug, ne
oaloste zbog naih neljubavnih rei ili dela. Sveta Trojica Boija, Linosti su, ne
zaboravimo ovu vanu injenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus Hristos i sada
plae i tui zbog nas ljudi i naih nedela, kao to je plakao i tuio pred mrtvim Lazarom,
u Getsimanskom vrtu ili pred Jerusalimom koji e od Rimljana biti pregaen i uniten.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo neto znaajno iz reenice
Isaka Sirina koji smo naveli na poetku lanka. Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog,
prijateljskog straha u nama (straha od Boga), nije mogue izvesti brod na otvoreno more,
na kome tek moemo da prepoznamo, ta je to slobodna volja i zato nam je nju Bog
udahnuo raanjem Adama (ije ime Adaman, na hebrejskom jeziku, kao to je poznato,
znai Zemlja). Zato je ovaj strah, zapravo, jedini sigurni kormilar na ivotnom brodu
naeg postojanja? Zato to nas vodi pokajanju, jasno poruuje sv. Isak Sirin. Bez
pokajanja, dakle, nema ni broda, ni mora koje nije vie smrdljivo, ve je isto i providno
sve do dna kada ga danju s broda gledamo, dok je nou, dok i dalje plovimo otvorenim
morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se tako ogleda u zvezdanom
nebu, a zvezdano nebo u moru. Izmeu mora i neba postavljen je ovek. Samo vrsta
graa broda i siguran kapetan broda spae oveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred
zvezdanim nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I jo jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lano je pribeite i smrdljiva luka,
bolestan nain odbrane, samim tim izbegavanje odgovornosti da se ovek slobodno
odlui, da prihvata odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajui svoje grehe, trai za
njih razreenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi pokajanju. Otkud u
oveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran strah od jedino spasavajueg straha,
pokajnikog straha? Zato se veina ljudi radije priklanja ivotu ustajale luke, nego to se
usuuju da se zagnjure u slano more i okrepljujuom morskom soli iiste sve rane na
telu koje su im lani strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato tako jer su naslage greha,
taloene decenijama u telu i dui oveka, ve tako ogrubele i telo i duu, da je takav
ovek izgubio i poslednju nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugaijim
jezikom, bilo koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti speenu koru
greha sa due i tela.
A kakva boanstvena nadoknada eka jedinog pravog junaka meu svim drugim vrstama
junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji ponitava u sebi sve druge strahove,
oslobaajui kao princ iz krila zmaja princezu strah pokajanja! Ne podnosei vie sebe
smrdljivog, ne kupajui se vie svakodnevno u barutini grehovnog straha, a pri tom ne
proglaavajui ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazei, vraanjem "ulaznice Bogu"
(kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav ovek, istinski Bogotraitelj,
strahom pokajanja otkriva u sebi veru, sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu

sestru ili treu Sofijinu kerku ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne
druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada ovek zavoli Boga onda njegova ljubav gasi oba
straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."
BLAGODAT, IM OPAZI DA OVEK
PONE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUTA DA SE POJAAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMO
- TADA TRI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD OVEK NE POZNAJE
SILU BOIJU U MIRU I U SLOBODI.
ovek u toku svoga ivota, vie ili manje stalno misli visoko o sebi. Nazvali mi ovu
injenicu psihoanalitikim izrazima narcizam, omnipotencija, "grandiozni self", ili
hrianskim, gordost, nije bitno, jer je re o istovetnom opteljudskom fenomenu
primetnom ve u najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu
duboko u sebi doivljenog oseanja slabosti i nemoi. Niko ne spori da kod svakog
oveka, nekad za kratko, nekad za due, iskrsne svest o svojoj nemoi. Odluujue je,
meutim, kako ovek reaguje na ovo prirodno oseanje. Mada je raznovrsnost
reagovanja, praktino, beskrajna, jer su i svi ljudi beskrajno razliiti (ali svi beskrajni, u
smislu hrianskog uenja o beskrajnom usavravanju oveka), naveemo nekoliko
najtipinijih naina odgovora oveka na prepoznavanje sebe "golog". Da li zbog neke
uroene manjkavosti (telesne ili duevne, ili i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog
dogaaja, tek, najvie ima ljudi kojima je "oseanje inferiornosti" do te mere
nepodnoljivo, da svaki nagovetaj ovakvog oseanja biva odstranjen iz svesti (potisnut) i
zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je poznato u psihologiji, a i u
svakodnevnom iskustvu ljudi, da ovek postaje agresivan najee onda kada je uplaen.
Sa porastom jaine straha u oveku, raste i jaina agresije, koja moe pokazivati razliite
naine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i verbalna, maskirana verbalna
agresija itd.), pri emu ovek ne mora biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.
Da li zbog uroenog introvertovanog stava ili nasleenog melanholinog ili flegmatinog
temperamenta, neki ljudi, takoe nespremni da u svesti due vremena podnesu nemo,
povlae se u takvim stanjima od ljudi (izazivajui kod ovih uenje), tuguju neko vreme,
jalovo, u samoi, a onda kao da zaborave na doivljaj nemoi, vraaju se u drutvo i
nastave da ive, kao to ovek ne eli vie da misli na neku nonu moru koja je bila i
prola.
Ima, sreom, dosta ljudi koji su na svet doli sa snanijim potencijalima Ja-principa, koji
su imali vie sree u detinjstvu sa relativno usklaenim karakterima roditelja i koji zrelije
reaguju na povremene nalete slabosti. Prihvatajui teorijski kao taan, a iz linog iskustva
se uveravajui u praktinu vrednost drevnog zahteva mudraca: "Upoznaj samog sebe!"

ovi ljudi su korisno zainteresovani da saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje

slabosti. Pomno ispitujui korene ovekove inferiornosti i kompenzatornog oseanja
superiornosti, opteljudske i line, ispitivai stiu do istog odgovora: ovek je najslabije
bie u prirodi, ali ovekov um ini oveka gospodarem prirode!
Ovaj tragino doivljeni rascep izmeu injenice ovekove slabosti i smrtnosti i potrebe
njegove za besmrtnou, trai odgovor od oveka, (kada ovek stekne hrabrost da ovako
pita), kakav je smisao ovakvog rascepa i da li ga uopte ima. I ne znajui, ljudi su se
oduvek delili na tri grupe kada su sebi postavljali slina pitanja i na njih hteli da
odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogui smisao ljudskom postojanju, usklaujui,
nekad, s velikom mukom, lini ivot sa ovakvim uverenjem, drugi su priznavali svoju
duevnu i duhovnu nesposobnost da na ovakva sutinska pitanja odgovore (agnostici),
dok su ljudi iz tree grupe, verujui u Tvorca sveta, u hrianstvu u Svetu Trojicu, preko
vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom radou. Tako smo
stigli do odluujueg pitanja, kako iskreni hrianski vernik odgovara ili treba da
odgovori na doivljaj svoje nemoi?
Ve smo ranije, u vie mahova, navodili rei apostola Pavla iz njegove II poslanice
Korinanima "kada sam slab onda sam silan", jer se Boija sila najbolje pokazuje "u
nemoi ljudskoj". ta treba da znai ova udna, paradoksalna injenica? Ona ne moe,
najpre, nikako da znai bila bi to, zbilja, antropomorfna predstava da Bog, slian
tiranskim roditeljima ili takvom istom narodnom vladaru, eli da ima ljude, pokorne
robove koji sluaju iz straha. Bog je stvorio oveka, zaista, kako bi Sartr rekao, apsolutno
slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom, stvaralako bie "osmog
dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja, ovekovom doprinosu popravljanja palog
oveanstva, o oveku kao "Boijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je
govorio (koliko je meni poznato), iz svoga mistikog iskustva u XIV veku, sv. Grigorije
Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev (1829-1871), a onda u
XX veku Nikolaj Berajev.
Doivljaj sopstvene slabosti i nemoi, kod pravog hrianina, ne budi "oseanje
inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju, oajanje i melanholiju. Sva ova i druga
slina "reaktivna" oseanja oveka, kada doivljava, na razne naine, i raznim povodima,
neizdrivo oseanje nemoi, upravo i bitno razlikuju agnostiara ili ateistu od autentinog
hrianina (ovde je re samo o hrianskom svetu). Tek ovakav hrianin u stanju je da
svoju, na vreme prepoznatu nemo doivi kao Boiju milost, kao poziv Boga ljubavi
oveku da mu se bez straha ili prkosa obrati za pomo. Svaki ovek zavapi bar nekoliko
puta u toku svoga ivota iskreno, iz dubine due, za pomo. Ali kome se ovek najee
obraa za pomo? Roditeljima, branom drugu, prijatelju, drutvu, najree Bogu ili, na
kraju, i Bogu. Doivljajni hrianski ovek zna odmah kome se jedino moe obratiti da
ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom, grenom oveku" koji se nikako ne
moe sam spasti, ili, jednostavno, o oveku kao smrtnom biu iju enju ka besmrtnosti
moe utoliti i ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao Bogoovek
vaskrsenjem savladao smrt.

Bie nam sada, pretpostavljam, lake da shvatimo rei sv. Isaka Sirina o blagodati i
iskuenju. Ne doivevi nikad Boiju blagodat, jer Mu se nije nikad iskreno obratio za
pomo, nehrianski ovek, iskuenja koja ga u ivotu snalaze, ne doivljava kao
hrianska iskuenja, ve kao nepoznato zlo koje se na njega, nedunog, obruava, kao
zlo koje dolazi od drugih ljudi, ravog drutva i njihovih ustanova, ili kao zlo koje je
slepi sluaj, ili sudbina, protiv koje su nezatieni i nemoni, i ljudi i bogovi. Najei
odgovor na ovakva, u njihovoj sutini neprepoznata iskuenja, iskazuje se od
nehrianskih ljudi buntom ili oajanjem.
Na drugoj strani, hrianin, kad god biva izloen iskuenju, zahvalan je Bogu Koji ga
kroz iskuenja opominje da je opet jednom "poeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin
sigurno ne misli da hrianin ne treba da misli mnogo o Boijem biu (jer takvog
miljenja nikad nije mnogo), ve se u onoj izreci svetitelja jasno kae da iskuenja dolaze
onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskuenje u tome sluaju trajae onoliko dugo
(nekad samo nekoliko sati ili dana, nekad mnogo due) koliko je potrebno dok ovek, jo
jednom, kako se kae u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemo".
oveku je teko kao prirodnom biu, i kada je ovo prirodno bie postalo hriansko, da
neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom postigao, moda posle mnogo godina
upornog truda, a i tada samo uz Boiju milost, doivotnom nepokolebljivom hrianskom
podviniku poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana
stotinama godina, naroito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori, a onda i u
Rusiji). Samo takav Boiji izabranik, kome je um siao u srce i kome je molitva
"Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji, smiluj se na mene (grenika)" postala sastavni deo
telesno-duevno-duhovnog bia njegovog, to znai, koja je ula u sastav disanja i
krvotoka molitvenika, doivljava neprekinutu radost Boijeg prisustva, beskrajnu ljubav
prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na jednom mestu pisao, "za
svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom
alou za sve "dok se svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hriani, nuno i prirodno zaboravljaju povremeno Boga i Njegovu
blagodat, poklonjenu im, "ni za ta, besplatno", zanimajui se, opet jednom, pre za svet,
nego za Boga, ophrvani svetskim brigama i mnogobrinou palog oveka, kako bi rekao
sveti Teofan Zatvornik. Samo hrianin zna da ceni i ne prestaje da zahvaljuje Bogu to
mu je poslao iskuenja koja ga opominju da je ovek Boiji, a ne svetski, da je roen na
Zemlji, u istoriji, ali da nije stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje
porodice). Svetitelji su se nekad alili da im Bog ve dugo nije poslao ni jedno jae
iskuenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su usrdno Boga da ih ne lii
iskuenja koja e ih uiniti savrenijim hrianima, jo bliim Bogu. Stegne se zato
oveku srce od bola kada pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo ine, a koji su dugo fiziki
zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj Tolstojevoj prii (O zlom
spahiji) kae se (tako narod o njemu misli), da su od takvog oveka digli ruke "i Bog i
avo".
Velika je, otud, milost Boija kada odmah posle nekog uinjenog greha stigne i opomena,
u vidu nekog iskuenja. Ovakva milost naroito je velika kada se izlije, posle nekog

prestupa nekom nehrianinu ili hrianskom poetniku, i to u vidu relativno brze

"kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog prestupa, mogao bi da
poslui nehrianinu, zbilja, kao "znak odozgo", kao podseanje zaboravnog oveka na
njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitiari bi mogli da na ovo primete da sva "kanjavanja" ili "iskuenja" i
"opomene", stiu oveku od njega samog, od njegovog moralno razvijenog ili, ee,
prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u vie mahova u naim ranijim spisima
podvlaili razliku izmeu psihoanalitikog pojma nad-ja i hrianskog pojma savesti,
moemo mirno prihvatiti ovakvu psihoanalitiku primedbu, izjednaavajui u
sluajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, ak i kada u primerima
istinskih hriana, ne bismo hteli da po svaku cenu u iskuenjima koja ih snalaze u
sluaju kada ponu o sebi "da misle mnogo" vidimo direktnu Boiju intervenciju,
sasvim je dovoljno da se sloimo da ih to njihova savest upozorava, podseajui da je
Hristos u nama, i prema reima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana
Krontatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom
mestu prisutan; ti misli posredstvom Oca, govori posredstvom Sina (Rei), deluje kroz
Duha Svetog". istei neprestano svoju unutranju duhovnu posudu od greha, ovek se
pribliava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak primanja blagodati o
kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh Boiji, Sveti Duh u oveku pokazan,
probuena je u njemu i savest, kao "glas Boiji u nama", preko koje ovek, sve dalje i
dalje, prepoznaje smisao, i iskuenja i nemoi, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu" da
bi oveka spasao, kako kae sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrianin u nama ili nehrianin, takoe je roen sa saveu, kao i
svi ljudi. Nije bitno to neki psihoanalitiari ne priznaju ovu savest kao uroenu, ve je
smatraju steenom, putem introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta,
nazivajui je nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u oveku, jer ono onda i kod
nehrianina opominje, kanjava i proizvodi iskuenja, sve kao reakcija na grehove koje
ovakav ovek ini, pribliavajui ga tako, za svest oveka nevoljno, hrianskoj veri i
hrianskom pojmu savesti. Bolesni sluajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je
njihova savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer e u prvom sluaju,
zbilja, ostati ravnoduni pred zlim delima koja ine (ali koliko dugo i da li stvarno bez
posledica po telesno i duevno zdravlje oveka?), dok e u sluaju suvie stroge savesti
oseati stalno, na bolestan nain, krivicu, razvijajui u sebi sklonost ka telesnim
bolestima ili raznim fizikim oteenjima (traumotofilija). Opet je samo zdrav doivljaj
hrianske vere, nade i ljubavi u stanju da nedovoljno razvijenu savest podstakne na
razvoj, a preterano ispoljenu ublai i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i
reagovanja na iskuenja.
Najzad, poslednju reenicu sv. Isaka da "nikad ovek ne poznaje silu Boiju u miru i
slobodi", treba razumeti tako to se pod mirom ne uzima kao primer "Mir Boiji" koji
nam se u molitvama daje, ve mir ovoga sveta, odnosno nae inertne, konzervativne
prirode (sada zbilja "pale prirode"), za koju nauka kae da ona uvek tei statinosti i
najmanjem utroku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson pie: "ivot je
napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija". Da li emo materiju shvatiti

kao, jo uvek, Duhom neoplemenjenu energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao
"udovinu konzervativnost oveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava u
nepokretnost mrtve materije (mada nauka kae da nema mrtve materije), nije toliko
znaajno. Mnogo je vanije biti osveen za ovaj negativan vid "mira" iz koga, bez Duha,
to u isto vreme znai bez iskuenja (nevolje, borbe), ne moemo ni poi na dug put
usavravanja i bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poruuje:
"Nema odmora na zemlji onima koji ele spasenje", a jedna rimokatolika svetica, mnogo
vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala je neto slino: "Borite se dok ne
umrete u borbi, jer niste ovde ni za to drugo ve da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj reenici koju analiziramo dodaje da ovek ne poznaje
silu Boiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda re sloboda ovde ne moe da znai
ovekovu slobodu savesti, slobodu izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se
uzima kao Boiji dar oveku i koja se ceni kao jedna od najveih hrianskih vrlina. Kao
to postoji u oveku "mir" koji mu nikad nee pomoi da pozna silu Boiju, jer je re o
lanom miru koji umrtvljuje oveka, tako ima i "slobode" koju sebi ovek stvara, po
principu "sve je dozvoljeno" jer je sve u ivotu "relativno"; tako i neki narodi imaju
spoljanju slobodu, ivei u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja ne
pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Boiju", jer je takva sloboda, u najboljem
sluaju, sloboda od, ali ne i sloboda za Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda
izbora za hrianski put spasenja, proizvee u ovekovom ivotu onu burnu dinamiku
"dozvanih" nevolja i iskuenja, padova i uzdizanja, "alosti po Bogu" i straha
Gospodnjeg, koje e hrianinu na Putu, posle krtenja vodom, doneti krtenje Ognjem,
koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve hiljade godina, palei due hriana sve do
dananjeg dana.

II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA
KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAI LEENjA.
KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEENjU
I LAKO E GA NAI.
Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na nae moralne bolesti, odnosno
sagreenja naa koja dovode do bolesti, mi bismo mogli da proirimo ovu njegovu misao
na sve nae bolesti.

U prvi mah moe da izgleda udno, ali je injenica da je veina ljudi bolesna, a da ne zna
za svoju bolest. Bez obzira na prividno skladno funkcionisanje svih naih organa u
saglasnosti sa centralnim nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa
respiratornim, cirkulatornim i digestivnim sistemom, ovek je smrtno bie podlono od
roenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima ("Tjelo stenje pod
silom duevnom, koleba se dua u tijelu", veli Njego). Nezavisno od uticaja civilizacije
koja moe da deluje i pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, ovek se troi
i zamara u toku ivota, pa i pored neprestane obnove sloenog metabolizma u njegovom
telu, starost neumitno stie, a sa njome i postepeno umiranje elija u telu, elija, koja je, i
po hrianskom uverenju i prema naunom saznanju, po sebi i za sebe besmrtna.
ta oveka, zapravo, najee i najpre ini bolesnim biem? Osim nehigijenskih uslova u
kojima ivi, nezdrave hrane i neistog vazduha, najopasniji prouzrokovai veine bolesti
oveka potiu iz njegovog emotivnog ivota; Isus Hristos je u Jevaneljima rekao da su
to zle misli koje izlaze iz ovekovog srca. Haotini emotivni ivot ovekov, u kome se
neritmino smenjuju oseanja i misli, esto optereeni strahom, gnevom, sumnjom,
alou, preteranom brigom, vremenom, to due traju, odreenim nervnim putevima,
koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiu na rad pojedinih organa u
ljudskom telu, slabei njihovu otpornost, dovodei, postepeno, (mada nekad i naglo, u
toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i vie organa u telu, nekad traje dugo, godinama,
a da ovek jedva primeti da se ve razboleo ili da je na sigurnom putu da se razboli. Poto
je ovakav proces psihosomatskog razboljevanja veoma rairen kod gotovo svih ljudi, ne
smatramo li s pravom da je svaki ovek bolestan, i to, najpre, duhovno, zatim duevno i
na kraju i telesno bolestan? A da li ovek zna da je bolestan? Najee ne zna i ne eli da
zna. Zanet i ponet, najee polusvesnim procesom ivljenja, ustremljen da zadovolji
nagon samoodranja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne mo nad
okolinom da bi tako savladao esto nepodnoljivo oseanje svoje bioloke, psiholoke i
socijalne nemoi i slabosti, ovek proleti kroz ivot, nekad dug ivot, a da nije postao
svestan svoga poslanstva. Kakva traginost ivljenja za oveka, krunu Boijeg stvaranja,
stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode "ovek je
stvorenje, ali ima nalog da postane bog", pie sv. Grigorije Bogoslov to znai stvaralac
koji radi na delu usavravanja sebe, prema liku savrenog oveka Isusa Hrista, poslatog
mu od Boga da mu bude veni uzor i ideal!
Prvi, dakle, uslov stvarnog buenja oveka iz njegovog, nekad, doivotnog dremea (ak
je i neurofiziolokim istraivanjima potvreno da ovek najvei deo svoga ivota provede
u spavanju ili dremeu, povremeno aktivirajui samo jedan, minimalan deo ogromnog
potencijala svoje modane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog, prepoznavanje
i priznanje ove injenice, uprkos goleme povrede svoga narcizma, i temeljnog kvarenja
slike o sebi kao "grandioznom selfu". Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili emo
produiti da ivimo i umremo kao prirodna bia nesvesna svoga porekla, poloaja i svrhe
ivljenja, odlazei posle smrti, moda, u Nita, jer nam je Nita predstavljalo alfu i
omegu ivljenja, ili emo se prenuti, najee zahvaljujui ba bolestima i raznim drugim
nevoljama i nesreama ivota, kriknuti tada za Smislom ivljenja, zavapiti za

prosvetljenjem uma i srca u Onoga koji nam jedini moe pruiti takav odgovor na na
vapaj, koji nas trajno moe umiriti i upraviti na ivot u drugom, suprotnom pravcu od
dotadanjeg puta.
est doivljaj, ne uvek osveen, sopstvene inferiornosti i potrebe da se ovaj najmuniji
mogui doivljaj nadvlada (kompenzuje) "tenjom ka moi", Nieovom "voljom za mo"
(odlino razloenom i objanjenom u "individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera),
manifestovan, najee, agresivnom eljom da se ovlada drugim ovekom, a i drugim
narodom, to je sve do danas inilo tragino jezgro svekolike ljudske istorije, ne moe se
drukije ponititi nego voljnim i svesnim prihvatanjem i priznanjem svoje line i
opteljudske slabosti, bolesti (ak "bolesti na smrt" o emu otroumno pie veliki Danac,
Seren Kjerkegor), ali i svoje line grenosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opteljudskog
"straha i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo je (ako
nemamo izvanrednu obdarenost jednog Niea, Hajdegera, Sartra ili naunika aka
Monoa, a i tada je to tragina obdarenost!) bez "skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i
Hrista u sebi, jer Bog, Jeste jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, to znai sa Hristom,
ako smo i kada smo roeni u hrianskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom
narodu), doiveemo i onda emo i razumeti velianstvene, paradoksne rei apostola
Pavla u II poslanici Korinanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruenju,
u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan"
(podvukao V. J.).
Moda smo se sada tek pribliili razumevanju odlomka iz dela sv. Isaka Sirina: Ko je
bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest (otkrio je, znai, njeno poreklo, ne samo u
optoj ljudskoj slabosti i smrtnosti, ve u linom grehu, ivei emotivno i misleno
haotino) takav ovek trai leenje, veli sv. Isak. Od koga treba da trai leenje ovek
kome se Bog smilovao otkrivi mu uzroke njegove bolesti i sa njome povezane patnje
koje ga naizmenino, u toku ivota, ine besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim,
rezigniranim i depresivnim? Zar ne od Iscelitelja dua i tela naih, Isusa Hrista, sigurnog
Lekara kome se obraamo kada smo osveeni, i za nau bolest i za ovog pravog Lekara
bolesti naih? Ovo nam, na skriven i fin nain poruuje drugi deo poruke sv. Isaka Sirina
koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu svom izleenju i lako e ga
nai".
ta ova tana poruka drugo znai nego opomenu, prvo, da nikako ne valja sakrivati, svoju
jednom prepoznatu bolest a esto je skrivamo iz sujete, iz straha da e se okrnjiti
svemona slika koju gajimo o sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj
okolini (drame Luii Pirandela!) i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju
gordost (koja opet, nije nita drugo nego nalije nae slabosti) i kaemo drugima o svojoj
bolesti, lako nalazimo, onda, i izleenje. Ko je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo
prethodnog otpora, poverava osveeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice moe da bude
svako ono lice kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoi. Takvo lice
moe da bude otac, majka, mu ili ena, prijatelj ili psihoterapeut, a za hrianskog
vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik Crkve koji je sam sebe
prethodno, uz pomo Hrista, leio i izleio. Ovakav ovek, najpre sam oien,

sprovodnik je Duha Svetog, pomou koga e nai, otkriti i izleiti nae, i duhovne i
duevne i telesne bolesti.
SVAKA STRAST
KOJA SLUI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUEVNE.
Relativno je malo misli u svetootakoj literaturi slinih ovoj, smeloj, sv. Isaka Sirina.
Naueni svojom prirodom da oseamo i mislimo na dualistiki nain, manihejski
pojednostavljeno delei oveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anele i avole,
tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrianskog
uenja. Kao to bi trebalo da znamo, judeo-hrianska religija nije dualistika religija,
poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih uenja, kao to su gnosticizam i
manihejizam, koji su uticali na pojavu i irenje jeretikih uenja pavlikijana i mesalijana,
potom bogumila, kao pretea protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja.
Hrianstvo, kao monoteistika religija, slina judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao
jedinog Tvorca "i neba i zemlje", to znai i duha i materije, sve vidljive i nevidljive
prirode, oveka i svih niih ivih bia, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja
da nisu mrtva materija, jer i nema niega mrtvog u kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrianskom uverenju, Tvorac svega "vidljivog i nevidljivog",
Onaj, koji prema reima proroka Isaije "pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije
ispravno pretpostaviti, poput gnostiara, da je demijurg, neko nie boanstvo, moda
otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavreni i pali svet i njime dalje vlada. Ako ve nismo
uvek u stanju da, slino Lajbnicu, smatramo ovaj svet "najboljim od svih moguih
svetova", oseajui se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge avodiceju,
projektujui sopstvenog unutarnjeg avola na sve ljude, prirodu i istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u sloeno pitanje prvog ljudskog sagreenja ili pada u greh,
Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Boije vrtu, prevremenog kuanja
plodova sa "drveta dobra i zla" i posledinog umiranja oveka i celog ljudskog roda. Ne
moemo sada raspravljati, takoe sloeno i teko pitanje, primarne i sekundarne ljudske
prirode, ili prirode ovekove pre i posle poinjenog "praroditeljskog greha". Ostanimo
radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji nam kae da "svaka strast
koja slui na korist data je od Boga". Na svetitelj ne kae da je svaka strast data od
Boga, pa zbog toga slui na korist, ve ona strast koja slui na korist, od Boga je.
Ovakvim istinskim hrianskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podsea da strastima ne
valja prilaziti jednostrano, kao apriorno avoljim iskuenjima i, drugo, da je ovek
slobodno bie koje, praktino, celog ivota stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno",

veli apostol Pavle u I poslanici Korinanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je
dozvoljeno, ali ne dam da ita ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca
najee izjednaavaju sa "sedam smrtnih grehova", poznatih irom hrianskog sveta, u
religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu re, pre sam sklon da ovoga puta
strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodranja, zatim
seksualnim i agresivnim nagonom. Ameriki psiholog Mek Dugal, osniva hormike
psihologije, smatrao je da ovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske
delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljaki nagon, ali i nagon ka
saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo
creator) itd.
Ne ulazei u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica
"pada u greh", ili, to mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio oveka sa
ovim nagonima, sledujui razgovetnu misao sv. Isaka, znaajnije za nas je pitanje ta
ovek ini, ili ta treba da ini sa svojim strastima (nagonima). Nee nam nita smetati
ako biblijsko kazivanje o postanku oveka iz "praha zemaljskog" i Duha Boijeg,
prenesemo na vekovna nauna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodei ovu
raspravu, neto pojednostavljeno, na naunu pretpostavku da su materija i energija dva
vida jedne iste prasupstancije, da kosmika materija stalno prelazi u energiju, a ova se
potom zgunjava u materiju to se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla
Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena mogli bismo rei da su i priroda i
ovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), dinovski
akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom
redu Boiju ljubav za oveka i sve ivo to je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan
energetski rezervoar u kome su sadrani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo jo
jednom, zaobilaznim putem, stigli do oveka i njegove line mogunosti da slobodno
odluuje ta e initi sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom
energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je oveku oevidna
i pristupana, naroito kada je re o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin
kae da su "telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je
dozvoljeno pretpostaviti da je na pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva
najjaa nagona u oveku. Kada su ovi nagoni na "korist i uspevanje"? Zar ne onda kada
ovek njima vlada, kada ih dri pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da
upozna prirodu, da je umnoi i oboi, sledujui Boiju zapovest i blagoslov da raanjem i
mnoenjem uini Zemlju plodnom i srenom!
Na izazovno pitanje hrianina da li je seksualni nagon u oveku samo izraz i potreba
ljudske prirode za reprodukcijom, ili slui oveku i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u
braku u kome postoji telesno-duevno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu
Korinanima a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili jo od sv. Jovana
Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrianskih teologa (meu njima i pravoslavnih:
Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanovi, Pavle Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna
ljubavi, Pravoslavni misionar, Beograd, 1988), za mnoge hriane je iznenaujui. I neki
sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak mukarca i ene ispunjava

u potpunosti svoju boansku namenu samo u stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod
oveka ima iste kvalitete i funkciju kao kod niih ivih bia. Namesto ovakvog naina
razmnoavanja ivih bia, odnosno korienja seksualnog nagona, kakvo je i kod oveka
u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena Boijeg
Objavljivanja Mojsiju, a onda, naroito, od vremena dolaska Bogooveka Isusa Hrista,
preporuka ljubavi meu ljudima, odnosila se svakako i na ljubav mukarca i ene u
braku. Zar nije ova Hristova preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan
brak i da je svaka preljuba u braku greh i ak jedini razlog doputene rastave braka,
dokaz hrianskog uverenja da je prvobitna politeistika i poligamna ljudska priroda
(stari Jevreji bili su se oslobodili politeizma, ali ne i poligamije) oblagoroena Hristom
koji od oveka trai, ako hoe da bude hrianin, vrstu linu odluku da poligamnu
prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajui se na Boga i njegovu preporuku da e
ovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se eni svojoj i od dvoje postae jedno", Isus
Hristos nas vraa u pravreme postanka oveka kome je sam Bog "od poetka" namenio
da bude monogam i monoteist!
Polna strast u oveka, jednom rei, moe i danas da u njemu ostane na nivou animalne
strasti upotrebljene iskljuivo u svrhu razmnoavanja; ona se moe izopaiti u grenu
strast prave opsednutosti oveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez
ljubavi, ak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, moe biti na "korist i
uspevanje", kada u ljubavi, u harmoninom spoju telesne, duevne i duhovne ljubavi,
mukarac i ena, u braku, zbilja ispune Boiju preporuku da "od dvoje naine jedno".
Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu mukarca i ene, predstavlja, u isto
vreme, podseanje na "rajsku ljubav" Adama i Eve pre sagreenja, a onda i zaetak ploda
meusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Boiju zapovest o "raanju i mnoenju". Ne
zaboravimo da je Eva izala iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca
prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra gradio enu.
Valja, takoe, obratiti panju da e glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu na dva
naina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku ova jevrejska re
(poznati) znai ljubavni odnos mukarca i ene ("Adam pozna Evu enu svoju"), a
jevanelist Jovan (17, 3) kae: "A ovo je veni ivot da poznaju tebe jednoga istinitoga
Boga i koga si poslao Isusa Hrista". Kroz ekstatini Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i
mukarac i ena mogu da se nau u Boijoj blizini, jer je odnos Boga prema svakom
oveku isti kao to je bio sa njegovim izabranim narodom, ljubavni odnos, i to je jedini
razlog, prema miljenju savremenog grkog teologa Hrista Janarasa "da jedna isto
ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nae mesto meu knjigama Staroga Zaveta. Otud
nije neobino da se i u otakom predanju mogu nai ovakva mesta: "Neka ti telesna
ljubav bude slika udnje za Bogom", ili: "Blaen onaj koji ima ljubavi prema Bogu
koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX
veku Pavle Evdokimov dao je naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Boja.
JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA INI LEVICA,
STVARA IVOT
U PREMUDROSTI BOIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH

POD VIDOM
NEEGA BOANSKOG.
Mnogo ta u jednom ljudskom ivotu, relativno kratkom, ostane skriveno, neupoznato,
nerazjanjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad, udnim sticajem okolnosti, uskoro ili
mnogo kasnije, posle smrti nekog oveka, otkriva se stvarno bie toga oveka, kao i
njegova dela: u pozitivnom svetlu, kakva se svetlost oveka i dela njegova nije
nasluivala dok je ovaj ovek iveo, ili u negativnom smislu prepoznavanja zlog
miljenja i delanja oveka, o kome su njegovi savremenici imali dobro miljenje. Kao to
se, dakle, dobar ovek i njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za
ivota ovakvog oveka, tako i rav ovek i takva ista dela njegova ne moraju se pokazati
svima ili nikome, iz blie i dalje okoline takvog oveka. ovek je sloeno bie koje se ne
odgoneta lako; za oveka je uvek tajanstvena, nikad dovoljno tano protumaena Boija
promisao, ne samo u istoriji, iji katastrofalni milenijumski tok moe da zbuni i najveeg
vernika, ve je Ona takva i u linom ivotu pojedinog oveka.
Da li ovim odreivanjem elimo da relativizujemo problem "dobra" i "zla", kao to to ve
odavno mnogi ljudi raznih zanimanja ine? Nikako. Bez obzira, ili upravo zato to smo
svi "praroditeljskim grehom" okusili "zabranjeno voe" sa "Drveta poznanja dobra i zla",
mi smo i dalje pomuenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa Drveta
iz Boije bate, prema kome smo jedino bili duni da ostanemo u strogom postu. Ako je
ovek hteo i jo uvek, i sve vie hoe, da ivi bez Boga, Bog nee da ostane bez oveka,
pa je zato, prema reima jednog hrianskog mistiara, postao ovek, Bogoovek Isus
Hristos, da bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim maem Arhanela oterane iz
Boijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujui se povratku svakog, pojedinanog "bludnog
sina" Oevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali zbunjeni i u magli i pred
razlikovanjem plodova dobra i zla, relativizujui ih danas vie nego ikada, odriui se na
regresivan nain monoteizma u korist politeizma (koji se, izmeu ostalog, karakterie
sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog boanstva, kao to je to sluaj u
indijskih boanstava, donekle, jo uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih
jevanelskih poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u
razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesree koje nas snalaze,
i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na nas, i posledica su, sve ee, nae
svesne odluke da odbacimo Hrista i hrianstvo, u kome smo mi i nai preci roeni. Ali
da se vratimo na tajanstveno pitanje ovekove "levice" i "desnice" i preteko pitanje
Boije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.
Jo jednom, o sloenosti ovekovog bia. Ova sloenost ili, psihoterapeutskim jezikom
reeno, konfliktnost, reklo bi se, same sutine ovekovog bia, potie, hrianski
govorei, od Adamovog sagreenja, to bi znailo od samog poetka postojanja ljudskog
roda. Psiholozi, konfliktnost ovekovog psihikog ivota smatraju posledicom, s jedne
strane, njegove "meovite" genetike, s druge, nesklada, izmeu daleko veeg prostranstva
ovekovog nesvesnog ivota (samim tim nepoznatog, ali posredno mogueg da se
upozna, prema davnanjoj preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti,
kao nosioca Ja-principa, uvek ugroenog, prema miljenju psihoanalitiara, od nagonskih

pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljanje sredine i od, nekad preslabog, a
nekad prejakog unutarnjeg cenzora, nazvanog Nad-ja.
Kada je re o uticaju naih gena na na, najee haotini duevni ivot, uzimam kao
primer razliitu genetiku Dostojevskog; kao to je poznato, oeva strana velikog pisca
bila je optereena duevnim bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majini preci,
mahom, bili monasi, svetenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki ovek sobom, kada
dolazi na svet, meavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno bez genijalnog talenta Fjodora
Mihajlovia, koji nije postao ni ubica ni svetitelj, jer je mogunosti svojih gena na
najbolji nain pretoio u likove svojih romana.
Zato naglaavamo ovekovu konfliktnost koja ga ini dualistikim biem, reklo bi se od
zaea, a svakako od roenja? Upravo zbog nerazmrsivog spleta njegove "levice" i
"desnice"! Ovaj koloplet, meutim, uzrok je stravinom ratu u oveku, najee
nevidljivom, unutarnjem ratu koji vode oseanja i razum, telo i dua, dua i duh,
nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog ivota, hteo-ne hteo bije ovakvu bitku,
sa potpuno neizvesnim ishodom, nije moguno, ak i kada uz Boiju pomo vodi
podviniki ivot (monaki ili laiki monaki) da ostane borac samo unutar sebe. Ne
moramo se uditi zato, da se povremeno, kod nekih esto, a kod ravih boraca najee,
unutarnja borba projicira spolja, prenosei se na borbu sa najbliom rodbinom, susedima,
a onda i graninim narodima. Ljudske svae, jednom rei, ratovi i graanski ratovi,
najee su projekcije ovekovih unutarnjih konflikata, uvek iznova neuspeo pokuaj da
se ovi konflikti razree spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i
samodestruktivnost oveka (jedno ne ide bez drugog) kroz itavu ljudsku istoriju,
naroito izrazite u naroda monoteistikih religija, koja je, jednom za uvek, postavila
egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskuenja borba Dobra i Zla bie unutar
oveka i njegove istorije sve ea, sa sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi
za Dobro ili Zlo tragian je ishod ljudske nemoi da bez pomoi Boije, Koga ne
priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav dobar ishod
ovekovog rata sa samim sobom mogu, reito govore ivoti poznatih i jo mnogo vie
nepoznatih hrianskih svetitelja (i ne samo svetitelja) u toku dve hiljade godina
hrianske istorije. Ali savladati uspeno "meovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno"
nesvesno, odoleti iskuenjima Kuaa "od poetka veka", mogue je samo sa Bogom.
Samo tada "levica" nee biti u sukobu sa "desnicom", ako "desnica", prema jevanelskim
reima i ne bude uvek znala ta radi "levica" i obratno. Poto smo svi daleko od
ovakvog harmoninog udruivanja svih "udova" naeg tela, koje je Bog tako opremio da
oni prirodno harmonino rade, sve dok ih naa uzburkana, rascepljena dua ne poremeti
(stvarajui onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo ko od ljudi moe da utekne),
upitajmo se ponovo ta je sv. Isak Sirin mislio kada je rekao da i ovekova levica moe
da "stvara ivot u premudrosti Boijoj", a da tobonji vernik, ovekova desnica, dakle,
"prodaje greh pod vidom neega boanskog".
Jo je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva ima mnoge koje
Bog nema", a jedan hrianski teolog u naem veku rekao je neto slino: "Ne budimo
sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima koji istinski veruju. uvaj se onoga ko dokazuje

ili trai da mu se dokae Bog. Bog se ne dokazuje, ve pokazuje! uvaj se onoga za koga
je Bog na nebesima. Bog je ili u drugom oveku (naravno, i u meni) ili nigde".
[* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaena kao institucija, otud je pisano malim slovom, za
razliku od Crkve kao mistinog tela Hristovog i eshatoloke zajednice u istoriji primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i male krstove oko vrata,
metaniu, redovni su posetioci crkve, poste i prieuju se, dok se u svakodnevnom
linom, privatnom ivotu (u porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponaaju
nehrianski. Poznata jevaneljska pria o ponaanju dvojice Jevreja u hramu (jedan
glasno pokazuje svoju pobonost prezirui drugog, a ovaj drugi, priznajui svoju
grenost, smerno stoji pred Bogom molei za oprotaj) svedoi da su i pre dve hiljade
godina (a sigurno i mnogo ranije) postojali ljudi "okreeni grobovi", ili ljudi koji dre
samo spoljanju stranu ae istom, da se posluim Hristovim primerima iz Jevanelja.
Za ovakve i sline ljude Dante je u Paklu naao odgovarajua mesta muenja, dok ih je
sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom neega boanskog".
Tee e nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam, takoe brojne, koji ine
dobra i tako stvaraju ivot "u premudrosti Boijoj", postupajui po jevanelskom savetu,
da kada inimo dobra dela, neka naa desnica ne zna ta ini levica, da se ne bismo
pogordili i ne posluali savet svetih ljudi koji nam poruuju: "Ne belei svoja dobra dela,
jer ako ih zabelei, brzo e izbledeti; ako ih pak zaboravi, bie upisana u venost".
Mislim na one ljude koji sebe ne smatraju hrianima (da li bi ih trebalo nazvati
neosveenim hrianima ili skrivenim teistima?), neki od njih ak istiu svoj
agnosticizam ili ateizam, a onim to ine u ivotu, kao da potvruju, i nevoljno,
postojanje Boga.
Poto sv. Isak Sirin izriito pominje ovekovu levicu koja ini dela iz kojih proizlazi
ivot "u premudrosti Boijoj", ne mogu da ne pomiljam i na Boiju levicu, kojoj Bog,
preko mefistofelskog duha u oveku i van oveka, prema Geteovim reima iz Fausta,
uvek hoe zlo, ali zavri dobrim. U monoteistikim religijama sveta, kao to smo to ranije
isticali, veliki je problem kako u jednom, svemoguem i svedobrom Bogu objasniti
poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suvie vidljivo i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti
"odsustvom dobra" (privatio boni), prividom ili naom iluzornom predstavom, jo manje
nam je kao monoteistima dozvoljeno da zamiljamo drugog boga, Satanu, i to kao
nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla sve dualistike religije
ili pojedine, kroz sva hrianska vremena uvek prisutne, gnostike jeresi.
Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim reenje ove teke zagonetke koju nisu mogli
da ree, dve hiljade godina, i najbolji hrianski i nehrianski filosofi, teolozi i razni
drugi mislioci. Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govorei o
levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji inei drugim ljudima zlo, navode
ove ljude da postanu Boiji, ili ako su to ve, da ih uine jaim vernicima. Dobro su nam
poznata raznovrsna i mnogobrojna iskuenja koja snalaze u ivotu, ponajvie, Boije
ljude. Neki od njih malaksavaju pod pritiskom iskuenja i naputaju dalju borbu za

Dobro, dok se drugi osnauju u veri. Ko kua oveka kroz zle ljude? Bog, Satana (Satana
sa dozvolom Boga kao u uvenoj prii o Jovu, donekle ponovljena u genijalnom delu
svetske knjievnosti Geteovom Faustu), ili to kua sebe sam ovek, jednostavno iz
sopstvene zloe, nakupljene, koje ravom genetikom, koje ravim uslovima ivota,
poevi od ranog detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrianske uzdranosti, na ovo
veno, a stravino pitanje, odgovoriti sa ne znam! Ono to mi izgleda vanije, pa i
presudnije, kada su u pitanju uinci poinjenog zla od jednog oveka drugom oveku,
odgovor je oveka na izazov zla, ne raspitujui se previe, otkud zlo i ko ga alje oveku.
Originalna teorija, moda najveeg hrianski orijentisanog istoriara u XX veku,
Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro moe primeniti, ne samo na
istorijska zbivanja sa narodima i njihovim civilizacijama, ve i u ivotu oveka kao
pojedinca, kao individue na putu ka linosti. Zar ovek nije neprestano izazivan? Od
koga izazvan? Od Boga, avola, prirode, drugog oveka, drutva, mukarac od ene i
ena od mukarca, od naroda kome ovek pripada, od drugog naroda? Jo jednom, nije
nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se bavimo, bitan je i odluujui
na odgovor na izazov. Da li smo, najpre, svesni da smo izazvani, to bi hrianski
razmiljajui trebalo da znai, pozvani? Jer kada smo ve dozvani u ovaj ivot bez nae
volje i odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da ivot osmislimo i obogatimo?
Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i ljubav samo su "iskre u
kamenu", bez spoljanjeg udara one bi "u kam oajale". ta je spoljanji udar? Sve
mogue nevolje ovoga sveta, ukljuujui i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je
jednom s pravom napisao da je ovek udovino konzervativno bie i da ga samo krupna
nevolja moe podstai na aktivnost. Pa, mada je Nie, na svoj podrugljiv nain rekao da
"bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju kao sinonime primedba V. J.) moe biti
podsticaj za ivot, ali za takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i
ljubav u Bogu jedino zdravlje u oveku koje e na izazov nevolje ili bolesti (telesne,
duevne, socijalne, opteoveanske, jer je ovek, zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na
smrt") odgovoriti aktivnim ivotom beskrajnog usavravanja, prema Hristovom pozivu
oveku iz Matejevog jevanelja.
A ta e biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskuavajui Zlom, silno doprinose uveanju
Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili orua u Boijim rukama (poput Satane kada
je kuao Jova ili Mefista kada je sklopio savez sa Faustom), ili su inili zlo po sopstvenoj
slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da budemo blagi sa
naim neprijateljima. Nije li to zato to su nam ovi neprijatelji (prema Boijem promislu)
skriveni prijatelji koje emo kao takve, blagosiljajui ih, prepoznati jednom, mnogo
kasnije, moda tek na kraju ivota? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam
stalno stavljaju "tap u toak", a u stvari nas podstiu da, ili bre hodamo, ili da nam
toak na ivotnim kolima ne zara, zato bi drugaije bilo sa tzv. neprijateljskim
narodima? Trebalo bi da nam kao vena paradigma poslui, i kada su u pitanju narodi sa
kojima smo vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrianskoj istoriji, koju nam
je Bogom nadahnuto protumaio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28,
30, 31, 32).
Na kraju, hoemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim Ocima, da zbilja
"sve vodenice melju u Boiju korist. Bog ne stvara iz zla dobro, nego probuenim zlom

budi uspavano dobro. Zlo bode kao mamuza i budi svojim bodilom uspavanu duu da
poe Bogu". Pri svemu tome ne smemo zaboraviti da kao to izazov "mamuze" nije
podjednako jak (jo kod Tojnbija se kae da izazov moe biti prejak, preslab i umeren,
upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor "uspavane due"
nije jednak: nekad se dua ljudska na izazov probudi upravo koliko treba da bi pola
Bogu, drugi put ona produi da spava, a nekad "bodilo zla" uzbudi duu tako da ona i
sama ostane ili postane zla.
Jeste Hristos traio od ljudi da oprataju i ljube svoje neprijatelje, ali je rekao i sledee:
"Teko svijetu od sablazni; jer potrebno je da dou sablazni, ali teko ovjeku onom kroz
koga dolazi sablazan".

III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI
VIE SE STRAI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE TO I OVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIINI ONOGA
TO IH PODRAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVREN,
TO E JE DRUGI PUT NAI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNI VOLjU,
TO E DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEOM SNAGOM.
Svi znamo: navika je naa druga priroda. Navike se, putem uslovnog refleksa, stiu vrlo
rano. ovek ne moe da ivi bez rano stvorenih navika. Navike su deo prirodnog ritma,
kosmikog i zemaljskog. Navike koje se odmah posle roenja brzo i lako stvore, kao da
su zato tako lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put
nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je ovek nebesko i zemaljsko
bie, mikrokosmos u makrokosmosu, siuan deo ogromnog prirodnog kretanja. Postoje
jo uvek neki udesni ljudi na zemlji koji ive ivot jedinstvenog ritma, jednoglasnog
pevanja, nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku leu, obeduju onoliko puta
dnevno hranu kakvu im organizam trai; prilegnu sa enama onda kada to njihov

nepogreivi Eros zna da treba; mole se viim silama za koje znaju da postoje, da su im
udahnule duh ivota i da e im ga u jednom odreenom asu njihovog ivota, koga ne
znaju niti ele da znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i
samo kod ovakvih a ve rekosmo da je takvih malo i sve je manje navike nisu
neprijatelji ljudski i od njih se ovek ne mora da strai.
A zato onda sveti Isak Sirin poruuje da treba vie da se straimo navika nego
neprijatelja? Svetitelj oevidno misli na nae rave navike, od kojih smo neke stekli u
detinjstvu, pa ih onda vuemo u sebi i za sobom celog ivota, malo ih uopte osveujui,
a i kada ih postanemo svesni, oslobaamo ih se s mukom ili nikako. Kada odoje ne
dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog nehatosti ili
neritminosti roditelja ne upozna odreeno vreme spavanja i buenja, ono je tako ve
steklo uslove da pone rano da trpi od nesanice ili i od poremeaja organa za varenje.
Kasnije, kada dete poe u kolu, uenje zadatih lekcija moe na rav nain da povee sa
prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom ravo nauenom prisilom, kao to je
sisanje prsta, akanje nosa, ekanje po glavi ili telu, nekim tikom, kao to je krivljenje
usta, nevoljno podizanje ramena, mirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji.
Poetak prirodne onanije na poetku pubertetskog doba ili poetak neprirodnog puenja i
upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu prei u tip rave
navike koja prati oveka, katkad celog ivota. Takav je sluaj kada je onanija trebalo
odavno da bude zamenjena normalnim seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, ak i
kada je ovek stvorio brak i porodicu; puenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za
umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u njihovu tetnost, sa ve
ozbiljno naetim zdravljem oveka usled njihovog dugogodinjeg korienja, ne
naputaju se, jer je rava navika postala deo ovekove prirode. Stoga je narodna
poslovica: Navika je jedna muka, a odvika dvije sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rava navika postala deo ljudske prirode, a ta ako je ljudska priroda
rava, a rava navika, koja se i brzo i lako stie, samo prirodan nastavak ili prirodna
posledica zle ljudske prirode? Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o
prvobitno zloj, dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem seanja na ovakve
pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naunika, ali i prostog naroda, koji je izrazio
svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz poslovice, doskoice i skaske, mi se u stvari
vraamo na onaj deo naeg kazivanja o oveku kao nebeskom i zemaljskom biu koje je
spremno da ve od roenja, a verovatno, prema novijim izuavanjima prenatalne
psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rave navike, shodno klici dobra i zla koju
nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili od pravremena-nevremena zagonetnog
pada ovekovog u greh. Kao dualistiko bie zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih
determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), ovek je prema hrianskom
uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom, paradoksalno od samog
roenja, kada "bira" da li e se opredeliti, pre ili ee, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u
stvari za princip dobra i zla u njemu samom. Kako, zar je ovek zbilja slobodan i kada jo
nije razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri mogua odgovora na ovo,
naizgled, nemogue pitanje. Pokuau da ih razvijem.

Prvi odgovor, strogo deterministiki, samim tim pesimistiki, pruio nam je protestantski
pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i Cvinglijevoj varijanti o predodreenosti
oveka za dobro i zlo, samim tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva
protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo na bojnom polju
kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima u neemu fanatiniji od njihovog
uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu u svemu slagali, samo su dosledno, iako
jednostrano, razvili do kraja uenje blaenog Avgustina o ovekovoj nemoi i Boijoj
milosti od koje sve zavisi, a pre svega nae opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja, veliki i
opitni hrianski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj polovini svoga ivota proao
sve faze "individuacionog procesa" onako kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav
Jung, a u literaturi, jo upeatljivije, Herman Hese (naroito u romanima "Sidarta" i
"Narcis i Zlatousti") ostavljajui za sobom za sva vremena i za sve uzraste,
nezaobilaznu knjigu "Ispovesti", u drugoj polovini ivota postao je uzoran monah i zreo
hrianski filosof sa dvostruko razvijenim arinom kada govori o ljudskoj prirodi. Sam sa
sobom i na sebi iskusivi sve zle strane ljudske prirode, Avgustin je, kao i svi strasni
hrianski mislioci (jo od Tertulijana i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i
Dostojevskog), doao do radikalnih, i to radikalno negativnih zakljuaka o ljudskoj
prirodi. Ova priroda, prema Avgustinu, ve od roenja svakog deteta, u svakom vremenu,
apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva i apsolutno nesposobna da
samu sebe spase bez Boije milosti. Blaeni Avgustin je umro 430. godine i mi bismo
mogli mirno rei da e svaki ovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i
obrazovanjem daleko zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i elje da
stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu ivota, a da pri tom ne dopusti,
zahvaljujui sauvanom Dobru u sebi, kao i prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog
povue u dubine mutne vode iz koje vie nema povratka da e svaki takav ovek,
velim, dati za pravo blaenom Avgustinu. U emu? U opitnom doivljaju da je ovek zao,
ili, kako se jo u Davidovim Psalmima (58) kae: "Od samoga roenja zastranie
bezakonici, od utrobe materine tumaraju govorei la", a u I Knjizi Mojsijevoj (8, 21):
"Misao je srca oveijega zla od malena". Prastaro je, dakle, iskustvo da je ovek zao, da
drugima neprekidno smilja i ini zlo, ali na kraju obino ne proputa, i ne znajui zato,
da i samog sebe uniti. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo
homini lupus, mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja poraene
bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara Vasilija II, ili posle ispijanja
vina iz lobanje vizantijskog cara Niifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, ve je
mogla biti postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog, vavilonskog,
judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je nepotrebno, mislim, onoj
Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i samoagresivna svedoenja iz repertoara
ratovanja i muenja ljudi u toku celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko
prokletstvo, davno su ga judeo-hriani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da poiva
nad svakim ovekom pojedinano i nad itavim ljudskim rodom i njegovom istorijom.
ta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobraaj manihejca Avgustina kada
je postao hrianin (ne zaboravimo da je hrianinom postao i pod uticajem svoje uzorne
majke hrianke, dakle pod uticajem iste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci),
nego da se sav preda Bogu i Bogooveku Hristu, oekujui samo i jedino od Njega
spasenje i osloboenje iz veriga greha, uroenog greha, od koga se sam ovek naravno

onda kada u punoj meri osvesti, ne samo optu grenost ljudske prirode, ve i svoj
sopstveni poinjeni i mnogo puta ponovljeni greh nikad osloboditi ne moe.
Poto ovek negde u dubini sebe sluti, a moda ve i zna, da godinama i decenijama
gomilani gresi u njemu, ne mogu volebno ieznuti, a u sebi samom ovek ne nalazi
snage da ih pone iz sebe goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odluuje
da ne eli, a onda i da nee da se greha oslobodi. Ovako zapoinje u oveku dug period
uivanja u grehu, svejedno kome: krai, korupciji, preljubi, srebroljublju, uvek, naravno,
zavisti i ljubomori. Tek pred kraj ivota, i to ne uvek, ovakav grenik, postepeno, a onda
sve ee, doivljava silno gaenje nad sobom i ivotom, vie mu se nita ne mili,
razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od klinikog oblika depresije
i melanholije. Ovakva duhovno-duevno-telesna kriza grenika, dobro je dola kao
poslednja prilika, opomena i izazov da se sve jo moe promeniti i na dobro izai. Kako?
Potpunim predavanjem sebe Bogu uz iskreno, pokajnikim molitvama ispunjeno srce
grenog oveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji vie iz svega glasa, traei ili ve
i ugledavi svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put preumljenja (metanoje), postao je
spasonosan, ne samo blaenom Avgustinu, ve i brojnim hrianskim svetiteljima,
mukog i enskog roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga
ivota, provodili ivot kao teki grenici.
Drugi mogui odgovor, od maloas tri predloena na veno i, kako bi Dostojevski rekao,
"prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja zapoinje ve u prvoj godini ivota odojeta,
bio bi potvrdan, tj. da je sloboda odluivanja mogua, prisutna i individualna ve od
uzrasta malog deteta. Ovakav naizgled nemogu odgovor, poiva i na nekim dananjim
dostignuima prenatalne psihologije koja ui o specifinostima individualnog reagovanja
fetusa u majinoj utrobi nezavisno od majke, odnosno njenog, inae prirodnog i
uglavnom stalno prisutnog fizikog i psihikog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, trei mogui odgovor na pitanje o mogunostima ili nemogunostima slobodnog
ljudskog odluivanja potie, moda prvi put od irskog monaha Pelagija, osuenog zbog
jeretikog uenja na nezvaninom pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije
je, naime, smelo ustao protiv Avgustinovog uenja o naslednosti "praroditeljskog greha" i
njegovom silnom uticaju na itav tok ovekovog ivota, zalaui se za slobodu volje,
koja je jaa od praroditeljskog greha i koja moe da postane odluujua u savladavanju
posledica ovoga greha. Ovakav stav Pelagijev, na poetku IV veka, moda bismo mogli
oznaiti kao revolucionaran, u smislu pretee svih kasnijih i mnogo kasnijih
slobodoumnih stavova razliitih religioznih i filosofskih mislilaca Zapada koji su pisali
pozitivno o ovekovoj slobodnoj volji i njenim odlukama. Drugo je sada, nimalo
nevano, pitanje zato se i kako, u toku srednjeg i naroito novog veka, ideja o slobodi
ovekove volje sve vie izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost oveka na zemlji,
da bi se zavrila u naem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom, upravo
meu zapaenijim evropskim i amerikim naunicima i filosofima, naravno i meu
sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, moemo zaotriti, ako pojaamo suprotnosti izmeu
sledea dva, do sada ve izneta stava, i to: ovek nema slobodnu volju jer je, prema

hrianskim pobornicima ovakvog stava, teko optereen "praroditeljskim grehom", i bez

Boije milosti ne moe se spasti i ovek je (prema Sartrovom miljenju) apsolutno
slobodno bie, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuen da bude slobodan.
ovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odluuje i svojom odlukom angauje. On tako
postaje odgovorno bie. Pred kim odgovorno i od koga osuen, Sartr ne kae, ili se
pretpostavlja da poto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je
kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude odgovoran pred drugim
ljudima, pred drutvom, istorijom i svojom izabranom ateistikom humanou.
U ovakvom naem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo uzeli u
razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih slinih mislilaca, pre i posle njega, koji na
osnovu svojih filosofskih (openhauer, na primer) ili naunih stavova (ak Mono,
nobelovac u naem veku) zastupaju uenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok blaeni
Avgustin namerno pojaava sumnju u dalekosenu mogunost korienja ljudske
slobode, da bi utoliko vie istakao svoju neogranienu veru u Boiju pomo slabom i
jadnom oveku, dotle ateistiki mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta
Kamija, trae od oveka stav "apsurdne nemogunosti", to jest, da uprkos sluajnosti
nastanka ivota i besmislenosti ovekovog postojanja, treba da neguje stoiku ataraksiju i
pokae slepoj sudbini prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, moemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova "zlatna sredina", koja
nije ni lani kompromis, ni konformizam, a ni mlakost mlakih, ve koja bi nam mogla
zadovoljiti potrebe i zahteve uma, ali i oekivanja i elje srca. Zar nije jedan takav filosof
bio Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogunost saznavanja "stvari po
sebi", ime je indirektno, deterministiku ogranienost ljudske prirode prihvatio kao
injenicu, s druge strane, nije odrekao oveku njegovu slobodnu volju sa kojom se
odluuje ili ne odluuje da vaspitava sebe na moralnom zakonu kategorikog imperativa?
Slino umno reenje koje ne protivrei osnovnim postulatima hrianstva, moemo nai i
kod Maksa elera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma), Nikolaja Hartmana, a
od nama vremenski bliih filosofa, kod tzv. desnih egzistencijalista (Jaspersa, Maritena,
Marsela i drugih).
Pratei veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naroito ruskih iz druge polovine
XIX i prve polovine XIX veka, a od toga vremena do danas prvenstveno grkih, moemo
uoiti shvatanje koje preovlauje u pravoslavlju, da ovekovo bie jeste slabo i nemono,
izloeno, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredvienim olujama i uraganima, ali da je i
u onom najslabijem oveku meu svim slabima, sauvana sloboda volje, odnosno
sloboda izbora izmeu dobra i zla. Paradoks hrianske vere i jeste u tome, prema linom
iskustvu apostola Pavla, to je u slabosti istinski verujueg hrianina, njegova najvea
sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi mo daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili
(u Poslanici Jevrejima, 13, 6): "Gospod je moj pomonik i neu se bojati; ta e mi
uiniti ovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomonik" i pastir ("Gospod je pastir moj i
neega me liiti nee", poetak XXIII Davidovog psalma), da bih prestao da se bojim
zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio mo u
sebi koja mi neoborivo pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne ivim vie ja,
nego Hristos ivi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) neophodno je da

uinim odluan, u slobodi voljnog izbora uinjen korak, da poverujem i zavolim "svom
duom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada e nam biti, verujem, pristupaniji i shvatljiviji sveti Isak Sirin, kada kae da "onaj
koji gaji u sebi naviku isto je to i ovek koji baca drva u oganj". Ako primimo kao
neophodnost razlikovanje dobre od rave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa
ipak jedna preovlauje), onda je i "bacanje drva u oganj" razliito u posledicama. Ko od
hriana (i ne samo hriana) ne zna da je "bacanje drva u oganj" neke dobre navike, ne
samo potrebno i korisno, ve je i neophodno, kako se nae hrianske vrline ne bi
ohladile i na njima se onda, brzo, nahvatala plesan? Ko od hriana nije iskusio da je
kada je, i za kratko, zanemarivao molitvu, koja ini sr hrianstva, s uenjem i zebnjom
mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje razuma brzo
(kompenzatorno) jaa? A u sluaju preovlaivanja negativnih ili ravih navika? "Bacanje
drva u oganj" u ovakvih navika neminovno razbuktava vatru strasti (svejedno kojih,
agresivnih, seksualnih, ili i mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju nai ljuti
neprijatelji protiv kojih smo sve nemoniji to smo manje u stanju da ih uopte
prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi ravih navika? Ne bacajmo na njih novo
gorivo, ve, bar jednom, ne ispunimo njihov zahtev! Tako ih jedino moemo poeti
slabiti, a kada primetimo lagano slabljenje ravih navika, udvostruie nam se snaga da
ih i dotuemo. ime i kako? Naravno, uz pomo Onoga u koga smo poverovali da moe,
ne umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom orobio celu kuu,
a sada vidimo kako se sramno povlai i bei. Ubrzaemo ovaj proces povlaenja i
proterivanja neprijatelja iz nae kue, ako svakoj ravoj navici sa kojom smo otpoeli
nepotednu bitku, odmah, jo u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo
jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrianstvo od poetka uilo: da svakom
od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam hrianskih vrlina" gordosti
smirenoumlje, prodrljivosti uzdrljivost, bludu apstinenciju, oajanju "tugu sa Hristom i
u Hristu" itd. Ni kosmos ni ljudska dua ne trpe prazninu. Hristos svuda eli da se useli,
ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.
SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UI I CELOG SVOG IVOTA BIE
PAMETAN.
NEMOJ SAOPTAVATI DRUGOME
ONO TO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDI OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREENjU IVOTA
TVOGA, NE OTKRIJE LA TVOJA.
KO, SEAJUI SE BOGA,
UVAAVA SVAKOG OVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOIJOJ,

TAJNO NALAZI SEBI POMO

KOD SVAKOG OVEKA.
Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv. mehanizma odbrane
(introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno, potiskivanje itd.) smatrao znakom
neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi procesi predstavljaju normalne znake
prilagoavanja, ali i sazrevanja oveka, a da mogu prei u psihopatologiju i tada postati
deo neuroze, tzv. graninih sluajeva i psihoze.
Projekcija je takav psiholoki i psihopatoloki fenomen u kojoj mi, nesvesno,
premetamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na drugog oveka, ak i na
ceo jedan drugi, obino bliski i nama u neemu slian narod. Klasian primer projekcije
je kada mu ili ena, gajei u svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biu, elju za
brakolomstvom (mada i onda kada su preljubu ve ostvarili), ponu da ispoljavaju
ljubomorna oseanja prema partneru. Ljubomora moe ostati u normalnim granicama,
postati abnormalna ili patoloka. Mogue je, naravno, da i bilo koje drugo nae snanije
oseanje (povreen narcizam, na primer) postane povod za projekciju, pri emu su
objekti projekcije obino bliski nam ljudi, lanovi porodice, roaci, susedi, mada nekad,
obino u patolokim sluajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje, toliko je rairena
kod svih slojeva stanovnitva u jednoj zemlji i kod jednog naroda, gotovo podjednako
prisutna i kod kolovanih i visokokolovanih kao i kod nekolovanih ljudi, da je mnogi
ne smatraju, ne samo bolesnom pojavom, ve ni vrednom vee panje, npr. psiholokih ili
psihijatrijskih strunjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na primer, vieasovno dnevno
gledanje televizijskih programa u veini zemalja sveta, drogiranje veeg dela kolske
omladine, takoe u vie zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje ovinistike
mrnje prema drugom narodu, opterairena pojava kod raznih naroda i rasa, bez obzira
na njihov stepen civilizacije, da li je ova opta rasprostranjenost dovoljan razlog da se
ovakve i sline pojave proglase normalnim, obinim i uvremenjenim pojavama? Teko da
bi se neko razuman, i ko nije verujui ovek mogao da sloi sa ovakvim (ne samo za
mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost "duha
vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zato ljudi ogovaraju jedni druge, svejedno da li to ine javno
i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima primetno, ili, ak, uopte otvoreno ne ogovaraju,
a ispunjeni su prepoznatom ili u sebi neprepoznatom eljom da to uine? Moj odgovor na
ovo bitno pitanje uproen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge ili iz zavisti, ili to su
i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom sluaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su
pametniji, lepi, bogatiji ili u svemu bolji od ogovaraa; u drugom sluaju, tipine
projekcije, ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje i
sami nosimo u svome skrivenom biu, a koje nam smetaju, kojih se ak i stidimo, a da
toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
ta rei o psiholokim korenima oba najea spomenuta uzroka ogovaranja? Nita
uteno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim korenima, nazvali je mi, hrianskom

"palom prirodom" ili stvarnom, uasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna.

Ova injenica lako je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga,
psihologa i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da priaju roditelji koji imaju decu;
zavidljivost i ljubomora bi je koji vitla nad glavama ljudi svih profesija i u svim
ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih tragedija u porodicama i van njih. Ne
zaboravimo da se gospodarei lik Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u
mitologijama mnogih naroda sveta, u judeo-hrianskoj religiji prihvata kao odluujui
inilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, ve i padu oveka u greh. Poznata
biblijska pria o zavoenju Eve i Adama u rajskom vrtu preko zmije, pria je o, ve tada,
u pravremenu, palom, vrhunskom, jo i svetlosnom biu Luciferu (luonoi). Ako je,
dakle, zavist, smatrana od hriana, zajedno sa gordou, vrhunskim ljudskim grehom,
nije li ona prisutna u oveku iz pravremena postanka njegovog, postala neraskidiv deo
ljudske prirode? Ako svi, jednom rei, nosimo u sebi posledice tzv. praroditeljskog greha
(iji uroeni trougao ine, po mome miljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist
pojavljuje veoma rano kod deteta, jo u stadijumu odojeta, kako nas uveravaju psiholozi,
zato ne priznati da smo svi zavidljivi, kao to smo svi greni, naravno, na razliite naine
i razliitog intenziteta! Tek nam predstoji teka rasprava kako se boriti sa zaviu i sa
kakvim izgledima na uspean ishod borbe.
Potraimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje projekcijom, dakle,
pridavanjem i lepljenjem sopstvenih ravih navika, pa i greha, drugom oveku. Moemo
li, najpre, odrei da je i ovakav tip klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i
rasa i u svim vremenima, ve i da ini "psihopatologiju svakodnevnog ivota" (da se
prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod veine ljudi i danas. Ve je
bilo rei da projekcija moe da bude normalan, abnormalan i patoloki proces, zavisno od
ranog vaspitanja deteta u porodici, kao i stepena osveivanja ovog prirodnog, nesvesnog
mehanizma odbrane. Podseajui da je projekcija kod oveka nesvesna odbrana, kao da
smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila muna i od svakog oveka teko
prihvatljiva injenica slabosti ovekove, njegovo rano oseanje inferiornosti i pored
kasnije razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja prirodom.
Sve to je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o kompenzaciji i
natkompenzaciji uroene ljudske slabosti, mogli smo proitati kod velikog, dosta
zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u XX veku, Alfreda Adlera. Treba rei, ipak, da
Adler nije nita novo rekao o ovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao
i o neodoljivoj ovekovoj tenji ka moi, vladanju i vlasti (uvek samo kao uspenom ili
neuspenom obeteenju oseanja inferiornosti prisutnom kod svakog oveka, svesno ili
nesvesno, vrlo esto u toku celog ivota) to judeo-hrianska religija nije znala,
potvrdila i objavila; pri tome, sa znaajnim nalazima, uputstvima i savetima oveku kako
da na hrianski nain izae na kraj sa svojim oseanjem inferiornosti, bez bolesne
natkompenzacije ili nasilne promene drutvene nejednakosti koja je, takoe, sa svoje
strane (prema Adlerovom miljenju) doprinosila jaanju prirodnog oseanja inferiornosti
u oveku, pa i u itavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajue odgovorili na dva sutinska pitanja o korenima
dvokolosenog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i mehanizmom projekcije), vratimo se sv.

Isaku Sirinu i potraimo od njega, kao hrianskog svetitelja, pomo, izbavljenje, spas od
demonski jake strasti, prisutne u svima nama jae ili slabije ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku injenicu, poznatu svima ljudima koji su
sauvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti, da e onaj koji ogovara biti
ogovaran. Meusobne ljudske svae koje se nekad zavre trajnim prekidom odnosa
(branih, susedskih, roakih, pa i meunarodnih), ali, katkad, i ubistvom,
samoubistvom, ratom, poinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je
tako u stvarnosti, a jeste tako, ta je prostije nego posluati savet hrianskog svetitelja da
prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko nee ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin
nije dovoljno ubedljiv u ovoj preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz nae
blie i ire okoline, ne misle li oni, moda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako neemo nikog
da posluamo, eksperimentiimo sami sa ogovaranjem. Poto smo se ve bezbroj puta
uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja ima, kao svaka zarazna bolest, tenju irenju
i neprestanom oteivanju (telesnom i duevnom) zaraenog, osvestimo do kraja ono u
ta smo se sami mogli uveriti da ogovaranje nije ala, malograanska lakrdija ili, za
histerine ljude, histerino zadovoljstvo pa voljnim naporom pokuajmo, probe radi, da
za neki dui period vremena nikoga vie ne ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit
jo traje, uinimo i drugi, ne mali napor, koji nam preporuuje sv. Isak, a to je
blagosiljanje ljudi ustima. ta to znai?
Poto ne postoji na svetu ovek koji bi bio samo olienje avola, ve, karakterom i
ponaanjem, i najgori ovek nosi u sebi, i za sebe, esto skriveno, i neto dobro i
plemenito (jer je svaki ovek, prvobitno, slika i prilika Boija, a ne avolova), potrudimo
se da u tome oveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada, hrianski
posmatrano, nikakvo ogovaranje ne moe biti opravdano), otkrijemo i taj njegov skriveni,
Boiji deo, koji emo, onda, prema reima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da
u takvom, po naoj oceni ravom oveku, koga smo, po subjektivnom miljenju, s
pravom ogovarali, tobo da bi se popravio, stvarno otkrijemo neto dobro, jer emo, ako
ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima blagosiljamo, liiti na licemere. Sledujui
savet sv. Isaka idem i tako daleko, pa kaem, ak i u sluaju kada se jo nismo uverili da
onaj koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga ustima, jer
emo ponavljanjem takvog blagosiljanja bre i uspenije doi do otkria njegovih stvarno
dobrih odlika. Zar nije i suvie lako i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam ine
dobro, kada nas Hristos upozorava da e nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako ine i svi
grenici"? Hrianstvo trai od nas neto mnogo tee, ali uzvienije i dublje, da potraimo
dobre osobine i kod naih neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda
ustima, a nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin ui, kao to
ogovaranje raa ogovaranje, tako blagosiljanje raa blagosiljanje. Ne odbacujmo
lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!
Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one ve izreene i ovde tumaene, o
ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas ui doivotnoj skromnosti u traenju Boga i uenju
ivota, koje e nas (traenje i uenje) uiniti vremenom, jo skromnijim, jer emo sve
bolje shvatati, koliko ne znamo nita, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o tajni i
Boga i ivota. Pametan ovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo onaj ovek "koji smatra

sebe oskudnim", znai onaj, da se podsetimo jo starozavetnog jezika, "koji zna da nita
ne zna" i koji je zbog toga celog ivota spreman, voljan i otvoren da i dalje ui; naravno,
ne zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), ve da stie znanja
koja pomau oveku da e gasi vodom sa Izvora, a glad da utoljuje manom nebeskom,
ne bi li tako molitvenije mislio i istije iveo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre
hrianstva, da nema oveka od koga ovek nema nita da naui. Ovu iskustvenu drevnu
mudrost sv. Isak Sirin hrianski izgovara ovako: "Ko, seajui se Boga, uvaava svakog
oveka, taj, po naredbi Boijoj, tajno nalazi sebi pomo kod svakog oveka".
Nije mogue, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da uvaavamo drugog
oveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka: "Nema mesta za Boga u onome ko je
pun samog sebe". Gordost nam ne da da uvidimo svu dubinu naeg neznanja i nae
vapijue praznine, jer tek ovakav uvid poinje da nas ui naem duevnom i duhovnom
siromatvu; rizian je ovakav uvid zato ga i izbegavamo jer nas vodi oajanju ili
rezignaciji i doivotnoj agnostikoj skepsi. Tek onaj trei put sa raskrsnice, na kojoj smo
stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i
svagda oskudnog znanja i poetak istinske skromnosti, iz koje sada moemo s nadom da
se obratimo Bogu. Ali ne samo Bogu, ve i ljudima koje nam Bog, tajnovitim putevima,
samo Njemu poznatim, alje, da bi u susretima sa njima, katkad i u neobinim i
neoekivanim dogaajima otkrili Boije planove sa nama; to su dogaaji i susreti od
kojih dobijamo pomo, utehu i okrepljenje, to nas ini sigurnijim da smo, najzad, stupili
na pravi put.
I na kraju hrianske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas opominje da ne saoptavamo
drugima ono to sami nismo postigli, da se ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se
otkrije naa la. Ovu poruku ne zovem hrianskom samo zato to je karakteristina samo
za hrianstvo ili samo za pravoslavno hrianstvo, ve je smatram optevaeom
porukom, rezultatom viehiljadugodinjeg iskustva oveka, ali saetom i pretoenom, pre
dve hiljade godina u jevaneljsku istinu, koju je propovedao i njome iveo Bogoovek
Isus Hristos. Veina ljudi, i hriana i nehriana, upravo ini ono na ta nas upozorava
sveti Isak da ne inimo. Nismo jo napunili ni tridesetu godinu, tek to smo zavrili
studije, stupili u brak, zaposlili se, tek to smo otkrili lepotu i dubinu hrianstva,
Boijom blagodati nali sebi ispovednika, poeli redovno da poseujemo nedeljne
liturgije na kojima se povremeno priestimo, a ve smo se pogordili, postali drugima
uitelji i propovednici, saoptavajui im ono to tek i sami nasluujemo, to jo u nama
nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li e i kada, takvi kakvi smo, gordi i
neiskuani, uopte korena biti! Svakom dragom kamenu koji treba da zasija, svakom
biseru u koljki, treba mnogo vremena dok se ne izglaa i ne ubiseri, otud i zemlja i
koljka dugo skrivaju dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.
Vie puta sam u predavanjima navodio rei Isidore Sekuli o srpskom pesniku Milanu
Rakiu, koga je naa mudra Isidora naroito cenila, a koje sam rei uo iz njenih usta:
"Prvo se unutra isti, pa se onda manifestuj!" Ovakve rei mogla je da izgovori samo
hrianska linost u Isidori Sekuli. Malo ko ih uje, jo manje ih je koji posluaju.
Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!

KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU PONE OSUIVATI BRATA SVOGA,

SAGNI LICE SVOJE. IM OVO UINI, POSTAE OPREZAN I PRED
BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UEE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIAVAJ,
NE RUI AK NI ONE KOJI SU
VEOMA RAVI PO SVOM IVOTU.
PROSTRI ODEU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOE UZETI NA SEBE GREHOVE
NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.
Za kraj mojih psiholokih analiza Odabranih mesta iz dela svetog Isaka Sirina izdvojio
sam ona njegova uputstva koja su za oveka, i kada je ovaj ovek vrli hrianin, moda
najtea da budu u potpunosti prihvaena i u ivotu primenjena. Njihovo iskreno
prihvatanje i svakodnevno upranjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku
prirodu oveka, od roenja blagog, tihog i razumnog, ili preobraaj zle i grene prirode
ljudske doivotnim hrianskim podvigom, naravno, uz obilnu blagodat Boiju.
Hrianski podvig treba da je doivotan zato to su i nae strasti i svih "sedam smrtnih
grehova" (gordost, zavist, blud, prodrljivost, srebroljublje, oajanje, gnev) doivotne
strasti koje nas ne naputaju ni u starosti. Otud je i borba sa naim protivnikom, to bi
Njego rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je ovu istinu iskazao u drugom delu
Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog moemo i spasti".
Kao to nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na dlanovima, tako nema ljudi
koji bi bili na istoj lestvici duevno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je re o ljudima
van svake religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali treba da se
podsetimo: svako nae dostignue, svaka nova osvojena lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj
hijerarhiji, nije trajno, jednom zauvek osvojeno mesto koje se ne moe, ve u iduem
asu da izgubi. Dravnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i igumani
svoju pastvu i monahe, a svaki ovek gubi, jo lake i bre, trpeljivost i strpljivost do koje
je jedva stigao, snagu molitve i radost od nje za kojom je godinama eznuo i najzad je od
Boga dobio, vernost mua, ene ili dece koju nije znao da ceni. I hrianski svetitelji su
znali da itav njihov doivotni trud da ispune volju Boiju, odriui se svoje volje, moe
u poslednjem asu njihovog ivota, naraslom gordou zbog steenih darova, nebrigom
ili malodunou da bude razvejan u nita; otud stalna aktuelnost starozavetne opomene:
Sudiu te u onakvom stanju u kakvom te zateknem! Zato, Gospode, znam, da me nee
pitati ko sam bio (svetac ili razbojnik), ve ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se
psalmopevac: "Oi moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao to se na nae telesne
oi, u starosti, lagano navlai mrena, a opet ima ljudi kojima se i u dubokoj starosti mrena
nije navukla, tako je vano uvek se moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi nae
duhovne oi postale i ostale prosvetljene, jer u svakom asu mogu da se zatvore na smrt.

Ovakav duhovni napor koji Hristos trai od svojih sledbenika moe da se nekom uini
kao neprirodno, mazohistiko katigovanje ljudskog bia. Ali ne; kada saznamo iz
sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodinjeg hrianskog, a i nauka nam danas isto
kae, da je ovek, jednim delom svoje prirode, pasivno-zavisno, statino i tromo bie
koje bi da ivot provede sa najmanjim moguim utrokom energije, koje se kree kroz
ivot oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se negde skloni gde ne
duvaju vetrovi, niti reka tee, onda, zbilja, moram da mamuzam svoga paripa tako
pametno, da ovo moje energetsko gorivo, niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati
plesan, to e se sigurno dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo
sluh da ujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinanima (6, 2, 12, 14)
opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne traim to je
vae, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadanjosti, na svakodnevnom naem trudu
da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogae
naeg bia koja e se deliti svima koji zaele da je okuse, a pogaa e davanjem sebe
postajati sve vea i ukusnija. Za istinskog hrianina nema tokom celog ivota "zaborava
bia" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me
zaboravi desnica moja", peva David u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na
zemaljski Jerusalim, a hriani na nebeski, sreli su se i jo e se u budunosti sresti i u
zemaljskom i u nebeskom Jerusalimu, jer i poetak i zavretak gradnje Jerusalimskog
hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad svetinjama, u kojoj se nalazi Koveg
zaveta u kome lee Mojsijeve tablice, a u istom nevidljivom kovegu, od vremena Hrista,
i njegovih Blaenstava na zemlji je, za nebo je.
itav ovaj moj opirni uvod za rei svetog Isaka Sirina "Kada neko u tvom prisustvu
pone osuivati brata svoga, sagni lice svoje" jer "im ovo uini postae oprezan i pred
Bogom i pred njim" bio bi suvian i nepotreban, kada bi ove svete rei Hristovog
apostola iz VII veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj,
koliko puta u toku jednog dana samo osudimo reima, esto grubim i nepravednim, brata
svoga roenog, u istom selu ili gradu u kome smo i sami roeni, ili ako nekom sreom ili
sluajem to ne uinimo, sa zadovoljstvom i, zbilja, grenom strau doekamo i
prihvatamo kada se neko drugi obrui svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama
poznatog oveka ili itavu porodicu, ali i na savreno nepoznatog nam predstavnika
drugog naroda i naroito druge vere!
Vie puta sam skretao panju na proverenu psiholoku injenicu da iza gotovo svake nae
aktivne ili pasivne osude drugog oveka ili i drugog naroda, naroito kada je ova osuda
praena afektom besa, lei u naem sopstvenom nesvesnom biu neprepoznati (ali zato u
drugog projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u oku",
umesto "trna u oku brata svoga", ve je zato dostignut, uz Boiju pomo i sopstvenim
naporom, jedan znaajan, vii stupanj na Jakovljevim Lestvicama. Sagni zato, bar
jednom, lice svoje pred ovekom koji u tvome prisustvu grdi drugog oveka, ne
istraujui da li je u pravu ili ne, kada sudi. Dovoljno e biti da se nekoliko puta
uzdrimo od saglaavanja, aktivnog sauestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u sebi
zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako neto uopte preostane za drugog,

onda se tek obraa drugom, opet ne da sudi, ve da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro
kae: "Staraj se da pozna sebe i nee imati volje da osuuje druge", a ava Stratigije,
davno pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata". Ovako tek,
mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema reima sv. Isaka), jer tek kada
pognemo glavu i skrijemo lice pred ovekom koji osuuje drugog, mi se s bolom i stidom
u tome trenutku podseamo koliko smo puta i sami u prolosti na isti nain kao onaj koji
se osuuje, postupali, govorili ili samo ravo mislili. I tek kada smo dostigli ovu lestvicu
oboenja, postae nam prirodni i pristupani dalji saveti sv. Isaka kada kae: "Nikoga ne
izobliavaj, ne rui ak ni one koji su veoma ravi po svome ivotu". Ne ruimo ih, jer
tako neemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zlou, koja, ako je javno i ne
ispoljavamo, tinja i dalje u naem podsvesnom i nesvesnom biu, razbuktavajui se
povremeno, kao agresivna pomisao od koje se sami uplaimo, ili i kao agresivno delanje
u snu, za vreme spavanja. Upravo nas ubilaka i samoubilaka zbivanja u snovima, kao i
svakovrsni doivljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i estito budan
ivot, dovoljno ubedljivo podseaju da jo ni iz daleka nisu sve nae destruktivne tenje i
pohlepne seksualne fantazije preobraene, poto i proces oboenja teko da moe i u toku
jednog dugog ivota da bude uspeno zavren. Nije od sutinskog znaaja, smatram, da li
e hrianski podvinik (monako lice, laiki monah ili monahinja, ili civilno lice) svoje
seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i
u dnevnoj svesti, pripisati uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom
nesvesnom bitiju. U oba sluaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su
njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobliavaj i ne rui rave ljude i zbog toga to e ti prei u naviku ovakvo ponaanje,
pa umesto da u ravim delima ravih ljudi prepoznamo naa sopstvena dela ili samo iste
takve misli iz prolosti, bolno se podseajui da se i sami jo nismo od blata dovoljno
oistili, osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordei se u sebi da mi nismo
kao oni drugi, ravi ljudi.
Moemo pomisliti zar je dobro da ba niko, pa ni vrli hriani ne treba da javno
izobliavaju zla dela ravih ljudi; nee li tako ljudska nevaljalstva ostati pokrivena i
nekanjena? U svakom vremenu postojali su, i danas postoje, Boiji i ljudski izobliitelji
zla, poroka i greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umiljajui sami da smo pozvani
(a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaemo se na poziv i prema Hristovim
reima govoriemo, ne iz sebe, ve kako nam Duh Boiji bude rekao da govorimo. Van
ove male i odabrane Boije ete, svi drugi nisu u duhovnoj moi da ruei druge ljudi
izbegnu golemu tetu i sebi i drugima.
Razobliavanje ravih ljudskih postupaka i rei oduvek je predstavljao muan, sloen i
nezahvalan in. Ovakvu muninu poznaje svaki roditelj kada je razgoliavao la, ili i
mnoga druga nevaljalstva svoje dece; nekad ostane trajna gorina u dui i dece i roditelja,
naroito u sluajevima kada su deca, ili ve i adolescenti, javno od roditelja postiivani.
Psihologija dece i adolescenata dobro je danas prouila negativizam mladih (strast za
odricanjem i protivreenjem), naroito u sluajevima javnih izobliavanja njihovih
poroka; naravno da ovaj negativizam jo vie dolazi do izraaja u sluaju nepravednog
raskrinkavanja ili i kanjavanja poinitelja nekog dela. Mnogo je neplodnog bunta i

trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih ljudi, pa i itavi naroda, kao
posledica pogubno nepedagokih postupaka nestrpljivih, gnevnih, emotivno
neuravnoteenih roditelja prema svojoj deci. emu uenje pred injenicom da je mnogo
naih ljudi (i ne samo naih pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju ta je to
greh, a i kada za njega uju od merodavnih lica, uporno odriu njegovo postojanje u sebi,
oteavajui ovako, ili i onemoguavajui obavljanje svete tajne ispovesti i prieivanja.
Treba se uvati da iz ovakvih razmiljanja ne proizae pogrean zakljuak kako decu i
mlade ne treba suoavati sa zlom u njima samima, ve preko zla, u ime hrianskog
oprotaja prelaziti i tako ga zatakavati, samim tim jaati. Da se upitamo jo jednom, ko
je pozvan da razoblii zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao,
razobliio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da emo rei da je to teko izvodljivo i da je
takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni put vaspitanja, preporuen kako od strane
zvanine psihologije i pedagogije, tako jo i od strane ljudi hrianskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrianskog duhovnika i dobrog i iskusnog
psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susree se svakodnevno sa ljudima
razliitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno dolaze onima koje cene, oekujui
od njih da ih ovi naue munom procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i
razlikovanja "kukolja od penice", u manifestnom i skrivenom duevno-duhovnom ivotu
oveka.
Idealni tip hrianskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se sopstvenim procesom
oboenja doivotno pribliava idealu Hristove savrenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje
ostatak starih i pomaljanje novih poroka, preobraavajui ih (ne potiskujui) u vrline,
koje sada dobijaju energetsku vrednost doivljajnog, samim tim i ubedljivog prenoenja
(ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrianskog ispovednika poznaje postupak laganog i
postepenog pribliavanja tamnoj strani bia oveka koji se ispoveda. Nikad ne plaei i
onako uplaenog i nesigurnog oveka, koji se jedva jednom reio da se ispovedi, ni
paklom ni obeanjem raja, u sluaju pokajanja, ne pojaavajui u njemu ve dovoljno
prisutne mazohistike tenje samokanjavanja. Iskusni hrianski ispovednik e na blag
nain a istinski blag je samo onaj koji ima ljubavi u sebi navesti neprimetno, u toku
vie ponovljenih duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u
sebi prepozna svoju Senku, demona, zlo (razliito nazivamo jedno isto greno stanje
ljudske due). Zato je potrebno da ovakav postupak voenja duhovnog razgovora, ili i
ispovedanja, protie relativno sporo i ravnomerno? Zato to svaki nagliji i preuranjeni
postupak duhovnika pri skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam
smrtnih grehova" ovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao negativizam,
bunt i odricanje svoje grenosti. ovek nee, jednom rei, da ga neko drugi oglasi
grenim, ak ni kada je to, po sopstvenoj volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj ini grubo
ili preuranjeno. ovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomo duhovnika, do
doivljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve to smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar duhovnik (svetenik ili
monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao to je valjan duhovnik nauio u mladosti
mnogo od svoga oca-duhovnika, tako je ve odavno poznato svakom mladom

psihoterapeutu-kandidatu da je uslov priznavanja njegove budue psihoterapeutske

delatnosti prolaenje kroz viegodinju tzv. kolsku ili didaktiku analizu kod nekog
starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odlinog psihoterapeuta kome
ovaj tei, kao i ideal duhovnog ispovednika. Tumaenja (interpretacije) svih sadraja,
svesnih i nesvesnih, koje ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije to psihoterapija due
traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti zakasnela. Psihoterapeut
se, takoe, kao i ispovednik mora briljivo da uva od svakog svesnog ili nesvesnog
zaplaivanja klijenta, pazei da u njemu ne ojaa, ve i onako prisutan otpor prema
psihoterapiji i psihoterapeutu (bez obzira to je klijent voljno doao na psihoterapiju),
koji (otpor), ako postane jak, aktivirae, u svakom oveku, od ranog detinjstva
spremljenu sado-mazohistiku klackalicu. U sluaju aktiviranja ove prirodne ljudske
klackalice, agresivnost prema terapeutu smenjivae se sa autoagresivnou, to preti da se
pretvori u zaarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao to dobar hrianski duhovnih
postepeno jaa dobro kod ispovedajueg vernika, ukazujui mu na Boiji lik, Hristov lik,
prisutan u svakom (i najgorem) oveku, jer e samo uz pomo Hrista odoleti monom
zlu, takoe prisutnom, od malena kod svakog oveka, tako i dobar psihoterapeut, lagano,
u toku duge psihoterapije, jaa ovekovo Ja, koje e, dovoljno ojaano, samo prepoznati
ovekovom Ja nadreen princip Sopstva, u ijem se sreditu, u hrianskih naroda, nalazi
arhetip Isusa Hrista.
Ne bih eleo da iz ovoga izlaganja italac izvede jednostran zakljuak kako je jedini
nain da ovek upozna sebe i tako se popravi, odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta
(odnosno, nekad, i kod jednog i kod drugog). Bezbroj je drugih naina i mogunosti koje
sam ivot i Boija Promisao stvore i tako pripreme tle koje ovek treba da okopa, prevrne
nekoliko puta zemlju ispod povrine tla, zalije je novom, sveom vodom i uz molitvu
Bogu, prepusti suncu i kii da na takvom zemljitu niknu soniji i hranljiviji plodovi.
Valja ipak rei da je za pravovernog, crkvi odanog hrianina, ispunjavanje tajne
ispovedanja i prieivanja, njegova doivotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno pa
zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujue ili nedovoljno verujue,
naroito kada zapadnu u dugotrajna neurotina ili psihotina stanja, psihoterapeutu, ili i
psihijatru, neophodan je prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske due iz koga
ovek ne moe sam da se izvue, pre nego to mu psihoterapeut stavi u ruke Arijadnin
kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i mladima. Ako su dobri
duhovnici i psihoterapeuti proli kroz kolu sve boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja
sobom, kakvo kolovanje je potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i
psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman nain ukazali svojoj deci na greke koje oni
ponovljeno ine, ne izazivajui u njima negativizam i bunt koji, nekada, videli smo,
ostanu trajno, ravo obeleje odraslih ljudi? Nema boljeg pomagaa roditeljima da
postupaju sa svojom decom tako da ih podstiu na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi:
meusobne ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i pored
povremenih i teih razoarenja, za svoju decu.
"Blaen je ovek kome Gospod ne urauna grijeh", pie apostol Pavle u Poslanici
Rimljanima (4, 8). Mada nam je volja Boija esto nedokuiva, prirodno je da

razmiljamo da Bog nee da gleda na greh onog oveka koji se i sam trudi da ne gleda
grehe svojih blinjih, koji e, da se podsetimo rei sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred
nekim koji osuuje brata svoga. Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj
samopoznavanja, od nas se trai, na sve daljem i teem putu oboenja, neto, zbilja,
uzvieno i Hrista dostojno: "Prostri odeu svoju pod onim koji pada i pokrij ga", a onda,
da li ve na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica sv. Jovana Lestvinika, stie
dobrovoljno uzimanja na sebe grehova grenika i prihvatanje za njega i umesto njega,
kazne i stida. O, beskrajne lepote hrianskog podviga, o, nepojmljive uzvienosti
upodobljavanja oveka Hristu i Njegovoj rtvi! Poznato nam je iz ivota nekih
hrianskih svetitelja, kao i najveih svetogorskih ispovednika, da su neki od njih uzimali
na sebe najtei podvig ne onaj, pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu
molitvenika (stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat nain
proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaen kod nekih rimokatolikih mistiara
preuzimanje na sebe nekog tekog greha nesrenika koji vapije za pomo Bogu i
Njegovom zemaljskom zastupniku. Re je najee o grehu ponovljenog bluda,
hroninog alkoholizma i narkomanije, izjedajue zavidljivosti prema drugom oveku, ili
o nekom drugom od poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajui ovakav greh na
sebe, oslobaajui tako ovog greha grenika koji je dugo sa njime iveo, dotadanji
grenik postaje doivotni blagodarni sluga Gospodnji na zemlji, a onaj starac, zbilja
Hristov svetitelj ili apostol, borie se i uz Boiju pomo izborie se, u duem ili kraem
vremenom periodu, sa jednim od onih tekih poroka ili i greha.
Seam se divne prie ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Zaarani putnik u
kojoj se kae: "Zna, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba potcenjivati, jer niko ne moe
znati zbog ega je ko i kojom strau kanjen i muen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali
je zato drugima lake. I ti sam, ako trpi od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se
otresa, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potrai oveka koji bi dobrovoljno od tebe
tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj svetskoj knjievnosti, osim u
pravoslavnoj, mogu nai ovakva duboka i uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz oveka? Prema Hristovoj prii iz Jevanelja,
u svinje, ali najee u drugog oveka.
Zlo eta svetom i premeta se iz oveka u oveka, iz jednog naroda u drugi narod. Ako
ve ne moemo da "uzmemo uea u stradanjima svakoga", niti da "prostremo odeu
svoju pod onim koji pada", a pogotovo smo nemoni da preuzmemo na sebe greh onoga
koga volimo ili koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraa za pomo, onda
bar, prema reima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne postiujmo.

IV
O ISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"

DUA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU

O VRLINI I KOJA IVI U STROGOSTI
I STRAHU BOIJEMU, NE MOE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA TO SU VRLINE
SKOPANE S TUGOM...
NEMOGUE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA
NEPROMENjENO... KO BEI OD TEKOA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAELI VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU
TEKOU, JER TEKOE RAAJU SMIRENjE.
ovekov ivot na Zemlji proglaavan je od svih misleih ljudi, filosofa, religijskih
predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u svim vremenima, od kada su nastali
egipatski, kineski, vavilonski, kao i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do naeg
vremena munim, alosnim, pa i traginim (otud svest o nunosti dogaanja i Sudbini
koja je iznad i najveeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle ovakva shvatanja o
oveku i njegovom traginom poloaju u svetu, pre svega vezujui ih za neminovnost
smrti (Prie Solomonove, Knjiga Propovednikova). Tek je hrianstvo osmislilo, sjedinilo
i otelotvorilo (kroz boansku linost Isusa Hrista), sve ono znaajno, istinito i boansko
to se nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim sistemima
veine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do pojave Mojsija i Isusa Hrista.
ovek je od judeo-hrianske religije objavljen bogolikim i palim biem, stvorenim od
Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji je, sagreivi, iz neposlunosti i
gordosti prognan iz Boije blizine da bi, od tada, kao smrtno bie "u znoju lica svoga jeo
hleb svoj", a ena u "mukama raala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska pria ili ne, razumevali je mi bukvalno, alegorijski ili
simbolino, ili ne razumevali, ona nam saoptava istinu o oveku koju su nasluivali, na
razliite skrivene naine i iskazivali, kao to maloas rekosmo, gotovo svi narodi sveta,
od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je bila u tome da je
jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, ovek, nesumnjivo stvoren od Boga ili
bogova (u svakom sluaju, od duhovnih bia veih i monijih od njega, nikako nekom
postepenom evolucijom od niih ivih bia) stajao u neposrednoj blizini Boijoj,
doivljavao je i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim
mitolokim predstavama razliito), otpao je od svoga Stvoritelja (svojom voljom, iz
oholosti sledujui gordog otpadnika Lucifera, nagovoren od sile Zla itd., itd.) i naao se,
smrtan, uplaen i nemoan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo
obdelavati, pripitomljavati i naterati da oveku prui plodove hrane, kako bi preiveo
onoliko godina koliko mu je bilo odreeno. U oveku je ostala neprekidno prisutna
bogoenjivost, silna elja za povratkom Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoa
srca, prkosna prema Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa
doivljajem apsolutne nemoi pred Bogom, prirodom i neumitnou smrti. Klatno
ovekovog ivota, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje take: za mladalaku
omnipotenciju, s uverenjem da e ovek, sopstvenim pregnuem, uz pomo silno

razvijenog razuma i uma savladati sve prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i
za staraku nemo (fiziku, duevnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom
zrelou na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili sarkastino, sav
"vaar tatine" sopstvenog ivota, ivota svoga naroda kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog, krunog ponavljanja
ljudskog ivljenja, pojedinanog i narodnog, koji poinje roenjem, dostie svoj klimaks
u mladim i srednjim godinama ivota, a onda nezadrivo poinje da opada, da bi u
nemoi, bolesti i smrti zavrio (ovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe
nunosti postojanja, jedino to oslobaa i oveka pojedinca i narod, bilo bi prepoznavanje
i sledovanje u sebi "volje za smislom", vrsto usaene u svakog oveka, jake poput
nagona, stavljene od Viktora Frankla u isti red vanosti, kao i seksualni ili agresivni
nagon. Zato onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija i kod
ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na ta najee lii ovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao "volju za smislom"? Jedna
slika ovakvog oveka kree se na iroko otvorenoj lepezi mogunosti: od skuenog
ivota, jedva do samosvesti uspravljenog oveka, zarobljenog posluanika nagona
(samoodranja i razmnoavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg oveka,
ali koji ivi samo za sadanjost, koga kao da nikada nisu muila pitanja o Bogu i oveku,
ivotu i smrti, smislu i besmislu, oveka hedoniste koji trai svaku vrstu uivanja s
uverenjem da ovek "ivi dokle ivi", da vie nita ne ostaje za njim posle smrti, pa do
oveka "zakona" koji mravljom upornou stie i skuplja, ispunjava dan u neprestanom
radu i trudu, zadovoljan to ostavlja za sobom potomstvo, kuu, novac, neku svoju
fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za smislom", kakav
sadraj u njoj nalaze? Treba rei da je sama "volja za smislom" prazna (arhetipska)
posuda koja tek treba da bude neim ispunjena. ime? Pronalaenjem druge karike, od tri
koje ine osnovu spomenute arhetipske posude, buenjem "nagona za saznanjem". Volja
za smislom, podstaknuta na dalje traenje nagonom za saznanjem (tenjom za
vrednou), nekad uz dragocen pomo uroenog talenta, u ivotu dalje razvijanog
strpljivim negovanjem, ini od oveka da postane umetnik, filosof ili naunik. Iako
znamo da nijedan istinski naunik, filosof ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan
onim to je stvorio, jer to je vie i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati
svetovi kraj ivota ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od smrti, ak i
onda kada su neki od ovih naunika, filosofa i umetnika ostali celog ivota ateisti ili
agnostiari, jer su u sebi nosili doivljaj ispunjenosti svoga ivota.
Moram da kaem, kao hrianin nekad se i udei, kako ima ljudi u
svetu, i u naoj srpskoj sredini koji su doekali duboku starost i
umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko preli prag svoje
crkve, upalili u njoj sveu, ili se jedan ili dva puta u ivotu
priestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta,
polupismena seljanka, dobra i blaga celog ivota, jo spokojnija i
milosrdnija u starosti, umrla tiho i neujno u selu, u snu. Moja

poznanica kae da ne pamti da je njena baka nekad ila u crkvu ili

se priestila; slavila je, dodue, sa muem i decom slavu, postila je
kada se posti, ali za ispovest i priest kao da nije znala. Na moje
pitanje ovoj poznanici, inae dobroj pravoslavnoj eni, koja voli i
esto ide u crkvu, kako objanjava svoju baku, odgovorila mi je da
je ona jednostavno ivela, nikom nije inila zlo, nije bila
zavidljiva, niti prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su
dobre brakove i imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo
koje vrste. Ona je tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj ivot
ivei po Bogu, bez Boga".
Spomenuli smo da postoji i trea, verovatno najznaajnija karika u trolanoj podeli
arhetipa homo religiosus-a u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno
uvrsti osovinu i do vrha ispuni onu boansku posudu koju svi roenjem donosimo na
svet, jeste nae religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim saznanjem. Ne moramo
ostati ravnoduni, ali nije nam najprei zadatak da kao hriani roeni u pravoslavnoj
Srbiji ispitujemo, procenjujemo, ili se i zanosimo budistikim, bramanistikim, ili koje
druge svetske religije uenjem ljudi koji su roeni i provode, nepoznatim Boijim
Promislom, ceo ivot u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se Bog ve na nas
smilovao i meu mnogim drugim narodima pruio nam priliku (ansu) da se rodimo u
pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno
hrianstvo, srpsku, narodnu, ali naroito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli,
svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv. Isaku Sirinu nije nita
drugo nego ivot u "strogosti i strahu Boijem?"
U vrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan ovek, svuda u svetu
u kome kao pravoslavni vernik ivi, smatra da je od Boga poastvovan to se rodio, ili u
toku ivota, vrsto i trajno stekao pravoslavnu veru, za koju dri da je najvernije sauvala
samo jezgro boanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda alost Hristova i kakva
opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog vernika) koga Hristos
poziva na Svoju veeru, a ovek se izvinjava da ne moe da doe jer je zauzet brigom o
stoci, trgovinom, enidbom sina itd!
Videli smo ve kako je malo ljudi stvarno spremnih da pou za Hristom. Zato? Sam nas
je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u Carstvo nebesko, to znai da se bez
neprestanog odricanja (pre svega i stalno svoga sebinog, jer i uplaenog "ja") i uzimanja
svoga krsta, ne moemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom
hrianinu, poznatom golgotskom putu, jo i tugu.
ovek tuguje i alosti se iz mnogo razloga, najee suvinih i beznaajnih. Jedan se
alosti zato to je izgubio novac, drugi zato to nije zadovoljan u braku, sa enom ili
decom, trei nije namiren na radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja
kako je zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za stvarne uzroke
svoje tuge. Apostol Pavle je sve nae raznovrsne tuge tano svrstao rekavi: "Jer alost
koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kae; a alost ovoga sveta
donosi smrt" (II poslanica Korinanima, 7, 10).

ovek je tuan Don Kihot, manje ili vie, celog ivota. Hedonista i racionalista u njemu,
Sano Pansa, uvek iznova pokuava da razvedri gospodara, da ga vrati na zemlju, u
realnost, da mu pokae da su "dva i dva etiri" (blistava razmiljanja Dostojevskog u
Zapisima iz podzemlja). Nekada ovaj na estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja
oveka kod Serena Kjerkegora) i uspe, za krae ili due vreme da odvoji oveka-tragaoca
i oveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog puta, na kome "ne moe biti bez
tuge ni jednog dana". Obino sa oseanjem dubokog stida, hrianski podvinik se potom
vraa na Put koji je, u isto vreme, i Istina i ivot. Ako e jo koji put u toku ivota i biti
ponovo prevaren od Kuaa, svaki povratak bie smiljeniji i sigurniji, sa doivljajnim
znanjem sv. Isaka da "ko bei od tekoa, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje
bogotraitelju da nema brzog izbavljenja, ve da su i nae bolesti (telesne i duevne,
danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo naeg ienja, ak naeg ponienja i
slabosti, jer tek u bolesti i tuzi nasluujemo velianstvene, paradoksalne rei apostola
Pavla da "kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad jo jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori direktno, ali ga poznajemo iz
svekolikih svetiteljskih spisa, zbog ega ovek-na-Putu ne moe da provede nijedan dan
bez tuge. Razlog lei u podvinikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni iveli.
Hristom prosvetljen um i srce oveka, ne moe vie nikad da prestane da osea alost
zbog nesrea koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog minuta.
Ne treba, meutim, zamiljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj ivot i svaki svoj dan
samo u suzama i alosti zbog grehova svojih, svoje porodice ili svoga naroda, mada i
grehova celog sveta. Radosna je tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izraena u
jednoj moskovskoj crkvi posveenoj Bogorodici "vsjem skorbjaih radosti". To je radost
Vaskrsenja, radosno-tuna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi spasu i da dou u
poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).
SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIITA MESTA
VE SU RAZLIITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.
Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumaenje je jednog zagonetnog mesta,
prisutnog, karakteristinog, samo u Jovanovom Jevanelju (14, 2) koje navodi Hristove
rei upuene uenicima: "U kui Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih
vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je oveku koji i malo ume da posmatra
ljude jasno da se ovi veoma meusobno razlikuju. Razlike su rasne, klasne, nacionalne,
genetske, a i karakterne, ukoliko pod karakterom razumemo skup naslednih i steenih
osobina. Otac ili majka iskreno su nekad zaueni kako je mogue da su rodili dva tako,
u svemu, razliita sina ili keri; dobar uitelj ve u osnovnoj koli uoava individualne
odlike svakog uenika; mu i ena, to su due u braku, naroito u onom manje uspelom,

sa razoarenjem, alou i gnevom primeuju da od iluzije meusobne slinosti ili i

jednakosti u fazi zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne razlike.
I tako se neprestano ponavlja tuna istina da zbog nedovoljno ili kasno uoenih razlika,
mu ne razume enu, niti ena mua, roditelj svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje
roditelje, sused suseda, jedan narod nee ili ne moe da razume drugi narod, jedna rasa
drugu rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih od
drugih, pa i potovanju postojanja razlike, vee nesree meu ljudima i narodima mogle
bi se jo izbei. Na alost, ovo se retko deava. To, to su ljudi razliiti, pomislio sam
jednom, sablazan je za oveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom oveku
prisutne, arhajske, bioloke crte ksenofobinosti. Sve to je drukije nego to je u mojoj
porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u oveku sumnju, prezir ili mrnju,
dok je u osnovi svih ovih oseanja strah.
Poto je ova razliitost ili drugost, ipak, kod nekih lanova nekadanjih primitivnih
plemena budila i stvaralaku radoznalost, mogli bismo smelo rei da ovakvim, genijalnim
pojedincima u plemenu moemo mirne due da zahvalimo, to je ovek izaao iz
endogamije u egzogamiju, to je dolo do zabrane incesta i ubistva, jednom rei, to se
civilizacija, pa i kultura uopte, poela da razvija.
Priroda, koju je, kao i oveka, stvorio Bog, izobilna je u razliitostima svake vrste, u
biljnom, ivotinjskom, a najvie u ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je ovek
stvoren "iz praha zemaljskog", ali i po slici i prilici Boijoj", treba da znai dve bitne
stvari: ovek je prirodno i duhovno bie. Kao deo prirode, ovek nosi u svome telesnom
biu sve osnovne elemente iz kojih se sastoje minerali, biljke i ivotinje. ovek je kao
prirodno bie mikrokosmos, ali u njemu se sabiraju jo mnogo nepoznatih uticaja
mikrokosmosa. Kada ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo,
oprezno, rei da nekog, nauci jo uvek nepoznatog, uticaja Meseca, planeta i zvezda na
oveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer. Ako je njegova privlana snaga
tolika da on stvara u okeanima i morima plimu i oseku, a poto znamo da se ovekov
organizam sastoji 80% od vode, teko je negirati meseev uticaj na telesni, ali i duevni
organizam ovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja na oveka, moda
e nam nauka u dogledno vreme otkriti.
ovek nije, kao to smo rekli, samo prirodno, ve i duhovno bie. Roen iz "praha
zemaljskog", ali oduen Duhom Boijim, ovek je postao duevno i duhovno bie koje se
razlikuje od svakog drugog ivog bia u prirodi, upravo po svojoj trolanoj podeli, kao
bie tela, due i duha. U apsolutnoj nemogunosti da negira postojanje svesti i samosvesti
(koji su u stvari izraz duhovnog postojanja ovekovog), oveku je jedino ostalo da
zauzme teistiki, agnostiki ili ateistiki stav o poreklu i ishodu svog duhovnog bia.
Svesno ili nesvesno, svaki ovek u toku ivota, zauzima jedan od ova tri mogua stava
(deava se da se ovi stavovi diljem ivota menjaju), ali onda se obino i ponaa tako u
svakodnevnom ivotu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. ovek ne moe, iako to
esto eli, da negira svoju odgovornost pred Bogom, ljudima i prirodom. Podeljen na
prirodno i duhovno bie, smrtno i besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, ovek, kao
najsavrenije bie u prirodi, u isto vreme je najnemonije. Nema oveka koji nije u toku
svoga ivota, jednom ili mnogo puta, doiveo apsolutnu nemo i slabost. Usled

neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doivljavanja svoje inferiornosti, i to kako u odnosu

na prirodu i prirodno nia bia, savreno opremljena instinktima i nagonima, tako i u
odnosu na Boga, nedostinog i nepojmljivog, ovek je uplaeno bie, bie straha.
Inferiornost i strah glavni su razlozi ovekove rave konzervativnosti, koja ima i bioloke
osnove, u inertnosti, statinosti, moda i u Tanatosu koji vue sve ivo u propadanje,
nestajanje, nitavilo vene smrti.
Sada smo se vie pribliili odgovoru na pitanje, otkud u oveku toliki strah od svake
razliitosti, od svake promene, u sebi i oko sebe. A promena je neizbena onda kada se
ovek svesno sretne sa Drugim, drugaijim, i u sebi i oko sebe drugaijim ili razliitim.
Poto je ivot svakog ivog bia u prirodi, poevi od jednostavnog, na izgled, ivota
biljke, pa do ivota svakog oveka, a naroito hrianskog ili stvaralakog oveka bogat
u dinamici dogaanja, nepredvidiv i rizian, ovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i
nevoljnoj, ili da se prepusti "udovinoj konzervativnosti" (kako Jung s pravom zove
jedan deo ovekovog bia) koja ga vue smrti, uslovno refleksnim ponavljanjem istog, ili
da se probuenim duhom u sebi (duhom koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi)
pone da uzdie put Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvinika. Ako
je Bog u oveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Boija u oveku, poziv je Boiji oveku
na veno usavravanje, jer je i ovek bog, i prema starozavetnoj i prema novozavetnoj
Boijoj poruci oveku. Tragove boanskog naznaenja oveka i puteve dostizanja
savrenstva, nalazimo i u svim drugim, prehrianskim ili premonoteistikim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno velike razlike koje
postoje izmeu ljudi, koje, pri svim tim razlikama ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna,
neizbena smrtnost, ve i svima ljudima uoljive razlike koje postoje u duevnoduhovnom usavravanju ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za
napredovanjem, popravljanjem sebe i usavravanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici
Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Boiji lik u nama, a u centru sopstva,
prema Jungu, za narode hrianske dvehiljadugodinje kulture nalazi se utisnut lik Isusa
Hrista), nazvao individuacija ili "individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije
originalna, jer, kao to je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija
Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je individuacija drugi naziv,
istina u neemu i drukijeg sadraja, hrianskog pojma oboenja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hriane postavlja niz novih tekih pitanja, da,
iako je individuacioni put prirodan, svakom oveku dat i zadat put (Jung je osim
neizbenih deterministikih zbivanja u ljudskom ivotu zastupao i veru u finalni cilj
ivota svakog oveka), ovo ne znai, eo ipso, da svaki ovek individuira. Apsurdno bi
izgledalo nae pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet ili est milijardi stanovnika
Zemlje, koji napreduje u individuaciji, ili se i obouje u hrianskom svetu. Kada nas
povremeno, posmatrajui dananji haotini svet spopadne umor, skepsa i pesimizam,
uini nam se da je sve manji broj ljudi u svetu koje zbog porasta materijalne bede,
bolesti i ratova, koje iz drugih razloga koji svesno rade na popravljanju sebe, koji su
svesni vernici, odgovorni i etini, koji ive u harmoninom skladu onoga to misle,
govore i ine. Kada se uz Boiju pomo opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali,
kada nam se vera u smisao i venost ivota povrati, kada sa Dostojevskim, usplamtelo i

iskreno, ponavljamo njegove rei: "Besmrtan sam, moja besmrtnost je nuna jednom
injenicom da Bog nee hteti da ugasi zauvek plamen ljubavi koji se zapalio za njega u
mome srcu" tada, u takvim trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da
na Bog nije deistiki bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega
povukao, ve je Bog koji je postao ovek da bi svojom Promisli i dalje vladao svetom i
ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teko shvatljiva Boija promisao u istoriji, manje
nam je ona neprovidna i nerazumljiva, ako paljivo pratimo ivot svakog, naizgled i
najbeznaajnijeg oveka na zemlji. Tada je mogue da prepoznamo da svaki ovek
individuira, i tako stie do nekog, u ovom ivotu za njega mogueg stupnja duevne i
duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, jo i hrianski i
hrianski pravoslavno religioznim ljudima, nai emo se u gotovo bezizlaznom
poloaju. Evo zato.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio pitanje koje ja
postavljam sebi i drugima ve vie decenija ta e biti s one strane groba sa milijardama
ljudi koji su bili ravnoduni prema religiji, a meu kojima su neki iveli uzornim i
moralnim ivotom, jo jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrianinu dobro su
poznate ove Hristove rei: "Ja sam put istine i ivot; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene"
(Jovanovo Jevanelje, 14, 6); "Ja sam okot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj
donosi mnogi plod, jer bez mene ne moete initi nita" (Jovan, 15, 5); "Uite na uska
vrata, jer su iroka vrata i irok put to vode u propast, a mnogo ih ima koji njime idu. Jer
su uska vrata i tijesan put to vode u ivot i malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14);
"Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vaega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32);
"Budite, dakle, savreni, kao to je savren Otac va nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i sline Hristove rei, ispunjene silnom energijom kada se njima molimo ili ih
glasno izgovaramo, valja tumaiti? "Ne boj se, malo stado", veli Hristos. Nisu li to oni
malobrojni hrianski ljudi koje e Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju,
zatei verne i Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za koje
je Hristos, jo dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih molim, ne molim se za svijet,
nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji" (Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obeani Mesija,
nije doao za sve ljude na svetu i zar se nije Njegova re propovedala svima narodima
kao to je On naloio Svojim uenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije prosvetljen
oienim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog, vratimo se na sv. Isaka Sirina
i upitajmo se za njegova tumaenja tajanstvenih i dubokih rei Isusovih o "mnogim
stanovima pripremljenim kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove rei:
svima ljudima bez obzira na njihova verska ubeenja, ili samo onima koji su primili
Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga ivota Njegov put i preselili se u venost sa
Hristom u srcu i na usnama? Sudei po drugom delu pomenute Hristove izreke: "Idem da
vam pripremim mjesto", a i prema tumaenju sv. Isaka Sirina, Hristove rei o "mnogim
stanovima", odnose se samo na hriane. Ne pomau nam mnogo nove umne spekulacije,
koje mogu, istina, potei i iz srca ljubavi nekog istinskog hrianina: Origena, na primer,
ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih "origenista" meu svetiteljima, ali i
obinih ljudi "ista srca", u toku niza vekova hrianske istorije, sve do savremenog

pravoslavnog mislioca Sergeja Bulgakova koji se odrie "kaznene, teroristike" teologije

i predvia, posle smrti, za vreme eona, ienje oveka. Kolikogod bili i sami skloni
ovakvim vizijama molitvenih i moralnih hriana kroz vekove, koji su se usudili da iz
srca punog ljubavi zavape u boga milosra i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za
ovakve uzviene elje mi, na alost, ne moemo da naemo u Jevaneljima, Delima
apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod veine hrianskih svetitelja kroz
vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima, postavimo, ne samo
jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na zemlji, i zlim i nepravednim koji
blaguju, ve i ljudsko, "odve ljudsko" pitanje, ta e biti u venosti sa pripadnicima
drugih naroda i religija koji nisu nikad, do dananjeg dana, uli za ime Isusa Hrista,
Spasitelja sveta, a iveli su istim i pravednim ivotom pitanje koje ne postavljaju ljudi
samo danas, ve koje je bilo postavljano i u prolosti hrianske istorije odgovor
moemo traiti, kako od nekih retkih hrianskih mislilaca koji su se ovim pitanjem
bavili, tako i u religijskim uenjima naroda nehrianske vere. Kao to nam je poznato,
kada je re o nekim azijskim religijama, uenje o karmi i reinkarnaciji relativno
zadovoljava ogromne mase azijskih naroda. Osim kod budista i nekih pobonih grana
proizilih iz budistikog uenja koji propovedaju gaenje volje za ivotom, i dostizanje
nirvane, i to odricanjem od elja i strasti koje ove elje kod oveka hrane, u ostalim
religijama Azije, postoji, slino kao u hrianstvu, ideja neprestanog usavravanja
oveka, kako bi ovek, posle niza ivota u kojima se isto od zla, dostigao Bramana,
odnosno kako bi Atman (duh u oveku), najzad, shvatio i doiveo, da je "Atman
Braman".
to se tie retkih hrianskih mislilaca koje je takoe, slino nama danas, muila sudba
onih nehrianskih ljudi koji su iveli hrianskim ivotom, ne znajui za Hrista, ili sudba
hrianskih ljudi koji su smireno i skromno proiveli svoj vek van pravoslavne
Hrianske crkve, preovlaivalo je miljenje meu ovakvim hrianskim misliocima,
meu njima i kaluerima i teolozima, da je stvar Boije mudrosti, Boije pravde i Boije
milosti kako e se i da li e se spasti i oni van Crkve. Njihovo hriansko uverenje je bilo,
a za takvo uverenje naao sam potvrde i kod naeg izvrsnog apologetiara profesora dr
Lazara Milina, "da Boija milost nee biti uskraena nikome ko je od sveg srca bude
eleo i traio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Vie i dalje, niti
imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.
Neemo propustiti da kaemo koju re i o onim ljudima u svetu i kod nas koji, bilo voljno
ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u
ivotu nita da znaju o Bogu i Hristu, o ivotu i njegovom smislu ovde, i o moguem
ivotu posle smrti; o bezimenim, pa i ravim ljudima koji su, opet da kaemo, voljno ili
nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko jo gore zlo. ta e biti
sa njima, ko je odgovoran to nisu i oni poli bar onim svojim, individuacionim putem,
ako ve nisu stigli i da se obouju? Zle ljude preljuboince, ubice, kradljivce,
bogohulnike i druge sline grenike prema reima Hristovim, iz sva etiri Jevanelja,
eka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomau nai povremeni iskreni
vapaji i molitve da se teki grenici oko nas (pa i oni u nama) poprave, i tako sebe, makar

i u poslednjem asu svoga ivota, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu.
Pravoslavna i rimokatolika vera, uzdaju se, dodue, u molitve ivih pravednika za umrle
grenike dok u protestantskom svetu nije uobiajeno da se ak veruje u neki ivot posle
smrti, sve do "sudnjeg dana" opteg vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa
Hrista na zemlju ali koliko je na zemlji pravednika ije su molitve toliko jake da stiu
do dua ivih grenika s one strane, ublaavajui im tamonje jade! Nehriansko je
strogo uzeto, verovanje nekih poluhriana koji se, najee iz iskrenog saaljenja i
proivljene sapatnje sa umrlim grenicima naroito samoubicama, a danas sapatnje i sa
brojnim mladim ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kaemo, objektivnih razloga
(poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne naine ubogaljenih porodica) odali rano
alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu i kao takvi i zavrili ivot uzdaju u
Boije milosre, nadajui se u mogunost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije
Bulgakov) ienja ovakvih nesrenih dua, nainima savreno nepoznatim nama
ljudima. Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija uenja koja su na
njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo ravim ljudima i palim
duama koji na ovakav nain dobijaju ansu da se oiste.
Bojim se da sve ovakve i sline spekulacije, gomilane u ljudskim glavama vekovima, u
munom trudu ljudi da dokue nedokuivo, mogu kod nekih ateista da ojaaju njihovo
uverenje da su sva ljudska razmiljanja o ivotu posle smrti savreno nepotrebna, suvina
i smena, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), to nikakvog ivota posle
smrti nema. Kako su, meutim, psihologija i antropologija danas, dobrim delom,
potvrdile uverenje svih verujuih ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je ovek svojim
poslednjim osnovama, religiozno bie, pa da i ateista samo veruje da nema Boga, daleko
smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeenjem i da ovek, iole sloenije
duevne grae, moe ostati poteen od venih, kako bi Dostojevski rekao, "prokletih
pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u tumaenju sv.
Isaka Sirina. Ve smo ukazali na injenicu da sv. Isak, u svome prilazu poznatim
Hristovim reima, misli samo na hriane i to hriane koji su i u toku ivota svesno i
voljno odluili da veruju i da ive hrianskim ivotom. Podseajui na velike razlike
koje postoje meu ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duevno-duhovnoj grai, nee nas
iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne hriane nisu svi
stanovi post mortem isti. Pretpostavljajui i verujui da su pojmovi vreme i prostor, samo
nai ljudski, ovozemaljski pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane"
(karakteristino je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da nae nesvesno ne zna za vreme,
prostor i smrt, navodei snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori o razliitim mestima
(pa i stanovima) dua posle smrti, ve samo o razliitim stupnjevima duhovnih vrlina
koje su iznegovali ljudi dok su iveli hrianskim ivotom na zemlji. Pa, kao to se svako
naslauje stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu mo gledanja
doputa, tako i u buduem veku, veli sv. Isak "svi pravednici nastanjuju se u jednoj istoj
oblasti, samo to se svaki u svojoj meri osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, jo jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i nedostojno) koje nam je
svima koji verujemo u post-mortalni ivot, na umu. ta biva sa ljudima koji su se

udostojili da nasele (uvek se, izgleda, moramo posluiti ljudskim pojmovima) Boije
stanove, kroz venost? Ljudima je savreno strana svaka statika predstava duevnog ili i
duhovnog ivota ovekovog. Zato im je nezamislivo i veno blaenstvo pravednih
ljudskih dua u raju, i veno muenje grenih dua u paklu. Od davnina su se ljudi pitali
nisu li hrianske objave o raju i paklu "pedagoke objave", koje su imale i jo uvek
imaju za cilj da veno nepunoletno oveanstvo, pa, na alost, i hrianski deo
oveanstva, otrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu (zbunjenog i
neodlunog) oveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje ljudima Hristovu poruku, kako
blage vesti ljubavi, kakva se od Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji
ljudskog roda nije ula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada e
kukolj biti svezan u snoplje "da se saee, a penicu odvezite u itnicu moju". Ako, dakle,
objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu "pedagoke mere" koje hrianska Crkva dve
hiljade godina svesno koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave),
zaista, poivaju na samim Hristovim reima iz Jevanelja.
[* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos trai od nas da ostavimo kukolj da raste
zajedno sa penicom do etve, da ne bi "upajui kukolj poupali zajedno s njime i
penicu" (Matej, 13, 29, 30).]
Nismo, meutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme nae rasprave umakli
razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A ta dalje sa ovekom, i
pravednikom, kroz celu venost?
U mojoj knjiici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i II, dopunjeno izdanje,
Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u mladosti sa naim velikim
pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom Popoviem. Na moje pitanje zato hrianstvo
ne prihvata loginu ideju azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u ivotu mnogo
puta sam se uverio da ljudska logika nije isto to i Boija "logika"), otac Justin mi je
odgovorio da i sveti hrianski Oci ue o produavanju i usavravanju naeg ivota, ali ne
ponovo ovde na zemlji, ve u duhovnom svetu, posle smrti naeg zemaljskog bia. Svaki
od nas, govorio je otac Justin, nastavlja da se usavrava na onom stupnju duhovne
lestvice do koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on ne
nalazi, ovako formulisan, ni lako ni esto u delima svetootake hrianske literature,
zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda, pre vie decenija, kao to me i danas
zadovoljava, u mojim poznim godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno
skoro, pronaao slian odgovor i kod tako cenjenog hrianskog svetitelja iz VII veka, sv.
Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde je predeo tenji kod
onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je odgovorio: "Uistinu nije mogue na svome
putu doi do ovog predela, jer i sveti u ovome nisu doli do savrenstva. Putu
premudrosti nema kraja, ona se uzdie sve vie i vie, dok ne spoji svog posledovaa s
Bogom. Po tome se i prepoznaje ona (premudrost primedba V. J.), to je postignue
njeno bezgranino, jer je premudrost sam Bog". A kako bi drukije i moglo biti kada
Hristos trai od nas da budemo savreni, kao to je savren Bog, sigurno znajui dobro da
je ovo praktino nemogue postii u toku jednog kratkog ljudskog ivota!

UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA

SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ISTOU SRCA, PO EMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD OVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ISTO?
ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI OVEK INI IST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV IST U SRCU".
U toku svake hrianske liturgije, ve dve hiljade godina, pevaju se Blaenstva; to su, u
stvari, uvene propovedi na Gori Isusa Hrista, meu kojima jedna glasi: "Blaeni su ista
srca jer e Boga videti"! Ali, ko je od ljudi ista srca, pitaemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrianskom uverenju i prema gleditu savremene psihologije, i,
ire, antropologije, jo je uvek, do kraja neupoznata meavina duhovnih, psiholokih,
socijalnih i biolokih sastojaka. Starost dananjeg oveka nauka neprestano pomera u sve
dalje milenijume daleke prolosti, sve manje nalazei potvrde za evolucionu teoriju
nastanka oveka od niih bia, jer se praznine ("prelazni oblici") izmeu vrsta, ak i
jedne iste vrste (hominida), ne ispunjavaju uspeno neophodnim karikama u lancu
pretpostavljenog razvoja. Jednom rei, misterija nastanka oveka, ako nismo u stanju da
se potpuno u veri "istog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje, obavijena je i dalje sa
"sedam velova". I samo je na veri u nauku, i kod naunika i kod laika, da e dalji njen
napredak, postepeno, skidati velove sa tajni ivota, to ni u takvom pretpostavljenom
napredovanju nauke ne jemi, ne samo da e biti skinut i poslednji veo sa Tajne, ve ni da
je do sada razodevena Tajna naukom tano objanjena. Od ega ili od koga zapravo zavisi
nae istinsko razumevanje Tajne ivota i smrti, Boga i oveka i prirode?
Svetootaka Knjiga ivota (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas opominje da "um
koji poinje da filosofira o boanskim stvarima, ne moe to ni poeti bez vere" (sv.
Maksim Ispovednik) i da "Put ka saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko nee
videti Gospoda" (sv. Isihije), a na otac Justin Popovi, verni nastavlja uenja svetih
Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Boija. A velika
inteligencija bez velike dobrote, nepodnoljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hriana u prolosti i sadanjosti dovoljni su, mislim, da
ukau ta, koliko i, naroito, od koga od naunika u svetu, moemo da oekujemo, ne
samo uvenu naunu "objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, ve i
"objektivno" usklaivanje naunih otkria sa Istinom hrianske vere. Pri svemu tome,
kada i kao hriani teimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na nova nauna otkria,
kao i u odnosu na moralni lik samog naunika, pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV
veka, a zatim, mnogo razraenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV
veka, da su "energije razne, a sutina jedna", odnosno da ovek moe i treba da prouava
Boije energije, ali da e mu Boija sutina ostati nepristupana treba da lebdi
neprestano pred duhovnim pogledom svakog oveka, naunika posebno. Mnogi naunici
su ovu svetootaku poruku, i ne znajui za ove hrianske svetitelje, sledujui samo

unutranji glas hrianske intuicije, verno ispunjavali, i nije sluajno, da su upravo ovakvi
naunici ostavili za sobom optepriznato delo i svetlo lino ime. Mislim na Isaka Njutna,
na primer, ijeg bi iskrenog uzvika valjalo da se priseaju i dananji naunici: "Sve mogu
zaboraviti, ali dve stvari nikada: da sam ja veliki grenik i da je Isus Hristos veliki
Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog ispovedanja Njutnovog
hrianstva, blii panteistiki shvaenoj religioznosti, i Albert Ajntajn nije daleko od
judeo-hrianske tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kae:
"Najlepa stvar koju moemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor svake istinske
umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi vetaka i naivna, jer je svaki ovek za sebe mali kosmos,
neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da meu ljudima koji misle, koji su u toku ivota
negovali misao, sagledam tri vrste ljudi koje mogu biti razliitih zanimanja; ostanimo,
ipak, kod naunika. Jedni meu njima ovi mogu biti svesni ili "skriveni" hriani, ili i
religiozni mislioci uopte ivei u "prirodnom" strahu Gospodnjem, tanije, u
strahopotovanju pred Tajnom, smerni su i skromni kada istrauj tajne atoma, elije ili
ljudske psihe, neprimetno i za sebe se trude da im lini, privatni ivot bude estit,
moralan i harmonian. Nalazim veoma znaajnim otkrie savremene nauke i naunika da
i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije, matematike ili astronomije,
subjektivni inilac onoga ko eksperimentie, nije nevaan u zavrnom rezultatu
eksperimenta. ta bi drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naunika iz raznih oblasti
egzaktnih nauka znailo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego da objektivnost i
tanost eksperimenta zavisi od sklada izmeu osnovnih psihikih funkcija ovekovih,
njegovih oseanja, misli i volje. Ne izgleda mi jednom rei, mogue da neki naunik koji
se trudi, da shodno svome naunom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh
i ostvari, ukoliko je lino razdiran unutranjim (esto nesvesnim) psihikim konfliktima
(nesreen i nezadovoljavajui porodini i profesionalni ivot ispunjen strahom, mrnjom
ili depresijom) i, s njima u vezi, nekad, nemoralnim linim ivotom.
Druga vrsta naunika, da li po svojoj "prirodi", loem nasleu, ili i linim gresima
steenim, a neokajanim u toku ivota, nose u sebi, esto nevoljno i ne znajui zato,
prkos, oholost i bogoboraku psihologiju. I ne elei svesno da "dokazuju" kako nema
Boga, kako je ivot nastao sluajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naunici) udesno
uredio (ostavljajui jo uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa koji je moda samo
prividan, ili koji zahteva od oveka da ga pretvori u red), naunici iz ove grupe, i kada su
u svojoj grani nauke priljeni i trudoljubivi, iskreno elei da uvek ostanu "objektivni",
ipak, zbog onog subjektivnog inioca o kome je bila re, i nevoljno upliu svoja
subjektivna, ateistika uverenja u strogu objektivnost svoje nauke.
Trea grupa ljudi (i naunika), moda najbrojnija, u upornoj i, verovatno, preteranoj
tenji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku cenu samo egzaktni kada iznose svoje
naune rezultate, pripada tzv. agnostiarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom
ubeenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrianski, kada bi ko od hriana (naroito teolozi ili hrianski
laici) poeo da razvrstava i sudi naunike (ali i sve druge ljude) detektivski im istraujui

lini ivot; naroito ljudi iz nae pretpostavljene druge i tree grupe. Pa, ako mi i
ostajemo pri naoj pretpostavci da nemoralan lini ivot nekog naunika (da li i umetnika
koji su i pored haotinog linog ivota doneli svetu velika knjievna dela, u likovnim
umetnostima, ili u muzici?) moe da bude ozbiljna prepreka pri naunom razotkrivanju
Tajne, nije na nama da "sudimo" o Boijim planovima i sa ovakvim naunicima, kao i sa
objavom njihovih naunih otkria.
Vratimo se na kraju naeg dosadanjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu, ostavljajui po strani
naunike, filosofe ili umetnike, obraajui panju i na sve druge ljude (i one bez kole ili
sa malom kolskom spremom) koji imaju jedinu elju i cilj u ivotu da uz Boiju pomo i
blagodat (bez nje savreno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu blaenstvo "istog
srca".
Nema sumnje da je ljudi "ista srca" bilo uvek i u svim vremenima malo, jer kako bi se
cenila Vrlina (prema reima Spinoze) kada bi se lako i od svih mogla dostii! Jedna
jevrejska legenda (meni draga, koju mi nije dosadno da esto navodim) veli da svet dre
trideset i est pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo
jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podseam na ovu legendu i zato to
ona, po mome miljenju, najbolje odgovara na onaj deo pitanja upuen, u naem
poetnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje glasi: "Saznaje li ikad ovek da je srce njegovo
isto?" Nije samo odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, ve je istovetan
odgovor i svih hrianskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrianskih svetitelja u celom
svetu, i prole i sadanje njegove istorije, poznatih i priznatih pravednika, i sigurno
mnogo vie, zauvek nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: to se vie
hrianskim podvigom ovek pribliava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan svojih
grehova, prolih i sadanjih, svoje slabosti i nemoi. Ali ak i onda kada hrianski
monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na razliite naine budemo i doivotno
ostanemo monasi ili askete) u radosti doivi svoje novo roenje i oseti da mu je uz Boiju
pomo oieno srce, ovakav hrianski pravednik i dalje tuguje, plae i moli se, ne vie
za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim spisima, sv. Isak Sirin ovo
saznanje hrianskog podvinika iskazuje divnim reima: "ta je srce milostivo? Gorenje
srca za svaku stvar: za ljude, za ptice, za ivotinje, za demone i za sva stvorenja"
(podvukao V. J.).
Jedan divni hrianski prijatelj, nedavno mi je rekao ne znam da li je on ovo negde
proitao ili je sam do ove istine doao, to i nema vanosti "Na poetku vremena Bog je
upitao Kaina: Kaine, gde ti je brat Avelj? A na kraju vremena Bog e pitati oveka:
Avelje, gde ti je brat Kain?"
Po emu jo moemo nazreti da je neki ovek istog srca? Sve dok smo sami neisti, a to
smo najee svi, nekad, na alost, u toku celog ivota, nee nam se dati da istog oveka
uopte primetimo. Ovakav ovek nam se uini, ne samo obinim, slinim mnogim
drugim ljudima koje susreemo, ve nam se uini i niim i beznaajnijim od drugih ljudi,
nekad nam izgleda smean (nalik jurodivom), udan, moemo pomisliti da nije duevno
zdrav. Uveren sam da Bog svakom oveku, bar nekoliko puta u ivotu, a nekima i mnogo
ee, uprilii susret sa jednim od "trideset est pravednika". Ako nismo previe ogrezli u

zlu, ako nismo poinili tee grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom oveku,
manje uprljanom grehom, zadrhtae srce u susretu sa pravednikom Boijim, suze e mu
same, ne znajui kako, grunuti na oi, celo bie oveka obuzee neka, do tada nepoznata
toplina i unutarnje milje. Ovo su sigurni znaci da je ovek sreo oveka, Hrista u drugom
oveku. Neka ne isputa nikako ovakvu Boiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i
neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Boijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) pie: "istima je sve isto, neistima i nevernima
nita nije isto, nego je neist i njihov um i savest". Poznavajui, i u sopstvenom opisu
preivljavajui rei apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja
mi se ini, svima i za sva vremena: ist je onaj ovek kome je sve to vidi, uje, okusi i
omirie, sve to pomisli o drugom oveku, sve to vidi u drugom oveku isto. Ovakvo
"gledanje" drugog oveka, nikako, naravno, ne znai da svetitelj nee da vidi (da
"potiskuje", kako bi rekli psiholozi) i ono to je greno u oveku. Oistivi se sam, uz
Boiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" jo samo Boga, lik Boiji i Njegovu
Lepotu i Ljubav, ba u svakom oveku. Sv. Isak Sirin zna za greh, ali iznad greha u
njemu plamti ljubav za grenika.
Vladeta Jeroti

Uenje Svetog Isaka Sirina i nae

vreme
Drugo izdanje
Beograd, 1998.
Izdava: Ars Libri, Beograd
Biblioteka "Lavirint", knjiga 4.
Urednik: Irena Arsi

Sadraj
Spomen prepodobnoga oca naega Isaka Sirina [Preuzeto iz itija Svetih od oca
Justina Popovia]
I O POZNAVANjU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANjU
II O STRASTIMA I O BOLESTIMA
III O NAVIKAMA, O OGOVARANjU, O OSUDI DRUGIH LjUDI
IV O ISTOTI SRCA I O ONOSTRANIM STANOVIMA"

Spomen prepodobnoga
oca naega
Isaka Sirina
[Preuzeto iz itija Svetih oca Justina Popovia]
Prepodobni Isak Sirin rodio se u Bet-Kataraji, u Siriji, na obali Persijskog zaliva, u blizini
granica Indije. Jo u mladosti, zajedno sa svojim roenim bratom, stupio u manastir MarMatej u blizini Ninevije. Kada se braa stadoe izdvajati od drugih svojim podvinitvom
i uenou, bratu svetoga Isaka bi povereno stareinstvo u manastiru i upravljanje
bratijom. A sveti Isak, proavi potpuno podvige opteia, udalji se u usamljeniku
keliju koja se nalazila nedaleko od manastira, i tu se svecelo predade molitvenom
tihovanju i usamljenitvu. Kada se prou zbog svetosti ivota, uenosti i udotvorstva, on
bi izabran za episkopa velikog grada Ninevije i primoran da se primi tog ina. Za
episkopa bi posveen u manastiru Bet-Abe patrijarhom Georgijem (660-680). Na
episkopskom prestolu on ostade samo pet meseci, pa ostavi episkopstvo i tajno se povue
na goru Matu, u blizini Bet-Huzaja, i tu ivljae u usamljenitvu sa tamonjim
pustinjacima. Odatle on ode u pustinjski manastir Raban-abur. Tu se vrlo revnosno
bavljae izuavanjem Svetenih Knjiga. Sastavio je mnoga dela, od kojih je do nas dolo
oko 100 beseda o duhovnog ivotu i podvinitvu, pisanih uglavnom po sopstvenim
doivljajima. Nesravnjiv kao psiholog i rukovoditelj u duhovnom ivotu. ak i takvi
svetitelji kao to je bio sv. Simeon Divnogorac traili su od njega savet. Upokojio se u
dubokoj starosti poetkom osmoga stolea.
Po svetom Isaku Sirinu, u duhovnom ivotu postoje tri glavna stupnja: pokajanje,
oienje, savrenstvo. Pokajanje je majka ivota. Ono je potrebno uvek, svima
grenicima i pravednicima, koji itu spasenja. I nema kraja usavravanju, poto je i
savrenstvo najsavrenijih ustvari nesavrenstvo. Stoga do same smrti nema granica za
pokajanje, ni u vremenu ni u delima. Kao blagodat na blagodat, ljudima je po krtenju
dato pokajanje, jer pokajanje je drugo roenje od Boga. Darove vere primamo
pokajanjem. Pokajanjem stiemo milost Boju. Pokajanje je druga blagodat, i raa se u
srcu od vere i straha Bojeg. Oienje tela je nedoticanje do telesne neistote.
Oienje due je osloboenje od tajnih strasti, koje se pojavljuju u umu. A oienje uma
izvruje se otkrivanjem tajni. istota uma je prosvetlenje Boanstvenim, po delatnom
upranjavanju u vrlinama. Savrenstvo vascelog podvinitva sadri se u ove tri stvari:
u pokajanju, u istoti i u usavravanju sebe. ta je pokajanje? Naputanje grehovnog
ivota i kajanje zbog njega. ta je istota? Ukratko reeno: srce koje ima milosti za svako
stvorenje. ta je usavravanje sebe? Dubina smirenja. Oznaka onih koji su dostigli
savrenstvo jeste ovo: ako i deset puta na dan budu predani na spaljenje zbog ljubavi
prema ljudima, ne zadovoljavaju se time.

I
O POZNAVANjU
SAMOG SEBE,
O STRAHU I O KAJANjU
KO SE UDOSTOJIO
DA UGLEDA SAMOG SEBE,
VII JE OD ONOGA
KO SE UDOSTOJIO
VIDETI ANELE.
"Upoznaj samog sebe", stajalo je napisano u Delfijskom proroitu, vie vekova pre
Hrista, kako bi neprestano upozoravalo svakog oveka koji je ulazio u svetilite i koji je
eleo da neto sazna o sebi i svojoj budunosti. Mora biti da je iskustvo oveka, i mnogo
vekova pre poetka grke kulture, kao i u drugim civilizacijama starog sveta bilo
upoznato sa tekoama samospasenja, pa je neka mudra glava saela sva ta milenijumska
saznanja oveka i iskazala ih kratkom, punom i viesmislenom izrekom, skoro
naredbodavnom: "Upoznaj samog sebe!"
Neophodnost i valjanost ove istine, prihvaene od grkih filosofa (bila je pripisivana
Sokratu), utiskujui se trajno u oveka-tragaoca za istinom u svim kulturama i religijama
sveta, sve do danas mnogo puta je potvrivana. Svi religiozni mislioci, filosofi,
psiholozi, umetnici, pa i naunici, polazili su od imperativnog zahteva ivota: "Najpre
upoznaj samog sebe, pa se onda manifestu!" Iz kojih dubina potie ovakav zahtev kod
oveka? Za verujue ljude ovo je zahtev Boga u oveku, da bi ovek, bogoliko bie,
primajui Boga svim biem svojim, postao i sam bog. Ovo su Boije rei izgovorene
oveku ve u Davidovim Psalmima ("Rekoh: bogovi ste i sinovi vinjega svi", LXXXII
Psalam), a zatim kroz Hristova usta u Jevaneljima.
Ne ini mi se neobinim to i materijalistiki opredeljeni ljudi (meu njima i naunici i
filosofi) u potpunosti usvajaju potrebu oveka da upozna sebe, smatrajui ovakvu potrebu
biolokom neophodnou oveka u borbi za opstanak, to je mogue, sve tanijim
upoznavanjem prirodnih zakona (to nauka vekovima i ini). Ali su, meutim, pre nauke i
naunika, ljudi shvatili da je za razumevanje prirode, racionalno korienje njenih dobara,
potrebno bolje poznavanje sebe. Ne samo zato to je ovek i sam deo prirode, ve to je
razvoj procesa miljenja (od konkretnog prema apstraktnom) omoguio i sve vie
omoguava pronalazak takvih tehnikih orua, koja uz mali utroak ljudske energije
postiu u prirodi i s prirodom velike rezultate. Ne ulazimo ovom prilikom u opravdanu
raspravu povodom ovekovog otuenja od prirode, ovekovog maehinskog i nasilnog
odnosa prema prirodi jednostranim postupkom upoznavanja sebe samo kao materijalno,
fiziko bie, zanemarujui sve vie, a onda i potpuno odriui, potrebu za Bogom.
"Sva tvoja nauna otkria", veli vladika Nikolaj Velimirovi, "samo te bledo podseaju na
nesanjana otkria i saznanja u blizini Boga". Preterano ekstravertovana civilizacija

Zapada, oarana dosadanjim naunim izumima, uverena da e ovi u budunosti biti jo

mnogo uspeniji, zanemarila je "nesanjana otkria i saznanja" mnogolikog, ali pre svega
bogolikog ovekovog bia. Upoznavanje samog sebe preokrenulo se, ve odavno meu
naunicima na Zapadu, u prvenstven naum da se sve dalje i sve vie upoznaje priroda,
kako bi njome ovek mogao u potpunosti da ovlada. Tako prirodu istrauju oni ljudi za
koje je priroda i ivot uopte plod "sluaja" i zakona evolucije a kojom Niko ne upravlja.
Zakone prirode, dakle, svi priznaju, ali ne i Zakonodavca.
Poetak je mudrosti strah Gospodnji, kae se u Priama Solomonovim. "Ko nije pravilno
poeo", pita vladika Nikolaj, "kako e pravilno dovriti?" Odbacujui dva jedina mudra
straha, strah, ili tanije, strahopotovanje pred Bogom, i bioloki strah koji ga titi od
opasnosti, ovek je silno uveao dva druga straha, psiholoki i socijalni. Danas se ovek
mnogo manje plai prirode nego nekada, ali se sve vie plai drugog oveka i samog
sebe, svojih nagona, svoga nesvesnog, svega Zlog u sebi. Ovladavi jednim delom
prirode, na utrb upoznavanja sebe, ili bar paralelnog upoznavanja sebe i prirode, ovek
je ostvario uda tehnikog savrenstva, ne pratei moralne zakone u sebi, dospevajui
tako do poetka mogueg kraja ekoloke planetarne katastrofe.
Psiholozi i psihoanalitiari mogli bi s pravom da mi zamere da ne poklanjam dunu
panju velikim otkriima dubinske ili dinamike psihologije, kao i bihejvioralne
psihologije o zakonima naeg nesvesnog ivota, o ljudskom ponaanju, o tetnosti
potiskivanja, o ulozi i znaaju snova u ljudskom ivotu, o nagonima i mehanizmima
odbrane od njih i jo mnogo emu drugom dokle je dola, upoznavajui oveka,
psihoanaliza, individualna psihologija, kompleksna psihologija, getaltistika psihologija
itd. Tano je da su sva dosadanja otkria psihologije, sledujui delfijski savet: "Upoznaj
samog sebe!" dragocena i potrebna oveku. Zato je pri svemu tome ovek, ili ostao isti
prestupnik kakav je bio pre vie hiljada godina poznate istorije oveanstva, vodei
ratove do istrebljenja protivnika, ili je postao i gori nego to je bio, jer se, uz pomo
zloupotrebljenih tehnikih orua usavrio u Zlu, unitavajui danas svoje zamiljene ili
stvarne protivnike bre i svirepije?
emu epohalni pronalasci baruta, atoma, presaivanje organa, otkrie postojanja
individualnog, nacionalnog, kolektivnog nesvesnog itd., kada se oni ne upotrebljavaju na
Dobro Zemlje, Prirode i oveka? A zato bi ova otkria uopte trebalo da pomau oveku
koji je nastao pre miliona godina "sluajno", kao plod uasne duge evolucije u kojoj su se
smenjivala slepa nastojanja prirode da putem "pokuaja i greke" usavre ponaanje
mrava ili pele, ptice selice ili oveka kao neshvatljivog, ali svakako "poludelog
majmuna"?
Vratimo se sada na svetog Isaka Sirina koji je u VII veku posle Hrista, bez poznavanja
fizike, astronomije ili psihologije, skoro sigurno bez poznavanja delfijskih misterija, ve
samo na osnovu linog iskustva sticanog od rane mladosti, kada je odluio da sa svojim
bratom stupi u jedan hrianski manastir, izdvajajui se u njemu od drugih svojih
podvinitvom ostavio za sobom vrstu i, reklo bi se, iskustvom proverenu poruku,
skoro neverovatnu, i za savremenog psihologa i za vrlog hrianina: "Ko se udostojio da
ugleda samog sebe, vii je od onoga ko se udostojio videti Anele". Zar je upoznavanje,

ali onda i poznavanje sebe zaista toliko teko, pitaemo se. Otkud toliko ovekovog
uenja pred ovim reima sv. Isaka Sirina? Ono upravo dolazi od nepoznavanja sebe!
Da parafraziramo velikog Njegoa. Bilo kako da sudimo o oveku s materijalistikog
gledita kao proizvodu duge evolucije prve ive elije na zemlji, ili iz hrianskog ugla,
stvorenog po "slici i prilici Boijoj" tajna oveku ovek je najvea. Sve to je od
oveka, i ono najprostije (elija), sloeno je, jer u njoj prikriveno poiva nasledna
supstanca ovekovih najudaljenijih predaka (koja dosta dobro moe da zameni azijsku
ideju o mnogobrojnim proivljenim ivotima putem reinkarnacije), koja pod odreenim
spoljanjim uticajima moe da postane objavljena (s tim u vezi zanimljiva je i privlana
hipoteza psihologa Leopolda Sondija o postojanju familijarno nesvesnog u svakom
oveku).
ovek je, zatim, nepredvidljivo bie. Koliko god majka ili otac bili ubeeni da poznaju
svoju decu (a i deca kada odrastu svoje roditelje), iznenaenja su ne samo mogua nego i
esta. Sudije, advokati, pedagozi i psiholozi, sudski psihijatri, zatvorski uvari i vaspitai,
uitelji i profesori u svim kolama sveta, najbolje znaju sa kakvim se neoekivanostima u
ponaanju njihovih klijenata i tienika, pacijenata i uenika, svakodnevno susreu. A ta
tek rei o zbunjujue protivrenim besomunicima ruskih romana, kao i o junacima
knjievnih tvorevinama svih velikih pisaca sveta! ak i kada takvi likovi u romanima
Dostojevskog, kao to su Stavrogin, Raskoljnikov, Ivan Karamazov, starac Zosima, ili u
nadrealistikim romanima Franca Kafke, kao i bezbroj drugih i drugaijih likova u
ekspira, Getea, Mana ili Hesea, ne bi u realnosti postojali, ve samo u mati velikih
pisaca, i to bi bilo dovoljno da poverujemo u realno postojanje svih junaka i antijunaka u
stvarnom ivotu i u nama samima. Jer kako bismo se mi njima (itajui strastveno velike
romane svetske knjievnosti) mogli oduevljavati i tako iskreno se sa njima
poistoveivati, kada svi aneli i avoli, luciferi i arhaneli, prikazivani verno i ubedljivo
od strane darovitih pisaca, ne bi u nama oduvek poivali, uspavani, a onda delimino ili
potpuno razbueni!
ovek iznenauje oveka prijatno, naalost, ee i neprijatno. Prijatno u sluaju
(uzmimo primere iz Drugog svetskog rata), kada je nemaki vojnik odbio da u Srbiji
strelja taoce, a onda, zajedno sa njima, bio sam, od svojih sunarodnika, streljan; ili kada
je katoliki svetenik u Hrvatskoj spasao jednu srpsku porodicu od ustakog noa a neto
slino uradio i jedan drugi katoliki svetenik u Bakoj spasavajui, pred maarskim
pogromom, ivot pravoslavnom sveteniku u mestu u kome su do rata zajedno iveli,
izlaui se pri tom smrtnoj opasnosti da bude proglaen izdajnikom. Slinih primera, ne
samo u toku ratova, ve i u drugim pogibeljnim situacijama u miru ima i vie nego to
mislimo. Takva je boina Poslanica banjalukog biskupa Alfreda Pihlera 1963. godine, u
kojoj moli brau pravoslavne vere da oproste zloine poinjene u Hrvatskoj u toku
Drugog svetskog rata nad njima samo "zato to nisu Hrvati i katolici". Zato se o
ovakvim sluajevima tako malo zna i govori kada upravo ovakvi, neka su i retki primeri
portvovanja, dovoljno reito govore o postojanju, istrajavanju i pobedi Dobra nad Zlim?
Zato smo mnogo ee zlosreno radoznali kada sluamo ili itamo kakva su sve strana
nedela ljudi poinili jedni drugima (odavno je poznato da je u novinama najitanija
hronika posveena ubistvima, samoubistvima i saobraajnim nesreama), a ostajemo

ravnoduni kada ujemo, ili smo i sami svedoci plemenitih postupaka i samortvovanja
ljudi? Da li smo ve toliko i sami ogrezli u zlu, da nam svakodnevne vesti o novim
zloinima potvruju svemo Zla u svetu i u nama samima, pri emu na sadomazohistiki
nain uivamo u svesti o zlu, prema reima Simone Vej: "Svest o grehu daje oseaj da
smo zli, a u tome uvek neto uiari izvesna oholost". Ako dopustimo da se u nama
uvrsti ovakva svest o grehu i zlu, kao neem obinom ili neumitnom, sve smo manje u
stanju da bez sumnjanja primimo vesti o Dobru i o postupcima dobrih ljudi.
Uzbudljivo je bilo otkriti u Jevaneljima dva mesta koja kazuju kako se i sam Bogoovek
Isus Hristos u jednoj prilici zaudio neverju ljudi (u svome rodnom gradu, Nazaretu), a
drugi put zadivio veri rimskog kapetana u Kapernaumu. Bolje je i za nau duu korisnije
da se zaudimo tvrdokornom neverju nekih ljudi (od naunika, pa do obinog srpskog
seljaka), nego to nam se njihova nevera ini "normalnom" pojavom, jer tako hrani
sopstveno neverovanje ili slabo verovanje; a spasonosno je za oplemenjivanje naeg
tvrdog srca, kad god se zadivimo pred nekom rei, verom ili misli oveka ljubavi, bez
obzira gde on iveo i kome narodu ili veri pripadao.
Zbog ega, moda, moemo da posumnjamo u ispravnost rei sv. Isaka Sirina, kada je u
pitanju teak, doivotni podvig upoznavanja sebe? Ova sumnja potie kod mnogih ljudi
od njihovog nepokolebljivog uverenja da poznaju sebe; ovakva predrasuda posledica je
sveopte ljudske oholosti, a ova je prirodan odgovor na oseanje beskrajne slabosti
ovekove. Paradoks ljudskog bia i njegovog postojanja u svetu je u tome to je ovek
"bog u blatu", jedino prirodno bie koje je natprirodno obdareno samosveu, tj.
razumom, umom i slobodnom voljom, a u isto vreme je najnezatienije bie u prirodi
(ne samo u detinjstvu) i, naravno, smrtno je, sa sveu o traginosti smrti. U jednom
istom oveku, nauniku koji u batiskafu dodiruje okeansko dno ili koraa po Mesecu,
koji otkriva novu esticu u atomskom jezgru, ili nepoznatu planetu ili galaksiju u vasioni,
u oveku-umetniku, koji napie sjajan roman ili pesmu za nekoliko dana ili sati, naslika
Gerniku ili komponuje simfoniju, u oveku filosofu koji umnim operacijama stie do
apriornih kategorija, do granica "bia i vremena" u svima njima, ali i u svakom od nas,
esto, mnogo ee nego to to hoemo da priznamo, zlokobno zadrhti "trska koja misli",
opominjui nas da katastrofa nenadane smrti, razboljevanje od neke opake bolesti ili
gubitak celokupne imovine, predstavlja realnu pretnju koja kao stalna zebnja ostaje i
kljuje, iz dubine bia oveka, lanog pobednika nad prirodom, smru, svojim telom i
svojom psihom. Kako da se jedan ovek odbrani od ove razdirue unutarnje slabosti
usred svoga ivota, priznatog ili i slavljenog od drugih ljudi, nego gordou venog
Prometeja koji svojom hrabrou, prkosom i trpljenjem odoleva sudbini i nunosti
postojanja, Sudbini koja je jaa i od samog Boga! Najdelotvorniji nain ove odbrane je
da ne upozna sebe! Tiresijino proroanstvo glasi: "Narcis e doiveti duboku starost pod
uslovom da ne upozna sebe."
Uvek iznova se kao psiholozi i psihoterapeuti na kraju XX veka divimo mudrosti starih
naroda. O Narcisu se znalo jo od grkih mitova, o narcizmu, meutim, tek od vremena s
poetka ovog veka, kada je Sigmund Frojd, na bezbrojnim primerima iz ivota (naroito
ivota malog deteta), detaljno opisao primarni i sekundarni narcizam, svemo i
kompenzatornu velikolepnost, u sutini svojoj, nemonog i uplaenog oveka.

Svi su ljudi, manje ili vie, paranoini, to znai svi manje ili vie sumnjaju, u sebe, u
druge ljude, u Boga i, da bi savladali teko podnoljivo, produeno stanje sumnje,
stvaraju o sebi predstave veliine i moi. Kada ova, da kaem tako, prirodna ili fizioloka
paranoinost svakog oveka preraste svoje normalne granice, paranoinost postaje
paranoidnost, to predstavlja bolesno duevno stanje oveka, nekad opasno i za
paranoidnog oveka i za njegovu okolinu, jer tada zahteva leenje. A da li spomenuta
prirodna ili fizioloka paranoinost takoe zahteva leenje, moda preventivno, da ne bi
paranoinost postala paranoidnost? Svakako, da, paranoinost treba leiti. Kako?
Upoznavanjem sebe! Ali ovek mora stei, najpre, hrabrost dublju, plemenitiju, mnogo
teu nego to je hrabrost ratnika ili planinara koji osvaja najvie vrhove planina, naunika
koji eksperimentie na sebi da sie u nepoznate dubine sopstvenog bia. Stekavi
jednom ovakvu hrabrost, ovek, veni tragalac za smislom, polazi u boansku avanturu
Fausta, Don Kihota ili Hamleta, tri, po mome miljenju, arhetipska obrasca ovekatragaoca, prisutna u dubinama psihe svakog oveka. Bilo da neupoznate dubine ljudske
psihe poredimo sa lavirintom (iz grke mitologije), ili sa hodnicima i peinama
podzemlja, nije mogue krenuti u Lavirint bez Arijadninog konca, ili u peine bez jake
svetiljke speleologa. ta je zapravo Arijadnin konac ili udotvorna zublja jakog plamena?
Hrianska je to vera, nada i ljubav. Vera u Hrista, nada i u nae vaskrsenje, i ljubav, koja
e nas kao trea sestra mudre majke Sofije pratiti na naem dugom i munom putu
upoznavanja sebe. Zato je nemogue upoznati sebe bez Hrista i Hristove pomoi? Zato
to svaki drugi pokuaj upoznavanja sebe, ogoljenog, bez maske, bez Persone,
razobliujui Senku u sebi, liavajui se, dakle, svih projekcija, negacija, preokretanja u
suprotno, identifikacija sa agresorom i drugih brojnih mehanizama odbrane, odluno
uoenih i opisanih od Frojda i njegovih nastavljaa vodi nepodnoljivom saznanju, koje
treba da bude doivljeno, a ne apstraktno mozgano, o apsolutnoj nitavnosti oveka.
Hrabrost nekih genijalnih ateista, kao to su bili Nie, Frojd, Marks, Sartr, Hajdeger,
Beket, da oveka ogole do kraja, svodei ga na besmislenu prirodnu Nulu, kakvom
smrtnom nulom zavrava ivot svaki ovek i kakvim e nitavilom zavriti ivot jednog
dalekog dana u budunosti i naa Zemlja i njeno Sunce i moda itava vasiona
zadivljuje i uasava. Ne zaboravimo ipak da i ovi genijalni ljudi nisu izdrali do kraja
ivota da ostanu nihilisti i apsolutni ateisti. Vizija Nieova bio je natovek, Marksova
proleterska, mesijanska klasa koja e povesti svet u besklasno drutvo; Frojd je grevito
hteo da veruje u ljudski razum koji e ga, moda, spasti od samounitenja; Sartr je
propovedao apsolutnu slobodu ovekovu i njeno smisleno angaovanje u humanistikoj
akciji, a Hajdeger je, kau, pred smrt poruio sledee: "Filozofija nee moi izvriti
nikakav preobraaj sadanjeg sveta. I ne samo filozofija, nego nikakvo miljenje koje je
samo ljudsko. Moe nas spasti samo Bog, a nama ostaje samo da se poetskim miljenjem
pripremimo za pojavu Boga. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u toj propasti
svesni da propadamo zato to Bog nije sa nama, to je otsutan".
Ali ostavimo ove malobrojne genijalne meu ljudima i njihovu traginu borbu za smisao.
Veina ostalih ljudi, ili se uopte ne usuuje da sie u mrano podzemlje svoje svesti u
kojoj ih eka, kao u bajkama, na svakom koraku po neko iscereno lice sopstvene
prolosti, individualne ili one familijarne, nacionalne i kolektivne sada ve mnogo bolje
znamo zato se veina ljudi ne odvauje na ovakav korak, pa ostaje doivotno na stupnju
narcistikog samoprecenjivanja, odnosno nepoznavanja sebe ili polazi na opasan put

samopoznanja sa Boijim oruem, verom i nadom da e se dugi i muan put hrianina

na Zemlji zavriti njegovim vaskrsenjem, jo ovde na Zemlji. Kako? Preumljenjem,
doivljajem radosti noenja svog krsta i Hristovog lakog bremena, a onda, posle smrti,
nastavljanjem beskonanog usavravanja, sve do "mere i visine rasta Hristova". Moda
smo se sada pribliili tajanstvenim reima sv. Isaka Sirina: "Ko se udostojio da ugleda
samog sebe" a zbilja se udostojio samo onaj koji je s verom i u slobodi izabrao Boga za
putovou "vii je od onoga ko se udostojio videti Anele".
KAO TO JE NEMOGUE
PREPLIVATI VELIKO MORE
BEZ BRODA ILI LAE,
TAKO NIKO NE MOE POSTII
LjUBAV BEZ STRAHA...
POKAJANjE JE BROD,
A STRAH NjEGOV KRMAR,
LjUBAV, PAK BOANSKO
PRISTANITE.
STOGA STRAH NAS VODI
NA BROD POKAJANjA,
PREVOZI PO SMRDLjIVOM MORU IVOTA I UPUUJE
BOANSKOM PRISTANITU,
KOJE JE LjUBAV.
U prvi mah moe da nas zbuni reica sv. Isaka Sirina u kojoj on povezuje ljubav sa
strahom, kada poznajemo rei iz I Jovanove poslanice (4, 18): "U ljubavi nema straha,
nego savrena ljubav izgoni strah napolje". Da bi izabranik Boiji, meutim, stigao do
"savrene ljubavi", neophodno je da prethodno osea strah. Od ega ili od koga strah? U
svakom oveku, kao to to dobro znamo, straha ima napretek. Strah je oveku oduvek bio
najvei neprijatelj, ali, paradoksalno, i veliki prijatelj. Strah je bioloke, psiholoke,
psihopatoloke, socijalne, ali i metafizike prirode. Majka raa dete sa pomeanim
oseanjem radosti i straha, pa se i svako dete sa takvim oseanjem rodi. Strah od
odvajanja, kao jedan od najjaih egzistencijalnih strahova, prati oveka celog ivota, od
roenja, kada se dete odvaja od devetomesene simbiotske zajednice sa majkom, do
poslednjeg daha, kada, ako je ovek pri svesti, njegova dua se sa strahom odvaja od
simbiotske veze sa telom, koja veza nekad traje i do sto godina.
Postavimo sada odluno pitanje, kada je strah neprijatelj, a kada prijatelj oveku? U
naelu, svaki fizioloki ili normalan strah koji zatiuje oveka od opasnosti,
pravovremeno ga na nju upozoravajui, ovekov je prijatelj. Takav je strah od
elementarnih nepogoda i svakovrsnih spoljanjih opasnosti. Strah postaje mnogo sloeniji
i tee ga je prepoznati kao prijatelja ili neprijatelja, kada je re o naim unutarnjim
strahovima. U nekim sluajevima, naime, prijateljski, zatitni, unutarnji strah, ili se ne
prepoznaje kao koristan strah, ili se pretvara u patoloki strah koji naraste, nekad, do
panike, a koja onda moe direktno da ugrozi ovekov ivot.

Raznovrsni su oblici bolesnih strahova i njihovih ispoljavanja u ovekovom unutarnjem i

spoljanjem ivotu. Malo je ljudi na zemlji lienih bilo koga, ma i najbezazlenijeg oblika
straha, bojazni ili planje. Od nekodljivog, na izgled, ali nametljivog i dugotrajnog
straha oveka od insekata, bakterija, irokih ili uzanih prostora itd., do teih oblika straha
koji onemoguavaju oveku slobodno kretanje, zatim, umiljenih strahova psihotinih
bolesnika od vidljivih ili nevidljivih neprijatelja, spektar ljudskih strahova, bogatiji je od
spektra sunevih boja ili tonova u muzikoj lestvici. ovek je, zbilja, bie straha, jer je i
pored svoga uzvienog razuma i uma, najnemonije bie u prirodi, neprestano ugroen
realnom pretnjom bolestima i smru. Savremena dubinska psihologija, verovatno s
pravom, mada nekad prenaglaeno, najvei deo svih poznatih oblika ljudskih strahova,
objanjava najrazliitijim moguim traumatskim dogaajima nastalim prenatalno,
perinatalno i postnatalno, uglavnom odigranih do tree, etvrte godine deteta, koji
(dogaaji), onda, ostavljaju jai ili slabiji doivotni trag na svesni i podsvesni ivot
ovekov. Ovakva stresna ili traumatina zbivanja deavaju se, ili nekom spoljanjom
neumitnou, ee, neznanjem i grekama majke, ili oca, u ranom detinjstvu njihovog
deteta.
Poznato je verovatno svima da su neki strahovi vidljivi i da mogu biti lako prepoznati
kod uplaenog oveka od njegove okoline, kao to ima strahova koji se, spolja, niim ne
odaju, a utoliko potmulije i opasnije rovare unutar duevnog ivota nekog oveka. Treba
li podsetiti da ima strahova iji uzrok ovek nekad tano sluti, kao to ima i vie strahova
kojih ovek nije svestan, ili ih je samo povremeno svestan. Za takve strahove kaemo da
su potisnuti, iza kojih se krije neka tea, neprepoznata trauma, najee agresivne ili
seksualne prirode. Treba rei, najzad, da osim prolaznih, lakih i prepoznatih strahova,
kojima teko da moe da umakne i najbolji ili najpametniji ovek, ni oni tei, viegodinji
i neprepoznati strahovi, ne moraju biti doivotna kob nesrenog oveka. Radikalnom
promenom uslova ivljenja, samoleenjem, leenjem psihoterapijom, kao i iskrenim
ispovedanjem sebe duhovniku, mogue je oveku da ublai ili i potpuno otkloni ono to
je bilo bolesno u onom prirodnom, roenjem steenom i prijateljskom delu ljudskog
straha. Tako smo stigli do glavnog dela naeg izlaganja o strahu koji se odnosi na na
drutveno-duhovni ivot, a o kome govori sv. Isak Sirin.
Videli smo ve da strah moe da bude na prijatelj onda kada nas pravovremeno
upozorava na neku realnu spoljanju ili unutarnju opasnost. Kada govorim o unutarnjoj
opasnosti, mislim na razne telesne bolesti koje nikad ne nastupaju naglo, ni onda kada se
tako spolja manifestuju (infarkt srca ili mozga, neki tumor itd.). Pre nastupanja bilo koje
ozbiljnije bolesti uvek postoje unutarnje opomene iskazivane razliitim znacima,
nemutim jezikom, simbolima (u snu, na primer), koje mi, u naoj optoj duevnoj i
duhovnoj zaslepljenosti, ne prepoznajemo, ili kada ih i prepoznamo kao signale
upozorenja, na njih ne obraamo panju, kao da nije re o naem sopstvenom ivotu ili
smrti.
Probueni jednom, milou Bojom, za nae duhovno poreklo i neprocenjivu dragocenost
negovanja duevno-duhovnog ivota, poinjemo, po prvi put, da se drugaije odnosimo
prema strahu. Ako smo do toga prelomnog trenutka koji moe nastupiti naglo, kao
preumljenje ili konverzija, ili postepeno i jedva primetno doivljavali svoje strahove

povrno, ili ih preivljavali na bolestan nain kao munu fobiju, slobodno lebdei strah,
nejasnu anksioznost, od toga odlunog trenutka, kada smo naslutili i shvatili ko smo,
odakle smo i kuda idemo, veina naih dotadanjih strahova postaje nam manje vana,
ak beznaajna, jer sada otkrivamo u sebi onaj najvaniji strah, za koji i nereligiozni i
religiozni filosofi kau da je poslednji strah, strah strahova strah od smrti. Mogli smo se
mi i do onog Boijeg objavljivanja u nama bojati smrti, jer i nagon samoodranja nosi u
sebi, na nain enantiodromije, strah od smrti. Ovakav strah od smrti, meutim, nije
mogao pokazivati nikakve bolesne pojave u naem unutarnjem ili spoljanjem ivotu.
Ovaj strah je kod nekih ljudi postajao jak onda kada su ovi ljudi vodili due vremena
neprilian spoljanji ivot. Blago oveku koji neprilino ivi, a osea jak strah od smrti,
jer se kroz ovaj strah u njemu pokazuje njegova oslabljena, a ipak neumrtvljena savest,
koja jedino jo kroz ovaj strah od smrti iskazuje sebe i Onog koji je ovu savest, jednom,
stvaranjem oveka, za uvek u njegovo srce usadio.
Smrt za oveka osveenog za Boga u sebi, prestaje da bude bioloki strah svakog ivog
bia od umiranja, ve postaje egzistencijalni strah venog umiranja, bilo da je shvatimo
kao konaan povratak u nitavilo, konanu smrt jer smo odluno i slobodno odbili veni
ivot, ili da ovo veno umiranje razumemo kao veni pakao, istina ne kao mesto u kotlu
vrele vode ili vatre u kojoj gori, a ne moe da izgori i telo i dua, ve pakao, kao venu
odvojenost od Boga, ali i od drugih ljudi. Onaj ranije spominjani strah od odvajanja
(separacije) koji poinje roenjem, (a da li se zavrava smru?) u stvari je na iskonski,
opravdani strah od mogunosti venog udaljavanja od Boga. Kada smo, dakle, u sebi
prepoznali ovaj prastari strah Adamov od svoje golotinje pod kojom se ne podrazumeva
samo telesno Adamovo ogoljavanje posle poinjenog greha, kada se Adam pokrio,
zajedno sa svojom enom Evom smokvinim listom, ve i osiromaenje njegovog
duevno-duhovnog ivota posle udaljavanja iz Boije blizine na strah od smrti vie
nije na neprijatelj, koju smrt preobraeni Savle izaziva, pitajui: "Smrti, gde ti je alac?"
nego postaje na jedini prijatelj koji nas iz smrti izvodi u ivot, ivot veni. To je onaj
strah, krmar na naem ivotnom brodu, za koji sv. Isak veli da bez njega ne moemo stii
u luku spasenja. Nema vie u nama, od kada smo prepoznali ovaj spasonosni strah,
nikakvog drugog straha: od visine, otrih predmeta, vode ili vatre, virusa ili komete;
bezbroj strahova koji su nam, ak, korisno sluili dok smo bili odrasla deca, titei nas,
jo nespremne i nesazrele od suoavanja sa onim Boijim strahom, za koji veliki Danac,
Sjeren Kjerkegor, kae da je "vrtoglavica slobode". Za mnoge ljude, tek je prelomni
doivljaj ovakvog straha oznaio pravi izlazak broda iz luke na puinu, jer je puina mora
"vrtoglavica slobode" ivota. Do tada, ako se na brod i kretao, on se kretao bez krmarastraha, kretao se sa lanim kapetanom broda koji nije znao kako da izvede brod iz luke
pune podvodnih stena na otvoreno more, na kome je potrebna samo jedna busola strah
ili strahopotovanje pred Bogom. Jadni, veliki Nie! I on je pisao: "Putajte vae galije u
nepoznata mora, na otvorenu puinu!" I sam je smelo zaplovio okeanom, ali bez Boije
busole, uzdajui se samo u sebe i natoveka u sebi. A natovek u Nieu, kao i u svakom
od nas, jedino je i samo Bogoovek, Isus Hristos. Drugi natovek moe biti samo
Antihrist. Nie se za njega odluio, da li slobodno?
Mada sam i ranije pisao o potrebi razlikovanja straha i strahopotovanja, nee biti suvino
da i ovom prilikom neto o toj razlici prozborim. Pojednostavljujui malo ovu razliku, u

pokuaju da protumaim rei sv. Isaka Sirina o vezi ljubavi i straha, rekao bih da svi nai
strahovi u toku ivota vode, ili treba da odvedu, jedino spasonosnom strahu
strahopotovanju pred Bogom. Svaki drugi strah prikriva jedini strah koji nas tera napred,
od zemlje put neba, od oveka put Boga strah pred Bogom i njegovim Sudom. Dobro
je, odavno, od svetih Otaca reeno: "Ko nema strah od Boga, svega e se bojati, i muica
i drugih ljudi, a ko se Boga boji, nee se vie niega zemaljskog bojati!" Da li je potrebno
ponavljati da strah od Boga nije nikakav strah od Boga koji preti, u stvari strah od
zemaljskog oca ili dravnika koji strahom odrava pokornost, ili strah od
srednjovekovnog Boga crkve koja je plaila paklom, ve i onako dovoljno uplaene ljude
od ratova i epidemija, plaila ih reima i slikom, venim paklenim mukama, odravajui
tako ljude u ropskoj pokornosti koju je Isus Hristos hteo da jednom zauvek zameni u
oveku za poslunost iz ljubavi. Eto, jednog pouzdanog krmara na brodu
strahopotovanje pred Bogom, kormilara iji je brod, najzad, zaplovio morem, izvukavi
ga izmeu hridina "smrdljivog mora", uvek smrdljivih luka svih pristanita sveta. To je
onaj strah ljubavi deteta od oca i majke, strah prijatelja od prijatelja, mua od ene i ene
od mua, strah ljubavi pred Bogom da se Bog, otac ili majka, prijatelj ili brani drug, ne
oaloste zbog naih neljubavnih rei ili dela. Sveta Trojica Boija, Linosti su, ne
zaboravimo ovu vanu injenicu! Zbog toga verujemo i znamo da Isus Hristos i sada
plae i tui zbog nas ljudi i naih nedela, kao to je plakao i tuio pred mrtvim Lazarom,
u Getsimanskom vrtu ili pred Jerusalimom koji e od Rimljana biti pregaen i uniten.
Ne smemo na kraju ove moje smele egzegeze da zaboravimo neto znaajno iz reenice
Isaka Sirina koji smo naveli na poetku lanka. Videli smo da bez otkrivanja pozitivnog,
prijateljskog straha u nama (straha od Boga), nije mogue izvesti brod na otvoreno more,
na kome tek moemo da prepoznamo, ta je to slobodna volja i zato nam je nju Bog
udahnuo raanjem Adama (ije ime Adaman, na hebrejskom jeziku, kao to je poznato,
znai Zemlja). Zato je ovaj strah, zapravo, jedini sigurni kormilar na ivotnom brodu
naeg postojanja? Zato to nas vodi pokajanju, jasno poruuje sv. Isak Sirin. Bez
pokajanja, dakle, nema ni broda, ni mora koje nije vie smrdljivo, ve je isto i providno
sve do dna kada ga danju s broda gledamo, dok je nou, dok i dalje plovimo otvorenim
morem, zvezdano nebo nad nama drugo providno dno; more se tako ogleda u zvezdanom
nebu, a zvezdano nebo u moru. Izmeu mora i neba postavljen je ovek. Samo vrsta
graa broda i siguran kapetan broda spae oveka da se ne obezglavi od vrtoglavice pred
zvezdanim nebom, i ne utopi, kao Narcis, u dubini mora.
I jo jednom, svaki drugi strah koji ne vodi pokajanju, lano je pribeite i smrdljiva luka,
bolestan nain odbrane, samim tim izbegavanje odgovornosti da se ovek slobodno
odlui, da prihvata odgovornost i slobodu onda, kada prepoznajui svoje grehe, trai za
njih razreenje i iskupljenje i prepoznaje onu vrstu straha koji vodi pokajanju. Otkud u
oveku toliko golem, tako dugotrajan i tvrdokoran strah od jedino spasavajueg straha,
pokajnikog straha? Zato se veina ljudi radije priklanja ivotu ustajale luke, nego to se
usuuju da se zagnjure u slano more i okrepljujuom morskom soli iiste sve rane na
telu koje su im lani strahovi prouzrokovali? Verovatno je zato tako jer su naslage greha,
taloene decenijama u telu i dui oveka, ve tako ogrubele i telo i duu, da je takav
ovek izgubio i poslednju nadu da mu bilo koje more i njegova so (recimo drugaijim

jezikom, bilo koji duhovnik ili psihoterapeut) mogu rastvoriti i istopiti speenu koru
greha sa due i tela.
A kakva boanstvena nadoknada eka jedinog pravog junaka meu svim drugim vrstama
junaka u ovome svetu, za njegov rizik koji ponitava u sebi sve druge strahove,
oslobaajui kao princ iz krila zmaja princezu strah pokajanja! Ne podnosei vie sebe
smrdljivog, ne kupajui se vie svakodnevno u barutini grehovnog straha, a pri tom ne
proglaavajui ovaj svet apsurdnim, voljno iz njega izlazei, vraanjem "ulaznice Bogu"
(kao Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog), ovakav ovek, istinski Bogotraitelj,
strahom pokajanja otkriva u sebi veru, sa njome nadu, ali onda i najdragoceniju njihovu
sestru ili treu Sofijinu kerku ljubav. I sada nam se tek otkriva pravi smisao jedne
druge poruke sv. Isaka Sirina: "Kada ovek zavoli Boga onda njegova ljubav gasi oba
straha, strah od smrti i strah od Njegovog suda."
BLAGODAT, IM OPAZI DA OVEK
PONE MISLITI O SEBI MNOGO,
ODMAH POPUTA DA SE POJAAJU
I UTVRDE PROTIV NjEGA ISKUENjA,
DOK NE UPOZNA SVOJU NEMO
- TADA TRI I U POKORNOSTI
HVATA SE ZA BOGA...
OVDE BOG ISPOLjAVA SVOJU SILU
U NjEGOVOM SPASENjU.
JER NIKAD OVEK NE POZNAJE
SILU BOIJU U MIRU I U SLOBODI.
ovek u toku svoga ivota, vie ili manje stalno misli visoko o sebi. Nazvali mi ovu
injenicu psihoanalitikim izrazima narcizam, omnipotencija, "grandiozni self", ili
hrianskim, gordost, nije bitno, jer je re o istovetnom opteljudskom fenomenu
primetnom ve u najranijem detinjstvu, kao prirodnom, kompenzatornom rezultatu
duboko u sebi doivljenog oseanja slabosti i nemoi. Niko ne spori da kod svakog
oveka, nekad za kratko, nekad za due, iskrsne svest o svojoj nemoi. Odluujue je,
meutim, kako ovek reaguje na ovo prirodno oseanje. Mada je raznovrsnost
reagovanja, praktino, beskrajna, jer su i svi ljudi beskrajno razliiti (ali svi beskrajni, u
smislu hrianskog uenja o beskrajnom usavravanju oveka), naveemo nekoliko
najtipinijih naina odgovora oveka na prepoznavanje sebe "golog". Da li zbog neke
uroene manjkavosti (telesne ili duevne, ili i jedne i druge), ili nekog ranog traumatskog
dogaaja, tek, najvie ima ljudi kojima je "oseanje inferiornosti" do te mere
nepodnoljivo, da svaki nagovetaj ovakvog oseanja biva odstranjen iz svesti (potisnut) i
zamenjen nekim prkosom, agresijom, gnevom. Odavno je poznato u psihologiji, a i u
svakodnevnom iskustvu ljudi, da ovek postaje agresivan najee onda kada je uplaen.
Sa porastom jaine straha u oveku, raste i jaina agresije, koja moe pokazivati razliite
naine manifestovanja (direktna i indirektna, neverbalna i verbalna, maskirana verbalna
agresija itd.), pri emu ovek ne mora biti svestan tesne povezanosti straha i agresije.

Da li zbog uroenog introvertovanog stava ili nasleenog melanholinog ili flegmatinog

temperamenta, neki ljudi, takoe nespremni da u svesti due vremena podnesu nemo,
povlae se u takvim stanjima od ljudi (izazivajui kod ovih uenje), tuguju neko vreme,
jalovo, u samoi, a onda kao da zaborave na doivljaj nemoi, vraaju se u drutvo i
nastave da ive, kao to ovek ne eli vie da misli na neku nonu moru koja je bila i
prola.
Ima, sreom, dosta ljudi koji su na svet doli sa snanijim potencijalima Ja-principa, koji
su imali vie sree u detinjstvu sa relativno usklaenim karakterima roditelja i koji zrelije
reaguju na povremene nalete slabosti. Prihvatajui teorijski kao taan, a iz linog iskustva
se uveravajui u praktinu vrednost drevnog zahteva mudraca: "Upoznaj samog sebe!"
ovi ljudi su korisno zainteresovani da saznaju poreklo spomenutim naletima unutarnje
slabosti. Pomno ispitujui korene ovekove inferiornosti i kompenzatornog oseanja
superiornosti, opteljudske i line, ispitivai stiu do istog odgovora: ovek je najslabije
bie u prirodi, ali ovekov um ini oveka gospodarem prirode!
Ovaj tragino doivljeni rascep izmeu injenice ovekove slabosti i smrtnosti i potrebe
njegove za besmrtnou, trai odgovor od oveka, (kada ovek stekne hrabrost da ovako
pita), kakav je smisao ovakvog rascepa i da li ga uopte ima. I ne znajui, ljudi su se
oduvek delili na tri grupe kada su sebi postavljali slina pitanja i na njih hteli da
odgovore. Dok su jedni negirali svaki mogui smisao ljudskom postojanju, usklaujui,
nekad, s velikom mukom, lini ivot sa ovakvim uverenjem, drugi su priznavali svoju
duevnu i duhovnu nesposobnost da na ovakva sutinska pitanja odgovore (agnostici),
dok su ljudi iz tree grupe, verujui u Tvorca sveta, u hrianstvu u Svetu Trojicu, preko
vere dobijali i odgovor koji ih je ispunjavao mirom, neke i velikom radou. Tako smo
stigli do odluujueg pitanja, kako iskreni hrianski vernik odgovara ili treba da
odgovori na doivljaj svoje nemoi?
Ve smo ranije, u vie mahova, navodili rei apostola Pavla iz njegove II poslanice
Korinanima "kada sam slab onda sam silan", jer se Boija sila najbolje pokazuje "u
nemoi ljudskoj". ta treba da znai ova udna, paradoksalna injenica? Ona ne moe,
najpre, nikako da znai bila bi to, zbilja, antropomorfna predstava da Bog, slian
tiranskim roditeljima ili takvom istom narodnom vladaru, eli da ima ljude, pokorne
robove koji sluaju iz straha. Bog je stvorio oveka, zaista, kako bi Sartr rekao, apsolutno
slobodnim, uz to vladaocem nad Zemljom i njenom prirodom, stvaralako bie "osmog
dana" stvaranja. O "osmom danu" stvaranja, ovekovom doprinosu popravljanja palog
oveanstva, o oveku kao "Boijem prijatelju", Sinu, a onda i saradniku, najpre je
govorio (koliko je meni poznato), iz svoga mistikog iskustva u XIV veku, sv. Grigorije
Palama, potom u XIX ruski religiozni mislilac Teodor Buharev (1829-1871), a onda u
XX veku Nikolaj Berajev.
Doivljaj sopstvene slabosti i nemoi, kod pravog hrianina, ne budi "oseanje
inferiornosti", strah, agresiju, prkos, rezignaciju, oajanje i melanholiju. Sva ova i druga
slina "reaktivna" oseanja oveka, kada doivljava, na razne naine, i raznim povodima,
neizdrivo oseanje nemoi, upravo i bitno razlikuju agnostiara ili ateistu od autentinog
hrianina (ovde je re samo o hrianskom svetu). Tek ovakav hrianin u stanju je da

svoju, na vreme prepoznatu nemo doivi kao Boiju milost, kao poziv Boga ljubavi
oveku da mu se bez straha ili prkosa obrati za pomo. Svaki ovek zavapi bar nekoliko
puta u toku svoga ivota iskreno, iz dubine due, za pomo. Ali kome se ovek najee
obraa za pomo? Roditeljima, branom drugu, prijatelju, drutvu, najree Bogu ili, na
kraju, i Bogu. Doivljajni hrianski ovek zna odmah kome se jedino moe obratiti da
ga spase, svejedno da li o sebi misli kao o "palom, grenom oveku" koji se nikako ne
moe sam spasti, ili, jednostavno, o oveku kao smrtnom biu iju enju ka besmrtnosti
moe utoliti i ostvariti jedino Onaj koji je sam besmrtan, odnosno Koji je kao Bogoovek
vaskrsenjem savladao smrt.
Bie nam sada, pretpostavljam, lake da shvatimo rei sv. Isaka Sirina o blagodati i
iskuenju. Ne doivevi nikad Boiju blagodat, jer Mu se nije nikad iskreno obratio za
pomo, nehrianski ovek, iskuenja koja ga u ivotu snalaze, ne doivljava kao
hrianska iskuenja, ve kao nepoznato zlo koje se na njega, nedunog, obruava, kao
zlo koje dolazi od drugih ljudi, ravog drutva i njihovih ustanova, ili kao zlo koje je
slepi sluaj, ili sudbina, protiv koje su nezatieni i nemoni, i ljudi i bogovi. Najei
odgovor na ovakva, u njihovoj sutini neprepoznata iskuenja, iskazuje se od
nehrianskih ljudi buntom ili oajanjem.
Na drugoj strani, hrianin, kad god biva izloen iskuenju, zahvalan je Bogu Koji ga
kroz iskuenja opominje da je opet jednom "poeo misliti o sebi mnogo". Sveti Isak Sirin
sigurno ne misli da hrianin ne treba da misli mnogo o Boijem biu (jer takvog
miljenja nikad nije mnogo), ve se u onoj izreci svetitelja jasno kae da iskuenja dolaze
onome ko o sebi misli mnogo. Spasonosno iskuenje u tome sluaju trajae onoliko dugo
(nekad samo nekoliko sati ili dana, nekad mnogo due) koliko je potrebno dok ovek, jo
jednom, kako se kae u svetiteljevoj poruci "ne upozna svoju nemo".
oveku je teko kao prirodnom biu, i kada je ovo prirodno bie postalo hriansko, da
neprestano nosi Boga u srcu. Da bi ovo jednom postigao, moda posle mnogo godina
upornog truda, a i tada samo uz Boiju milost, doivotnom nepokolebljivom hrianskom
podviniku poklonjena je od Boga "Isusova molitva", poznata, cenjena i negovana
stotinama godina, naroito u pravoslavnom svetu (posebno u Svetoj Gori, a onda i u
Rusiji). Samo takav Boiji izabranik, kome je um siao u srce i kome je molitva
"Gospode Isuse Hriste, Sine Boiji, smiluj se na mene (grenika)" postala sastavni deo
telesno-duevno-duhovnog bia njegovog, to znai, koja je ula u sastav disanja i
krvotoka molitvenika, doivljava neprekinutu radost Boijeg prisustva, beskrajnu ljubav
prema Bogu, ali i prema svima ljudima i, kako je sveti Isak na jednom mestu pisao, "za
svaku stvar... i za prirodu gmizavaca", i u isto vreme, ovakva ljubav je ispunjena velikom
alou za sve "dok se svi ne upodobe Bogu".
Svi ostali, i primerni hriani, nuno i prirodno zaboravljaju povremeno Boga i Njegovu
blagodat, poklonjenu im, "ni za ta, besplatno", zanimajui se, opet jednom, pre za svet,
nego za Boga, ophrvani svetskim brigama i mnogobrinou palog oveka, kako bi rekao
sveti Teofan Zatvornik. Samo hrianin zna da ceni i ne prestaje da zahvaljuje Bogu to
mu je poslao iskuenja koja ga opominju da je ovek Boiji, a ne svetski, da je roen na
Zemlji, u istoriji, ali da nije stvoren samo za Zemlju i istoriju (svoga naroda, svoje

porodice). Svetitelji su se nekad alili da im Bog ve dugo nije poslao ni jedno jae
iskuenje. Ovo su smatrali znakom bogoostavljenosti i molili su usrdno Boga da ih ne lii
iskuenja koja e ih uiniti savrenijim hrianima, jo bliim Bogu. Stegne se zato
oveku srce od bola kada pomisli kako ima zlih ljudi koji zlo ine, a koji su dugo fiziki
zdravi, naizgled, zadovoljni i mirni. Za ovakve ljude, u jednoj Tolstojevoj prii (O zlom
spahiji) kae se (tako narod o njemu misli), da su od takvog oveka digli ruke "i Bog i
avo".
Velika je, otud, milost Boija kada odmah posle nekog uinjenog greha stigne i opomena,
u vidu nekog iskuenja. Ovakva milost naroito je velika kada se izlije, posle nekog
prestupa nekom nehrianinu ili hrianskom poetniku, i to u vidu relativno brze
"kazne" bilo koje vrste. Jer ovakav brz "bumerang", posle nekog prestupa, mogao bi da
poslui nehrianinu, zbilja, kao "znak odozgo", kao podseanje zaboravnog oveka na
njegovo stvarno poreklo.
Psihoanalitiari bi mogli da na ovo primete da sva "kanjavanja" ili "iskuenja" i
"opomene", stiu oveku od njega samog, od njegovog moralno razvijenog ili, ee,
prejako razvijenog nad-ja. Mada smo mi u vie mahova u naim ranijim spisima
podvlaili razliku izmeu psihoanalitikog pojma nad-ja i hrianskog pojma savesti,
moemo mirno prihvatiti ovakvu psihoanalitiku primedbu, izjednaavajui u
sluajevima koje smo ovde navodili, oba spomenuta pojma. Jer, ak i kada u primerima
istinskih hriana, ne bismo hteli da po svaku cenu u iskuenjima koja ih snalaze u
sluaju kada ponu o sebi "da misle mnogo" vidimo direktnu Boiju intervenciju,
sasvim je dovoljno da se sloimo da ih to njihova savest upozorava, podseajui da je
Hristos u nama, i prema reima samog Isusa Hrista i prema savetu sv. Jovana
Krontatskog: "Imaj u vidu da je Bog u tebi kao Njegovoj slici i prilici, uvek i na svakom
mestu prisutan; ti misli posredstvom Oca, govori posredstvom Sina (Rei), deluje kroz
Duha Svetog". istei neprestano svoju unutranju duhovnu posudu od greha, ovek se
pribliava, i u jednom trenutku otkriva Duha u sebi. To je trenutak primanja blagodati o
kojoj sv. Isak Sirin govori. Kada je jednom Duh Boiji, Sveti Duh u oveku pokazan,
probuena je u njemu i savest, kao "glas Boiji u nama", preko koje ovek, sve dalje i
dalje, prepoznaje smisao, i iskuenja i nemoi, jer kroz njih "Bog ispoljava Svoju silu" da
bi oveka spasao, kako kae sv. Isak Sirin.
Nedovoljno razvijen hrianin u nama ili nehrianin, takoe je roen sa saveu, kao i
svi ljudi. Nije bitno to neki psihoanalitiari ne priznaju ovu savest kao uroenu, ve je
smatraju steenom, putem introjekcije moralnih zabrana roditelja od strane deteta,
nazivajui je nad-ja. Bitno je da je ovo nad-ja razvijeno u oveku, jer ono onda i kod
nehrianina opominje, kanjava i proizvodi iskuenja, sve kao reakcija na grehove koje
ovakav ovek ini, pribliavajui ga tako, za svest oveka nevoljno, hrianskoj veri i
hrianskom pojmu savesti. Bolesni sluajevi javljaju se kod ljudi mahom onda kada je
njihova savest (ili nad-ja) nerazvijena ili preterano razvijena, jer e u prvom sluaju,
zbilja, ostati ravnoduni pred zlim delima koja ine (ali koliko dugo i da li stvarno bez
posledica po telesno i duevno zdravlje oveka?), dok e u sluaju suvie stroge savesti
oseati stalno, na bolestan nain, krivicu, razvijajui u sebi sklonost ka telesnim
bolestima ili raznim fizikim oteenjima (traumotofilija). Opet je samo zdrav doivljaj

hrianske vere, nade i ljubavi u stanju da nedovoljno razvijenu savest podstakne na

razvoj, a preterano ispoljenu ublai i vrati u granice milosrdnog i blagotvornog primanja i
reagovanja na iskuenja.
Najzad, poslednju reenicu sv. Isaka da "nikad ovek ne poznaje silu Boiju u miru i
slobodi", treba razumeti tako to se pod mirom ne uzima kao primer "Mir Boiji" koji
nam se u molitvama daje, ve mir ovoga sveta, odnosno nae inertne, konzervativne
prirode (sada zbilja "pale prirode"), za koju nauka kae da ona uvek tei statinosti i
najmanjem utroku energije u akciji, a francuski filosof Anri Bergson pie: "ivot je
napor da se popne uz strmu ravan niz koju silazi materija". Da li emo materiju shvatiti
kao, jo uvek, Duhom neoplemenjenu energiju, "nagon ka smrti" Sigmunda Frojda, kao
"udovinu konzervativnost oveka" (K. G. Jung), satansku silu koja nas zarobljava u
nepokretnost mrtve materije (mada nauka kae da nema mrtve materije), nije toliko
znaajno. Mnogo je vanije biti osveen za ovaj negativan vid "mira" iz koga, bez Duha,
to u isto vreme znai bez iskuenja (nevolje, borbe), ne moemo ni poi na dug put
usavravanja i bogopoznanja. Jedan drugi Sirijac, sveti Jefrem (iz IV veka) poruuje:
"Nema odmora na zemlji onima koji ele spasenje", a jedna rimokatolika svetica, mnogo
vekova kasnije, sv. Tereza od Avila (iz XVI veka) pisala je neto slino: "Borite se dok ne
umrete u borbi, jer niste ovde ni za to drugo ve da se borite".
Kada sveti Isak Sirin u pomenutoj reenici koju analiziramo dodaje da ovek ne poznaje
silu Boiju ne samo u miru, nego i u slobodi, onda re sloboda ovde ne moe da znai
ovekovu slobodu savesti, slobodu izbora ili slobodu naroda, dakle, onu slobodu koja se
uzima kao Boiji dar oveku i koja se ceni kao jedna od najveih hrianskih vrlina. Kao
to postoji u oveku "mir" koji mu nikad nee pomoi da pozna silu Boiju, jer je re o
lanom miru koji umrtvljuje oveka, tako ima i "slobode" koju sebi ovek stvara, po
principu "sve je dozvoljeno" jer je sve u ivotu "relativno"; tako i neki narodi imaju
spoljanju slobodu, ivei u relativnom materijalnom blagostanju, ali slobodu koja ne
pogoduje ni pojedincu ni narodu da pozna "silu Boiju", jer je takva sloboda, u najboljem
sluaju, sloboda od, ali ne i sloboda za Hrista. Tek ovakva sloboda, unutarnja sloboda
izbora za hrianski put spasenja, proizvee u ovekovom ivotu onu burnu dinamiku
"dozvanih" nevolja i iskuenja, padova i uzdizanja, "alosti po Bogu" i straha
Gospodnjeg, koje e hrianinu na Putu, posle krtenja vodom, doneti krtenje Ognjem,
koga je Isus Hristos bacio u svet pre dve hiljade godina, palei due hriana sve do
dananjeg dana.

II
O STRASTIMA
I O BOLESTIMA
KO JE BOLESTAN
I ZNA SVOJU BOLEST,
TAJ TREBA DA TRAI LEENjA.

KO KAZUJE DRUGIMA
O SVOJOJ BOLESTI,
TAJ JE BLIZU SVOME IZLEENjU
I LAKO E GA NAI.
Mada sv. Isak Sirin misli ovom poukom u prvom redu na nae moralne bolesti, odnosno
sagreenja naa koja dovode do bolesti, mi bismo mogli da proirimo ovu njegovu misao
na sve nae bolesti.
U prvi mah moe da izgleda udno, ali je injenica da je veina ljudi bolesna, a da ne zna
za svoju bolest. Bez obzira na prividno skladno funkcionisanje svih naih organa u
saglasnosti sa centralnim nervnim i vegetativnim nervnim sistemom, zatim i sa
respiratornim, cirkulatornim i digestivnim sistemom, ovek je smrtno bie podlono od
roenja kvarenju i umiranju, samim tim i najraznovrsnijim bolestima ("Tjelo stenje pod
silom duevnom, koleba se dua u tijelu", veli Njego). Nezavisno od uticaja civilizacije
koja moe da deluje i pozivno i negativno na celokupni ljudski organizam, ovek se troi
i zamara u toku ivota, pa i pored neprestane obnove sloenog metabolizma u njegovom
telu, starost neumitno stie, a sa njome i postepeno umiranje elija u telu, elija, koja je, i
po hrianskom uverenju i prema naunom saznanju, po sebi i za sebe besmrtna.
ta oveka, zapravo, najee i najpre ini bolesnim biem? Osim nehigijenskih uslova u
kojima ivi, nezdrave hrane i neistog vazduha, najopasniji prouzrokovai veine bolesti
oveka potiu iz njegovog emotivnog ivota; Isus Hristos je u Jevaneljima rekao da su
to zle misli koje izlaze iz ovekovog srca. Haotini emotivni ivot ovekov, u kome se
neritmino smenjuju oseanja i misli, esto optereeni strahom, gnevom, sumnjom,
alou, preteranom brigom, vremenom, to due traju, odreenim nervnim putevima,
koje je neuro i patofiziologija ispitala, negativno utiu na rad pojedinih organa u
ljudskom telu, slabei njihovu otpornost, dovodei, postepeno, (mada nekad i naglo, u
toku samo jednog dana) do funkcionalne, a onda i organske bolesti.
Ovaj proces razboljevanja pojedinih, ili i vie organa u telu, nekad traje dugo, godinama,
a da ovek jedva primeti da se ve razboleo ili da je na sigurnom putu da se razboli. Poto
je ovakav proces psihosomatskog razboljevanja veoma rairen kod gotovo svih ljudi, ne
smatramo li s pravom da je svaki ovek bolestan, i to, najpre, duhovno, zatim duevno i
na kraju i telesno bolestan? A da li ovek zna da je bolestan? Najee ne zna i ne eli da
zna. Zanet i ponet, najee polusvesnim procesom ivljenja, ustremljen da zadovolji
nagon samoodranja, seksualni i agresivni nagon, sa ciljem da postigne mo nad
okolinom da bi tako savladao esto nepodnoljivo oseanje svoje bioloke, psiholoke i
socijalne nemoi i slabosti, ovek proleti kroz ivot, nekad dug ivot, a da nije postao
svestan svoga poslanstva. Kakva traginost ivljenja za oveka, krunu Boijeg stvaranja,
stvorenog od Duha i za Duh, namenjenog od Boga da bude gospodar prirode "ovek je
stvorenje, ali ima nalog da postane bog", pie sv. Grigorije Bogoslov to znai stvaralac
koji radi na delu usavravanja sebe, prema liku savrenog oveka Isusa Hrista, poslatog
mu od Boga da mu bude veni uzor i ideal!

Prvi, dakle, uslov stvarnog buenja oveka iz njegovog, nekad, doivotnog dremea (ak
je i neurofiziolokim istraivanjima potvreno da ovek najvei deo svoga ivota provede
u spavanju ili dremeu, povremeno aktivirajui samo jedan, minimalan deo ogromnog
potencijala svoje modane aktivnosti), jeste prepoznavanje sebe bolesnog, prepoznavanje
i priznanje ove injenice, uprkos goleme povrede svoga narcizma, i temeljnog kvarenja
slike o sebi kao "grandioznom selfu". Drugog izbora kao da uistinu nema. Ili emo
produiti da ivimo i umremo kao prirodna bia nesvesna svoga porekla, poloaja i svrhe
ivljenja, odlazei posle smrti, moda, u Nita, jer nam je Nita predstavljalo alfu i
omegu ivljenja, ili emo se prenuti, najee zahvaljujui ba bolestima i raznim drugim
nevoljama i nesreama ivota, kriknuti tada za Smislom ivljenja, zavapiti za
prosvetljenjem uma i srca u Onoga koji nam jedini moe pruiti takav odgovor na na
vapaj, koji nas trajno moe umiriti i upraviti na ivot u drugom, suprotnom pravcu od
dotadanjeg puta.
est doivljaj, ne uvek osveen, sopstvene inferiornosti i potrebe da se ovaj najmuniji
mogui doivljaj nadvlada (kompenzuje) "tenjom ka moi", Nieovom "voljom za mo"
(odlino razloenom i objanjenom u "individualnoj psihologiji" Alfreda Adlera),
manifestovan, najee, agresivnom eljom da se ovlada drugim ovekom, a i drugim
narodom, to je sve do danas inilo tragino jezgro svekolike ljudske istorije, ne moe se
drukije ponititi nego voljnim i svesnim prihvatanjem i priznanjem svoje line i
opteljudske slabosti, bolesti (ak "bolesti na smrt" o emu otroumno pie veliki Danac,
Seren Kjerkegor), ali i svoje line grenosti. Ovakvo prihvatanje svoga i opteljudskog
"straha i drhtanja" (drugi naslov jednog od Kjerkegorovih knjiga), nezamislivo je (ako
nemamo izvanrednu obdarenost jednog Niea, Hajdegera, Sartra ili naunika aka
Monoa, a i tada je to tragina obdarenost!) bez "skoka u veru", bez prepoznavanja Boga i
Hrista u sebi, jer Bog, Jeste jeste u nama. Tek u Bogu i sa Bogom, to znai sa Hristom,
ako smo i kada smo roeni u hrianskom narodu (konkretno u pravoslavnom, srpskom
narodu), doiveemo i onda emo i razumeti velianstvene, paradoksne rei apostola
Pavla u II poslanici Korinanima (12, 10): "Zato sam dobre volje u slabostima, u ruenju,
u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan"
(podvukao V. J.).
Moda smo se sada tek pribliili razumevanju odlomka iz dela sv. Isaka Sirina: Ko je
bolestan (a svi smo bolesni) i zna svoju bolest (otkrio je, znai, njeno poreklo, ne samo u
optoj ljudskoj slabosti i smrtnosti, ve u linom grehu, ivei emotivno i misleno
haotino) takav ovek trai leenje, veli sv. Isak. Od koga treba da trai leenje ovek
kome se Bog smilovao otkrivi mu uzroke njegove bolesti i sa njome povezane patnje
koje ga naizmenino, u toku ivota, ine besnim i osvetoljubivim, a onda klonulim,
rezigniranim i depresivnim? Zar ne od Iscelitelja dua i tela naih, Isusa Hrista, sigurnog
Lekara kome se obraamo kada smo osveeni, i za nau bolest i za ovog pravog Lekara
bolesti naih? Ovo nam, na skriven i fin nain poruuje drugi deo poruke sv. Isaka Sirina
koja glasi: "Ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu svom izleenju i lako e ga
nai".
ta ova tana poruka drugo znai nego opomenu, prvo, da nikako ne valja sakrivati, svoju
jednom prepoznatu bolest a esto je skrivamo iz sujete, iz straha da e se okrnjiti

svemona slika koju gajimo o sebi, a koju smo sliku, i nesvesno, nametnuli i svojoj
okolini (drame Luii Pirandela!) i, drugo, da kada, jednom, istinski savladamo svoju
gordost (koja opet, nije nita drugo nego nalije nae slabosti) i kaemo drugima o svojoj
bolesti, lako nalazimo, onda, i izleenje. Ko je taj drugi kome se, najzad, uz mnogo
prethodnog otpora, poverava osveeni bolesnik? Ovakvo poverljivo lice moe da bude
svako ono lice kome bolesnik veruje, koga voli i od koga se nada pomoi. Takvo lice
moe da bude otac, majka, mu ili ena, prijatelj ili psihoterapeut, a za hrianskog
vernika najbolje je da to bude duhovno lice, ispovednik Crkve koji je sam sebe
prethodno, uz pomo Hrista, leio i izleio. Ovakav ovek, najpre sam oien,
sprovodnik je Duha Svetog, pomou koga e nai, otkriti i izleiti nae, i duhovne i
duevne i telesne bolesti.
SVAKA STRAST
KOJA SLUI NA KORIST,
DATA JE OD BOGA.
I TELESNE STRASTI
STAVLjENE SU U TELO
NA NjEGOVU KORIST
I USPEVANjE;
A TAKVE SU
I STRASTI DUEVNE.
Relativno je malo misli u svetootakoj literaturi slinih ovoj, smeloj, sv. Isaka Sirina.
Naueni svojom prirodom da oseamo i mislimo na dualistiki nain, manihejski
pojednostavljeno delei oveka, prirodu, pa i samog Boga na dobro i zlo, anele i avole,
tamu i svetlost, mi tako zaboravljamo, ili za sobom ostavljamo, same osnove hrianskog
uenja. Kao to bi trebalo da znamo, judeo-hrianska religija nije dualistika religija,
poput zoroastrizma i od njega izvedenih religijskih uenja, kao to su gnosticizam i
manihejizam, koji su uticali na pojavu i irenje jeretikih uenja pavlikijana i mesalijana,
potom bogumila, kao pretea protestantizma, unutar vizantijskog pravoslavlja.
Hrianstvo, kao monoteistika religija, slina judaizmu i islamu, predstavlja Boga kao
jedinog Tvorca "i neba i zemlje", to znai i duha i materije, sve vidljive i nevidljive
prirode, oveka i svih niih ivih bia, sve do kristala, za koje nauka danas pretpostavlja
da nisu mrtva materija, jer i nema niega mrtvog u kosmosu.
Ako je, dakle, Bog, prema hrianskom uverenju, Tvorac svega "vidljivog i nevidljivog",
Onaj, koji prema reima proroka Isaije "pravi svetlost i stvara mrak" (45, 7), onda, nije
ispravno pretpostaviti, poput gnostiara, da je demijurg, neko nie boanstvo, moda
otpalo od Boga, stvorilo ovaj nesavreni i pali svet i njime dalje vlada. Ako ve nismo
uvek u stanju da, slino Lajbnicu, smatramo ovaj svet "najboljim od svih moguih
svetova", oseajui se dobro u teodiceji, nije dobro negovati u sebi i za druge avodiceju,
projektujui sopstvenog unutarnjeg avola na sve ljude, prirodu i istoriju.
Ne ulazimo ovom prilikom u sloeno pitanje prvog ljudskog sagreenja ili pada u greh,
Adamovog i Evinog "ugriza jabuke" u rajskom Boije vrtu, prevremenog kuanja
plodova sa "drveta dobra i zla" i posledinog umiranja oveka i celog ljudskog roda. Ne

moemo sada raspravljati, takoe sloeno i teko pitanje, primarne i sekundarne ljudske
prirode, ili prirode ovekove pre i posle poinjenog "praroditeljskog greha". Ostanimo
radije na jednostavnoj i preciznoj misli sv. Isaka Sirina koji nam kae da "svaka strast
koja slui na korist data je od Boga". Na svetitelj ne kae da je svaka strast data od
Boga, pa zbog toga slui na korist, ve ona strast koja slui na korist, od Boga je.
Ovakvim istinskim hrianskim izrazom, sv. Isak nas upozorava i podsea da strastima ne
valja prilaziti jednostrano, kao apriorno avoljim iskuenjima i, drugo, da je ovek
slobodno bie koje, praktino, celog ivota stoji pred izborom. "Sve mi je dozvoljeno",
veli apostol Pavle u I poslanici Korinanima (6, 12) "ali sve ne koristi, sve mi je
dozvoljeno, ali ne dam da ita ovlada mnome".
Kako bi trebalo razumevati pojam "strast" kod sv. Isaka? Mada se strasti kod svetih Otaca
najee izjednaavaju sa "sedam smrtnih grehova", poznatih irom hrianskog sveta, u
religijskom tkanju u kakvom je Isak Sirin upotrebio ovu re, pre sam sklon da ovoga puta
strasti poistovetim sa ljudskim nagonima, najpre, nagonom samoodranja, zatim
seksualnim i agresivnim nagonom. Ameriki psiholog Mek Dugal, osniva hormike
psihologije, smatrao je da ovek poseduje i mnoge druge nagone ili nagonima bliske
delatnosti; spomenimo nagon igre (homo ludens), skupljaki nagon, ali i nagon ka
saznanju ("volja za smislom" Viktora Frankla), nagonska potreba za stvaranjem (homo
creator) itd.
Ne ulazei u raspravu da li su svi ovi nagoni (strasti) nastali post factum, kao posledica
"pada u greh", ili, to mi izgleda verovatnije i prihvatljivije, da je Bog stvorio oveka sa
ovim nagonima, sledujui razgovetnu misao sv. Isaka, znaajnije za nas je pitanje ta
ovek ini, ili ta treba da ini sa svojim strastima (nagonima). Nee nam nita smetati
ako biblijsko kazivanje o postanku oveka iz "praha zemaljskog" i Duha Boijeg,
prenesemo na vekovna nauna raspravljanja o odnosu materije i energije. Svodei ovu
raspravu, neto pojednostavljeno, na naunu pretpostavku da su materija i energija dva
vida jedne iste prasupstancije, da kosmika materija stalno prelazi u energiju, a ova se
potom zgunjava u materiju to se gotovo u potpunosti uklapa u smelu misao Karla
Gustava Junga da su i materija i duh jednog korena mogli bismo rei da su i priroda i
ovek kao njen deo (a i deo Boga jer je i priroda stvorena od Boga), dinovski
akumulator ispunjen materijom i energijom. Ako sada pod Erosom shvatimo, u prvom
redu Boiju ljubav za oveka i sve ivo to je Bog iz ljubavi stvorio, a potom silan
energetski rezervoar u kome su sadrani svi ljudski (i cele prirode) nagoni, onda smo jo
jednom, zaobilaznim putem, stigli do oveka i njegove line mogunosti da slobodno
odluuje ta e initi sa svojim strastima (nagonima) i njihovom neprocenjivo velikom
energijom. Ova energija (nevidljiva, a ipak donekle merljiva) svakom je oveku oevidna
i pristupana, naroito kada je re o agresivnom i seksualnom nagonu. Kada sv. Isak Sirin
kae da su "telesne strasti stavljene u telo na njegovu korist i uspevanje" onda je
dozvoljeno pretpostaviti da je na pisac u prvom redu imao na umu upravo ova dva
najjaa nagona u oveku. Kada su ovi nagoni na "korist i uspevanje"? Zar ne onda kada
ovek njima vlada, kada ih dri pod kontrolom volje, kada njihovu energiju koristi da
upozna prirodu, da je umnoi i oboi, sledujui Boiju zapovest i blagoslov da raanjem i
mnoenjem uini Zemlju plodnom i srenom!

Na izazovno pitanje hrianina da li je seksualni nagon u oveku samo izraz i potreba

ljudske prirode za reprodukcijom, ili slui oveku i kao polno zadovoljstvo u braku, (ali u
braku u kome postoji telesno-duevno-duhovni sklad u ljubavi, vidi: I poslanicu
Korinanima a. Pavla, 7, 5-7), oprezan odgovor koji smo dobili jo od sv. Jovana
Zlatousta (V vek), ali i od savremenih hrianskih teologa (meu njima i pravoslavnih:
Sergije Trojicki, Dimitrije Bogdanovi, Pavle Evdokimov, vidi knjigu: Sveta tajna
ljubavi, Pravoslavni misionar, Beograd, 1988), za mnoge hriane je iznenaujui. I neki
sveti Oci naime, kao i neki savremeni teolozi, ne misle da brak mukarca i ene ispunjava
u potpunosti svoju boansku namenu samo u stvaranju potomstva, tj. da polni nagon kod
oveka ima iste kvalitete i funkciju kao kod niih ivih bia. Namesto ovakvog naina
razmnoavanja ivih bia, odnosno korienja seksualnog nagona, kakvo je i kod oveka
u njegovoj preistoriji, desetinama hiljada godina trajao, od vremena Boijeg
Objavljivanja Mojsiju, a onda, naroito, od vremena dolaska Bogooveka Isusa Hrista,
preporuka ljubavi meu ljudima, odnosila se svakako i na ljubav mukarca i ene u
braku. Zar nije ova Hristova preporuka apostolima i svima ljudima, da postoji samo jedan
brak i da je svaka preljuba u braku greh i ak jedini razlog doputene rastave braka,
dokaz hrianskog uverenja da je prvobitna politeistika i poligamna ljudska priroda
(stari Jevreji bili su se oslobodili politeizma, ali ne i poligamije) oblagoroena Hristom
koji od oveka trai, ako hoe da bude hrianin, vrstu linu odluku da poligamnu
prirodu zauvek zameni monogamnom. Pozivajui se na Boga i njegovu preporuku da e
ovek napustiti roditelje svoje i "prilepiti se eni svojoj i od dvoje postae jedno", Isus
Hristos nas vraa u pravreme postanka oveka kome je sam Bog "od poetka" namenio
da bude monogam i monoteist!
Polna strast u oveka, jednom rei, moe i danas da u njemu ostane na nivou animalne
strasti upotrebljene iskljuivo u svrhu razmnoavanja; ona se moe izopaiti u grenu
strast prave opsednutosti oveka polnim nagonom koji se nemilice zadovoljava bez
ljubavi, ak sa izbegavanjem stvaranja potomstva i, polna strast, moe biti na "korist i
uspevanje", kada u ljubavi, u harmoninom spoju telesne, duevne i duhovne ljubavi,
mukarac i ena, u braku, zbilja ispune Boiju preporuku da "od dvoje naine jedno".
Obostrani i istovremeni orgazam u polnom odnosu mukarca i ene, predstavlja, u isto
vreme, podseanje na "rajsku ljubav" Adama i Eve pre sagreenja, a onda i zaetak ploda
meusobne ljubavi koje ispunjava i drugu Boiju zapovest o "raanju i mnoenju". Ne
zaboravimo da je Eva izala iz Adamovog rebra u ekstazi, kako se od svetih Otaca
prevodi "tvrd san" koji je Bog poslao Adamu kada je od njegovog rebra gradio enu.
Valja, takoe, obratiti panju da e glagol poznati biti upotrebljen u Svetom Pismu na dva
naina, ali sa jednim istim dubljim smislom: u biblijskom jeziku ova jevrejska re
(poznati) znai ljubavni odnos mukarca i ene ("Adam pozna Evu enu svoju"), a
jevanelist Jovan (17, 3) kae: "A ovo je veni ivot da poznaju tebe jednoga istinitoga
Boga i koga si poslao Isusa Hrista". Kroz ekstatini Eros, dakle, ali uvek samo u ljubavi, i
mukarac i ena mogu da se nau u Boijoj blizini, jer je odnos Boga prema svakom
oveku isti kao to je bio sa njegovim izabranim narodom, ljubavni odnos, i to je jedini
razlog, prema miljenju savremenog grkog teologa Hrista Janarasa "da jedna isto
ljubavna pesma Pesma nad pesmama, nae mesto meu knjigama Staroga Zaveta. Otud
nije neobino da se i u otakom predanju mogu nai ovakva mesta: "Neka ti telesna
ljubav bude slika udnje za Bogom", ili: "Blaen onaj koji ima ljubavi prema Bogu

koliko ima bezumni ljubavnik prema svojoj voljenoj". Ruski pravoslavni teolog u XX
veku Pavle Evdokimov dao je naslov jednoj svojoj knjizi Luda ljubav Boja.
JEDAN, I ONIM DELIMA
KOJA INI LEVICA,
STVARA IVOT
U PREMUDROSTI BOIJOJ,
A DRUGI PRODAJE GREH
POD VIDOM
NEEGA BOANSKOG.
Mnogo ta u jednom ljudskom ivotu, relativno kratkom, ostane skriveno, neupoznato,
nerazjanjeno. Nekad tako ostane zauvek, a nekad, udnim sticajem okolnosti, uskoro ili
mnogo kasnije, posle smrti nekog oveka, otkriva se stvarno bie toga oveka, kao i
njegova dela: u pozitivnom svetlu, kakva se svetlost oveka i dela njegova nije
nasluivala dok je ovaj ovek iveo, ili u negativnom smislu prepoznavanja zlog
miljenja i delanja oveka, o kome su njegovi savremenici imali dobro miljenje. Kao to
se, dakle, dobar ovek i njegova dobra dela ne moraju prepoznati i priznati kao takvi za
ivota ovakvog oveka, tako i rav ovek i takva ista dela njegova ne moraju se pokazati
svima ili nikome, iz blie i dalje okoline takvog oveka. ovek je sloeno bie koje se ne
odgoneta lako; za oveka je uvek tajanstvena, nikad dovoljno tano protumaena Boija
promisao, ne samo u istoriji, iji katastrofalni milenijumski tok moe da zbuni i najveeg
vernika, ve je Ona takva i u linom ivotu pojedinog oveka.
Da li ovim odreivanjem elimo da relativizujemo problem "dobra" i "zla", kao to to ve
odavno mnogi ljudi raznih zanimanja ine? Nikako. Bez obzira, ili upravo zato to smo
svi "praroditeljskim grehom" okusili "zabranjeno voe" sa "Drveta poznanja dobra i zla",
mi smo i dalje pomuenog pogleda koji ne razlikuje zdravo od otrovnog ploda sa Drveta
iz Boije bate, prema kome smo jedino bili duni da ostanemo u strogom postu. Ako je
ovek hteo i jo uvek, i sve vie hoe, da ivi bez Boga, Bog nee da ostane bez oveka,
pa je zato, prema reima jednog hrianskog mistiara, postao ovek, Bogoovek Isus
Hristos, da bi ljude, voljno odbegle, a onda plamenim maem Arhanela oterane iz
Boijeg vrta, opet priveo k Sebi, radujui se povratku svakog, pojedinanog "bludnog
sina" Oevom domu. Ako smo, dakle, i dalje ostali zbunjeni i u magli i pred
razlikovanjem plodova dobra i zla, relativizujui ih danas vie nego ikada, odriui se na
regresivan nain monoteizma u korist politeizma (koji se, izmeu ostalog, karakterie
sjedinjavanjem dobrih i zlih osobina unutar jednog boanstva, kao to je to sluaj u
indijskih boanstava, donekle, jo uvek, i u liku ambivalentnog Jahvea), i pored jasnih
jevanelskih poruka Hristovih propovedi koje su ljudima imale da pomognu u
razlikovanju plodova sa jednog istog Drveta, onda sve nevolje i nesree koje nas snalaze,
i kao narod i, pogotovo, kao pojedince, padaju na nas, i posledica su, sve ee, nae
svesne odluke da odbacimo Hrista i hrianstvo, u kome smo mi i nai preci roeni. Ali
da se vratimo na tajanstveno pitanje ovekove "levice" i "desnice" i preteko pitanje
Boije "levice", na koja nas nagoni da mislimo sv. Isak Sirin.

Jo jednom, o sloenosti ovekovog bia. Ova sloenost ili, psihoterapeutskim jezikom

reeno, konfliktnost, reklo bi se, same sutine ovekovog bia, potie, hrianski
govorei, od Adamovog sagreenja, to bi znailo od samog poetka postojanja ljudskog
roda. Psiholozi, konfliktnost ovekovog psihikog ivota smatraju posledicom, s jedne
strane, njegove "meovite" genetike, s druge, nesklada, izmeu daleko veeg prostranstva
ovekovog nesvesnog ivota (samim tim nepoznatog, ali posredno mogueg da se
upozna, prema davnanjoj preporuci mudraca: Upoznaj samog sebe!) i njegove svesti,
kao nosioca Ja-principa, uvek ugroenog, prema miljenju psihoanalitiara, od nagonskih
pobuda koje nadiru iz nesvesnog, od uticaja spoljanje sredine i od, nekad preslabog, a
nekad prejakog unutarnjeg cenzora, nazvanog Nad-ja.
Kada je re o uticaju naih gena na na, najee haotini duevni ivot, uzimam kao
primer razliitu genetiku Dostojevskog; kao to je poznato, oeva strana velikog pisca
bila je optereena duevnim bolestima, samoubicama i ubicama, dok su majini preci,
mahom, bili monasi, svetenici, sveti ljudi. Ne nosi li, pitam se, svaki ovek sobom, kada
dolazi na svet, meavinu "dobrih" i "zlih" gena, naravno bez genijalnog talenta Fjodora
Mihajlovia, koji nije postao ni ubica ni svetitelj, jer je mogunosti svojih gena na
najbolji nain pretoio u likove svojih romana.
Zato naglaavamo ovekovu konfliktnost koja ga ini dualistikim biem, reklo bi se od
zaea, a svakako od roenja? Upravo zbog nerazmrsivog spleta njegove "levice" i
"desnice"! Ovaj koloplet, meutim, uzrok je stravinom ratu u oveku, najee
nevidljivom, unutarnjem ratu koji vode oseanja i razum, telo i dua, dua i duh,
nesvesno i svesno, dobro i zlo. Nikome, koji celog ivota, hteo-ne hteo bije ovakvu bitku,
sa potpuno neizvesnim ishodom, nije moguno, ak i kada uz Boiju pomo vodi
podviniki ivot (monaki ili laiki monaki) da ostane borac samo unutar sebe. Ne
moramo se uditi zato, da se povremeno, kod nekih esto, a kod ravih boraca najee,
unutarnja borba projicira spolja, prenosei se na borbu sa najbliom rodbinom, susedima,
a onda i graninim narodima. Ljudske svae, jednom rei, ratovi i graanski ratovi,
najee su projekcije ovekovih unutarnjih konflikata, uvek iznova neuspeo pokuaj da
se ovi konflikti razree spolja, putem revolucija i ratova. Destruktivnost i
samodestruktivnost oveka (jedno ne ide bez drugog) kroz itavu ljudsku istoriju,
naroito izrazite u naroda monoteistikih religija, koja je, jednom za uvek, postavila
egzistenciju ovih naroda u znaku religioznog iskuenja borba Dobra i Zla bie unutar
oveka i njegove istorije sve ea, sa sve jasnijim opredeljenjem slobodnog izbora ljudi
za Dobro ili Zlo tragian je ishod ljudske nemoi da bez pomoi Boije, Koga ne
priznaje, dovede svoju unutarnju borbu do dobrog kraja. Da je ovakav dobar ishod
ovekovog rata sa samim sobom mogu, reito govore ivoti poznatih i jo mnogo vie
nepoznatih hrianskih svetitelja (i ne samo svetitelja) u toku dve hiljade godina
hrianske istorije. Ali savladati uspeno "meovitu" genetiku, i "amoralno i asocijalno"
nesvesno, odoleti iskuenjima Kuaa "od poetka veka", mogue je samo sa Bogom.
Samo tada "levica" nee biti u sukobu sa "desnicom", ako "desnica", prema jevanelskim
reima i ne bude uvek znala ta radi "levica" i obratno. Poto smo svi daleko od
ovakvog harmoninog udruivanja svih "udova" naeg tela, koje je Bog tako opremio da
oni prirodno harmonino rade, sve dok ih naa uzburkana, rascepljena dua ne poremeti
(stvarajui onda niz psihosomatskih bolesti od kojih malo ko od ljudi moe da utekne),

upitajmo se ponovo ta je sv. Isak Sirin mislio kada je rekao da i ovekova levica moe
da "stvara ivot u premudrosti Boijoj", a da tobonji vernik, ovekova desnica, dakle,
"prodaje greh pod vidom neega boanskog".
Jo je sveti Avgustin pisao: "Bog ima mnoge koje crkva nema i Crkva ima mnoge koje
Bog nema", a jedan hrianski teolog u naem veku rekao je neto slino: "Ne budimo
sigurni da je Bog u crkvi. On je sa svima koji istinski veruju. uvaj se onoga ko dokazuje
ili trai da mu se dokae Bog. Bog se ne dokazuje, ve pokazuje! uvaj se onoga za koga
je Bog na nebesima. Bog je ili u drugom oveku (naravno, i u meni) ili nigde".
[* NAPOMENA: Crkva je ovde shvaena kao institucija, otud je pisano malim slovom, za
razliku od Crkve kao mistinog tela Hristovog i eshatoloke zajednice u istoriji primedba V. J.]
Svi znamo da je uvek bilo i da i danas ima onih koji nose velike i male krstove oko vrata,
metaniu, redovni su posetioci crkve, poste i prieuju se, dok se u svakodnevnom
linom, privatnom ivotu (u porodici, na poslu, kada ih niko ne vidi) ponaaju
nehrianski. Poznata jevaneljska pria o ponaanju dvojice Jevreja u hramu (jedan
glasno pokazuje svoju pobonost prezirui drugog, a ovaj drugi, priznajui svoju
grenost, smerno stoji pred Bogom molei za oprotaj) svedoi da su i pre dve hiljade
godina (a sigurno i mnogo ranije) postojali ljudi "okreeni grobovi", ili ljudi koji dre
samo spoljanju stranu ae istom, da se posluim Hristovim primerima iz Jevanelja.
Za ovakve i sline ljude Dante je u Paklu naao odgovarajua mesta muenja, dok ih je
sv. Isak Sirin nazvao onima koji prodaju greh "pod vidom neega boanskog".
Tee e nam biti da prepoznamo one druge ljude, pretpostavljam, takoe brojne, koji ine
dobra i tako stvaraju ivot "u premudrosti Boijoj", postupajui po jevanelskom savetu,
da kada inimo dobra dela, neka naa desnica ne zna ta ini levica, da se ne bismo
pogordili i ne posluali savet svetih ljudi koji nam poruuju: "Ne belei svoja dobra dela,
jer ako ih zabelei, brzo e izbledeti; ako ih pak zaboravi, bie upisana u venost".
Mislim na one ljude koji sebe ne smatraju hrianima (da li bi ih trebalo nazvati
neosveenim hrianima ili skrivenim teistima?), neki od njih ak istiu svoj
agnosticizam ili ateizam, a onim to ine u ivotu, kao da potvruju, i nevoljno,
postojanje Boga.
Poto sv. Isak Sirin izriito pominje ovekovu levicu koja ini dela iz kojih proizlazi
ivot "u premudrosti Boijoj", ne mogu da ne pomiljam i na Boiju levicu, kojoj Bog,
preko mefistofelskog duha u oveku i van oveka, prema Geteovim reima iz Fausta,
uvek hoe zlo, ali zavri dobrim. U monoteistikim religijama sveta, kao to smo to ranije
isticali, veliki je problem kako u jednom, svemoguem i svedobrom Bogu objasniti
poreklo zla. Zlo je, zbilja, i suvie vidljivo i prisutno, da bismo ga mogli olako proglasiti
"odsustvom dobra" (privatio boni), prividom ili naom iluzornom predstavom, jo manje
nam je kao monoteistima dozvoljeno da zamiljamo drugog boga, Satanu, i to kao
nezavisni princip, onako kako predstavljaju sebi borbu dobra i zla sve dualistike religije
ili pojedine, kroz sva hrianska vremena uvek prisutne, gnostike jeresi.

Ne mislim nikako da mogu i da pretpostavim reenje ove teke zagonetke koju nisu mogli
da ree, dve hiljade godina, i najbolji hrianski i nehrianski filosofi, teolozi i razni
drugi mislioci. Dovoljne nam mislene muke zadaje sv. Isak Sirin kada nam, govorei o
levici, dozvoljava da pretpostavimo da ima ljudi koji inei drugim ljudima zlo, navode
ove ljude da postanu Boiji, ili ako su to ve, da ih uine jaim vernicima. Dobro su nam
poznata raznovrsna i mnogobrojna iskuenja koja snalaze u ivotu, ponajvie, Boije
ljude. Neki od njih malaksavaju pod pritiskom iskuenja i naputaju dalju borbu za
Dobro, dok se drugi osnauju u veri. Ko kua oveka kroz zle ljude? Bog, Satana (Satana
sa dozvolom Boga kao u uvenoj prii o Jovu, donekle ponovljena u genijalnom delu
svetske knjievnosti Geteovom Faustu), ili to kua sebe sam ovek, jednostavno iz
sopstvene zloe, nakupljene, koje ravom genetikom, koje ravim uslovima ivota,
poevi od ranog detinjstva? Nije li najbolje, u duhu hrianske uzdranosti, na ovo
veno, a stravino pitanje, odgovoriti sa ne znam! Ono to mi izgleda vanije, pa i
presudnije, kada su u pitanju uinci poinjenog zla od jednog oveka drugom oveku,
odgovor je oveka na izazov zla, ne raspitujui se previe, otkud zlo i ko ga alje oveku.
Originalna teorija, moda najveeg hrianski orijentisanog istoriara u XX veku,
Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", sasvim se dobro moe primeniti, ne samo na
istorijska zbivanja sa narodima i njihovim civilizacijama, ve i u ivotu oveka kao
pojedinca, kao individue na putu ka linosti. Zar ovek nije neprestano izazivan? Od
koga izazvan? Od Boga, avola, prirode, drugog oveka, drutva, mukarac od ene i
ena od mukarca, od naroda kome ovek pripada, od drugog naroda? Jo jednom, nije
nam odgovor na ovo pitanje ono bitno u problemu kojim se bavimo, bitan je i odluujui
na odgovor na izazov. Da li smo, najpre, svesni da smo izazvani, to bi hrianski
razmiljajui trebalo da znai, pozvani? Jer kada smo ve dozvani u ovaj ivot bez nae
volje i odluke, nismo li u isto vreme izazvani i pozvani da ivot osmislimo i obogatimo?
Kako? Verom, nadom i ljubavlju u Bogu. Ali i vera i nada i ljubav samo su "iskre u
kamenu", bez spoljanjeg udara one bi "u kam oajale". ta je spoljanji udar? Sve
mogue nevolje ovoga sveta, ukljuujui i udare zlih ljudi na nas. Karl Gustav Jung je
jednom s pravom napisao da je ovek udovino konzervativno bie i da ga samo krupna
nevolja moe podstai na aktivnost. Pa, mada je Nie, na svoj podrugljiv nain rekao da
"bolest (uzimam ovoga puta bolest i nevolju kao sinonime primedba V. J.) moe biti
podsticaj za ivot, ali za takav podsticaj treba biti dovoljno zdrav", upravo su vera, nada i
ljubav u Bogu jedino zdravlje u oveku koje e na izazov nevolje ili bolesti (telesne,
duevne, socijalne, opteoveanske, jer je ovek, zbilja, prema Kjerkegoru, "bolest na
smrt") odgovoriti aktivnim ivotom beskrajnog usavravanja, prema Hristovom pozivu
oveku iz Matejevog jevanelja.
A ta e biti sa ljudima koji, i nesvesno nas iskuavajui Zlom, silno doprinose uveanju
Dobra u nama? Ne znamo. Da li su oni bili orua u Boijim rukama (poput Satane kada
je kuao Jova ili Mefista kada je sklopio savez sa Faustom), ili su inili zlo po sopstvenoj
slobodnoj odluci (Juda)? Ne znamo. Hristos nas neprestano opominje da budemo blagi sa
naim neprijateljima. Nije li to zato to su nam ovi neprijatelji (prema Boijem promislu)
skriveni prijatelji koje emo kao takve, blagosiljajui ih, prepoznati jednom, mnogo
kasnije, moda tek na kraju ivota? Ako je tako sa pojedinim ljudima, koji kao da nam
stalno stavljaju "tap u toak", a u stvari nas podstiu da, ili bre hodamo, ili da nam
toak na ivotnim kolima ne zara, zato bi drugaije bilo sa tzv. neprijateljskim

narodima? Trebalo bi da nam kao vena paradigma poslui, i kada su u pitanju narodi sa
kojima smo vekovima u sukobu, na primer uloge Jevreja u hrianskoj istoriji, koju nam
je Bogom nadahnuto protumaio apostol Pavle u Poslanici Rimljanima (11. glava, 25, 28,
30, 31, 32).
Na kraju, hoemo iz sveg srca i uma da poverujemo, zajedno sa svetim Ocima, da zbilja
"sve vodenice melju u Boiju korist. Bog ne stvara iz zla dobro, nego probuenim zlom
budi uspavano dobro. Zlo bode kao mamuza i budi svojim bodilom uspavanu duu da
poe Bogu". Pri svemu tome ne smemo zaboraviti da kao to izazov "mamuze" nije
podjednako jak (jo kod Tojnbija se kae da izazov moe biti prejak, preslab i umeren,
upravo kakav treba da bude da bi odgovor bio pravi), tako ni odgovor "uspavane due"
nije jednak: nekad se dua ljudska na izazov probudi upravo koliko treba da bi pola
Bogu, drugi put ona produi da spava, a nekad "bodilo zla" uzbudi duu tako da ona i
sama ostane ili postane zla.
Jeste Hristos traio od ljudi da oprataju i ljube svoje neprijatelje, ali je rekao i sledee:
"Teko svijetu od sablazni; jer potrebno je da dou sablazni, ali teko ovjeku onom kroz
koga dolazi sablazan".

III
O NAVIKAMA,
O OGOVARANjU, O OSUDI
DRUGIH LjUDI
VIE SE STRAI NAVIKA,
NEGO NEPRIJATELjA.
ONAJ KOJI GAJI U SEBI NAVIKU
- ISTO JE TO I OVEK
KOJI BACA DRVA U OGANj;
JER SE MERA I U JEDNOM I U DRUGOM
SASTOJI U KOLIINI ONOGA
TO IH PODRAVA.
AKO NAVIKA ZAHTEVA NEEGA JEDANPUT,
I NjEN ZAHTEV NE BUDE IZVREN,
TO E JE DRUGI PUT NAI SLABIJOM.
AKO JOJ JEDANPUT ISPUNI VOLjU,
TO E DRUGI PUT OPAZITI,
KAKO ONA NAPADA NA TEBE
SA MNOGO VEOM SNAGOM.
Svi znamo: navika je naa druga priroda. Navike se, putem uslovnog refleksa, stiu vrlo
rano. ovek ne moe da ivi bez rano stvorenih navika. Navike su deo prirodnog ritma,

kosmikog i zemaljskog. Navike koje se odmah posle roenja brzo i lako stvore, kao da
su zato tako lako prijemljive, jer u nama postoji odavno uhodani filogenetski put
nebeskog i zemaljskog ritma. Odvajkada se veruje i zna da je ovek nebesko i zemaljsko
bie, mikrokosmos u makrokosmosu, siuan deo ogromnog prirodnog kretanja. Postoje
jo uvek neki udesni ljudi na zemlji koji ive ivot jedinstvenog ritma, jednoglasnog
pevanja, nebeskog i zemaljskog. Oni ustaju zorom, u sumraku leu, obeduju onoliko puta
dnevno hranu kakvu im organizam trai; prilegnu sa enama onda kada to njihov
nepogreivi Eros zna da treba; mole se viim silama za koje znaju da postoje, da su im
udahnule duh ivota i da e im ga u jednom odreenom asu njihovog ivota, koga ne
znaju niti ele da znaju, uzeti od njih i vratiti ga Velikom Duhu. E, od ovakvih ljudi i
samo kod ovakvih a ve rekosmo da je takvih malo i sve je manje navike nisu
neprijatelji ljudski i od njih se ovek ne mora da strai.
A zato onda sveti Isak Sirin poruuje da treba vie da se straimo navika nego
neprijatelja? Svetitelj oevidno misli na nae rave navike, od kojih smo neke stekli u
detinjstvu, pa ih onda vuemo u sebi i za sobom celog ivota, malo ih uopte osveujui,
a i kada ih postanemo svesni, oslobaamo ih se s mukom ili nikako. Kada odoje ne
dobija, iz raznih uzroka, redovno svoje obroke hrane, kada zbog nehatosti ili
neritminosti roditelja ne upozna odreeno vreme spavanja i buenja, ono je tako ve
steklo uslove da pone rano da trpi od nesanice ili i od poremeaja organa za varenje.
Kasnije, kada dete poe u kolu, uenje zadatih lekcija moe na rav nain da povee sa
prinudnim uzimanjem hrane ili nekom drugom ravo nauenom prisilom, kao to je
sisanje prsta, akanje nosa, ekanje po glavi ili telu, nekim tikom, kao to je krivljenje
usta, nevoljno podizanje ramena, mirkanje, ili i sa bezbroj drugih nevoljnih radnji.
Poetak prirodne onanije na poetku pubertetskog doba ili poetak neprirodnog puenja i
upotrebe alkoholnih napitaka, skoro uvek pod uticajem okoline, mogu prei u tip rave
navike koja prati oveka, katkad celog ivota. Takav je sluaj kada je onanija trebalo
odavno da bude zamenjena normalnim seksualnim odnosima, a ipak se nastavlja, ak i
kada je ovek stvorio brak i porodicu; puenje i zloupotreba alkohola, droge ili tableta za
umirenje bolova, ili onih protiv nesanice, i pored tamnog uvida u njihovu tetnost, sa ve
ozbiljno naetim zdravljem oveka usled njihovog dugogodinjeg korienja, ne
naputaju se, jer je rava navika postala deo ovekove prirode. Stoga je narodna
poslovica: Navika je jedna muka, a odvika dvije sasvim na mestu da je se ovde setimo.
Rekosmo da je rava navika postala deo ljudske prirode, a ta ako je ljudska priroda
rava, a rava navika, koja se i brzo i lako stie, samo prirodan nastavak ili prirodna
posledica zle ljudske prirode? Vredi li obnavljati davno poznate ljudske rasprave o
prvobitno zloj, dobroj ili neutralnoj ljudskoj prirodi? Obnavljanjem seanja na ovakve
pretpostavke religioznih mislilaca, filosofa, naunika, ali i prostog naroda, koji je izrazio
svoje iskustvo o ljudskoj prirodi kroz poslovice, doskoice i skaske, mi se u stvari
vraamo na onaj deo naeg kazivanja o oveku kao nebeskom i zemaljskom biu koje je
spremno da ve od roenja, a verovatno, prema novijim izuavanjima prenatalne
psihologije, i prenatalno razvije u sebi dobre i rave navike, shodno klici dobra i zla koju
nosimo u sebi, kao ljudi, od postanka sveta, ili od pravremena-nevremena zagonetnog
pada ovekovog u greh. Kao dualistiko bie zbilja zbog toga prashizofreno i pored svih
determinizama (genetskih, prenatalnih i postnatalnih), ovek je prema hrianskom

uverenju, u neprekinutom, slobodnom izboru; slobodnom, paradoksalno od samog

roenja, kada "bira" da li e se opredeliti, pre ili ee, za "dobru" ili "zlu" dojku majke, u
stvari za princip dobra i zla u njemu samom. Kako, zar je ovek zbilja slobodan i kada jo
nije razvio u sebi svest o izboru? Sagledavam u mislima, tri mogua odgovora na ovo,
naizgled, nemogue pitanje. Pokuau da ih razvijem.
Prvi odgovor, strogo deterministiki, samim tim pesimistiki, pruio nam je protestantski
pokret u XVI veku i to u svojoj Kalvinovoj i Cvinglijevoj varijanti o predodreenosti
oveka za dobro i zlo, samim tim i za njegovo postmortalno stanje raja ili pakla. Ova dva
protestantska religiozna mislioca od kojih je jedan (Cvingli) poginuo na bojnom polju
kao aktivan ratnik za svoju veru u borbi sa katolicima u neemu fanatiniji od njihovog
uzora Martina Lutera, sa kojim se nisu u svemu slagali, samo su dosledno, iako
jednostrano, razvili do kraja uenje blaenog Avgustina o ovekovoj nemoi i Boijoj
milosti od koje sve zavisi, a pre svega nae opredeljenje za dobro ili zlo. Zbilja, veliki i
opitni hrianski mislilac Avgustin, koji kao da je u prvoj polovini svoga ivota proao
sve faze "individuacionog procesa" onako kako ga je opisao u psihologiji Karl Gustav
Jung, a u literaturi, jo upeatljivije, Herman Hese (naroito u romanima "Sidarta" i
"Narcis i Zlatousti") ostavljajui za sobom za sva vremena i za sve uzraste,
nezaobilaznu knjigu "Ispovesti", u drugoj polovini ivota postao je uzoran monah i zreo
hrianski filosof sa dvostruko razvijenim arinom kada govori o ljudskoj prirodi. Sam sa
sobom i na sebi iskusivi sve zle strane ljudske prirode, Avgustin je, kao i svi strasni
hrianski mislioci (jo od Tertulijana i Origena, preko Paskala do Kjerkegora i
Dostojevskog), doao do radikalnih, i to radikalno negativnih zakljuaka o ljudskoj
prirodi. Ova priroda, prema Avgustinu, ve od roenja svakog deteta, u svakom vremenu,
apsolutni je nosilac "praroditeljskog greha", pa je kao takva i apsolutno nesposobna da
samu sebe spase bez Boije milosti. Blaeni Avgustin je umro 430. godine i mi bismo
mogli mirno rei da e svaki ovek, i onaj koji je talentom, inteligencijom i
obrazovanjem daleko zaostajao za Avgustinom, ali koji je imao hrabrosti, snage i elje da
stupi na "ludi kamen individuacije", da se prepusti vrtlogu ivota, a da pri tom ne dopusti,
zahvaljujui sauvanom Dobru u sebi, kao i prirodnoj introspekciji, da ga taj vrtlog
povue u dubine mutne vode iz koje vie nema povratka da e svaki takav ovek,
velim, dati za pravo blaenom Avgustinu. U emu? U opitnom doivljaju da je ovek zao,
ili, kako se jo u Davidovim Psalmima (58) kae: "Od samoga roenja zastranie
bezakonici, od utrobe materine tumaraju govorei la", a u I Knjizi Mojsijevoj (8, 21):
"Misao je srca oveijega zla od malena". Prastaro je, dakle, iskustvo da je ovek zao, da
drugima neprekidno smilja i ini zlo, ali na kraju obino ne proputa, i ne znajui zato,
da i samog sebe uniti. Jezgrovita formulacija Tomasa Hobsa, tek u XVII veku: Homo
homini lupus, mogla je biti izgovorena, ne samo u XI veku, posle oslepljivanja poraene
bugarske vojske od strane pravoslavnog vizantijskog cara Vasilija II, ili posle ispijanja
vina iz lobanje vizantijskog cara Niifora od bugarskog kana Kruma u IX veku, ve je
mogla biti postavljena i mnogo, mnogo ranije od strane nekog asirskog, vavilonskog,
judejskog ili rimskog Tomasa Hobsa starog veka. Sasvim je nepotrebno, mislim, onoj
Hobsovoj misli dodavati nova agresivna i samoagresivna svedoenja iz repertoara
ratovanja i muenja ljudi u toku celog XX veka, do najnovijih grozota na Balkanu. Neko
prokletstvo, davno su ga judeo-hriani nazvali "praroditeljskim grehom", kao da poiva
nad svakim ovekom pojedinano i nad itavim ljudskim rodom i njegovom istorijom.

ta je bilo prirodnije, ali i spasonosnije za istinski preobraaj manihejca Avgustina kada

je postao hrianin (ne zaboravimo da je hrianinom postao i pod uticajem svoje uzorne
majke hrianke, dakle pod uticajem iste ljubavi majke prema sinu i sina prema majci),
nego da se sav preda Bogu i Bogooveku Hristu, oekujui samo i jedino od Njega
spasenje i osloboenje iz veriga greha, uroenog greha, od koga se sam ovek naravno
onda kada u punoj meri osvesti, ne samo optu grenost ljudske prirode, ve i svoj
sopstveni poinjeni i mnogo puta ponovljeni greh nikad osloboditi ne moe.
Poto ovek negde u dubini sebe sluti, a moda ve i zna, da godinama i decenijama
gomilani gresi u njemu, ne mogu volebno ieznuti, a u sebi samom ovek ne nalazi
snage da ih pone iz sebe goniti, on se voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odluuje
da ne eli, a onda i da nee da se greha oslobodi. Ovako zapoinje u oveku dug period
uivanja u grehu, svejedno kome: krai, korupciji, preljubi, srebroljublju, uvek, naravno,
zavisti i ljubomori. Tek pred kraj ivota, i to ne uvek, ovakav grenik, postepeno, a onda
sve ee, doivljava silno gaenje nad sobom i ivotom, vie mu se nita ne mili,
razboljeva se od psihosomatskih bolesti, a poneko oboljeva od klinikog oblika depresije
i melanholije. Ovakva duhovno-duevno-telesna kriza grenika, dobro je dola kao
poslednja prilika, opomena i izazov da se sve jo moe promeniti i na dobro izai. Kako?
Potpunim predavanjem sebe Bogu uz iskreno, pokajnikim molitvama ispunjeno srce
grenog oveka, koji vapije Bogu poput davljenika koji vie iz svega glasa, traei ili ve
i ugledavi svoga spasioca. Tek ovaj i samo ovaj put preumljenja (metanoje), postao je
spasonosan, ne samo blaenom Avgustinu, ve i brojnim hrianskim svetiteljima,
mukog i enskog roda (i ne samo svetiteljima), koji su i kada su, u ranijem dobu svoga
ivota, provodili ivot kao teki grenici.
Drugi mogui odgovor, od maloas tri predloena na veno i, kako bi Dostojevski rekao,
"prokleto pitanje" o slobodi ljudskoj, koja zapoinje ve u prvoj godini ivota odojeta,
bio bi potvrdan, tj. da je sloboda odluivanja mogua, prisutna i individualna ve od
uzrasta malog deteta. Ovakav naizgled nemogu odgovor, poiva i na nekim dananjim
dostignuima prenatalne psihologije koja ui o specifinostima individualnog reagovanja
fetusa u majinoj utrobi nezavisno od majke, odnosno njenog, inae prirodnog i
uglavnom stalno prisutnog fizikog i psihikog uticaja na plod svoje utrobe.
Najzad, trei mogui odgovor na pitanje o mogunostima ili nemogunostima slobodnog
ljudskog odluivanja potie, moda prvi put od irskog monaha Pelagija, osuenog zbog
jeretikog uenja na nezvaninom pravoslavnom saboru u Kartagini 418. godine. Pelagije
je, naime, smelo ustao protiv Avgustinovog uenja o naslednosti "praroditeljskog greha" i
njegovom silnom uticaju na itav tok ovekovog ivota, zalaui se za slobodu volje,
koja je jaa od praroditeljskog greha i koja moe da postane odluujua u savladavanju
posledica ovoga greha. Ovakav stav Pelagijev, na poetku IV veka, moda bismo mogli
oznaiti kao revolucionaran, u smislu pretee svih kasnijih i mnogo kasnijih
slobodoumnih stavova razliitih religioznih i filosofskih mislilaca Zapada koji su pisali
pozitivno o ovekovoj slobodnoj volji i njenim odlukama. Drugo je sada, nimalo
nevano, pitanje zato se i kako, u toku srednjeg i naroito novog veka, ideja o slobodi
ovekove volje sve vie izokretala u ljudsku gordost, samodovoljnost oveka na zemlji,
da bi se zavrila u naem veku, rasprostranjenim ateizmom i agnosticizmom, upravo

meu zapaenijim evropskim i amerikim naunicima i filosofima, naravno i meu

sovjetskim.
Problem slobode volje, najzad, moemo zaotriti, ako pojaamo suprotnosti izmeu
sledea dva, do sada ve izneta stava, i to: ovek nema slobodnu volju jer je, prema
hrianskim pobornicima ovakvog stava, teko optereen "praroditeljskim grehom", i bez
Boije milosti ne moe se spasti i ovek je (prema Sartrovom miljenju) apsolutno
slobodno bie, on i "jeste sloboda", mada je u isto vreme osuen da bude slobodan.
ovek se, tvrdi Sartr, u svakom trenutku odluuje i svojom odlukom angauje. On tako
postaje odgovorno bie. Pred kim odgovorno i od koga osuen, Sartr ne kae, ili se
pretpostavlja da poto Boga nema da bi pred Njim bio odgovoran, a i ljudska savest je
kolebljiva, relativna i potkupljiva, onda ostaje jedino da bude odgovoran pred drugim
ljudima, pred drutvom, istorijom i svojom izabranom ateistikom humanou.
U ovakvom naem suprotstavljanju dva stava o ljudskoj slobodi, nismo uzeli u
razmatranje stav Sigmunda Frojda, kao i nekih slinih mislilaca, pre i posle njega, koji na
osnovu svojih filosofskih (openhauer, na primer) ili naunih stavova (ak Mono,
nobelovac u naem veku) zastupaju uenje o iluzornosti ljudske slobode. I dok blaeni
Avgustin namerno pojaava sumnju u dalekosenu mogunost korienja ljudske
slobode, da bi utoliko vie istakao svoju neogranienu veru u Boiju pomo slabom i
jadnom oveku, dotle ateistiki mislioci tipa Sigmunda Frojda, ili u literaturi Alberta
Kamija, trae od oveka stav "apsurdne nemogunosti", to jest, da uprkos sluajnosti
nastanka ivota i besmislenosti ovekovog postojanja, treba da neguje stoiku ataraksiju i
pokae slepoj sudbini prkosnu, ali dostojanstvenu hrabrost do kraja!
S pravom se, sada, moemo upitati, ne postoji li neka Aristotelova "zlatna sredina", koja
nije ni lani kompromis, ni konformizam, a ni mlakost mlakih, ve koja bi nam mogla
zadovoljiti potrebe i zahteve uma, ali i oekivanja i elje srca. Zar nije jedan takav filosof
bio Imanuel Kant koji je, s jedne strane, posumnjao u mogunost saznavanja "stvari po
sebi", ime je indirektno, deterministiku ogranienost ljudske prirode prihvatio kao
injenicu, s druge strane, nije odrekao oveku njegovu slobodnu volju sa kojom se
odluuje ili ne odluuje da vaspitava sebe na moralnom zakonu kategorikog imperativa?
Slino umno reenje koje ne protivrei osnovnim postulatima hrianstva, moemo nai i
kod Maksa elera (i pored njegove kritike Kantovog formalizma), Nikolaja Hartmana, a
od nama vremenski bliih filosofa, kod tzv. desnih egzistencijalista (Jaspersa, Maritena,
Marsela i drugih).
Pratei veru i misao pravoslavnih teologa i filosofa, naroito ruskih iz druge polovine
XIX i prve polovine XIX veka, a od toga vremena do danas prvenstveno grkih, moemo
uoiti shvatanje koje preovlauje u pravoslavlju, da ovekovo bie jeste slabo i nemono,
izloeno, kao trska na vetru, bezbrojnim i nepredvienim olujama i uraganima, ali da je i
u onom najslabijem oveku meu svim slabima, sauvana sloboda volje, odnosno
sloboda izbora izmeu dobra i zla. Paradoks hrianske vere i jeste u tome, prema linom
iskustvu apostola Pavla, to je u slabosti istinski verujueg hrianina, njegova najvea
sila, jer "sve mogu u Isusu Hristu koji mi mo daje" (iz Poslanice Filipljanima, 4, 13) ili
(u Poslanici Jevrejima, 13, 6): "Gospod je moj pomonik i neu se bojati; ta e mi

uiniti ovek?" Ali da bi Gospod postao "moj pomonik" i pastir ("Gospod je pastir moj i
neega me liiti nee", poetak XXIII Davidovog psalma), da bih prestao da se bojim
zemaljskih i nebeskih bogova kao idola, ili ljudi kao idolskih slugu, da bih osetio mo u
sebi koja mi neoborivo pokazuje i dokazuje da me je Bog usinio i da "ne ivim vie ja,
nego Hristos ivi u meni" (Poslanica Galatima a. Pavla, 2, 19, 20) neophodno je da
uinim odluan, u slobodi voljnog izbora uinjen korak, da poverujem i zavolim "svom
duom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom", Boga kao Oca.
Sada e nam biti, verujem, pristupaniji i shvatljiviji sveti Isak Sirin, kada kae da "onaj
koji gaji u sebi naviku isto je to i ovek koji baca drva u oganj". Ako primimo kao
neophodnost razlikovanje dobre od rave navike (gajimo ih, naravno, svi obe vrste, pa
ipak jedna preovlauje), onda je i "bacanje drva u oganj" razliito u posledicama. Ko od
hriana (i ne samo hriana) ne zna da je "bacanje drva u oganj" neke dobre navike, ne
samo potrebno i korisno, ve je i neophodno, kako se nae hrianske vrline ne bi
ohladile i na njima se onda, brzo, nahvatala plesan? Ko od hriana nije iskusio da je
kada je, i za kratko, zanemarivao molitvu, koja ini sr hrianstva, s uenjem i zebnjom
mogao da primeti kako mu se srce brzo hladi, a praznoslovlje razuma brzo
(kompenzatorno) jaa? A u sluaju preovlaivanja negativnih ili ravih navika? "Bacanje
drva u oganj" u ovakvih navika neminovno razbuktava vatru strasti (svejedno kojih,
agresivnih, seksualnih, ili i mnogih drugih), koje onda, zbilja, postaju nai ljuti
neprijatelji protiv kojih smo sve nemoniji to smo manje u stanju da ih uopte
prepoznamo kao neprijatelje. Kako se osloboditi ravih navika? Ne bacajmo na njih novo
gorivo, ve, bar jednom, ne ispunimo njihov zahtev! Tako ih jedino moemo poeti
slabiti, a kada primetimo lagano slabljenje ravih navika, udvostruie nam se snaga da
ih i dotuemo. ime i kako? Naravno, uz pomo Onoga u koga smo poverovali da moe,
ne umesto nas, nego sa nama, da pobedi neprijatelja koji nam je jednom orobio celu kuu,
a sada vidimo kako se sramno povlai i bei. Ubrzaemo ovaj proces povlaenja i
proterivanja neprijatelja iz nae kue, ako svakoj ravoj navici sa kojom smo otpoeli
nepotednu bitku, odmah, jo u toku bitke, koja nekad mora da traje dugo, suprotstavimo
jednu dobru naviku, upravo onako kako nas je hrianstvo od poetka uilo: da svakom
od "sedam smrtnih grehova" protivstavimo "sedam hrianskih vrlina" gordosti
smirenoumlje, prodrljivosti uzdrljivost, bludu apstinenciju, oajanju "tugu sa Hristom i
u Hristu" itd. Ni kosmos ni ljudska dua ne trpe prazninu. Hristos svuda eli da se useli,
ali tek onda kada mu mi otvorimo vrata.
SVAGDA BLAGOSILjAJ USTIMA,
I NIKAD TE NEE OGOVARATI;
JER SE OD OGOVARANjA RAA OGOVARANjE,
A OD BLAGOSILjANjA BLAGOSILjANjE.
U SVAKOM POSLU SMATRAJ SEBE
OSKUDNIM, RADI TOGA, DA SE UI I CELOG SVOG IVOTA BIE
PAMETAN.
NEMOJ SAOPTAVATI DRUGOME
ONO TO SAM NISI POSTIGAO,
DA SE NE STIDI OD SAMOGA SEBE
I DA SE, PRI UPOREENjU IVOTA

TVOGA, NE OTKRIJE LA TVOJA.

KO, SEAJUI SE BOGA,
UVAAVA SVAKOG OVEKA,
TAJ, PO NAREDBI BOIJOJ,
TAJNO NALAZI SEBI POMO
KOD SVAKOG OVEKA.
Mada je Sigmund Frojd projekciju, zajedno sa ostalim pojavama tzv. mehanizma odbrane
(introjekcija, negacija, preokretanje u suprotno, potiskivanje itd.) smatrao znakom
neuroze, ubrzo se pokazalo da svi ovi procesi predstavljaju normalne znake
prilagoavanja, ali i sazrevanja oveka, a da mogu prei u psihopatologiju i tada postati
deo neuroze, tzv. graninih sluajeva i psihoze.
Projekcija je takav psiholoki i psihopatoloki fenomen u kojoj mi, nesvesno,
premetamo, prenosimo sopstvene mane, poroke i grehove na drugog oveka, ak i na
ceo jedan drugi, obino bliski i nama u neemu slian narod. Klasian primer projekcije
je kada mu ili ena, gajei u svome nesvesnom, povremeno i u svesnom biu, elju za
brakolomstvom (mada i onda kada su preljubu ve ostvarili), ponu da ispoljavaju
ljubomorna oseanja prema partneru. Ljubomora moe ostati u normalnim granicama,
postati abnormalna ili patoloka. Mogue je, naravno, da i bilo koje drugo nae snanije
oseanje (povreen narcizam, na primer) postane povod za projekciju, pri emu su
objekti projekcije obino bliski nam ljudi, lanovi porodice, roaci, susedi, mada nekad,
obino u patolokim sluajevima, i potpuno nepoznati ljudi.
Svima ljudima dobro poznata pojava, nazvana od sv. Isaka ogovaranje, toliko je rairena
kod svih slojeva stanovnitva u jednoj zemlji i kod jednog naroda, gotovo podjednako
prisutna i kod kolovanih i visokokolovanih kao i kod nekolovanih ljudi, da je mnogi
ne smatraju, ne samo bolesnom pojavom, ve ni vrednom vee panje, npr. psiholokih ili
psihijatrijskih strunjaka. Da li je stvarno tako? Ako je, na primer, vieasovno dnevno
gledanje televizijskih programa u veini zemalja sveta, drogiranje veeg dela kolske
omladine, takoe u vie zemalja i na svim kontinentima, ili raspaljivanje ovinistike
mrnje prema drugom narodu, opterairena pojava kod raznih naroda i rasa, bez obzira
na njihov stepen civilizacije, da li je ova opta rasprostranjenost dovoljan razlog da se
ovakve i sline pojave proglase normalnim, obinim i uvremenjenim pojavama? Teko da
bi se neko razuman, i ko nije verujui ovek mogao da sloi sa ovakvim (ne samo za
mene kao psihopatologa) bolesnim pojavama i primi ih, kao neminovnost "duha
vremena".
Vratimo se na ogovaranje. Zato ljudi ogovaraju jedni druge, svejedno da li to ine javno
i bez stida, ili prikriveno, ne uvek svima primetno, ili, ak, uopte otvoreno ne ogovaraju,
a ispunjeni su prepoznatom ili u sebi neprepoznatom eljom da to uine? Moj odgovor na
ovo bitno pitanje uproen je i direktan: ljudi ogovaraju jedni druge ili iz zavisti, ili to su
i sami isti kao oni koje ogovaraju. U prvom sluaju, oni koje ogovaramo, jednostavno su
pametniji, lepi, bogatiji ili u svemu bolji od ogovaraa; u drugom sluaju, tipine
projekcije, ogovaramo druge ljude zbog onih njihovih individualnih osobenosti koje i

sami nosimo u svome skrivenom biu, a koje nam smetaju, kojih se ak i stidimo, a da
toga nismo nikako ili smo nedovoljno svesni.
ta rei o psiholokim korenima oba najea spomenuta uzroka ogovaranja? Nita
uteno. Ljudska priroda, u najdubljim svojim korenima, nazvali je mi, hrianskom
"palom prirodom" ili stvarnom, uasno dugom evolucijom, zavidljiva je i ljubomorna.
Ova injenica lako je prepoznatljiva od svakog objektivnog, iskusnijeg pedagoga,
psihologa i psihoterapeuta, o njoj bi dugo mogli da priaju roditelji koji imaju decu;
zavidljivost i ljubomora bi je koji vitla nad glavama ljudi svih profesija i u svim
ustanovama; zavist je uzrok, katkad, pravih tragedija u porodicama i van njih. Ne
zaboravimo da se gospodarei lik Lucifera, prisutan pod raznim imenima i okolnostima u
mitologijama mnogih naroda sveta, u judeo-hrianskoj religiji prihvata kao odluujui
inilac koji je doprineo, ne samo sopstvenom padu, ve i padu oveka u greh. Poznata
biblijska pria o zavoenju Eve i Adama u rajskom vrtu preko zmije, pria je o, ve tada,
u pravremenu, palom, vrhunskom, jo i svetlosnom biu Luciferu (luonoi). Ako je,
dakle, zavist, smatrana od hriana, zajedno sa gordou, vrhunskim ljudskim grehom,
nije li ona prisutna u oveku iz pravremena postanka njegovog, postala neraskidiv deo
ljudske prirode? Ako svi, jednom rei, nosimo u sebi posledice tzv. praroditeljskog greha
(iji uroeni trougao ine, po mome miljenju, zavist, gordost i polna strast), ili se zavist
pojavljuje veoma rano kod deteta, jo u stadijumu odojeta, kako nas uveravaju psiholozi,
zato ne priznati da smo svi zavidljivi, kao to smo svi greni, naravno, na razliite naine
i razliitog intenziteta! Tek nam predstoji teka rasprava kako se boriti sa zaviu i sa
kakvim izgledima na uspean ishod borbe.
Potraimo sada drugi koren uzroka ogovaranja koji se manifestuje projekcijom, dakle,
pridavanjem i lepljenjem sopstvenih ravih navika, pa i greha, drugom oveku. Moemo
li, najpre, odrei da je i ovakav tip klevetanja, ne samo rasprostranjen kod svih naroda i
rasa i u svim vremenima, ve i da ini "psihopatologiju svakodnevnog ivota" (da se
prisetimo naslova jedne dobre knjige Sigmunda Frojda) kod veine ljudi i danas. Ve je
bilo rei da projekcija moe da bude normalan, abnormalan i patoloki proces, zavisno od
ranog vaspitanja deteta u porodici, kao i stepena osveivanja ovog prirodnog, nesvesnog
mehanizma odbrane. Podseajui da je projekcija kod oveka nesvesna odbrana, kao da
smo odmah stigli i do korena projekcije; to bi bila muna i od svakog oveka teko
prihvatljiva injenica slabosti ovekove, njegovo rano oseanje inferiornosti i pored
kasnije razvijanog razuma i uma, i pored prividnog gospodarenja i ovladavanja prirodom.
Sve to je bilo bitno da znamo o prirodnoj ljudskoj inferiornosti, o kompenzaciji i
natkompenzaciji uroene ljudske slabosti, mogli smo proitati kod velikog, dosta
zanemarenog psihijatra i psihoterapeuta u XX veku, Alfreda Adlera. Treba rei, ipak, da
Adler nije nita novo rekao o ovekovoj slabosti, o inferiornosti svakog malog deteta, kao
i o neodoljivoj ovekovoj tenji ka moi, vladanju i vlasti (uvek samo kao uspenom ili
neuspenom obeteenju oseanja inferiornosti prisutnom kod svakog oveka, svesno ili
nesvesno, vrlo esto u toku celog ivota) to judeo-hrianska religija nije znala,
potvrdila i objavila; pri tome, sa znaajnim nalazima, uputstvima i savetima oveku kako
da na hrianski nain izae na kraj sa svojim oseanjem inferiornosti, bez bolesne
natkompenzacije ili nasilne promene drutvene nejednakosti koja je, takoe, sa svoje

strane (prema Adlerovom miljenju) doprinosila jaanju prirodnog oseanja inferiornosti

u oveku, pa i u itavom jednom narodu.
Ako smo relativno zadovoljavajue odgovorili na dva sutinska pitanja o korenima
dvokolosenog ljudskog ogovaranja (iz zavisti i mehanizmom projekcije), vratimo se sv.
Isaku Sirinu i potraimo od njega, kao hrianskog svetitelja, pomo, izbavljenje, spas od
demonski jake strasti, prisutne u svima nama jae ili slabije ogovaranja.
Treba li, najpre, posumnjati u empirijsku injenicu, poznatu svima ljudima koji su
sauvali u sebi iole introspektivnosti i objektivnosti, da e onaj koji ogovara biti
ogovaran. Meusobne ljudske svae koje se nekad zavre trajnim prekidom odnosa
(branih, susedskih, roakih, pa i meunarodnih), ali, katkad, i ubistvom,
samoubistvom, ratom, poinju gotovo uvek, naizgled bezazlenim ogovaranjem. Ako je
tako u stvarnosti, a jeste tako, ta je prostije nego posluati savet hrianskog svetitelja da
prestanemo sa ogovaranjem, jer nas tada niko nee ogovarati? Ako nam sveti Isak Sirin
nije dovoljno ubedljiv u ovoj preporuci, upitajmo mudrije i starije ljude od nas, iz nae
blie i ire okoline, ne misle li oni, moda, kao i ovaj svetitelj. Najzad, ako neemo nikog
da posluamo, eksperimentiimo sami sa ogovaranjem. Poto smo se ve bezbroj puta
uverili da je ogovaranje zarazna pojava koja ima, kao svaka zarazna bolest, tenju irenju
i neprestanom oteivanju (telesnom i duevnom) zaraenog, osvestimo do kraja ono u
ta smo se sami mogli uveriti da ogovaranje nije ala, malograanska lakrdija ili, za
histerine ljude, histerino zadovoljstvo pa voljnim naporom pokuajmo, probe radi, da
za neki dui period vremena nikoga vie ne ogovaramo. Dok nam ovakav koristan opit
jo traje, uinimo i drugi, ne mali napor, koji nam preporuuje sv. Isak, a to je
blagosiljanje ljudi ustima. ta to znai?
Poto ne postoji na svetu ovek koji bi bio samo olienje avola, ve, karakterom i
ponaanjem, i najgori ovek nosi u sebi, i za sebe, esto skriveno, i neto dobro i
plemenito (jer je svaki ovek, prvobitno, slika i prilika Boija, a ne avolova), potrudimo
se da u tome oveku kog smo do tada ogovarali (neka bude s pravom, mada, hrianski
posmatrano, nikakvo ogovaranje ne moe biti opravdano), otkrijemo i taj njegov skriveni,
Boiji deo, koji emo, onda, prema reima svetitelja, "blagosiljati ustima". Treba paziti da
u takvom, po naoj oceni ravom oveku, koga smo, po subjektivnom miljenju, s
pravom ogovarali, tobo da bi se popravio, stvarno otkrijemo neto dobro, jer emo, ako
ovo dobro u njemu ne vidimo, a ipak ga ustima blagosiljamo, liiti na licemere. Sledujui
savet sv. Isaka idem i tako daleko, pa kaem, ak i u sluaju kada se jo nismo uverili da
onaj koga smo ogovarali poseduje i neke dobre osobine, blagosiljajmo ga ustima, jer
emo ponavljanjem takvog blagosiljanja bre i uspenije doi do otkria njegovih stvarno
dobrih odlika. Zar nije i suvie lako i ugodno blagosiljati one koje volimo i koji nam ine
dobro, kada nas Hristos upozorava da e nam to biti "uzaludna plata" jer, "tako ine i svi
grenici"? Hrianstvo trai od nas neto mnogo tee, ali uzvienije i dublje, da potraimo
dobre osobine i kod naih neprijatelja i njih blagosiljamo, nekad najpre srcem, pa onda
ustima, a nekad obratno. Jer, kako nas samoopitni starac Isak Sirin ui, kao to
ogovaranje raa ogovaranje, tako blagosiljanje raa blagosiljanje. Ne odbacujmo
lakomisleno ovaj savet dok nismo sami izveli probu!

Nova poruka sv. Isaka Sirina prirodan je nastavak one ve izreene i ovde tumaene, o
ogovaranju i blagosiljanju, a ona nas ui doivotnoj skromnosti u traenju Boga i uenju
ivota, koje e nas (traenje i uenje) uiniti vremenom, jo skromnijim, jer emo sve
bolje shvatati, koliko ne znamo nita, ili, ako smo tek stekli koju mrvicu znanja o tajni i
Boga i ivota. Pametan ovek je zbog toga, za sv. Isaka, samo onaj ovek "koji smatra
sebe oskudnim", znai onaj, da se podsetimo jo starozavetnog jezika, "koji zna da nita
ne zna" i koji je zbog toga celog ivota spreman, voljan i otvoren da i dalje ui; naravno,
ne zaludne stvari ovoga sveta (plima informacija na kraju XX veka!), ve da stie znanja
koja pomau oveku da e gasi vodom sa Izvora, a glad da utoljuje manom nebeskom,
ne bi li tako molitvenije mislio i istije iveo. Drevna je mudrost, izgovarana i pre
hrianstva, da nema oveka od koga ovek nema nita da naui. Ovu iskustvenu drevnu
mudrost sv. Isak Sirin hrianski izgovara ovako: "Ko, seajui se Boga, uvaava svakog
oveka, taj, po naredbi Boijoj, tajno nalazi sebi pomo kod svakog oveka".
Nije mogue, dokle god smo puni sebe, da se setimo Boga, niti da uvaavamo drugog
oveka. Ovo isto veli i jevrejska narodna izreka: "Nema mesta za Boga u onome ko je
pun samog sebe". Gordost nam ne da da uvidimo svu dubinu naeg neznanja i nae
vapijue praznine, jer tek ovakav uvid poinje da nas ui naem duevnom i duhovnom
siromatvu; rizian je ovakav uvid zato ga i izbegavamo jer nas vodi oajanju ili
rezignaciji i doivotnoj agnostikoj skepsi. Tek onaj trei put sa raskrsnice, na kojoj smo
stekli uvid u sopstvenu slabost i apsurdnost daljeg negovanja gordog nadimanja uvek i
svagda oskudnog znanja i poetak istinske skromnosti, iz koje sada moemo s nadom da
se obratimo Bogu. Ali ne samo Bogu, ve i ljudima koje nam Bog, tajnovitim putevima,
samo Njemu poznatim, alje, da bi u susretima sa njima, katkad i u neobinim i
neoekivanim dogaajima otkrili Boije planove sa nama; to su dogaaji i susreti od
kojih dobijamo pomo, utehu i okrepljenje, to nas ini sigurnijim da smo, najzad, stupili
na pravi put.
I na kraju hrianske poruke sv. Isaka Sirina, svetitelj nas opominje da ne saoptavamo
drugima ono to sami nismo postigli, da se ne bismo kasnije stideli samih sebe kada se
otkrije naa la. Ovu poruku ne zovem hrianskom samo zato to je karakteristina samo
za hrianstvo ili samo za pravoslavno hrianstvo, ve je smatram optevaeom
porukom, rezultatom viehiljadugodinjeg iskustva oveka, ali saetom i pretoenom, pre
dve hiljade godina u jevaneljsku istinu, koju je propovedao i njome iveo Bogoovek
Isus Hristos. Veina ljudi, i hriana i nehriana, upravo ini ono na ta nas upozorava
sveti Isak da ne inimo. Nismo jo napunili ni tridesetu godinu, tek to smo zavrili
studije, stupili u brak, zaposlili se, tek to smo otkrili lepotu i dubinu hrianstva,
Boijom blagodati nali sebi ispovednika, poeli redovno da poseujemo nedeljne
liturgije na kojima se povremeno priestimo, a ve smo se pogordili, postali drugima
uitelji i propovednici, saoptavajui im ono to tek i sami nasluujemo, to jo u nama
nikako nije uhvatilo korena, a pitanje je da li e i kada, takvi kakvi smo, gordi i
neiskuani, uopte korena biti! Svakom dragom kamenu koji treba da zasija, svakom
biseru u koljki, treba mnogo vremena dok se ne izglaa i ne ubiseri, otud i zemlja i
koljka dugo skrivaju dragocenost, dok ona ne zablista punim sjajem, svima.

Vie puta sam u predavanjima navodio rei Isidore Sekuli o srpskom pesniku Milanu
Rakiu, koga je naa mudra Isidora naroito cenila, a koje sam rei uo iz njenih usta:
"Prvo se unutra isti, pa se onda manifestuj!" Ovakve rei mogla je da izgovori samo
hrianska linost u Isidori Sekuli. Malo ko ih uje, jo manje ih je koji posluaju.
Dopustimo bar sebi da seme koje je palo u nas umre, da bi donelo ploda!
KAD NEKO U TVOM PRISUSTVU PONE OSUIVATI BRATA SVOGA,
SAGNI LICE SVOJE. IM OVO UINI, POSTAE OPREZAN I PRED
BOGOM
I PRED NjIM... UZIMAJ UEE
U STRADANjIMA SVAKOGA;
ALI TELOM SVOJIM BUDI DALEKO
OD SVIH. NIKOGA NE IZOBLIAVAJ,
NE RUI AK NI ONE KOJI SU
VEOMA RAVI PO SVOM IVOTU.
PROSTRI ODEU SVOJU POD ONIM
KOJI PADA I POKRIJ GA. AKO NE MOE UZETI NA SEBE GREHOVE
NjEGOVE
I PODNETI ZA NjEGA KAZNU I STID,
TO BUDI BAR STRPLjIV
I NEMOJ GA ZASTIDETI.
Za kraj mojih psiholokih analiza Odabranih mesta iz dela svetog Isaka Sirina izdvojio
sam ona njegova uputstva koja su za oveka, i kada je ovaj ovek vrli hrianin, moda
najtea da budu u potpunosti prihvaena i u ivotu primenjena. Njihovo iskreno
prihvatanje i svakodnevno upranjavanje podrazumeva neku nezlobivu, svetiteljsku
prirodu oveka, od roenja blagog, tihog i razumnog, ili preobraaj zle i grene prirode
ljudske doivotnim hrianskim podvigom, naravno, uz obilnu blagodat Boiju.
Hrianski podvig treba da je doivotan zato to su i nae strasti i svih "sedam smrtnih
grehova" (gordost, zavist, blud, prodrljivost, srebroljublje, oajanje, gnev) doivotne
strasti koje nas ne naputaju ni u starosti. Otud je i borba sa naim protivnikom, to bi
Njego rekao, borba "neprestana". I veliki Gete je ovu istinu iskazao u drugom delu
Fausta ovako: "Ko trudom stremi svaki dan, tog moemo i spasti".
Kao to nema dvoje ljudi jednakih otisaka prstiju ili linija na dlanovima, tako nema ljudi
koji bi bili na istoj lestvici duevno-duhovnog razvoja, bez obzira da li je re o ljudima
van svake religije ili o pravoslavnim monasima u manastirima Svete Gore. Ali treba da se
podsetimo: svako nae dostignue, svaka nova osvojena lestvica u zemaljskoj ili nebeskoj
hijerarhiji, nije trajno, jednom zauvek osvojeno mesto koje se ne moe, ve u iduem
asu da izgubi. Dravnici gube osvojenu vlast, upravnici svoja imanja, episkopi i igumani
svoju pastvu i monahe, a svaki ovek gubi, jo lake i bre, trpeljivost i strpljivost do koje
je jedva stigao, snagu molitve i radost od nje za kojom je godinama eznuo i najzad je od
Boga dobio, vernost mua, ene ili dece koju nije znao da ceni. I hrianski svetitelji su
znali da itav njihov doivotni trud da ispune volju Boiju, odriui se svoje volje, moe
u poslednjem asu njihovog ivota, naraslom gordou zbog steenih darova, nebrigom
ili malodunou da bude razvejan u nita; otud stalna aktuelnost starozavetne opomene:

Sudiu te u onakvom stanju u kakvom te zateknem! Zato, Gospode, znam, da me nee

pitati ko sam bio (svetac ili razbojnik), ve ko sam sada! U XIII psalmu (3) moli se
psalmopevac: "Oi moje prosvijetli, da ne zaspim na smrt". Kao to se na nae telesne
oi, u starosti, lagano navlai mrena, a opet ima ljudi kojima se i u dubokoj starosti mrena
nije navukla, tako je vano uvek se moliti Bogu i neprestano revnovati, kako bi nae
duhovne oi postale i ostale prosvetljene, jer u svakom asu mogu da se zatvore na smrt.
Ovakav duhovni napor koji Hristos trai od svojih sledbenika moe da se nekom uini
kao neprirodno, mazohistiko katigovanje ljudskog bia. Ali ne; kada saznamo iz
sopstvenog iskustva, zatim, dvehiljadugodinjeg hrianskog, a i nauka nam danas isto
kae, da je ovek, jednim delom svoje prirode, pasivno-zavisno, statino i tromo bie
koje bi da ivot provede sa najmanjim moguim utrokom energije, koje se kree kroz
ivot oprezno i lagano "linijom manjeg otpora", koje bi rado da se negde skloni gde ne
duvaju vetrovi, niti reka tee, onda, zbilja, moram da mamuzam svoga paripa tako
pametno, da ovo moje energetsko gorivo, niti brzo izgori, niti da ga postepeno uhvati
plesan, to e se sigurno dogoditi ako ga ne gonim na korisne akcije. Zato napregnimo
sluh da ujemo apostola Pavla kada nas u II poslanici Korinanima (6, 2, 12, 14)
opominje: "Evo sad je vrijeme najbolje, evo sad je dan spasenja... jer ne traim to je
vae, nego vas".
Naglasak u ovom pozivu apostola Pavla je na sadanjosti, na svakodnevnom naem trudu
da neprimetnom mrvicom ili zrnom korisne akcije doprinesemo pravljenju ukusne pogae
naeg bia koja e se deliti svima koji zaele da je okuse, a pogaa e davanjem sebe
postajati sve vea i ukusnija. Za istinskog hrianina nema tokom celog ivota "zaborava
bia" (podesan izraz Martina Hajdegera), jer "Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me
zaboravi desnica moja", peva David u CXXXVII psalmu. Neka Jevreji misle na
zemaljski Jerusalim, a hriani na nebeski, sreli su se i jo e se u budunosti sresti i u
zemaljskom i u nebeskom Jerusalimu, jer i poetak i zavretak gradnje Jerusalimskog
hrama i u njemu druge skinije, nazvane Svetinja nad svetinjama, u kojoj se nalazi Koveg
zaveta u kome lee Mojsijeve tablice, a u istom nevidljivom kovegu, od vremena Hrista,
i njegovih Blaenstava na zemlji je, za nebo je.
itav ovaj moj opirni uvod za rei svetog Isaka Sirina "Kada neko u tvom prisustvu
pone osuivati brata svoga, sagni lice svoje" jer "im ovo uini postae oprezan i pred
Bogom i pred njim" bio bi suvian i nepotreban, kada bi ove svete rei Hristovog
apostola iz VII veka bile svakom odmah razumljive, prirodne i prihvatljive. Ali, avaj,
koliko puta u toku jednog dana samo osudimo reima, esto grubim i nepravednim, brata
svoga roenog, u istom selu ili gradu u kome smo i sami roeni, ili ako nekom sreom ili
sluajem to ne uinimo, sa zadovoljstvom i, zbilja, grenom strau doekamo i
prihvatamo kada se neko drugi obrui svojim nemilosrdnim sudom na nekoga, nama
poznatog oveka ili itavu porodicu, ali i na savreno nepoznatog nam predstavnika
drugog naroda i naroito druge vere!
Vie puta sam skretao panju na proverenu psiholoku injenicu da iza gotovo svake nae
aktivne ili pasivne osude drugog oveka ili i drugog naroda, naroito kada je ova osuda
praena afektom besa, lei u naem sopstvenom nesvesnom biu neprepoznati (ali zato u

drugog projektovani) greh, strast, mana. Prepoznavanjem sopstvenog "brvna u oku",

umesto "trna u oku brata svoga", ve je zato dostignut, uz Boiju pomo i sopstvenim
naporom, jedan znaajan, vii stupanj na Jakovljevim Lestvicama. Sagni zato, bar
jednom, lice svoje pred ovekom koji u tvome prisustvu grdi drugog oveka, ne
istraujui da li je u pravu ili ne, kada sudi. Dovoljno e biti da se nekoliko puta
uzdrimo od saglaavanja, aktivnog sauestvovanja u osudi brata, pa da probudimo u sebi
zamrli glas savesti koja najpre sudi samoj sebi, pa ako neto uopte preostane za drugog,
onda se tek obraa drugom, opet ne da sudi, ve da ispravi. Sveti Serafim Sarovski dobro
kae: "Staraj se da pozna sebe i nee imati volje da osuuje druge", a ava Stratigije,
davno pre ruskog svetitelja, veli: "Ko vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata". Ovako tek,
mislim, da postajemo oprezni pred Bogom (prema reima sv. Isaka), jer tek kada
pognemo glavu i skrijemo lice pred ovekom koji osuuje drugog, mi se s bolom i stidom
u tome trenutku podseamo koliko smo puta i sami u prolosti na isti nain kao onaj koji
se osuuje, postupali, govorili ili samo ravo mislili. I tek kada smo dostigli ovu lestvicu
oboenja, postae nam prirodni i pristupani dalji saveti sv. Isaka kada kae: "Nikoga ne
izobliavaj, ne rui ak ni one koji su veoma ravi po svome ivotu". Ne ruimo ih, jer
tako neemo nikad preobraziti sopstvenu, nekad istovetnu zlou, koja, ako je javno i ne
ispoljavamo, tinja i dalje u naem podsvesnom i nesvesnom biu, razbuktavajui se
povremeno, kao agresivna pomisao od koje se sami uplaimo, ili i kao agresivno delanje
u snu, za vreme spavanja. Upravo nas ubilaka i samoubilaka zbivanja u snovima, kao i
svakovrsni doivljaji seksualne prirode, i onda, kada provodimo moralno i estito budan
ivot, dovoljno ubedljivo podseaju da jo ni iz daleka nisu sve nae destruktivne tenje i
pohlepne seksualne fantazije preobraene, poto i proces oboenja teko da moe i u toku
jednog dugog ivota da bude uspeno zavren. Nije od sutinskog znaaja, smatram, da li
e hrianski podvinik (monako lice, laiki monah ili monahinja, ili civilno lice) svoje
seksualne i agresivne porive koje prepoznaje kao takve, bilo samo u snovima ili, nekad, i
u dnevnoj svesti, pripisati uticaju demona ili svome individualnom ili kolektivnom
nesvesnom bitiju. U oba sluaja povremeno pojavljivanje ovakvih nagona dokaz su
njihovog prisustva, upornosti i trajnosti postojanja.
Ne izobliavaj i ne rui rave ljude i zbog toga to e ti prei u naviku ovakvo ponaanje,
pa umesto da u ravim delima ravih ljudi prepoznamo naa sopstvena dela ili samo iste
takve misli iz prolosti, bolno se podseajui da se i sami jo nismo od blata dovoljno
oistili, osudom, mi dalje potiskujemo sopstvene grehe, gordei se u sebi da mi nismo
kao oni drugi, ravi ljudi.
Moemo pomisliti zar je dobro da ba niko, pa ni vrli hriani ne treba da javno
izobliavaju zla dela ravih ljudi; nee li tako ljudska nevaljalstva ostati pokrivena i
nekanjena? U svakom vremenu postojali su, i danas postoje, Boiji i ljudski izobliitelji
zla, poroka i greha. Ako nas i kada nas Bog pozove, ne umiljajui sami da smo pozvani
(a stvarnih izabranika uvek je bilo malo), odazvaemo se na poziv i prema Hristovim
reima govoriemo, ne iz sebe, ve kako nam Duh Boiji bude rekao da govorimo. Van
ove male i odabrane Boije ete, svi drugi nisu u duhovnoj moi da ruei druge ljudi
izbegnu golemu tetu i sebi i drugima.

Razobliavanje ravih ljudskih postupaka i rei oduvek je predstavljao muan, sloen i

nezahvalan in. Ovakvu muninu poznaje svaki roditelj kada je razgoliavao la, ili i
mnoga druga nevaljalstva svoje dece; nekad ostane trajna gorina u dui i dece i roditelja,
naroito u sluajevima kada su deca, ili ve i adolescenti, javno od roditelja postiivani.
Psihologija dece i adolescenata dobro je danas prouila negativizam mladih (strast za
odricanjem i protivreenjem), naroito u sluajevima javnih izobliavanja njihovih
poroka; naravno da ovaj negativizam jo vie dolazi do izraaja u sluaju nepravednog
raskrinkavanja ili i kanjavanja poinitelja nekog dela. Mnogo je neplodnog bunta i
trajno bolesnog negativizma prisutnog kod odraslih ljudi, pa i itavi naroda, kao
posledica pogubno nepedagokih postupaka nestrpljivih, gnevnih, emotivno
neuravnoteenih roditelja prema svojoj deci. emu uenje pred injenicom da je mnogo
naih ljudi (i ne samo naih pravoslavnih i nepravoslavnih Srba) koji ne znaju ta je to
greh, a i kada za njega uju od merodavnih lica, uporno odriu njegovo postojanje u sebi,
oteavajui ovako, ili i onemoguavajui obavljanje svete tajne ispovesti i prieivanja.
Treba se uvati da iz ovakvih razmiljanja ne proizae pogrean zakljuak kako decu i
mlade ne treba suoavati sa zlom u njima samima, ve preko zla, u ime hrianskog
oprotaja prelaziti i tako ga zatakavati, samim tim jaati. Da se upitamo jo jednom, ko
je pozvan da razoblii zlo kod drugoga? Najpre onaj, mislim, koji je prepoznao,
razobliio i preobrazio zlo u sebi. Naravno da emo rei da je to teko izvodljivo i da je
takvih ljudi malo, pa ipak, to je jedini ispravni put vaspitanja, preporuen kako od strane
zvanine psihologije i pedagogije, tako jo i od strane ljudi hrianskog pogleda na svet.
Uzmimo sada u razmatranje dobrog hrianskog duhovnika i dobrog i iskusnog
psihoterapeuta. I jedan i drugi tip ispovednika susree se svakodnevno sa ljudima
razliitog uzrasta, pola i zanimanja koji dobrovoljno dolaze onima koje cene, oekujui
od njih da ih ovi naue munom procesu upoznavanja sebe, odnosno prepoznavanja i
razlikovanja "kukolja od penice", u manifestnom i skrivenom duevno-duhovnom ivotu
oveka.
Idealni tip hrianskog ispovednika, odnosno duhovnika koji se sopstvenim procesom
oboenja doivotno pribliava idealu Hristove savrenosti, uvek iznova u sebi prepoznaje
ostatak starih i pomaljanje novih poroka, preobraavajui ih (ne potiskujui) u vrline,
koje sada dobijaju energetsku vrednost doivljajnog, samim tim i ubedljivog prenoenja
(ovih vrlina) drugome; ovakav tip hrianskog ispovednika poznaje postupak laganog i
postepenog pribliavanja tamnoj strani bia oveka koji se ispoveda. Nikad ne plaei i
onako uplaenog i nesigurnog oveka, koji se jedva jednom reio da se ispovedi, ni
paklom ni obeanjem raja, u sluaju pokajanja, ne pojaavajui u njemu ve dovoljno
prisutne mazohistike tenje samokanjavanja. Iskusni hrianski ispovednik e na blag
nain a istinski blag je samo onaj koji ima ljubavi u sebi navesti neprimetno, u toku
vie ponovljenih duhovnih razgovora i ispovedanja onoga ko mu se ispoveda, da sam u
sebi prepozna svoju Senku, demona, zlo (razliito nazivamo jedno isto greno stanje
ljudske due). Zato je potrebno da ovakav postupak voenja duhovnog razgovora, ili i
ispovedanja, protie relativno sporo i ravnomerno? Zato to svaki nagliji i preuranjeni
postupak duhovnika pri skidanju jednog od "sedam velova" koji pokrivaju "sedam
smrtnih grehova" ovekovih, izaziva kod ovoga otpor koji se pokazuje kao negativizam,

bunt i odricanje svoje grenosti. ovek nee, jednom rei, da ga neko drugi oglasi
grenim, ak ni kada je to, po sopstvenoj volji, izabrani duhovnik, kada to ovaj ini grubo
ili preuranjeno. ovek mora sam da stigne, ali uz neophodnu pomo duhovnika, do
doivljajnog saznanja o nesumnjivom postojanju zla ili greha u sebi.
Gotovo sve to smo pokazali da je potrebno da u sebi ima dobar duhovnik (svetenik ili
monah), treba da ima i dobar psihoterapeut. Kao to je valjan duhovnik nauio u mladosti
mnogo od svoga oca-duhovnika, tako je ve odavno poznato svakom mladom
psihoterapeutu-kandidatu da je uslov priznavanja njegove budue psihoterapeutske
delatnosti prolaenje kroz viegodinju tzv. kolsku ili didaktiku analizu kod nekog
starijeg, iskusnog psihoterapeuta. Istovetan je, otud, i ideal odlinog psihoterapeuta kome
ovaj tei, kao i ideal duhovnog ispovednika. Tumaenja (interpretacije) svih sadraja,
svesnih i nesvesnih, koje ispoljava klijent, sve bogatije i obilnije to psihoterapija due
traje, treba da budu pravovremena, nikako, ni preuranjena niti zakasnela. Psihoterapeut
se, takoe, kao i ispovednik mora briljivo da uva od svakog svesnog ili nesvesnog
zaplaivanja klijenta, pazei da u njemu ne ojaa, ve i onako prisutan otpor prema
psihoterapiji i psihoterapeutu (bez obzira to je klijent voljno doao na psihoterapiju),
koji (otpor), ako postane jak, aktivirae, u svakom oveku, od ranog detinjstva
spremljenu sado-mazohistiku klackalicu. U sluaju aktiviranja ove prirodne ljudske
klackalice, agresivnost prema terapeutu smenjivae se sa autoagresivnou, to preti da se
pretvori u zaarani krug (circulus vitiosis). Najzad, kao to dobar hrianski duhovnih
postepeno jaa dobro kod ispovedajueg vernika, ukazujui mu na Boiji lik, Hristov lik,
prisutan u svakom (i najgorem) oveku, jer e samo uz pomo Hrista odoleti monom
zlu, takoe prisutnom, od malena kod svakog oveka, tako i dobar psihoterapeut, lagano,
u toku duge psihoterapije, jaa ovekovo Ja, koje e, dovoljno ojaano, samo prepoznati
ovekovom Ja nadreen princip Sopstva, u ijem se sreditu, u hrianskih naroda, nalazi
arhetip Isusa Hrista.
Ne bih eleo da iz ovoga izlaganja italac izvede jednostran zakljuak kako je jedini
nain da ovek upozna sebe i tako se popravi, odlazak kod duhovnika ili psihoterapeuta
(odnosno, nekad, i kod jednog i kod drugog). Bezbroj je drugih naina i mogunosti koje
sam ivot i Boija Promisao stvore i tako pripreme tle koje ovek treba da okopa, prevrne
nekoliko puta zemlju ispod povrine tla, zalije je novom, sveom vodom i uz molitvu
Bogu, prepusti suncu i kii da na takvom zemljitu niknu soniji i hranljiviji plodovi.
Valja ipak rei da je za pravovernog, crkvi odanog hrianina, ispunjavanje tajne
ispovedanja i prieivanja, njegova doivotna ne samo obaveza, koja se dragovoljno pa
zato i radosno ispunjava. Za mnoge druge ljude, neverujue ili nedovoljno verujue,
naroito kada zapadnu u dugotrajna neurotina ili psihotina stanja, psihoterapeutu, ili i
psihijatru, neophodan je prilaz ili i ulaz u zbrkani unutarnji lavirint ljudske due iz koga
ovek ne moe sam da se izvue, pre nego to mu psihoterapeut stavi u ruke Arijadnin
kolac.
Da se vratimo, zakratko, na roditelje i njihov odnos prema deci i mladima. Ako su dobri
duhovnici i psihoterapeuti proli kroz kolu sve boljeg poznavanja sebe, a onda i vladanja
sobom, kakvo kolovanje je potrebno roditeljima, kako bi i oni, poput dobrih duhovnika i
psihoterapeuta, na blag, postepen i razuman nain ukazali svojoj deci na greke koje oni

ponovljeno ine, ne izazivajui u njima negativizam i bunt koji, nekada, videli smo,
ostanu trajno, ravo obeleje odraslih ljudi? Nema boljeg pomagaa roditeljima da
postupaju sa svojom decom tako da ih podstiu na sazrevanje i samostalnost, od ljubavi:
meusobne ljubavi roditelja najpre, a onda i ljubavi koju neprestano gaje, i pored
povremenih i teih razoarenja, za svoju decu.
"Blaen je ovek kome Gospod ne urauna grijeh", pie apostol Pavle u Poslanici
Rimljanima (4, 8). Mada nam je volja Boija esto nedokuiva, prirodno je da
razmiljamo da Bog nee da gleda na greh onog oveka koji se i sam trudi da ne gleda
grehe svojih blinjih, koji e, da se podsetimo rei sv. Isaka Sirina, sagnuti glavu pred
nekim koji osuuje brata svoga. Ako smo i kada smo jednom dostigli ovaj stupanj
samopoznavanja, od nas se trai, na sve daljem i teem putu oboenja, neto, zbilja,
uzvieno i Hrista dostojno: "Prostri odeu svoju pod onim koji pada i pokrij ga", a onda,
da li ve na jednoj od poslednjih, od trideset lestvica sv. Jovana Lestvinika, stie
dobrovoljno uzimanja na sebe grehova grenika i prihvatanje za njega i umesto njega,
kazne i stida. O, beskrajne lepote hrianskog podviga, o, nepojmljive uzvienosti
upodobljavanja oveka Hristu i Njegovoj rtvi! Poznato nam je iz ivota nekih
hrianskih svetitelja, kao i najveih svetogorskih ispovednika, da su neki od njih uzimali
na sebe najtei podvig ne onaj, pojavljivanje golgotskih telesnih rana Hristovih na telu
molitvenika (stigmatizacija), pravoslavnoj mistici duboko stran i nepoznat nain
proslavljanja Hrista, a poznat i prihvaen kod nekih rimokatolikih mistiara
preuzimanje na sebe nekog tekog greha nesrenika koji vapije za pomo Bogu i
Njegovom zemaljskom zastupniku. Re je najee o grehu ponovljenog bluda,
hroninog alkoholizma i narkomanije, izjedajue zavidljivosti prema drugom oveku, ili
o nekom drugom od poznatih krupnih ljudskih grehova. Preuzimajui ovakav greh na
sebe, oslobaajui tako ovog greha grenika koji je dugo sa njime iveo, dotadanji
grenik postaje doivotni blagodarni sluga Gospodnji na zemlji, a onaj starac, zbilja
Hristov svetitelj ili apostol, borie se i uz Boiju pomo izborie se, u duem ili kraem
vremenom periodu, sa jednim od onih tekih poroka ili i greha.
Seam se divne prie ruskog pisca Nikolaja Ljeskova (1831-1895) Zaarani putnik u
kojoj se kae: "Zna, dragi prijatelju, nikad nikog ne treba potcenjivati, jer niko ne moe
znati zbog ega je ko i kojom strau kanjen i muen. Mi koji smo opsednuti patimo, ali
je zato drugima lake. I ti sam, ako trpi od kakve strasti, nemoj samovoljno da je se
otresa, da je drugi ne bi preuzeo i patio, nego potrai oveka koji bi dobrovoljno od tebe
tu manu primio". Ne znam da li se u nekoj drugoj svetskoj knjievnosti, osim u
pravoslavnoj, mogu nai ovakva duboka i uzbudljiva mesta.
A gde odlazi, pitam se, izgonjeni zao duh iz oveka? Prema Hristovoj prii iz Jevanelja,
u svinje, ali najee u drugog oveka.
Zlo eta svetom i premeta se iz oveka u oveka, iz jednog naroda u drugi narod. Ako
ve ne moemo da "uzmemo uea u stradanjima svakoga", niti da "prostremo odeu
svoju pod onim koji pada", a pogotovo smo nemoni da preuzmemo na sebe greh onoga
koga volimo ili koji nam se, sa istinskim vapajem, kao Hristu, obraa za pomo, onda
bar, prema reima svetog Isaka Sirina, budimo strpljivi i nikog ne postiujmo.

IV
O ISTOTI SRCA
I O ONOSTRANIM "STANOVIMA"
DUA KOJA JE UZELA NA SEBE BRIGU
O VRLINI I KOJA IVI U STROGOSTI
I STRAHU BOIJEMU, NE MOE BITI BEZ TUGE NI JEDNOG DANA;
USLED TOGA TO SU VRLINE
SKOPANE S TUGOM...
NEMOGUE JE DA KADA IDEMO PUTEM PRAVDE NE SRETNEMO TUGU,
DA TELO NE IZNEMOGNE U BOLESTIMA I U RADU I DA PREBIVA
NEPROMENjENO... KO BEI OD TEKOA,
TAJ SE NESUMNjIVO RASTAJE
I S VRLINOM. AKO ZAELI VRLINU, TO BUDI SPREMAN NA SVAKU
TEKOU, JER TEKOE RAAJU SMIRENjE.
ovekov ivot na Zemlji proglaavan je od svih misleih ljudi, filosofa, religijskih
predvodnika, pesnika i umetnika svake vrste, u svim vremenima, od kada su nastali
egipatski, kineski, vavilonski, kao i mitovi drugih naroda Starog veka, sve do naeg
vremena munim, alosnim, pa i traginim (otud svest o nunosti dogaanja i Sudbini
koja je iznad i najveeg boga!). Judejska religija sledovala je donekle ovakva shvatanja o
oveku i njegovom traginom poloaju u svetu, pre svega vezujui ih za neminovnost
smrti (Prie Solomonove, Knjiga Propovednikova). Tek je hrianstvo osmislilo, sjedinilo
i otelotvorilo (kroz boansku linost Isusa Hrista), sve ono znaajno, istinito i boansko
to se nalazilo, samo u odlomcima i tragovima, u mitologijama i religijskim sistemima
veine naroda sveta, njihove civilizacije i kulture, do pojave Mojsija i Isusa Hrista.
ovek je od judeo-hrianske religije objavljen bogolikim i palim biem, stvorenim od
Boga da bude gospodar prirode i besmrtan, ali koji je, sagreivi, iz neposlunosti i
gordosti prognan iz Boije blizine da bi, od tada, kao smrtno bie "u znoju lica svoga jeo
hleb svoj", a ena u "mukama raala decu svoju".
Dopadala nam se ova biblijska pria ili ne, razumevali je mi bukvalno, alegorijski ili
simbolino, ili ne razumevali, ona nam saoptava istinu o oveku koju su nasluivali, na
razliite skrivene naine i iskazivali, kao to maloas rekosmo, gotovo svi narodi sveta,
od najstarijih vremena istorije, na svim kontinentima. A ova istina je bila u tome da je
jednom davno, u praistoriji, eonima daleko, ovek, nesumnjivo stvoren od Boga ili
bogova (u svakom sluaju, od duhovnih bia veih i monijih od njega, nikako nekom
postepenom evolucijom od niih ivih bia) stajao u neposrednoj blizini Boijoj,
doivljavao je i znao za Njegovo postojanje, a onda, neznano uvek kako (u raznim
mitolokim predstavama razliito), otpao je od svoga Stvoritelja (svojom voljom, iz
oholosti sledujui gordog otpadnika Lucifera, nagovoren od sile Zla itd., itd.) i naao se,
smrtan, uplaen i nemoan, na tvrdoj i negostoljubivoj Zemlji koju je tek trebalo

obdelavati, pripitomljavati i naterati da oveku prui plodove hrane, kako bi preiveo

onoliko godina koliko mu je bilo odreeno. U oveku je ostala neprekidno prisutna
bogoenjivost, silna elja za povratkom Bogu, ali je u njemu istrajavala i uporna tvrdoa
srca, prkosna prema Bogu sve do Njegovog negiranja postojanja, smenjivana sa
doivljajem apsolutne nemoi pred Bogom, prirodom i neumitnou smrti. Klatno
ovekovog ivota, zbilja, kao da zna samo za dve krajnje take: za mladalaku
omnipotenciju, s uverenjem da e ovek, sopstvenim pregnuem, uz pomo silno
razvijenog razuma i uma savladati sve prepreke i postati jednog dana i gospodar smrti, i
za staraku nemo (fiziku, duevnu i duhovnu) koja sa tugom, ironijom, nekom gnjilom
zrelou na pragu smrti, posmatra smireno, rezignirano, depresivno ili sarkastino, sav
"vaar tatine" sopstvenog ivota, ivota svoga naroda kao i istoriju celog sveta.
Od ovakvog, eonski dugog smenjivanja, reklo bi se, uvek istog, krunog ponavljanja
ljudskog ivljenja, pojedinanog i narodnog, koji poinje roenjem, dostie svoj klimaks
u mladim i srednjim godinama ivota, a onda nezadrivo poinje da opada, da bi u
nemoi, bolesti i smrti zavrio (ovek i narod) svoje postojanje od ovakve svirepe
nunosti postojanja, jedino to oslobaa i oveka pojedinca i narod, bilo bi prepoznavanje
i sledovanje u sebi "volje za smislom", vrsto usaene u svakog oveka, jake poput
nagona, stavljene od Viktora Frankla u isti red vanosti, kao i seksualni ili agresivni
nagon. Zato onda ova "volja za smislom" nije prisutnija, vidljivija i delotvornija i kod
ljudske individue i u jednom narodu, pitamo se.
Na ta najee lii ovek koji nije u sebi otkrio i aktivirao "volju za smislom"? Jedna
slika ovakvog oveka kree se na iroko otvorenoj lepezi mogunosti: od skuenog
ivota, jedva do samosvesti uspravljenog oveka, zarobljenog posluanika nagona
(samoodranja i razmnoavanja, seksualnog i agresivnog), preko samosvesnijeg oveka,
ali koji ivi samo za sadanjost, koga kao da nikada nisu muila pitanja o Bogu i oveku,
ivotu i smrti, smislu i besmislu, oveka hedoniste koji trai svaku vrstu uivanja s
uverenjem da ovek "ivi dokle ivi", da vie nita ne ostaje za njim posle smrti, pa do
oveka "zakona" koji mravljom upornou stie i skuplja, ispunjava dan u neprestanom
radu i trudu, zadovoljan to ostavlja za sobom potomstvo, kuu, novac, neku svoju
fotografiju...
A oni drugi, izgleda maloborojniji, koji otkrivaju u sebi "volju za smislom", kakav
sadraj u njoj nalaze? Treba rei da je sama "volja za smislom" prazna (arhetipska)
posuda koja tek treba da bude neim ispunjena. ime? Pronalaenjem druge karike, od tri
koje ine osnovu spomenute arhetipske posude, buenjem "nagona za saznanjem". Volja
za smislom, podstaknuta na dalje traenje nagonom za saznanjem (tenjom za
vrednou), nekad uz dragocen pomo uroenog talenta, u ivotu dalje razvijanog
strpljivim negovanjem, ini od oveka da postane umetnik, filosof ili naunik. Iako
znamo da nijedan istinski naunik, filosof ili umetnik nije bio u potpunosti zadovoljan
onim to je stvorio, jer to je vie i bolje stvarao nicali su pred njim novi nepoznati
svetovi kraj ivota ovakvih ljudi mogao je da bude spokojan, bez straha od smrti, ak i
onda kada su neki od ovih naunika, filosofa i umetnika ostali celog ivota ateisti ili
agnostiari, jer su u sebi nosili doivljaj ispunjenosti svoga ivota.

Moram da kaem, kao hrianin nekad se i udei, kako ima ljudi u

svetu, i u naoj srpskoj sredini koji su doekali duboku starost i
umrli mirno, iako nisu nikad, ili su samo retko preli prag svoje
crkve, upalili u njoj sveu, ili se jedan ili dva puta u ivotu
priestili. Takva je bila baka jedne moje poznanice, prosta,
polupismena seljanka, dobra i blaga celog ivota, jo spokojnija i
milosrdnija u starosti, umrla tiho i neujno u selu, u snu. Moja
poznanica kae da ne pamti da je njena baka nekad ila u crkvu ili
se priestila; slavila je, dodue, sa muem i decom slavu, postila je
kada se posti, ali za ispovest i priest kao da nije znala. Na moje
pitanje ovoj poznanici, inae dobroj pravoslavnoj eni, koja voli i
esto ide u crkvu, kako objanjava svoju baku, odgovorila mi je da
je ona jednostavno ivela, nikom nije inila zlo, nije bila
zavidljiva, niti prenosila "abrove", deca koju je rodila stvorila su
dobre brakove i imala svoju decu, u porodici nije bilo skandala bilo
koje vrste. Ona je tako, misli moja poznanica, "ispunila svoj ivot
ivei po Bogu, bez Boga".
Spomenuli smo da postoji i trea, verovatno najznaajnija karika u trolanoj podeli
arhetipa homo religiosus-a u svima nama. Ova karika koja je u stanju da definitivno
uvrsti osovinu i do vrha ispuni onu boansku posudu koju svi roenjem donosimo na
svet, jeste nae religijsko saznanje i moral, u tesnoj vezi sa ovim saznanjem. Ne moramo
ostati ravnoduni, ali nije nam najprei zadatak da kao hriani roeni u pravoslavnoj
Srbiji ispitujemo, procenjujemo, ili se i zanosimo budistikim, bramanistikim, ili koje
druge svetske religije uenjem ljudi koji su roeni i provode, nepoznatim Boijim
Promislom, ceo ivot u Iranu, Indiji ili na Cejlonu, na primer. Ako se Bog ve na nas
smilovao i meu mnogim drugim narodima pruio nam priliku (ansu) da se rodimo u
pravoslavnoj Srbiji, nismo li onda od Boga pozvani da dobro upoznamo pravoslavno
hrianstvo, srpsku, narodnu, ali naroito crkvenu, srpsku istoriju, ne bismo li uzeli,
svesno, voljno i radosno, "na sebe brigu o vrlini", koja i prema sv. Isaku Sirinu nije nita
drugo nego ivot u "strogosti i strahu Boijem?"
U vrstom uverenju, bez trunke dogmatskog fanatizma, pravoslavan ovek, svuda u svetu
u kome kao pravoslavni vernik ivi, smatra da je od Boga poastvovan to se rodio, ili u
toku ivota, vrsto i trajno stekao pravoslavnu veru, za koju dri da je najvernije sauvala
samo jezgro boanske poruke Isusa Hrista. Kakva je onda alost Hristova i kakva
opasnost za onog pravoslavnog (ali i svakog drugog iskrenog vernika) koga Hristos
poziva na Svoju veeru, a ovek se izvinjava da ne moe da doe jer je zauzet brigom o
stoci, trgovinom, enidbom sina itd!
Videli smo ve kako je malo ljudi stvarno spremnih da pou za Hristom. Zato? Sam nas
je Gospod upozorio da samo "uzana vrata" vode u Carstvo nebesko, to znai da se bez
neprestanog odricanja (pre svega i stalno svoga sebinog, jer i uplaenog "ja") i uzimanja
svoga krsta, ne moemo nadati Vaskrsenju. Sv. Isak Sirin dodaje ovome, svakom
hrianinu, poznatom golgotskom putu, jo i tugu.

ovek tuguje i alosti se iz mnogo razloga, najee suvinih i beznaajnih. Jedan se

alosti zato to je izgubio novac, drugi zato to nije zadovoljan u braku, sa enom ili
decom, trei nije namiren na radnom mestu, jer nije dobio onakvo i onoliko priznanja
kako je zamislio da treba da dobije; gotovo niko se od ovih ljudi ne pita za stvarne uzroke
svoje tuge. Apostol Pavle je sve nae raznovrsne tuge tano svrstao rekavi: "Jer alost
koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kae; a alost ovoga sveta
donosi smrt" (II poslanica Korinanima, 7, 10).
ovek je tuan Don Kihot, manje ili vie, celog ivota. Hedonista i racionalista u njemu,
Sano Pansa, uvek iznova pokuava da razvedri gospodara, da ga vrati na zemlju, u
realnost, da mu pokae da su "dva i dva etiri" (blistava razmiljanja Dostojevskog u
Zapisima iz podzemlja). Nekada ovaj na estetski zavodnik (estetski stadijum razvoja
oveka kod Serena Kjerkegora) i uspe, za krae ili due vreme da odvoji oveka-tragaoca
i oveka-bogotragaoca od njegovog, u slobodi izabranog puta, na kome "ne moe biti bez
tuge ni jednog dana". Obino sa oseanjem dubokog stida, hrianski podvinik se potom
vraa na Put koji je, u isto vreme, i Istina i ivot. Ako e jo koji put u toku ivota i biti
ponovo prevaren od Kuaa, svaki povratak bie smiljeniji i sigurniji, sa doivljajnim
znanjem sv. Isaka da "ko bei od tekoa, taj se rastaje s vrlinom". Sve jasnije postaje
bogotraitelju da nema brzog izbavljenja, ve da su i nae bolesti (telesne i duevne,
danas bismo rekli, psihosomatske) dragoceni deo naeg ienja, ak naeg ponienja i
slabosti, jer tek u bolesti i tuzi nasluujemo velianstvene, paradoksalne rei apostola
Pavla da "kada smo slabi, onda smo jaki".
Ima najzad jo jedan razlog, o kome sv. Isak Sirin ne govori direktno, ali ga poznajemo iz
svekolikih svetiteljskih spisa, zbog ega ovek-na-Putu ne moe da provede nijedan dan
bez tuge. Razlog lei u podvinikovoj sapatnji sa svim tugama ljudi gde god oni iveli.
Hristom prosvetljen um i srce oveka, ne moe vie nikad da prestane da osea alost
zbog nesrea koje snalaze ljude svuda, svakog dana, svakog minuta.
Ne treba, meutim, zamiljati, da Hristov apostol provodi ceo svoj ivot i svaki svoj dan
samo u suzama i alosti zbog grehova svojih, svoje porodice ili svoga naroda, mada i
grehova celog sveta. Radosna je tuga pravoslavnog Hristonosca, najbolje izraena u
jednoj moskovskoj crkvi posveenoj Bogorodici "vsjem skorbjaih radosti". To je radost
Vaskrsenja, radosno-tuna molitva pravoslavnih Bogu da se "svi ljudi spasu i da dou u
poznanje istine" (I Poslanica Timoteju, 2, 4).
SPASITELj GOVORI DA SU MNOGI
STANOVI KOD OCA SPREMLjENI
PREMA RAZLICI DUHOVNIH VRLINA.
NISU RAZLIITA MESTA
VE SU RAZLIITI
SAMO STUPNjEVI OVIH VRLINA.
Ovaj zanimljiv odlomak iz dela sv. Isaka Sirina tumaenje je jednog zagonetnog mesta,
prisutnog, karakteristinog, samo u Jovanovom Jevanelju (14, 2) koje navodi Hristove

rei upuene uenicima: "U kui Oca mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih
vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto".
I bez poznavanja psihologije i psihologa, svakom je oveku koji i malo ume da posmatra
ljude jasno da se ovi veoma meusobno razlikuju. Razlike su rasne, klasne, nacionalne,
genetske, a i karakterne, ukoliko pod karakterom razumemo skup naslednih i steenih
osobina. Otac ili majka iskreno su nekad zaueni kako je mogue da su rodili dva tako,
u svemu, razliita sina ili keri; dobar uitelj ve u osnovnoj koli uoava individualne
odlike svakog uenika; mu i ena, to su due u braku, naroito u onom manje uspelom,
sa razoarenjem, alou i gnevom primeuju da od iluzije meusobne slinosti ili i
jednakosti u fazi zaljubljenosti, posle nekoliko godina braka, ostaju samo porazne razlike.
I tako se neprestano ponavlja tuna istina da zbog nedovoljno ili kasno uoenih razlika,
mu ne razume enu, niti ena mua, roditelj svoje dete, ni deca ili mladi ljudi svoje
roditelje, sused suseda, jedan narod nee ili ne moe da razume drugi narod, jedna rasa
drugu rasu. Kada bi nerazumevanje ostalo samo na korektnom udaljavanju jednih od
drugih, pa i potovanju postojanja razlike, vee nesree meu ljudima i narodima mogle
bi se jo izbei. Na alost, ovo se retko deava. To, to su ljudi razliiti, pomislio sam
jednom, sablazan je za oveka! Najverovatnije da su ovom uzrok, u svakom oveku
prisutne, arhajske, bioloke crte ksenofobinosti. Sve to je drukije nego to je u mojoj
porodici, plemenu, verskoj opredeljenosti, izaziva u oveku sumnju, prezir ili mrnju,
dok je u osnovi svih ovih oseanja strah.
Poto je ova razliitost ili drugost, ipak, kod nekih lanova nekadanjih primitivnih
plemena budila i stvaralaku radoznalost, mogli bismo smelo rei da ovakvim, genijalnim
pojedincima u plemenu moemo mirne due da zahvalimo, to je ovek izaao iz
endogamije u egzogamiju, to je dolo do zabrane incesta i ubistva, jednom rei, to se
civilizacija, pa i kultura uopte, poela da razvija.
Priroda, koju je, kao i oveka, stvorio Bog, izobilna je u razliitostima svake vrste, u
biljnom, ivotinjskom, a najvie u ljudskom svetu. Biblijsko kazivanje da je ovek
stvoren "iz praha zemaljskog", ali i po slici i prilici Boijoj", treba da znai dve bitne
stvari: ovek je prirodno i duhovno bie. Kao deo prirode, ovek nosi u svome telesnom
biu sve osnovne elemente iz kojih se sastoje minerali, biljke i ivotinje. ovek je kao
prirodno bie mikrokosmos, ali u njemu se sabiraju jo mnogo nepoznatih uticaja
mikrokosmosa. Kada ne bi bilo danas toliko zloupotrebe sa astrologijom, mogli bismo,
oprezno, rei da nekog, nauci jo uvek nepoznatog, uticaja Meseca, planeta i zvezda na
oveka mora da ima. Uzmimo samo Mesec kao primer. Ako je njegova privlana snaga
tolika da on stvara u okeanima i morima plimu i oseku, a poto znamo da se ovekov
organizam sastoji 80% od vode, teko je negirati meseev uticaj na telesni, ali i duevni
organizam ovekov. Kakve je vrste i kakve su posledice takvog uticaja na oveka, moda
e nam nauka u dogledno vreme otkriti.
ovek nije, kao to smo rekli, samo prirodno, ve i duhovno bie. Roen iz "praha
zemaljskog", ali oduen Duhom Boijim, ovek je postao duevno i duhovno bie koje se
razlikuje od svakog drugog ivog bia u prirodi, upravo po svojoj trolanoj podeli, kao
bie tela, due i duha. U apsolutnoj nemogunosti da negira postojanje svesti i samosvesti

(koji su u stvari izraz duhovnog postojanja ovekovog), oveku je jedino ostalo da

zauzme teistiki, agnostiki ili ateistiki stav o poreklu i ishodu svog duhovnog bia.
Svesno ili nesvesno, svaki ovek u toku ivota, zauzima jedan od ova tri mogua stava
(deava se da se ovi stavovi diljem ivota menjaju), ali onda se obino i ponaa tako u
svakodnevnom ivotu, prema sebi, drugim ljudima i prirodi. ovek ne moe, iako to
esto eli, da negira svoju odgovornost pred Bogom, ljudima i prirodom. Podeljen na
prirodno i duhovno bie, smrtno i besmrtno, svesno i nesvesno, dobro i zlo, ovek, kao
najsavrenije bie u prirodi, u isto vreme je najnemonije. Nema oveka koji nije u toku
svoga ivota, jednom ili mnogo puta, doiveo apsolutnu nemo i slabost. Usled
neprekinutog, svesnog ili nesvesnog doivljavanja svoje inferiornosti, i to kako u odnosu
na prirodu i prirodno nia bia, savreno opremljena instinktima i nagonima, tako i u
odnosu na Boga, nedostinog i nepojmljivog, ovek je uplaeno bie, bie straha.
Inferiornost i strah glavni su razlozi ovekove rave konzervativnosti, koja ima i bioloke
osnove, u inertnosti, statinosti, moda i u Tanatosu koji vue sve ivo u propadanje,
nestajanje, nitavilo vene smrti.
Sada smo se vie pribliili odgovoru na pitanje, otkud u oveku toliki strah od svake
razliitosti, od svake promene, u sebi i oko sebe. A promena je neizbena onda kada se
ovek svesno sretne sa Drugim, drugaijim, i u sebi i oko sebe drugaijim ili razliitim.
Poto je ivot svakog ivog bia u prirodi, poevi od jednostavnog, na izgled, ivota
biljke, pa do ivota svakog oveka, a naroito hrianskog ili stvaralakog oveka bogat
u dinamici dogaanja, nepredvidiv i rizian, ovek je u neprestanoj odluci, voljnoj i
nevoljnoj, ili da se prepusti "udovinoj konzervativnosti" (kako Jung s pravom zove
jedan deo ovekovog bia) koja ga vue smrti, uslovno refleksnim ponavljanjem istog, ili
da se probuenim duhom u sebi (duhom koji se u klici nalazi prisutan kod svih ljudi)
pone da uzdie put Boga Lestvicama Jakovljevim, ili i onim sv. Jovana Lestvinika. Ako
je Bog u oveka utisnuo Svoj Lik, onda prilika Boija u oveku, poziv je Boiji oveku
na veno usavravanje, jer je i ovek bog, i prema starozavetnoj i prema novozavetnoj
Boijoj poruci oveku. Tragove boanskog naznaenja oveka i puteve dostizanja
savrenstva, nalazimo i u svim drugim, prehrianskim ili premonoteistikim religijama.
Nije potrebno dalje, kako mislim, dokazivati, ne samo nepojamno velike razlike koje
postoje izmeu ljudi, koje, pri svim tim razlikama ujedinjuje jedan Bog, ali i jedna,
neizbena smrtnost, ve i svima ljudima uoljive razlike koje postoje u duevnoduhovnom usavravanju ljudi. Karl Gustav Jung je prirodnu potrebu ljudi za
napredovanjem, popravljanjem sebe i usavravanjem, prema nesvesnoj arhetipskoj slici
Sopstva u sebi (ova slika, opet, nije drugo nego Boiji lik u nama, a u centru sopstva,
prema Jungu, za narode hrianske dvehiljadugodinje kulture nalazi se utisnut lik Isusa
Hrista), nazvao individuacija ili "individuacioni proces". Kod Junga ova ideja nije
originalna, jer, kao to je ideju arhetipova Jung pozajmio od Avgustina i Dionisija
Areopagite, a od Lukrecija pojmove Animusa i Anime, tako je individuacija drugi naziv,
istina u neemu i drukijeg sadraja, hrianskog pojma oboenja (theosis).
Izazovan je Jungov stav, koji pred nas kao hriane postavlja niz novih tekih pitanja, da,
iako je individuacioni put prirodan, svakom oveku dat i zadat put (Jung je osim
neizbenih deterministikih zbivanja u ljudskom ivotu zastupao i veru u finalni cilj

ivota svakog oveka), ovo ne znai, eo ipso, da svaki ovek individuira. Apsurdno bi
izgledalo nae pitanje, koliki je broj ljudi danas, od pet ili est milijardi stanovnika
Zemlje, koji napreduje u individuaciji, ili se i obouje u hrianskom svetu. Kada nas
povremeno, posmatrajui dananji haotini svet spopadne umor, skepsa i pesimizam,
uini nam se da je sve manji broj ljudi u svetu koje zbog porasta materijalne bede,
bolesti i ratova, koje iz drugih razloga koji svesno rade na popravljanju sebe, koji su
svesni vernici, odgovorni i etini, koji ive u harmoninom skladu onoga to misle,
govore i ine. Kada se uz Boiju pomo opet pridignemo sa zemlje na koju smo pali,
kada nam se vera u smisao i venost ivota povrati, kada sa Dostojevskim, usplamtelo i
iskreno, ponavljamo njegove rei: "Besmrtan sam, moja besmrtnost je nuna jednom
injenicom da Bog nee hteti da ugasi zauvek plamen ljubavi koji se zapalio za njega u
mome srcu" tada, u takvim trenucima vere, nade i ljubavi, postajemo opet sigurni da
na Bog nije deistiki bog koji je stvorio svet, a onda se nezainteresovano iz njega
povukao, ve je Bog koji je postao ovek da bi svojom Promisli i dalje vladao svetom i
ljudskom istorijom. Pa, iako nam je teko shvatljiva Boija promisao u istoriji, manje
nam je ona neprovidna i nerazumljiva, ako paljivo pratimo ivot svakog, naizgled i
najbeznaajnijeg oveka na zemlji. Tada je mogue da prepoznamo da svaki ovek
individuira, i tako stie do nekog, u ovom ivotu za njega mogueg stupnja duevne i
duhovne zrelost. Ako tako ne mislimo, a smatramo sebe religioznim, jo i hrianski i
hrianski pravoslavno religioznim ljudima, nai emo se u gotovo bezizlaznom
poloaju. Evo zato.
Kada mi je nedavno jedan moj prijatelj, pravoslavni teolog, postavio pitanje koje ja
postavljam sebi i drugima ve vie decenija ta e biti s one strane groba sa milijardama
ljudi koji su bili ravnoduni prema religiji, a meu kojima su neki iveli uzornim i
moralnim ivotom, jo jednom sam se uzbudio i zamislio. Svakom hrianinu dobro su
poznate ove Hristove rei: "Ja sam put istine i ivot; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene"
(Jovanovo Jevanelje, 14, 6); "Ja sam okot, a vi loza. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj
donosi mnogi plod, jer bez mene ne moete initi nita" (Jovan, 15, 5); "Uite na uska
vrata, jer su iroka vrata i irok put to vode u propast, a mnogo ih ima koji njime idu. Jer
su uska vrata i tijesan put to vode u ivot i malo ih je koji ga nalaze" (Matej, 7, 13, 14);
"Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vaega da vam dade Carstvo" (Luka, 12, 32);
"Budite, dakle, savreni, kao to je savren Otac va nebeski" (Matej, 5, 48).
Kako ove i sline Hristove rei, ispunjene silnom energijom kada se njima molimo ili ih
glasno izgovaramo, valja tumaiti? "Ne boj se, malo stado", veli Hristos. Nisu li to oni
malobrojni hrianski ljudi koje e Hristos, kada bude ponovo u slavi dolazio na zemlju,
zatei verne i Bogu odane! Nisu li to oni izabrani Hristovi apostoli kroz vekove, za koje
je Hristos, jo dok je bio na zemlji, govorio: "Ja se za njih molim, ne molim se za svijet,
nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji" (Jovan, 17, 9)! Zar Isus Hristos, obeani Mesija,
nije doao za sve ljude na svetu i zar se nije Njegova re propovedala svima narodima
kao to je On naloio Svojim uenicima?
Umesto daljih opasnih pitanja, opasnih za svaki ljudski um koji nije prosvetljen
oienim srcem, a tada i zadobijenim darom Duha Svetog, vratimo se na sv. Isaka Sirina
i upitajmo se za njegova tumaenja tajanstvenih i dubokih rei Isusovih o "mnogim

stanovima pripremljenim kod Oca". Kome su, najpre, namenjene ove Hristove rei:
svima ljudima bez obzira na njihova verska ubeenja, ili samo onima koji su primili
Hrista kao Mesiju, sledili u toku svoga ivota Njegov put i preselili se u venost sa
Hristom u srcu i na usnama? Sudei po drugom delu pomenute Hristove izreke: "Idem da
vam pripremim mjesto", a i prema tumaenju sv. Isaka Sirina, Hristove rei o "mnogim
stanovima", odnose se samo na hriane. Ne pomau nam mnogo nove umne spekulacije,
koje mogu, istina, potei i iz srca ljubavi nekog istinskog hrianina: Origena, na primer,
ili sv. Grigorija iz Nise, preko mnogih i nesvesnih "origenista" meu svetiteljima, ali i
obinih ljudi "ista srca", u toku niza vekova hrianske istorije, sve do savremenog
pravoslavnog mislioca Sergeja Bulgakova koji se odrie "kaznene, teroristike" teologije
i predvia, posle smrti, za vreme eona, ienje oveka. Kolikogod bili i sami skloni
ovakvim vizijama molitvenih i moralnih hriana kroz vekove, koji su se usudili da iz
srca punog ljubavi zavape u boga milosra i ljubavi apokatastazu za sve ljude, potvrde za
ovakve uzviene elje mi, na alost, ne moemo da naemo u Jevaneljima, Delima
apostolskim, Poslanicama apostola Pavla, pa ni kod veine hrianskih svetitelja kroz
vekove.
Ako tvrdoglavo, pa makar iz iskrene ljubavi prema ljudima, postavimo, ne samo
jovovsko pitanje o pravednicima koji stradaju na zemlji, i zlim i nepravednim koji
blaguju, ve i ljudsko, "odve ljudsko" pitanje, ta e biti u venosti sa pripadnicima
drugih naroda i religija koji nisu nikad, do dananjeg dana, uli za ime Isusa Hrista,
Spasitelja sveta, a iveli su istim i pravednim ivotom pitanje koje ne postavljaju ljudi
samo danas, ve koje je bilo postavljano i u prolosti hrianske istorije odgovor
moemo traiti, kako od nekih retkih hrianskih mislilaca koji su se ovim pitanjem
bavili, tako i u religijskim uenjima naroda nehrianske vere. Kao to nam je poznato,
kada je re o nekim azijskim religijama, uenje o karmi i reinkarnaciji relativno
zadovoljava ogromne mase azijskih naroda. Osim kod budista i nekih pobonih grana
proizilih iz budistikog uenja koji propovedaju gaenje volje za ivotom, i dostizanje
nirvane, i to odricanjem od elja i strasti koje ove elje kod oveka hrane, u ostalim
religijama Azije, postoji, slino kao u hrianstvu, ideja neprestanog usavravanja
oveka, kako bi ovek, posle niza ivota u kojima se isto od zla, dostigao Bramana,
odnosno kako bi Atman (duh u oveku), najzad, shvatio i doiveo, da je "Atman
Braman".
to se tie retkih hrianskih mislilaca koje je takoe, slino nama danas, muila sudba
onih nehrianskih ljudi koji su iveli hrianskim ivotom, ne znajui za Hrista, ili sudba
hrianskih ljudi koji su smireno i skromno proiveli svoj vek van pravoslavne
Hrianske crkve, preovlaivalo je miljenje meu ovakvim hrianskim misliocima,
meu njima i kaluerima i teolozima, da je stvar Boije mudrosti, Boije pravde i Boije
milosti kako e se i da li e se spasti i oni van Crkve. Njihovo hriansko uverenje je bilo,
a za takvo uverenje naao sam potvrde i kod naeg izvrsnog apologetiara profesora dr
Lazara Milina, "da Boija milost nee biti uskraena nikome ko je od sveg srca bude
eleo i traio" (L. Milin, Srpski Sion, 5, 1995, S. Mitrovica/S. Karlovci). Vie i dalje, niti
imamo prava da znamo, niti smo u stanju da saznamo.

Neemo propustiti da kaemo koju re i o onim ljudima u svetu i kod nas koji, bilo voljno
ili nevoljno, namerno ili nenamerno, sa zlom voljom ili bez ikakve volje, nisu hteli u
ivotu nita da znaju o Bogu i Hristu, o ivotu i njegovom smislu ovde, i o moguem
ivotu posle smrti; o bezimenim, pa i ravim ljudima koji su, opet da kaemo, voljno ili
nevoljno, zapadali iz jednog poroka u drugi, iz jednog zla u neko jo gore zlo. ta e biti
sa njima, ko je odgovoran to nisu i oni poli bar onim svojim, individuacionim putem,
ako ve nisu stigli i da se obouju? Zle ljude preljuboince, ubice, kradljivce,
bogohulnike i druge sline grenike prema reima Hristovim, iz sva etiri Jevanelja,
eka zla smrt i, s one strane, "druga smrt". Ne znamo da li pomau nai povremeni iskreni
vapaji i molitve da se teki grenici oko nas (pa i oni u nama) poprave, i tako sebe, makar
i u poslednjem asu svoga ivota, poput onog drugog razbojnika na Golgoti, spasu.
Pravoslavna i rimokatolika vera, uzdaju se, dodue, u molitve ivih pravednika za umrle
grenike dok u protestantskom svetu nije uobiajeno da se ak veruje u neki ivot posle
smrti, sve do "sudnjeg dana" opteg vaskrsenja mrtvih, prilikom Drugog dolaska Isusa
Hrista na zemlju ali koliko je na zemlji pravednika ije su molitve toliko jake da stiu
do dua ivih grenika s one strane, ublaavajui im tamonje jade! Nehriansko je
strogo uzeto, verovanje nekih poluhriana koji se, najee iz iskrenog saaljenja i
proivljene sapatnje sa umrlim grenicima naroito samoubicama, a danas sapatnje i sa
brojnim mladim ljudima koji su se iz brojnih, smemo li da kaemo, objektivnih razloga
(poteklih iz rastavljenih, bolesnih, na razne naine ubogaljenih porodica) odali rano
alkoholu i drogi, kriminalu i svakovrsnom prestupu i kao takvi i zavrili ivot uzdaju u
Boije milosre, nadajui se u mogunost dugog, eonima dugog (kako je rekao Sergije
Bulgakov) ienja ovakvih nesrenih dua, nainima savreno nepoznatim nama
ljudima. Zanimljivo je podsetiti da je Platon, a verovatno i neka ranija uenja koja su na
njega uticala, verovao da su reinkarnacije namenjene samo ravim ljudima i palim
duama koji na ovakav nain dobijaju ansu da se oiste.
Bojim se da sve ovakve i sline spekulacije, gomilane u ljudskim glavama vekovima, u
munom trudu ljudi da dokue nedokuivo, mogu kod nekih ateista da ojaaju njihovo
uverenje da su sva ljudska razmiljanja o ivotu posle smrti savreno nepotrebna, suvina
i smena, iz jednog jedinog razloga (oni misle prostog razloga), to nikakvog ivota posle
smrti nema. Kako su, meutim, psihologija i antropologija danas, dobrim delom,
potvrdile uverenje svih verujuih ljudi kroz istoriju ljudskog roda da je ovek svojim
poslednjim osnovama, religiozno bie, pa da i ateista samo veruje da nema Boga, daleko
smo od pomisli da su ateisti zadovoljni svojim ubeenjem i da ovek, iole sloenije
duevne grae, moe ostati poteen od venih, kako bi Dostojevski rekao, "prokletih
pitanja".
Da se vratimo na kraju ovog izlaganja na "mnoge stanove kod Oca", u tumaenju sv.
Isaka Sirina. Ve smo ukazali na injenicu da sv. Isak, u svome prilazu poznatim
Hristovim reima, misli samo na hriane i to hriane koji su i u toku ivota svesno i
voljno odluili da veruju i da ive hrianskim ivotom. Podseajui na velike razlike
koje postoje meu ljudima, u njihovoj ukupnoj telesno-duevno-duhovnoj grai, nee nas
iznenaditi kada od sv. Isaka saznamo da i za pravoverne i pravedne hriane nisu svi
stanovi post mortem isti. Pretpostavljajui i verujui da su pojmovi vreme i prostor, samo
nai ljudski, ovozemaljski pojmovi, koji kao da gube svaki smisao "s one strane"

(karakteristino je da i ateista Sigmund Frojd tvrdi da nae nesvesno ne zna za vreme,

prostor i smrt, navodei snove kao primer), i sv. Isak Sirin ne govori o razliitim mestima
(pa i stanovima) dua posle smrti, ve samo o razliitim stupnjevima duhovnih vrlina
koje su iznegovali ljudi dok su iveli hrianskim ivotom na zemlji. Pa, kao to se svako
naslauje stvarnim suncem ovde na zemlji, u onoj meri, u kojoj mu mo gledanja
doputa, tako i u buduem veku, veli sv. Isak "svi pravednici nastanjuju se u jednoj istoj
oblasti, samo to se svaki u svojoj meri osvetljava jednim istim mislenim suncem".
A za sam kraj, jo jedno pitanje (opet, priznajem, brzopleto i nedostojno) koje nam je
svima koji verujemo u post-mortalni ivot, na umu. ta biva sa ljudima koji su se
udostojili da nasele (uvek se, izgleda, moramo posluiti ljudskim pojmovima) Boije
stanove, kroz venost? Ljudima je savreno strana svaka statika predstava duevnog ili i
duhovnog ivota ovekovog. Zato im je nezamislivo i veno blaenstvo pravednih
ljudskih dua u raju, i veno muenje grenih dua u paklu. Od davnina su se ljudi pitali
nisu li hrianske objave o raju i paklu "pedagoke objave", koje su imale i jo uvek
imaju za cilj da veno nepunoletno oveanstvo, pa, na alost, i hrianski deo
oveanstva, otrim suprotstavljanjem raja paklu i obratno, privedu (zbunjenog i
neodlunog) oveka Crkvi; jer Crkva je ta koja objavljuje ljudima Hristovu poruku, kako
blage vesti ljubavi, kakva se od Hristovog objavljivanja Sebe ljudima nikada u istoriji
ljudskog roda nije ula u takvom vidu, ali i Hristove objave Poslednjeg suda, kada e
kukolj biti svezan u snoplje "da se saee, a penicu odvezite u itnicu moju". Ako, dakle,
objave Hristove Crkve o raju i paklu i jesu "pedagoke mere" koje hrianska Crkva dve
hiljade godina svesno koristi, ne bi li, uvek kolebljive ljude privela sebi, one (objave),
zaista, poivaju na samim Hristovim reima iz Jevanelja.
[* NAPOMENA: Ne treba zaboraviti da Hristos trai od nas da ostavimo kukolj da raste
zajedno sa penicom do etve, da ne bi "upajui kukolj poupali zajedno s njime i
penicu" (Matej, 13, 29, 30).]
Nismo, meutim, ni ovim udaljavanjem od glavne teme nae rasprave umakli
razumljivom (da li i opravdanom?) ljudskom pitanju: A ta dalje sa ovekom, i
pravednikom, kroz celu venost?
U mojoj knjiici Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima (I i II, dopunjeno izdanje,
Vranje, 1995), opisao sam susret koji sam imao u mladosti sa naim velikim
pravoslavnim duhovnikom ocem Justinom Popoviem. Na moje pitanje zato hrianstvo
ne prihvata loginu ideju azijskih religija o karmi i reinkarnaciji (kasnije u ivotu mnogo
puta sam se uverio da ljudska logika nije isto to i Boija "logika"), otac Justin mi je
odgovorio da i sveti hrianski Oci ue o produavanju i usavravanju naeg ivota, ali ne
ponovo ovde na zemlji, ve u duhovnom svetu, posle smrti naeg zemaljskog bia. Svaki
od nas, govorio je otac Justin, nastavlja da se usavrava na onom stupnju duhovne
lestvice do koje je stigao ovde na zemlji. Ovakav odgovor oca Justina, iako se on ne
nalazi, ovako formulisan, ni lako ni esto u delima svetootake hrianske literature,
zadovoljio me je, gotovo u potpunosti i onda, pre vie decenija, kao to me i danas
zadovoljava, u mojim poznim godinama. Bio sam zbilja obradovan kada sam, relativno
skoro, pronaao slian odgovor i kod tako cenjenog hrianskog svetitelja iz VII veka, sv.

Isaka Sirina. Na jedno pitanje, naime, koje mu je neko uputio: "Gde je predeo tenji kod
onoga koji sleduje premudrosti?", sv. Isak je odgovorio: "Uistinu nije mogue na svome
putu doi do ovog predela, jer i sveti u ovome nisu doli do savrenstva. Putu
premudrosti nema kraja, ona se uzdie sve vie i vie, dok ne spoji svog posledovaa s
Bogom. Po tome se i prepoznaje ona (premudrost primedba V. J.), to je postignue
njeno bezgranino, jer je premudrost sam Bog". A kako bi drukije i moglo biti kada
Hristos trai od nas da budemo savreni, kao to je savren Bog, sigurno znajui dobro da
je ovo praktino nemogue postii u toku jednog kratkog ljudskog ivota!
UPITALI SU JEDNOM SV. ISAKA
SIRINA: AKO JE KO POSTIGAO
ISTOU SRCA, PO EMU MI TO ZNAMO? I SAZNAJE LI IKAD OVEK
DA JE SRCE NjEGOVO ISTO?
ODGOVOR: "KADA SE KOME SVAKI OVEK INI IST, I NIKO MU SE NE
PREDSTAVLjA NEISTIM
I OSKRVNjENIM, TADA JE UISTINU
TAKAV IST U SRCU".
U toku svake hrianske liturgije, ve dve hiljade godina, pevaju se Blaenstva; to su, u
stvari, uvene propovedi na Gori Isusa Hrista, meu kojima jedna glasi: "Blaeni su ista
srca jer e Boga videti"! Ali, ko je od ljudi ista srca, pitaemo se s pravom.
Ljudska priroda, i prema hrianskom uverenju i prema gleditu savremene psihologije, i,
ire, antropologije, jo je uvek, do kraja neupoznata meavina duhovnih, psiholokih,
socijalnih i biolokih sastojaka. Starost dananjeg oveka nauka neprestano pomera u sve
dalje milenijume daleke prolosti, sve manje nalazei potvrde za evolucionu teoriju
nastanka oveka od niih bia, jer se praznine ("prelazni oblici") izmeu vrsta, ak i
jedne iste vrste (hominida), ne ispunjavaju uspeno neophodnim karikama u lancu
pretpostavljenog razvoja. Jednom rei, misterija nastanka oveka, ako nismo u stanju da
se potpuno u veri "istog srca" oslonimo na biblijsko kazivanje, obavijena je i dalje sa
"sedam velova". I samo je na veri u nauku, i kod naunika i kod laika, da e dalji njen
napredak, postepeno, skidati velove sa tajni ivota, to ni u takvom pretpostavljenom
napredovanju nauke ne jemi, ne samo da e biti skinut i poslednji veo sa Tajne, ve ni da
je do sada razodevena Tajna naukom tano objanjena. Od ega ili od koga zapravo zavisi
nae istinsko razumevanje Tajne ivota i smrti, Boga i oveka i prirode?
Svetootaka Knjiga ivota (Dobroljublje, Filokalija) jednoglasno nas opominje da "um
koji poinje da filosofira o boanskim stvarima, ne moe to ni poeti bez vere" (sv.
Maksim Ispovednik) i da "Put ka saznanju vodi kroz smernost, bez ovoga niko nee
videti Gospoda" (sv. Isihije), a na otac Justin Popovi, verni nastavlja uenja svetih
Otaca u XX veku dodaje: "Inteligencija bez dobrote, kazna je Boija. A velika
inteligencija bez velike dobrote, nepodnoljivo je prokletstvo".
Ovih nekoliko navoda vrlih hriana u prolosti i sadanjosti dovoljni su, mislim, da
ukau ta, koliko i, naroito, od koga od naunika u svetu, moemo da oekujemo, ne

samo uvenu naunu "objektivnost", kojom se svi oni s pravom ponose, ve i

"objektivno" usklaivanje naunih otkria sa Istinom hrianske vere. Pri svemu tome,
kada i kao hriani teimo da ostanemo nepristrasni u odnosu na nova nauna otkria,
kao i u odnosu na moralni lik samog naunika, pouka, najpre, sv. Vasilija Velikog iz IV
veka, a zatim, mnogo razraenija, istovetna pouka i poruka sv. Grigorija Palame iz XIV
veka, da su "energije razne, a sutina jedna", odnosno da ovek moe i treba da prouava
Boije energije, ali da e mu Boija sutina ostati nepristupana treba da lebdi
neprestano pred duhovnim pogledom svakog oveka, naunika posebno. Mnogi naunici
su ovu svetootaku poruku, i ne znajui za ove hrianske svetitelje, sledujui samo
unutranji glas hrianske intuicije, verno ispunjavali, i nije sluajno, da su upravo ovakvi
naunici ostavili za sobom optepriznato delo i svetlo lino ime. Mislim na Isaka Njutna,
na primer, ijeg bi iskrenog uzvika valjalo da se priseaju i dananji naunici: "Sve mogu
zaboraviti, ali dve stvari nikada: da sam ja veliki grenik i da je Isus Hristos veliki
Spasitelj". Iako poreklom i uverenjem dalji od ovako uzbudljivog ispovedanja Njutnovog
hrianstva, blii panteistiki shvaenoj religioznosti, i Albert Ajntajn nije daleko od
judeo-hrianske tradicije sv. Vasilija Velikog ili sv. Grigorija Palame, kada kae:
"Najlepa stvar koju moemo iskusiti je misterioznost. Ona je izvor svake istinske
umetnosti i nauke".
Mada je svaka podela ljudi vetaka i naivna, jer je svaki ovek za sebe mali kosmos,
neispitan i nepredvidljiv, sklon sam da meu ljudima koji misle, koji su u toku ivota
negovali misao, sagledam tri vrste ljudi koje mogu biti razliitih zanimanja; ostanimo,
ipak, kod naunika. Jedni meu njima ovi mogu biti svesni ili "skriveni" hriani, ili i
religiozni mislioci uopte ivei u "prirodnom" strahu Gospodnjem, tanije, u
strahopotovanju pred Tajnom, smerni su i skromni kada istrauj tajne atoma, elije ili
ljudske psihe, neprimetno i za sebe se trude da im lini, privatni ivot bude estit,
moralan i harmonian. Nalazim veoma znaajnim otkrie savremene nauke i naunika da
i u najegzaktnijim eksperimentima u oblasti fizike, hemije, matematike ili astronomije,
subjektivni inilac onoga ko eksperimentie, nije nevaan u zavrnom rezultatu
eksperimenta. ta bi drugo ovakvo uverenje najpoznatijih naunika iz raznih oblasti
egzaktnih nauka znailo, pitam se kao psihijatar i psihoterapeut, nego da objektivnost i
tanost eksperimenta zavisi od sklada izmeu osnovnih psihikih funkcija ovekovih,
njegovih oseanja, misli i volje. Ne izgleda mi jednom rei, mogue da neki naunik koji
se trudi, da shodno svome naunom znanju stigne do nekog vrednog rezultata, ovaj uspeh
i ostvari, ukoliko je lino razdiran unutranjim (esto nesvesnim) psihikim konfliktima
(nesreen i nezadovoljavajui porodini i profesionalni ivot ispunjen strahom, mrnjom
ili depresijom) i, s njima u vezi, nekad, nemoralnim linim ivotom.
Druga vrsta naunika, da li po svojoj "prirodi", loem nasleu, ili i linim gresima
steenim, a neokajanim u toku ivota, nose u sebi, esto nevoljno i ne znajui zato,
prkos, oholost i bogoboraku psihologiju. I ne elei svesno da "dokazuju" kako nema
Boga, kako je ivot nastao sluajem, a onda se (priznaju to i ovakvi naunici) udesno
uredio (ostavljajui jo uvek, istina, dovoljno "haosa", haosa koji je moda samo
prividan, ili koji zahteva od oveka da ga pretvori u red), naunici iz ove grupe, i kada su
u svojoj grani nauke priljeni i trudoljubivi, iskreno elei da uvek ostanu "objektivni",

ipak, zbog onog subjektivnog inioca o kome je bila re, i nevoljno upliu svoja
subjektivna, ateistika uverenja u strogu objektivnost svoje nauke.
Trea grupa ljudi (i naunika), moda najbrojnija, u upornoj i, verovatno, preteranoj
tenji da ostanu objektivni, neutralni i po svaku cenu samo egzaktni kada iznose svoje
naune rezultate, pripada tzv. agnostiarima koji ostaju na Di Boa-Reimonovom
ubeenju: Ignoramus et ignorabimus.
Bilo bi opasno i nikako hrianski, kada bi ko od hriana (naroito teolozi ili hrianski
laici) poeo da razvrstava i sudi naunike (ali i sve druge ljude) detektivski im istraujui
lini ivot; naroito ljudi iz nae pretpostavljene druge i tree grupe. Pa, ako mi i
ostajemo pri naoj pretpostavci da nemoralan lini ivot nekog naunika (da li i umetnika
koji su i pored haotinog linog ivota doneli svetu velika knjievna dela, u likovnim
umetnostima, ili u muzici?) moe da bude ozbiljna prepreka pri naunom razotkrivanju
Tajne, nije na nama da "sudimo" o Boijim planovima i sa ovakvim naunicima, kao i sa
objavom njihovih naunih otkria.
Vratimo se na kraju naeg dosadanjeg izlaganja sv. Isaku Sirinu, ostavljajui po strani
naunike, filosofe ili umetnike, obraajui panju i na sve druge ljude (i one bez kole ili
sa malom kolskom spremom) koji imaju jedinu elju i cilj u ivotu da uz Boiju pomo i
blagodat (bez nje savreno dobro znaju ne mogu uspeti) postignu blaenstvo "istog
srca".
Nema sumnje da je ljudi "ista srca" bilo uvek i u svim vremenima malo, jer kako bi se
cenila Vrlina (prema reima Spinoze) kada bi se lako i od svih mogla dostii! Jedna
jevrejska legenda (meni draga, koju mi nije dosadno da esto navodim) veli da svet dre
trideset i est pravednika, od kojih nijedan ne zna da je pravednik, i da kada bi samo
jedan od njih nestao, ceo svet bi se odmah raspao. Podseam na ovu legendu i zato to
ona, po mome miljenju, najbolje odgovara na onaj deo pitanja upuen, u naem
poetnom navodu, sv. Isaku Sirinu koje glasi: "Saznaje li ikad ovek da je srce njegovo
isto?" Nije samo odgovor jevrejske legende na ovo pitanje jasan, ve je istovetan
odgovor i svih hrianskih svetitelja kroz vekove. Iskustvo hrianskih svetitelja u celom
svetu, i prole i sadanje njegove istorije, poznatih i priznatih pravednika, i sigurno
mnogo vie, zauvek nepoznatih (ali Bogu poznatih), jedinstveno je: to se vie
hrianskim podvigom ovek pribliava Bogu, sve je dublje i potresnije svestan svojih
grehova, prolih i sadanjih, svoje slabosti i nemoi. Ali ak i onda kada hrianski
monah ili asket (a svi smo od Boga pozvani da na razliite naine budemo i doivotno
ostanemo monasi ili askete) u radosti doivi svoje novo roenje i oseti da mu je uz Boiju
pomo oieno srce, ovakav hrianski pravednik i dalje tuguje, plae i moli se, ne vie
za sebe, nego za ceo svet. Na jednom drugom mestu u svojim spisima, sv. Isak Sirin ovo
saznanje hrianskog podvinika iskazuje divnim reima: "ta je srce milostivo? Gorenje
srca za svaku stvar: za ljude, za ptice, za ivotinje, za demone i za sva stvorenja"
(podvukao V. J.).
Jedan divni hrianski prijatelj, nedavno mi je rekao ne znam da li je on ovo negde
proitao ili je sam do ove istine doao, to i nema vanosti "Na poetku vremena Bog je

upitao Kaina: Kaine, gde ti je brat Avelj? A na kraju vremena Bog e pitati oveka:
Avelje, gde ti je brat Kain?"
Po emu jo moemo nazreti da je neki ovek istog srca? Sve dok smo sami neisti, a to
smo najee svi, nekad, na alost, u toku celog ivota, nee nam se dati da istog oveka
uopte primetimo. Ovakav ovek nam se uini, ne samo obinim, slinim mnogim
drugim ljudima koje susreemo, ve nam se uini i niim i beznaajnijim od drugih ljudi,
nekad nam izgleda smean (nalik jurodivom), udan, moemo pomisliti da nije duevno
zdrav. Uveren sam da Bog svakom oveku, bar nekoliko puta u ivotu, a nekima i mnogo
ee, uprilii susret sa jednim od "trideset est pravednika". Ako nismo previe ogrezli u
zlu, ako nismo poinili tee grehe zbog kojih se nismo pokajali, svakom drugom oveku,
manje uprljanom grehom, zadrhtae srce u susretu sa pravednikom Boijim, suze e mu
same, ne znajui kako, grunuti na oi, celo bie oveka obuzee neka, do tada nepoznata
toplina i unutarnje milje. Ovo su sigurni znaci da je ovek sreo oveka, Hrista u drugom
oveku. Neka ne isputa nikako ovakvu Boiju posetu iz srca, neka zahvaljuje Bogu i
neka Ga umoli za nove i uvek nove susrete sa ovakvim Boijim gostom.
Apostol Pavle u Poslanici Titu (1, 15) pie: "istima je sve isto, neistima i nevernima
nita nije isto, nego je neist i njihov um i savest". Poznavajui, i u sopstvenom opisu
preivljavajui rei apostola Pavla iz ove Poslanice, sveti Isak Sirin odgovorio je, zbilja
mi se ini, svima i za sva vremena: ist je onaj ovek kome je sve to vidi, uje, okusi i
omirie, sve to pomisli o drugom oveku, sve to vidi u drugom oveku isto. Ovakvo
"gledanje" drugog oveka, nikako, naravno, ne znai da svetitelj nee da vidi (da
"potiskuje", kako bi rekli psiholozi) i ono to je greno u oveku. Oistivi se sam, uz
Boiji blagoslov, ovakav svetac jednostavno "vidi" jo samo Boga, lik Boiji i Njegovu
Lepotu i Ljubav, ba u svakom oveku. Sv. Isak Sirin zna za greh, ali iznad greha u
njemu plamti ljubav za grenika.