Sad sedi sam, Fernando, ispred Brasilerie gde si nekad navraao na kafu.

Kafa je jo dobra,
nabolja. Kapuino nisi probao, ali je sjajan, veruj mi, kao kola s okoladom i cimetom da
jede, pena je gusta, mogao bi njome da se obrije. Grle te neki nepoznati ljudi, slikaju se s
tvojim otiskom due u kipu. Ne haje. Ali nisi ni srean. Ona koju si ekao nije dola i nee.
Tvoja Ofelija. Ona koju si gledao kradom, stidljiv, uzbuen, desetak godina stariji, kojoj si
priao govorei o..., ta bi drugo nego Hamleta, i usudio se da je poljubi. Ona kojoj si pisao i
zvao je dragom, nevaljalicom, lutkom, Ibisom, tepao joj mala i govorio joj da je uasna, ona
koju si voleo, u koju si se razoarao, koju si pustio, kojoj si se vraao, koju si tedeo, zbog
koje si bio nean i lud.
Ophelia Queiroz.
Voleti - to je vena bezazlenost. promuca uz stidljiv osmeh. Pa te ujem kako nastavlja,
s uzdahom i zatvorenih kapaka: Kad bi srce moglo da misli, ono bi stalo.
Erotika snovienja, poezija sudbine i trenutaka.
Kao da je Bajron, zajendo sa Andriem, siao iz Sintre.