Steva igon 1968

Smatram da je kod nas u kulturi intonirana jedna neumorna hajka za novim. Novo tako
esto postaje sinonim za vredno. Posle predstave, ljudi te ne pitaju Kako ti se svia?, ve
ta ima novo u predstavi?. Za njih je vrhunac umetnike pameti ako umetnik izbegne da
se ponovi, pri emu zaboravljaju da bi pri toj pameti Petrarka morao da se odrekne mnogih
svojih soneta. Ti ljudi stvaraju histerinu atmosferu u kojoj umetnici pomalo treba da se
stide ako imaju svoju vlastitu, stalnu temu; svoj vlastiti, stalni motiv; svoj vlastitit, teko
promenljivi odnos prema svetu. U toj atmosferi, bio bi nametljiv nekako jedan Renoar sa
svojim Kupaicama, ili jedan Modiljani sa svojim veito istim viljastim enama. Kao da ti
ljudi, nemajui svoju roenu temu, svoju vlastitu bol, zahtevaju da svi lie na njih, traei
od umetnika neprestano neto novo. Usuujem se da mislim da je veoma pouzdan kriterijum
po kome se moe oceniti valjanost jednog umetnika, upravo u toj meri u kojoj je on u stanju
da se odupre novome. Da bude veran svojoj temi, da se odupre tom histerinom zahtevu
negiranja koninuiteta. Traiti po svaku cenu novo kao kriterijum kvaliteta isto je to i
robovati modi. Pa ipak, vredno bi bilo ispitati zato takozvana nova umetnost nema na
tritu prou kao nove cipele, novi auto i nova pasta za zube. Bilo bi ba zanimljivo saznati
zato publika ne poludi za svim tim novim formama kao to poludi za visokim tiklama ili
pantalonama na trafte. Smatram da, umesto histerinog potroakog upuivanja publike ka
takozvanom novom, treba publiku naviknuti na misao da je uivanje u kulturnim dobrima
jedan dugotrajan rad nad samim sobom, jedan svesni napor sa ciljem da se vlastitom ivotu
prikupi to vie smisla i to vie sadrine. Zato to umetnost nije novinska informacija ija se
vrednost meri brzinom plasiranja i koliinom podataka. Ona je stalna sadrina svesti.
Najsveija su ona saznanja koja dugo borave u nama. Treba se hrabro boriti protiv ljudi koji
od umetnikog saznanja hoe da naprave potroaku robu. Duboko sam ubeen da nama u
kulturi treba postojano, uporno, temeljito delovanje neprekidno, stopu po stopu na irokom
frontu. Nama nisu potrebni spektakularni trenuci, ve sadrajna (a za karijeriste ne naroito
spektakularna) svakodnevnica, u kojoj nema banketa i predaje plaketa.
Nama nisu potrebne festivalske zastave koliko nevidljivi pokreti svesti. Nama je bitna
prisutnost oveka u ivotu, njegova sposobnost da ivi svoj ivot, da ga voli i uiva u njemu,
njegova osposobljenost za doimanje, za obogaivanje, za kreiranje, i na kraju, sposobnost
da dohvati svoju temu i da joj dugo bude veran.