TAMNI VILAJET 2 - Znak Sagite

D E A K R E E : IM A M O JE O I
V ladim ir L azovi

Za WEB priredio P red rag S up uro vi

S va p rava u m n o avanja i ko p iranja u b ilo ko m o b liku zad rana.

1.
P oslednja grup a branilaca bee potisnuta na dno strm og stepenita, i pokutavahu da se zadre
ovde, na poetku m rano g hodnika, bo rei se n e zato to bi tim e neto izem ili, ve zato to im
nita vie nije preostalo. U tam i podrum a - sam o etiri buktinje, lelujavog p lam ena, bacale su
mutnu crvenu svetlost na hodnik i kraj stepenica - stadoe ram e uz ram e, nainivi zid od
titova prem a onim a to silaze. A li, tu se nita vie nije m oglo uiniti: S koivi dole sa
polovine stepenita, na njih nasrnu krupan ovek u verunoj kuulji, sa iljatim lem om koji
m u je neznatno otkrivao lice. U ruci je nosio m a, u drugoj k am u. S ledio ga je ratnik sa
trouglastim titom i tekom sekirom u ruci. M a i sekira m unjevito se spustie na zid titova:
T renutak zatim , ve se d voje ljudi previjalo na podu. T rei branilac iup a buktinju sa zida, i s
njom u levoj, a m aem u desnici pokua da se odu pre V isoki ov ek silovitim udarcem odbaci
ga n a zid, a onda, dok seivo sinu prem a plam enu , rascepi m u lem dru gim udarcem .
P ratilac sa sekirom uprav o je raspolutio tit zadnjeg branioca koji je ve uzm icao, uasnut.
O naj krupniji zgrabi buktinju s poda i potra hodnikom , dok ga je d ru gi nap ada sledio, dve
paklene senke u oskudnoj, zaljuljanoj svetlosti. Prvi svom snagom tresnu nogom o vrata u dnu
hodnika: Bila su zabravljena iznutra.
"B rzo!" viknu on i odsko i, a onaj dru gi srui ud arac sekirom u vrata, pa jo jedan, pa jo ...
D rvo ojaano gvoem pucalo je i ispadalo. O dozgo, s vrh a stepenita, uli su se koraci u trku
i dozivanje drugih vojnika. Neko je vikao: "Vatra!"
V rata s treskom p adoe n a pod, i oni hrupie u sobu: V eliku m ranu prostoriju, zidova
zaklonjenih policama na kojim a su se m eali svici pergam enta i gline posu de, zakrenu
stolovim a na kojim a leahu knjiurine, m etalne retorte i alatke sline pribo ru m uitelja. S vee
su gorele pokraj knjiga, a uljana svetiljka na najveem stolu K raj nje se cerila ljudska
lobanja.
Z am ahom m aa, on aj prv i srui sve sa blieg stola - posude, boce, m etalne inije: T resak jo
nije zam ro a on, spazivii senku nad sobom , ponovo izm ahnu. P red noge m u pade m rtva
buljina rairenih krila, do tle okaen a o svod.

T ek tad spazie sedu, zgu renu priliku u uglu.

P ratilac je bio bri: O borivi red polica, priskoio je starcu i zgrabio ga za o vratnik. Izgled alo
je da e ga jednom ruko m podii sa zem lje.
"Gde su?" zagrme.
"Aaa..." krkljao je starac.
"B ednie!" visoki ovek prie i poloi m u m a na grudi.
"H oe li da te peem na tihoj vatri?! G de su?"
"A aa... O tili su ..."
"Gde?"
"P roli su ... s druge strane..."
" ta?! D eak je proao?!"
"Daa..." cvileo je starac.
"K oliko jo s njim ? K o ga prati?"
"Samo... Balambuk..."
"Samo on! O , pseto, sv e, si nam pokvario! S vee!!" prodera se ratnik, i priko va starca m aem o
zid.

2.
N eto kasnije, u unutran jem dvoritu zam ka, dva um orna vojnika u oteenim verinim
kouljam a, sa oiljcim a to su jo krvarili, klekoe na tlo pred konjanik om na crnom konju,
to je ujahao kroz veliku, razvaljenu kapiku. T ela napadaa i branilaca leala su okolo. G ust,
sm rdljiv dim poara sporo se dizao u nebo. U okolo, pobednici su uurbano iznosili vrednije
stvari ili previjali rane.
Jaha je nosio sjajan g ru dni oklop, uglaan i blistav poput srebrno g o gled ala. B ee o grnut
crnim ogrtaem . C rna ko sa do ram en a i kratka b rada, obe proarane sedim vlasim a,
uokvirivale su m u strogo lice. P reko ela, oko glav e je nosio tanak, jednostavni zlatni obru.
"O nda?" ree. "Vidim da ste sami."
"V aj, gospod aru ", pro go vori vii ovek skunuvi lem i preavi akom preko oznojenog ela.
"Oni su pobegli."
"Tamo preko?"

Vojnik uzdahnu. "Tako je. Zakasnili smo."

"Koliko ih je?"
"Samo je Balambak s njim, gospodaru."
"Taj izrod?! U m akao nam ?! G ospodo, radili ste vrlo loe! A onaj stari av o koji je sve to
zam esio, ta je s njim ? Iskrvarism o toliko, dok sm o razbili njegove ini, i u li u tvravu!"
" arobnjak a sm o pronali dole u sobi. O n im je, oigledno ob ezbeivao prolaz s ove strane.
Ubih ga, gospodaru - d a li sam pogreio?"
"N e. R ekao sam , nek a ga ubije onaj ko ga prvi opazi. D ovoljno je uinio! A sada... S ve
uzalud. Z na ta to znai?"
"Znam, gospodaru. Dozvoli da krenemo odmah."
Jedan od vidara u crv eno m ogrtau prie kralju, i lako se pokloni.
"M no go je ranjenih, gosp odaru. O nim a opeenim plam enom vrlo je teko. K akvu je m aiju
upotrebio protiv njih, da bih znao lek?
K ralj se nam rti.
"N e znam , dobri G rim a. M rane je ini upotrebio na kraju, da se ni ja ne sn alazim m eu
njim a. P otrai nekog um skog duha, viniji su lekovitim travam a."
U tom trenutku, na vitkom belom konju kroz kapiju ujaha devojka: Nevisoka, krhka, u beloj
haljini, pod zelenim ogrtaem . D u ga kosa koja je sijala poput zlata padala joj je niz lea u dve
teke pletenice. Jedini ukras koji je im ala bee zlatni pojas, uoblien kao venac hrastovo g
lia, kojim je pritegla h aljinu.
Bledo lice bilo joj je ozbiljno, kad se obratila kralju:
"O nda, o e? P obeda je bila skupa?"
"preskupa, keri, a nije b ila pobeda", odvrati on mrko.
" arobnjak je m rtav. A d eak i B alam bak su um akli onam o, preko."
L ice joj se u trenu sm railo.
"O nda je to kraj naeg sv eta. O ni nose klicu prop asti."
K ralj klim nu glavom prem a dvojici ratnika koji su jo uvek kleali.
"Sad to zavisi od njih. P oi e za begun cim a, uhvatiti ih, ili..." nije dovrio.

"G ospodaru, V am a i G ospi od um a i lugova obeavam da em o uspeti", p rogovori vii ovek

to je u kanijam a o pojasu nosio m a i no. "S ve ega sam se do sad prihvatio, zavrio bih."
O n pognu glavu p red vilom na konju. "Ili u polo iti svoju glavu."
"Z nam , R ad goste", rea kralj, um irujui konja. "G ubim o vrem e. K oliko ti je ljudi potrebno.
U zm i ta god hoe."
"S am o ja i Z avia, gospo daru m o. K renu em o od m ah. to m anje nas poe, to bolje: S am o
m olim da nam V i, odavde, otkrinete prolaz m eu svetovim a. Im ate li jo nareenja u vezi
deak a?"
K ralj je m rgodno provlaio akom izm eu konjskih uiju.
"O n je k rv m oje krvi... N e, nem am ta da dod am . A to se tie otpadnika, B alam bak, elim da
donesete njegovu glavu, da je vidim. I njegovu!" dodate na kraju.
"R azum eo sam ", ree vojnik, i poloi aku na grud i.
"S vestan si u ta idete? Z nate za porem eaje? Z nate da m oete sresti i dvojnike? - upita
devojka u belom , priteravi blie svog konja.
"Z nam o, gospo. A li uspeem o, budite sigu rni."

3.
"... on kaza, a oso, na zecu, kad to u, pob ee, i nikad ga vie nisu videli!" zavri pripoved a
i nasm ei se. D eset pari sjajnih oiju osm ehnu m u se u o dgovo r, i sva deca zagrajae
odjednom:
"P riaj nam jo, bolan!"
"priaj o B iberetu !"
"N e, n ego onu o carevom sinu i zm aju sa est glava!"
"M a, priaj..."
O n prui ruku i baci jo jedno drvo na v atru. P lam en oive, i njihove senke, izlom ljene i
nejasne, veselo zaigrae po zidovim a.
"D eco, dosta! T ri veeri zabavljah vaeg gospodara, tam o u kuli. Z n ate li koje je doba V alja
nam lei, put m e sjutra eka!"
"Ali, deda..." zaori se iz desetinu grla.
P ripoveda se n asm eja, d ok je oko sebe traio uturu. B ee to m rav, vrlo visok ovek
srednjih godina, no p rerano posedeo. O d preplanu log, koatog lica odskak ali su kratko
podseena kosa, sad a bo gato posrebrena - i iljasti, skoro beli brkovi. S edeo je ogrn ut
pohabanim sivim ogrtaem : P utujui pripoveda, po nekad pev a, koji za nekoliko novia

svu veer p ria n ajlepe, najzanim ljivije prie. P ripovedae su rado p rim ali, o svakom bi
najpre stizao glas, a uvek su ih ispraali s hlebom u torbi, napunjenom uturom , i pozivom da
opet dou.
No ovog nije pratio glas, i niko ga do sad n e bee video.
S igurno da je im ao n ekak vo oboljenje oiju jer je kapke drao sputene, sk oro zatvorene.
P ratio ga je tih plavokos deak od dv anaestak god ina, na ije ram e bi pripo veda poloio ruku
dok su peaili. O vde u selu deak se drao podalje od ostale dece, uvek uz svog staratelja, i
niko ga n e u da je izgov orio m akar i jednu re. N aslonivi bradu na kolena, i sad je utke
sedeo kraj no gu staro g o veka. S am o je posm atrao decu to su zanesena slu ala.
"Ispriajte vi m eni priu !" osm ehnu se ovek, sklo pljenih oiju." Z asluio sam ve, zar m i
neete platiti?"
"A li, deda... P a k ako da... T i zna m nogo lepe da pria!"
O tpio je neto rakije iz uture, i nadlanicom po gladio brkove.
"M a, priajte m i onako... Je li neko od vas doiveo ita neobino? Je li video neto to ga je
uplailo, a da nije znao ta je to? Je li neko video sablast u noi, je li uo u dne glasove u
um i - ili m oda zna tuu priu o tom e? Jer ja", on se osm ehnu m alo podigavi kapke, sam o
za tren crne o i m u sin ue, "ja volim da sluam o neobinim stvarim a. O o nom e to niko ne
um e da objasni, a posle u m eem te stvari u prie, da m i prie budu lepe..." S ad se osm ehivao
itavim licem , usecajui bore u u glovim a oiju i usana.
"Ja sam jednom , u travi na um skom pro planku, video tragove:
K au, to je vilinsko kolo..."
"A ja sam jednom iz peine uo drek avca!"
"Ha, ha, ha, drekavca!"
"A ja sam uo... P a, uo sam da ponekad ovd e nestane lovac koji ode predaleko u um u.
K au, ne valja, ii iza C rnog V rha."
P olusklopljene oi okrenue se rairenim , vedroplavim deakovim oim a, neodluno
osm ehnutim . D ruga d eca grajala su oko njih, prepirui se da li je neko m o gao da vidi to i to.
D eak to je sedeo uz noge p ripovedau odjedno m se zapilji u ovog drugo g, koji je govorio
poslednji. N o, lice utljivog deteta - vrnjak a ovo g seljanina - i dalje bee b ez ikakvog izraza.
G las staro g ov eka bee dubok i m ek.
A da li je neko skoro nestao? Zar lovac ne bi mogao da nastrada u lovu, prosto?"
"Nestao je jedan, nema tome dugo... I onda su se u selu setili starih pria: K ao, ne valja ii
tamo."

 ovekov osm eh bee zaleen.

"A zato kau da ne v alja ii dalje od C rnog V rha? K akva je to pria?"
"K au..." deak se po ea po raup anoj, utoj kosi, "kau jedni, im a vila pa zaara lovca. A
drugi kau - tam o dubok o, duboko u um i ivi vetica, a slue joj patuljci. O na putnike hvata i
prodire..."
O pet zraak topline pre e ovekovim licem .
"T o je vrlo zanim ljivo. O , lepo bih to m ogao iskoristiti: Ispriaj m i jo o tom e, m olim te. B ie
to nova pria, kao, o lov cu to se izgubio u um i... K ako se zove, m ali?"
"M om ir", od govo ri deak. S krstio je ruke na grud im a: S av je zraio vanou, i poverenje.
"A jesi li tu priu uo od oca?"
"N em am oca, a ni m ajku", ree d eak v edra po g leda. " ivim sa dedom i babom , odavno."
"I niko g vie nem a?"
"Jo par roaka u susedn om selu."
"L epo je to im a ro ake", ree sedi ovek.

4.
K asnije te veeri, stari pripoveda je kleei rasprostro i popravio gom ilu to je sluila kao
leaj, staviv i svoj vuneni ogrta um esto pokrivaa, pa se utei zagleda u deak a kom e je
pripremio postelju.
P lavokosi dvanaestogodinjak nepom inog lica uzvrati m u pogled. Jedna lo janica gorela je na
tlu izm eu njih.
"Jasno ti je?" procedi deak.
"Znam, gospodaru. O n im a nae plave o i!"
" ta e u initi?"
"P repustite to m eni, gosp odaru." ovek se osm eh nu, ali osm ehom drukijim nego dok je
priao okupljenoj deu rliji: T vrdim , i ne vie dobrodunim . "P oi e sa n am a da nam pokae
deo puta, a onda u se sn ai i sam . Ipak sm o dosta dobro odredili m esto. T o ste eleli?"
"N e sum njam u teb e", uzdahnu deak. "A li im ali sm o i sree, m a ta ti rekao. T vog vidara
uvek bi sm o pronali - ali za parom T IH plavih oiju m ogli sm o tragati godinam a. A verujem
da su psi mog oca ve k renuli."

"Nesumljivo, gospodaru. Ako mogu da primetim... Ja sam pripremio ovo. A svog vidara
poslah ak ovde - gde je bila najvea v erovatno a da e se te oi pojaviti. Z ato sam m orao da
pronalazim veze m eu najudnijim i najudaljenijim pojavam a..."
"Z am ara m e, B alam bae", zevnu deak i lee. "H ajde, i obraduj m e ujutru."

5.
P osle podne idueg dana, dok je sa jo toplog zgarita verar raznosio pocrn ele,
neprepoznatljive ostatke, na m alom groblju na b rd u iznad sela, dok je svetenik na brzinu
zavravao m olitvu preskaui rei, u raku poloie ono m alo to je ostalo od dva ugljenisan a
tela. I dok su se seljani krstili, a prvi grum eno gi zem lje ve padali u grob, M om ir je neuteno
jecao stojei izm eu dve stare ene, to su ga povrem eno gladile po kosi ogrubelim
dlanovim a, i upuivale m u tihe, neum esne rei - mahom tepanja. Gonjeni vetrom, sa zapada
su se skupljali oblaci: S lutilo je na kiu noas.
m rcao je i jecao, jer najednom sve se prom enilo V ie nita nije bilo isto. V ie nije im ao ni
kolibu, ni dedu, ni babu.
S eljani su se razilazili razgovarajui glasno, n e obraajui p anju na deak a u suzam a. D o
njega su dopirali odlom ci razgovora, istrgnute reenice: O tom e kako je ud no da poar izbije
u kolibi tog starca i starice, kako je taj m om i ba im ao sree to je izaao napolje, na vodu u
toku noi - jer poar je tako buknuo, da kad je pon ovo krenuo kolibi, bee p rekasno da se m a
ta uini. D a e gospod ar m oda uzeti deaka za talskog m om ka, ako bud e sree. A ako ga
nee za slu gu, crno m u se pie - nejak d a obrauje svoj kom ad zem lje - a zar sam ja bio jai? a on im a roake - m a zar su roaci nekom pom o gli?! N em a m esta u selu za jo jedna gladn a
usta... I Bog da prosti dvoje starih...I razilazili su se, vrtei glav am a.
K roz suze, deak je gled ao kako raste hum ka: S jedne stran e voleo je to d voje starih ljudi, koji
su bili dobri na svoj krt u reim a, grub n ain - k ako tvrdi dlan teaka, ali svejedno topao. N o
vie je plakao jer je odjednom ostao potpu no sam. Potpuno sam - a sa svojih nepunih dvanaest
godina jo uvek je eleo da m u neko drag uputi p oneku re n am enjenu d eci.
A dvanaest godina bilo je sasvim dovoljno da bude svestan da sam m ora d a obrauje kom ad
zemlje sa koga je deda ubirao letinu, i davao desetinu gospodaru: K ako da je obrauje, kad je
u poaru propalo ba sve?
ak ni ono m atoro kljuse nije uspelo da izae iz tale to se naslanjala n a k olibu, i njen slam ni
krov odm ah je zahvatio poar, i sad se opet strese ujui u m islim a konjsku njisku... Sve je
izgorelo: S em e, alat, dvreno posue... K o e m u d ati hrani, ko pozajm iti alatke da radi na
zemlji - i to pod uslovom da ga nadzornik imanja ne proda u roblje, jer nema da da desetinu?
D a li da poe strievim a? T am o, u tree selo? Istin a, ni za sebe nem aju m no go, a nisu b a
preterali ni u ljubavi za starca i staricu, ali m oda bi se sm ilovali...
"K uda e sad a, m ali?" zau m ek glas.
O krenuo se: S edokosi pripoveda stajao je iza njega. D ve ene iskoristie prilikum prom rsivi
neto u sm islu d a e sve biti dobro stisnue ga za m iicu u znak razum evanja, i udaljie se.

P ogled polusklopljenih oiju poivao je na d eaku .

"R ee li ti m eni, M om ire, da u jednom selu, tam o prem a planini, im a jo rodbine?"
"D a", apnu M om ir. ovek kao da je oslunu o njegove misli.
"Ja i m oj unuk polazim o na put, odm ah sada. P a p om islih... Z ato odgaati? P re ili posle, poi
e tim roacim a, i zam olie pom o. R oaci k 'o roaci, gunae, ali m oda i daju neto.
Z ato, poi bar odm ah s n am a, put je du g, a bie ti sigurnije u drutvu. H o em o li?"
M om ir je prem iljao vrlo kratko, pa slee ram enim a.
"A to da n e... I ja sam p om islio."
P olusputeni kapci podigoe se za trenutak - d a do bace kratak, razum evajui pogled jednom
drugom d eaku ozbiljnog lica, to je s rukam a na leim a stajao m alo po strani.
P rvi put u oim a tog dru go g pojavio se trah osm eha, za kratko.

6.
S vod od lia tiho je aputao iznad istine na kojoj su se ulogorili. V atra ko ju je ovek
ukresao, veselo je pucketala: Momir se nesvesno primicao jer no b ee svea, ne prim euju i
da njegovi dru govi sede kao da im nije hladano. vakao je zalo gaj tvrdo g, pretvrdo g hlega to
im je pripoveda podelio na jednake d elove, zagledan u plam en, i tek ponekad poneka suza bi
mu kliznula niz obraz. Koliko jutros isto ovako gledao je vatru, sam o puno veu...
ovek je prvi zavrio s jelom . P ogleda zam iljenog M om ira, po gled a svo g m ladog pratioca
koji je zlovoljno lom io hleb m rvei ga, k ao da nije glad an, pa prekide tiinu obraaju i se
deacim a:
" ta ste se uutali, blaga je no i sedim o kraj vatre. H ajde da priam o neku priu!"
M om ir upitno podie pogled. D ru gi deak m rko pogled a svo g zatitnika, ali m u se ice
najednom razvedri:
"M oe, onu priu koju najvie volim . Z na koju!"
P ripoveda se po ea po glavi, dobacivi m u dug pogled:
"Z nam ... koju to voli. A zato ba nju?"
S ad se deak osm ehnuo. to je retko inio.
"E to. T ako je n eobina."
N egde duboko u um i o glasio se uk.

"P riaj neto lepo ", zam o li M om ir. A zatim tiim glasom :
"Ovde nema vukova?"
"Ne", osm ehnu se ovek krajem usana. H tede d a k ae jo neto gled ajui M om ira u oi, ali
onaj drugi d eak je navaljivao: "O nu, ba onu priu!"
"D obro, sluajte!" P ripov eda podvi no ge, n am estivi se udobnije. "Jednom davno, vrlo
davno, u dalekoj arobno j zem lji... ivljae m lad vilenjak, i bio je vrlo nezadovoljan. ivot
oko njega bee strano d osadan i prazan. Jer, vilenjaci ive m nogo due n o sm rtni ljudi, u
kraljevstvu vilinskom sve bee m irno. N ije bilo o pasnosti, nije bilo rata, nije bilo neprijatelja
ni zmajeva, ba nieg na em u bi pokazao svoju grabrost, gde bi se istakao da m u se svi ostali
dive, a lepe vile d a uzdiu za njim . R uku na srce, ovaj vilenjak bio je i dosta ruan, pa su m u
se neke vile ak ru gale k ad bi ga videle. I ovo ga je bolelo.
Ali, nije bilo naina da se uspne visoko: K ralj vilinske zem lje vrsto je sedeo na prestolu, a
ostali bi se izvrtali na lea od sm eha i na sam u po m isao da bi on, tako ruan, m ogao d a bude
iznad njih."
"Zar nisu svi vilenjaci lepi?" upita Momir.
D ru gi deak se zacereka.
"V einom jesu - ozbiljno odgovori ovek. "ali ovaj je m oda bio obeleen od roenja, m oda
ga je neto tako oznailo. S luaj!
"O nda je na vilenjak - zvaem o ga T rojan - po eo da sanja udn e snove. S anak njegov bee
ovakav: Glas koji ga zove, ali nije m ogao razabrati rei. T aj glas - sam o svoje im e uo je
razgovetno - dopirao je u snu iz m rane um e, ili iz tam nog ponora, ili iz crnih voda neko g
jezera, uvek iz senke, uv ek iz tm ine... P a je uskoro ta tm ina poela da se skuplja u neke
oblike. Sad ga je iz senke zvalo udno lice bez tela, prosto - lice. D a, glavu bi video, ali oi na
tom licu nije m ogao videti. K ad bi uspeo da nejasno sagled a lice, n a m estu oiju bio bi sam o
m rak: N ajcrnji m rak, k ao srce noi."
M om ir oseti da m u se kostrei kosa n a temenu.
"O vaj san poe d a ga uzn em irava, jer sanjao ga je sve ee, a nije um eo d a ga objasni. Z ato
m laani T rojan ode aro bnjaku koji je bio na loem glasu. Z najte, ak i m eu vilenjacim a im a
vrlo m onih arobnjak a, ali neki od njih pooe drugim putem . O krenue lice tm ini, i
postadoe arobnjaci - otpadnici.
"T aj arobnjak uopte nije bio m oan!" upad e dru gi deak.
"N e p rekidaj m e, M ili - ree ovek. "E lem , T rojan nae jedno g za ko ga se prialo da m u
m agija nije najistija, i zam oli ga d a objasni neob ian san. Z ato je izabrao ba ovog
volebnika, to ni T rojan ne bi um eo da kae.
B ee to udan starac za k oga se prialo da ivi ve m nogo due no to bi se oekivalo, ak i
za jednog vilenjak a. I dru ge stvari su se o njem u priale. iveo je u p eini, a drutvo su m u
pravile sove, zm ije, a go vorilo se da se razgovara s duhovim a. Im ao je lice unakaeno

oiljkom , koji je iao preko jednog zauvek ok a, a njegov a prljava b rada sk oro se vukla po
podu. O n saek a T rojan a osm ehom i dobrodolicom : O davno ve nik o ga n e bee posetio.
A kad je uo zbo g ega je m ladi doao, volebnik se prom enio: M rm ljao je pevuck ajui
delove nekih pesam a i sm ejui se naizm enino, ak pocupkujui po peini u provali neke
neobine, stran e radosti. A onda zgrabi T rojana za ram en a u nosei m u se u lice - od ega se
na m om ok skoro pokaja to je dolazio.
"M ladiu ", m eketao je starac "doao si na pravo m esto! T i si jedinstven, ti si odabran - i vrlo
sam sretan, o, jo kako sretan to sam te upoznao! Z nam sv e o tom snu! O h, kako je to udno!
P ouj: D avno, tako davn o da se vie niko i ne sea, vilinski kralj bee S varog D ob ri. A onda
m u se rodi sin: Z bo g to ga to se rodio sretno u jed noj uasnoj olujnoj noi, i pobedio tm inu,
kako rekoe - dadoe m u im e rnbog. M eutim , i stari U sud i ro enice p rorekoe kralju da e
ga sn ai veliki jad s ovim sinom - na ta on, prvi put u ivotu, otera R oenice i ne poslua
U suda, dajui svu ljubav sinu koga je toliko ek ao .
A li, desilo se. N iko ne zna kako je m ladi rnbo g u poznao tajna znanja, sam o je jasno da je u
njim a postao bolji od svih. P ostao je volebnik, u potaji je dozivao T m inu - i ona mu je
odgovorila. O dlino je sk rivao svoj trud - to govori koliko mudar je bio uprkos mladosti - a
onda, m islei da zna dovoljno, napao je oca: D a ga svrgne, ubije i nametne svoju volju
vilinskoj zemlji."
M om ir je sluao otvorenih usta. D ru gom deaku o i su se sijale.
"I dok m u je srce krv arilo, S varog D obri je na elu svoje vojske krenuo protiv sina. S vet ovaj,
svi se slau, nije vie bio isti pre i posle njiho ve bitke, takva je to bitka bila. I u smiraj dana,
kae legenda, dok je sun ce, boje osuen e krvi, tonulo iza bregova, k roz oblake dim a koji su
zam raivali razbojite, D ok su u gom ilam a na tlu leala tela vilenjaka sa jed ne i sa dru ge
strane a iz hrpa leev a po put bodlji strala koplja, m aevi i strele, dok su se ratnici spoticali o
trupla, jer se po popritu nije m oglo hodati a da n e nagazi telo - koristei ini koje nikad nije
koristio, m aije koje su m u raskidale telo i duh d a se nikad ne opo ravi - Svarog je unitio
sinovljevu vojsku, a rnboga su v ezano g i ranjen og bacili pred oeve no ge."
"K azna je m o gla biti sam o jedna. O h, ali rnbo g je jo jednom iznenadio oca: V eliko je bilo
njegovo poznavanje Tmine. Ne dovoljno da pobedi - ali znanje dovoljno da sopstvenu duu
uini besm rtnom . T elo m u m ogu ubiti, to ne znai nita, jer duh njegov nastavie da obitav a,
ili e se useliti u novo telo i poeti ispoetka. Jer rnbog je u svoj um uveo T m inu sam u.
Sve to shvatio je Svarog kad je pogledao u sjajne, krvlju podlivene oi svog sina, te veeri. I
izveo je poslednju aroliju: Z ato to ga n e m oe unititi, m rani duh rnboga zatvorio je u
jedno jaje - ali, jaje k akv o nikad nije vieno: ista vatra bila je um esto njegove ljuske, crna
vatra - m on a da se itav e vo jske ne bi probile kroz nju - a jaje je bilo malo da bi ti stalo na
dlan. U stvari, vie m rano zrnce, nego neko jaje. A li bilo je teko da ga hiljadu slonova i dve
hiljade konja ne bi m oglo ni pom oi - tako udno je ono bilo."
" ta su slonovi?" apnu M om ir.
"S nane ivotinje iz daleke zem lje. A li najpre je n aredio da rnbo ga oslepe.

P osle svega to je jaje sak rio daleko, niko ne zna gde, da traje v eito. U brzo , iscrpljen ratom ,
Svarog Dobri je umro, a vilinska zemlja, koja se sporo dizala iz pepela, izabrala je novog
kralja.
arobnjak je produio:
"T i, m om e, im a zbilja neobinu sreu: T i si uo glas rnobo ga koji se najzad probio, glas
to posle toliko vrem ena zove u pom o, m oli da ga oslobode! T voje ui bile su izgeda
najpodesnije da uju glas koji p reklinje! P ozdravljam te jo jednom , T rojan e, neobini
m ladiu!"
T rojan bee sk am enjen. "I ta sad da radim ? - uspeo je da prevali preko suvih usana.
S tarac se sm ejuljio. "O no to si oduvek eleo, m ladiu. Jer, sam o zato to neto arko eli mogao si uti njegov glas. T voja dua je bila priprem ljena. rnbo g je slepa sila, zatvorena u
neprobojnoj ljusci: A ko je oslobodi i da joj svoj vid, bie ti beskrajno zahvalna, i nagradie
te im eli!
Ali Trojan, iako vlastoljubiv, nije bio glup.
"Isto tako m o gla bi i ubiti onog ko joj pom ogn e d a izae, najpre njega", rekao je tiho.
S tarac poe da se kiko e poput um skog duha: "H a, ha, ha, odlinom m om e! A li m o gue je
jo neto: rnbog je slep a sila. N e m ora se osloboditi. A ko m u neko, kaem - neko, pozajni
svoje oi, on m oe progledati oim a ivog bia, i voditi postupke ivog bia. O naj ko ga pusti
u svoj um m oe postati najjai, najvei, n ajbogatiji, najpodliji... D uh nee b iti zadovoljan tim e
to je sam o pom onik. A li, ako taj m om ak im a snage da ga zauzda, nee p ostati rob rnboga
u svom um u." S tarac zakilji u m ladievo lice. "A ja bih ti m ogao pom oi, svojim skrom nim
znanjem."
I tako su se razumeli.
A li, onda je T rojan neto zabrljao: N iko ne zna zato, da li zato to nije paljivo sluao
arobnjak a ili ne, tek - po kuao je da dozove rnb oga, i bio uvuen direktn o k njem u, u
strano jaje! O vo se m oralo osetiti: O setio je to i novi vilinski kralj, i vrlo brzo pronaao ta je
po sredi. S tari volebnik pobee nezn ano kud, izbegavi kraljevom gnevu. A da bi bio siguran
da se nee odnekud pojaviti neki novi T rojan i pokuati ponovo, vilinski kralj baci poslednju
kletvu na jaje: U inio je da ono postane nevidljivo vilin - oim a, da ga vilenjaci nikad ne
mogu videti. I da ga m ogu videti sam o sm rtni ljudi, vrlo retki, a da pri tom ne znaju ta je to. I
najzad, prebacio je jaje iz vilin - sveta u svet sm rtnih ljudi, m islei da ga je uinio
nedostupnim za uvek, za sve one koji bi bili poput naeg m ladia.
I tako se jaje koje m oe d oneti najveu m o obrelo u svetu sm rtnih. O no i danas negde ek a.
K ao ni vilinski narod, ni sm rtni ljudi ga ne m o gu videti, sem retkih, koji im aju neobine oi.
A li njih je prem alo, i tako e arobno jaje ostati izgubljeno u ovom svetu."
"Zbilja, ba neobina pria", tiho ree M om ir.

7.

P rom enivi sm er, vetar je sad rasturao oblake, i m esec je obasjao dolinu kad su dvaoveka
izala iz um e. K retali su se vuijim korakom , i brzo i neujno. N jihovim oim a kao da je
slaba svetlost bila sasvim dovoljna: S igurno su izbegavali korenje i jaru ge, sputajui se
prem a najbliem selu to se vie nasluivalo nego videlo, dole pred njim a. O bojica su im ala
verine koulje, to su slabano sjajile na m esein i: P rvi jo m a i no za pojasom , drugi
sekiru u ruci i titi zabaen na lea. O ba su preko ram ena nosila jo kone vree s h ranom ,
pokrivaem i jo kojeim - ali dugo v e nisu zastali da bi se odm orili i prezalogajili.
N ajzad se prvi zaustavio, um no diui.
"M islim da sm o ga izgu b ili", prodahta Z avia, p rilazei m u.
"Udaljava se, eto to je", procedi Radgost. "Stisni zube i hodaj!"
"Gde?"
"Jo uvek im am o pravac. P ovrina je velika, ali ak o hodam o celu no, m oem o ga dostii
pred zoru - dovoljno dostii da ga jasno osetim ."
"Mislim da si bio vrlo hvalisav", uzdahnu Z avia. "M o gao si povesti vie ljudi, koga god
hoe!"
"V rati se, ako eli", m rk o odvrati R adgost. "H o u tog izroda - i im au ga, sam , a onda e
patiti."
"Oprosti" odvrati njegov pratilac. "Za trenutak sam zaboravio. Hajdemo."

8.
S veina ih je probudila, i um ili su oi rosom . U torbi starog ovek a bilo je jo hleba, pa su
odm orni i osveeni u rano jutro nastavili put. I m o m ir je bio dobro raspoloen. esto bi se
prisetio nesree i senka b i prela preko njegovo g lica, ali m ladost je inila svoje, misli bi mu
uporno beale od jueranjeg d ana, od sm rti, i u m islim a je skakao za vevericom s grane na
granu, patio kosi sunev zrak to se probija kroz kronju, sluao udaljenog detlia. N a
proplancim a je bilo sitnog areno g cv ea, drukijeg nego o ko njegovo g sela. A sedi ovek ga
je navodio na razgovor - da pria o sebi, svom jednostavnom ivotu, roacim a kod kojih nije
bio ve vrlo du go... O nda se dotakoe pria i pred anja iz ovog kraja.
D ru gi deak ih je sluao, ponekad kratko p rigov arao, a na n jegovom licu nije se mogla videti
ni radoznalost, ni m rzovolja, ni dosada. S am o usredsreena p anja, bez oseanja.
"... i ja sam video udn e stvari. T o je ba najudnije, ja sam ih jedini video, i niko drugi. I
zbog toga su me zadirkivali, ponekad bih uplaio ljude, a par puta m e bo gm e deda istukao
zbog toga..."
B rz pokret kap aka, bljesak crnih oiju na m ravom , izboranom licu.
"A kakve si to stvari video, mili?"

O naj dru gi deak, naglo zainteresovan, zinu da neto kae - ali pogled avi u lice pripovedaa,
uzdahnu i outa. M om ir to nije video.
"T i si priao o vilinskom svetu. P onekad bih video stvari, kao da su dole iz tog sveta ov am o.
Par puta sam video devojku, siguran sam bio da je bila vila, pa sam digao viku, ostali pobani
bi pritrali, niko nita ne bi video, pa bi m e onda gaali kam enjem , ljuti. Jednom sam video
starca s predugom belom bradom a nizak kao ja - sedi na kam enu u um i, zam iljen. R uka m i
je prola kroz njega kao kroz dim - ni pogled nije podigao, a onda je nestao... Pa sam imao i
none more..."
"K akv e m ore..." o glasi se drugi deak.
"S anjao sam n ekoliko puta udan san: K ao, u noi ja gled am iz prikrajka, p ojavljuje se sjajni
krug ni iz ega... A onda iz tog kruga, kao kroz neka vrata, ptice - labudovi, to se pretvaraju u
devojke, pa neko d rvo sa zlatnim jabukam a... K ao da su izali iz neega, sam o se ne vidi
otkud vode ta vrata."
"Izvanredno!" prom m rlja pripoveda. P a ree glasnije: "Z na, ti ponekad ispria priu lepe
nego ja!"
Momir se osmehnu.
B a pred njim a iznenada se zavravala um a, a po injala prilino strm a kam enita padina.
D ole, u nared noj dolini, um a je bila vrlo gusta, jo dalje, u izm aglici, ocrtavalo se nekoliko
planinskih vrhova. N ajblii, sav obrastao u um u, nazirao se kao najtam niji na horizontu: C rni
Vrh.
Mravi ovek zastade, k ao da njui vazduh. Z aklo nivi dlanom oi od sunca, zagled a se negd e
put planine, a onda, polako se pom erajui, p aljivo je ispitivao deo po deo irokog, divljeg
predela pred njima.
"Eno vrha!" viknu Momir. "U tom pravcu je i ono selo."
"Z nam ", tiho ree ov ek. "A li put je laki ako krenem o ovam o desno, istonije, i idem o stalno
pravo, pa ond a polako zaokreem o p rem a C rnom V rhu, nego da se lom im o po ovim
urvinam a, ali bi ili pravo. S krenuem o ovde." O n pogled a deake: K ao d a je prepoznao neto
u ovom kraju, osmeh mu je lebdeo na usnama.
"P a, dobro ", od govori M om ir. "K ako ti kae."

9.
Jutro je bilo odm aklo, kad su dva zadihana ovek a zastala na vrhu kosine. T u je poinjala
pouljena visoravan, a iza nje, vrhovi u izm aglici.
O bojica su teko disali, jer ve du go su trali na n eobian, spor n ain - tako su se penjali i uz
kosinu - nain kretanja k ojim se m ogu prei velike udaljenosti za dan, no oni jo od izlaska
sunca nisu zastali da se odmore.

"O sea li neto?" proced i Z avia, hv atajui dah.

"V rlo slabo. A li idem o u dobrom pravcu, ini m i se." R agost je um no uzdisao.
"Taj pravac vodi pravo u planinu."
"G de bi n aao bolje nesto da napravi sklonite?
"Mislim... Da bi pronaao m esto gde je Z loum zatoen... P rvo m ora d a na e jedne S vevidee
O i. A onda, da ih upotrebi. A sve to treba vrem en a, i treba m u pom o neko g vino g vidanju
rana. V erovatno taj n eko m oe da stvara i ive um ove. A sve to ne m oe se za jedan dan!"
"To bi bilo tano - ali on je B alam b ak! Z ato tedi dah - i tri!"

10.
"M islim da idem o u pogrenom pravcu !" ree M o m ir dvoum ei se, i zalgedajui oko sebe.
"Z ato?" blago ree pripo veda, glad ei brk. D ru gi deak, koji je iao poslednji,
zainteresovano podie glavu.
"P ogledaj gde je sada su nce! P o gledaj m ahovinu na kam enu! Idem o ba n a suprotnu stranu, a
ono selo je u podnoju C rnog V rha! Z alutali sm o!"
"N ism o, sinko. S am o m alice zaobilazim o. R ekoh li ti, kad sm o gledali s onog brd a, da je
prav put, najkrai, ujedn o i najtei: M nogo jaru ga ga p reseca videle su se i gole, strm e
krevine. Idem o m no go blaim putem , polako savijam o, i negde iza podn e, m islim , biem o
pod Crnim Vrhom."
"S tvarno?" M om ir ne bee sasvim ubeen.
"Sinko, pa ja stalno putujem. Koliko bih puta zalutao, da ne umem da odaberem put
"O vaj... A k ako ti, deda v idi tako daleko, a stalno dri oi zatvorene" P o p rvi put M om ir
pogled a visokog oveka s izvesnom rezervom .
"A h..." S edi brci pom erie se u osm eh. "T o je nek a udna slabost oiju . Ne mogu ni da
gled am u S unce, ili u vatru. P o sunanom danu drim oi napola sklopljene. A li ujutru, ja
mogu da vidim dobro - i daleko."
"Hmmm... Valjda." Momir je stisnuo usne, neuveren.
Iza njegovih le a, dru gi deak se cerio.
Jedno vrem e koraali su utei. M om ir se m alo prim irio, kad je shvatio da zbilja polako
zaokreu u onom prav cu u kom je m islio da treba ii. N a kraju k rajev a, valjda ovaj stari skita
um e da se sna e u um i... A ovaj njegov unuk tako je utljiv, da to ve nervira ovek a.

Odjednom , ba dru gi deak prekide tiinu: "E h, bilo bi lepo da naem o kolibu u um i, da se
m alo odm orim o. M oda bi nam dali i m alo m leka, ko na A njegovo lice o putenih crta sad
je zrailo neim , to nije ulivalo sigurnost.
V isoki ovek brzo se okrete.
"Mili, svata pria. K o b i m ogao da ivi ovako du boko u um i. M oda sam o razbojnici,
sauvaj nas B oe?!"
A otkud znam im a raznih ljudi... M oda bi nam dali togod lepo..."
D a se u tom trenutku okrenuo, M om ir bi video osm eh u vrnjakovim oim a, kakav do tad a
nije video: P rirodno, jer nikad i nije bio na trgu u tvravi, na prim er, p a da vidi delatov
osm eh upuen rtvi - dok joj polae glavu na p anj. D odue, zbunjivao ga je ovaj deak, i
zapitao bi ga on nekoliko stvari - kad odjednom zau ispred sebe: "O , do b ro doli!"
T oliko ga je p renuo taj glas, da je skoro posrnuo, d a bi, uspravljajui se - spazio bradatog
patuljka to je stajao nasred staze prekrstivi ruke na grudim a. B io je obu en u zeleno, sa
iljatom kapom to je padala nih lea.
O vo bi suvie: S ve to je znao o patuljcim a svodilo se na jedno: B ili su zli!O krenuo se
m unjevito da strugne u gusti, da bi se suoio sa deakom iza sebe - koji je ve ispruio ruku:
N e m nogo jak udarac u o dreeno m esto na v ratu, i M om ir se bez glasa srui na tlo, pokriv eno
borovim iglicama.
"O ekivao si nas?" upita sedokosi ovek.
"S tarica je znala da dolazite." od govori patuljak. "A ovo su nae oi, ako se ne varam ?"
D ru gi deak istupi, preko raivi M om irovo telo. "D a, to su nae O i. A sad se poklon i
gospodaru, ti m ala zelena abo!"

11.
"M islim da oseam zlo", prodahta R ad gost.
"M islim da ga oseam i ja", od govo ri Z avia.
I uz najvei napro oni krenue jo bre, savlauju i strm u jarugu koju su b ujice ostavile za
sobom . D o vrha je bilo jo dosta.
N ajzad su sebi dozvolili kratak predah. O slonivi se o stablo, Z avia prostenja:
"O em u razm ilja, dok ovako tri?"
R adgost se sm rai. "O on om e ta je B alam bak uinio m ojoj eni."

12.
O svestio se na podu u po lum ranoj izbi; svetlost je stvarala v elika vatra, na otvorenom
ognjitu nasred sob e. S hvati da su m u ruke vezane. P ored ognjita video je sto, i B alam baka
kako sedi, upravo n ateui iz vra s piem . D ru gi deak je sedeo nasup rot pripovedau,
razledajui prostoriju. K raj stola je stajala neka sp odoba u crnom , trljajui ruke okrenute
prem a vatri: M orao je da napregne o i, da bi u njoj prepoznao staricu. Izgledala je ba onako
kako u priam a opisuju v etice. S ve je bilo tu, i raupana bela kosa, i jedan zb to stri preko
donje usne, i veliki krivi nos...
O seti prvo vrelinu, pa hladnou u stom aku. P a onda prepast, od koje nije m ogao d a se
pomekne.
"B aba, nisi se b a proslavila", gunao je B alam bak.
"P a niko ne bi uradio vie, sa m aterijalom to ga im am ovde! ta m islite, lako je nai nov a,
zdrava tela! K ako da ih n aem u ovoj divljini!" O na je naizm enino kretala, pa krezubo
unjkala, kad bi ostala bez daha usred reenice. "P rvo sam prim ala konjuare, i sklapala
pogodbu: A ko m i ne sauvaju dragocene konje, u zeu im glavu. Jedno vrem e im ala sam tela,
ali ovo mesto je izbilo na zao glas. Ljudi izbegavaju ovaj kraj! Na jedvite jade upecali smo
jednog lovca, posle jako dugo g vrem ena! P a sa im da ti pravim ive U m ove, da ti raun aju
verovatnoe?! N em a novih m ozgova, a oni koji naiu - priglupi su, seljaki! N em a, nem a!"
"P a za ko g avola im a p atuljke? Jel'ulove oni nekog ili ne?"
"Oni su jedna nesposobna banda, samo badava hleb jedu, uh... Imam jedan Um - tri ljudska
m ozga iskoristili sm o, pa ih nahranili podacim a. M oda bi ti taj odgovarao... A li nita drugo
ba nem am , nita! N em a m aterijala!"
B alam bak se osm ehnu. "A ta je bilo sa onim prijateljem koga sam ti poslao, pre neko g
vremena?"
"Kako si naredio: Njegov um prenela sam u telo kobile, i postila u planinu... Taj se napatio,
valjda su ga i vuci ve po jeli!"
"D obro ", d eak se die. "Z na ta m i treba?"
"Z nam , gospodaru. A ko elite, m oem o odm ah da ponem o!"
"Da nisi ti, baba, matora za taj posao?"
"G ospodaru! S igu rnijeg m edika od m ene neete n ai na sto dana jahanja u naokolo!"
"Dobro, de... ta treba d a radim ?"
"O pustite se, dau vam n apitak za sm irenje... H i, hi, hi, ba bi bilo lepo da ste doveli
devojicu! D eak i d evojica - bilo bi k'o Ivica i Marica, hi, hi, hi!"

"S am o tvoja kua nije od kolaa nego je sm rdljiva, a m islim i da je njihova vetica bila
lepa!" odsee deak. "S luaj, posluie valjda i taj jedan U m . V ano je da im am o oi!"
S m ukom ovlaivi suva usta, M om ir je uspeo da prom uca:
" ta... ta e te sa m nom ?"
D ru gi deak se okrete, sm eei se. P rie i nae se nad vezanog Momira.
"G le, p robudio si se... N e boj se, nee boleti!"
" ta e te sa m nom ?!" M om ir htede da vriti, ali nita jae od ap ata nije m ogao d a napravi.
"Im a m oje o i, prijatelju... T o, jest, im a oi koje m i trebaju. P rosto: D ae m i te oi!"
" ta...?!" P repast je izobliila lice deaka na zem lji.
"O h, nem oj! M rzim dreku! S ea se on e prie na poinku, jue? D a sm rtni ljudi, vrlo retki,
im aju m o da vide ono to je nevidljivo ne sam o drugim ljudim a, ve i vilin - prinevim a? N e
m oe se neto uiniti ba potpuno nevidljivim ... E pa, ti im a sreu: Im a v ilinske plave oi!
T o je nepravd a, i pojm a nem am otkud one jedno m sm rtnom stvoru, ali deava se... A ja
traim neto na ovom svetu sakriveno, ali m eni nevidljivo. I tako - presadie m i tvoje oi. A
ja u m nogo bolje um eti da ih iskoristim , veruj m i!"
N a podu, M om ir se tresao u nem om plau.
"D osta!" p rasnu deak. "B aba, jel'sp rem no sve za zam enu?"
"Jeste, gospodaru. I soba, i alatke, i bajalice... Ovaj, mogu li iskoristiti njegovo telo?" Starica
rukom pokaza na deaka to se guio u suzam a.
"N jegovo telo m e vie n e zanim a, kad dobijem oi im au vanijeg posla!" o dgovori vilinski
deak skoro v eselo.
U tom trenutku, B alam b ak ustade. "G ospodaru, oseam da n eko dolazi!"
"M isli da su..."
"P si vaeg oca? T ano! N o, ja u ih dovoljno zabaviti, dok baba ne zavri posao. A ti poinji, ta eka?!" drek nu na veticu, brzo skidajui odeu.
M om ir je za trenutak prestao da plae, iznena en prizorom : P ripoveda je zbacio rite sa sebe,
i sad je nasred sobe stajao stasit ratnik, u dugoj pancir - koulji to se presijavala spram vatre.
N a butinam a je tako e im ao m etalne titnika. B rzim , naviknutim pokretim a, iz pojasa je
izvadio iane rukavice i navukao ih, zatim je iz svog zaveljaja izvukao ono to je M om ir
sm atrao sm otanim ebeto m : Jednim trzajem ga je razvio, izvukavi dva m etalna dela, koja uz
tiho kljocanje sastavi u neto slino koplju. M om ir shvati - to je bio vrh koplja na metalnoj
palici, ali sa strane je bila jo i otra kuka okrenuta nanie, pop ut srpa ili velike udice: Taman
da se konjanik tim e zakai i svue s konja.

"Glefa?" primeti vilin - deak, zadovoljno.

"V olim to oruje", odvrati B alam bak, "nem a ih puno koji m u poznaju vrednost. A vi ponite,
i ne brinite se!"
Tada se odjednom dogodilo nekoliko stvari: V rata s treskom odletee u stranu, da bi kroz njih,
leim a okrenut, bio ubaen jedan patuljak. Z a njim u sobu stupi R adgost: S ad svi shvatie da
je tog patuljka un eo u sobu na m au. Z a njim usk oi Z avia, steui obem a rukam a
okrvavljenu sekiru.
"H a, h a, ha! P a zar ba v as dvojica?!" sm ejao se B alam bak, hv atajui glefu po sredini.
"D eak !" viknu R ad gost, pokazujui Z avii sina v ilinskog kralja. D ru gi ratnika pokua da
prie deacim a, kad B alam bak stade pred njega. S ekira zveknu o m etaln u d rku glefe.
Starica i vilin - deak do grabie uasnutog M om ira, u pokuaju da ga odvu ku u susednu sobu.
T ad B alam bak zavitla svojim orujem oko glave, nateravi Z aviu d a odskoi unazad.
Istovrem eno, pripoved a naini lani ispad napred, pa kad Z avia podmetnu sekiru da odbije
vrh njego vo g oruja - B alam bak ga po godi udarcem postrance, probivi m u onom kukom
ianu koulju, pogodivi ga iznad kuka. Jauknuvi, Z avia pokleknu, d a b i ga B alam b ak
udario jo jednom , iljkom u grudi.
U rliknuvi kao m edved, R adgost, koji je dotle po kuavao da pri e, presko i sto i nae se pred
B alam bakom , no ov aj se ve okrenuo, i sp retno do ekao ud arac m aem . S ad je soba
odjekivala od udaraca, m etal o m etal. Izv eu udaraca, B alam b ak se sm ejao i dalje: "Z na li ta
sam radio tvojoj eni, kad sam je uhvatio?"
A onda M om ir, koji je razrogaenih oiju sa poda pratio borbu, u glas: " ta ek a deae?!
U ini neto, ili si gotov!" I zaboravljajui da je taj glas uo u sam om um u - M om ir se tre, i
koliko je jae m o gao u grize vilin - deaka za ruku. U sta m u se ispunie krvlju u trenutku.
D ru gi deak v risnu, iznenaen, pa ond a pade n a M om ira udarajui ga obem a rukam a. N a ovaj
vrisak, B alam bak poskoi i osvrte se - a R ad gost ga tog trenutka zakai m aem po ruci to je
drala glefu. D reknuvi, B alam bak p rihvati oruje preostalom rukom - dok mu je prva visila
krvava, nem o na, niz telo.
M om iru je tekla krv iz nosa i usta: V ilinski deak ipak je pazio da ne udara u oi. V etica je
klela. N apevi se to je jae m o gao, M om ir se prevrte, tak o da se vilin - deak srui kraj
njega. U pravo se pridizao, kad B alam bak pred R adgostom poe u nazad - i saplevi se, buno
se srui preko M om ira i drugo g d eak a.
A R adgost je v e bio nad njim , udarajui ga nasu m ice m aem u grudi, cep ajui sjajnu
verinjau. O stavivi B alam bakovo nepom ino telo - okrenuo se, i jednim zamahom dostigao
veticu to je ve bila na vratim a, beei napolje.
"A sad ti!" ree, po grabiv i za kosu vilin - deaka koji je vritao, i podiui ga sa zem lje.
K ad je M om ir poeo d a vriti u znak upozorenja - Radgost to nije razumeo. Jer, krvava masa
iza njegovih lea pokren ula se - i jednim stranim trzajem , zdravom rukom , B alam bak opisa

luk svojom glefom - i sru i kuku R adgostu u le a. D iv nije stigao ni da krik ne - razro gaivi
oi, stajao je iskeen nek oliko trenutaka, a onda p ao na lea, p reko svo g m rtvog protivnika.
I ostali su tako.
Vilin - deak se p restravljeno obazre oko sebe, p a onda zgrabi M om ira za v rat.
"A ti, pacov e sm rtni, kak o e patiti! K ad ti uzm em oi - oh, ta u sve smisliti za tebe! Ali,
prvo em o nai jo jednu veticu. S ad nem a potere, pa em o lake nai dru go g hirurga, da m i
presadi tvoje oi. A ond a, onda u um eti da pron aem m esto gde je zatoen Z loum - rnbo g,
na ovom svetu, onda u shvatiti i oprem u koja g a uva u njegovoj ljusci i upravlja njom ! I
onda e m i sluiti, i vratiu se da uzm em sve od svog oca! I m oj svet, i ovaj ovde, i sve! A ti oh, sm isliu nekoliko novih m uka za tebe!"
T oliko je stezao M om irov vrat, da ovaj poe da k rklja. A u um u tad zau, ponovo: "T i im a
oi koje m e m ogu izbaviti! Im a ih! Ja u te sluiti, izbavi li m e - dau ti sve ta eli!
Z apov edaj, ta eli?!"
T aj glas m orao je uti i v ilin - deak, jer odjedno m , unezveren, poe d a vie:
"T i nas uje?! ekaj! Ja sam te traio, rnboe! Ja! Ja te m ogu upotrebiti najbolje! Ja sam
prestolonaslednik Vilin - sveta!
T ek ti i ja biem o nepobedivi! ta bi ti sa obinim , sm rtnim puzavcem ?"
"P redu go sam ekao ", zaue obojica u svesti. "O n im a oi koje ga m o gu o dvesti do m ene.
M oe i da m e uje. A ti - nem a te oi, i ne vredi m i ni m alo. Z ato ih nem a? I eli sam o da
ti sluim , sluim ... ta bih ja sa jo jednim vilin - gospodarem , nezajaljivim u eljam a?!
S m rtni deae, doi i zap ovedaj! S ve to eli!!"
"N ee!" vritao je vilin - d eak. "Z na li koliko sam te traio?! S am o ja te m ogu osloboditi!"
"I u initi robom ! S m rtni deae, m o gu ti ponuditi neto ve sad!"
"Neee!!" zaurla vilin - deak. M om ir je razum eo. U m agnov enju je shvatio da su vilin stvorovi osetljiviji na neke stvari od sm rtnih puzavaca. S hvatio je u trenu ta je glas hteo da
m u kae.
"Ubij ga", jeknu Momir.
Glas u glavi vilin - deak a pojaa se do piska, pa d o eksplozije: O n se srui na pod, dok m u je
krv liptala iz usta. Momir se tresao kao prut.
"R ei u ti kako d a m e pronae", uo je ap at. "N e boj se, zem aljskog stvo ra ne m o gu ubiti
ovako na daljinu, ak i k ad ragovaram o u um u. O slobodi m e - i uiniu to poeli!"
N astojao je da ne slua zavodljivi apat, i da ne gleda tela oko seb e, dok je razvezivao ruke
koristei se otricom m aa. K ad je ustao - baci jo jedan po gled na razbojite, i poe da
povraa.

T eturajui se izvukao iz kolibe.

P onovo je uo apat: "A sada e po i onako kako te vodim ... M ogu da osetim tvoje prisustvo,
i kako se pribliava... A kad pronae m oje sk rov ite, videe udn e naprave to m e
odravaju u zatvoru..."
"R ekao si da e m e sluiti", proapta d eak.
"D a! D a! S vaku elju, sve!"
"N isam siguran d a u te osloboditi. S uvie si m oan za m ene!"
K ao da zaum e oluja u njegovoj g lavi.
"Z akleu ti se najstranijim zakletvam a oba ova sv eta, im e hoe, sam o po i! D a m o gu da
kleim - kleao bih p red tobom ! M oe m e osloboditi na pola - da ne mogu da razvijem svoju
m o celu... Iskuaj m e!"
"N e znam . N ita n e znam o tim napravam a koje te uvaju. M oda je za tebe isto - ako te
oslobodim do pola, dalje e se osloboditi sam ?"
"Iskuaj m e, tako ti svih bogova!"
"D a vidim o... M oe li da m i vrati babu i dedu?"
Oreska BBS je O nL ine b ib lio teka naune fantastike, fantastike i ho ro ra. Z ah valjujui sarad nji sa najp o znatijim
jugo slo venskim izd avaim a, fo rm irana je o va p rva jugo slo v enska elek tro nska b ib lio teka k o ja p o stoji jo o d
1992. godine.